АКУЛТУРАЦИЈА

АКУЛТУРАЦИЈА (лат. аd: према, cultura: гајење, неговање), промене у култури које настају у директном и дуготрајном контакту с неком другом културом, при чему је примарни резултат тих промена повећање сличности међу културама у контакту. Према антрополошкој теорији процес а. је реципрочан, али се у реалним културама најчешће среће асиметрична реципрочност, где једна култура апсорбује другу. То ипак не значи да доминантна култура не прихвата културне елементе мањинске културе. А. је комплексан насилан или, чешће, спонтан процес у којем се разликују три фазе: културни контакт, селекција и прилагођавање. А. је систематичан процес који се одвија у директном контакту између појединаца који припадају различитим културама. Појединци из неке (мањинске) културе уче језик, навике и обичаје, усвајају когнитивни систем и веровања, систем вредности и стандарде доминантне културе процесом а. како би у доминантном друштву стекли пожељан социјални, политички, економски или образовни статус. С друге стране, и припадници доминантне културе усвајају поједине културне елементе или подсистеме из мањинске културе. Процесом а. гради се јединствен систем културног идентитета за обе културе у контакту.

Савремена српска култура производ је вишеслојних и вишестраних акултурацијских процеса, тако да представља културни систем настао уношењем античких, романских, византијских, оријенталних и германских елемената у доминантно словенско културно тело. У српској култури најизраженије процесе а. свакако представља унос оријенталних културних елемената током вишевековног контакта локалног и турског (османлијског) културног система, као и преузимање западноевропских и централноевропских културних елемената током контаката између српске и културе Аустроугарске монархије. Таква двострука а. уочава се у свим сегментима српске културе -- одевању, становању, социјалној и економској организацији, религији, уметности и језику. Заступљеност турцизама и германизама у српском језику, а у новије време и англицизама, представља један од видљивијих показатеља а. српске културе. У српској култури под оријенталним и централноевропским утицајем нису само замењени поједини постојећи културни елементи, него су и унети многи нови (нпр. занати), чиме је укупни културни систем током неколико столећа повећао ниво разноврсности. Војводина, као комплексна вишенационална средина у којој се сусрећу и преплићу разноврсне културе, представља простор у којем је процес а. и даље врло уочљив.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; М. Стефановић, „Акултурације и миграције Срба", ЕС, 1990, 11; Д. Антонијевић, Увод -- етнолошки део Сталне поставке, Н. Сад 1997; П. Влаховић, Србија -- земља, народ, живот, обичаји, Бг 1999.

М. Матић