АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 -- Марсеј, 9. X 1934), владао 1914--1934. Рођен је као четврто дете, а други син српског кнеза Петра, унука вожда Карађорђа, и кнегиње Зорке, кћерке црногорског књаза Николе. Оставши рано без мајке која је умрла када му је било свега 15 месеци, одрастао је углавном поред оца, у посебним интернатима и војним школама. Са оцем и братом отишао је 1894. у Женеву, где је похађао основну школу. Пет година касније, 1899, школовање је наставио у Петрограду, у школи „Правоведеније", у којој су се образовали угледни руски правници и дипломате. У Русији је, са прекидима, провео наредних десет година.

После Мајског преврата 1903, којим је његов отац доведен на српски престо, дошао је у Србију, у којој је старање о његовом образовању преузео специјални гувернер, гроф Лујо Војновић. Поред бриге да млади принц стекне систематска знања, започело је његово везивање за војску. Већ у децембру 1903, са само 15 година, ступио је као обичан редов у Шести пешадијски пук српске војске, који је од тада носио његово име. У јесен 1905. вратио се у Петроград да школовање настави у елитном Пажевском корпусу, у којем су војничко образовање и вештине стицала деца из кругова аристократије, високих војних старешина и службеника царске администрације. При ступању у ову школу у аудијенцију га је примио руски цар Николај II, чију је наклоност уживао како због проверене окренутости Карађорђевића Русији, тако и због руских интереса на Балкану и у Србији. Школовање у Русији ипак је више пута прекидано, делом због крхког здравља, а делом због политичких криза Краљевине Србије. У марту 1909. Ђорђе Карађорђевић, прворођени син краља Петра I, одрекао се права престолонаслеђа, која су потом пренета на принца А. и његово потомство. По мишљењу многих савременика, А. је, иако веома млад, у односу на брата био далеко погоднији за будућег владара, посебно с обзиром на велика искушења која су, према очекивањима дипломата, стајала пред Србијом. Поставши престолонаследник, посветио се „националним пословима", интересујући се за националну пропаганду, унутрашњу политику и војна питања. Преузимајући Инспекторат целокупне војске, путовао је по целој Србији, ангажујући се на решавању војних проблема, али се у јесен 1910. разболео од трбушног тифуса, болести која је оставила трајне последице по његово здравље. У оквиру дипломатске активности, пред склапање Балканског савеза састао се са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а потом посетио Софију.

Популарност престолонаследника А. и значај његовог утицаја у политици српске државе почели су да расту са балканским ратовима 1912--1913. У Првом балканском рату био је командант Прве армије, са чијим јединицама је у октобру 1912. ушао у Куманово и Скопље, а у новембру у Битољ. Иако су се уз њега налазили српске војводе и генерали, престолонаследник је стицао славу доброг и храброг војника. У Другом балканском рату поново је командовао Првом армијом. Његово име је од тада било везано за велике битке из ових ратова, нарочито за Кумановску битку којом је окончана борба Срба за ослобођење од турског ропства, те је и сам на Јужну Србију (Македонију) гледао као на земљу коју је „на мачу добио", вративши је српском народу и поставши „осветник Косова".

У јуну 1914, у време политичко-војних неслагања у вези са управљањем областима припојеним Краљевини Србији после балканских ратова, постао је регент, вршећи краљевску власт уместо оца. Избијањем I светског рата стао је на чело војске као врховни командант, преузимајући дужност на коју је био обавезан према Уставу и коју је потом задржао до смрти. Током рата готово све време био је са војском, на фронту и у рововима, делећи са њом победе и поразе, па и повлачење преко Албаније у зиму 1915/16. Забележено је да се међу последњима укрцао на савезничке бродове. Наредних година, поред обавеза око војске и бриге за одржање Солунског фронта, био је у дипломатским мисијама у Паризу, Лондону и Риму, учествујући у вођењу спољне политике и остварењу југословенског програма српске владе. Његово деловање показало је да регент нема намеру да спољну политику препусти Николи Пашићу нити да дозволи премоћ било чијег утицаја у војсци. У јуну 1917. његовом вољом је у Солунском процесу извршен обрачун владе са припадницима организације „Уједињење или смрт" („Црна рука") и њеним првим човеком, пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, иако оптужбе за припремање атентата на регента нису доказане. У потоњим деценијама преовладавало је мишљење по којем је пуковнику Апису суђено због А. личних мотива, као и због могућности сепаратног мира са Аустроугарском, којој је требало жртвовати најистакнутије њене непријатеље.

На самом крају рата регент А. је још једном одлучно показао озбиљност својих амбиција. Не опраштајући Николи Пашићу што је на конференцији у Женеви новембра 1918. са представницима српске опозиције и Југословена из Аустроугарске оставио отвореним питање будућег уређења југословенске државе, не осигуравши интересе монархије и породице Карађорђевић, будући краљ одлучио је да тај стари државник не постане председник прве владе заједничке српско-хрватско-словеначке државе, прокламоване 1. XII 1918. Када је по његовој жељи ова почаст и дужност поверена Стојану Протићу, изненађење је било толико велико, да је регентов потез протумачен као државни удар. Његовом вољом спречено је и уједињење великих српских политичких странака. Уместо очекиваног спајања Радикалне странке и Самосталне радикалне странке, образована је почетком 1919. Југословенска демократска странка, чиме је онемогућено стварање јаке српске политичке партије, толико моћне да може угрозити политичку вољу владајуће династије. На самом почетку живота југословенске државе постало је јасно да је А. најзначајнија личност у њој, далеко утицајнија од свих других националних и политичких вођа.

Премоћ његове улоге у државном животу осигурана је Видовданским уставом, донетим 28. VI 1921. Иако је највиши законодавни документ Краљевине СХС почивао на деоби власти између Народне скупштине, владе и краља, краљева надлежност превазилазила је компетенције осталих уставних органа. Према Уставу, законодавну власт заједнички су вршили краљ и Народна скупштина коју је краљ сазивао на редовна и ванредна заседања, с правом да је и распусти. Потврђивао је и проглашавао законе, а судске пресуде и решења изрицани су у његово име. Осим тога, био је врховни заповедник војске, проглашавао је рат и закључивао мир. Његова личност била је неприкосновена, никоме није одговарао и није могао бити тужен. Заступао је земљу у односима са другим државама, именовао председника и чланове Министарског савета, који су одговарали њему и Народној скупштини. Уставна решења нису га при томе обавезивала да министре именује из састава Народне скупштине нити да поштује ставове скупштинске већине, чиме је најдиректније угрожавана парламентарна пракса. Наредних година показало се да се А., који је 16. IX 1921 постао краљ, после смрти Петра I у потпуности служио добијеним овлашћењима, а повремено их и прекорачивао. У првој деценији постојања југословенске државе владе су углавном састављане на двору, а не у парламенту. Према једном извору, Народна скупштина је у периоду 1918--1929. изазвала само две од укупно 23 министарске кризе. Краљ је повремено рушио владе са скупштинском већином и задржавао оне које је нису имале. Противећи се снажењу политичких странака и страначких вођа, ослањао се на тзв. дворску камарилу, послушнике из редова политичара, и тајну организацију у војсци, познату као „Бела рука", са генералом Петром Живковићем, командантом гарде, на челу. Веома брзо је успевао да министре претвори у спроводнике своје политике и извршиоце своје личне воље. У исто време, имао је мало разумевања за пораст националних незадовољстава, пре свега међу Хрватима, све више уједињаваних у отпору режиму, монархији и централистичкој држави.

Крут и неповерљив у унутрашњој политици, краљ А. разумевао је међународне односе, показујући да је много учио и од Николе Пашића, са којим је сарађивао дуги низ година. У спољној политици ослонио се на подршку Француске и система савеза који је она створила, нарочито на Малу Антанту, односно билатералним уговорима осигурана савезништва између Краљевине СХС, Румуније и Чехословачке, којима се требало супротставити мађарском ревизионизму, рестаурацији Аустроугарске и продору бољшевичких идеја из Совјетске Русије. Јаких антикомунистичких убеђења, краљ А. је прихватио више десетина хиљада руских емиграната, одбијајући да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом и супротстављајући се идејама комунизма унутар своје државе. Ради јачања добрих односа са Румунијом оженио се 1922. румунском принцезом Маријом, са којом је добио три сина -- Петра, Томислава и Андреја. У спољној политици бринула га је највише Италија, која је из својих упоришта на источној обали Јадрана у више наврата показивала тежњу да покрене широку војну акцију. Делујући политичким присуством и пропагандно у Албанији и Црној Гори, ова држава је за краља А. представљала онаквог непријатеља каквог је Краљевина Србија имала у Аустроугарској. Истовремено, његов страх од рестаурације Хабзбуршке царевине, који је савременицима понекад деловао нереално и претерано, показивао је да краљ не одбацује вековна искуства и да уочава посебности југословенског простора на којем традиција може бити јача од државних уговора и граница. Бринући о безбедности југословенске државе, краљ је био оптерећен осећајем да је, изузев Румуније и Грчке, угрожавају сви суседи, те да је савезништво са великим државама диктирано њиховим интересима, а не потребама малих савезника.

Током 1928. суочио се са тешком унутрашњом кризом, изазваном атентатом у Скупштини, приликом којег су убијени хрватски посланици и смртно рањен хрватски национално-политички вођа Стјепан Радић. Неспособност политичких чинилаца да постигну национални и политички компромис показивала је сву слабост и недоследности југословенског парламентаризма. У исто време, одлука КПЈ, донета на њеном Четвртом конгресу одржаном у Дрездену у новембру исте године, јасно је позивала на разбијање југословенске државе као „тамнице народа" и „версајске творевине". Иако малобројна, недовољно јака да ову одлуку спроведе, КПЈ је за краља А. била опасна као секција Коминтерне, продужене руке спољне политике Совјетског Савеза, која је на оваква антидржавна настојања наредбодавно упућивала. Исте године краљ се нашао и пред још једном испољеном намером Италије да војнички нападне југословенски простор. По мишљењу већине историчара, наведени догађаји најдиректније су утицали на краља А. да, поред његових несумњивих ауторитарних склоности, у јануару 1929. прокламује одлуку о завођењу апсолутистичке власти суспендовањем Устава, забраном странака и удружења која су носила племенско (национално) и верско обележје и укидањем самоуправе. У краљевом шестојануарском манифесту државни удар је оправдаван највишим народним и државним интересима, разочарањем у парламентаризам који су злоупотребљавале политичке партије, потребом државног и националног јединства, жељом да између краља и народа више не буде посредника, намером да се пронађу нови путеви у решавању државних проблема. Одлучивши се за тако радикалне методе, краљ је добио подршку војске, оданих дворских политичара из више странака, финансијских и привредних кругова, ометаних у раду дотадашњим политичким кризама, а у прво време и знатног дела становништва које је у новим околностима очекивало побољшање социјалног положаја. На спољнополитичком плану подршку су пружиле проверене савезнице, Француска и Чехословачка, разумевајући краљеву потребу да „заведе ред у земљи" и отклони опасност на границама.

Међу савременицима, а потом и у историографији, није постојало јединствено мишљење о стварним мотивима и циљевима краља А. и његовог личног режима. По једнима, велика југословенска идеја била је оправдање и откуп диктатуре; по другима, радило се искључиво о личним амбицијама и жељи да се под плаштом југословенства осигура превласт српске нације и њеног грађанства. Готово сви се, међутим, слажу да је краљ, и поред тога што је за време његове личне власти урађено много на уједначавању закона и што су постигнути други позитивни резултати, покушајем да законима и присилним методама од Срба, Хрвата и Словенаца сачини јединствену нацију, направио своју највећу унутрашњеполитичку грешку. За кратко време, криза у држави постајала је израженија, а против шестојануарског режима створена је широка национална и политичка опозиција. У домаћој историографији постигнута је и сагласност око карактера краљеве апсолутистичке владавине. Дуго одржавана оцена КПЈ, преношена потом и у историјску науку, да је у питању била монарходиктатура фашистичког типа, показала се неодрживом у свим анализама краљевих склоности, метода, намера и ослонаца у систему непарламентарног деловања, иако су његова овлашћена била далеко већа него у укинутом Видовданском уставу. Према Закону о краљевој власти и врховној државној управи, такође прокламованом 6. I 1929, он је био носилац целокупне власти и заповедник војне силе; доносио је и проглашавао законе, постављао чиновнике и додељивао војне чинове. Његова личност била је неповредива и неподложна одговорности. Краљеве компетенције, законом обезбеђене, остале су широке и када је 1931. народу дарован тзв. Септембарски (Октроисани) устав, према чијим је одредбама управо краљ симболизовао народно јединство и државну целину. И по новом Уставу његова личност била је неприкосновена; за све његове акте одговарали су ресорни министри или, колективно, Министарски савет. Краљ је потврђивао и проглашавао законе, сазивао Народну скупштину, представљао државу у односима са иностранством, проглашавао рат и закључивао мир. Увођењем у Народно представништво конзервативне установе какав је био Сенат, чије је чланове једним делом директно постављао краљ, круна је добила могућност да спречи усвајање закона или мера који су већ прихваћени у скупштини. Највиши степен осигурања свог утицаја краљ је постигао чланом 116. Устава („мали устав"), који је владару давао право да у ванредним околностима доноси одлуке мимо постојећих закона, тражећи накнадно сагласност Народног представништва.

Последњих година владавине краља А. било је очигледно да је његов лични режим доживљавао тешке поразе, пре свега у погледу насилно спровођене идеологије интегралног југословенства. Уместо да уједини сукобљене нације и припаднике различитих вероисповести, стварајући од свих њих Југословене, постојећа политика доприносила је повећању сукоба. У историјским изворима, а отуд и у историографији, недовољно је јасно како је краљ намеравао да превазиђе све јачу кризу у земљи. Према неким претпоставкама, по његовом повратку из Француске октобра 1934. могле су се очекивати важне државне промене. Краљ је на овај пут отишао у склопу своје појачане дипломатске активности те исте године. Неколико месеци раније, у фебруару, био је један од твораца великог регионалног савеза, још једног Балканског пакта, у који су ступиле Краљевина Југославија, Румунија, Грчка и Турска, с могућношћу да им се придружи и Бугарска. Нови савез балканских држава тумачен је и као њихова тежња да се ослободе моћног патроната европских сила, самостално се организујући ради унапређења односа на Балкану. Сам краљ А. показивао је жељу да међународни положај своје земље учини мање зависним од Француске, пре свега због њене политике савезништва са Италијом, потребне јој ради неутралисања немачке опасности.

Пошавши у званичну посету Француској, краљ А. је погинуо 9. X 1934. као жртва терористичке акције хрватских усташа и припадника Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), подстакнутих из Италије и Мађарске. Сахрањен је 18. октобра у цркви св. Ђорђа на Опленцу. Краљева погибија отворила је велику европску дипломатску кризу током које су се показале неспремност и немоћ западних савезника Краљевине Југославије, нарочито Француске, да открију пуну истину и пред европску и светску јавност изведу праве организаторе атентата. Версајски поредак претрпео је тиме озбиљан ударац, обелодањујући пукотине у систему колективне безбедности и указујући на слабости Француске, његовог главног гаранта. Управо зато, пуцњи у Марсеју понекад се посматрају и као први пуцњи у II светском рату. Истовремено, међутим, извршиоци атентата и њихови моћни помагачи нису остварили главни циљ. Уместо очекиваног растројства југословенске државе, она је чак закратко уједињена у шоку због погибије краља, чија је трагична смрт искрено ожаљена у највећем делу земље, утичући да му се опросте погрешке у унутрашњој политици.

О краљу А. постоје многа, често противречна мишљења. Називан је „Ослободитељем", „Ујединитељем", „Југословеном", „Велико-Србином", „диктатором", „убицом" и „мучеником". Различито га приказују и забележена сећања савременика, историјски извори и тумачења историчара, крећући се од оспоравања и рђавих оцена до хвалоспева и дивљења. Често је истицано да је, попут свог оца краља Петра I, рођен као војник, те да му је први двор био војнички шатор, у којем се образовао и стицао особине војног и политичког вође. Као ниједан други владар тадашње Европе, на различитим бојиштима провео је пуних шест година, не остављајући униформу ни по завршетку ратова и настављајући да се понаша као војник. Говорило се да државом управља као касарном, да су му начин живота и одлучивања били војнички -- дисциплина, одсуство раскоши, директне и енергичне методе, редовне вечере са официрима, ослоњеност на војску, стално ослушкивање „ветрова са Топчидера", где су биле касарне, срдачност са сељацима, одбојност и неповерење према грађанским политичарима. Уочавана је његова појачана опрезност, због које је носио лично наоружање, не заборављајући мајске догађаје 1903. и знајући за многе припремане атентате. Британски посланици у Београду посматрали су га као усамљену појаву, владара који не само што није имао праве сараднике, него није умео ни да их одабере, деспотских и војничких склоности, искреног Југословена, озбиљног државника, шармантног саговорника и нежног оца. И поред прекида током школовања, био је образован државник и зналац неколико језика, нарочито француског којим се служио као и матерњим, српским језиком. Иако нејаког здравља, због којег је инкогнито путовао у Париз на лечење, имао је изузетну политичку енергију, испољавајући је током ратова, у честим државним кризама, у процесу настанка југословенске државе и свим ситуацијама одбране њене независности.

ИЗВОРИ: Архив Југославије; Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1921; Устав Краљевине Југославије од 3 септембра 1931, Бг 1932; С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1952; И. Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Буенос Аирес 1961; Б. Кризман, Д. Јанковић (прир.), Грађа о стварању југословенске државе (1. I -- 20. XII 1918), I--II, Бг 1964; Ђ. Карађорђевић, Истина о моме животу, Бг 1969; Ж. Аврамовски (прир), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји британског посланства у Београду 1921--1938, I--II, Зг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I--II, Бг 1987; Југославија 1918--1988, Бг 1988; П. Карађорђевић, Живот једног краља, Бг 1990; Љ. Димић, Н. Жутић, Б. Исаиловић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929--1931, Бг 2002; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте. Прилог проучавању историје Србије од 1903. до 1918. год., Бг 1955; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929--1935, Бг 1969; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, I--II, Бг 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, I, Бг 1988; Ђ. Ђ. Станковић, Изазов нове историје, I, Бг 1992; Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар 1995; Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, I--III, Бг 2002.

М. Радојевић