# ВИНО
**ВИНО** (лат. *vinum*), производ добијен потпуним или делимичним алкохолним врењем свежег измуљаног грожђа или шире од грожђа. Према Међународном уреду за винову лозу и вино са седиштем у Паризу, **в.** је пиће са садржајем алкохола који не може бити нижи од 8,5 vol% (само изузетно, посебним законским прописима за одређени регион, минимални садржај алкохола може бити сведен на 7,0 vol%). У **в.** се преради око 80% грожђа. Оно представља комплексан напитак који садржи све најважније компоненте свежег грожђа, изузев шећера који се у процесу алкохолне ферментације у потпуности или делимично преображавају у алкохоле. Алкохол даје **в.** велику енергетску вредност. Сваки грам алкохола ослобађа по 29,3 J (7 калорија), па је енергетска вредност литре **в.** око 2.930,8 J (700 калорија). Остали састојци **в.** (органске киселине, аминокиселине, бојене и мирисне материје, танини и минералне материје) корисни су за метаболизам човека.
**В.** се класификују према начину производње, боји, садржају шећера, садржају угљен-диоксида и другим критеријумима. Према начину производње разликују се: **в.** у обичном смислу речи, специјална **в.** и **в.** за дестилацију. **В.** у обичном смислу речи деле се према боји на бела, розе и ружичаста и црвена (црна) **в.**; према садржају шећера на сува (до 4,0 г/л), полусува (4,1–12,0 г/л), полуслатка (12,1–50,0 г/л) и слатка (преко 50,0 г/л); а према садржају угљен-диоксида на мирна (са притиском CO2 у боци од 0,5 бара на 20°C) и бисере (са притиском CO2 у боци од 1,0 до 2,5 бара на 20°C). Специјална **в.** се производе од свежег грожђа, шире или **в.**, који су подвргнути специјалним третманима и на чије карактеристике утиче примењени производни поступак.
У Србији доминира производња белих и то углавном сувих **в.** (око 64% ). У 2006. произведено је око 16 л овог пића по глави становника. Око трећине произведеног **в.** је висококвалитетно или квалитетно. Још увек преовлађује производња стоних **в.**, али је јасно изражена тенденција пораста производње квалитетних и врхунских **в**. Производња, прерада, квалитет и промет грожђа намењеног за производњу **в.** регулисани су Законом о **в.** (*СГ Републике Србије*, бр. 41/09 и 93/12), као и подзаконским актима и правилницима којима се усклађују производња **в.**, промет и контрола квалитета са стандардима ЕУ. Од посебног је значаја усвајање Правилника о садржини и начину истицања евиденционе маркице за **в.** са географским пореклом (*СГ Републике Србије*, бр. 67/10), које потрошачу омогућавају да се правилно информише о квалитету **в.** које купује, а такође штити и произвођаче **в**. Упркос бројним проблемима и тешкоћама са којима се суочавају наше виноградарство и винарство, на српско тржиште **в.** постепено се уводи ред. Сваке године се повећава број произвођача са заштићеним географским пореклом **в.** (дијаграм).
У производњи **в.** са заштићеним географским пореклом *Банатски ризлинг* учествује са преко 50%. Ово **в.** „Вршачких винограда" добија се од сорти: италијански ризлинг, смедеревка, жупљанка и креаца. Од аутохтоне сорте мускат крокан, на малом простору Бисерног острва код Новог Бечеја, „Винарија Соколац" производи врхунско бело **в.** *Мускат крокан*. У понуди „Малог подрума Радовановић" издвајају се по квалитету: *Пино ас*, *Каберне совињон* и *Шардоне*, а у понуди „Подрума Александровић" – *Тријумф*, *Харизма* и *Варијант*. Задужбина Краља Петра I Карађорђевића традиционално справља *Совињон бели* и *Суверен*, „Винарија Ковачевић" – *Шардоне* и *Каберне совињон*, а „Дибонис" – *Сирах* и *Шардоне*. АД „Навип" је најпознатији по **в.**: *Ројал*, *Ружица*, *Пино ноар*, *Карловачки ризлинг*, „Рубин – Крушевац" по **в.** из програма *Тера Лазарика*, а „Вино Жупа" по **в.** *Међаш црни*. Најзначајнија **в.** подрума „Раденковић Трнавци" су *Цариград* и *Ризлинг рајнски*, „Винарије Киш" – бели и црни бермет, „Винарије Чока" *Ждрепчева крв*, а Винарије „Петровић" из Велике Хоче – *Вранац* и *Мерло*.
Потрошња **в.** у Србији је ниска у поређењу са другим земљама и износи свега 2,2 л по глави становника, што је и до 20 пута мање у односу на Француску, Италију, Португал, Немачку, Швајцарску и друге земље у којима је потрошња **в.** од 30 до 46 л по глави становника. На слабу потрошњу **в.** утичу пре свега навике потрошача. Према подацима Wineinstitute (2013) потрошња пива по глави становника у Србији износи 4,4 л или дупло више него потрошња **в.**, а није занемарљив ни податак о потрошњи жестоких алкохолних пића. Низак стандард потрошача, високе цене квалитетнијих **в.**, недовољно развијена свест потрошача о нутритивној и лековитој вредности **в.**, недостатак едукације, шаренило винске понуде иностраних **в.**, као и недостатак промоције домаћих **в.**, такође представљају ограничавајуће факторе у потрошњи **в**.
Споразумом о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ из 2009. утврђен је и режим који ће се примењивати на **в.** и алкохолна пића у погледу квоте, узајамног признавања, заштите и контроле ознака **в**. Укупна квота за извоз **в.** у ЕУ је повећана са 55.000 хл на 63.000 хл. Извоз **в.** је последњих година у порасту. Тако је у 2011. извезено нешто преко 15,4 милиона л, чиме је извозни резултат из 2010. надмашен за 38%. Вредност извоза **в.** у 2011. била је 18.728.618 долара. Највећа количина **в.** пласирана је на ЦЕФТА тржиште, око 5,7 милиона л, при чему је потрошачима у БиХ испоручено око 3.5 милиона л, а у Црну Гору је извезено око 2 милиона л. Извоз **в.** у Руску федерацију је 2010. био 3.3 милиона л, а у 2011. забележен је пораст извоза за 17%. Највећи пораст извоза у 2011. остварен је на тржишту ЕУ где је извезено 5.572.420 л **в**.
Иако извоз **в.** последњих година расте, Србија још увек више увози него што извози **в**. Увоз **в.** је два пута већи од извоза. У Србију је 2011. увезено 25.067.289 л **в.** у вредности 36.036.206 долара. Највећа количина **в.** је увезена са ЦЕФТА тржишта и то из Македоније 19.124.955 л (76,3%). Значајна количина **в.** је увезена из Црне Горе (3.060.489 л), док је из земаља ЕУ увезено 2.452.955 л.
Слободан Јовић; Небојша Марковић
Као један од дарова Божјих **в.** се често помиње у Библији (Понз 7,13; 33,28; Суд 9,13; Пс 104,15; Ис 55,1) и служи као чест симбол. Пијење **в.** означава радост (Пс 104,15), али и казну за оне који га злоупотребе (2. Сам 13,28; ПрС 20,1; 21,17; Ис 5,11; 28,7; 56,12). Библија одвраћа људе од злоупотребе **в.** (Изреке 23,31-35) јер пијанство искључује из Царства Божјега (Гал 5,21), зато је **в.** које опија симбол греха и Божјег суда. Верник пије **в.** благослова Божјега, а неверник ће пити **в.** гнева Божјега (Отк 14,10; Јер 25,15-29). Праведник ће имати удела у довршењу Савеза који је Христос установио на последњој вечери дајући после хлеба **в.** својим ученицима (1. Кор 11,25-27; Мк 14,23-25). Прављење **в.** муљањем грожђа праобраз је Христове победе над непријатељем (Ис 63,2-3). У Откривењу Бог гази у каци љутог **в**. **В.** је симбол моћи одозго, оно оживљава, а гозба од чистог **в.** је праслика јеванђељске проповеди (Ис 25,6). **В.** је храна због чега се често помиње заједно с хлебом (1. Сам 16,20; 25,18; Нем 5,15). Пророк Јеремија помиње епизоду када деца на улици довикују својим мајкама „Где су хлеб и вино?" (Плач 2,12). Израиљци су пили чисто **в.** како на празнике и светковине (Пост 14,18; Јн 2,3) тако и током сваког оброка (1. Сам 25,36). Касније су га, под утицајем Грка и Римљана, мешали са водом у размери 1:2 или 2:5 јер је онај који би пио **в.** са водом у размери 1:1 сматран пијаницом. Пре употребе **в.** је добро цеђено кроз чаршав (Ис 25,6; Мт 23,24) од остатка кваса и инсеката. Уз **в.** се помиње шекар (или сикер), тј. јако **в.** добијено од датула и јечма, такође забрањено свештеницима и назирејима. Осим у исхрани **в.** је коришћено у жртвама наљева (преливање принете жртве вином). На пасхалној вечери такође се пило **в.** (по Талмуду помешано са топлом водом) четири пута, касније и по пет чаша, због чега Христос установљава тајну евхаристије на својој последњој вечери уз једење хлеба и пијење **в.** са заповешћу да то чине за Његов спомен. Литургија је доживљавање Царства Божјега, а пророци су најавили благосиљање хлеба и **в.** у месијанском царству (Зах 9,17).
Било је могуће и уздржавање од употребе **в.** из верских разлога (Бр 6,1-4; Суд 13; Лк 1,5). **В.** је забрањено свештеницима док су у служби (Лев 10,9) и назирејима док им траје завет (Бр 6,3). Било је друштава (организација) или племена која су се у потпуности уздржавала од употребе **в.**, нпр. рихавити (Јер 35). Библија сведочи о употреби **в.** у античкој медицини у справљању мелема за ране (Лк 10,34; 1. Тим 5,23). У црквеном типику **в.** се такође сматра храном. Забрањује се током поста када је исхрана на води, али је дозвољено у мрсу и када је у исхрана на уљу. На ручку следује чаша **в.**, тзв. красовуља, а врло ретко две чаше.
У црквеним обредима најзначајнија је употреба **в.** у тајни светог причешћа када се благодаћу и силом Светог Духа претвара у Крв Спаситељеву, неопходну за спасење. Осим употребе **в.** у Литургији, када се у почетку долива мало хладне, а пред причешће топле воде, оно се употребљава и у тајни јелеосвећења (знамење крви Христове изливене на крсту ради људског спасења), када се меша са уљем (у античком времену уље и **в.** коришћени су као мелем за ране, о чему сведочи Христова прича о милостивом Самарјанину, Лк 10,25-37), и у обреду сечења славског колача када служи да се прелије пресечен колач и славско жито. Песник у сили **в.** види слику Светог Духа. На опелу помешано са уљем служи за преливање покојника (по правилу само ако је пре тога вршена тајна јелеосвећења), а чисто **в.** за преливање кољива (знак части за оне који су се подвизавали за Христа). У првом веку склапање црквеног брака вршено је заједничким причешћем младенаца на Литургији, а данас им се у обреду венчања даје да сркну **в.** из заједничке чаше као симбола будућег заједничког живота, у којем ће делити „и чашу радости и чашу жалости, чашу среће и чашу несреће". При освећењу храма епископ и свештеници перу **в.** и ружиним уљем часну трапезу, као будући жртвеник. **В.** и ружиним уљем освећује се и антиминс за литургијску употребу. И у овом случају **в.** симболише крв Спаситељеву проливену на Голготи, која је била жртвеник света.
Радомир Милошевић
У народним обичајима и у многим религијама света **в.** је третирано као божански дар и веровало се да утиче на обнављање и спасавање света. Прелазак грожђа у **в.** је метафора цикличности живота: у процесу врења грожђе мења свој статус, привремено умире да би се поново „родило" у новом, течном облику, као напитак. За хришћане је претварање воде у **в**. на свадби у Кани прво чудо Исуса Христа, а последња вечера ритуализује везу Исуса Христа и **в**. У православној хришћанској религији и божанској литургији, тајном евхаристије **в.** се претвара у крв Исуса Христа, те с хлебом чини део светог причешћа. У народним обичајима Срба, посебно у годишњем и животном циклусу, **в**. заузима веома важно место. Сходно карактеру обредне праксе поседује амбивалентну функцију: симболизује крв, здравље и живот, врсту жртве, али и смрт и уништење. Култ **в.** је јачег интензитета у крајевима где је заступљено гајење винове лозе, виноградарство. У народу је сачувано предање како је Св. Сава исцедио грожђе и начинио **в.**, а ђаволу препустио џибру за ракију. **В.**, посебно црвено (црно), култно је пиће с којим се у ритуалима комуницира како с божанским силама тако и с прецима. Као пиће присутно је на свим празничним трпезама, али и у свакодневној исхрани. У животном циклусу обичаја **в.** је неизоставни елемент у свим ритуалима од рођења до смрти. У обредима, нпр. код рођења детета, старије жене су умивале у **в**. тек рођену децу да би била напредна, а трећи дан по рођењу остављале су се суђеницама три чаше **в**. У свадбеним обичајима у источној и јужној Србији брат даје сестри да попије чашу **в.** када напушта родитељски дом. **В**. је имало магијску улогу приликом довођења младе у момков дом, када свекрва дочекује младенце и „напија их" на кућном прагу ради слоге и плодности. У савременом свадбеном церемонијалу младенци укрсте руке и испију по чашу **в.** пошто заједнички исеку комад од свадбене торте. **В.** се стављало покојнику у уста док лежи на одру да се не би повампирио; прелива се кољиво, панаија на сахрани; врши се либација нађених костију претходних покојника приликом копања старог гроба за новог покојника; **в.** се прелива гроб о задушницама, пије „за покој душе покојника" на заједничким по-душним гозбама, даћама или парастосима. У годишњем циклусу обичаја **в.** се прелива славски колач приликом сечења и напија у славу уз здравице. Они који нису имали свог **в.** за крсну славу и друге веће празнике куповали су га углавном у манастирима и црквама јер се држало да су таква **в.** прикладнија за славски ритуал (нпр. у Гружи). У фрушкогорским селима домаћини су на дан своје славе слали црквама **в.** јер се тога дана звони „у славу Божју"; натопљеним хлебом у **в.** гасила се славска свећа. На Бадње вече **в.** се оставља на столу за покојнике, прелива се бадњак када се ставља да прегори (јужна Србија) или пошто прегори (у Срему и Бачкој); на Божић су жене наздрављале чашом **в.** на кућном прагу „рођење младог Бога"; **в.** су у фрушкогорским селима обилазили стоку и живину на Божић, у неким селима су се укућани умивали **в.** првог дана Божића итд. Приликом заветнина жртвује се посвећеном дрвету (запису), а употребљавало се и у обреду братимљења. Као исцелитељско пиће често се помиње и у народној медицини.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Вениаминъ, *Новая скрижаль или объяснение о церкви, о литургии и о всех службах и утварях церковных*, СПб 1891; С. Илкић, „О употреби вина при богослужењу и у манастирском животу", *Духовна стража*, 1930, 4; Ш. Кулишић, *Из старе српске религије*, Бг 1970; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Д. Глумац, *Библијска археологија*, Бг 1985; М. Недељковић, *Слава у Срба*, Бг 1991; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш 1996; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; М. Милосављевић, С. Јовић, *Грожђе и вино*, Бг 1999; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2008; С. Војиновић, *Вина Србије*, Младеновац 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)