АЛЕКСИЋ, Стеван

АЛЕКСИЋ, Стеван, сликар (Арад, Румунија, 23. XII 1876 – Модош/Јаша Томић, 2. XI 1923). Пореклом из уметничке породице, сликарствo упознаје преко деде Николе и оца Душана. На студије у Минхен отишао 1895, прво у атеље Хајнриха Книра, а од јесени 1896. на Сликарску академију, у класу Н. Гизиса. С прекидима студирао до јуна 1900, захваљујући стипендији Божићеве закладе, Матице српске и помоћи брата Ивана. Прекинувши студије због очеве смрти, у Араду је отворио сликарску школу, а потом се преселио у Модош (1904) где је Иван био свештеник. А. се формирао издвојено од главних токова српске модерне концентрисане око београдских уметничких кругова. Живећи у Модошу, уметничку залеђину налазио је у Сомбору, Сегедину и Темишвару где је излагао (1910, 1917, 1918), а слике је радио пре свега за српско-православне, али и наручиоце других народности и конфесија. У изложбени живот Београда укључио се на Четвртој југословенској уметничкој изложби (1912) као члан „Ладе". Карактеришу га разноврсна тематика и неуједначеност домета, што је за дуги низ година потиснуло у други план симболизам као најзначајнији елеменат његове поетике. У раној фази његове слике носе печат грађанског сликарства XIX в., а нарочито је приметан утицај популарног минхенског сликара Франца фон Ленбаха. Година 1900. за А. представља прекретницу, када је настало прво симболистичко дело Аутопортрет с музом, а његово стваралаштво се почело развијати у два правца: с једне стране, сликао је портрете, историјске композиције и жанр сцене, а с друге стране, иконе по жељама богатог војвођанског грађанства у духу сликарства минхенске школе – сведеног колорита са акцентима јарких боја, драматичне атмосфере и наглашених потеза које је сам сликар називао „листаним потезима". У духу породичне традиције радио је иконостасе и зидне слике у црквама од Бешке и Деске (1900), где је довршио започет посао оца Душана, преко Арада (1901/02), Темишвара (1902/03), Чакова и Вуковара (1903), Новог Сада (1904), Жигмондфалве – садашњег Лукићева (1905), Потиског Светог Николе – садашњег Остојићева (1906), Модоша (1905/06), Сремских Карловаца (1909), манастира Бешенова (1906, 1909), Баваништа и Елемира (1907), Кумана и Панчева (1908), Варјаша (1909), Конака (1909/10), Банатског Новог Села, Српског Светог Мартона (1909), Јарковца (1911), Ђурђева (1911/12), Луговета и Руме (1913), Бечкерека – садашњег Зрењанина (1914), Кленка (1915) и манастира Бездин (1922/23), где је изводио оригинална решења или поправљао дела деде Николе. Истовремено, заокупљен сопственим ликом, урадио је преко 40 аутопортрета које одликује наглашен симболистички проседе. Симболистичка поетика добија све више простора у његовом сликарству од 1910, да би преовладала после 1914. са почетком I светског рата, с једне стране у монументалним библијским и антиратним призорима, а с друге у малим форматима портрета, аутопортрета и религијског жанра. Његова симболистичка реторика заснива се на представљању сопствених граничних искустава оличених у супротстављању Ероса и Танатоса, укључивању протагониста религиозне, митолошке и алегоријске провенијенције, хибридних бића и манипулисању сопственим ликом. Вишезначни призори настају применом стилистичке пермутације, симболизма пантомиме и посебним третманом боје и осветљења, при чему постају самосвојна изражајна средства, независна од теме слике. На тај начин сликар преиспитује демонско-анђеоско порекло и противречну природу самог уметничког надахнућа. Такође, критички, али и носталгично, указује на изгубљеност и усамљеност појединца, у његовом случају у средини коју је својим делом превазишао. Уводећи у тематски простор релацију Смрти и Ероса, као и мотив двојника, дистанцира се од наративних и натуралистичких образаца, приближавајући се главном току модерног, симболистичког сензибилитета, а у аутопортретима крупног плана, као и неким портретима, посредством мотива маске, као симптома оностраног, обогаћује тематски репертоар новим и суптилнијим нијансама. Ту спадају аутопортрети формално смештени у породично окружење, где су жанровска очекивања изневерена иронијом, као и умножавање и усложњавање улоге сопственог лица у „кафанским" аутопортретима. Оригиналан допринос представља и спајање ангажованог, антиратног става са религијско-метафизичким питањима, тако да анђеоске и демонске фигуре добијају нова значења, а апстрактне теме као што су грех, искупљење, изгубљени рај и праштање, служе исказивању уметникове непосредне реакције на најконкретнију стварност историје и свакодневице. Као аутор првог акта у српском сликарству (1896) А. је на себи својствен начин артикулисао и култну симболистичку тему супротности обожаване femme fragile и опасне заводнице femme fatale, а малобројне митолошке теме преточио је у утопијски симболистички простор. Заснован на неоромантичарском и симболистичком сликарству Беклина, Томе, Фон Штука и Коринта, овај сегмент опуса сврстава А. међу ауторе централног раздобља српског симболизма. С друге стране, инсистирање на историјском и религиозном жанру, као и монументалним портретима, дефинише га као једног од последњих уметника улепшаног света и заточника националног мита, блиског сликарској идеологији Уроша Предића или Паје Јовановића. Мада без следбеника, А. је у свом модошком атељеу дао прве сликарске обуке неколицини уметника међу којима се истичу Васа Поморишац и Славко Гигић. Захваљујући бризи брата Ивана и супруге Стефаније, његова уметничка заоставштина завештана је Матици српској и Народним музејима у Београду и Зрењанину.

ДЕЛА: Уметник и муза, 1900; Аутопортрет у кафани, 1901; Портрет деце официра, 1904; Портрет супруге пуковника Емануела Нагела, 1904; Успење Богородице, 1907; За кафанским столом, 1909; Аутопортрет са супругом Стефанијом, 1911; Аутопортрет, 1911; Весели Банаћани, 1911; Спаљивање моштију светог Саве, 1912; Аутопортрет с мачком, 1913; Сликар у атељеу -- аутопортрет, 1915; Сегедински крчмар, 1917; Весели бохем, 1917; Велики косач, 1918; Јуда, 1918; Голгота, 1918; Анђео мира, 1918; Кентаур и нимфа, 1919; Портрети Олге и Душана Адамовића, 1920; Изгнанство из раја, 1920; Акт са мртвачком главом, 1922; Богородица са Христосом, 1922.

ЛИТЕРАТУРА: И. Алексић, „Стеван Алексић", Прилози ЛМС, 1928, књ. I, св. 1–3; В. Поповић, В. Јоксимовић, Стеван Алексић, Зр 1964; Д. Медаковић, Српски сликари XVIII–XX века, Н. Сад 1968; М. Јовановић, Стеван Алексић, Круш. 1977; Ј. Јованов, Минхенска школа и српско сликарство, Н. Сад 1985; Стеван Алексић (1876–1923), Н. Сад 1989; Ј. Секулић, Минхенска школа и српско сликарство, Бг 2002; Ј. Јованов, Стеван Алексић (1876–1923), сликар граничних простора, Зр 2006; Стеван Алексић (1876–1923), Н. Сад 2008.

Ј. Јованов