# ВУК
**ВУК**, курјак (*Canis lupus*), највећи представник фамилије паса (Canidae), припада реду месоједа (Carnivora). **В**. има један од највећих ареала међу сисарима. Природно распрострањење му обухвата читаву Евроазију, Северну Америку и северну Африку где се диференцира на неколико подврста. Због масовних тровања која су нарочито била интензивна након II светског рата готово је потпуно истребљен у западној Европи. У Србији насељава планинске пределе на западу, истоку и југу земље. У Војводини, у Делиблатској пешчари и на Вршачким планинама, опстаје у оквиру малих популација. Бројност популације **в.** у Србији се процењује на око 800 јединки. **В.** је месојед у чијој природној исхрани доминирају дивљи папкари (срне, дивље свиње, јелени), зечеви, па и ситни глодари. У сточарским крајевима напада домаће животиње, посебно овце, наносећи понегде велике штете. Отуд и потиче дубоки вековни антагонизам између човека и **в**. У савремено доба, у многим деловима његовог ареала **в**. се храни на ђубриштима и мрциништима што је постала уобичајна појава. **В.** обично живе у чопорима кога чине доминантни пар (тзв. α мужјак и α женка који се једино паре) и њихово потомство из претходних година. У свој састав чопор ретко прихвата јединке пореклом из других окота. Величина чопора веома варира и обично га чине 4–8, па све до преко 15 јединки. Паре се једном годишње, у периоду јануар–фебруар, када се интензивно оглашавају својим карактеристичним завијањем. Бременитост траје 63 дана, а обично 3–6 младунаца на свет долазе у пролеће (март−април). **В.** у топонимици, именима и уопште у традиционалној народној култури и предањима у Срба, али и других народа заузима посебно место. Многа имена и презимена у нашем народу имају у својој основи име **В.** (Вук, Вукашин, Вукоје, Вукајло, Вукодер, Вукман, Вукоман, Вукојевић, Вуковић, Вукашиновић, Вукобрат, Вукша, Вукшић, Вукајловић, Вукомановић, Вукосављевић, Вукић, Вукманић итд.), географским топонимима (Вучји до, Вукан, Вукојевац, Вукања, Вуковац, Вуковине, Вуково Село, Вукоте, итд.) и митологији (вукодлак).
Душко Ћировић
У народној култури Срба има хтонична и демонска обележја. За **в.** постоји низ еуфемистичких назива: дивина, камењак, напас, непоменик, несретник, итд. Према предању ђаво је створио **в**. од земље, а Бог га је оживео и нахушкао да поједе ђавола. Од свих животиња **в.** је посвећено највише празника у години, а главни су Мратинци (3–8 дана око Св. Мрате), као и Лучиндан, Ђурђиц, Аранђеловдан, Никољдан, Савиндан, Ђурђевдан итд. У предањима о одређивању судбине једна од три превремене смрти јесте смрт од уједа **в.** на дан свадбе. У Босни, када сведу младенце на прво ноћење, крећу „вукови", поворка младића, која обилази око куће, завијајући као **в**. Веровало се да се вампир веома боји **в.**, јер га само он може појести, а на Косову да **в.** уништава колеру. У **в.** се могу претварати живи људи уз помоћ магијских поступака, те постају вукодлаци. Пошто се **в**. сматра противником нечистој сили, добио је видну улогу у народним бајањима. Ради заштите од зла, детету су се обично на капицу пришивали зуби или нокти **в.** Кроз кожу обрезану од уста **в.** провлачена су болешљива деца. И у сижеима басми **в.** је активни прогонитељ болести.
Љубинко Раденковић
ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, 1, Бг 1958; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996; М. Миленковић, *Таксономско-биогеографски статус и еколошко привредни значај вука (Canis lupus Linnaeus 1758) у Југославији*, Бг 1997; В. Михајловић, *Српски презименик*, Н. Сад 2002; А. Гура, *Симболика животиња у словенској народној традицији*, Бг 2005.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)