АЛБАХАРИ, Давид

АЛБАХАРИ, Давид, прозни писац, преводилац (Пећ, 15. III 1948). Дипломирао 1968. на Вишој педагошкој школи (енглески језик и књижевност). Био је секретар Српског ПЕН центра (1985−1987) и председник Савеза јеврејских општина Југославије (1991–1994). У српску књижевност ушао је кратким причама крајем 60-их година XX в. представљајући нову генерацијску, приповедачку поетику која се више ослањала на искуство савремене светске књижевности него на домаћу приповедну традицију. За обликовање свог приповедног света користио је елементе јеврејске културе, рок и битничку супкултуру, искуство уметничке алтернативе више него академски схваћену књижевност, а наглашени су поступци приповедачког коментара, поетике сажетости, приповедања о приповедању, постмодернистичког прожимања времена, простора, жанрова, цитата и гласова, као и релативизације приповедне теме, често обликоване из перспективе „слабог субјекта". У његовим приповеткама (Породично време, Н. Сад 1973; Опис смрти, Бг 1982; Сваке ноћи у другом граду, Бг 2008) најчешће је реч о животној микроскопији, породичном кругу, прозним снимцима из свакодневице коју без разлике деле сви или готово сви људи датог времена. У првоj фази његовог рада приповедне теме нису биле провокативне по себи, него по начину на који су књижевно уобличене, будући да у кратким причама нису распредане историјске или политичке драме ликова који се једва могу звати „јунацима", јер у урбаној свакодневици, у породичној свакидашњици не може бити јунака у традиционалном, епском значењу те речи. А. је углавном приповедао о призорима, ситуацијама и гестовима који чине обичан, ничим издвојен људски живот. У романима (Снежни човек, Бг 1995; Мамац, Бг 1996; Пијавице, Бг 2006), који обележавају другу фазу његовог рада, А. на вишеструко посредован начин, наглашеном симболизацијом и фикционализацијом искуства, негује интересовање за прилике настале за време или непосредно после новог историјског суноврата балканског подручја. Те туробне прилике преобразиле су како геополитичку мапу југоисточног дела Европе, тако и живот самог писца, а у знатној мери и његову поетику. Од октобра 1994. живи у Калгарију (Канада) и у делима која је тамо написао најчешће тематизује питања имиграције и промену језичког и културног контекста у којем ствара. Један је од најдоследнијих заговорника поетике сажетости у српској књижевности последње четвртине XX в. Брижљиво негованим језиком приповеда о ономе што постоји испод видљиве површине свакодневног света. Са његовом прозом српска књижевност је добила посебан, препознатљив, интимистички, језички и психолошки изнијансиран поглед на стварност. Бави се уредничким, приређивачким и антологичарским радом, а сачинио је антологије Савремена светска прича (Бг 1982), Најкраће приче на свету (Бг–Н. Сад 1993), Антологија јеврејских приповедача (Бг 1998), Пегла и дијаманти (јеврејска женска прича, Бг 2005). Изабрана дела А. у десет књига објављена су 1996−1997. Књиге су му преведене на енглески, хебрејски, италијански, мађарски, албански, словачки, немачки, есперанто, пољски, француски, шпански, македонски, грчки, дански, фински, украјински, бугарски и холандски језик. Са енглеског језика превео је неколико десетина збирки прича и романа савремених светских писаца (Сол Белоу, Томас Пинчон, Владимир Набоков, Јехуда Амихај, Вилијам С. Мервин, Мајкл Вајлдинг, Џон Апдајк, Маргарет Етвуд, Сем Шепард, Исак Башевис Сингер, Давид Гросман, Роберт Грејвс, Дејвид Гилмор и др.). Приредио је низ тематских зборника, периодичних публикација и књига, и уређивао листове и часописе Видици, Књижевна реч, Културе Истока, Писмо и Мезуза. Добитник је многих награда: Андрићеве (1982), Награде „Бранко Ћопић" (1993), НИН-ове награде (1996), награде „Балканика" (1996), Награде града Београда (2006) и др.

ДЕЛА: приповетке: Обичне приче, Бг 1978; Фрас у шупи, Бг 1984; Једноставност, Бг 1988; Пелерина, Бг 1993; Пелерина и нове приче, Бг 1997; Необичне приче, Бг 1999; Други језик, Бг 2003; романи: Судија Димитријевић, Н. Сад 1978; Цинк, Бг 1988; Кратка књига, Бг 1993; Мрак, Бг 1997; Гец и Мајер, Бг 1998; Светски путник, Бг 2001; Лудвиг, Бг 2007; Брат, Бг 2008; есеји: Преписивање света, Вш 1997; Терет, Бг 2004; Дијаспора и друге ствари, Н. Сад 2008; књиге за децу: Марке, Бг 2006; Ема и јеж који нестаје, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Булатовић, „Прилози библиографији Давида Албахарија" и критички текстови Б. А. Поповића, Р. Микића, В. Павковића, Т. Брајовића и др., у: Д. Албахари, Мамац, Бг 1996; М. Пантић, Александријски синдром, I–IV, Бг 1987, 1994, 1999, 2003; Давид Албахари (тематски број), Градац, 2005, 156.

М. Пантић