АЛМАНАСИ

АЛМАНАСИ (арап. al-manāh: календар; лат. almanachus), врста периодичне публикације која обично излази једном годишње. У XVIII в., када настаје нова српска књижевност, покрећу се и прве периодичне публикације. Поред четрдесетак месецослова, у којима је садржај прилагођен календару (почев од оног резаног у Бечу 1718. на бакру, намењеног митрополиту Вићентију Поповићу Јањевцу и Месецослова штампаног у Венецији за 1765), јављају се и први календари алманашког типа: Орфелинов Славено-сербски восточне церкве календар за 1766, штампан у Венецији, који Вук Караџић издваја као „први српски календар" и бољи од потоњих славеносербских и илирских, те Вечни, т.ј. от начала до конца мира трајушчи календар, који је представљао неку врсту популарне научне енциклопедије (Беч 1783, Будим 1789). Деценијама су као најбољи периодици издвајани Орфелинов Славено-сербски восточне церкве календар и Славено-сербски магазин (Венеција 1768). Они нису само први српски периодици, него и прве наше књиге модерне грађанско-просветитељске оријентације, а Орфелинов предговор Магазину Скерлић назива „манифестом историјског значаја" у којем се, следећи идеје протестантски усмереног просветитељства, препоручује да наука, па и веронаука и тумачење Библије, треба да служе потребама обичног човека, да изађу из уских кругова учених људи и клера, те постану доступне свима.

Први српски а. у основи су годишњаци хибридне форме – магазини, цветници, да би тек 1815, захваљујући Димитрију Давидовићу, добили српско име забавник, а с периодиком Д. Тирола и име а. (Банатски алманах 1827–1829). Називи одражавају одређене аспекте тих периодика: њихову функцију (забавник), периодичност (годишњак), књижевно-уметнички карактер прилога у њима (цветник), док остали упућују на њихова основна структурно-жанровска обележја (песеници: Србски славуј Атанасија Николића, I–II Будим 1827, III 1836; Београдска лира Глигорија Возаровића, Бг 1833, Краг. 1834, 1835). Посебну групу чине алманашки календари и зборници (другачији називи су: магазини, збирке) који упућују на два међусобно различита типа публикација, од којих оба у извесним случајевима представљају синониме појма а. Као врста публикације која се јавља између календара и забавника, а. могу бити календари с књижевно-забавним и другим додацима, тј. публикације зборничког типа у којима календарски део, иако долази на почетку, јесте споредан. А. су значајни и као претходници часописа. Такав је случај с будимским Календаром Георгија Михаљевића, првим српским периодиком XIX в. (1807 – први а. посвећен женама „госпожам и госпожицам посвјашчен"; 1808, 1813, у којем су јасно издвојене рубрике „Сербске песме", поучне приче и анегдоте из класичне старине, шаљиви део са шаљивим причама и сатиричном песмом). Претходничку улогу имају и Забавник Димитрија Давидовића (Беч, Бг, Краг. 1815–1821, 1833–1836) и бечки забавник Даница (1826–1829, 1834) Вука Караџића, а Летопис Матице српске, покренут 1824, као такав тип а. имао је календар на почетку. Давидовићев Забавник значајан је и по томе што се његова друга серија (од 1833) штампала у Србији, чиме је дошло до прекретнице када је реч о промени књижевног центра српске књиге и српске периодике. После Венеције, Беча и Будима, Београд, Крагујевац, Нови Сад и Темишвар постали су српски издавачки центри. Прве такве публикације, најчешће начињене по руским и немачким узорима, биле су дело једног аутора-уредника (Магазин Захарија Орфелина, Даница Вука Караџића, Ђаков врх, забавник Лазе Нанчића, I–III, Вш 1883), који публикује своје списе, оригинална и преведена дела, кореспондира с читаоцима итд. У почетку је у њима било највише преведених текстова, прештампавали су се одломци из раније штампаних књига и плакета или рукописних верзија умножених текстова домаћих писаца, а тек су се касније у њима налазили нови прилози домаћих писаца, објављивани први пут.

У а. и алманашким календарима налазили су се прикази страних и наших најновијих књига (из готово свих научних дисциплина: филологије, историје, физике, богословља) с прештампаним одломцима, а од књижевних дела најпре су биле заступљене приповетке, махом шаљиве и анегдоте, а мање песме (углавном пригодне). Како се примицала средина XIX в., у њима је било све више песама, најпре народних и оних које припадају традицији грађанске лирике, као и преведених, а потом и оригиналних стихотворенија, те засебних рубрика оригиналне и преведене поезије, посебно народних песама, па и оригиналних и преведених приповедних сочињенија. Посебно наглашен приступ историографским жанровима подразумевао је и посебну улогу у а. епских народних песама, пре свега оних којима се реконструише историја српског народа (доследно придржавање хронолошког распореда). У а. окренутим новијој српској историји, као у Голубици (Бг 1839–1844), народне песме имају улогу историјског документа. Захваљујући великом броју прештампавања највише Вукових народних песама, а. су допринели да средином XIX в. до пуног изражаја дође повратни, књишки утицај народне поезије. То важи и за лирске народне песме које се у а. објављују измешане с грађанском лириком, у складу са широко схваћеним појмом „простонародне" и „народне" песме, што се среће код Вука на почетку његовог сакупљачког рада и у рукописним песмарицама XVIII и XIX в. А. су, стварајући и ширећи читалачку публику, оставили дубок траг у српској књижевној периодици, било дуговечношћу (Ружица, забавник с календаром Атанасија Николића, Будим, Беч, Н. Сад, Велика Кикинда 1827–1848, а потом, као публикација изразито календарског типа, излазила све до 1941; Сербска пчела Павла Стаматовића, Будим, Н. Сад, Сегедин 1830–1840), било квалитетом и програмским новинама чак и када су се појављивали само једном или двапут (Луна Јосифа Миловука, Будим 1831; Грлица Димитрија Милаковића, Цт 1835–1839; Авала или забавник Јована Филиповића, Будим 1846, 1847; Сремски забавник, Н. Сад 1852), било да су утицали на стварање посебних и специјализованих периодичних облика, намењених младима или женском роду (Талија Јулијане Радивојевић, Пешта 1829; Драгољуб забавник Теодора Павловића, Пешта 1845, 1846). Посебан значај имали су а. којима су се, почев од 1847, оглашавали великошколци и многе литерарне дружине (Славјанка, Будим 1847; Невен слоге, Бг 1849; Фрушкогорка мали забавник Ивана Марше Маршовског, Н. Сад 1854), а потом и припадници Уједињене омладине српске. По узору на алманах Невен слоге, који је 1849. издала Дружина младежи српске посвећујући га српском роду и идеји обнове српске државе, Уједињена омладина српска је, у време друге владавине Михаила Обреновића, издавала алманах Лицејка (Бг 1862–1864). У Пешти је Ђачка литерарна дружина „Преодница" покренула алманах Преодница (1863). А. су били значајни и за очување континуитета основне линије српске књижевне периодике. Тако се, по Стојану Новаковићу, нпр. Уранија (Бг 1837, 1838) Димитрија Тирола директно наставила на Давидовићев Забавник, а забавник Љубомира Ненадовића Шумадинче (Земун 1852, 1853) директно обезбедио континуитет листа Шумадинка (I–II, 1850–1852; III–IV, 1854–1857). Улога а. наставила се и касније, у покрету Светозара Марковића и реализму у српској књижевности: прва периодична публикација била је а. Побратимство – (1871), па тек касније долазе часописи Рад (1874–1875) и Стража (1878–1879).

Одмах по стварању Краљевине СХС, најзначајнији југословенски писци објавили су 1919. у Загребу Велики календар „Књижевног југа" и прештампали га 1920. под новим насловом Аламанах „Књижевног југа", што сведочи о томе да се дуго а. нису лако одвајали од календара. Tакву улогу а. су имали и касније, када су се њима у међуратном раздобљу оглашавали припадници авангардних књижевних покрета и надреалиста (Немогуће, Бг 1930) или а. књижевне левице (Књига другова, који су уредили Јован Поповић и Новак Симић, Велика Кикинда 1929). Углавном су их покретали млади људи, борећи се против владајућих норми и схватања, тежећи да отворе процес стварања нових друштвених односа и да промовишу нове уметничке и књижевне вредности. Тако је омладинско-ђачки часопис из Алексинца Наша Искра после две године излажења издао Илустровани алманах Наша Искра (ур. Ђорђе Ј. Киселиновић, Алексинац 1929), Ђачка литерарна дружина „Братство" из Суботице Алманахом Братство обележила је десетогодишњицу свог рада (1922–1932), чланови Литерарне дружине „Јавор" из Београда на педесетогодишњицу од свог оснивања издали су а.-споменицу Јавор 1882–1932. Поред низа а. разних удружења, установа, школа, све су се више појављивали регионални а. посвећени неком крају (Алманах Поморавља са адресаром, Ћуприја 1937; Алманах Савеза југословенских средњошколских удружења Жупе за Јужну Србију, Скопље I 1932, II 1933; Алманах Темишвар „Живот", објављен у свескама за новембар и децембар 1936, Темишвар; алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Зг 1971), а.-споменице тематски везани за неки значајан датум или историјски догађај из прошлости. А. Видовдан (Женева 1918–1922) и Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије 1915–1925 (Суб. 1925) веома су значајни ради увида у културни и књижевни живот током I светског рата и судбину српских књижевника расејаних по свету. У а.-антологијама пружа се избор литерарних дела једнога краја, временског периода или књижевне генерације. По идеји Јована Дучића, антиципирајући стварање југословенске државе, Милан Ћурчин је латинично и ћирилично објавио Алманах хрватских и српских песника и приповедача (Зг–Бг 1910), у којем се налазе и прилози Владимира Назора, Ксавера Шандора Ђалског, Анте Тресића Павичића, Ива Ћипика, Светозара Ћоровића, Милана Ракића, Светислава Стефановића, Алексе Шантића, Драгутина Домјанића, Вељка Петровића, Вељка Милићевића, Милана Беговића и др. Мирослав Јерков је приредио Алманах младих Матице српске (1951), у којем су представљене песме и приповетке Мирослава Антића, Флорике Штефан, Томислава Кетига, Лазара Ј. Лазића и др. Стеријино позорје у Новом Саду издало је Алманах позоришта Војводине (од 1966), а Књижевна општина Вршац периодичне годишњаке, антологијске а. посвећене поезији и прози стваралаца окупљених око те установе (Трг прича ‚76, 1977; Зелени песак банатски, Вш 1979).

А. имају важну улогу и као средство декларисања и упоришта одређене идеологије. Пред II светски рат круг лево оријентисаних интелектуалаца у Новом Саду окупио се око Војвођанског зборника, алманаха (1938, 1939, ур. Богдан Чиплић и Сима Цуцић), а после рата је исти круг сарадника, у жељи да оствари непосредан контакт с народом, објавио у Новом Саду Народни календар за 1946 (ур. Богдан Чиплић, а поред њега оглашавала се и већина сарадника Војвођанског зборника, алманаха: Јован Поповић, Жарко Васиљевић, Живан Милисавац). Посебан значај имају а. у којима су се својом поетиком оглашавали књижевни кругови. Алманах Бранка Радичевића. Помен деветорице београдских песника (Бг 1924) није пуки а.-споменица. Иако је настао поводом стогодишњице Бранковог рођења, у њему су Сибе Миличић, Станислав Винавер, Тин Ујевић, Ранко Младеновић, Милош Црњански, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Растко Петровић и Божидар Ковачевић, поред песама, у текстовима манифестно-есејистичког типа изнели и своју поетику и указали на нове хоризонте поезије њиховим стиховима наслућене.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вученов, „О нашим енциклопедијама", ПКЈИФ, 1973, XXXIX, 3–4; М. Матицки, „Алманаси код Срба и Црногораца", ПКЈИФ, 1975, XLI, 3–4; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Матицки, Летопис српског народа. Три века алманаха и календара, Бг 1997; М. Радевић, М. Матицки, Народне песме у српској периодици до 1864, Н. Сад – Бг 2007.

M.Mиодраг Матицки