АЛЕКСАНДРИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА

АЛЕКСАНДРИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА, једна од најстаријих епископија у хришћанској цркви. Према предању има апостолско пријемство преко св. апостола и јеванђелисте Марка, који је у Александрији посветио њеног првог епископа, а 62. пострадао. На I васељенском сабору (325) А. п. је имала други по реду ранг међу катедрама, али је, потом, са успоном Цариградске катедре, пала на треће место. Од краја IV в. постепено се устаљивала пракса да се архиепископи четири најугледније источне катедре називају патријарси, а цркве патријаршије. Тако се на челу с римским папом успоставио хијерархијски систем пентархије. У А. п. деловала је богословска школа чија је првобитна и основна делатност била припрема оглашених (катихумена) за крштење, али се временом њена делатност проширила и развила, највише под утицајем платоновског и неоплатоничарског наслеђа, као и опште интелектуалне и духовне климе у Александрији. Један од учитеља у тој школи био је и Ориген. Она је дала значајан допринос црквеном учењу и предању, неговала тзв. алегоријски приступ у егзегези, истакла се у борби против јеретика, посебно против гностика (Василид) током II в. и несторијанаца током V в., али су се и у њој самој зачеле и развиле неке утицајне јереси, као аријанство и монофизитизам. У областима под јурисдикцијом А. п. током IV в. раширило се монаштво у виду општежића, а нарочито отшелништва у египатској пустињи (св. Антоније, св. Пахомије). На њеном трону су, између других, били св. Атанасије и св. Кирило. Положај А. п. мењао се с политичким приликама. Александрију су од Византије освојили Арабљани (646), а затим Мамелуци (1250). Уследио је период непосредне власти Османских султана (од 1517), прекинут накратко у време Наполеона (1798). Египат је потом стекао аутономију (1811), до отцепљења од Османлија и успостављања британског протектората (1914) и формалног признавања независности (1922). Византијски цареви су до 1453. помагали А. п., а од XVI в. значајна је била помоћ руског цара и цркве. У новије време А. п. је делила судбину некада многољудне грчке заједнице у Александрији и Египту (око 200.000): успон, од краја XIX и у првој половини XX в., и опадање, од друге половине XX в. И данас грчка заједница, иако мала, има више утицаја у А. п. у односу на знатнију арапску и црначку паству. А. п. има 15 епархија са митрополитским рангом. Најзначајније су у Египту, али и у другим државама Африке. Александријски патријарх има друго почасно место у хијерархији православне цркве (иза цариградског, а испред антиохијског и јерусалимског) и титулу „Најблаженији и највисокопоштованији Отац, Господин и Владика, Папа и патријарх великог града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије и свецеле земље египатске; Отац Отаца, Пастир Пастира, Архијереј Архијереја, тринаести Апостол и Судија васељене". Потписује се црвеним мастилом и носи посебну капу која је сликана у живопису српских средњовековних манастира (св. Јован IV Милостиви, 609–620). Везе А. п. са Српском црквом постоје од оснивања Српске архиепископије и трају до данас. Српски и александријски патријарх помињу један другога на Литургији. Конкретне везе успоставио је св. Сава на свом другом поклоничком путовању (1234) по светињама Истока, посетивши александријског патријарха Николу I (1200–1235). Двојица александријских патријараха помињу се у српским средњовековним изворима. Б. Вуковић у поговору минеја из 1536–1537. саопштава да је штампан у време „александријског папе и патријарха Јоакима", а један минеј преписан је у манастиру Хопово 1632. у време „в Александрији папе и патријарху кир Макарију". Патријарх Јоаким имао је истакнуту улогу у осуди и свргавању смедеревског митрополита Павла, јер је у својству „васељенског судије" покренуо охридског архиепископа Прохора да се супротстави Павлу и уз помоћ све четворице источних патријарха задржи јурисдикцију над српском црквом. Патријарх српски Герман, са делегацијом СПЦ, посетио је 1958. александријског патријарха Христофора.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926; П. Костић, „Документи о буни смедеревског епископа Павла против потчињавања Пећке патријаршије архиепископији Охридској", Споменик СКА, 1922, 56; Доментијан, Живот Светога Саве, Бг 1988; Теодосије, Житија, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I, II, Ср. Карловци 1912; Р. Казимировић, „Александријска патријаршија, кратак историјски преглед до наших дана", Гласник СПЦ, 1933; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004.

С. Пириватрић; Р. Милошевић