АЛЕКСИЈЕ III КОМНИН (АНЂЕО)

АЛЕКСИЈЕ III КОМНИН (АНЂЕО), византијски цар (?, око 1153 – ?, лето 1211), владао 1195–1203. Трећи син Андроника Анђела и Еуфросине Кастамонитисе, старији брат цара Исака II Анђела, праунук Алексија I Комнина. Око 1169. оженио се Еуфросином Дукеном Каматирином, која је касније имала знатан утицај на политички живот Царства. Због сукоба са царем Андроником I Комнином морао је да напусти Цариград и неколико година проведе у муслиманским земљама. Вратио се око 1187. У међувремену, његов млађи брат је 1185. постао византијски цар. После битке на Морави 1190, у којој су Византинци победили Србе, склопљен је мир и његова кћи Евдокија удата за Немањиног сина Стефана. Када је постао цар, свом зету је доделио високу дворску титулу севастократора, тако да је Стефан Немањић био први странац који је носио то достојанство. У пролеће 1195. свргнуо је и ослепио Исака II ступивши на византијски престо. Опадање Царства, које је било приметно за време његових претходника, сада је само добило на замаху. А. К. је са променљивом ратном срећом ратовао против неколицине обласних господара који нису признавали централну власт. У јуну 1198. издао је хрисовуљу којом је дозволио да Сава и Немања на Светој Гори утемеље српски манастир Хиландар. На вест о доласку крсташа, у јулу 1203, побегао је из Цариграда и са собом понео државну благајну. У следећим годинама живот му је наликовао правој пустоловини, али се никада није одрекао царских амбиција. Боравио је и на двору свог старог знанца, селџучког султана Гијаседина Кајхусрефа I. Никејски цар Теодор I Ласкарис, ожењен Алексијевом ћерком Аном, победио је владара Селџука, заробио свог таста и сместио га у манастир где је овај умро.

ИЗВОРИ: Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Бг 1971; J. A. van Dieten (ed.), Nicetae Choniatae Historia, I, Berolini 1972.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; Ch. Brand, Byzantium Confronts the West (1180–1204), Cambridge 1968; Б. Ферјанчић, „Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века", у: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Бг 2000.

Р. Радић