АКЕРМАНСКА КОНВЕНЦИЈА

АКЕРМАНСКА КОНВЕНЦИЈА, споразум закључен између Русије и Турске 7. X 1826. Дошавши на престо у децембру 1825, руски цар Николај I поставио је као главни задатак Русије прекидање са дотадашњом неодлучном политиком према Турској. Дана 17. III 1826. потписао је ултиматум у којем је од Турске тражио да испуни све обавезе из раније закључених уговора са Русијом: успостављање аутономије у Влашкој и Молдавији; уређење привилегија српском народу предвиђених осмом тачком Букурешког мира (1812); одређење пуномоћника који ће на руској граници о томе преговарати са руским пуномоћницима. Турској је остављено шест недеља да се одлучи, а руска војска била је у приправности на Пруту. Султан је прихватио захтеве из ултиматума па су 13. јула у Акерману, на ушћу Дњестра у Црно море, отпочели преговори између делегата двеју страна. Турци су прихватили руски предлог одлука и конвенција је потписана. Њеним петим чланом Турска се обавезала да ће у споразуму са српским делегатима у Цариграду у року од 18 месеци бити уређене све мере које из тога проистичу. Споменуте мере унете су у ферман потврђен хатишерифом и спроведене у назначеном року. Ферман је саопштен руском двору и признат као саставни део конвенције. У одвојеном акту А. к. о Србији, који је био придодат њеном петом члану, говори се о томе како је Порта дозволила српским делегатима у Цариграду да изнесу захтеве свог народа о повластицама потребним да би се консолидовала земља: слобода вере; избор сопствених поглавара; независност унутрашње управе; враћање Србији отргнутих нахија; уједињење разних пореза у један; препуштање Србима муслиманских имања под условом да приходе од њих достављају заједно са данком; слобода трговине; слобода српским трговцима да се крећу по Турској са својим пасошем; право Срба да подижу болнице, школе, штампарије; забрана муслиманима који не припадају градским гарнизонима да се настањују у Србији. Са српским делегатима Порта је требало да реши поменуте захтеве, као и неке друге уколико не буду противни положају поданика Отоманске царевине. Турска је, међутим, одлагала извршење обавеза из конвенције све до руско-турског рата који је избио 1828. а окончао се Једренским миром у септембру 1829. Шестом тачком Једренског мировног уговора Турска се обавезала да ће у потпуности испунити одредбе А. к.

ИЗВОР: G. Noradounghian, Recueil d'actes inter-nationaux de l'Empire Ottoman, II, Paris 1900.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, Милош Обре-новић, II, Бг 1909; Г. Јакшић, Акерманска конвенција, Бг 1912; В. Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804−1918, Бг 1938; Хрестоматия по новоŭ истории, II, Москва 1965.

М. Војводић