# ВАРИЦА

**ВАРИЦА**, посебно култно јело које се „вари", кува уочи или на дан Св. Варваре (4/17. децембра). Код Срба у Лесковачкој Морави ова каша се зове варвара, а припрема се од различитих врста житарица. Приликом кувања, док „варица" вари, не долива се вода, а у неким крајевима се и не разговара него се то ради у тишини. Уз то, пази се на коју ће страну да наври јер ће на тој страни жито добрo родити. М. Ђ. Милићевић је забележио како су **в.** кували увече, уочи Св. Варваре, а ујутро су гледали с које стране је наврела, те на тој страни села сејали жито из уверења да ће тамо добро родити. Кувана **в.** се заслађивала медом или шећером и обавезно су је јели сви укућани. Први тањир се одвајао и остављао за Божић. У једном делу источне Србије **в.** прво дају кокошкама и то у кругу начињеном од конопца. У неким местима Србије чувају је до Кокошињег Божића (Св. Игњатија) да би је тада дали кокошкама. Како се **в.** не једе док се не охлади, у народу се и данас говори „Варварица вари (4/17. децембра), Савица хлади (5/18. децембар), Николица куса (6/19. децембар)". У традиционалној култури Срба веровало се у мистичну снагу **в.** па се прво давала нероткињама и старијим женама, а потом су је јели и остали укућани. В. Чајкановић сматра да је **в.** „даровна жртва у својој најчистијој форми" јер се за време њеног кувања о Варином дану говорило „... ми тебе **в.**, а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице и сваке срећице". Ритуал кувања зрневља од различитог жита садржи подједнако аграрне култове и култове предака, а сматра се да је наслеђен из античке културе Балкана, из времена када су га стари Грци и Римљани намењивали, с једне стране, божанствима плодности (Деметра, Кора, Аполон), а, с друге, прецима. И данас део куване каше народ носи на гробље и намењује душама покојника.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Ђ. М. Милићевић, *Живот Срба сељака*, Бг 1984; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998.

Весна Марјановић

\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)