Прескочи до главног садржаја

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ, један од пет основних стилова српског стандардног језика (поред књижевноуметничког, научног, публицистичког и разговорног), који су дефинисани као изванјезички условљена системска остварења језика у одређеним областима људске делатности. Припада сфери јавне комуникације (као и публицистички и научни) и у том смислу један је од специјалних стилова српског језика. Као синоним за а. с. користи се и термин правни стил јер се ту администрација схвата у најширем значењу као област стварања и примене права, а среће се и назив правни језик. Унутар овог стила разликује се неколико подстилова: 1) законодавни (језички израз закона, подзаконских прописа и општих аката); 2) пословни (у уговорима, споразумима, фактурама, наруџбеницама, сертификатима, полисама и сл.); 3) дипломатски (у међународним уговорима, конвенцијама, нотама, меморандумима, акредитивима, коминикеима и др.); 4) индивидуално-потврдни (у уверењима, потврдама, сведочанствима, дипломама и сл.); 5) кореспонденцијски (у писмима, телеграмима, извештајима, захтевима, позивима, молбама и сл.). Као и други функционални стилови српског језика, а. с. је имао поступан развој. Старији типови књижевног језика у оквиру српске средњовековне државе (XIIXV в.) имали су своје специфичности у језичком изразу повеља, законских аката и пословних докумената. A. с. савременога српског језика обликовао се у модерно доба (XIXXXI в.) и то унутар неколико држава где је српски језик био у јавној употреби (Србија, Црна Гора, Хабзбуршка монархија, југословенска држава). То је у периоду до уједињења југословенских земаља (1918) условило и настајање извесних разлика како у терминолошкој лексици (нпр. својина или сопственост у Србији, влаштина или својина у Црној Гори, власништво и својина у Хабзбуршкој монархији за исти појам dominium vel proprietas), тако и у изражајним средствима појединих слојева граматичке структуре а. с.: све чешћа употреба конструкције да + презент у Србији (могу да нареде) на уштрб инфинитивних конструкција (могу наредити) које су остале доминантне у Црној Гори и Хабзбуршкој монархији. Такво наслеђе српског језика унеколико је уједначено током постојања југословенске државе, посебно у њеном „социјалистичком" периоду од 1945. до 1990. (нпр. преовладао је термин својина), када се уз изразиту нормативну делатност развија и нормативна техника (номотехника) као посебна примењена херменеутичка дисциплина. Иако а. с. савременог српског језика није довољно емпиријски изучен, његовим општим особеностима сматрају се стандардизација и унификација израза, на шта утичу стилогена средстава (стилеми): а) употреба специфичне (терминолошке) лексике у различитим областима (унутрашња и међународна политикa, привреда и финансије, саобраћај и туризам и др.); б) употреба именица на уштрб глаголских средстава, чиме се постиже кондензација реченице (Товарни лист се издаје приликом пријема ствари на превозТоварни лист се издаје кад се ствари примају на превоз), уз коришћење аналитичких конструкција с девербативном именицом у предикатској служби уместо глагола, тј. као декомпоновање предиката (вршење надзора, обављање делатности) и стварање перифрастичких синтагми терминолошког карактера (поднети тужбу, уложити приговор); в) најчешћа употреба презента за исказивање облигаторних норми (општина доноси буџет и завршни рачун), уз повремено коришћење футура у тој функцији, посебно кад су прописани рокови (подзаконски акт Министарство ће донети у року од шест месеци); г) обезличеност (имперсонализација) исказа уз употребу 3. лица у неодређеноличном значењу (Забрањује се употреба експлозивних средстава); д) честа употреба пасивних конструкција, првенствено оних које су изражене глаголом у активу с повратном речцом се (Свакоме је зајемчено право, од тога правила изузимају се случајеви) и др. А. с. је подложан бирократизацији, чије су последице стереотипност, компликованост, неодређеност и преопширност исказа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Луковић, Развој српскога правног стила, Бг 1994; М. Радовановић (ред.), Српски језик на крају века, Бг 1996; Б. Тошовић, Функционални стилови, Бг 2002.

М.илош Луковић