АЛПИЈСКА ВЕГЕТАЦИЈА

АЛПИЈСКА ВЕГЕТАЦИЈА, зељасти и жбунасти биљни покривач изнад горње шумске границе на високим планинама, који се пружа према планинским врховима до границе вечитог снега и ледника. Добила име по високопланинском биљном покривачу европског планинског масива Алпа, који је најраније добро проучен, те је, на известан начин, постао узор по којем је називана високопланинска вегетација изнад горње шумске границе у свим климатским појасевима, од тропског, преко суптропског, до умереног и хладног. Карактеристичне животне форме васкуларних биљака алпијског појаса су ниски полегли жбунови, полужбунови, јастучасти и бусенасти облици биљака прилагођени екстремним условима ниских температура, снажних ветрова, дуготрајног снежног покривача и скраћеног вегетацијског периода. Алпијски вегетацијски појасеви налазе се на различитим висинама у зависности од географског положаја, правца пружања и висине планине, планинског ланца или масива, те се међусобно веома разликују у општем изгледу (физиогномији) и саставу биљака. Горња граница шуме спушта се наниже, идући од мањих према већим географским ширинама. Тако алпијски појас на тропским и суптропским планинама почиње на висинама између 3.500 и 4.200 м, док се на планинама Норвешке или на северном Уралу јавља већ на 300 м. На планинама средње Европе (Алпи, Татре, Судети и Карпати) а. в. се распростире изнад 1.600 м, а на Пиринејима, Апенинима и балканским планинама изнад 2.000, негде и 2.200 м. На планинама Балканског полуострва ову вегетацију чине високопланинске сувати и камењари, биљни покривач сипара, снежаника, стена, као тресава око планинских потока. Високопланинска вегетација западног, централног и источног дела Балканског полуострва, између 41° и 42° географске ширине, одликује се одређеном физиогномском и флористичком сличношћу са биљним покривачем Алпа и Карпата. Међутим, на планинама Грчке и јужне Албаније а. в. има изглед планинских степа у којој доминирају бодљикави јастучасти жбунови родова Acanthomolimon и Astragalus, који су чести и на планинама Мале Азије, јужне Италије и јужне Шпаније. А. в. у Србији је распрострањена на највишим планинама централне (Копаоник) и источне Србије (Стара планина) и Космета (Шар-планина, Коритник, Проклетије, Хајла, Жљеб, Мокра гора). Одликује се великом флористичком разноврсношћу, пре свега многобројним ендемичним, глацијалним и терцијерним реликтним планинским биљкама (орофитама). Посебно се Проклетије и Шар-планина издвајају изузетним флористичким богатством. Алпијска зона на високим планинама Србије може се поделити на две подзоне: нижу чине алпијске вриштине са ниским полеглим жбуновима из родова Vaccinium, Junuperus sibirica, Bruckenthalia, Empetrum, Salix, док у вишој, на суватима и камењарима, доминирају биљне врсте из фамилија Gramineae, Cyperaceae, Juncaceae Cistaceae, Scrophulariaceae, Rosaceae, Salicaceae итд. Саставни део а. в. чини разређени биљни покривач стена, који изграђују врсте родова Silene, Heliosperma, Aubrieta, Draba, Potentilla, Viola, Saxifraga, Edraianthus, Achillea, Campanula, док су на високопланинским тресавама око потока и глацијалних језера најчешће врсте рода Carex, Eriophorum, Alchemilla, Narthecium, Pinquicula итд.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић, Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", Environmental Science. A Study of Interrelationships, Boston 2004.

В. Стевановић