# ВОЈНОВИЋ, Лујо
**ВОЈНОВИЋ, Лујо**, дипломатa, историчар, књижевник (Сплит, 15. IV 1864 – Загреб, 18. IV 1951). По матури у Дубровнику права студирао у Загребу, а дипломирао и докторирао у Грацу (1892). Радио je као судски службеник у Загребу, адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту; 1894–1896. водио властиту адвокатску канцеларију у Дубровнику. Од 1896. секретар црногорскога кнеза Николе, а од 1899. министар правде Црне Горе. Од 1901. до 1903. представник Црне Горе у Ватикану, а 1904–1906, на позив краља Петра I Карађорђевића, васпитач принца Александра. Од 1912. је шеф кабинета краља Николе; 1912–1913. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији. Од 1914. до 1917. заступао је Србију код владе у Риму. Као члан југословенске делегације учествовао је 1919. у раду мировне конференције у Версају. Од 1925. радио на пословима међународне интелектуалне сарадње у оквиру Лиге народа у Паризу. Рат 1941–1945. провео је у Загребу, повучен из јавног живота и пишући *Кратку историју дубровачке републике*. Књижевни рад почео је есејем *Бранко Радичевић* (1889). На себе је скренуо пажњу збирком песама у прози *Дубровачке елегије* (Зг 1898, Бг 1997, прир. З. Крстановић), која одаје искрено лирско виђење прошлости овога града-државе. Тематски је слична књига прозе *Књижевни часови* (Зг 1912), проницљив поглед аналитичног историчара и поете-лиричара у дубровачку прошлост. Као историчар, аутор је више расправа и монографија, од којих се истиче политичка студија *Пад Дубровника* I-II (Зг 1908) у којој је описао ситуацију у Дубровнику на размеђи XVIII и XIX в. Веома је значајна његова, објављена постхумно, *Кратка историја Дубровачке републике* (Њујорк 1962; Бг 2005, прир. И. Арсић), која обухвата раздобље од VII до почетка XIX в. Избор из дела изашао је у едицији *Пет стољећа хрватске књижевности* (приредио Б. Донат, књ. 63/I, Зг 1981).
Рашко В. Јовановић
Захваљујући делу *Дубровник и Османско царство* (Бг 1898) изабран је 1900. за члана Sociétè d'histoire diplomatique у Паризу. Новцем добијеним од српског Министарства иностраних дела штампао је публикацију *Далмација и Италија*. (*Dalmazia e Italia*, Roma 1915). Залагао се за споразум између Италије и југословенске државе, према којем би Италији припали Истра, Задар и сва острва северно од Драча, док би се за Шибеник и Ријеку водили додатни преговори. Због оваквих ставова дошао је у сукоб са српском владом и хрватским политичарима. Поред тога, он је руској дипломатији предао предлог о формирању савезне југословенске државе под династијом Карађорђевића, коју би чинили Србија, Црна Гора, Далмација, Хрватска, Славонија, Бачка, Банат, Истра и слободни градови Ријека и Дубровник. Његов пројекат је садржао значајне елементе из програма *Црне руке*. Након I светског рата био је у саставу југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, најпре као технички делегат у Етнографско-историјској секцији, а затим као делегат експерт. Током трајања конференције објављене су на француском и енглеском језику његове публикације о југословенском уједињењу, питању Далмације и односима са Италијом (*Italie et Yougoslavie*, Paris 1919; *L'Unité Yougoslave*, Paris 1919; *La Question de l'Аdriatique*, Paris 1919; *Dalmatia and the Yugoslav Мovement*, London – New York 1920), а тим питањима се бавио пре (*Српско-хрвацко питање у Далмацији*, Спљет 1888; *Вођ кроз Дубровник и остала мјеста*, Дубр. 1898; *Александријско питање (1572–1579)*, Бг 1905; *Дубровник. Једна историјска шетња*, Бг 1907; *L'ora della* *Dalmazia*, Firenze 1915; *La Question de Trieste*, Genève 1915; *Dalmazia, Italia ed Unità Јugoslava*, Genève–Lyon 1917; *La Monarchie Française dans l'Adriatique*, Paris–Barcelone 1917) и после конференције (*Јадранско питање*, Бг 1925; *Борба за Јадранско море*, Бг 1925; *Histoire de Dalmatie*, Paris 1934; *La Révolution Française vue de l'Аdriatique*, Paris 1937). Нека од дела из тог периода је објављивао под псеудонимима Аdriaticus и Illyricus. Одлуком краљевских намесника, донетом јануара 1938, постављен је за сенатора. Истицао је припадност угледној дубровачкој породици Војновића и то да не може бити друго него Србин, „приправан дати свој живот за славу и величину српског народа". За његово осећање српства Антун Густав Матош сматрао је да је више „постулат разума но симпатије и срца".
Милан Гулић
ДЕЛА: *Косто Војновић и сједињење (1861–1901)*, Задар 1912; *Скромни помени о великом краљу*, Зг 1922; *Конкордат са Св. Столицом и наше национално питање*, Зг 1923; *La Civilisation Yougoslave*, Paris 1925; *Три говора сенатора Др Луја Војновића о општој, спољној и просветној политици Краљевине Југославије одржани у току буџетске дебате у Сенату 1938. године*, Бг 1938; *Васкрс Хрватске*, Зг 1939; *Trois aventures adriatiques*, Paris 1972.
ЛИТЕРАТУРА: М. Цар, „Књижевни часови", *Преглед*, 1912, 3; Ћ. Чичин Шаин, „Др Лујо Војновић", *Ново доба*, 1934, 88; Б. Кризман, Б. Храбак (прир.), *Записници са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919–1920*, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; А. Митровић, *Југославија на Конференцији мира 1919–1920*, Бг 1969; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Д. Р. Живојиновић, *Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1995; Р. М. Распоповић, *Дипломатија Црне Горе 1711–1918*, Пг–Бг 1996; И. Арсић, „Л. Војновић, *Сјенима Дубровчана*", *Philologia Mediana*, 2009, 1; Б. Глигоријевић, *Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)