АЛБАНЦИ

АЛБАНЦИ, народ још неразјашњеног порекла који насељава део западног Балкана. О њиховом пореклу постоји миграциона (досељени су са Сицилије где су стигли са Кавказа или Прикаспијске низије) и аутохтонистичка теорија (потомци су старобалканског становништва), као и теорија да су настали као етничка мешавина. На Балкану живи око 5,5 милиона А.: у Албанији, од укупно 3.063.000 становника (попис из 2001), приближно 90% су етнички А. (реч је о проценама јер се подаци о националној припадности не објављују), али од тога знатан део је албанизовано становништво словенског и цинцарског порекла; изван Албаније А. има највише у Србији и то у АП Косово и Метохија, где их данас живи приближно 1,5 милион (према проценама америчке обавештајне службе ЦИА јер је последњи званични попис на који су се А. одазвали био 1981), у централној Србији било их је 59.952 (попис из 2002), у Македонији 509.083 (попис из 2002), у Грчкој 481.663 и у Црној Гори 31.163 (попис из 2003). У знатнијем броју од преко 100.000 А. живе и у Турској, Италији, Немачкој, Швајцарској и САД. А. у Албанији деле се у културолошком, а нарочито у дијалектолошком погледу на Геге на северу и Тоске на југу. По вероисповести су махом муслимани сунити, али има и римокатоличких и православних хришћана.

М.иломир Степић

А. су познати и под најстаријим називом Арбанаси, потом Арнаути (најчешћи турски назив) и Шиптари (назив се проширује у XVIII и посебно XIX в.). Словенски назив Арбанаси коришћен је за један део остатака провинцијског становништва из римског времена, који се одржао у ширем подручју града Арбанум (Круја, Кроја). Као ни остаци других староседелаца у унутрашњости Балкана, ни А. нису имали везу са средиштем царства у Цариграду, a од осталих (Власи, Романи) разликовали су се највише језиком који је био у мањој мери романизован. Рано су дошли у додир са Словенима који су запосели равничарске пределе Македоније и данашње Албаније и са свих страна заокруживали матичну област А. у планинском залеђу Драча и реке Мат. Из своје теме (регије) са средиштем у Драчу, Византија је покушавала да прошири власт на околне Словене и А. Успела је то у знатнијој мери тек после 1018. кад је срушена бугарска држава која се у време своје највеће експанзије простирала до обала Јонског мора. О томе сведочи бугарски натпис из јужне Албаније, постављен убрзо после покрштавања Бугара (око 864).

Услед оскудице у изворима за ХI и ХII в. нису познати догађаји него само резултати два значајна процеса који постају видљиви на прелазу из ХII у ХIII в. кад је нестала визнатијска власт. На једној страни је постепено ширење А. из матичне области, на другој формирање слоја властодржаца какав је био Димитрије син Прогонов (Demetrius princeps Arbani) који је био ожењен ћерком Стефана Првовенчаног и који је самостално склапао уговоре са Венецијом и Дубровником почетком ХIII в. У житију свога оца св. Сава казује да је Немања стекао „од Рабна Пилота оба", што се односи на територију дуж северне обале Скадарског језера (Горњи и Доњи Пилот, у којем је Купелник, жупа код Попа Дукљанина). Рабан је српски назив за Арбанум, матичну област А. Постојала је епископија Арбанум или Кроје, али њој није припадао споменути Пилот, који је био посебна дијецеза под барским архиепископом. До почетка ХIII в. та се област проширила до Скадарског језера, а ширила се и према југу и истоку, где су у именима управних јединица и епархија сачувана словенска имена Главиница, Вагенеција (од племена Вајунита). Град Берат се у средњем веку називао Београд, а Елбасан Коњух.

С.има Ћирковић

Под османлијском влашћу. Османлије су освајање простора на којем су живели Албанци окончале 1501. заузимањем Драча. Територија Албаније и неких суседних области улазила је у састав Скадарског, Елбасанског, Охридског и Валонског санџака. За време владавине султана Сулејмана Законодавца (1520–1566) основани су још Призренски, Ђаковачки и Делвински санџаци. На Албанију је проширен османски војно-феудални и социјално-политички систем, а градови су били како седишта санџака и главних кадилука, тако и привредни центри. Њихови становници нису сматрани рајом, али су плаћали различите таксе. Турци су заједницама горштака, најпре у Химари 1492, на бази традиционалних правних норми признали племенску самоуправу уз плаћање харача који је давало цело племе. У прво време, те полуслободне планинске области предводиле су отпор турској власти. Најсигурније средство пацификације А. била је исламизација која је насилно и масовно спровођена крајем XVI и током целог XVII в. Средином XVII в. већина сељака у равничарским пределима Албаније била је исламизована. Од краја XVII в. ублажен је притисак, а преверавање је било ретко.

А. су се утврђивању турске власти супротстављали одмах после освајања. Крајем XV в. избила је велика побуна у Химари. Касније су се Турцима најчешће супротстављали Дукађин, Велика Малесија и Мирдити. Против Климента je 1613. ангажована војска из девет албанских и босанских санџака, коју су они поразили. Побуне нису довеле до крајњег циља, али су брдски крајеви извојевали низ повластица племенске самоуправе. Крајем XVII в. покрет је захватио и становништво равничарских крајева, не само хришћане него и муслимане. За време Морејског рата 1686. склопљен је савез неких црногорских и албанских племена. Скадарски Сулејман-паша покретао је походе на Брда и Црну Гору, а 1692. спалио Жабљак и Цетиње. С повлачењем аустријске војске и Великом сеобом Срба 1690. иселио се и део Климената, населивши касније два сремска села.

У првој половини XVIII в. међу Албанцима је завладала феудална анархија услед распадања тимарско-спахијског система. Поједини велепоседници постали су самостални господари у својим пашалуцима. У то доба још нису намеравали да се отцепе од Турске. Феудални ратови, који су захватили све крајеве на којима су живели Албанци, добили су најшире размере у Скадарском, Бератском и Јањинском пашалуку. Истицали су се покрети под вођством Мустафа-паше Бушатлије на северу и Али-паше Тепелинија на југу. После склапања Једренског мира 1829, Бушатлије су покушавале да и од Руса добију подршку за аутономију, у намери да подстакну револт муслиманског становништва против признања права Србији да постане аутономна држава. Када је 1830. султан покушао да смањи територију под контролом скадарског Мустафа-паше, он се одметнуо и почео да развија програм осамостаљивања у посебну албанску државу. Успео je да придобије готово све паше северне Албаније, Косова и делова Македоније. Заузео је територију од Самокова у Бугарској до Прилепа у Македонији. Султанова војска је потукла албанске побуњенике код Прилепа 21. IV 1831, али је жестоко поражена од босанских побуњеника код Липљана 16. јула исте године. Пораз муслиманских побуњеника међу Албанцима и у Босни убрзао је реформе у Турском царству (Хатихумајун 1839). Као одговор, уследило је више локалних муслиманских побуна од 1843. до 1846. на Косову и Македонији (Приштина, Ђаковица, Скопље, Тетово).

У то време албанско друштво је било најнеразвијеније на Балкану. Исламизација је ометала интегрисање у јединствену нацију посредством културе и њених институција. Дервишки редови халветија и бекташија одиграли су велику улогу међу А. У свим дервишким редовима, посебно бекташијама, било је доста учених људи и књижевника. Процес исламизације појачан је после 1878. Организација албанских племена слична je црногорској, aли је стабилнија и дуже је трајала. Племена су стварала савезе на основу заклетве (беса), а такве погодбе чинила су и за политичке потребе. Задружни облик породице се дуже одржао код албанских муслимана него код хришћана. На основу обичајног права племена су имала аутономију и сама су се сналазила око испуњења пореских и других обавеза. У старије време сва су племена имала католичке делове, као сведочанства да су и настала из католичке заједнице. У мењању вере садржан је и паралелан процес албанизовања неалбанског становништва. Постотак муслимана у средњој Албанији виши је него у северним деловима, а дефинитивно претапање католика у муслимане зауставила је тек политичка аутономија Мирдита и касније проглашење независности 1912. Припадност вери била је наглашенија код муслимана него код хришћана. Појам нације споро је улазио у свест. Обичајно право регулисало је односе међу људима, породицама и племенима, а мало је одредаба које су се односиле на цео народ.

Албанска лига, иако створена с идејом панисламизма 1878, све више је потпадала под утицај хришћанске албанске интелигенције. Лига се распала у сукобу са турском владом, али се на њеним темељима касније градило здање националне независности. Интелигенција, већином хришћанска, развијала је политичке формуле осамостаљења Албанаца као европске нације. Идеје о аутономији Албаније, као јединствене националне земље у Турском царству, од 1900. полако прерастају у програме за потпуно осамостаљење. Најзначајнија албанска политичка упоришта била су у Италији и Аустроугарској. У надметању с Аустроугарском, у Италији су се од 1895. до 1897. одржала два албанска конгреса. На њима се расправљало о књижевном језику, алфабету и политичком јединству. Аустроугарска је нарочиту пажњу посвећивала развоју албанске културе, на првом месту стандардизацији књижевног језика, националној историји, националном грбу и застави, образовању. На двема конференцијама 1896. заузет је став да се у северним католичким и средњим муслиманским деловима територије са албанским становништвом успостави самостална држава под једним кнезом и аустроугарским протекторатом, уз услов да Грчкој буду препуштени јужни делови. Отада се финансијска помоћ давала целом албанском покрету, а не као дотад само његовом католичком делу. Италија је настојала да свој интерес ограничи на вилајете компактног албанског становништва изван Македоније (Скадар, Јањина), док је Аустроугарска рачунала са могућношћу стварања велике Албаније. Она у томе није била доследна и олако је процењивала албанске етничке границе. Сматрала је да Косово има изузетан стратешки значај и његово освајање представљало је за њу примарни војни задатак. С избијањем Младотурске револуције у јулу 1908. и увођењем парламентаризма, у Турској се прешло на стварање политичких и културних установа. У турски парламент изабрано је 27 Албанаца. Они су се организовали у „Албански клуб". Главна тековина албанског националног покрета у то време био је покушај да се на конгресу у Битољу (14–21. XI 1908) реши питање заједничке основе књижевног језика и правописа. Две трећине делегата били су муслимани. Конгрес је направио компромис и допустио употребу двају алфабета – са латинским писмом и истанбулски, који је допуштао и неке грчке графеме. Тоскама на југу остављен је грчки алфабет; два дијалекта нису обједињена. На новом конгресу, у Дебру 25. VII 1909, тражило се увођење албанског језика у све школе, а избор између арапског и латинског писма препуштен је локалним местима. На Другом битољском конгресу, 20. III 1910, заговарала се само латиница и груписање албанских посланика у турском парламенту у једну организацију.

У пролеће 1910. побунила су се албанска и косовска брда. Побуна је разбијена у мају 1911; део Малисора пребегао је у Црну Гору. Исте године Исмаил Ћемал, подржаван од грчке владе, настојао је да започне нови устанак. Албански Централни комитет у Цариграду донео је априла 1912. одлуку о покретању устанка, чији је циљ било постизање аутономије четири вилајета (Скадар, Косово, Битољ и Јањина). Пошто су устаници заузели Скопље, турска влада је 4. септембра прихватила њихове захтеве. Тако успостављена аутономна држава албанског народа била је резултат обрачуна између исламских и европских тежњи. Превагнуле су исламске. Уговор са турском владом о стварању аутономне велике Албаније потврдила су сва албанска племена.

Албански устанак и могућност да се он заврши поделом европских делова Турске у две муслиманске области, натерали су Бугарску, Србију, Црну Гору и Грчку да се споразумеју о склапању савеза и уђу у рат са Турском. Савезници су извојевали неколико победа над турском војском на Косову, Метохији и Македонији. Делови српске војске су изашли и на албанску морску обалу. У међувремену, 28. XI 1912, албански прваци су у Валони прогласили независну албанску државу и формирали владу. Лондонска конференција од 7. децембра, на заузимање Аустроугарске, онемогућила је било какво српско решење у Албанији. Независна албанска држава била је призната 17. XII 1912. а обустављен је црногорски напад на Скадар који је, одлуком Конференције, 23. III 1913, припао Албанији. Лондонским уговором 30. V 1913. формирана је независна албанска држава, под управом принца Вида.

Аустроугарска је постала неформални протектор независне Албаније у којој је створена привремена влада. Није било једноставно прећи са исламског на европски концепт организације државе. Нова администрација није се могла одрећи турског језика и арапског писма. После признавања независности у Албанији је настало расуло: племена су имала посебне владе, а заједнички кнез побегао је у Немачку. Италијанска војска је ушла у Валону. С почетком I светског рата распламсавао се и грађански рат међу албанским племенима. Муслиманска већина тражила је обнову федеративног статуса у Отоманском царству. Општа жеља је била да се на чело аутономне државе доведе отомански принц и земља врати под султанов суверенитет. Српска војска је у другој половини маја 1915. ушла у средњу Албанију и окупирала област од Дрима до мора. Са сломом Србије у јесен 1915. и капитулацијом Црне Горе почетком 1916, дошло је до повлачења српске и дела црногорске војске кроз Албанију на острва Крф и Видо, одакле су касније пребачени на Солунски фронт.

Почетком 1916. целу Албанију су окупирале војске Аустроугарске, Италије и Француске. Албанска герила имала је мање сукобе с Италијанима и Французима, што је подстицала Аустроугарска која је у окупираним областима организовала војну управу са седиштем у Скадру. Италијани су још пре свог уласка у рат 1915. окупирали Сасоно и Валону. Француска је у јесен 1916. окупирала албанску област Корче, са аутономијом која је остала до јуна 1917, док Грчка није ушла у рат на страни Антанте. После пробоја Солунског фронта и примирја, 11. XI 1918, бившу аустријску зону (изузев Скадра) заузеле су италијанске трупе, а Скадар је стављен под међународну контролу. У Корчи су остали Французи.

У самосталној држави. Примирјем победничке Антанте и Централних сила, склопљеним 11. XI 1918, одлучено је да Aнтанта Албанију држи под окупацијом до мировне конференције у Паризу. Непуних месец дана раније Врховни ратни Савет Антанте закључио је да се образује независна албанска држава средње муслиманске Албаније. У овом времену Валона се нашла пред италијанском анексијом или протекторатом, северни Епир пред сецесијом, а северна албанска подручја пред српском окупацијом.

Међу А. је доминирала политика обнове новостворене државе. У Драчу 25. XII 1918. прогласили су Народну скупштину са правом образовања Народног већа – Владе и избора делегације за мировну конференцију. Прваци северне Албаније, пре свега католици, састали су се у Љешу под председавањем Биб-Доде и уз присуство присталица Есад-паше, те изразили жељу за независношћу. Истовремено, тзв. националисти, дотад присталице Аустроугарске, повезани са Италијом која је спроводила тзв. Бадољов план о Великој Албанији, залагали су се за италијанско помагање.

Албанију су на мировној конференцији у Паризу 1919–1920. заступали представници изабрани у Драчу и делегати из дијаспоре. Неповољан положај А. у Паризу и италијанска политика довеле су до њиховог окупљања у новом политичком центру, у Тирани, са врховним већем. Тражећи међународну заштиту, Албанија је 12. X 1920. поднела захтев за пријем у Друштво народа, које ју је примило 17. децембра исте године. Албанија је, с обзиром на окружење, била сувише слаба, верски и језички нејединствена, па и недовољно развијена у економском и административном погледу да би се одржала као држава и одбранила своје границе из 1913. Сматрало се да би нека велесила могла једно време да управља и финансијски помаже земљу.

У привредном погледу, Албанија је после 1918. представљала најбољи пример како неразвијена саобраћајна инфраструктура директно утиче на економске могућности земље. Као и пре 1913, и даље су колски путеви повезивали само Драч–Тирану и Скадар–Љеш–Медову. Недостатак мостова на широкој речној мрежи условљавао је скупоћу скеларског превоза. Неповољно стање саобраћајних прилика пресудно је утицало на пољопривреду, чија је производња била искључена из широке размене добара и остајала локалног карактера. У овом раздобљу и у наредној деценији од укупне албанске територије за обрађивање било је погодно само 23–28%. И поред недовољног коришћења обрадиве земље, у 1928. национални доходак је оствариван само у пољопривреди. Највише се гајио бели и жути кукуруз, пшеница веома ретко, а чешће јечам, раж, а нарочито овас. Сточарство је било екстензивно, а у погледу извоза испод ратарства. У пределима Берата и Елбасана, који су се могли наводњавати, гајен је и пиринач. На југу земље је било маслињака и винограда, а оскудевало се у укупном воћарству. У пољопривреди је доминирало зеленаштво уместо пољопривредних кредита.

У управно-политичком погледу, у Албанији, са честим сменама влада, већ од 1920. почиње да се повезује опозиција и владин војни командант Ахмед Зогу, који је најпре био министар унутрашњих послова у кабинету Џафербега Ипија, а већ у децембру исте године постао председник владе. Избори крајем 1923. и покушај атентата на Зогуа спречили су га да образује владу, али су га ојачали ван ње. И кад је идуће 1924. владу формирао епископ албанске православне цркве у Америци Фан Ноли, он је после успоставе дипломатских односа са Совјетским Савезом у децембру исте године морао побећи јер су га противници окривљавали да жели да уведе бољшевизам у Албанију. Ноли се 1932. повукао из политичког живота и вратио у Америку.

С повратком Зогуа 5. I 1925. почиње „Зогуово време" у којем је Албанија као последња од европских држава требало да постане краљевина. Зогу је 1925–1928. био председник државе (Републике), а потом и краљ. Он се са својом свитом у управи Албаније, уз честе сукобе, ослањао на барјактаре фисова (племена) у северној и средњој Албанији и на обогаћено феудално племство у јужној половини државе. Правих грађанских и сељачких странака са разрађеним програмом и партијским апаратом није било. Официри и државни чиновници били су ројалисти, ситни варошки слојеви – опортунисти, сељаци, нарочито на северу земље – конзервативци и националисти, а бегови и аге су били англофили. Са незнатним бројем најамних, готово искључиво занатских и физичких радника, није било ни комунистичке партије, чији су ретки чланови око 1930. били махом из редова интелектуалаца и средњошколаца. Зогу је уклонио личне противнике, као што су: Луиђгура Кући, Бајрам Цури, Хасан Приштина и др. Везујући се економски за Италију, Зогу је између Албаније и Италије склопио тзв. Први пакт из Тиране (27. XI 1926). Мусолини је и Албанију и Зогуа додатно везао за Италију и при томе помишљао да Албанију претвори у монархију, а Зогуа у краља. С тим циљем је био потписан Други пакт из Тиране 22. XI 1927. на десет година, који је назван „Одбрамбеним савезом".

Претварању Албаније у монархију требало је да претходи решење уставно-правног питања и питања краљевске титуле коју би Зогу требало да изабере. Због тога је Зогу 7. VI 1928. распустио оба парламента и потом објавио изборе за Уставотворну скупштину. Новоизабрана Народна скупштина је 1. IX 1928. прогласила Зогуа „краљем Албанаца", а том титулом су обухваћени и Албанци изван дотадашњих државних граница. После проглашења Албаније за краљевину, која је то остала до 1939, Народна скупштина је пришла изради новог устава који је проглашен 1. XII 1928.

Зогу је тежио да својој оријенталној земљи да западњачки изглед, а сам је, упркос западној спољашности, остао оријентални моћник. Ни корумпирани министри ни сам краљ нису штедели албански државни буџет. У започетим реформама албанске државе и друштва најважнија је била аграрна реформа, али су реформски покушаји у другим областима били нешто успешнији: укинути су стари османски закони и увођењем грађанског законика ограничено обичајно право, сузбијана је крвна освета, побољшано образовање, основане разне школе, а на студије у иностранство ишло се масовније. Црквене заједнице хтео је чвршће да веже за државу, а предвиђао је да именовање поглавара црквених заједница мора одобрити владар.

После неуспелог атентата на Зогуа 20. II 1931. приликом посете Бечу и покушаја млађих жандара и војних официра да средином августа 1935. у централној Албанији иницирају устанак, он је изашао у сусрет опозиционом расположењу и 22. X 1935. формирао владу под вођством либерално настројеног Мехдија Фрашерија. Он је, међутим, већ 7. XI 1936. дао оставку. Одлучивање европских сила о праву Италије на утицај у Албанији довело је Зогуа до изолације. Италијански министар спољних послова гроф Ћано обновио је стари план о Зогуовој краљевској женидби Жералдином Апонија 1938. Мусолини се након прикључења Аустрије немачком Рајху у марту 1938. одлучио на анексију Албаније о чему је пројекат објављен 25. III 1939, што је Зогуа довело до тога да са новорођеним сином Леком напусти Албанију.

Албанија је у раздобљу 1939–1943. била део италијанске империје. Краљ Виктор Емануел преузео је земљу у оквир персоналне уније, а Мусолини је постао творац „нове Албаније". Италијанске окупационе зоне Косова, западне Македоније и делова црногорског простора уједињене су са Албанијом у тзв. Велику Албанију. После капитулације Италије 1943. у Албанију су ушле немачке окупационе снаге чију је војну силу чинила СС дивизија „Скендербег". Албанија је ослобођена крајем новембра 1944.

У току рата у политичкој раздробљености Албаније, основну снагу њеног друштва чинили су комунисти, чији су центри од 1928. били у Корчи, а од 1934. у Скадру. Њихов новоформирани Народноослободилачки фронт предводио је Енвер Хоџа који је на првој земаљској конференцији Комунистичке партије Албаније 17–23. III 1943. изабран за генералног секретара ЦК партије. НОФ је између 24. и 28. V 1944. у циљу преузимања власти образовао привремену владу са Енвером Хоџом на челу. На другом партијском конгресу 20–23. X 1944. антифашистички народноослободилачки комитет претворен је у демократску владу Албаније са Енвером Хоџом на челу, који је 28. новембра ушао у престоницу Тирану. Нов устав је донет 14. III 1946, а нова влада, са Хоџом на челу, образована је 23. III 1946.

С почетком миронодопског раздобља народне власти на свим нивоима започеле су конфискацију имовине италијанских и немачких окупатора и националних издајника, а радило се и на аграрној реформи како би се задовољило сељаштво и спутао феудални систем ага и бегова. НОФ је преименован у Демократски фронт, а антифашистичке организације су пришле политичком просвећивању маса у изградњи нове Албаније. Као и у предратном времену привредно стање Албаније било је тешко, а предузећа урбане привреде због ратних и поратних прилика углавном нису радила. Разлика између југа и севера Албаније била је у свему велика. На југу је Народноослободилачки покрет (НОП) развијенији, док на северу до јесени 1944. по селима није било народних одбора. Тамошњи католици били су бедем реакције. У изградњи нове државе негативну улогу су имали интелектуалци школовани на западу или на западним школама у земљи, који су били потпуно одељени од радних слојева народа. Политичке организације које су се бориле против НОП-а и режима народне демократије нису биле у стању да се уједине у јединствен фронт против нове власти. Осим Демократског фронта, у Албанији није постојала ни једна легална странка нити политичка организација. На изборима за Уставотворну скупштину 2. XII 1945. поражене су антиреформне снаге у Албанији. Уставотворна скупштина почела је са радом 10. I 1946, а сутрадан је проглашена Република. Од 25. VIII до 10. IX 1946. изабрани су одбори Демократског фронта. Крајем децембра 1946. у Тирани је откривена организација (→ балисти) „Бали комбетари".

Почетком 1947. постаје очигледно да сложени задаци тзв. Планске привреде нису били извршавани: фабрике нису имале сировине, хране је било мало, откуп спровођен неодговорно, а сељаци су сакривали храну. Масовне организације нису биле ефикасне, а код ситнобуржоаских слојева, сељака и делом радника примећена је појава отпора. Енвер Хоџа је, као председник владе, први пут у октобру 1947. обишао земљу, у којој су у то време вођени велики судски процеси због субверзивне и саботерске делатности опозиције из редова народних посланика и техничке интелигенције, која је била повезана са западом.

Као народна република, Албанија је 1945–1992. често мењала спољнополитичку оријентациију, а сходно томе и унутрашњу политику и пројекат изградње земље. Почела је савезом са Југославијом, била од ње зависна и блиско привредно сарађивала, да би се 1948. окренула Совјетском Савезу, негујући култ Стаљина, а затим после 1960. ушла у сарадњу са Кином до 1978, и нашла се у спољнополитичкој изолацији, с тенденцијом окретања суседима, Грчкој и Југославији.

Уз помоћ заштитница, Југославије, Совјетског Савеза и на крају Кине, албанско руководство започело је индустријализацију изразито пољопривредне земље, чији су производи већ 1950. били четири пута већи него 1945. Према совјетском узору дата је предност развоју тешке индустрије, првенствено у добијању сировина. Изграђене су рафинерије нафте, индустрија за прераду бакра и челични комбинат, повећана производња струје, а дограђивале су се и саобраћајнице. После земљишне реформе из 1945–1946. поделом великих добара беземљаши су постали власници земље и започет је процес удруживања у пољопривредне задруге. После устава из 1976. и подржављења целог земљишта које је бесплатно дато сељацима на коришћење, настају трострука пољопривредна газдинства: државна, задруге „вишег ранга" и обичне задруге. Водеће место припадало је узгоју ратарских култура уместо предратног узгоја стоке. Албанска економска политика је почетком 90-их година доживела прави фијаско јер су је креирали политичари, а не стручњаци.

У социјалистичкој Албанији наступиле су промене у свим сферама друштва. Најзнатније је промењена улога жене, а постепено су модернизовани образовање и школство. У Тирани је 1957. основан Универзитет и Педагошка школа у Скадру, касније и универзитет; 1972. створена је академија наука којој претходи оснивање научних института. Створен је јединствен албански књижевни језик на тоскијској и гегијској основи (северној и јужној). Културни живот обележен је тежњама државног руководства да не дозволи продор грађанско-демократских идеја у земљу и величањем народноослободилачке борбе.

После смрти Енвера Хоџе 1985, председник је 1985–1992. био Рамиз Алија, а при крају његове владавине дошло је до процеса демократизације друштва. Албанија се, успостављањем дипломатских односа са Совјетским Савезом, САД и Ватиканом 1990. и 1991, вратила у међународну заједницу. Године 1990. дозвољено је формирање независних политичких партија и организација, а прва је била Демократска партија Албаније. Током 1991. у Албанији је завладало хаотично стање, а на првим слободним изборима албанска опозиција је поражена јер је била несложна. После нових избора крајем 1992. победила је Демократска партија. Уместо Рамиза Алије за новог председника државе изабран је Сали Бериша. Албанија се са многобројним унутрашњим проблемима постепено приближава Европској унији и широкој међународној заједници.

Ђ.орђе Микић

Политика Албаније према Србији и косовском питању после пада комунизма била је део континуиране политике, установљене још под Енвером Хоџом, која је само мењала тактику, али не и стратегију. Научне установе из Албаније су после II светског рата – по налогу комунистичког диктатора Енвера Хоџе (1945–1985) – створиле огромну, углавном псеудонаучну литературу, чији је једини циљ био да „докаже" континуитет албанске присутности на Балкану, укључујући и просторе југословенске државе, а посебно у времену дисконтинуитета између VI и XI в. н.е. Сваки покушај научне рационализације званичне теорије о пореклу Албанаца био је аутоматски осуђиван као „буржоаско" или „ревизионистичко" гледиште с јасним „антиалбанским" политичким намерама. Крајњи резултат тога процеса била је велика побуна албанске мањине у Србији, у покрајини Косово, почев од 1981. Истакнут је захтев за статусом републике за Косово, чиме би се добило и право на самоопредељење до отцепљења којим су располагале само републике у СФРЈ. Сецесионистички покрет косовских Албанаца најављен је покушајем паљења симбола српског православља – Пећке патријаршије у марту 1981.

Између 1985. и 1991. наследници Е. Хоџе настојали су да опсежне полицијске акције југословенске полиције и војске против побуњених косовских Албанаца, као и хапшења и строга кажњавања демонстраната затвором, пропагандно искористе за приказивање режима у Југославији као носиоца „репресије" и „апартхејда". Уочи пада комунизма у Албанији, косовски Албанци су са забринутошћу пратили догађаје у Тирани, покушавајући да подршком већ пораженом Хоџином наследнику Рамизу Алији спрече поделу националних снага на комунисте и реформаторе. Из перспективе косовских Албанаца знатно важнији задатак био је пројект припајања Косова Албанији. Подршка Рамизу Алији, као симболу албанског јединства, повучена је тек после његовог коначног пада с власти.

Нова фаза односа започела је 1991. Албански парламент је у јулу 1991. затражио да се обустави „криминално коришћење црвеног терора од стране Србије за нове масакре на Косову. Прва посета Тирани делегације Демократског савеза Косова (ДСК), политичке странке која је окупљала већину косовских Албанаца, уследила је 22. II 1991, одмах по рушењу статуе Е. Хоџе у главном граду Албаније. Инцијатива је дошла од косовских Албанаца забринутих што је последње две године косовско питање слабо интересовало албанске медије. Настојећи да се ојача солидарност Тиране с Приштином, вођа косовских Албанаца, Ибрахим Ругова, сусрео се са Грамозом Пашком, једним од вођа Демократске партије Салија Берише. Сусрет је окончан заједничким саопштењем о сагласности да споразумно раде „на постизању дугоочекиваног решења албанског питања". У октобру 1991. влада у Тирани је признала илегално проглашену „Републику Косово" и отворила стално представништво („амбасада") њене „владе", у ствари, дипломатско представништво ДСК.

Први велики скуп солидарности с косовским Албанцима одржан је у Тирани крајем јануара 1992, одмах после признања независности Словеније и Хрватске. Косовски Албанци су, заузврат, поздравили избор Салија Берише за председника у марту 1992, рачунајући да ће нов, демократски кредибилитет владе у Тирани оснажити сецесионистичке захтеве косовских Албанаца. Бериша је наглашавао да су Албанци јединствена нација од 7 милиона људи и то најстарија нација на Балкану, истицао да је Лондонска конференција амбасадора у Лондону 1913. поделила албанску земљу на четири-пет држава, и да је последица такве политике то што само половина Албанаца живи у Албанији. Упозоравао је да отворен отпор, ако не и устанак потлачених Албанаца на Косову, може довести до покоља и масовног егзодуса, као и на то да С. Милошевић, следећи идеју „Велике Србије" из Меморандума САНУ, чека прву прилику да покрене „невиђено насиље и терор над Албанцима. Стога је нагласио да у потпуности подржава политику косовског вођства, посебно И. Ругову који је избегао да буде увучен у крвопролиће које су Срби прижељкивали.

Приликом јавне прославе годишњице конференције у Мукје (из 1943), када је покренуто питање уједињења Албанаца у једну државу, делегација косовских Албанаца (И. Ругова и Б. Букоши) добила је почасна места у сали, одмах до самога председника Салија Берише. Упоредо с подршком косовским Албанцима, званична Тирана је, у истој мери, подржавала и захтеве најрадикалније струје међу Албанцима у Македонији, окупљеним у „Партији демократског просперитета" под вођством Мендуха Тачија.

Спонзорисањем Демократске партије албанског председника Салија Берише, косовски Албанци насељени у Албанији, активно су допринели јачању јавне подршке новог режима у Тирани сепаратистичким тенденцијама косовских челника: Сали Бериша је у марту 1992. својим бирачима објавио да циљеви његове странке неће бити остварени док „уједињење албанског народа" не постане стварност. Бериша је, покретањем албанског питања, хтео да прикрије недемократску природу свога режима. У Скадру је 9. II 1992. јавно прослављена годишњица оснивања организације „Косово", која је тражила стварање „Велике Албаније" присаједињењем Косова „матици".

У Албанској академији наука водећи интелектуалац међу косовским Албанцима Реџеп Ћосја је, 10. II 1992, јасно потврдио да се, идејно и територијално, концепт „Велике Албаније" наслања на искуства из 1878. и 1912: „Суседне земље, покушавају да учине немогућим праведно решење нашег [албанског] проблема: Србија, Црна Гора, Грчка и Македонија су поделиле наше територије. Тако да исти опоненти које смо имали 1878. и 1912–1913. су поново против нас. Али нити је наша нити њихова међународна позиција сада таква каква је била пре 115 година или пре 80 година. С правилним решењем албанског питања, уједињењем Албанаца, једна од великих неправди у Европи била би решена".

У Тирани је 12. II 1992. одржана скупштина организације „Националног помирења и јединства" којој су присуствовали, уз низ удружења за свеалбанско уједињење, и представници исламске заједнице: за председника је изабран писац Исмаил Кадаре, а за потпредседника косовски академик Реџеп Ћосја.

Албански сепаратисти с Косова, под вођством И. Ругове, имали су снажну подршку Салија Берише све до његовог пада с власти у јулу 1997, изазваног народном побуном после пропасти пирамидалних штедионица и масовног пљачкања војних складишта оружја. На северу Албаније, посебно у пограничним местима Кукес, Бајрам Цури и Тропоја (родно место С. Берише), по сазнањима југословенских служби, образовани су војни кампови за обуку албанских терориста из албанске терористичке организације Ослободилачка војска Косова (ОВК). Десетине хиљада опљачканих калашњикова (АК-47), а затим и другог, тежег наоружања (снајпери, минобацачи и др.), тајним каналима је преко границе са СРЈ пребацивано из Албаније на Косово. Тајно наоружавање косовских Албанаца подржавали су и утицајни функционери обавештајне службе Албаније (SHIK), наклоњени Бериши.

Нова влада социјалисте Фатоса Наноа (јул 1997 – октобар 1998) дистанцирала се од Беришине политике безусловне подршке сецесионизму косовских Албанаца, преовлађујућој на северу Албаније, одакле потичу албанска племена настањена на Косову и Метохији. Министар спољних послова Албаније Паскал Мило изјавио је у августу 1997. да „косовски проблем треба решавати у складу с међународноправним нормама". Сумње присталица паналбанског уједињења посебно су нарасле после сусрета Ф. Наноа са С. Милошевићем на Криту, у новембру 1997, на самиту балканских лидера. Нано се бранио изјавама да је предлагао Милошевићу да обнови преговоре са вођством косовских Албанаца, али су и Ругова и вође ОВК доследно пружали подршку сада опозиционом лидеру С. Бериши који је, за разлику од Наноа који је претежни утицај имао на југу Албаније, контролисао север земље као неку врсту одметнуте области од власти у Тирани. Ругова је 9. XI 1997. оштро осудио политику Наноа, подсетивши да је Албанија признала Косово као независну државу.

Премда је албанска дипломатија одбијала као неосноване планове за стварање „Велике Албаније", Албанска академија наука је 1998. објавила меморандум под насловом „Албанско питање", заложивши се за независност Косова, федерализацију Македоније, регионализацију Црне Горе и широка културна права Албанаца у Грчкој. Садржај овог меморандума подударао се са ставовима косовског интелектуалца Али Јакупија који је у књизи Две албанске државе и национално уједињење (Пр 1997) предлагао слична решења, третирајући их отворено само као фазе ка коначном уједињењу Албанца у једну државу у коју би осим Косова ушли и простори насељени Албанцима у Македонији и Црној Гори.

С нарастањем сукоба на Косову између југословенске полиције и ОВК, почетком 1998, премијер Нано изјавио je да неће дозволити да Албанија постане база за обуку и војно опремање припадника ОВК, иако је тај процес већ увелико одмакао добивши, уз подршку Берише, широке размере. Нано је додатно у писму Ламберту Динију, министру иностраних послова Италије, уочи састанка Контакт-групе у Риму (април 1998) затражио да НАТО распореди своје трупе на границу СРЈ и Албаније према Косову, како би се спречила „илегална трговина оружјем" и избегло да Албанија буде увучена у сукобе на Косову и Метохији. Министарство спољних послова је припаднике ОВК једно време чешће обележавало као „терористе" него као „борце за слободу". У априлу 1998. Нано је, као компромисно решење, предлагао да се Косово, у статусу републике, без права на отцепљење, укључи као трећа федерална јединица у СРЈ. Под растућим притиском албанске јавности, у јуну 1998. Ф. Нано је у име владе подржао ОВК изјавивши да је „народ Косова посегао за оружјем ради самоодбране и да је његова организациона структура реалност која се не може игнорисати".

У лето и јесен 1998. око 10.000 наоружаних бораца ОВК боравило је на северу Албаније. Њихов вођа био је Али Ахмети, Албанац из Македоније, и будући лидер албанске војне организације АНА током сукоба у Македонији 2001. Тетово и Гостивар у Македонији били су додатно, логистичко упориште ОВК. Потиснути од југословенске војске, припадници ОВК су налазили уточиште и спремали нове упаде на Косово, док су локални Албанци из Албаније непрестано прелазили на Косово преносећи оружје тамошњим борцима ОВК. Упоредо с подршком ОВК, у Албанији је основана и Руговина паравојна формација, тзв. ФАРК, као пандан ОВК, а под патронатом „министарства одбране" у влади Бујара Букошија, Руговиног „премијера у изгнанству". Југословенске власти покушавале су да нелегалне преласке на Косово спрече минирањем граничних прелаза с Албанијом. Дипломатски односи са Албанијом су, због подршке ОВК и НАТО-у, прекинути 17. IV 1999.

Са ескалацијом сукоба на Косову, уследила је војна интервенција НАТО-а против СРЈ у марту 1999, чија је кампања бомбардовања у трајању од 78 дана донела преокрет у сукобима на Косову. Тиме је била остварена тежња ОВК да НАТО снаге послуже као авијација у служби ОВК. Око 9.000 војника из састава НАТО-а било је распоређено у Албанији уочи и током рата у 1999. У Албанији су се, веома интензивно, уз обуку западних инструктора, припремале додатне јединице ОВК које су, уз подршку НАТО-а, затим пребациване на југословенску територију. У Албанији је, по подацима власти у Тирани, већ у марту и априлу 1999. било око 480.000 косовских избеглица, који су солидарно помагали сународнике с Косова. Повлачење Војске Југославије упоредо с полицијом и администрацијом Србије из покрајине у јуну 1999, као и успостављање администрације УН на Косову и Метохији (УНМИК), у Албанији је, претежно схваћено као најава свеалбанског уједињења у будућности, прослављено као велика победа читавог албанског народа.

Подршка издвајању Косова и Метохије из састава Србије Албанија је наставила с неједнаким интензитетом да пружа и после васпостављања дипломатских веза са СРЈ (17. I 2001). У складу с проевропском политиком регионалне сарадње, СРЈ, СЦГ, а затим и Србија, настојалe су да се, упркос неслагању око статуса Косова, побољшају билатерални односи с Албанијом и тако допринесу регионалној стабилности. Уследио је низ састанака највиших државних функционера на регионалним конференцијама, као и на билатералном плану. Уочи статусних преговора о Косову у Бечу настала је огромна литература, публицистичка и научна која је порицала могућност формирања „Велике Албаније" по решавању статуса КиМ. Трећа влада Фатоса Наноа (јул 2002 – септембар 2005) имала је знатно умеренији став око питања статуса Косова од владе премијера Салија Берише (од септембра 2005), који се вратио на политику безусловне подршке независности Косова и осуди сваког покушаја Србије да очува суверенитет над својом јужном покрајином.

Д.ушан Т. Батаковић

ЛИТЕРАТУРА: П. Матковић, „Путовање по Балканском полуотоку XVI вијека", Рад ЈАЗУ, 1895, 124; Л. Арсенијевић-Баталака, Историја српског устанка, I, Бг 1898; М. Миљанов, Племе Кучи, Бг 1904; Ј. Хаџи Васиљевић, „Покрет Срба и Бугара у Турској после српско-турских ратова 1876. и 1877–1878. године и његове последице (1878–1882)", Браство, 1908, 12–13; Л. Михачевић, По Албанији, Дојмови с пута, Зг 1911; Д. М. Павловић, Покрет у Босни и Албанији против реформе Мехмеда II, Бг 1913; В. Ђорђевић, Арнаути и велике силе, Бг 1913; M. Šufflay, „Städte und Burgen Albaniens hauptsächlich während des Mittelalters", Denkschriften der Akademie der Wissenschaften in Wien, Philologisch--historische Klasse, 1924, 63; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; И. Г. Сенкевич, „Национальное движение албанского народа в начале XX века", Вопросы истории, 1956, 6; К. Халими, „Дервишки редови и њихова култна места на Косову и Метохији", ГМКМ, 1957, 2; Б. Стули, „Албанско питање (1875–1882)", Рад ЈАЗУ, 1959, 318; И. Г. Сенкевич, Албания в период восточного кризиса 1875–1881, Москва 1965; S. Skendi, The Albanian Nationall Awakening 1878–1917, Princeton 1967; Из историје Албанаца, Бг 1969; H. D. Schanderl, Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens 1877–1908, Wiesbaden 1971; В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Бг 1971; Ј. Ферлуга, „Драч и његова област од VII до почетка ХIII века", Глас САНУ, 1986, 6; M. Викерс, Џ. Петифер, Албанија. Од анархије до балканског идентитета, Бг 1988; М. Гарашанин (ур.), Илири и Албанци, Бг 1988; Д. Т. Батаковић, „Од српске револуције до источне кризе 1804–1875", у: Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; М. Екмечић, Стварање Југославије, I–II, Бг 1989; С. Ћирковић, „Трагови словенског становништва на тлу Албаније у средњем веку", у: Становништво словенског поријекла у Албанији, Тг 1991; G. Jandot, L'Albanie d'Enver Hoxha (1944–1985), Paris 1994; T. Veremis, E. Kofos (eds.), Kosovo. Avoiding Another Balkan War, Athens 1994; Ј. М. Чанак (ур.), Велика Албанија. Замисли и могуће последице, Бг 1998; П. Симић, Пут у Рамбује. Косовска криза 1995–2000, Бг 2000; П. Бартл, Албанци, Бг 2001; М. Радовановић, Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији, Бг 2004; Б. Храбак, Арбанашке студије, I–V, Бг 2005–2007; Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Бг 2007; J. Pettifer, M. Vickers, The Albanian Question. Reshaping the Balkans, London 2009.