АЈДАНОВАЦ

АЈДАНОВАЦ, манастир са црквом посвећеном св. Ђорђу, подигнут у истоименом селу тридесетак км северозападно од Прокупља. Тачно време грађења није утврђено, али се према сачуваном натпису који помиње његово живописање 1492. претпоставља да је изграђен непосредно након турских освајања Балкана, вероватно око 1485. Остала здања у манастирском комплексу – конаци, звоник и спомен-чесма – саграђена су током обнова 1887, 1907. и 1949. Бугарски окупатори су 1916. спалили конаке који су обновљени 1936. Конзерваторски радови на фрескама и архитектури цркве обављени су 1996–1997. Храм св. Ђорђа је једнобродна грађевина правоугаоне основе, завршена ниском апсидом и нишама проскомидије и ђаконикона на источној, а припратом и омањим зиданим тремом на западној страни. Сви простори засвођени су подужним полуобличастим сводом. Црква је грађена ломљеним каменом, покривена двосливним кровом, а њене једноставне фасадне површине оживљене су наглашеним кровним венцем. Фреске из 1492. знатно су оштећене. Извесне иконографске појединости (попут истицања лика св. Димитрија, заштитника Солуна), уз многобројне грешке у натписима и грчке упадице, указују да би творци зидних слика највероватније могли бити зографи придошли из северне Грчке, тј. територије око Охридског језера. Скромни живописци покушали су своје невелике сликарске способности (испољене у потцртаној стилизацији форми, неспретном цртежу, поремећеним пропорцијама и једноличном, неплеменитом колориту) да прикрију наглашеном декоративношћу и понеком сликовитом појединошћу. Иконостас у цркви је новијег датума.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства, XV–XVII век, Бг 1991; С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Бг 1995; С. Пејић, Споменичко наслеђе Србије, Бг 2007.

З. Ракић