АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ, краљ (Београд, 14. VIII 1876 – Београд, 11. VI 1903), владао 1889–1903. Син Милана Обреновића и краљице Наталије. Добио је солидно образовање, пре свега из војних и правних наука, и био добар зналац више светских језика. Одликовао се бистрином, добрим памћењем, али га је карактерисала и велика емоционална празнина у односима с људима, па и с најближима. Као дете разведених родитеља, живео је под надзором старатеља. На српски престо доспео је 1889, са тринаест година, па је у његово име државом управљало Намесништво до 1893. када је вешто извео државни удар, прогласио се пунолетним и преузео краљевску власт. Приватни живот и владавину обележили су компликовани и поремећени породични односи: како родитељске свађе, тако и његови сукоби с мајком, и, нарочито, са оцем. Под његовим утицајем је 1894. извршио нови државни удар и завео аутократски режим укидањем Устава из 1888. и враћањем на снагу оног из 1869. У настојању да ублажи узавреле политичке страсти, изазване сукобима политичких странака, често се опредељивао за чиновничке владе, састављене од неискусних политичара, које су због слабих резултата биле кратког века. Са оцем се разишао 1895. када се у Србију вратила краљица Наталија. С напредњачком владом Стојана Новаковића повео је политику оживљавања идеја кнеза Михаила о балканском савезу против Турака, поправљајући односе са Бугарском и Црном Гором, посредовањем Русије. Истовремено, због одбијања српске стране да продужи важност Тајне конвенције 1885, односи са Аустроугарском су захладнели, па је Монархија одговорила затварањем граница српској сточној трговини. Притиснут тешко погођеним трговачким круговима, А. је крајем 1896. на власт довео радикалску владу Ђорђа Симића, са задатком да поправи односе с Монархијом и продужи политику балканске сарадње. Како ова није постигла успех, сменио ју је и из Србије удаљио краљицу Наталију која се противила његовој вези са Драгом Машин. Посетио је 1896. Хиландар и пружио велику материјалну помоћ значајну за сређивање стања у манастиру. Обновио је односе са Аустроугарском и са оцем, којег је именовао за команданта активне војске. Милан га је наговорио на завођење личног режима, с Владаном Ђорђевићем као шефом чиновничке владе. У унутрашњој политици настао је прогон политичких странака, нарочито радикала после Ивањданског атентата на краља Милана (1899), док је спољну политику карактерисало ново захлађење односа с Русијом, Црном Гором и Бугарском. Искористивши очев и Ђорђевићев боравак у иностранству, А. је 1900. објавио своју одлуку да се ожени дворском дамом Драгом Машин, у чему је наишао на подршку Русије која је била спремна да царевим кумством на венчању уклони Миланов и аустроугарски утицај из Србије. Иако је у пролеће 1901. успео да образује напредњачко-радикалску владу која је краљевом прокламацијом објавила Априлски устав, чиме је у Србији уведен дводомни систем (Парламент су чинили Скупштина и Сенат, састављен од постављених и изабраних сенатора), А. се већ октобра 1902. вратио личном режиму. Краљево стално политичко поигравање, тешко економско стање земље и дворски скандали потпуно су га компромитовали у очима јавности. Обелодањивање краљичине лажне трудноће додатно је изиритирало и охрабрило официре заверенике да у ноћи 28/29. V 1903 (по старом календару) убију њега и краљицу Драгу, чиме је заувек угашена династија Обреновић.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, III–IV, Бг 1924; Д. Васић, Деветсто трећа, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I–III, Бг 1934; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; А. Раденић, Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893–1903, Бг 1973; П. Тодоровић, Дневник, Бг 1990; А. Столић, Краљица Драга, Бг 2000.

Петар В. Крестић