АЛТИН

АЛТИН, планинска област у средњовековној српској држави. Налази се у поречју Валбоне, десне притоке Дрима, између Проклетија на северу и десне обале Дрима на југу, данас у североисточној Албанији, а мањим делом на западу Метохије. Први пут се помиње у житију српског пустиножитеља св. Петра Коришког, које је 1310. написао Теодосије. Краљ Стефан Урош III даровао је цео А. манастиру Дечани, са детаљно наведеним међама и следећим насељима: Требопоље (данас Тропоја), Бабијане (Бабина), Лужане (Лужа), Горане, Шипчане (Шипшај), Сошане, Грева, Буњане (Буњај), Крастављане и Буљуби. У селима је било укупно 411 кућа са 1.381 мушким становником, међу којима и 15 свештеника. Изузев малог села Грева, становништво је било српско, под духовном јурисдикцијом православног хвостанског епископа. Краљ Душан поклонио је Дечанима (1345) топионицу гвоздене руде (коло гвоздено) у А., гарантујући истовремено житељима „да стоје на свом закону старом и било где да се нађе Алтињанин да му није старине, већ да иде слободно на своју баштину ка цркви (Дечанима)". После пада Скадра под власт Турака (1479) основан је Скадарски санџак у који су укључена и алтинска насеља. Стари назив области са увећаном територијом сачуван је у турској административној подели, па се крајем XV в. помиње вилајет Алтунили са 1.372 куће.

ИЗВОРИ: S. Pulaha, Defteri i regjistrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, I–II, Tiranë 1974; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976.

ЛИТЕРАТУРА: S. Pulaha, „The Altunilia Province and its Population at the End of the 15th Century", у: The Albanians and their Territories, Tirana 1985; Г. Томовић, „Алтин у XIV и XV веку", у: Становништво словенског поријекла у Албанији, Тг 1991.

Г.ордана Томовић