АЛА

АЛА, митолошко биће. Према предању змијоликог је изгледа и најчешће се јавља у виду олујног ветра. Постоји у веровањима и фолклору Србије, Бугарске и Македоније. Реч а. среће се у неким изразима у Босни и Херцеговини, као и југозападној Хрватској. Старији помени те речи, као и рана позајмица у румунском, указују на то да је изворни облик овог назива био хала. У српским говорима у речи хала изгубило се почетно х. Представе о a. блиске су или једнаке с представама о аждаји и ламји. Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу a. Замишља се као црно и страшно биће у виду ветра (околина Бољевца), као велика змија која реп спушта до земље а главу крије у облаку (на Косову) или као змијолико биће с коњском главом (у околини Лесковца). Према веровању са Хомоља, а. која напада месец и изазива његово помрачење има две главе и на свакој нози и руци по шест прстију. Када предводи градоносне облаке приказује се у облику орла. Према народном предању с Копаоника, док је a. живела у језеру на тој планини, све је боље рађало, чувала је и летину тога краја да је не однесе друга a. Према веровању из Баната (Хере), сваки атар је имао своју a. која га је бранила од друге a. Када би се негде сручио град из облака, то се схватало као знак да је a. тог атара била слаба. А. односи летину, „пије берићет" (пшеницу), грожђе у раној фази сазревања; може да испије и млеко овцама; задаје људима болести. У Банату се веровало да, уколико родитељима умиру деца, ту децу једе a. Она је и кума детету које касније поједе јер открива њену тајну (да комада људе, да уместо своје главе ставља коњску итд.). Њени противници су орао и змај, поједини свеци (св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава), као и (х)аловити или змајевити људи. Према етиолошком предању из Србије од убијене или рањене a. настали су муве и гмизавци. У народним приповеткама најчешће се приказује као жена која живи у далекој шуми и може награђивати или сурово кажњавати људе ако се нађу у њеној кући. У томе је врло слична с источнословенском Баба Јагом.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, Митска бића српских предања, Бг 1981; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994.

Љубинко Раденковић