# ВОЈВОДИЋ, Михаило **ВОЈВОДИЋ, Михаило**, историчар, универзитетски професор (Цетиње, 27. X 1938). На групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао 1960. Школску 1960/61. провео је на постдипломским студијама из националне историје. За асистента на Катедри за Општу историју новог века на ФФ у Београду изабран је 1961. Постдипломске студије из Опште историје завршио је 1964. На специјализацији у Француској био је током 1964/65. Докторску дисертацију под насловом *Скадарска криза 1913. године* (Бг 1970) одбранио је 1966. За доцента на Катедри за Општу историју новог века изабран је 1967, а затим је прошао кроз сва наставничка звања и за редовног професора изабран 1980. Од 1988. до 1990. био је управник Одељења за историју ФФ, а од 1998. до 2000. и декан факултета. Био је гостујући професор на факултетима у Бањалуци и у Источном Сарајеву. Пензионисан је 2006. За дописног члана САНУ изабран је 2009. Као истраживач и писац историје највише је проучавао Општу историју новог века, у том оквиру историју југоисточне Европе, развитак Источног питања, међународне односе Србије и политику великих сила на Балкану. Највећи број његових радова односи се на спољну политику Србије у другој половини XIX и почетком XX в., посебно на њену националну активност усмерену ка европским областима Турске, што је у ствари био и њен најважнији правац ангажовања. Из те области проучио је више питања везаних за Стару Србију и Македонију, положај тамошњег српског становништва и спорове међу балканским државама и народима на том подручју, те сучељавања с агресивном политиком Аустроугарске. Најзначајније дело му је *Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века* (Бг 1988), у којем је на основу огромне грађе испитао утицај спољног фактора на Србију у време Берлинског конгреса, њену политику и могућности да оствари своје спољнополитичке циљеве. Допринео је разјашњавању односа међу балканским државама и утицаја кризе у Турској на њихове планове. Један број радова посветио је балканским ратовима. Писао је и о значајнијим политичким личностима Србије. Посебно место у томе имају радови о Стојану Новаковићу и његовој истакнутој улози у спољној политици Србије и дипломатској служби у којој је провео више од десет година. Објавио је више збирки дипломатске грађе, међу којима су најзначајнија три тома докумената који се односе на 1912, а у склопу су огромне збирке *Документи о спољној политици Србије 1903–1914* (V, 1–3, Бг 1984–1986). ДЕЛА: *Путеви српске дипломатије*, Бг 1999; *Друштво Светог Саве*, Бг 1999; *Србија и Балканско питање*, Н. Сад 2002; *Стојан Новаковић и Владимир Карић*, Бг 2003; *Изазови српске спољне политике*, Бг 2007; *Петроградске године Стојана Новаковића*, Бг 2009; *Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса*, Бг 2012. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; М. Војводић, „Биографија и библиографија", *Годишњак САНУ*, 2009, CXVI. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)