АДАМОВИЋ, Лујо

АДАМОВИЋ, Лујо, ботаничар (Ровињ, 27. VII 1864 – Дубровник, 19. VII 1935). Медицину студирао у Бечу, а природне науке у Београду и Берлину. Највећи део свог научног рада посветио истраживању биљног света Србије и суседних земаља. Поред рада на флористичким и таксономским проблемима, започео је и вегетацијска и фитогеографска истраживања. Од 1888. до 1896. радио као професор страних језика и природописа у гимназијама у Зајечару, Пироту, Горњем Милановцу и Врању, а интензивно се бавио ботаничким истраживањима, из којих су настали његови најзначајнији прилози о флори Србије, касније обједињени у раду Флора југоисточне Србије (Зг, 1908−1911). На студије у Берлин отишао 1897, а докторирао 1898. с тезом „Вегетацијске формације источне Србије". Био је професор ботанике на Великој школи у Београду (1900–1905), а затим приватни доцент на Универзитету у Бечу. Члан Југославенске академије знаности у Загребу од 1907. На Цетињу радио као референт за основну и стручну наставу Црне Горе (1914). За време I светског рата вратио се у Београд и био управник Ботаничке баште (1915–1918). Резултате својих истраживања објавио је у 63 рада, од којих многи представљају обимне студије које су и данас основа за савремeна истраживања вегетације Балканског и Апенинског полуострва (О вегетацији југоисточне Србије, 1892; О шумама југоисточне Србије, 1899; Beitrag zur Flora von Altserbien und Mazedonien, 1903; Plantae macedonicae novae, 1905; Грађа за флору краљевине Црне Горе, 1912). Током рада на истраживању флоре открио је 13 нових врста биљака. Резултате својих истраживања објавио је у капиталном делу Die Vegetationsverhältnisse der Balkanländer (Leipzig 1909), као и у серији радова (Зимзелени појас Јадранског приморја, 1900; Биљногеографске формације загорских крајева Далмације, Босне, Херцеговине и Црне Горе, 1911; Биљногеографске формације загорских крајева Далмације II (Вегетација виших брда и планина), 1913. и др.). У светску ботаничку терминологију увео је појaм „шибљак" за тип ниске жбунасте листопадне вегетације, као и термин „псеудомакија". Крајем XIX и почетком XX в. припадао је групи најпознатијих европских ботаничара, а великани тадашње европске ботанике посвећивали су му имена својих новооткривених биљака. Без обзира на изузетан научни допринос, по завршетку I светског рата А. је остао без посла. Последње године живота провео углавном у Дубровнику, а умрo у беди и сиромаштву.

ДЕЛА: Die Sandsteppen Serbiens, Leipzig 1904; Die pflanzengeographische Stellung und Gliederung der Balkanhalbinsel, Wien 1907; Pflanzenwelt der Adrialänder, Jena 1929; Die Pflanzengeographische Stellung und Gliederung Italiens, Jena 1933.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело српских научника, II, Бг 1997; Н. Јасприца, С. Ковачић, „Ботаничар Лујо Адамовић (1864–1935)", Природословље, 2001, 1; В. Пулевић, Лујо Адамовић – Ботаничари и Црна Гора, Пг 2006.

Д. Лакушић