# ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ

**ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ**, материјали који не омекшавају на високим температурама, од преко 300 до преко 1.700 <sup>о</sup>C. Условно се још захтева да се ти материјали хемијски не мењају и да не реагују са другим материјалима. Деле се на: 1) силикатне **в. м.**, нпр. шамот (облоге у пећима, штедњацима), форстерит, мулит, ватростално стакло, азбест; 2) оксидне **в. м**.: магнезитне опеке, магнезит-хромитне (опеке у термо-акумулационим пећима), цирконијумске, кварцнe, алуминијум-оксидне, потом берилијум-оксид, неки оксиди метала ретких земаља; 3) угљеничне **в. м.**: графит, синтеровани угљеник; 4) карбиде (силицијум-карбид), бориде, нитриде; 5) кермете (нпр, печена смеса кобалта и карбида волфрама); 6) неке метале и њихове легуре (волфрам, молибден, платински метали). Примењују се као: облогe пећи, апарати у металургији, у индустрији стакла, керамике и цемента, у хемијској индустрији, као термички уређаји у домаћинствима, за облагање космичких летелица. У Србији је пре II светског рата постојала само мала производња шамота у Младеновцу, Аранђеловцу и у Стаклари у Панчеву. Године 1952. почела је производња **в. м.** у индустријским комплексима „Магнохром" у Краљеву и „Шамот" у Аранђеловцу. Квалитет њихових производа постао је познат у свету. Почетком 90-их година је „Магнохром" производио разне полуфабрикате за **в. м.** и 160.000−210.000 т опека годишње (магнезитне, магнезит-хромитне, форстеритне, спинелне и др.). „Шамот" је до средине 90-их година био највећи произвођач алумосиликатног **в. м.** на Балкану. Укупна производња ватросталних опека у Србији 2010, услед неуспеле приватизације, била је само 7.400 т. Светска производња **в. м.** 2010. била је oко 46 мил. т.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; T. Јанаћковић и др. „Керамика", y: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа*, Бг 1997.

Петар А. Пфенд

\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)