АЛЕГОРИЈА

АЛЕГОРИЈА (грч. llhgora: сликовито, симболично казивање), појам античке реторике. У теорији књижевности а. је стилска фигура или књижевни облик који под основним значењима ријечи исказује нешто друго; облик метафоре проширене до обима цјеловите слике или радње; може да обухвати дијелове текста или текстове различитих жанрова у цјелини (еп, роман, приповјетка, драма, пјесма, оглед), укључујући све њихове чиниоце (радња, лик, идеја, слика). Својствена је такође сликарству, филму, вајарству и другим дјелима која посредан смисао издвајају од предоченог (исказаног) смисла. Нарочито је заступљена у једноставним облицима као што су пословице и загонетке, у којима се употребљене ријечи односе на друга значења (нпр. „Злату ће се кујунџија наћи": Добра ће ствар дочекати онога који је ње достојан; „Пуна школа ђака – ниоткуда врата": шипак, бундева или сл. с коштицама). Честа је у лирским и дијеловима епских народних пјесама (нпр. Ропство Јанковић Стојана). У српској средњовјековној књижевности јавља се под појмом инословије: везана за новозавјетну и старозавјетну традицију и одјеке античке реторике, те за романе (Стефанит и Ихнилат, Александрида). У новој српској књижевности почиње да се осамостаљује у списима Г. Стефановића Венцловића, а један је од главних облика барокне књижевности (Траедокомедија Е. Козачинског, 1734−1736; Плач Сербији З. Орфелина, Бој змаја с орлови Ј. Рајића). Широку примјену нашла је у басни (Д. Обрадовић), а потом обухвата приповјетку у периоду класицизма, а дјелимично и лирику. Као форма сликовитог говора одговарала је дидактичком смјеру литературе тог доба, те се често јавља у различитим књижевним врстама. Под утицајем религиозно-моралистичке традиције примјењује је С. Милутиновић Сарајлија у дијеловима Сербијанке, у лирским пјесмама и готово на цијелом плану Трагедије вожда Карађорђа, а његов ученик П. П. Његош радо се служи а. блиском духу усмене традиције и романтичарског патоса (Горски вијенац). Важну улогу а. има у козеријама (милобруке), драмама (Сан Краљевића Марка, Торжество Србије) и пјесмама Ј. С. Поповића. На нивоу цјелине дјела прожима спјевове Ђ. Марковића Кодера (Роморанка, 1862; Сан Матере српске, 1980). Једна од популарних врста остала је драмска а. писана у пригодне сврхе, у одређеним церемонијалним државно-историјским околностима, све до наших дана: Ј. Суботић (Сан на јави, Крст и круна), Ј. Ђорђевић (Маркова сабља), М. М. Јовановић (Демон: повест и алегорија), М. Королија (Зидање Скадра). Форма алегоричног казивања основне идеје испољила се и код млађе генерације романтичара, прије свега у сатири (Б. Радичевић, Пут), те у дидактичкој и родољубивој поезији Љ. П. Ненадовића. Ј. Јовановић Змај примјењивао је ту форму посредног казивања у сатиричној и у дјечјој поезији, док ће у опусу Лазе Костића она захватити лирику, есеје и прозу. Нарочито се проширује у заоштреним политичким сукобима крајем XIX в. (фељтони П. Тодоровића, пјесме В. Илића, М. Митровића, приповијетке И. Вукићевића, Р. Домановића). Почетком XX в. а. је заступљена и код аутора модерне (И. Секулић, М. Ускоковић, С. Винавер), те у међуратном времену у приповјеткама авангардиста (М. Црњански, С. Краков), често се приближавајући параболи и гротески. Ту врсту обликовања смисла наставиће и новија сатира, посебно у епоси социјализма, у афоризму, сатиричној приповијеци и роману (Б. Ћопић, Е. Кош, Д. Ћосић, Р. Константиновић, М. Павић, Б. Пекић, В. Булатовић Виб, Ж. Павловић, М. Димић, Р. Петковић, Г. Петровић и др.). Михајло Петровић Алас је проширио поље значења а. на подручје тумачења научних истраживања, сматрајући је, уз метафору, изразом духовне потребе „да једне чињенице пресликава на друге, бар привидно схватљивије или изразитије". А. такође омогућује неку врсту шифрованог и уопштавајућег говора којим се аутор (у сатири) штити од цензуре или прогона, али и од буквализације значења. Она посредством објективизације (описи, сцене, радње, ликови) појачава сликовитост, конкретност и сугестивност апстрактних замисли.

Д.ушан Иванић

У историји уметности а. је појам представљен у облику фигуре или фигуралне композиције која, осим стварног, добија и неки други, пренесени, скривени, прерушени (алегорија) или тек наслућени смисао (алегореза, алузија). У српском барокном сликарству алегоријски се тумачила превасходно библијска историја, због чега је велики српски проповедник Г. С. Венцловић сматрао да преко простог значења има навучен „златни покривач" с морализаторском поуком која се открива тако што се претходно ваља „мутити с памећу". Жефаровићев циклус Постања у манастиру Бођани био је замишљен као почетак хришћанске историје у којој историја људског пада претходи искупљењу кроз Христа. Мада је тема Богородичног покрова била једна од општеприхваћених представа маријанске заштите, приказана на зиду крушедолске припрате, она постаје сложена алузија на тадашњи политички тренутак, одражавајући како идеју сагласја између Хабзбуршке монархије и Карловачке митрополије, тако и тријумфа хришћанства над исламом. Барокна а. присутна је у српском сликарству и графици и у сценама из свакодневног живота – мртвим природама, пејзажима и портретима. И у српској уметности XIX в. непрекидно се користе амблематски говор и алегоријске персонификације, док су алегоријске композиције заступљеније у другој половини столећа. Самосталне или у склопу сложенијих целина, у визуелној култури тога доба долазе до изражаја алегоријске персонификације нације, тј. глорификације Србије. Основу алегоријских фигура чини жена као богиња или мајка-заштитница, док су припадници нације симболично њена деца. Идеални вид слободне или ослобођене Србије јесте царица на врхунцу моћи, с указивањем на државу Душановог царства. Алегоријске персонификације или глорификације Србије радили су А. Јовановић, Д. Аврамовић и Ђ. Јовановић, а подваријанте овог облика још и Ђ. Крстић, М. Мурат и У. Предић.

Љ.иљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Метафоре и алегорије, Бг 1967; Д. Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; М. Вукомановић, „Тајна и алегорија", Култура, 1987, 78/79; Т. Поповић, Последње Сарајлијино дело, Бг 1995; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; Ј. Деретић, Поетика српске књижевности, Бг 1997; В. Јелић, „Елементи античке реторике у приручницима наших реторичара из XIX века", ЗМСКС, 1998, 1; Б. Поповић, „Алегорична сатирична прича", у: СД, I, Бг 2001; Д. Грбић, „Поступак алегоризације у Рајићевој драми Трагедија о смрти цара Уроша Петог", КИ, 2005, 127; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.