АЛБАНОЛОГИЈА

АЛБАНОЛОГИЈА, комплекс научних дисциплина које имају за предмет језик, књижевност, материјалну и духовну културу албанског народа. Српска средина и српска наука имале су веома запажену улогу у првом периоду развоја албанолошких студија. Томе је у првом реду допринело велико дело Вука Караџића, који је европску научну јавност, између осталог, упознао и с тада тешко доступним материјалом албанског језика, Арнаутским пјесмама, записаним у Крагујевцу још 1830, а објављеним у целини тек 1921. Вуков рад у том правцу наставила су два лексикографска дела објављена у Београду: Речник од три језика (македонски, албански, турски) Ђорђа Пулевског из 1875. и Српско-арнаутски речник Љубе Кујунџића из 1902. Све је то имало утицаја на опредељење да се аутор прве научне студије о инојезичким елементима албанског језика (Беч 1870), бечки слависта Франц Миклошич, као и писац капиталног Етимолошког речника албанског језика (Стразбур 1891), немачки албанолог Густав Мајер, ограниче на поређење албанског језика претежно са српским језиком. Речник Љ. Кујунџића био је пак у једном периоду главни извор података о језичким особинама североисточног гегијског поддијалекта (упоредити наслов речника у ђаковачком облику Гухтар српо-шиптарче са књижeвном албанском речју gjuhëtar „језикословац" ← староалбански gluhë „језик"). Иако је у првој половини ХХ в. дошло до преокрета у проучавању албанско-словенских језичких односа разоткривањем да је знатно већи део словенске лексике албанског језика источнојужнословенског порекла и да су примери ексклузивних српско-албанских језичких односа по правилу ограниченог дијалекатског карактера, управо у то време стекли су се услови да Београд барем накратко добије један од најистакнутијих албанолошких часописа међународног значаја. Био је то → Архив за арбанаску старину, језик и етнологију (I−III, Бг 1923--1923–1926; IV, Пр 1969), који је упркос своме кратком излажењу, према саставу сарадника и ширини тематике, превазишао готово све касније радове у области а. у српској и југословенској средини. Покренуо га је Хенрик Барић, најистакнутији српски и југословенски албанолог, који је заокружио своје животно дело књигом Историја арбанашког језика (Сар. 1959). У другој половини ХХ в. пажња српске научне јавности била је претежно усмерена на решавање одређених актуелних етнолингвистичких питања албанолошке проблематике, о чему сведоче зборници радова с међународних научних скупова Илири и Албанци (Бг 1988) и Становништво словенског поријекла у Албанији (Тг 1991). Питања српско-албанских етнолингвистичких односа већ деценијама представљају једну од веома актуелних лингвистичких тема којом су се бавили многи српски лингвисти различите стручне оријентације.

ЛИТЕРАТУРА: В. Данчетовић, „Семинар за албанологију", у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963.

В. Станишић