АЛБАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АЛБАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. Односи Албанаца/Арбанаса и Срба у периоду турске власти, а и касније, били су условљени арбанашком исламизацијом, економским неприликама у кршевитим падинама средње и северне Албаније, питомошћу суседног српског етничког простора, нарочито равничарске и жупске Метохије и Косова, борбом хришћанских Срба против Османлија, као и српским ослободилачким покретима од почетка XIX в., који су довели до обнове и ширења српске државе. Отпор православних хришћана османлијској власти, исламизација Албанаца у XVI, а нарочито у XVII в., те све већа немоћ Османлија да бране интегритет Царства, довели су до арбанашке миграције у Метохију, Косово и друге делове средњовековне Србије. Исламизовани, Арбанаси се уздижу на положај владајућег и повлашћеног слоја. На тој основи бране Османско царство, боре се против обнове балканских држава, али и за формирање независне и самосталне Албаније. Исламизовани Арбанаси постали су миљеници Османлија и бич у руци османског цара. Отимали су Србима баштине и имања, у џамије претварали њихова светилишта, арбанашили српски народ. Били су средство у рукама Османлија у њиховој намери да у центру средњовековне Србије ојачају ислам, а православне и католичке старовласнике протерају или исламизују. У Метохији, у којој је у српској средњовековној држави и на почетку османске власти на брдским пасиштима и катунима било нешто арбанашких сточара, каснији становници били су махом арбанашки дошљаци или поарбанашени Срби, тзв. Арнауташи. До јачања Арбанаса у Метохији и њиховог израженијег насиља над хришћанима дошло је током османске државне кризе у време султана Селима II (1566–1574). Аустријско-турски рат (1593–1606), устанак Срба под патријархом Јованом 1594. у околини Призрена и Пећи и нови аустријско-турски ратови (1683–1699, 1737–1739) допринели су да Турска радо прима Арбанасе са оближњих планина и насељава их у побуњена подручја, остављајући им одрешене руке у пљачкању хришћанске раје. Арбанасима Климентима, досељеним у област Вучитрна где су исламизовани, Порта је доделила опустошене српске баштине са поруком да према староседеоцима примењују закон јачега. Између двеју српских сеоба Арбанаси су се померили од своје етничке матице за око 200 км на српско тло. Чим би се Арбанаси Малесије и Мирдитије доселили у феудализоване крајеве Метохије и Косова, измешали би се са већ исламизованим сународницима и сами прелазили у ислам. Код заузимања српског земљишта понашали су се експанзивније од претходника. Било је и међусобних сукоба арбанашких племена, као 1756. око Дечана. После укидања Пећке патријаршије (1766) и пада у црквено-духовно ропство грчких фанариотских владика, исламизовани Срби примали су не само владајућу веру, него и турску државну идеју. Временом ће се и тамо где није било Арбанаса, преко арбанашког језика и бракова, приближити њима и постајати Арнауташи. После последњег аустро-турског и руско-турског рата крајем XVIII в., Порта је за заслуге Арбанасима делила не само звања и титуле, него је управу у Старој Србији препустила старим пашаларским породицама. Те турске паше окупљале су своју војску, а арбанашким племенима која су силазила са брда у Метохију, потом у долине Мораве, Ибра и на Косово, дозвољавали су пљачку. Ајани и арбанашке паше увели су читлуксахибијске уместо спахијских односа, претворивши спахијске рајинске баштине у чифлуке, а српску рају у чифчије – двоструко оптерећене и лично зависне.

У Првом српском устанку, током борби код Шапца и Београда, Албанаца је било на српској страни. Сам Карађорђе је пре устанка хајдуковао са Албанцем Фазли Башом из Хасанпашине (данас: Смедеревске) Паланке. По свој прилици, био је то потајни католик, иако ага села Баничина. Током устанка Карађорђе је пограничним властима наређивао да се српским хајдуцима забрани пљачкање албанских села у Турској и да у Србију пуштају албанске сточаре све до Космаја и Авале. Намеравао је да уговори конвенције с Албанцима на Косову и у северној Албанији. Истовремено, водећи део Арбанаса у Портиној служби претио је и Карађорђу и Србима. Арбанашке паше су од 1806. до 1809, у координацији са другим портиним снагама, ратовале у свим борбама против Срба. У односу на мухамеданце, Албанци католици (нпр. Клименти) борили су се још 1805. с Кучима, Пиперима и Бјелопавлићима против скадарског везира Ибрахим-паше.

Кроз српске устанке и устанак Грка, као и прокламоване турске реформе, ојачао је албански покрет под Али-пашом Јањинским, албанским пашама на Косову и Метохији и Мустафа-пашом Бушатлијом, који су успоставили везу са кнезом Милошем у ослобођеној Србији. У току грчког устанка Али-паша Јањински размењивао је писма са кнезом Милошем. Руско-турски рат 1828−1829, у којем је Порта преко Мустафа-паше Бушатлије тражила да јој Албанци пошаљу војну помоћ, био је повод Бушатлији да успостави везе са кнезом Милошем. Кнез Милош је настојао да га одврати од похода против Руса, преносећи му руску поруку да ће постати „господар Албаније". Порта је прећутно прешла преко двоструке игре Мустафа-паше и поставила га за сераскера над свим пашама од Скадра, Тиране, Елбасана и Охрида до Скопља, Приштине и Ниша. После Једренског мира 1829. повукао се са војском у правцу Скадра где га је Порта изоловала. То га је још више приближило кнезу Милошу. Заводећи ред и реформе, Порта је средином 30-их година сломила и похапсила албанске независне паше, али то није поправило положај хришћана.

За време власти уставобранитеља у Србији, Албанци су покушавали да успоставе везе са Србијом и Црном Гором, те да своје интересе остваре на рачун Срба у Турској. на основу Гарашаниновог Начертанија из 1844, Србија је интензивирала активност према Албанцима. Већ 1845. Гарашанинови тајни емисари дошли су у Скадру у контакт с поверљивим Албанцима. Успостављене су везе са мирдитским опатом дон Гашпаром Краснићијем. за сарадњу с Београдом овај је придобио мирдитског поглавара Биб Доду (1849), спремног да с Мирдитима учествује у устанку уз услов добијања аутономије и слободе вероисповести. Преко Матије Бана изглађени су неспоразуми Биб Доде с владиком Петром II Његошем; њих двојица створила су савез за одбрану од Турака и напад на њих. За ту сарадњу био је и скадарски бискуп Домазен. Све је прекинуто Гарашаниновим падом с власти 1853. Кнез Александар Карађорђевић одлучио се на лојалност према Порти. Антиправославно и противсловенско расположење Порте у Кримском рату и после њега наглашено је прогоном Срба из Приштинског и Призренског пашалука, што је довело до повећане исламизације и албанизације – Метохија је изгубила српско обележје. Томе је доприносила и Француска која је од Порте добила права искључивог утицаја на све Арбанасе, посебно на католичке Фанде. Француски агенти су подстицали брђанске католике да се исељавају у Метохију и делове Косова. Кримски рат појачао је интересовање западних савезника за Арбанасе, али и активност Србије и Црне Горе међу Албанцима. Због беговског отпора према турским реформама 1839–1856, Албанци су се током Кримског рата понашали према Турској сасвим опортуно. У рату Турске са Црном Гором 1862. Албанци су још једном показали да нису одани Турској. Уочивши турске слабости, Албанци су се колебали, борили немарно, а неки су хтели да пређу на страну Црне Горе. Било је то време покушаја стварања Балканског савеза Србије са Грчком и Црном Гором против Турске (1860–1867). идеју о сарадњи са Србијом и Црном Гором прихватили су Мираши Аси и Прек Стаку, прваци племена Хоти, а главари Кастрата, Трипаша, Трабоина и Груда надали су се да ће уз помоћ Срба побољшати положај. Малисори су сматрали да им сарадња са Србијом обезбеђује самосталан развитак и очување националних особености. Српски дипломати у Цариграду такође су радили на успостављању савеза са Албанцима, окупљајући око те идеје најистакнутије националне прваке. Убиство кнеза Михаила најпре је успорило, а затим и обуставило тај рад. Све што је у Албанији урађено, сводило се углавном на припреме за устаничке акције, без политичких и војних организација. Све је било препуштено вештини и оданости неколицине албанских првака и пријатеља Србије.

И док су се Арбанаси католици повезивали са европским државама и Србијом и Црном Гором, Порта је око 1864, јачајући свој утицај међу Арбанасима муслиманима, враћала арбанашке бегове у државну службу. У односима Арбанаса према Србима променила се суштина јер су се зла сада вршила да би Срба нестало. Они су почивали на панисламској политици новог султана Абдулхамида II и на истоветној политици новоформиране Арбанашке лиге у Призрену 1878, уперене првенствено против Срба у Старој Србији и против српске државе. И у периоду сарадње Порте и Лиге против одлука Берлинског конгреса 1878. и после њиховог разилажења 1880, Срби у Старој Србији су остали под двама господарима, Турцима и Арбанасима. султан Абдулхамид II одвојио је Србе од границе са Србијом тзв. мухаџирима из Топлице, створивши неку врсту војне границе према Србији.

У ери турских реформи крајем XIX и почетком XX в. Арбанаси су устали против Турске и Србије, а и против великих сила. Албански комитет у Софији и Македонско-бугарска организација постигли су споразум о разграничењу којим је препречаван пролаз Србији у Македонију. Ни Младотурска револуција 1908. није зауставила насиље над Србима. Младотурци су се само пресвукли из Абдулхамидова панисламизма у младотурски панотоманизам. Пре усвајања закона о повратку напуштених и узурпираних имања из 1908−1909, младотурци су имања српских избеглица у Старој Србији без икаквих тапија пренели на мухамеданце. Таквом младотурском политиком и притисцима бегова на чифчије настало је у Старој Србији тзв. чифчијско питање.

Устанци Малисора и Албанаца на Косову и Метохији донекле су променили однос Албанаца према Србима у Турској, али и према Црној Гори и Србији. У Малисорском устанку Албанци су избегли у Црну Гору, од које су тражили подршку. У великом арбанашком устанку у лето 1912. неки од устаничких вођа успоставили су везу са Србима на Косову и Метохији, као и са Србијом која је слала оружје устаницима. Пре тога Албанци су одбили понуду председника владе Србије Николе Пашића да потпишу „уговор о заједници Срба и Албанаца у Косовском вилајету", којим се у склопу српске државе јамчила слобода вероисповести, албански језик у школама, друштву, управи албанских општина и срезова, албански обичаји, посебна албанска скупштина која би доносила законе о верским, школским и судским питањима. Подигли су устанак, заузимали градове и села и у августу ушли у Скопље, центар Косовског вилајета. После прихватања албанских захтева од стране турске владе, устанички прваци су се махом вратили кућама. Уследио је рат чланица Балканског савеза и Турске. Турска је била поражена, а Балкан ослобођен. За све време, од почетка мобилизације у Србији и пограничних борби, Албанци су се служили преварама и лажно истицали беле заставе, тако да су Срби имали знатних жртава, што је доцније био повод за одмазде. До пада Приштине 22. октобра Албанци су се грчевито борили против српске војске. После пораза Турака код Куманова, косовско-метохијски Албанци су пружили још снажнији отпор код Феризовића (Урошевца), према Призрену и у Ђаковици. Албански прваци су се после пораза повукли у Албанију. Поразима и повлачењима, а касније и постепеним разоружавањем, косовско-метохијски Албанци престали су да буду организована политичка снага. На делу црногорског фронта католици северне Албаније, нарочито Малисори и метохијски Руговци, као и становници Плава и Гусиња, борили су се заједно са црногорском војском. После првих успеха почели су условљавати даљу сарадњу извесним гаранцијама, пре свега у вези са добијањем сопствене аутономије, за шта су се, поред Цетиња, обраћали и Бечу.

По завршетку операција на Косову, Метохији и у Македонији, албанско-српски односи су прерасли у односе Албанаца, односно Албаније, са Србијом и Црном Гором. Албанска племена пружала су снажан отпор уласку српске војске у Албанију. Њено кретање олакшавали су Албанци католици, мирдитска и малисорска племена. Избијањем српске војске на Јадранско море 26. XI 1912. и запоседањем градова средње Албаније, уследио је проглас о аутономији Албаније, са Исмаилом Ћемалом на челу. Он је напредовање српских трупа оценио као агресију на независну земљу. Његова валонска влада била је играчка у рукама Аустроугарске и Италије. На аустроугарске претње српска влада је 2. децембра одговорила да ће признати аутономну Албанију и да ће из ње повући своје трупе. На конференцији великих сила у Лондону 17. децембра проглашена је аутономна Албанија, а Србији признато право на трговачки излаз железницом на неко од албанских пристаништа. Од проглашења аутономне Албаније до почетка 1913. нису поремећене везе између валонске владе и Србије. Јак покрет међу католичким Мирдитима настојао је да, уз подршку Црне Горе и Србије, дође до католичке аутономије, независно од Ћемалове аутономне Албаније. После удара у Цариграду и доласка младотурака на власт почетком 1913, дошло је до промене односа Исмаила Ћемала према Србији. Против заједничког деловања Албанаца и Србије није била само Аустрија, него све више и Турска. Она је агитовала код Албанаца да се организују против Срба. У истом смислу су у Пологу радили и бугараши. Током рада Амбасадорске конференције у Лондону, представници валонске владе су тражили измене граница Албаније на штету Србије. Аустрија је од Србије тражила да валонској влади не прави неприлике.

У Другом балканском рату Албанци су испољили различито држање према Србији. Католички свештеници су подстицали Малисоре на борбу против Србије. Ћемал-паша и валонска влада држали су страну Бугарској, Есад-паша и управа у Елбасану саветовали су Албанцима да буду у што тешњим односима са Србима. Ипак, у овом рату Албанци су остали мирни. Средином августа 1913. они су интензивирали делатност против Србије, а на подстицању њиховог незадовољства првенствено су радили избегли прваци са Косова и Метохије. У току повлачења преко српско-албанске границе учестали су напади на српске чиновнике и војнике. Албански напад у септембру 1913. у правцу Призрена и Дебра потпомагале су присталице Ћемалове владе. Есад-паша је одбио да учествује у том покрету. Српска војска је одбила нападе Албанаца. Граница је остала, утврђена на Амбасадорској конференцији у Лондону. Утврђивање детаља, које је вршила Међународна комисија ради изградње железнице до албанског пристаништа, омео је I светски рат.

На почетку I светског рата млада албанска држава, са принцом Видом на челу и владом у Драчу, настојала је да сачува неутралност. Касније је оживела иредентистичка струја. Док је у септембру 1914. Видов режим био у ликвидацији, Есад-паша је боравиo у Нишу код српске владе, уз чију помоћ је са регрутованим дебарским Албанцима 2. октобра ушао у Драч. Ту се прогласио председником привремене владе и врховним командантом војне силе. После пораза његових снага у унутрашњим борбама код Крује, Есад-паша је 5. I 1915. затражио српску оружану помоћ. уз сагласност сила Антанте, Србија и Црна Гора запоселе су северну и средњу Албанију. У сенци четвороструке окупације – српске, црногорске, италијанске и грчке – Есад-пашин режим владао је од јуна 1915. до почетка 1916. После бугарске објаве рата Србији 14. X 1915. и немачког и аустроугарског продора у Србију, дошло је до повлачења српске владе, преостале војске и дела народа преко Албаније. Албанија је северно од линије Валона – Охридско језеро постала аустријска, а на југу италијанска окупациона зона. После пробоја Солунског фронта и склапања примирја, Албанија је задржана под окупацијом до мировне конференције у Паризу 1919. Есад-паша је имао подршку новоформиране Краљевине СХС, али је убијен 13. VI 1920. у Паризу. Питање отворених граница решено је на Амбасадорској конференцији у Паризу 9. XI 1921. мањим корекцијама граница из 1913, уз истовремени квазипротекторат Италије над Албанијом. Краљевина СХС је под притиском повукла своје снаге из Албаније која је поново успостављена као држава.

Односи Албанаца према новоствореној Краљевини СХС од 1918. били су испуњени многобројним проблемима као и пре стварања албанске државе 1913. и у току I светског рата. Како су се Србија и новостворена Краљевина СХС налазиле међу победничким силама Антанте, оне су очекивале своје проширење на рачун територије Албаније. Председници сила победница Француске и Британије били су у Паризу за то да се Албанија подели између Грчке и Краљевине СХС. Други фактори били су за другачије односе. По италијанско-грчком споразуму од 9. XII 1918. Краљевина СХС добила је могућност да кроз албанску територију изгради пругу до обале Јадранског мора. Са супротне стране, Косовски комитет у Скадру (основан 7. XI 1918) све до краја свога постојања 1924. имао је основни задатак да ради на прикључењу Косова, Метохије и Подримља албанској држави. Идеја водиља Комитета била је остваривање пројекта Призренске лиге о окупљању Албанаца четири отоманска вилајета, а деловање је обављано преко качака – одметника.

На Мировној конференцији у Паризу албански представници које је упутила скупштина у Драчу, а које је предводио Турхан-паша, изнела је 4. II 1919, у вези с југословенским разграничењем, меморандум са неприхватљивим територијалним аспирацијама. Тражено је да разграничење обухвати све што су Србија и Црна Гора добилe Берлинским конгресом и све до Амбасадорске конференције 1913, a тако проширена Албанија уживала би аутономију. Последњих дана марта 1919. у Париз су стигла и два косовска бега које је водио Хасан Приштина, а који су захтевали да се са Косова уклони српска војска. У Париз је стигао 22. III 1919. и пријатељ Србије Есад-паша, који није био делегат Албаније. Он је после образовања владе СХС 20. XII 1918. боравио у Београду, где му је саопштено да север Албаније треба да припадне Србији, а југ Грчкој. Ту је покренуо питање одласка у Француску. После доласка српске војске са солунског фронта у Тирану 10. X 1918, он се у Женеви изјаснио за конфедеративни савез са Србијом. Тај савез би га заштитио од Италије која је организовала албанску милицију против њега и против Србије. Надао се да ће своје право на Албанију обезбедити на мировној конференцији и тако помоћи Србији. Заступајући у Паризу политику Краљевине СХС, он је у Албанији гурнуо своје присталице против новообразоване Делвинине владе. Убијен је 13. VI 1920. у Паризу. У међувремену је у Албанији дошло до побуне која је трајала од децембра 1919. до јануара 1920. и коју је југословенска војска угушила. Од тада до марта 1920. северноалбанска племена су се изјашњавала за припајање Краљевини СХС. Уз оружани отпор против српске војске јавили су се и професионални пљачкаши, качаци, који су нарочито отимали стоку у западној Македонији, док су у Метохији више били активни комити, тј. национално-политички отимачи. Нека племена су за италијански новац и пропаганду „националиста", а у служби ранијег аустријског окупатора, тражила Велику Албанију.

Кад је Делвинина влада започела преговоре са Београдом, она је тиме ослабила своје позиције у земљи. У Паризу су се Американци, мимо савезника, залагали за присаједињење Пећи и Ђаковице Албанији, али су пристали да северна Албанија са та два града образује аутономну зону којом би управљала Краљевина СХС. Од почетка 1920. Краљевина СХС је била једина од суседних земаља која је за Албанију тражила пуну независност у нешто окрњеним границама одређеним на Мировној конференцији у Лондону 1913. Није натурала чланове своје династије за владаре Албаније. Против грчких аспирација нудила је Албанији конфедеративни однос, тим пре што је у јужној Албанији столећима живело доста словенског живља. Са главним ривалом Италијом, Краљевина СХС није желела сукоб. У јануару 1920. албански прваци германофилског опредељења Дервиш Хима и Хасан Приштина закључили су у Бечу споразум са франковачким изаслаником из Хрватске.

Албанска делегација се 1921. обратила Друштву народа да се југословенске трупе удаље са албанске територије, а када су оне отишле, упућиване су јединице организованих Арабанаса да роваре по пограничном простору. Друштво народа је 2. X 1921. амбасадорској конференцији наредило да одреди албанске међе. После одлуке савета Друштва народа од 9. XI 1921. о границама Албаније из 1913. са незнатним исправкама, амбасадорска конференција у Паризу, после признања Албаније за суверену и независну земљу, наложила је Краљевини СХС да повуче своје снаге из Албаније. Тиранска влада је уобичајене упаде из Албаније и инциденте на граници приказивала као освајачке кораке Краљевине СХС.

Нимало повољнији није био ни став Албанаца католика у северној Албанији. После убиства вође мирдитског племена Прек-Биб-Доде 1920, његов братанaц Марко Ђони дошао је на чело племена и успоставио везе са Краљевином СХС. Тежње Мирдита да се издвоје из албанске државе уживале су подршку Београда. Са мирдитским првацима који су средином 1921. дошли у Призрен потписан је уговор о сарадњи. У августу 1921. ово католичко племе се дигло против тиранске владе, а затим је проглашена Република Мирдита, којом је требало да управља Марко Ђони. На седници Друштва народа делегат Краљевине СХС је у септембру 1921. оповргавао албанске оптужбе да она стоји иза отцепљења Мирдита.

После убиства Есад-паше и бекства Марка Ђонија, Краљевина СХС је изгубила и свог другог савезника у Албанији, али не и своју улогу у унутрашњој политици Албаније, чак и за време Ахмеда Зогуа. Када је Зогу први пут 1922. постао председник владе, залагао се у спољној политици за поправљање односа са Краљевином СХС. Он је чак пред организованом опозицијом са Фан-Нолијем на челу у мају 1924. побегао са 500 присталица у Краљевину СХС. Зогу се уз југословенску помоћ 24. XII 1924. без борбе вратио у Тирану, а демократски прeдседник Ноли побегао је у Италију.

Поставши председник републике 21. I 1925, Зогу је престао да буде безусловни сарадник и савезник Краљевине СХС, окренувши се сарадњи са Италијом. Југословенска страна је окривљена за наводно организовање устанка у планинској области Дукађина. Хапшење преводиоца југословенског посланства Вука Ђурашковића 27. V 1927. довело је 4. јуна до прекида дипломатских односа који су, уз посредовање Италије, обновљени 2. јула. Други пакт из Тиране од 27. XI 1927. за Мусолинија је био даљи корак у опкољавању Краљевине СХС. После југословенског уговора о сарадњи и пријатељству са Француском од 11. XI 1927, сви покушаји да се Зогу и Албанија прикључе Малој Антанти и каснијем балканском савезу од 9. II 1934. су игнорисани.

После Мусолинијеве анексије Албаније, бекства Зогуа, почетка II светског рата на Балкану 1941. и деоба освојених територија између Италије и Немачке на окупационе зоне, крајеви Југославије насељени Албанцима (највећи део Косова и Метохије, западне Македоније и црногорских простора) укључени су у тзв. Велику Албанију. Она је била у непријатељству са српским народом, а са њене територије су ранији колонисти Срби и Црногорци у целини исељени.

Нова фаза у албанско-југословенским односима наступила је почетком рата када је дошло до зближавања албанског и српско-југословенског покрета против окупатора и фашиста. Српски комуниста Миладин Поповић први је успоставио везу са албанским комунистима, првенствено са групом „Скадар", чији су чланови били југословенски емигранти Фадиљ Хоџа и Емин Дураку. За помоћ КПЈ у име ове групе обраћао се Турк Јаков, а Хоџа је у пролеће 1941. ступио у додир са обласним комитетом КПЈ за Косово и Метохију. Обласни комитет послао је накратко у Албанију Душана Мугошу, а по његовом повратку на састанку у Витомирици били су из Албаније Кочо Ташко, Џевдет Дода и Едхами Нимани. Кад је Душан Мугоша поново упућен у Албанију, тамо је нашао Миладина Поповића који је у међувремену ослобођен из италијанског заробљеништва.

После образовања КП Албаније у новембру 1941. из осам комунистичких група, на сарадњу са југословенским комунистима утицало је раније стање из времена Краљевине Југославије. Албанци у саставу тзв. Велике Албаније, пре свих на Косову и Метохији, били су крајње нерасположени према Југославији, чак и према потпису КПЈ. Развој двају покрета наметнуо је потребу да се у Албанију у мисију упути Светозар Вукмановић Темпо који је тамо боравио непосредно пре и после капитулације Италије 1943. Истовремено се у Албанији утврђивао народноослободилачки фронт са неповољним погледима на питање Косова и Метохије. На прелазу 1943. у 1944. албански комунисти су одржали конференцију у Бујану, позивајући се на обећања југословенских комуниста са Титом на челу, као и на одлуке са конгреса у Дрездену 1928. о припајању Косова и Метохије Албанији. Конференцију је иницирао Енвер Хоџа, окривљујући националну политику КПЈ на Косову и Метохији због неодазивања Албанаца у НОБ, што су нарочито подржали албански представници са Косова и Метохије. Са супротних страна деловали су југословенски комунисти. У августу 1944. у Албанију је упућена југословенска војна мисија са Велимиром Стојнићем на челу. Први југословенски посланик у Албанији од маја до новембра 1945. био је Јосип Ђерђа, пореклом Албанац из Задра.

Са ослобођењем Албаније и формирањем Привремене владе са Енвером Хоџом на челу у октобру 1944, почело је обнављање прекинутих међудржавних односа, сада социјалистичко-комунистичког државног и друштвеног уређења. С обзиром на акцију стварања савеза са Југославијом, Албанија је у Совјетском Савезу почетком 1945. сматрана југословенском зоном. Тиме је Југославија била у ситуацији да као прва држава 29. IV 1945. призна Албанију са новом влашћу. Албанију, по завршетку рата у свим областима зависну од Југославије, у савез са Југославијом гурaле су западне силе и Совјетски Савез.

Позиција Енвера Хоџе као генералног секретара ЦК била је на махове оспоравана, а више поверења се имало у Кочи-Дзодзу, секретара комитета за организациона питања. После проглашења Народне републике Албаније и формирања владе (на чијем челу је био Енвер Хоџа) 23. III 1946, он је започео блиску сарадњу са Југославијом. Југославија је у раздобљу 1945--1948. упутила у Албанију економску помоћ у висини од око 33 милиона долара. На помоћ Југославије гледало се са неповерењем, као на улог за укључење Албаније у југословенску федерацију. Ослонац на Југославију био је у то време једини спас за Албанију. Споразум о привредној сарадњи Енвер Хоџа је потписао јуна 1946. приликом доласка у државну посету у Београд. Споразум о пријатељству и помоћи потписан је 9. VII 1946. у Тирани, а уговор о економској сарадњи 27. новембра исте године.

Период југословенско-албанске сарадње окончан је Резолуцијом Информбироа 1948. и прекидом совјетско-југословенских односа. Са уласком под патронат Москве, Албанија се у спољној политици придружила свим антијугословенским мерама, што је наставила кад се окренула Кини. Поправљање албанских односа са Југославијом изражавао је 1979. Споразум о изградњи пруге на линији Подгорица–Скадар–Тирана, која је отворена крајем 1985. Од 1980. обнављају се међудржавне посете прекинуте 1948. Министар спољних послова Албаније Недим Хоџа посетио је Београд и потписао дугорочни трговачки споразум. Убрзо је у Југославију дошао и министар просвете и културе Тефта Цане. Почетком 1981. делегација југословенске владе са Косова узвратила је посету Тирани, у којој је углавном владала заинтересованост за области у Југославији насељене Албанцима. Демонстрације започете на Универзитету у Приштини 1981. захтевале су добијање републике, па чак одвајање од Југославије и прикључење Албанији. Енвер Хоџа је у говору на Осмој седници Радничке партије Албаније 1. XI 1981. истакао да Албанци не могу бити равнодушни према судбини својих сународника у Југославији.

После смрти Енвера Хоџе 1985. и доласка на чело владе Рамиза Алије (1985–1992), 18. II 1988. потписан је са Југославијом споразум о културној сарадњи, који се углавном односио на Косово и Метохију. Пробој спољнополитичке изолације Албаније почео је посетом албанског министра спољних послова Маљиге крајем фебруара 1988. балканској конференцији на нивоу шефова дипломатије у Београду, као и дводневном конференцијом заменика шефова дипломатија балканских земаља у Тирани 18. I 1989.

Ђорђе Микић

После учесталих захтева албанских сепаратиста за стварање седме републике у СФРЈ, од марта 1981, почело је широко самоорганизовање косовских Срба: од 1985, Срби су тражили заштиту савезних власти СФРЈ, у великом броју долазили пред савезну скупштину у Београду и претили колективним исељењем уколико им се не обезбеди заштита од прогона и дискриминације. У петицији 2.016 косовских Срба (12. XII 1985, накнадно потписало још око 11.000 породица, укупно 50.509 лица), захтевани су протеривање емиграната придошлих из Албаније, сузбијање великоалбанске идеологије и заштита људских и грађанских права Срба од злоупотреба и прогона косовских власти. Покрајинске власти Косова осудиле су петицију као „политички памфлет непријатељске садржине".

Плиму фрустрације код Срба добро илуструје тзв. „Меморандум САНУ" (1986). Недовршен нацрт документа који је тек требало дорађивати, био је из политичких разлога, пре званичног усвајања, злоупотребљен за потребе тадашњих власти у Србији. У „Меморандуму САНУ" осуђује се пракса изгона Срба на КиМ, а преко злоупотребе аутономије на КиМ отвара питање Устава од 1974. и проблем успостављања националне равноправности Срба у Југославији. Власти у Србији су недовршени акт САНУ одмах прогласиле „библијом српског национализма".

Међу Србима је после албанске побуне 1981. расло уверење да су постали жртве националне дискриминације не само на КиМ, него и широм Југославије. После једног партијског пуча (Осма седница СК Србије, септембар 1987), то је вешто искористио нови партијски шеф Слободан Милошевић. Користећи популистичке методе, Милошевић је кренуо у оспоравање Устава из 1974, како би, ограничавањем аутономије покрајина, и у Србији, као и у другим републикама, био доследно развијен национал-комунистички модел. По моделу национал-комунизма, успостављеном 1974, партијска номенклатура једини је носилац републичког суверенитета. Преко парола о угроженом Српству и одбрани његовог достојанства, Милошевић је од Српске православне цркве и критичке интелигенције преузео улогу заштитника националних интереса.

За већину Срба, заокупљених питањем Косова, заштита колективних, националних интереса – преко којих су се у постојећим условима могла заштитити основна људска права – била је важнија од демократских промена које су се дешавале на европском Истоку, где се урушила доминација СССР-а. Неутралисање демократских снага у Србији Милошевић је решио стварајући слободе у медијима, где су после 45 година једнопартијске диктатуре отворене некадашње историјске и идеолошке табу-теме.

Албанска интелигенција на КиМ, заробљена идеологијом етно-комунизма увезеног из Енвер-Хоџине Албаније, порицала је чињеницу да је у раздобљу између 1968. и 1981. уопште било прогона Срба. Отворена подршка политичким захтевима косовских Албанаца, која је долазила од словеначке, а затим и хрватске партије и јавности, била је део настојања да се очува постојећа равнотежа снага унутар југословенске федерације. То је само додатно оснажило Милошевића као „аутентичног" заштитника укупних српских интереса. Резултати ових догађаја били су усвајање одредаба о ограничавању аутономије (28. III 1989) и скуп од близу милион Срба на Косову пољу поводом прославе 600. годишњице Косовског боја (28. VI 1989). Албанци су били, скоро у потпуности, одсутни са прославе.

Висок степен хомогенизације Албанаца и апсолутна неспремност њихове елите да подржи српске захтеве из домена заштите колективних и људских права, онемогућио је успостављање било каквог српско-албанског дијалога о решавању спорних питања. Са албанске стране су уследиле серије масовних демонстрација, штрајкова и немира против Србије, најпре прикривене паролама о очувању Југославије и клицањем Титу. Полиција је немире сузбила репресивним мерама.

Амандманима на Устав Србије 1989. укинуте су одредбе о посебном законодавству покрајина и усклађена законодавна решења за територију целе републике, укинуто је право вета покрајинских над скупштином Србије, међународна сарадња поверена је само републици. Промена устава била је везана за скупштину Србије, док је покрајинама остављено право консултовања до шест месеци, после којег се расписује референдум на територији целе републике. Референдум за нови устав Србије (јул 1990) садржао је одредбе из амандмана на претходни Устав: Косово и Метохија су дефинисани као покрајина која има облик територијалне аутономије, где законодавна власт припада скупштини Србије, извршна власт влади Србије, а највиша судска власт Врховном суду Србије. Уместо устава, покрајина има Статут који се доноси уз претходну сагласност скупштине Србије. По новом Уставу Србије, покрајина Косово и Метохија је, уз територијалну аутономију, добила надлежности сличне онима које су биле предвиђене по југословенском Уставу из 1963.

Косовски Албанци су на проглашење новог Устава републике Србије, којим је Косово изгубило државне атрибуте, одговорили декларацијом о проглашавању „Републике Косово" 2. VII 1990. у Приштини, а потом и усвајањем њеног „Устава" 7. IX 1990. у Качанику. Овај отворен покушај сецесије изазвао је оштру политичку реакцију и полицијску репресију. Одбацујући сваку везу са Србијом, косовски Албанци су у јулу 1990. прогласили генерални штрајк у покушају да, општим бојкотом државних установа, од Србије изнуде или повратак на стање по Уставу од 1974, или да припреме, у случају повољних околности, простор за коначну сецесију од Србије. На интерном референдуму (26–30. IX 1991), који су бојкотовали сви Срби, као и неалбанске мањине (Турци, муслимани, Горанци, Роми), Албанци су изгласали тзв. „Качанички устав" и прогласили Косово „сувереном и независном државом", а Ибрахима Ругову њеним председником. Албанија је била једина држава која је признала независност Косова, а Србија је одговорила увођењем ванредних мера.

На позив политичког вођства, косовски Албанци су, после увођења ванредних мера, напустили посао, школе и све друге установе, укључујући и здравствене. Уверивши се у непопустљивост српских власти око надлежности српске државе на КиМ, Албанци су образовали паралелну администрацију, школске и здравствене установе, и спроводили сопствене изборе. Одбијање, званично, сваке везе са Србијом, проглашеном за окупаторску силу, правдано је „апартхејдом" и наметањем „колонијалног режима из Београда".

Албанске партије на КиМ, укључив и најмногољуднију, Демократски савез Косова, под вођством И. Ругове, биле су странке етничког карактера, без припадника других народа и мањина. На Лондонској конференцији (август 1992) почела је интернационализација косовског питања. Ругова је тражио посебан статус за Косово под међународним надзором, користећи Милошевићеву непопуларност на Западу, изазвану ратовима у Хрватској и БиХ. Отпор Београду се, и следећих година, изражавао пасивном резистенцијом, али косовски Албанци нису ништа учинили да се у Србији промовишу демократија и заштита људских права. Они су одлучно одбијали све позиве да учествују у вишестраначким изборима у Србији. Албанци су у годинама грађанског рата и сецесије Словеније, Хрватске и БиХ (1991‒1995) настојали да сукоб разреше сецесијом. Албанским захтевима супротставили су се не само косовски Срби и друге етничке групе у Покрајини, него и већина у Србији.

Међународно посредовање око нормализовања школовања албанске омладине (уступање државних школских зграда ђацима који су учили у импровизованим школама, под веома лошим условима) није дало резултате. Српска страна је школско питање третирала као хуманитарно питање док је за албанску страну то било питање статуса КиМ. Споразум Милошевић – Ругова о нормализацији школства, потписан 1996. уз посредовање римокатоличке организације „Сант Еђидио" из Рима, због различитог тумачења његових одредаба, није никада ступио на снагу. Са српске стране долазили су и различити предлози о евентуалној подели КиМ, међуетничком разграничењу као начину трајног решавања проблема, док су, једновремено, из редова демократске опозиције долазили предлози да се сукоб на Косову реши применом европских искустава у домену регионализације (италијанска и шпанска решења) или кантонизације.

Огроман прилив новца у покрајину, уз порез у дијаспори за паралелне институције, притицао је из нелегалне трговине, пре свега дрогом. Уз подршку новца из тих извора настала је (1996) тзв. ОВК (Ослободилачка војска Косова). Њено вођство било је у емиграцији, а прве војне формације почеле су терористичке акције 1998. убиствима полицајаца и цивила, не само Срба него и Албанаца лојалних Србији. Од изолованих групица, њихов број је, уз све масовнију подршку албанског становништва, непрестано растао, да би се истовремено умножавали и масакри над Србима, као убиство шесторице српских младића у Пећи (15. XII 1998). Терористичке акције ОВК, уз све ширу логистичку подршку албанског становништва, за кратко време су довеле КиМ на ивицу грађанског рата.

Одлучна акција полиције, посебно после погибије Адема Јашарија са преко 40 чланова породице у Доњем Преказу, изазвала је реакцију Контакт-групе (САД, Русија, В. Британија, Француска, Италија) која је у име међународне заједнице (Резолуција 1199 СБ УН од 23. IX 1998) запретила бомбардовањем (октобар 1998) и послала верификаторску мисију ОЕБС-а. Борци ОВК обучавани су у суседној Албанији и убацивани, заједно с великом количином оружја, на КиМ. Прекретница је била акција полиције у селу Рачак (16. I 1999), која је искоришћена за активирање даљих војних претњи. После неуспеха преговора у Рамбујеу (6. II – 19. III 1999), око будућег статуса КиМ, НАТО је 24. III 1999, без одобрења СБ УН, наредио војни напад на СР Југославију, двочлану федерацију Србије и Црне Горе.

После 78 дана бомбардовања, уз велике цивилне и војне жртве, потписан је 9. јуна Кумановски споразум о окончању бомбардовања и предаји власти у покрајини. Привидно двострани акт, војно-технички споразум из Куманова пренео је сву власт КФОР-у. Следећег дана, 10. VI 1999, усвојена је Резолуција 1244 СБ УН, којом је покрајина стављена под протекторат УН. Цивилну власт вршио је УНМИК, заједно са Привременим институцијама самоуправе, под контролом Албанаца, а војну КФОР под командом НАТО-а. Резолуцијом је био очуван суверенитет СРЈ над покрајином, за коју је била предвиђена „суштинска аутономија". Око 800.000 албанских избеглица, по западним изворима, вратило се на КиМ, после повлачења војске и полиције СРЈ, али су уследили масовни прогони косовских Срба.

Од успостављања протектората УН у јуну 1999, стално су се, на драматичан начин, погоршавале безбедносна ситуација и слобода кретања за Србе и неалбанско становништво. Они су дошли под удар масовне освете албанских повратника. Упркос обећањима првог шефа УНМИК-а, Б. Кушнера, изостали су и повратак интерно расељених лица и прокламована изградња међуетничке толеранције. Док се мањи део Срба повукао из покрајине заједно с војском и полицијом, већи део био је протеран у оркестрираним акцијама албанских екстремиста. До новембра 1999, по подацима УНХЦР-а, с КиМ протерано је око 207.000 Срба и још 45.000 припадника других, неалбанских заједница – Рома, Горанаца, Бошњака (муслимана) и других. Од 17.000 Горанаца њих преко 10.000 насилно је расељено из општине Гора под Шар-планином.

Сви највећи косовски градови били су, убрзо, етнички очишћени од Срба. У Приштини је од близу 40.000 Срба, са српским Универзитетом и 8.000 студената остало тек двесто, да би с годинама њихов број спао на мање од 50 лица. Нестала је из Приштине и заједница од око 20.000 Рома. Приштина је од 240.000 становника нарасла до 2009. на преко 500.000 албанских становника. Срби су после јуна 1999. изгнани са највећег дела територије КиМ, а Приштина, Пећ, Урошевац, Ђаковица, Дечани, Вучитрн, Призрен, као и јужна К. Митровица сасвим су етнички очишћени (остало је свега по неколико десетина старих и немоћних). Линијом реке Ибар, Косовска Митровица је подељена на две целине, северни са српским и јужни с албанским становништвом. Срби на северу КиМ (област северне Митровице, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић), у територијалној вези са централном Србијом нису прихватили власт албанских привремених институција у Приштини. Срби у енклавама остали су у албанском окружењу (Штрпце, Косовска Витина, Грачаница, Гњилане, Гораждевац, Ново Брдо, Ранилуг, Ораховац – Велика Хоча и др.), али су финансирани из Србије и од хуманитарних организација.

Прогони Срба били су највећи у првим месецима међународне управе. Само у селу Старо Грацко убијено је 23. VII 1999, 14 српских жетелаца. Бивши хашки тужилац Карла дел Понте у својим успоменама La caccia: Io e i criminali di guerra (Milano 2008; Лов: ја и ратни злочинци) изнела је да су киднаповани Срби (најмање 300) пребацивани у Албанију и тамо убијани ради трговине њиховим органима. Уз то, више од 115 српских цркава било је срушено и тешко оштећено, од јуна 1999. до марта 2004. КФОР се показао неефикасним и немоћним да српску заједницу заштити од напада албанских сепаратиста и систематских прогона. Одсуство политичке воље у УНМИК-у да се починиоци нађу и приведу правди, окренуло је већину преосталих Срба (око 130.000) против међународне администрације. Од јуна 1999. до децембра 2000. све судије и тужиоци били су косовски Албанци, док је 7 наименованих српских судија после учесталих претњи албанских екстремиста било приморано да напусти своје положаје. Према УНХЦР-у, додатних 11.115 Срба напустило је КиМ током 2000, док се више од 900 Срба иселило из Покрајине у 2001. Од 1999. до 2003. у 6.391 етнички мотивисаном нападу албанских екстремиста убијено је укупно 1.192 Срба, њих 1.303 киднаповано и још 1.305 рањено. Починиоци ових злочина нису пронађени.

Према извештају генералног секретара УН-а (26. VI 2003), 15 међународних судија и 10 тужилаца могли су да преузму тек 3% криминалистичких случајева. Последица неефикасног правосуђа билa је доминација политике некажњивости. Велик број кућа и станова (око 45.000), као и земљу у власништву Срба и неалбанаца, и даље узурпирају Албанци. У поређењу са близу 70.000 албанских објеката уништених или оштећених у борбама 1998‒1999, овакво стање је очигледан доказ етничког чишћења и освете на широкој основи, једног модела колективне одмазде, уперене против свих припадника ривалске етничке заједнице.

УНМИК није успео да сузбије стратегију насиља којом руководе утицајне екстремистичке групе косовских Албанаца, а подржава већина њихових сународника. Правна несигурност и етнички мотивисане освете против припадника неалбанских заједница и драматична безбедносна ситуација на КиМ у погледу положаја Срба, нису се временом битно изменили. Осим тога, под привременом управом албанске већине, КиМ је постало опасно жариште организованог криминала – од кријумчарења дроге, оружја и људи, до трговине људским органима и нафтом.

Кулминација насиља уследила је током мартовских погрома над Србима, када је (17‒18. III 2004) срушено и спаљено још 36 српских цркава (међу њима и Богородица Љевишка у Призрену), а око 4.000 Срба расељено. Погром је обустављен тек после одлучне војне интервенције снага КФОР-а и погибије десетине српских цивила. Проценат интерно расељених лица остао је до 2008. веома висок: око 66% Срба, око 70% Горанаца, преко 60% Рома (по појединим изворима и значајно виши до 70%): у све три заједнице више од две трећине предратног становништва.

Влада у Београду ослободила је 2000. све (1.894) албанске затворенике, притворене током оружаних сукоба са ОВК, како би се олакшао будући дијалог Београда и Приштине, a истакла дистанца у односу на политику Милошевићевог режима. Од октобра 2000. званични Београд је доследно позивао на пуну примену резолуције 1244 СБ УН уз захтев да правни и уставни оквир за привремене институције самоуправе буде заснован на том документу.

Упркос одсуству опипљивог напретка у политичком дијалогу са вођством косовских Албанаца, влада СРЈ и влада Србије су преко Координационог центра за КиМ успоставиле блиску сарадњу са УНМИК-ом. Међународни представници схватили су да нема решења за косовску кризу без укључивања Србије и СРЈ у процес примене Резолуције 1244 СБ УН. Упркос озбиљним примедбама званичног Београда на Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову и споразуму о институционалној сарадњи, који је 5. XI 2001. потписан са шефом УНМИК-a Хансом Хекерупом (о свеобухватној заштити права, имовине и интереса косовских Срба и других неалбанаца), власти у Београду јавно су позвале и охрабриле косовско-метохијске Србе (укључив и интерно расељена лица широм Србије и у Ц. Гори) да се региструју за опште изборе на КиМ (17. XI 2001). Око 170.000 Срба (близу 80% српских гласача) одазвало се позиву владе и патријарха Павла, те на тај начин добило своје представнике у покрајинској скупштини. Уставни оквир, који је једнострано, у име УНМИК-а, донео сам Хекеруп, а у чијој изради су учествовали и правни експерти из Београда, предвиђао је два службена језика, српски и албански, чиме је поново посредно призната конститутивност Срба у покрајини. Незадовољни сарадњом Београда с УНМИК-ом, као и предвиђеном равноправношћу Срба (који су по Уставном оквиру у Скупштини Косова имали специјални облик заступљености), Албанци су Хекерупа приморали да поднесе оставку, како би спречили делатну примену и самог Уставног оквира и билатералног споразума са Београдом. Српска коалиција „Повратак", која је ушла у привремене институције КиМ, укључујући и Скупштину Косова, била је упркос спремности за сарадњу суочена са прегласавањем, а многобројнији албански посланци одбијали су сваки важнији предлог Срба о примени мера за заштиту основних људских, грађанских и власничких права српске заједнице.

Демократске власти у Београду су у више наврата покушавале да ступе у политички дијалог са умереним политичким лидерима косовских Албанаца, али је албанска страна такве понуде редовно одбијала. Влада у Београду је посредовањем Европске уније, УН и Контакт-групе прихватила Бечки дијалог с Приштином (14. Х 2003). Предвиђени су били и додатни разговори о питањима основне безбедности, повратка интерно расељених лица, саобраћаја и енергетике, али опипљивих резултата није било. Политика „стандарди пре статуса" била је стуб приступа који је инаугурисала међународна заједница. Прихватајући у потпуности овај концепт, Београд је захтевао да прописани стандарди (успостављање демократских институција, владавина права, одржив повратак интерно расељених лица, основна безбедност за све и одрживи привредни развој) буду јасно дефинисани и адекватно мерени у пракси, односно у примени на терену, како би се изашло из зачараног круга крупних, али годинама неиспуњених обећања из редова албанске заједнице и представника међународне управе.

Извештаји о дискриминацији над Србима и неалбанцима обележавали су скоро све извештаје међународног омбудсмана Марека А. Новицког, док је сличне оцене садржао и извештај специјалног изасланика УН-а амбасадора Каи Ејдеа из октобра 2005. Његовим извештајем о слабом резултату политике „стандарди пре статуса", додатно је потврђен континуитет забрињавајућег поратног биланса на штету Срба. Ејде је ипак предложио почетак преговора о будућем статусу. Контакт група је у новембру 2005. усвојила следеће предуслове (guiding principles): 1) нема повратка на стање од пре марта 1999; 2) нема мењања граница покрајине; 3) нема припајања другој држави или ентитету.

У Београду је у новембру 2005. образован Државни преговарачки тим у којем су били заступљени и представници Срба са КиМ. Усвојена је преговарачка платформа о поштовању међународног права и решавању будућег статуса са „суштинском аутономијом" за покрајину, унутар Србије, по Резолуцији 1244 СБ УН . Албански преговарачки тим из Приштине захтевао је независност као једино решење и исказао спремност да преговара само о будућем положају српске заједнице на КиМ. Многе утицајне земље представљале су косовски случај као посебан, док је Београд упозораво да би промена статуса без претходног компромиса била опасан преседан. У име УН, за посредника у преговорима именован је бивши фински председник Марти Ахтисари.

Oдложени због смрти И. Ругове (јануар 2006), преговори у Бечу трајали су од 21. II 2006. до 10. III 2007. Одржано је 17 рунди експертских разговора и обављено 27 посредничких мисија, али без међусобног споразума око иједног питања. Само у два наврата (24. VII 2006. и 10. III 2007), током 14 месеци преговора, одржани су пленарни састанци у присуству највиших представника Београда и Приштине. Ахтисари је изашао са властитим предлогом о будућем статусу, „надзираној независности" за Косово, премда 60% предложених решења није било тема бечких преговора. Пошто је Русија најавила да ће ветом блокирати резолуцију о „надзираној независности" Косова у УН, преговори су, на предлог Контакт-групе (Беч, 26. VII 2007), настављени у формату тројке (САД, ЕУ, Русија), али ни наредне рунде преговора, до краја 2007, нису донеле узајамно прихватљиво решење.

Привремене институције самоуправе на Косову, под пуном доминацијом Албанаца, једнострано су, 17. II 2008, прогласиле независност. Влада и Скупштина Србије посебним одлукама су сецесију КиМ одмах прогласиле нелегалном, тј. противправном, упереном против суверенитета Србије и противном Резолуцији 1244 и међународном праву. Више од 60 држава признало је у следеће две године независност КиМ, тј. трећина чланица УН, али самопроглашена република није постала чланица Уједињених нација. Прихватајући иницијативу Србије, Генерална скупштина УН покренула је расправу пред Међународним судом правде у Хагу о легалности једнострано проглашене независности КиМ.

Душан Т. Батаковић

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Радовановић, Општа антропогеографија, I, Бг 1953; И. Дермаки, „Неки аспекти сарадње Србије и Албанаца у борби против турског феудализма 1804–1868. године", ГМК, 1972, XI; Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир 1983; Ђ. Микић, „Албанци и Србија у балканским ратовима 1912–1913", ИГ, 1985, 1–2; Д. Т. Батаковић, „Од Српске револуције до Источне кризе 1804–1875", у: Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; Б. Храбак, Међународни положај Албаније 1945–47 и Југославија, Н. Сад 1990; В. Стојанчевић, Срби и Арбанаси 1804–1912, Н. Сад 1994; Б. Крстић, Косово између историјског и етничког права, Бг 1994; Ђ. Борозан, Велика Албанија. Поријекло. Идеје. Пракса, Бг 1995; Распето Косово. Уништене и оскрнављене српске православне цркве на Косову и Метохији (јун–октобар 1999), Бг 1999; П. Симић, Пут у Рамбује. Косовска криза 1995–2000, Бг 2000; Б. Крстић, Косово пред судом историје, Бг 2000; Т. Judah, Kosovo. War and Revenge, New Haven – London 2000; П. Бартл, Албанци, Бг 2001; Н. Б. Поповић (ур.), Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–2000, Бг 2001; Б. Храбак, Арбанашке студије, I–V, Бг 2005–2007; Ђ. Микић, „Османско и арбанашко насиље над Србима Косова и Метохије", у: Косово и Метохија – прошлост, садашњост, будућност, Бг 2007; Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Бг 2007; Kosovo. Un conflit sans fin?, Lausanne 2008.

Привредни односи. Успостављени су после I светског рата када је Албанији, на Лондонској конференцији амбасадора великих сила 1921, потврђена независност (првобитно формално проглашена на истоименој конференцији из 1912). Трговински односи првобитно су били регулисани у оквиру Уговора између Краљевине СХС и Албаније закљученог 21. V 1929. Како се тај уговор показао недовољним у односу на реалне односе и потребу даљег развоја привредне и трговинске сарадње двеју земаља, у Београду је 20. XII 1933. закључен и потписан Допунски споразум који је ступио на снагу 6. III 1934. Тим споразумом југословенска влада се обавезала да ће, за време трајања споразума, обезбедити увоз у Југославију једног контингента производа албанског порекла (посебно маслинки, маслиновог уља, комина од маслинки, коже од ситне и крупне стоке и дивљачи, вуне и длаке, свеже, сушене и сирове рибе и жита). Вредност годишњег контингента тих производа, купљених у Албанији, требало је да буде најмање равна просечној годишњој вредности југословенског извоза у Албанију, у периоду 1929–1932. Албанија се истовремено обавезала на увоз производа југословенског порекла, у границама потреба (посебно дрвене грађе, цемента, хемијских и апотекарских производа, шећера, гвожђа у праху, оруђа и других артикала од гвожђа итд.). Из ових података може се посредно сагледати и структура тадашње робне размене Србије с Албанијом, како на страни српског увоза тако и извоза, на основу одговарајуће структуре тадашње српске производње намењене извозу уопште, као и на основу одговарајућих увозних потреба домаће производње и тржишта. Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за период 1933–1939. показује да се Албанија у том периоду налазила на 19. месту на листи најважнијих трговинских партнера Југославије на страни извоза, с тим што се тај југословенски извоз кретао у вредности од 7,6 милиона динара 1933. до 35,3 милиона динара 1937, уз просечан удео у укупном југословенском извозу од 0,19% 1936. до 0,63% 1938. У истом периоду, југословенски увоз из Албаније био је готово симболичан.

По завршетку II светског рата, односно у периоду обнове привреде у Југославији и Србији посебно, дошло је до релативно великог раста производње у оквиру преласка на остваривање Првог петогодишњег плана развоја привреде, чиме су се стекли услови и створене могућности да привредна сарадња с Албанијом постане обимнија и свестранија. Основни циљ те нове сарадње био је да се, после пријатељских односа и заједничке борбе против фашистичких сила током рата, омогући развој заостале албанске привреде. Тако је ФНРЈ 1946. закључила сa НР Албанијом низ привредних уговора који су имали циљ да се путем разних видова помоћи с југословенске стране албанска привреда изведе из заосталости, с тим што албанска страна практично није имала никакве обавезе нити услове за накнаду те помоћи. Споразум о привредној сарадњи од 1. VII 1946. предвидео је да ће Влада ФНРЈ одобрити НР Албанији кредит за набавку машина и оруђа за потребе развоја њене индустрије за производњу робе широке потрошње. Уследила је и техничка помоћ албанској страни у свим гранама индустрије и пољопривреде. Предвиђало се и оснивање мешовитих албанско-југословенских друштава у циљу обнове и повећања производних могућности Албаније, на принципу паритета с једнаким учешћем у основном капиталу и у управи друштва. У духу тог споразума закључен је 27. XI 1946. Уговор о усклађивању привредних планова, којим је Влада ФНРЈ пружила Влади НР Албаније помоћ у виду роба и материјала намењених привредној обнови на начин и у сразмери предвиђеним привредним плановима. Извршавајући уговорне обавезе, Влада ФНРЈ је у буџету за 1947. предвидела бескаматни кредит од 2 милијарде динара, који је Албанији одобрен (Споразумом од 12. VI 1947) за инвестиције и радове на обнови привреде, посебно у сектору робе широке потрошње, а исплаћен у роби, материјалу и услугама. Бескаматни кредит од 3 милијарде динара одобрен је Албанији 1948. Уговор о усклађивању привредних планова, изједначавању валута и укидању царинских граница између ФНРЈ и НРА предвиђао је да албанска влада изврши замену валуте и да своју монету (лек) изједначи с динаром, да уведе систем цена и цене које постоје у ФНРЈ и да укине царинску границу према ФНРЈ.

Под утицајем резолуције Информбироа 1948. Албанија је прекинула све односе са ФНРЈ у периоду 1949–1954, укључујући и привредну сарадњу која је донекле стабилизована тек крајем XX в. Тада је дошло и до њене поновне институционализације, те сарадње путем закључивања више споразума: о трговинској и економској сарадњи, подстицању и заштити инвестиција, избегавању двоструког опорезивања и о сарадњи у области туризма. Споразум о слободној трговини Србије и Албаније потписан је у Риму новембра 2003, а ступио је на снагу 1. VIII 2004. Тај споразум је, међутим, престао да важи почетком 2006, када је био замењен Споразумом о слободној трговини у Југоисточној Европи, у оквиру ЦЕФТА 2006 (јединствени мултилатерални споразум о слободној трговини у југоисточној Европи, који је заменио све раније билатералне споразуме између Албаније, БиХ, Хрватске, Македоније, Црне Горе и Србије). На основу споразума ЦЕФТА од царине су ослобођени сви индустријски производи у билатералној робној размени. Око 65% пољопривредних производа размењује се по важећој царини (тј. оној по клаузули најповлашћеније нације), око 24% без царине, а остали с нижом царином, у оквиру квота.

После II светског рата робна размена била је практично једини облик укупне привредне сарадње Србије и Албаније, али је и она највећим делом била готово симболична, како у погледу обима и вредности, тако и у погледу структуре, о чему сведоче и расположиви статистички подаци (табела 3).

Србија је у посматраном периоду по правилу остваривала већи или мањи суфицит у размени с Албанијом у скоро свим посматраним годинама, с изузетком 1983 (мањи дефицит) и 1973 (иста вредност извоза и увоза). У периоду 1971–2000. размена је била доста неуједначена, крећући се између 233.000 USD у 2000. и 36,6 мил. USD у 1980, да би се после 2000. усталила на узлазном тренду, растући у распону од 1,1 милион USD у 2001. до 91,5 милиона USD у 2007. У првом посматраном периоду структура робне размене била је релативно сужена, донекле се проширила после 2000, док су могућности двеју страна у погледу већих и разноврснијих пласмана робе веће од остварених резултата.

Србија је у 2008. у Албанију највише извозила: електричну енергију (36,6% укупног извоза), производе од гвожђа и отпатке од гвожђа (10%), жути кукуруз (5,5%), пшенично брашно, тврду пшеницу, детерџенте за рубље и судове, бурад, лименке, кутије, контејнере мање од 50 л, безалкохолна пића, кровне црепове од керамике, импрегниран картон и хартију, лекове итд. На страни увоза из Албаније најважнији производи били су: топловаљане шипке с деформацијама (22% укупног увоза), лака уља за прераду (14,6%), битумен од нафте (12,6%), бетонско гвожђе, топловаљани профили ширине 80--220 мм, дрвени намештај за спаваће собе, отпаци и остаци од алуминијума, обућа, свеже лубенице, профили од легура алуминијума, мушке панталоне итд. Водећи српски извозници у 2008. биле су компаније: „Руднап Груп" Београд, „Браћа Илић" Бачка Паланка, „Еспада" Београд, „Агролоби" Земун, „Истрабенц Горење" Београд, „Бол Паковања" Београд, Индустрија каблова Јагодина, „ЦТ Компјутерс" Београд, „Хенкел Мерима" Крушевац, „Хемофарм" Вршац и др., док су најважнији увозници истовремено били: „Новометал" Нови Сад, „ХИП Петрохемија" Панчево, „Униметал продукт" Београд, „Мундијал" Београд, „МВ Јона" Београд, „Цветни трг ДОО" Београд, „Џип Комерц" Београд, „Рекан ДОО" Београд, „Метро Груп" Врбас, „Јофи Комерц" Ниш и др.

Српске компаније почињу да бивају и директно присутне на тржишту Албаније. Тако „Комтрејд Груп" Београд од 2006. има у Тирани регистровану фирму „НТ Компјутерс" за дистрибуцију информатичке опреме. Конзорцијум српских информатичких фирми „МП Софт" и „ЦТ Компјутерс" победили су новембра 2008. на конкурсу за опремање и инсталисање компјутера у основним и средњим школама у Албанији. Компанија „Делта Макси" купила је албански малопродајни ланац „Еуромакс". Представништва (или регистроване компаније) у Албанији имају ЈАТ, „Хемофарм", „Синтелон Таркет" и „Трим" из Јагодине, док „Мона" има своју продавницу у Тирани. Током посета привредних делегација Србије Албанији, као и у другим контактима на разним нивоима, констатовано је да постоје велике могућности за сарадњу у многим сегментима привреде. Предузећа из Србије од 2003. редовно учествују на општим и специјализованим сајмовима у Албанији.

Привредна комора Србије с Унијом комора Албаније потписала је у Тирани 8. II 2005. Споразум о сарадњи, док је такав Споразум с Трговинско-индустријском комором Тиране потписан у Београду 24. III 2009. Тај споразум предвиђа унапређење привредне сарадње двеју земаља, а посебно су назначене могућности веће и разноврсније сарадње у домену пољопривреде, прехрамбене индустрије и грађевинарства.

ИЗВОРИ: Спољна трговина (Извештај Завода за унапређивање спољне трговине за 1933. годину), Бг 1934; Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за 1939. годину, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, Југословенско-албански односи (1939–1948), Бг 1949; М. Перовић, Економски односи Југославије и Албаније (1947--1948), Бг 1951.

Младен Обрадовић

Културни односи. Почињу ширењем култа св. Владимира (Shën Joan Vladimiri – по њему назван манастир Шин Ђон код Елбасана, 1381), који подједнако баштине албански, црногорски и српски православци, католици и муслимани. Међунационалне културно-просветне везе појачавају се мешовитим браковима међу српским и албанским племићима још за трајања немањићке Србије (Ђорђе, алб. Gjergj, син албанског кнеза Карла Топија, зет је Вука Бранковића), а касније у борбама против Турака. Католкиња Ангелина, кћи Ђорђа Аријанита, господара Елбасана и околине, удата за слепог деспота Стефана, сина Ђурђа Бранковића, заједно са сином Максимом ктитор је манастира Крушедол, а Српска православна црква прогласила ју је за светицу.

Прву приснију сарадњу Албанаца са Србима у сликарству успоставио је ученик познате корчанске браће Зографа, мајстор за сликање фресака и икона, Јоан (Јован) Четир(и) (из породице Катро, из Грабова близу Елбасана, средња Албанија), који се доселио у Славонију средином XVIII в. и придружио се знатном броју православних пребеглих породица са подручја источне Албаније и западне Македоније. Угледни фрескописац и иконописац је у усавршавању по Славонији прешао пут од средњовековне традиције до манира атоског сликарства. Његова Богородица са Христом (1784) налази се у Народном музеју у Београду.

Током векова под Турцима, и Албанцима и Србима везивно ткиво били су православље и ћирилица. Доситеј Обрадовић је 1769. око шест месеци боравио у Хормову, градићу на југу Албаније, близу Ђирокастре (тада Аргирокастра), научио албански језик и отворио „малу" школу (за читање и писање). У Животу и прикљученијима он записује: „Њиов је језик прост и зато ласно се даје научити; а с нашим словами пише се колико да су за њега начињена". Две године касније у Венецији Доситеј је упознао „некога попа Теодора" који је и „на штампу издао био нешто албанески с греческими словами", тврдећи да се тим словима албански не може писати као словенским. То је био Теодор Каваниотис (Theodor Kavaljoti), ректор Нове академије и аутор чувене књиге Protopiria, дела у којем се налази и тројезични Грчко-словенски-албански речник, штампан управо у Венецији за време сусрета двојице великих илуминиста.

На подстицај Јернеја Копитара Вук Караџић је писао Руској академији наука да намерава да изради „бугарску и арнаутску граматику" (1826). Стога је 1830. Копитару послао 13 краћих албанских народних песама које је од једног калуђера из Пећке нахије забележио Довица Обрадовић. После српског и грчког устанка против Турака у српској књижевности јачало је интересовање за албанског јунака Ђерђа Кастриота Скендербега. Томе је нарочито допринео Јован Стерија Поповић својим преводима (Живот и витешка војевања славног кнеза епирског Ђорђа Кастриота Скендербега, Будим 1828) и оригиналним делима (трагедија Скендербег, изведена у Београду 1848, штампана посмртно), а слављен је и у поезији С. Милутиновића Сарајлије, П. П. Његоша, Ј. Суботића, те у песмама на народну (Скендербег у песмама, Пан. 1883). Ширењем мреже српских конзулата крајем XIX и почетком XX в. међу конзулима (у Битољу и Приштини) нашли су се знаменити српски писци Б. Нушић, В. Илић, М. Ракић. Нарочито је Б. Нушић путописним радовима допринео слици Албанаца у српској средини (путописи Крај обала Охридског језера, Бг 1894; С Косова на Сиње море, Бг 1902).

Жеља за бољим споразумевањем између Албанаца и Срба огледала се у потреби за двојезичним речником. Из тих побуда у Београду је 1873. Ђорђе Пулевски штампао Речник од четири језика: српски, македонски, албански и турски, са око 1.000 конвенционалних фраза, при чему су албанске и турске речи штампане српском ћирилицом. То је уједно и први четворојезични практични приручник за учење балканских језика. Као другу књигу објавио је 1875. Речник од три језика: македонски, арбанаски и турски, такође у облику конвенционалних фраза, са изостављеним српским језиком, али доследно задржаном ћирилицом за означавање албанских и турских речи. Готово свако лексикографско дело било је изузетна културна појава. Српско-арнаутски речник, објављен у Београду 1902. под насловом Гухтар српо-шиптарче (саставио га је Љ. Кујунџић из Ораховца код Ђаковице), садржи око 1.450 албанских речи и преко 900 фраза. У Албанији је тек 1933. штампан мали практични речник, и то за војну употребу (Manuel bisedimi mbi lande ushtarake – Војни конверзациони приручник), са око 900 речи и 350 фраза на албанском, италијанском и српском (названим југословенским). Речник опсега 65 страна издала је Команда народне одбране Албаније, са потписом генерала Џ. Аранитија. У југословенској престоници је 1935. објављен Речник албанско-српскохрватског (Fjaluer shqip-srbohroatisht) Луке Лукаја (I: А–Гј). Аутор је један од потомака сарадника листа Албанија, штампаног 1902--1906. у Београду на српском (ћирилицом) и албанском (латиницом), на гегијском дијалекту. Албанија је, захваљујући претплати Срба и Албанаца, изашла у 44 броја у власништву Јашара Еребаре. Редакцију ових новина својевремено је чинио Албански културни центар у Краљевини Србији. Претходио им је двонедељник Братство (Vëllazërimi) који је излазио почетком XX в. у Београду и објављивао текстове на албанском језику (ћирилицом). Редакција Албаније је окупила сараднике великог угледа, који су писали оригиналне књижевне и историографске радове.

У Београду се почетком XX в. школовао и један број Албанаца који су, из разнородних разлога, побегли из крајева под Турцима. Један од сарадника листа Албанија, Николај Иванај, црногорски Албанац, пријатељ војводе и писца Марка Миљанова, у Београду је наставио школовање започето у Подгорици. Био је песник, преводилац и сакупљач народних умотворина. Добитник је награде за сакупљачки рад, а двадесет јуначких народних гусларских песама о војводи Марку Миљанову предао је Српској академији наука (1904). У Београду су учили и многи Албанци са Косова и Метохије, из Македоније и Црне Горе. Тридесетих година водећи албански модернистички песник социјалне оријентације постаје свршени ђак Битољске богословије, уз то српско-македонског порекла – Милош Ђерђ Никола, који је објављивао под псеудонимом Миђени.

Први велики научник који је у XX в., у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, најсериозније проучавао албански језик, индоевропеист Хенрик Барић, зачетник је албанолошких студија на Београдском универзитету. Савет Филозофског факултета Универзитета у Београду донео је 30. V 1925. одлуку о оснивању Семинара за „арбанаску филологију" и поверио га Х. Барићу, научнику бечке филолошке школе, покретачу часописа Архив за арбанаску старину, језик и етнологију (1923–1926), првог те врсте у свету. Као додатак овом часопису покренута је едиција у којој је објављено више радова важних за албанолошка истраживања: Милан Шуфлај, Срби и Арбанаси (Бг 1925) и Повијест сјеверних Арбанаса (Бг 1926, штампана и на албанском језику у Тирани 1928); Илија Јелић, Крвна освета и умир у Црној Гори и Северној Албанији (Бг 1926), Statueta et ordinationes capituli ecclesiae cathedralis Drivastensis (1927, прир. В. Новак и М. Шуфлај); Х. Барић, О узајамним односима балканских језика (Бг 1937).

Проучавање историје, културе, језика и фолклора албанског народа попримало је све већи замах у зборницима САНУ Насеља и порекло становништва, где су објављене студије А. Јовићевића, Т. Р. Ђорђевића, В. Чајкановића, Г. Елезовића и др. Часопис Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор објављивао је текстове од прворазредног значаја за албанологију (Х. Барић, Т. Р. Ђорђевић). Ученик Х. Барића, професор књижевности из Албаније, Ф. Фишта објавио је текст „Дон Андрија Мједија и књижевни рад у Албанији" (Југословенски покрет, 1927) и „Историју албанске књижевности" (часопис Мисао, 1931). Часопис Прилози проучавању народне поезије (1934–1939) постао је важан и по радовима из албанске фолклорне традиције (Т. Р. Ђорђевић, В. Латковић, Т. Вукановић, А. Шмаус).

Проучавање прошлости народа на Балкану био је примарни рад Балканолошког института у Београду. Од оснивања (1934) па до почетка II светског рата институт је окупио сараднике из свих балканских земаља. Албанију су представљали Е. Чабеј, С. Луараси, П. Мброја, М. Шерко и Л. Скендо (псеудоним М. Фрашерија). Сем разних студија, Балканолошки институт је издавао угледни научни часопис Revue Internationale des Etudes Balkaniques (уредници: П. Скок и М. Будимир, члан редакције: Л. Скендо). Од књига на српском језику незаобилазна су два зборника Књига о Балкану (Бг, I 1936; II 1937), с прилозима албанских аутора Е. Чабеја („Живот и обичаји Арбанаса") и С. Луарасија („Модерна књижевност Албаније"). Вишестрано плодан научник, Чабеј је током седме деценије XX в. у Приштини објавио деветотомно дело Studieme gjuhësore / Језичке студије (ово волуминозно лингвистичко дело у Албанији је објављено тек почетком XXI в.).

Међудржавне културне и просветне везе између Југославије (Србије) и Албаније интензивиране су и постале реципрочно респективне одмах после завршетка II светског рата. У школама у Албанији учио се српски језик, с професорима из Србије. У Тирани су се приређивале књижевне вечери српских писаца (Бранко Ћопић). У Београду је хор из Албаније изводио концерте (диригент Константин Трака). Оснивана су друштва за културну сарадњу Албаније и Југославије; 1945. постављен је комад с певањем Ђидо Јанка Веселиновића (албански наслов: Љубавник, главна улога: Михаил Попи, превод и адаптација: Спиро Лазари), што означава почетак албанског позоришта. На сцени опере Народног позоришта у Београду средином новембра 1947. гостовала је оперска дива из Албаније, сопран Тефта Кочо Ташко. За дан настанка албанске кинематографије узима се 1. V 1947, када је у Тирани премијерно приказана друга верзија првог југословенског документарног филма о Албанији, Албанија путем слободе (у производњи „Филмских новости" из Београда, режија Миодрага Јовановића).

У области просвете, науке и уметности одвијале су се успешне размене. Из Тиране су стизале потребне књиге за основне и средње школе, из Србије су упућивани дефицитарни наставници. Преко Културног друштва Југославија–Албанија размењивале су се књиге за Албанолошки семинар на Филозофском, касније Филолошком факултету, који је 1947. почео да ради у новој држави. Исте године у Тирани се појавио двојезични Српскохрватско-албански речник. Саставили су га угледни албанолози (с албанске стране Александар Џувани, Коста Ципо, Ећрем Чабеј и Алекс Буда, а од помоћи су Војислав Данчетовић, Загорка Филиповић и Иван Брабец). У Загребу је 1950. у издању Издавачког завода ЈАЗУ изашао први том А–О Речника српскога или хрватскога и арбанаскога језика Х. Барића. Други том овог речника, мада брижно припремљен за штампу, никад се није појавио. У том периоду Албанска народност у Југославији стекла је потпуну афирмацију у културном погледу, као и потребна знања и квалификације за самосталан рад у готово свим доменима делатности. Новине Zani i rinis (Глас омладине), прво у Београду, потом деценијама непрекидно у Приштини (Zëri i rinisë) и лист Рилиндја/Rilindja (прераста у велику издавачку кућу истог имена, највећу у свету за албанско издаваштво и албанску књигу уопште) – заједно са часописима Jeta e re (Нови живот, 1948, за књижевност) и Përparimi (Напредак, за науку и друштвени живот) – били су незаобилазни подстреци у информативном, стваралачком или стручном погледу. После оснивања Филозофског (1960/61), те Правно-економског, Техничког и Медицинског факултета, уз шест виших школа, формира се Универзитет у Приштини (1969), који се све више ослања на сарадњу професора из Албаније. Суспензија САП Косова 1989. заоштрила је националне деобе и подстакла Албанце на отворено исказивање потребе за осамостаљењем од Србије. У томе је предњачио бивши Актив друштва књижевника Косова, са књижевним теоретичаром и књижевним критичаром Ибрахимом Руговом на челу, који је формирао политичку странку с циљем да отцепи Косово од Србије.

ЛИТЕРАТУРА C. Thallócy, C. Jireček, M. Šufflay, Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, I, II, Vindobonae 1913, 1918; N. Jokl, „Vuk's albanische Liedersammlung...", у: Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу..., Бг 1921; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; Historia e popullit shqiptar, Tiranë 1965; Р. Ивановић, Скендербег – књижевна инспирација јужнословенских стваралаца, Пр 1966; Х. Калеши, „Публикације посвећене 500-годишњици Скендербегове смрти", ЈИЧ, 1970, 3–4.

Драгољуб Ђокић; РСЕ

Усмена традиција. Занимање за албанску усмену књижевност испољио је Вук Караџић, забележивши 1830, на Копитарев наговор, 13 албанских народних песама из Пећи и околине. Разматрање веза између српскохрватске и албанске усмене традиције одвијало се нарочито између два светска рата, вишестраним компаративним приступом, од уочавања мотивско-тематских паралела, утицаја и позајмица, митолошких поређења, до проучавања структуре и историјске генетике усменог дела, те процеса његовог обликовања (Т. Ђорђевић, А. Шмаус, Г. Елезовић, В. Чајкановић, В. Данчетовић, М. Ламбертц, М. Мурко, М. Пери, А. Лорд). Касније се, оснивањем Албанског института 1967, то проучавање развило у Приштини. Акценат је стављен на сакупљање, објављивање, превођење и проучавање албанске епике на Косову и Метохији, у Санџаку, Црној Гори и Македонији у равнању према српској епској поезији, која је одувек била у центру научне пажње.

Српска народна епска поезија одговара свим општеприхваћеним дефиницијама историјске епике као врсте. Опева јунаке и догађаје који се збивају у време „историјско", када свест о држави и свест о витешкој дужности према њој постоје у сваком појединцу. Помени певања и словенских певача од српског досељења на Балкан до XII в., посебно подаци из XIII в. (у Житију Светог Саве монаха Теодосија о певању уз гусле Стефана Првовенчаног; у Иловичкој крмчији из 1262. о певачима у старој Рашкој); обавештења из XIV в. (у натпису на фресци у охридској цркви Св. Климента о властелину Остоји Радаковићу „по гуслам" Угричићу) – откривају да српско епско певање не само да је имало времена да усаврши своју „поетску граматику", него је било и распрострањено. Старословенски језик (поготову његова српска редакција) спадао је „у оне који се најмање разликују од народног говора у средини где се употребљавају" (П. Ивић), те га је народ разумевао. Отуд и могућност прожимања усмених и средњовековних писаних дела.

Тако ће се у Летопису попа Дукљанина наћи нпр. казивање из Житија светог кнеза Јована Владимира (насталог, према мишљењу Т. Живковића, на словенском језику, вероватно, између 1075. и 1089), о девојци која из очеве тамнице ослобађа вољеног сужња (кнеза Владимира) и удаје се за њега. Тема ће постати двоструко значајна: колико као подлога епско-религиозном усменом стварању, толико и као доказ о српско-албанским културно-историјским додирима и њиховој симбиози. Посебно је карактеристично сељење моштију српског владара у Елбасан, у обновљени манастир св. Јована Владимира (Шин-Ђон) 1381, где их је, не случајно, пренео албански кнез Карло Топија: мошти светитеља дају значај и самосвојност области у којој почивају.

Док о организовању српских држава до краја X и почетка XI в. постоји мноштво историјских података, прве вести о покушају осамостаљења албанских феудалаца, услед недостатка извора, појављују се на крају XII в. поводом покушаја Димитрија Прогона да, користећи слабљење Византије, обједини све албанске земље. „Архонт Арбанаса" се повезује са Дубровником, Венецијом и са немањићком Србијом, па се жени Комнином, кћерком Стефана Првовенчаног. Треба напоменути и да је још у време Бодина (1081–1116) у оквиру српске државе била цела Северна Албанија, а за Стефана Немање – Горњи и Доњи Пилот. Од тада, па све до XV в. када пада под турску власт, Северна Албанија представља језгро вишевековне српско-албанске симбиозе. У време краља Милутина (1282–1321) албански феудалци укључени су у српски феудални поредак, са високим звањима, као и у држави цара Душана, који крунисањем 1346. добија титулу: Стефань царь вьсѣхь срьпскихь и грьчкихь и поморскихь зємлѣ, рєкоγ жє албаніи и западнои странѣ и великомоγ дисоγ. Покушај отпора и тежња за самосталним обједињавањем албанских земаља – као што је био Прогонов, а поготову Ђорђа Кастриота, у талаштву названог Скендербег (побегавши из Турске, он се вратио у хришћанску веру и као владар у Кроји (1444–1468), храбро се борио против Турака) – нису били довољни да би се трајно активирао албански национално-ослободилачки епски импулс. С друге стране, константна борба за државност (Немањино осамостаљивање од Византије 1190, крунисање Стефана Првовенчаног за краља 1217), Савино оснивање Српске аутокефалне архиепископије 1219, поштовање српских светитеља, неговање националне самосвести и љубави према отаџбини уз подстицај тадашње духовне елите, те војевање као отпор страној доминацији – омогућили су развитак српске историјске епске поезије. У њеном средишту нашло се Косово, као инспирација, али и као реално историјско памћење о српској државности. Косовски простор је током целог средњег века испуњен огромном већином српског становништва. Њихово главно занимање је земљорадња, која их чини седелачким и везаним за територију, насупрот малобројним покретним албанским и влашким сточарима, у сталној потрази за планинским пашњацима. Ови сточари се у пролазу додирују са српским сеоским становништвом, да би се тек крајем XVII в., нарочито после Велике сеобе, постепено спуштали на њихова боравишта. „Божјом милошћу" изабрани владари на Косову и Метохији зидају своје задужбине. Ту је њихова мрежа најгушћа (око двесто сачуваних и разрушених храмова, без црквина, до овог последњег рата). Ту су многобројни српски дворови, а установљене су и следеће епархије Српске православне цркве после оснивања аутокефалне архиепископије: рашка, липљанска, призренска, жичка, топличка, моравичка, хвостанска, будимљанска, зетска и хумска. На Косову су и крупни династички маузолеји и монашка општежића: Пећка патријаршија, Бањска, Градац, Грачаница, Дечани, Арханђели у Дреници и низ других. Косовско-метохијске писарске радионице и централна српска књижевност стварана је на Косову (Теодосије, Данило Пећки, Данило Бањски, Јефрем, Марко, Цамблак и др.). Српски карактер косовске области, од топонимије до ономастике, потврђују повеље: Хиландарска Стефана Немање, Жичка Стефана Првовенчаног, Светостефанска или Бањска и Грачаничка краља Милутина, Дечанска Стефана Дечанског, Арханђелска Стефана Душана.

Као наследник Немањића, кнез Лазар, бранећи Косово, брани не само државу, него и свест о држави, њену историју, целокупни живот нације и целокупне хришћанске епохе. Зато се Косовска битка, која се, као што је познато, одиграла 28. VI 1389. и у којој су нашла смрт оба владара, српски и турски, лако могла одмах транспоновати у епску поезију. Представљала је готово идеални модел за епско стварање – разгранати догађај у вези са целокупним животом једне нације и једне епохе, који је, још по Хегелу, основни услов за настанак епа. Означила је и почетак краја средњовековних држава и судбоносни продор Османлија на европско тле. Да се поетска транспозиција реализовала одмах после боја доказују мотиви, књижевни поступци, језичко-стилски обрасци из различитих извештаја о боју, као и списи о кнезу Лазару (1390–1419). Бројност турске војске исказана је традиционалном епском формулом, о пробијању у непријатељски табор, благословом убици турског цара, мишљу о царству небеском. Историографска и књижевна дела, српска и страна, бележила су сегмент за сегментом епске конструкције, која се, у узрочно-последичној повезаности, али и у гранању варијаната, појавила средином XV в. Била је то вишеслојна идејна целина и јасан одјек стихова. У Житију деспота Стефана (1433/1439), Константин Филозоф наводи сегмент о племићу „кога облагаше завидљивци своме господару." Пушкар на двору Стјепана Вукчића Косаче (1456–1460), Јерг из Нирнберга, у свом спису цитира изјаву једног од Лазаревих зетова „да ће се сутра видети који је најбољи у борби", те даје комплетан опис Муратовог убиства и Лазареве погибије. У хроникама грчких историчара Јована Дуке и Лаоника Халкокондила, из средине и друге половине XV в., чин убиства султана приказује се као завет српског витеза (Милона) своме кнезу. Сви потоњи хришћански извори проширују казивања сликом вечере у српском табору, Лазаревом здравицом, појавом издајника. У Јаничаревим успоменама Константин Михаиловић из Островице бележи, отприлике у истом периоду, да је „Милош Кобила (витез кнеза Лазара) убио цара Мурата"; уводи лик Топличанина који прихвата одсечену Лазареву главу у свој скут „да не би на земљу пала"; описује доношење одсечене Милошеве главе. У снажном току српске песничке епске традиције преплићу се казивања око два основна стожера: лика кнеза Лазара и Милошевог подвига. Истовремено, шири се својеврсна локална Милошева митско-епска биографија, развијајући догађаје после султановог убиства. Милош при повратку из Муратовог шатора не успева да се спасе, упркос џиновским скоковима, чију „веродостојност" потврђују каменим траговима његових доскока етиолошка локална косовска предања (али и Троношки родослов, као и варијанте Приче о боју косовском), Милош постаје и јунак натприродне снаге, којег може да савлада само митско биће. Отуд је непосредни узрок Милошевог судбинског страдања – баба (стара баба, жена баба, проклета црна баба, крилата баба, глас из облака – у бугарштици), која Турке гониоце саветује како да га савладају (побадањем копља у земљу, обарањем с коња), а у локалној српској косовској варијанти и да му у брковима нађу кључ и откључају оклоп, да би он у последњем тренутку ипак успео баби да одгризе нос (записи Д. Дебељковића, 1890–1896). Настанак имена места (Расково, Бабин мост/нос) тумаче етиолошка предања.

Забележене касно, почетком и средином XX в., албанске песме о Косовском боју у средиште збивања стављају Милошев подвиг – убиство султана као чин Милошеве личне храбрости. Кнез Лазар постаје безимени „краљ" (kral се као славизам среће само у јуначким песмама у значењу „туђег краља"), а Милош у акцију полази са својим (опет безименим) побратимом. Као и у српским варијантама, појављује се мотив ухођења војске. Уходе су, међутим, девојке (devojkё – славизам који се опет среће само у јуначким песмама), послате са дукатима и другим драгоценостима да својом појавом саблазне турску војску и испитају и морал турских ратника (однос према девојци мерило је морала, огрешење доноси смрт). Као у српској епици Лазару, уходе, по Милошевом налогу, дају „краљу" лажно обавештење да је турска војска малобројна и на смрт оболела. Опис сакупљања српске војске своди се на неколико уопштених стихова да је „краљ... много војске скупио" и да је „све било спремно за бој", наглашава се тежина битке („крв је ишла до грла"). Предност турске војске изражава се понављањем формулативних стихова „Нигде им се Србин (Škau) одупрет не може; Нигде их Србин дочекат не може". Све албанске песме о Косовском боју састоје се из два дела. У првом делу у потпуности преовлађује муслиманска концепција, а позорница је турски табор. Уводна формула је пророчки сан султана Мурата (са познатим астралним симболима смрти: падање звезда, сунца и месеца на земљу, уобичајеним у српској народној поезији), с израженом фаталистичком нотом. Мурат постаје мученик за исламску веру. Поход на српску земљу је остварење Алахове промисли, а Мурат је њен извршилац. Отуд су и сви његови поступци примерени високим моралним захтевима, али и диктирани народним обичајима и веровањима (одбир само војника добровољаца; украдена, присвојена јабука доноси несрећу). Султан је истовремено и благонаклони отац („бабо") својим војницима, али и чудотворац, готово светац (као Мојсије раставља воду да војска прође по сувом; ударом у стену начини извор да напоји жедну војску; растерује маглу), те, захваљујући моралној чистоти, мора и да победи. Елезовићева албанска варијанта је чак више песма о Мурату него о Милошу, она прати догађаје како су описани јула 1389. у Ферману султана Бајазита. Несклад у албанским песмама и настаје из идејне неусаглашености између њиховог првог и другог дела: преласка певача са муслиманског становишта на хришћанско, са величања Муратове праведности, на дивљење Милошу, његовом убици. Милош тако, заправо, убија праведника. Иако је у почетку последица одбијања покорности непријатељу (Милош не прихвата султанов захтев да му преда кључеве од девет градова и хоће битку), Милошева одлука да убије султана у суочавању с њим добија и алтернативу. Уколико му Мурат пружи руку, он ће бити спреман да му се преда. Захтевом да му целива ногу, султан изазива Милошев гнев и страда. Чин убиства као непосредна последица осећања понижења тако умањује Милошево херојство. Демитологизацијом бабе, турске саветодавке, и њеним именовањем као „Српкиње (стара Српкиња)", брише се цео један фолклорно-културни слој и угрожава наративна логика.

Заговорницима тезе о већој старини и аутохтоности албанских песама о Косовском боју у односу на српске, ово национално одређење служи као узрочно-последична политичка конструкција. Доведена до апсурда, старичина издаја Милоша Турцима објашњава се „родном (gender)... подлошћу и лукавошћу српске жене (shkina)", која је „унутрашњи непријатељ друштва... похлепан, непоуздан сусед. Као Словен и жена, она је изван друштвене солидарности. Не мора да се држи закона части који владају светом албанских мушкараца." (Di Lellio). Нова косовско-албанoлошка наука улаже огроман труд да на основу усмене епске традиције успостави вековни континуитет трајања албанске народне хришћанске историјске свести, да докаже да је тај свет на Косову пребивао одвајкада, за разлику од досељених Срба. У таквом тумачењу пресудност албанског учешћа у Косовском боју крунише се улогом Милоша Копилића, о чијој етничкој (наводно албанској) припадности сведочи и његово презиме. То се, међутим, може оспорити етимолошким тумачењем речи копиле у којој је садржана прасловенска реч kopylъ: копати, „вадити сувишни изданак". „Прасловенско kopylъ/kopylь као изведеница од глагола копати, био би тако првобитно ратарски термин који је касније пренет у породичну, а отуда и у друштвену терминологију. Старије значење ове речи веома добро чува српски глагол копúлити: донети плод пре рока (В. Станишић). Томе у прилог иде и превасходно ратарско занимање код Срба, од најранијег средњег века. Крштено име Милош (152 потврде) је „једно од најчешћих" у Дечанској Хрисовуљи (М. Пешикан).

Потреба досељеника да, када се сместе на туђу земљу, своје право на њу доказују на разне начине, давно је позната. Открива се у историографским списима, повељама, турским дефтерима, али и у присвајању традиције староседелаца, уз прекрштавање према својој националној или (посебно ако су преверили), новој верској припадности. Нарочито тамо где су такве традиције од симболичног значаја у међусобној борби, придошлица мора да их веже за себе и тиме учини безопаснима. Притом ће се у преузетој традицији јавити пукотине и недоследности уношењем нових противуречних елемената, што је случај са албанским песмама о Косовском боју, расцепљеним између туђег националног бића, сећања на некадашњу сопствену, хришћанску веру, те прихватања исламизације. Како је усмена епска традиција потврда континуитета историјске свести народа и староседелачка везивна снага са територијом, албанском присвајању Косова било је неопходно да Милоша, који је заиста прихваћен у локалној албанској традицији, идентификују као земљака и претка данашњих косовско-албанских политичара, нпр. Адема Јашарија, „последњег са дугог списка локалних устаника, увек побуњеничке Дренице" (Di Lellio). Овој савременој политичкој конструкцији базираној на казивањима и спевавању народских, ауторских пропагандних песама стоји на путу сама старија поетска грађа. Уколико оставимо по страни локалне српске варијанте, са којима се албанске поклапају, посебно у епизоди Милошевог бекства после убиства Мурата, као давалац мотива и духовни посредник била би босанска муслиманска, али и турска епика о Косову на српско-хрватском језику, стварана као пандан српској, преношена преко Санџака (о томе су писали Шмаус 1938. и Скенди 1954).

Санџачки гуслари (лахутари), најчешће билингвални (Салих Угљанин, омиљени Перијев певач, с почетка XX в., Ђемаил Зогић, Сулејман Макић, Алија Фјулјанир и др.), певачи по хановима и караван серајима у Босни, али и исламизовани албански војници, упућивани од Турака у Босну да угушују побуне, албанске бозаџије и халваџије, увек покретни сточари, били су, претпоставља се, и преносиоци епске поезије босанских муслимана о удбинским јунацима крајишницима. Хрњице – Мујо и Халил, постали су најважнији ликови познатог северноалбанског епског циклуса под називом kёngё kreshnikёsh (од српске речи крајишник, Скенди; Станишић). Песме су први бележили албански фрањевачки и језуитски свештеници почетком XX в. Прихваћене из БиХ од Крајишника најраније у XVIII в., ове албанске песме нису дословни преводи српскохрватских муслиманских песама на албански језик, него њихове незнатно прерађене варијанте. Позајмице се, притом, препознају на неколико нивоа: 1) на нивоу преузимања ликова (Мује Хрњице, његовог брата Халила, сина Омера и других ратника, већином историјских личности: Ђерзелез Алије, Зука Барјактара, Арнаут Османа, Ћејван Аге, Будалине Тала, с тим што долази до деисторизације: Мујо постаје општи појам за јунака; сењски или котарски банови и капетани се називају краљевима; 2) на нивоу преузимања читавих тематских и мотивских целина (о отмици хришћанских девојака од стране муслиманских крајишника и обрнуто; женидби јунака ускочко-хајдучког типа; о двобојима и мегданима; о пљачки кула и градова, итд.); 3) на нивоу стилско-изражајних средстава и облика, од дословног преузимања формула јунаковог правдања што се не жени, до позивања у сватове јунака младих, нежењених; 4) на нивоу лексике, од властитих имена и назива коња, до целокупне топонимије на простору крајишничких ускочких ратовања и похода; 5) на нивоу версификације – задржавању српског десетерачког стиха, насупрот албанском осмерцу. Промене се огледају у објективизацији албанског херојско-патријархалног менталитета: освети и части, гостопримству, „беси", привржености фису, експлицитном позивању на Канун Леке Дукађина. Овај менталитет ће још више доћи до изражаја у изворним, хроничарским jуначким песмама (Kângё trimnije), које описују нападе албанских јунака на граничне територије Црне Горе током XVIII в. (нпр. Махмуд Паше Бушатлије, Taipi, 22; Али Паше Гусињског, Hylli i Dritёs, XIV). Готово све ове песме имају сижејне паралеле, али са супротних позиција, у песмама „новијих времена" из Црне Горе.

Упоредно изучавање историје, географије и биологије српскохрватског хришћанског и муслиманског епског песништва, с једне стране, и албанске, с друге, јасно показује да српска хришћанска епика траје на балканском простору у континуитету од најранијег средњег века, с основним национално-ослободилачким карактером. Муслиманска крајишничка поезија, задржавши основне сижејне комплексе хајдучко-ускочке српске поезије, мења идеолошки карактер. Крајишници заузимају турску, османску тачку гледишта, у султану гледају заштитника за којег воде рат и боре се против верског, хришћанског непријатеља. Муслиманска оријентација крајишничке поезије из БиХ је чини блиском муслиманском албанском певачу. Више од две трећине албанског становништа већ је исламизовано. За разлику од крајишничке, у албанској епици, међутим, у првом плану није верски, него етнички рат. Непријатељи су Словени.

Албанска епика стицајем историјских околности није имала континуирани развитак. Неколике песме о Скендербегу забележене у Италији међу албанским досељеницима после турске најезде, које је прештампао из збирки с краја XIX в. Антонио Скура (Gli Albanesi d' Italia e i loro canti tradizionali, New York 1912), имају мотиве познате из епа о Дигенису Акрити, а, претпоставља се, подстакнуте су и чувеном Скендербеговом биографијом католичког свештеника Марина Барлеција, којом се инспирисао и Андрија Качић Миошић спевавајући песму о Скендербегу. У „италоалбанским" песмама појављују се имена Скендербегових сабораца, пева се о његовој женидби, турској опсади Кроје – борби са Балабан-пашом (јединој песми забележеној у самој Албанији), Скендербеговом опредељењу за жену из сопственог народа, његовим разговором са смрћу. О албанским јунацима певају српске песме „старијих времена" (о Леки Дукађину, Муси Арбанаси). Међу многобројне доказе да су династичке и родственичке везе оба народа веома блискe спада и чињеница да је Мајка Ангелина, кћи Аријанита, господара Елбасана, била жена слепог деспота Стефана и често спомињана мајка чувених српских јунака епског циклуса о сремским Бранковићима. Њене мошти почивају у манстиру Крушедол. Скендербегова мајка је, тврди се, била Српкиња Војислава, племкиња из Полога. Ивану Кастриоту са синовима уступљен је Пирг св. Ђорђа у Хиландару, гроб Ивановог сина Репоша налази се у нартексу Саборне цркве Хиландарске. Црнојевићи су по српској женској линији блиски потомци Скендербегови (а једна од најлепших епских песама – Женидба Максима Црнојевића – односи се на Станишу, праунука Скендербеговог, санџак-бега у Црној Гори, у потурчењаштву такође названог Скендербег). У „италоалбанским" колонијама сакупљене су песме и о другим темама, са хришћанским или христијанизованим погледом на свет (поред Скурине збирке, то су: Visaret e Kombit / Народно благо / I–IV, Тирана I–III 1937; IV 1939): о Константину Малом (с мотивом мужa на свадби своје жене); о узиђивању људске жртве у темеље неке градње (Зидање Скадра – Rosafati); o похођењу мртвог брата; о турским отмицама девојака; о избегнутом родоскврнућу (превод њихових варијаната на нашем терену – у књизи Т. Ђорђевића Наш народни живот, X, Бг 1934. и у збирци Албанске народне баладе, Приш. 1976).

Вукова изгубљена збирчица од 13 албанских песама доступна је у лингвистичкој студији Н. Јокла, у Зборнику филолошких и лингвистичких студија, посвећеном А. Белићу (Бг 1921). Песме делују као одломци невелике естетске вредности, епске певају о крвавим сукобима; лирске о дивљењу лепоти девојке, жалби за пропуштеном просидбом, удаји на силу. Сличне ситуације садржане су у збирци Г. Елезовића (Архив II/1924). Под видним утицајем босанске муслиманске поезије, лирске песме су смеле. Заједничке формуле са јужнословенском лириком, нпр. благослови невести изврћу се у њен пркос. За опис женске лепоте користе се поређења са употребним предметима (очи „као филџан" лице „као сахан"), за опис природе живописне, звучне слике планине. Насупрот овој скупини лирских песама, појављује се љубавна поезија изванредне лепоте (Kangёt e buta / Умилне песме) са чежњивим и страсним дијалозима које измењују момак и девојка у сеоском, махом сточарском амбијенту, ређе варошком. Поред љубавних, многобројне су и друге врсте (обредне песме, успаванке, свадбене, посленичке, војничке, тужбалице, песме о исељеништву). Преко 600 лирских песама сакупљено је у теренској збирци из друге половине ХХ в., махом на Косову, у Црној Гори и Македонији (Nuhi Vinca, Kёngё tё ndryshme popullore, Приш. 1982).

Албанске приповетке припадају интернационалном фонду приповедних прозних категорија. Ушле су у видокруг фолклорне компаратистике већ у другој половини XIX в., те су и превођене (G. Hahn, Griechische und Albanesische Märchen, 1864; A. Dozon, Contes albanais, 1881; Ћ. Трухељка, Арнаутске приче, 1905; M. Lambertz, Albanische Märchen, 1922); а затим и регистроване у међународним индексима типова приповедака. Уочљиво је прилагођавање босанско-муслиманском репертоару (приче о Муји и Халилу, или о Насрадин-хоџи), али и сижејно-тематско и структурно подударање са српским приповеткама (о прогоњеној девојци, жртвовању сопственог детета, крађи и прекрађи сунца, суђајама). Демонолошка предања откривају сличности и разлике, нпр., у нижој митологији Албанаца и Срба, а ратничко-патријархалне анегдоте блискост са црногорским казивањима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, С Косова на сиње море, Бг 1901; М. Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса, Бг 1907; В. Чајкановић, „Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову", ААСЈЕ, 1923, 1; Г. Елезовић, „Једна арнаутска варијанта о Боју на Косову", ААСЈЕ, 1923, 1; М. Шуфлај, „Повијест сјеверних Арбанаса", ААСЈЕ, 1924, 2; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; T. Ђорђевић, „Краљевић Марко у арбанашком предању", у: Наш народни живот, VI, 1932; „Неколике арбанашке народне песме", „Још неколико арбанашких народних песама", у: Наш народни живот, X, 1934; Т. Ђорђевић, „Из арбанашког народног предања", ППНП, 1934, 1; А. Шмаус, „Неколико података о епском певању и песмама код Арбанаса у Старој Србији", ППНП, 1934, 1; „О косовској традицији код Арнаута", ППНП, 1936, 3; „Из муслиманске традиције у Санџаку", ППНП, 1938; „Косово у народној песми муслимана", ППНП, 1938, 5; „Белешке из Санџака", ППНП, 1938, 1, 2, 5; 1939, 6; J. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку, Бг 1942; М. Пери, А. Б. Лорд, Српскохрватске јуначке пјесме, Бг 1953; S. Skendi, Albanian and South Slavic Oral Epic Poetry, Philadelphia 1954; Kёngё popullore legjendare, Tirana 1957; R. Sokoli, Chansons populaires albanaises I, Tirana 1966; Г. Геземан, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цт 1968; Ш. Плана, Данашња народна поезија Албанаца на Косову, Бг 1970; Х. Трнавци, Мотив о сестри и мртвом брату у усменој књижевности балканских народа, Приш. 1975; Д. Мићовић, Крајишничка епика, Бг 1980; Албанске јуначке песме, Приш. 1981; Историја српског народа I, Бг 1981; Д. Дебељковић, О Косовском боју, Приш. 1984; М. Пешикан, „Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба", у: Ономатолошки прилози, Бг 1984; Этимологический словарь славянских языков, Москва 1984; Д. Богдановић, Књига о Косову, Бг 1985; G. Haxhihisani, Concеptions antiscientifiques et falsification dans les études sur l'épopée legendaire albanaise, Tirana 1985; „Косово у памћењу и стваралаштву", Расковник, Бг 1989, XV/55--56; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Бг 1989; Н. Милошевић-Ђорђевић, Косовска епика, Бг 1990; В. Станишић*, Српско-албански језички односи, Бг 1995; М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Бг 2004; С. Петровић, „Косовска битка у усменој традицији Срба и Албанаца на Косову и Метохији", у: Косово и Метохија у светлу етнологије, Бг 2004; Ј. Ређеп, Косовска легенда, Н. Сад, 2007; Gesta Regum Sclavorum, I–II, Бг–Никшић 2009; A. Di Lellio, The Battle of Kosovo 1389. An Albanian Epic, London – New York 2009.

Нада Милошевић-Ђорђевић