АГРОНОМИЈА

АГРОНОМИЈА (грч. gr": поље, nmo": закон), у ужем смислу наука о законитостима биљне производње, а у ширем наука о пољопривреди. Под а. се најчешће подразумева примена научних метода у пољопривреди ради унапређења производње. Обухвата низ дисциплина у широј области биотехнолошких и биотехничких наука: агробиологија, агроботаника, агроекологија, агроклиматологија, агрометеорологија, агротехника, агрохемија, агробиотехнологија. Развијала се на основу резултата практичне делатности и сазнања о средини и условима развитка биљака и домаћих животиња. Вековно искуство остварено у биљној производњи, заједно са развојем других сазнања о природним појавама, доводи до првих научних резултата. Интензиван развој природних наука, а тиме и а., започео је тек у XVIII в., а прве експерименталне станице (Немачка, Велика Британија, Француска, Русија, Белгија, САД и др.) за научноистраживачки рад у пољопривреди формиране су у XIX в. За развој а. значајна су многа велика научно-техничка открића (точак, парна машина, дизел и електромотор, хемијска и биотехничка открића) која су омогућила развој механизације, хемизације, генетичког инжењеринга, као и других модерних технологија пољопривредне производње. На подручју Србије, трговци Христифор и Кирил Нако вршили су још 1783. огледе с гајењем памука на свом имању у Великом Семиклушу у Банату. Јован Мушкатировић у својој књизи Краткая размышленія... (Будим 1805) изнео је податке о сточарству и препоруке за његово унапређење. Значајну улогу у ширењу сазнања из области а. код Срба имала је Матица српска која је у другој половини XIX в. штампала преко 30 књига за народ о познавању и мелиорисању земљишта, воћарству, виноградарству, подрумарству, повртарству, ратарству, пчеларству, цвећарству. Башчован (Будим 1846), аутора Павла Бибића из Меленаца, прва је књига из пољопривреде у којој, на основу ондашњих знања и свог искуства, аутор износи све што се тада знало о гајењу поврћа и воћа. Агроном Мокри је у источном Банату око 1850. започео селекцију биљака, док је Ђорђе Радић у „башти новосадске реалке" 1865. радио на стварању сорти кукуруза и штампао књигу Све о пшеници (Бг 1871). На подручју Србије почетак образовања кадрова била је Прва практична двогодишња нижа пољопривредна школа у Топчидеру (1853−1859), а 1898. основана је Пољопривредно-хемијска огледна станица као претеча научноистраживачког рада у пољопривреди. Огледи у области ратарства, повртарства, воћарства, виноградарства и сточарства вршени су у Средњој пољопривредно-шумарској школи у Пожаревцу (1872–1882), Средњој пољопривредној школи у Ади (1880), Ратарској школи у Краљеву (1882), Буковцу (1893), Шапцу (1908), Пољопривредној школи на Палићу (1898) и Специјалној пољопривредној школи у Вршцу. Први значајни кораци у области селекције и семенарства започети су оснивањем Станице за оплемењивање биља на властелинству у Руми (1908), Семенарске станице на Ледереровом имању у Чоки и Пољопривредне огледне станице на Котековом имању на Ирмову код Новог Сада. У овим агрономским пунктовима радило се највише на оплемењивању пшенице и кукуруза, производило се сојино семе, испитивани су разни начини обраде земљишта и утицај стајског и минералног ђубрива на приносе појединих култура. Развоју а. у другој половини XIX и првим деценијама XX в. допринела су пољопривредна удружења организована у више места ондашње Србије и Војводине. Она су била укључена у развој села и организовала су стручни рад, различите изложбе и вршила популаризацију примене научних достигнућа. Поред издања Матице српске у том периоду, прве пољопривредне листове издавали су и појединци. Издавачку делатност касније је преузело Друштво за пољску пољопривреду (1869, од 1881. Српско пољопривредно друштво) које је ради унапређења пољопривредне производње издавало стручну и научну публикацију Тежак (1869–1946). У Новом Саду излазили су листови: Привреда (1880), Вртарски гласник (1894), Баштован (1900). У то време почео је да излази и Пољопривредни гласник (1899), који је био пионир научне и стручне штампе, популарних библиотека из области пољопривреде. После I светског рата у Србији су основане средње пољопривредне школе у Ваљеву (1923), Букову код Неготина (1928) и Краљеву (1940). Први пољопривредно-шумарски факултет у Србији основан је 1920. у Београду (Земуну). Поред образовања агронома овај факултет је био иницијатор и носилац научноистраживачког рада и унапређења пољопривредне производње. Пољопривредна хемијска и огледна станица у Топчидеру 1930. променила је назив у Пољопривредна огледна и контролна станица. У Крушевцу је 1932. основана огледна станица за производњу и оплемењивање биља. Научноистраживачки рад се значајно појачао, нарочито у области педологије, агрохемије, фитопатологије и агротехнике. Пажња се посебно поклањала селекцији пшенице. Часопис Гласник Министарства пољопривреде (1934) постаје службени орган Министарства, а од 1934. излази Архив Министарства пољопривреде као научни часопис. Пољопривредна огледна и контролна станица у Топчидеру покренула је 1926. своје гласило Летопис. После I светског рата у Војводини су основане прве институције за истраживање и то: Агроботанички одсек на Државном пољопривредном добру „Косанчић", Савино Село (1929), Пољопривредна огледна и контролна станица у Новом Саду (1938), као претеча данашњег Института за ратарство и повртарство, и Градинарско-цвећарска школа у Новом Саду (1924). Часопис Пољопривредни гласник (1921−1941) био је уважено стручно гласило, које је настојало да пропагира све начине и сва средства напредне земљорадње. После II светског рата стварају се институционалне, материјалне и кадровске основе за интензиван развој а. Формирају се средње пољопривредне школе различитих смерова, посебно у Војводини: у Сомбору, Суботици, Футогу, Врбасу, Бачкој Тополи, Кањижи, Апатину, Ечки, Зрењанину, Панчеву, Ковину, Чоки, Руми и Шиду и више пољопривредне школе у Шапцу и Чачку (1961) које образују кадар с вишом агрономском спремом. Велика пажња посвећена је формирању високошколских установа у Србији. Од великог значаја било је оснивање Пољопривредног факултета у Новом Саду (1954) са задатком да образује кадрове и унапређује научноистраживачки рад и пољопривредну производњу у равничарском подручју. Следи отварање Више пољопривредне школе у Приштини (1963), која је 1973. прерасла у Пољ. ф., и Агрономског факултета у Чачку, који је почео са радом школске 1978/79. Паралелно с отварањем и развојем факултета оснива се велик број научноистраживачких института и завода (→ Пољопривредни институти): Институт за заштиту биља у Београду (1945), Институт за кукуруз у Земун Пољу, Институт за повртарство у Смедеревској Паланци (1946), Завод за стрна жита у Крагујевцу, Институт за механизацију пољопривреде у Београду (1947), Институт за проучавање лековитог биља „ Др Јосиф Панчић" у Београду (1948), Институт за сточарство у Земун Пољу и Институт за млекарство на Новом Београду (1952), Институт за дуван и Завод за виноградарство и винарство у Нишу (1953), Институт за економику пољопривреде у Београду (1954), Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, шумарству и ветерини у Београду (1959), Институт за крмно биље у Крушевцу (1960), Институт за проучавање земљишта у Београду (1961). Завод за пољопривредна истраживања у Зајечару настао је 1954. из огледне пољопривредне станице формиране још 1906; данашњи назив ове установе је Центар за пољопривредна и технолошка истраживања. Пољопривредна огледна и контролна станица у Новом Саду прерасла је 1946. у Покрајински завод за пољопривредна истраживања, који је 1959. променио име у Институт за пољопривредна истраживања, а данас је то Институт за ратарство и повртарство. Завод за воћарство и виноградарство у Сремским Карловцима основан је 1947, Ветеринарско бактериолошки завод у Новом Саду 1949, Завод за сточарство 1950, Завод за селекцију стоке и Завод за тополарство у Новом Саду 1957, а Завод за механизацију у пољопривреди 1960. Све научне институције у Војводини интегрисане су 1975. у Пољ. ф. у Новом Саду који обавља васпитно-образовну, научноистраживачку делатност и преношење научних достигнућа у праксу. Развој на Косову и Метохији започео је оснивањем пољопривредних научних институција. Институт за пољопривредна истраживања основан је 1949. у Пећи, а касније се дели на самосталне заводе појединих агрономских грана који се 1967, поново спајају у Институт за научна истраживања у пољопривреди и ветеринарству. Он је 1972. прерастао у Биотехнички институт. Институти у Централној Србији били су обједињени (1991−2006) у Институт за истраживања у пољопривреди „Србија", са центром у Београду и регионалним центрима у Чачку, Крагујевцу, Смедеревској Паланци, Зајечару, Крушевцу и Нишу. Крајем 2006. долази до формирања самосталних института у Чачку (Институт за воћарство), Смедеревској Паланци (Институт за повртарство) и Крагујевцу (Институт за стрна жита), док је у Крушевцу остао Истраживачки центар за крмно биље, а Центар за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару прешао у стручне службе. Према садашњој акредитацији института у Министарству за науку и технолошки развој Србије, поред наведених института и центара акредитовани су научни институти: Институт за ветеринарство Нови Сад, Институт за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић" Београд, Институт за економику пољопривреде Београд. Као истраживачко-развојни институти акредитовани су: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, Институт за заштиту биља и животне средине Београд, Институт за кукуруз Земун Поље, Институт за земљиште Топчидер, Институт за пестициде и заштиту животне средине Земун, Институт за примену науке у пољопривреди Београд, Институт за сточарство Земун, Институт за прехрамбене технологије (настао издвајањем из Технолошког факултета у Новом Саду), Институт за хигијену и технологију меса Београд, Институт за низијско шумарство и животну средину Нови Сад (настао одвајањем Иститута за тополарство од Пољ. ф. у Новом Саду). Први приватни пољопривредни факултет у Србији основао је Универзитет „Мегатренд" и то Факултет за биофарминг у Сомбору и Вишу пољопривредну школу у Бачкој Тополи, а пољопривредни факултети из Мађарске отворили су два центра у Бачкој, где се настава одвија на мађарском језику. Републичка пољопривредна служба организована је у оквиру Министарства пољопривреде и шумарства и водопривреде Србије. Пољопривредну службу чине: институти у Сомбору, Панчеву, Зрењанину, Сремској Митровици и Падинској Скели; агрозаводи у Суботици, Бачкој Тополи, Вршцу, Врбасу, Шапцу, Лозници, Ваљеву, Коларима, Пожаревцу, Неготину, Ужицу, Краљеву, Пироту, Лесковцу, Врању и Младеновцу; пољопривредне станице у Кикинди, Сенти, Ковину, Новом Саду, Руми, Крагујевцу, Јагодини, Чачку, Крушевцу, Нишу и Косовској Митровици; центар за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару и Виша пољопривредно-прехрамбена школа у Прокупљу. У Србији излази велик број научних и стручних часописа из области а. (→ Пољопривредна периодика). Највећу традицију имају: Архив за пољопривредне науке, Савремена пољопривреда, Генетика, Земљиште и биљке, Микробиологија, Екологија, Селекција и семенарство, Биљни лекар, Зборник Матице српске за природне науке, Агрохемија, Пољопривредна техника HELIA и низ других, као што су разни зборници радова пољопривредних факултета и института. Професори и научни радници из области а. издавањем великог броја уџбеника, монографија, књига и посебних стручних публикација, као и учешћем на многобројним домаћим и међународним скуповима у претходних 50 година, допринели су значајном угледу наше а. у свету. На пољопривредним факултетима у Србији дипломирало је више хиљада агронома, а одбрањено је близу 2.000 докторских дисертација и магистарских теза. На српским пољопривредним факултетима дипломирало је више студената из земаља у развоју а неколико десетина одбранило је магистарске и докторске тезе. Постигнути су значајни резултати у свим агрономским дисциплинама, а интензивни научни рад и напредак а. у Србији поклапа се с глобалним напретком у овој области у свету. Последњих 40 година XX в. биле су веома значајне за развој биљне и анималне производње. У том периоду приноси већине гајених биљака и домаћих животиња повећани су више него у целом претходном периоду њиховог гајења у већини земаља света, па и код нас. Велик број чинилаца допринео је овом успеху, али је најважнији интензиван научноистраживачки рад у области генетике и оплемењивања врста, који је омогућио стварање нових култивара високог генетичког потенцијала и нових производних особина. Упоредо су се усавршавале методе њиховог гајења, највише под утицајем развоја индустрије, пољопривредних машина, минералних ђубрива и пестицида. Пренос научних резултата у праксу скраћен је око 10 пута у односу на ранији период. Интензиван развој пољопривреде у Србији достигао је максимум између 1980. и 1990, када су приноси главних ратарских култура достигли ниво развијених земаља Европе. Распад СФРЈ и ратови на њеном простору зауставили су интензивни развој пољопривреде. Поред локалних, на српску пољопривреду делују и многи глобални чиниоци који нису увек позитивни, а последица су претерано интензивне технологије у производњи биљака и животиња. Као еколошки одговор на овај технолошки изазов јављају се алтернативни системи пољопривредне производње, чији је основни циљ очување спољашње средине и производња хране бољег квалитета. У Србији је у другој половини XX в. конвенционално оплемењивање биљака дало значајне резултате. Створено је близу 2.000 врста и хибрида ратарских, повртарских и крмних биљака и винове лозе. Ове сорте и хибриди успешно се гаје и доминантни су у производњи и поред брзог уласка мултинационалних компанија са својим сортама. Преко 300 сорти и хибрида створених у српским институтима и на пољопривредним факултетима признато је у Европи и у свету и успешно се гаје на преко 3.000.000 ха, а развијене су и оптималне технологије у више дисциплина. Истраживања у области а. углавном се обављају у оквиру примењених (технолошко-развојних, националних и иновационих) пројеката, с незнатним проучавањима у оквиру основних наука, док је у ранијем периоду великог успона примењених дисциплина (1960−1990) био знатно већи удео основних истраживања. Транзиција (приватизација) пољопривредних предузећа негативно се одразила на развој истраживања у биљној и сточарској производњи и довела до сужавања делатности научних институција. Институти, осим факултета, остварују више од 80% свог дохотка путем продаје ауторских права и производа, пружања регулативних и саветодавних услуга што оставља недовољно времена за њихов примарни задатак, за научна истраживања. Нестабилно финансирање института, конфликт научноистраживачких и менаџерских улога, изостајање озбиљних улагача и деоничара ограничава и научноистраживачки рад у аграру. Некада развијена међународна научно-техничка сарадња била је прекинута 90-их година, те се сада поново успоставља. Посебно су значајни пројекти и програми које организује и финансира Европска унија (Еурека, ФП 6, ФП 7, Темпус и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Е. Горда, Моnographie von Syrmien, Земун 1873; Е. П. Поповић, Земљорадња у Војводини, Н. Сад 1924; Извештај пољопривредне школе у Ади за 1932/33 год., Н. Сад 1933; Б. Костић, Проблематика и перспективни развој пољопривреде у Војводини, Бг 1950; Л. Стојковић, „Ратарство Војводине", у: Војводина 1944–1954, Н. Сад 1954; Гласник – часопис за пољопривреду, водопривреду, ветеринарство и шумарство АКМО, 1958; О. Срдановић-Бараћ, Улога Српског пољопривредног друштва „Тежак" у развоју пољопривреде Србије до Првог светског рата, Бг 1965; Ј. Ковачевић, Ф. Јурас, Југословенска библиографија стручних и научних радова и публикација о пшеници од друге половине XVIII столећа до 1968, Н. Сад 1968; Научно-истраживачка и стручна делатност сарадника Института за научна истраживања у пољопривреди и ветеринарству, Пр–Пећ 1969; Југословенска пољопривреда 1939–1969, Бг 1970; И. Михаљев, Агрономија, Зг 1980; Н. Вучић, „Допринос Матице српске унапређењу пољопривредне науке и праксе у Војводини", ЗМСПН, 1984, 66; Тридесет година Пољопривредног факултета у Новом Саду, Н. Сад 1984; Ф. Форкапић, „Дрвено-гвоздени плугови (полугвоздени)", Из историје пољопривреде, Кулпин 2002, 1–2.

Д.раган Шкорић