АЛЕКСИЋ, Никола

АЛЕКСИЋ, Никола, сликар (Стари Бечеј, 1808 – Арад, Румунија, 1. I 1873). У Новом Саду учио код тада најпознатијег српског сликара Арсенија Теодоровића, код којег је остао до његове смрти (1826). На Академији ликовних уметности у Бечу студирао са запаженим успехом (1828–1830). Потом је отишао у Рим где је дошао у додир са немачким сликарима, тзв. „назаренима", што је имало очигледан утицај на његово потоње црквено сликарство. У Нови Сад се вратио 1834, а 1835. добио и први већи посао: сликање иконостаса и сводова цркве у Молу. У Кикинди је боравио 1836--1840. и, премда често прекидан одласцима због већих сликарских послова, урадио многе портрете кикиндских грађана. Дуже време боравио је у Темишвару и његовој околини: 1836. насликао је портрет темишварског епископа Максима Мануиловића, 1837. иконостас румунске цркве у Фибишу, 1838. зидне слике српске цркве у Великом Семиклушу, а 1839. иконостас и зидне слике српске цркве у Оросламошу (Банатско Аранђелово). Крајем 1840. прешао је из Кикинде у Арад, добио грађанство, отворио сликарску радионицу и ту остао до смрти. Радио је по наруџбинама портрете и иконе, али је наставио и уноснију делатност осликавања цркава на ширем подручју Баната. Током следеће три деценије, насликавши близу хиљаду религиозних слика и неколико стотина портрета, израстао је у најплоднијег српског сликара XIX в. Сликао је за српске цркве некадашње Карловачке митрополије, од којих су неке после поделе цркава (1864) припале Румунима: нпр. румунска црква у Кувину где је сликао иконостас 1841, у Сабатхељу иконостас и зидне слике, у катедралном храму у Араду иконостас и тронове 1863. и у Арад Микалаки иконостас 1867. Огледао се и у национално-историјској тематици, насликавши композицију Косовски бој као зидну слику у српској цркви у Потиском Светом Николи (данашњем Остојићеву). Знатно је више био ангажован на портретском сликарству. Урадио око тристо портрета савременика, а истичу се породични и дечји портрети, сликани вешто и надахнуто у допојасним, понекад и целим фигурама, те са пејзажом у позадини. За разлику од црквеног сликарства које показује извесну неоплемењеност, понекад сировост у боји уз уочљиву назаренску декоративност, портретско сликарство му је у оквирима бидермајера бечке школе. Занатски педантно, сликарски дорађено, колористички сведено, квалитетније је од црквеног сликарства. У сликарској радионици у Араду подучавао је већи број потоњих сликара, од којих су најпознатији Новак Радонић и Аксентије Мародић. Подучавао је и сина Душана и синовца Јована, а сликарством су се бавили и његови унуци Иван и Стеван.

ЛИТЕРАТУРА: И. Алексић, „Никола Алексић", Календар Кикинђанин, Велика Кикинда 1896; A. Cosma, Pictura românescă din Banat, Timişoara 1940; М. Коларић, Класицизам код Срба, I, Бг 1965; М. Николајевић, О. Микић, Дело Николе Алексића, Н. Сад 1974; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1976: Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

О. Микић