АЛЕКСАНДРОВАЦ

АЛЕКСАНДРОВАЦ, град који се налази на флувијалној тераси Кожетинске реке и огранцима планина Жељин и Гоч (340 м н.в.). Центар општине површине 379 км² са 55 насеља и 29.389 становника. Средиште је виноградарског краја Жупе (258 км²). Регионалним путем повезан је с Крушевцем (33 км) и Брусом (22 км). Претечу А. чине два средњовековна села: Кожетино Долње и Кожетино Горње. Ранији назив А. био је Кожетин. А. се први пут помиње 1196. у повељи Стефана Немање Студеници, као насеље у жупи Расина. Поново је поменут 1429. у повељи деспота Ђурђа као насеље у „Крушевачкој власти". У време Првог српског устанка Кожетин постаје значајно стратешко место и развија се као шанац. Ту су Жупљани 1806. и 1809. успешно одбили турске нападе, а 1812. јуришом из шанчева зауставили војску Махмут-паше Лесковачког. У шанцу је током устанка било 1.500--2.000 људи са 5 топова. На писани позив кнеза Милоша устаничка војска је напустила шанац 1813. Обнављање пострадалог насеља Кожетин започето је тек 1833, после присаједињења Кнежевини Србији, када су остаци шанца коначно порушени. Статус варошице и данашње име добио је 1882, по престолонаследнику Александру Обреновићу. Године 1889. А. је био среско место, 1896. добио је пољопривредну школу и воћнолозни расадник, а 1908. формирана је виноградарска задруга. Године 1921. имао је 171 дом и 692 житеља. У 2002. имао је 6.476 становника, од којих 98,1% Срба. Насеље је издужено правцем исток--запад дуж друма и има линеаран распоред улица. Црква се налази на западној, а највећи привредни објекти на источној периферији. Највећа предузећа су „Вино Жупа" (алкохолна и безалкохолна пића), две фабрике текстила, фабрика арматура и продукција грамофонских плоча. Постоје две основне и две средње школе (пољопривредна и гимназија), дом културе, завичајни музеј и дом здравља.

ЛИТЕРАТУРА: О. Савић, Крушевац и његова утицајна сфера, Бг 1969; Б. Којић, Варошице у Србији XIX века, Бг 1970; С. Ђ. Стаменковић и др., Дневне миграције становништва (радне снаге и ученика) према Александровцу и Брусу, Бг 1995.

М. Поповић. С. Ђ. Стаменковић