АЛТЕРНАТИВНИ ФИЛМ

АЛТЕРНАТИВНИ ФИЛМ, естетски приступ филмском стваралаштву у духу и схватањима алтернативне културе и уметности. Термин је код нас ушао у употребу крајем 70-их година. А. ф. нема општих програма и манифеста, сваком аутору припада право да буде „програм за себе" и да има свој сопствени манифест. Код нас није израстао из професионалне кинематографије, мада и у њој има више примера правих алтернативних дела, него из аматерских кино-клубова, где су постојали бољи услови за његово сазревање. Никако га не треба схватити као бољи термин за аматерски филм јер се они у бити разликују. Ако се аматерски филм схвати као израз ауторске чедности, онда а. ф. треба схватити као израз ауторске зрелости. Најпознатији центри у Србији после II светског рата су: Кино-клуб „Београд", Академски КК, Алтернативни филмски клуб Дома омладине, КК „8" (сви из Београда), КК „Нови Сад", КК „Панчево", КК „Бошњак Ернест" из Сомбора итд. При Дому културе „Студентски град" из Новог Београда 2002. је основан Архив а. ф. Најистакнутији аутори у Србији после II светског рата су: Д. Макавејев, В. Ракоњац, М. Бабац, Ж. Павловић, С. Трифковић, И. Ракиџић, И. Шешић, Н. Ђурић, В. Накић, Р. Владић, М. Милошевић, Д. Крстић, Б. Белић, С. Мичић, М. Петровић, И. Пандек, И. Обренов, А. Хофман, И. Каљевић, П. Бамбић, П. Јаконић, М. Радаковић, З. Савески, Б. Јовановић, Д. Влаисављевић-Никт, И. Тохољ, Љ. Шимунић и др.

М. Б. Петровић