АЛКОХОЛИ

АЛКОХОЛИ (арап. al-kuhul: антимонски прах), органска хемијска једињења C_nH_2n+₁OH, која садрже једну или више хидроксилних група везаних за угљеников атом једног угљоводоничног низа. А. могу бити примарни (RCH₂OH), секундарни (R2CHOH) и терцијарни (R₃COH), у зависности од броја угљеникових атома везаних за угљеник који носи OH-групу. Налазе се у природи у разним етарским уљима, слободни или у облику етара или естара. А. са мање од 12 угљеникових атома су у течном, a са више – у чврстом стању. А. са више ОН-група, полихидроксилни алкохоли (етилен-гликол, глицерин антифриз), су сирупасте течности слаткастог укуса. А. мање молекулске масе карактеристичног су мириса. Са порастом молекулске масе смањује се растворљивост у води, а повећава тачка кључања. Оксидацијом примарних а. настају карбоксилне киселине, а контролисаном оксидацијом могу се добити алдехиди. Секундарни а. оксидацијом дају кетоне, а терцијарни се распадају у кетоне и разне киселине. Са карбоксилним киселинама дају естре, а дехидратацијом етре. А. се у индустрији користе за добијање низа органских једињења: алдехида, етара, естара, лекова, површинских активних средстава (детерџената), емулгатора, омекшивача (адитива), мазива. Метил-алкохол (метанол), CH₃OH, добија се синтезом (нпр. из водоника и угљен-моноксида), а ређе сувом дестилацијом дрвета. Користи се као растварач, за добијање низа хемикалија и у неким антифризима. Унет у организам, изазива слепило и смрт. Производња метанола у Србији, у Метанол-сирћетном комплексу у Кикинди, била је 2004. близу 200.000 т. Етил-алкохол (етанол), CH₃CH₂OH, добија се синтезом из етилена или ферментацијом угљених хидрата (меласе, скроба). Користи се за производњу сирћетне киселине, мириса у фармацији, као антисептик и конзерванс, а важан је растварач. Налази се у алкохолним пићима која се међусобно разликују по пореклу и садржају, као и по сензорним својствима. Деле се на: јака алкохолна пића (природне ракије од воћа, лозовача, вињак, виски), жестока алкохолна пића на бази рафинисаног етил-алкохола (домаћи бренди, вотка, домаћи рум, џин), ликере и остала алкохолна пића. Пиво и вино, иако су такође алкохолна пића, не убрајају се у ову групу, него се посматрају одвојено. У алкохолна пића, распрострањена на нашем подручју, убрајају се и ракије траварице произведене од воћних ракија и екстракта ароматичног и лековитог биља. Међу њима су најпознатије клековача и линцура. Производња алкохолних пића је традиционална домаћа радиност у Србији, научена од Римљана по доласку на Балкан. Као таква провлачи се кроз средњи век, док је прави развој воћарства и виноградарства, као основе за развој производње алкохолних пића, почео тек крајем XIX в. образовањем Пољопривредних станица и Државних економија 1898. Организована производња почела је после раскида неповољног трговинског уговора и Царинског рата (1906−1910) са Аустрo-угарском. У подрумима Прве српске земљорадничке задруге, основане 1894. у Вранилову код Смедерева, почела је и масовнија производња винског дестилата, а прво пиће типа француског коњака, под називом „вињак", произведено је на дворском имању на Опленцу 1932. Производња алкохола је произашла из производње алкохолних пића, освајањем процеса дестилације. Поступак дестилације алкохола пренет је у Европу посредством Арапа (1250). Фабрике за производњу а. (шпирита) почеле су да се оснивају средином XIX в. и то прво у Војводини, док су први погони (пецаре) у ужој Србији изграђени тек почетком XX в. Пре I светског рата постојала је само једна индустријска пецара у Београду, изграђена 1842, власништво М. Марковића и Ко. Као сировине коришћене су житарице и кромпир. Са развојем индустрије шећера, доминантна сировина постаје меласа. А. се користио за производњу сирћета, као гориво (денатурисани а.), за производњу лекова и алкохолних пића, и у мањој мери за потребе хемијске индустрије. Производња а. у Србији доживљавала је велике успоне и падове током XX в., проузроковане недостатком сировине или ограниченим пласманом, да би у XXI в. добила нови замах због могућности коришћења етанола као биогорива. Три највећа погона у Србији налазе се у Београду, Црвенки и Ковину у саставу групације „Пан-алко".

ЛИТЕРАТУРА: К. П. К. Волхарт, Н. Е. Шор, Органска хемија, Бг 1996; Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Гордана Миловановић; Славица Шилер-Маринковић