АГРАРНИ ЗАЈМОВИ

АГРАРНИ ЗАЈМОВИ, зајмови намењени пољопривреди. У српској привредној историји позната су два случаја таквих зајмова. Први је закључила Краљевина Србија 1882. и његова сврха била је откуп турских имања (→ Аграрна реформа) на подручју Србије ослобођеном током рата 1878, што је потврђено одлукама Берлинског конгреса. Пошто предвиђени откуп турских имања од стране заинтересованих сељака није добро оствариван, што је Србији стварало дипломатске тешкоће, српска влада је јуна 1882. закључила зајам код бечке Лендербанке и париског Есконтног контоара на 4,5 милиона ефективних динара, с курсом од 71,4% и каматном стопом од 5% годишње на номинални износ. Из зајма су исплаћени турски власници земље, а држава је постала поверилац према сељацима. Сељаци су били обавезни да отплате овај дуг држави у периоду од 15 до 25 година, али су то врло нередовно чинили. Многе владе гледале су кроз прсте аграрним дужницима с југа Србије, тежећи да их придобију за себе. Наплата ових дугова побољшана је тек 90-их година XIX в. Камата на дуг (до тада 7%) укинута је 1902. када је одређено и да се целокупан дуг мора отплатити тек за следећих 20 година. Други а. з. настао је поводом ликвидације феудалних односа у БиХ после I светског рата. Иако носи назив зајма, реч је о емисији државних обвезница чијом продајом она обезбеђује средства за исплату својих обавеза према бившим власницима (Турцима и муслиманским Словенима) земље пренете у власништво кметова, до тада наследних закупаца. Прва транша ових обвезница из 1921. вредела је 130 милиона, а друга, из 1936, 50 милиона динара.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938, Бг 1938; Д. Гњатовић, Стари државни дугови 1862–1941, Бг 1991.

Бошко Мијатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)