АКТ

АКТ, ликовна тема, представа нагог људског телa. Још од најстаријих времена један од главних мотива и садржаја ликовног стварања у разноврсним техникама. Његова историја почиње приказом богиње плодности, познатије као Вилендорфска Венера, настале 25.000–30.000 година п.н.е. Најснажнији развој доживео је у периоду грчке цивилизације када су обликовање људског тела и склад пропорција представљали идеал лепоте. Након периода затишја у средњем веку у којем су представе нагих фигура биле резервисане за приказе Адама и Еве и сцена из пакла, а. ће свој пуни процват доживети у периоду ренесансе (С. Ботичели, Рођење Венере). Поред различитих сликарских стилова у њему се препознају и различити типови представа нагих тела: а. у митолошкој композицији, класичан а., а. у групи, а. у атељеу. У периоду барока и стилова XIX в., класицизма, романтизма и реализма, стално ће бити присутан али под различитим темама и садржајима који прикривају експлицитност наготе (Ж. А. Енгр, Одалиска). Епоха модернизма и одбацивања прикривених садржаја вратила је а. у средиште интересовања сликара и скулптора. Представа људског тела и разноврсне могућности његовог приказивања у различитим материјалима постале су изазов за многе уметнике (Е. Мане, Олимпија; А. Модиљани, Лежећи акт са раширеним рукама; О. Роден, Пољубац).

У српском сликарству се јавља средином XIX в. Један од најранијих цртежа је Женски акт с цвећем (1852) Лазара Николића. У богатом графичком опусу Анастаса Јовановића цртежи Ухођење и Откривени (1850–1860) припадају тој малој групи атипичних дела у његовом обимном цртачком опусу. Цртање а. по гипсаном или живом моделу био је основни предмет на уметничким школама и академијама. Представа нагог тела имала је пре свега за циљ овладавање вештином приказивања људске анатомије. Многобројни су примери сачуваних цртежа насталих на часовима вечерњег а. на Уметничко-занатској школи у Београду или на европским академијама. О томе сведоче цртежи Јосифа Фалте (Три мушка акта, 1890) и Александра Секулића (Женски акт с леђа, 1902). Један од најранијих примера у техници уља је слика Акт Уроша Предића, из 1917. Сликaри XX в. ослободили су тему а. тзв. непристојности садржаја. Већ код прве генерације модерниста он постаје редовна тема у техници слике. У духу симболизма а. су изводили Леон Коен (Пролеће) и Милош Голубовић (Композиција). Коста Миличевић, Надежда Петровић, Бранко Поповић сликали су а. у атељеу. Следећа генерација уметника, школованих у Паризу (Милан Коњовић, Сава Шумановић), наставила је да слика а. у духу идеја сезанизма и кубизма с акцентом на форми и моделовању облика. Истовремено, чланови групе „Зограф" сликали су а. митолошког сижеа, изведене у реалистичком маниру (Васа Поморишац, Парисов суд; Иван Радовић, Три грације; Живорад Настасијевић, Венера). Четврта деценија и појава интимистичких стилова увела је ново поимање представљања нагог тела, као у делима Јована Бјелића (Купачица) или И. Радовића (Акт у ентеријеру). Колористички експресионизам и акценат на потезу и колориту у теми а. уочљиви су у појединим делима Петра Добровића, М. Коњовића, Зоре Петровић, Миленка Шербана. Идеје фантастичног сликарства и своје виђење а. испољила је Милена Павловић-Барили (Акт са лампом и Композиција). У техници акварела значајне а. је оставила Наталија Цветковић (Женски акт). Цртеже с темом а. радили су Љуба Ивановић, Иван Табаковић, П. Добровић, Никола Бешевић. Темом а. у скулптури бавили су се Ђорђе Јовановић (Мирис пролећа), Ристо Стијовић (Срамежљивост, Каријатиде), Сретен Стојановић (Девојка са бананама, Човек са змијом), а у графици И. Радовић (Акт) и Р. Стијовић (Женски акт). А. је, у ширем смислу, тема концептуалне уметности, боди арта (Марина Абрамовић), перформанса (Тања Остојић), фотографије (Неша Париповић) и видео радова.

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, Акт у београдском сликарству 1918–1941, Бг 1962; K. Clark, The Nude: A Study in Ideal Form, Princeton 1972; L. Nead, The Female Nude, Routledge 1992; С. Чупић, „Теме и идеје", у: Збирка 20. века, Н. Сад 2007.

Т.ијана Палковљевић