АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА СРПСКИХ ДРЖАВА
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА СРПСКИХ ДРЖАВА, деоба државе на мање територијалне јединице у којима се обављају управне и самоуправне функције власти. Римска и рановизантијска а. п. царства на провинције, дијецезе и префектуре, била је разорена и пре досељавања Словена на Балкан. Од некадашње велике Илирске префектуре која је обухватала централни део Балканског полуострва, између Дунава на северу и Пелопонеза на југу, остао је само Солун са околином. Када су се Срби населили у западне крајеве Балканског полуострва, поделили су међусобно запоседнуто земљиште и организовали локалну управу на новим основама, која је била прилагођена њиховим друштвеним потребама и терену на којем су боравили. Основна и најстарија територијално-управна јединица у Срба називала се жупа и она је обухватала једно крашко поље, краћу речну долину или омању котлину. Дужина појединих жупа износила је око 25 км, док је ширина била нешто мања и на том простору налазило се приближно 20 или више села. Све старе жупе су настале пре стварања српских држава и без интервенције државних власти, па су као формиране инкорпориране у државну територију. На челу жупа налазили су се жупани, као старешине војних и цивилних власти, који нису били владареви „чиновници" него најутицајније политичке личности у жупи. У циљу заштите заједничких интереса и одбране од потенцијалних непријатеља, неколико суседних жупа је ступало у савез, стварајући на тај начин веће територијалне целине које се називају земље. Свака земља која је временом могла да постане историјска област, обухватала је најмање три или четири жупе, а оне веће, с тенденцијом политичког осамостаљивања, и по десетак жупа. Процес окупљања жупа у „земље" започео је у VIII в. и трајао кроз цео средњи век. На њиховом челу налазио се „велики жупан", кнез, а могао је носити и неку другу титулу.
Дуж Приморја, између Цетине и Бојане, издвојиле су се четири српске земље у IX в.: од Цетине до Неретве налазила се „земља" Неретљана или Паганија, између Неретве и Дубровника простирало се Захумље или Хумска земља, територија од Дубровника до Боке Которске називала се „земља" Травуњана или Травунија, односно Требиње са Конавлима, док је подручје од Боке Которске до Бојане било познато као „земља" Дукља, а касније као Зета. Свака од поменутих „земаља" стекла је знатан степен политичке самосталности већ у IX в. и имала је свог поглавара, вероватно са титулом кнеза. Државу у пуном смислу речи, током IX и у првој половини X в., представљала је првобитна Србија која се простирала између долине Врбаса и долине Ибра, на челу са кнезом. Територија Србије била је састављена из већег броја жупа. На западу Србије један број жупа чинио је „земљу" Босну, док ће се на истоку формирати „земља" Раса или Рашка.
У другој половини X в. престала је да постоји Србија као држава, да би већи део њене територије потпао под власт цара Самуила, а после 1018. под власт Византије. Византијски цар Василије II покорио је Самуилово царство, па је на његовој територији основао велику војно-административну област, познату под називом „тема Бугарска" са седиштем у Скопљу, затим „тему Парадунавон" између планине Балкана и Дунава, као и посебну војноадминистративну јединицу са седиштем у Сирмијуму. Кратко време постојала је и „тема Србија", вероватно са седиштем у Расу. Из ових „тема" вршен је снажан византијски утицај на српске земље у унутрашњости, док су српске земље у Приморју биле под утицајем „теме Дирахион" са седиштем у Драчу и „теме Далмације" са седиштем у Дубровнику.
Византија је почела нагло да слаби после смрти Василија II (1025), што је омогућило да се осамостале Дукља (вероватно 1038), Рашка (80-их година XI в.) и Босна. Успон Рашке био је снажан и дуготрајан, па се за њену територију везао појам Србије. У доба Стефана Немање (1166–1196) под његовом влашћу нашле су се све српске матичне земље, изузев Босне, а у оквирима државних граница постојале су три „удеоне кнежевине", на челу са „удеоним кнезовима". Немањин брат, хумски кнез Мирослав, господарио је Хумском земљом. Други Немањин брат, кнез Страцимир, држао је вероватно „земљу Моравице", око истоимене реке, Западне Мораве, као и крајеве северније од поменутих река. Најстарији Немањин син, кнез Вукан, добио је Зету са Требињем, а потом „земљу" Хвосно и „земљу" Топлицу. Током XIII в. у оквирима Србије постоји „земља Срем" која се простирала јужно од Саве према Ваљеву и Руднику, затим „земља Браничево и Кучево" на североистоку данашње Србије, потом „земља Лим" и „земља Дрина".
Територија средњовековне босанске државе била је, такође, састављена од „жупа" и „земаља". Током XIII и XIV в., поред „земље Босне", помињу се као посебне „земље" Доњи Краји на западу државе, а на северу „земља Усора и Соли". Касније је дуж леве обале Дрине формирана „земља Подриње", а на југозападу државе „земља Западне стране". Свака „земља" имала је посебан управни апарат који је састављен од најугледнијих политичких личности, а не чиновника. Војним пословима управљао је војвода, убирање прихода било је у надлежности казнаца, док је тепчија водио рачуна о земљопоседима владара, удеоних кнезова, а можда и крупне властеле.
Развој феудалних односа у средњовековној Србији разарао је стару жупску структуру и овлашћења жупана. Властела, цркве и манастири, као господари властелинстава, имали су широка судска и управна овлашћења. Постојеће стање постало је још сложеније јер властела добија на привремену или доживотну управу, односно „у државу" мање или веће територијалне агломерације, тј. „земље и градове". На тај начин се целокупна локална управа нашла у рукама властеле, цркава и манастира. Успостављена локална управа доживела је постепене промене за време краља Милутина (1282–1321), а нарочито за време цара Душана (1331–1355).
За време цара Душана у локалној управи учврстила се институција кефалије која је преузета из Византије. На челу смањених византијских провинција, са једним или два града, налазио се „локални кефалија", док је већим територијама или историјским областима управљао „општи кефалија". Ова начела постала су прихватљива и у Српском царству. Кефалија се налазио на челу свих цивилних власти, управних и судских, у једном граду и околини, па је представљао владаревог чиновника или опуномоћеника који је стручно оспособљен. Владар је по свом нахођењу постављао и смењивао кефалије по градовима и трговима, па се њихова надлежност простирала на малом подручју. Знатно веће територије налазиле су се „у државама" властеле, а оне су опет биле испресецане великим манастирским властелинствима која су уживала судски и административни имунитет. Пограничне територије организоване су као крајишта и поверене властели крајишницима, односно крајишким војводама.
Када се Српско царство распало, осамостаљени обласни господари сачували су и ојачали установу кефалије, па се она одржала све до пада српских земаља под власт Турака. Значајније промене у локалној управи и територијалној подели извршене су после 1410. Деспот Стефан Лазаревић постављао је војводе на чело управе највећих градова, као што су Ново Брдо и Сребреница. За успешну одбрану од Турака почеле су да се оснивају „власти", такође са војводама на челу. Седиште једне „власти" био је утврђени град, а оснивао их је деспот Ђурађ Бранковић. Поуздано је доказано да су седишта власти били: Крушевац, Петрус, Некудим, Смедерево, Голубац, Борач у Гружи, Островица на Руднику, а касније Теочак и Тишница западно од Дрине. На тај начин извршена је милитаризација локалне управе, па је том циљу била подређена и територијална подела Српске Деспотовине.
Када су Турци потчинили све српске средњовековне државе, извршена је и потпуна милитаризација свих територијално-административних јединица. Освојене земље које су се нашле у границама Турског царства подељене су на војно-територијалне области или санџаке, са санџак-бегом на челу. Сваки санџак обухватао је неколико нахија док је неколико санџака чинило велику војно-административну област или ејалет, са беглербегом на челу. Српске земље су силом припајане турској држави од краја XIV и током XV в., па је оснивање појединих санџака текло постепено. Пред крај XIV в. основани су: Скопски, Ћустендилски, Софијски и Видински санџак, а у XV в.: Крушевачки, Призренски, Вучитрнски, Смедеревски, Босански, Херцеговачки, Зворнички, Дукађински и Скадарски санџак. У XVI в. Турци су заузели највећи део Угарске, а пошто је у Јужној Угарској живео знатан број Срба, многа њихова насеља налазила су се у Сремском и Пожешком санџаку, као и у санџацима чија су се седишта налазила у Темишвару, Бечкереку, Сегедину и Мохачу. На западу Славоније основан је санџак са седиштем у Пакрацу, а на западу Босне налазили су се санџаци са центрима у Бихаћу, Клису и Книну. Овај последњи познат је и под називом Лички или Крчки санџак.
Описана територијална подела одржала се у основи до пред крај XVII в., односно до Великог бечког рата који је окончан Карловачким миром 1699. Према мировном споразуму Турска је изгубила све територије у Угарској, изузев Баната, затим Славонију, југозападни Срем, као и подручје западно од Уне, укључујући Крбаву и Лику. Сви ови крајеви припали су Хабзбуршкој монархији, док су Книн, Сињска крајина и доњи ток Неретве припали Млечанима. У аустро-турском рату (1716–1718) који је окончан миром у Пожаревцу (1718), Аустрија је као победник добила цео Банат, југоисточни Срем, Београд, северну Србију до Западне Мораве, као и територију од Дрине до ушћа Тимока, затим Малу Влашку и узан појас уз Саву у северној Босни. Аустријске власти поделиле су територију Баната и Србије на округе или дистрикте, а сваки дистрикт на кнежине са оберкнезовима. У кнежинама је било по 20–30 села са сеоским кнезовима. Аустрија је велику пажњу посветила одбрани својих граница према Турској и у том циљу организовала посебну Војну границу која се протезала од Сења на обали Јадранског мора, на север до Саве, затим дуж Саве до ушћа у Дунав и низ Дунав до Оршаве. Дубина „војне границе" била је различита. Подела Србије на „дистрикте" окончана је у аустро-турском рату, поразом Аустрије и потписивањем Београдског мира 1739. Према мировном споразуму Сава и Дунав постале су пограничне реке између Турске и Аустрије. Турци су обновили некадашњи Смедеревски, односно Београдски санџак и дали му знатно већу улогу као „крајишту", познатијем као Београдски пашалук. У „Београдском пашалуку" сачувана је подела на нахије и кнежине.
Србија је у току I и II устанка задржала турску територијалну поделу на нахије и кнежине. Стицањем аутономије напуштају се називи наслеђени из турског периода, па се кнежине од 1830. називају капетаније, а од 1834. срезови. Уместо нахије тада је уведен и назив округ. Кнез Милош је увео и велике територијално-административне јединице које су назване сердарства (сердар). Територија кнежевине Србије била је подељена на 5 сердарстава, али ова подела није била дугог века. Сретењским (1835) и Турским уставом (1838) стабилизована је територијално-административна подела државе на округе, срезове и општине, па је 1839. у Србији било 17 округа, 52 среза и 1.251 општина. Број срезова се временом мењао, а увећао се 1878. после припајања Врањског, Нишког, Топличког и Пиротског округа. После балканских ратова, 1913. запоседнуте области (Косово, Македонија и делови Санџака) подељене су на 11 округа и 46 срезова. У то време Краљевина Србија била је подељена на укупно 28 округа.
Територијална подела средњовековне Дукље, односно Зете, имала је исто исходиште као и територијална подела Србије на жупе. Коначним падом Зете под власт Турака, територија будуће Црне Горе била је подељена на нахије, а кратко време постојао је и посебан санџак Црна Гора који је укинут, а његова територија припајана Скадарском, Херцеговачком, па и Новопазарском санџаку. Територија државе Црне Горе била је састављена из три историјске области: Стара Црна Гора, Брда и Источна Херцеговина. Најактивнију улогу у стварању државе имала је Стара Црна Гора и њене четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. У оквиру нахија формирана су племена, од којих је свако имало своју територију која је представљала посебну целину. Овакве територијалне целине нису настале интервенцијом државе, али су за време књаза Данила оне постале територијално-административне јединице којима су управљали племенски капетани. Они су у племенима имали војну, судску и административну власт све до 1871. када је војном реформом племенским капетанима одузета војна власт. После Берлинског конгреса и територијалног проширења, Црна Гора је подељена (1879) на 10 области и 83 капетаније, а реформом, која је извршена 1903, државна територија је подељена на 5 области и 56 капетанија. Касније је формирана (1910) шеста или Васојевићка област, а после балканских ратова основане су (1913) још четири нове обласне управе у ослобођеним и припојеним крајевима, са седиштима у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама и Пећи.
У старим српским земљама које су током XIX в. остале у саставу Турске, задржана је подела на ејалете, односно вилајете и санџаке, али су на њихово чело постављани високи чиновници, валије и кајмаками. У Босанском пашалуку, током XVIII в., од посебног значаја су биле војно-територијалне јединице познате као → капетаније, које су укинуте у првој половини XIX в. Другачије је изгледала територијална подела Јужне Угарске, где је живео велик број Срба. У овим крајевима, после протеривања Турака, обновљене су многе старе жупаније, а међу њима: Барањска, Бачко-бодрошка, Торонталска, Тамишка, Крашовска, Сремска, Вировитичка, Пожешка и др. После завршетка аустро-турског рата 1737–1739. извршена је реорганизација Војне границе с намером да се развојаче Потиска, Поморишка и Подунавска граница, а њихове територије припоје суседним жупанијама. На територији развојачене Потиске границе формиран је Потиски крунски дистрикт са седиштем у Бечеју, док је на банатској страни основан Великокикиндски дистрикт са седиштем у Великој Кикинди. Дистрикти су уживали одређен степен аутономије, па су у њима постојали нешто повољнији услови за живот Срба. Када је Аустроугарска окупирала БиХ (1878), а касније извршила и анексију (1908), поделила је освојену територију на шест округа са центрима у Бихаћу, Бањалуци, Травнику, Сарајеву, Тузли и Мостару.
После I светског рата створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а у њеним границама нашле су се наслеђене и различите територијално-административне јединице, па је то захтевало увођење јединствене и нове а. п. државне територије. Приликом постављања основних начела за територијалну поделу, супротстављена су два гледишта – централистичко и федералистичко уређење државе. Хрватске политичке странке залагале су се за федералистичко уређење, док су краљ, војска и већи број странака из Србије подржавали централистички облик управљања. Непуних годину дана након доношења Видовданског устава донета је посебна „Уредба о подели земље на области" (26. IV 1922), прецизније на 33 области. Територије Србије, Војводине, Косова, Метохије и Санџака подељене су на 15 области, Словенија на две, Хрватска на четири, Далмација на две, БиХ на шест, док је цела Црна Гора постала једна област. Свака од наведених области уживала је знатан степен аутономије и у њој није требало да буде више од 800.000 становника. Наведена подела остала је на снази све до 3. X 1929. када је донет Закон о називу и подели краљевине на управна подручја. По овом закону Краљевина СХС је променила службени назив и постала Краљевина Југославија, а њена територија подељена је у девет територијално-управних целина или бановина. А. п. на бановине вршена је по географском критеријуму, с намером да се потисну или избришу границе историјских области. Ове административне јединице уживале су знатан степен аутономије, али је оваквом поделом српски народ био издељен у осам, од могућих девет бановина. Биле су то: Вардарска бановина са седиштем у Скопљу, Моравска са седиштем у Нишу, Дунавска са седиштем у Новом Саду, Зетска са седиштем у Цетињу, Приморска са седиштем у Сплиту, Дринска са седиштем у Сарајеву, Врбаска са седиштем у Бањалуци и Савска са седиштем у Загребу. Срби нису живели у већем броју једино у Дравској бановини са седиштем у Љубљани.
Поделом на бановине нису биле задовољне хрватске политичке странке које су захтевале формирање посебне хрватске федералне јединице, као и поделу Југославије на неколико федералних јединица или „земаља". По једном предлогу требало је да постоји седам „земаља": Словенија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија, Србија, Војводина, али да Срем и Барања припадну Хрватској. Упорним и организованим деловањем хрватске опозиције донета је одлука о формирању Бановине Хрватске августа 1939, која је обухватала Савску и Приморску бановину, као и делове Врбаске, Зетске, Дринске и Дунавске бановине. Стварањем бановине Хрватске јасно је наговештен распад Краљевине Југославије, који је убрзан отпочињањем II светског рата. По завршетку овог рата власт у Југославији преузела је Комунистичка партија Југославије и завела диктатуру, што јој је омогућило да изврши територијалну поделу по свом нахођењу. Формирано је шест република: Словенија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија и Србија са две аутономне покрајине, што су формално озакониле скупштине поменутих република. Званични назив државе био је Федеративна Народна Република Југославија, после привременог Демократска Федеративна Југославија, да би касније постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Уградњом уставних амандмана у Устав 1974. створени су услови за распад државе и осамостаљивање појединих република. Процес осамостаљивања република (1991−1995) имао је кобне последице за српски народ који је морао да се исељава и губи вековне територије у Хрватској, делимично у БиХ, на Косову и Метохији или да мења националну припадност као у Црној Гори, па и у Македонији.
ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, I−IV, Бг 1981−1986; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, I, Н. Сад 2000; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Н. Сад 2001.
Милош Благојевић
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)