АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ, један од пет основних стилова српског стандардног језика (поред књижевноуметничког, научног, публицистичког и разговорног), који су дефинисани као изванјезички условљена системска остварења језика у одређеним областима људске делатности. Припада сфери јавне комуникације (као и публицистички и научни) и у том смислу један је од специјалних стилова српског језика. Као синоним за а. с. користи се и термин правни стил јер се ту администрација схвата у најширем значењу – као област стварања и примене права, а среће се и назив правни језик. Унутар овог стила разликује се неколико подстилова: 1) законодавни (језички израз закона, подзаконских прописа и општих аката); 2) пословни (у уговорима, споразумима, фактурама, наруџбеницама, сертификатима, полисама и сл.); 3) дипломатски (у међународним уговорима, конвенцијама, нотама, меморандумима, акредитивима, коминикеима и др.); 4) индивидуално-потврдни (у уверењима, потврдама, сведочанствима, дипломама и сл.); 5) кореспонденцијски (у писмима, телеграмима, извештајима, захтевима, позивима, молбама и сл.). Као и други функционални стилови српског језика, а. с. је имао поступан развој. Старији типови књижевног језика у оквиру српске средњовековне државе (XII–XV в.) имали су своје специфичности у језичком изразу повеља, законских аката и пословних докумената. A. с. савременога српског језика обликовао се у модерно доба (XIX–XXI в.) и то унутар неколико држава где је српски језик био у јавној употреби (Србија, Црна Гора, Хабзбуршка монархија, југословенска држава). То је у периоду до уједињења југословенских земаља (1918) условило и настајање извесних разлика како у терминолошкој лексици (нпр. својина или сопственост у Србији, влаштина или својина у Црној Гори, власништво и својина у Хабзбуршкој монархији за исти појам dominium vel proprietas), тако и у изражајним средствима појединих слојева граматичке структуре а. с.: све чешћа употреба конструкције да + презент у Србији (могу да нареде) на уштрб инфинитивних конструкција (могу наредити) које су остале доминантне у Црној Гори и Хабзбуршкој монархији. Такво наслеђе српског језика унеколико је уједначено током постојања југословенске државе, посебно у њеном „социјалистичком" периоду од 1945. до 1990. (нпр. преовладао је термин својина), када се уз изразиту нормативну делатност развија и нормативна техника (номотехника) као посебна примењена херменеутичка дисциплина. Иако а. с. савременог српског језика није довољно емпиријски изучен, његовим општим особеностима сматрају се стандардизација и унификација израза, на шта утичу стилогена средстава (стилеми): а) употреба специфичне (терминолошке) лексике у различитим областима (унутрашња и међународна политикa, привреда и финансије, саобраћај и туризам и др.); б) употреба именица на уштрб глаголских средстава, чиме се постиже кондензација реченице (Товарни лист се издаје приликом пријема ствари на превоз → Товарни лист се издаје кад се ствари примају на превоз), уз коришћење аналитичких конструкција с девербативном именицом у предикатској служби уместо глагола, тј. као декомпоновање предиката (вршење надзора, обављање делатности) и стварање перифрастичких синтагми терминолошког карактера (поднети тужбу, уложити приговор); в) најчешћа употреба презента за исказивање облигаторних норми (општина доноси буџет и завршни рачун), уз повремено коришћење футура у тој функцији, посебно кад су прописани рокови (подзаконски акт Министарство ће донети у року од шест месеци); г) обезличеност (имперсонализација) исказа уз употребу 3. лица у неодређеноличном значењу (Забрањује се употреба експлозивних средстава); д) честа употреба пасивних конструкција, првенствено оних које су изражене глаголом у активу с повратном речцом се (Свакоме је зајемчено право, од тога правила изузимају се случајеви) и др. А. с. је подложан бирократизацији, чије су последице стереотипност, компликованост, неодређеност и преопширност исказа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Луковић, Развој српскога правног стила, Бг 1994; М. Радовановић (ред.), Српски језик на крају века, Бг 1996; Б. Тошовић, Функционални стилови, Бг 2002.

М. Луковић