АКЛИМАТИЗАЦИЈА
АКЛИМАТИЗАЦИЈА, прилагођавање биљних и животињских организама клими и географском подручју при промени места боравка, реакција која подразумева успостављање нормалне оксигенације ткива. Код човека наступа у вишим надморским висинама обично око трећег дана, а на мору нешто касније. Атмосферски притисак опада са порастом надморске висине, мада проценат кисеоника (О2) у односу на друге гасове остаје сталан, око 20%. На висини од 5.500 м парцијални притисак О2 је упола мањи у односу на морски ниво. Око 15% особа ће већ при висини од 2.700 м после првог дана добити знаке висинске болести, али је њено испољавање индивидуално. Симптоми су израженији код деце и жена. Знаци висинске болести настају због хипоксије која стимулише дисање, доводи до хипервентилације и респираторне алкалозе, чији се ефекат донекле компензује већим излучивањем карбоната (HCO3). На топлоту организам реагује вазодилатацијом, а на хладноћу вазоконстрикцијом. Већа надморска висина доводи до боље васкуларизације капилара, повећања рада метаболизма, повећања хемоглобина и броја еритроцита, а у хроничним случајевима до полиглобулије. Хипоксија на надморским висинама већим од 2.700 м утиче на задржавање течности и натријума, а у неким случајевима може довести до плућног и можданог едема. При великим висинама постоји склоност ка петехијалним крварењима на кожи, ређе на ретини ока, као и тромбоемболизму. На висинама већим од 2.000 м висинска болест је изражена појавом главобоље, несвестице, несанице, муке, гађења, тахикардије, замором и др. Код планинара и алпиниста препоручује се да пењања треба успорити већ на висини од 1.500 м и свести на 300 м пењања у току једног дана, а после 3.000 м још спорије. Такође, треба избегавати већа физичка напрезања. Пошто је на висинама ваздух сув и хладан, може доћи до дехидратације што захтева уношење довољно течности. Алкохол се не препоручује. Дијета треба да је лактовегетабилна са доста воћа, скроба и џемова. Једна од компликација је и неконтролисано излагање ултравиолетном зрачењу. Позната климатска места у нашој земљи су: Копаоник (1.500 м), Златар (1.200 м), Златибор (1.000 м), Тара, Дивчибаре, Сокобања – Озрен, Шар-планина, Ивањица, Стара планина и др., од којих су многа организована као климатска лечилишта.
ЛИТЕРАТУРА: R. F. Grover и др., „The Influence of Enviromental Factors on the Cardiovascural System", у: Hurst`s Heart, New York 1994; С. Стожинић, И. С. Ламбић, Р. Кљајић-Војновић, „Метеоротропизам и кардиоваскуларни одговор", у: Кардиологија, Бг 2000.
С. И. Недељковић