АКЦИОНАРСКА ФАБРИКА ШПОДИЈУМА И ТУТКАЛА, БЕОГРАД

АКЦИОНАРСКА ФАБРИКА ШПОДИЈУМА И ТУТКАЛА, БЕОГРАД, индустријско предузеће. Развило се 1878. из мале радионице фирме „Мунк и комп." која је радила углавном ручним радом и без машина. Шподијум прерађен из сирових костију широко је примењиван у индустрији шећера у средњој Европи. Број радника је око 1890. износио свега 13, да би следећих деценија стално растао. После доградње и проширења у праву фабрику (1900) производња је 1902. достигла 60.000 кг шподијума, 20.000 кг туткала, 20.000 кг коштане масти, 520.000 кг коштане јарме, а извоз у Аустроугарску и Немачку имао је вредност од 76.000 динара. Следећих година биланси су расли. Рекордне цифре постигнуте су 1908. са производњом од 1.200.000 кг у вредности од 200.000 динара. Даљи развој овог предузећа наступио је 1910. оснивањем акционарског друштва са капиталом од 300.000 динара. До 1914. инсталација је допуњена савременом опремом. Фабрика је поред постројења и одељења за прераду костију и посебно туткала имала и сушару, котларницу, магацине итд. После I светског рата фабрика је обновљена са акционарским капиталом од 3.000.000 динара (1923). Од 1925. дислоцирана је у Земун, а за транспорт роба и сировина била је оријентисана на железничку станицу Земун (око 1,5 км) и земунско пристаниште (око 2 км). Процењена вредност зграда и земљишта 1925. била је 3,5 милиона динара, а машинског парка и роба 2,5 милиона динара. Фабрика је имала просечно око 75 запослених, а годишња производња износила је преко 350 вагона производа. Већ 1928. вредност непосредно уложеног капитала у фабрику је повећана на преко 6.000.000 динара. После II светског рата фузионисана је заједно с фабриком „Хемос" а. д. за производњу туткала из Земуна, у фабрику за производњу туткала „Ратко Митровић" која је остала лоцирана у Земуну.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Београда, Бг 1974; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у ХIХ веку, Бг 1981; А. Вељковић, Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда, Бг 1983; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, I–II, Бг 2006.

Д.раган Р. Петровић