# ВУКОДЛАК

**ВУКОДЛАК**, зло митолошко биће које се појављује у митологијама свих словенских народа. Етимолошки се везује за човека чије је тело прекривено вучјом длаком, односно који личи на вука и самим тим представља његову инкарнацију. Лубор Нидерле наводи да је вероватно термин преузет из словених језика још у VI в., док се први архивски помен среће у *Номоканону* из VII в. који предвиђа казну за спаљивање **в**. Вампир и **в.** често су синоними у митолошким представама српског народа. Тако је, на пример, код динарских Срба **в.** био уобичајени термин за вампира. У том смислу сва веровања и ритуална пракса која се односи на вампира односи се и на **в**. Поистовећивање **в.** и вампира на просторима Србије и суседних земаља вероватно потиче од веровања да је вук најчешћа метаморфоза вампира. Међутим, изједначавање вампира и **в.** требало би узети са резервом делом и као резултат ненаучних интерпретација, у првој половини XX в., које се могу довести у питање због ослањања на наративне изворе (приче и другу фолклорну грађу) а не на етнографске чињенице. Вук Ст. Караџић у *Рјечнику* наводи да је **в.** заправо човек који оживи 40 дана након смрти тако што у њега улази зао дух, односно, такав човек се повампири. Веровање да сваки вампир извесно време проводи у вучјем облику забележено је, међутим, само код Куча и у једном селу у ужичком крају. Демонска природа и зло које **в.** доноси везује се за његово порекло. Наиме, верује се да је њега створио ђаво тако што је одређивао коју ће душу инкарнирати у вуку. Ликантропија, назив који се у науци користи за појаву претварања човека у вука, потицала је вероватно од сталне опасности која је у словенским земљама претила од ове животиње. Култ вука, као најразвијенији култ у српском народу, навео је неке научнике да вука сматрају претком српског народа. Вук је повезиван са хтонским светом и култом мртвих, а затим је дошло до мешања култа мртвих са демонолошком митологијом чиме се може објаснити и ово изједначавање вампира и **в**. Један српски споменик из XIII в. сведочи исто што етнографски записи из XIX в. о веровању да вукови изазивају помрачење Сунца и Месеца. На тај начин је ликантропија повезана са лунарном митологијом, док је у српској традиционалној култури лунарна митологија блиско повезана и са култом мртих. Веровању о метаморфози вампира у **в.** противрече веровања, веома присутна у традицији српског народа, да се вампири највише боје вукова јер их могу растргунти и убити, те да су вукови важно апотропејско средство у борби против демона. Једно од могућих објашњења изједначавања **в.** и вампира је веровање у претварање живих особа у **в**. То су обично људи познати по својем безбожничком животу, људи који су зли, баве се врачањем и вештичарењем, а по правилу тешко умиру. Тада се за њих верује да су још за живота такозвани живи вампири који се претварају у **в.** и наносе несрећу својој заједници. Након смрти такве особе се по правилу и повампире. **В.** је у савременој култури инспирација у многим жанровима популарне културе.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска митологија*, Бг 2008; А. М. ди Нола, *Ђаво*, Бг 2008; П. Плас, „Вукови и смрт: танатолошко значење вука у традицијској култури западнојужнословенског подручја", *Народна умјетност*, Зг 2010, 47/2.

Лидија Б. Радуловић

\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)