ВЕКОВИЋ, Дивна

ВЕКОВИЋ, Дивна , лекар, преводилац (Лужац код Берана, 1886 – Зидани Мост, Словенија, 1945). По завршетку Дјевојачког института на Цетињу, у Паризу на Сорбони је 1909. завршила медицину. Као чланица Међународног црвеног крста у Женеви (1915 – 1917) учествовала је у хуманитарном раду и достављала храну и другу помоћ заробљеницима у мађарским логорима. Пред крај I светског рата организовала је групу лекара и медицинских сестара, који су као добровољци учествовали у пробијању Солунског фронта. Између два светска рата живела је у Паризу и бавила се књижевно-публицистичким радом и активностима које је предузимала у циљу међународне афирмације новостворене државе Краљевине Југославије. По почетку II светског рата, вратила се у родно село и водила преговоре с италијанском командом. Као присталица монархистичког уређења, крајем рата је одступила са војском војводе Павла Ђуришића и великим народним збегом предвођеним Митрополитом Јоаникијем Липовцем. На том путу убили су је партизани. Докторску дисертацију из књижевности одбранила је у Београду 1928. Бавила се и превођењем. На француски је превела: Горски вијенац (1917); Живот и обичаји српског народа (1922); Српске народне приче (1934); Песме Јована Јовановића Змаја (1939). Њена писма, рукописе и друга документа запленила је и спалила партизанска команда Берана. Била је уважени гост на дворовима Карађорђевића и Петровића. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Ордена Легије части Француске. 

 ДЕЛА: Француско-српска граматика , 1916; Француско-српски речник и Српско-француски рјечник , Бг 1924; Крвни умир , Париз 1931. 

 ИЗВОР: Лична архива. 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Мартиновић, В. Јокановић, „Дивна Вековић (1886 – 1944), прва лекарка у Црној Гори", МП , Н. Сад, 2006, 7 – 8. 

 Мирјана Ерић 

   

 *Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)