# ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА

**ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА** (лат. *vernaculus*: домаћег порекла), термин новијег датума који замењује раније називе народна и фолклорна архитектура, као и стилске тенденције које су у међуратном добу називане фолклоризмом. Најзначајнији представници, истраживачи и аутори овог архитектонског опредељења били су Бранко Таназевић у доба пре I светског рата, Бранислав Којић и Александар Дероко у међуратном периоду, а Ђорђе Петровић, Зоран Петровић и Божидар Петровић у послератно доба. Основни модел **в. а.** у Србији била је моравска кућа. Почетком 50-их година ХХ в., Драгиша Брашован користи мотиве **в. а.** у фабричким насељима у Јагодини, Шапцу, Зворнику и Тузли. Поред једноставног облика проистеклог из вишевековне традиције, главни протагонисти њене вредности виде у употреби традиционалног градитељског материјала (дрво, опека, ћерамида), бондручној конструкцији и усаглашености са природном околином. Најбољи пример **в. а.** јесте Вила трговца Николе Ђорђевића (сада резиденција Грчке у Београду) из 1930, дело Бранислава Којића.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, *Стара градска и сеоска архитектура у Србији*, Бг 1949; А. Дероко, *Народно неимарство*, Бг 1968; Б. Петровић, *Градитељско наслеђе и подстицај*, Бг 1987; З. Петровић, *Трагајући за архитектуром*, Бг 1991.

Зоран Маневић

\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)