# ВЕЗ
**ВЕЗ**, техника украшавања тканина. На подручју Србије и у српској традиционалној народној култури прати се од средњег века, нарочито на тканинама намењеним црквама и манастирима, као и у одевању властеле. Народни **в.** се као врста украшавања видних делова одеће (кошуље, недра, оковратници, манжетне, ивице сукње, јелеци и прслуци, мараме, женска оглавља и др.) и других текстилија прати од XVIII в. **В.** су се бавиле углавном жене. У њему се препознају утицаји и прожимања различитих слојева култура од старословенске, балканске, византијске, оријенталне до средњоевропске, посебно у време барока, али истовремено се изграђују и сопствени стилови у техници украшавања. У косовском **в.** се уочавају српски и византијски узори, док на северу Србије, у Војводини, препознајемо утицаје барокне уметности. **В.** има и своје особености зависно од подручја где је настајао – у сливу Мораве везло се претежно вуном, у Панонској низији памуком и металном нити (златовез). Може бити у једној и више боја. **В.** се изводи: ручно, иглом и концем по тканини, те машински прошивањем конца кроз тканину. Може бити и откан бодом по платну. За **в.** се користе поред различитих игала и конац различитог састава, врпце, гајтани, шљокице, метал. Сматра се најлепшим **в.** урађен помоћу вуне, природне свиле, памука или златне нити. Везло се на памучном, кудељном, ланеном платну, свили, сомоту, сукну, плетиву и кожи. Техника **в.** дели се на оне настале бројањем по тканини (*бројањем, по жици*) и настале на основу цртежа (*по писму*). За вез *по писму* користе се: бод за иглу, бод прошивања, бод у бод, бод папрати, двоструки бод папрати, обамет, више врста ланчанца, бодљасти бод, бод за чвориће и навијени узлани бод. Народни **в.** се најчешће одликују бројањем нити (жице) по тканини, мада је било уобичајено коришћење више техника украшавања. Везиље су при избору материјала усклађивале јачину подлоге и предива којом су везле да би **в.** био трајнији. Као помагало при **в.** коришћен је рам или ђерђеф – оквир од дрвета. **В.** је спадао у важне женске вештине па су се женска деца од малена учила везењу и на основу припремљених *почетница* за **в**.
Весна Марјановић
Црквени **в.**, умеће обликовања иконографских представа, орнамената и хришћанских симбола на тканинским предметима црквеног карактера, које се састоји у слагању градивних нити помоћу игле. За црквени **в.** најприкладније су тканине од природних влакана – свилени атлас, кадифа, брокат и дамаст. Градивне нити могу бити златне, сребрне, позлаћене сребрне, свилене, металне упредене са свиленим (филигранска свила), металне увијене у танку спиралу, органског порекла пресвучене златом, ланене и памучне. Део градивне нити који остаје на површини тканине после једног убода игле назива се бод. Црквени **в.** не мора да буде изведен непосредно на тканини – сакралном предмету, него се везиво – израђено посебно, у виду апликације – може на њу пришити. Ручни рад се врши равним бодом, покрстицом, омчастим бодом или узлазним бодом (концем увијеним на површини). Комбинацијом основних бодова настају сложени **в**. Златовез је највиши домет **в.**, а изводи се полагањем, причвршћивањем и прихватањем нити племенитог састава (златних, сребрних, позлаћених сребрних), као и њихових комбинација са свиленом нити, на тканину подесне чврстоће и гипкости. Само код златовеза градивне нити не пролазе кроз тканину, него се слажу једна поред друге тако да се преламају по ивицама контура припремљеног предлошка и свиленим жутим нитима сакривеним на лицу тканине, а видљивим на наличју, причвршћују на тачкама преламања. Са лица се – ради формирања шара у облику цик-цак линија, ромбова, двоструких ромбова или квадрата – свиленим концем наизменично прихватају по две или четири положене градивне нити. Црквени **в.** може да се ради и шиваћом машином. Каткад се ради истицања детаља или целе композиције, исписивања записа и текстова, црквени **в.** изводи бисерима. За украшавање везива користе се драго и полудраго камење, металне плочице, шљокице, трепетаљке, корали, брушено стакло, емајл и порцелан. Многи богослужбени предмети (антиминс, завеса за царске двери, плаштаница, небо, покривачи и прекривачи), богослужбене одежде (стихар, наруквице, орар, епитрахиљ, појас, набедреник, фелон, сакос, омофор, митра, мантија) и други црквени предмети различитих намена (завесе, подеје, иконе, грбови) имају везену основу.
Најстарији сачувани примерак српског уметничког **в.** је Плаштаница краља Милутина, златовез непознатог аутора, на свиленом бордо атласу с краја XIII и почетка XIV в., израђена под византијским утицајем. На њој је извезена иконографска представа тренутка у којем Исус устаје из гроба. Припадала је манастиру Крушедолу, а данас се налази у Музеју СПЦ у Београду. У Народном музеју у Београду чува се Епитрахиљ непознатог аутора, с краја XIV в. То је златовез изузетан по распореду и избору украсних елемената, нађен у Петровој цркви код Новог Пазара. Најстарија везена икона (XIV в.) са представом Богородице са Христом је златовез непознатог аутора и чува се у Музеју примењене уметности у Београду. Покров за мошти кнеза Лазара, рад монахиње Јефимије из 1402, налази се у Музеју СПЦ у Београду. **В.** на покрову је јединствен и међу српским и међу средњовековним **в.** јер се на њему налазе само речи исписане позлаћеним троструким нитима. У Музеју СПЦ похрањен је и Епитрахиљ који су 1553. разнобојним свиленим нитима израдили Јелена Црнојевић и кир Димитрије, син кир Марка Гвозденовића. Својом лепотом издваја се и апликација у облику крста из XVII в. као посебно израђени **в.** непознатог аутора, намењен за пришивање на неки богослужбени предмет – Везени крст из ризнице манастира Високи Дечани. Црквени **в.** Христофора Жефаровића из XVIII в. (Плаштаница у српској православној цркви Св. Георгија у Пешти, Епитрахиљ из 1752. у ризници Патријаршијске капеле у Београду) одликује самосвојан и препознaтљив стил. Ручна израда црквеног **в.** имала је примат све до краја XIX в. када га готово у потпуности потискује машинска серијска израда. Данас се ручном **в.** прибегава само у посебним приликама, углавном у специјализованим радионицама.
Радмила Петронијевић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Беловић, *Народни везови*, Н. Сад 1933; Л. Мирковић, „Црквени уметнички вез", *Годишњак Музеја Јужне Србије*, 1937, I; *Црквени уметнички вез*, Бг 1940; G. Millet, *Broderies religieuses de style byzantin*, Paris 1947; М. Ћоровић Љубинковић, „Примерак средњовековног уметничког веза: набедреник у збирци Народног музеја у Београду", *Музеји*, 1951, 6; О. Ђурић, *Народни вез*, Бг 1954; Д. Стојановић, *Уметнички вез у Србији од XIV до XIX века*, Бг 1959; „Катапетазма монахиње Агније", *ЗМПУ*, 1960–1961, 6–7; „Везови Христофора Жефаровића", у: *Дело Христофора Жефаровића*, Н. Сад 1961; „Везена икона из XIV века", *ЗМПУ*, 1962, 8; „Везени крст из манастира Дечани", *ЗМПУ*, 1966, 9–10; P. Johnstone, *The Byzantine tradition in church embroidery*, London 1967; Д. Стојановић, „Вез", у: *Историја примењене уметности код Срба*, 1, Бг 1977; D. Stojanović, *Trésors de l'art serbe médiéval (XII–XVI):Tussi-Broderie*, Paris 1983; Ђ. Петровић, „Златовез", *ГЕМ*, Бг, 1987, 51; Љ. Рељић, Д. Радовановић, *Народни вез Југославије*, Бг 1988; A. Ćilardžić, „The Milutin Epitaphios", у: *Byzantium: An oecumenical empire*, Athens 2002; К. Новаковић, „Одлике народног веза у Војводини", *РМВ*, 2008, 46; Д. Марковић, *Вез по писму, писмо по везу*, Н. Сад 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)