АЕРОЗАГАЂЕЊЕ

АЕРОЗАГАЂЕЊЕ, продирање штетних супстанци у састав ваздуха. Важан еколошки фактор животне средине, у којој су битни још и вода, земља и храна. Хемијске загађујуће материје могу бити: токсичне, алергене, тератогене, мутагене и канцерогене. Главни извори а. у српским насељима су: термоелектране, индивидуална ложишта, индустрија и саобраћај. Најчешћи путеви продора штетних материја у људски организам су: инхалацијом, преко коже и храном. Основне загађујуће материје у ваздуху, са граничним вредностима имисије, су: сумпор-диоксид (SО₂, 150 μг/м³), чађ (50 μг/м³), суспендоване честице (120 μг/м³), азот-диоксид (NO₂, 85 μг/м³), приземни озон (85 μг/м³), угљен-моноксид (СО, 5 μг/м³). У урбаним и индустријским подручјима појављују се смеше загађујућих материја, познате као смог. Зимски смог настаје сагоревањем горива која садрже SО₂, суспендоване честице, а у процес се укључују капи воде и магле. Тако се ствара сумпорна киселина која делује директно на бронхиоле и алвеоле плућа и потом улази у општу циркулацију. Летњи смог је смеса фотохемијских оксиданаса који настају под утицајем ултравиолетног зрачења. Ослобађа се NO₂, а један реактивиран атом кисеоника (O₂) ствара тзв. приземни озон који је различит од озона у стратосфери и испољава деструктивно дејство у плућима. Саобраћај је главни извор NO₂, чије присуство омогућава стварање приземног озона. Полициклични ароматични угљоводоници (ПАУ) познати су као канцерогени, а стварају се сагоревањем дизела и бензинских горива, пушењем дувана и обрадом хране на ватри и диму. СО и угљен-диоксид (СО₂) су, такође, свакодневни загађивачи ваздуха. СО доводи до стварања карбоксихемоглобина што смањује проток О₂ у ткивима и доводи до исхемије, а на сличан начин делује и СО₂. Особе са кардиоваскуларним обољењима су посебно осетљиве на а. са СО и СО₂. Микрочестице (PM-Particulate matter), као смеса токсичних материја у ваздуху, јављају се у виду чађи, а посебно су токсичне честице величине 10–20 микрона, које садрже доста канцерогеног бензoпирена. Градски Завод за здравствену заштиту здравља у Београду прати загађеност ваздуха на 15 мерних места. Прате се ПАУ, 3-4 бензопирени и тешки метали: олово (Pb), кадмијум (Cd), никал (Ni), манган (Mn), гвожђе (Fe). Према препорукама СЗО безбедна средња годишња вредност за комбиновано дејство чађи и SO₂ je 50 μг/м³. Најугроженије место у Србији је Панчево, где је концентрисана нафтна индустрија. Према ЈУСАД (Југословенска студија прекурсора атеросклерозе код школске деце) најчешћа обољења су: тонзилитис (42,9%), бронхитис (52,7%), бронхијална астма (10,7%), најчешће у индустријским местима као што су: Београд (Палилула), Бор, Књажевац, Зајечар, Краљево, Ниш, итд. У циљу заштите здравља људи, посебно деце, потребно је санирати целокупни екосистем, установити мерна места на критичним локалитетима, поштовати наше и међународне нормативе о дозвољеним концентрацијама загађивача, обезбедити што више зелених површина, удаљити стамбена насеља од саобраћаја и индустријских зона, обезбедити заштиту на раду и провести еколошко образовање становништва.

ИЗВОР: Report of WHO Working Group, Copenhagen 2004.

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић-Бесарабић, „Загађен ваздух као фактор ризика за здравље деце", у: С. И. Недељковић и др., Југословенска студија прекурсора атеросклерозе код школске деце, Бг 2006.

Срећко И. Недељковић