АЛБАНИЈА

АЛБАНИЈА, палата у Београду, први облакодер у српској архитектури. Подигнута је 1939. на углу Кнез-Михаилове и Коларчеве улице, на месту истоимене кафане срушене 1936. Име је добила како по тој кафани, тако и у знак сећања на голготу коју је српска војска прошла приликом повлачења преко Албаније у I светском рату. Градско веће је 1936. донело одлуку да, као дотрајале и нехигијенске, поруши зграде у Кнез Михаиловој 2 и 4 и Коларчевој 12, а Хипотекарна банка трговачког фонда расписала је конкурс за израду идејног пројекта будуће палате. Том конкурсу је више од две деценије претходила у стручној и широј српској јавности вођена дискусија о концепцији могуће изградње једног значајнијег градског објекта на овом месту. Још почетком XX в., у вези са преуређењем Теразија, које је уследило 1911, инжењер Светозар Зорић се залагао да неугледне зграде треба заменити градским тргом са једном монументалном грађевином у челу. Ову ће идеју 20-их година ближе конкретизовати Станојло Бабић истичући да то треба да буде „градска кула" која би „надвисила све зграде а ипак стајала у правој вези с њима и имала би да буде у исто време победни стуб наших садашњих војних победа (...), национални споменик целокупног српског народа (...)". Овакве идеје уграђене су и у концепцију конкурса расписаног 1938. где се антиципирају не само програм и намена него и карактер грађевине, њен симболизам и примена модерних техничких сазнања. У конкурсној комисији налазили су се Петар Бајаловић, Димитрије Леко, Бранислав Којић, Чедомир Петровић и Живојин Јанковић, а један од конкурсних услова био је да зграда представља монументалан грађевински објекат. На конкурсу је учествовало 84 кандидата. Прва награда није додељена, док је друга припала загребачком пару Хинку Бауеру и Маријану Хадерлеу. Хипотекарна банка трговачког фонда определила се за трећенаграђени рад Бранка Бона и Милана Гракалића. После конкурса који ипак није дао победника, организован је поновљени конкурс за ужи круг позваних учесника, на којем је усвојено решење арх. Миладина Прљевића уз обавезу измене фасаде према скицама из пројекта Бранка Бона и Милана Гракалића. Поштујући овакву одлуку, Прљевић и Ђорђе Лазаревић, конструктор грађевине, допунили су идејни пројекат и згради додали још један спрат, лифт и пролаз у приземљу према Коларчевој улици. Зграда је добила карактеристичну силуету са нижим седмоспратним крилима према бочним улицама и издигнутим чеоним корпусом према теразијском тргу. Архитектонски је уобличена у духу касног модернизма са наглашеним вертикалама међупрозорских стубова који потенцирају виткост грађевине која се уздиже у прочељу овалног теразијског простора. Зидање грађевине започето је 16. VII 1938, а завршено 20. X 1939. Иако саграђену за само годину дана, грађевину су пратиле многе сумње, подозрења па и отворени протести скептика и противника ове изградње. Ипак, убрзо после довршене изградње цео подухват је добио једнодушну наклоност стручних кругова и широке јавности. У моменту када је изграђена, са својих 12 спратова изнад (и четири испод) земље била је први облакодер Краљевине Југославије и уједно највиша зграда на Балкану, са око 8.000 м² корисног пословног простора. Конструкторска решења њеног скелетног система убедљиво су потврђена већ неколико година после изградње када је у савезничком бомбардовању 1944. један од њених носећих стубова био погођен и разорен, а палата ипак остала једна од ретких зграда у центру Београда која није претрпела већа оштећења током II светског рата. У архитектонском погледу палата А. је пленила својим облицима и изванредном смештеношћу у простору, па и данас представља један од најзначајнијих симбола престонице.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зорић, „Лепа варош", у: Београд између стварности и сна, Бг 1982; Љ. Милетић-Абрамовић, „Ко је аутор ‚Албаније'", Нова, Бг, 1982, 03; В. Мацура, Чаршија и градски центар. Развој средишта вароши и градова у Србији XIX и прве половине XX века, Ниш--Краг. 1984; С. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Бг 2005.