АГРАРНА МИСАО

АГРАРНА МИСАО, лист истоименог покрета који је деловао 30-их година XX в. Излазио је у Београду два пута месечно од 1936. до 1941, а уређивао га је Милорад Недељковић, иницијатор аграрног покрета и његов главни протагониста. У листу су своје радове објављивали превасходно чланови покрета: Милутин Станојевић, Никола Драговић, Јован Корда, Марко Балић, Тихомир Дожудић, Стојан Ла-заревић. У издању А. м. објављено је више брошура које су третирале политичку идеологију сељачког покрета, у чијој основи су били подршка селу, критика либералног капитализма и залагање за планску привреду. Лист је често био поприште полемика с идеолошким неистомишљеницима, углавном левичарске оријентације. Покрет је настао услед погоршања положаја српског сељаштва у време Велике економске кризе. У економском и социјалном смислу, покрет се заснивао на чињеници да је Србија превасходно пољопривредна земља у којој се национални доходак ствара највећим делом у аграру од којег живи 4/5 становништва. Зато напредак пољопривреде треба да буде један од најважнијих циљева државне политике, којем морају тежити интелигенција, политичари, војска, црква. Као најмногобројнији слој друштва на којем почива економска и национална снага, сељаштво треба да буде у центру културне и национално-просветне политике. Покрет је идеализовао село и живот сељака, указивао на њихов неправедан положај и неодложну потребу за променом политике у том погледу. Залагао се да сељачко задругарство, које је у Србији имало дугу традицију и више функција од којих је најважнија економска, постане широк друштвени покрет који би, указујући на недостатке капиталистичког друштвеног уређења, тежио праведнијем социјалном поретку путем уједначеније расподеле народног дохотка. Заступајући интересе ситног сељаштва, расправљао је питање власничких односа на селу и заступао став да само ситан сељачки посед, који је доминирао у поседовној структури српске пољопривреде, може да спасе сељака. За спољнополитички узор организације државе и вођења социјалне политике узимао је италијански корпоративизам.

Д. Алексић