# Слово В
# В
**В**, треће слово српске ћирилице, свих словенских и већине несловенских ћириличких графијских система, које има више појавних облика (алографа): В, в, *В*, *в* итд. У старословенској ћирилици назив слова био је „vydy" са значењем 'знам', а имало је бројну вредност 2. Води порекло од грчког слова β (старогрчки „бета", византијски грчки „вита", → витацизам). Њиме се означава уснено-зубни сонант у српском језику.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971.
Јасмина Грковић Мејџор
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАВЕДЕЊЕ
**ВАВЕДЕЊЕ**, манастир у Овчарско-кабларској клисури, на десној обали Западне Мораве. Предање га приписује Стефану Немањи. Помиње се у турском попису 1528. и потом све до краја XVI в. Опустео је у време Велике сеобе. Обновљен је 1797. залагањем попа Милића Вујовића из Трнаве. Једнобродна je грађевина, зидана каменом, кубе се срушило 1870. и више није обнављано. Олтарска апсида нижа је од крова, фасада је омалтерисана, слепе аркаде у горњој зони. Припрата и звоник дозидани су 1930. Кров је на две воде, покривен бакром. Иконостас у дуборезу постављен је 1972, а од старог су сачуване царске двери и неколико икона, које се приписују Димитрију Постникoвићу и Николи Апостоловићу. Живопис, страдао од зуба времена и нестручних оправки, сачуван је само у фрагментима. Од некада богатог инвентара сачувано је *Четворојеванђеље* штампано 1552. у штампарији Трајана Гундулића у Београду. У храму се налази спомен-плоча са 169 имена изгинулих и умрлих ратника 1912–1918. Данас је женски манастир.
ИЗВОР: *Смедеревски дефтер*, бр. 166, 187, 240, 629, 978.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, И. Здравковић, „Споменици културе у Овчарско-кабларској клисури и њеној најближој околини", *Старинар*, 1950, 1; С. Душанић, Р. Николић, *Овчарско-кабларски манастири*, Бг 1963; Д. Поповић, „Манастир Ваведење", *ЗРНМЧ*, 1973, 4.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАВЕДЕЊЕ
**ВАВЕДЕЊЕ**, манастир на Топчидерском брду у Београду. Саградила га је 1936–1937. Персида Миленковић, која је са мужем Ристом 1924. подигла и храм Св. Тројице у Кумодражу. Храм је у духу традиционалног српског средњовековног градитељства пројектовао архитекта Петар Петровић. У основи цркве је уписан крст, олтарска и певничке апсиде споља су петостране, на квадратном постољу ослоњена је осмострана централна купола, изнад сваког прозора је розета, а четири мање куполе се налазе на угловима. Спољна фасада је хоризонталним кордонским венцем подељена на две зоне, омалтерисана и обојена у бело. На броду цркве је трифора, а на притвору и олтару монофоре са розетама изнад њих. Капители на стубовима трифоре и између прозора на централној куполи украшени су орнаментима. Аркаде на малим куполама ослоњене су на капителе. Храм је покривен бакарним лимом. Иконостас је зидан, а иконе су 1937–1939. урадили руски сликари. Зидни живопис у техници ал секо урадио је 1975–1980. Душан Михајловић, сликар из Београда. Истовремено са храмом зидан је и манaстирски конак у којем је формирана капела Св. Николе са дуборезним иконостасом Милића Урошевића, који је 1995. позлаћен. У **В.** се често служи на грчком језику за потребе особља грчке амбасаде, са празницима датираним по Миланковићевом календару, који у богослужењу користи Грчка црква. У порти су сахрањени митрополити Јосиф скопски, Доситеј и Дамаскин загребачки, Арсеније будимски, епископ Данило будимски и претходне игуманије и монахиње. Данас је женски манастир.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Водич кроз манастире у Србији*, Бг 1995.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
**ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ**, непокретни празник (21. новембар / 4. децембар), из групе 12 великих хришћанских празника. Посвећен је успомени на догађај из свештене историје када је дјева Марија одведена у храм. Догађај није описан у канонским јеванђељима него само у апокрифним и у црквеном предању. Кад је напунила три године, Марију су родитељи Јоаким и Ана одвели из Назарета у Јерусалим да је предају Богу на службу, сходно свом ранијем обећању. На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, увео Марију у храм и у Светињу над светињама, најсветији део храма, у који је само првосвештеник улазио. Марија остаде у храму 11 година, проводећи време у молитви, читању побожних књига и ручном раду. Када је напунила 14 година, а родитељи јој беху умрли, морала је да напусти храм јер јеврејски закони и обичаји нису признавали завет на доживотну девственост. Марија је желела да остане девојка због чега су је дали старом рођаку Јосифу, да под видом његове заручнице живи у његовом дому.
Светковање **В.** почело је од VIII в., а данашњи облик богослужења формирао се у XI–XII в. На западу је у месецослове ушао тек у XIV в. и то на двору авињонских папа, а у Рим је уведен тек у XVI в. Богословски смисао празника је у промени средишта вере. Вековима се мислило да човек само у храму може да сретне Бога, а Захарија уводи малу Марију у Светињу над светињама. Од тог тренутка човек постаје храм, а његова душа Светиња над светињама. Средиште вере није више изван човека него у човеку, сам човек постао је храм. Психолошки смисао празника је у савету мајкама да своју децу васпитавају уз Бога и уз Цркву његову, уз храм и богослужење. Празник је у иконографији приказан реално: Захарија дочекује малу Марију, иза које је хор девојака, њених пратиља, са упаљеним свећама у рукама, следи поворка рођака и на крају родитељи Јоаким и Ана. Позадину сцене представља градска архитектура. Сцена **В.** сликана је у живопису свих храмова.
Радомир Милошевић
Овај празник се у народу, осим Ваведење, назива и Св. Пречиста. Жене су постиле на води да би се на дан празника причестиле. У традиционалној култури Срба нарочито су га празновале младе жене и нероткиње да би добиле потомство. Тога дана нису се обављали тзв. женски послови, посебно с текстилом. У Лесковачкој Морави помињу се ритуали провлачења нероткиња испод корена букве код манастира Св. Богородице у селу Црковници, како би добиле пород. **В.** празнују и сточари у источној Србији и у Војводини, како би им Пресвета Богородица заштитила стоку од вукова. Избегавали су се сви послови повезани с маказама, да би се спречило отварање чељусти различитим зверима које су представљале опасност по стоку. У Хомољу су **В.** поштовали сељаци који су имали много стоке па нису „узимали у руке српове, косе, ножеве и маказе". **В.** се сматрало и усечним даном када се нису предузимали нити започињали важнији послови. У Бољевцу је народ веровао да ако на **В.** пада киша, година ће бити родна, а уколико би тога дана били магла и ветар, наредна година ће бити сушна. У многим крајевима Србије на **В.** одржавали су се сабори код сакралних здања, манастира и манастиришта. У неким насељима Србије **В.** је заветни дан. Неке српске породице **В.** славе као своју крсну славу.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење* *празника Православне источне цркве*, Бг 1961; Ј. Сп. Поповић, *Житија светих за месец новембар*, Бг 1977; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; М. Недељковић, *Српски обичајни календар за просту 2010. годину*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГАН
**ВАГАН**, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Шипово. Оно је на Јањској крашкој површи, западно од кањона Крашке ријеке, која извире око 10 км јужно од села као Купрешка ријека, поред села протиче као Ријека, а код Шипова се улива у Пливу као ријека Јањ. Општинско средиште је 17 км према сјеверозападу. Око 2 км западно од села је локални пут, који повезује Шипово и Купрес. Село је на висини од око 800 м, компактно је са двије улице трасиране на раскрсници два сеоска пута. На јужној периферији је школа. Ово је депопулациона средина. Године 1961. било је 504, а 1991. 209 житеља (99,5% Срба). Становништво се бави екстензивним сточарством и примарном производњом млијека. У атару села се налази Ваганска пећина (420 м канала), један од најзначајнијих спелеолошких објеката у Републици Српској.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995; Р. Ракита, *Јањ – географскоисторијска и антропогеографска студија*, Бл 2003.
Марко Станојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГАН
**ВАГАН**, брдо код Бајине Баште на којем је нађено више камених споменика из римског периода. На једној архитравној греди од кречњака, касније узиданој у оближњу воденицу, налазио се натпис који представља посвету Силвану и Генију. Претпоставља се да је архитравна греда архитектонски елеменат са храма посвећеног Силвану, божанству шума, стада и растиња, заштитнику сеоских поседа. На истом локалитету нађен је и одломак каменог фриза са представом главе Медузе, а из непосредне околине потиче и један жртвеник римског центуриона, посвећен Силвану.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бучић, П. Петровић, „Римска вила у Вишесави код Бајине Баште", *УЗ*, 1986, 15.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГАН → МЕРЕ
**ВАГАН** → **МЕРЕ**
# ВАГАНЕШ
**ВАГАНЕШ**, црква Успења Богородичиног у истоименом селу, петнаестак километара источно од Новог Брда. Црква је једнобродна с полукружном апсидом на истоку и високом, накнадно дозиданом спратном припратом на западу. На источном зиду има плитке, лучно засведене нише проскомидијe и ђакониконa. Зидана је тесаним и притесаним квадерима црвене брече. Над улазом у наос очувана су два ктиторска натписа исклесана у камену. На основу њих се зна да је цркву саградио „Дабижив, Дробњаков унук, с браћом Храном и Богојем и оцем Калугером и мајком Вишњом". Радови на подизању главног дела цркве окончани су 1354/55, „у дане цара Стефана" (Душана). Дабижив је заслужан и за осликавање изведено истовремено у наосу и припрати. О томе сведочи његова молитва исписана на фресци уз представу *Успења* на западном зиду наоса. Осликавање храма датује се у време око 1360, у доба цара Уроша, јер је пре сликарских радова била подигнута и припрата. Живопис у ваганешкој цркви веома је страдао. Нешто више оштећеног сликарства сачувало се у припрати (Богородичин циклус, сцена *Свети Ђорђе убија аждају*, стојеће фигуре и попрсја светих). Посебан значај има недовољно проучена, некада монументална галерија портрета чланова ктиторске породице у трећој зони припрате. На јужној страни источног и западног зида, као и на јужном зиду, видљиво је још осам ликова чланова ове српске властеоске породице, међу којима и троје деце. Могуће је да се на њихове потомке односи помен „Дабиживовића" из околине Новог Брда у дубровачким документима из 30-их година XV в. Припрата је изнова живописана највероватније у доба обновљене Пећке патријаршије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, „Црква у Ваганешу", *Старинар*, 1959, 9–10; И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994.
Драган Војводић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГАНОВА, Агрипина Јаковљевна
**ВАГАНОВА, Агрипина Јаковљевна**, балерина, балетски педагог, кореограф (Петроград, 26. VI 1879 – Лењинград, 5. XI 1951). Завршила Петербуршку позоришну школу 1897. и одмах ступила у Маријински театар. Иако су међу главним улогама које је одиграла и Одета/Одилија (П. И. Чајковски, *Лабудово језеро*) и Жизела (А. Адам, *Жизела*), критика тврди да је била најбоља у варијацијама. Сцену je напустила 1916. и посветила се педагошком раду. Предавала је у најутицајнијој Петроградској / Лењинградској балетској школи (1921–1951), изградивши свој метод учења. Не само да је извела велик број балерина, него је имала знатан утицај и на стил мушке игре, као и на кореографе, који су, захваљујући њеном методу, могли да „траже" и „добију" више од играча способних да комплетно владају својим телом. Довела је до савршенства експресивност балетског тела и учила да се представљају, а не само изводе покрети, и на тај начин потврдила велику изражајну моћ класичног балета. Иако у њеном уметничком раду кореографији не припада посебно место, дала је и нову верзију појединих класичних балета (Ћ. Пуњи, *Есмералда*; П. И. Чајковски, *Лабудово језеро*). Њен *pas de deux* „Дијана и Актеон" у дивертисману балета *Есмералда* ушао је у стални концертни репертоар многих балерина и првих играча. „Школа Ваганове" живи и развија се у извођачкој и педагошкој пракси њених ученица широм света. Одласком југословенских балетских педагога и играча на усавршавање у Лењинград, у класе које су водиле њене ученице, гостовањем совјетских педагога, играча и кореографа у Југославији, „вагановски" принципи су уграђени у основе професионалног играчког образовања и извођаштва и у нашим школама и позориштима. Методику свога рада изложила је у књизи *Основи класичног балета* (Лењинград 1934), која је преведена на многе језике (код нас Бг 1949) и доживела више издања. Била је Народни уметник Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (1934) и добитница Државне награде СССР (1946). Лењинградска балетска школа од 1957. носи њено име.
ЛИТЕРАТУРА: *А. Я. Ваганова,* *Статьи, воспоминания, материалы*, Ленинград–Москва 1958; Б. М. Богданов Березовски, *Агрипина Яковлевна Ваганова*, Москва–Ленинград 1959; P. Willis-Aarnio, *Agrippina Vaganova (1879–1951), her place in the history of ballet and her impact on the future of classical dance*, Lewiston--Queenston–Lampeter 2002.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГАНСКА ПЕЋИНА
**ВАГАНСКА ПЕЋИНА**, пећина у западном делу Босне, на крашкој површи Јањ, северозападно од планине Виторог и Купрешког поља. Отвор пећине се налази на страници плитке асиметричне вртаче, која је смештена између две скаршћене увале, настале срастањем вртача, на висини од 920 м. Јањска крашка површ, на којој се налази **В. п.**, изграђена је од мезозојских кречњака, доње креде и горње јуре. Пећина је изворског типа – изградиле су је понорске воде Купрешког поља и Виторога. У спелеолошком погледу, у **В. п.** се разликује осам целина: Чобанска дворана (дужине 24,5 м), Лисичји канал (40 м), Дворана Симе Шолаје (85,5 м), Јањски канал (80 м), Свечана дворана (58 м), Дворана дивова (65 м), Понорски канал (40 м) и Дворана Рада Маријанца (22,5 м). Укупна дужина истражених канала је 420,5 м, а површина 1.704 м2. Старији хоризонти су Чобанска дворана, Дворана Симе Шолаје, Свечана дворана и Дворана Рада Маријанца, a млађи Лисичји канал, Јањски канал, Понорска дворана и Дворана дивова.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић и др., „Ваганска пећина у Босни", *Зборник радова ПМФ*, Н. Сад 1971; Р. Лазаревић, *Ваганска пећина*, Бг 1999.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГНЕР, Ото
**ВАГНЕР, Ото** (Wagner, Otto), архитекта (Пенцинг код Беча, 13. VII 1841 – Беч, 11. IV 1918). Један од оснивача доктрине модерне архитектуре – функционалности слободног плана, равних кровова, структуралних принципа и доследне употребе материјала, нарочито гвожђа. Године 1894. изабран је за руководиоца Архитектонског одељења бечке Академије, да би крајем века постао личност од највећег утицаја на формирање круга уметника окупљених око идеје сецесије, посебно покрета ар нуво (Art Nouveau). На конкурсу за зграду Осигуравајућег друштва „Росија" на Теразијама у Београду био је председник жирија и са двојицом руских колега утицао да се прва награда додели његовом ученику, родоначелнику хрватске модерне архитектуре, Виктору Ковачићу. Зграда је, ипак, изведена по измењеном другопласираном пројекту српског архитекте Јована Илкића. У Народној библиотеци у Београду чува се албум са седам **В.** цртежа ловачке куће (1882–1884) у Нишу, пројектоване за краља Милана Обреновића. За ово здање, које није сачувано, **В.** је добио српски орден. Пројекат представља симбиозу европске концепције простора са духом националног (доксат) и средњовековног наслеђа (пирг), а почива на наглашеној примени дрвета као декоративног елемента.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Несторовић, *Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа*, Бг 1937; П. Васић, „Један пројекат Ота Вагнера у Србији", *ЗЛУМС*, 1979, 15.
Зоран Маневић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАГНЕР, Хенри Н.
**ВАГНЕР, Хенри Н.** (Wagner, Henry N. Jr.), лекар, универзитетски професор (Балтимор, САД, 12. V 1927 – Балтимор, 25. IX 2012). Дипломирао медицину 1952. на Школи за медицину Универзитета „Џон Хопкинс" у Балтимору. Са МекЕјфијем (McAfee) основао 1959. Одељење нуклеарне медицине болнице „Џон Хопкинс", у којој је радио 56 година као професор интерне медицине, радиологије и нуклеарне медицине. Био је председник: Америчке федерације за клиничко истраживање, Америчког удружења нуклеарне медицине и Светске федерације нуклеарне медицине и биологије. Бавио се како теоријском (укључујући и инструментацију) тако и практичном применом нуклеарне медицине у разним областима биомедицине, посебно улогом аутономног нервног система у одржавању хомеостазе; аутономним вазорегулативним рефлексима бубрега; кардиологијом (коронарна болест, шантови у урођеним срчаним манама); пулмологијом (употреба радиоактивних материја за брзу дијагностику плућног емболизма); неурорецепторима (сликао је допаминске рецепторе у људском мозгу позитронском томографијом), омогућивши боље разумевање (пато)физиологије мозга. Прво на себи, као „људском заморчету", испитивао коришћење позитронске емисионе томографије и PET скенинга у истраживању хемије мозга. Члан Националне академије наука САД. Припада пионирима светске нуклеарне медицине, од њених почетака 50-их и 60-их година прошлог века. С правом сматрао да нуклеарна медицина може боље да реши многе биомедицинске проблеме него други приступи јер даје функционалну информацијску слику. Створио светску Школу нуклеарне медицине, а код њега је специјализирало преко 500 радиолога, интерниста и других. Био гост САНУ новембра 2003. и помогао развој нуклеарне медицине у Србији. Добио многобројне награде и признања свуда у свету. На предлог В. Бошњаковића, једног од пионира нуклеарне медицине у Србији, изабран за иностраног члана САНУ у Одељењу медицинских наука 2003.
ДЕЛА: коаутор, *Principles in Nuclear Medicine*, Philadelphia 1968; *Atlas of Nuclear Med*., *I The Brain*, Philadelphia 1969, *II Lung and Heart*, Philadelphia 1971, *III,* *RES Liver and Thyroid*, Philadelphia 1972; *Pediatric Nuclear Medicine*, Philadelphia 1974; *Nuclear Medicine*, New York 1975; *Frontiers in Nuclear Medicine*, New York 1980; *Medicine: Present and Future*, 1985; *Diagnostic Nuclear Medicine: Patient Studies*, Аnn Arbor 1986; *Living with Radiation: The Risk, The Promise*, Baltimore 1988; *Quantitative Imaging: Neuroreceptors, Neurotransmitters and Enzymes*, New York 1990.
ЛИТЕРАТУРА: S. J. Adelstein, „Henry N. Wagner, Jr. (Hevesy Nuclear Medicine Lecture)", *J Nuclear Med* 1984, 25 (8); В. Кањух, „Хенри Н. Вагнер (Henry N. Wagner, Jr.) (1927–2012)", *Годишњак САНУ за 2012*.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЖИЋ, Божо
**ВАЖИЋ, Божо**, агроном, универзитетски професор (Дувнo/Томиславград, 8. X 1962). На Одсеку за сточарство Пољопривредног факултета у Сарајеву дипломирао је 1988. Магистрирао је 2002. на Пољ. ф. у Новом Саду, а докторирао 2006. на Пољ. ф. у Бањалуци. За асистента на предмету Опште сточарство Пољ. ф. у Бањалуци изабран је 1994, а за ванредног професора 2012. Био је продекан на матичном факултету (2007–2008) и проректор за научно-истраживачки рад на Универзитету у Бањалуци (од 2008). Бавио се проблемима селекције домаћих животиња и очувања генетских ресурса аутохтоних раса у сточарској производњи (херцеговачка буша, сој праменке и др.). Коаутор је књига *Приручник за управљање фармом* (Бл 2002), *Catalogue of West Balkan Pramenka Sheep Breed Types* (Ск 2006) и *Савремена исхрана коза за млеко* (Н. Сад 2012). Био је коаутор пројекта „Стручне службе на теритирији Републике Српске и Федерације БиХ", који се данас веома успешно користи на читавом овом подручју. Обавио је већи број студијских путовања и боравака на познатим научним институцијама на подручју бивше Југославије, Холандије, Италије, Русије и Летоније.
ЛИТЕРАТУРА: *Пољопривредни факултет Бањалука – у част 20 година рада*, Бл 2012.
Радомир Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗАЛНЕ ДРЖАВЕ
**ВАЗАЛНЕ ДРЖАВЕ** (лат. *vassallus*: поданик), државе које су биле у односу зависности према некој моћнијој држави или царству. Етимологија речи *вазал* је и после многих расправа остала нејасна. Вазали (vassi dominici) у основи су били службеници владаревог дома у Франачком царству, а касније се појам вазалства почео користити и за државе. То се може рећи и за све српске државе на ободу Источног римског царства (Византије) све до времена Стефана Немање. Те државе су у латинској терминологији биле „федерати" (foedus: савез), једна врста подређених савезника чије су обавезе биле утврђене уговором; у нашем језику примеренији је израз **в. д**.
РСЕ
У раном средњем веку све српске архонтије (земље) биле су у вазалном односу према Византији од времена цара Василија I Македонца. С јачањем бугарске државе Србија ће у време цара Симеона извесно време бити у вазалном односу према Бугарској. У сличним односима вазалства током XII и XIII в. налазиће се средњовековна босанска држава према краљевини Угарској. Вазалство рашке државе према Византији Комнина у време рашких великих жупана XII в. (Урош I, Урош II) било је скопчано и са обавезом слања војске на цареве походе на Балкану и у Малој Азији. У сличном односу према Византији остао је и Стефан Немања до 1180. и смрти цара Манојла Комнина.
Синиша Мишић
Под Османским царством **в. д.** су уживале известан степен аутономије за шта су плаћале утврђени годишњи трибут. Обично су имале обавезу да у случају рата између Османлија и неке друге државе учествују у ратном походу са одређеним бројем војника. Прве државе које су ступиле у вазални однос са Османлијама биле су анадолски беговати или туркменске кнежевине и балканске земље (Бугарска, Византија, Србија) за време владавине султана Мурата I (1362–1389). Ове су државе током XV в. постале провинције Османског царства, чиме је окончан њихов вазални однос. У статусу вазала према Османској империји у XVI в. биле су Хабзбуршка империја, Пољска и Венеција, које су редовно плаћале уговорени трибут. Вазални односи успостављани су и у процесу постепеног ослобађања појединих османских провинција, попут Бугарске, Србије и Египта у XIX в. Влашка, Молдавија, Дубровник, Кримски ханат, Хиџаз, Триполитанија, Тунис, Алжир и друге османске провинције биле су у статусу вазала до XIX в.
Мирјана Маринковић
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Историја Византије*, Бг 1947; Ј. Калић, „Рашка истраживања", *ИЧ*, 2000, 47; *Европа и Срби*, *средњи век*, Бг 2006; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empıre*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНА ВОЈНА АКАДЕМИЈА
**ВАЗДУХОПЛОВНА ВОЈНА АКАДЕМИЈА**, школска установа војске југословенске државе, oснована у Панчеву, у Краљевини Југославији 1. IV 1940. У прву класу примљени су питомци Ниже школе Војне академије, после 18 месеци школовања, а у другу класу лица из грађанства са завршеном гимназијом. Предвиђено трогодишње школовање прекинуо је рат 6. IV 1941.
Школовање ваздухопловног кадра за потребе НОВЈ вршено је и у току рата од формирања Штаба ваздухопловних школа у Савалетри код Барија (Италија) 20. I 1944. После завршетка II светског рата створени су повољни услови за планско школовање пилота. Интеграцијом Ваздухопловне по-дофицирске школе (формиране 3. II 1945. у Новом Саду), Прве пилотске школе (формиране 14. III 1945. у Земунику код Задра) и Школе за летаче у Панчеву (почела са радом 15. IX 1945) формирано је октобра 1945. у Панчеву Ваздухопловно војно училиште (ВВУ) као јединствена школа за обуку активног и резервног летачког кадра (пилоти и извиђачи). У I класу примљени су само учесници НОБ различитих чинова и школских квалификација, а у наредне две класе и већи број лица из грађанства. Школовање је трајало две године (прве три класе), односно три године (IV класа). По завршеном школовању пилоти и извиђачи, који нису имали официрски чин, унапређивани су у чин заставника. За време школовања питомци су из двадесетак предмета имали око 1.500 часова наставе док им је летачка обука била 90 часова. Од 2.124 кандидата примљена у ВВУ у овом периоду за пилоте је обучено 1.520. ВВУ је 1949. предислоцирано у Мостар и исте године реорганизовано у Школу активних официра авијације (ШАОА). За време њеног постојања (1949–1952) школовање су завршиле V–VIII класе. У јесен 1953. ШАОА је ушла у састав Летачког школског центра (ЛШЦ) у којем су поред официрског кадра школовани и подофицири-пилоти и резервни подофицири-пилоти. ЛШЦ је реорганизован средином 1956. у Прву и Другу пилотску школу (Мостар и Титоград), у којима су се теоријска и практична обука одвијале паралелно током целе године. У Првој пилотској школи питомци су савладавали основне технике пилотирања, а у Другој пилотажу авиона у борбеним условима. Од 1949. до 1960. школовање је трајало три године; теоријска настава имала је око 20 предмета и фонд око 2.000 часова, а летачка обука је имала око 200 часова и укључивала је инструментално и ноћно летење.
Крајем 1959. напуштена је ова организациона структура и 1960. поново формирана **ВВА** са седиштем у Земунику (Задар). У академију су, у трајању од три године, примани свршени питомци Ваздухопловне гимназије „Маршал Тито" и они који су завршили средњу школу у грађанству. Летачка обука питомаца извођена је до 1968. на клипним и млазним авионима, а од 1968. до 1974. само на млазним авионима. Од 1974. постоји четворогодишње школовање питомаца. У првој години изучавани су општеобразовни, општевојни и стручни ваздухопловни предмети. У остале три године изводила се практична летачка обука, истовремено са теоријом, и борбена обука на авионима и хеликоптерима. Број часова летачке обуке повећан је на 285 сати. У **ВВА** су се школовали и питомци за командно-штабне официре. После завршеног школовања стицали су високо војно образовање и звање пилота и произвођени у чин потпоручника. Од 1981. у летачку обуку питомаца уведени су надзвучни и борбени авиони. Обука на надзвучним авионима вршена је на аеродрому у Пули. Последња пилотска класа која је завршила **ВВА** у Задру била је XL класа.
Заоштравање политичке ситуације у Југославији, рат у Словенији и повлачење снага ЈНА из те републике после проглашења независности, напади хрватских оружаних формација на припаднике и јединице ЈНА приморали су југословенски војни врх да у лето 1991. измести **ВВА** из Земуника. Од 10. до 30. августа хеликоптерима је евакуисана команда **ВВА** у Рајловац, док је део средстава **ВВА** превезен у рејон Подгорице тек у фебруару 1992. Октобра 1991. наставници летења и питомци **ВВА** смера надзвучне авијације пребазирани су из Пуле у Тузлу. Од марта 1992. **ВВА** је премештена у Жарково и припојена Војној академији на Бањици, где су питомци две године имали теоријску наставу, а практичну обуку на аеродрому Ковин. Завршне две године питомци су вежбали на аеродрому Голубовци код Подгорице, обучавајући се на авионима Г-2, Г-4 и Ј-22. После одвајања Црне Горе од Србије (2006) питомци су наставу и даље имали у Војној академији на Бањици, док су летачку обуку имали на аеродрому у Батајници.
ЛИТЕРАТУРА: З. Јурјевић, „Четрдесет година развоја Ваздухопловне војне академије"; Б. Рељан, „Педагошки лик Ваздухопловне војне академије", *Гласник РВ и* *ПВО*, 1984, 1; М. Бајчетић, „Ваздухопловна војна академија – четрдесет година у корак са временом", *Гласник РВ и ПВО*, 1984, 5; Б. Б. Димитријевић, *Југословенско ратно ваздухопловство 1942–1992*, Бг 2009.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНА ИНДУСТРИЈА
**ВАЗДУХОПЛОВНА ИНДУСТРИЈА**, грана индустрије за производњу летелица и ваздухопловне опреме у коју су укључени сви фактори од идеје, пројектовања, разраде, израде делова, монтаже, испитивања и испоруке ваздухоплова. Прве идеје о стварању **в. и.** јавиле су се међу српским ваздухопловцима на Солунском фронту, а већ крајем 1922. донета је одлука о изради школских авиона. Претеча **в. и.** била је Аеропланска радионица (АР) у Новом Саду, која већ од 1921. ради сложене трансформације (конверзије). Средином 1924. израдила је мању пробну серију Средњих Бранденбурга (СБ), а до краја 20-их неколико домаћих прототипова (Махокрилац, Физир-Мајбах, Ковањко).
Прва фабрика у Србији (и Југославији) „Икарус", основана 1923. у Новом Саду, испоручила је априла 1924. прве школске авионе ШБ (Школски Бранденбург) Ваздухопловству Краљевине СХС, а у јуну и прве хидроплане ШМ (Школски Мерцедес). Особине оба типа учврстиле су поверење у **в. и.** и домаће пројектанте. Априла 1924. основана је у Београду друга фабрика „Рогожарски" која је прво израђивала склопове, а затим серију ШБ и СБ. Те фабрике произвеле су до 1928. око 100 школских и тренажних авиона и хидроплана.
Због кризе у односима с Италијом, државни врх је почетком 1926. донео одлуку да у року од пет година набави преко 800 борбених и више стотина школских авиона, углавном од домаће **в. и.** Тај велики изазов **в. и.** је превазишла откупом лиценци модерних француских типова Бреге (Breguet) 19 и Потез (Potez) 25. Нова модерна фабрика за израду металних авиона у Краљеву уступљена је фирми „Бреге" уз обавезу да, паралелно са израдом авиона, српске раднике и техничаре обучи за самосталну производњу. Од 1928. израђено је 425 авиона основног типа Бреге 19 (у 6 главних верзија) за југословенско Ваздухопловство војске (ВВ) и 46 Брегe 197 за извоз (40 за Турску, 6 за Румунију).
Истовремено, „Икарусу" је наложено да из стратегијских разлога подигне нови погон у Земуну који је, до 1932, испоручио 220 авиона типа Потез 25 са домаћим моторима Јупитер. Стари погон у Новом Саду израдио је до 1931. и 37 извиђачких хидроавиона ИО (Извиђач обални) сопствене конструкције, као и неколико прототипова. Током 1928–1929. „Рогожарски" је произвео 32 Ф.1В (Физир–Мајбах) и 5 прототипова изведених из тог основног типа, а такође и прототип прелазног АЖР (Авион Живојина Рогожарског) названог „Плаво-жута птица".
Почетком 1927. у Земуну је основана четврта српска фабрика авиона „Змај" која је до почетка 30-их, по француским лиценцама израдила 45 школских Анриоа (Hanriot H.320), 10 хидроплана Х.41 (H.41H), 26 тренажних Гурду Лесер (Gourdou-Leseurre LGL B3) и 3 метална ловца Д.27 (Dewoitine D.27C.1). На основну прототипа „Рогожарског", „Змај" је произвео и 15 биплана Ф.1В А2 (Физир-Рајт) и 5 хидроавиона Ф.1М (Физир-Јупитер) као последње чланове домаће фамилије Ф.1.
Највећи подухват **в. и.** била је изградња две фабрике звездастих авио-мотора у Раковици. У „Индустрији аеропланских мотора" (ИАМ), равноправно су ангажовани француски и домаћи капитал, а фабрика је 1928–1932. испоручила 420 мотора Јупитер (Gnome-Rhone 9Ad Jupiter) 420 KS. Фабрика „Влајковић-Валтер" је, у сарадњи с „Валтером", 1929–1934. израдила 230 Валтера (Walter NZ/NZR 120) 120 KS. Освајање тих савремених авио-мотора у земљи која до тада није производила ни парне машине, представљало је велики помак у укупном индустријском, техничком, технолошком и привредном развоју Србије и целе Краљевине Југославије.
У истом периоду предузеће прецизне механике „Телеоптик" из Београда успоставило је лиценцну израду авио-инструмената и опреме, а многе домаће фирме освојиле су израду различитих материјала, полуфабриката и делова. Успон **в. и.** трајао je до 1932. када су престале поруџбине. Држава је, као једини наручилац, настојала да наручивањем малих серија ловаца Авиа БХ-33 и уступањем ремонта фабрикама, сачува језгро стручњака и специјализованих радника. У том периоду, прва генерација конструктора из 20-их година остварила је више типова војних школских и тренажних авиона и хидроавиона од којих су серијски рађена четири основна типа у 10 верзија (ШМ, ШМ.1, ШМ 120 КС, ИО, Ф.1В, Ф.1В-Рајт, Физ/Ј, ФН-М, ФН-В, ШФ/Валтер). Најбројнији су били ФН-В (130) и ФН-М (60), рађени 1931–1940. у три фабрике. До 1932. у Србији је створено и више цивилних спортских, туристичких и школских прототипова (од којих су неки рађени у малим радионицама): Свети Ђорђе (1927); Сиви Соко (1928); Физир 120 КС (1929); СИМ II, АФ.2 и АЖР (сви 1930); СИМ VII, „Ресава" и ЛАФ (сви 1931) и ФП.1 (1932).
Нови успон **в. и.** почео је средином 30-их када је неопходна модернизација ВВ опет делом поверена домаћој **в. и.** „Икарус" је производио металне ловце Хокер Фјури II (24 авиона) и ИК-2 (14), а од 1938. и лаке бомбардере Бристол Бленхајм (40). Трансформисана фабрика у Краљеву, под новим називом „Државна фабрика авиона", израдила је бомбардер Дорниер До-17 (33), а „Рогожарски" школски СИМ X (21) и хидроплан СИМ XII-Х (5), прелазне ПВТ (61) и ПВТ-Х (4), школски ловац Р-100 (26), борбени хидроплан СИМ XIV-Х (18) и ловац ИК-3 (13). Поред последњих серија школских ФН-В, „Змај" је произвео прелазни ФП-2 (65), Фјури II (16), а пред рат и Хокер Харикен (24).
Због повећане производње све фабрике увећале су 1935–1941. капацитете и број техничког особља и радника за више од 10 пута, увеле нове технологије и освојиле производњу нове опреме. Током тог периода у Србији су осниване нове фабрике помоћне у **в. и.** У Земуну је основана 1937. Једриличарска задруга „Утва" која је 1939. прерасла у Фабрику летелица „Утва А. Д." са погонима у Панчеву. До априла 1941. израђивала је једрилице и извршила монтажу 98 школских Бикер Јунгмана. У Сремској Митровици формирана је почетком 1939. и шеста српска фабрика авиона под називом „Албатрос" која је вршила ремонт школских авиона и једрилица и произвела 20 ФН-В и прототипове туристичког, школског и извиђачког авиона. Фабрика „Кнебл и Дитрих" из Инђије снабдевала је од 1934. војно и цивилно ваздухопловство падобранима рађеним по лиценци америчке фирме „Ирвин" (Irvin).
У Београду је 1931. основана и друга фабрика за израду авио-инструмената „Микрон", а 1938. и трећа „Нестор". Конкуренција и специјализација у тој врсти производње довеле су до стварања домаћих типова најмодернијих жироскопских и других инструмената, од којих су неки, по лиценци „Нестора", рађени током рата у Енглеској и САД. „Јасеница" A. Д. из Смедеревске Паланке освојила је израду више сопствених типова свећица за авио-моторе и земљу ослободила увоза. „Вистад" из Вишеграда израдио је неколико типова авио-бомби „Станковић", које су пред рат извожене у Француску, а „Митрошпед" из Сремске Митровице освојио је производњу букове лепенке. Неколико других фирми почело је пробну израду алуминијумских лимова и других материјала. Ипак, **в. и.** још увек је зависила од увоза, а приближавање рата још више је отежало њен положај. Због тога је, уз велику подршку Штаба ВВ, у кратком року освојена израда хитно потребних производа (увлачећи стајни трап, стартер мотора Гном-Рон, авио-акумулатор и др.), а „Икарус" је 1940. био пред освајањем израде металних елиса Хамилтон.
Израду авио-мотора наставила је ИАМ која је 1936. постала државно предузеће и променила име у „Индустрија мотора А. Д." (ИМ или ИМР АД). До 1938. освојена је израда три типа модерних звездастих мотора Гном-Рон, К-7 420 KS, К-9 600 KS и К-14 870 KS. Мотори К-7 уграђивани су у домаће прелазне типове, а К-14 у До-17. Употреба К-9 каснила је због бројних преправки које су спровели домаћи стручњаци. До априла 1941, ИМ је испоручио око 350 мотора К фамилије. У посебном погону, фабрика је почела 1940, прва у земљи, израду лиценцних камиона Прага (Praga RN 8), којe je преузело ВВ. За разлику од већине индустријских земаља код којих се у оквиру аутомобилске индустрије развила **в. и.**, у Србији је тај процес био обрнут – у једној фабрици авио-мотора зачета је индустрија аутомобила.
Успешан развој **в. и.** у Србији (и Југославији) и стварање великог броја домаћих типова летелица, омогућила је осмишљена политика школовања и усавршавања ваздухопловног стручног кадра. Преко 40 млађих машинских инжењера упућено је 1930--1939. на престижне универзитете, институте и фабрике, у Француску, Белгију, Немачку и Чехословачку. То је омогућило жив и оригиналан рад у земљи на пројектовању и изради летелица. Од средине 20-их, више младих машинских инжењера са Техничког факултета (ТФ) у Београду укључило се у пројектне бирое и погоне **в. и.** Од 1935. ТФ је започео наставу за ваздухопловне инжењере, а 1937. основана је посебна Ваздухопловна група, чији је значај за **в. и.** дошао до изражаја тек после рата. Машински техничари школовани су у Државној средњотехничкој школи у Београду, а ИАМ и друге фабрике обучавале су висококвалификоване раднике у сопственим школама интернатског типа. Више група инжењера и радника упућивано је на обуку у стране фабрике, носиоце лиценце.
Прави замах пројектантске делатности уследио је током 30-их година. Од војних типова, израђени су први домаћи метални ловац ИК-2, више успелих тренажера (ФП-2, ПВТ, Р-100, СИМ XII-Х), школски СИМ X и акробатски СИМ XI (сви рађени у серији, осим СИМ XI). У истом периоду, у Србији су створени и цивилни прототипови ФТ.1 „Небојша" (1936); СИМ VI и VIa (1937) и Б-3 и Б-4 (у изради 1940).
Ослањање ВВ на домаћу **в. и.** нарочито је изражено пред рат. Због отежане набавке авиона у иностранству, држава је плански подстицала пројектантско-конструкторску делатност и израду прототипова. „Рогожарски" је 1937. започео израду легендарног ИК-3 и двомоторног СИМ XIV-Х (Сим/А), касније рађених у серији. Затим је израдио прототипове двомоторног Р-313 и школског Бруцоша. „Икарус" је 1940. произвео четири прототипа – експериментални Б-5 са пилотом у лежећем ставу, метални двомоторни Оркан, модеран прелазни ММ-2 и школски Аеро-2. У „Змају" су остварени двомоторни Р-1 и школски Змај-Н, а у „Албатросу" извиђач НИРО, школски Алка и туристички Ј.М.8. У тренутку немачког напада, у изради су били двомоторни брзи ловац Рогожарски ИК-5, Змај ВИ (Војно-извиђачки) и др. Помоћна и **в. и.** запошљавале су у марту 1940. око 300 инжењера и техничара, 500 намештеника и око 6.000 радника, који су у Београду чинили преко 60% укупног броја запослених у металској грани. Фабрике „Икарус", ДФА – Државна фабрика авиона (Краљево) и ИМ су, због освојених технологија, вредности опреме и производње, убрајане у најпознатија предузећа у Србији. Успешном развоју **в. и.** у највећој мери допринели су стручњаци Техничког одсека Команде ВВ и Опитне групе (ВОГ). Први су имали одлучујући утицај на избор типова, рад пројектаната и производњу авиона, а други на побољшања, дораде и измене типова који су испитивани.
Захваљујући брзом развоју једриличарства, у Србији и Југославији постигнути су током 30-их значајни резултати у пројектовању и изради једрилица. Остварено је 16 различитих домаћих типова једрилица, од којих су најуспешније рађене у мањим серијама. По страним лиценцама, углавном немачким и пољским, рађено је још 15 типова, од којих је већина спадала у најзначајније типове тога времена. До рата је испоручено око 400 једрилица; првих шест примерака произведено је у „Икарусу", а скоро 50% од укупног броја у радионицама клубова и аматерских једриличарских група у Београду (највећа је била радионица Академског аероклуба), Новом Саду, Краљеву, Крушевцу, Крагујевцу, Нишу и другим местима. Од 1937. једрилице ради „Утва", а од 1939. и „Албатрос".
Током окупације земље, део **в. и.** укључен је у немачки привредни систем. Америчким бомбардовањима Београда и Земуна, девастирањем ДФА од стране Немаца и развлачењем имовине осталих фабрика, уништено је преко 40% предратних капацитета. Много стручних радника је нестало, само из ДФА Немци су стрељали октобра 1941. преко 480 радника и техничара. Срећом, већина ваздухопловних конструктора и стручњака је преживела, што је омогућило брзу обнову **в. и**. Већ крајем 1944. почела је обнова „Икаруса" и других фабрика у Србији. Августа 1945. на аеродрому у Београду је, као наследник ВОГ, основан Ваздухопловнотехнички центар (1949. преименован у Ваздухопловноопитни центар, ВОЦ), а августа 1946. и Ваздухопловнотехнички институт (ВТИ), научноистраживачка установа РВ. Истовремено, у јесен 1946, обновљена је настава на Ваздухопловној групи ТФ. Од 1941. до 2009, студије је завршило 2.300 ваздухопловних инжењера (од којих преко 220 странаца), магистрирало 217 студената, а одбрањена су и 83 доктората. Ти стручњаци су у послератном периоду постали носиоци научноистраживачких, развојних и организационих активности у домену **в. и.** и експлоатације летелица.
Одлука о планској обнови **в. и.** донета је почетком 1946, када је Команда Ратног ваздухопловства (РВ) сачинила програм за израду 860 авиона за пилотске школе и спортско ваздухопловство. Фебруара 1946. расписан је јавни конкурс за израду идејних пројеката који је спровео ВТИ. Неколико конструкторских група (КГ) предложило је, на бази предратних пројеката, још увек савремене концепције, а одабране прототипове авиона израдио је „Икарус" током наредне две године. Тип Аеро-2Б, једини рађен ван конкурса, први је полетео октобра 1946, а затим су следили прототипови осталих категорија, спортско-туристички „1. мај" и Тројка (оба 1947), основни школски 211 (1947), тренажни 212 и 213 (оба 1948) и двомоторни вишеседи 214 и 215 (оба 1949). После упоредних испитивања, одабрани типови серијски су рађени у „Утви" (Тројка, 212, 213) и „Икарусу" (Аеро-2, 214). У истом периоду „Икарус" је израдио, као развој предратног Б-5, експерименталне прототипове 232 и 451 са пилотом у лежећем положају.
Одлука да се настави с развојем сопствене **в. и.** добила је пуни значај 1948, после прекида односа Југославије са СССР-ом, када је **в. и.** остала једини извор за снабдевање Југословенског ратног ваздухопловства (ЈРВ). Одлучено је да се на бази предратног ИК-3 хитно пројектује и у „Икарусу" изради прототип, а затим и серија ловаца С-49А. Први од 45 С-49А испоручени су маја 1950, а 1952--1956. израђено је и 112 побољшаних металних С-49Ц. „Икарус" је 1952--1958. израдио и прототипове првих авиона с млазним моторима мале снаге (451М и ЛШ-451М Зоља), као и прототипове експерименталних млазних авиона (Ш-451 ММ Матица, Ј-451 ММ Стршљен I и Т-451ММ Стршљен II), док је израда млазног ловца Б-12В прекинута.
Обновљена је и производња једрилица у „Утви" која је 1946–1957. испоручила 322 једрилице, од којих три домаћа типа (Врабац, Чавка и Јастреб) и три страна (Орлик, Ждрал и Ваја). И „Икарус" је почетком 50-их израђивао познате домаће високоспособне једрилице (Орао, Кошава и Метеор), којима су освајана светска првенства. У то време, у клубовима и радионицама ВСЈ израђено је неколико стотина школских и тренажних једрилица и више прототипова, а остварен је и извоз једрилица у Грчку, Бурму и Боливију.
Израда падобрана поверена је предузећу „Клуз" које је у Београду изградило нове погоне. Од 1947. до 2010, та фирма је произвела 55.000 падобрана различитих врста за домаће тржиште, а преко 200.000 за извоз. Предузеће је приватизовано 2006.
Велику подршку пројектантима и фабрикама пружили су ВТИ и ВОЦ који је 1951. пресељен у нову базу у Батајници. За научна истраживања и испитивања у ВТИ, изграђено је на новој локацији у Жаркову код Београда више аеротунела различитих врста и карактеристика. Први је 1952. пуштен у рад тунел Т-32, а потом још седам аеротунела, од којих је последњи трисонични Т-38.
После раскида са СССР-ом створен је преамбициозан план изградње војне и **в. и.** којим је предвиђена изградња више нових фабрика у унутрашњости земље. Старе фабрике, које су достигле завидан технолошки ниво, присиљене су да се преоријентишу на цивилну производњу. „Утви" је средином 50-их ипак додељена израда „утешне серије" школских Аеро-3, а „Икарусу" Курира, чији су последњи примерци испоручени крајем 1962. Брисањем „Утве" са списка предузећа која раде за народну одбрану практично је укинута **в. и.** у Србији. Међутим, захваљујући упорности и ентузијазму „Утвиних" кадрова, који се нису помирили с одлукама власти, производња авиона ипак је одржана. Самоиницијативно је пројектован и израђен метални вишенаменски прототип Утва 56 из којег је развијено више типова што је касније омогућило обнављање ваздухопловне производње у „Утви".
У Трстенику је 1949. формирана фабрика за израду хидраулике, пнеуматике и стајних трапова „Прва Петолетка" (ППТ), а у Мостару 1951. фабрика „Соко" за израду млазних авиона. У Мостар је из „Икаруса" пренет део производних капацитета, обученог стручног кадра и започета производња прелазних авиона типа 522. У Бањалуци је 1950. подигнут „Руди Чајавец", који је 1960–1973. серијски израђивао успели радар „Фрушка гора" по пројекту ВТИ из средине 50-их. Израда лиценцних клипних мотора Валтер Минор (Walter Minor) 6-III почела је 1948. у новој фабрици „21. мај" у Кнежевцу код Београда. Крајем 1952. започета је испорука серије од 445 мотора ЈWM 6/III за школске авионе, крајем 50-их испоручена су 244 модификована ДМ-6Р за Курире, а освојена је и лиценцна израда млазних мотора Турбомека Палас (Turbomeca Palas). Предратна фабрика авиомотора ИМР преоријентисана је на израду камиона и трактора.
Нова успешна етапа у развоју **в. и.** почела је 1956. одлуком да се пројектује и изради млазни школско-борбени авион. Почетком 1957, искусни кадрови из дотадашњих КГ интегрисани су у ВТИ, у посебно одељење за ваздухопловне конструкције чији је главни задатак био да пројектује авион Галеб. „Соко" је израдио прототип Г-1 (полетео 1961. у Батајници) који је 1963. с великим успехом приказан на Међународном салону у Паризу и сврстан у највишу светску класу у својој категорији. Првих 20 Галеб Г-2 ушло је 1966. у састав РВ.
Убрзо је израђена и борбена верзија, једноседи Јастреб. Више од 20 година, та два типа (РВ ознаке Н-60 и Ј-21) били су основни типови у производном програму **в. и.** Укупно је израђен 251 Галеб (од тога 118 за извоз) и 208 Јастребова (31 за извоз). Галеб је коришћен скоро 30 година као школски млазни авион који je омогућио примену новог система обуке „од почетка" (ab initio) у школовању. Јастреб је постао главни тактички офанзивни тип РВ, мада је његова мала носивост довела до значајног смањења ватрене моћи јединица.
Паралелно с радовима на прототипу Г-1, „Соко" је по лиценци Вестленда (Westland) започео израду хеликоптера С-55 (WS-55). Трансмисија и други витални делови рађени су у „21. мају" и „ППТ". Тај први хеликоптер рађен у Југославији био је промашај са аспекта војне употребе, јер је већ застарео у време завршетка производње (1967), али је освајање израде помогло да **в. и.** усвоји нове, специфичне технологије. „Соко" је израдио 34 С-55-5 и монтирао четири С-55-7. Почетком 60-их ВТИ је пројектовао лаки клипни јуришник типа Крагуј (Ј-20), а „Соко" испоручио 14 (1967) и 27 (1977) авиона.
У том периоду „Утва" је обновила израду авиона. Труд њених ентузијаста се исплатио, из прототипа Утва 56 развијена је Утва 60. Од 1961. до 1966. израђено је 16 авиона, од којих 8 цивилних Утва 60АГ и 8 војних В-50 (6 хидроавиона Утва 60Х и 2 Утва 60АЕ). Затим је развијена Утва 66, која је испунила захтеве РВ. Први од четири прототипа полетео је 1966, а 1970--1976. израђено је 66 авиона типа Утва 66 (В-51) и 6 типа Утва 66Х (В-52). На бази тих типова настао је пољопривредни Утва 65 (укупно 46 у три верзије), извожен у Турску и Алжир. Развој и израда тих типова подигли су технолошки ниво у „Утви", тако да је РВ морало да рачуна и на могућности те већ отписане ваздухопловне фабрике.
Пошто економија СФРЈ није могла да обезбеди израду свих типова авиона и хеликоптера, крајем 60-их усвојен је програм израде у земљи само неких категорија летелица, највећим делом по домаћим пројектима, изузев хеликоптера Газела (Gazelle). План је захтевао организационо престројавање и велика улагања у модернизацију ВТИ, пратеће и **в. и.** Нови развојни циклус започет је пројектом двомоторног ловца-бомбардера Орао, којег је ВТИ разрађивао од краја 60-их. Када је касније постало јасно да ће пројекат захтевати велика средства, у програм је укључена **в. и.** Румуније, а заједнички пројекат назван је „ЈУРОМ" (YuRom). Обе земље су израдиле прототипове, прво једноседе (полетели октобра 1976), затим двоседе (1978), а почетком 70-их откупиле лиценцу за израду мотора Вајпер 632-41 (Rolls-Royce Viper Мk.632-41). Делове и склопове мотора израђивала су многа предузећа у СФРЈ, а финализацију је од 1975. обављао Завод „Орао" у Рајловцу. У СФРЈ је 1981–1992. произведено укупно 115 Орлова у четири верзије, а у Румунији 88 под називом ИАР-93 Вултур (IAR-93A/B Vultur).
Други пројекат из програма модернизације РВ био је лаки вишенаменски хеликоптер Газела, опремљен гасно-турбинским мотором Астазу (Turbomeca Astazou). Купљене су лиценце за летелицу и мотор, структуру и финализацију радио је „Соко", а главе ротора и трансмисију „21. мај". Први примерци испоручени су 1979. Борбена верзија Гама, остварена домаћим снагама, имала је савремену извиђачку и опрему за нишањење, лансере за противоклопне вођене ракете Маљутка (9М14М Малютка) и лаки преносни ракетни систем Стрела-2М (9К32 Стрела-2). Обе ракете произвео је по лиценци „Крушик" Ваљево. Укупно је израђено 163 Газеле, 100 типа SA.341H (један цивилни и 99 Х-42 за РВ) и 63 новијег типа SA.342L (Х-45).
Током 70-их ВТИ је развио школско-борбени авион нове генерације са стреластим крилима, Г-4 Супер Галеб. Авиони и мотори Вајпер 632-46 (Viper Mk.632-46) рађени су у добро повезаном систему **в. и.** Модерна конструкција и врхунске летне особине Г-4 обезбедиле су му велику међународну афирмацију на аеросалонима у Енглеској (1984) и Француској (1987, 1991), враћајући стару славу **в. и**. САД су разматрале откуп лиценце, а априла 1991. у Мијанмар (Бурму) извезено је 6 од уговорених 12 Г-4. Укупно 85 Г-4 примило је РВ: 2 прототипа, 6 предсеријских Г-4ППП и 77 серијских Н-62.
Авион за почетну и прелазну обуку НКА (нови клипни авион), касније назван Ласта, развијан је крајем 80-их, али је програм заустављен почетком 90-их. Исту судбину доживео је и развој вишенаменског надзвучног борбеног авиона НА (надзвучни авион). У ВТИ извршена је обимна модернизација увођењем нових информатичких технологија у пројектовању и изграђен трисонични аеротунел. У том периоду **в. и.** је освојила многе најновије технологије за производњу структуре авиона, мотора и опреме.
Поред опсежних припрема за освајање НА, развијана је значајна сарадња на многим цивилним програмима. Домаћи стручњаци учествовали су у развоју путничког БАК (BAC) 3-11, а са Пољацима у пројектовању гаме школских и туристичких авиона; за „Иљушин" је израђен велики модел за испитивање путничког Ил-114; домаће фирме су радиле склопове за „Боинг", „Ролс-Ројс" и друге познате фирме.
Током 60-их велика радионица Савезног ваздухопловног центра (СВЦ у Вршцу) прерасла је у Фабрику авиона и једрилица „Јастреб" (ФАЈ) која је, поред оправки, серијски производила школске двоседе Рода и Цирус, тренажне Делфин и Тренер и др. Од 1970, у сарадњи са немачком фирмом „Шемп-Хирт" (Schempp-Hirth), започета је израда високоспособних једрилица од композита. Произведено је преко 250 једрилица типа Цирус 17 (Cirrus VTC-17), Цирус стандард (Standard Cirrus VTC-15 и VTC-75) и Цирус Г (Cirrus G), већином извезених у земље Европе и САД. У том периоду „Јастреб" је израдио и прототипове домаћих пластичних моторизованих једрилица ССБ-17 и Шоле, мању серију Кошава 2 и преко 100 тренажних Вукова-Т (VTC-76), који још увек лете.
После разбијања СФРЈ већина програма и послова с иностранством је прекинута. И поред великих тешкоћа током последњих деценија, у Србији су и даље активне школске и научне ваздухопловне институције и значајан део старих производних капацитета, а створено је и више нових предузећа у приватном власништву. Авио-индустрија ДОО „Утва" је, после великих оштећења у бомбардовању 1999. обновила део погона и са ВТИ и предузећем „Југоимпорт-СДПР Ј.П." реализовала школску Ласту-95. Израђена су два прототипа, 20 авиона за Ирак и 15 за Војску Србије. Предузећа „Орао", „ППТ–Наменска", Ливница прецизних одливака, „Телеоптик–Жироскопи", „Клуз–Падобрани" и друга наставила су са израдом делова и опреме, развијајући нове програме. Значајна су и приватна предузећа „Aеро Ист Јуроп" и „Шторх Евиејшн" (раде ултралаке типове), „ЕДеПро" (турбомлазни и ракетни систем), „Винг" (композити), „Лоренс Валтер Србија" (опрема) и др.
ЛИТЕРАТУРА: О. М. Петровић, „Војни авиони Краљевине СХС/Југославије", *Лет*, 2000, 2; „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (део II: 1931–1941)", *Лет*, 2004, 3; „Војни аероплани Краљевине Југославије (модернизација – енглески типови)", *Весник*, 2008, 35; Б. Димитријевић, *Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992*, Бг 2009; Ч. Јанић, О. Петровић, *Век авијације у Србији 1910-2010*, Бг 2010; *Кратка историја ваздухопловства у Србији*, Бг 2011.
Oгњан M. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНИ МОТОРИ и ПРОПУЛЗОРИ
**ВАЗДУХОПЛОВНИ МОТОРИ и ПРОПУЛЗОРИ**, средства за погон ваздухоплова, системи интегрисани од пропулзивног елемента и мотора. Мотор је машина која претвара било коју врсту енергије у механичку. У ваздухопловству (преко 99%) примењују се мотори који део хемијске енергије погонске материје (гориво+оксидатор) претварају у механичку. То се реализује деснокретним термодинамичким циклусом који користи ваздух не само као извор оксидатора (кисеоник) него и као радну материју. Генерално постоје два типа оваквих мотора. Први реализује термодинамички циклус у затвореној радној запремини, а све елементе циклуса обавља у једном физичком простору, у различитим временима. Овом типу припада клипни мотор, који се у ваздухопловству примењује од 1903 (браћа Рајт). Он може да погони два типа пропулзивних елемената: елису и ротор хеликоптера. Код њега је однос снаге према габаритима такав да омогућава лет летелицама само у области малих брзина и висина. За погон тежих летелица и оних које треба да постигну веће брзине и висине лета неопходно је применити други тип мотора, код којег се елементи термодинамичког циклуса реализују у отвореној радној запремини, у различитим физичким просторима, истовремено и што је најважније – континуално. То им омогућава велики проток радне материје (преко 200 кг/с) и горива, што резултује знатно већим односом трансформисане снаге према габаритима (у односу на први тип мотора). Летелице погоњене другим типом мотора могу да остваре велике брзине и висине лета. Погонски елементи ових мотора су: елиса, ротор хеликоптера и млазник. Први серијски авион са овом врстом погона је био МЕ-262 (направљен у Немачкој, крајем II светског рата).
Неки од основних типова ваздухопловних пропулзора су: КЕП – клипно елисни пропулзор, који се користи за мале спортске авионе; КХП – клипно хеликоптерски пропулзор, тј. клипни мотор са ротором хеликоптера, који се користи за погон малих хеликоптера; ТЕП – турбоелисни пропулзор је спој гаснотурбинског мотора с елисом и млазником, који погони спорије транспортне авионе; ТХП – турбохеликоптерски пропулзор је мотор „снаге", а чине га гаснотурбински мотор и ротор хеликоптера; ТМП – турбомлазни пропулзор је гаснотурбински мотор са млазником. Он је први ушао у експлоатацију (МЕ-262) и доминирао до 70-их година XX в., а након тога су га потиснули сложенији пропулзори; ТМП-Д – ТМП са допунском комором сагоревања, која се налази између турбине и млазника, а када се укључи „форсаж", пропулзор даје знатно већу погонску силу; ДТМП-РС – двострујни турбомлазни пропулзор са раздвојеним струјама је сложени спој гаснотурбинског мотора, са два млазника; у мотору се истовремено реализују два термодинамичка циклуса (са топлом и хладном струјом), пропулзор има два раздвојена млазника, а користи се за погон највећег броја путничких авиона; НМП – набојно-млазни пропулзор је спој мотора који нема покретних делова и млазника, а због немогућности функционисања у статичким условима користи се за погон војних пројектила; ХСП – хиперсонични пропулзор је НМП у којем се сагоревање одвија у суперсоничним условима. Иако се на њему ради преко 50 година, још увек не постоји реализован функционалан примерак. Наведени типови пропулзора представљају само део постојећих и оних који су још у развоју. У Београду је 1927. основана „Индустрија аеропланских мотора д.д.", а 1928. произведен први југословенски (српски) клипни мотор Јупитер. Од тада па надаље велик број српских установа се бави разним делатностима у области ваздухопловних пропулзора: Војнотехнички институт Београд, Ваздухопловни музеј Београд, „ДМБ 21. мај" Београд (ФТМТ – фабрика турбомотора и трансмисије), ИМР (Индустрија мотора Раковица – Београд), ЛПО Ада (Ливница прецизних одливака – Ада), „Мома Станојловић" (Војни ремонтни завод – Београд), ЈАТ – техника (моторски одсек – Београд), „Орао" (Ремонтни завод – Бијељина), „Едепро" – Београд, „Икарбус" (или „Икарус" – Београд) и др.
ЛИТЕРАТУРА: В. Фотев, *Ваздухопловни пропулзори*, Бг 2011.
Васко Фотев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНИ МУЗЕЈ
**ВАЗДУХОПЛОВНИ МУЗЕЈ** (Музеј ваздухопловства), основан је 1957. у оквиру војног ваздухопловства, у Команди Ратног ваздухопловства (РВ), као „Одсек за историју и музеј југословенског ваздухопловства". Следеће године формиран је Музеј југословенског РВ (МЈРВ) у саставу Команде РВ, којим је руководио начелник у чину потпуковника. Од 1966. **В. м.** представља заједничку институцију југословенског цивилног и војног ваздухопловства која од 70-их делује под називом Музеј југословенског ваздухопловства (МЈВ), а после осамостаљења Србије добија назив Музеј ваздухопловства (МВ). Током целог периода, под истим кровом, паралелно раде два сегмента **В. м.**, цивилни и војни.
После пресељења из Команде на стари београдски аеродром, **В. м.** је 1960. отворио прву сталну изложбену поставку. Већина прикупљених експоната пренета је 1967. на нови цивилни аеродром „Београд" (данас „Никола Тесла") код Сурчина и смештена у два новоподигнута хангара, док су већи авиони постављени у простор око Техничке дирекције ЈАТ и касније, у зони пристанишне платформе аеродрома. Крајем 60-их донета је одлука да се наменски изгради нови објекат на међународном аеродрому. За организовање изградње, опремање објекта и постављање сталне изложбене поставке, РВ и 11 цивилних предузећа и организација формирали су 1971. заједничку институцију под називом „Музеј југословенског ваздухопловства у оснивању". На место директора постављен је историчар Чедомир Јанић, кустос **В. м.** од 1957. Он је од почетка био спиритус мовенс и централна личност у највећој мери одговорна и заслужна за све делатности **В. м**. Поред огромног доприноса у стварању и раду **В. м.**, оставио je од средине 50-их бројне и драгоцене текстове о српском и југословенском ваздухопловству и њиховим летелицама.
На југословенском конкурсу за архитектонско решење објекта и комплекса **В. м.** из 1969. победио је пројекат архитекте Ивана Штрауса из Сарајева. После одређених дотеривања и измена пројекта од стране посебне комисије с Александром Дероком на челу, започета је 1975. градња објекта. Препознатљива зграда у облику торуса, јединствене и сложене конструкције, завршена је тек крајем 1988, уз бројне организационе, техничке и финансијске тешкоће. Стална поставка коначно је отворена за публику тек 1989. на две етаже од скоро 6.000 м2 изложбене површине.
Захваљујући великој помоћи РВ, али и других ваздухопловних институција и предузећа, као и многих приватних дародаваца, **В. м.** је сакупио огромну збирку експоната. Музејска збирка оригиналних ваздухоплова садржи око 220 примерака, а неки од њих су светски раритети. Сачуван је највећи број послератних домаћих и страних типова, већином војних. Две реплике се односе на пионирски период (Сарић №1) и I светски рат (Њепор XI Бебе), а један авион (Змај ФН) води порекло из Краљевине Југославије, мада је израђен 1945.
Стална изложбена поставка постављена је на два нивоа у унутрашњости зграде. Садржи 32 авиона, три хеликоптера, седам једрилица, четири беспилотне летелице, прототип ракете „в-з", четири турбомлазна и пет клипних авио-мотора, први модерни радар у југословенском РВ, симулатор летења и др. Значајни периоди националне ваздухопловне историје приказани су посебним тематским збиркама као што су „Српска авијатика 1912–1918" и „Ваздухопловство у Априлском рату 1941. године". На горњој галерији изложено је много оригиналних предмета, делова, докумената, фотографија, цртежа, макета и диорама, а такође и две тематске изложбе које приказују развој домаће ваздухопловне мисли и индустрије 1923–1993, те развој ваздушног саобраћаја од 1923.
На простору око зграде **В. м.** постављена је спољна изложбена поставка са 12 оригиналних експоната (седам авиона, четири хеликоптера, један радар), а у посебном ограђеном делу иза зграде налази се преко 60 авиона (Галеб, Јастреб, Орао, Г-4 и МиГ-21) који су предати Музеју 1997. током смањивања броја авиона у РВ по Дејтонском споразуму.
Збирка авио-мотора садржи око 130 експоната, од ротативних типова класе I светског рата до редних и звездастих клипних типова, као и млазних мотора. У збирци се налазе и скоро сви домаћи предратни мотори (Јупитер, К-7, К-9, К-14NО) као и послератни (Валтер, Палас, Вајпер). Највећи део мотора изложен је у посебној тематској поставци у специјалном депоу.
Важна је и збирка ваздухопловног наоружања (митраљези, топови, вођене и невођене ракете, бомбе) и муниције. У њој су прве авио-бомбе и стрелице из периода I светског рата, а такође и најсавременије ракете и бомбе преостале из рата са НАТО. Највећи део наоружања је у посебном депоу.
Осим поменутих, **В. м.** поседује и око 8.000 других историјских и техничких експоната. Студијска збирка макета летелица, због бројности, разноврсности, квалитета и тачности, заслужује посебну пажњу. Садржи око 230 макета у размерама 1:10 до 1:20, израђених техником ламелираног дрвета, моделарском техником и применом плексигласа. Посебну вредност представљају оригиналне макете авиона (укупно осам) које су рађене у земљи пре и после II светског рата, за аеродинамичка испитивања у страним и домаћим аеротунелима.
У депоу библиотеке чувају се ваздухопловна литература, часописи, брошуре и други штампани материјал, а у фототеци огроман број фотографија, негатива и плоча. У архиви техничке документације налазе се цртежи авиона, једрилица, мотора и друге опреме, упутства за експлоатацију 180 ваздухоплова, извештаји са испитивања авиона и друга техничка документација, као и хемеротека. Посебне збирке предмета су меморијалне збирке значајних ваздухопловних личности које садрже униформе, ордење, плакете, документа, трофеје, оружје и др.
По типу, **В. м.** припада групи историјско-техничких музеја, а по класификацији међународне организације музеја (International Council of Museums – ICOM) сврстава се у категорију специјалистичких музеја. По међународним критеријумима, **В. м.** се убраја међу водеће институције тога типа и представља једну од највреднијих националних колекција на свету. У њему се организују изложбе, окупљања и друге манифестације. У холу се налази специјализована продавница макета, литературе и сувенира као и бифе. Музеј представља значајну туристичку дестинацију за велик број туриста из иностранства.
ЛИТЕРАТУРА: Č. Janič, „Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva", *YUVAM Bilten*, Sečovlje, 1989, 2; *Лет дуг седам деценија*, Бг 1997; Д. Костић, „Музеј ваздухопловства и посетиоци", *Лет*, 1998, 1; П. Миладиновић, „Ваздухопловни музеји и збирке у свету", *Лет*, 1998, 1; Ч. Јанић, „Музеј југословенског ваздухопловства у ратним збивањима 1999. године", *Лет*, 2000, 2; „Делатности Музеја југословенског ваздухопловства од 2000. до 2002. године", *Лет*, 2004, 3; „Музеј ваздухопловства Београд", *ЈАТ Ревија*, март 2007; *Годишњак српског ваздухопловства за 2008–2009. годину*, Бг 2010; Ч. Јанић, О. Петровић, *Кратка историја ваздухопловства у Србији*, Бг 2011.
Огњан М. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНИ ОПИТНИ ЦЕНТАР
**ВАЗДУХОПЛОВНИ ОПИТНИ ЦЕНТАР**, војна установа која обавља научно-техничко испитивање и верификацију авиона, ваздухоплова и ваздухопловне опреме. Почетком 30-их година прошлог века у Краљевини Југославији почиње нагли развој ваздухопловне индустрије. У новооснованим фабрикама се формирају групе пилота које се баве развојним испитивањима авиона у лету. Са друге стране, набавка авиона из иностранства указивала је на потребу упоредног, односно верификационог испитивања, па је у ту сврху, а по угледу на друге европске земље, 1933. основана Ваздухопловноопитна група (ВОГ). Од оснивања 1933. до 1941. кроз ВОГ је прошло више од 60 различитих типова и варијаната авиона домаће и стране конструкције и производње. У погледу опремљености за вршење наменских задатака ВОГ је располагао знатном количином мерне опреме, која је нажалост уништена у Aприлском рату 1941. У послератном периоду, тачније 10. VIII 1946, на аеродрому Земун формиран је Ваздухопловнотехнички центар, који убрзо постаје **ВОЦ**. Године 1951. **ВОЦ** je премештен на аеродром у Батајници, где се и данас налази. **ВОЦ** је намењен првенствено обављању развојних, хомологационих и верификационих летних испитивања ваздухоплова, мотора, ваздухопловне опреме и наоружања из домаће производње и увоза. Осим основног задатка **ВОЦ** врши обуку опитних пилота за сопствене потребе, завода и фабрика, као и преобуку летачког и техничког састава ваздухопловства у коришћењу нових средстава ратне технике. Такође, пише упутства за коришћење средстава која се испитују и посебно развија научноистраживачки рад у области примењених истраживања у лету, као и метода испитивања поузданости и оцењивања квалитета производа. За извршење задатака испитивања **ВОЦ** има лабораторију, потребну испитно-мерну опрему, рачунарску технику, потребну базу за мерење брзине, полигон за испитивање наоружања, телеметарски центар и мобилни теодолитски систем. Сачувани подаци о испитивањима показују да је од 1945. до 2005. кроз **ВОЦ** прошло више од 205 ваздухоплова домаће и стране конструкције. Осим ваздухоплова и мотора у ужем смислу испитивани су и пилотски, односно теретни падобрани, ваздухопловно наоружање, као и класична, односно електронска ваздухопловна опрема и бројна земаљска пратећа средства. Разуме се да је овакав рад захтевао и стручњаке одговарајућих профила. Оспособљавање инжењера за задатке испитивања у лету вршено је донекле на бази наслеђених знања, као и искустава других сличних установа у свету, наравно у оној мери коју су пружале оскудне информације у стручним часописима и доступној литератури. Неколико стручњака је завршило специјалистичке школе у иностранству, а остварена је успешна сарадња са Машинским факултетом у Београду, у погледу организовања специјализације и последипломских студија усмерених на проблематику испитивања авиона у лету. Да би се усавршио рад опитних пилота још у самом почетку основани су курсеви за њихово усавршавање, које су морали проћи пре преузимања задатака испитивања авиона у лету. Овакав начин обуке, односно усавршавања, настављен је до данашњих дана. У току НАТО агресије 1999. на објекте **ВОЦ**-а бачена су 53 пројектила велике разорне моћи, уништено је 10 објеката са укупно 10.000 м2 смештајног, лабораторијског, радионичког и магацинског простора. Међутим, алат, испитно-мерна опрема, рачунски и телеметријски центар су благовремено премештени на нове локације, тако да је **ВОЦ** и поред огромних разарања наставио свој рад.
Владимир Д. Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНИ САВЕЗ СРБИЈЕ
**ВАЗДУХОПЛОВНИ САВЕЗ СРБИЈЕ**, цивилна ваздухопловна спортско-техничка организација Републике Србије. Од 1945. почиње оснивање аероклубова (АК) у Србији, до 1948. у свим југословенским републикама основани су савези, а 1948. и Ваздухопловни савез Југославије (ВСЈ). Највише чланова и АК имао је **ВСС**. Првобитни задаци, селекција и обука пилота и падобранаца за Ратно ваздухопловство (РВ), проширени су 1948. радом на омасовљавању и ширењу ваздухопловног духа и спортова. Чланство ВСЈ у Међународној ваздухопловној федерацији (ФАИ) обновљено је 1950. У организацији ВСЈ и **ВСС** одржано је више европских (ЕП) и светских првенстава (СП) различитих ваздухопловних спортова, а октобра 2011. **ВСС** је био и домаћин 105. генералне конференције ФАИ у Београду.
Као републичка организација, **ВСС** је деловао од 1948. у оквиру федералног ВСЈ који је до 1953. био у саставу Народне технике, до 1971. самосталан, до 1975. радио под називом Савез ваздухопловних организација Југославије (СВОЈ), до 2003. поново као ВСЈ и до 2006. као ВС Србије и Црне Горе. Од 2006. **ВСС** је постао самосталан.
Од раних 60-их до 80-их, моделарством се у Србији бавило више од 15.000 деце и омладине, а око 2.000 се такмичило. До 1990. у Југославији и Србији организована су четири СП и 14 ЕП у разним категоријама и освојена три СП у категорији једрилица. Моделари Србије оборили су три светска рекорда. Од 1955. у ВСЈ је деловао популаран Селенитски покрет са око 400 клубова, а од краја 60-их и ракетно моделарство. Вршац је 1972. био домаћин 1. СП у ракетном моделарству, а 2011. **ВСС** је организовао СП у ваздухопловном моделарству на Златибору и ЕП у Београду.
У Југославији је 1947–1990. обучено преко 44.000 спортских падобранаца (од тога 18.000 у Србији) и изведено преко милион падобранских скокова. Поред учешћа на клупским и републичким такмичењима, падобранци **ВСС** одржали су бројне купове и 38 државних првенстава. Падобранска репрезентација Југославије, у којој су увек били и падобранци Србије, учествовала је 1951–1990. на 25 СП освајајући највиша места. Током 1956–1966. у Савезном ваздухопловном центру (СВЦ) у Вршцу оборено је 15 светских рекорда. Године 1951. у Југославији је одржано 1. СП, 2011. **ВСС** је организовао ЕП у Кикинди, а 2012. 58. падобранско првенство Србије.
Од 1947. активан је цивилни једриличарски центар у Вршцу, а 1954. формиран је СВЦ, основна база за обуку и припреме. Једриличарство је у снажном успону током више од 25 година, о чему сведоче изванредни успеси 1950, 1954. и 1956. на Светским једриличарским првенствима (СЈП). До краја 70-их у Вршцу су постављени многи национални рекорди и чак шест светских у више једриличарских дисциплина (признатих од ФАИ), а одржано је и више међународних такмичења (најважније 13. СЈП из 1972).
Од 1948. у Руми ради Савезна пилотска школа (СПШ) која је до 1953. обучила 1.100 питомаца. Обука је настављена у републичким ваздухопловним центрима (РВЦ), а затим у већим АК. Поред пилота из СПШ, само у **ВСС** је до краја 80-их обучено још преко 2.300 спортских пилота. Део пилота је отишао у РВ, а око 800 се укључило у ЈАТ и друге компаније (233 само 1975–1978). Од 1957. до 1972, када је ушао у Пилотску академију ЈАТ, СВЦ је прерастао у важан међународни центар за школовање летача са заокруженим системом обуке. У том периоду обучен је и велик број страних пилота, а стручњаци из **ВСС** имали су значајне улоге у органима државних ваздухопловних власти, индустрији, медицинским и ваздухопловним установама и фирмама.
Од 1948, када је у Руми одржан 1. савезни ваздухопловни слет, сваке године одржавана су савезна и рели такмичења у моторном летењу. Најзначајнији, „Рели за прелазни пехар маршала Тита" био је у рангу савезног првенства. Одржан је велик број купова, меморијалних и такмичења у акробацијама, прецизном слетању и другим дисциплинама, а било је учешћа на бројним ЕП (три златне медаље) и европским релијима (највиша места). У организацији ВСЈ, млазни авиони југословенске конструкције израђени у „Икарусу", освојили су 1960. два светска рекорда брзине – у категорији Ц-1д Ш-451ММ Матица, а у Ц-1ц ШЛ-451М Зоља.
Трофејне домаће и мађарске једрилице коришћене су одмах после рата, а већ од 1946. једрилице израђене у индустрији и радионицама. После трофејних авиона Јунгман, Тајгер и Дар-9, уведена је Утва Тројка, први тип специјално рађен за ВСЈ (80 примерака). Почев од 1950, РВ је доделило ВСЈ 58 По-2, 30 УТ-2/2М и већи број других (ФН, Рода, Јунгман и др.), од 1958. 80 Аеро-2 и 58 По-2 Валтер, од 1961. 104 Аеро-3, од 1963. 122 Курира и од 1978. 28 Утва 66. Године 1968. набављено је за ВСЈ 20 Цитабрија ЦХ-10, а 1975. 20 Пајпера ПА-18. Више школских и спортских Цесна 150 и 172, Вилга и других, купили су и сами АК. „Утва" је 1975–1981. израдила 114 наменски пројектованих Утви 75 (други тип рађен за ВСЈ), већином предатих клубовима. Од РВ је 1977–1983. преузето и 16 акробатских Злинова 526. Крајем 1985. ВСЈ је имао 239 авиона разних типова, од којих 74 у **ВСС**.
Током 90-их **ВСС** пролази кроз период кризе. Сарадња са РВ прекинута је 1994, а средства (Утва 75, Злин и једрилице ФАЈ Вук-Т) и опрема трајно су преузети 1996. од Војске Југославије. И поред тешкоћа, одржавана су првенства и такмичења, постављани државни рекорди, а остварен је и убрзани развој у летењу параглајдерима, моторним змајевима и балонима, као и све веће учешће српских спортиста на међународним такмичењима. Од почетка XXI в., **ВСС** је организовао у Србији три СП и шест ЕП у ваздухопловном и ракетном моделарству, по једно СП и ЕП у параглајдерским дисциплинама, а постављено је и више светских рекорда у ракетном моделарству. Српски једриличари поставили су у Аустралији и Африци неколико националних рекорда у више категорија. Крајем 2009. **ВСС** је имао више од 70 организација (клубови, територијални и струковни савези) са око 2.500 чланова, а 2012. у **ВСС** је било 48 авиона (од тога пет млазних) у 22 АК.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак српског ваздухопловства 2008-2009*, Бг 2009; Ч. Јанић, О. Петровић, *Кратка историја ваздухопловства у Србији*, Бг 2011; Č. Janić, O. Petrović, *The Century of Sport Аviation in Serbia*, Bg 2011.
Oгњан М. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНИ ТЕХНИЧКИ ИНСТИТУТ
**ВАЗДУХОПЛОВНИ ТЕХНИЧКИ ИНСТИТУТ**, установа војске југословенске државе, основана 10. VIII 1946. у Земуну са задатком проучавања ваздухопловне технике и разних техничких дисциплина везаних за ваздухопловство. Убрзо по оснивању установа се преселила у Жарково, где је добила велики грађевински простор за изградњу лабораторија и опитних уређаја великих димензија. **ВТИ** је радио као самостална институција до 3. XI 1948, када је ушао у састав новоформираног јединственог Војнотехничког института ЈА у којем је остао до средине 1950. и до поновног враћања у састав Команде ратног ваздухопловства. Од 1951. до 1957. конструкторска делатност одвијала се у оквиру конструкторских група, док је **ВТИ** учествовао у аеродинамичким испитивањима модела новопројектованих авиона за потребе ратног ваздухопловства. У том периоду изграђени су основни објекти за рад установе и започето опремање лабораторија. После укидања конструкторских група, крајем 1957, највећи број запослених прешао је на рад у **ВТИ**, који је објединио ваздухопловно истраживање, пројектовање и испитивање у области ваздухопловства. У периоду до 1966. од авиона реализовани су школско-борбени млазни двосед Г-2 Галеб (1961), лаки јуришни клипни једносед Крагуј (1962) и јуришни млазни једносед Јастреб (1963). У току 1964. завршена је изградња великог подзвучног аеротунела Т-35, а 1966. малог кроззвучно-надзвучног аеротунела Т-36. У пројектовању авиона Орао била је остварена значајна сарадња са Румунијом, а прототип овог авиона полетео је 1974. Крајем 70-их година ХХ в. развијен је у **ВТИ** и школско борбени авион Г-4 Супер Галеб, чији је први прототип полетео 1978. Да би могле да се испитују макете авиона у надзвучном тунелу, од 1978. до 1984. пројектован је и изграђен трисонични аеротунел Т-38. У њему су могла да се врше испитивања не само модела авиона, него и свих врста вођених ракета, нарочито ракета које се користе за лет у ниским слојевима атмосфере. Током 80-их година XX в. **ВТИ** је започео развој вишенаменског надзвучног борбеног авиона, али је овај пројекат обустављен крајем те деценије. **ВТИ** је 1992. интегрисан у јединствени интервидовски Војнотехнички институт Војске Југославије. Ваздухопловна делатност се од тада одвијала кроз рад специјалистичких служби у оквиру Сектора за ваздухоплове, Сектора за ваздухопловне системе, Сектора за експерименталну аеродинамику и Лабораторије за експерименталну чврстоћу. Током 90-их и у првој деценији XXI в. Сектор за ваздухоплове радио је на модернизацији авиона, развоју беспилотних летелица, једрилица и авиона за обуку Ласта 95. Такође, радио је на развоју ракетних система, авио-бомби и на цивилним програмима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, „25 година Ваздухопловнотехничког института", *Гласник РВ и ПВО*, 1971, 5; Група аутора, *Развој оружаних снага СФРЈ 1945–1985. Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана*, Бг 1989; З. Рендулић, *Авиони домаће конструкције после Другог светског рата*, Бг 1996; *Годишњак српског ваздухопловства 2007*, Бг 2007; *Историја Војнотехничког института*, Бг 2008.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВНОТЕХНИЧКА ВОЈНА АКАДЕМИЈА
**ВАЗДУХОПЛОВНОТЕХНИЧКА ВОЈНА АКАДЕМИЈА**, високошколска војна установа Југословенске народне армије. Формирана је у склопу реформи војног школства новембра 1952. у Рајловцу као Ваздухопловна техничка академија преформирањем Ваздухопловног војнотехничког училишта које је постојало од 1947. ради школовања официрског кадра за потребе ваздухопловне техничке службе. Поред официрског чина, свршени питомци су стицали и стручни назив дипломираног војног инжењера. Почетком 1953. премештена је у Жарково, а поново је предислоцирана у Рајловац 1956. Функционисала је у оквиру Ваздухопловнотехничког школског центра до 1966, када је потчињена директно Команди Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. У њеном саставу се налазила и Школа за резервне ваздухопловнотехничке официре. Септембра 1977. преименована је у Ваздухопловнотехничку војну академију. Школовање у њој је трајало пет година. Током школовања питомци су изучавали опште предмете, стручне војне и техничке предмете, уз војну обуку и морално-политичко васпитање у марксистичком духу. Састојала се од два степена школовања: основно у Рајловцу и више у Жаркову. Повлачењем јединица ЈНА са територије Босне и Херцеговине маја 1992. у целини је премештена у Жарково. Реорганизацијом војног школства у Војсци Југославије 1992. изгубила је статус посебне војне високошколске установе и постала део (посебан смер) Војнотехничке академије.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Станић, *Војно школство ЈНА*, Бг 1986; Б. Димитријевић, *Југословенско ратно ваздухопловство 1942–1992*, Бг 2006; *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВСТВО
**ВАЗДУХОПЛОВСТВО**, организација и делатност везана за летење ваздухопловима и искоришћење ваздушног простора. По врсти ваздухоплова дели се на балонство и авијацију, по намени на цивилно и војно **в**. Цивилно служи за разне сврхе, а дели се на саобраћајно/транспортну, спортску, санитетску и привредну авијацију. У Србији се развијало од 1925. кроз рад Аероклуба, Ваздухопловног савеза Србије, спортског ваздухопловства, авио-компанија (Аеропут, ЈАТ, Авиогенекс и др.), предузећа, фабрика и приватних власника. Војно **в.** намењено је оружаним снагама и најчешће се дели на ратно, морнаричко и **в.** копнене војске.
Планови о опремању јединица извиђачким балонима разматрани су у Србији још крајем XIX в., а капетан Коста Милетић завршио је 1902. у Русији обуку за управљање балоном. Прва два балона купљена су 1909. у Немачкој, везани извиђачки змај-балон Парсевал и слободан сферни балон Ридингер са именом „Србија". Везе Србије са пионирским периодом авијације односе сe на Ивана Сарића из Суботице који је сам 1910. и 1911. успешно израдио два авиона (Сарић №1 и №2) и Михајла Мерћепa, Србина из Загреба, који је у својој радионици 1911–1914. произвео пет авиона пет различитих типова, од којих је један (Мерћеп–Комитски) био први авион у власништву грађана Краљевине Србије.
Развој војног **в.** у Србији почео је 1912. када је у Нишу формирана Ваздухопловна команда (ВК) Српске војске и њена летачка јединица, Аеропланска ескадра. Тиме се Србија уврстила међу 15 држава које су у свом наоружању имале авионе. У јануару 1913. ВК је имала 11 авиона, 6 српских и 7 страних пилота, 2 балона, централу за производњу водоника и голубију пошту. Њени балони и авиони први пут су употребљени 1913. у балканским ратовима, а затим и 1914–1915. у I светском рату. Од фебруара 1915. у Србији дејствује француска ескадрила, а од октобра пет њених авиона МФ-11 носи српске ознаке. Крајем новембра, шест преосталих МФ-11 превезло је с Косова у Албанију рањенике и болеснике и та операција се сматра првом ваздушном санитетском евакуацијом у свету. До јануара 1916. кроз ВК је прошло четири балона и 21 авион (13 типова). Од шест заплењених авиона, два су коришћена, док је 11 непријатељских оборено или приземљено.
По споразуму са савезницима формирана је 1916. Авијатика Српске војске (Aéronautique de l'Armée Serbe) или Српска авијатика (СА) са пет мешовитих ескадрила (носиле назив француско-српске), у целости ослоњена на француску војну и ваздухопловну организацију и изворе снабдевања. Посебна јединица СА, Аероплански депо у Микри код Солуна имао је у свом саставу Аероплански парк за оправку авиона и мотора. Депо је био и својеврсни школски центар за српско летачко и техничко особље, мада је већина пилота обучена у Француској. Августа 1916. СА је започела дејства на фронту. Са повећањем броја пилота и извиђача обучених током 1917–1918, растао је и борбени учинак, до краја рата остварено је преко 3.000 борбених летова. Јануара 1918. формирана је 1. српска ескадрила само са српским особљем, у мају и 2. српска ескадрила; обе јединице имале су кључну улогу у пробоју Солунског фронта. До краја рата СА је, поред осталих, користила типове Морис Фарман МФ.11/11бис, Фарман Ф.40/41/1,40, Њепор 11/11/12/21/23/24, Доран АР–1, Бреге 14 и Спад и др. Укупан број се процењује на око 230 авиона (24 типа).
У саставу оружаних снага Краљевине СХС (од 1929. Краљевине Југославије – KJ) од почетка је функционисало Војно ваздухопловство (В КСХС), од 1930. названо Ваздухопловство војске (ВВ). Од Штаба српске Аеропланске ескадре формирана је 1919. нова ВК, a 1920. Одељење за Ваздухопловство (ОзВ) при Министарству војске и морнарице (МВиМ) које је 1927. преформирано у Петроварадину у Команду Ваздухопловства (КВ) у рангу армије. За непуне 22 године ВВ прешло је пут од мале јединице потчињене инжењерији до великог сложеног система самосталног рода војске. По досадашњим сазнањима, за то време кроз **в.** је прошло (са мобилисаним авионима) око 2.780 авиона и 223 конверзије, укупно 265 типова. Конверзије (52 типа) су били авиони преправљени (конвертовани, модификовани) у други тип, а преправке су биле таквог обима да се добијао нови тип авиона, обично са новом ознаком.
По обиму много мање Поморско ваздухопловство (ПВ), основано априла 1921, наоружано искључиво хидроавионима, било је у саставу Југословенске краљевске морнарице. Од 1924. набављало је домаће школске, а од 1926. немачке ратне хидроплане. Током постојања ПВ је користило укупно 202 школска и ратна хидроплана од којих су 123 израђена у земљи. Укупном броју морају се додати и 53 познате конверзије.
У саставу ВВ деловало је 1923–1938. и Војно балонство од четири балонске чете са базама у Новом Саду, Нишу и Сарајеву. Чете су биле опремљене са укупно седам осматрачких балона четири различита типа који су 1938. замењени аутожирима.
До 1941. ВВ је развило сложен систем обуке и усавршавања стручних кадрова. Обука пилота официра организована је 1919. у Новом Саду, подофицира 1921. у Мостару, а 1922. и обука резервних пилота. Ловачка школа формирана је 1928. у Земуну, Школа гађања и бомбардовања 1931. у Белој Цркви, Падобранска школа 1939. и Ваздухопловна академија 1940, обе у Панчеву. Обуку је завршило 1919–1941. преко 2.200 пилота и око 1.280 извиђача (активних и резервних). Летачи су учествовали на бројним домаћим и међународним такмичењима и митинзима. Најзначајније су биле Утакмице за златни Краљев пехар (1926–1936, осим 1930) и Утакмице држава Мале Антанте и Пољске (1927–1930).
Поред наслеђених, ВВ је до почетка 30-их изградило осам нових сталних аеродрома (у Београду, Скопљу, Нишу, Краљеву, Загребу, Сарајеву, Панчеву и Белој Цркви), а непосредно пред рат припремило преко 100 ратних летелишта.
У почетку **в.** је користило још увек савремене Бреге 14 и Спад наслеђене од СА и преузете 1919. и 1921. од Француза. Други извор снабдевања били су авиони из ратног плена, углавном из аустроугарског **в**. После француске војне помоћи (24 Потез 15), 1925. су започеле испоруке 206 француских авиона (Бреге 19, Девоатин и хидроплан Камс) и 320 мотора чиме је створен услов за прву већу модернизацију **в.** и формирање нових јединица. Од краја 1923. у земљи је започела рад домаћа ваздухопловна индустрија (ВИ) која је до почетка 30-их испоручила знатан део опреме, авиона и хидроплана (Мали и Средњи Бранденбург, ШМ, ИО, Ф.1В и др., преко 220 примерака). У исто време, Француска је и даље највећи испоручилац авиона, мотора и опреме за југословенско **в.** али сада и у сарадњи са домаћом ВИ. Држава је прво увозила одређен број авиона и мотора лиценцног типа, а затим је следила лиценцна израда. На тој основи увезени су почев од 1926. школски Анрио 320 (45 авиона) и тренажни Гурду-Лесер (20), 1927. борбени Потез 25 Лорен и Хиспано (40), 1928. мотори Јупитер, а 1930. Девоатин Д.27 (1). По лиценци су рађени 1928–1930. код „Змаја" Х.320 (45), Гурду-Лесер (26) и Д.27 (3), а 1928–1932. код „Икаруса" Потез-Јупитер (220) и код ФАК Бреге 19 (425). Тиме је ВВ добило 1924–1932. укупно 1.055 авиона француских типова.
Средином 20-их почео је увоз из других земаља. Прво су у Немачкој набављени борбени хидроплани Дорниер До-Д и До-Вал и тромоторци До-Y и Јункерс Г.24, делом преко немачких ратних репарација. Од Чехословачке купљена је крајем 20-их лиценца за израду мотора Валтер (рађени код „Влајковића"), а 1929–1931. један хидроплан Ш-16Ј, 24 ловца БХ-33 и лиценца („Икарус" израдио 20) и два тромоторца Авиа Ф.39. Из Енглеске су 1931. увезена три ловца Хокер Фјури I, а после дужег одлагања, 1935. је, уз откуп лиценце, наручено још 10 новијих Фјури II (у земљи израђено још 40). Почетком 1935. из Француске је набављен већи број три типа звездастих мотора Гном-Рон и купљена лиценца (рађени у ИМ „Раковица").
Од 1936. почела је свеобухватна реорганизација и модернизација **в**. По новој ратној формацији од 1938, пукови су имали две групе од по две (ређе три) ескадриле, а ВВ је организационо подељено на три сегмента: Оперативно (ОпВ, ратни и помоћни авиони), Армиjско (АрмВ, осматрачки авиони) и Позадинско ваздухопловство (ПозВ, школски и помоћни авиони). Од 1937. почело је увођење најмодернијих типова авиона и хидроавиона који су набављани из Енглеске, Немачке и Италије или у земљи рађени по британским и немачким лиценцама. Модернизација је спроведена у неповољним економским и међународним политичким околностима, а највећи проблем био је недостатак авио-мотора и немогућност брзе израде авиона у земљи. До рата је купљен мањи број разних типова мотора Хиспано-Суиза (за ИК-2, ИК-3, Змај Р-1) и Гном-Рон (за ИК-5), а такође и два двомоторца Потез 63. Из Енглеске су увезена 1937. три двоседа Хокер Хајнд и 1938. два аутожира Авро.
Испоруке првих 20 модерних бомбардера Дорнијер До-17Ка из Немачке и два узорна Бристол Бленхајм из Енглеске остварене су 1937. и настављене 1939–1940. увозом 16 комада типа До-17 и 20 авиона типа Бленхајма Б-1, док је ДФА из Краљева испоручила 33 До-17, а „Икарус" 40 комада Б-1. Из Италије је увезено 1938–1941. 45 тромоторних бомбардера Савоја СМ–79, 29 двомотораца Капрони Либечио и мањи број авио-мотора. За ПВ је купљено 1938–1939. 12 хидроавиона До-Х (До-22), а за ловачку авијацију 1938–1940. 24 Хокер Харикена („Змај" израдио још 24). Немци су ВВ испоручили 1939–1940. своје најмодерније типове: 73 ловца Месершмит Ме-109, 12 тренажних Ме-108, 22 осматрачка Физелер Шторх и 50 школских Бикер Јунгмана. Крајем 1940. и почетком 1941. стигло је још 12 авиона Ме-109, 100 Бикера у деловима који су монтирани у „Утви", као и материјал за нову серију од 40 комада До-17 започетих у ДФА.
И поред тешкоћа, КЈ је успела да 1937–1941. у највећој могућој мери опреми ВВ најмодернијим типовима ловаца и бомбардера, који су тада били у наоружању две највеће ваздухопловне силе, Немачке и Велике Британије. Планиране набавке модерних извиђача, тешких ловаца и транспортера нису остварене, а број школских, тренажних и помоћних авиона обезбеђивао је програм обуке и тренаже. Према званичној подели из 1940, авиони ВВ дељени су на ратне (ловци, бомбардери, извиђачи, за сарадњу) и школске (почетни, прелазни и ловачки-школски).
Априла 1941, ВВ је имало четири ваздухопловне бригаде са осам пукова, две самосталне групе и више школских и других јединица и служби, 50.000 људи (од тога 1.800 ваздухопловних официра), 2.000 пилота и око 930 авиона (од тога око 400 ратних) чак 60 типова. Авиони ОпВ летели су у 40 борбених ескадрила (18 ловачких, 20 бомбардерских, 2 извиђачке) и 8 неборбених (5 за везу, 1 санитетска и 2 транспортне). У исто време ПВ је имало само 74 хидроплана (од тога 13 ван употребе, а борбених 40), око 1.800 људи (75 борбено способних пилота и око 30 извиђача). У Априлском рату 6–18. IV 1941. непријатељ је употребио 2.401 (Немци 1.412, Италијани 702, Мађари 287), а Краљевина супротставила 441 борбени авион (314 у ОпВ, 87 у АрмВ и 40 у ПВ). Однос снага у броју борбених авиона износио је 5,44:1 у корист нападача, а ако се рачунају само модерни авиони, чак 8,76:1.
Током окупације земље, већ маја 1942. почиње стварање Партизанске авијације. Особље је било углавном из партизанског покрета, а авиони из плена. До краја рата формиране су две ескадриле. Припадници ВВ и ПВ који су априла 1941. избегли на Средњи исток наставили су борбу у америчком (преко 40 летача у саставу Југословенског деташмана) и британском **в.** (преко 130 летача, међу којима знатан број Срба). По споразуму са Савезницима, формиране су 1944. две југословенске ескадриле (сквадрона) у саставу РАФ, опремљене типовима Спитфајер и Харикен. Октобра 1944. склопљен је са СССР-ом уговор по којем је НОВЈ примила две ваздухопловне дивизије (вд) са целокупним наоружањем. Од њих су децембра 1944. формиране две југословенске вд (са по три пука) које су ушле у састав Ваздухопловства Југословенске армије (ВЈа), укупно око 7.000 људи и око 250 авиона. Укупан број авиона које су користиле југословенске снаге од маја 1942. до маја 1945 (у НОВЈ и код савезника) износио је око 670 авиона 56 типова. Од тога ВЈа је наследило око 480 авиона (51 тип) од којих су неки убрзо отписани.
Трансформација југословенског војног **в.** из ратне у мирнодопску формацију, обављeна је августа 1945. када су формирани четири в. д., један транспортни пук и четири ваздухопловне обласне комaнде одговорне за инфраструктуру и техничко обезбеђивање авијације. У то време ВЈа је располагало са 294 борбена и 80 неборбених авиона. Године 1947. уведен је назив Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ).
У деценијама послератног развоја ЈРВ је прошло кроз више различитих фаза организационог и техничког престројавања и усавршавања. Почетком 50-их формирана су два ваздухопловна корпуса (ВаК) и ваздушно-десантна бригада, а када је 1958. Југославија усвојила нову концепцију општенародне одбране (ОНО), **В.** је придодата и ваздушна одбрана, па је вид добио назив Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО). У саставу вида 1964–1987. била су два авијацијска корпуса (Ко РВ и ПВО) којима је 1988. придружен и трећи. Корпуси су обједињавали ловачкe авијацијске пукове (лап), ловачко-бомбардерскe (лбап) и хеликоптерскe (хап), једна авијацијска бригада (абр) била је предвиђена за подршку Југословенске ратне морнарице (ЈРМ), а у систему се налазило и више самосталних јединица. Систем ПВО чиниле су две дивизије ПВО (дПВО). Почетком 90-их РВ и ПВО ЈНА имало је нешто више од 800 авиона и хеликоптера, 8 ракетних дивизиона (рд) и 3 пука система ВОЈИН (ваздушно осматрање, јаљање и навођење). За време социјалистичке Југославије (1945–1992) кроз **в.** је прошло око 4.840 авиона и бар 570 конверзија, укупно 274 типа.
Обука летачког, техничког и командног састава РВ ослањала се на сложен и током времена усавршен систем школства. Од септембра 1945. у Панчеву ради Ваздухопловно војно училиште (ВВУ). Из њега је 1951. издвојена Школа резервних официра авијације (ШРОА), а ВВУ је 1952. прерасло у Ваздухопловну војну академију (ВВА). У Мостару је 1959. основана и Ваздухопловна гимназија. Од 1946. до 1990, обучено је преко 6.600 пилота и 283 навигатора. За школовање техничког састава формирана је 1945. Средња ваздухопловнотехничка подофицирска школа у Новом Саду, а 1947. Училиште у Рајловцу које је 1952. прерасло у Ваздухопловнотехничку војну академију (ВТВА). У Београду је 1966. основана Виша војна ваздухопловнотехничка академија (ВВВТА).
Стално повећање броја jeдиница довело је до повећања мреже војних аеродрома и ваздухопловних база (вб). До 1957. изграђено је 5 савремених аеродрома (највећи у Батајници), а током наредних деценија број војних аеродрома подигнут је на 20, од којих 8 у Србији.
У првом послератном периоду **в.** је користило различит материјал – око 120 авиона немачке израде (типови Јунгман, Јунгмајстер, Бестман, Ју-52, В-34, Рода, Штука, Ме-109 и други, рачунајући и 53 Ме-109 и шест УМе-109 примљених 1948. из Бугарске), 54 британске (Спитфајер, Харикен, Тајгер Мот Харвард, Проктор, Ансон), 43 југословенске (ФН, ФП-2, ПВТ, Р-100 и др., укључујући 11 ФН и 7 ФП-2 произведених после ослобођења), 21 италијанске (Капрони, ФЛ.3, Сајман, Г.50 и др.), 40 бугарске (Фазан, ДАР-9) и 46 чехословачке (Злин 381, К-65А, Бета-Минор), 8 америчких (Ц-47, Либератор, Лајтнинг) и француске (МС-406).
До 1948. **в.** је опремано скоро искључиво совјетским материјалом. Поред авиона наслеђених из рата (259 ушло у регистар ЈРВ), до прекида односа Југославије и источних земаља, ЈРВ је из СССР примило 406, а из Бугарске 162 авиона совјетске израде. То су били ловци Јаковљев Јак-1/3/9/9П и Ујак-7/9, јуришници Ил/УИл-2, лаки бомбардери Петљаков Пе/УПе-2, транспортни Лисунов Ли-2 и Шчербаков Шче-2, школски Поликарпов По-2 и Јаковљев УТ-2/2М.
Укључивањем Југославије 1951. у амерички Програм помоћи за заједничку одбрану (MDAP) започеле су испоруке западне технике. Од јула 1951. до средине 1954. ЈРВ је примило клипне типове Ансон (5), Оксфорд (5), Москито (143), Ф-47Д Тандерболт (150) и Даглас Ц-47 (20). „Нови материјал" је од ЈРВ захтевао велико прилагођавање, од паралелне употребе метричког и цоловног система мера, до новог система техничких прегледа, ремонта, снабдевања и начина употребе авијације.
Од почетка 1953. ЈРВ је почело да уводи у наоружање млазне авионе. То је још више усложило поменуто прилагођавање новој техници, али је знатно повећало борбену моћ **в**. Током 1953–1955. по програму војне помоћи примљени су авиони Т-33А (25) и Ф-84Г (167), хеликоптери С-51 (10), различита возила (1.800), веће количине авио-бомби, муниције и друге опреме. Ван програма набављен је ДХ-104 (2), а у иностранству и земљи одвијао се опсежан програм преобуке више хиљада људи.
Опремање ЈРВ настављено је по програму 1955–1956. испорукама извиђача РТ-33А (22) и 1957. ловаца Ф-86Е Сејбр (43). После тога, комерцијалним путем набављене су 1959. додатне количине Ф-86Е (78), а 1960. Ф-84Г (64), 1961. ловци Ф-86Д (130) и тренажери ТВ-2 (70) чиме је био завршен период снабдевања авионима са Запада. Амерички млазни авиони чинили су окосницу јединица **в**. до 1974. када су их заменили ловци МиГ-21 разних верзија, док је домаћи јуришник Јастреб Ј-21 преузео улогу ловца-бомбардера.
Важан извор снабдевања **в.** клипним авионима била је домаћа ВИ која је 1950–1956. испоручивала ловце С-49А/Ц (укупно 158), а 1948–1962. школске авионе Тројка (80), Аеро-2 (244) и Аеро-3 (112), прелазне типове 212 (61), 213 (197) и 522 (112), вишенаменски 214 (25) и авион за везу Курир (147). Током 60-их и 70-их РВ је примило и типове Утва 60/66/66Х (укупно 84).
Почетком 60-их почиње увођење совјетске технике у РВ и ПВО, прво суперсонични ловац МиГ-21, затим ракетни систем „земља–ваздух" типа Двина, ракета „ваздух–ваздух" К-13, радар П-30, а касније и П-15. Први МиГ-21Ф-13 (ознака РВ Л-12) долетели су 1962. и додељени 204. пуку у Батајници, који је тада имао и Ф-86E. Та јединица је једина у свету истовремено користила америчке и совјетске ловце и то у критичној фази хладног рата. После обуке у земљи и СССР-у, 1962. формиран је први ракетни пук (рп) ПВО са Двинама, 1967. други наоружан системом Волхов, а затим 1973. и 1976. још два пука опремљена новим системом Нева-М, чиме је заокружена ватрена моћ ПВО.
После увођења Л-12 РВ је наставило опремање ловцима МиГ. У периоду 1967–1983. набављено је шест верзија МиГ-21 и то МиГ-21ПФМ (Л-14), МиГ-21Р (Л-14и), МиГ-21М и МФ (оба Л-15), МиГ-21бис и бисК (Л-17 и Л-17к). Од 1967. до 1986. РВ је примило и 50 школско-борбених (наставних) авиона у три верзије, МиГ-21У (НЛ-12), МиГ-21УС (НЛ-14) и МиГ-21УМ (НЛ-16), чиме је достигнут број од чак 261 МиГ-21 у седам борбених и три наставне верзије.
Почетком 60-их одлучено је да се знатан део снабдевања новим ваздухопловима и опремом повери домаћим институтима и ВИ. То се настављало на одлуку из средине 50-их по којој је ВТИ пројектовао млазни наставни авион Галеб, а „Соко" испоручио РВ 1961–1962. два прототипа и 1965–1981. 130 комада Г-2 (Н-60). Из Галеба је развијен јуришник Јастреб (Ј-21) и произведен 1968–1977. у три верзије (укупно 177 у РВ). Лаки јуришни Крагуј (Ј-20) испоручен је 1967. и 1977 (41).
Током 1960–1961. започело је опремање РВ већим бројем хеликоптера. Из СССР-а је набављено 24 Миљ Ми-4, а нешто раније из Енглеске 7 Вестленд С-55-5/7 који су били узор за лиценцну израду („Соко" је произвео 1962–1968. 38). За потребе цивилних институција РВ је тада одржавало и 5 лаких Агуста-Бел АБ-47Ј. Експлоатацијом хеликоптера у јединицама је стечено искуство које је касније олакшало прихват нових типова тих специфичних летелица. Први тешки хеликоптери Ми-8 (ХТ-40) уведени су 1968, а до 1981. набављено је укупно 93 примерка. Лаки Ми-2 (ХТ-41) стигли су 1968 (15), а противподморнички Ка-25 (ХП-43) 1974 (6), Ми-14 (ХП-4) 1980 (4) и Ка-28 (ХП-46) 1988 (2). Увођење лаке вишенаменске Газеле (Х-42/45) почело је 1973 (177, од којих 162 лиценцно израђена).
За селекцију питомаца ВВА, РВ је увело 1968. 10 Злинова Z-526M (Н-61), а срeдином 70-их још 8 Z-526F (Н-61М). Током 1971–1972. набављени су транспортери Ан-12Б (2) и Јак-40 (6). Од 1976. 15 комада Ан-26 (Т-70) заменило је ветеране Ц-47 и Ли-3, док је 7 комада Ан-2ТД служило за помоћне задатке у транспортним јединицама. За ВИП транспорт набављени су крајем 60-их турбоелисни Ил-18Д и млазна Каравела, а 1975. и 2 Боинга 727. За потребе Географског и Геолошког института купљена су 1975. 2 До-28Д-2 опремљена специјалним камерама, а за РВ 1976. 2 Лирџета (Лр-25Б).
Максимални развој РВ и ПВО је достигло у периоду 1986–1991, када је у састав ловачке авијације уведено 18 модерних ловаца Микојан МиГ-29Б (Л-18) и 2 наставна МиГ-29УБ (НЛ-18), а у јединице ловачко-бомбардерске и извиђачке авијације 105 домаћих Орлова Ј/ИЈ/НЈ-22 као и 85 Г-4 Супер Галеб (Н-62).
После распада СФРЈ, формирана је Савезна Република Југославија (СРЈ), а њено РВ и ПВО Војске Југославије знатно је умањено и поново реорганизовано 1992. формирањем једног ВаК и једног ПВО корпуса. Раздвајањем Србије и Црне Горе 2006. створено је В и ПВО Војске Србије са две авио-базе (аб) које обједињавају ваздухопловне и пратеће јединице, једном ракетном бригадом (рбр) ПВО, Ваздухопловномедицинским институтом и Ремонтним заводом у Батајници. Број авиона је 1996. смањен одредбама Дејтонског уговора. Већи део је уништен, 65 авиона уступљено је 1997. Музеју ваздухопловства, а део Н–62 и НЛ–16 технолошки прерађен у ненаоружане верзије Н–62Ш (22) и НЛ–16Ш (девет). Године 1999. модификацијом је створен осавремењени прототип Г-4М.
У току агресије НАТО на СРЈ и Србију која је почела 24. III 1999, РВ се нашло у сличној ситуацији као ВВ у априлу 1941 – земља окружена са свих страна, а бројчани однос употребљених снага као и техничко-технолошка супериорност целог система авијације били су вишеструко на страни НАТО. Током 78 дана рата НАТО је употребио и најновије типове летелица и убојних средстава, нека су први пут тада коришћена. На снаге и објекте РВ и ПВО извршено је 512 напада на 171 локацији, при чему је уништено 127 летелица (119 на земљи и 8 у ваздуху) и оштећено 50, од којих је 17 после оправке враћено у употребу, тако да су неповратни губици РВ износили 151 авион. Из строја је избаченио седам рд Нева и седам ракетних батерија система Куб, четири осматрачка и више других радара и елемената ВОЈИН, који је у рату изгубио преко 85% средстава. Недостатак и инфериорност борбене технике ублажавани су применом различитих мера заштите, често успешним мерама обмањивања непријатеља и предузимањем различитих тактичких поступака. Ракетне јединице извршиле су укупно 96 гађања непријатељских авиона, утрошиле 163 ракете, док су АРЈ малог домета из ПВО лансирале око 200 ракета. Оборена су 2 америчка авиона (Ф-117А и Ф-16Ц), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. По званичној процени елемената и услова гађања погођено је још 36 авиона и 2 хеликоптера, али стварне резултате тешко је проценити.
Током 90-их дошло је до отписа великог броја летелица услед истека ресурса, што је са губицима у рату са НАТО драстично смањило број ваздухоплова тако да је В и ПВО 2006. наследило само неколико десетина оперативних авиона (Л/НЛ-17, Ј/ИЈ/НЈ-22 и Н-62) и сличан број хеликоптера (углавном Газеле и нешто ХТ-40). У првој деценији XXI в. РВ је преузело по два хеликоптера Ми-24Д (ХН-47) и Ми-17 (ХТ-48), 2009. I прототип Ласта-95, а 2011. II прототип и прве примерке од 15 серијских В-54 Ласта. Од распада СФРЈ до почетка 2013. **В.** је примило само 48 авиона и 32 конверзије (укупно 11 типова).
Укупан број авиона употребљен током 100 година (1912–2012) постојања свих војних **в.** на просторима Србије прорачунат је (према познатим подацима) на око 7.880 физичких примерака авиона (авиони који су летели у више ваздухопловстава урачунати су само једанпут) плус 825 конверзија, укупно 583 типа.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ј. Микић, *Историја Југословенског ваздухопловства*, Бг 1932; R. P. Givkovitch, *L'Aéronautique Yougoslave*, Bg 1935; *Чувари нашег неба*, Бг 1977; *Развој оружаних снага СФРЈ 1945–1985*; 4, *РВ и ПВО*; 16, I/II, *Научноистраживачка и развојна делатност*; 17, *Опремање наоружањем*, Бг 1989; *Српска авијатика*, Бг 1992; Ч. Јанић, О. Петровић, *Век авијације у Србији 1910–2010*, Бг 2010; *Кратка историја ваздухопловства у Србији*, Бг 2011; *Short History of Aviation in Serbia*, Bg 2011; Б. Димитријевић, *Југословенско ратно ваздухопловство 1942–1992*, Бг 2012; Б. Димитријевић, М. Мицевски, П. Миладиновић, *Краљевско ваздухопловство 1918–1944*, Бг 2012.
Огњан М. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУХОПЛОВСТВО
**ВАЗДУХОПЛОВСТВО**, спортска дисциплина која обухвата све врсте летења безмоторним и моторним летелицама са такмичарском сврхом. Настало је крајем XVIII в. са појавом балонства, а данас обухвата и падобранство, ваздухопловно једриличарство, параглајдинг и змајарство, ултра лако летење, општу авијацију и аеромоделарство (ваздухопловно моделарство и ракетно моделарство) као једини нелетачки спорт. Оснивачи спортског **в.** у Србији су српски пилоти, учесници I светског рата, који су 22. X 1921. основали Српски аероклуб. Клуб је 1922. променио назив у Аероклуб Краљевине СХС и постао званична организација за спортско **в.** нове државе и члан Међународне ваздухопловне федерације (ФАИ). До II светског рата још је два пута дошло до промене имена – 1929. у Аероклуб Краљевине Југославије и 1935. у Краљевски југословенски аероклуб „Наша крила", а 1941. окупацијске власти забранилe су његов рад.
Спортскe ваздухопловне активности у Србији и Југославији обновљене су 1945, а Ваздухопловни савез Југославије је до 1948. деловао у саставу Фискултурног савеза и Народне технике, а затим самостално – од 2003. као Ваздухопловни савез Србије и Црне Горе, а од 27. VI 2006. као Ваздухопловни савез Србије. У ВСС учлањено је 67 клубова из једриличарства, опште авијације (прецизно летење, рели, ваздушне трке, акробатско летење), балонарства, ултра лаког летења, падобранства, параглајдинга и ракетног моделарства, као и девет организација и удружења, међу којима су и ваздухопловни савези Војводине, Косова и Метохије, Београда. На крају сваке такмичарске године ВСС у знак признања за достигнућа у раду на унапређењу и развоју спортског **в.** и за постигнуте врхунске спортске резултате на ваздухопловним такмичењима у земљи и иностранству додељује награду „Златни орао", која је установљена 1957.
Међу најуспешнијим спортистима ВСС били су једриличари Божидар Комац, Василије Степановић, Миодраг Гатолин и Марија Летић, падобранци Миливој Рончевић, Јанко Лутовац, Младен Милићевић, Наталија Стефановић, Милан Димић и Љубиша Наумовић, ваздухопловни моделар Иван Колић, параглајдери Зоран Петровић и Зоран Ђурковић, у моторном летењу Мирослав Исаковић и ракетни моделари Мирослав Жупански, Мирослав Станчевић и Живан Јосиповић, једини шестоструки добитник „Златног орла" (2005–2011). У организацији нашег ваздухопловног савеза одржан је велик број европских и светских првенстава – од Првог светског првенства у падобранству 1951. до Светског првенства у ваздухопловном моделарству Ф1Е на Златибору; Европског првенства у класи Ф1Д у Београду и Европског првенства у падобранству у Кикинди, све до 2011. када је Београд био домаћин 105. генералне конференције ФАИ.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, II, Зг 1975; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗДУШНЕ БАЊЕ → БАЊЕ
**ВАЗДУШНЕ БАЊЕ** → **БАЊЕ**
# ВАЗДУШНИ САОБРАЋАЈ
**ВАЗДУШНИ САОБРАЋАЈ**, врста саобраћаја која се обавља ваздухопловима по предвиђеном реду и на одређеним ваздушним линијама. Први **в. с.** у Србији започет је већ почетком октобра 1918. када је Српска авијатика успоставила сопствени војно-поштански саобраћај између Солуна и Скопља, користећи авионе Бреге 14. Померањем фронта према северу, поштанским авионима повезани су Скопље и Ниш са Београдом и Новим Садом, а по оснивању Краљевине СХС организована је мрежа редовних поштанских линија између Београда и великих градова у земљи. Октобра 1919. Краљевина је постала једна од 10 првих потписница Конвенције за међународни **в. с.** (CINA – Convention Internationale de Navigation Aérienne), донете на Конференцији мира у Паризу. Године 1920. формиран је посебни Одсек за цивилну авијацију у саставу Одељења за ваздухопловство, који је јануара 1930. подигнут на ранг Одељења за цивилно ваздухопловство при Штабу Ваздухопловства, а 1940. постао Дирекција за цивилно ваздухопловство. Те институције представљале су Краљевину у међународним ваздухопловним организацијама CINA и CITEJA (Comité International Technique d'Experts Juridiques Aériens) и обављале све послове из домена цивилног ваздухопловства (учешће у доношењу домаћих закона о цивилној ваздушној пловидби, управљање цивилним аеродромима, контрола саобраћајних ваздухопловних предузећа, издавање дозвола летачком особљу и пловидбених дозвола ваздухоплова и др.).
Почетком 1923, преко привременог аеродрома у Панчеву, Београд је укључен у прву трансконтиненталну ваздушну линију у Европи, Париз–Истанбул. Саобраћај је организовала авио-компанија „Франко-Румен" (Compagnie Franco-Roumaine de Navigation Aérienne – CFRNA) која је по уговору стално држала на територији Краљевине неколико путничких авиона, већином Блерио-Спад С.46. Септембра 1923. тромоторни Кодрон Ц.61 извео је лет Београд (Панчево) – Букурешт, којим је отворена прва ноћна редовна линија **в. с.** у свету. Марта 1927. отворен је у Београду модеран и добро опремљен међународни аеродром, који је брзо укључен у бројне иностране линије, чији је број стално растао, тако да су током 30-их година преко Београда већ летели авиони свих великих европских компанија. На жив **в. с.** знатно је утицао и повољан положај Србије, преко којег воде најкраћи путеви од Европе ка Средњем истоку.
Домаћи **в. с.** успостављен је после формирања прве (и једине) авиопревозне компаније у Краљевини која је као акционарско друштво основана 1927. у Београду под називом „Аеропут" (Друштво за ваздушни саобраћај – Аеропут). Априла 1928, „Аеропут" је започео редован путнички **в. с.** у земљи, а 1929. и према иностранству. До 1940. компанија је постепено развила мрежу редовних домаћих линија и линије до главних градова суседних земаља. Успела је да афирмише **в. с.** и повећањем државне помоћи постепено повећала број превезених путника, модернизовала флоту и аеродромску опрему и отворила нове аеродроме. Куповани су најмодернији типови путничких авиона, у првом периоду Потез 29-2, од 1931. Фарман Ф.306, од 1933. Спартан Крузер, од 1936. де Хевиленд Драгон и од 1937.Кодрон Ц.449. Посебан успех постигнут је 1937–1939. увођењем седам модерних двомотораца Локид Електра, опремљених најмодернијом летачко-навигационом опремом за лет по сваком времену и ноћу. Они су знатно продужили годишње сезоне комерцијалног летења и за 80% повећали обим домаћег и међународног **в. с.** компаније. „Аеропут" је имао укупно 20 путничких авиона шест различитих типова. По броју превезених путника у Европи био је 1939. на 16. месту.
Већ током последњих месеци II светског рата транспортни авиони Ваздухопловства Југословенске армије и совјетске транспортне групе су, истовремено са превозом рањеника и материјала, започели превоз цивилних путника и хране. То је настављено и после рата, а почетком 1946. Транспортни пук је добио задатак да одржава редовни **в. с**. Од укупно 19 авиона пук је издвојио ескадрилу са Ли-2 и Ц-47 који су летели на пет унутрашњих линија, те према Прагу и Тирани.
Фебруара 1946. основана је Главна управа **в. с.** (ГУВС) као институција државне управе задужена за област цивилног ваздухопловства, а њен назив убрзо је промењен у Савезна управа за цивилну ваздушну пловидбу (СУЦВП). Управа је деловала самостално до 1978, када је укључена у Савезно министарство саобраћаја и подељена на Сектор за ваздушни саобраћај, Савезни ваздухопловни инспекторат и Савезну управу контроле летења (СУКЛ). Од 2004. спроведена је нова реорганизација ваздухопловних власти којом су основани Директорат цивилног ваздухопловства и, као посебно предузеће, Агенција за контролу летења Србије и Црне Горе (2005. постала члан организације Eurocontrol). Од 1. јануара 2007, после раздвајања Србије и Црне Горе, делује Директорат цивилног ваздухопловства Републике Србије. Током протеклих деценија, цивилне ваздухопловне власти успешно су обављале своје многобројне регулаторне и надзорне функције у домену **в. с.** Југославије и Србије. У чланство ICAO Југославија се укључила 1961.
Пошто РВ није могло да одржава цивилни **в. с.**, основано је почетком 1947. државно предузеће Југословенски аеротранспорт (ЈАТ) које је током постојања Југославије било њена национална авио-компанија. **В. с.** је отворен 1947. на линији Београд–Љубљана, а затим проширен на главне градове осталих република у федерацији. Први авиони су били познати ДЦ-3, тј. преправљени војни Ц-47А/Б, са 21 местом.
Истовремено је основан још један авио-превозник, мешовито „Jугословенско-совјетско предузеће за цивилни саобраћај" (ЈУСТА) са 12 авиона Ли-2 (совјетска верзија ДЦ-3). Предузеће је започело **в. с.** паралелно са ЈАТ-ом и експлоатисало најзначајније домаће и међународне линије. Због сукоба са Стаљином, ЈУСТА је угашена 1949, авиони враћени у СССР, а југословенско летачко и техничко особље укључено у ЈАТ. У том периоду Југославија је доживљавала и прве економске санкције, пошто су због поменуте политичке кризе укинути сви летови према земљама источне Европе, а услед ембарга на авио-гориво и већина унутрашњих линија.
Током 50-их ЈАТ је проширио домаћу мрежу редовних линија и отворио међународне линије ка земљама западне и јужне Европе користећи клипне авионе ДЦ-3 (од 1947), Конвер (1954), Ил-14М (1957) и Даглас ДЦ-6Б (1958). Поред проширења **в. с.**, ЈАТ је знатно унапредио и све остале видове пословања. На старом београдском аеродрому техничка база је проширена и оспособљена за генералне оправке свих типова авиона и мотора коришћених у компанији. Модернизовани су школовање и преобука летачког особља, а део техничког кадра упућиван је у иностранство на усавршавање. За **в. с.** су коришћени цивилни аеродроми, стари и новоизграђени. ЈАТ је постао 1951. члан ИАТА (International Air Transport Association), а 1959. превезао је милионитог путника.
У време када је и у Европи тек почињао процес увођења млазних авиона у цивилни **в. с.**, ЈАТ се почетком 1962. определио да потпуно прескочи фазу турбоелисних путничких авиона и уђе директно у набавку млазне флоте. Изабран је тип СЕ.210 Каравела, наменски пројектован за средње пруге, што је савршено одговарало ЈАТ-овој мрежи евромедитеранских линија. У то време, по одлуци државе, ЈАТ је напустио пословање у оквиру планске привреде и почео самостално да послује по принципима тржишне привреде и укључио се у оштру међународну конкуренцију. Долазак прве Каравеле 1963. на новоизграђени међународни аеродром у Београду означио је почетак ере млазне авијације у домаћем **в. с.** Самосталност и модернизација омогућиле су ЈАТ-у да до краја 60-их повећава обим саобраћаја за 25% на годишњем нивоу, проширујући мрежу евромедитеранских линија. Тиме се ЈАТ сврстао међу најуспешнија предузећа у тадашњој Југославији. Крајем 60-их ЈАТ се определио за набавку новог путничког авиона типа Даглас ДЦ-9-32, који је уведен у флоту 1969, а задржао се дуго у служби владајући суверено на међународним, а на крају и домаћим линијама. На дан 15. V 1969. ЈАТ је превезао петомилионитог путника, a 10. XI 1970. милион путника у току једне године.
Увођење млазних авиона захтевало је и промене у систему обуке. Уз подршку СУЦВП, која je спроводила препоруке IKAO (ICAO – Internаtional Civil Aviation Organization), почетком 60-их основан је Школски центар ЈАТ-а за обуку особља по највишим међународним стандардима. Током наредних деценија обучено је више хиљада ЈАТ-ових стручњака, а такође и пилоти домаћих компанија „Авиогенекс", „Пан Адриа" и „Инекс Адриа", као и чланови 25 страних компанија. Од 1967. обука контролора летења врши се у Школском центру СУКЛ у Београду (од 2005. Центар за обуку Агенције за контролу летења). До 2010. међународне дозволе добило је 1.800 контролора из Југославије и Србије, и око 200 из иностранства.
Од раних 70-их компанијски пилоти обучавани су у сопственој школи (од 1973. Пилотска академија ЈАТ), која је школовала пилоте до нивоа професионалне дозволе. Преобука за летење саобраћајним авионима настављена је у Центру на аеродрому „Београд". Академија је обучила око 350 пилота ЈАТ-а а до почетка 90-их и око 250 странаца. У периоду 2000–2011. још преко 550 иностраних питомаца прошло је кроз различите нивое обуке.
За потребе интерконтиненталног **в. с.** ЈАТ је 1969. основао посебан чартер-погон „Ер Југославија" (Аir Yugoslavia). Од 1970. уведени су дуголинијски чартер-летови за Аустралију и Торонто, од 1971. летело се за Пекинг, затим према САД, Канади и многим другим удаљеним дестинацијама. **В. с.** је обављан чeтворомоторним авионима Боинг 707, прво изнајмљеним, а затим и сопственим.
Стално повећање евромедитеранског **в. с.** захтевало је да ЈАТ уведе авионе већег капацитета, па је 1973. купљен први Боинг 727-200 са 168 седишта и долетом од преко 4.000 км. Тај успели тип је преузео већи део **в. с.** компаније, потискујући ДЦ-9 на дужим линијама. ЈАТ је 1978. интензивирао дуголинијски чартер и редовни **в. с.** увођењем широкотрупног тромоторног типа Даглас ДЦ-10-30, што је био велики напредак у смислу значајног повећања капацитета флоте, комфора путника и поузданости летова. За одржавање тих великих авиона (два сопствена и шест изнајмљених) изграђен је 1986. хангар великих димензија. По интензивном коришћењу у ЈАТ-у, ДЦ-10 су по дневном налету били рекордери у Европи. Према званичним подацима о броју превезених путника у 1987, ЈАТ се на листи од 112 тадашњих чланица IATA нашао на 10. месту у Европи и 31. месту у свету, што је, с обзиром на величину и развијеност СФРЈ, био велики успех.
Да би остао конкурентан на европском тржишту, ЈАТ је проширио флоту за кратке/средње линије авионима нове генерације са економичнијим моторима. Изабран је тада најсавременији Боинг 737-300, од којих су прва два приспела у Београд у другој половини 1985, чиме је ЈАТ постао први европски редовни авио-превозник који је у **в. с.** увео ту верзију типа 737. Средином друге половине 80-их ЈАТ је увео и турбоелисне авионе за регионални саобраћај типа АТР-42 који су нешто касније замењени већим АТР-72. Плаћени су и аванси за авионе МД-11 који нису испоручени услед почетка сукоба у СФРЈ.
Модернизација флоте, која је нарасла на 36 авиона, омогућила је да ЈАТ у 1987. достигне максимални развој. Његови авиони су летели на 328 линија, од којих 256 иностраних, повезујући 17 градова у СФРЈ са 63 ваздушне луке у свету, превозећи годишње преко 4,5 милиона путника и преко 40.000 т терета. У том периоду ЈАТ је постао велики заокружени систем за **в. с.** са преко 10.500 радника; обухватао је многе пратеће делатности и био интегрални део глобалног светског **в. с.** и по обиму превоза и савремености флоте заузимао угледно место у овом делу света.
И техничка делатност ЈАТ-а достигла је максимални развој. Од радионице за ремонт клипних авиона развијен је један од значајних ремонтних центара у Европи. Децембра 1969. ЈАТ-техника је добила сертификат ФАА (FAA – Federal Aviation Administration) за обављање свих видова техничког одржавања летелица израђених у САД. Сертификат и друга унапређења у процесу ремонта омогућили су да ЈАТ од 1975. почне ремонт авиона и мотора већег броја страних компанија. Од 1989. пуштен је у рад најмодернији пробни сто за испитивање модерних мотора ЦФМ 56 и ЈТ8Д.
Сецесија појединих република, сукоби и распад СФРЈ, као и економске санкције УН из 1992. обуставили су комплетан међународни **в. с.** компаније. ЈАТ је ипак сачувао виталне ресурсе и успео да обнови међународни **в. с.**, који је поново прекинут током рата са НАТО, а затим опет обновљен. После политичких промена у Србији октобра 2000, ЈАТ је трансформисан издвајањем појединих организационих целина. Године 2003. формирано је посебно предузеће за прихват и отпрему путника „SU/PORT", 2005. нова компанија „ЈАТ-техника ДОО", а затим су, као засебна предузећа, издвојене и неке друге делатности. Застарела и неекономична флота је продата и расходована, али су набављена два нова АТР-72 и изнајмљено неколико авиона новије генерације Боинг 737-400. Од 2003. промењено је и име компаније у „ЈАТ Airways", а флота данас има 16 путничких авиона (пет АТР 72 и 11 Боинг 737). Током последњих година компанија је имала велике губитке, а напори државе да пронађе стратешког партнера још увек нису уродили плодом.
Априла 1968. основана је прва српска чартер-компанија „Авиогенекс", као део предузећа „Генералекспорт", са седиштем и техничком базом у Београду. Основна делатност, превоз страних и домаћих туриста на подручју Европе и Медитерана за потребе туристичке организације „Југотурс", обављана је авионима типа Ту-134, Боинг 727 и 737. Највећи успех „Авиогенекс" је постигао 1990. када је превезао 633.932 путника са 10 авиона. У каснијем периоду долази до стагнације, смањивања флоте и изнајмљивања авиона страним компанијама. Планирано увођење модерних авиона није остварено, покушаји реорганизације и консолидације нису донели већи успех, број путника је драстично смањен. Од 2007. компанија има само један Б-737-200, а током 2010. успела је да превезе преко 90.000 путника. Њен авион се повремено изнајмљује компанији „ЈАТ Airways".
У току прве деценије XXI в. у Србији су забележени покушаји оснивања регионалних саобраћајних и карго ваздухопловних предузећа с авионима БАе-146-200 (Centavia) Иљушин Ил-76Д (Air Tomisko и Kosmas Air) и Антонов Ан-12 (UIA). Из различитих административних и комерцијалних разлога те компаније нису успеле да се задрже на тржишту. Од почетка 90-их у Србији је основано и више приватних авио-компанија специјализованих за пословну и ВИП авијацију („Prince Aviation", „Air Pink", „Pelikan Airways" и др.).
ЛИТЕРАТУРА: R. Davis, „A Brief History of the Airlines of Yugoslavia", додатак у: *DC Flight Approach*, April 1974, 19; *Прича о Југословенском аеротранспорту*, Бг 1987; *Лет дуг седам деценија*, Бг 1997; О. М. Петровић, „Цивилни аероплани Краљевине Југославије 1925–1941", *Лет*, 1998, 1; Č. Janić, J. Simišić, *More Than Flying, eight decades of Aeroput and JAT*, Bg 2007; Ч. Крунић, *Цивилно ваздухопловство Краљевине Југославије*, I, Бг 2010; Ч. Јанић, О. Петровић, *Век авијације у Србији 1910-2010*, Бг 2010; *Кратка историја ваздухопловства у* *Србији*, Бг 2011.
Огњан М. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗНЕСЕНСКА ЦРКВА
**ВАЗНЕСЕНСКА ЦРКВА**, православна црква посвећена Вазнесењу Господњем, у Улици адмирала Гепрата у Београду. Подигнута је 1863. добровољним прилозима Београђана, по налогу кнеза Михаила Обреновића и митрополита Михаила. Будући да је требало да служи као „гарнизонска црква", подигнута је у близини Велике касарне. Као њени пројектанти помињу се Павле Станишић и Јован Ристић, а храм су изградили немачки грађевинари. Обликована је у духу владајућег романтизма, по угледу на манастир Раваницу. Њен план представља комбинацију основе једнобродне подужне цркве са централним крстообразним решењем. Засведена је полуобличастим сводом са пет кубета. Према пројекту Владете Максимовића, у порти је између два рата саграђен звоник. У старијој од две црквене куће била је смештена Прва београдска гимназија (1865–1906). Украшавање иконостаса прво је поверено Николи Марковићу (1864), да би нову олтарску преграду, тронове и предикаоницу осликали Стеван и Полексија Тодоровић (1881). Првобитне зидне слике Николе Марковића пресликао је Андреј Биценко 1937. У богатој црквеној ризници налазе се иконе, старе књиге, златарска дела и други предмети из XIX в. Храм је тешко оштећен у бомбардовањима 1941. и 1944. У спомен на изгинуле, у порти се данас налази споменик у облику крста.
Маре Јанакова Грујић
**В. ц.** грађена у византијском стилу, својом архитектуром донела је нешто ново Београду и означила васкрсавање српског националног стила у сакралној архитектури. Замишљена је као копија манастира Раванице, која такође слави Вазнесење, али се од тога доста одступило. Свих пет кубета, веће централно и четири мања на угловима, решена су другачије него у средњем веку, али општим изгледом подсећа на срeдњовековну сакралну архитектуру. Зидна платна фасаде урађена 1967. у вештачком камену, одликује мирни ритам наизменичног смењивања истурених и увучених делова у пределу врата и прозора. Испод стреје венац слепих аркадица, кров двосливни покривен 1966. бакарним лимом. Храм је обнављан 1967–1971. и 2000–2002. На звонику је звоно, које је 1830. први пут звонило у Београду после четири века, а поводом објаве хатишерифа о аутономији Српске кнежевине.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: *Летопис Св. Вазнесенске цркве од 1863*, рукопис.
ЛИТЕРАТУРА: *Вазнесенска црква у Београду*, Бг 1984; Б. Вујовић, *Београд у прошлости и садашњости*, Бг 1994; *Српске цркве и манастири Београда*, Бг 1995; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина 19 – средина 20. века)*, Бг 1997.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО
**ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО**, један од 12 великих празника, који припада групи покретних Христових празника, а празнује се 40. дана по Васкрсу, у четвртак шесте седмице. Тих 40 дана Господ Христос је употребио да своје ученике утврди у вери, чинећи то у 11 јављања ученицима. На последњем јављању „отвори им ум да разумеју Писма" и подсети их да ће испунити Очево обећање да се обуку у силу с висине (Лк 24,45), да ће доћи Дух Свети, који ће их крстити, због чега не смеју да се удаљују из Јерусалима (Дап 1,4-5).
О **В. Х.** пишу двојица јеванђелиста, Марко и Лука. Марко (Мк 16,19) пише без детаља, у једној реченици, саопштавајући да се Христос узнесе на небо и седе Богу с десне стране. Лука пише у два маха и саопштава више. На крају свог јеванђеља (Лк 24,50-53) саопштава да је Исус одвео своје ученике до Витаније, подигао руке и док их је благосиљао, одступио је од њих и узнео се на небо. Они се поклонише, радосни вратише у Јерусалим и дане проводише једнако у храму хвалећи и благосиљајући Бога. На почетку *Дела светих апостола* Лука саопштава више детаља (Дап 1,4-12). На Маслинској Гори, суботни дан хода далеко од Јерусалима, апостоли користе прилику да питају Христа: „Хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?". Христос им одговара: „Није ваше да знате времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље". Док је Он говорио и они у Њега гледали, подиже се Исус од земље и узе Га облак испред очију њихових. Нису могли спустити поглед са неба ни кад је нестао из њиховог видокруга, те нису видели два човека у белим хаљинама, који стадоше пред њих. Кад апостоли спустише поглед са неба, они им се обратише речима: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо". На месту **В. Х.** саградила је царица Јелена храм, али су га Арапи срушили. Данас постоји мали објекат, а у камену се виде отисци стопала Христових.
Смисао празника је у чињеници натприродног узношења на небо. Небо је од тада отворено за човека јер је уклоњен грех који га је приземљио и раздвајао од неба (суштина греха је одрицање неба). Христос је вазнесењем човека одвојио од земље и упутио га на небо где му је права отаџбина. То није материјално небо, неки вангалактични простор, непознати космос, него небо као Царство вечнога живота. „Шта је мени до неба", вели Св. Јован Златоусти, „када ћу ја сам постати небо". Радост ученика произилази из сазнања да Христов одлазак на небо није растанак с обзиром на то да облак није спречио благодатно општење ученика и Учитеља, Који је обећао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Мт 28,20) и „Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт 18,20). Вазнесењем Христос је довршио своје дело на земљи jeр: „Онај који сиђе то је исти који узиђе више свију небеса да испуни све" (Еф 4,10), тј. „да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему" (Еф 1,10). Извор радости ученика било је обећање Христово да ће им послати Духа Утешитеља, који ће их водити и учити шта да говоре. За разлику од пророка који су најављивали долазак Духа у далекој историјској перспективи, Христос најављује његов скори долазак. Зато апостоли после **В. Х.** остају у Јерусалиму у очекивању Светог Духа.
Празновање **В. Х**. не припада старини јер је био неприметан у педесетници која се славила. Касније се појавио у заједничком празновању са Духовима 50. дана, али је празновање вазнесенске службе долазило до израза тек у поподневном богослужењу. До одвајања од Педесетнице дошло је крајем IV в., из ког времена су сачуване беседе за овај празник. Блажени Августин (†420) мисли да је овакав начин слављења озаконио Први или Други васељенски сабор и да је у његово време то опште примљено и признато. Ипак, формирање Вазнесенског богослужења трајало је још доста дуго, што се може закључити из богослужбеног текста. Стихира *Родилсја јеси јако сам* *восхотјел јеси* у VII в. налазила се у саставу Духовске службе, а данас је у Вазнесенској служби као стиховна стихира на вечерњу уочи **В. Х**.
Народно име за **В. Х**. је Спасовдан (Спаситељев дан). Овом празнику посвећен је велики део Христових храмова, међу њима оба архиепископска седишта Жича и Пећ. Називају се храмови Христа Спаситеља (Христа Спаса) или Спасов храм (као што је случај са Жичом). Такође и топоними Спас, Свети Спас, Спасевица и Спасовиште сведоче да је на тим местима некада постојао храм **В. Х**. Сцена **В. Х.** јавља се прво као минијатура по књигама, потом као рељеф, а у зидној иконографији тек од IX в. Сам догађај представљен је реално: Христос се уздиже на небо (некад је приказан у мандорли коју два или четири анђела узносе ка небу), доле стоје Пресвета Богородица и апостоли погледа упртог у одлазећег Христа. Чест је мотив и облак који га „заклони од очију њихових" и два анђела који им се обраћају. В. Караџић наводи три песме које су се у Будви „пјевале на Спасов дан".
Радомир Милошевић
У структури празника **В. Х.** очувани су архаични обреди и обичаји који немају много везе са самим хришћанским празником. У традиционалној култури Срба и других народа Балкана то је, у прошлости, био празник сточара и земљорадника. Од овог дана је према веровању почињало званично пролеће. У неким крајевима се истеривала стока на летњу испашу. Извођене су и магијске радње за заштиту поља и летине од града. Светковао се као празник посвећен непостојећем светитељу, Св. Спасу на шта упућују нпр. стихови народних песама из Горновца, у Врањској Пчињи: „Свети Спаса коња спрема, коња спрема, колан нема; колан спрема, узду нема. Па си пође свети Спаса, да си своје поље зађе". Ове тзв. спасовске песме завршавале су се припевом „Господе, помилуј, господе, помилуј!". Од Спасовдана до Духова било је убичајено да се у народу поздрављају са „спаси Бог", а отпоздрављају „на спасеније". У пракси се у појединим крајевима Србије изговарала и посебна молитва попут „Св. Спасе спаси душе наше". У селима северне Бачке приносили су петла као жртву „свецу" за добар род летине. У Сомбору су се освећивала црквена звона, јер према народном веровању таква звона растерују градоносне облаке. У четвртак, о Спасовдану, поворке додола започињале су обилазак домаћинства како би допринеле плодности поља (централна и западна Србија). У многим насељима биле су организоване литије *крстоноша* које су се окупљале око сеоске цркве и записа, па пошто би три пута обишли око записа, са свештеником су полазили у обилазак сеоског атара и поља засејаних пшеницом. Идући кроз поља, певали су и молили Бога да им подари довољно кише за раст усева и истовремено да сачува летину од града и непогода. С вером да и преци утичу на плодност аграра, тога дана се у многим крајевима одржавају *заветине* као колективна гозба код записа или цркве. У народу је било раширено веровање у нарочита лековита својства биља које се брало на Спасовдан. Мајке чија су деца умрла носиле су трешње на гробље и намењивале их душама умрлих. У стручној и научној етнографској литератури сматра се да су обичаји и обредне радње у народу о Спасовдану, односно **В. Х.** реликти из претхришћанског периода и доводе се у везу с богом Перуном, који је према веровању четвртком тукао громовима усеве, а божанство Спас је спасавало аграр од уништења.
Весна Марјановић
ИЗВОР: *Дела светих апостола*, 1, 4–12.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење* *празника Православне источне цркве*, Бг 1961; Е. Чарнић, *Дела апостолска*, Краг. 1984; О. Младеновић, М. Радовановић, „Усмено народно стваралаштво Буџака", *Расковник*, 1986, 33; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Фирмилијан (Дражић), *Тумачење Јеванђеља*, Линц 2003.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО
**ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО**, манастир на јужној падини планине Овчар. Нема га у српским средњовековним изворима нити у турским пописима. Први пут се помиње у XVI в., али је касније опустео и дуго остао у рушевинама. Феликс Каниц је затекао рушевине „давно опустелог манастира" с податком да је монаху Макарију из манастира Сретења обнову **В.** „забранио ужички епископ Јанићије". Вук Караџић га помиње као „пуст намастирић (или, управо рећи, зидине од њега)". Залагањем епископа жичког Николаја манастир је обновљен 1937. на старим темељима као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом нижом од брода, ниском куполом на ваљкастом тамбуру и улазом са северне стране притвора. Као грађевински материјал коришћени су ломљени камен и тесани кречњак, кров на две воде покривен је ћерамидом, а купола лимом. У припрати и броду храма сачуване су у поду две мермерне розете украшене биљним преплетом. Звонара је изграђена 1960. Цео објекат је обновљен 1974, када су изграђени и конаци. Данас је женски манастир.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, И. Здравковић, „Споменици културе у Овчарско-кабларској клисури и њеној најближој околини", *Старинар*, 1950, 1; С. Душанић, Р. Николић, *Овчарско-кабларски манастири*, Бг 1963.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАИСТИНА → ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
**ВАИСТИНА** → **ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ**
# ВАЈАГИЋ, Здравко
**ВАЈАГИЋ, Здравко**, сликар, ликовни педагог (Личко Петрово Село, Хрватска, 14. VIII 1938). Уметничке студије започео 1958. на Академији ликовних уметности, где је дипломирао и магистрирао у класи Недељка Гвозденовића. Већ је у време студија добио прву награду за сликарство, а прву самосталну изложбу приредио је 1967. у Београду са М. Ђокићем и Б. Минићем. Као ликовни педагог ради од 1974. на Вишој педагошкој школи и Вишој школи ликовних и примењених уметности, а један је од оснивача Факултета за конзервацију и уметност при СПЦ, у чију наставу уводи предмет Зидне сликарске дисциплине (фреска, мозаик, зграфито). Извео је десетак мозаика на сакралним објектима у Србији и Босни. Његов сликарски опус започиње лирском фигурацијом, а преко асоцијативног израза прати се до чисте имагинације (предели и мртве природе) и апстракције. Био је председник УЛУС-а и генерални секретар СЛУЈ-а. Имао је 22 самосталне изложбе и преко 200 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је награде за сликарство Академије ликовних уметности Љубљана–Загреб–Београд (1963), Прве награде Бијенала „Врњачка јесен" (1970) и награде УЛУС-а за сликарство (1970).
ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Уметнички живот*, IV, Бг 1987; З. Вучинић, *Вајагић: спонтани пут до дела*, Бг 2011.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈАГИЋИ
**ВАЈАГИЋИ**, браћа која су живела у Герију код Чикага, а као добровољци у Српској војсци учествовали на Солунском фронту и у завршним операцијама ослобођења Србије 1918. На једном од неколико масовних скупова организованих у Герију 1917, деветоро браће **В.** су се, заједно са својим пријатељем Алексом Вишњевићем из Милвокија, пријавили као добровољци: Јово (1893–1923), Симо Ђурђев (1889–1923), Симо (1889–1932) и Ристо (1878–1936) Вајканов, Михајло (1882–1960), Ђуро (1896–1941), Лука (1877–1970), Стеван (1895–1980) и Марко (1885–1961). Преци **В.** су у XIX в. под презименом Стојисављевић живели као аустријски војни граничари (крајишници) у Попини (Лика), али су се побунили због лоших услова, па су били приморани да пређу у Босанску Крајину, под владавину Турака, где су променили презиме у **В**. Пошто је 1878. Аустроугарска окупирала БиХ, **В.** су се крајем XIX и почетком XX в. одселили у САД. Из Герија је на Солунски фронт отишло око 450 добровољаца. Група у којој су били **В.** стигла је у Чикаго 27. или 28. I 1918, потом су се обучавали у Форт Луису (Канзас) и до 21. фебруара били у српском добровољачком кампу у Сасексу, Нови Брунзвик (Канада). Путовали су разним путевима преко Енглеске и Француске, а коначно су се груписали у Бизерти (Тунис), одакле су упућени на Солунски фронт. Браћа су била распоређена у различите јединице, а нарочито се прославио Ристо који је постао носилац Карађорђеве звезде. Сви **В.** су преживели рат, а само је Михајло рањен у ногу. После рата су као добровољци добили земљу у Бачкој (Темерин, Старо Ђурђево), Срему (Лаћарак) и Славонији (Мајковац, Ада), а само се Ђуро вратио у САД.
ЛИТЕРАТУРА: *American Srbobran*, 1918–1919; С. Вејиновић, *Срби у дијаспори у прошлости и садашњости*, Н. Сад 1999; К. Видаковић Петров, *Срби у Америци и њихова периодика*, Бг 2007; *Serb World*, May/June 2010, 5; В. Гречић, „Девет Вајагића и десети Алекса Вишњићев (Добровољци из Герија, Индијана, на Солунском фронту)", *Даница*, 2013.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈАН, Андре
**ВАЈАН, Андре** (Vaillant, André), лингвиста, слависта, универзитетски професор (Соасон, Француска, 3. XI 1890 – Париз, 23. IV 1977). Дипломирао француски и класичне језике на École normale supérieure 1914. Упознавање са српским ратницима на Солунском фронту и са македонским становништвом подстакло га је да од 1919/20. студира српскохрватски језик на париској Школи за живе источне језике, где постаје наставник, а од 1927. и редовни професор. Године 1952. наслеђује Мејеа на Колеж де Франсу. Српски је специјализовао код А. Белића, био у више махова на студијском раду у Југославији, Чехословачкој, Совјетском Савезу, Пољској. Био је члан САН, ЈАЗУ, БАН, Словенског института у Прагу. Оставио је видан траг у разним областима славистике, пре свега у палеославистици. Многи од његових радова представљају права открића и врхунска остварења како у области историјске граматике, историјске лексикологије и етимологије, тако и књижевне историје. Његово најважније дело је вишетомна *Grammaire comparée des langues slaves* (I *Phonétique* 1950, II *Morphologie* 1958, III *Verbe* 1966, IV *La formation des mots*, V *La syntaxe* 1977). По свеобухватном приступу и обиљу података ова књига са својих 2.700 страна остала је непревазиђена до данас и представља круну његове изразито дијахронијске лингвистичке оријентације. Паралелно с радом на историјској граматици, **В.** је дао незаобилазан допринос проучавању старословенског језика и његовог књижевног наслеђа. Открио је и објавио низ древних словенских књижевних споменика, који су знатно проширили сазнања о најстаријем периоду старословенске писмености. Други том његовог *Manuel du vieux slave* I–II (Paris 1948) такође је остао јединствен у својој врсти, јер даје реконструкцију старословенске писмености X и XI в. на основу млађих руских преписа, таквих као што су Пространа житија Ћирила и Методија, књижевни радови Црнорисца Храбра, Климента Охридског, Презвитера Козме, Јована Егзарха, Константина Преславског итд. Објавио је, такође, већи број старословенских и црквенословенских споменика и расветлио њихово порекло, текстолошке и језичке особености. Између осталих, Синајски еухологиј, Никодимово јеванђеље, Анонимну хомилију Клоцовог зборника, која се приписује Методију, Беседу против богомила Презвитера Козме, Енохов апокриф и, заједно с А. Мазоном, *L'Évangéliaire de Kulakia, un parler slave du Bas-Vardar* (Paris 1938). **В.** је аутор и данас популарне хипотезе о томе да загонетна „руска писмена" из Ћириловог житија треба разумети као *сиријска писмена*, тј. управо као семитско (блискоисточно) наслеђе које се препознаје у глагољици. Своју научну делатност **В**. је започео као сербокроатист. Његова прва књига била је чисто синхронична *Grammaire de la langue serbo-croate* (Paris 1924), написана заједно с његовим учитељем А. Мејеом. Већ у својој другој књизи, двотомној студији *La Langue de Dominko Zlatarić*, *poète ragusain de la fin du XVI^e^* *siècle*, I–II (*Phonétique*, Paris 1928; *Morphologie*, Paris 1931), прешао је у област језичке и књижевне историје, у којима је остао до краја. Трећи том ове студије, посвећен синтакси Златарићевог језика, објављен је посмртно у издању САНУ у Београду 1979. У међувремену је **В.** у своме часопису *Revue des études slaves* \[RES\] (1969, 48) обрадио и лексику Доминка Златарића, чиме је дао један од најсвестранијих описа језика некога од старих писаца са српскохрватског језичког простора.
Вања Станишић
**В.** се бавио и кључним питањима јужнословенске народне поезије. Увек оригиналан, неке од теза о народној књижевности (теорија позајмица; Бедијеова идеја о настанку песама у околини манастира; Мурково запажање о активној улози слушалаца) промишљено је користио у проучавању наше грађе. Разматрао је порекло, старину и развојне облике наше епике уопште, али и анализирао поједине песме. У раду, који је синтеза његових предавања на ФФ у Бриселу, *Les Chants épiques des Slaves du Sud* (Paris 1932) поставио је тезу да је јужнословенска епика настала у XIV в., прво у дугом, а потом у десетерачком стиху, на подручју старе српске државе, под утицајем грчких епских песама; да је бугарштица (1) из Богишићеве збирке о Косовском боју учена компилација, а цео косовски циклус првобитно био феудално остварење. Узроке Маркове популарности протумачио је чињеницом да је Марко, будући султанов вазал, постао јунак поданика принуђених на сарадњу с Турцима (што је и данас, делом, прихваћено у нашој науци). Доследно је анализирао народне песме као уметничка дела, тумачећи их кроз варијанте, нпр. песму у Вук II, 38 – *Marko Kraljević et la Vila* (*Revue des études slaves* / *RES* 1928, 8) или Вукову *Хасанагиницу*. Заступник идеје о сталним контактима између усмене и писане књижевности, одредио је Фортисову варијанту као одраз епохе сентиментализма, страну Вуковим концепцијама. („Vuk Karadžić et l' Hasanaginica", *RES*, 1939, 19). Међу првима је пратио објективизацију метафоре смрти у различитим песмама (као својеврсну формулу). Истицао је и стабилност тематске структуре, насупрот заменама актера, чија се имена прилагођавају времену и културном простору догађања радње – у бугарштици Богишићеве збирке: *Marko Kraljević et son frère Andrijaš* (*Mélanges Henri Grégoire*, I, Bruxelles 1949). У неколико краћих чланака **В.** се бавио етимологијом речи и израза у појединим народним умотворинама, митолошким и историјским ликовима („Serbo-croate *Davori*", *ПКЈИФ*, 1933, 13; „Vrzino kolo"; „Le dieu slave Trojan", *ПКЈИФ*, 1956, 22, 3–4).
Нада Милошевић Ђорђевић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Банашевић, „André Vaillant, Les chants epiques des Slaves du Sud", *ПКЈИФ*, 1932, 12, 2–3; „Mélanges André Vaillant", *RES*, 1964, 40; *Годишњак САНУ* LXXXIV, 1978; *La Langue de Dominko Zlatarić*, Tome 3: Syntaxe, Bg 1979 (*Поговор*, П. Ивић); *Кирило-Методиевска енциклопедия*, I, А-З, София 1985.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈАРСТВО
**ВАЈАРСТВО**, грана ликовне уметности која обухвата тродимензионалне форме и скулптуралне фигуралне облике најчешће изведене у бронзи, мермеру, камену или дрвету. Мада се вајарска дела израђују и у рељефу, **в.** припада области пуне тродимензионалне пластике. Да би деловала, скулптури је потребан обликован и дефинисан простор у складу с њеном формом и наменом. За разлику од јавне скулптуре, ситна пластика је намењена приватном простору и у њеној је сенци. Као неизоставни део тргова и јавних здања, скулптура је током векова била предмет полемика јавног мњења, активно учествујући у културном животу.
Прихвативши одлуке VII Васељенског сабора, православна црква је избегавала приказивање вајаног лика. Као и византијску, и српску средњовековну уметност одликовала је скулптура сведена на плитке камене рељефе и ситнију пуну пластику, чија је вредност ретко превазилазила монументалност мозаика и фресака у унутрашњости храмова. Њено порекло било је западњачко, а карактер и стил романичко-готички, са елементима исламске уметности. Реч је о архитектонском украсу који је, осим олтарске преграде и проскинитара, обухватао портале, прозоре, конзоле, капителе, кровне венце и саркофаге. Највреднију споменичку целину у српској средњовековној скулптури рашког периода представља Богородичина црква у Студеници, с главним порталом и олтарском трифором (крај XII в.) као узорима потоњим протомајсторима Бањске, Дечана и Светих Арханђела код Призрена. По лепоти израде, студеничка скулптура не заостаје за оновременим остварењима клесарских радионица Бара, Котора и Дубровника. Тaкав је и мермерни лик Богородице Соколичке с Христом на престолу у пуној пластици из друге деценије XIV в., која је првобитно красила улазну лунету цркве манастира Бањска. Мада само фрагментарно очувана, на њој се разазнају трагови боје на драперијама и жљебовима богате биљне орнаментике изведене на скоро свим површинама. Овај изузетан рад приморских мајстора изведен је спајањем романичко-готичког са византијским стилом. Пластични украс моравске школе из XIV в. подређен је пак архитектури и почива на садејству бојеног камена и опеке (пиластри, аркаде, оквири врата и прозора, розете). Главни мотиви плитког каменог украса били су стилизовани биљни и геометријски елементи, много ређе животињске и људске представе (Каленић). Њихови рустификовани елементи настављају да живе у делима уметничког занатства јужнобалканских мајстора турског периода, али ни они, као ни дуборесци у Карловачкој митрополији у XVIII в., не излазе из декоративних оквира примењене уметности.
Рађање српске политичке и економске елите производ је постепене националне еманципације Србије. Нововековна скулптура конституисана је упоредо с друштвеним и политичким околностима, почев од 1839. када Јован Обреновић упућује позив „билдхауерима" да дођу у Србију и утемеље ову уметничку дисциплину. Окретање великим европским центрима, посебно Бечу, условило је и нормирало основе **в.** у Србији. Један од првих српских вајара, Димитрије Петровић, дрворезбар иконостаса Саборне цркве у Београду, био је питомац Академије у Бечу. Овај културни образац није се напуштао током XIX в. Полемика која се 1857. водила око подизања Споменика Карађорђу показатељ је идејне зрелости српске културне елите. Она је избила поводом питања да ли скулптурално дело треба да остане у оквирима фигуралне форме – чији је заговорник био Матија Бан – или је споменик део ширег поимања, па осим антропоморфне форме може бити и спомен-дом – што је под спомеником подразумевао Љуба Ненадовић. Прва права монументална скулптурална представа у Србији јесте Споменик кнезу Михаилу (1882) у Београду, рад фирентинског скулптора Енрика Пација. Коњаничка представа кнеза Михаила типичан је пример академистичке скулптуре у част неумрлог предводника заједнице.
Током осме и девете деценије XIX в. остварује се целовито конституисање **в.** у Србији. Повратком са академија и високих школа у Бечу, Минхену и Паризу, српски вајари преносе стечена искуства у Србију. Водећи представник српског **в.** XIX в. био је Ђорђе Јовановић. Као пример класичног стила у скулптури његова дела израђена су у духу идеализације и улепшавања стварности. У пантеону славних људи и хероја најмонументалнији је Споменик косовским јунацима у Крушевцу (1904). Красе га алегоријске персонификације (*Србија*) и симболичне фигуре (*Гуслар*). Драматични патос и скулптурална реторика исказивали су идеале српског грађанства крајем века. Истовремено, Јовановић је аутор и других значајнијих династичких споменика – Споменика кнезу Милошу у Пожаревцу (1897) и Неготину (1899).
У оквиру истог идејног система и уметничког стила радио је и Петар Убавкић, аутор знамените представе Таковског устанка (1900), као и бројних биста великана нације (*Вук Караџић*, *Доситеј Обрадовић*). Он је извајао и пратеће симболе (двоглави орао, жртвеник отаџбине) за надгробни Споменик краљу Милану у Ћурлинама (1902). Крајем XIX в. формира се Ново гробље у Београду као најзначајнији музеј скулптуре на отвореном у Србији, чиме се додатно истиче значај фунералне скулптуре у систему грађанске репрезентације.
Крајем XIX в. стилски и идејни плурализам исказује се еклектицизмом тема, материјала, идеја и ликовног израза. Симеон Роксандић ради класично конципиране скулптуре Кнеза Милоша за зборницу гимназије у Крагујевцу (1900), Споменик ослободиоцима у Врању (1903), симболистичке скулптуре као што је *Рибар* (1907), *Дечак који вади трн из ноге* (1910) и свој последњи јавни споменик, Чукур-чесму (*Дечак са разбијеним крчагом*, 1922) подигнут 1931. Крајем века стилски плурализам се уочава и у делима Ђорђа Јовановића. Сецесијски орнаментализам, чулна сензуалност и ритмичност покрета одликују серију његових типских фигура (*Играчица*, 1917; *Амазонке*, 1919). Као одлика симболистичког утицаја на скулптуру појављује се и боја. Полихромија се као сликарско средство запажа на декоративним рељефним сецесијским иконостасима у Лапову, Радујевцу и Глоговици, насталим почетком ХХ в.
Иван Мештровић, уметник интернационалне репутације, у периоду до I светског рата за потребе српске државе изводи низ скулптуралних фрагмената за нереализовани Косовски храм (1911). Коњаничка статуа Краљевића Марка одише новим, снажним и динамичним изразом. И друге фрагменте са овога храма одликује експресивност форме и снажан покрет у потрази за новим и јединственим протојугословенским духом.
Трагање за новим националним стилом у складу с херојским идејама модерне било је основни разлог велике полемике изазване откривањем Споменика Карађорђу на Калемегдану (1913). Једну страну предводио је Пашко Вучетић, победник на конкурсу, док је на челу критичке стране био сликар Моша Пијаде. Срж расправе почивао је на различитом виђењу скулптуре и њене репрезентативне намене. Вучетићев симболизам видео је скулптуралну фигуру као ехо приказане особе, без суштинске идентификације са историјским ликом. Вучетићев *Карађорђе* оличавао је типичну дводимензионалну фрагилност, која се првацима модерне није допала. Пијаде је захтевао редукцију форме, чистоту израза, тектонску стабилност и дидактичку функционалност скулптуре. Овим је наративни ток скулптуре у XIX в. био затворен онако како је и започет, полемиком о једном вајарском делу. Скулптура је убудуће требало да буде подређена наративној и просветитељској улози, с чиме се као идејом у периоду после I светског рата ушло у нову државну заједницу, Краљевину Југославију.
Раздобље између два светска рата је доба масовног подизања статуа и споменика. Реч је о европском феномену с краја XIX в., који у Србији свој врхунац достиже после I светског рата. Економска експанзија и сећање на рат подстакли су подизање споменика палим ратницима. Српски војник приказиван је са шајкачом или са шлемом. Хероизација анонимног хероја, јунака отаџбинског рата, визуелизовала је велики рат у колективном памћењу национа. Велик број фигуралних споменика подигнут је у част владајуће династије Карађорђевић. Водећи уметници овог периода величали су улоге краља Петра и краља Александра. Моћне коњаничке скулптуре Краља Петра Рудолфа Валдеца у Зрењанину (1924) и Петра Палавичинија у Панчеву (1932) сведоче о монументализацији и форме и идеје. Врхунац ових тежњи постигнут је подизањем Споменика краљу Александру (1936) у Крагујевцу Драгомира Арамбашића. Ефекат колосалности остварен је и у појединим скулптурама Ивана Мештровића, при дефинисању империјалног стила краља Александра. Фигуром *Победника* на Калемегдану (1928) успостављен је нови, тотални Југословен. Наднационални херој је својом сировом али аутентичном снагом представљао дух новог југословенског натчовека. Истовремено, Мештровић је снагу израза досезао и замрзнутим динамизмом и напрегнутим покретом, преко сецесијско-футуристичког стила, о којем сведоче Споменик захвалности Француској (фигура Маријане) и нереализовани *Крилати коњи* (1934) за Александров мост у Београду. Мештровићеви *Крилати коњи* покренули су лавину критика стручне јавности, противника театрализма и драматичног патоса коња као метафоре новог индустријског доба.
Динамизам је био присутан и у делу Мештровићевог ученика Томе Росандића. Алегоријска женска фигура на врху стуба Споменика палим Шумадинцима у Крагујевцу, а још више композиција *Играли се коњи врани* (1938) испред Народне скупштине у Београду, изражавају снагу заузданог покрета до степена напрегнутости. Како је дело Ђорђа Јовановића и даље уживало углед, његове скулптуре представљале су израз државне стратегије. Алегоријска персонификација Србије (1928) красила је врх зграде Министарства финансија у Београду, а његове скулптуре Војводе Вука (1929) и Вука Караџића (1932), постављене на београдским трговима, одређивале су урбану топографију престонице.
Новостворена држава социјалистичка Југославија у великој мери је тематски одредила скулптуру у Србији. Парадигматски пример прихватања нових тема и иконографских решења везан је за уништење Споменика краљу Александру у Крагујевцу и постављање на његово место фигуре Радника (Ливца) Ота Лога 1977. у духу владајућег социјалистичког реализма. Свет радника, сељака и палих бораца постаје нови пантеон југословенства. Један од кључних симбола новог света био је *Народни херој Стјепан Филиповић* Војина Бакића постављен у Ваљеву (1960). Лик Јосипа Броза Тита визуелизовао је скулптор Антун Аугустинчић. Бројним бистама и фигуралним представама Тито је представљан у духу социјалистичког реализма као владар који бди над својим народом.
Крајем шесте деценије ХХ в. долази до извесног померања ка апстракцији и аутономији форме која не укида идеолошку праксу: Олга Јеврић ствара апстрактне композиције, док Матија Вуковић свој вајарски израз остварује у свету фигуралне асоцијативности. Истовремено, Олга Јанчић овековечује органске форме, Душана Џамоњу занимају средства и циљеви модерне скулптуре, а Војин Стојић и Александар Зарин слободно интерпретирају облике. Учесници рата и преживели логораши вајарску стилизацију прилагођавају садржају, па су антиратне скулптуре Виде Јоцић драматично експресивне, а потресне арабеске Нандора Глида оптужују. Док упрошћене и колорисане скулптуре Ане Бешлић асоцирају на антропоморфне облике, женски актови Милице Рибникар разлиставају се и развијају попут цвета. Збијеним волуменима Бранко Ружић подсећа на кубисте, као што и Јован Кратохвил кубистички решава своју до крајности прочишћену скулптуру.
После периода југословенства почињу да се уочавају локални национализми. У једној релативно прикривеној форми 70-их година ХХ в. српски идентитет, ослоњен на средњи век, почиње да се појављује и у вајарским делима. Међу фигуралним скулптурама Небојше Митрића истичу се *Деспот Стефан Лазаревић* (1967) и *Кнез Лазар* (1971). Поетски стилизоване и релативно апстраховане, ове фигуре, упркос игри пуне и празне форме, остају верне духу фигурације. Скривени српски национални израз омогућава да се и поред отпора на Светосавском платоу у Београду подигне скулптура Карађорђа Петровића (1979) Сретена Стојановића, монолитно дело у блоку верно академским нормама. После распада СФРЈ идеју културне политике и даље одређује скулпторски медиј. Стваралаштво вајарке Дринке Радовановић последњих деценија ХХ и почетком XXI в. почива на класичној фигурацији којом овековечује политику културног национализма и етничке јединствености.
У српском **в.** потврђује се правило да велики мајстори најчешће немају праве настављаче, али је и велик број жена вајара као равноправних представника модерне (Вука Велимировић, Дарослава Вијоровић, Ангелина Гаталица, Радмила Граовац, Мира Сандић, Мира Јуришић, Гордана Каљаловић, Дарија Качић). Запажена вајарска дела остварују и наши наивни (Јанко Брашић) и академски сликари (Петар Омчикус). Све више се бришу границе између архитектонског, сликарског, вајарског или дела примењене уметности. Скулптуре се израђују од више материјала, применом различитих техника израде, полихромне су, а у потрази за новим изразом уводе се и нови материјали и неочекивани кинетички и светлосни ефекти, који их доводе до самог прага асамблажа, инсталација или амбијенталне уметности ограниченог времена трајања. Својим ангажованим скулптурама у дрвету и металу Светомир Арсић Басара на јединствен начин антиципира догађаје из новије српске историје (1961--2009). Због одсуства дуже традиције, српско **в.** последњих деценија одликује све неосетнија смена генерација. Док Коста Богдановић своди вајарско дело на знак, Мрђан Бајић потврђује свеприсутно осећање несигурности изазвано историјским кризама с краја XX и почетком XXI в. Користећи се постмодернистичком пародијом, он помера границе традиционалног, довoдећи у питање не само вајарски род и жанр него и његове теме и садржај.
ЛИТЕРАТУРА: O. Бихаљи Мерин, *Југословенска скулптура двадесетог века*, Бг 1955; З. Маркуш, „Савремена српска скулптура", *ЛМС*, мај 1957, 379; М. Коларић, *Нова југословенска скулптура*, Бг 1961; А. Павловић, *Скулптура на београдском Новом гробљу*, Бг 1962; А. Павловић, *Скулптура на подручју града Београда*, Бг 1962; М. Ћоровић Љубинковић, *Средњевековни дуборез у источним областима Југославије*, Бг 1965; Ђ. Сикимић, *Фасадна скулптура у Београду*, Бг 1965; Ј. Максимовић, *Српска средњовековна скулптура*, Н. Сад 1971; M. Пушић, „Српска скулптура 1880–1950", у: *Југословенска скулптура 1870–1950*, Бг 1975; Д. Медаковић, „Српски вајари у 19. и почетком 20. века", *ЛМС*, јун 1979, 423; Л. Трифуновић, *Од импресионизма до енформела: студије и чланци*, Бг 1982; Н. Катанић, *Декоративна пластика моравске школе*, Бг 1988; М. Б. Протић, „Сликарство и вајарство ХХ века", у: *Историја српске културе*, Г. Милановац – Бг 1996; В. Грујић, „Настанак и развој југословенске скулптуре Народног музеја у Београду", *ЗНМ*, 1997, XVI/2; Б. Кулић, *Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку*, Н. Сад 2007.
Игор Борозан; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈАТ
**ВАЈАТ**, у традиционалној народној архитектури стамбена зграда карактеристична за област динарске брвнаре (читава западна Србија), али се може наћи на Косову и Метохији, источно од Велике Мораве и северно од Саве. Назив у народном говору изведен је од арапске речи *хајат*, којом се још означавају трем или ходник. Реч **в.** се највише користи у средњој и северозападној Србији (Шумадија, Подриње, Јадар, Поцерина, Рађевина, Мачва, Гружа, Качер, околина Чачка и др.), док се у другим крајевима чешће користе називи – зграда и клет (клијет). **В.** су најчешће називане мале гостинске зграде, али није било необично да се тако назива и каква друга економска зграда која превасходно има улогу оставе. У традиционалној организацији становања **в.** су мале стамбене зграде у оквиру домаћинства. Карактеристични су превенствено за задружну организацију породице, а у њима станују појединачне породице одраслих и ожењених чланова породичне задруге. У једном домаћинству је због тога било онолико **в.** колико и нуклеарних породица, док су најстарији чланови спавали у самој кући. **В.** нису имали огњиште и коришћени су да се у њима преспава. У њима је чувана *особина* (лична имовина) чланова породице који у њему станују, а понекад су у **в.** жене обављале послове везане за обраду текстила (предење, ткање...). Када дође до деобе задруге, одељени задругар се најпре настани у свом **в.**, а потом гради кућу. У архитектонском смислу **в.** су грађени истом технологијом и од истих материјала као и зграде типа динарске брвнаре или пак у бондручном систему градње. **В.** су ниске једнопросторне зграде без таванице, постављени тек незнатно издигнути на четири камена или ниске сохе, а понекад су директно на тлу. У њима није било много покућства – лежај, ковчези с одећом и другом личном имовином, понека полица или кука. Обично се нису закључавали. Тек од средине XIX столећа понегде се граде већи **в.** у које је уношена ниска софра, те се у њима и обедовало, а граде се и додатни простори који су коришћени као оставе. У савременој култури преостали **в.** се најчешће користе као зграде за оставу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вукосављевић, *Историја сељачког друштва*, II, *Социологија становања*, Бг 1965; А. Дероко, *Народно неимарство*, I, *Село*, Бг 1968; А. Шкаљић, *Турцизми у српскохрватском језику*, Сар. 1989; Р. Финдрик, *Народно неимарство*, Сирогојно 1994; *Вајати, знамење младости*, Сирогојно 1999.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈГАНД, Вилим Ј.
**ВАЈГАНД, Вилим Ј.**, хемичар, аналитичар, универзитетски професор (Хавана, Куба, 13. XII 1923 − Београд, 21. V 1993). Студије хемије започео је 1942. на Филозофском факултету у Будимпешти, а завршио у Београду 1950. на Природно-математичком факултету, где је исте године почео да ради као асистент. Докторску дисертацију је одбранио 1960. За редовног професора изабран је 1974. Предавао је Квантитативну хемијску анализу и Инструменталне методе хемијске анализе. Увео је предмет Обрада резултата и елементи програмирања. На иницијативу **В.** је 1978. основан смер за наставу хемије на којем ће се школовати будући професори хемије за средње школе. На том смеру предавао је Методику наставе хемије и Историју хемије. Био је први шеф Катедре за аналитичку хемију на ПМФ. Главно професионално интересовање **В.** били су аналитичка хемија и развој наставе. Са Тибором Пастором уводи код нас титрације у неводеним срединама (и Т. Пастор, „Derivative polarographic titration of some bases in acetic acid in the presence of quinhydrone", *ГХД*, 1962, 27, 5–6), a са Ранђелом Михајловићем нове методе кулометријске титрације (и Р. Михајловић, „Coulometric Titration of Bases in Acetic Acid and Acetonitrile Media", *Talanta*, 1969, 16, 9). Развој низа електроаналитичких поступака у неводеним срединама омогућиће одређивање састава и чистоће многих фармацеутских производа на квалитетнији начин. То ће довести до вишедеценијске сарадње **В.** са „Галеником", на осавремењивању аналитичке контроле производње. Бавио се и развојем класичних и спектрометријских аналитичких поступака, каталитичким термометријским титрацијама. Сарађивао је са Ернејем Пунгором, познатим аналитичарем са „Етвеш Лоранд" универзитета, и често боравио у његовим лабораторијама у Будимпешти и Веспрему (Мађарска). Године 1967. покренуо је и кроз скоро две деценије и руководио организацијом савезних и међународних такмичења студената из аналитичке хемије (ИТАХ). Један је од оснивача покрета Наука младима.
ДЕЛА: и F. F. Gaal, „Determination of Tertiary Amines and Salts of Organic Acids in Acetic Acid by Cataly-Thermometric Titrations", *Talanta*, 1967, 14, 3; и Д. Ђ. Стојановић, С. Д. Николић, „The effectiveness and mechanism of action of some common reagents in releasing magnesium from silicate interference", *Spectrochimica Acta*, *Part B: Atomic Spectroscopy* 42B, 1987, 7.
ИЗВОР: Архива Хемијског факултета.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Марковић, М. М. Ракочевић, „In memoriam: проф. др Вилим Вајганд (1923−1993)", *ХП*, 1994, 35, 1−2.
Снежана Николић Мандић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈГЛ, Кристоф
**ВАЈГЛ, Кристоф** (Weigel, Christoph), гравер, издавач бакрореза, картограф (Редвиц код Бајројта, Баварскa, 9. XI 1654 – Нирнберг, 5. II 1725). Радио је у Јени, Франкфурту, Бечу, Аугзбургу и Нирнбергу. Његово најпознатијe дело је илустрована *Biblia Ectypa* (Аугзбург 1695), са 435 бакрореза из Старог и Новог завета. Српски барокни сликари и бакроресци из друге половине XVIII в. **В.** *Библију* најчешће су користили као предложак учинивши је пресудном за европеизацију новије српске црквене уметности. Добро очувани примерак ове *Библије*, власништво сликара Јована Четиревића Грабована, данас се чува у Народном музеју у Београду. **В.** се бавио и картографијом, гравирањем грбовника и калиграфијом (*Calligrafia*, 1717). Поред бројних планова и мапа Беча, израдио је и велику колорисану топографску карту Београда (Нирнберг 1719), чији се један бакрорезни отисак налази у Народној библиотеци Србије.
ЛИТЕРАТУРА: H. A. Müller, *Allgemaines Künstler–Lexikon*, 5, Frankfurt 1922; U. Thieme, F. Becker, *Allgemeines Lexikon der bildenden Künstler*, 35, Leipzig 1942; E. Bénézit, *Dictionnaire des peintres, sculpteurs, dessinateurs et graveurs*, 8, Paris 1955; Љ. Стошић, *Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века*, Бг 1992.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈДА, Анджеј
**ВАЈДА, Анджеј** (Wajda, Andrzej), филмски и позоришни редитељ (Сувалка, Пољска, 6. III 1926). Студирао на Академији уметности у Кракову, а затим на Филмској школи у Лођу. Од свог првог филма *Покољење* (1954) непрекидно је активан и више од пола века симболише развој филмске уметности у Пољској. Предводио је прву послератну генерацију заступника „школе субјективног реализма" (уз Кавалеровича и Мунка), а касније и млађих редитеља у оквиру „таласа моралног немира" (уз Занусија и Кјешловског). Прва три филма (*Покољење*, *Канал*, 1957. и *Пепео и дијамант*, 1958) представљају антиратну трилогију посвећену „жртвованој генерацији" младих јунака. Током пребогатог опуса повремено се враћао на ратне теме (*Самсон*, 1961; *Пејзаж после битке*, 1970), али и подједнако успешно адаптирао пољске литерарне класике (Виспјански, Рејмонт) или се хватао у коштац и са савременим, ангажованим и критичким темама (*Човек од мермера*, 1976; *Човек од железа*, 1981). Два филма реализовао је у Југославији: естетички рафинирано стилизовану *Сибирску леди Магбет* (1962), у продукцији „Авала филма", са комплетном домаћом екипом (главне улоге Оливера Марковић и Љуба Тадић), и британско-југословенску копродукцију *Врата раја* (1967), са темом слања деце у крсташки поход. Поред бројних признања и награда, добитник је и почасног „Оскара" за животно дело (2000).
ЛИТЕРАТУРА: H. Trinon, *Andrzej Wajda*, Pariz 1964; B. Mruklik, *Andrzej Wajda*, Varšava 1969; B. Michalek, *The Cinema of Andrzej Wajda*, London 1973.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈДА, Тибор
**ВАЈДА, Тибор**, редитељ (Фекетић, Бачка, 27. X 1944). Дипломирао германистику на ФФ у Н. Саду 1965, а 1979. режију на ФДУ у Београду, у класи В. Афрића. Био редитељ у Драмској редакцији Програма на мађарском језику Радио Новог Сада 1968-2007, директор Завода за културу Војводине (до 2013) и уметнички директор у НП у Вршцу (2008-2012). Његов разноврстан и обиман редитељски опус, реализован у матичној кући, обухватио је радио-драмe за децу, омладину и одрасле, те кабаретске, школске и литерарне емисије. Преводио је текстове са српскохрватског језика за потребе Радија и Позоришног музеја Војводине, као и драмска остварења (Милан Гргић, *Пробуди се, Като*). Најзначајније позоришне режије остварио је у Новосадском позоришту (Újvidéki Színház) које је и отворено 1973, трагикомедијом *Мачја игра* Иштвана Еркења у његовој режији. Режирао је представе и у Мађарској драми НП у Суботици, а запажен је и његов рад са аматерима. Најзначајније режије: *Black Comedy* и *Equus* П. Шафера, *Ко се боји Вирџиније Вулф* Е. Олбија, *Мачка на усијаном лименом крову* Т. Вилијамса, *Најлепша љубав на свету* М. Ашара, *Мишеви и људи* Џ. Стајнбека, *Пигмалион* Б. Шоа.
Каталин Каич
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈДЕНХАЈМ, Јоханес
**ВАЈДЕНХАЈМ, Јоханес** (Weidenheim, Johannes, право име Ladislaus Johannes Jakob Schmidt), књижевник, преводилац (Бачка Топола, 25. IV 1918 – Бон, 8. VI 2002). Завршио немачку учитељску школу у Врбасу, радио у Врбасу и Београду. Почетком 1945. одлази у Немачку. Придружио се књижевницима *Групе 47*. Од 1955. до 1973. био уредник келнског гласила *Blätter für deutsche und internationale Politik*. Преводио је на немачки дела И. Андрића, М. Лалића, Е. Коша, М. Ољаче, Ј. Рибникар, М. Булатовића и др. Добио је награду за преводилаштво Југословенског ПЕН-клуба и више немачких књижевних награда. Писао позоришне комаде и радио-драме, приповетке, романe (тридесетак). Теме и мотиви су везани за мултиетничке просторе у Војводини. Приповетка *Летња светковина у Марезију* (*Ein Sommerfest in Maresi*) први је превод његових дела на српски (*ЛМС*, 1996, 458, 4), а потом следе књиге (све у преводу Томислава Бекића): *Панонска новела*. *Животна повест Катарине Д.*, Ср. Карловци 1998 (*Pannonische Novelle. Lebenslauf der Katharina D.*, Salzburg 1963); *Повратак у Марези*, Ср. Карловци 1999 (*Heimkehr nach Maresi*, Salzburg 1994); *Приче из Марезија*, Н. Сад – Вш 2001 (*Maresi. Eine Kindheit in einem donauschwäbischen Dorf*, Reinbek bei Hamburg 1999); *Марезијана*, Врбас 2011 (*Maresiana*, Stuttgart 1960).
ДЕЛА: *Kalemegdan*, Hamburg 1948; *Das türkische Vaterunser*, Gütersloh 1955; *Treffpunkt jenseits der Schuld*, Gütersloh 1956; *Lied vom Staub*, Salzburg 1992; *Theodora*, Salzburg 1998.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Бекић, „Од регионалног ка универзалном. Приповедачко дело Ј. Вајденхајма" (поговор), у: *Приче из Марезија,* Н. Сад – Вш 2001; А. Гојков Рајић, *Повратак у завичај у савременој српској и немачкој књижевности. Компаративна анализа романа Ј. Вајденхајма „Повратак у Марези"* *и М.* *Матицког „Иду Немци"*, Вш 2003; Н. Зобеница, Ј. Бели Генц, „Рецепција Ј. Вајденхајма у Србији", *Сусрет култура*, 2010, II.
Олга Бекић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈДЛ, Јован
**ВАЈДЛ, Јован**, фото-репортер, уметнички фотограф (Нови Сад, 3. VI 1931 – Нови Сад, 5. XI 2011). Фотографски занат изучио код новосадског фотографа Радомира Глишића. Од 1955. до пензионисања 1991. радио као фото-репортер у новосадском листу *Дневник*. Фотографије му се одликују изразитом документарношћу и препознатљивим карактеристичним ауторским рукописом. Снимао је сцене из свакодневног живота Новог Сада, на пијацама, у школама, на спортским теренима, на улицама и трговима. Као уметнички фотограф радове објављивао у многим домаћим и страним листовима и часописима. Као члан Фото-кино клуба „Бранко Бајић" учествовао је на више стотина изложби и фестивала. У два маха добио је врхунско признање „Златно око" (1964, 1968). Припале су му прве награде на IX изложби југословенске фотографије (1977), војвођанској презентацији (2003), на тематским изложбама „Дете" у Зајечару (2002) и „Мотори" у Новом Саду (2007), као и специјална награда аргентинског удружења фотографа у Буенос Ајресу (1976). Носилац је Повеље града Новог Сада (1987).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Миросављевић (прир.), *Јован Вајдл*, Н. Сад 2008; „In memoriam: Јован Вајдл, Око голубије душе", *Дневник*, 6. XI 2011.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈКС, Максимилијан
**ВАЈКС, Максимилијан** (Weichs, Maximilian von), фелдмаршал (Десау, Немачка, 12. XI 1881 – Бон, Немачка, 27. IX 1954). У активну војну службу је ступио 1902. У I светском рату борио се на Западном фронту као генералштабни приправник у чину капетана. По завршетку рата ступио је у оружане снаге Немачке (Рајхсвер) у чину мајора где је 1933. постао командант 1. оклопне дивизије. Од 1938. командовао је 13. корпусом. У том својству је учествовао у аншлусу Аустрије (март 1938), окупацији чешких Судета (јесен 1938) и нападу на Пољску (септембар 1939). Током немачке кампање на Западном фронту 1940. био је командант Друге армије са којом је априла 1941. из Аустрије и Мађарске учествовао у нападу на Југославију. У име немачке Врховне команде 17. IV 1941. диктирао је услове капитулације Војске Краљевине Југославије. Крајем априла 1941, пет месеци пре Врховне команде Вермахта, издао је наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 Срба, а за рањеног 50. У нападу на Совјетски Савез средином 1941. командовао је Другом армијом, која је била у саставу групе армија *Центар* и дејствовала на московском правцу. Од јануара до јула 1942. био је командант Друге армије и посебне армијске групе на левом крилу Групе армија *Југ* у Украјини. До средине 1943. командовао је Групом армија *Е* у Стаљинградској бици. Од августа 1943. до марта 1945. био је командант Балкана и Групе армија *Ф*. Суђено му је за ратне злочине почињене на простору Југославије, али је судски процес прекинут 1948. због његове тешке болести.
ЛИТЕРАТУРА: *ВЕ*, 10, Бг 1975; Г. Винт, П. Калвокорези, *Тотални рат*, Бг 1987; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1994.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈС, Алберт
**ВАЈС, Алберт**, правник, универзитетски професор (Земун, 3. X 1905 – Београд, 4. IV 1964). Студирао је осам семестара филозофију и два семестра комерцијалне науке у Берлину и Паризу, да би 1928. дипломирао, а наредне године докторирао на Правном факултету у Загребу. Био је судски и адвокатски приправник у Новом Бечеју и Зрењанину, а након положеног адвокатског испита бавио се адвокатуром у Београду. На почетку II светског рата мобилисан као резервни официр југословенске војске и заробљен. До краја рата био је у логорима, прво у Италији, па у Офенбургу, Нирнбергу, Оснабрику, Стразбуру и Баркенбригеу, где је био активно укључен у антифашистички покрет. Вратио се у земљу априла 1945. и, поред нарушеног здравља и велике трагедије (страдали су му син јединац, мајка, супруга и сви чланови ближе породице) одмах је почео дa ради у Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Од новембра 1945. до октобра 1946. учествовао је у судским процесима које је водило Међусавезничко војно тужилаштво при Међународном војном суду у Нирнбергу, а касније у процесима Ајхману и Артуковићу. Од оснивања Института за међународну политику и привреду 1948. до децембра 1952. руководио је Секцијом за међународно право. У својству хонорарног наставника од 1947. предавао је Општу историју државе и права на ПФ у Београду, где је биран у сва звања, а редовни професор постао 1961. Од увођења последипломских студија предавао је Историју буржоаских кодификација и Историју цивилизације. Један је од оснивача Института за правну историју на матичном факултету. Међународно јавно право предавао је на Вишој школи Министарства унутрашњих послова (1950–1953) и Вишој управној школи за унутрашње послове (1957/58), а на Високој школи политичких наука предавао је Развитак цивилизације (1960–1963). Ерудита и полиглота, у науци се посебно истакао као врсни зналац историје цивилизације, историје права и стручњак за међународно кривично право, посебно у области геноцида. Као члан Савета за законодавна питања учествовао је у доношењу већег броја закона, био је и у Комисији за прикупљање и објављивање међународноправних аката Југославије за период од 1918. до 1941. Изузетан познавалац јеврејске традиције и културе, од младости је био активан у јеврејским организацијама, да би од 1948. био председник Савеза јеврејских општина Југославије. На студијама је објављивао лирску поезију у часописима *Гидеон* и *Хоноар*, а од тада се јавља и чланцима из правне и јеврејске тематике, најчешће у часописима: *Међународни проблеми*, *Анали Правног факултета у Београду*, *Архив за правне и друштвене науке*, *Међународна политика*, *Јеврејски алманах*, *Јеврејски преглед*, *Yearbook on Human Rights* и др. Био је приређивач, уредник и писац пропратних текстова већег броја публикација: *Злочин фашистичких окупатора* *и њихових помагача против Јевреја у Југославији* (Бг 1952); *Преглед развоја међународно-правних односа југословенских земаља од 1800. до данас* (Бг 1953) и др. Необјављени рукописи су му: *Историјски развој адвокатуре*, *Однос историје и социологије*, *Неке карактеристике старих кодекса*.
ДЕЛА: *Општа историја државе и права*, Бг 1953; и Љ. Кандић, *Општа историја државе и права*, Бг 1962; *Развитак цивилизације*, Бг 1965.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бартош, „Др Алберт Вајс", *АПФБ*, 1964, 2–3; *Споменица: Алберт Вајс 1905–1964*, Бг 1965; *Зборник радова из правне историје посвећен Алберту Вајсу*, Бг 1966; М. Мирковић, „Двадесет година од смрти др Алберта Вајса", *АПФБ*, 1984, 6.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈС, Влатка
**ВАЈС, Влатка**, хемичар, научни саветник, универзитетски професор (Загреб, 23. VI 1947). Студије хемије завршила 1971. на Природно-математичком факултету у Београду. Магистрирала 1974. на истом факултету, а докторирала 1978. на Лондонском универзитету (The Polytechnic of North London). Од 1972. запослена је у Центру за инструменталну анализу Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) у Београду. За научног саветника изабрана је 1998. Директор је Центра за хемију ИХТМ. За доцента Хемијског факултета изабрана је 1992, а за редовног професора 2010. Предаје Структурне инструменталне методе. Истражује у области развоја поступака изоловања и хемијске идентификације фармаколошки активних супстанци биљног света. У оквиру тих радова изолован је и окарактерисан велик број нових једињења из класа сесквитерпенских лактона, флавоноида, пренилованих флороглуцинола, ксантона, кумарина, стероидних сапонина и др. Нека од једињења су показала значајне биолошке активности, а откривене су биљке богате новим, до сада непознатим лековитим састојцима. Својим радом у Одељењу за инструменталну анализу **В.** је велик део свог радног века посветилa стварању услова за научно-истраживачки рад из области хемије и сродних наука, које користе ову врсту аналитике. Коаутор је неколико патената о лековитим састојцима биљака из рода млечика.
ДЕЛА: и A. P. Johnson, „Control of intramolecular γ-аlkylation *vs.* α-аlkylation of an α,β-unsaturated ketone: an unusual solvent effect", *Chemical Communications*, 1979, 817; коаутор, „Highly oxygenated guaianolides from *anthemis carpatica*", *Journal of Natural Products*, 1997, 60, 1222; коаутор, „Some wild-growing plant species from Serbia and Montenegro as the potential sources of drugs", *Current Pharmaceutical Design*, 2008, 14, 3089; „Antioxidant еvaluation of heterocyclic compounds by cytokinesis-block micronucleus assay", *Mini-Reviews in Medicinal Chemistry*, Sharjah, United Arabian Emirates, 2013, 13(3).
ИЗВОР: Архива Хемијског факултета у Београду.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈС, Емануел
**ВАЈС, Емануел**, лекар, физиолог, универзитетски професор (Дарувар, 11. V 1914 – Београд, 17. XII 1995). Дипломирао је 1938/39. на Медицинском факултету у Загребу. Учесник је НОБ-а. Као пуковник у пензији дошао је 1953. на ВМА и помогао у раду тек основаног Института за експерименталну медицину ВМА, који је касније добио име Институт за медицинска истраживања ВМА. Бавио се истраживањима патофизиологије трауматског шока и хипотермије. На експерименталним моделима код паса је испитивао могућност пресађивања коже и крвних судова. Аутор и коаутор је познатих уџбеника из области физиологије и патолошке физиологије који су доживели више издања.
ДЕЛА: и Д. Пантелић, *Физиологија*, Бг 1965; уредник и преводилац: И. Таџер, *Општа патолошка физиологија*, Бг–Зг 1976; И. Таџер и др.*, *Специјална патолошка физиологија*, Бг–Зг 1983*.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈС БЕЛОЖАНСКА, Јелена
**ВАЈС БЕЛОЖАНСКА, Јелена**, балерина, кореограф (Кијев, 1. IV 1903 – Београд, 22. XII 1983). Балет учила у Москви и Ковну (Каунасу, Литванија). Aнгажована 1920. у Литванској опери, наступала је као солисткиња у играчким сценама. Усавршавала се у Риги, Лондону и Ници. У Београд дошла 1938. За време окупације играла под уметничким руководством С. Мандукић. Од краја 1944. била је члан Балета Народног позоришта, у којем је одиграла Дадиљу (С. Прокофјев, *Ромео и Јулијa*), Иродијаду (Р. Штраус, *Саломa*), Мајку (С. Христић, *Охридска легенда*) и друге улоге. Играчку каријеру прекинула је 1952. определивши сe за кореографију и режију својих дела. Аутор је либрета и кореографије за своје прве београдске балете *Златна рибица* (М. Логар) и *Шпански капричо* (Н. Римски Корсаков), премијерно изведене 1953. Одступивши од до тада уобичајеног фолклорно-карактерног идиома, балет *Златна рибица*, на тему народне бајке, поставила је у класичном играчком стилу. У Савременом позоришту (Београдска комедија), у којем је радила претежно мјузикле, била је ангажована 1954–1957, а затим прешла у Нови Сад. У Српском народном позоришту остала је до пензионисања 1959. Новосадском балетском ансамблу пренела је Фокинову кореографију *Половецких игара* (А. Бородин, *Кнез Игор*), поставила *Силвију* (Л. Делиб), као прво извођење у нашој земљи, а први пут су на репертоару били и балети *Фантастични дућан играчака* (Ђ. Росини / О. Респиги), *Шпански капричо* и *Велеградске варијације* (Љ. Бранђолица). Избором балетских дела богатила је репертоар и померала границе, а ослањајући се на вредности руске класичне школе, доприносила развоју балетске уметности у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ракић, *Југословенска балетна сцена (1950–1980)*, Сар. 1982; *Руска емиграција у српској култури XX века. Зборник радова 1–2*, Бг 1984; *Српско народно позориште,* *1861–1986*, Н. Сад 1986; М. Јовановић, *Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта*, Бг 1994.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈСКА
**ВАЈСКА**, село у југозападном делу Бачке, у општини Бач. С општинским центром повезано је локалним путем (10 км), који води до Дунава и граничног прелаза за Хрватску. **В.** је изграђена на граници алувијалне терасе и алувијалне равни Дунава. Село има морфолошки два различита дела, а оба имају решеткаст распоред улица. У западном, старијем делу, растојања између улица су мања него у новијем, источном делу. Између њих је простран парк, а око њега су све јавне зграде. Први помен села је из 1332, а као мало насеље помињу га и сви познати каснији историјски извори. Она је била у поседу мађарских феудалних породица, које су подстицале усељавање католичког становништва (Мађари, Шокци, Немци). У време међуратне колонизације досељено је 86 добровољачких домаћинстава и етничка структура је измењена. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1961. било је 4.355 становника, 2002. 3.169, а 2011. 2.834 (39,4% Срба, 15,9% Рома, 12% Хрвата и 10,4% Мађара). Аграрна занимања ангажовала су 54,5% активног становништва.
Слободан Ћурчић
У атару села је откривено више археолошких локалитета. У забрану „Баба Сивача", 1,5 км северозападно од села, нађена је некропола са шест скелетних гробова у згрченом положају, са прилозима у керамици (зделе са трбушастим испупчењима, лонци и лончићи са дршком украшеном отисцима прстију) и два привеска од златног лима, важна за прецизније датовање некрополе. По својим одликама некропола припада епонимној локалној групи Вајска–Хуњадихалом, распрострањеној код нас у западној Бачкој, која је била повезана са бодрогкерестур културом на чијим традицијама се развија, али је стајала и под утицајем културе Салкуца IV. Група хронолошки припада крају раног енеолита. У **В.** је нађена и остава или гроб са више бронзаних предмета: кратак мач са пуноливеном дршком типа Апа, два рукобрана са спиралним крајевима и две спиралне наруквице, које припадају хоризонту остава Кожидер и датује се у почетак средњег бронзаног доба. Приписивање овог налаза култури гробних хумки средњег бронзаног доба није сигурно.
Растко Васић
Приликом истраживања оштећене некрополе, на терену где су уочени и трагови из античког периода, откривена је раносредњовековна некропола са осам гробова. Реч је о неуобичајеном налазишту из доба ране аварске превласти. Седам гробова имало је конструкцију од опека, грађену на римски начин. Уочено је и да су ти гробови правилно оријентисани по оси запад–исток, на начин какав је био уобичајен у Византији тог доба. У гробовима **В.**, уз то, преовлађују налази византијског порекла, међу њима и примерци са хришћанским симболима. Некропола је првобитно датована у касни VI в., али без етничког опредељивања. На основу новијих истраживања, предмети из гробова **В.** датују се у прву трећину VII в., тако да би се некропола могла приписати Ромејима које су Авари заробили током својих балканских операција од 615. до 617. године, и потом их раселили у Панонију. То становништво је, и поред мешања са Аварима, Бугарима и другима, очувало своју хришћанску веру и представља језгро из којег се развила популација Сермезијанаца. На локaлитету Хумка, почетком XX в. истраживана је средњовековна некропола, која се према налазима из гробова датује у време од X до XII в.
Иван Бугарски
ЛИТЕРАТУРА: B. Brukner, „Die Nekropole in Vajska", *AI*, 1970, 11; Н. Тасић, „Вајска–Хуњадихалом група", у: *Праисторија југославенских земаља*, III, Сар. 1979; O. Brukner, „The Sixth Century Necropolis at Vajska", *Sirmium*, 1982, 4; Д. Гарашанин, „Појава културе гробних хумки у Бачкој", у: *Праисторија југославенских земаља*, IV, Сар. 1983; Ж. Богдановић, *Општина Бач*, Н. Сад 1985; Н. Станојев, *Некрополе X-XV века у Војводини*, Н. Сад 1989; Н. Тасић, *Eneolithic cultures of the west and central Balkans*, Bg 1995; A. Harding, *Die Schwerter im ehemaligen Jugoslawien*, *PBF*, Stuttgart 1995, 4, 14; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈСМАН, Ернест
**ВАЈСМАН, Ернест** (Weissman, Ernest), архитекта (Ђаково, Хрватска, 11. XI 1903 – Харлем, Холандија, 13. VII 1985). Дипломирао 1926. на Техничкој високој школи у Загребу, 30-их година деловао у Београду. Радио у бироу Ле Корбизјеа (1927–1930. и од 1937). Био је члан Међународног конгреса модерне архитектуре (Congrès internationaux d'architecture moderne) CIAM-а, уметничке групе *Земља*, оснивач *Радне групе Загреб* (са Ј. Пичманом, Ј. Сајселом, В. Антолићем и др.) и потписник Атинске повеље 1933. Бавио се пројектовањем јавних објеката и здравствених установа. У Београду је пројектовао објекат Дома новинара (1932) у Ресавској улици, који у београдској архитектури међуратног периода представља новину по чистоти и доследности израза у конструкцији. То је пример у чијој се структури, фасади, организацији и технологији грађења уочавају утицаји принципа Ле Корбизјеовог функционализма. Објекат је изграђен у духу интернационалног стила, са пуристички третираним зидним платном геометризованих прозорских трака у хоризонталној подели и карактеристичном вертикалом усечених балкона.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Милашиновић Марић, *Водич кроз модерну архитектуру Београда*, Бг 2002; С. Богуновић, *Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века: Архитекти*, Бг 2005.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈТ, Вилијам Артур
**ВАЈТ, Вилијам Артур** (White, William Arthur), дипломата (Пулави, Пољска, 13. II 1824 – Берлин, 28. XII 1891). Потицао је из ирске римокатоличке породице. Био је син дипломате и течно је говорио пољски језик, па је у државну службу ступио 1857, као писар, а затим и вицеконзул при генералном конзулату Британије у Варшави. У време устанка 1863. подржавао је Пољаке, али је успео да избегне сукоб са руским званичницима. На положај конзула у Данцигу прелази 1864. Ту је неколико месеци 1866. заступао и Белгију, а у току рата 1870. и Француску. Права дипломатска каријера **В.** била је везана за Источно питање и почела је у фебруару 1875, са његовим доласком на положај генералног конзула у Србији. У Београду је службовао за све време Велике источне кризе. У херцеговачком устанку и српско-турским ратовима заступао је протурску политику конзервативног кабинета Бенџамина Дизраелија. Важну посредничку улогу одиграо је у мировним српско-турским преговорима. У децембру 1876. учествовао је на Цариградској конференцији, где је његове способности уочио главни британски опуномоћеник, лорд Солзбери, који ће убудуће, као премијер, бити његов главни заштитник. У Београду **В.** је остао до јула 1878, када је премештен у Букурешт. Одатле је у априлу 1885. прешао на службу у Цариград, где ће га Солзбери, у октобру 1886, поставити за амбасадора. У време уједињења Источне Румелије са Бугарском **В.** је заговарао политику подршке бугарском националном покрету, да би се Бугари одвојили од руског утицаја. Када је избио српско-бугарски рат радио је на спречавању проширења сукоба. Као амбасадор у Цариграду **В.** се, све до пензионисања 1891, залагао за сарадњу Британије са Немачком и Тројним савезом, а имао је посебне заслуге за потписивање Средоземних споразума 1887. У британској јавности је био оптуживан да је омогућио економски продор Немачке у Турску. До пензионисања су се и његови односи са Солзберијем охладили. Умро је изненада 1891. у Берлину, на путу из Цариграда.
ЛИТЕРАТУРА: H. S. Edwards, *Sir William White*, London 1902; C. L. Smith, *The Embassy of Sir William White at Constantinople*, *1886–1891*, Oxford 1957.
Милош Ковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈУГА
**ВАЈУГА**, село у источној Србији, у Кључу, на обали Дунава јужно од Кладова. Општинско средиште Кладово удаљено је 15 км. Kроз село пролази локални пут, који се протеже дуж десне обале реке. Насеље је на алувијалној тераси на око 47 м н.в. и издужено је између Дунава и површи Килименац (109 м) северно од њега. Распоред улица је мрежаст. Први помен о селу је из 1530. Последње три деценије XX в. овде се догађа депопулација. У селу је 1971. живело 1.002 становника, 2002. 563, а 2011. 437 (84,4% Срба, 6,2% Влаха, 5,5% Ашкалија). Аграрним занимањима бави се само 20,7% активног становништва. Много је више запослених у неаграрним делатностима, а међу њима предњаче запослени у саобраћају и везама (25,9%). Ван села запослено је 37,9% активног становништва. Велик број мештана ради у иностранству. У селу су црква, четвороразредна основна школа, дом културе, пошта, амбуланта и две продавнице мешовите робе. После изградње хидроцентрале Ђердап II 1987. потопљено је 170 кућа.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У атару села, на локалитету „Песак" од 1980. до 1986. откривени су остаци праисторијских насеља из неолита (старчевачка култура) и енеолита (културе Салкуца-Криводол, Коцофени), некропола са спаљеним гробовима из касног бронзаног доба, некропола са скелетима из старијег гвозденог доба под тумулима, као и више некропола и остаци насеља из средњег века. Из касног бронзаног доба истиче се гроб 1 са бројном црноглачаном гава керамиком, двопетљастом виолинском фибулом и фрагментима бронзане шоље са воловским протомима на дршци, који се датује у XI–X в. п.н.е. Некропола старијег гвозденог доба са 22 гроба датује се у VIII и VII в. п.н.е. Покојници су били положени на камену платформу, преко које су насути ниски тумули од песка, шљунка и камена. Прилози у гробовима су црноглачана басараби керамика, гвоздене и бронзане двопетљасте лучне фибуле, наруквице, слепоочничарке од двоструке бронзане жице, дугмад, ножеви, копља, брусеви и перле од ћилибара. Некропола припада локалној групи Вајуга–Молдова и уклапа се шире у културни басараби комплекс, распрострањен на северном Балкану у старије гвоздено доба.
Растко Васић
На локалитету „Караула", у ареалу касноантичког кастела, делимично је истражена некропола федерата из периода Сеобе народа, датована у почетак или прву половину V в. Откривено је 10 гробова, од којих се истиче гроб девојчице, оријентације запад–исток, са богатим инвентаром готске провенијенције. Некропола је оштећена укопавањем бедема познијег, поуздано датованог рановизантијског утврђења. На локалитету „Песак", у току сондажних ископавања (1980–1981) делимично су истражене две некрополе: средњовековна некропола II, према налазима новца датована у крај XII и XIII в., са појединим гробовима из првих деценија XIV в., и средњовековна некропола III, из раздобља XI и првих деценија XII в. Уз то, у близини рановизантијске некрополе (I) откривени су остаци једне полуукопане словенске куће, која је у углу имала пећ сложену од камена, делова римских опека и комада хидростатичког малтера. У простору куће нађено је неколико рибарских тегова и уломци керамичког посуђа. На основу начина градње куће и откривене керамике претпоставља се да је грађена с краја VIII или у првој половини IX в. На простору некрополе II, изнад хоризонта са гробовима, откривени су остаци једне куће-брвнаре, по свој прилици из раздобља XV–XVI в.
Весна Бикић
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, „Вајуга–Караула, извештај о археолошким истраживањима у 1980. години", *ЂС*, 1984, 2; А. Премк, П. Поповић, Љ. Бјелајац, „Вајуга–Песак", *ЂС*, 1984, 2; С. Живановић, „Communication sur les squelettes humains des nécropoles I et II Vajuga ", *ЂС*, 1986, 3; Г. Марјановић Вујовић, „Vajuga-Pesak, la nécropole médiévale II", *ЂС*, 1986, 3; Ј. Папреница, „Vajuga-Pesak, nécropole I", *ЂС*, 1986, 3; П. Поповић, М. Вукмановић, Н. Радојчић, „Fouilles de sondages sur la localité Vajuga-Pesak", *ЂС*, 1986, 3; V. Popović, „Die süddanubischen Provinzen in der Spätantike vom Ende des 4. bis zur Mitte des 5. Jahrhunderts", *Die Völker Südosteuropas im 6. bis 8. Jahrhundert*, Berlin 1987; П. Поповић, М. Вукмановић, *Вајуга-Песак, некропола старијег гвозденог доба*, Бг 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; В. Поповић, *Sirmium-град царева и мученика*, Ср. Митровица 2003; M. Milinković, „Vajuga", *Reallexikon der Germanischen Altertumskunde 32*, Berlin – New York 2006.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈУНИТИ
**ВАЈУНИТИ**, словенско племе у Грчкој, које се доселило приликом словенских инвазија крајем VI и почетком VII в. Први пут се помињу у опису словенске опсаде Солуна 614–616, у којој су учествовали заједно са осталим словенским племенима у Грчкој: Дрогувитима, Сагудатима, Велегезитима, Верзитима и др. После тога више се не спомињу у изворима, али се спомиње област Вагенетија, за коју се с разлогом сматра да је добила име по **В**. На тзв. Фотијевом сабору 879/880. био је присутан и Стефан, *епископ Вагонитије*, што сведочи да су до тада **В.** већ били покрштени. Пошто се ова област налазила у Епиру, у околини Јањине, сматра се да су **В.** живели управо на том подручју. Област Вагенетија спомиње се у историјским изворима све до XIV в.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, I, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: M. Vasmer, *Die Slaven in Griechenland*, Berlin 1941; D. A. Zakuqhnov", OiJ Slavboi ejn JEllavdi, jAqhvna 1945.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈФЕРТ
**ВАЈФЕРТ** (Weifert), породица немачког порекла. Три су значајна члана породице: Ђорђе **В.** (старији), Игњат **В.** и Ђорђе **В.** (млађи), свакако најзначајнији члан породице. Према његовом сведочењу, породица води порекло из Горње Аустрије. Игњатов отац Ђорђе/Георг (?, 1796 – Панчево, 15. X 1887) бавио се кожарским занатом у Вршцу. Доселивши се у Панчево, постао је житарски трговац и стекао знатан капитал. Дошао је на идеју да у Панчеву оснује пивару, због чега је послао сина Игњата (Панчево, 20. V 1826 – Панчево, 29. XII 1910) на школовање у Минхен. Игњат је у Минхену, између осталог, изучавао производњу пива у пивари „Шпатенброј" („Spatenbräu"), а пратио је и технолошке курсеве у том граду. По повратку у Панчево, са својим оцем је основао пивару. Године 1865. oни су закупили кнежеву пивару у Београду. Игњат је преузео њену управу, док је отац Ђорђе остао у „Панчевачкој пивари".
Теодор Атанацковић
Као официр народне гарде **Игњат В.** је учествовао у револуционарним збивањима 1848–1849. Први је, јужно од Пеште, почео да производи пиво доњег врења, високог квалитета, и од пиварства створио нову индустријску грану. Панчевачка „Пивара И. М. Вајферт", проширењем производње на флаширано пиво и генералном обновом машинских постројења 1906, достигла је годишњи капацитет од 21.043 hl и запошљавала 69 радника. Своје најквалитетније пиво (Лагер, Кениг, Мерцер, Дупелмерцер) експортовао је углавном у сва обалска места на Тиси до Турске Кањиже, на Сави до Градишке, а на Дунаву до Видина. Најпоузданије тржиште биле су Румунија, Србија и Турска, где је пласирао више од половине годишње производње. Међутим, када је 1871. прорадила Прва српска парна пивара у Београду, власништво сина Ђорђа **В.**, изгубио је тржиште Србије, а царинским ратом 1892. и Румуније. Поред пиваре, Игњат **В.** био је и власник пецаре (од 1860) и успешно трговао стоком и житарицама. Учествовао је у раду панчевачког Магистрата, а био је активан и у Стрељачком друштву, чији је био председник (1851). Поседовао је богату збирку стрељачког оружја и вредну колекцију антиквитета, коју је делом наследио син Ђорђе, а нешто је поклонио панчевачкој гимназији и вршачком музеју.
Озрен М. Радосављевић
**Хуго** **В.**, пивар, трговац, нумизматичар (Панчево, 1852 – Мерано, Италија, ? фебруар 1885). Школовао се у родном граду, Будиму и Вајенстефану код Минхена, где је на Вишој пољопривредној школи учио пиварство. Након усавршавања у Бечу, у Панчеву је, прво са оцем, а од 1878. самостално водио пивару. Сакупљао је староримски, грчки, српски, босански и румунски новац и имао богату и вредну збирку. Значајна му је збирка медаља, кованих у спомен разних догађаја везаних за Београд у XVII и XVIII в. Био је редован члан нумизматичког друштва у Бечу и археолошког у Будимпешти. Био сарадник *Старинара.*
Звонимир Голубовић
ЛИТЕРАТУРА: F. Milleker, *Die familie Weifert und das Brauhaus in Pančevo 1722/3–1923*, Pan. 1925; М. Коршош, О. Трифу, *Пивара у Панчеву 1722–1972*, Пан. 1972; М. Јовановић Стојимировић, *Силуете старог Београда*, 1, Бг 1987; М. М. Костић, *Успон Београда, Векови Београда*, Бг 1994; И. Журжул, „Жетони пиваре И. М. Вајферта у Панчеву пре Првог светског рата", *Гласник Музеја Баната*, 1995, 6.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЈФЕРТ, Ђорђе
**ВАЈФЕРТ, Ђорђе**, индустријалац, гувернер Народне банке, добротвор (Панчево, 15. VI 1850 – Београд, 12. I 1937). Рођен је у богатој занатлијској породици немачког порекла, а деда Ђорђе и отац Игњат основали су Панчевачку пивару. У Панчеву је похађао немачку основну школу и мађарску гимназију, у Будимпешти трговачку школу, а у Вајенштефану код Минхена Вишу пољопривредну школу, где се специјализовао за технологију израде пива и дипломирао 1872. По повратку са школовања преселио се у Београд и од оца преузео управу над београдском „Кнежевом пиваром". Незадовољан радом са старим уређајима, купио је имање на Топчидерском брду и ту 1873. подигао велику и савремену „Прву српску пивару Ђорђе Вајферт", која убрзо постаје водећа пивара у Србији и, касније, Југославији. За подизање пиваре **В.** је касније уступљено државно имање Стари Сењак. Квалитет пива је побољшан, а производња увишестручена. Нова пивара је Панчевачкој пивари, коју је и даље водио његов отац, преузела велик део тржишта у Србији. **В.** је саградио модерне фабрике слада и пива на Топчидеру и Сењаку, фабрике леда у Нишу и отворио низ стоваришта широм земље. Предузеће „Вајферт" било је пословично познато као добар платиша. Учествовао је добровољно као коњаник у српско-турским ратовима 1876–1878. и рату 1885, подржавши и новчано наоружавање српске армије: његовим новцем купљени су топови за артиљеријске јединице. Био је један од најугледнијих чланова Либералне странке и члан скупштинског Уставотворног одбора. За време I светског рата **В.** се склања у Марсеј, где на Пашићеву молбу агитује за потребе Србије. Након I светског рата се вратио у Београд; тада је пивара претворена у акционарско друштво, а половина акција уступљена Врачарској задрузи. Највећу потешкоћу у производњи пива представљала је зависност од угља, па је велика зарада коју је доносила пивара уложена у скупо истраживање руда, што **В.** чини зачетником модерног српског рударства. **В.** постаје највећи предузетник у српском рударству. Отворио је 11 рудника: 1873. **В.** купује концесије за истраживање руда мрког угља код Костолца, 1886. отвара рудник живе на Авали, а касније руднике злата у Глоговици, олова и цинка у јужној Србији и каменог угља у Подвису. Већина послова с рудницима показала се непрофитабилнима, па је 1895. **В.** запао у велике финансијске потешкоће. Године 1903. **В.** купује повластице за експлоатацију борског рудника, где је откривена централна жица најбогатијег налазишта бакра у Европи; рудник је 1904. дат у закуп великом француском акционарском друштву које је основало српско-француско а. д. „Борски рудник". Акцијама, чији се курс ускоро увишестручио, **В.** је при исплати претпоставио готов новац, изгубивши тако велике своте. Заслужан је за развој Бора: за само неколико година мало село преобразило се у велики рударски град. Улагао је у изградњу пруга и путева, који су повезивали руднике с главним трговачким центрима и лукама. Један је од утемељивача савременог српског банкарства. Учествовао у оснивању и раду крупних капиталистичких новчаних установа: био је највећи акционар и председник управног одбора Београдске задруге и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије (1895–1900). Био је члан Оснивачког и првог Управног одбора, вицегувернер (1884–1889, 1902–1911) и дугогодишњи гувернер (1890–1902, 1912–1926) Народне банке, а од 1926. доживотни почасни гувернер југословенске Народне банке. Као гувернер је био заслужан за учвршћивање вредности динара и олакшање кредитних послова у Србији. Један је од оснивача и почасни председник Индустријске коморе. Као страствени колекционар прикупио је светски признату збирку спомен-одличја из XVII и XVIII в. и велике збирке античког и српског средњовековног новца. Античка збирка од 14.000 примерака поклоњена је 1923. Универзитету у Београду, док су друге две нестале у I светском рату. Био је један од најкрупнијих капиталиста свог доба у Србији и, касније, Југославији, али и велики добротвор и задужбинар. Године 1893. основао је фонд „Краљ Стеван Дечански" за глувонему децу. Финансијски је помогао породицама официра погинулих у Мајском преврату. Током Првог балканског рата новчано је помагао најсиромашније београдске породице, а након рата основао и дао велике прилоге фонду за ратне ветеране и војне инвалиде „Свети Ђорђе". У сарадњи с единбуршким и лондонским одбором Шкотских жена подигао је велику Женску болницу (касније Железничка болница, данас КБЦ „Дедиње"), која је настала од болнице „Др Елза Инглис – Спомен-болница за жене и децу". Дао је и донацију за изградњу САНУ. Око 1930. поклонио је своје имање Београдском женском друштву за изградњу Дома госпођа. Музеју града Београда је оставио вредну збирку слика, скица и мапа старог Београда, наслеђену од оца. Његова се филантропија огледала и у односу према радницима: остао је упамћен као први индустријалац који је својим радницима исплаћивао надокнаде током боловања. Његов је мото био: „Треба давати да би се опет стекло!" Проглашен је почасним грађанином Панчева (1923) и Књажевца. Одликован је Орденом за храброст, Орденом Светог Саве I степена, Карађорђевом звездом II и III реда, Орденом Белог орла, Таковским крстом, Споменицом Министарства шума и руда, лентом Румунске звезде и француским Орденом Легије части. Поседовао је имовину која се у данашње време процењује на 12 млрд. долара и кућу у броју 11 београдске улице која носи његово име, и у улици Војводе Путника 3–5. Имовину је завештао за живота; већину имовине супрузи Марији рођ. Гиснер. Наследио га је сестрић Фердинанд Гранберг, који је још за **В.** живота водио послове Пиваре, рудника Костолац и бродарства. Лик **В.** налази се од 2001. на новчаници од 1.000 српских динара. Од 1890. придружио се масонима; од 1891. до 1899. био је старешина ложе „Побратим", а 1912. велики мајстор Врховног савета Србије. Издејствовао је ослобађање турских масона, заробљених током балканског рата 1912. Године 1919. постаје велики мајстор Велике зидарске ложе „Југославија". У Београду је 1995. основана слободнозидарска ложа „Ђорђе Вајферт". За очување и валоризацију рада и доприноса **В.** данас се стара Фонд „Ђорђе Вајферт". **В.** је у Панчеву у спомен на своју мајку Ану подигао римокатоличку цркву Св. Ане (звану Анина црква), те портал на панчевачком римокатоличко-протестантском гробљу, где се и данас налазе посмртни остаци породице Вајферт. У Бору је саградио православну цркву Св. Ђорђа.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милекер, *Историја града Панчева*, Пан. 1925; *Збирка портрета и биографија знаменитих људи Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1926; *Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880-1930*, Бг 1931; *Историја Београда*, 3, Бг 1974; Н. Вучо, „Пивара Ђорђа Вајферта", *ГГБ*, 1982, 29; З. Д. Ненезић, *Масони у Југославији (1764-1980)*, Бг 1988; М. М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994; Ф. Милекер, *Породица Вајферт и пивара у Панчеву*, Бг 2009.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАКАЊАЦ, Бранимир
**ВАКАЊАЦ, Бранимир**, геолог, универзитетски професор (Осијек, 23. X 1931 – Београд, 4. VIII 1993). У Београду дипломирао 1956. на Рударско-геолошком факултету, где је изабран за асистента за предмет Лежишта минералних сировина 1958. Докторску дисертацију под насловом „Лежишта хризотил-азбеста у рејону Босанског Петровог Села" одбранио је на РГФ 1962. На истом факултету биран у сва звања, а за редовног професора 1976. На РГФ био је шеф Катедре и Смера за истраживање лежишта минералних сировина. У току каријере специјализацију и више студијских боравака имао је на Геолошком факултету Московског државног универзитета. Главна област науке у којој је деловао биле су неметаличне минералне сировине, њихово проналажење, проучавање и примена (*Проблем неметаличних* *минералних сировина у СФРЈ*, Охрид 1966; *Лежишта неметаличних минералних сировина*, Бг 1969; *Прогноза проналажења нових неметаличних минералних сировина у Југославији*, Бг 1972; *Геологија лежишта неметаличних минералних сировина*, Бг 1992). Пред крај живота много се бавио и увођењем нових и нетрадиционалних минералних сировина. Велику пажњу поклањао је међународној научној сарадњи, а био је председник Првог светског конгреса о неметалима у Београду 1985.
ЛИТЕРАТУРА: „110 година геологије и 45 година рударства на Универзитету у Београду", у: *Споменица РГФ*, Бг 1990.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАКСМАН, Селман А.
**ВАКСМАН, Селман А.** (Waxman, Selman A.), микробиолог, биохемичар (Нова Прилука код Кијева, Украјина, 22. VII 1888 – Хијанис, Масачусетс, САД, 16. VIII 1973). Завршио Средњу школу у Одеси 1910. али, као Јеврејин, није могао да се упише на Универзитет те је емигрирао у САД, где 1916. добиja држављанство. Завршио Пољопривредни факултет универзитета Ратгерс у Њу Брансвику (Њу Џерси). Докторирао из биохемије 1918. у Калифорнији. Постао професор микробиологије 1940. и директор Института за микробиологију универзитета Ратгерс 1949. Био председник Америчког микробиолошког друштва. Истраживао микробе земљишта и њихову синергистичку и антагонистичку борбу за одржање. Проучавајући актиномицете (микроорганизме земљишта), открио низ нових врста као и различите антибиотике које оне производе. Термин „антибиотик" је сам сковао, а новооткривеним врстама актиномицета давао имена чланова своје породице. Истражио 10.000 различитих земљишних микроба у односу на њихову антибиотичку активност. Коначно, сходно тада познатој чињеници да бацил туберкулозе пропада у земљишту, открио да *Actinomyces griseus* производи антибиотик стрептомицин који делује против бацила туберкулозе. Испитивао, такође, биохемијске процесе у земљишту, декомпозицију органских материја у земљишту због микроорганизама, стварање хумуса и плодност земљишта. Публиковао 18 књига, те добио почасне докторате и чланства у научним институцијама широм света. Награђен Нобеловом наградом за медицину 1952. за студије које су довеле до открића стрептомицина 1943, првог успешног лека против туберкулозе. Посетио 1959. Југославију, САНУ (предавање Антибиотици и њихова улога у служби човека), научне центре и фабрике антибиотика „Галенику" и „Пливу". Многи наши микробиолози су се усавршавали код њега у САД. На предлог чланова САНУ К. Тодоровића и С. Тасовца, САНУ га је изабрала за свог иностраног члана у Одељењу медицинских наука 1959.
ДЕЛА: *Enzymes*, Philadelphia – Baltimore 1926; *Principles of Soil Microbiology*, Baltimore 1927; *The Soil and the Microbe*, New York – London 1931; *Humus*, Baltimore 1936; *Microbial Antagonisms and Antibiotic Substances*, New York 1945; *The Conquest of Tuberculosis*, Berkeley, California 1964; *The Actinomycetes*, New York 1967.
ЛИТЕРАТУРА: Nobel Lectures Including Presentation Speeches and Laureates' Biographies: Physiology or Medicine 1942-62. Published for the Nobel Foundation in 1964 by Elsevier Pub. Co. Amsterdam, London, New York; S. A. Waksman, *My Life with Microbes*, New York 1954; Ž. Tešić „Selman Abraham Waksman", *Архив биолошких наука*, 7, 1–2, 1955; *Галеника*, 6, 3, 1959.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАКУП
**ВАКУП**, село у Поморављу, на источном ободу Алексиначке котлине, на левој обали Сокобањске Моравице, притоке Јужне Мораве. Налази се око 1 км североисточно од општинског средишта Алексинца са којим је спојено слепим путем. Насеље је на планинској страни, на висини од 180–200 м н.в. Настало је спонтано уз сеоске путеве и добило је радијалан облик. Помиње се у XVI в. али није постојао у континуитету. Током послератног периода број становника је осцилирао, са благим порастом. У селу је 1948. живело 612 становника, 2002. 740, а 2011. 834 (96,6% Срба). Село је еволуирало у приградско насеље и саставни је део Алексинца. У пољопривреди је радило само 10% активног становништва, а у индустрији 43,2% и трговини 10,5%. Ван села радило је 80,3% становништва. Поред **В.** је рибњак, а у западном делу уз обалу Моравице су четвороразредна основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАКУФ
**ВАКУФ** (арап. *waqf*), у шеријатском праву облик трајно завештане имовине која служи као јавно добро, најчешће у хуманитарне сврхе. Настаје као задужбина, добро које завештач својевољно предаје исламској верској заједници или хуманитарној установи. **В.** су били финансијски и административно аутономне институције. Легалну подршку пружао им је султан, док је врховни надзор над њиховим радом вршио кадија. **В.** је управљао мутевелија. Приходи ових добара коришћени су за верске, верскопросветне и добротворне циљеве (верске школе, гробља, коначишта, кухиње за сиромахе, болнице, јавна купатила, мостови, водоводи, чесме и др.). **В.** су били од кључног значаја за урбани живот у Османском царству. Увакуфити се могу све некретнине, а покретне ствари само ако су везане уз њих. Чин постаје пуноважан судском легализацијом задужбинског писма – вакуфнаме. Завештач (вакиф) у вакуфнами сам одређује циљ коришћења свога **в.** и његовог мутевелију. Често се за мутевелију именују потомци, да би се обезбедио сигуран приход за њих и њихове потомке. У Османској империји врховни државни чиновници, државници, харемске жене, спахије често су користили институцију **в.** како би изнудили султанску дозволу власништва над државном имовином коју су претварали у **в.**, чиме су обезбеђивали сигуран и сталан извор прихода за своје породице и наследнике (вакф-и евладије). **В.** је неотуђиво и непреносиво добро. У јужнословенским областима оснивање **в.** почиње од XV в. У бившој Југославији били су признати **в.**, којима је управљало Старешинство Исламске верске заједнице. Исламска верска заједница је својим прописима уредила питање оснивања, управљања и коришћења **в**.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пећанац, *О вакуфима и њиховим врстама са нарочитим обзиром на врсте вакуфа у Цариградском уговору о миру између Србије и Турске*, Бг 1914; М. А. Ћеримовић, *О вакуфу*, Сар. 1935; М. Беговић, *Вакуфи у Југославији*, Бг 1963; M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü*, III, İstanbul 1983; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Љубомирка Кркљуш; Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВAKЦИНАЦИЈА
**ВAKЦИНАЦИЈА** (лат. *vaccinus*: крављи), поступак давања цепива, справљеног од ослабљених узрочника заразних болести, ради вештачког изазивања активног имунитета код осетљивих особа. Вакцина представља биолошки активан антиген, обично у течном раствору или колоидној суспензији. Може се направити од културе живих атенуисаних или мртвих организама, од инфективних агенaса који имају антигенске особине веома сличне онима које има сам узрочник болести против којег се спроводи вакцинисање, од пречишћених екстраката протеина или од генетски измењених варијација. Као облик имунизације, **в.** се најчешће спроводи парентерално (инјекцијом), понекад орално или интраназално. Сматра се да је још пре 1.000. п.н.е. у Кини вршена вариолизација здравих људи да би се створила заштита против великих богиња (вариоле), иако се на сто случајева јављао један смртни исход. Поступак се састојао од инокулације или удувавања кроз нос мале количине сасушеног секрета из везикуле великих богиња. Потом се овај поступак заштите од великих богиња пренео широм Азије дуж пута свиле. У Цариграду је 1713. супруга британског амбасадора у Турској, Мери Вортли Монтагју (Lady Mary Wortley Montagu, 1689–1762) прихватила да се она и њен трогодишњи син вариолизацијом заштите од великих богиња, а потом је утицала да се поступак уведе у Енглеску.
Ово је био модел за метод **в.**, који је касније развио британски лекар Едвард Џенер (*Edward Jenner*, 1749–1823). Џенер је термин „вакцинација" користио за описивање свог метода инокулације лимфе крављих богиња особама у циљу њихове заштите од великих богиња. До ове идеје је дошао на основу запажања једног локалног фармера да млекарице које су преболеле кравље богиње не оболевају од великих богиња. Узрочници вариоле у то време нису били познати, али је Џенер на основу ових запажања поставио хипотезу да кравље богиње могу да превенирају велике богиње. Да би ту хипотезу тестирао, он је 1796. једном осмогодишњем дечаку инокулисао садржај промене на кожи млекарице оболеле од крављих богиња. После шест недеља, истом дечаку је инокулисао садржај пустуле оболелог од великих богиња. Дечак се није разболео. Џенер се сматра оцем имунизације и његово откриће је допринело да се постигне глобално искорењивање великих богиња. Од тада се у свету за вакцину против великих богиња користио вирус вакциније, који има иста антигена својства као вирулентни вирус великих богиња. Посебан значај у унапређењу метода **в.** има чувени француски бактериолог Луј Пастер (*Louis Pasteur*, 1822–1895), који је направио вакцину против антракса, као и против пилеће колере и беснила. Он је открио да инфицирање пилића ослабљеним сојем бактерија пружа заштиту против колере. Пастер је овим намерно ослабљеним изазивачима болести дао име вакцина, у знак поштовања према Џенеру. Тако је оригинално Џенерово значење речи „вакцинација" проширено на све облике имунизације против инфективних патогених клица. Поред Џенера, велики значај за ерадикацију великих богиња дао је др Павле Фење (1915–2010), који је 1968. произвео потпуно бактериолошки стерилну лиофилизирану вакцину против великих богиња. Осим тога, омогућио је брзо и масовно спровођење имунизације применом суве стерилисане вакцине за џет-инjектор. Направио је и вакцину против беснила нове технологије, са културе ћелија. Раних 70-их, у сарадњи са Бошком Поштићем, открива да интерферон превенира развој беснила. У време највећих епидемија вариоле путовао је широм света као званични консултант Светске здравствене организације (СЗО) и помагао да се реализује програм искорењивања вариоле. Последњи случај великих богиња забележен је у Сомалији 1987, а 1980. је СЗО прогласила да су велике богиње искорењене у свету.
У Србији се епидемија великих богиња појавила почетком 1839. Др Карло Пацек је, у циљу њеног сузбијања, израдио правила за вакцинисање становништва, које је требало да изведу лекари Санитетског одељења, чији је он био начелник. Закон о обавезној **в.** становништва против вариоле у Србији донет је 8. VII 1839, у време велике политичке нестабилности, изазване крајем прве владавине кнеза Милоша, мада се ово прeвентивно средство користило још од 1801. **В.** је вршена крављим богињама, али је лекара у Србији за вакцинисање око 650.000 становника било јако мало (свега шест–седам). У самом народу **в.** није била радо прихваћена, осим у случајевима када је претила опасност од епидемије. Да би се лакше спроводила и да би била прихваћена од што већег дела становништва, лекари су имали наредбу да прво вакцинишу децу (државних) службеника. Међутим, шест година касније, због и даље малог обухвата становника вакцином, пооштрен је „Пацеков закон" или Правила за калемљење богиња (из 1838). Неке од нових забрана односиле су се на забрану венчавања невакцинисаних лица, примања на занат шегрта или младића у школу или другу образовну установу уколико нису вакцинисани итд. Сама **в.** је ипак споро спровођена, да би тек од 1886, укидањем вакцинисања „с руке на руку", постепеним повећањем броја лекара и увођењем вакцинисања „куповном мајом", тј. анималном лимфом, из иностранства, обезбеђеном од стране др Михаила Мике Марковића (оца српске ратне хирургије), уследио бољи обухват становништва вакцином против великих богиња. Тако је почетком ХХ в. велика већина становника Србије на време, још у детињству, била вакцинисана против великих богиња, те су велике богиње постале права реткост. Међутим, у првој деценији XX в. овим се нису могле похвалити ни Отоманска Турска, али ни Аустроугарска царевина. Због тога је вариола почела да се појављује у Србији већ у првој години I светског рата, али је енергичним мерама српског војног санитета заустављена. Последња епидемија великих богиња у Србији била је 1972.
Посебан значај у превентивној медицини у Србији представља такође оснивање првог Пастеровог завода у Нишу (1900) и то само 12 година после париског. Његов допринос је огроман, првенствено због производње вакцина против вариоле и беснила. После 1928. у целој Краљевини СХС остао је активан само Пастеров завод у Новом Саду, који је до данас остао централна антирабична установа. Његов први директор, др Адолф Хемпт, аутор је чувене вакцине против беснила која носи његово име и која је била у употреби 1925–1989. Он је први у свету направио потпуно инактивисану (мртву) вакцину, која је била безбеднија за примену, те су је под Хемптовим именом постепено прихватиле многобројне европске земље, а из новосадског завода извозила се и у неке афричке земље. Треба споменути и др Милутина Ранковића, који je у Београд донео оригиналну културу BCG бацила и крајем 1926. направио прву вакцину против туберкулозе. Од 1927, захваљујући др Надежди Станојевић, у Србији започиње имунизација новорођене деце BCG вакцином против туберкулозе. Огромне су и заслуге др Добриле Шнајдер, која је 1930. произвела прву вакцину против дифтерије, а 1934. против тетануса, на бази анатоксина. Обавезна имунизација против великог кашља у Србији започиње 1959, захваљујући др Вери Спасојевић, која је произвела ову вакцину. Потом су у календар обавезне имунизације уведене вакцине против полиомијелитиса (1960), дифтерије, тетануса и великог кашља (тзв. ДТП вакцина – 1961, против дифтерије, тетануса и пертусиса), малих богиња (1971), малих богиња и паротитиса (1981), малих богиња, паротитиса и рубеле (1993), хепатитиса Б (2002) и обољења која изазива *Haemophilus influenzae B* (2006).
ИЗВОР: Ратни дневник М. М. Марковића, Архив САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: В. Михајловић, *Из историје санитета у обновљеној Србији: од 1804–1860*, Бг 1951; *Ратни дневник Светислава Барјактаровића*, Бг 1987; F. Fenner, *Smallpox and Its Eradication*, Geneva 1988; В. Милојевић, *Пастеров завод у Нишу 1900–1985*, Ниш 1990; Д. Лалошевић, *Др Адолф Хемпт и оснивање Пастеровог завода у Новом Саду*, Н. Сад 2008; Ј. М. Ласт, *Речник јавног здравља*, Бг 2009; Б. Димитријевић, „Борба против великих богиња у обновљеној Србији", *30. тимочки медицински дани*, За 2011.
Сандра Шипетић Грујичић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛ
**ВАЛ**, кајакашки клуб, основан 1949. у Сремској Митровици као секција истоименог бродарског друштва, у чијем су саставу биле и једриличарска и бродомоделарска секција. Тек 1955, захваљујући почетку производње такмичарских кајака у Југославији, успели су да формирају прву кајакашку екипу и да изађу из сенке једриличара и бродомоделара. До 1975. кајакаши **В.** освојили су девет титула екипних првака Југославије и учествовали на олимпијским играма у Риму 1960, Токију 1964, Мексико Ситију 1968. и Минхену 1972. У том периоду најистакнутији чланови клуба били су Станиша Радмановић и Душан Филиповић, доцније истакнути тренери. Дугогодишњи репрезентативци били су и: Мирко Станковић, Ненад Косијер, Миодраг Јаковљевић, Петар Жеравић, Јосип Херник, Владимир Вујанић, Зденко Дошен, Жељко Петриновић и Илија Радованов, а најуспешнији од њих, уједно и најуспешнији српски кајакаш, био је Огњен Филиповић, освајач шест медаља на светским шампионатима (златне у двоседу 2005. и у четвороседу 2006. на 200 м).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Жељко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛАКОЊЕ
**ВАЛАКОЊЕ**, село у источној Србији, у Црној Реци, на десној страни долине Црног Тимока. Општинско средиште Бољевац удаљено је 5 км. Северно од **В.** је магистрални пут Параћин–Зајечар (30 км), који се укршта са локалним путем Злот–Бољевац. Насеље је дисперзивног типа и простире се од дна долине Црног Тимока на 220 м до долинских страна његове притоке Огашту Шантулиј на 350 м н.в. Село се помиње од XV в. Ово је депопулациона средина. У **В.** је 1948. живело 2.366 становника, 2002. 1.378, а 2011. 1.095 (58,8% Влаxa и 32,9% Србa). Пољопривредом се бавило 51,6% активног становништва. У индустрији је запослено 14,6%, а у рударству 11,5% становништва. Највећи број запослених радио је у другим местима (40,1%). Око 4 км северозападно од села је рудник → Боговина. У селу постоје четвороразредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛАЧ
**ВАЛАЧ**, праисторијско налазиште, недалеко од Косовске Митровице, смештено на стрмој падини изнад Ибра. Током заштитних ископавања 1955. и 1957. истражена је површина од 300 м2. У културном слоју дебљине око 1 м откривено је насеље винчанске културе са надземним и укопаним стамбеним објектима (земунице), пећима и јамама. Насеље је на јужној, приступачној страни било заштићено палисадом и сухозидoм. Покретни налази (керамичке посуде, антропоморфне и зооморфне фигурине, оруђе од глачаног камена, кости и рога) припадају позној етапи фазе Винча–Плочник I и фази Винча–Плочник II (Винча Ц–Д). Најважније налазе представља веома бројна и разноврсна пластика – богато и маштовито украшене антропоморфне фигурине, неке од њих изузетно великих димензија, као и фантастичне фигуре, тзв. кентаури, у облику животиње са људском главом и бистом, које представљају посебну специфичност **В**. Спорадични налази керамике бронзаног и гвозденог доба у горњем делу културног слоја показују да је ово место било насељено и у млађим периодима праисторије.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Праисторијско насеље код Валача", *ГМКМ*, 1957, 2; „Завршна истраживања на праисторијском насељу код Валача", *ГМКМ*, 1959–1960, 4–5.
Дубравка Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛДЕЦ, Рудолф
**ВАЛДЕЦ, Рудолф**, вајар (Крапина, Хрватска, 8. III 1872 – Загреб, 1. II 1929). Обртну школу завршио је у Загребу 1889, док је студије вајарства похађао у школама и академијама у Бечу (1890–1894) и Минхену (1891–1894). Студијски је боравио у Италији, Русији, Немачкој и Француској. Од 1895. вајао је у свом атељеу у Загребу, где је и предавао на Умјетничкој академији (1908–1919). Дописни члан Југославенске академије постао је 1919, а редовни 1924. [](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/002-rudolf-valdec-spomenik-kralju-petru-zrenjanin.jpg)Делећи идеале југословенства, 1904. извео је бисту краља Петра и изложио је на Трећој југословенској уметничкој изложби 1908. у Београду. На конкурсу који је расписала Београдска општина 1911. добио је поруџбину за скулптуру Доситеја Обрадовића. Споменик је постављен 1914. на улазу у Калемегдан, преко пута хотела „Српска круна" (данас у Академском парку). Поводом венчања краља Александра Карађорђевића и краљице Марије **В.** је 1922. израдио свадбену плакету у 40.000 примерака у стилу закаснеле сецесије. На изложби у Официрском дому следеће године изложио је бисте краља Александра, краљице Марије и краља Николе. У Великом Бечкереку (Зрењанину) 1924. поставио је коњаничку статуу краља Петра. На постаменту су се налазили рељефи *Велики петак* (краљ на воловској запрези при повлачењу српске војске) и *Цвијетна неђеља* (улазак краља у Велики Бечкерек) као метафоре страдања и васкрсења српског народа.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић Гај, И. Суботић, *Медаље и плакете из збирке Народног музеја и дела савремених скулптора*, Бг 1981; М. Тимотијевић, „Херој пера као путник: типолошка генеза јавних националних споменика и Валдецова скулптура Доситеја Обрадовића", *Наслеђе*, 2001, 3; Т. Чешка, *Скулптура: каталог збирке Историјског музеја Србије*, Бг 2009.
Игор Борозан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛДМА, Арбо
**ВАЛДМА, Арбо**, пијаниста, теоретичар пијанизма, универзитетски професор (Перну, Естонија, 20. II 1942). Основне студије клавира завршио 1966. на Конзерваторијуму у Талину (проф. Б. Лук), а магистарске студије 1969. на државном конзерваторијуму „П. И. Чајковски" у Москви (клавир код Н. П. Јемељанове, а историју и теорију пијанизма код А. А. Николајева). Педагошку каријеру започео 1970. на Конзерваторијуму у Талину где је до 1972. радио и као солиста у Естонској филхармонији. Остварио неизбрисив траг у српској музичкој култури у којој је – као педагог, репродуктивни уметник (солиста и камерни музичар), аутор и режисер низа телевизијских серија, те пропагатор клавирског звука – континуирано деловао више од 20 година (1972–1993). Радио у Средњој музичкој школи „Јосип Славенски" у Београду, потом на Академији уметности у Новом Саду (редовни професор клавира и методике наставе клавира 1976–1993, шеф Катедре за клавир, продекан 1991–1993). Од 1984. професор по позиву на ФМУ у Београду, где је од 1985. шеф Катедре за клавир. По одласку у Келн, где је од 1993. професор клавира на Високој школи за музику, до 1999. деловао је и као гостујући професор на ФМУ. У његовој класи студије је завршило више од 350 студената (Д. Домјанић, Н. Вељковић, Р. Кинка, И. Кобал, И. Лаул, Н. Лекић, Д. Лељак, А. Маџар, Ђ. Милојковић, Т. Ранковић, Б. Савер, Д. Синадиновић, Л. Станковић, Т. Стефановић, Ј. Станчул, А. Шљивић). Многи од њих су добитници награда на престижним светским такмичењима и предају на високошколским институцијама у земљи и иностранству. Наступао је солистички, у дуу са Ф. Рашковић и В. Дешпаљем, као и са многим оркестрима и диригентима (О. Данон, П. Дешпаљ, М. Јагушт, Н. Јарви, Е. Клас, А. Нанут). Године 1977. основао је Београдски клавирски студио, а 1987. Београдски студио клавијатурног звука. Његов рад почива на прожетости и јединству уметничке поетике, педагошке и теоријске методологије. Њихов темељ јесте међудејство рационалног, емотивног и инстинктивног у приступу музичком садржају дела, техници његовог свирања и слушања. Предавач је на међународним скуповима (Глазгов 1989, Орландо 2002, Порторож 2005, Атланта 2006, Далас 2008), држи мајсторске курсеве широм света и члан је међународних жирија. Добитник је бројних признања, међу којима су и: почасни докторат Конзерваторијума у Талину (1991), Октобарска награда града Београда (1993), почасни председник ЕПТА (Европска асоцијација клавирских педагога, European Piano Teachers Association) Србије (1996), почасни члан ЕПТА Естоније (1999) и почасни грађанин града Перну (2009).
ЛИТЕРАТУРА: К. Ковачевић (ур.), *Лексикон југославенске музике*, 2, Зг 1984.
Мирјана Веселиновић Хофман
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛДОНИ, Пјетро
**ВАЛДОНИ, Пјетро** (Valdoni, Pietro), хирург, универзитетски професор (Трст, 22. II 1900 – Рим, 23. XI 1976). Студирао је медицину у Бечу и Болоњи, а после завршеног факултета био је асистент (1924–1938) на хируршкој клиници у Риму, а потом, од 1952, редовни професор клиничке хирургије у Каљарију и хируршке патологије у Риму, Модени и Фиренци. Од новембра 1943. учествовао је као хирург у ослободилачким борбама балканских народа. Од 1946. био је директор Института за хируршку патологију, а потом и управник Хируршке клинике Универзитета „La Sapienza" у Риму (1959–1970). Бавио се посебно кардиоторакалном, абдоминалном и васкуларном хирургијом. Познат је по иновативним решењима и новим операцијама срчаних мана, жучних путева, портне хипертензије, карцинома једњака, ректума и плућа. Многи га сматрају оснивачем модерне италијанске хирургије. Урадио је 1934. успешну емболектомију из плућне артерије, прву у Италији и једну од првих десет у свету; 1939. подвезивање Боталовог артеријског канала, прво у Европи; 1940. лобектомију плућа; 1948. операцију тетралогије Фало; 1956. операције у хипотермији и са екстракорпоралним крвотоком. Написао је више уџбеника из хируршке патологије и хирургије (*Chirurgia*, Milano 1938; *Trattato di patologia chirurgica*, Milano 1946; *Atlante di chirurgia addominale*, Milano 1951; *Manuale di chirurgia*, Milano 1968), који су преведени на више језика. Био је 1967--1975. председник Главног здравственог савета Италије (Consiglio Superiore di Sanità) и потпредседник Медицинске академије у Риму. **В.** је познат и по успешној операцији Палмира Тољатија, који је у атентату 14. VII 1948. погођен са три хица у груди, врат и главу. Инострани је члан САНУ од 1965. Одржао је више предавања у Београду, а врата његове клинике у Риму, чије хируршко одељење данас носи његово име, била су отворена за усавршавања хирурга из Србије.
ДЕЛА: „Portal Hypertension. Personal experience of the surgical treatment", *Proceedings of the Royal Society of Medicine*, 1963, 56; *Cancro della mammella*, Milano 1966; *Chirurgia addominale tecniche operatorie Pietro Valdoni; disegni curati dal prof. dr. Felice Virno ed eseguiti dal dr. arch. Vittorio Fornisari; con 531 illustrazioni*, Milano 1974; *Abdominal surgery: an atlas of operative techniques*, Philadelphia 1976.
ЛИТЕРАТУРА: J. Lequime, „In memoriam: le Professeur Pietro Valdoni, membre honoraire étranger", *Bulletin et mémoires de l'Académie royale de médecine de Belgique*, 1979, 134, 2; A. Lanzara, „Ricordo di Pietro Valdoni", *Annali italiani di chirurgia*, 1991, 62, 4; A. Leggeri, „Ricordo di Pietro Valdoni", *Bollettino Rotary Club Trieste*, 1977, 1–4.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЕН, Роберт Ј.
**ВАЛЕН, Роберт Ј.** (Walen, Robert Jеanet), физичар (Ротердам, 8. IV 1912 – Париз, 21. XI 1994). Потиче из породице Камрлин Онеса, носиоца Нобелове награде за физику. Доселио се 1922. са породицом у Фрaнцуску, где је наставио школовање. Докторирао је на Сорбони 1945. Са нобеловцима Маријом Кири, њеном кћерком Иреном и зетом Фредериком Жолиом радио је у Институту за радијум у Паризу. Тамо се упознао и спријатељио с Павлом Савићем, који је од 30-их година боравио на специјализацији у Институту за радијум. После II светског рата, када је Павле Савић добио задатак да гради истраживачки институт, позвао је **В.** да му помогне у изградњи института у селу Винча крај Београда. **В.** са својом супругом Миленом, Српкињом, долази 1948. у Винчу, где је на отвореном пољу почела изградња Института за нуклеарна истраживања. У време доласка **В.** у Југославију, осим спорадичних индивидуалних радова, организованог научно-истраживачког рада у области физичких наука није било. На отвореном пољу удаљеном од стамбених, социјалних, техничких, па и животних могућности, требало је организовати све услове не само за живот, него и за истраживачки рад, тј. развој и изградњу, истраживачких апаратура за сопствена истраживања. Та аутономија Института била је императив времена, јер су истраживања у областима нуклеарних наука после бомбардовања Хирошиме и Нагасакиja (1945) била висока војна тајна. Већ после три године рада, тј. 1952, млади истраживачи под руководством П. Савића и **В.** сами изграђују своје акцелераторе наелектрисаних честица, сепараторе маса, рендген уређаје, гајгерове, пропорционалне, сцинтилационе бројаче, електронску опрему за мерне ланце за истраживачки рад. Међу првима у Европи граде се и аналогни и дигитални електронски рачунари. Од 1971. **В.** је изабран за спољног члана Одељења за природне и математичке науке САНУ. Живео је у Југославији око пет година, све време подижући Институт за нуклеарне науке у Винчи.
ДЕЛА: коаутор, „Brait Interaction and double K vacancies in nuclear transitions", *Phys. Rev. Lett.*, 1974, 32, 447; коаутор, „Rotational band crossings in the actinides", *Zeitschrift für Physik A Hadrons and Nuclei*, 1980, 298, 2; и Y. Isozumi, Ch. Briançon, „Double K-hole creation accompanying K-electron capture decay of 131Cs", *Phys. Rev. C*, 1982, 25, 3078; коаутор, „Coulomb excitation study of 235U: Assessment of theoretical quasiparticle states", *Phys. Rev. C*, 1986, 34, 1706.
Иван Драганић; Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЕНТ, Владимир
**ВАЛЕНТ, Владимир**, инжењер технологије, универзитетски професор (Селенча, Бачка, 29. XII 1940). Дипломирао (1964) и магистрирао (1971) на Технолошком факултету у Београду, а докторирао 1976. на Универзитету „Еберхард Карлс" у Тибингену. Током 1964–1966. радио у хемијској индустрији као дипломирани инжењер. Од 1966. био асистент на Технолошко-металуршком факултету у Београду, где је биран у сва наставна звања до редовног професора 2006. Предавао је Термодинамику са термотехником, Сушење у процесној индустрији (од 1991), а на последипломским студијама Термодинамику неповратних процеса (од 1982). Држао наставу и на универзитетима у Новом Саду, Приштини, Подгорици, Палерму, те на Војнотехничкој академији Војске Југославије / Србије и Црне Горе. **В.** је коаутор универзитетских уџбеника: *Термодинамика струјних процеса* (Бг 1980), *Термодинамика са термотехником* (Бг 2007), *Термодинамика* (Бг 2012) и *Збирке задатака из термодинамике са термотехником* (Бг 2004), хемијско-технолошких приручника (Бг 1980, 1987, 2009) за техничку праксу (области: подаци о термодинамичким величинама, термодинамика, простирање топлоте, термотехника). Аутор је монографије *Сушење у процесној индустрији* (Бг 2001). Коаутор је идејних решења размењивача топлоте која су реализована у индустрији. Научно и стручно је ангажован у областима термодинамике, термичког сушења материјала и хемијског инжењерства. Један је од оснивача 30. месног одбора Матице словачке у Југославији (МОМСЈ) за градове Београд/Земун и његов председник (2002–2010). Био је потпредседник (од 2002), те заменик председника Друштва пријатељства Југословена, Чеха и Словака из Београда (2004–2008). Био је потпредседник Националног савета словачке националне мањине у Србији и Црној Гори / Републици Србији (2002–2010). У недељнику *Hlas l'udu* (Н. Сад), на словачком језику, као и у тромесечнику на словачком језику *Dolnozemský Slovák* (Надлак, Румунија) објављивао чланке и есеје везане за рад Матице словачке у Југославији / Србији и Црној Гори, о друштвеном, културном, етничком животу и стваралаштву етничких заједница у СРЈ и СЦГ. Био је и координатор међународне сарадње Универзитета у Београду са високошколским заједницама Словачке Републике (2007–2010) и Чешке Републике (2008–2011). За допринос развоју сарадње између Чешке Републике и Државне заједнице Србије и Црне Горе одликован је 2004. сребрном медаљом Министарства спољних послова Чешке Републике.
ИЗВОР: Архива ТМФ у Београду.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЕНТА, Јован
**ВАЛЕНТА, Јован**, лекар, професор, посланик (Праг, 1826 – Марила, Румунија, 7. VI 1887). Завршио је 1849. Медицински факултет у Прагу и потом радио у Општој државној болници у Прагу до 1852, када је дошао у Србију за окружног лекара у Јагодини. Убрзо је своје име Јан променио у Јован. Касније је био лекар у Смедереву и на Руднику, до постављења за првог управника (1867–1874) новосаграђене Окружне и варошке болнице у Београду. Био је професор хигијене на Великој школи (1874–1882). Посебно се бавио јавном, комуналном и социјалном хигијеном, здравственим просвећивањем и организацијом здравствене службе, о чему је објавио више књига и превода (превод са чешког: др Кодим, *Наука о чувању здравља*, Бг 1864). Засновао је хигијену као науку у Србији (*Хигијена. Наука о чувању здравља (Увод и први део: ваздух)*, Бг 1877; *Засебна хигијена. Дијететика (други део: храна)*, Бг 1881). Објавио је и велик број радова из своје клиничке праксе (хирургије, урологије, акушерства, физиологије, судске медицине). Први је у Србији описао царски рез (1872). Са Аћимом Медовићем био је иницијатор оснивања (1868), а 1872. образлагао је предлог и био један од оснивача Српског лекарског друштва. Са Владаном Ђорђевићем учествовао је 1875. на конгресу лекара у Бечу као представник СЛД. Био је члан Уставног одбора (1869), посланик Владе у Скупштини и члан Стручне комисије за израду санитетских закона (1879), члан Главног одбора Црвеног крста, редовни члан Српског пољопривредног друштва, почасни члан Друштва чешких лекара, лични лекар краља Милана Обреновића, кореспондентни члан Друштва српске словесности (1862) и редовни члан Српског ученог друштва (1864). Своје књиге је посветио „Милом народу србском!" и несебичним залагањем изузетно је допринео развоју здравствене службе у Србији на почецима њеног организовања. Од 1882. радио је као окружни лекар у Пироту до 1886, када је пензионисан на лични захтев. Последњу годину живота провео је у Београду, а умро у бањском лечилишту за туберкулозу.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Станојевић, „Др. Јован Валента (1826–1887)", *САЦЛ*, 1958, 86, 4; Л. Глесингер, *Чешкословачко-јужнославенске медицинске везе у прошлости*, Бг 1964.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЕНТА, Светислав
**ВАЛЕНТА, Светислав**, ветеринар (Велико Градиште, 15. IV 1888 – Београд, 31. I 1978). Дипломирао ветеринарску медицину у Берну и одбранио докторску дисертацију 1911. Радио је у Трстенику као марвени лекар III класе (1911–1912), а 1913–1914. у Пријепољу као марвени лекар II класе. По избијању I светског рата, на своју молбу, постављен је 1914. за војног марвеног лекара III класе. Радио је у више војних болница. Из Ниша је премештен за Београд. У чин активног и резервног мајора ветеринарске струке постављен је 1936, а за начелника Bетеринарског одељења Министарства војске и морнарице 1939. После капитулације одведен је у Немачку у заробљеништво. По завршетку рата радио је при Окружном НОО Београда, а затим на сузбијању дурине, опасне заразне болести копитара. Од 1947. до 1951. био је хонорарни наставник у Нижој војноветеринарској школи, а од 1955. био је гранични ветеринарски инспектор у Коториби, до 1962. када је отишао у пензију. Својим радом дао је огроман допринос развоју ветеринарске медицинске струке. Израдио је пројекат о устројству Војноветеринарске академије, као и пројекат да предвојничка обука у Југославији буде уведена на Ветеринарском факултету како би се доктори ветеринарске медицине оспособили за ратне дужности. Носилац је златне медаље за ревносну службу 1913, 1914. и 1916, Ордена Св. Саве IV реда 1922. и 1926. и Ордена Белог орла V реда 1928.
ДЕЛА: „Развој војног ветеринарства у појединим државама", *Ратник*, Бг 1928; „Сумпорни диоксид (SO2) у примени против шуге код стоке", *Војносанитетски гласник*, Бг 1931.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918*, Бг 1974; В. Трудић, „Пуковник др Светислав Валента последњи начелник војног ветеринарства Краљевине Југославије", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1988, 1–2.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЕЧИЋ, Винко
**ВАЛЕЧИЋ, Винко**, тромбониста, универзитетски професор (Стражанац, Хрватска 28. I 1930 – Нови Сад, 17. III 2007). Студије тромбона завршио на Музичкој академији у Београду 1964. за три године. Након краћег ангажовања у музичкој школи и у Оркестру СНП (1956–1959, 1963–1966), предавао је на Музичкој академији, где је 1979. изабран за редовног професора. Био је први стални наставник и тек његовим избором почиње редовна и континуирана настава тромбона на овој високошколској установи. Предавао је тромбон и на Академији уметности у Новом Саду (1990–1999). Преданим и несебичним педагошким радом подигао је наставу на висок ниво, а имао је изузетну улогу у формирању врсних оркестарских музичара и професора тромбона у Србији. Веома је значајна и његова концертна активност јер се управо захваљујући његовом извођењу бројних значајних дела светских и домаћих аутора тромбон први пут јавља и на концертном подијуму наших културних центара.
Аница Сабо
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛИДЕ СУЛТАНИЈА
**ВАЛИДЕ СУЛТАНИЈА** (тур. *vâlide sultan*), титула мајке турског султана који је на власти. Претпоставља се да је уведена за владе Мурата III (1574–1595). **В. с.** је имала највећи ауторитет у царском харему, а често и пресудан утицај у Османској империји. Султаније мајке су се често уплитале у доношење политичких одлука, постављање и уклањање највиших државних чиновника. Смрћу султана **в. с.** је губила позицију и њено место заузимала би мајка следећег султана. Симболично би стара **в. с.** у посебној процесији са свом свитом била измештена из дворца Топкапи у Стари двор. Међу најчувенијим су султанија Хурем (Рокселана), прва жена султана Сулејмана Величанственог (1520–1566) и мајка Селима II (1566–1574), султанија Косем, мајка Мурата IV (1623–1640), султанија Хатиџе Турхан, мајка Мехмеда IV (1648–1687). Многе **в. с.** биле су словенског односно српског порекла. Српског порекла су султанија Махфируз Хатиџе (рођ. Марија), мајка Османа II (1618–1622), Косем (рођ. Анастасја), мајкa Мурата IV (1623–1640), Салиха Дилашуб (рођ. Катарина), мајка Сулејмана II (1687–1691). Постоје мишљења и да су Хума, мајка Мехмеда II (1444–1446, 1446–1451) и Гулбахар I, мајка Бајазита II (1481–1512), такође рођењем биле Српкиње.
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, III, İstanbul 1983; L. P. Pierce, *The Imperial Harem. Women and Sovereignity in the Ottoman Empire*, New York – Oxford 1993; M. Iyigun, „Lessons from the Ottoman Harem (On Ethnicity, Religion and War)", *Discussion Paper Series*, 3556, June 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empıre*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛИЈА
**ВАЛИЈА** (тур. *vâli*), управитељ вилајета, административне јединице Османског царства која је установљена Уредбом о вилајетима 1864. Именовала га је Висока порта, а поред **в.** врховно управно тело било је управно веће (meclis-i idâre) сачињено од провинцијских службеника, немуслиманских духовних вођа, представника немуслимана и угледних муслиманских личности. Нови систем управе први пут је примењен у Дунавском вилајету 1867. где се на положају **в.** налазио Мидхат-паша, један од најспособнијих турских администратора и либералних реформатора XIX в. За време његове управе Дунавским вилајетом (1864–1868), који је требало да послужи као пример делотворности танзиматских реформи, почело се са спровођењем пореских олакшица ради јачања привредне активности, давања повољних кредита земљорадницима, градњом путева и железница. На иницијативу **в.** Мидхат-паше у Рушчуку је штампан лист *Дунавске новине* (тур. *Tuna Gazetesi*) на турском и бугарском језику.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I Сар. 2002; И. Ортајли, *Најдужи век империје*, Бг 2004; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilat ve İdare Tarihi,* Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛИС, Георг Оливије
**ВАЛИС, Георг Оливије** (Wallis, Georg Olivier Graf von), гроф, генерал-фелдмаршал, командант хабзбуршке војске у Србији (?, 8. II 1673 – Беч, 19. XII 1744). Као официр учествовао у свим ратовима које је Хабзбуршка монархија водила током прве половине XVIII в. У Бечком рату (1683–1699) борио се у бици код Сенте 1697. Под командом принца Еугена Савојског учествовао у рату против Османског царства (1716–1718), а после битке код Петроварадина добио чин генерал фелдмаршал-лајтнанта (подмаршал) 1716. Учествовао у опсади Темишвара (1716), касније и Београда (1717), a 1717. именован је за члана Дворског ратног савета у Бечу. Унапређен у чин генерал-фледцојгмајстера (генерал артиљерије) 1723. Крајем 1735. именован за заповедника хабзбуршке војске у Влашкој. У том периоду доста невоља с њим имао је карловачки митрополит Вићентије Јовановић (1731–1737). Упркос царском одобрењу, **В.** није пустио митрополита да дође у Влашку с образложењем да је опасан човек који може да поквари планове око уније јер је одбио да призна новог римничког унијатског епископа. Почетком новога рата против Османског царства (1737–1739) унапређен је у чин генерал-фелдмаршала (маршал). Војска којом је командовао **В.** истиснута је из Влашке и већ у зиму 1737/38. ситуација на ратишту постала је неизвесна. Истовремено, митрополит Вићентије Јовановић жалио се руској царици Ани (1730–1740) на насиље немачке војске над становништвом у Србији, Влашкој и Босни, а за такво стање митрополит је директно оптужио генерале **В.** и Најперга. Године 1738. **В.** је премештен у Београд где преузима положај гувернера Краљевине Србије и заповедника војске. Ступио је у везу с патријархом Арсенијем IV Јовановићем (1725–1748) који се већ налазио на хабзбуршкој територији доносећи много важних вести о непријатељу. Патријарх Арсеније IV жалио се Дворском ратном савету у Бечу током 1738. да генерал **В.** не исплаћује војсци плате нити им обезбеђује храну и опрему. Лоше процене и необавештеност генерала **В.** дошле су до изражаја средином 1739. када је претрпео велики пораз који је османској војци отворио пут ка Београду. Опсада Београда почела је 26. јула, а већ следећег дана **В.** шаље писмо великом везиру којим нуди примирје и почиње преговоре о предаји Београда. Примирје је потписано 1. септембра, а мир 18. IX 1739. у Београду. Хабзбуршка монархија изгубила је тиме Краљевину Србију. Цар Карло VI био је огорчен поступцима својих генерала. У једном писму кнезу Лобковицу навео је да су **В.** и Најперг без његовог знања и одобрења и против свих ратних правила самоиницијативно предали Београд. Због тешког пораза и неуспеха у рату судио му је ратни суд. Фебруара 1740. био је ражалован и затворен у тврђаву Шпилберг код Брина. Царица Марија Терезија помиловала га је и вратила му ранија достојанства новембра 1740, али је његова војничка каријера била завршена. Последње године живота провео је на својим поседима у Чешкој, далеко од Беча.
ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Историјски споменици српски", *ГСУД*, 1892, 73; Д. Руварац, „М. Петровић, митрополит београдски 1713–1730", *Споменик СКА*, 1898, 34.
ЛИТЕРАТУРА: J. G. Megerle v. Mühlfeld, *Ősterreichisches Adels-Lexikon*, Wien 1822, 31; O. Criste, „Wallis, Georg Oliver Graf fon", *Allgemeine Deutsche Biographie*, 40, Leipzig 1896; М. Јакшић, *О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Лекције из историје Карловачке митрополије*, Карловци 1899; *О Вићентију Јовановићу. Прилози за историју митрополитства му 1731-1737*, Н. Сад 1900; М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску", *ГСНД*, 1930, 7–8; Д. Ј. Поповић, *Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739)*, Бг 1950; Р. Веселиновић, „Србија под аустријском влашћу 1718–1739", *Историја српског народа*, IV/1, Бг 1994.
Исидора Точанац Радовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛИЋ, Љубиша
**ВАЛИЋ, Љубиша** (Valitch, Ly.), ратни сликар, фотограф, сниматељ (Пожаревац, 1873 – Женева, 1950). Од 1901. учио сликарство на Академији у Бечу, одакле се 1903. вратио у Београд ради портретисања краља Петра I. Био је власник и уредник листова *Нови век* (1901), *Телеграф* (1904), *Ловорика* (1905) и *Српска култура* (1914). Као наставник радио у српској гимназији у Скопљу (1908/09), а потом као фото-репортер / сликар *Вечерњих новости*, *Илустроване Недеље* и *Илустрованог* *Малог журнала* (1912–1913), где је објављивао мотиве из Старе и Јужне Србије за време балканских ратова. Врховна команда српске војске поверила му је 1914. дужност филмског сниматеља у саставу Дринске армије, што је подразумевало обједињавање уметничког и фотографског позива. Његове фотографије издвајале су се по документарности, зналачком приближавању патњама и страдањима ратника, али и крајњој сведености изражајних средстава (*Последњи поздрав*). После рата настанио се у Женеви где је објавио две књиге цртежа и сликао велика платна према скицама из Србије и Албаније. У Народној библиотеци Србије чува се више његових црно-белих разгледница објављених у Женеви (*Прво савезничко брашно у Драчу*; *Ђенерал Гојковић укрцава аустријске заробљенике у Драчу*; *Прелаз Тимочке војске на Љум Кули*; *Српска комора у драчком пристаништу*; *Укрцавање избеглица у „Арменију" у Драчу*).
ДЕЛА: илустроване књиге: *Свечани долазак војске и откривање Карађорђевог споменика 11. августа 1913. године у Београду*, Бг 1913; *Повратак српских победника*, Бг 1913; *Доживљаји наредника Миладина*, Женева 1917; *Занимљиви тренуци из рата*, Женева 1917; слике: *На мосту у Љум Кули*; *Побеђени и* *победилац*; *У Албанији*; *Србија победници Француској*; *Женева, престоница света – у славу Друштва народа*.
ЛИТЕРАТУРА: М. Тодић, *Историја српске фотографије (1839–1940)*, Бг 1993.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛОЖИЋ, Велимир
**ВАЛОЖИЋ, Велимир** (Wallauch, Laurenz), књижар, издавач (Литомишл, Чешка, 14. VIII 1814 – Београд, 9. I 1888). У родном месту завршио гимназију, у Прагу филозофију, а у Бечу студирао медицину. У Београд дошао маја 1850. на позив уредника *Србских новина* Милоша Поповића, брата Ђуре Даничића. Када је Поповић следеће године отворио своју књижару, заузет уредничким пословима, запослио је **В.** најпре као помоћника, а потом као деловодитеља књижаре. Средином 1853. **В.** је са Поповићем склопио уговор о преузимању књижаре. Исте године поднео је и молбу за српско држављанство. И поред низа повластица које је наследио или постепено добијао од Попечитељства просвештенија, пословање књижаре стално је отежавала не само разлика између званичног и незваничног курса дуката и турског новца приликом плаћања него и слабо развијено тржиште књига и малобројност читалачке публике. Ипак, **В.** је у више наврата тражио и обнављао на по три године издавану привилегију „главног књижара Србије", која му је омогућавала продају уџбеника не само у Београду него и у 17 окружних места Србије (1861). У његовој књижари код Варош капије могле су се наћи или наручити и стране књиге, деловала је узајамна библиотека за читање, а од 1858. отпочела је и богата издавачка делатност. Покренута је библиотека *Забавна читаоница* (1865), чија је многа издања илустровао Владислав Тителбах. Према писању Стојана Новаковића, књижарница **В.** унела је у нашу културну средину „сензационални српски роман". Међу књигама које је издавао били су и преводи Хајнеа, Бајрона, Петефија, Тургењева и Верна. Објављивао је забавне календаре (*Београдски календар са забавником*, 1868; *Златибор, календар за просту годину*, 1871; *Соко*, 1875) и часописе црне хронике (*Црни листови*, 1887).
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Српска књига и њени продавци и читаоци у XIX веку*, Бг 1900; М. Јовановић Стоимировић, *Силуете старог Београда*, Бг 1971; Љ. Дурковић Јакшић, „Књижара Милоша Поповића и Велимира Валожића у Београду", *ГГБ*, 1979, 26.
Љубица Ћоровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛОЖИЋ, Драгутин
**ВАЛОЖИЋ, Драгутин**, књижар, издавач (Београд, 20. II 1884 – Београд, 5. I 1951). Припадник познате београдске издавачке и књижарске породице Валожић. Деда му је из Чешке дошао у Србију, овде држао књижару и наставио породичну издавачку делатност, која је трајала од 1853. до II светског рата и то под непромењеном фирмом Велимира Валожића, а Драгутин је био последњи власник. Издавао је уџбенике за основне школе, који су имали више издања, стручну литературу (о пшеници и ражи, војнички буквар) и серију карата у боји које је израдила Картографска радионица Географског одељења Министарства војног (сливови река: Дрина, Сава, Тимок, Колубара, Нишава, Велика Морава, Западна Морава, Јужна Морава). Са групом угледних књижара **В.** је 1921. био оснивач Књижарског удружења.
ИЗВОР: Електронски каталог БМС.
ЛИТЕРАТУРА: П. М. Јовановић, „Милош Валожић", *Гласник књижара*, 1932, 5; *Политика*, 11. I 1951; *Споменица Прве економске школе у Београду, 1881–1956*, Бг 1956; В. Старчевић, *Књига о Геци Кону*, Бг 1992.
Милица Бујас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛОК, Марко
**ВАЛОК, Марко**, фудбалер, тренер, селектор (Сурчин, 5. III 1927). Играо за: *Витез* (Земун, 1939–1941), *Грађански* (Земун, 1941–1944), војне тимове (1944–1947), *Партизан* (1947–1959; 470 утакмица, 411 голова, други на листи најбољих стрелаца у историји клуба, најбољи стрелац Прве лиге 1950. са 17 голова, првак 1949, освајач Купа 1952, 1954. и 1957), А репрезентацију (1950/51, шест утакмица, два гола). Тренерску каријеру почео у Бурми, где је водио државну и војну репрезентацију (1960–1963) и војни клуб с којим је три пута био првак државе и освојио два национална Купа (1962. и 1963). Потом је био шеф стручног штаба *Партизана* (1963–1965, првак државе 1965), *Напретка* (Крушевац, 1967/68), *Слободе* (Ужице, 1968/69), *Младост*и (Смедеревска Паланка, 1969/70), *Галенике* (Земун, 1970. и 1971), *Црвенке* (1972), *Тетекса* (Тетово, 1973), *Рада* (Београд, 1973–1975), *Будућности* (Подгорица, 1976/77; финале Купа Југославије), *ОФК Београда* (1979), *Фјурија* (Филаделфија, САД, 1979/80), *Војводине* (Н. Сад, 1980/81), *Борца* (Бањалука, 1982), *Сахела* (Кувајт, 1982/83) и *Адане* *Демир* (Турска, 1983/84). Био је селектор А репрезентације Југославије (шест утакмица) 1977/78. у квалификацијама за Светско првенство, а пре тога аматерске репрезентације 1966–1976. Прославио се головима против *Црвене звезде* (18 голова на исто толико званичних утакмица: 13 у првенству и пет у Купу). Учесник НОР-а, од октобра 1944. официр. Завршио Вишу војну академију ЈНА у Београду (1964). На лични захтев престала му је активна служба у ЈНА августа 1967. у чину потпуковника.
ИЗВОР: Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛТЕР, Кристофер
**ВАЛТЕР, Кристофер** (Walter, Christopher), историчар уметности, византолог, свештеник (Норич, Енглескa, 1925). Докторирао историју уметности у Паризу (1965–1967), после чега је постао члан тамошњег Византијског института, а потом прешао на париски Католички институт. У међувремену је провео две године у Београду (1980–1982), у Дому асумпциониста на Неимару. Из Београда је отишао у Атину где је 13 година радио на ревитализацији француског Центра за византијске студије. Од 1995. поново живи и ради у Француској, где објављује студије, чланке и приказе. Као свештеник школован у Риму, **В.** је објединио своја знања из теологије, црквене историје, патристике и науке о уметности. У оквиру византијске историје уметности дао је велики допринос студијама иконографије, посебно расправама о односу литургије, богослужбених ритуала и слике, архијерејске и владарске иконографије. Своје најважније студије и расправе о иконографији и моћи визуелне представе у контексту архијерејске слике објединио је у књигама *Студије о византијској иконографији* (*Studies in Byzantine Iconography*, London 1977) и *Молитва и моћ у Византији и папске слике* (*Prayer and Power in Byzantine and Papal Imagery*, Aldershot 1993). У српској средини његове студије, књиге и чланци оставили су посебан траг у истраживањима иконографије црквених сабора, сликарских програма олтара и владарске иконографије. Кључни допринос византологији дао је књигом *Уметност и ритуал Византијске цркве* (*Art and Ritual of the Byzantine Church*, London 1982), фундаменталним делом у истраживањима која повезују византијску визуелну уметност и литургију. Заснована на методологији која као важно полазиште у настанку једне слике претпоставља њену функцију а не стил, ова књига пружа мноштво података о црквеним церемонијама, богослужбеним ритуалима и богослужбеној одећи архијереја. Посебно интересовање за иконографију српског средњовековног сликарства **В.** је показао у анализама божанске инвеституре и владарске иконографије у портретима краља Милутина и краљице Симониде у Грачаници. Запажена је и његова студија о иконографији хагиографског циклуса Св. Ђорђа у Дечанима. У својој последњој књизи *Свети ратници у византијској уметности и традицији* (*The Warrior Saints in Byzantine Art and Tradition*, Aldershot 2003) **В.**, проучавајући иконографију светих ратника, раздваја порекло и развој као различите категорије у развоју култа светитеља чији се пун процват поклапа са развојем византијског царства X и XI в. Своје последње радове посветио је изучавању култа првог хришћанског цара Константина I и култу часног крста у сликарству. Редовно објављује критике и приказе књига и студија из области византијске уметности и културне историје у француском часопису *Revue des études byzantines*.
ЛИТЕРАТУРА: P. Armstrong, „The Scholar Christopher Walter: Bibliography", у: *Ritual and Art: Byzantine Essays for Christopher Walter*, London 2006.
Светлана Смолчић Макуљевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛТЕР, Филип
**ВАЛТЕР, Филип** (Walter, Philip), штампар, типограф, библиотекар (Ефолдербах, Хесен, Немачка, 1803 – Београд, 10. XII 1862). У Београд је дошао непосредно по оснивању Државне печатње 1831. где је радио као предрадник, пословођа, фактор (вештак и први мајстор). Задужен за одржавање текућег пословања Државне печатње, надгледао је рад сецера (словослагача) и трукера (печататеља), састављао и спроводио унутрашња правила пословања, одређивао цену штампања за свако дело. Од 1831. до 1838. помиње се и као управник библиотеке Глигорија Возаревића, која је тих година припојена Државној штампарији, а потом прерасла у Народну библиотеку. Из брака са Јозефом-Пепиком Прохаска родило се петоро деце, а први син је био Михаило Валтровић. Сва деца су крштена у Саборној цркви, а кумови су им били Срета и Михаил Поповић. Јозефа је преминула 1855. па се Филип надаље сам старао о деци. Иако је у свом раду био веома одговоран и пожртвован, после смрти оставио је незбринуту породицу у скромној кућици. Кнез Михаило Обреновић се потрудио да недовршене инвестиционе кућне послове које је прераном смрћу оставио **В.** доврши и њихове трошкове намири из државне касе.
ИЗВОРИ: Историјски архив града Београда; Саборна црква, Матичне књиге рођених; Матичне књиге венчаних.
ЛИТЕРАТУРА: Некролог, *Видовдан*, 1862, 139; А. Арнаутовић, *Српске штампарије у XIX веку*, Бг 1912; М. Кићовић, *Историја Народне библиотеке у Београду*, Бг 1960; Љ. Дурковић Јакшић, *Историја српских библиотека*, Бг 1963; Б. Ковачевић, „Графичари Пајнлих, Валтер и Шрепл", *ЗМСКЈ*, 1970, 18, 2.
Душица Бојић; Михаило Гајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛТЕР, Хилмар
**ВАЛТЕР, Хилмар** (Walter, Hugo Hilmar), слависта, универзитетски професор (Лајпциг, 13. II 1933). У Лајпцигу студирао славистику (1951–1952), а бугарску филологију у Софији (1952–1957). Промовисан је 1961. на универзитету у Лајпцигу, гдје је радио, у звању вишег научног асистента, потом доцента за бугаристику и српскохрватски језик (1961–1969). Био је на специјализацији у Београду (1965–1966). Хабилитирао је 1974, а од 1975. до 1992. био на Лајпцишком универзитету у звању редовног професора. Почасни је доктор Софијског универзитета. Поред бугаристике, основне области својих изучавања, бави се и другим јужнословенским језицима и јужнословенско-њемачким културним везама. У зборницима МСЦ у Београду (*Научни састанак слависта у Вукове дане*), као и у другим славистичким и србистичким публикацијама, објавио више радова о српском језику (синтакса, историјски развој језика, категорије лица и броја), o везама знаменитих Срба са лајпцишким универзитетом и градом Лајпцигом (Доситеј Обрадовић, Александар Белић), те о доприносу лајпцишких професора славистике јужнословенској филологији (А. Лескин). Дао је значајне прилоге изучавању утицаја њемачких научника (Ј. Х. Аделунг) на идеје Д. Обрадовића о језику и правопису. Подручје његових изучавања су и питања превођења српске прозе на њемачки, те грађа о Србима у њемачкој периодици и у енциклопедијским издањима на њемачком језику.
ЛИТЕРАТУРА: З. Бојовић и др., *Биобиблиографски речник учесника Међународног научног скупа слависта*, Бг 2005; D. Ivanić, *Serben in Leipzig*, Бг 2011.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛТРОВИЋ, Михаило
**ВАЛТРОВИЋ, Михаило**, архитекта, археолог, универзитетски професор (Београд, 17. XI 1839 – Београд, 9. XI 1915). У Београду похађао приватну школу Антонија Шулца, основну школу, гимназију и природњачки одсек Лицеја. Као дражавни питомац учио на Политехникуму у Карлсруеу три године „приправне" математичке науке и студирао четири године архитектуру. Студије је завршио 1866. Исте године, по повратку у Београд, ступио у државну службу као архивар у Министарству грађевина. Године 1867. добио је намештење као професор београдске Реалке, а 1874. поред дужности у Реалци хонорарно је предавао архитектуру на Великој школи. Следеће године прешао је за стално на Велику школу за професора архитектуре и познавања грађе. Мада је предавао архитектуру, **В.** је од 1871. путовао по Србији као изасланик Српског ученог друштва ради прецртавања, описивања и снимања српских уметничких споменика и старина по манастирима. Његов успешан рад на овом послу омогућио је да кнежевим указом 1881. буде постављен за професора археологије на Великој школи и уједно за чувара Народног музеја. Сматрао је да се у предавањима археологије јасно мора обележити место уметности у историји људског развитка, а у оквиру обима који би археолoгија требало да има на Великој школи посебна пажња била би усмерена на византијску уметност. Заједно са Д. Милутиновићем, почев од 1884, описао је и снимио 45 цркава у Србији. Поред предавања из археологије и организовања Кабинета за археологију са стручном библиотеком, одмах по постављењу отпочео је истраживачке радове – 1882. започета су ископавања римских старина у Костолцу. Откопавано је на више места у ареалу некропола и у пределу града. Поред ископавања на територији града Виминацијума (остаци грађевина у унутрашњости) и некропола, вршио је и сондажно рекогносцирање околине Костолца. Истраживао је 1885. римску гробницу у Брестовику и њу истакао као јединствену у Србији, доносећи подробан опис њеног распореда, мера, конструкције, сликаних и скулпторских украса. Као чувар Народног музеја обавио је истраживања у Нишком граду, манастиру Љубостињи, Барајеву, Радошину, Бањици и Крушевцу. У преко 125 стручних радова из области археологије **В.** се најмање бавио праисторијом, а највише античким, старохришћанским и средњовековним периодом. У *Старинару* је из ових области објавио преко 40 чланака, студија, извештаја и бележака, уз мноштво вести и приказа. Од велике су важности његов извештај с ископавања у Kостолцу, чланак „Римски гробови у облику бунара" (1885, 2, 3), „Белешке с пута" (1888, 3) и студије „Добри пастир" (1891, 4) и „Старо-хришћански мртвачки ковчег нађен у Београду" (1891, 4). За 25 година управљања Народним музејом успео је да од једне нестручно уређене и неподесно смештене збирке старина створи савремени музеј са коначним музеолошким изгледом, издељен унутрашњом организацијом на посебна одељења. Дубоко осећајући неопходност и потребу чувања споменика, **В.** је већ 1882. проследио министру просвете и црквених послова *Пројект Закона о историјским и уметничким старинама у Србији*. У пројекту и тексту његовог образложења изненађују авангардна схватања проблема заштите споменика културе, као и дубоке узајамне везе између заштите и Музеја. Она су и данас у много чему актуелна и непревазиђена. Био је редован члан СУД и СКА, у којој је 1891–1907. био секретар Академије уметности, као и члан више комисија, редован члан Главног просветног савета, члан Радикалне странке, а кратко време и посланик у Народној скупштини. Заједно са својим колегама Д. С. Милутиновићем, Ј. Жујовићем, С. Николајевићем и Ј. Бошковићем основао је 1883. Српско археолошко друштво, које је већ 1884. покренуло стручни часопис *Старинар*. **В.** је био стални уредник *Старинара* све до 1907. Био је и дописни члан Хрватског археолошког друштва, Московског императорског археолошког друштва и Царског археолошког института у Берлину. Био је носилац неколикo српских одликовања. Предавањима на катедри за археологију, вођењем Народног музеја, учествовањем у оснивању Српског археолошког друштва и покретањем *Старинара* **В.** је створио све предуслове за професионализацију археологије у Србији. Притом, нарочиту заслугу представља његов научни приступ методологији археолошког истраживања, усмерен ка сагледавању културне историје српске земље и ка проучавању проблема културног континуитета.
Милоје Р. Васић
Археологију и археолошка проучавања **В.** није схватао само као истраживања остатака грађевина под земљом или у рушевинама него и као проучавање историјских материјалних остатака свих облика уметности, архитектуре и сликарства. Као професор на Великој школи залагао се за увођење наставе из византијске и националне архитектуре на Филозофском и Техничком факултету. Радом на изучавању и снимању српских средњовековних уметничких старина **В.** је заједно са Д. Милутиновићем поставио темељ историји уметности као научној дисциплини у Србији. Овај научни пројекат са јасно одређеном концепцијом извођен је под окриљем СУД у периоду 1871–1875. Резултат је садржан у око 300 цртежа 57 грађевина, који се чувају у Историјском музеју Србије. Истраживања вршена по методама савремене европске науке представљена су јавности путем низа предавања, изложби, снимака, извештаја са терена, чланака и расправа. Планирано издање збирке планова и цртежа реализовано је скоро један век након смрти **В**. У архитектури је идентификовао посебне стилске целине, чиме је започет рад на успостављању типологије споменика. Бавио се и иконографским истраживањима. Објавио је око 200 библиографских јединица. Настојао је да начини научну синтезу о српској средњовековној архитектури. У приступној беседи *Поглед на стару српску црквену архитектуру* из 1888. разрадио је и прецизније уобличио научна испитивања. Начин рада и истраживања усклађивао је са савременим токовима у археологији и историји уметности у Европи. Поред радова из археологије у *Старинару* је објавио низ радова из средњовековне архитектуре, иконографије, нумизматике и примењене уметности. С обзиром на владајућу праксу да се верује народним предањима скренуо је пажњу да се она морају проверавати и критички користити. Ослањао се на законитости развоја уметности. Изглед и ток целокупне српске средњовековне уметности објашњавао је постојањем разних утицаја на њу. Показао је како су је обликовали географски положај земље, материјална основа, друштвена средина, култура, личност владара и литургија. Извештавао је о изложби српских црквених старина на Земаљској изложби у Будимпешти 1885. Пратио је савремену ликовну сцену. Активно се укључио у спор око иконостаса нишке цркве, аутор је некролога Катарини Ивановић, а јавности је представио тек основану сликарску школу Кирила Кутлика. Од 1875. до 1903. предавао је архитектуру на Великој школи. Његовим залагањем на Техничком факултету у Београду 1897. је основан Архитектонски одсек.
Бранка Гугољ
Истакнути друштвени положај **В.** био је потврђен чланством у СУД и СКА, као и припадношћу слободним зидарима. Своја најконцизнија теоријска схватања о уметности изложио је у програмском тексту „Колико стара српска уметност може за образац да послужи новој" (*Преодница*, 1884, 9). Формулишући истористичку теорију српске уметности, увидео је да различите форме старијег, углавном средњовековног културног наслеђа, могу да послуже као модел за формирање српске националне уметности. Указао је на то да је то могуће не само у оквиру архитектуре него и у сликарству и примењеној уметности. Као веома истакнута личност, своје ставове о уметности јавно је износио. Схватања о пристиглим радовима на конкурс за споменик кнезу Михаилу образложио је у књизи *Грађа за историју уметности у Србији у трећој четвртини XIX века: пројекти за споменик почившем књазу Михаилу Обреновићу III* (Бг 1874). Био је један од учесника полемике која се водила поводом икона Ђорђа Крстића за иконостас Саборне цркве у Нишу (1886–1887). Тим поводом написао је две књиге: *Православност у данашњем црквеном живопису* (Бг 1886) и *Православље у данашњем живопису у Србији* (Бг 1887). Значај ових књига није био у подршци Ђорђу Крстићу и његовим делима *Пад Сталаћа* и *Обретење главе* *кнеза Лазара* него у изношењу комплекса знања о иконографији, стиловима и значају старије уметничке праксе, као и теоријских схватања савремене симболистичке уметности. Супротстављајући се схватањима С. Тодоровића и Ђ. Малетића о црквеном сликарству, **В.** је ангажовањем у полемици подржао увођење нових уметничких токова у српско црквено сликарство. Учествовао је у отварању прве изложбе фотографија у Србији и био у организационом одбору Прве југословенске уметничке изложбе. За крунисање краља Александра Обреновића у Жичи израдио је спомен-медаљу, као и Орден кнеза Лазара (1889); модел овог ордена био је једна од најважнијих инсигнија српских владарских кућа све до 1941. Израдио је нацрт Хиландарске заставе коју је краљ Александар Обреновић поклонио манастиру Хиландару 1891. Учествовао је и у осмишљавању чина крунисања краља Петра Карађорђевића 1904. Сарађујући у организовању крунидбене церемоније, израдио је нацрте за круну, плашт, скиптар, владарски шар и престо. **В.** је својим теоријским радовима, јавном делатношћу и креирањем српске владарске уметности обележио визуелну културу Србије краја XIX и почеткa XX в.
Ненад Макуљевић
ДЕЛА: *Неколико речи о новом уређењу Техничке школе у Великој школи београдској*, Бг 1869; „Говор на отварању Четвртог излога снимака архитектонских, живописних и скулптурних", *ГСУД*, 1878, 46; JO Provdromo"*: Mittheilungen über neue Forschungen auf dem Gebiete serbischer Kirchenbaukunst*, Wien 1880; „Откопавања у Костолцу", *Старинар*, 1884, 1; „Српске црквене старине на Будимпештанској земаљској изложби", *Старинар*, 1885, 2; *Слике Ђорђа Крстића за нишку цркву*, Бг 1886; „Српске црквене старине", *Старинар*, 1886, 3; 1887, 4; „Расправа о представи св. Тројице", *Старинар*, 1888, 5; „Поглед на стару српску црквену архитектуру", *Глас СКА*, 1888, 17, 1989, 18; *Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien von F. Kanitz*, Wien 1896 (*Јавор*, 1893, 4–5); *О важности тектонских споменика за историјско изучавање*, Бг 1896; „Кратка реч о неким старим српским црквеним споменицима", *БК*, 1898, 12–14; „Снимци из старих манастира", *Нова искра*, 1900, 2; „О фотографији", *Нова искра*, 1901, 3; „Felix Kanitz", *Годишњак СКА*, 1903, 17.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грлић, „Михаило Валтровић, први српски археолог и музеолог", *ЛМС*, 1941, 1–2; С. Богдановић, „Михаило Валтровић (1839–1915)", *СДИУС*, 1977, 1; Г. Харашић, „Прозори Српског ученог друштва", *УБ*, 1978, 47; *Валтровић и Милутиновић: документи и теренска грађа 1872–1907*, Бг 2007; Т. Дамљановић и др., *Валтровић и Милутиновић: тумачења*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛТУРЦИ
**ВАЛТУРЦИ**, топионичари, односно власници топионица и стручни топионичари у рударству средњовековне Србије. Назив потиче од средњовековног немачког Waltworchte. **В.** нису били рудари него они који су од њих куповали истуцану и опрану руду и топили је у „колу". Улагали су новац у руду и топионице, имали стручна знања и надзирали рад особља при топљењу руде. Били су, после вађења руде, у посебном пословном циклусу који је доводио до сребра. Продавали су га трговцима и били важна карика у његовом промету. Радили су под надзором државних службеника јер су добијено сребро морали најпре да доставе цариницима, а тек после плаћања царине могли су да га продају трговцима. При продаји метала остваривали су зараду. Захваљујући купопродајним уговорима о њима је остало више података него о самим рударима. У изворима се среће израз „валтурштина" у значењу накнаде штете за неоправдано наплаћен новац. Највише **в.** по имену помиње се у Новом Брду, најзначајнијем рударском центру Србије XIV и XV в.
ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „Стари турски рукопис о рударским пословима и терминологији", *Споменик САН*, 1936, 62; *Старо рударско право и техника у Србији и Босни*, Бг 1939; М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, 1–2, Бг 1955, 1962; *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Mомчило Спремић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛУТНО ПИТАЊЕ
**ВАЛУТНО ПИТАЊЕ**, унификација валуте по настанку прве југословенске државе заменом динара за валуте држава под чијом влашћу су били поједини делови југословенског простора. По окончању I светског рата на територији Краљевине СХС циркулисало је више валута (српски динар, аустроугарска круна, црногорски перпер, бугарски лев и немачка марка), а **в. п.** било је како извести унификацију валута рационално и праведно како би се успоставила монетарна сувереност и стабилност и омогућила унутрашња трговина без валутних ризика. Прве мере нове владе с краја 1918. биле су: забрана уноса већих износа круна и лева у земљу; жигосање свих крунских новчаница јануара 1919, са циљем одвајања од аустроугарског монетарног система ради заштите од тамошње велике монетарне емисије и преливања новоштампаних круна у земљу, с инфлационим опорезивањем, а по савету стручњака из пречанских крајева (Брезигар, Куковец, Белин). Због технички слабо изведеног жигосања прилив круна је настављен, уз бројне фалсификате. Првог фебруара 1919. влада је донела одлуку о штампању динарских новчаница којима ће се заменити круне. Штампање у Паризу, Загребу и Прагу трајало је до почетка 1920. због тешких послератних околности у штампаријама. Замена бугарских лева извршена је разменом с бугарском Народном банком, према курсу два лева за један динар. Немачке марке замењене су по курсу 1:1. Перперски ковани новац је, због вредности метала, током 1919. размењиван за динар по курсу 1:1, а папирни прво по 5 перпера за један динар, а 1921. по курсу 1:1 за имаоце до 5.000 перпера и два перпера за један динар за преко 5.000 перпера. До средине 1919. усвојен је, у договору с Управним одбором Народне банке Србије, концепт њене трансформације у југословенску централну банку, уз емисију нових акција како би их могли уписати заинтересовани из пречанских крајева. После усвајања потребних аката, Банка је почела с радом у новом својству 1. II 1920.
Од 26. XI 1919. до 11. I 1920. извршено је маркирање раније жигосаних крунских новчаница. Ситне крунске новчанице нису маркиране. Да би се избегли спорови, маркиране су и сумњиве жигосане новчанице, чиме су легализоване и оне фалсификоване. Том приликом је задржавано, кроз принудни зајам, 20% круна за потребе покривања буџетског дефицита. Допринос динарског подручја покривању дефицита дат је кроз емисију динара и инфлационо обезвређење на рачун његових поседника. С приближавањем унификације појачавала се полемика између владе и београдских новина и пречанских критичара, посебно партија (Хрватска заједница) и финансијских институција (Савез новчаних установа из Загреба) из Хрватске, с доминацијом политичког и финансијског интереса. Критичари су тражили замене од 1:1 или две круне за један динар и тврдили да ће курс 4:1 донети уништење три четвртине имовине на крунском подручју и друге негативне последице.
Влада је 13. I 1920. формално донела потребне одлуке, које су потписали сви министри: да Народна банка издаје крунско-динарску новчаницу, која ће имати одштампане износе и у крунама и у динарима, а уз однос 4 круне један динар (нпр. 100 динара и 400 круна); да се и аустроугарска круна и српски динар замењују за нову новчаницу *al pari*, али круна за круну, а динар за динар; да у оптицају остају ситне крунске новчанице; да државне благајне рачунају и у крунама и у динарима; да крунско-динарска новчаница по замени постаје једино средство плаћања. Однос 4:1 Влада је сматрала „постулатом правде" јер је толики био берзански курс и не би било право да држава пропише мање. Право на замену односило се само за маркиране круне. Појава крунско-динарске новчанице ублажила је тешкоће прилагођавања пошто су оба подручја наставила да користе своју валуту, без неповољних последица.
Замена круна започета је 16. II 1920. и требало је да буде завршена до 15. марта, али је продужавана до 3. јуна. Ситне крунске новчанице замењену су од 16. V до 4. VI 1921, а у јесен исте године замењене су круне у делу Далмације који је припао Југославији. Крунско-динарске новчанице замењене су новим динарским током 1922, па је динар постао једино средство плаћања од 1. I 1923. у потпуно мирној атмосфери. Курс замене круне и динара од 4:1 био је у границама реалног узимајући у обзир: већу куповну снагу динара у односу на круну; берзански курс од 4:1 током последњих месеци пред замену; минималну металну подлогу круне (из ликвидације аустроугарске банке) у односу на далеко већу динара; потребу компензације динарског подручја за експропријативни курс који су аустроугарске власти примењивале током рата на окупираној територији. У мањкавости операције могу се убројити спорост штампања новчаница, која је одложила замену, те чињеница да је одлуку донела и спровела Влада, без Парламента. Вероватно у датим околностима није могло бити другачије. Власници круна у Југославији прошли су знатно боље него власници у Аустрији, захваљујући мерама које је држава предузела на заштити од прилива круна из окружења и на курсу замене. У земљи је владала одлична пословна конјунктура, без негативних последица замене по економски живот како земље у целини тако и појединих крајева. Нису се остварила предвиђања о инфлацији, дефлацији и губитку имовине. Курс динара је веома порастао по унификацији на основу уверења да је решен озбиљан валутни проблем. Унификација није донела прилив маловредних круна из окружења, па је тако сачуван капитал Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Косиер, *Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1884-1924*, Бг 1924; P. Garber, M. Spencer, *The Dissolution of The Austro-Hungarian Empire: Lessons for Currency Reform*, Princeton 1994; J. Šporn, *Slovensko gospodarstvo v poprevratnih letih 1919-1924*, Ljub. 1997; П. Новаковић, *Перпер, црногорски новац*, Цт 2004; И. Бецић, „Валутно питање у Краљевини СХС", *ЛЗ*, 2005, 45; Б. Кршев, *Финансијска политика Југославије 1918-1941*, Бг 2008; В. Бајкић, *Изабрани списи*, Бг 2009; Б. Мијатовић, *Замена круна 1920. године*, Бг 2013.
Бoшко Мијатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЧИЋ, Андреја
**ВАЛЧИЋ, Андреја**, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 8. IV 1933). Дипломирао је 1958, а докторирао 1962. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. Предавао је предмете из области материјала: Материјали, Структура и особине материјала, Наука о материјалима, Материјали за микро и опто-електронику, Раст кристала, Термодинамика процеса у чврстој фази, Испитивање материјала. Руководио је истраживањима која су се бавила савременим конструкционим материјалима и материјалима специјалне намене. Битан је његов допринос у испитивањима материјала за електронске компоненте. Испитивао је феномене везане за раст кристала, те радио на развоју технологије производње монокристала силицијума, као и оних за специјалне намене и кристала сафира (коаутор: „Раст монокристала сафира 4", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2001, 66, 6; „Раст монокристала Nd: YAG-a 6", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2002, 67, 4; „Раст монокристала рубина", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2005, 70, 1). Бавио се и технологијом производње ласерских уређаја (коаутор, „Аномалије фонона у оптичким спектрима монокристала LiNbO3", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2004, 69, 6).
ДЕЛА: и М. Л. Арсенијевић, М. Брекић, Физичко-механичка испитивања материјала, Бг 1972; и V. Radojević, А. Milutinović Nikolić, „The Influence of Solidification Rate on the Microstructure and Distribution of Solute During Solidification of Al-Cu Alloy", Metalurgija, 1999, 5, 3.
ИЗВОР: Архива ТМФ у Београду.
Славица Шилер Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЛЧИЋ, Мирослав
**ВАЛЧИЋ, Мирослав**, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 29. VIII 1955). После дипломирања на Ветеринарском факултету у Београду запослио се на Катедри за заразне болести животиња и болести пчела (1982). Магистрирао 1986. и докторирао 1988. из вирусологије, вакцинологије и имунологије. За редовног професора изабран је 2009. Шеф Катедре за заразне болести животиња и болести пчела је у периоду 1995–1997. и од 2009. Од 1988. бави се проблемима нарочито опасних заразних болести које угрожавају целу земљу и регион. У току 1989. две недеље је предавао на ФВМ Пен универзитета (Пенсилванија, САД). Експерт је на пољу биолошких препарата (вакцина и серума) Агенције за лекове и лековита средства Србије. Експерт је ФАО за заразне болести животиња. Аутор је уџбеника *Општа епизоотиологија* (Бг 1998) и коаутор књига *Специјална епизоотиологија* (и И. Робертсон, З. Кулишић, С. Гос, Бг 2004) и *Инфективне болести животиња* – *специјални део* (и С. Радојичић, Б. Ђуричић, Бг 2011). Коаутор је Ванредног плана за контролу, сузбијање и искорењивање слинавке и шапа.
ДЕЛА: и Ђ. Пањевић, „Humoral Immunity of Neonatal Swine after FMD Vaccination", *Journal of Veterinary Medicine* B, 1989, 36; и Ђ. Пањевић, „Foot-and-Mouth Disease Virus C3 Resende Subtype Analysed by Means of Competition RIA Using Neutralizing Monoclonal Antibodies", *Journal of Veterinary Medicine* B, 1992, 39; коаутор, „Dot ELISA as a rapid method for serological diagnosis of canine brucellosis", *AV*, 2001, 51, 5–6; коаутор, „Passive immunity evaluation in piglets originating from sows vaccinated with China strain of classical swine fever virus", *AV*, 2007, 57, 5–6.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉАВЕЦ, Матија Крачманов
**ВАЉАВЕЦ, Матија Крачманов**, песник, фолклориста, филолог (Средња Бела код Крања, Словенија, 17. II 1831 – Загреб, 15. III 1897). Класичну гимназију завршио у Љубљани (1842–1851). Славистику и класичну филологију студирао на универзитету у Бечу (1851–1854). Од 1854. до 1876. предавао класичне језике у вараждинској гимназији. Године 1876. прешао у Загреб, где је предавао у гимназији до пензионисања 1891. Дописни члан ЈАЗУ постао 1875, а редовни 1879. Био је секретар и библиотекар ЈАЗУ. Дописни члан СУД био је од 1884, а почасни члан СКА од 1892. У ЈАЗУ је, после смрти Ђ. Даничића, наставио да уређује *Рјечник хрватскога или српскога језика*, за који је обрадио око 1.800 речи. Сакупљао словеначку и кајкавску лексичку грађу и народне умотворине. Бавио се словеначким акценатским студијама. У серији *Стари писци хрватски* приредио је за штампу дела Ј. Бараковца, Д. Рањине, Црквена приказивања старохрватска и Колунићев глагољски зборник. Своју прву збирку поезије *Pesmi*, инспирисану народном епиком, објавио је 1855. у Љубљани. Његова епска песма *Пастир* (1860) преведена је на многе светске језике и доживела је велик број издања.
ДЕЛА: превод: *Sofoklov Ajant: žaloigra*, Celovеc 1863; *Zora in Solnca: pripovedna pesem v treh delih*, Celovеc 1867; „Принос к нагласу у (ново) словенском језику", *Рад ЈАЗУ*, 1878–1895, 43–121; *Народне приповјести у Вараждину и околици*, Зг 1890; *Пастир*, Љуб. 1944.
ЛИТЕРАТУРА: *Slovenski biografski leksikon*, 13, Ljub. 1982; A. Jeмбрих, „Вуково дјело код М. Ваљавца и неких илирских граматичара", *ЗМСС*, 1989, 36; M. Kuzmič, „Miklošič, Valjavec, Stritar", *Časopis za zgodovino in narodopisje*, 1990, 61.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉАВИЦА
**ВАЉАВИЦА** (ваљалица, ваљарица), нарочит механизам за ваљање сукна (тканине), као и сам објекат у којем је механизам смештен. За покретање механизма **в.** коришћена је снага воде и због тога су **в.** грађене на сличним местима као и воденице, понекад заједно једна уз другу или чак у истом објекту. **В.** су углавном биле власничке или ортачке и имале су по једно или по два витла. Вода је до **в.** довођена јазом, каналом или жљебовима начињеним од дрвета. Канал или жљеб су прављени тако да води дају убрзање пред колом **в**. Коло **в.** чинила су пераја постављена на једну страну ваоне – дрвене осовине која је веома масивна и служи као замајац. На другој страни ваоне су паоци који системом полуга покрећу маљеве у ступи. Маљеви и ступа су прављени од тврдог дрвета, најчешће од храстовине. Ступа је обично била положена, нагнута на једну страну, издубљена тако да маљеви уједно окрећу сукно док га ударају. У **в.** је увек постојао котао над огњиштем у којем је грејана вода јер је сукно било боље ваљати у топлој води. Ваљање доброг сукна трајало је око 24 часа, а лоше сукно је морало да се ваља и до три дана. Сукно за ваљање скупљали су и у **в.** носили углавном ваљари. Сукно је обележавано рабошима да би се знало чије је и колико га је донето. Ваљање је наплаћивано по аршину, касније по метру. У традиционалној култури су постојали и једноставнији начини ваљања тканине. Обично су то била дубока корита или бачве до којих је довођена вода под падом. Снага и брзина воде су ударале и окретале тканину и тако је она ваљана. Такве једноставне конструкције су такође називане **в**.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милошевић, „О ваљалицама на реци Јошаници", *ГЕМ*, Бг, 1937, 12; „О ваљалицама на Злотској реци", *ГЕМ*, Бг, 1940, 15; „Ваљалица на врелима у Малом Извору", *ГЕМ*, Бг, 1940, 15; М. Барјактаровић, „Тупавице (ваљавице) села Доње Студене", *ЗФФБ*, 1964, 8, 2; Б. Владић Крстић, „Текстилна радиност Срба у XIX и XX веку", *Народна култура Срба у XIX и ХХ веку*, Бг 2004.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉАОНИЦА БАКРА СЕВОЈНО
**ВАЉАОНИЦА БАКРА СЕВОЈНО**, предузеће за производњу бакра, основано решењем Владе ФНРЈ 1950. под именом Ваљаоница бакра и бакарних легура Севојно. Те године потписан је уговор с немачком фирмом „GHH" („Gutehoffnungshütte") о пројектовању и изградњи фабрике капацитета 24.100 т/год. Поред главне хале, где су смештене ваљаоница, пресаоница с извлачионицом, магацин готових производа, разне помоћне радионице за одржавање и магацин одливака, изграђене су две попречне хале у којима је смештена ливница с одељењем за припрему материјала за топљење, као и други помоћни објекти. Предмет пословања предузећа је производња фабриката и полуфабриката од бакра и бакарних легура – лимова, трака, цеви, профила и бакарних фолија. Предузеће је било под административно-оперативним руководством Генералне дирекције металургије Владе ФНРЈ, а у републичку надлежност је преведена 1951. Исте године је са Ремонтним монтажним предузећем металургије Ниш спојено у Ваљаоницу бакра и бакарних легура са седиштем у Севојну. Погон у Нишу био је у саставу **В.** као самосталан све до 1956, када је одвојен у самостално предузеће.
Пробна производња почела је 1954, а редовна 1956, када је предузеће имало 1.282 запослених радника и службеника. Период од 1956. до 1960. протекао је у овладавању техником и технологијом која осигурава квалитет производа и може се окарактерисати као пуна афирмација Ваљаонице бакра као произвођача, како на домаћем тако и на иностраном тржишту. У периоду 1962–1965. извршена је прва реконструкција Ваљаонице и уведена је нова технологија производње. Предмет пословања проширен је на израду, прераду, дораду и коначно обликовање производа од бакра и бакарних легура, као и других обојених метала и њихових легура, од сопственог материјала и материјала наручиоца, тако да се капацитет производње повећао на 60.000 т/год. Од 1964. Ваљаоница је радила под називом Ваљаоница бакра „Слободан Пенезић Крцун" Титово Ужице. У њен састав биле су 1965. укључене: „Металопрерада" – Ужице (с производњом сијаличних подложака и елемената за расвету), Фабрика сита и лежаја – Ариље с производњом сита, клизних лежајева од бронзе; од 1970. „Металопластика" – Чајетина (с производњом електроконтактних елемената, алата за пропан бутан гас, сигурносних вентила за гасне инсталације и запаљиве течности, металних обујмица, електроинсталационих материјала, флексибилних ребрастих цеви, конфекционираних лимова за израду посуђа и аутоусисивача); од 1971. до 1974. и „Трешњица" – Ужице (с производњом амбалаже за потребе Ваљаонице и украсних предмета од бакра и месинга), Електро-комбинат „Елкок" Косјерић (произвођач силиконских проводника, бакарне водне и флексибилне ужади, бакарних плетеница, кабловских сетова за белу технику и ауто-индустрију); а од 1990. „Каран" и Металопрерађивачки погон – „Каран" (с производним програмом намењеним унутрашњој декорацији и уређењу ентеријера од месинга у комбинацији с мермером и стаклом: столови, стоне и подне лампе, пепељаре, телефонски сточићи, чивилуци, пепељаре и др.), те погон „Биарт" (с производњом писаћих и цртаћих прибора, израдом пластичних елемената ливењем и др.). Од 1960. до 1972. у саставу Ваљаонице било је и предузеће „Ђуро Салај" из Ниша. У периоду 1969–1974. извршена је друга реконструкција Ваљаонице бакра и повећани капацитети фабрика за финализацију. Године 1973. подигнута је Ваљаоница алуминијума, за производњу алуминијумских танких трака. Фабрика је постала највећи прерађивач бакра и бакарних легура у тадашњој Југославији, а у периоду 1960–1990. отворено је око 6.000 радних места. У периоду до 1990. фабрика је модернизовала постојећу опрему и набавила нову за синхронизацију капацитета у свим областима производње и реализовала неколико развојних пројеката – Фабрика танкозидних цеви, проширење Ваљаонице алуминијума за производњу танких трака, Фабрика месинганих цеви и Фабрика за финализацију алуминијума – Равни. Фабрика за производњу електромашинске опреме и делова ФЕМОД – Севојно основана је 1977. од дотадашњих ООУР-а – Конструкционо-пројектантског бироа, Машинског и Електро-погона: индукционе пећи за топљење, разне врсте индуктора, кранове, вучне клупе, аутоматске маказе за фолије, транспортере на машинама и уређајима, конзолне дизалице, дестилерије за производњу воћних алкохола, реципијенте за пресовање, високооребрене цеви, типа челик-алуминијум и др.
Ваљаоница се одговорно односила према радној и животној средини: 1979. изградила је и пустила у рад објекат за пречишћавање отпадних вода капацитета 200 м³/h, при чему се добијају два комерцијална продукта – бакроносни муљ са 12% бакра, cca 10 т/год. и уље добијено третманом емулзија, cca 30 т/год., које се користи у малим котларницама. За ефикасан рад овог постројења Ваљаоница Севојно је добила награду *Зелени лист* која се додељује успешно оствареним пројектима из области екологије. Крајем 90-их година уграђен је вентилациони систем за одсисавање пара и гасова насталих у ливници и одвођење до циклона и филтера, где се врши отпрашивање гасова. За пола века пословања Ваљаоница је произвела 1,6 милијарди т основних полупроизвода. Највиши обим извоза достигнут је 1983 – 31.000 т бакра. Извозила је на све континенте, а од посебног значаја је био извоз у СССР, САД, Канаду, готово све земље западне Европе, неке азијске земље (Иран, Индонезија).
Питања социјалне политике и друштвеног стандарда била су значајан део активности, као и културно-забавни и спортски живот у оквиру драмске, музичке, солистичке и фолклорне секције и спортских клубова (стрељачка дружина, шахисти, кошаркаши, фудбалери, рукометаши, планинари). На крају девете деценије XX в., стамбени фонд Ваљаонице је достигао број од 2.018 јединица и преко 100 хиљада м² стамбене површине. Данас су радници Ваљаонице власници 1.029 од 1.290 изграђених станова у 70 објеката, укупне површине преко 56.000 м². У Севојну је изграђено 507 станова. Скоро од самог оснивања, у Ваљаоници постоје: Друштво добровољних давалаца крви, Добровољно ватрогасно друштво, Радио-клуб и Културно-уметничко друштво.
Успешан темпо раста и развоја фабрике заустављен је распадом СФРЈ и санкцијама. У вишедеценијском развоју Ваљаоница је доживела више управљачких и организационих трансформација. Први директор био је Војислав Јекић, најуспешнији Влајко Брковић (1960–1972), Драган Суботић (1995–2012), а од 2012. Марко Митровић. Ваљаоница се 1989. одвојила од Ваљаонице алуминијума. Основна делатност Ваљаонице је прерада бакра и легура бакра ваљањем, пресовањем и извлачењем у стандардне полупроизводе: равно ваљани лимови, траке, фолије, ламеле, ронделе, пресоване и вучене цеви, шипке, шине, профили, жице. Чини је неколико погона: Ливница (кључна производна целина у систему **В.**, капацитета 100.000 т/год., производи бакар и бакарне легуре у облику трупаца за производњу цеви/шипки и блокове за производњу лимова/трака поступком вертикалног континуираног ливења, запошљава 349 радника), Ваљаоница (с капацитетом 32.000 т/год. и асортиманом ваљаних полупроизвода од бакра и бакарних легура представља највећу ваљаоницу на Балкану, са 550 запослених) и Пресаоница (с пројектованим капацитетом 28.000 т/год., асортиманом полупроизвода: цеви бакарних и месинганих профила, с укупно 778 запослених). У погонима се лије и прерађује више врста чистог бакра дезоксидисаног фосфором, широк спектар легура бакра са цинком – месинзи као двокомпонентни, трокомпонентни (оловни месинзи, специјални месинзи с калајем, алуминијумом и никлом) или вишекомпонентни (са Si, Al, Fe, Mn итд.), бакар-никл легуре (до 5% Ni). Полупроизводи се израђују и испоручују према светским стандардима: EN, DIN, ASTM, GOST, BS, NF и др. Ван стандардног програма уговарају се посебни технички услови. Осим коришћења примарне и секундарне сопствене сировине, откупљује се и екстерна секундарна сировина, која се након припреме користи у производном циклусу. **В.** има сертификован систем менаџмента квалитетом према захтевима стандарда ЈУС ИСО 9001 од 1997. Највећи део производа се пласира на инострано тржиште 87% (западна Европа 57%, централна и источна Европа 10%, бивше југословенске републике 8%, САД и Канада 7%, Блиски исток 5%), а на домаће тржиште 13%. Полупроизводи **В.** налазе примену у машиноградњи, електроиндустрији, бродоградњи, петрохемији, енергетици, аутомобилској и процесној индустрији, грађевинарству и архитектури. **В.** је приватизована 2004. Послује као акционарско друштво, а од 2009. је већински власник је „East Point Metals Limited" из Никозије (Кипар). После организационих промена 2007. уз матично друштво постоје и четири једноперсонална друштва ограничене одговорности: Ваљаоница – ФЕМОД, Ваљаоница Безбедност, Ваљаоница Амбалажа и Ваљаоница Стандард, чији је стопроцентни оснивач **В**. Осим што чине пратећу делатност и врше услуге за матично пре-дузеће, друштва послују и на екстерном тржишту.
ЛИТЕРАТУРА: *Ваљаоница бакра и алуминијума „Слободан Пенезић Крцун" Титово Ужице 1955–1975*, Титово Ужице 1975; *Ваљаоница бакра Севојно 1950–2000*, Ужице 2000.
Даница Шостар
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉАРЕВИЋ, Срђан
**ВАЉАРЕВИЋ, Срђан**, књижевник (Београд, 16. VII 1967). Завршио је средњу школу. Првенствено афирмисан као романсијер, 1992. објавио је песничку збирку *Џо Фрејзер и 49 песама* (допуњено издање, Бг 1996), у којој је колоквијалним језиком, по узору на Ч. Буковског, опевао свет личних и урбаних легенди. Медитативно-лирски роман *Дневник дуге зиме* (Бг 2005), о борби за оздрављење, добио је поред награде „Биљана Јовановић" и угледну награду Међународног жирија за источноевропска остварења (2006) пошто је сврстан међу десет најбољих књига објављених у том делу света. Роман *Комо* (Бг 2006) такође има облик кратког лирског романа о неприлагођеном јунаку. Нескривена аутобиографска прича о писцу-стипендисти, који је смештен у неку врсту виле („санаторијума") на језеру Комо, привукла је пажњу непосредношћу емоција, сликом о изгнанству и животу на маргини припадника изгубљене генерације из 90-их година XX в. Поступком кадрирања и дневничких забелешки нижу се опсервације о непосредној стварности и самоспознаји главног јунака, закратко измештеног из драматичног београдског времена у мирни, једноставни живот на обали италијанског језера. Роман је преведен на енглески, немачки и словеначки језик.
ДЕЛА: романи: *Лист на корици хлеба*, Бг 1990; *Људи за столом*, Бг 1994.
ЛИТЕРАТУРА: В. Павковић, „Школа ходања", *Данас*, 29. I 2006; С. Ћирић, „Уживати у писању", *Време*, 18. VII 2007, 837; Ј. Погачник, „Комо", *Јутарњи лист*, 12. VIII 2008.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВО
**ВАЉЕВО**, град у западној Србији, на контакту планинског и бреговито-низијског дела земље. Јужно од њега, у непосредној близини пружа се венац ваљевских планина којем припадају Сувобор (866 м), Маљен (1.104 м), Повлен (1.347м ), Јабланик (1.274 м) и Медведник (1.244 м) Западно и северно од њега је пространа Ваљевска подгорина, а источно широка долина реке Колубаре (притока Саве). То је типичан град на контакту рејона са различитим производњама, предодређен за формирање трговачких функција. Овде је формирана раскрсница путева, који га повезују на северу са Посавином (Шабац 68 км, Обреновац 60 км, Београд 96 км), на западу са Подрињем (Лозница 73 км, Бајина Башта 63 км) и на југу са западним Поморављем (Пожега 67 км). Крај **В.** пролази железничка пруга Београд–Бар. Центар је општине површине 905 км2 са 78 насеља у којима је 2011. живело 90.312 становника; седиште Колубарског округа површине 2.474 км² и 192.204 становника у 2002.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-valjevo-karta.jpg)
Насеље је у долини Колубаре, на око 200 м н.в. где се завршава њен узак горњи део и где почиње широка долина равног дна. На том месту Колубара прима десну притоку Градац, чијом долином води пут ка Пожеги. Стари део насеља је на ужој десној страни долине, где је и стара чаршија Тешњар. Њега чини неколико уских улица издужених уз реку. На левој страни реке је нови део **В.** са ширим улицама и решеткастим распоредом улица. Периферни делови **В.** грађени су по страницама долине Брђани, Кличевац, Градац и др., а морфолошке карактеристике су прилагођавали брдовитим теренима. Насеље се слободно ширило према истоку, по широкој долинској равни, где је и највећи број фабрика.
Током читаве историје било је трговачко место, а бржи развој је почео од XIX в. Током послератног периода број становника је увећан четири пута (1948. 15.830 станoвника). У граду је 2002. било 61.035 становника, а 2011. 58.932 (96,1% Срба). Највећи број активног становништва радио је у индустрији (27,7%), потом трговини и услужном занатству (15,2%), пословним активностима (9,6%), здравству и социјалним делатностима (9,1%).
У **В.** су три православне цркве, једна католичка и једна адвентистичка црква, све установе градске администрације, седам основних и пет средњих школа, те три високообразовне институције (Сингидунум, Мегатренд и ВИПОС – Висока пословна школа струковних студија), библиотека, историјски архив, дом културе, музеј, ликовна галерија и већи број историјских и културно-уметничких споменика. У **В.** су и седишта регионалне привредне коморе, Колубарског управног округа и Ваљевске епархије СПЦ. Најзначајнија привредна предузећа су метална и машинска индустрија („Крушик"), електроиндустрија („Горење"), пивара, текстилна индустрија („Ва-Ли"), мноштво штампарија. У граду су и два хотела, болница и Дом здравља.
Србољуб Ђ. Стаменковић
**Историја.** Средњовековни трг се у дубровачкој грађи први пут помиње 1398, када су Турци у њему заробили неке трговце. Податак из 1393. није сигуран. На основу споменика Јефрему Ђурђу, сину великог тепчије, откривеног на Црквишту, а подигнутог између 1312. и 1316, може се претпоставити да је трг постојао још у ово време. Преко **В.** је водио пут из Босне за Београд или Рудник, па су Дубровчани често свраћали на овај трг, где су трговали сребром из оближњих рудника, сточарским производима и тканинама. Махмуд-паша Анђеловић је 1458. заузео Белу Стену, а затим и **В**. У дефтеру из 1528. **В.** се помиње као село са 48 хришћанских кућа, 23 самца и 27 муслиманских домаћинстава.
Пре и током турске владавине па све до XVIII в. **В.** је главно трговачко средиште Подгорине, западног дела Колубаре. На почетку Првог српског устанка **В.** је прво веће ослобођено место, па се тај дан 20. III 1804. од 2004. обележава као Празник Града. Најпре као нахијски центар, а потом средиште округа са статусом вароши, **В.** је обухватало четири среза: Колубарски, Тамнавски, Подгорски и Посавски. Територија Ваљевског округа је новом административном поделом из 1896. добила и пети срез. Од дотадашњег Подгорског среза формирана су два: Ваљевски са седиштем у **В.** и Подгорски са седиштем у Каменици. Поред административних, **В.** је крајем XIX в. обједињавало више различитих функција које су му давале градска својства. Његов просветни, културни, здравствени, судски, привредни и војни утицај осећао се на већем делу округа. Од 1933. **В.** има статус града. Приликом поделе Краљевине СХС на области које нису могле имати преко 800.000 становника, **В.** је било центар Ваљевске области. Новим административним уређењем 1929. Краљевина Југославија је подељена на бановине, а **В.** се нашло у саставу Дринске бановине са центром у Сарајеву. Након завршетка II светског рата 1945. Србија се као федерална јединица ДФЈ састојала из округа, међу којима се наводи и Ваљевски округ са центром у **В**.
Плански развој **В.** има од 1855, када добија први урбанистички план – *План местоположења места за варош Ваљево*, који је представљао важан импулс за убрзану модернизацију и европеизацију дојучерашње оријенталне вароши. У искључиво занатском насељу ниче и први индустријски погон (1870), отварају се болница (1867), варошка читаоница (1868), гимназија (1869) и апотека (1870). Електрично осветљење **В.** има од пролећа 1900 (прво у Србији ван Београда). Највећи урбанистички процват и грађански успон **В.** је доживело крајем XIX и почетком XX в. када су изграђене зграде Ваљевске гимназије, Општинског и Окружног суда, Ваљевске штедионице, хотела „Гранд" и „Секулић". Од 60-их година XX в. **В.** је доживело индустријску експанзију отварањем више великих привредних објеката и развојем наменске индустрије „Крушик" из предратног „Вистада", металске, електро, прехрамбене и дрвне индустрије. Ваљевску привреду данас карактеришу пољопривредна производња, а уз њу металска, електро и текстилна индустрија, грађевинарство и штампарство. У пољопривредној грани најзаступљенија је воћарска производња (малине и шљиве). Значајне сталне манифестације су: „Десанкини мајски разговори" у Бранковини, Фестивал џеза, „Тешњарске вечери" и др.
Први поуздани подаци о броју становника **В.** у XIX в. потичу из 1834, када је спроведен први општи попис становништва Кнежевине Србије. Тада је у **В.** живело 893 становника. Средином XIX в. дошло је до интензивнијег пресељавања сеоског становништва у градска насеља, тако да је нагло порастао и број становника **В**. Са селима Кличевац и Градац, **В.** је 1862. имало 2.537 становника, а 1874. 3.993. Број становника се брзо увећавао, па је **В.** на прелазу векова 1900. бројало 7.447 становника, а већ 1910. 8.832. Најкрупније промене у броју житеља **В.** је имало у току I светског рата. Окупаторски попис из лета 1916. регистровао је у граду 5.698 становника или 35,48% мање него 1910. Након завршетка рата број становника се постепено увећавао, па је **В.** 1921. имало 9.768 становника, а 1931. 11.050. Број житеља **В.** се знатно увећао у СФРЈ, те је према попису из 1971. у њему живело 39.786 становника, 1981. 49.186, а 1991. 58.226 лица. Повећање становништва довело је и до просторног ширења града. Данас се **В.** простире на површини од 2.268 ха и урбаном композицијом обједињује 21 целину: Центар, Тешњар, Косанчића венац, Баир, Радино брдо, Белег, Брђане, Боричевац, Пети пук, насеља: 27. новембар, Ослободиоци Ваљева (Колубара 2), Збратимљени градови, „Миливоје Бјелица", „Сретен Дудић", „Милорад Павловић" (Колонију), Ново насеље, а од 1971. и до тада самостална сеоска насеља: Кличевац, Градац, Попаре, Доњу Грабовицу и Бело Поље.
Синиша Мишић; Сузана Рајић
У оба светска рата **В.** је делило судбину других градова у Србији, али је у појединим догађајима било у средишту ратних дешавања. Тако је било и током 1914–1915, односно у време великих борби за очување државне и националне независности, када су управо на овом простору вођене одсудне битке. У јесен 1914, под тежином нове аустроугарске офанзиве, започете почетком септембра из два правца – преко Дрине и из Срема, линија фронта се убрзано спуштала јужно од реке Колубаре, у појас планине Сувобор. Изгубљено је више градова – **В.**, Лајковац, Обреновац и сама престоница, Београд. У том преломном тренутку, Врховна команда је руковођење Првом армијом поверила генералу Живојину Мишићу. Уверен у могућност преокрета, он је наредио да српска војска 3. децембра крене у напад. Потискујући непријатеља, њене су се јединице зауставиле тек када су аустроугарске трупе, у потпуном расулу, напустиле српско тло. Београд и други градови ослобођени су 12 дана после почетка контраофанзиве. Колубарска битка или, како су је савременици звали, Ваљевска битка, завршена је победом која је задивила савезнике и због примењене стратегије ушла у светске војне приручнике. Напуштајући Србију, аустроугарски војници су оставили тифус од којег је оболело око 400.000 људи. Према непотпуним подацима, умрло је преко стотину хиљада грађана, 35.000 војника и око 30.000 заробљеника. Ваљевска болница била је једно од оних места у којима је преживело медицинско особље покушавало да се избори са застрашујућом епидемијом. Штавише, због трагедије која се у њој одигравала првих месеци 1915. постала је симбол масовног умирања. Неколико месеци касније, не могавши да се одупре здруженој аустроугарској, немачкој и бугарској офанзиви, српска војска је доживела слом и кренула пут Албаније. Аустроугарске трупе су у разрушено **В.** ушле 25. X 1915. Убрзо потом формирана је Окружна команда, а у јануару 1916, након образовања Војног Гувермана, **В.** је као центар једног од 13 округа постало седиште Окружног заповедништва и окружне жандармеријске ратне команде. Највећу власт у округу имао је окружни заповедник, потчињен Војном гувернеру за Србију. Среска заповедништва организована су у свим среским местима Ваљевског округа: **В.**, Убу, Обреновцу, Мионици и Каменици. Окружна команда се старала о реквизицијама хране и целокупне имовине која је могла послужити аустроугарској војсци и држави, разоружању становништва, обавезној обради земље, одржавању реда. Према попису становништва, извршеном 1916, Ваљевски округ је имао 117.502 становника, око 40.000 мање него 1910 (25,5%). Проценат мушког становништва био је још мањи -- 42,8%. **В.** је тиме по укупним губицима било на трећем месту у Србији, иза Шапца и Београда. Првих месеци по окупацији у околини града био је формиран логор за мушкарце од 18 до 50 година старости, који је потом распуштен. Ипак, терор и притисци нису попустили. Грађани **В.** су масовно одвођени у интернацију, те је само од средине јула до средине септембра 1916. интернирано 1.165 лица, а окружни суд је 1916–1917. донео девет смртних пресуда. Ради сигурности окупационе власти сачињени су спискови оних који би је могли угрозити, а међу којима је евидентирано 148 интелектуалаца и 15 свештеника. После трогодишње окупације, **В.** су 15. X 1918. ослободиле јединице српске Друге армије.
У периоду између два светска рата, **В.** је и у југословенској држави било седиште Дринске дивизијске области, а од 1922, према Уредби о административној подели земље, и седиште једне од тада формиране 33 области. Ваљевска област обухватала је простор од 2.457,8 км², на којем је живело 133.984 становника. Новим административно-територијалним променама из 1929, којима је држава подељена на девет бановина, **В.** се нашло у оквиру Дринске бановине, чији је центар био у Сарајеву. Почетком II светског рата у граду је био смештен Штаб команде позадине. Повлачећи се, јединице југословенске војске су минирале мостове на Колубари и Љубостињи и запалиле претходно испражњене војне магацине. Истог дана, 14. IV 1941, **В.** су заузели делови немачке 8. оклопне дивизије. Како је у оквиру организације окупационе власти задржан предратни управни апарат, ту је привремено смештено седиште територијално смањене Дринске бановине, премештено потом у Ужице. Укидањем бановина у децембру 1941, Србија је подељена на 14 округа. Један од њих био је Ваљевски, а чинило га је пет срезова: ваљевски са седиштем у **В.**, колубарски са седиштем у Мионици, подгорски са седиштем у Каменици, посавски са седиштем у Обреновцу и тамнавски са седиштем на Убу. У граду је смештена немачка Окружна команда (Крајскомандатура). Стављајући целокупан живот под своју контролу, Немци су преузели фабрику „Вистад", која је израђивала муницију и авионске бомбе, започели израду спискова Јевреја и Рома, као и откопавање гробова немачких војника погинулих у I светском рату. У време припрема за подизање устанка у граду је деловао ОК КПЈ, који је имао преко 80 чланова и чији је инструктор у име ЦК КПЈ био Милош Минић. Ваљевски партизански одред формиран је почетком јула 1941, учествујући потом у мањим окршајима са немачким војницима и посадама жандармеријских станица. Највећи поверени задатак била је блокада **В.**, започета средином септембра у садејству са четничким јединицама, како би била онемогућена 704. немачка дивизија. Иако је ради разбијања блокаде послата 342. дивизија, опсада је прекинута тек крајем новембра 1941, када је дошло до слома устанка. Током овог периода Немци су у граду и околини вршили појединачна и масовнија стрељања талаца, „сумњивих" грађана и заробљених устаника. Крајем новембра стрељали су око три стотине похватаних партизана, а после пада Ужичке републике око 130 рањеника заосталих након расформирања болнице Ваљевског одреда. Наредних ратних година у самом граду илегално су деловали чланови КПЈ, а јавно припадници ЈНП „Збор" Димитрија Љотића, чији је утицај био знатан. У широј околини ваљевског краја, међутим, многобројни су били припадници равногорског покрета Драгољуба Михаиловића. Делатност партизанских група није била видљивија, а у грађанском рату се главни сукоб одвијао између четника и Љотићевих добровољаца. Јединице ЈВуО успеле су да 1943. у потпуности успоставе своју организацију, формирајући корпусе, бригаде, батаљоне и чете, закључно са настанком Посавско-колубарске групе корпуса. Активност ових јединица била је уперена против домаћих фашиста и Српске државне страже генерала Милана Недића. Окршаја са немачким окупационим снагама углавном није било; забележени су многи облици колаборације, али и хапшења четника. Када су у другој половини 1944. започеле завршне борбе за ослобођење Србије, **В.** је било на правцу пробоја партизанских снага. Град су ослободиле јединице Првог пролетерског корпуса 18. септембра. Месец дана касније, 15–17. октобра, ту су приспели највиши државни и војни органи нове Југославије – Президијум АВНОЈ-а, НКОЈ и Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Одатле су 23. октобра прешли у ослобођени Београд.
Мира Радојевић
У **В.** је дахија Мехмед-ага Фочић погубио Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина 23. I 1804. У песми *Почетак буне против дахија* (Вук IV, 24) налази се чувени опис сече кнезова и клетва кнеза Алексе Ненадовића која се потом често провлачи кроз епику: „А Алекса сједе на ћуприју,/ Па овако поче говорити:/ ... ‚Ах Јакове, мој рођени брате!/ Ти не држи вјере у Турцима,/ Ђе с' удесиш, удри се с Турцима.'/ Још Алекса говорити шћаше,/ Али џелат говорит' не даде,/ Трже сабљу, одс'јече му главу". На другим местима песме помињу Ваљевца Јакова, јунака боја на Чокешини, узимања Ужица 1807. и боја на Мишару.
Мирјана Детелић
**Културно наслеђе.** Насљеђе старе српске књижевности у ваљевском крају огледа се у раду Хаџи-Рувима, архимандрита манастира Боговађе, сликара и резбара, који је оставио више записа по ваљевским црквама. У новој српској књижевности **В.** и ваљевски крај повезују се с породицом Ненадовић, из које потичу знаменити устанички дипломатa и мемоаристa прота М. Ненадовић те његов син, путописац, пјесник и прозаист Љ. П. Ненадовић. Из овог краја је и оснивач српске сеоске реалистичке приповијетке, М. Ђ. Глишић. У другој половини XIX в. у **В.** се покрећу локални листови, међу којима је најзначајнији *Гласоноша* (1885), који под уредништвом Љ. П. Ненадовића, поред вијести, градских новости и огласа, објављује и пјесничке и прозне прилоге (афоризме, анегдоте, шаљиве причице). Такође се покрећу први календари (*Ваљевац*, 1892). Из ваљевске околине потекло је више знаменитих личности српске културе и књижевности: владика Николај Велимировић, филозофи Б. Петронијевић и Б. Кнежевић, славистa В. Вулетић, књижевни историчар С. Ж. Марковић, театролог Боривоје С. Стојковић, историчарка уметности Гордана Бабић, глумци Милорад Гавриловић и Драга Спасић, балетски играч Милорад Мишковић, сликар Љуба Поповић. Једно од мјеста културних зрачења је манастир Ћелије, везан за рад владике Николаја Велимировића и архимандрита Јустина Поповића. **В.** је такође честа тема документарно-умјетничких дјела аутора са стране (мемоара, дневника, путописа), а међу текстовима Ваљеваца издваја се *Дневник 1941.* партизанског комесара Д. Дудића. У XX в. проширује се издавачка дјелатност (календари и алманаси *Колубара* и *Ваљевац*, с књижевним и другим прилозима), афирмише више савремених писаца, оснива Књижевна омладина Ваљева (1976), Књижевна заједница „Ваљево" (2000), *Акт, часопис за књижевност, уметност и културу* (2000). Дјело Д. Максимовић, тематски чврсто везано за Бранковину и ваљевски крај (споменик с њеним ликом подигнут је у центру **В.** 1990), у врху је српске поезије, док се у кругу новијих генерација издвајају пјесник П. Пајић, те приповједачи Р. Бели Марковић и С. Радовановић. Значајан удио у афирмисању књижевне традиције овог краја има В. Берко Савић, с монографским издањима грађе о Ненадовићима, М. Глишићу, Љ. П. Ненадовићу, Д. Максимовић и др. Модерна галерија, с уметничким легатом Љубе Поповића, основана је 1985. Истраживачка станица Петница, у непосредној околини **В.**, основана 1982, као школа за младе таленте, јединствена је установа те врсте на подручју Србије.
Душан Иванић
Многобројни археолошки налази са материјалом из разних епоха сведоче о вишемиленијумском постојању људских станишта у широј околини **В.**, као и на самој територији града. На неким од локалитета смењују се слојеви из различитих периода указујући на континуитет насељавања. Трагови боравка ловаца из палеолита су откривени у Високој пећини, у кањону реке Градац (село Бранговић). Неолитска станишта су пронађена на више различитих места (у селима Драчић, Дегурић, Горић) и на територији града **В.** (локалитет Ветеринарска станица), где су ископани уломци керамичких посуда датовани у млађу фазу винчанске културе. Најдетаљније истражен неолитски локалитет налази се у селу Петници, поред Петничке пећине, а артефакти који припадају винчанској култури су похрањени и изложени у Народном музеју **В**. У Петници, као и у селима Драчић, Жабари и Пауне откривени су трагови који сведоче о насељавању током бакарног и бронзаног доба, док су артефакти из периода гвозденог доба пронађени у селима Петница, Драчић, Зарубе и Бранковина. Из античког периода у ширем окружењу **В.** пронађени су споменици, оставе новца и темељи вила рустика које сведоче о активном животу током римске превласти, из периода II–IV в. н.е., када се ваљевски крај налазио на пуном правцу од Муниципијума Малвестатума ка Сирмијуму. Оставе новца су пронађене на територији села Беомужевић, а остаци вила рустика у Бабиној Луци (локалитет Црквине), Ровнима и Горњој Буковици. Из епохе раног средњег века (V–VI в.), у атару села Бранговић, на стрмој литици изнад реке Градац, налазе се остаци велике тврђаве унутар чијих зидина су пронађени и темељи ранохришћанске цркве са епископским престолом. Она, као и тврђава у селу Доњи Таор, чији остаци су и данас уочљиви, налазиле су се на поменутом путном правцу (Малвестатум–Сирмијум). На прелазу из XIII у XIV столеће, у време јачања српске државе Немањића, на територији самог градског насеља **В.** (локалитет Црквине – Крушиков стадион), постојао је манастирски комплекс који се доводи у везу са краљем Драгутином и његовим неименованим управником двора (великим тепчијом) чији је син Јефрем Ђурађ био ту сахрањен. Oва надгробна плоча данас je изложена у склопу поставке Народног музеја **В**. По свему судећи овај манастир, као и оближње село, имали су велику улогу у каснијем настанку средњовековног урбаног насеља, трга **В.**, које се под тим именом у грађи из Дубровачког архива први пут непосредно помиње 1398, а посредно 1393.
Упркос потврђеном континуираном постојању **В.**, дужем од шест векова, због бурне прошлости праћене сталним ратним сукобима, најстарији сачувани објекти у **В.** су стари тек нешто више од два столећа. Најстарија зграда у **В.** је Муселимов конак са краја XVIII в., подигнута за потребе седишта турске администрације. То је приземни објекат правоугаоне основе, грађен од ломљеног камена, са тремом са две стране и подрумом. Кровни покривач на четири воде је од ћерамиде. Конак је некада био опасан високом каменом оградом. Док је његов приземни део представљао административне просторије ваљевског муселима – управника нахије, у подруму се налазила апсана. У том затвору су почетком 1804. били заточени ваљевски кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин и из њега су одведени на губилиште, стотинак метара даље, на обалу реке Колубаре. После егзекуције, у историји познате као сеча кнезова, која је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка, њихове главе су набијене на колац и јавно изложене на крову Конака. Данас се у приземљу Муселимовог конака налази музејска поставка о Првом и Другом српском устанку, са експонатима из тог периода (јатагани Алексе Ненадовића и породице Бирчанин, сабље Проте Матеје и Јакова Ненадовића, војводска застава Симе Ненадовића, лични предмети других устаника из ваљевског краја). У подруму је припремљена реконструкција турске апсане, са сценом заточених кнезова. Стотинак метара даље, испред зграде Музеја, налазе се и бисте Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, а са друге стране је и Спомен-обележје места сече кнезова.
На брду Кличевац, близу центра **В.** а недалеко од места где се налазио први суд у устаничкој Србији, уздиже се Кула Ненадовића, камена грађевина квадратне основе са сутереном и три спрата, засвођена опеком и кровним покривачем на четири воде од ћерамиде. Њу су, пред крај Првог српског устанка, 1813, користећи грађу старије Витковића куле, која је на ушћу Градца у Колубару била подигнута 20-их година XVIII в. (време аустријске власти), саградили Јаков и Јеврем Ненадовић за смештај олова и барута, али и за заштиту прилаза **В**. Током опсаде у време Другог српског устанка 1815. у сутеренском делу куле Турци су држали затворене српске таоце, због чега ју је, по ослобођењу **В.**, Сима Ненадовић запалио. Кулу је 1836. обновио кнез Милош Обреновић, доводећи је поново у намену војног складишта. На кули се налазе ктиторске камене плоче, а хералдички мотиви са једне од њих су основа грба **В**. Кула је данас темељно реконструисана и у функцији музејске поставке о свом историјату.
Један од препознатљивих симбола **В.** јесте и Тешњар дуж десне обале реке Колубаре. Урбанистичке основе ове старе чаршије (трговачко-занатски део вароши) постављене су пре средине XVII в., када је **В.** обишао и описао Евлија Челебија, али су постојећи објекти данас највећим делом из XIX в. Окосницу старог језгра Тешњара чини двадесетак кућа грађених у бондручној конструкцији у народном и оријенталном стилу, сачуваних у скоро непромењеном облику. У приземним деловима зграда до улице су трговчке и занатске радње, док се у дворишним и спратним деловима становало. Сви објекти су густо збијени, са пространим калдрмисаним стражњим авлијама са помоћним зградама различите намене. Тешњар је данас заштићена целина, као и друга, нешто новија ваљевска чаршија – улица Кнеза Милоша – која се такође састоји од густо збијених приземних и спратних објеката, али грађених претежно у средњоевропском маниру. Ова чаршија је формирана од 30-их година XIX в., паралелно са Тешњарем, али са друге стране Колубаре, с циљем да се подстакне проширење Ваљева на ту, у том тренутку недовољно изграђену, али пространију обалу. Тада почиње континуирани и плански развој **В.**, прво на основу одредница које је 1833. поставио Милосав Перуничић, а од 1855. на основу плана Николе Јовановића. Прва монументалнија грађевина подигнута после почетка спровођења ових мера је ваљевска Црква Покрова Пресвете Богородице. Она носи име по претходној капели у Тешњару која се налазила уз двор Јеврема Обреновића, тадашњег заповедника Ваљевске и Шабачке нахије. Грађена је у стилу класицизма, по угледу на пожаревачку цркву. Уз бројне потешкоће, изградња је трајала од 1836. до 50-их година XIX в. Храм је издужене основе, са источним делом у облику триконхоса и високим звоником на западном делу. У цркви је класицистички иконостас из 1865. који су осликали Никола и Милија Марковић.
После ваљевске цркве и низа приватних грађевина, од којих неке, попут конака кнеза Дабића и данас постоје, прва велика грађевина настала у оквирима Плана даљег развоја **В.** је зграда Музеја. То је приземна али монументална грађевина, прва у **В.** подигнута у стилу западноевропске архитектуре, у маниру закаснелог класицизма, са пространим тремом и звоником изнад њега. Подигнута је 1869. за потребе основне школе и гимназије. Током I светског рата у њој је био смештен један од објеката чувене Ваљевске болнице. Изградњом нове зграде гимназије, у њој су биле смештене основна, економска и техничка школа, да би од 1969. постала централни објекат Народног музеја **В**. Деценију и по после зграде Музеја, 1884, подигнут је и комплекс зграда данашњег Архива, плански грађених за потребе ваљевске болнице.
Почетком XX в. долази до наглог успона у развоју **В.**, нарочито изградње низа монументалних јавних грађевина које и данас представљају заштићена културна добра. Године 1905. саграђена је нова зграда Ваљевске гимназије по пројекту Драгутина Ђорђевића и Душана Живановића, у маниру тадашњих јавних објеката, у комбинацији академизма и сецесије, истоветна са зградом Треће београдске гимназије. На прочељу, изнад улаза, налазе се бисте Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и Љубомира П. Ненадовића. Исте године подигнута је и зграда ваљевске штедионице, у којој су сада службене просторије Радио Ваљева и листа *Напред*. Већ 1906. саграђени су и објекти Окружног и Општинског суда по пројекту Јована Илкића, као и зграда артиљеријске касарне, у којој је данас смештена Средња медицинска школа, а у оквиру раније подигнутог болничког комплекса саграђен је и хируршки павиљон. У то време настају и зграде команде Дринске дивизије, старе железничке станице и хотела „Гранд", а ван града, у селу Дегурић, на реци Градац, саграђена је и хидроцентрала. На Градцу, али знатно ближе ужем градском језгру, данас се налази и Иловачића воденица. Саграђена је крајем XVIII или почетком XIX в. у самом граду, на реци Колубари, да би 1989. била пренета и реконструисана на јазу на Градцу, у оквиру мањег етно-парка.
Поред остатака из прошлих времена у културне вредности **В.** спадају и бројна спомен-обележја подигнута широм града у периоду после II светског рата. У почетку су то били споменици посвећени искључиво борцима партизанског покрета. Најпознатији од њих је монументални Споменик борцима револуције, рад вајара Војина Бакића. Постављен је на брду Видрак, на платоу који доминира изнад града, и израђен је од легуре алуминијума, у лику партизанског борца Стјепана Филиповића. На градским улицама се налазе и спомен-обележја Драгојла Дудића, Жикице Јовановића Шпанца, Мише Пантића, а у градском парку је и споменичка алеја посвећена народним херојима, дело вајарке Виде Јоцић. Током последњих деценија XX в. подигнути су споменици и другим значајним Ваљевцима – Милована Глишића, Проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и војводе Живојина Мишића.
Владимир Кривошејев
У послератном периоду најзначајнија урбана интервенција је Градски трг (1974), дело тима архитеката (М. Лојаница, Б. Јовановић, П. Цагић, Б. Крковић, Р. Марић) које поставља нове стандарде у обликовању јавних простора, уз сложене просторне односе употребом пасарела и галерија.
Зоран Маневић
Задруга штампарских радника из Београда отворила је у **В.** своју филијалу, прву штампарију у овом граду, 1. II 1885, а већ 17. II 1885. у њој је штампан *Гласоноша*, прве новине у **В**. Лист је излазио два пута седмично закључно са 17. IX 1885. У својству уредника потписиван је штампаријин пословођа Јован Молнар мада је главну улогу у томе имао Љубомир П. Ненадовић, тада настањен у **В**. Штампарија је доцније прешла у Молнарово власништво, да би после његове смрти (1904) с променом власништва понела име Љ. П. Ненадовића. Молнар је 1887. покренуо *Ваљевске новине* (излазиле до 1893). У **В.** су до I светског рата излазили *Ваљевски глас* (1889), *Беседник* (1890, 1894), *Глас истине* (1893–1894), *Подгорина* (1903), *Прве жртве* (1908–1909), а током рата *Велика Србија* (1914), *Ратни дневник* (покренут у Крагујевцу, у **В.** излазио 17–30. VIII 1914) и *Ратни пресбиро* (званични билтен о операцијама Српске војске, покренут у **В.** да би касније излазио у Крагујевцу и Солуну). Почетком XX в. у **В.** је, пресељењем из Шапца Милице Славуј, основана друга штампарија која је убрзо стекла примат у тим пословима и радила до национализације 1948. У раздобљу 1919–1941. најдуже је излазио и најзначајнији био лист *Глас Ваљева* (1928–1936, 1940–1941). Од 1945. у **В.** излази недељник *Напред*, а од 1994. месечник *Колубара*. Током послератног раздобља државна Ваљевска штампарија развила се у велико графичко предузеће, са око 300 запослених, уместо којег је након њеног стечаја 2003. настало 50-ак приватних штампарија („Босис", „Ваљево-принт", „Топаловић" и др.).
Здравко Ранковић
Први клуб, основан 1880, била је стрељачка дружина. Прво спортско такмичење у **В.**, уједно и прва атлетска трка у Србији, одржано је јуна 1906. као „пешачко такмичење" на 10 км дугој стази Ваљево–Јовања–Ваљево. Организатор и један од 30 учесника био је Светомир Ђукић, оснивач Српског олимпијског клуба. **В.** је уочи I светског рата имало активан месни одбор Српског олимпијског клуба, а између два светска рата су у **В.** постојали тениски, хазена и аеро клуб. Прва фудбалска лопта стигла је 1909, али je први Фудбалски клуб *Будућност*, који постоји и данас, формиран тек 1919. Његов највиши домет било је играње у Првој лиги СР Југославије (1996/97). Најуспешнији ваљевски клуб је Кошаркашки клуб *Металац* (основан 1948), који је играо у Првој савезној лиги шест сезона (1973–1979) и дао низ одличних играча, међу којима се посебно издваја Бранко Ковачевић. Током 50-их година у највишем југословенском такмичарском рангу учествовали су Ваљевски шах клуб и Рукометни клуб „Раднички". Атлетичарка Марија Радосављевић је учествовала 1948. и 1952. на Олимпијадама и оба пута освајала седма места; такође је била проглашавана за најбољу атлетичарку Југославије (1949) и најбољу спортисткињу Југославије (1952). Боксерски клуб *Металац* освојио је 1964. друго место у Првој савезној лиги и дао низ репрезентативаца, од којих се посебно истиче Живорад Јелисијевић, освајач бронзане медаље на Европском првенству 1973, а Слободан Лазић је био успешан тренер репрезентације Југославије. Међу Ваљевцима је било и врхунских тренера као што су Лука Станчић (кошарка), Миша Павић и Драгољуб Милошевић (фудбал), а Томислав Јованчић више година био успешан интернационални кошаркашки судија. Крајем XX в. запажене успехе бележи Кик-бокс клуб *Ваљево*, а 1999. Тања Вујић је била сениорска првакиња Европе. Спортска хала, отворена 1973, постала је премала за потребе ваљевског спорта, па је 1997. почела изградња нове дворане. Због недостатка новца радови су прекинути и обновљени тек 2012. Спортски савез **В.** 2012. окупљао је 70 спортских клубова.
Жељко Баљкас
ИЗВОРИ: М. Пуцић, *Споменици српски* 1, Бг 1858; *Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1910. године*, 5, Бг 1911, 6; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг 1929; *Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 и 2002. Подаци по насељима*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Павловић, *Колубара и Подгорина*, Бг 1907; Б. Храбак, „Трг Ваљево у средњем веку", *ИГ*, 1953, 3–4; „Дубровчани у Ваљеву у феудално доба", *Гласник Историјског архива*, Ва 1967, 2–3; Ј. Вујић и др., *Ваљево град устаника*, Бг 1967; В. Глишић, *Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944*, Бг 1970; Б. Перуничић, *Град Ваљево и његово управно подручје (1815–1915)*, Ва 1973; М. Трипковић, *Ваљево 1900-1941*, Ва 1980; Љ. Андрић, *Ваљево, од постања*, Ва 1985; З. Ранковић, *Век ваљевског штампарства*, Ва 1985; Р. М. Драшковић, *Ваљево у прошлости*, Ва 1987; М. Исаиловић, *Ваљево и околне области у средњем веку*, Ва 1989; З. Ранковић, *Библиотеке у Ваљевском крају – до 1918. године*, Ва 1989; З. Трипковић, *Ваљевски спорт 1870–1990*, Ва 1990; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Ж. Јеж, А. Старовић, „Археолошки локалитети и налазишта у ваљевском крају", *Ваљевац: велики народни календар за просту 1994*, Ва 1994; *Ваљево: постанак и успон градског средишта*, Ва 1994; В. Кривошејев, *Ваљево: настанак и развој града од првих помена до половине 19. века –* *прилози за урбану историју*, Ва 1997; Б. Б. Димитријевић, *Ваљевски равногорци. Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1941–1945*, Ва 1998; М. Перишић, *Ваљево, град у Србији крајем 19. века (1870 – 1903)*, Бг–Ва 1998; Д. Ђукановић, *Клима Ваљева*, Ва 2000; Ж. Јовановић, *Ваљево под окупацијом 1941-1944*, Бг 2001; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; З. Ранковић, *Ваљевски крај у XX веку (хронологија)*, Ва 2002; М. Васовић, *Подрињско ваљевске планине*, Ва 2003; З. Ранковић, *Ваљевске гимназије 1869–2004*, Ва 2004; *Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског округа:* *Ваљево*, Ва 2006; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; *Општине у Србији 2008*, Бг 2009; З. Ранковић, *Позориште у Ваљеву 1860–2010*, Ва 2010; *Град Ваљево*, Ва 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКА ЕПАРХИЈА
**ВАЉЕВСКА ЕПАРХИЈА**, административна област СПЦ са седиштем у Ваљеву. Као организована црквена област помиње се први пут почетком XVIII в., када је обу-хватала област Ваљева, Рудника, Тамнаве, Колубаре, Мачве и Подриња. У време аустријске окупације северне Србије (1718–1739) дошла је под јурисдикцију Карловачке митрополије и проширила своју духовну област на широки простор западне Србије због чега је променила име у Ваљевско-ужичку. Сматрана је наследницом старе моравичке или ариљско-ужичке, а донекле и зворничке епархије која је у појединим временима ширила своју духовну власт и на десну обалу Дрине и у унутрашњост западне Србије. У изворима се јавља и као ваљевско-ужичка и ариљска. У турски дефтер уписана је под именом „митрополија ђаура области Ваљева и Ужица и њеног подручја". Њен епископ Јефтимије обновио је берат 1650. приликом ступања на престо султана Мехмеда IV (1648–1687) плативши пешкеш у износу од 3.600 акчи. Већ 1758. јавља се са рангом митрополије. Епископ Мелентије (Никшић) потписивао се 1816. као ужичко-рудничко-ваљевско-пожешки и шабачки. Тако пространу епархију која је покривала велики део западне Србије кнез Милош је 1830. поделио на ваљевску и ужичку. Уставом СПЦ из 1947. спојена је са шабачком у Шабачко-ваљевску епархију, а одлуком СА Сабора 2006, поново је подељена на шабачку и ваљевску. Данас је организована у шест архијерејских намесништава (прво и друго ваљевско, колубарско, посавско, подгорско, тамнавско), са 92 парохије, 115 активних и пензионисаних свештеника и шест ђакона. Има седам манастира (два мушка – Јовање и Лелић – са седам монаха; пет женских – Боговађа, Грабовац, Докмир, Пустиња и Ћелије – са 33 монахиње и искушенице). У манастиру Лелићу је гробно место
Св. Николаја (Велимировића), а у Ћелијама Св. Јустина (Поповића). Седиште је у Ваљеву при катедралном храму Богородичиног покрова.
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-valjevska-eparhija-mapa.jpg)**
ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКА ПИВАРА
**ВАЉЕВСКА ПИВАРА**, погон за производњу пива у Ваљеву који је, као малу ручну радионицу, на погодној локацији и с изузетно добром водом, основао 1860. богати терзијски трговац Димитрије Митровић. Радећи у неподесној згради и без квалификованог пиварског мајстора, радионица је убрзо запала у тешкоће, па ју је, на Митровићев позив, 1870. преузео у закуп Јозеф Ајхингер, искусни пивар из Баварске. Уговор је реализован тек наредне године с групом најимућнијих ваљевских трговаца (Лазар В. Лазаревић, Тоша Јовановић, Милош Настић, Матија Илић, Живан Милићевић и Светозар Табаковић). Уложивши по 200 дуката, они су основали фирму „Лазаревић и компанија" која је на месту старе пиваре подигла нову зграду. Ајхингер је 1874. подигао и сопствену пивару на левој обали Колубаре, али ју је после скоро 20 година рада морао затворити. Прва пивара је у међувремену прешла у руке Лазара Лазаревића. И она је запала у невоље, па је 1891. претворена у а. д. „Ваљевско удеоничарско друштво за индустријска предузећа". Производња је повећана, успешно се инвестирало у изградњу лагума и леденице, отворена су заступништва у Ужицу, Шопићу, Убу, Пожеги, Обреновцу, Бајиној Башти и Љубовији. То је означило почетак доброг пословања, те је 1891, са само шест радника, остварена производња од 1.561 hl, што је пивару по производњи сврстало на шесто место међу осам пивара у Србији. Производња је стално повећавана и почетком наредне деценије достигла је око 2.600 hl. Прекретницу у њеном развоју представљало је увођење у процес рада парне машине (1910), којим је производња, већ 1911, повећана на 5.154 hl. То је **В. п.**, уз оне у Београду и Јагодини, сврстало међу највеће у Србији.
Током балканских ратова, услед несташице сировина и ратних прилика, **В. п.** запада у тешкоће, тако да Вајфертова и Бајлонијева пивара откупљују готово све њене акције и 1913. оснивају „Српско акционарско друштво за производњу пива, слада, леда и томе подобно", у којем преовлађује приватни капитал Игњата Бајлонија и Ђорђа Вајферта. За директора је изабран Василије Рачић (остао на тој функцији до почетка 1945), а седиште фирме пренето је у Беoград, у Бајлонијеву пивару. Развој **В. п.** прекида I светски рат у току којег су јој нанета велика оштећења, те је производња прекинута. Обнова је трајала од 1919. до 1921, уз нове инвестиције које су подигле капацитет до 12.000 hl (1923. скоро и достигнут производњом 10.736 hl, највећом до II светског рата). До 1929. пивара je успешно послoвала, мада је производња пива осцилирала између 7.500 и 10.500 hl. Модерним опремањем ледаре (1910), те набавком апарата за аутоматско пуњење и затварање флаша (1926) **В. п.** се приближила техничком и технолошком нивоу развијених пивара у земљи. У годинама кризе (1929–1935) услед тешкоћа у набавци јечма и хмеља, снижења цене пива и повећања трошарине, пивара је смањивала производњу (1931. на 4.119 hl, а 1934. на минималних 1.924 hl). Постепени опоравак почиње после 1936, те је 1939. произведено 5.131, а 1940, када је био и највећи број запослених (56), 7.310 hl пива. Пораст запослених и производње праћен је и освајањем нових врста пива: поред ранијих Првенца и Белог пива, почела је производња Ваљевског црног пива, које је званично проглашено за најквалитетније у Србији.
Током II светског рата пивара је радила смањеним капацитетом, за потребе окупатора, а по ослобођењу Ваљева производња је обновљена већ децембра 1944. Предузеће са 30 радника је било у саставу Државне управе народних добара, а 1946. произведено је 4.597 hl пива. Априла 1947. пивара је национализована и затим регистрована као државно привредно предузеће републичког значаја Парна пивара „Јединство" у Ваљеву. Почетком 1951. извршена је фузија Ваљевског воћарског предузећа „Драгојло Дудић", Градског предузећа исхране и занатства „Ударник", Парне пиваре „Јединство" и Млинског предузећа „Слобода" у Градско прехрамбено предузеће „Драгојло Дудић". Како је овако формирани комбинат расформиран већ после нешто више од године рада, пивара се конституисала као Градско предузеће за производњу пива, леда и безалкохолних пића „Јединство". Систематским улагањем капацитет је крајем деценије достигао 50.000 hl, а производња је повећана на 14.259 hl у 1958.
Почетком 60-их година XX в. предузеће је први пут обимније реконструисано и модернизовано, те подељено на економске јединице (сладара, варионица, вриони и лежни подрум, флашница, содара и коктара, радионица, возни парк, управа). Инвестиције су настављене током целе деценије, а највећи захват био је 1964, када су набављене савремене машине, подигнуте нова зграда и флашница са савременом лабораторијом и помоћним одељењима, изграђена нова варионица, те набављено 15 најмодернијих алуминијумских танкова за одлежавање пива. Улагања су резултирала сталним порастом запослености (83 у 1960, 105 у 1965, 211 у 1972) и производње: 25.000 hl пива, 86.000 l сода-воде, 172.000 l кокте у 1960; 43.299 hl пива, 212.038 l кокте, 301.454 kg слада, 152.640 l вита сокова у 1965; 185.317 hl пива, 42.651 l кокте, 1.560.000 l сокова, 46.966 l сода-воде у 1972), а остварен је и пласман пива на нова домаћа тржишта као и извоз у Мађарску (1970, 19.357 hl). Изградња нове флашнице, капацитета 25.000 боца на сат започета је 1971, а континуирано су вршена и друга улагања (точионице, котларнице, лежни подруми, систем за пречишћавање воде). Уз мање осцилације раст је настављен и током 70-их, тако да је 1980. произведено 306.056 hl пива. После година стагнације, а затим и значајног опадања, у другој половини деценије поново долази до нових инвестиција (изградња вреоно-лежног подрума, адаптација компресорског одељења, реконструкција инфраструктуре итд.) и раста производње, али с новим падом у 1989. и 1990. Велике осцилације производње бележене су и током 90-их, тако да је у 1999. произведено само 220.000, у 2000. 178.384, а у 2001. 104.891 hl.
Од 1982. до 1989. пивара је била удружена у СОУР АИК Ваљево, а пословала је као РО за производњу пива и безалкохолних пића „Јединство". Крајем 1989. организује се као друштвено предузеће под именом „Јединство", а априла 1991. мења назив у Друштвено предузеће за производњу пива и безалкохолних пића „Пивара Ваљево". Пивара 1997. оснива Предузеће за трговину на велико и мало „Пивара комерц", као ДОО, а 1998. и Предузеће за производњу и промет пива и безалкохолних пића „Дрина-Колубара" ДОО Бијељина (престала с радом 2001). Од 2000. предузеће послује као ДП „Ваљевска пивара Ваљево". Приватизована је 2003, када ју је, за 22 милиона динара, купио конзорцијум окупљен око „Атлас групе" („Експрес градина" – 57%, „Триглав Копаоник" – 15% и банка „Атлас" – 5% акција). Усвајањем Плана реорганизације пивара (јануар 2011) и Решењем Агенције за приватизацију 2012. пивара после стечаја прелази у државно власништво.
Директори пиваре од 1952. били су: Ратомир Лаловић (1952–1974), Десимир Максимовић (1974–1978), Драган Панић (1978–1984, 1991–1999), Миломир Стојановић (1984–1991) и други. Као потврду квалитета Ваљевског пива и специјалних пива, **В. п.** добила је мноштво признања и преко 30 златних медаља у Амстердаму, Бриселу, Атини, Лондону.
ЛИТЕРАТУРА: З. Ранковић (ур.), *Ваљевска пивара 1860*--*2000*, Ва 2000; *Процена вредности капитала предузећа Ваљевска пивара – Ваљево*, Бг 2002.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКА ПОДГОРИНА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-valjevska-podgorina-karta.jpg)ВАЉЕВСКА ПОДГОРИНА**, пространа регија на јужном ободу Панонске низије, око 100 км југозападно од Београда, која обухвата побрђе у горњем делу слива Колубаре, Ваљевску котлину и пет околних планина: Медведник, Јабланик, Маљен са Дивчибарама, Повлен и Сувобор са Рајцем. **В. п.** на северу прелази у пространу Панонску низију, а на југу у високе планине Балканског полуострва. Основне карактеристике њеног положаја су контакт две макрорегије различитих природних карактеристика и с различитим условима за привређивање, чије су привреде у великој мери комплементарне. У северном делу регије, у широким долинама река и по побрђу су простране површине под обрадивим земљиштем, на благо нагнутим косама нижих делова планина су воћњаци, малињаци, ливаде и пашњаци, затим рудна лежишта и енергенти (лигнит у Ваљевској котлини, битуминозни шкриљци код Мионице, руде обојених метала – олова, цинка, бакра у планинском делу **В. п.**) и развијена хидрографска мрежа. То подстиче саобраћајну повезаност с околним регијама и циркулацију роба. Централни положај у регији има Ваљевска котлина, а конфигурација земљишта у околини и формирање регионалног центра условили су да се у њој стичу важни путеви, који повезују не само поједине крајеве у околини него и удаљене регије Панонске низије и унутрашњости Балканског полуострва. Ту је настао град Ваљево, привредни, административни и просветно-културни центар **В. п**. Ваљевске планине су: Медведник (1.244 м), Јабланик (1.247 м), Маљен са Дивчибарама (1.103 м), Повлен (1.346 м) и Сувобор са Рајцем (864 м). То је око 50 км издужени појас брдско-планинског терена правца исток–запад, који као орографска целина представља природну јужну границу северозападне Србије. Ваљевске планине су набране у терцијеру. Основа им је изграђена од старијих стена преко којих леже, у вишим деловима, кречњаци, а у нижим – језерски седименти. На северозападу оне се настављају на појас Подрињских планина и даље на запад преко Дрине, као и на планину Јелицу на југу и повезују се са осталим планинама Динарског планинског система. На истоку, изворишним крацима реке Љиг (33 км), Ваљевске планине су одвојене од планине Рудник. Унутрашњи, северни део лука Ваљевских планина затвара слив Колубаре (3.600 км2), а спољашњи лук на југозападу окренут је према долини Дрине, а на југу према долини Западне Мораве. Ваљевске планине су прекривене младим храстовим шумама (увале) и шумским комплексима четинара. На планинама има доста дивљачи (срна, зец, фазан). Веома су атрактивни поједини локалитети, као што су многобројни крашки извори (познати Лелићки крас – прелазни крашки тип јуре), изворишта река Дичине, Чемернице и њихових притока испод Сувобора, клисура реке Градац јужно од Ваљева са површинским и подземним крашким облицима (око 70 пећина – највећа Дегурићка пећина). У њој су и изузетне културне вредности Србије као што је заштићени споменик – манастир Ћелије (задужбина владике Николаја и његовог оца Драгомира Велимировића), манастири Боговађа, Пустиња и др. Значајни туристички локалитети су Ваљево, Дивчибаре, Рајац, Бања Врујци, етно-село Коштунићи. У Петници крај Ваљева је научно-истраживачка станица („школа за таленте").
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђукановић, *Клима Ваљевског краја*, Ва 2000; М. Васовић, *Подрињско-ваљевске планине*, Ва 2003; М. Марковић, Р. Павловић, Т. Чупковић, *Геоморфологија*, Бг 2003.
Дејан Шабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКЕ НОВИНЕ
**ВАЉЕВСКЕ НОВИНЕ**, информативни лист који је с прекидима излазио у Ваљеву од 1887. до 1893. Власник и одговорни уредник листа био је Јован Ј. Молнар. Први број се појавио 2. IX 1887. да би лист редовно, средом и недељом, излазио до 21. IV 1888, када долази до првог прекида у излажењу (уместо њих излазио је *Ваљевски глас* до 24. IX 1889). Поново су покренуте 4. октобра и излазиле су до 13. XII 1889, када је опет дошло до прекида, да би од 1. VII 1890. излазиле до краја 1893, када су се коначно угасиле (25. децембра појавио се последњи број). Штампане су у Филијали Задруге штампарских радника, а затим у Штампарији Ј. Молнара.
Први престанак излажења објашњен је у уводнику, али се не виде прави разлози за такву одлуку, мада су, по свему судећи, били условљени ондашњим политичким приликама. Од почетка 1892. биле су и службено гласило Окружног одбора Народне радикалне странке, а од почетка 1893. оне се и формално декларишу као орган те странке у Ваљевском округу и прелазе у власништво те партије. Уредник је постао Ненад Перић, да би 6. VI 1893. та дужност припала Миловану Филиповићу. Од 15. септембра до 28. новембра исте године ове новине нису излазиле, да би их после тог прекида, поново у својству власника, потписивао Ј. Молнар. Неколико пута је, због објављивања или необјављивања појединих чланака, „стављан под суд", али се увек и ослобађао кривице. Ипак је уређивање последње серије препустио другима. Тада новине излазе седмично, а уређује их Совроније Ђурић.
Поред вести из свакодневног живота новине су имале сталне рубрике „Књижевност" (налазе се и информације о листовима и календарима) и „Из позоришта". Занимљиво је да је велик број превода објављиван анонимно. Међу сарадницима су били Љубомир П. Ненадовић (поред песама, објављиван је и његов преглед политичких догађаја), Војислав М. Јовановић, учитељ Михаило Ступаревић, професор Лука Лазаревић, Димитрије Ј. Јанковић Робеспјер, Драгиша Н. Лапчевић.
У Ваљеву су 1906, почетком 1912. и 1923. излазиле новине под истим именом. Прве су биле радикални лист, чији је власник био Вучић Миловановић, а одговорни уредник Војислав Андрић, а о другима постоји само посредни податак у београдској „Правди". Новине из 1923. биле су покренуте у време предизборне кампање, врло су кратко излазиле, а сачуван је само један број.
ЛИТЕРАТУРА: *Два века српског новинарства*, Бг 1992; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа*: *1768–1995*, Бг 1996; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008; З. Ранковић, „Од *Гласоноше* до *Колубаре*: новине у Ваљеву и Ваљевском крају 1885–2010", I, II, *Колубара. Додатак ревије Колубара*, новембар и децембар 2010; *Српска библиографија. Периодика: 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКИ ГЛАС
**ВАЉЕВСКИ ГЛАС**, лист који је излазио у Ваљеву средом и недељом од почетка јула до 27. IX 1889 (укупно 25 бројева). Излажење је принудно обустављено зато што уредник Таса Стојановић није полицији пријавио покретање својих новина. Због тога је хапшен и осуђиван. Завршни наставци три обимна написа публиковани су 4. X 1889. у првом броју обновљене серије *Ваљевских новина*. Доминантну садржину листа чинили су прилози о актуелним политичким догађајима и приликама, али су објављиване и информације о локалним збивањима, као и огласи. Лист је био близак Народној радикалној странци, а штампан је у Ваљеву, у Штампарији Јована Ј. Молнара.
ЛИТЕРАТУРА: З. Ранковић, „Ваљевски глас", *Напред*, 26. VII 1985, 16; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; З. Ранковић, „Од *Гласоноше* до *Колубаре*: новине у Ваљеву и Ваљевском крају 1885–2010", I, Додатак Ревије *Колубара*, новембар 2010.
Здравко Ранковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКИ ГЛАС
**ВАЉЕВСКИ ГЛАС**, недељне новине које су излазиле у Ваљеву од 21. II до 30. V 1937. Власник је био Панта Јанковић, а уредник Крсто Брајовић. Штампан је у Штампарији Димитрија А. Славуја. Иако се декларисао као независно гласило, политички је био близак ваљевској организацији Југословенске радикалне заједнице. Уредник је био и најчешћи аутор објављиваних прилога.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; З. Ранковић, „Од *Гласоноше* до *Колубаре*: новине у Ваљеву и Ваљевском крају 1885–2010", III, Додатак Ревије *Колубара*, јануар 2011.
Здравко Ранковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКО-МИОНИЧКИ БАСЕН
**ВАЉЕВСКО-МИОНИЧКИ БАСЕН**, обухвата простор од око 350 км2 и налази се између Ваљевске Каменице и горњег тока Колубаре на западу и реке Љиг на истоку. Дебљина стенских наслага износи преко 1.000 м. Стенске наслаге подељене су на старији, слатководни ниво (тзв. пиробитуминозна формација) и млађи, морско-бракични ниво. **В.-м. б.** је првенствено истраживан због битуминозних глинаца (шкриљаца). Поред глинаца, у састав стена улазе: фино услојени, ламинирани лапорци, алеврити, туфити, финозрни беличасти туфови и танки прослојци магнезита. Пакет битуминозних глинаца, чија дебљина варира од 15 до 30 м, налази се у средњем делу серије. Најбоље откривени, инструктивни профили виде се на северној страни брда Бела стена (десна обала Колубаре) код села Шушеока и на брду Радобичка страна (десна обала Рибнице), као и на путу који води уз Радобичку страну ка селу Топлица. На Белој стени дебљина глинаца је око 20 м, с тим да они нису потпуно хомогени. У њиховој повлати се налазе сивобели, фино услојени и банковити лапорци дебљине око 20 м. Мало даље, између села Мрчић и Класнић, налазе се слични, мањи профили глинаца који падају под углом од 5° до 10° ка североистоку. Профил на Радобичкој страни је лоциран дуж стрмог одсека, дебљине је око 80 м и то је најбољи профил неогене лапоровите серије. Серија је представљена у целости са битуминозним глинцима у средини профила, дебљине око 15 м. У њиховој подини налазе се сиви, песковити лапорци видљиве дебљине око 10 м. Повлатна серија од лапораца, песковитих глина и пешчара укупне је дебљине преко 40 м. Глинци су тамно-мрке боје, листасти и финоуслојени, с интеркалацијама белих лапораца у којима је нађена богата асоцијација фосилне флоре и риба. Према ранијим подацима са ових локалитета, глинци дају неједнак садржај уља, највише око 18%, а просечно око 10%. Старост ових наслага још увек није поуздано утврђена, али се сматра да је **В.-м. б.** настао крајем олигоцена, а запуњаван великим делом у старијем и делом у средњем миоцену.
ЛИТЕРАТУРА: П. Стевановић, „Поцерина, Посаво-Тамнава, Колубарски басен", у: *Геологија Србије*, II, 3, Бг 1977; О. Јовановић, Д. Гргуровић, Н. Зупанчич, „Неогени седименти у Ваљевско-мионичком басену", *ВГз*, А, Б, 1994, 46.
Љупко Рундић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЉЕВСКО-УЖИЧКА ЕПАРХИЈА → ВАЉЕВСКА ЕПАРХИЈА
**ВАЉЕВСКО-УЖИЧКА ЕПАРХИЈА** → **ВАЉЕВСКА ЕПАРХИЈА**
# ВАЉИНА, Валентина
**ВАЉИНА, Валентина**, балерина, педагог, кореограф (Русија, крај XIX в. – ?). Била је ангажована у московским позориштима, а неко време играла је и у Одеси. Од 1920. до 1923. у Народном позоришту у Новом Саду, као једина професионална балерина, играла у драмским, оперским и оперетским представама, у својим и у кореографијама К. Клеменчића. Њена нумера *Страст Пиерота* (А. Рубинштајн, *Ноћ*, 1920) сматра се првим балетским покушајем у Новом Саду. Већ од 1921, када је отворила приватну балетску школу, уз опере или оперете први пут су на репертоару били и балетски дивертисмани, балетске вечери и концерти са балетом. **В.** је кореограф *Балетне вечери* 1922 (јавни испит 45 ученика школе), као и првог целовечерњег дивертисманског програма под називом *Балет-пантомима Копелија* (1923). Концерт њене балетске школе забележен је и у Београду 1925. Њено играње примано је с одушевљењем, а балет је почео да заузима значајно место у репертоару НП. Када се у Србији крчио пут уметничкој игри, **В.** je донела знање и искуство стечено у Русији и по свему била добар представник класичне школе игре.
ЛИТЕРАТУРА: *Руска емиграција у српској култури XX века. Зборник радова*, 1–2, Бг 1984; С. Грбић Софтић, *Освајање игре*, Сар. 1986; Љ. Мишић, *Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године*, 1–2, Н. Сад 2009, 2011.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАМПИР
**ВАМПИР**, покојник-повратник чија душа, према веровању, није отишла на онај свет, него се ноћу у неком облику враћа у свој ранији дом, где страши људе, прави им штету и угрожава живот. Верује се да је **в.** човек у којег је, 40 дана после његове смрти, ушао ђаволски дух и оживео га. Зато су пре сахране „ризичном" покојнику резали жиле испод колена или га пробадали трном или иглом. Под називом вукодлак подразумева се живи човек који се магијским путем привремено претвара у вука и коље туђу стоку, а после смрти постaје **в**. **В.** (*вампијер*) у неким западним говорима српског језика назива се *тенац*, *лампир* (*лампијер*) итд. Верује се да ће се повампирити покојник који је за живота чинио зло, отимао туђу имовину, оставио дугове, био кривоклетник, самоубица, жена-вештица, престареo човек, покојник којег је пре сахране прескочила нека животиња (најчешће мачка) или који није на правилан начин сахрањен и опојан. Човек може постати **в.** у времену од 40 дана после смрти. Ако дотле не буде уништен (или га не поједе вук), онда се „укости" и живи у неком другом месту. Може се показати у људском облику, замотан у покров, руњав, избуљених крвавих очију, као животиња (мачка, пас, миш), као мешина пуна крви итд. Сматра се да **в.** исисава крв стоци и укућанима прави пакости: лупа ноћу по тавану куће, просипа брашно, изгребе кашике, једе са стола остатке хране, притиска људе на спавању или им сише крв. Уколико спава са својом женом, она после може родити дете које се назива вампировић (оно има моћ да оца **в.** види и убије). Најопаснија су умрла некрштена деца (тзв. нави), која нападају породиље и њихову децу. **В.** су често приказани као глупи и лако их је обманути. Најактивнији су у време некрштених дана па до Спасовдана. Задржавају се на тавану и у подруму куће, у воденицама. Ако би се појавио **в.**, на гробље би се одводио врани коњ без белеге и преводио преко гробова, а сматрало се да коњ неће прећи преко гроба **в**. Гроб **в.** је раскопаван и леш је пробадан глоговим или трновим коцем, спаљиван, срце му је кувано у вину, откидана му је глава и стављана између ногу, позиван је вампирџија (човек рођен у суботу који може видети **в.**) да га убије. Некад су **в.** „одводили" у воду, бацајући његову чарапу напуњену земљом с гроба у реку. Почев од Душановог законика (XIV в.) па до нашег времена српска државна и црквена власт су кажњавале овакве облике понашања, али они никада нису до краја искорењени. **В.** се среће и као лик у усменој и ауторској књижевности. Најчешћи мотиви су: момак-покојник одводи своју ранију девојку у гроб – „Ленорин мотив"; муж-**в.** напада своју жену у облику пса – она га открива по парчету тканине са своје сукње које му је остало у зубима; **в.** у облику момака долазе девојкама на прело – најмлађа од њих открива да они имају репове и гвоздене зубе итд. Низ српских писаца у својим делима користе и мотив **в.**: М. Глишић (лик **в.** Саве Савановића), М. Поповић Шапчанин, Н. Кашиковић, С. Митров Љубиша, Б. Ковачевић, М. Ускоковић, Б. Пекић и др.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, *Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању*, Бг 1953; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 5, Бг 1994; А. Радин, *Мотив вампира у миту и књижевности*, Бг 1996.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАН ГОГ
**ВАН ГОГ** (Van Gogh), музички састав који је 1986. основао Звонимир Ђукић Ђуле, композитор, гитариста и певач (Врњачка Бања, 9. VII 1963). По објављивању деби плоче *Van Gogh* (1986) престали су са радом. Активност су обновили 1990, када су од певљивих песама заснованих на рок традицији прешли на савремено продуциран звук. Уследили су албуми *Свет је мој* (1991), *Страст* (1993), *Ходи* (1996), *No Comment* (1997, концертни), *Опасан плес* (1999), *Happy New Ear* (2001 концертни), *Dr Under* (2002), *Коло* (2006), *Београдска Арена Live* (2007, концертни DVD) и *Лавиринт* (2009). Током година кроз групу је прошло много музичара, а уз Ђукића је све време бубњар Србољуб Радивојевић. Добитници су награде „Best Act MTV Adria" (2007).
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНБРАЧНО ДЕТЕ
**ВАНБРАЧНО ДЕТЕ**, дете рођено у заједници која није легитимно прихваћена и потврђена према кодексима хришћанске религије, православља и народне традиције. Рађање **в. д.** или копилета, како се погрдно називало, сматрало се највећом срамотом за патријархалну породицу жене. Како етнографи средином XX в. наводе, осуда заједнице односила се искључиво на жену, а неретко се прибегавало и тешким физичким казнама. У XIX в., у време формирања нове државе, законским одредбама које су се односиле на многоженство, развод, отмицу и ванбрачно зачеће, држава је покушавала да регулише сексуално-неморално понашање. Рађање **в. д.** често се завршавало чедоморством, о чему сведоче и покушаји кнеза Милоша да превентивним мерама утиче на то да жене не убијају незакониту децу. За њих је предвиђен опроштај кривице, за окривљеног мушкарца плаћање удадбених трошкова, док се на кнезове, кметове, свештенике и родитеље апеловало да спрече чедоморство. Међутим, само у Чачанском и Рудничком округу од 1844. до 1847. разматрано је десетак случајева чедоморства, што нам говори да је осуда чланова заједнице, велика срамота и проклетство било јаче од прописа будући да су неке жене једини излаз налазиле у тајном чину чедоморства. Осим социјалне контроле, патријархална заједница је системом веровања и ритуалне праксе која се односила на **в. д.** вршила и психолошки притисак на потенцијалне и стварне прекршиоце патријархалних норми. Наиме, постоје различите локалне варијанте веровања, праћених и одређеном ритуалном праксом, о убијеном **в. д.** као демону атмосферских појава. Веровало се да су суше или дуготрајне кише и невреме последица тајног убијања, закопавања или бацања у воду ванбрачног новорођенчета. Посебним ритуалним поступцима, које су обављали мушкарци, проналажења и откривања тела новорођенчета, поновног закопавања или бацања у воду, заједница је настојала да спречи евентуалне атмосферске непогоде. У случају да тело не буде пронађено, магијским путем, бајањем се „копиле" терало у неко друго село или незнани гроб. Научно објашњење први је понудио Слободан Зечевић компаративно наводећи богат материјал о односу према **в. д.** из других култура. Поред социјалног аспекта, којим се делимично бавио, аутор је био фокусиран ипак на религијске аспекте, тачније, на утврђивање порекла ове ритуалне праксе коју посматра као рудимент веома старих веровања с елементима праксе приношења људске жртве. Премештање посмртних остатака **в. д.** Добрила Братић тумачи као ритуалну контролу културе над природом. Наиме, жена се налази на граници између природе и културе, недозвољеним сексуалним односима и рађањем **в. д.**, а затим убијањем и тајним сахрањивањем, она измиче контроли друштва и културним нормама, те остаје у сфери природе. Новорођенче је иначе у сфери природе, међутим, ритуалима се уводи у породицу и заједницу, односно, у сферу културе. На овај начин, сахрањено новорођенче остаје трајно у власти природе и постаје нека врста демона атмосферских појава које заједница не може да контролише. Веома негативан однос и веома лош социјални положај **в. д.**, на неки начин, заједница ублажава и културним корективима, причама и легендама о изузетној моћи и натприродној снази **в. д.** за коју се веровало да имају божанску природу јер су настали из односа смртних жена и натприродних бића или бесмртних богова.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Братић, „Поновно сахрањивање убијеног ванбрачног дјетета – ритуална контрола културе над природом", *Етнолошке свеске*, Бг–Свет. 1985, 6; З. Дивац, „Породичне и брачне (не)прилике у Србији (19. век)", *ГЕИ*, 2006, 54; С. Зечевић, „Ванбрачно дете у народном веровању источне Србије", у: Б. Јовановић, Б. Зечевић (прир.), *Српска етномитологија*, Бг 2008; Л. Радуловић, *Пол/род и религија: конструкција рода у народној религији Срба*, Бг 2009.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЂЕЛ, Тома
**ВАНЂЕЛ, Тома**, трговац, добротвор (Алистратија, Грчка, 1834 – Ројч, Аустрија, 9. VII 1906). У Београд је дошао између 1862. и 1864. и на Сави отворио дуванџијску радњу. Дуван је увозио из Македоније купујући га директно од произвођача. Бавио се и прерадом дувана. Купци су му били београдски пиљари и Срби из Аустроугарске који су тако избегавали монополску контролу. Када је монополска управа успостављена и у Србији, постао је њен експерт за примање купљеног дувана, а касније је и сам лиферовао дуван. Ови послови доносили су му веома велику зараду. Велику суму новца позајмио је Ђорђу Пашони за изградњу хотела „Булевар", који је био објекат високог ранга, а потом га 1900. откупио за 150.000 динара, уз обавезу да део суме исплаћује у месечним ратама. Оставши неожењен и без потомства, сву своју имовину оставио је Српској трговачкој омладини. Приходе од хотела наменио је за школовање младића српске и грчке националности из Старе Србије и Македоније, и то у области трговине, занатства или индустрије. До 1930. стипендију је примило више од 150 питомаца. Српској цркви Св. Саве у Солуну оставио је 1.000 динара у злату, а 12.000 динара за подизање споменика у Београду, у знак сећања на догађаје на Чукур-чесми 1862, уз обавезу Министарства просвете и црквених дела да усвоји решење неког домаћег вајара. При крају живота послови су му се смањили па је морао дућан да дели са још покојим пословним партнером. Учествовао је у српско-турским ратовима (1876–1878) као тобџија.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 12. VII 1906; *Споменица Београдске трговачке омладине (1880-1930)*, Бг 1930; М. М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994; *Живети у Београду*, 5, Бг 2007; С. Вејиновић, *Задужбинарство код Срба*, Бг 2012.
Милица Бујас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЂЕЛОВИЋ, Коста
**ВАНЂЕЛОВИЋ, Коста**, сликар (Штип, 1875 – Рума, 31. V 1932). Пореклом из Македоније, бавио се црквеним сликарством на простору Србије, Војводине и Македоније. Након основног образовања у Штипу, отишао у Софију где је изучио обућарски занат и фотографију. Године 1901/02. боравио је у Линцу и радио као сликар, а провео и две године на школовању у Бечу. Између 1904. и 1907. радио је као сарадник академског сликара Милисава Марковића, с којим је 1907. осликао Цркву Св. Теодора Тирона у Иригу. Од 1908. самостално радио у црквама у Ривици, Јаску, Иригу и Руми. Године 1910. украсио Цркву Св. Богородичиног покрова у Малој Ремети, а 1912. обновио сликарство наоса и иконостаса Цркве Св. архангела Михаила у Платичеву. Године 1912/13. вратио се у Штип где је с прекидима током I светског рата сликаo иконе за цркве у Штипу, Новом Селу и Ранченци. У Македонији, где је радио у Кочанима (1920), селу Дедино (1922) и Кончи (1922), остао је до 1923. када се преселио у Руму и посветио фотографији и иконописању. Са Урошем Предићем украсио је капелу Богдана Дунђерског крај Старог Бечеја и дворац Маргељош близу Руме, а 1927. израдио зидне слике у цркви у Орловату, за коју је Урош Предић радио иконостас. У периоду 1930–1932. живописао је Цркву Успења Пресвете Богородице у Иригу. Сагледана у целини, његова дела следе академске концепције црквеног сликарства друге половине XIX и почетка XX в. У почетку је, посредством Милисава Марковића, био тесно везан за стил Стеве Тодоровића, да би у каснијим фазама рада, посебно у време њихове сарадње, Предићев утицај постао изразитији.
ЛИТЕРАТУРА: А. Николовски, *Македонските зографи од крајот на XIX* *и почеткот на XX век: Андонов, Зографски и Вангеловиќ*, Ск 1984; Ђ. Арсенић, „Коста Ванђеловић: сликар живописац", *СрС*, 1998, 2–3.
Ана Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНИШТА ЛАЗАРЕВИЋ, Ева
**ВАНИШТА ЛАЗАРЕВИЋ, Ева**, архитекта, универзитетски професор (Загреб, 15. IX 1961). Дипломирала је на Архитектонском факултету у Загребу у класи Невена Шегвића. Од 1990. запослена је на Арх. ф. у Београду, на предмету Урбана реконструкција. На истом факултету докторирала 1997. на тему обнове и реконструкције градова. Као редован професор води специјалистички студио Обнова градова у новом миленијуму. Реализовала је мањи број објеката међу којима су најважнији: виле у низу у улици Сање Живановић 28а (2002), двојна вила у улици Ж. Мариновића 12 (2005), комплекс вила у улици Мајора Тепића 3а (2007), као и стамбено-пословни комплекс у улици Т. Драјзера 11 (2007/08. са И. Бановић Ђорђевић, М. Симовским и Ј. Бошњаковић Ђоровић). Њени пројекти одликују се израженим ауторским сензибилитетом за архитектуру ране модерне.
ДЕЛА: *Урбана реконструкција*, Бг 1999; *Обнова градова у новом миленијуму*, Бг 2003.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНКУ, Милан
**ВАНКУ, Милан**, историчар, универзитетски професор (Стража код Вршца, 22. VII 1923). Учествовао у НОР (1941–1945). Студирао је на Правном и Филозофском факултету Универзитета у Београду. Постдипломске студије похађао је на Институту за међународне студије ПФ у Београду, на којем је одбранио и докторску дисертацију (1965). Радио је као новинар у Радио-телевизији Београд, сарађујући и са другим радио-станицама и новинским редакцијама. Као професор био је запослен у Вишој педагошкој школи у Крагујевцу и Педагошкој академији у Светозареву/Јагодини. На ФФ у Приштини предавао је Општу историју новог века, а на Фил. ф. у Београду, на Катедри за румунски језик и књижевност, Историју Румуније, укључујући и српско-румунске односе. Био је један од ретких научника који су се бавили истраживањем ових проблема и представљањем румунске историографије у југословенској и српској историјској науци. Из те су области настали и његови најзначајнији радови.
ДЕЛА: *Мала Антанта 1920–1938*, Титово Ужице 1969; *Српско-југословенски-румунски односи кроз векове*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЛИЋ (Ванлијић), Ђорђе
**ВАНЛИЋ (Ванлијић), Ђорђе**, официр (Београд, 19. III 1844 – Ниш, 27. III 1906). Породица Ванлија се почетком 30-их година XIX в. из области око језера Ван у Јерменији, преко Цариграда, доселила у Београд. У српској престоници завршио је основну школу и два разреда гимназије, да би се потом као помоћник посветио трговачком занату. Јануара 1869, као добровољац, пријављује се у војску, а само четири месеца касније бива унапређен у чин каплара. Током наредних година поступно напредује кроз све подофицирске чинове, а први официрски (потпоручник), добија у фебруару 1876. Виши официр, мајор, постаје августа 1892, а четири године касније стиче и чин потпуковника у којем је указом од фебруара 1904. био пензионисан. Током каријере био је учесник већег броја битака. У српско-турским ратовима (1876–1877) војевао је на Јавору и Кушићу, а затим и на Кревету и Ђунису. У Српско-бугарском рату 1885. био је учесник битака код Цариброда, на Три уши и код Пирота. Током каријере обављао је већи број дужности. Прво је био водник 1. и 2. батерије Јаворског кора, а затим ађутант више артиљеријских батерија и пукова. Као мајор, командовао је дивизионима Моравског, Тимочког и Шумадијског артиљеријског пука, а као потпуковник Шумадијским артиљеријским пуком и 11. пуковском окружном командом. Био је утемељивач и председник Тимочког кола јахача у Књажевцу и члан Моравског кола јахача у Нишу, дародавац Дома напуштене деце у Београду, као и већег броја нишких добротворних установа.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1877–1906; М. Бујас, М. Клеут, Г. Раичевић, *Библиографија српских некролога*, Н. Сад 1998.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српско-бугарског рата*, Бг 1908; М. Ј. Милићевић, „Неверна Цаја или развод једног официрског брака", *ИЧ*, 2010, 51.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЛИЋ (Ванлијић), Јован
**ВАНЛИЋ (Ванлијић), Јован**, пуковник (Београд, 5. I 1842 – Ахилеон, Крф, 27. X 1916). Породица Ванлија је пореклом из обасти око језера Ван у Јерменији. **В.** се посветио очевом, ћурчијском занату, али је због породичне оскудице, августа 1863. ступио у војску, да би већ наредне године био унапређен у каплара. Први официрски чин (потпоручник) стекао је 1872. У Српско-турске ратове (1876/77) ушао је као поручник, да би током њих био унапређен у капетана 2. класе. У првом рату командовао је Рудничком и Чачанском бригадом 2. класе и био рањен у бици на Јавору. У другом рату био је на челу Ваљевске бригаде 1. класе са којом је ушао у Ниш. Виши официрски чин (мајор) стекао је у очи рата с Бугарима (1885). У том рату био је учесник битке у Драгоманском теснацу, а затим и око Пирота, где је на челу 7. пука поново био рањен у руку. Даља војничка каријера донела му је најпре потпуковнички чин, а шест година касније, 1893. постао је и пуковник. Током овог периода углавном је био командант појединих пукова односно, вршилац дужности и командант неколико пуковских области. Окончавши службу 1902, пензионисан је и стављен у резерву да би уочи балканских ратова поново био враћен у дејство и постављен за команданта Дунавске дивизијске области. За ово време, осим војничких дужности, био је и благајник Српског црвеног крста. Командант Дунавске дивизијске области био је и у I светском рату, све до повлачења 1915. По доласку на Крф тешко је оболео и убрзо умро. Тело му је 1926. пренето у Београд.
ИЗВОРИ: М. Ј. Ванлић (прир.), *Српско-бугарски рат 1885. Рад 7. пука. Ратне белешке пуковника Јована Ванлића*, Бг 1940; М. Бујас, М. Клеут, Г. Раичевић, *Библиографија српских некролога*, Н. Сад 1998.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српско-бугарског рата*, Бг 1908; *Балкански рат у слици и речи*, 1912–1913; М. Ј. Милићевић, „Неверна Цаја или развод једног официрског брака", *ИЧ*, 2010, 59.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЛИЋ, Милорад
**ВАНЛИЋ, Милорад**, педагог (Београд, 28. VIII 1889 – Београд, 9. VI 1968). Студирао на Правном и Филозофском факултету у Београду (завршио 19. групу: педагогија, етика, психологија, естетика), а потом на универзитетима у Оксфорду и Абертсвилу у Енглеској, где је и припремио магистарски рад *Evolution and its Bearings on Ethics* (*Утицај еволуције на етику*) који још увек није преведен на српски језик. Почео је као суплент у Крагујевачкој гимназији, а током I светског рата био ангажован у Просветном одељењу у Солуну (као војни цензор). Од 1916. до 1921. радио у Енглеској (као васпитач у домовима српске избегличке деце), а од 1925. до 1946, са малим прекидима, радио је на Вишој педагошкој школи у Београду. Једно време је радио и као професор гимназије у Крагујевцу где је предавао француски и немачки језик. Један је од оснивача Педагошког друштва у Београду (1924). Запажен му је и хабилитациони рад *Одабирање деце и диференцирана настава* (*Мисао*, Бг 1925) у којем се залаже за корениту реформу средњих школа. Аутор је и бројних одредница у тада водећим лексиконима и енциклопедијама. Значајнији радови за националну историју педагогије су: *Општа дидактика* (Бг 1926), *Етика* (Бг 1929), *Грађанска школа код нас и на страни* (Бг 1935). Уређивао је *Енглеско-југословенску ревију* на енглеском језику (1936) и преводио чланке с немачког, француског и енглеског језика. Превео је *Психолошке поуке учитељима* В. Џемса (Бг 1924), *Школа и друштво* Џона Дјуја (Бг 1937), *Како Гертруда учи своју децу* Ј. Х. Песталоција (Бг 1946), *Огледе у васпитању* Мишела Монтења (Бг 1953) и *Мисли о васпитању* Џона Лока (Бг 1967). Неколико његових радова припада специјалној педагогији. **В.** је оставио у рукопису (литографисано) текст *Историја педагогије*, предавања за студенте Више педагошке школе (1934), као и текст *Општа педагогија* (1936). Био је делегат на Међународном конгресу педагога у Берлину 1928, као и на Међународном конгресу наставника у Дубровнику (1925) и Лондону (1932).
ЛИТЕРАТУРА: „Милорад Ванлић", *Настава и васпитање*, Бг 1969, 2; Р. Вуковић, „Библиографија радова Милорада Ванлића", *Настава и васпитање*, Бг 1973, 4.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЛИЋ РАЗУМЕНИЋ, Надежда
**ВАНЛИЋ РАЗУМЕНИЋ, Надежда**, физикохемичар, научни саветник (Београд, 29. III 1935 – Београд, 25. V 2012). Школовала се у Београду где је 1961. дипломирала Хемијско инжењерство на Технолошко-металуршком факултету. Запослила се у Институту за нуклеарне науке Винча 1962. Први период свог истраживачког рада посветила је проучавању органских једињења, такозваних бета емитера C-14, S-35, H-3 и P-32. Од 1973. њен главни истраживачки интерес био је у области хемије и биохемије радиофармацеутских једињења (радиофармацеутици). Бавила се развојем нових вештачких радионуклеида, првенствено намењених медицинској дијагностици. Докторску дисертацију је одбранила 1981. на Фармацеутском факултету у Београду. Радила је на синтетизовању више радиофармацеутских препарата који су коришћени у медицинској дијагностици (и Ј. Петровић, „Biochemical studies of the renal radiopharmaceutical compound dimercaptosuccinate", *European Journаl of Nuclear Medicine and Molecular Imaging*, 1981, 6; и Ј. Петровић, „Preparation of technetium-99-DMS renal complex in solution and its chemical and biological characterization", *The International Journal of Applied Radiation and Isotopes*, April 1982, 33, 4; „Обележавање технецијумом-99м и комплети за обележавање", у: *Радиофармацеутици – синтеза, особине и примена*, Бг 1998). Усавршавала се у САД и Немачкој. Године 1985. добила је годишњу награду Института у Винчи за серију објављених радова. Била је члан Српског хемијског друштва и European Association of Nuclear Medicine (Amsterdam).
ДЕЛА: коаутор, „Complex of technetium(V) with 2,3-dimercaptopropansulphonate (unithiol): Preparation and distribution in the rat", *The International Journal of Applied Radiation and Isotopes*, November 1979, 30, 11; и Н. Паунковић, „Убрзање елиминације радиоактивне живе (203Hg) из бубрега натријум димеркаптосукцинатом", *Acta Facultatis Medicae Naissensis*, 2001, 18, 1.
ИЗВОРИ: Архиве Института у Винчи и Научног друштва Србије.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНРЕДНО ШКОЛОВАЊЕ → ШКОЛОВАЊЕ
**ВАНРЕДНО ШКОЛОВАЊЕ** → **ШКОЛОВАЊЕ**
# ВАНТЕЛЕСНА ОПЛОДЊА
**ВАНТЕЛЕСНА ОПЛОДЊА**, поступак непосредног спајања јајне ћелије и сперматозоида (фертилизације) у лабораторијским условима. Циљ **в. о.** је да помогне остваривање родитељства оним паровима где због неког од поремећаја не долази до фертилизације. Најчешћи разлози су стања која онемогућују спајање јајне ћелије и сперматозоида (фертилизацију): веома мали број и смањена функционалност сперматозоида, непроходност јајовода или немогућност ослобађања јајне ћелије. Поступци **в. о.** темеље се на побољшавању природних оплодних могућности пара. Усмерени су ка остваривању контакта јајних ћелија и сперматозоида скраћујући пут до њиховог спајања. Суштина свих поступака **в. о.** је ослобађање јајне ћелије из јајника (овулација) и допремање припремљеног семена у већу или мању близину јајне ћелије. Поступак је дуготрајан, непредвидљив, често фрустрирајући, тражи много времена и стрпљења.
Пре него се стигне до фертилизације неопходно је у јајнику, тачније фоликулу покренути дозревање јајних ћелија помоћу медикамената (хормона гонадотропина). Након оствареног сазревања јајних ћелија оне се уз помоћ ултразвучног апарата извлаче из фоликула и под контролом микроскопа преносе у посебне посуде са медијумима. У те посуде са медијумом се додају обрађени („опрани") сперматозоиди, након чега се посуде стављају у посебне инкубаторе. Инкубатори остварују скоро исте услове који постоје и у самој материци што омогућује да се након 24–48 сати у контролисаним условима у инкубатору развију ембриони. Ембриони се могу већ након другог дана развоја вратити у материцу у стадијуму од 4 до 6 бластомера. Ако се култивација настави до петог дана ембрион прелази у фазу бластоцисте и ако се тада враћа има нешто већу шансу да се угнезди у материчну слузокожу. За враћање ембриона (ембриотрансфер) користе се веома танки катетери у које се помоћу микроскопа увуку ембриони. Након тога се ти катетери кроз грлић увлаче у материчну шупљину. Враћање се спроводи под контролом ултразвучног апарата који приказује тачан положај катетера са ембрионима унутар материчне шупљине. Пожељно место где ембрионе треба оставити јесте горња трећина материчне шупљине, ближе фундусу.
Код пацијената са добром прогнозом проценат остварених имплантација ембриона у програму вантелесне оплодње достиже 50% по покушају, чак и у случајевима кад пацијенти нису млађи од 35 година. Са друге стране у већини статистика проценат живорођених беба не прелази 35%. Ако је реч о пацијентима старим од 41 до 42 године проценат живорођених беба не прелази 11%, док код пацијената преко 45 година готово да нема шансе за трудноћу уколико се не користе дониране јајне ћелије.
Иако је **в. о.** постала веома прихватљива за решавање неплодности она није без ризика. Најчешће помињан ризик је велики проценат близаначких, односно вишеплодних трудноћа које се у више од 50% заврше пре термина порођаја, тачније пре 35. недеље гестације. Тако рођена деца имају знатно већи ризик за настанак поремећаја са видом, церебралним оштећењем и отежаним учењем. Са друге стране вишеплодна трудноћа (близанци, тројке) носи већи ризик и за развој прееклампсије и еклампсије. Због могућих компликација све чешће се у материцу враћају само један или два ембриона. Остатак ембриона се замрзава и тако чува до наредне потребе за ембриотрансфер.
Постојећа плодност људске врсте данас није велика чак и у најбољим околностима. Ако се посматра 100 парова млађих од 35 година који покушавају да остваре трудноћу, у току једног месеца њих 20 то оствари, при чему од тих 20 већ у првом месецу код три пара настане рани побачај. То значи да је шанса за добијање детета за пар који је млађи од 35 година свега 17% током месец дана. Стога није необично да се данас неплодност сматра једним од важнијих здравствених проблема који једнако погађа све расе и све слојеве друштва. На нашим просторима је овај проблем још присутнији. Последњих деценија је све видљивија депопулација која прелази у белу кугу. У борби против таквог стања поред осталих мера и примена **в. о.** даје свој допринос, посебно код популације старосног доба изнад 35 година.
Прво дете добијено уз помоћ **в. о.** рођено је 25 VII 1978. у Енглеској. Непуних пет година након тог догађаја је и у тадашњој Југославији рођено дете уз помоћ **в. о.**, прво у Загребу (1983 – проф. др Петар Дробњак), а затим и у Београду (1986). Од тог времена је број изузетно добро опремљених центара за асистирану репродукцију са завидним резултатима у Србији знатно повећан. Највише их имају Београд (6) и Нови Сад (3), присутни су и у Нишу (2) и у Лесковцу (1), а од скоро се ради и у Ваљеву.
Литература: J. Geris, F. Olivennes, P. De Sutter, *Assisted Reproductive Technologies*, London 2004; D. K. Gardner, *In Vitro Fertilization A Practical Approach, Informa Healthcare*, New York – London 2007.
Небојша Радуновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЧЕТИЋ, Георгије
**ВАНЧЕТИЋ, Георгије**, сликар (?, прва половина XIX в.). Према расположивим подацима, није реч о академски образованом сликару него о уметнику школованом вероватно у неком од атељеа локалних сликара с простора Војводине. Од његовог сликарског опуса познат је само *Мушки портрет* из 1830, данас у збирци Народног музеја у Београду. На полeђини платна налази се потпис уметника с временом настанка дела: *830 Августа у 3 на/ Изобразилъ Геwргије* *Ванчъ Молеръ*. На портрету је приказан младић, представник грађанског сталежа, у тамном оделу европског кроја. Усредсређеност на лице портретисаног и материјализација одеће карактеристике су портретног сликарства епохе бидермајера, које је обележило грађанску културу и уметност средње Европе прве половине XIX в. и Кнежевине Србије почев од 30-их година XIX в. Сачувани портрет показује **В.** као портретисту солидних могућности чији је стилски израз близак радовима Павела Ђурковића, Аксентија Јанковића, Јована Исаиловића и других сликара делатних у овом периоду у Војводини и Кнежевини Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; Н. Кусовац, *Српско сликарство XVIII и XIX века: каталог збирке Народног музеја – Београд*, Бг 1987.
Ана Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНЧЕТОВИЋ, Живојин
**ВАНЧЕТОВИЋ, Живојин**, шумарски инжењер (Приштина, 4. XII 1899 – Београд, 30. IV 1980). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу 1925. Радио на трасирању и уређењу путева и стаза на Авали 1926–1929, на пошумљавању излетишта Грмија код Приштине, а 1932–1941. на уређењу бујица. Веома је заслужан за прелазак на систематско уређивање бујица и за организацију бујичарске службе у Македонији. Од 1941. радио на подручју Србије на бујичарским радовима. У периоду 1945–1951. у Министарству шумарства СР Србије руководио радовима на трасирању, пројектовању и изради шумских комуникација. Од 1952. до пензионисања 1963. руководио бујичарским службама на подручју СР Србије.
ДЕЛА: *Уређење бујица: за средњу шумарску школу*, Бг 1951; „Изградња Шумских саобраћајних средстава у НР Србији", *Шумарство*, 1954, 7/8; „Eрозија земљишта и заштитна улога шуме", *Биљни лекар*, 1961, 2–3; *Радови на сузбијању ерозије и бујица у СР Србији изведени од 1955. до 1968. г. и постигнути резултати*, Бг 1971.
Mирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАНШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ → ОБРАЗОВАЊЕ
**ВАНШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ** → **ОБРАЗОВАЊЕ**
# ВАЊЕК, Тивадар
**ВАЊЕК, Тивадар** (Wanyek Tivadar), сликар (Кикинда, 20. IX 1910 – Љубљана, 29. V 1981). Кратко је похађао Уметничку школу у Будимпешти, да би школовање наставио у атељеу Јожефа Варкоња у Зрењанину, у оквиру сликарске колоније на обали Бегеја. Све до II светског рата његова интересовања се крећу од академског реализма преко постимпресионизма до експресионизма. После рата радио је интимистичке пејзаже (узорана поља, вршидба, обала Бегеја) и крајње геометризоване, амбијенталне ентеријере (полице са шлингерајем, дуње на ормару) и екстеријере са фолклорним елементима (ђерам, бунар, кровови, капије, прозори). На његовим сликама преовлађују загасити, плавосиви и сребрнкасти тонови који откривају уметникову повучену, смирену и префињену личност склону медитацији. Седамдесетих година слика у стилу метафизичког сликарства, митологизује реалне предмете (точак, сто, драперија), помоћу којих сугерише људско присуство и остварује живља колористичка решења. Од 1958. излаже самостално и колективно у земљи (Београд, Зрењанин, Нови Сад, Суботица, Кикинда) и иностранству (Беч, Брисел, Темишвар, Ђула, Будимпешта, Венеција, Виченца, Бекешчаба, Варшава). Учествовао је на колективним изложбама УЛУС-а, Октобарског салона, Тријеналу југословенске ликовне уметности и изложбама Уметничких колонија Војводине. Ретроспективне изложбе приређене су му у Новом Саду (1969), Суботици (1970), Зрењанину (1972, 2010), Сомбору (1972) и Београду (1978, 1981). Добитник је награде за ликовну уметност „Форума" из Новог Сада (1961), Октобарске награде Зрењанина (1964), награде Заједнице културе Зрењанина (1970) и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1980). Посебно је значајан његов рад у Сликарској колонији и Савременој галерији у Ечки. Највећи број слика и цртежа **В.** чува се у Народном музеју и Савременој галерији у Зрењанину.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јовић, *Тивадар Вањек: слике 1933–1969*, Н. Сад 1969; В. Поповић, *Тивадар Вањек: ретроспективна изложба слика из периода 1938–1972*, Со 1972; С. Попов, *Тивадар Вањек: документи*, Зр 2010.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЊИФАТОВ САВИЋ, Татјана
**ВАЊИФАТОВ САВИЋ, Татјана**, архитекта (Нови Сад, 30. XI 1929 – Кањижа, 29. XII 2009). По завршетку Архитектонског факултета у Београду (1953), запослила се у ГП „Трудбеник" у Београду. Од 1957. живела и радила у Новом Саду, прво као наставник у Средњој техничкој школи, a потом у разним бироима као пројектант или директор, а на крају као саветник у Скупштини града Новог Сада. Посебну пажњу поклањала је пројектовању школских и предшколских установа, реализујући их понајвише у Новом Саду и Војводини. По њеним пројектима подигнуто је преко 30 установа ове намене, међу којима су најзначајније осмогодишње школе „Јован Поповић" (1975) и „Светозар Марковић" (1978). Била је руководилац изградње Дечјег села у Сремској Каменици (1970–1976), а њено запажено дело представља и објекат Економског факултета (1984). Њен последњи реализовани пројекат јесте Институт за међународне економске односе у Новом Саду (1979–1984), који као дело оригиналне регионалне архитектуре касног модернизма представља круну њеног стваралаштва. За своје објекте добила је више друштвених и стручних признања, од којих се истичу Октобарска награда града Новог Сада (1965), *Борбина* награда за архитектуру у Војводини (1975), као и Табаковићева награда за архитектуру за целокупно стваралаштво (1997), када јој је приређена ретроспективна изложба у Галерији Матице српске.
ЛИТЕРАТУРА: В. Митровић, *10 година Табаковићеве награде за архитектуру*, Н. Сад 2006; „*In memoriam:* одлазак прве даме новосадске архитектуре", *ДАНС*, 2010, 68; *Архитектура XX века у Војводини*, Н. Сад 2010.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА
**ВАПА**, река у Старовлашко-рашком крају у Сјеничкој котлини. Настаје из врела Вапе (1.024 м н.в.), у подножју планине Гиљева, на источној периферији котлине. Код врела са десне стране прима највећи притоку – Брњичку реку. Прво тече према северу, а затим према северозападу, уз североисточни руб котлине. Највећа лева притока је Грабовица. Целом дужином ток изразито меандрира. Око 3 км северно од Сјенице напушта котлину и улива се у Увац у близини пута Сјеница–Ивањица. **В.** је дугачка 32 км. Најзначајнија је и водом најбогатија притока Увца, што је од значаја за водни биланс Увачке (Сјеничке) акумулације и рад хидроелектране „Увац".
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА
**ВАПА**, село у западном Поморављу, 8 км југоисточно од општинског средишта Чачка. Село је у долинској равни Западне Мораве на око 230 м н.в. Кроз њега пролазе магистрални пут и железничка пруга Чачак–Краљево. Насеље је дисперзивног типа, а куће су окупљене уз сеоске путеве, који имају мрежаст распоред. На неколико места формирани су засеоци. У историјским изворима помиње се од 1476. Староседеоци су досељени у другој половини XVIII в. из околине Сјенице, околних села и из Црне Горе. Уз честе осцилације број становника је у послератном периоду благо растао. Године 1948. било је 578 становника, 2002. 691, а 2011. 695 (99,3% Србa). Пољопривреда је ангажовала 36,9%, а индустрија 25,3% активног становништва. Већина мештана (53,2% активног становништва) била је запослена ван села, највећи број у Чачку. У селу је дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА, Зоран
**ВАПА, Зоран**, грађевински инжењер (Нови Сад, 27. VIII 1954). Дипломирао на Грађевинском одсеку Факултета техничких наука у Новом Саду (1979). Исте године почиње да ради у пројектном бироу УРБИС у Новом Саду (аутопут Е-75 Београд–Загреб, комплекс подземних резервоара за снабдевање Новог Сада водом на Татарском брду). Од 1985. је оснивач и сувласник пројектног бироа W&N (пословно-стамбени објекти и Фармацеутски факултет у Новом Саду). До 1992. ради као технички, а од тада као генерални директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Војводине, где координира обнову фрушкогорских манастира Крушедол, Раковац, Гргетег и Беочин. Пројектовао је статичке санације за манастире Морача, Подластва и Режевићи, страдалих у земљотесу 1979, и обнове двораца Капетаново и Челарево, а коаутор је и студија заштите од влаге манастира Ново Хопово, Крушедол, Петковица, Бођани и Беочин. Између 1993. и 1998. руководио је конзерваторско-рестаураторским радовима на обнови ентеријера Саборне и Фабричке цркве у Темишвару, од 2004. у Кареји и Хиландару, од 2008. српских православних цркава у Боботи, Опатовцу, Даљу, Крки, Шибенику, Задру и Скрадину, а од 2011. Пожаревачке цркве у Сентандреји. Главни је и одговорни уредник *Грађе за проучавање споменика културе Војводине* и едиције „Наслеђе". Координатор је Међудржавне мешовите комисије за повраћај културних добара Републике Србије и Републике Хрватске.
ИЗВОР: Лична архива.
РСЕ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА, Љиљана
**ВАПА, Љиљана**, генетичар, универзитетски професор (Загреб, Хрватска, 12. VI 1945). Дипломирала је 1968. на Групи за биологију Филозофског факултета у Новом Саду, магистрирала 1976. на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а докторирала 1983. на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Изабрана је за асистента 1970, потом бирана у свим звањима, а за редовног професора 1996. на ПМФ. Била је на специјализацијама у САД и Шведској. Држала је предавања из области генетике на основним, мастер и докторским студијама на ПМФ, Медицинском и Пољ. ф. у Новом Саду. Била је шеф Катедре за физиологију, генетику и хистологију, члан Комисије за биологију Министарства за науку и заштиту животне средине Репубике Србије, експерт за биологију Савезног министарства за развој, науку и животну средину и била је укључена у рад Републичког Центра за таленте (руководилац групе Биологија). Члан је *International Association for Cereal Science*, *International Union of Game Biologists*. Област научног интересовања је проучавање генетичке варијабилности биљних и животињских генома применом протеинских и молекуларних маркера, полиморфност протеина и веза са технолошким квалитетом сорти пшенице, као и примена молекуларних маркера у конзервационој генетици природних популација животиња. Учествовала је у писању уџбеника и практикума из биологије и генетике, као и радова о генетском унапређењу сорти пшенице (и K. Borojević, „Identification of wheat cultivars by gliadin electrophoresis", у: *Progress in Cereal Chemistry and Technology*, Amsterdam – Oxford – New York 1983; „Allelic variation of Glu-1 loci in Yugoslav wheat cultivars", у: *Gluten Proteins*, Winnipeg 1991; коаутор, „Cold tolerance, earliness and stem hight in wheat genotypes of different origin", у: *Cereal adaptation to low temperature stress in controlled environments*, Martonvasar 1997; коаутор, „Glu 1 gene pool in wheat cultivars grown in the Danube region", у: *Limnological reports* 35, Novi Sad 2004). Редактор је књиге P. D. Turpenny, S. Ellard, *Еmery`s Elements of Medical Genetic*, превод на српски језик (Бг 2009). Добитник је награде за животно дело професорима Универзитета у Новом Саду за 2010.
ДЕЛА: коаутор, „Genetic variation in *Glu-1* loci and bread-making quality in wheat", Cereal *Research* Communications, 1995, 23, 1–2; коаутор, „Genetic markers for the identification of *Aedes caspius* (Pallas 1771) and *Ae. dorsalis* (Meigen 1830) (Diptera: Culicidae)", *Biological Journal of the Linnean Society* 2000, 71; коаутор, „Allozyme variability of brown hares (*Lepus europaeus*) from the Vojvodina (Serbia) compared to central and southeastern European populations", *Acta Zoologica Academiae Scientiarum Hungaricae*, 2007, 53, 1; коаутор, „Phylogeography of the brown hare (*Lepus europaeus*) in Europe: a legacy of south-eastern Mediterranean refugia?", *Journal of Biogeography*, 2009, 36.
ЛИТЕРАТУРА: *Животопис награђених професора за животно дело*, Н. Сад 2010.
Весна Миланков
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА, Милан
**ВАПА, Милан**, индустријалац (Смедеревска Паланка, 27. IV 1875 – Београд, 7. IV 1939). Оснивач је прве фабрике хартије у Србији. По занимању је био словоливачки занатски радник. У Београд је дошао почетком августа 1889, када је започео изучавање књиговезачког заната на Варош капији. Након шегртовања, које је трајало две године, постао је радник, али убрзо, већ 1894, одлази у Пешту у намери да се усаврши у послу. У Пешти се запослио у фабрици за израду трговачких књига, чији је власник био Пољак Адолф Сингер. Пет година касније вратио се у Београд и запослио у Државној штампарији, брзо напредујући у служби. Први је увео праксу да се школски уџбеници шију концем, а са тадашњим управником Државне штампарије Миленком Марковићем израдио је дечју таблицу за писање и рачунање. Самосталан рад започео је 1905. када са Глишом Андрејевићем отвара радионицу за израду механичких таблица множења по **В.** изуму. Радионица која је пословала веома добро првобитно се налазила у Улици Вука Караџића, а касније у сутерену куће на Косанчићевом венцу, где је у високом партеру била смештена Народна библиотека. За време I светског рата радионица је изгорела од аустроугарског бомбардовања. Ратно време **В.** је провео у Швајцарској. Искористио је прилику да обиђе тадашње познате фабрике хартије и упозна се са у то време модерним системима производње у графичкој индустрији. Новцем од накнаде штете и кредитом добијеним од Француско-српске банке купује земљиште код железничке станице на Сењаку (непосредно уз данашњи Београдски сајам, касније зграда Југошпеда) и почиње изградњу фабрике која је завршена 1924. Страни стручњаци су сматрали да се ова фабрика могла упоређивати са најсавременијим фабрикама хартије у тадашњим развијеним земљама. Имала је сопствени индустријски нормални колосек са електричним краном за утовар и истовар, сопствени фабрички колосек и изузетну локацију, наиме била је удаљена само 1 км од главне железничке станице, а нешто више од Савског пристаништа и станице Београд–Сава. Фабрика је производила фину хартију за писање, штампање и цртање, трговачку и катастарску хартију, полуфину, картонску, полукартонску, хартију за паковање, умножавање, машинску хартију итд. Годишњи капацитет производње износио је 5.000 т, са 300 запослених радника. Након његове смрти, Милица Вапа, супруга, поседујући највећи број акција, изабрана је на збору акционара за председника управног одбора. Данас фабрика коју је основао **В.** послује као Фабрика хартије АД Београд, на новој локацији и има 102 запослена (крајем 2011). Најстарија је фабрика папира у Србији. Простире се на око 8.000 м2. Импозантна централна зграда је стављена под заштиту државе.
ЛИТЕРАТУРА: С. Михајлов, „Фабрика хартије Милана Вапе", *Наслеђе*, 2010, 11.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАПА, Милан
**ВАПА, Милан**, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 24. VII 1930). На Ветеринарском факултету у Београду дипломирао 1956, докторску дисертацију под називом „Протеински и липопротеински систем у току ембриогенезе кокошијег ембриона", одбранио 1965. Изабран је 1958. за асистента на предмету Анатомија и физиологија домаћих животиња на Пољопривредном факултету у Новом Саду. За редовног професора изабран је 1977. Коаутор је уџбеника *Ветеринарска физиологија* (Бг 1996). Научни рад и запажени допринос дао je у области физиологије дигестивног тракта, имунологије као и биологије дивљачи. Организовао је и учествовао у развијању молекуларно генетичких метода за откривање генетичке варијабилности, у циљу очувања биодиверзитета дивљачи. Био је продекан за наставу и шеф Катедре за сточарство. Пољ. ф. у Новом Саду. Редовни је члан АВМ СВД.
ДЕЛА: коаутор, „Тешки метали и здравље људи и животиња", у: Р. Кастори (ур.), *Тешки метали и пестициди у земљишту*, Н. Сад 1993; и Љ. Вапа, „Тешки метали и животињски свет", у: Р. Кастори (ур.), *Тешки метали у животној средини*, Н. Сад 1997; коаутор, „Genetic variability in Brown Hare (*Lepus europaeus*) populations in Yugoslavia", *Zeitschrift für Jagdwissenschaft*, 2002, 48; коаутор, „Allozyme diversity in pheasants (*Phasianus* spp.) from breeding stations in Serbia", *European Journal of Wildlife Research*, 2007, 53.
ЛИТЕРАТУРА: *Академија ветеринарске медицине Српског ветеринарског друштва*, Бг 2003.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАГИЋ, Владислав
**ВАРАГИЋ, Владислав**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Трнава код Крагујевца, 23. XI 1921 – Београд, 27. VI 2012). Медицински факултет у Београду завршио је 1950. Цео радни век провео је као наставник Мед. ф. у Београду на предмету Фармакологија са токсикологијом. За асистента је изабран 1950, потом биран у сва звања, а за редовног професора 1974. Био је управник Института за фармакологију и шеф Катедре за последипломску наставу. Последипломске студије завршио је на Фармаколошком институту Универзитета у Оксфорду у Енглеској, под руководством Ј. Х. Бурна. Поред извођења наставе на свом матичном факултету, учествовао је у оснивању фармаколошких института и извођењу наставе у Скопљу и Нишу. Више година предавао је предмет Фармакологија на Молекуларном одсеку Природно-математичког факултета у Београду. Активно је учествовао у извођењу последипломске наставе из фармакологије, кардиологије и пулмологије на Мед. ф. у Београду, као и из фармакологије на Мед. ф. у Новом Саду. Своју стручну и научноистраживачку активност је највећим делом остварио на Мед. ф. у Београду, а делимично и у Ваздухопловном институту у Земуну, Институту за нуклеарне науке у Винчи, као и на ПМФ у Београду. Као универзитетски наставник, превасходно се бавио експерименталном фармакологијом, а истовремено је био један од иницијатора развоја клиничке фармакологије у Србији. На стручним и научним састанцима лекара клиничара одржао је већи број предавања у којима се увек залагао за рационалну, тј. на науци засновану фармакотерапију. Био је плодан научник, а његови радови су у периоду 1950–1991. цитирани преко 1.400 пута. Наставио је истраживачки рад и после 1987. када је пензионисан. Написао је уџбеник *Фармакологија за студенте медицине* (и М. Милошевић, Бг 1982) који је 2011. доживео 24. издањe. У сарадњи са колегама из клиничких дисциплина започео је серију књига под општим насловом *Фармакотерапија у медицини*. Из ове серије су до сада публиковане четири књиге: *Фармакотерапија у гастроентерологији* (и О. Поповић, М. Андрејевић (ур.), Бг 1994), *Фармакотерапија у офталмологији* (и др. (ур.), Бг 1996), *Фармакотерапија у дечјој пулмологији* (и др. (ур.), Бг 2000) и *Фармакотерапија у пулмологији* (Бг 2003). Више од 25 година био је главни уредник часописа *Iugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta*. Његовим изванредним залагањем овај часопис је био уврштен у едицију *Current Contents* и у *Science Citation Index*. Значајно међународно признање је његов избор за дописног уредника у два велика светска часописа, *British Journal of Pharmacology* (Лондон) и *Journal of Pharmacology* (Париз). Почасни је члан Британског фармаколошког друштва, Немачког фармаколошког друштва и Српског фармаколошког друштва. Редовни је члан Медицинске академије СЛД и био је председник Комисије за интерну медицину. Био је први председник Савеза фармаколошких друштава Југославије. Основао је Фармакотерапијску секцију СЛД и њоме руководио у два изборна периода. Његов научноистраживачки рад је усмерен на функције неуротрансмитера и неуромодулатора. Први у свету је показао да се активацијом централних холинергичких механизама може проузроковати активација адренергичког система на периферији, што се – поред осталог – манифестује и повишењем артеријског крвног притиска. Испитивао је и метаболизам катехоламина у физиолошким и патолошко-физиолошким условима и у условима разних типова стреса (летење надзвучним авионом, јонизујуће зрачење, имобилизација). Испитивао је функционисање система цикличних нуклеотида и аденозина у скелетном, срчаном и глатком мишићу и резултате објавио у монографијама и часописима. Један из серије ових радова награђен је Октобарском наградом града Београда 1976.
ДЕЛА: „The action of eserine on the blood pressure of the rat", *British Јournal of Pharmacology*, 1955, 10, 3; и D. B. Beleslin, „Comparison of adrenergic activation by anticholinesterases and by hypoxia", *Circulation Research*, 1962, 11; и М. Krstić, „Adrenergic activation by anticholinesterases", *Pharmacological Reviews*, 1966, 18, 1; и T. Kazić, „The acute effect of 6-hydroxy-dopamine on the blood pressure responses to eserine and tyramine in the rat", *Neuropharmacology*, 1970, 9, 2; E. Usdi (ур.), *Catecholamines-Basic and Clinical Frontires*, I, Elmsford 1979; E. S. Vizi (ур.), *Modulation of Neurochemical Transmission*, Budapest 1980.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАГИЋ, Драгана
**ВАРАГИЋ, Драгана**, глумица (Краљево, 7. IV 1957). Дипломирала 1980. глуму на ФДУ у Београду, а као стипендиста Британског савета била на усавршавању у Великој Британији, где специјализује Шекспира у Страдфорду. До 1993. као члан Народног позоришта у Београду тумачила главне улоге у представама *Рат и мир*, *Ромео и Јулија*, *Вештице из Салема*, *Је ли било Кнежеве вечере*. Паралелно наступа у значајним улогама на филму и у тв серијама: *Светозар Марковић* (1981, Едуард Галић), *Дан, дани...Неџада К.* (1982, Душан Сабо), *Прогон* (1982, Предраг Голубовић), *Велики транспорт* (1983, Вељко Булајић), *Варљиво лето* *68* (1984, Горан Паскаљевић), *Бањица* (1984, Сава Мрмак), *Сиви дом* (1986, Дарко Бајић), *Вук Караџић* (1987/88, Ђорђе Кадијевић), *Алекса Шантић* (1992, Александар Јевђевић). Од 1993. живи у Канади (Торонто, Онтарио), где је магистрирала, предавала глуму на Виндзорском и Далхаузи универзитету, те с успехом наступала у позоришту играјући у широкој лепези од класичних до савремених комада, а повремено и режирајући. Запажене су и њене улоге у ТВ серијама, као и активно учешће у бројним културним програмима српских манифестација у Торонту. Награђена је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије (2007), као и Признањем скупштине града Торонта за ангажовање у области мултикултурализма и волонтерског залагања. Од 2012. у звању ванредног професора води предмет глуме на Академији уметности у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАГИЋ, Јово
**ВАРАГИЋ, Јово**, новинар, пјесник (Сарајево, 1888 – Румунија, 1916). Након основне школе уписао гимназију (1899), матурирао (1907) и прешао у Београд гдје је неко вријеме радио као практикант у Народној библиотеци (1908), одакле се ускоро вратио у Босну и живио у Власеници. Послије балканских ратова радио као уредник књижевног подлистка у сарајевском листу *Српска ријеч*, гдје га је затекао почетак I свјетског рата. Послије Сарајевског атентата ухапшен, прошао кроз полицијску тортуру и заједно с осталим осуђеницима за атентат депортован у Арад, одакле је присилно мобилисан и послан на фронт. Под непознатим околностима погинуо 1916. у Румунији. Још као средњошколац почео да пише, издавао рукописни лист *Зоља* (1903/04) и активно учествовао у раду тајних ђачких организација сарађујући између осталих и са Владимиром Гаћиновићем. Као најплоднији пјесник *Младе Босне* објавио је велик број пјесама у закашњелом романтичарском маниру које су остале расуте по листовима и часописима.
ДЈЕЛА: *Изабрана дјела*, прир. В. Максимовић, Сар. 1987; *Србобранке из Босне и Херцеговине*, Н. Сад 1997.
ЛИТЕРAТУРА: П. Палавестра, *Књижевност Младе Босне*, Сар. 1965; В. Максимовић, „Пјесник Јово Варагић", у: Ј. Варагић, *Изабрана дјела*, Сар. 1987.
Станислав Тутњевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАДИ, Имре
**ВАРАДИ, Имре** (Várady Imre), адвокат, уредник, политичар (Катарина / Доњи Тополовац крај Зрењанина, 1. III 1867 – Зрењанин, 5. II 1959). Родоначелник познате правничке породице Варади. Гимназију је завршио у Зрењанину, а докторат правних наука стекао на Правном факултету у Будимпешти (1890). Након трогодишњег приправничког стажа отворио адвокатску канцеларију у Зрењанину (1893). Био је главни и одговорни уредник неколико новина у Зрењанину: *Nagybecskereki H*í*rlap* и *Délvidéki Újság* на мађарском језику, *Torontaler Volksblatt* на немачком језику. Изабран је за посланика у Мађарском парламенту на листи опозиционе Независне странке у Торонталској жупанији (1905). Посебно су била запажена његова залагања за аграрну реформу и права националних мањина. За посланика је изабран поново 1910. Пре и за време I светског рата истакао се као доследни и успешни бранилац Срба у политичким судским процесима и за то добио бројна јавна признања од бивших оптужених и интернираца. После I светског рата активан је у раду мађарских мањинских странака. Након затварања мађарских културних друштава у Војводини (1934), упорно се залагао за њихово поновно отварање, и као адвокат и као политичар. Био је председник Мађарског културног друштва са седиштем у Зрењанину и са делатношћу на подручју читаве Војводине. Био је председник Банатске мађарске странке и један од оснивача Мађарске странке у Краљевини СХС. Изабран је за народног посланика у парламент Краљевине (изборна јединица Великобечкеречког среза) на листи Мађарске странке (1927), а 1939. именован за сенатора као представник мађарске мањине. На почетку II светског рата одбио сарадњу са окупатором и повукао се из политичког живота.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАДИ, Тибор
**ВАРАДИ, Тибор** (Várady Tibor), правник, универзитетски професор, књижевник (Зрењанин, 25. V 1939). Студије права завршио у Београду (1962), а докторат правних наука стекао на Харварду (САД) 1970. Био адвокатски приправник у Зрењанину (1962), потом радио на Правном факултету у Новом Саду (1963–1993), у свим звањима до редовног професора. Био је посланик у Народној скупштини Србије (1991–1993) и савезни министар правде у влади Милана Панића (1992–1993). Од 1993. професор је на Средњоевропском универзитету у Будимпешти. Предавао је на више универзитета у САД. Године 1999. изабран је за редовног професора универзитета „Emory" (Атланта). Одржао је и велик број предавања на универзитетима многих држава у Европи, Америци и Азији. Од 2000. редовно предаје и на летњој школи на Сорбони у Паризу. Био је главни правни саветник при Министарству иностраних послова СРЈ (2001–2004) и заступник СР Југославије (СЦГ, односно Србије) пред Међународним судом правде у Хагу (2001–2008). Редовни је члан САНУ, члан Друштва књижевника Војводине и више међународних стручних удружења. Члан је међународног Сталног арбитражног суда у Хагу и арбитар више сталних арбитража. Члан је Председништва и арбитар Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије у Београду. Међу најзначајније књиге спада уџбеник *Међународно приватно право* (Н. Сад 1983) који је до сада имао 14 издања (новија издања са коауторима). Та се књига сматра водећим уџбеником из ове области на просторима бивше Југославије. Коаутор је најпознатијег америчког уџбеника за област међународне трговинске арбитраже (и J. Barcelo, A. Von Mehren, *International Commercial Arbitration – A Transnational Approach*, Minnesota 1999)
Момчило В. Грубач
**В.** се бавио и књижевним радом, припадајући генерацији мађарских писаца окупљених око новосадског часописа *Új Symposion*. Објавио је низ књижевних радова, есеја, студија и путописа, а посебну пажњу заслужује његов роман са савременом тематиком, писан читко и у традицији фантастике *Az egérszürke szoba titka* (Н. Сад 1976), преведен на енглески (*The Secret of the Mouse-Grey Room*, London 1981).
Јанош Бањаи
ДЕЛА: *Vagy nem maga az élet a legjobb időtöltés?*, есеји, Н. Сад 1971; *Међународне и унутрашње колизионе норме*, Бг 1975; *Мит и мода*, есеји, Н. Сад 1978; *Történelemközelben*, студије, Н. Сад 1995; *Language and Translation in International Commercial Arbitration*, The Hague 2006; *The Elusive Pro-Arbitration Priority in Contemporary Court Scrutiny of Arbitral*, Leiden–Boston 2009.
ЛИТЕРАТУРА: „Др Тибор Варади", *Зборник радова посвећен двадесетогодишњици Правног факултета*, Н. Сад 1979 (на француском); „Проф. др Тибор Варади", *Топ 10/Војводина*, Н. Сад 1992; *Енциклопедија Новог Сада*, 4, Н. Сад 1995; P. Hay и др. (ур.), *Resolving International Conflicts – Liber Amicorum Tibor Várady*, Budapest 2009; М. Јованцаи, *Библиографија радова академика Тибора Варадија*, Н. Сад 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАДИН → ПЕТРОВАРАДИН
**ВАРАДИН** → **ПЕТРОВАРАДИН**
# ВАРАДИНСКИ ШАНАЦ → НОВИ САД
**ВАРАДИНСКИ ШАНАЦ** → **НОВИ САД**
# ВАРАЂАНИН, Аркадије
**ВАРАЂАНИН, Аркадије**, учитељ, педагог (Велика Кикинда, 1. I 1844 – Нови Сад, 18. VI 1922). Трговачку школу је учио у Пешти, а Учитељску школу у Сомбору после које је неколико година радио као учитељ у Великој Кикинди и Новом Саду. Потом је 1870. добио стипендију Српског црквено-народног сабора и упућен у Готу на студије педагогије где је у Педагошком семинару слушао предавања Карла Кера, после чега је постао предавач будућим учитељима у Вршцу. Позиван је и да ради као професор Учитељске школе у Крагујевцу, али то није могао да прихвати. Био је управитељ новоосноване више девојачке школе у Новом Саду, а ширу популарност је стекао као управитељ познатог Српског учитељског конвикта (1890) за учитељску децу која се школују у Новом Саду. Формирао је и Учитељску задругу 1907, која касније добија назив „Натошевић". Учествовао је и у оснивању Задруге Српкиња Новосаткиња и био посланик Српског црквено-народног сабора (1892). За националну историју педагогије значајни су његови извештаји и споменице о раду тих друштава: извештај о раду Матице српске за време док је 1910–1911. замењивао болесног секретара Милана Савића, извештај о учешћу на Конгресу словенских учитеља у Бечу 1873 (вршачки *Учитељ*), споменице и белешке о раду учитељских друштава у чијем је раду учествовао. Уређивао је *Женски свет* (1886–1914), *Летопис Матице српске* (замењујући уредника М. Савића 1910–1911), а покренуо је и уређивао *Учитељски весник.* Посебно је значајан његов рад *Др Ђорђе Натошевић, реформатор српске народне школе* (Бг 1908). Историчари педагогије у Срба сврставају га међу следбенике Песталоција.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја школа и образовања код Срба*, Бг 1974; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАЖДИНСКА ЕПАРХИЈА
**ВАРАЖДИНСКА ЕПАРХИЈА**, епархија Пећке патријаршије на простору Карловачке митрополије у чијој је непосредној јурисдикцији била. Срби са простора Вараждина су најчешће доспевали под јурисдикцију епархије славонске или пакрачке, а касније под јурисдикцију епархије која је због сеобе седишта мењала име у Марчанска, Северинска и Лепавинска, али се увек истицала надлежност епископа и за простор вараждинског генералата. Епископ Симеон (Филиповић) потписивао се као „хрватски, северински, лепавински, марчански и свега генералата вараждинског и капетанијата жумберачког и све хрватске крајине". После укидања Лепавинско-северинске епархије за епископа Костајничко-северинске епархије изабран је 1750. Арсеније (Теофановић), али му је царица забранила да у својој титулатури помиње Марчу и Северин, него да користи титулу „свега Генералата вараждинског". Титула Павла (Авакумовића, 1785) гласи „славониски и генералата вараждинског". Један антиминс освећен је 1799. у Пакрацу „рукоју Кирила (Живковића), епископа пакрачкославинијскаго и генералата вараждинскаго".
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија*, Бг 1986.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАЖДИНСКИ АПОСТОЛ
**ВАРАЖДИНСКИ АПОСТОЛ**, најстарији познат српскословенски рукопис настао на тлу Хрватске, писан 1454. у Вараждину по жељи Кантакузине (Катарине) Бранковић-Цељске. Укоричен је као највећи део конволута заједно са саставима црквених отаца Епифанија Кипарског и Јована Златоустог. Апостол је исписао непознати писар, свакако један од Катарининих духовника које је довела у Вараждин. Његов запис говори о настанку рукописа. Преовлађује ресавски правопис. Припада типу Апостола пуног састава са особинама најмлађе редакције српскословенских апостолских текстова. Украшен једном заставицом у боји, уобичајеном за раније илустроване српске рукописе. Обилује накнадним записима и белешкама, што говори о бурној историји ове књиге. Данас је у рукописној збирци Музеја СПЦ у Београду бр. 952.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Николић, „Најстарија српска рукописна књига у Хрватској", *Глас светих равноапостола Ћирила и Методија*, VII, 104, јануар-април 1980; Р. Ковачевић, „Неки проблеми грецизације у црквенословенским текстовима у XIV и XV веку", *НССВД*, 1985, 14, 1; *Вараждински апостол*, Бг–Зг 2004.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАЈИЋ, Драгољуб
**ВАРАЈИЋ, Драгољуб**, сликар, керамичар (Озринићи код Никшића, 6. Х 1943). Студирао на Факултету примењених уметности, на Одсеку за керамику, у класи Ивана Табаковића, где је дипломирао (1973) и магистрирао (1976). У Музеју савремене уметности (1966–1968) био је ангажован као сарадник за дизајн, а до 1988. као спољни сарадник у области рекламе и пропаганде. Између 1978. и 2008. радио је као стручни сарадник за илустрацију у Институту за зоологију на Биолошком факултету у Београду. Бави се керамиком, илустрацијом и фотографијом. Приредио је десет самосталних изложби, учествовао на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. **В.** керамопластике рађене 80-их и 90-их година ХХ в. одражавају стилске мêне доба. Људске фигуре, метаморфозних облика постављене у динамичне скупине с јасном асоцијацијом на опште појмове рађања, постојања и вечиту борбу за опстанак јединке, откривају склоност ка органиченим формама и посматрању неумитних природних процеса. Као илустратор, ради и мотиве из природе у техникама акварела и цртежа тако што исликава птице и животиње јасном и прецизном линијом изнијансираном у меким и оштрим потезима. Својим фотографијама истражује записе на кори или на структури дрвета тако што кадрирањем ликовно-поетских сегмената указује на лепоту природе и трајања. Добитник је значајних стручних награда, међу којима су: Награда на четвртом тријеналу керамике (Суб. 1980), Плакета Мајске изложбе (Бг 1987), „Златно перо" (Бг 1994), Међурепубличка награда за фотографију (Петровац на Мору 2004), Гран при, Шоља (Бг 2004).
ЛИТЕРАТУРА: К. Богдановић, *Атрибути архетипа у значењу стабло–мајка: Драгољуб Варајић, фотографије*, Херцег Нови 2002; З. Вучинић, *Раскошна визуелна оптика: Драгољуб Варајић, фотографије*, Со 2007; Р. Бошковић, *Записи и преображај – виђеног: Записи Драгољуб Варајић*, Бг 2011.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАЈИЋ, Жарко
**ВАРАЈИЋ, Жарко**, кошаркаш, спортски радник (Никшић, 26. XII 1951). Завршио Факултет за физичку културу 1987, Вишу тренерску школу (Одсек кошарка) 2001. и Вишу школу за менаџере у спорту (2002). Кошарком почео да се бави 1966. у КК *Сутјеска* у Никшићу. У периоду 1970–1984. био је члан *Босне* из Сарајева (изузетак је сезона 1981/82, коју је провео у *Ал Аину* у Уједињеним Арапским Емиратима), с којом је освојио титуле првака Југославије (1978, 1980, 1983), Куп Југославије (1978, 1984) и Куп шампиона (1979). У финалној утакмици Купа шампиона против италијанског *Емерсона* (Варезе) 1979. постигао је 45 кошева што је више од 33 године рекорд овог такмичења. Као члан КК *Босна* играо је у финалу Купа „Радивоја Кораћа" 1978. и у финалу Интерконтиненталног купа 1979. За кошаркашку репрезентацију Југославије одиграо је 126 утакмица и освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. На европским првенствима освојио је златну медаљу у Лијежу 1977. и бронзану у Торину 1979. Био је члан репрезентације која је 1975. освојила златну медаљу на Медитеранским играма у Алжиру и титуле првака Балкана 1974. у Солуну и 1976. у Бургасу. По престанку спортске каријере радио је као референт за маркетинг у Универзитетском спортском друштву „Босна" у Сарајеву, као генерални секретар Савеза организација за физичку културу Сарајева, помоћник и заменик Савезног министра за спорт, те спортски директор мушких репрезентативних селекција Кошаркашког савеза Југославије. Био је члан Организационог комитета Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984, председник Стручног савета Кошаркашког савеза Југославије (1987–1992), председник Програмске комисије ЈОК (1996–2000), спортски директор олимпијске делегације Југославије на Играма у Сиднеју 2000, један од организатора Европског првенства у кошарци у Београду 2005, директор кошаркашког турнира на Олимпијском фестивалу младих Европе (ЕYOF) у Београду 2007, те директор кошаркашког турнира на XXV светским универзитетским спортским играма у Београду 2009. За своје спортске резултате и рад у спорту освојио је: Супер Оскара, као најбољи играч у свим европским куповима 1979, награду БиХ „25. мај" (1977), Мајску награду Сарајева (1975), награду Сарајева „6. април" (1979), три златне значке СФКЈ (1974, 1976, 1980) и трофеј Удружења спортских новинара Балкана (1995). Носилац је Ордена Немање I реда СРЈ (2001) и Ордена југословенске заставе I реда (2002), те добитник Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРАЛИЦА
**ВАРАЛИЦА**, подврста шаљиве народне приче коју посебно издваја Врчевић у збирци 1868, а затим се штампа заједно са гаталицама 1884. Оба облика означавају се као ,,душевне игре", мада се међусобно разликују. Док је гаталицама својствена дијалошка форма, у **в.** доминира нарација. Сукоб се у једној епизоди темељи на вербалној доскочици, двосмисленом исказу или се приказују различите преваре. Мање-више комичан обрт се гради укрштањем тачака гледишта сукобљених типских ликова (жена:муж; ташта:зет; хоџа:поп; ага:Циганин; раја:Турчин, итд.), изокретањем делокруга преваранта и жртве или кроз успешно спроведене подвале. На тај начин војник од шкрте бабе добије клин-чорбу, жена прикрије од мужа договор са љубавником, дужник се заклиње у попову жену и ћерку, а поп мисли како се заклетва односи на иконе итд.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јемершић, *Народне хумористичке гаталице и варалице*, *ЗНЖОЈС*, 1904, 9, 2; В. Ћоровић, „О Врчевићевој подјели српских народних шаљивих приповиједака", *СКГ*, 1905, 15, 5; В. Латковић, *Народна књижевност*, Бг 1967; Н. Милошевић Ђорђевић, „Речник усмених књижевних родова и врста", VII, VIII, *КИ*, 1977, 9, 35, 37; Т. Цветковић, *Шаљива народна приповетка Вука Караџића и Вука Врчевића*, Н. Сад 1988; С. Самарџија, *Од казивања до збирке народних прича*, Бг 2006.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРА
**ВАРВАРА**, света мученица (Илиополис, Феникија, око 285 – Илиополис, 306). Лепа и интелигентна, потиче из богате политеистичке породице високог друштвеног ранга. Живела је затворена у кули, изоловано од света, по жељи оца који се плашио утицаја лошег друштва али и хришћанства. Посматрајући кроз прозор природу, небо и звезде, закључила је да постоји Творац света, Ум који руководи светом и чува га. Излазак из куле у одсутности оца Диоскора и сусрет са једном хришћанком то су јој потврдили. Крштена је и постала хришћанка, а отац ју је због тога истукао бичем, истерао из куће и предао магистрату на истрагу и тортуру. Живот је завршила као жртва рођеног оца који јој је мачем одсекао главу. Са њом је мучена и погубљена Јулијана, хришћанка која се усудила да укори намесника за нељудско мучење **В**. Сахранио их је један хришћанин који је, после признања права на исповедање хришћанске вере, подигао и храм над њиховим гробом. Варвара, кћи византијског цара Алексија Комнина, удавши се за великог кијевског кнеза Михаила Свјатополка, сина Изјаслављева, пренела је мошти **В.** и положила их у новосаграђени храм. Њена календарска успомена је 4/17. децембра.
Радомир Милошевић
**В.** (Вариндан, Варвариндан, Варварица), јесте народни назив за празник Св. Варваре. То је уједно и први празник у предбожићном циклусу обичаја када су честитари обилазили домаћинства. На **В.** у неким селима у Срему и Бачкој долазио је полаженик, прва мушка особа која тога дана уђе у кућу. У народу се припрема тј. вари посебна врста зрнасте хране. Уобичајено је да се све житарице које се сеју у домаћинству кувају заједно у истом лонцу. У народу су била раширена многобројна веровања и сложени ритуали који су у непосредној вези с имитативном магијом плодности. На Варвариндан распрострањено је „сејање", остављање пшенице на тањириће како би изникла до Божића. У науци се ово повезује с грчким наслеђем, са тзв. Адонисовим вртићима, мада је вероватно предњоазијског порекла (и данас је распрострањено у новогодишњим обичајима Ирана). У прошлости се сматрало да ниједан посао не треба започињати између Св. Варваре и Божића. У Војводини, уочи празника **В.**, прерушене девојке и млађе жене иду у поворкама од куће до куће, певају и опомињу жене да не смеју радити тзв. женске послове на празник **В**. Осим тога, у обредној пракси се помиње и опход само једне жене, нагарављена лица, забрађене марамом, огрнуте белим чаршавом. У Руском Крстуру та улога је припадала маскираном мушкарцу. Женске поворке **в.** помиње и Плотникова у пределу између пиротског и ћустендилског подручја, на југоистоку Србије и на југозападу Бугарске. Плотникова издваја пиротски регион – Горњи Висок – Височку Ржану и описује ритуале који су у вези са сакупљањем кукуруза. Учесници су деца која иду у **в.**, сакупљају класове, кукуруз, пасуљ. До II светског рата у ресавском региону жене из села (нпр. село Војска) окупљале су се и приређивале женско славље па се тај дан у народу називао и „женска слава". Српске породице **В.** славе и као своју крсну славу, а била је и еснафска слава гребенара и рудара.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Житија светих за децембар*, Бг 1977; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Босић, *Годишњи обичаји у Војводини*, Н. Сад 1996; Љ. Рељић, „Женско славље", *ЗЕМБ, 1901-2001*, Бг 2001; А. А. Плотникова, *Этнолингвистическая география Южной Славии*, Москва 2004; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРИ
**ВАРВАРИ** (грч. bavrbaro": који говори неразумљиво; стран, туђ), припадници људске заједнице који се сматрају нецивилизованим и туђим са становишта заједнице у којој се таква представа формира. Од Старе Грчке до данас појам је често мењао значење. Реч **в.** је ономатопејског порекла изведена од индоевропске основе baba / bal-bal- / bar-bar- („нејасан, неартикулисан говор"), са којом се доводe у везу грч. bavrbaro" и срп. *брбљати*, *блебетати* итд. Основно значење грчке речи вредносно је неутрално („онај који говори неразумљиво", „не-Грк"), али је већ у V в. п.н.е. ова реч добила изразито пејоративан призвук. Традиционално се сматра да је такав развој био последица Персијских ратова. Упркос извесној тенденцији да се етничко двојство Грк–варварин превазиђе (Исократ: „Хеленима пре треба звати оне који са нама деле наше образовање него исту природу"), оно је у грчком свету опстало током читаве антике и средњег века. Потом, Римљани су према Грцима гајили амбивалентна осећања, али их нису сматрали **в**. За Цицерона **в.** су не-Грци и не-Римљани, као што су раније за Исократа били не-Грци и не-Македонци. После 212 (Constitutio Antoniniana) **в.** су обично називани народи који су живели изван граница Царства.
Рани хришћани у почетку не придају важност постојећим поделама, па по апостолу Павлу више нема Хелена, Јудејаца, **в.** и других, него само „Христос који је све и у свему", али се од IV в. **в.** почињу називати пагани и јеретици. Такво схватање појма **в.** било је више распрострањено на Западу него у Византији. Крајем средњег века на Западу се појам варварског изједначава са не-класичним, па и са средњовековном уметношћу и културом. У Византији **в.** су били дефинисани више својом етно-језичком и државном него конфесионалном припадношћу, те су **в.** називани и западни хришћани и православни словенски народи. Таква схватања огледају се и у раширеној и не увек доследној употреби архаичних етнонима при именовању савремених народа, нпр. Трибали, Далмати и Дачани за Србе, Хуни и Дачани за Угре, Мизи за Бугаре и др. Ипак, прављена је значајна разлика између **в.** хришћана и нехришћана, као што показује опис сусрета цара Алексија I Комнина и рашког великог жупана Вукана (1094): „Автократор радо прими варварина, јер је био уморан \[sc. од ратних напора\], а и желео је да избегне грађански рат; иако су, наиме, то били Далмати, ипак су били хришћани." Такво разликовање посебно је добило на значају у време успона Османовића средином XIV в., од када православни хришћани престају да буду сматрани **в**. Учени Византинци су цивилизовану престоницу често супротстављали варварској провинцији, без обзира на то да ли су у њој живели Грци или други народи. Стога се атински митрополит М. Хонијат жалио да је „постао варварин јер већ дуго живи у Хелади", а не у Цариграду. О распрострањености речи **в.** и *варварски* говори податак да је у византијским текстовима забележено преко 35 изведених речи, од којих је део наслеђен из антике, а део скован у Византији.
Срби су реч **в.**, о чему сведочи њен изговор, упознали преко Византије, најкасније кроз превод Светог писма, а потом и кроз преводе других текстова. У текстовима који су оригинално написани на српскословенском језику, **в.** су називани непријатељи, нехришћански народи и племена, као на пример у *Житију Св. Симеона* Стефана Првовенчаног. У *Сказанију о писменех* Константин Филозоф је термином *варварство* означио граматички погрешне облике поједних речи, несумњиво под утицајем византијских (и преко њих античких) граматичара, који су за ту појаву користили термин *варваризам* (barbarismov").
ЛИТЕРАТУРА: J. Pokorny, *Indogermanisches etymologisches Wörterbuch*, Bern–München 1959; J. P. V. D. Balsdon, *Romans and Aliens*, London 1979; R. Browning, *History, Language and Literacy in the Byzantine World*, Northampton 1989; H. Cancik, H. Schneider (ур.), *Der neue Pauly Enzyklopädie der Antike*, II, Stuttgart–Weimar 1997; *Lexikon des Mittelalters*, I, Stuttgart–Weimar 1999; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; T. Harrison (ур.), *Greeks and Barbarians*, New York 2002.
Дејан Џелебџић; Срђан Пириватрић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРИЗАМ
**ВАРВАРИЗАМ**, реч или конструкција страног порекла, која се обично употребљава када се жели истаћи неприлагођеност, неприкладност, па и непожељност неке стране језичке јединице у српском језику са становишта српске књижевнојезичке норме и говорне културе. Стране речи се уклапају у лексички систем у различитом степену због чега поједини лингвисти позајмљеницама називају оне које су скоро сасвим прилагођене и одомаћене, туђицама – делимично уклопљене, а **в.** – сасвим неприлагођене, па стога и непожељне речи и изразе. Неуклопљеност може бити изазвана различитим фонетским, морфолошким, творбеним, лексичким или синтаксичким узроцима. Нпр. речи као *инстинкт* теже се уклапају у српски језик јер садрже сугласничку групу *нкт* која је нетипична за српски морфонолошки систем. Творбеним и другим разлозима може се објаснити изразита препознатљивост именица на -*инг* као речи страног порекла у српском језику (нпр. *тајминг*, *рејтинг*, *консалтинг*). Стране речи углавном су непожељне ако за појмове које означавају постоје домаће речи (нпр. *шопинг* уместо *куповина*), док нпр. граматичке конструкције које су сачињене од предлога *за* и инфинитива (као *кафа за понети*) представљају изузетке страног порекла у синтаксичком систему српског језика. Међутим, многе стране речи су добро уклопљене у лексички фонд српског језика и неопходне су у њему (нпр. *култура*, *сателит*, *филозофија*).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2007.
Рајна Драгићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРИН
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/varvarin-karta.jpg)ВАРВАРИН**, насеље у долини Велике Мораве, на левој страни реке, 5 км северно од њеног формирања. Овде је раскрсница локалних путева ка Крушевцу (23 км), Параћину (24 км), ка селима на планини Јухор и селима на десној стани долине. Код **В**. је мост преко Велике Мораве. Он је локални центар Темнића и центар општине површине 249 км2 са 21 насељем у којој је 2011. живело 17.966 становника. Насеље је између леве обале Велике Мораве и корита њене леве притоке Каленићке реке (јужно од Каленићке реке је Варварин Село). Основа центра насеља има правоугаони облик и решеткаст распоред улица, који су поремећени радијалним ширењем периферија дуж друмова. Oд XVIII в. je лепо уређено насеље. Напретку је допринело досељавање Цинцара. Староседеоци су пореклом из Поморавља, Повардарја и Тимочког краја. Током послератног периода број становника је константно растао. Године 1948. било је 1.090 становника, 2002. 2.198, али је 2011. забележен благи пад – 2.169 (97,7% Србa). Само 12,4% активног становништва бавило се пољопривредом, колико и трговином, а много већи број је радио у индустрији (22,8%), а у другим местима 12,4%. У **В.** раде пољопривредни комбинат, земљорадничка задруга, вински подрум, кланица живине и два погона текстилне индустрије. У насељу су основна школа, предшколска установа, средња техничка школа, дом културе, библиотека, дом здравља, пошта и хотел.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Први писани помен **В.** датира из XVI в. Варошица је у XVIII и почетком XIX в. била позната и под називом Бела Црква. У историји посебно место заузима 1810, када је извојевана једна од славнијих победа над Турцима у време Првог српског устанка. У **В.** се налази црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, задужбина кнеза Милоша Обреновића из 1825. С градњом се отпочело 1824, на темељима старијег сакралног објекта. За подизање цркве ангажовани су мајстори из Македоније, Јања Михајловић Мали и Никола Ђорђевић Цицерон, најпознатији неимари кнеза Милоша. Црква у **В.** је једнобродна грађевина с полукружном апсидом на истоку и певницама утопљеним у масу зида, као и припратом са звоником дограђеним 1859. Храм је сазидан од камена утопљеног у кречни малтер и омалтерисан са спољне и унутрашње стране. Ентеријер се састоји од олтара, певничког простора, наоса и припрате. Иконе на олтарској прегради нису настајале истовремено и радило их је више иконописаца. Јован Стергевић, познатији као Јања Молер, зограф са југа, осликао је иконе Великих празника и појединих апостола највероватније између 1828. и 1833. Остале иконе су дела пожаревачког сликара Живка Павловића настале око 1859. Унутрашњост храма је генерално оправљена и измењена 2011.
Ана Костић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, „Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира", *Гласник СПЦ*, 1960,7–8; М. Коларић, *Класицизам код Срба (1798–1848)*, V, Бг 1966; Н. Макуљевић, „Црква у Карановцу – задужбина кнеза Милоша Обреновића: прилог проучавању односа владарске идеологије и црквене уметности", *Рудо Поље, Карановац, Краљево*, Бг–Кв 2000; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Н. Ђокић, „Духовни живот у Варварину до Другог светског рата", *Корени*, 2003, 1.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРИН СЕЛО
**ВАРВАРИН СЕЛО**, налази се у долини Велике Мораве, око 3 км северно од њеног формирања и око 23 км северно од Крушевца. Насеље је уз леву обалу Велике Мораве, на око 140 м н.в. Размештај улица је мрежаст. То је интегрални део већег насеља Варварин, од којег га дели корито Калинићке реке. Првобитно се налазило близу састава Јужне и Западне Мораве, а потом 1810. премештено због Варваринске битке у Првом српском устанку. Током послератног периода број становника се благо смањио. Године 1948. у **В.** је живело 1.938 становника, 2002. 1.779, а 2011. 1.587 (96,8% Срба). У аграрним делатностима радило је 45,3%, у индустрији 10% активног становништва, а у другим местима 13,9%. У селу је погон машинске индустрије из Крушевца.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРВАРИНСКА БИТКА
**ВАРВАРИНСКА БИТКА**, једна од знаменитих битака Првог српског устанка вођена крајем лета 1810. Пред опасношћу од офанзиве коју је румелијски валија и сераскер Хуршид-паша спровео долином Велике Мораве, Руси су јуна 1810. устаницима упутили помоћ. Заједничком акцијом Руса и Срба под командом генерал-мајора грофа Сипа Корниловича Орурка однета је победа у бици код Јасике, да би потом део руских трупа, састављен од 1.800 пешака, 300 коњаника и 10 топова, уз пратњу српских трупа, био упућен на Варваринско поље. Овде су шанчеви, који су на северозападном делу постојали још 1807, били проширени и ојачани, посебно оним ископаним уз саму обалу реке. Изазвани овом акцијом и не могавши да их заобиђу Хуршид-паша и Исмаил-паша Серезлија, будући надмоћни са око 20.000–25.000 војника према око 12.000 српских и руских војника, одлучили су се за напад из чега се изродила вишедневна битка. У првом јуришу 6/18. септембра Турци су нападали током читавог дана али су их Младен Миловановић, Хајдук Вељко, Станоје Главаш и друге старешине, предвођени грофом Орурком, успешно одбили. Потом је дошло до противудара у којем су Турци изгубили више од хиљаду војника. Након дводневног затишја Хуршид-паша се поново одлучио на јуриш, али је и тај напад 10/22. септембра, најпре руском артиљеријом, а затим и ударима српске коњице био потпуно сатрвен. Поражен, Хуршид-паша узмакао је у село Маскаре, потом у Ниш, после чега је турска офанзива долином Мораве била у потпуности окончана.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, *Историја српског устанка*, 2, Бг 1898–1899; Г. Јакшић, *Борба за слободу Србије*, Бг 1937; А. Николић, „Битка на Варварину 1810, године", *ИГ*, 1965, 1; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, 2, Бг – Г. Милановац 1995; Д. Јовановић, „Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом српском устанку", *Корени*, 2004, 2; С. Мишић, А. Шемјакин (ур.), *Историја Поморавља и два века од Варваринске битке*, Круш. 2010.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Ђура
**ВАРГА, Ђура**, новинар, културни радник (Ђурђево, 25. V 1925 – Нови Сад, 25. X 2004). Учитељску школу завршио 1947. у Вршцу, а студирао на Вишој педагошкој школи у Новом Саду. Секретар Русинске матице постао 1947, затим био секретар Секције за Русине у Савезу културно-просветних друштава Војводине. У новинарство ступио 1947. као главни и одговорни уредник недељника *Руске слово* у Руском Крстуру. У истоименој новинској кући руководио издавачким сектором, а од 1952. до 1965. био на дужности директора. По пресељењу у Нови Сад постављен је за одговорног уредника уџбеника на русинском језику у Заводу за уџбенике (1965–1979), а затим био секретар Културно-просветне заједнице Новог Сада до 1987, када је пензионисан. Аутор је читанки на русинском за основне школе. У аматерском друштву наступао као певач и глумац. Добитник је Вукове награде (1988), награде „Искре културе" (1974) и носилац Октобарске награде Новог Сада (1972).
ДЕЛА: и Ђ. Лаћак, *Јаша Баков – наш атлетски Прометеј*, Н. Сад 1996.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Золтан
**ВАРГА, Золтан** (Varga Zoltán), прозни и драмски писац, есејиста (Кикинда, 4. VII 1936 – Сента, 24. IV 2000). У трећој години се разболео од дечје парализе и цео живот остао непокретан. Основну школу завршио приватно у Кикинди, затим се преселио у Сенту, где је живео до краја живота. Објављивао је романе (*A méregkeverő*, Н. Сад 1965; *Életveszély*, Н. Сад 1968; *Hallgatás*, Н. Сад 1978; *Szökés*, Н. Сад 1990), приповетке (*A kötéltáncos*, Н. Сад 1963; *Kirándulás*, Н. Сад 1965; *Várószoba*, Н. Сад 1968; *Eláll az eső*, Н. Сад 1971), критике и есеје (*Búcsú az utópiától*, Н. Сад 1984; *Farkasok és filozófusok*, Н. Сад 1994), аутобиографију (*Bábel árnyékában*, Н. Сад 1999) и дневник (*Utónapló Mártáról*, Сента 2008). Драмски текстови су му извођени у Радио Новом Саду и у Народном позоришту у Суботици. Био је оптуживан око афере у Сенти при раду експерименталног позоришта. На српском су му објављене књиге *Цврчак у мравињаку* (Бг 1976) и *Гозба; Ћутање* (Бг 1979).
ДЕЛА: романи: *Indiánregény*, Н. Сад 1992; приповетке: *Tücsök a hangyabolyban*, Н. Сад 1980; *Leszámolás*, Н. Сад 1987; есеји: *Periszkóp*, Н. Сад 1975; *Későn, okosan*, Н. Сад 1989.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Bányai, *Könyv és kritika, II.* Н. Сад 1977; И. Бори, *Књижевност југословенских Мађара*, Н. Сад 1979; L. Gerold, *Jugoszláviai magyar irodalmi lexikon (1918-2000)*, Н. Сад 2001.
Јанош Бањаи
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Иштван
**ВАРГА, Иштван**, редитељ (Суботица, 28. VII 1920 – Нови Сад, 5. V 1997). Дипломирао 1952. на Академији за казалишну умјетност у Загребу у класи Бранка Гавеле. Након тога добио је ангажман у суботичком Народном позоришту (Népszínház), у којем је радио до преласка у Радио Нови Сад (1958), где је постављен за главног редитеља Драмске редакције Програма на мађарском језику. На тој функцији остао је до пензионисања (1980), након којег се потпуно повукао из јавног живота. За потребе Радио Новог Сада режирао је бројне и различите програме, од радио-драма до васпитно-образовних и литерарних емисија. Најзначајније позоришне режије остварио је у суботичком позоришту: *Кандида* Г. Б. Шоа, *Покондирена тиква* и *Лажа и паралажа* Ј. Стерије Поповића, *Господа Глембајеви* М. Крлеже, *Валцер Титаник* Т. Мускатескуа, *Сан летње ноћи* В. Шекспира, *Ревизор* Н. В. Гогоља, *Вештице из Салема* А. Милера, *Протекција* Б. Нушића, *На дну* М. Горког и *Победа* Л. Немета.
Каталин Каич
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Иштван
**ВАРГА, Иштван**, виолончелиста, универзитетски професор (Суботица, 22. X 1955). Студије виолончела, започете 1974. на Музичкој академији „Франц Лист" у Будимпешти (виолончело Л. Мезе, камерна музика Ђ. Куртаг и Ф. Радош), после друге године наставио у класи В. Јаковчића на Фaкултету музичке уметности у Београду, где је 1978. дипломирао, a 1982. магистрирао. Усавршавао се у класи М. Жандрона на Париском конзерваторијуму (1978–1980). Каријеру је започео као соло челиста Београдског гудачког оркестра „Душан Сковран" (1980–1984), а потом је био професор виолончела и камерне музике на Академији уметности у Новом Саду (1982–1999) и на ФМУ у Београду (1995). Као оснивач, уметнички руководилац и диригент оркестра *Camerata Academica* (1987–1998) допринео је да овај ансамбл достигне истакнуто место у домену извођења савремене музике. Деловао је као уметнички директор фестивала НОМУС (1997–1999), који је под његовим руководством постао међународни фестивал камерне музике. Од 1999. живи у Будимпешти, где ради као професор виолончела и камерне музике на Конзерваторијуму „Бела Барток" и као члан Ансамбла за нову музику. Деловао је као соло челиста у бројним оркестрима (Мађарски симфонијски оркестар, 1999–2007; Вејнер-Сас оркестар, 1999–2003 и др.), а од 2010. наступа са Оркестром мађарског радија. Његов солистички и камерни репертоар обухвата дела од барокних до савремених стваралаца. Наступа широм Европе, у Јапану и САД, а његове интерпретације забележене су на снимцима радио и ТВ кућа Југославије, Мађарске и Француске. Истакнути домаћи композитори Д. Деспић, З. Ерић и С. Шуклар посветили су му своје композиције. Редовно одржава мајсторске курсеве у Француској, Мађарској и САД.
Ивана Миладиновић Прица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Јожеф
**ВАРГА, Јожеф**, инжењер електротехнике–енергетике, професор (Мајдан, 7. IV 1940). Вишу електротехничку школу завршио у Суботици, дипломирао на Електротехничком факултету у Београду 1964. Докторирао 1980. на ЕТФ у Будимпешти. Усавршавао се у центрима за развој електричних машина у Дрездену и у Москви. Од 1987. је научни саветник. До одласка у пензију радио је на пројектовању и развоју електричних машина у „Северу" где је био шеф конструкције. Паралелно је на Вишој техничкој школи у Суботици предавао предмете из области електричних машина. Развио је седам програмских пакета за прорачуне електричних машина, а има и седам реализованих патентних проналазака из исте области. Био је члан југословенске делегације међународне организације *Interelektro* (1985–1989).
ДЕЛА: „Analysis of the characteristics single phase shaded pole induction motor with two short-circuited auxilary phases", *IEEE Transactions on Energy Conversion,* 1997, 12, 4; *Електричне машине уз примену теорије просторних вектора*, Суб. 2004.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Јосип
**ВАРГА, Јосип**, новинар, преводилац (Чонопља, Бачка, 28. II 1939 – Нови Сад, 3. VIII 1985). Матурирао у српској гимназији у Сомбору 1957, а дипломирао 1962. на новосадском Пољопривредном факултету. Као студент био је уредник у листу *Index*, а затим главни уредник омладинског листа на мађарском *Ifjúság* и заменик генералног директора Издавачког и штампарског предузећа „Форум". У амбасади Југославије у Будимпешти обављао је дужност аташеа за културу и штампу (1971–1974). Основао је у Новом Саду просветни лист *Мисао*, који је водио 1975–1982, када је прешао у Самоуправну интересну заједницу за усмерено образовање. Превео је више књижевних дела са мађарског на српски језик.
ДЕЛА: песме: *Сенкама у загрљај*, Н. Сад 1962.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Ласло
**ВАРГА, Ласло**, новинар (Ада, 11. VIII 1926 – Нови Сад, 11. I 2004). Учитељску школу започео у Новом Саду, а дипломирао 1946. у Суботици. Завршио Вишу педагошку школу у Новом Саду и Високу школу политичких наука у Београду. Био наставник историје у основним школама у Ади и Сенти. Налазио се на дужности повереника за просвету и културу Среског народног одбора. Новинарством се бавио од 1953. у новосадском листу *Magyar Szó*. Главни и одговорни уредник био је најпре у омладинском листу на мађарском *Ifjúság* од 1959. до 1962, а затим је ту функцију обављао у матичном листу *Magyar Szó* (1962–1967). Обављао је више друштвено-политичких функција. Био је секретар Секције за међунационалне односе Савезне конференције ССРН (1968–1971), секретар КПЗ Војводине (1971–1974), заменик покрајинског секретара за образовање, науку и културу (1974–1979) и секретар Самоуправно-интересне заједнице за информисање Војводине (1979--1988). Као члан југословенске делегације 1974. учествовао у Трсту на европској конференцији о националним мањинама. Писао публицистичке чланке у новинама и часописима, претежно из области међунационалних односа и културне политике.
ДЕЛА: „A jugoszláviai magyarság társadalmi-politikai helyzete" (Друштвени положај Мађара у Југославији), *Híd*, 1970, 10–11; „Спотицање једног модела културне политике", *Савременост*, 1973, 3; „Радни човек на периферији културе", у: *Радничка класа и култура*, Бг 1974.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРГА, Растислав
**ВАРГА, Растислав**, балетски играч (Бачки Петровац, 29. IX 1955). Завршио Балетски одсек Позоришнe школe као ученик С. Живанац и Љ. Мишић, у чијој је класи дипломирао 1973. Одмах по дипломирању постао члан Балета СНП и већ 1974. са Ј. Сремац представљао Нови Сад на концерту младих у Љубљани. Усавршавао се у Лењинградској балетској школи „Ваганова" 1974/75. у класи Ј. И. Умрихина. Звање солисте добио је 1979, а првака 1983. Са Ј. Сремац учесник је Сусрета балетских уметника Југославије (1984), а са првакињом Б. Његован учесник Балетских вечери у Сплиту. Доброг изгледа, однегованог манира, технички спреман и поуздан као партнер, постаје носилац главних улога класичног балетског наслеђа. Иако предодређен за лирски, потврдио се и у карактерном жанру и испољио дар за комично. За улогу Алена (Х. Хертл, *Враголанка*, кореограф И. Отрин) добио је 1986. годишњу награду СНП. Међу најбољим остварењима му је улога Песника (Д. Радић, *Балада о месецу луталици*) у кореографији С. Первана. Кроз године сазревања уз партнерке Е. Марјаш, Б. Његован, Е. Милер и О. Сторожук његове интерпретације добијале су на снази и дубини. Поред стандардних кореографија успешно је интерпретирао и дела савремених кореографа. Двадесет година уметничког рада обележио је на сцени СНП 1996. улогом Данила Даниловића у балету *Весела удовица* (Ф. Лехар / А. Шурев, кореограф В. П. Федотов). Играјући главне улоге у представама из репертоара СНП, гостовао је широм Југославије, као и у иностранству. Бавио се педагошким радом у Балетској школи и на Факултету физичке културе (Група за модерну џез игру) у Новом Саду. У више наврата био је уметнички руководилац, тј. директор Балета СНП. Добитник је Златне медаље „Јован Ђорђевић" (1996) и „Искре културе" Културно-просветне заједнице Војводине (2007).
ЛИТЕРАТУРА: В. Крчмар (прир.), *Балет: првих педесет година (1950–2003)*, Н. Сад 2004.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДА
**ВАРДА**, планина на источној периферији Републике Српске, југоисточно од Вишеграда. Простире се правцем северозапад–југоисток, између долине Лима на западу и долине Добрунске реке на истоку. Припада динарском планинском систему. Највиши врхови су Решића Варда (1.388 м), Рујова глава (1.241 м), Клинац (1.233 м) и Калуђер (1.197 м). Западна планинска страна је стрмија од источне. У геолошкој структури преовлађују серпентинисани перидотити. Са северне, северозападне и југоисточне стране су дијабази, рожнаци, пешчари, док у југоисточном делу има и габра. На појединим местима се јављају и амфиболити. Планина је богата водом, дисецирана је бројним долинама потока и обрасла је шумом. Подножје планине је густо насељено, а мала села су грађена и до висина од 1.100 м (Горњи Раванци).
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДА, Гојко
**ВАРДА, Гојко**, архитекта, дизајнер (Београд, 2. VIII 1936). Студирао на Академији за примењену уметност. Почетком 60-их година XX в. добио Фордову стипендију и боравио у Америци, где се упознао са светским лидерима дизајна. По повратку у Београд постао један од оснивача Средње школе за дизајн, у којој je радиo као професор и директор. Предавачку делатност наставио на Факултету за дизајн у Београду. Бавио се дизајном ентеријера, намештаја и индустријским дизајном. Аутор је бројних пројеката југословенских изложби намењених иностранству. Имао је две самосталне изложбе у Београду (1959, 1973) и једну у Новом Саду (1960). Заступник је савременог дизајна и уметности.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАР
**ВАРДАР**, календар који је излазио у Бечу 1880, 1881, 1885, 1886. и 1887. Уредник је био Димитрије Алексијевић; годишта 1885, 1886, 1887. уредио Ђорђе Поповић Даничар. Покренут је као одјек на кумановско-брсјачку буну против турске власти (1879/80), која је била подстакнута српско-турским ратовима. Прилози потврђују српску националну свијест становништва тих крајева и њихово антибугарско расположење. Редовно се прештампавају пјесме из Вукових збирки, уз богат избор мијачке и брсјачке народне лирике. Објављује прозу писану локалним говорима, те ауторску лирику у фолклорном духу. Ђорђе Поповић Даничар доноси историјску грађу о односу Срба и Бугара у Македонији (1885); објављују се хронолошки и статистички прегледи. Садржи богат избор народне лирике, пословица, загонетки и кратких приповиједака. Та се оријентација наставља избором епских пјесама, различитих лирских врста (славских, обредних/хришћанских и обичајних пјесама: богојављенских, биљарских, сватовских), те причица, загонетки и пословица. Уредник пажљиво бира теме интересантне за читаоца с подручја Македоније (нпр., чланак о Стрезу, македонском владару из доба Стефана Немањића), поред тема које потврђују припадност српском народу (слављење крсног имена, славске пјесме и обичаји).
Као издање „Кола српских сестара" наставља да излази у Београду (1906–1914, 1920–1941). Прво годиште (1906) уредили су Иван Иванић и Милојко Веселиновић. Штампан је у тиражу и до 35.000 примјерака, а намијењен је Србима у Македонији. Богат је илустрацијама (слике, графике, фотографије), народним умотворинама (пјесме, приповијетке), умјетничким пјесмама, приповијеткама, чланцима из историје и чланцима о значајним личностима из Јужне Србије. Жене су биле главни сарадници и дистрибутери календара. Међу сарадницима су књижевнице и новинарке: Ј. Димитријевић, Д. Марковић, М. Јанковић, Д. Иванић, С. С. Нешић, Д. Максимовић, те књижевници, књижевни критичари, историчари и етнолози: Д. Илић, Г. Божовић, В. Петровић, М. Кашанин, Т. Ђорђевић, З. Р. Поповић, Ј. Хаџи Васиљевић, М. Веселиновић, А. Крстић, М. Јовановић, П. Кочић, М. Ускоковић, Ј. Скерлић, М. Ћурчин, Ј. Ердељановић, В. Чајкановић, В. и С. Ћоровић, И. Ћипико, П. Јовкић, А. Шантић, С. Пандуровић, М. Цар, И. Војновић, С. Миличић, Ј. Н. Томић. Повремено је имао тематске бројеве (српско сликарство у Војводини, 1941). Редовно је доносио извјештаје о раду „Кола српских сестара", портрeте савремених писаца, а као илустрације – ликове добротвора, значајних историјских, књижевних и црквених личности, историјских и сличних локалитета. Између два свјетска рата изразита је југословенска оријентација у избору прилога и сарадника (С. Грегорчић, Г. Крклец, Х. Ребац, Ђ. Шурмин, Х. Хумо и др.).
ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, *Библиографија српских алманаха и календара*, Бг 1986; С. Војиновић, „Ђорђе Поповић Даничар и ‚Народна библиотека' Браће Јовановића", у: М. Матицки (ур.), *Kњига за народ*, зборник радова, Пан. 1998; М. Матицки, „Бечки календар *Вардар*" (1879–1887), *Вардарски зборник* 1999, 1; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић; Станиша Војиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАР
**ВАРДАР**, лист за политику, привреду и књижевност, који је излазио у Скопљу 1908–1912. и 1914. Власник и одговорни уредник био је Давид Димитријевић, а штампан је у Штампарији Косовског вилајета. Излазио је сваке недеље, а потом четвртком и недељом, те уторком, четвртком и суботом. Покренут је на предлог Живојина Балугџића, српског конзула у Скопљу, а био је орган Српске националне организације у јужним крајевима. Будио је и развијао националну свест, бранио верске интересе, културне тековине националне традиције, истичући проблеме социјалног и економског живота. Први је у јавности подигао глас у одбрану српског становништва у турској царевини и штитио његове интересе, политичка и грађанска права, а критиковао је корупцију и безакоње власти. Због овакве уређивачке концепције лист је забрањиван 1910. и 1913. Штампарија „Вардар" га је је као дневни лист обновила 14. I 1914. под уредништвом Николе Дивљаковића и Стојана М. Дамњановића, а директор листа био је Драгољуб Илић. Турске власти су га више пута забрањивале због критике безакоња и корупције. Сарадници су били М. Ракић, П. Кочић, Г. Божовић, М. Перовић, У. С. Ружичић, Ж. Балугџић, П. Костић, Г. Елезовић, Ј. Ћирковић, Б. Раденковић, С. Симић, В. Трбић у првој фази. После ослобођења Скопља 1912. сарађују С. Пандуровић, Б. Станковић, М. Димитријевић, М. Јовановић, П. Јовкић; а прештампавани су радови Р. Домановића, С. Сремца, С. Матавуља, М. Ракића, П. Поповића. Један број у 1911. посвећен је стогодишњици смрти Доситеја Обрадовића. Због критике српских власти **В.** је после 23. броја (1914) престао да излази.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1995.
Бранка Булатовић; Станиша Војиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАР
**ВАРДАР**, независни привредно-културни преглед, који је излазио у Скопљу од 1. V 1932. до 10. XII 1936, прво три пута недељно, а потом сваки дан. Власник и одговорни уредник био је Милан Стоимировић-Јовановић. Доносио је песме, приче, народне умотворине, сећања, позоришне и књижевне критике. Када је постао дневни лист, М. Стоимировић је био директор, а одговорни уредници: Н. Богдановић, Љ. Д. Лазичић, Ј. Д. Костић, Т. Маневић. Био је југословенске оријентације, а сарадници су били: А. Крстић, П. Ж. Илић, А. Бановић, М. Вучковић, М. Голубовић, Д. Ђ. Денковић, В. Ј. Илић Млађи, А. Јаковљевић, А. Јовановић Коџа, С. А. Јовановић, Д. С. Каписазовић, Ж. Конфино, Ј. Д. Костић, Д. С. Лапчевић, Б. Митровић, Д. П. Љујић, Ж. Петровић, Т. М. Савић, Т. Смиљанић Брадина, Ц. Стефановић, М. Теофиловић, З. Црниловић. Имао је стални додатак „Службени лист Вардарске бановине".
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, „Библиографија српске штампе у Македонији 1908–1941", *Вардарски зборник*, 1999, 1.
Станиша Војиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАРИДИ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/vardaridi-karta.jpg)ВАРДАРИДИ** (Вардарска зона), важан тектонски (под)систем и главна сутура у средњем и западном делу Балканског полуострва. Налазе се између Српско-македонска масе (СММ) на истоку и (осталих) унутрашњих Динарида (УД) на југозападу. Сада се претежно узима да су **В.** композитни терен састављен од главног и западног појаса Вардарске зоне (ВЗ). Између њих су смештени: Кожуф у Македонији и Јадарски блок (ЈБ) у западној Србији.
*Главни појас Вардарске зоне* (ГПВЗ) протеже се од Београда до Солунског залива. Северно од Београда дели се на сремску и банатску грану. Изграђен је од више јасно одвојених формација: (1) Велешка формација је девонске и карбонске старости. То су сјајни шкриљци настали променама седиментних и вулканских стена (филити, серицитски шкриљци, калкшисти, метарожнаци, мермери, амфиболити и др.); (2) Тријаски сјајни шкриљци Копаоника и Фрушке горе су представљени филитоидима, калкшистима, метарожнацима, метадијабазима, амфиболитима и др. Део амфиболита је стар 182–187 Ма (милион година) и потиче од базалта какви се налазе на средњоокеанским гребенима; (3) Офиолитска тела разних димензија међу којима се нарочито истичу велики листови копаоничких серпентинита; (4) Дијабаз-рожначка формација је великим делом офиолитски меланж. У њеном јурском ушкриљеном матриксу хаотично су смештени блокови тријаских кречњака, рожнаца, граувака, дијабаза, габрова и ултрамафита. Део формације је метаморфисан; (5) Преко свих поменутих јединица дискордантно и трансгресивно леже творевине титона и доње креде. То су: (а) спрудни елипсактинијски и ургонски кречњаци; (б) аптишки лапорци са амонитима и (в) флишни и парафлишни турбидити; (6) Завршни седиментни циклус почиње алб-ценоманским кластитима који су гвожђевити и са амонитима. Затим се развијају флишеви туронске, сенонске и, делом, палеогене старости. Њихов континуитет је прекинут средином кампана.
*Западни појас Вардарске зоне* (ЗПВЗ) пружа се паралелно са ГПВЗ до Копаоника. Потом повија према Јелици, Маљену, Зворнику и Козари у (БиХ). У њему се налазе следеће стратиграфске јединице: (1) Тријаски сјајни шкриљци, вулканити и радиоларити; (2) Офиолитска тела од којих је највећа Сувоборско-маљенска серпентинитска маса; (3) Дијабаз-рожначка формација је делом представљена нормалним седиментним и вулканским стенама а делом и офиолитским меланжом. Овај последњи има матрикс са јурским и кредним фосилима и хаотично размештене блокове разних тријаских, јурских и кредних седимената, офиолита и базалтоида. То сведочи о дуготрајном настајању ове формације. У повременим прекидима у њеном формирању таложени су: (4) титонски, доњокредни и горњокредни пелашки кречњаци, старији, са амонитима, а млађи са глоботрунканама; (5) ценомански, туронски и доњосенонски кречњаци са рудистима који су само местимично сачувани. Накнадном транскурентном дислокационом прерадом у целом овом појасу све наведене стене су ушле у виду блокова у састав (6) горњосенонског тектонског меланжа. Преко свега поменутог у северозападној Босни лежи још мастрихтско-палеогени флиш и мајевички еоценски турбидити и олигоценски црвени кластити.
Геолошка историја **В.** почела је у млађем девону. На северној маргини Гондване рифтовањем је отворен издужен океански басен као део Палеотетиса. После формирања велешких седимената и вулканита тај басен је у горњем карбону затворен субдукцијом под СММ. Велешке стене су убране и метаморфисане. Тако је ушао у састав Пангеје. Разарањем Пангеје и почетком отварања Неотетиса у тријасу, прво је наступило рифтно отварања ГПВЗ а затим и ЗПВЗ. У ствари ГПВЗ је био велики Вардарски океан са низом острвских лукова, а ЗПВЗ је био његов маргинални део. У њима су настале басенске творевине: тријаске и јурске седиментне и вулканске стене и офиолитски меланж. У горњој јури почело је дуготрајано интервално затварање океана и маргиналоног басена. Утврђено је пет фаза кимријских субдукционих или обдукционих догађаја (малмски, аптски, мастрихтски, средњееоценски и послеприабонски) раздвојених периодима морске седиментације. ГПВЗ је субдукован на исток под СММ, а ЗПВЗ на север под ЈБ. Ови тектонски процеси су били праћени у оба појаса метаморфизмом и интензивним транскурентним кретањима. Тако је настала савремена имбрикована структура западно--југозападних и југозападних вергентних набора, краљушти и навлака толико карактеристична за **В**. У неогену терени **В.** су разламани и раседани а знатним делом и прекривени млађим седиментима.
ЛИТЕРАТУРА: F. Kossmat, *Geologie der zentralen Balkanhalbinsel*, Berlin 1924; Б. Миловановић, *Геолошко-тектонска скица Југославије*, Бг 1950; L. Kober, *Leitlinien der* *Tektonik Jugoslawiens*, Bg 1952; С. Карамата, *Геолошка еволуција нашег подручја од тријаса до квартара*, Бг 1974; A. Grubić, *An* *Outline of Geology of Yugoslavia*, Paris 1980; S. Karamata, „The geological development of the Balkan Peninsula related to the approach, collision and compression of Gondwanan and Eurasian units", *Geological Society, London, Special Publications*, London 2006.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАРСКА БАНОВИНА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/vardarska-banovina-karta.jpg)ВАРДАРСКА БАНОВИНА**, територијално-административна јединица у Краљевини Југославији. Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја, донетом 3. X 1929, формирано је десет административних целина: девет бановина и, као посебна, Управа града Београда са Земуном и Панчевом. Тиме је замењен ранији систем административног уређења, заснован на постојању 33 области, а извршена парцелизација историјских покрајина. Једна од бановина била је и Вардарска, са седиштем у Скопљу, образована спајањем највећег дела Македоније („Јужне Србије"), делова јужне Србије (пре свега лесковачког краја) и делова Косова и Метохије (срезова: неродимски, гњилански, грачанички, подгорски, шарпланински и горски). Укључење индустријске области Лесковца, која је иначе гравитирала ка Београду, требало је да потврди прокламовану намеру о стварању природнијих економских целина, док су друга решења показала јаснију намеру јачања српског националног елемента у крајевима у којима је била висока присутност национално мањинског и етнички „непоузданог" становништва. Када су Октроисаним (Септембарским) уставом од 1931. границе бановина дефинитивно утврђене, **В.** **б.** је са севера била омеђена Зетском и Моравском бановином, а са истока, југа и запада државном границом према Бугарској, Грчкој и Албанији. Такав геостратешки положај постао је још значајнији крајем 30-их година: уласком италијанских трупа у Албанију априла 1939. и италијанским нападом на Грчку, октобра 1940. Осим тога, непрестани упади бугарских комита и албанских качака, помаганих од других непријатеља југословенске државе, нарочито Италије, бугарских националиста и усташке емиграције, стварали су од овог подручја простор сталне напетости, због које је жандармерија управо ту држала две трећине свог састава, а војска имала и полицијску улогу.
Укупна површина **В. б.** износила је 36.672 км², на којима је, у 44 среза, према попису из 1931, живело 1.574.243 становника, распоређених у 271.873 домаћинства. Захваљујући природном прираштају, број становника се брзо увећавао, те је 1933. износио 1.618.058, међу којима је највише било православних (1.078.072 или 61,6%), потом муслимана (517.282 или 36,8%), римокатолика (12.173 или 1%) и Јевреја (8.124 или 0,4%). Етничка и верска структура трпела је непрестане промене, на које је утицао виши наталитет муслиманског становништва, али и његово исељавање у Турску, а са друге стране прилив српских колониста, чије је досељавање било последица националних, политичких и економских потреба. Из тих се разлога до средине 1940. у ово подручје доселило око 20.000 насељеничких породица. Њихова очекивања, међутим, нису била задовољена, како због нестабилности простора, тако и због његове економске и културолошке запуштености. Упркос природним богатствима, нарочито рударском, привредни напредак био је спор, а бановина се тешко ослобађала навика ранијих векова, укључујући и феудалне норме. Четвртина становништва живела је у варошким срединама, али су, осим Скопља и Битоља, сви градови имали готово четвртину земљорадничког становништва. Поред тога, око 40% становника градова није имало основне хигијенске животне услове. Број индустријских постројења био је мали, те је занатство преовлађивало. Проценат неписменог становништва био је изузетно висок. Према попису из 1931, било је свега 29,1% укупно писмених, с тим што је тај проценат за жене био још нижи – 14,5%. Половина школа је била затворена, јер држава није имала средстава да плаћа учитеље или су били плаћени толико лоше да су сами напуштали службу. Иако је Министарство просвете највише средстава издавало за ову бановину, просветно одељење банске управе у Скопљу имало је најмањи буџет. Током 1936/37. било је укупно 1.260 школа, у којима је учило 145.784 ђака, а предавало свега 3.166 наставника. Постојао је само један факултет, Филозофски, основан 1920. у Скопљу, али и неочекивано велик број позоришта – 12, са Народним позориштем на челу. Тридесетих година издавано је укупно 20 часописа, међу којима су били недељници, месечници, повремена издања и издања на неком од страних језика. У условима у којима је трећина становништва боловала од маларије, 1939. радило је 16 болница и свега 45 лекара. И поред жеље да **В. б.**, као део „кичме српског националног организма", обележене линијом Дунав–Морава–Вардар, буде интегрисана у српски етнички простор, слика је остајала суморна: сва улагања била су недовољна, чиновништво и даље било корумпирано, национални и сепаратистички покрети доживљавали су експанзију, а оптужбе за насилну асимилацију македонског становништва биле све израженије. Даљи историјски развој, међутим, показао је да је македонски народ свој национални идентитет развио и обезбедио једино у Вардарској Македонији, односно у оном њеном делу који се налазио у саставу југословенске државе, за разлику од својих сународника у Пиринској и Егејској Македонији, које су после балканских ратова и I светског рата укључене у Бугарску и Грчку. Насупрот томе, већ у II светском рату најтеже су пострадали српски колонисти из ових крајева. Насиљем квислиншких режима, помогнутих окупационим снагама, најпре су протерани, а потом им је одлуком Министарства унутрашњих послова ДФЈ из јуна 1945. забрањен повратак у Македонију и на Космет.
ИЗВОРИ: *Устав Краљевине Југославије*, Бг 1937; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност*, 1, 1941–1943, Бг 1987; *Југославија 1918–1988*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, 1, 1914–1941, Бг 1988; *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; *Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–2000*, Бг 2001; В. Јовановић, *Вардарска бановина 1929–1941*, Бг 2011.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДАРСКИ ЗБОРНИК
**ВАРДАРСКИ ЗБОРНИК**, издање Међуодељенског одбора САНУ, у којем је 1999–2011. изашло осам књига, а бави се историјом и стваралаштвом Срба у Македонији до 1941. Уредник је Владимир Стојанчевић. Објављује етнографску грађу, мемоаре (Петра Р. Коларевића, Крсте Божиновића, Јована Алексића), студије из историје, историје књижевности, ликовне, музичке и позоришне уметности, те архивску грађу, библиографије (*Јужни преглед*, *Библиографија српске штампе у Македонији 1908–1941* и др.) и биографије српских стваралаца рођених у Македонији. Сарадници су: М. Војводић, С. Ћирковић, М. Спремић, Д. Давидов, М. Сибиновић, З. Т. Јовановић, В. Бован, Д. Влатковић, Б. Лилић, Д. Петровић, Д. Кецојевић.
Станиша Војиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДЕНИК
**ВАРДЕНИК**, стара громадна планина у југоисточној Србији која припада Српско-македонској маси Родопских планина и простире се у дужини од двадесетак километара југозападно од Власинског језера. Северну границу планине чини долина реке Врле (десна притока Јужне Мораве), на западу, југозападу и југу је долина њене притоке – Масуричке реке, а даље према истоку и Варденичке реке. На југу и југоистоку од планине су долине Ржанске и Лисинске реке, које отичу ка Струми и Егејском мору, а на истоку је долина Дејанове реке, која такође припада Егејском сливу. Највиши врхови **В.** су Велики Стрешер (1.876 м) и Мали Стрешер (1.757 м). Као и други врхови на њему, они су уравнати ерозивним процесима, тако да им ширине достижу по 500 м. Северозападне делове планине и западну половину граде палеогени сурдулички грандиорит, кроз који су се пробили неогени кварцлатити. На источној половини планине, поред старијих, прекредних гранитоида срећу се, за њих генетски везани, палеозојски фелдспатизирани и гранитизирани шкриљци, хибридне стене габроидног и амфиболског састава, микашисти и лептинолити. Крајњи југоисточни делови састоје се из серицит графитских и серицит хлористских шкриљаца, са прослојцима калкшиста и мермера. Западна половина планине је прекривена шумом, док на истоку знатне површине заузимају пашњаци. **В.** је планина богата водом. Села су разбијеног типа, лоцирана су на крчевинама и до 1.300 м апсолутне висине. Већа насеља су у подножју планине.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДИЋИ
**ВАРДИЋИ**, средњовековна властеоска породица чији су се поседи налазили на територији Косача. Први члан ове породице познат из извора био је кнез Вукац Вардић који се, заједно са жупаном Богетом, помиње 26. VI 1411. као посланик банице Анке и војводе Сандаља у Дубровнику. Његов син можда је био кнез Радован Вардић који је са старцем Дмитром чинио „славну посаобину" великог војводе Сандаља када су Дубровчани фебруара 1423. примали војводу Радослава Павловића за свога властелина. У више наврата је као посланик Стефана Вукчића боравио у Дубровнику. Заједно са Прибиславом Вукотићем и Ђурђем Чемеровићем боравио је маја 1451. као члан херцеговог посланства у Венецији кнез Иван Вардић. Дубровчани су Радосаву Вардићу и госту Радину августа 1453. обећали 100 дуката уколико пораде на склапању мира са херцегом. Кнежеви Радован и Иван Вардић уписани су као сведоци на повељи од 11. IV 1454, којом се херцег помирио с Дубровчанима и потврдио им старе повластице. Радован је имао сина Павла који је у једном тренутку доспео у турско заробљеништво, па је његова жена Јелена дошла у Дубровник да подигне поклад како би га откупила. Иса-бег је 25. VIII 1466. потврдио да је од извесног Живана примио 550 од укупно 800 златних дуката „за откуп неверника Павла Вардића". У изворима се помиње и Вукашин Вардић из Дрине који је, попут Павла Вардића, остављао поклад у Дубровнику код Андрије Соркочевића.
ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Листине о одношајих између јужнога Славенства и Млетачке републике*, IX, 1890; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I, 1–2, Бг – Ср. Карловци 1929, 1934; Г. Елезовић, *Турски споменици*, I, Бг 1940.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРДИШТЕ → ДОЊЕ ВАРДИШТЕ
**ВАРДИШТЕ** → **ДОЊЕ ВАРДИШТЕ**
# ВАРЕВО
**ВАРЕВО**, село у долини Ибра, на источним обронцима планине Голије, 3 км северно од општинског средишта Рашке. На источној периферији насеља је магистрални пут Краљево – Косовска Митровица. Насеље је дисперзивног типа и простире се од дна долине Ибра на око 400 м, до планинских страна на 660 м н.в. Концентрација кућа врши се ближе друму, где су и неке фабрике суседног града. Насеље се помиње од 1533. Староседеоци су досељавани од почетка XVIII в. из Црне Горе, околине Пећи, Студенице, Новог Пазара и са Пештера. Последње три деценије XX в. број становника је нагло растао. Године 1971. било је 684 становника, 2002. 1.497, а 2011. 1.537 (97,8% Срба). Еволуцијом у приградско насеље Рашке готово целокупно активно становништво (96,3%) ради у непољопривредним занимањима, највише у индустрији (32,1%), а у другим местима радило је 63,4% активног становништва. У селу су месна канцеларија, пекара, млекара, кланица и погон конфекције.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЕНИКА, Новак
**ВАРЕНИКА, Новак**, ветеринар, универзитетски професор (Мркоњић Град, БиХ, 23. VII 1893 – Београд, 3. V 1981). Дипломирао је на Ветеринарском факултету у Брну (1920), а докторирао на ВФ у Загребу (1931). После дипломирања радио је као теренски ветеринар у више места (Гламоч, Приједор) Врбаске бановине. На ВФ у Београду изабран је за ванредног професора (1948) и био је први управник Клинике за породиљство, односно Катедре за породиљство, стерилитет и вештачко осемењивање. Предавао је предмет Породиљство, стерилитет и вештачко осемењивање. Објавио је два универзитетска уџбеника: *Породиљство домаћих животиња – болести вимена* (Бг 1956) и *Дијагностика гравидитета домаћих животиња* (Бг 1960). Научно-истраживачки рад **В.** везан је за дијагностику гравидитета домаћих животиња, пре свега гравидитета крава, узроке неплодности, инфекције домаћих животиња са *Trichomonas genitalis* и примену хормона у гинеколошкој пракси. Посебна област интересовања **В.** била је везана за болести вимена крава и могућности примене механизације муже.
ДЕЛА: „Експериментална инфекција домаћих животиња са *Trichomonas genitalis bovis* (Mazzanti)", *AV*, 1953, 3; „Примена синтетских естрогена у гинеколошкој пракси код крава", *ВГ*, 1954, 8; „Производња млека и контрола здравља вимена", *ВГ*, 1959, 13.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђукић (ур.), *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936-1976*, Бг 1979; Н. Шевковић (ур.), *50 година Ветеринарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1986.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЕШАНИН, Маријан
**ВАРЕШАНИН, Маријан**, барон, генерал (Гуња, Хрватска, 1. II 1847 – Беч, 22. IV 1917). По окончању Војне академије у Бечком Новом Месту 1866. додељен је 78. пешадијском пуку „Витез од Градла", у чијем је саставу учествовао у рату са Пруском. Школовање на Ратној школи наставио је после рата да би затим, као натпоручник, прешао на службу у генералштаб. Чин капетана 2. класе стекао је 1872, капетана 1. класе 1876, а чинове мајора и потпуковника 1881, односно 1885. За то време променио је и низ дужности, почевши од даље службе у 78. пуку, службе у Генералштабном корпусу, до дужности начелника генералштаба 9. дивизије. Потом је, од 1885. до 1887, у 75. пешадијском пуку „Фридриха 8. краља Данске" поново обављао трупну службу. Следеће године унапређен је у чин потпуковника и постављен за начелника генералштаба војне команде у Задру. Са даљим уздизањем, у генерал-мајора 1894. и генерал-пуковника 1897, стекао је и више командне положаје. Био је командант 48. и 3. пешадијске бригаде, а затим и 18. пешадијске дивизије. Од 1900. поново је на дужности у штабовима. Најпре је служио у 12. и 15. корпусној команди у Сибиуу и Сарајеву, да би затим, са новим чином (feldzugmeister), постао заповедник Војне команде у Задру. На овој дужности током Анексионе кризе (1908–1909) наоружавао је Албанце за борбу против Србије и Црне Горе. Поглавар БиХ постао је 1909, добивши истовремено, до 1911. и место команданта 15. корпуса у Сарајеву, као и дужност трупног инспектора 15. и 16. корпуса. Након отварања Првог земаљског сабора БиХ у Сарајеву, Богдан Жерајић је на њега 1910. извршио неуспешан атентат. Исте године, на челу трупа, учествовао је у гушењу сељачког покрета у Босанској Крајини.
ЛИТЕРАТУРА: A., *Feldzeugmeister Marian Varešanin von Vareš, Der Oberste Kriegsherr und* *sein Stab*, Wien 1908; В. Ћоровић, *Односи између Србије и Аустро-Угарске у 20. веку*, Бг 1936; В. Скарић, О. Нури-Хаџић, Н. Стојановић, *Босна и Херцеговина под Аустро-Угарском управом*, Бг 1938; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИВОДЕ
**ВАРИВОДЕ**, село у Хрватској, у Шибенско-книнској жупанији, у општини Кистање. Налази се у регији Буковица на Кистањској крашкој површи. Уз северну периферију села су железничка пруга Книн–Задар и локални пут Книн–Бенковац, који село повезује са општинским средиштем, које је 9 км према североистоку. Насеље има линеарну форму и издужено је правцем северозапад–југоисток, уз североисточну границу крашке увале висине око 220 м, док је крашка површ на североистоку висока око 240 м. Број становника износио је 1991. 477 (99% Срба), 2001. 93 (100% Срба), 2011. 127. Српско становништво је избегло или страдало у војној операцији „Олуја" 1995. Младог становништва нема.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИЈАНТЕ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА → СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК
**ВАРИЈАНТЕ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА** → **СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК**
# ВАРИЈАНТНОСТ
**ВАРИЈАНТНОСТ** (лат. *varians*: који се мења, променљив), битна одлика изражавања народне књижевности кроз варијанте (иначице) као особени тип усмене комуникације. Мада се феномен тумачи на више начина, променљивост је последица процеса настанка и преношења умотворина. У ширем смислу, варијанта је свако извођење дела пред публиком. Због непосредног контакта певача/казивача са слушаоцима и околности импровизације, ,,текст" је непоновљив (иако се и феномен импровизације различито тумачи). На жанровско-тематском нивоу, варијанта се одређује као творевина зависна од другог усменог дела (,,праваријанте"), од којег преузима структурне и сижејне особености. Могуће је пратити варијације у оквирима истог поетичког система (епске песме о деоби Јакшића, Првом и Другом косовском боју) и обраде истог мотива према различитим жанровским конвенцијама (бугарштица и предање о пореклу Сибињанин Јанка).
Као последица памћења и симултаности стварања/рецепције, **в.** зависи од: преношења ,,текста" кроз генерације и културне зоне; талента стваралаца; контекста извођења, намене и стилске уобличености дела; жанровских норми. На **в.** утиче заинтересованост колектива за тему, јунака, па и усмени жанр. Удео тих околности истичу Вукова запажања о епском опевању локалних згода. Пошто песме ,,нијесу ни од каки важни и општепознати догађаја, зато се и не разилазе надаље, него ђе постају, ту и остају – док се и не забораве". Када су догађаји и личности од ширег националног значаја, варијанте се преносе током дугог временског интервала. Усмено памћење открива тада честе анахронизме, а некада се варира и карактеризација ликова, условљена тренутком и простором бележења, условима живота, схватањима одређене (социјалне, етничке, конфесионалне) групе, духовном и материјалном културом. Te су промене уочљиве и при поређењу варијаната које истовремено настају у различитим срединама.
Усмени ствараоци су условљени колективним ставовима и погледом на свет. Али, не смеју се занемарити појединачни афинитети и таленат, важан за обликовање ,,текста", чије естетске домете вреднују слушаоци. На то је скренуо пажњу Вук у предговорима (СНП I, IV) и ,,рачуну од пјесама": ,,какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује (...) Рђав певач и добру песму рђаво упамти (...), а добар певач и рђаву песму поправи према осталим песмама, које он зна."
Краће говорне форме лакше се дословно памте и дуже преносе у истом облику. Но, и конструкције пословица илуструју природу **в.**, као и слична загонетања о разним појмовима или различити описи истог појма. Прагматична функција и синкретичност (спој мелодије, плеса, костимографије, кореографије) такође утичу на постојаност ,,текста". Обредни ,,текст" је честица ритуално-магијске праксе, утврђеног редоследа прописаних радњи, са јасним значењем и жељеним (позитивним) последицама. **В.** се огледа и међу овим лирским руковетима, сходно аграрном календару, контексту певања (доба године; етапе опхода; обраћања члановима задруге, флори, фауни и сл.), времену и терену на којем обред живи. Музичке и метричке компоненте боље чувају песме од измена. Сложенија епска структура лакше се мења од лирских стихова, док је највећи степен променљивости прозних врста.
До промена долази и због удела жанровских норми при обради мотива (женидба човека вилом у балади, епици, лирици, бајци, демонолошком и културно-историјском предању). Мада се наративно језгро стабилно одржава и у интернационалном фонду, сиже се реализује према локалним схватањима.
Вук је користио посебне одреднице да би истакао природу варијаната: Опет то, али друкчије, Опет то, мало друкчије, Опет Свети Саво. Штампао их је једну за другом, уз указивање на терен (из Горњега Приморја, из Црне Горе, из Срема). По том принципу је давао и наслове приповеткама, а исти поступак примењивали су сви сакупљачи XIX в. Вукова описна, сликовита конструкција обухвата и променљивост и формулативност усменог стваралаштва.
ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1967; М. Бошковић Stulli, Усмена књижевност, Зг 1978; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Речник књижевних термина, Бг 1985; С. Самарџија, Увод у усмену књижевност, Бг 2007.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИЈАНТНОСТ ЈЕЗИКА
**ВАРИЈАНТНОСТ ЈЕЗИКА**, променљивост, тј. различито испољавање саставних елемената једног језика: јединица и система на разним нивоима структуре, као и облика у којима се он манифестује у географском и друштвеном простору. **В.** je темељно обележје структуре и употребе језика: језици остварују своје комуникацијске и стваралачке функције непрекидно прилагођавајући своје категорије променљивом окружењу (условима артикулације, језичком контексту, физичком и менталном свету и друштвеном животу својих говорника). Резултат варијација у изговору и писању, граматици, лексици, стилу и др. су варијанте – појавни облици истог основног садржаја. Апстрактне јединице гласовних система (фонеме) могу у реализацији имати различите позиционе варијанте (алофоне), нпр. /н/ у речима *Ана* и *Анка*; постоје и акценатске варијанте, нпр\*. Југослâвија/Југòслāвија\*. Аналогно, у писању графеме имају различите алографе, нпр. <a>: a, *а*, A, *A*. У граматици налазимо аломорфе као различита остварења морфема (најмањих јединица са значењем), нпр. {раз-} у *разменити*, *растерати*, *рашчистити*, *ражалостити*; варијанте типа *са нама / с нама*; варијабилан ред реченичних делова, као *Иди кући, касно је / Касно је, иди кући*; итд. Лексика обилује дублетима (*теоријски/теоретски*, *коверат/коверта*). Изразита **в.** одлика је стила, нарочито у смислу степена формалности употребе језика, као код поздрава и ословљавања (*Здраво! / Добар дан! – Девојко/Госпођице – Како си? / Како сте?*). На групном плану језик се раслојава у варијетете – облике одређене географски (дијалекте) или друштвено: образовањем, социоекономским статусом или професијом (социолекте). Генерацијска и родна припадност такође могу бити обележене посебним варијететима (нпр. говор адолесцената или тзв. женско писмо). Mеђу главним типовима варијетета су разговорни, стандардни и књижевни језик, струковни језик и жаргон. Светски раширени језици по правилу манифестују полицентричну стандардизацију, кроз своје националне варијанте (нпр. енглески – британску, америчку, канадску, аустралијску; немачки – немачку, аустријску и швајцарску; француски – европску и канадску; шпански – европску и америчку). За разлику од ових, стандардни српскохрватски је до распада СФРЈ имао такве варијанте у оквиру исте државе. Варијације су синхронијски феномен, постојећи као истовремене могућности: неки говорници или колективи датог језика служе се једним, а други неким алтернативним језичким средствима, било стално било повремено, бирајући одговарајући облик према језичком или ванјезичком контексту (нпр. велико или мало слово, један или други израз сличног значења, народни назив или стручни термин за исти појам, интимни или формални начин изражавања, локални дијалекат или стандардни језик). Синхронијске варијације се разликују од дијахронијских промена између генерација истог језика, услед којих настају старији и млађи облици. При томе су варијације важан узрок језичких промена, најчешће деловањем принципа језичке економије, који се противи нагомилавању синонима без семантичке или стилске специјализације (нпр. новија реч *часовничар* после једног периода варијације потиснула је претходно неутралну реч *сајџија* на стилски маркирану маргину лексичког система, доводећи до промене). Друштвено условљене варијације и промене у језику чине предмет социолингвистике.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, *Социолингвистика*, Н. Сад 2003; Р. Бугарски, *Увод у општу лингвистику*, Бг 2008.
Ранко Бугарски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИЈАЦИЈЕ
**ВАРИЈАЦИЈЕ**, типизирани облик музичке композиције или њеног дела. Утемељен је на принципима развоја који представљају својеврсну синтезу два поступка супротних тенденција: истовремено се остварују и понављање (али не на исти начин) и промена (али не и потпуна). Композиторска пракса препознаје три начина варирања – полифоно, орнаментално и карактерно – а **в.** се јављају као самостално музичко дело, али и као део цикличних композиција за соло инструменте, вокалне, инструменталне и вокално-инструменталне ансамбле или оркестар, па и у музичко-сценским остварењима.
Поред минијатура играчког карактера, омиљени облик композиција у српској клавирској музици XIX в. (до 1914) биле су рапсодије, фантазије, емпромптији и **в.** на народне и популарне градске песме као типични примери салонске музике неговане у богатијим грађанским кућама. Најпознатије **в.** за клавир тога доба су *Варијације на тему „Што се боре мисли моје"* Корнелија Станковића, дело салонско-виртуозног жанра, романтичарског усмерења и са обиљем техничких бравура. У XX в. **в.** за клавир писали су композитори најразличитијих стилских усмерења: Марко Тајчевић (*Варијације на тему у ц-молу*), Карло Кромбхолц (*Варијације на Бетовенову тему*), Драгутин Чолић (у чијим *Варијацијама* је употребљена додекафонска техника), Ерне Кираљ (*Варијације*), Витомир Трифуновић (*Варијације*), Никола Петин (*Варијације на тему Милоја Милојевића*), Боривоје Симић (тема *Варијација* је у духу међумурске мелодике), Василије Мокрањац (*Варијације*), Властимир Перичић (*Варијације*), Душан Радић (*Варијације на народну тему*), Дејан Деспић (*Варијације на међумурску тему*), Петар Бергамо (*Variazioni sul tema interrotto*), Берислав Поповић (*Варијације*), Петар Озгијан (*Варијације*, касније и у ауторској преради за симфонијски оркестар), Варткес Баронијан (*Варијације*), Зоран Христић (*Варијације* сa поднасловом „Бах, Шенберг и би-бап") и др.
Поред **в.** као дела диптиха са завршном фугом (*Варијације и фуга* за клавир М. Милојевића, *Варијације и фугато* *на један Моцартов менует* за клавир Рикарда Шварца и др.) поједини аутори писали су и композиције у облику пасакаље или чаконе као посебних видова полифоних **в**. То су, између осталих, *Пасакаља* за гудаче и *Шакона* за виолину соло М. Тајчевића, *Пасакаља* за гудачки квартет Милана Влајина, *Пасакаља* за виолончело и клавир Д. Деспића, *Додекафонска пасакаља* за виолину соло и *Прелудијум и пасакаља* за дувачки квинтет Мирјане Живковић, *Lugubre Pasacaglia* за гудаче Душана Костића, те *Пасакаља за симфонијски оркестар* Љубице Марић.
У жанру камерне музике бележимо *Варијације* за виолину и клавир М. Живковић, *Варијације* за кларинет и фагот Рајка Максимовића, *Варијације* за флауту, виолу и клавир Срђана Хофмана, *Варијације* за гудачки квартет и *Варијације* за флауту и клавир Е. Кираља, програмске **в.** *Карактери* за кларинет, клавир и 18 удараљки Војислава Костића, као и дело *Blue* за хармонику, харфу и удараљке Предрага Милојковића, у којем је за тему **в.** узета музичка тема из филма *Betty Blue* Жан-Жака Бјенекса, те композицију *Танго* Божидара Обрадиновића – **в.** на тему Ерика Сатија за седам извођача.
Композиција *На селу* П. Коњовића представља прве оркестарске **в.** у српској музици. Дело је програмски конципирано, мелодија песме *Пушчи ме* из Мокрањчеве *Десете руковети* послужила је као тема, а кроз девет **в.** слободно се обрађују њени делови који се неретко једва препознају. Симфонијском оркестру намењене су и *Варијације и фуга на српску народну тему са Косова* Миливоја Црвчанина (тема *Цвекје цафнало* узета је из *Дванаесте руковети* Стевана Мокрањца, а **в.** су замишљене програмски као евокација Косовске битке), те *Симфонијске варијације* Милана Ристића, чија тема садржи све тонове хроматске лествице (али не у смислу додекафонске серије).
На форму теме сa **в.** или пасакаље као дела цикличних инструменталних, вокално-инструменталних или музичко-сценских остварења наилази се у: финалном ставу *Лирске свите* („Из моје домовине") за симфонијски оркестар Карела Направњика; другом ставу *Концерта за виолину и оркестар* Јосипа Славенског (тема **в.** је напев међумурске песме *В Коториби сам се родил*); другом ставу *Првог гудачког квартета у д-молу* („Музика скривених слутњи") П. Коњовића; другом ставу (пет **в.** на народну мелодију *Цвекје цафнало*) *Сонатине* за клавир и у другом ставу *Гудачког квартета* Предрага Милошевића; другом ставу дела *Sinfonia lesta* Рудолфа Бручија; финалном ставу *Симфоније ин сол* Душана Костића; завршном ставу композиције *Sonata antica* за симфонијски оркестар и облигатни клавир Енрика Јосифа; те у другом ставу *Симфонијског епитафа*, кантате за соло сопран, мешовити хор и оркестар Радомира Петровића. У необичније конципираним ставовима/призорима/сценама окосницу чини специфично реферирање на **в.**: први став – *Метаморфозе* (као низ слободних „варијација без теме") *Концерта за оркестар –* „Силуете" Петра Озгијана; трећи став *Микросимфоније* (*Треће симфоније*) Александра Обрадовића; пети став композиције *Пентаптих* за глас и шест инструмената Владана Радовановића; други став свите *Зелена година – народне балетске сцене* Миленка Живковића; сцена напада (трећи чин) опере *Четрдесет прва* Миховила Логара, у којој кулминира драматска напетост читаве опере, а која је изграђена на начин слободне пасакаље.
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Т. Поповић Млађеновић, „Differentia specifica – из композиторске праксе у Београду: Prolegomena (1); Genus proximum. Intentio (2); Differentia specifica. Музички језик (3)", *МТ*, 1995, II; 1996, III; М. Веселиновић Хофман (ред.), *Историја српске музике: Српска музика и европско музичко наслеђе*, Бг 2007.
Тијана Поповић Млађеновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИЈЕТЕ
**ВАРИЈЕТЕ** → **ПОЗОРИШТЕ**
# ВАРИОЛА ВЕРА
**ВАРИОЛА ВЕРА** → **ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ**
# ВAРИЋАК, Владимир
**ВAРИЋАК, Владимир**, математичар, универзитетски професор (Швица код Оточца, Хрватска, 6. III 1865 – Загреб, 17. I 1942). На Филозофском факултету у Загребу апсолвирао је 1887, а професорски испит из математике и физике положио 1888. Прву годину службе провео је у Земунској реалци, а следеће две на Поморској школи у Бакру, годину дана је радио у реалци у Загребу, а потом у Осијеку, где је био професор и разредни старешина Милутину Миланковићу, који о њему у својим *Успоменама* пише са великим поштовањем и љубављу. Докторат из математике са темом о ножишним кривама **В.** је одбранио на ФФ у Загребу 1891, а 1895. хабилитациону тезу из алгебарске анализе и сферне тригонометрије. Наредне године је премештен у Загреб, у доњоградску гимназију, а 1898. постао је учитељ физике и механике на тек отвореној шумарској академији у Загребу. Суплент професорске столице за математику **В.** је постао 1899, а убрзо затим ванредни (1899) и редовни (1902) професор математике на ФФ у Загребу. Пензионисан је 1936, али је све до краја живота остао да ради као хонорарни професор. Школске 1902/03. био је декан, 1921/22. ректор, а 1928/29. проректор. Био је члан ЈАЗУ (од 1894, а редовни 1903), Чешке академије наука (дописни члан 1912, редовни 1920), САН (дописни члан од 1914), Хрватског природословног друштва (почасни члан), Југословенског математичког друштва (почасни члан).
Најзначајнији његови математички радови посвећени су нееуклидској геометрији Бољаја-Лобачевског. У то време то је била свежа, привлачна и изазовна област истраживања. У првим радовима, **В.** је при истраживању користио Поенкареов модел. У каснијим радовима предложио је и разрадио посебан, аналитички поступак. Излагање у шест радова посвећених овој проблематици, у обиму од 175 страна, а који су објављени у часопису *Рад ЈАЗУ* у времену 1903–1909, представља заокружену целину. **В.** одређује једначину праве која пролази кроз две дате тачке, пресек две праве као и угао које оне образују. Изводи образац за удаљеност тачке од праве, а помоћу њега и једначину еквидистантне линије. Спроводи и аналогна испитивања у простору Лобачевског.
Веома брзо по настанку специјалне теорије релативности (СТР), **В.** је уочио одређене аналогије између нове механике и нееуклидске геометрије. Кад се крајем 1909. у немачком часопису за физику *Physikalische Zeitschrift* појавио рад А. Сомерфелда о СТР, у којем је нова теорија интерпретирана уз помоћ геометрије на псеудосфери, **В.** је одмах било јасно да та необична геометрија у ствари репрезентује простор Лобачевског. Већ у првој половини 1910, **В.** је у истом часопису објавио три рада о нееуклидској интерпретацији СТР. Наредне године, он, о истој теми, објављује један рад у часопису за физику, један у *Гласу САН*, и држи предавање на састанку немачког друштва математичара, које је касније преведено на пољски, руски и француски језик. Ови радови представљају основу његовог доприноса нееуклидској интерпретацији СТР, на чему је радио близу тридесет година. Радови **В.** били су запажени у научној јавности тога доба: његови резултати су се појављивали у радовима других аутора и коментарисани од стране познатих истраживача, међу којима је био и сам Ајнштајн. Године 1927. **В.** је учествовао на такмичењу за награду Лобачевског, које је организовало Физичко-математичко друштво у Казану (СССР). На овом такмичењу је добио диплому Физичко-математичког друштва.
Учествујући као истраживач у развоју математике и СТР, **В.** је многа знања из тих области преносио студентима на својим редовним универзитетским предавањима. Уз уобичајена предавања из појединих области математичке анализе (диференцијални и интегрални рачун, теорија функција, диференцијалне једначине, варијациони рачун, елиптичке функције, алгебра), уводио је у наставу нове појмове и ставове који су се управо тада формирали у математици. Тако је држао предавања и из теорије скупова, комплексне мултипликације, геометрије Лобачевског и принципа релативности, геометрије на кугли и псеудосфери, рачун вероватноће, интегралне једначине, тензорски рачун. **В.** се с великим интересовањем бавио животом и радом познатог филозофа, природњака и математичара Руђера Бошковића и о томе објавио двадесетак радова.
ДЕЛА: „Примједбе о једној интерпретацији геометрије Лобачевског", *Рад ЈАЗУ*, 1903, 154; „О трансформацијама у равнини Лобачевског", *Рад ЈАЗУ*, 1906, 165; „Опћена једнаџба правца у хиперболичној равнини", *Рад ЈАЗУ*, 1906, 167; „Еквидистантна површина", *Рад ЈАЗУ*, 1908, 175; „Beiträge zur nichteuklidischen Geometrie", *Jahresbericht der Deutschen Mathematiker-Vereinigung*, 1908, 17; „Бошковићев математички рад", *Рад ЈАЗУ*, 1910, 181; „Über die nichteuklidische Interpretation der Relativtheorie", *Jahresbericht der Deutschen Mathematiker-Vereinigung*, 1912, 21 (преведено на пољски, руски и, не у целини, на француски језик); „О учинку Dopplerovu", *Рад ЈАЗУ*, 1915, 210.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дело српских научника*, 4, Бг 1998.
Милева Првановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРИЦА
**ВАРИЦА**, посебно култно јело које се „вари", кува уочи или на дан Св. Варваре (4/17. децембра). Код Срба у Лесковачкој Морави ова каша се зове варвара, а припрема се од различитих врста житарица. Приликом кувања, док „варица" вари, не долива се вода, а у неким крајевима се и не разговара него се то ради у тишини. Уз то, пази се на коју ће страну да наври јер ће на тој страни жито добрo родити. М. Ђ. Милићевић је забележио како су **в.** кували увече, уочи Св. Варваре, а ујутро су гледали с које стране је наврела, те на тој страни села сејали жито из уверења да ће тамо добро родити. Кувана **в.** се заслађивала медом или шећером и обавезно су је јели сви укућани. Први тањир се одвајао и остављао за Божић. У једном делу источне Србије **в.** прво дају кокошкама и то у кругу начињеном од конопца. У неким местима Србије чувају је до Кокошињег Божића (Св. Игњатија) да би је тада дали кокошкама. Како се **в.** не једе док се не охлади, у народу се и данас говори „Варварица вари (4/17. децембра), Савица хлади (5/18. децембар), Николица куса (6/19. децембар)". У традиционалној култури Срба веровало се у мистичну снагу **в.** па се прво давала нероткињама и старијим женама, а потом су је јели и остали укућани. В. Чајкановић сматра да је **в.** „даровна жртва у својој најчистијој форми" јер се за време њеног кувања о Варином дану говорило „... ми тебе **в.**, а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице и сваке срећице". Ритуал кувања зрневља од различитог жита садржи подједнако аграрне култове и култове предака, а сматра се да је наслеђен из античке културе Балкана, из времена када су га стари Грци и Римљани намењивали, с једне стране, божанствима плодности (Деметра, Кора, Аполон), а, с друге, прецима. И данас део куване каше народ носи на гробље и намењује душама покојника.
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Ђ. М. Милићевић, *Живот Срба сељака*, Бг 1984; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЈАЧИЋ, Јован
**ВАРЈАЧИЋ, Јован**, мајор, књажев ађутант (Драгобраћа код Крагујевца, 1836 – Крагујевац, 20. II 1901). Основну и средњу школу завршио је у Грошници и Крагујевцу. По отпочињању оружаних дејстава, у Револуцији 1848. придружује се добровољцима војводе Стевана Книћанина. Маја 1849. вратио се у Србију и са само 14 година ступио у коњицу. Септембра 1850. постао је каплар, а априла 1853. и поднаредник. Крајем 1858. и почетком 1859. као један од војних представника у име Светоандрејске скупштине, боравио је Букурешту. Том приликом унапређен је у чин потпоручника. У даљем напредовању, октобра исте године произведен је и у поручника, следеће 1860. у чин капетана II класе, а нешто касније, фебруара 1867. постао је капетан I класе. У току првог Српско-турског рата, октобра 1876. унапређен је у чин мајора. Кроз војну каријеру обављао је бројне дужности. Ађутант књаза Милоша постао је у октобру 1859, а командант 2. ескадрона гарде и почасни ађутант у априлу 1860. У народну војску, њену Средоточну команду у Крагујевцу, преведен је у марту 1862. да би осам година касније био постављен за деловођу београдског гарнизона. Марта 1873. враћен је у народну војску, као командант коњице при крагујевачкој бригади, а уочи рата 1876. унапређен је за команданта чачанске бригаде II класе. За помоћника команданта окружне чачанске војске постављен је у новембру исте године, а ту дужност, али у јагодинској војсци обављао је од краја октобра 1877. Од 1880. до 1882. када је пензионисан, био је на месту команданта окружне рудничке војске. Као активан официр учествовао је у оба Српско-турска рата, а као пензионисани, у рату с Бугарском налазио се на положају команданта ужичке војске I позива. Одликован је више пута, а пред крај живота, почасно је унапређен и у чин коњичког потпуковника са правом ношења униформе.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица на прославу шездесетогодишњице Краљеве гарде 1838-1898*, Бг 1898; *Вечерње новости*, 1901, 9, 56, 68.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЈАШ
**ВАРЈАШ** (Variaş), село у Румунији, у Банату, око 10 км јужно од реке Мориш у северозападном делу Тамишке жупаније. Село је на локалном путу који повезује магистралне путеве Темишвар–Арад на истоку са путем Темишвар–Сегедин на западу. Темишвар је удаљен 45 км према југоистоку, а Арад 52 км према североистоку. Железничка пруга Темишвар–Њерав (Nerău) je уз северну ивицу села. Центар je општине којој припадају и два суседна села Кривељ (Gelu) и Тотина (Sânpetru Mic). Богато аграрно насеље окружено је квалитетним пољопривредним површинама. Први документарни помен села је из 1333–1335. у списковима папске десетине под називом Woras/Worais. Касније је постојало у континуитету. Помиње се у Пећком катастигу 1660. и 1666. Године 1718. у селу је било 40 српских кућа, а 1783. било је 2.400 Срба (99,2% становништва). После тога почиње насељавање Немаца и њихов број је до 1920. порастао до 2.280 или 53,5% популације села. Румуни се појављују од 1930. са 115 лица или 2,8% популације, а до 2012. њихов број је порастао на 2.676 или 72,8% популације. У селу је остао 401 Србин (10,9% популације), а ту живе и мале скупине Немаца, Мађара, Украјинаца, Македонаца и Рома. Насеље је плански грађено са основом четвороугаоног облика и са решеткастим распоредом улица. Податак о првој православној цркви не постоји, а списак свештеника датира од 1633. Друга црква је изграђена 1731, а савремена је из 1823. Иконостас је осликао Никола Алексић 1861/62. У њој се чува Јеванђеље штампано у Мркшиној цркви 1562. Католичка црква је из 1793, а румунска из 1990. Први помен о српској вероисповедној, касније државној, школи је из 1753. (угашена 2008), немачка је постојала од 1793, а румунска од 1938. Српско певачко друштво основано је 1902, прва српска читаоница 1904, а 1930. издаване су *Недељне новости* као једини српски сеоски лист у Румунији. У селу постоји дом културе са салом за приредбе. Срби су на губилишту из 1848. подигли крст, а на црквеној фасади су плоче са именима палих у светским ратовима. У парку је споменик совјетским војницима погинулим током ослобађања **В.** у II светском рату.
ЛИТЕРАТУРА: А. Росић, „Варјаш", у: *Из села у село*, Букурешт 1985; S. Bugarski, „Unele evenimente din anii 1848–1849 la Variaş între tradiţie şi istorie", у: *Oameni, evenimente, tradiţii din Banatul de Câmpie*, Timişoara 2007; „Epidemiile deholeră la Variaş, din anii 1831 şi 1836", у: *Oameni, evenimente, tradiţii din Banatul de Câmpie*, II, Timişoara 2007.
Стеван Бугарски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЈАШКА СРПСКА ШТЕДИОНИЦА
**ВАРЈАШКА СРПСКА ШТЕДИОНИЦА**, српска штедионица у Варјашу основана као деоничарско друштво 10. IV 1904. Оснивачи су били истовремено и чланови Оснивачког одбора: ратари Младен Ћирићан, Јован Жупунски, Васа Марић, Радован Бељин, Живко Цоцин, Александар Арсин и трговац Станимир Милутиновић. Оснивачка главница утврђена је на 25.000 круна и састојала се од 250 деоница. Номинална вредност сваке деонице била је 100 круна. Услов за откуп деонице била је уплата 30% номиналне вредности, односно 30 круна. Деонице су уписане до 2. VI 1904. Чланови Управног одбора били су: Јован Ћирков, Васа Марић, Јован Жупунски и Живко Цоцин. Управник штедионице био је Младен Ћирићан, благајник Радован Бељин и књиговођа Станимир Милутиновић. Штедионица је основана на рок од 25 година. Радила је до 1930. с прекидима и угашена је као Српска народна банка д.д. Последњи управник био је Милан Галетин.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Из села у село*, Букурешт 1985.
Јован Пејин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРЛААМ И ЈОАСАФ
**ВАРЛААМ И ЈОАСАФ**, житије, повест, роман о пустињаку Варлааму и индијском царевићу Јоасафу. Будина историја била је узор и образац за настанак дела на грчком језику. Писац би могао бити непознати монах Јован из манастира Светог Саве Освећеног, чије име се понекад везује за Јована Дамаскина. Живот главног јунака Јоасафа прати се од рођења, када му је проречено да ће проживети у хришћанској вери. Настојање оца, цара Авенира, да га сачува у затвореној палати покренуло је код Јоасафа трагање за смислом постојања и налажење правог Бога. У сусрету са пустињаком Варлаамом млади царевић је упознао тајне хришћанске вере прихвативши је као своју. Дело је мозаички грађено и испуњено алегоријским причама налик на древна индијска и источњачка казивања. Истичу се *Прича о четири ковчега*, *О инорогу*, *Прича о три пријатеља*, *Прича о цару и убогом* и *Прича о срнићу*. Љубав између Варлаама и Јоасафа постала је метафора жудње за Христом. Развијени дијалози између Варлаама и Јоасафа и цара Авенира и Јоасафа дају живост ликовима. Најранија ликовна представа Варлаама и Јоасафа код Словена потиче из 1208. у живопису манастира Студенице. Дело је преведено током ХIII в. на српскословенски језик највероватније у Хиландару. Сачувано је десетак српских преписа. Приредио је и на савремени језик пренео Т. Јовановић (Бг 2005).
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Варлаам и Јоасаф", *Гласник СУД*, 1881, L; M. E. L. Lebo, *The Hilandar Serbian Povest' o Varlaame i Ioasafe*, London 1979; И. Н. Лебедева, *Повесть о Варлааме и Иоасафе*, Ленинград 1985.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРНА
**ВАРНА**, село у западној Србији, на јужној периферији Шабачке Поцерине, на левој страни малог тока Думача (десна притока Саве). Кроз село пролази локални пут који повезује општинско средиште Шабац (10 км) са Крупњем, а овде се од њега одваја пут, који води до неколико села у Поцерини. Насеље је дисперзивног типа. У историјским изворима помиње се од 1528. Староседеоци су пореклом из Босне, Херцеговине, околине Јагодине и Чачка. После II светског рата број становника се благо повећавао. Године 1948. било је 1.465 становника, 2002. 1.720, а потом следи смањење 2011. на 1.574 (97,2% Србa). Аграрним занимањима бавило се 55,8%, а у индустрији је било запослено 10,7% активног становништва. У другим местима, највише у Шапцу, радило је 27% активног становништва. У селу су црква, основна школа, месна канцеларија, дом културе, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРНА
**ВАРНА**, место у Бугарској код којег се 10. XI 1444. одиграла битка између пољско-угарског краља Владислава Јагелонца и турског султана Мурата II. Бици су претходили војни успеси Јанка Хуњадија против Турака и крсташки рат који је против њих повео краљ Владислав крајем 1443. уз учешће српског деспота Ђурђа Бранковића. У том рату крсташи су доспели до Бугарске и у повратку однели победу над турским јединицама код брда Куновице између Ниша и Пирота 2. I 1444. У жељи да обезбеди мир који му је био потребан ради сређивања стања у Анадолији, султан је 12. јуна исте године са Угарима закључио мир на десет година. Споразуму се придружио деспот Ђурађ Бранковић у Сегедину 1. VIII 1444, чиме је обновљена деспотовина Србија. На подстицај папског изасланика кардинала Јулијана Чезаринија и Јанка Хуњадија, краљ Владислав одлучује да прекрши мир и да поново крене на Турке и упадне у Бугарску. Деспот Ђурађ Бранковић, задовољан добијеном државом, није учествовао у овом походу. Краљ Владислав је са собом водио 18.000 војника, док су турске снаге бројале 40.000 људи. До окршаја је дошло код града **В.** у Бугарској. После почетног успеха и повлачења Турака, краљ Владислав и кардинал Чезарини су погинули, што је било пресудно да овога пута победу однесе султан Мурат II. Турска победа код **В.** осигурала је доминацију Турака на Балкану.
ЛИТЕРАТУРА: *ВЕ*, 10, Бг 1967; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; *Историја српског народа*, II, Бг 1994; Р. Мантран (прир.), *Историја Османског царства*, Бг 2002; Х. Иналџик, *Османско царство. Класично доба 1300-1600*, Бг 2003; C. Finkel, *Osman`s Dream. The Story of the Ottoman Empire 1300-1923*, London 2006.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРНАВА (Настић)
**ВАРНАВА (Настић)**, епископ, писац (Гери, Индијана, САД, 31. I 1914 – Манастир Беочин, 12. XI 1964). Под именом Војислав 1937. завршио Богословски факултет у Београду. Радио као катихета у Сарајеву, а замонашио се 1940. Борбен и несаломив, остао је у Сарајеву одбивши Павелићеву понуду да буде епископ тзв. Хрватске православне цркве. Хиротонисан је 1947. за викара епископа Нектарија са титулом хвостански и изјавио да је спреман за рат „не за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење душа људских, борба да се оне отму из мрачног смртоносног загрљаја сатанског". Комунисти су се препознали у његовим речима и ухапсили га 25. XII 1947. На суђење је доведен окован ланцима и 1. III 1948. осуђен на 11 година затвора. Казну је издржавао у Зеници, а приликом премештаја у Сремску Митровицу инсцениран је саобраћајни удес у којем је доживео прелом ноге. Пуштен је 1951. на условну слободу коју је проводио у „кућном притвору". Пензионисан и под сталном присмотром власти, живео је у манастирима Гомионици, београдском Ваведењу, Крушедолу и Беочину, али му је било забрањено да долази на богослужења. Умро је под неразјашњеним околностима, због чега се сумња да је отрован. Сахрањен је у манастирском храму, а 2005, због чврстине вере и претрпљеног мучења, канонизован је као исповедник вере.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, III, Бг 1991; С. Јовић, *Свештеномученик епископ Варнава Настић*, Бг 2004.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРНАВА (Росић)
**ВАРНАВА (Росић)**, патријарх српски (Пљевља, 29. VIII 1880 – Београд, 23. VII 1937). Под световним именом Петар завршио Призренску богословију и као питомац Руског синода Духовну академију у Петрограду (1899–1905), где се при крају студија замонашио. По жељи српске владе постављен је за духовника при српском посланству у Цариграду (1905–1910), где је научио грчки и турски. Истовремено радио као учитељ српске деце и уређивао *Цариградски гласник*, једине српске новине у Турској, зближујући Србе из разних држава. Као клирик Цариградске цркве хиротонисан је 1910. за епископа Дебарско-велешке епархије са титулом „главинички", чему је допринела посета краља Петра I Цариграду. Поставио је себи задатак да одбрани српство од бугаризацијe и грецизацијe, а православље од ислама. На том положају остао и за време балканских ратова после којих је постао клирик Српске цркве, оранизовао епархије и управљао целом црквом у Јужној Србији. Повукао се 1915. у Солун, а затим на Крф где су били српска влада и војска. Као делегат Српске цркве и државе присуствовао 1917. Великом сабору руске православне цркве и устоличењу патријарха Тихона, а био је и сведок Октобарске револуције. После пробоја Солунског фронта прошао са српском војском Велес, Дебар и Скопље. Као администратор свих епархија у Јужној Србији извршио је потпуну реорганизацију црквеног живота и 1920. био изабран за скопског митрополита, а 1930. за патријарха српског. Широког интелектуалног видика и духовног замаха, одлучујуће је допринео обнови српске цркве која је, иако уједињена, била исецкана на шест законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја. За кратко време учинио је низ епохалних подухвата. Заокружио је и уредио целокупно законодавство Српске цркве, донети су Устав, Спроведбена наредба, преко 40 правила, правилника, уредаба, начелних одлука и упутстава. Основана је нова мрежа епархија у земљи и расејању. Са Румунском црквом постигао је споразум о црквено-школском животу Срба у Румунији. Наставио је грађевински замах из претходног периода, саградио зграду патријаршије и започео храм Св. Саве на Врачару. Покренуо је или помогао покретање многих црквених листова и мисионарског рада свештенства у парохијама. Бринуо се о положају свештенства и монаштва, као и о уредности и тачности богослужења. Иако је тешко подносио одумирање српске државности, сарађивао је у стварању нове државе с краљем Александром и у његовом убиству јасно видео поткопавање темеља државе, јер није било ауторитета који би га заменио. Одлучно водећи Српску цркву, патријарх **В.** је иступио против конкордата владе Милана Стојадиновића и остао непопустљив сматрајући да он фаворизује римокатолике и ислам на штету осталих верских заједница у Југославији. У јеку те борбе изненада се разболео и под неразјашњеним околностима умро. Сумња се да је отрован јер је исте вечери нестао његов кувар, руски монах, а убрзо су изненадно умрла и два његова млађа брата која су му била у посети. М. Стојадиновић у мемоарима *Ни рат ни пакт* (Буенос Ајрес 1963) помиње патријарха **В.** као благог човека и свог пријатеља: „као за пакост у то време се нагло погоршала болест патријарха Варнаве. Одмах се пронео глас да је отрован", а тог дана када је конкордат усвојен у скупштини, „неком чудном подударношћу догађаја везаних за Конкордат, преминуо је". Стојадиновић одбацује учешће владе у тровању. Патријарх **В.** је сахрањен у старој цркви Св. Саве на Врачару.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Крњевић, „Њ. Св. патријарх српски Варнава", *Братство*, 1937, 7–8; *Живот, рад и смрт патријарха српског Варнаве*, Бг 1937; Б. Ковачевић, „Патријарх Варнава", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве III*, Бг 1991; В. Ђурић Мишина, *Варнава патријарх српски*, Бг 2009.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРОШ
**ВАРОШ** (мађ. *város*: град), прединдустријски тип насеља који је у Србији, без обзира на величину и значај, постојао све до првих деценија ХХ в. Означава и цивилни део насеља формиран око утврђења и самостално мање или мало урбано насеље без индустријских својстава. Током XIX и XX в. појам **в.** – као и њему близак термин град – примењиван је за различите урбане формације. На прелазу из XVIII у XIX в. Вук Караџић дели урбана насеља Србије на градове или војна утврђења, **в.** и варошице са израженим цивилним функцијама, и паланке као мале утврде са малобројном посадом или сасвим мала цивилна насеља. У првим деценијама XIX в. у Србији је постојало 11 **в.**: Алексинац, Гургусовац (Књажевац), Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Неготин, Параћин, Пореч, Сокобања, Ћуприја и Чачак. И места која су очигледно имала моћне тврђаве са знатном посадом и била означавана градовима (Београд, Смедерево, Ужице, Шабац, касније и Ниш) имала су своје „вароши" – цивилне четврти временом развијане око тврђаве. Нека места означавана као **в.** имала су мање али не и увек активне утврде, заостале из претходних времена (Чачак, Ћуприја). Пожаревац је због управне улоге у систему насеља означаван као град мада није имао утврђење. Кључно за одређивање појма **в.** јесте њена оријентација ка занатској производњи и трговини, као и управна, административна и образовна улога за ширу територију. *Закон о томе која су места у Србији вароши, варошице а која села*, познатији као *Закон о местима* (1866), утврђивао је нови систем насеља Кнежевине Србије и успостављао ред у ширењу постојећих већих и оснивању мањих варошица и заселака. **В.** су означавале места у којима су стално пребивале оружане власти, укључујући и Београд. У административно-управној организацији земље, величина насеља и број становника нису имали никакву улогу. Тада је било 17 **в.** (Алексинац, Београд, Ваљево, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Књажевац, Лозница, Неготин, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Ћуприја, Чачак и Шабац), 21 варошица, а сва остала места била су села. Закон је 1885. допуњен чланом да су све **в.** и варошице обавезне да израде „правилан регулациони и нивелациони план". Оснивање берзе 70-их година XIX в. означава почетак индустријализације земље и рађање модерног града у Србији. Мада спор, прекидан ратовима и изолацијама земље, овај процес је претварао некадашње **в.** у савремене градове, па старе **в.** постају средишта појединих индустрија: Лесковац (текстилне), Параћин (стакла), а Крагујевац (војне). За нови тип урбаних насеља, међутим, не употребљава се појам град него **в**. По државопису Србије из 1884. и попису из 1910, као **в.** се воде градови у данашњем смислу речи, укупно њих 20 (Београд, Шабац, Ваљево, Ужице, Чачак, Крагујевац, Смедерево, Јагодина, Ћуприја, Параћин, Пожаревац, Неготин, Зајечар, Ниш, Крушевац, Пирот, Прокупље, Лесковац, Врање и Алексинац). Док *Грађевински закон* Краљевине Југославије из 1931. разликује град од варошице, Уредба Министарства грађевина из 1932. изједначава град и **в.**, односно, варошицу и трговиште. По класификацији из 1953, **в.** је мања од града, а већа од варошице, трговишта, села и колоније. Данас се у урбаној теорији под **в.** подразумева место за занатску производњу претежно из XIX в., док град означава индустријско место настало у ХХ в. Како појам **в.** у административно-управном језику више не постоји, он у јавном говору практично одумире.
Владимир Мацура
У време османске власти **в.** означава део градске територије изван тврђаве, односно изван градских бедема. У **в.** су се налазиле чаршије и базари испуњени трговачким и занатским радњама, те стамбене четврти – махале. **В.** су биле настањене муслиманима, хришћанима, Јеврејима, Јерменима, Ромима. Како су српски средњовековни градови претварани у касабе (провинцијске градиће) и шехере (веће градове), тако су **в.** постепено прерастале у градске зоне насељене претежно хришћанским становништвом. Београдска **в.**, међутим, тек од краја XVII в. обухвата искључиво хришћанске махале. Подела на махале као градске четврти била је значајна за организовање свакодневног живота. У **в.** су се налазиле џамије, цркве, школе, хамами, каравансараји, јавне кухиње и други објекти.
Мирјана Маринковић
ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. године", *ГГБ*, 1970, 17; Р. Тричковић, „Београдска тврђава и варош 1739–1789. године", *ГГБ*, 1973, 20; Б. Којић, *Стари балкански градови, вароши и варошице*, Бг 1976; В. Мацура, *Урбано планирање у Србији 19. и 20. века*, Бг 1983; M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, III, İstanbul 1983; *Чаршија и градски центар у Србији XIX и прве половине XX века*, Ниш–Краг. 1984; М. Коцић, *Оријентализација материјалне културе на Балкану. Османски период XV-XIX век*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРОШ
**ВАРОШ**, село источно од долине Јужне Мораве, на западним падинама планине Буковик, источно од ауто-пута Београд–Ниш. Са њим је повезано код општинског центра Ражањ, слепим путем дугим 1 км. Насеље је збијеног типа, издужено уз долину Варошке реке (слив Јужне Мораве), на висинама од 270 до 320 м н.в. Распоред улица је мрежаст. Становништво је пореклом из Сврљига. Током послератног периода популација се смањивала. Године 2002. имало је 360 становника, а 2011. 290 (96,9% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 33,9% активног становништва, док је већина осталих (50,8%) радила у другим местима, највећим бројем у Ражњу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб. Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРОШКА БОЛНИЦА
**ВАРОШКА БОЛНИЦА**, прва грађанска болница основана у Београду 1841. Више од две деценије није имала своју зграду, него је била смештена у изнајмљеним кућама. Вишегодишња настојања да болница добије зграду почела су да се остварују 1861, када је кнез Михаило за ту намену поклонио плац који је откупио од Ђорђа Ценића, у тадашњој Видинској улици на Палилули, као и грађевински материјал који је био спремљен за изградњу његовог летњиковца у Смедереву. Део плаца поклонио је и Илија Милосављевић Коларац. Пројекат је израдио архитекта Јован Френцл, по угледу на јеврејску болницу у Берлину, а радове је изводила фирма Јозефа Штајнлехнера. Камен темељац положен је 30. VI 1865, али су се материјална средства за изградњу тешко обезбеђивала. Сама варошка болница имала је прикупљених 10.000 дуката, потрошен је сав новац из болничког фонда Београдског округа – 7.000 дуката, држава је притекла у помоћ са 1.000 дуката, а из еснафских кутија приложено је још 3.000 дуката. Београдска општина је два пута приређивала бал са лутријом „у корист болнице и сиротиње местне", а прилоге су давали и многи грађани, о чему су редовно извештавале *Новине србске*. Болница је свечано отворена 1. V 1868, а први управник је био Јован Валента.
Зграда је зидана опеком, у облику неправилног слова Т и има четири нивоа. У подруму су биле смештене помоћне просторије, а у приземљу и на спрату по два болничка одељења, са укупно 120 постеља. Приликом изградње примењена су интересантна техничка решења којима је регулисана вентилација ваздуха, грејање болесничких соба и снабдевање хладном и топлом водом. У време градње болнице, у Беч су послата два инжењера да изуче вентилациони систем професора Бема, који је био примењен у болницама у Бечу, Прагу и Берлину. Размена спољашњег и унутрашњег ваздуха регулисана је на четири начина: директно – отварањем прозора или само делимичним отварањем прозорских стакала; и индиректно – спровођењем ваздуха кроз систем цеви у зидовима, односно испод пода. Вода је спровођена од палилулске чесме до болничке кухиње, а одатле се шмрком водила до казана на тавану па се цевима спуштала по спратовима. Била је набављена и парна машина од шест коњских снага за грејање воде. Под степеништем се налазила „леденица", у коју је могло да стане „60.000 ока леда". Битан недостатак зграде представљала је лоше решена елиминација отпадних вода, што је већ првих година изазвало поремећај статике грађевине. Године 1910. зграда је имала електричну централу која је била у погону до 1933, а у истој декади је дограђен трем испред главног улаза и уређен је болнички парк. Зграда је имала више доградњи и унутрашњих преправки (након светских ратова, затим 1963, 1976, 1984/85), а током 2010/11. извршена је санација зграде и ревитализација фасада.
Отворена као градска и окружна болница, 1881. прераста у Општу државну болницу, а од 1947. до 1983. целу зграду је користила Очна клиника. Скупштина града Београда, као трајни корисник, доделила је 1984. већи део зграде на коришћење Српском лекарском друштву на неограничено време. Од 1989. је седиште СЛД. У току свог дугог трајања зграда Прве варошке болнице носи сећања на доајене српске медицине – Владана Ђорђевића, Лазу Лазаревића, Војислава Суботића, Ђорђа Нешића и др., који су у њој лечили, подучавали и студирали.
Јелена Јовановић Симић
Фасаде овог архитектонског здања у Улици Џорџа Вашингтона 19 обликоване су у духу романтизма, са применом романичких и готичких елемената. Уз Капетан Мишино здање то је најзначајнији пример романтизма у београдској архитектури. Централни мотив главне фасаде је троугаони забат надвишен лантерном са сатом. Парк око зграде уређен је 1871. и ограђен зиданом оградом према улицама Џорџа Вашингтона и Палмотићевој. По склопу, грађевинским и другим архитектонским одликама, **В. б.** представља високо достигнуће српске архитектуре друге половине XIX в., а по садржају – историјски споменик развоја српске здравствене заштите. Здање је 1964. категорисано као споменик културе, а од 1979. као културно добро од великог значаја.
Биљана Мишић
ИЗВОР: Завод за заштиту споменика културе града Београда.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Валента, „Извештај о раду варошке болнице за 1865. годину", *Видовдан*, 10. II 1866; *Поглед на београдску болницу*, Бг 1868; В. Ђорђевић, *Санитетски послови у Србији*, Бг 1872; Д. Ј. Ранковић, „Прва грађанска болница", *БОН*, 1938, 4; В. Станојевић, „Најстарије болнице у Београду, *ГГБ*, 1960, 7; В. Станојевић, „Најстарије болнице у Београду", *ГГБ*, 1969, 7; Ј. Јовановић Симић, „Прва варошка болница у Београду: прошлост, садашњост и будућност", *Наслеђе*, 2009, 10; *Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРОШКА КУЋА
**ВАРОШКА КУЋА**, нови тип куће који се у Кнежевини Србији, после стицања делимичне самосталности 30-их година XIX в., почиње све више градити по угледу на насеља Аустријске царевине. Док је турски живаљ у утврђеним градовима и већим варошицама живео у старим и оронулим бондручним кућама оријенталног типа, бројно новопридошло српско становништво, посебно богати грађански слој из Војводине, желело је да своје нове куће гради по угледу на **в. к.** у Земуну, Панчеву, Новом Саду и другим насељима северно од Саве и Дунава. Предуслов за њихову изградњу био је да се постојећа насеља, села и варошице урбанизују и добију правилну регулацију по угледу на насеља Хабзбуршког царства. Пошто се турско становништво иселило, кнез Милош је започео процес трансформације у већим насељима (Брусница, Пожега, Чачак) и паланкама (Ћуприја, Крушевац). Почетни период урбанизације у којем су се оснивала нова насеља трајао је од 1831. до 1861. Она су настајала на слободном терену, уз стара насеља, на основу планске композиције, по угледу на рационалне класицистичке схеме европског урбанизма (Пореч, Пожега, Лозница) или су се постојећа насеља регулисала исправљањем затечене неправилне структуре (Чачак). Кнез Милош је у спровођењу овог процеса ангажовао инжењере из Аустрије (Франц Јанке, Франц Барон Кордон), који су у српску средину непосредно пренели европска искуства развијана крајем XVIII и почетком XIX в. Ова урбанизација добилa је законски оквир Указом о збијању и ушоравању села (1839), што је подразумевало широке и праве улице дуж којих су зграде постављане на регулационој линији по угледу на насеља у Војводини. У Београду већ од 1835. започиње трансформација простора око Велике пијаце, дуж некадашње Горње чаршије (данас Васина улица). На овом потезу, код некадашњег Градског поља, а према Тврђави, Цветко Рајовић је 1836–1838. подигао своју кућу према плановима државног ижењера Јанкеа (Узун-Миркова 14). Ова приземна угаона зграда, у којој је касније била Реалка, имала је бочни пролаз и двотрактну унутрашњу структуру, са собама дуж средишњег ходника. Рајовићева породична кућа обликована је по угледу на сличне у средњој Европи; имала је веома сведене и хармоничне али репрезентативне и чисто класицистичке елементе са наглашеним низом стубова и пиластара. Истовремено, на Великој пијаци, кнежев брат Јеврем Обреновић подигао је према плановима баумајстора Карела Арента спратну зграду веома репрезентативне класицистичке архитектуре, са наглашеним лучним отворима и тимпаноном на средишњем ризалиту. У близини се налазила и кућа Томе Вучића Перишића, спратна **в. к.** западњачког типа, грађена са масивном конструкцијом у опеци. Све ове зграде изграђене до средине XIX в. формирале су континуални репрезентативни улични низ **в. к.** забележен на бројним ликовним приказима. Други значајни потез био је Савска варош дуж Савског пристаништа (данашња Карађорђева) и правац ка Теразијама, са Господском улицом (данас Бранкова и Призренска). На пристаништу су подизане спратне пословно-стамбене зграде у низу, са дућанима у приземљу и становима на спрату (Карађорђева 37 и 39). Оне су, у масивној конструкцији или у комбинацији са бондручном, имале скромна класицистичка обележја и сведочиле о потпуном преузимању западњачког градитељства. За будући развој Београда посебно је значајна одлука кнеза Милоша да заснује нови Београд на простору некадашњег села Сава-мале и западног Врачара; током 1833/34, он сам одабира земљиште и започиње изградњу државних здања по угледу на европска класицистичка здања. Оснивање нове вароши започиње 1835, просецањем нових улица, Савамалске и Абаџијске, које су је повезивале са старом Српском вароши унутар шанца код Варош-капије. Кнежева жеља је била да оне прерасту у нове трговачке и занатске улице, уместо чаршија у старој вароши. У Абаџијској чаршији су премерене парцеле (широке око 13 м), на којима је требало да се изграде зграде по угледу на европске трговачке улице. Оне би формирале континуални улични низ и имале приземље или приземље и спрат, са дућанима и занатским радњама уз улицу, а стамбене просторије за власнике на спрату или у дворишту (поједине зграде у данашњој улици Краљице Наталије). Нови плацеви бесплатно су дељени државним чиновницима који су на њима градили релативно мале приземне куће у масивној конструкцији од опеке, са два тракта просторија ка улици са собама и дубоким дворишним једнотрактним крилима са кухињама и помоћним просторијама. Карактеристични примери ових малих породичних кућа насталих у каснијем периоду јесу кућа породице Јовановић у Бирчаниновој 24 (око 1880), кућа у улици Кнеза Милоша 49 (1870–1880) и кућа предузимача Гајзлера у Светозара Марковића 66 (1876).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Максимовић, *Урбанизам у Србији*, Бг 1938; *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006.
Мирјана Ротер Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРОШЛУК
**ВАРОШЛУК**, село у средњем делу Босне, у Федерацији БиХ, смештено на североисточним обронцима планине Радаљ, јужно од долине реке Лашве, у непосредној близини градића Турбе. Општински центар Травник је око 10 км источно од села. Насеље је збијеног типа, а куће су концентрисане дуж два локална пута на висинама 630–700 м. Током послератног периода број становника је растао. Године 1948. имало је 301 становника, а до 1991. број је порастао на 736, од којих 88% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: К. Папић, *Травник – град и регија (Прилог познавању средњобосанског простора)*, Травник 1975.
Тијана Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРТАБЕДИЈАН, Миодраг
**ВАРТАБЕДИЈАН, Миодраг**, сликар, графичар, професор (Младеновац, 23. V 1933 – Београд, 8. IX 2009). Дипломирао 1958. на Академији примењених уметности у Београду, на Одсеку графике. Постдипломске студије завршио 1961, а од 1959. радио као технички и уметнички уредник у бројним новинама, листовима и издавачким кућама. Од 1992. уметнички је директор графичко-издавачког предузећа „Интерпринт" и редовни професор Више политехничке школе у Београду. Његова првенствена интересовања су графички дизајн и дизајн књиге, илустрација и графика. Илустровао је књиге за децу и одрасле, дизајнирао плакате, бавио се знаковима и логотипима. Графички је обликовао преко 300 фотомонографија земаља, градова као и књига из области уметности и културне баштине. Самостално је излагао више од 40 пута у земљи и у иностранству и учествовао на преко 250 групних изложби. Стваралаштво **В.** прожето је његовим јерменским пореклом, духом краја где се родио и одрастао. Његово сликарство заснива се на археолошком доживљају различитих култура. Користи елементе преузете из древне јерменске уметности, пре свега архитектуре и рељефних преплета, као и српског наслеђа, стећака и крајпуташа. Визуелне утиске митских токова историје претвара у симболе уграђујући их у лирско-мисаону ликовну представу. При опреми књига **В.** сопствено знање и прецизан израз графичара усаглашава са композицијом, бојом и сликом. Резултат су књиге чији савремени геометријски дизајн почива на особитој хармонији постигнутој усклађеношћу слике и текста као резултату познавања и истраживања вековног искуства древних илуминатора. Добитник је 85 награда и признања за графички дизајн и ликовне уметности, међу којима су награда „Златно перо" (1976), откупна награда Октобарског салона (1980) и Награда за животно дело (2000).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, *Миодраг Вартабедијан Варта: изложба Вартографије*, Париз 1992; Н. Кусовац, „Српско–јерменски духовни мостови (О породици Вартабедијан)", у: *Миодраг Вартабедијан Варта и његова сликарска породица*, Бг 2006.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАРУХОВО ОТКРОВЕЊЕ
**ВАРУХОВО ОТКРОВЕЊЕ**, старозаветни апокриф из I или II в. Познат само у грчкој, етиопској и словенској традицији, унет је у грчки превод Старога завета, Септуагинту. Кроз дијалоге откривају се небеске тајне. Испуњен је приказима фантастичног Варуховог путовања небесима којима га проводи анђео Пануил. Издваја се сцена грађења Вавилонске куле, присутна оскудније и у Првој књизи Мојсејевој (11, 7). Међу словенским преписима постоје три верзије, познате и на српскословенском. У једној се говори о Нојевом налажењу лозе после библијског Потопа и њеном засађивању, у другој на почетку стоји део из *Јеремијиног плача*, а у трећој, названој руском, ђаво се претвара у црва како би га змија прогутала и унела у рај. Од осам сачуваних српских преписа најстарији је из треће четвртине ХIII в. у Зборнику попа Драгоља, данас у збирци Народне библиотеке Србије, бр. 651.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Откривење Варухово", *Старине ЈАЗУ*, 1886, VIII; Т. Јовановић (прир.), *Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима*, Бг 2005; Т. Јовановић, „Посебна варијанта Варуховог откровења у српском препису с почетка XVI века", *Slavia* (Praha), 2009, 78, 3–4.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА
**ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА**, црквена, источнохришћанска установа византијске цивилизације чији су мисионари обратили у хришћанство многе народе: Србе, Бугаре, Русе и друге Словене, као и Готе, Хазаре, Арабљане, Етиопљане, Јермене, Персијанце, Аваре, Грузијце, Нормане. Термин је начињен по угледу на титулу византијског цара, јер у „васељени" (насељени део земље) може да буде само један врховни владар – византијски цар, те један врховни поглавар православне цркве – патријарх цркве у Византији, који резидира као епископ у Константинопољу/Цариграду. Титулу васељенског патријарха није користио све док је трајала велика и моћна византијска држава, а смањивање државне територије погађало је **В. п**. Током Четвртог крсташког рата (1202–1204) Византија је заувек изгубила власт на десној обали Дунава, али патријарх настоји да своју власт прошири и ван смањене територије државе. После пада Цариграда 1204. својој титули званично додаје епитет „васељенски" (oijkoumenik"), иако ниједан канон то не подупире.
Хришћанство у Византији проповедао је, по предању, апостол Андрија, али је епископ у првим вековима био потчињен митрополиту Ираклиона у Тракији. Када је почетком IV в. на месту Византа цар Константин Велики изградио Константинополис и одредио га за престоницу царства, тј. други Рим, епископ града стекао је велику црквену и политичку важност. Ранг и јурисдикцију константинопољског (код словенских народа названог цариградског) патријарха одредили су Васељенски сабори. Други васељенски сабор (381) 3. каноном доделио му је првенство части одмах после Рима, тј. ранг другог епископа у хришћанском свету. Првенство подразумева једино право части (jus honoris), али не и право власти (jus potestas), које и даље у православном свету припада једино Васељенском сабору. Четврти Васељенски сабор (451) додао му је 28. каноном епархије Тракије, Мале Азије и Понта. Покушаj грчких теолога да натегнутим тумачењем 28. канона власт патријарха протегну над Једном, Светом, Саборном и Апостолском црквом, тј. над целом Православном црквом, није никада прихваћен. Његову власт над собом не признаје ниједан од источних патријараха.
Јурисдикција **В. п.** на Балканском полуострву ограничавала се на његов источни део, а западни део налазио се под јурисдикцијом Рима. Незадовољан што га римски епископ (папа) није подржао у борби против икона, цар Лав III одузео је 732. Балканско полуострво од Рима и потчинио га Цариграду. У XI в. под његову јурисдикцију осим Грка у византијском царству улазе и хришћани северне Африке, јужне Италије, Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и територије данашње Румуније са преко 600 епархија. Расколом 1054. када се Рим одвојио, цариградски патријарх је добио ранг првог у православном свету, што је и данас. На западу је увек постојала жеља да се овлада Цариградом и преузме **В. п.**, у ком циљу су склапане уније којим је признавана власт папе над Истоком. Када им је у Четвртом крсташком походу (1204) успело да освоје Цариград, седиште **В. п.** премештено је у Никеју, али је задржана титула цариградског и васељенског патријарха, а већ 1261. ослобођењем Цариграда патријарх се поново враћа у свој град. Јурисдикција се временом смањила формирањем аутокефалних помесних цркава код Бугара и Срба који су грчку јерархију заменили својом националном. Падом Цариграда 1453. под турску власт нестало је византијске државе, али је **В. п.** у Цариграду постојала и даље иако у турском ропству и оптерећена дажбинама. Каснија турска освајања помогла су јој чак да прошири јурисдикцију. Укидањем Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), цариградски патријарх је успоставио јурисдикцију над српским простором и поставио грчке епископе. Изван његове власти остала је Српска црква у Аустријском царству, која му је признавала првенство части, као што је Карловачка митрополија имала признање како васељенског тако и осталих источних патријараха.
У времену турског ропства, не само у време освајања него и много пута касније, све до XX в., **В. п.** је претрпела велике штете рушењем и претварањем цркава и манастира у џамије, те конфискацијом имовине. **В. п.** је покушавала код турских власти да судским путем врати део имовине, па је правду потражила пред Европским судом за људска права. Турска је пред њим иначе изгубила много спорова, али се турска власт на те пресуде није освртала. Међутим, морала је да изврши пресуду суда у Стразбуру и врати **В. п.** историјско здање од дрвета на острву Бујукада у Мраморном мору у којем је деценијама било смештено сиротиште, те плати 20.000 евра судских трошкова. На ово је принуђена због тежње да буде примљена у ЕУ. Тренутно **В. п.** потражује још 23 непокретности: школе, цркве, манастире и припадајуће земљиште које се налази у Истанбулу или на оближњим острвима у Мраморном мору. Посебна неправда турских власти јесте затварање патријаршијског Теолошког факултета на острву Халки (турски: Хајбелијада) у Мраморном мору близу Истанбула. После једног и по века рада власти су га 1971. затвориле под изговором да држава мора да контролише рад приватних верских школа. У ствари, то је била последица заоштравања односа са Грчком пред војну интервенцију и поделу Кипра. Патријарх Вартоломеј је ово питање покренуо и изван граница Турске, што му радикални исламисти не опраштају, па су скупљали потписе за протеривање патријарха из Турске. С друге стране, Турска врши извесну уцену тражећи од Атине да повећа број наставника у Вишој школи „Џелал Бајар" у Комотинију, месту на североистоку Грчке где живи већина муслимана. Такође тражи да се отвори џамија у Атини, јединој европској престоници у којој муслимани немају где да клањају Алаху.
**В. п.** је 1928. предала Атинској архиепископији 49 епархија. Данас, осим Цариграда и епархија у Турској, има у својој јурисдикцији епархије у Додеканезу, Свету Гору, грчке исељенике у Северној и Јужној Америци, Европи и Аустралији, те неке украјинске и руске епархије у Европи и Америци, са око 5,5 милиона верника. Првенство части у православном свету остало је и даље у пуној важности. Пуна титула гласи: „Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски патријарх, Господин, Господин...", а седиште је у Цариграду, у делу који се зове Фанар. Синод сачињава 12 сталних и 14 изборних митрополита. Има Богословски факултет Часног крста у Бруклину (Њујорк) и Духовну академију која од 1997. ради при Патријаршијском и православном центру основаном 1966. у Шамбезију код Женеве. Задржала је многе од средњовековних титула и звања која су без значаја и функције. С обзиром на то да кроз историју сва четири источна патријарха (Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим) наступају сложно, није чудо што се у српској литератури понекад говори о „четири васељенске патријаршије".
**Односи В. п. и Српске цркве.** Пролазили су кроз разне фазе, често у зависности од политичке ситуације или личности патријарха. У односима **В. п.** са Српском црквом присутне су две тежње. Било је периода када је **В. п.** била доиста на висини свог задатка и свог имена. Тада је наступала без предрасуда, приступачна свим народима и језицима, као у време када су Кирило и Методије послати да проповедају словенским народима. Такође је **В. п.** примила просветитеља српског Св. Саву и помогла му у организовању Српске цркве, па је 1219. издала томос о самосталности Српске цркве, тј. Жичке архиепископије. С друге стране је било повремених или трајнијих неспоразума, као кад је 1232. патријарх Герман II у једном писму набројао савремене му православне народе: Грци, Етиопљани, Сирци, Иверци, Лази, Алани, Готи, Хазари, „небројене множине Руса и победама прослављено племе Бугара". Не помиње Србе и Румуне, иако су Срби вековима раније крштени и деценију и по раније добили сопствену црквену организацију.
До озбиљног разлаза дошло је 1346. после прогласа српског царства и патријаршије, али је то била државна политика која је на државном нивоу разрешена. Патријарх Калист по наговору цара Јована Кантакузина искључио је 1353. Српску цркву од осталих помесних православних цркава, али је деценију касније покушао измирење. Коначно измирење и повлачење одлуке о анатеми деспот Угљеша је остварио 1371. за своју област, а кнез Лазар 1375. за целу Српску цркву.
Нова ситуација настала је турским освајањем које је подједнако угрозило и српску и грчке цркве. У тој ситуацији Грци су се боље снашли познајући турску подмитљивост. Како се турска власт са југа ширила и смањивала српску државу, тако је Охридска архиепископија ширила своју власт преузимајући српске епархије и смањујући јурисдикцију српске цркве. То су правдали канонском праксом када у једној аутокефалној цркви настане нередовно стање, онда је друга дужна да уђе и заведе ред и поредак. Мешање Охридске архиепископије требало је да престане када су Турци заузели целу Србију, јер су се обе црквене организације нашле у истој држави. Како се то није десило, у Србији долази до покрета за ослобађање од охридске власти и успостављање српске патријаршије, која је замрла али није била укинута турским ропством. На чело акције стао је смедеревски митрополит Павле који 1528–1541. обнавља патријаршију и хиротонише српске епископе. Заузимањем Мехмед-паше Соколовића, Турци су Србима учинили уступке, па 1557. дозвољавају обнову Пећке патријаршије.
Обнова Српске цркве није наишла на добар пријем код **В. п**. Већ 1570. патријарх Митрофан III (1565–1572, 1579–1580) са својим синодом доноси одлуку о потчињавању Охридске, Пећке и Трновске цркве, али је то остало само на папиру. Патријарх Јеремија II (1572–1579, 1580–1584, 1587–1595) крајем XVI в. покушава да укине Пећку патријаршију сматрајући лошим што су својевремено све те цркве признате аутокефалним, те да је под Турцима настало повољно време да се оне поново потчине цариградском престолу. Одузимање независности Српске цркве значило је за Србе губитак последње линије у одбрани њихове народности.
Антиохијски патријарх Макарије (1648–1672) оспоравао је српском патријарху Гаврилу I (Рајићу) право на титулу патријараха, јер то могу само епископске катедре које су основали апостоли: Јерусалим, Антиохија, Александрија и Цариград. Тражио је од Руса да Гаврила титулишу само као архиепископа. Митрополит Пајсије из Газе тврдио је 1664. у Москви да пећки патријарх Максим Скопљанац није прави патријарх, јер није посвећен од васељенског патријарха него је звање купио од Турака. Сви патријарси морали су за своје берате да плате султану. Руси у оба случаја нису послушали Грке и оба поглавара српске цркве титулисани су као патријарси иако нижег ранга од источних. Васељенски патријарх Гаврило III (1702–1707) издао је 1702. окружницу свим православним хришћанима да пећки и охридски поглавари нису прави патријарси, забрањује да их таквима сматрају и прети анатемом ко се огреши о његово наређење. Ипак, деценију касније васељенски патријарх Јеремија III (1718–1726) стао је на страну српског патријарха Мојсеја (Рајовића) и протерао грчког монаха Тимотеја из манастира Ивирона, који је од Турака купио пећки патријаршијски трон и почео јурисдикцију.
Почетком XVIII в. **В. п.** напушта узвишену васељенску мисију и постаје испостава тесногрудог грчког шовинизма. Грци су тада православље изједначавали са јелинством, планирали су ослобађање Балкана од Турака и оснивање грчког царства (неојелинизам), нове Византије, у које осим грчких територија треба да уђу Србија, Бугарска, Влашка и Молдавија. Идеја обнове Византије била је у складу са „грчким пројектом" руског државника Потјомкина. **В. п.** постаје носилац „велике грчке идеје" са чисто политичким циљевима, а на том путу сметња су били словенски и румунски народи, а сметња би била уклоњена уколико се ти народи денационализују и грецизирају. Зато се по Бугарској и Јужној Србији / Македонији отварају грчке школе, насрће на словенске монахе у Светој Гори, спаљују словенске књиге, бришу српски натписи на живопису, забрањује се Србима слављење крсног имена. Словенске језике и словенско појање сматрали су варварским. Ученог српског монаха Дамаскина осудили су 1654. на Светој Гори и натерали га да сузних очију спали своје књиге, а њега окованог предали Турцима од којих се избавио тек када су Срби исплатили велики откуп. У једном запису непознати монах се жали: „Ох, беде од лукавог рода грчког". У јесен 1641. патријарх Пајсије је путовао у Цариград и једва успео да сачува патријаршију од Охридске архиепископије, која је поново покушала да је стави под своју јурисдикцију. Покрет неојелинизма довео је до сукоба Грка и негрчких припадника православне цркве у Турској. У Молдавији су наметнули грчке кнежеве, што је Грцима донело превагу и у молдавској јерархији. Грчке владике и свештеници снажно су укључени у грецизацију Молдаваца и Румуна. Ипак, Молдавци су се брзо освестили, па 1752. забрањују да Грци буду епископи у Молдавији. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса 1766. султан је укинуо Пећку патријаршију с образложењем да је то једини начин да се код Срба заведе поредак и онемогуће устанци у будућности. Поново су дошли епископи Грци, звани фанариоти, које српска историја памти по злу, јер почињу грецизација и беспоштедно експлоатисање српског народа. По укидању српске патријаршије Грци стално узнемирују Хиландар и отимају имања, српске књиге из манастира Св. Павла продају и избацују. Бацају у тамницу или предају Турцима монахе који бране свој језик и своје књиге.
Стварање српске митрополије у Београду 1830. и добијање самосталности 1878. подстакло је Бугаре да оснују Егзархију, која такође Србима није донела никакво добро. После анексије Босне и Херцеговине (1908) поново је дошло до затегнутих односа. У Београду је 1908. покренут лист *La question Serbe* (Српско питање), који је на француском језику обавештавао европску јавност о српској политици и правима српског народа. У једном броју лист је писао о праву Срба да васпоставе своју патријаршију, али је орган **В. п.** Ekllhsiastikhv Alhvqeia (Црквена истина) жустро реаговао и опорим тоном побијао да је Пећка патријаршија била заиста патријаршија и порицао Србима право да је васпоставе. Саму идеју о томе назвао је „нечувена дрскост" и „неуљудност" износећи многе неистине. Митрополит Димитрије (Павловић) дао је одговор у органу Архијерејског сабора *Гласник Православне цркве у Краљевини Србији* с опширним богословским и историјским доказима у корист Српске патријаршије и подсетио да **В. п.** не испуњава обећања која је дала о постављању српских архијереја по Јужној Србији / Македонији. Први светски рат прекинуо је дискусију, а у новим околностима после њега Срби су обновили своју патријаршију. У томосу којим је **В. п.** 1922. признала васпостављање српске патријаршије у образложењу је записано: „начин поступања нашли смо да је у сагласности више са црквеном икономијом (опортуношћу), него ли са прецизношћу канонског реда. Јер за унапређење које од помесних светих Божијих цркава на степен достојанства патријаршијског потребна је одлука Васељенских сабора, као што нам сведоче примери Отаца". Прихватањем оваквог гледишта постојале би само четири источне патријаршије (све четири грчке), а руска, српска, бугарска, јерменска, румунска биле би нижег ранга (архиепископије, митрополије).
Српска црква никада није оспоравала првенство части васељенског патријарха, а српски патријарх га помиње на свим богослужењима. Митрополит Михаило јој указује поштовање ословљавајући је са „Дична мајка велике Христове цркве" и „Узвишени престо Константинова града, од куда јарко светли истина, правда и величије православија". Многи од поглавара Српске цркве посетили су **В. п.** почевши од Св. Саве па до патријараха Германа и Павла.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Ружичић, *Кратак историјски преглед узајамних одношаја између српске и грчко-цариградске цркве и њихових претставитеља првог времена њиховог познавања па до данас*, Бг 1875; Н. Дучић, *Васељенска патријаршија и српско црквено питање*, Бг 1897; С. Тројицки, „Юрисдикция царьградского Патриарха в области диаспоры", *Церковные ведомости*, 1923, 11, 12, 17, 18; „О юрисдикции царьградского Патриарха вне границъ автокефальных церквей", *Русская мисль*, 1923, 7–8; „Папистичке тежње код Грка", *Гласник СПП*, 1936, 5–6; S. Runciman, *The Great Church in captivity*, Cambridge 1968; Ј. Зизиулас, „Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама", *Теолошки погледи*, 1998, 1–4; Р. Поповић, *Православне помесне цркве*, Бг 2004.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ
**ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ** (грч. oijkoumenikh; suvnodo"; лат. *universalis concilium*; стсл. vqselEnqskiü sqborq), радни скупови православних епископа из свих земаља, јер старословенски термин васељена (hJ oijkoumevnh gh', terra habitata, vqselEna) означава насељени део земље. **В. с.** нису највиша инстанца у Цркви (у том случају постојали би као тело које непрекидно заседа), они су сама Црква, а пројављују се кроз сабрање свих епископа који представљају целу Цркву. Свештеници и ђакони могу да учествују у раду, а у одлучивању једино ако су заступници свог одсутног епископа. Постоје од самих почетака Цркве јер је саборност њена суштина, па је зато немогуће да буду замењени колективним или инокосним управним органом. Утемељени су примером апостола који су одржали сабор у Јерусалиму (Дап 15, 1–30) и ставом апостола Павла да се сва питања саборно решавају. Доносили су две врсте одлука: догматске, називане орос (ro", finis), које су се тицале праве вере; те дисциплинска правила, називана канони (kanne", canones). Сазивали су их цареви и њихове одлуке својом наредбом спроводили у живот, али нису били царска институција будући да цареви нису имали право гласа. Суштинску ортодоксију не гарантује ни царев потпис нити потписи епископа јер су то спољашњи критеријуми, а унутрашњи критеријум подразумева да саборска одлука у потпуности одговара ономе како је Црква одувек веровала и исповедала. Ортодоксију саборских одлука може да потврди једино свест Цркве када их прихвати. Православна традиција признаје седам **в. с.** одржаних од 325. до 787. и много помесних сабора између и после њих. Први сабор одржан 325. у Никеји, уз присуство 318 отаца, осудио је Арија и формулисао христологију, тј. учење о Христу, а празнује се 29. маја / 11. јуна. Други је одржан 381. у Константинопољу, са 150 отаца, осудио је Македонија и установио пневматологију, тј. учење о Светом Духу, празник 22. мај / 4. јун; Трећи сабор 431. у Ефесу, са 200 отаца, осудио је архимандрита Несторија и формулисао теотокологију, тј. учење о Пресветој Богородици, празник 9/22. септембар. Четврти сабор 451. у Халкидону, са 630 отаца, осудио је монофизитизам и формулисао учење о две природе у Христу. Пети сабор 553. у Константинопољу, са 165 отаца, осудио је јеретичке списе Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и писмо Иве Едеског Марију Персијском, празнује се 25. јула / 7. августа. Шести, 681. и 692. у Константинопољу, са 170 отаца, осудио је јерес монотелитизма, празник 23. јануара / 5. фебруара и 14/27. септембра. Седми сабор, одржан 787. у Никеји, са 367 отаца, осудио је иконоборство, празнује се 11/24. октобра, али служи се у најближу недељу. Првих шест сабора имају и заједнички празник 16/29. јула, али се служи у недељу најближу том датуму.
**В. с.** су поштовани од свих хришћана, а саборски оци призивани су као сведоци у заклетви и сликани у живопису средњовековних цркава. Срби имају неколико храмова посвећених успомени Светих 318 богоносних отаца учесника Првог **в. с.** (325) у Никеји. Значај саборских отаца потврђен је и тиме што у календару постоји неколико празника њима посвећених, од којих се два празнују увек у недељу, пре или после календарског датума. На дан празновања сабора у храмовима читани су ороси и клицано правоверним архијерејима и владарима, а анатемисани јеретици. Срби их призивају у молитвама „Свети оци, никеистији, помозите ми", на многим књигама ономе ко је украде упућено је проклетство „да је проклет от 318 светих отец". У народним свечарским здравицама кличе се „ва славу и чест светије 318 богоносни отаца који у Никеји сабор саборисаше, Арија безумнаго низложише, веру утврдише и нама ришћанима закон предадоше".
Осим богослужбеног песништва и књижевних радова, сабори су били инспиративни и за ликовне уметнике који су у том погледу остварили значајна уметничка и историјска остварења. У Цариграду, у згради званој Милион наспрам цркве Св. Софије, све до 767. постојао је фреско-приказ првих шест **в. с**. У цркви Рођења Христовог у Витлејему били су у зидном живопису представљени сви **в. с**. Фреско-приказ сабора трајао је све до пред крај XVI в., о чему постоје сведочанства у многим путописима. У трпезаријама светогорских манастира и у притворима светогорских храмова и данас има много фреско-изображења свих седам **в. с**. Светогорски иконографски приручник JErmhneiva th'" zwgrafikh'", настао у Светој Гори у X--XI в., посветио је један одељак иконографском приказу **в. с**.
У српским манастирима такође је било много иконографских приказа **в. с.**, а од тог богатства нешто је и сачувано. Тема **в. с.** јавља се као омиљена тема у епископским и архиепископским црквама. То је био начин да се у катедралним храмовима илустративно прикаже брига црквених власти за очување и одржање правоверја. У припрати Сопоћана најстарији ликовни приказ **в. с.** налази се одмах уз старозаветне догађаје од Аврама преко Јосифа, затим Христове генеалогије до времена ране црквене историје. На горњим деловима источног зида насликано је свих седам **в. с**. Уз њих је придодат и сабор Стефана Немање против богумила. У Ариљу је то поновљено: Аврамова жртва, Лоза Јесејева, **В. с.** и сабор Стефана Немање. На сцени Првог **в. с.** светитељ је у полиставриону, погледа упртог у две групе епископа; тај светитељ је вероватно Св. Никола или Св. Ахилије, а под његовим ногама фигура у тамном оделу вероватно је јеретик Арије. Православни епископи су у полиставриону и с ореолом, а јеретички епископи у белим одеждама и без ореола.
У цркви Св. Димитрија у комплексу Пећке патријаршије приказана су само два **в. с.**, али је архиепископ Никодим тражио од сликара да уз стари обичај византијских сликара на тему **в. с.** убаци и српске саборе. Приказани су сабор Св. Саве, који председава скупу епископа говорећи беседу „О правој вери", те сабор Стефана Дечанског који, седећи на престолу, прима свитак (тј. одлуку и поруку са сабора српских архијереја) од Стефана Немање као Симеона Мироточивог, тј. у одећи великосхимника. Због тога је Дечански по мишљењу монаха идеалан владар – на власт је дошао и вољом Цркве.
У своду припрате манастира Дечани сликани су **в. с.** уоквирени календарским сценама свих 12 месеци, са идејом да су сабори суштина Цркве као и календарски свеци. Уз њих је генеалошко стабло Немањића, бранилаца ортодоксије у Србији. Вештији сликар урадио је саборе, а друга група сликара календар. Спој календара и **в. с.** оправдан је чињеницом да се помињу у синаксарима заједно са другим календарским успоменама, али и тиме што чине важну карику у животу Цркве. Смештање у своду средњег брода припрате могло би да има везе са сценом оснивања храма дечанског на источном зиду где су приказани Христос Сведржитељ и ктитори Стефан Дечански и Душан. Није случајно изнад српских краљева сликан Први **в. с.** којем председава цар Константин с којим су се српски краљеви поредили и опонашали га. Насликано је само првих шест сабора јер није било места и за седми. Сви сабори су слично замишљени и приказани: у врху седи цар који је сазвао сабор држећи крст у рукама, око њега седе четири источна патријарха са књигама у рукама (у време сликања Рим није био у јединству са Саборном црквом), около је царева гарда и побожни народ; у суседном пољу су две групе архијереја, једна наспрам друге, правоверни с ореолом и еванђељима, а јеретици без њих. Свака сцена сабора у натпису има објашњење колико је светих отаца било присутно, против које јереси су сазвани и о којем се богословском питању расправљало, а исписана су имена царева и највиших црквених представника код њихових ликова. Најопширнији текст је уз Први **в. с.** Опширни текстови с обиљем података сведоче о жељи да се што верније понове саборске одлуке из синаксара или из Синодика православља који су читани на дан тих сабора. Најбољи уметник дечанске групе живописаца, први међу њима и њихов вођа, сликао је **в. с.** који су иначе тешки за сликање уколико се желело избегавање једноличности и понављање исте композиције од слике до слике. У немањићком периоду у Скопској Црној Гори подигнут је манастир Матејче, који је живописан 1355. непосредно после смрти цара Душана. У њему један од циклуса чине и **в. с**.
Црква је у бурној историји првих векова сачувана уз велике жртве због антихришћанске политике римских царева и фанатизма политеистичке светине. У следећим вековима претња су јој били јереси и расколи, због којих је сазвано седам сабора на којима су учествовали епископи свих пет патријаршија (Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим), али и друге помесне и самосталне цркве. Одлуке сабора сачувале су јединство Цркве и правоверје, па су зато они нашли место у календару и живопису. С друге стране, сцене **в. с.** у храмовима подсећају на саборни карактер Цркве, као и на труд правоверних владара да се очува чистота вере. Српски краљеви се труде да сачувају неповређене црквене догмате, због чега су сликани испод сцена **в. с.** са царем Константином.
ЛИТЕРАТУРА: М. Парента, „Сазивање Васељенског сабора", *Гласник СПП*, 1924, 15; М. Чанак Медић, *Свети Ахилије у Ариљу*, Бг 1982; А. В. Карташов, *Васеленски сабори*, I–II, Бг 1995; Б. Тодић, М. Чанак Медић, *Манастир Дечани*, Бг 2005.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈАНИ (Василијевци)
**ВАСИЛИЈАНИ (Василијевци)**, православни монаси у Аустријском царству, који су примили унију са Римом. У основи термина је пракса римокатолика да се монаштво подводи под посебне редове према правилима по којима су организовани. С обзиром на то да се православни монаси у свом подвигу и устројству придржавају правила Василија Великог, аустријске власти су их од XVII в. назвале **В.** (францисканцима, бенедиктинцима и сл.). То је важило за све унијатске монахе, како српске по Хрватској и Славонији (унијатска Крижевачка епархија) тако и за русинске и румунске по Угарској, Буковини и Галицији. Били су веома ревносни у унијаћењу и католицизирању православних верника.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Опћа црквена историја*, II, Ср. Карловци 1912.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ (Бркић Јовановић)
**ВАСИЛИЈЕ (Бркић Јовановић)**, патријарх пећки (Сремски Карловци, 1719 – Петроград, 10. II 1772). Последњи Србин на пећком трону пре укидања патријаршије 1766. Као син учитеља стекао добро образовање допуњено у „латинској" школи Емануила Козачинског. Службу започео као ђакон карловачки, а патријарх Арсеније IV узео га је за придворног монаха. Ктитор је бакрореза *Богојављење* Христофора Жефаровића (1746). Вазда немирног духа али сналажљив, пун комбинација и планова, није могао дуго да остане на једном месту. По смрти патријарха Арсенија IV оптужен је за проневеру његових примања. С обзиром на то да ништа није доказано, ослобођен је оптужбе, али је ипак напустио Сремске Карловце. У Бечу је добио путну исправу за пут у Рим, али је прешао у Србију „са неком готовином и стварима патријаршијским". Затим је боравио у Птују (1749), Топлој (1752), Далмацији и Србији, где је постављен за митрополита новобрдског и косовског (1756). Митрополит сарајевски постао је 1759, а патријарх пећки 1763. Нису јасне околности како је доспео на највиши положај у Српској цркви, али је вероватно то била жеља српског клира који није волео фанариоте. Покушао је да обнови углед српске цркве, да окупи народ, успостави везу са народним првацима и везу са страним дворовима, што Грцима није одговарало. Било је то време када су Грци припремали укидање Пећке патријаршије због чега им је било потребно да на патријаршијском трону и на троновима српских епархија имају Грке. После две године отпутовао је у Београд да се види са рођацима, али су га утицајни фанариоти оптужили код турских власти за шпијунажу, због чега је 1765. заточен у Фамагусти, на острву Кипар. Ослободио се 1767. заузимањем француског конзула, али пошто није успео да у Цариграду обнови берат, склонио се у Црну Гору где је у исто време управу преузео лажни цар Шћепан Мали. Допринео је угледу Шћепана Малог међу брдским племенима, са њим се често сретао и поклонио му свог коња. Из Црне Горе **В.** је обавестио карловачког митрополита и српске епископе о свом страдању, а за време боравка у Острогу написао је *Службу* *Василију Острошком* и *Синаксар Св. Василија Острошког*. *Служба* је писана у наративном тону са познавањем симболике и ритмике црквене поезије и уз вештину исказивања свечаних и молитвених мисли, у којима се Василије Острошки пореди са Светим Савом и Симеоном Мироточивим. У оквиру службе је и *Синаксар Светог Василија Острошког*, писан на јутрењи после шесте песме канона. Служба је ушла у богослужбену књигу *Србљак*. Због дружења са Шћепаном био је сумњив митрополиту Сави (Петровићу), а цетињски монаси нису му дозволили да служи на празник Богородичиног успења. Када се Шћепан завадио са митрополитом Савом и ставио га под стражу, **В.** је 1781. хиротонисао Арсенија (Пламенца), сестрића митрополита Саве, што део Црногораца није подржао. Сазнавши да је Шћепан лажни цар и варалица, **В.** се удаљио од њега, али се тада нашао на удару оних Црногораца који су подржавали Шћепана. Турци су затражили да им изруче Шћепана и **В.**, а Сава, помогнут главарима, затражио је да **В.** напусти Црну Гору. **В.** је са руским кнезом Долгоруковим отишао (1769) у Италију и преко Трста и Ливорна стигао у Беч. Из Беча је писао карловачком митрополиту Јовану (Ђорђевићу) тражећи да га препоручи бечком двору и материјално помогне или смести у неки манастир. Митрополит га није ничим помогао, нити неко од других епископа. Чекајући у Бечу, **В.** је по жељи грофа Орлова описао балканске земље под Турцима с циљем да упозна Русе са балканским народима и њиховим положајем у турском ропству. Спис нема неку већу историјску вредност осим што показује да је **В.** заиста познавао Балкан и прилике свог времена. У Русију је стигао 1771. где му је дозвољен боравак и одређено 500 рубаља годишње, али је почетком следеће године умро. Сахрањен је у Благовештенском храму Александро-Невске лавре у Петрограду, поред гроба Василија (Петровића), митрополита црногорског. Након изградње цркве 1822. на месту њихових гробова, није познато где су склоњене њихове мошти и надгробне плоче.
ДЕЛА: И. Руварац, „Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771. српским патријархом Василијем Бркићем", *Споменик СКА*, 1891, 10; Р. Грујић, „Седам писама пећког патријарха Василија Бркића", *Споменик СКА*, 1913, 51.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг, II 1903, V 1925.
ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Василије Јовановић Бркић", *Хришћански весник*, 1909, 1; Г. Станојевић, „Василије Бркић у Црној Гори 1768. године", *Историски преглед*, 1954, 2; П. Пузовић, „Василије Јовановић Бркић", *Гласник СПЦ*, 1992, 5; С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ (Костић)
**ВАСИЛИЈЕ (Костић)**, епископ, писац (Велики Јовановац код Пирота, 27. XI 1907 – Краљево, 25. IV 1978). После завршене карловачке богословије студирао на Богословском факултету у Београду. Као студент замонашио се у Јошаници. Докторирао у Атини. Служио као синодски чиновник, наставник Монашке школе, али је због учешћа у антиконкордатским демонстрацијама премештен из Београда за професора призренске, потом битољске богословије. Бугарски окупатори су га 1941. протерали из Битоља, а Немци интернирали у манастир Војловицу. После рата хапсиле су га комунистичке власти. За епископа разорене бањалучке епархије хиротонисан је 1947. Ту је уложио велики труд на попуњавању свештеничких редова, обнови храмова и парохијских домова. Будући да су катедрални храм срушиле усташе, ту улогу имала је капела у епархијском двору. Архив патријаршије пун је докумената о невољама које је **В.** претрпео од комунистичких власти, између осталог протериван је из епархије због чега је резидирао у Београду. Прешао је 1961. у епархију жичку, где је обновио конак у Жичи и подигао Епархијски центар у Краљеву. Одлежао месец дана у краљевачком затвору због критиковања школске власти које су у селу Брезни (код Горњег Милановца) заказале деци ваннаставне активности у недељу како не би могла да дођу на архијерејску литургију. Научне радове, оригиналне и превод са грчког, објављивао у богословским часописима. Представљао је Српску цркву на Свеправославним конференцијама на Родосу и у Женеви.
ДЕЛА: *Улога Српске православне цркве у Бањалучком велеиздајничком процесу*, Бг 1970; *Учење светог Атанасија Великог о Светој Тројици*, Ниш 1972.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вукић, „Упокојио се у Господу епископ жички Василије", *Гласник СПЦ*, 1978, 5; Игнатије (Марковић), „Василије (Костић), епископ жички, исповедник православља", *Црква*, календар СПП за 2008.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ (Петровић)
**ВАСИЛИЈЕ (Петровић)**, митрополит црногорски (Његуши, 1709 – Петроград, 21. III 1766). Замонашен је, вероватно, у Пећи, а архимандрит постао 1749. Стрица, митрополита Саву, замењивао 1744. за време његовог боравка у Русији. Представио се у Венецији као „први" у Црној Гори, служећи се лажима, фалсификатима и печатима црногорских главара, изазвао племенску кризу и сукоб са стрицем. Борба за првенство поделила је Црну Гору. После измирења на предлог митрополита Саве, патријарх Атанасије II хиротонисао је **В.** за епископа 1750. Од тада до краја живота **В.** је играо водећу улогу у политичком животу земље иако формално није био прва личност, али је често замењивао митрополита Саву. Патријарх Атанасије II послао га је митрополиту Павлу у Сремске Карловце да врати драгоцености манастира Пећке патријаршије, које је патријарх Арсеније IV однео у сеоби. Преузете ствари уместо у Пећ **В.** је однео на Цетиње. Целог живота фанатично одан идеји руско-црногорског пријатељства, послао је 20 младића у Русију на школовање и покушао да део Црногораца одсели у Русију и од њих образује посебан пук. Од његовог времена почиње култ Русије у Црној Гори. Три пута је одлазио у Русију (1752, 1756, 1765) ради помоћи и покушаја да се уведе протекторат у Црној Гори. Новцем добијеним у Русији **В.** је обнављао и подизао цркве и купио неколико имања за Цетињски манастир чиме је поставио темеље његове економске самосталности. Написао је и у Русији штампао некритичну историју Црне Горе не водећи рачуна о историјским чињеницама. Претеривао је у хвалоспевима, али је *Историја о Черној Гори* од времена митрополита Петра I и његових наследника постала званична дворска историографија куће Петровића. Умро је у Русији, а сахрањен је у Благовештенском храму Александро-невске лавре у Петрограду.
**В**. се у свом времену јавио у многим улогама: духовника, политичара, историчара и дипломате. Био је миљеник и жртва ћудљивости свог времена и свог карактера. Увек се позивао на народ, али је радио како је хтео, не презајући од фалсификата. Доживео је признања и одобравања, али и безмерну завист. Разбио је окове племенског конзервативизма, увек окренутог прошлости, и поглед усмерио ка будућности. Уместо да остану незапажени под турском врховном влашћу и у сени оронуле Венеције, **В.** је тежио изласку Црногораца из тог стања чак и по цену жртава сматрајући то часним, иако трновитим путем у будућност. Његов циљ била је слободна и независна Црна Гора под покровитељством Русије. Млечани су против њега употребљавали сва средства, чак и отров. Огледао се и у књижевности. Осим историје, писао је песме на исте теме које обрађује у својој *Историји* (оде Немањи, Иван-бегу Црнојевићу, Богородици, Цариграду). Његова писма писана народним језиком налазе своје место у српској епистоларној књижевности XVIII в. Оставио је трага и у путопису, описујући свој боравак у Срему 1751. у облику путних бележака без датума.
ДЕЛО: *Исторія о Черной Горы*, Москва 1754.
ЛИТЕРАТУРА: М. Драговић, *Митрополит Василије Петровић*, Цт 1884; Д. Руварац, „О Василију Петровићу владици црногорском", *Споменик СКА*, 1898, 33; Ј. Томић, „О Историји Црне Горе митрополита Василија Петровића", *ГНЧ*, 1904, 23; Г. Станојевић, *Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740–1766)*, Бг 1978.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ I МАКЕДОНАЦ
**ВАСИЛИЈЕ I МАКЕДОНАЦ**, византијски цар (тема Македонија, између 830. и 836 – Цариград, 29. VIII 886), владао 867–886. Оснивач тзв. Македонске династије. Његов успон везан је за владу Михаила III: од положаја царевог коњушара успео је да досегне положај сацара 866, пошто га је Михаило III претходно посинио. После убиства Михаила III (23/24. IX 867), које је лично организовао, домогао се престола. Из брака са Маријом имао је сина Константина, а са Евдокијом Ингерином – Лава (будућег цара), Александра (будућег цара) и Стефана. **В.** наследници Лав VI и Константин VII покушали су да прикрију његово ниско порекло, правдајући његов насилни долазак на власт стварањем легендарне генеалогије, која је **В.** повезивала са Арсакидима, Александром Македонским и Константином Великим. Ослањајући се на Јустинијаново законодавство, као и на Еклогу цара иконоборца Лава III, **В.** је издао два мања законика – *Прохирон*, намењен практичној употреби, и *Епанагогу*, која је требало да представља увод у припреману велику збирку закона. Највећи **В.** успех на истоку било је освајање павликијанског упоришта Тефрике (872). Предузимао је експедиције против Арабљана у подручју јужне Италије, што је ту област привремено вратило под византијску власт. Међутим, Византија није успела да очува своје поседе на Сицилији (878. изгубила је Сиракузу), као ни у Средоземљу. **В.** је успео да издејствује да бугарска црква призна врховна права цариградске патријаршије (после цариградског сабора 869/70), што је означило почетак масовнијег покрштавање Бугара. Мисионарска делатност настављена је у подручју Русије, а на територији западног Балкана интензивирана је посебно после одбијања арабљанске опсаде Дубровника (867–868) и образовања теме Далмације. Византијско освајање Дубровника довело је постепено до учвршћења власти Царства међу јужнословенским племенима, најпре онима настањеним уз јужну обалу Далмације (Травуњани, Конављани, Захумљани), а потом и међу Неретљанима. Византија је успела да ојача утицај и над архонтима Хрватске и Србије, чију област Константин VII Порфирогенит локализује у залеђу приморских Склавинија. Упостављање политичке контроле довело је до покрштавања Јужних Словена: **В.** је послао свештенике из Цариграда који су покрстили некрштена српска племена. После покрштавања цар је поставио архонте да владају словенским племенима. Радило се о византијској потврди архоната које су сама племена бирала из редова својих саплеменика. Признање врховне византијске власти потврђено је већ 869, када су Хрвати, Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани и Дубровчани са осталим из далматинских градова учествовали у опсади Барија као помоћни одреди ромејске војске. **В.** је наследио његов најстарији син из другог брака Лав, иако је цар био у привременом сукобу са њим, због чега га је једно време држао у тамници и због чега му је, по неким изворима, одузео царску титулу.
ИЗВОРИ: I. Bekker (прир.), *Theophanes Continuatus*, Bonn 1838; A. Vogt, I. Hausherr (прир.), *Oraison funèbre de Basile I par son fils Léon le Sage*, Roma 1932.
ЛИТЕРАТУРА: A. Vogt, *Basile Ier, empereur de Byzance (867–886)*, Paris 1908; Б. Ферјанчић, „Василије I и обнова византијске власти у XI веку", *ЗРВИ*, 1997, 36; В. Станковић, *Цариградски патријарси и цареви македонске династије*, Бг 2003; Б. Крсмановић, Н. Радошевић, „Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица", *ЗРВИ*, 2004, 41.
Бојана Крсмановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ II
**ВАСИЛИЈЕ II**, византијски цар (?, 958 – ?, 15. XII 1025), владао 976–1025. Син Романа II и Теофане, крунисан 960, заједно са млађим братом Константином VIII. У време његовог малолетства царством су владали Нићифор II Фока и Јован I Цимискије. После Цимискијеве смрти (976) преузео је власт уз помоћ паракимомена Василија Лакапина, чијим је прогонством 985. отпочео период самосталне владавине **В**. На унутрашњем плану владу **В.** обележиле су побуне крупног малоазијског племства, предвођене породицама Склира и, посебно, Фока. Са најопаснијом побуном племства, цар се суочио после пораза који му је Самуило нанео код Трајанове капије 986. Велику побуну из 987–989. предводио је дотадашњи доместик схола, Варда Фока, а у њој су учествовали чланови његове породице, као и највиђенији источни аристократски родови, Малеини и Малесини.
Проглашење Варде Фоке за цара подржаo je и Варда Склир. **В.** је био принуђен да се обрати за помоћ кијевском кнезу Свјатославу који му је послао одред од 6.000 Варјага. У бици код Абидоса 989. узурпатор Варда Фока је убијен, а **В.** је уз руску помоћ успео да одбрани своју власт и приволи малоазијске великаше на покорност. Сукоб са представницима крупног племства приморао је цара да тражи ослонац у способним војницима, којима је омогућавао уздизање у војној, а тиме и друштвеној хијерархији. Пут до највишег друштвеног слоја отворен је новим људима, од којих ће многи постати родоначелници новог или тзв. Василијевог племства (Диогени, Даласини, Комнини и др.). Рат на Балкану (976–1018/19) омогућио је, такође, успон породица словенског порекла (Гуделиси, Главе и др.). Ограничавање економске моћи припадника крупне аристократије видљиво је и у чињеници да је **В.** терет плаћања алиленгиона (порез за напуштена сељачка имања који су плаћали чланови исте сеоске општине) пренео са сељака на велепоседнике (1002). Та мера требало је, такође, да обезбеди сигуран приход у државну благајну неопходан за вођење опсежних војних операција у сиријским областима, на Балкану, као и планираних акција на подручју Сицилије, које **В.** није доживео да оствари. За његово време Византијско царство досегло је највећи територијални обим. Иако је у Сирији водио углавном операције одбрамбеног карактера, успео је да прошири границу на истоку, припојивши Царству дипломатским средствима простране области у Ивирији (после 1000 – пре 1021/22) и Васпуракану (1021/22). На тим територијама формирана су два истоимена војна округа под заповедништвом дуке/катепана. Највећи успех **В.** владе представља освајање унутрашњости Балкана. После четири деценије ратовања, које му је прибавило надимак Бугароубица, **В.** је успео да покори Самуилову државу (976–1018/19). Византија је успоставила северну границу на Дунаву, а освојено подручје у унутрашњости Балкана било је укључено у византијски административно-војни систем. На простору некадашњег Самуиловог царства **В.** је основао низ мањих стратигида и неколико већих војних округа, а може се претпоставити да су већ у његово време издвојене три посебне, територијално пространије војно-административне целине: округ Бугарска са центром у Скопљу, за који се једино поуздано зна да га је основао **В.**; округ Парадунавон/Паристрион са центром у Доростолу, који је под другим називом основан у време Јована Цимискија и који је највероватније обновљен после 1018; округ са центром у Сирмијуму, чије границе нису поуздано утврђене, који се у административном смислу најчешће поистовећује са стратигидом Србија, потврђеном на печатима. Постоје међутим и мишљења да је стратигида Србија представљала посебну тему, која је обухватала област Раса, или пак подјединицу неког већег војног система под заповедништвом стратега или дуке/капетана (Сирмијум или Бугарска). Покоравање Самуиловог царства омогућило је Византији да успостави привремену и посредну контролу над Дукљом, Захумљем, Босном, као и над Хрватском. Према покореном словенском становништву водио је толерантну политику, па је задржао порески систем из Самуиловог доба. Самуилове сроднике, чланове породице Јована Владислава и угледније бугарске војсковође наградио је почасним титулама, а браковима их је повезао са грчким великашким родовима. **В.** је изменио и црквену организацију на простору Балкана. После 1018/19, укинуо је самосталну бугарску цркву, за коју се претпоставља да је под Самуилом и његовим наследницима имала ранг патријаршије. Уместо ње, основао је аутокефалну Охридску архиепископију, чији је територијални обим одредио трима повељама (пре маја 1020, мај 1020, 1020–1025). Охридској цркви даровао је поједине епископије које су раније, али и у пост-Василијево доба, биле у саставу митрополија у Солуну, Драчу, Никопољу и Лариси. За првог архиепископа поставио је Словена Јована, некадашњег бугарског патријарха. Велике привилегије дате Охридској архиепископији показују да је **В.** користио црквену организацију као средство за бржу и потпунију интеграцију балканских Словена у Византијско царство. Укључивање страних народа у тзв. византијски комонвелт **В.** је омогућио и преко Свете Горе. Он је подржао оснивање Ивирона, првог негрчког манастира на Атосу (979/980). Почетак праве христијанизације кијевске Русије, који је представљао последицу успостављања тесних родбинских веза између византијског цара и кијевског кнеза Свјатослава, ожењеног 989. принцезом Аном, сестром **В.**, отворио је Свету Гору руским монасима. Већ 1016. извори су потврдили постојање руског манастира, који се вероватно може идентификовати са манастиром Ксилургу. Након смрти, пошто је био неожењен и без потомака, наследио га је његов млађи брат и дугогодишњи савладар Константин VIII.
ИЗВОР: I. Thurn (ур.), *Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum*, Berlin – New York 1973.
ЛИТЕРАТУРА: J.-C. Cheynet, *Pouvoir et contestation à Byzance (963–1210)*, Paris 1990; Љ. Максимовић, „Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018", *ЗРВИ*, 1997, 36; С. Пириватрић, *Самуилова држава – обим и карактер*, Бг 1997; C. Holmes, *Basil II and the Governance of Empire (976–1025)*, Oxford 2005; B. Krsmanović, *The Byzantine province in change: on the threshold between the 10th and the 11th century)*, Belgrade–Athens 2008.
Бојана Крсмановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
**ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ**, архиепископ, црквени отац, светитељ (Цезареја, Кападокија, око 329 – Цезареја, 14. I 379). Епископ Цезареје у Кападокоји (од 370/371). Потицао је из хришћанске породице: двојица браће су били епископи, а сестра монахиња. Школовао се у Цариграду и Атини и осим хришћанског стекао и сјајно класично образовање. У Атини је упознао Григорија Назијанског, такође потоњег великог црквеног оца, и то пријатељство је трајалао читав живот. Са њим и са својим млађим братом Григоријем из Нисе **В.** чини „велику тројицу" Кападокијаца који у историји источног богословља заузимају веома истакнуто место негде на средини између александријске и антиохијске школе, са срећном комбинацијом мистике и реализма, црквеног предања и хеленистичке филозофије. Своју давнашњу жељу да се бави реториком **В.** је рано заменио монашким животом, па је путовао по манастирима Египта и Сирије, да би се заједно са Григоријем Назијанским настанио близу Неоцезареје у Малој Азији. Уследио је један од најплоднијих периода у његовом животу. Учествовао је у христолошким распрама везаним за аријанску јерес и умногоме допринео победи Никејске догме на Другом васељенском сабору у Цариграду 381, мада се упокојио две године раније. Подстицао је активну економску, друштвену и културну улогу монаха, а манастире видео као скуп духовне браће који живе и раде заједно. Последње године живота провео је као епископ Цезареје у Кападокији. Захваљујући чињеници да је био веома читан и преписиван, његова писана заоставштина сачувана је у целости. Почев од једне сачуване синајске иконе из VII в., лик **В.** се веома често појављује у црквеном сликарству са карактеристичном шиљатом црном брадом и узаним лицем.
Радивоје Радић
Сјајан писац, написао је много богословских дела, беседа, тумачења Светог Писма, канонских правила и *Литургију* која се служи десет пута у години. Организовао је монашки живот и написао *Монашка правила* (у две верзије: краћа и шира) дајући предност општежитељном облику монаштва. Делом *О Духу Светом* поставио је темељ православне пневматологије, тј. православног учења о Духу Светом, трећем лицу Свете Тројице. Празновање успомене светог Василија 1/14. јануара почело је у старини, а касније на тај дан смештен је и празник Обрезања, који народ зове Мали Божић. Обележен је обичајем да домаћице овог дана спремају пшеничне колаче са кајмаком зване „василице" (у Вуковом *Рјечнику* – васиљице). Иако име упућује на спомен Св. Василија који се празнује тог дана, василице пре треба довести у везу с обрезањем Христовим и треба их посматрати као дар осмодневном Исусу. Народ је по угледу на бабине у свакодневном животу, тј. посете породиљи и новорођеном младенцу, овим колачима чашћавао новорођеног Богомладенца и Његову Мајку. Вук Караџић пише да су породиљи до седам дана доносили част (пите, уштипке, али и пиће), а „ђетету дарове, те се часте и веселе". Вук као да је и сам сумњао у везу васиљица и Св. Василија, јер у *Рјечнику* превод васиљице на латински као „хлеб Светог Василија", ставља под знак питања: „panis Sanct Basilii (?)".
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Г. Богослов, „Надгробно слово Великом Василију уз митолошка тумачења Аве Нона", (прир. Ч. Миловановић), Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Житија светих за јануар, Бг 1972; P. Fedwick (ур.), Basil of Caesarea: Christian, Humanist, Ascetic, Toronto 1981; А. Јевтић, Патрологија, II, Бг 1984; Д. Богдановић, Свети оци и учитељи цркве. Мала приручна патрологија, Бг 1989; Г. Флоровски, Источни оци IV века, ВБ 1997; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Православная энциклопедия, VII, Москва 2004.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ ЗОГРАФ
**ВАСИЛИЈЕ ЗОГРАФ**, сликар (?, друга половина XVI в. – ?, средина XVII в.). Сликар фресака у Цркви Св. Климента у селу Мостаћи код Требиња. У ктиторском натпису над западним улазом наведено је да је осликавање храма завршено 16. IX 1623, у време патријарха Пајсија, херцеговачког митрополита Симеона и протопопа Драгојла, а ктитор фресака био је Радоје Михаљевић. На крају натписа налази се потпис сликара: „Рука грешног изуграфа Василија". Распоред фресака је уобичајен за једнобродне цркве с прислоњеним луковима. У апсиди је насликана допојасна *Богородица Знамења*, испод ње *Служење литургије* са четворицом архијереја, а у протезису *Скидање с крста* и *Визија Св. Петра Александријског*. На своду су приказана четири Христова лика, на зидовима је неколико Великих празника и изнад високог сликаног сокла десетак појединачних светитељских фигура, међу којима су издвојени Св. Климент, Сава и Симеон Српски. Једна од иконографских занимљивости јесу Св. Тројица са три лица који благосиљају Св. Климента. Сликарство **В.** је доста рустификовано, понекад неспретног цртежа и поједностављеног колорита, у којем преовлађују црвенкастосмеђи тонови. Угледао се на Георгија Митрофановића и његове фреске у Завали (1619), а у раду се испомагао дрворезима из *Празничног минеја* Божидара Вуковића (1538).
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милетић, „Црква св. Климента у Мостаћима", *ГЗМС*, 1954, 9; С. Радојчић, *Мајстори старог српског сликарства*, Бг 1955; З. Кајмаковић, „Утицај старе српске графике на живопис зографа Василија", *ЗЛУМС*, 1966, 2; *Зидно сликарство у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971.
Бранислав Тодић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕ (Јовановић) ОСТРОШКИ
**ВАСИЛИЈЕ (Јовановић) ОСТРОШКИ**, митрополит херцеговачки, светитељ (Мркоњићи, Попово поље, 28. XII 1610 – Острог, 29. IV 1671). Описменио се у манастиру Завали, а замонашио у Тврдошу где је постао архимандрит. Саветујући народ по Херцеговини да се чува прозелитизма, био је на мети поисламљених и поунијаћених сународника. Одлазио је на Цетиње, али га митрополит Мардарије није подржао у борби против унијата. Боравио је у Светој Гори и путовао у Русију. За епископа захумског и скендеријског хиротонисан је 1638. Убрзо је неки Саватије, преваривши султана, приграбио епархију, али је грешка исправљена 1642. Када је патријарх Гаврило 1651. спојио требињску и источно-херцеговачку епархију, **В.** је постао митрополит целе Херцеговине. Резиденцију у Тврдошу напустио је 1655. због монаха који су нагињали унији. Бежећи од Турака и унијата, боравио је по разним местима и коначно се сместио у пећини Горњег Острога, где је имао потребан мир за подвижништво. У пећини је формирао манастир, окупио братство и купио имање у околини. Обнављао је цркве и храбрио народ. Духовно одан Хиландару, обновио је 1671. пирг Св. Георгија. Сахрањен је испод црквице Ваведења Богородичиног коју је обновио усељењем у Острог. Седам година касније (1678) монаси су после седмодневног поста откопали гроб и пронашли свечево нетрулежно мирисно тело. Схвативши да га је Бог прославио ставили су тело у ковчег и пренели у цркву Ваведења, где и данас почива. Принудно је напуштао цркву тек неколико пута. Када је 1714. Нуман-паша харао Црном Гором монаси су закопали свечеве мошти ниже манастира крај реке Зете и следеће године су их вратили у манастир. Када је Омер-паша 1852. опколио Горњи манастир, војвода Мирко Петровић га је са 30 својих људи девет дана бранио и одбранио. Тада су свечеве мошти пренели на Цетиње и положили их у цркви Богородичиног рођења поред Св. Петра Цетињског, а следеће године поново су враћене на Острог. У рату 1876–1877. поново су свечеве мошти пренете на Цетиње и после годину дана свечано враћене на Острог. Тада су ковчег носили књаз Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић. Фебруара 1942. Острог је бомбардован а монаси свечево тело пренесу у пећину у стени изнад манастирских конака, али је страх био неоснован, јер ниједна граната није пала на манастир нити је неко од монаха рањен. Последњи пут светац је напустио манастир 10–13. V 1996. када је ношен у Никшић, Требиње, Попово поље и Тврдош приликом обнове и освећења његове родне куће. Тада се на поклоњење слегло стотине хиљада побожних Срба из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Србије, патријарх Павле са епископима СПЦ и државни врх Републике Српске.
У XIX в. **В.** је фалсификатима приказан као унијат. *Illiricum Sacrum* (Венеција 1800) у VI тому доноси писмо којим **В.** и „његов брат" 1661. изјављују послушност папи и моле помоћ за Тврдош. Секретар конгрегације бележи да је писмо у име епископа **В.** донео тврдошки игуман Кирило. Августин Тајнер у II тому *Vetera monumenta Slavorum* (Зг 1875) објављује три документа: писмо папе Александра VII упућено **В.**, којим потврђује да га прихвата и обећава помоћ, папино писмо дубровачком кнезу да помогне Тврдош, и писмо **В.** из 1671. папи Клименту X, којим поново потврђује верност папи. Епископ Никодим Милаш доказао је фалсификате оба тобожња писма **В.**, која су писала два тврдошка монаха у сарадњи са једним фратром, без знања **В**. Нису оверени његовим печатом и потписом, него печатом Тврдоша. Прво тобожње писмо **В.** донело је манастиру крст и путир од папе, а друго ништа јер га је папин секретар бацио у архиву знајући да је лажно.
Још за живота сматран је свецем, а његове чудотворне мошти у Острошкој пећини мета су поклоничких путовања. Већ 1678. канонизован је и ушао у календар светих, а 1999. постао је заповедни празник, означен црвеним словима. Службу, штампану први пут 1861. у Београдском *Србљаку* митрополита Михаила, написао му је свргнути пећки патријарх Василије (Јовановић Бркић), а акатист прота Васо Ивошевић (1947). Прву икону Светог Василија урадио је иконописац Гаврило Димитријевић у Манастиру Морачи, 30 година после проглашења за свеца. О поштовању Св. Василија сведочи и заветни пост, седмицу пред његов празник, који је народ сам увео без црквене наредбе, називајући га „Недјеља Светог оца Василија". Св. Василије чини и данас чуда. Монаси су записали на стотине чуда, а монах Иринеј (Гавриловић, садашњи патријарх) средио их и објавио један део. Нека чуда записао је прота Васо Ивошевић. Архимандрит Јустин (Поповић) у свечевом житију такође је објавио део чуда (стр. 459–470). Много више чуда зна побожни народ који их препричава и казује широм православне васељене. Његовој успомени посвећено је неколико храмова и манастира у земљи и исељеништву: нпр. манастир **В. О.** у Бијељини, завршен је и освећен 2001, а у њему је седиште епископа зворничко-тузланског, који од рата 90-их година није у могућности да резидира у Тузли, седишту епархије; манастир **В. О.** у селу Црногорци код Врлике, основан с циљем да буде духовни центар Срба у Имотској Крајини, грађен је 1981–1988, али је већ 1991. миниран, потом обновљен, али с обзиром на то да нема изграђених конака, још увек нема братства, због чега до завршетка обнове остаје метох манастира Драговић. **В. О.** заступљен је у савременом црквеном живопису. Поштовање и култ, нарочито у Херцеговини и Црној Гори исказују се тако што се уз сваки помен његовог имена додаје усклик: „Слава му и милост!".
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг, I 1902, V 1925; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 1980, 230.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Св. Василије Острошки – разјашњење једног питања из светитељевог живота*, Дубр. 1913; Д. Калезић, Д. Берић, *Свети Василије Острошки (Јовановић) у своме времену*, Бг 1987; Ј. Сп. Поповић, *Житија светих за април*, Бг 1994; *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕВИЋ, Владан
**ВАСИЛИЈЕВИЋ, Владан**, правник, криминолог (Чачак, 9. XII 1933 – Београд, 29. IV 1997). Правне студије завршио у Београду (1956). Докторирао на Правном факултету у Београду (1965) са дисертацијом *Међународни кривични суд* (Бг 1968). Неколико година је радио у правној служби Југословенске народне армије, а од 1962. до смрти у београдском Институту за криминолошка и криминалистичка истраживања, прво као асистент, а касније је биран у сва научна звања. Био је главни и одговорни уредник *Југословенске ревије за криминологију и кривично право*, те члан руководећих органа Југословенског удружења за кривично право и криминологију. Демократској странци приступио је одмах по њеној обнови (1990), али је убрзо напустио и придружио се Српској либералној странци Николе Милошевића и Косте Чавошког. Писац је неколико књига и великог броја расправа из области кривичног права и криминологије, а посебно из проблематике саораћајних прекршаја. Посебно место у његовом научном раду заузимају теме које се односе на људска права и на Међународно кривично право (*Тероризам: семе зла*, Бг 1987; *Prevention and Represion (i.e. Repression) of Criminality in Yugoslavia: (characteristics of the criminal policy)*, Bg 1990).
ДЕЛA: коаутор, *Увиђај код саобраћајних незгода на јавним путевима*, Бг 1966; и Д. Радовановић, *Саобраћајни преступници*, Бг 1975.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица др Владана А. Василијевића* *– научна, стручна и јавна делатност* (библ.), Чачак 1999.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕВИЋ (Васиљевић), Игњат
**ВАСИЛИЈЕВИЋ (Васиљевић), Игњат**, трговац (Земун, 1825 – Земун, 8. I 1902). Пореклом је из познате земунске трговачке породице, један је од тројице синова Василија Васиљевића. Разрадивши трговачки посао који је наследио од оца, постао је један од најбогатијих Земунаца. Поседовао је много кућа у Земуну и једну у Новом Саду. Kao велики родољуб несебично је помагао српски национални покрет. Још као младић учествовао је у револуционарним догађајима у Земуну 1848. и том приликом Бранка Радичевића заштитио од полицијског притвора. Био је благајник (касир) земунског одбора за помагање Босанско-херцеговачког устанка 1875–1878. и избеглица из Босне. Изабран је за председника Српске православне општине у Земуну (1879/80), био вишегодишњи члан Управног одбора Земунске штедионице, међу чијим је оснивачима био његов отац, те члан Матице српске од 1869. Радио и као саветник у земунском Магистрату. Пријатељевао је с многим угледним савременицима, међу којима и с Вуком Караџићем.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ст. Марковић, *Земун од најстаријих времена до данас*, Земун 1896; И. Огњановић, *Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба*, Зг 1900; А., „Игњат Васиљевић", *Исток*, 1901, 34; А., „Игњат Васиљевић", *Браник*, 1902, 2; Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка*, II, Ср. Карловци 1969.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕВИЋ (Васиљевић), Олга
**ВАСИЛИЈЕВИЋ (Васиљевић), Олга**, пијаниста (?, 1868 – ?). Пијанистичко умеће стекла на осмогодишњим студијама клавира на Музичкој академији у Будимпешти. Дипломирала 1884. у класама Ференца и Ђуле Еркела, а последња четири месеца усавршавала се код Франца Листа. По завршетку студија учествовала је на неколико концерата у Пешти и свирала у Вршцу, Белој Цркви, Темишвару, Кикинди, Панчеву, Сомбору и Суботици. У Великом Бечкереку тријумфовала на концерту са мешовитим програмом, на којем су наступали и тамошњи уметници Матилда Месник Кокић, Франц Керш и Јован Прајс Јаворски, као и хор Српског црквеног певачког друштва, а у Новом Саду заједно с вокалним уметницима Александром Јорговићем, Ирмом Тот и Малвином Ернстовим. Наступила и на беседи Српског пјевачког друштва у Загребу, одржаној у корист подизања споменика Ђури Даничићу 1885, а неколико дана касније и у дворани Народног земаљског казалишта у Загребу, као и на приредби Српског пјевачког друштва из Загреба, одржаној у Огулину у корист преноса костију песника Бранка Радичевића из Беча на Стражилово, када је извела и варијације за клавир *Што се боре мисли моје* К. Станковића, те *Српско коло* Јована Пачуа. Често је гостовала на концертима Београдског и Панчевачког певачког друштва. На беседи у Сегедину, коју је приредило певачко друштво „Гусле" из Кикинде, изводила је дела Ф. Листа. На концерту Београдског певачког друштва 1890. наступила је уз Ану Шрам, Јосифа Свободу и Стевана Дескашева. Публика ју је одлично прихватила, а критичари су указивали на успешно извођење и најтежих комада (баладе Ф. Шопена, *Мефисто* *валцер* и *Мађарска рапсодија* Ф. Листа, *Симфонијске етиде* Р. Шумана) и право уметничко понашање. О њеним наступима писано је у иностраним и домаћим листовима: *Torontal*, *Banater Post*, *Позор*, *Видело*, *Српско коло*, *Јавор*, *Србобран*, *Наше горе лист*, *Застава*.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Београдског певачког друштва*, Бг 1903; М. Томандл, *Споменица Панчевачког певачког друштва 1838--1938*, Пан. 1939; А. Влашкалин, *Др Јован Пачу и његов круг*, Н. Сад 1996; Р. Пејовић, *Српска музика 19. века – извођаштво, чланци и критике, музичка педагогија*, Бг 2001.
Маријана Кокановић Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЈЕВИЧ, Јов
**ВАСИЛИЈЕВИЧ, Јов**, сликар (Кијев, крај XVII в. – ?, после 1754). Сликар украјинског порекла којем се приписује пресудна улога у настанку српског барокног сликарства. Претпоставља се да је сликарство учио у Кијево-печерској лаври 30-их година XVIII в. У Карловачку митрополију стигао је око 1740, можда залагањем Дионисија Новаковића и на позив бачког епископа Висариона Павловића. Један од првих познатих података о **В.** везује се за Духовно училиште у Петроварадинском шанцу чији је префект био Дионисије Новаковић. Реч је о уговору школске конгрегације, који је склопљен са сликаром 2. XII 1742. о сликању једне несачуване двостране иконе. Изгледа да је **В.** рано дошао у додир са патријархом Арсенијем IV, за којег је 30. V 1742. насликао икону *Вазнесења Христовог*. О томе говори и патријархов циркулар од 5. VII 1743. којим су позвани сви који имају дара за сликање да дођу на обуку „искусном иконописцу Јову и да се код њега науче најбољем сликарству". Патријархов позив је прихватило више српских ранобарокних сликара, међу којима је био и Василије Остојић. Арсеније IV у циркуларном писму такође наводи да је **В.** у то време био у Карловцима и сликао портрете у Патријаршијском двору. Патријарх га је заиста запослио да сликама опреми дворску салу у којој је у пролеће 1744. одржан црквено-народни сабор. Једна од њих био је портрет Арсенија III Чарнојевића на којем се **В.** потписао, док је друга била алегоријска представа цара Душана на коњу. Осим портрета, сликао је иконе и зидне слике. У манастиру Бођани 1742. насликао је иконе Исуса Христа (на архијерејском трону) и Богородице са Христом (на Богородичином трону), а 1745–1746. и престоне иконе (Ваведење, Богородица са Христом, Исус Христос, Јован Претеча) на иконостасу. У Крушедолу је 1745. престоне иконе (Благовести са светим Симеоном, Савом и Максимом, Богородица са Христом, Исус Христос, Јован Претеча) сликао по поруџбини Хаџи Исаије Грабовчанина, а 1750. и 1752. је са сарадницима живописао црквену припрату и олтарски простор чији су ктитори били новосадски житељ Рацко Јовановић и темишварски епископ Георгије Поповић. За Алмашку цркву у Новом Саду око 1750. насликао икону Богородице с Христом и арханђелима (данас у ГМС).
ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, „Сликари иконостаса манастира Бођана и Крушедола", *Старинар* н. с, 1961, 12; М. Јовановић, „Руско-српске уметничке везе у XVIII веку", *ЗФФ*, 1963, 7, 1; Д. Медаковић, *Српска уметност у XVIII веку*, Бг 1980; О. Микић, Л. Шелмић, *Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века*, Н. Сад 1981; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; М. Лесек, *Барокно сликарство у Срему*, Н. Сад 2001; Б. Тодић, „Јов Василијевић у Карловцима 1743–1744", *ЗНМ*, 2007, 18, 2.
Бранислав Тодић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЋ, Војин
**ВАСИЛИЋ, Војин**, шумарски стручњак (Лежимир, Срем, 25. IХ 1910 – Петроварадин, 9. X 2004). Дипломирао је шумарство на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1934. Радио у Поморављу, Славонији, Срему и Барањи (Бељу) до 1941, а по повратку из заробљеништва у Новом Саду у шумарству АП Војводине на руководећим дужностима. Биран 1953. за шефа Одсека за шумарство у Заводу за пољопривредна истраживања. Рад Одсека усмерава на истраживања топола и примену савремене технике у расадницима и културама. Од оснивања Завода за културу топола, касније Института за тополарство у Новом Саду (1958) био је директор до 1970. Својим радом допринео је развоју и унапређењу тополарства. Био је члан председништва и председник Савеза инжењера и техничара шумарства и дрвне индустрије (ИТШИДИ) Србије и председник Савеза ИТШИДИ Војводине. Стручно се усавршавао у Шведској, Италији и Канади. Одликован је орденима рада и заслуга за народ, а 1962. је добио Октобарску награду града Н. Сада.
ДЕЛА: *Значај топола и других меких лишћара за привреду Југославије*, Бг 1955; „Значај тополе и тополовине", *Привредна изградња*, 1957, 9/10; *Тополе у Италији*, Бг 1957; „Тополе и сеоска газдинства", *Шумарство*, 1962, 79.
ЛИТЕРАТУРА: *Шумарска енциклопедија,* ЈЛЗ, Зг 1963, II, 696, Зг 1987, III 566; *Стабло шумара Новог Сада,* Н. Сад 2008, 94-95.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЛИЦА
**ВАСИЛИЦА** (василице, васуљица, васиљица), култни хлеб или посебан колач који се спрема за Нову годину (1/14. јануара) или Мали Божић у многим крајевима Србије (Војводина, Поморавље, источна Србија). Има друштвену и симболичку функцију. **В.** може бити један већи колач у који се ставља новац, слично као у чесницу за Божић, или више мањих колача, као што се практикује у селима јужног Баната. Меси се од брашна натрвеног машћу, а након печења премазује медом или сланином. Уобичајено је да се горња површина пре печења избоде сламком. Често се припремао непаран број **в.** У неким селима Срема по три **в.** увијају се у облику пужа. У насељима источне Бачке припремало се онолико **в.** колико има укућана. Давали су се нарочито деци за здравље на Нову годину или, као у источној Србији, за покој душа умрлих. Поклањали су се и чобанима. Порекло овог култног колача доводи се у везу са грчким обичајима у којима се припрема култни колач василепита, а повезује се и са новогодишњим колачем басила познатим код Осета и Картвела на Кавказу. У савременом добу **в.** се ређе меси у градским срединама, али у селима где још живе традиционални облици понашања у време празника, жене месе један већи колач од хлебног теста за јулијанску Нову годину.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. М. Милићевић, *Живот Срба сељака*, Бг 1984; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉ
**ВАСИЉ**, село у источној Србији, на источној подгорини планине Врлејица (931 м), 3 км северозападно од долине Белог Тимока, у изворишном делу његове леве притоке Глоговачке реке. Општинско средиште Књажевац је 8 км источно од села и до њега води локални пут. Насеље је збијеног типа на висини 360–450 м н.в., овалног је облика с мрежастим распоредом улица. Историјски извори помињу село од 1455. Ово је типична депопулациона средина. Године 1948. било је 1.789 становника, 2002. 757, а 2011. 596 (95,1% Срба). Аграрним занимањима бавило се само 9,6% активног становништва, док су остали радили у индустрији (42,7%) и другим непољопривредним делатностима, највећим бројем у Књажевцу. Ван села радило је 64,6% активног становништва. У селу су црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ, Алексеј
**ВАСИЉЕВ, Алексеј**, сликар (Ретово, Литванијa, 1. XI 1901 – Београд, 17. VI 1991). Живео је у Хабаровску (Сибир), а у Београд је дошао као избеглица 1920. Сликарство је учио у Уметничкој школи (1922–1925), а Архитектонски факултет завршио 1930. Службовао је у Војном музеју, Музеју града Београда и „Југодекору". Бавио се сликарством (уље, акварел) и примењеном уметношћу (дизајн намештаја). Није излагао самостално него је своје радове представљао у оквиру изложби стваралаштва супруге Валентине, сина Игора и унуке Светлане. Његова дела чувају се у Музеју града Београда и у Народном музеју у Београду. Заједно са супругом, у духу реализма, насликао је фигуру краља Петра II као дечака, са пределом у позадини, која је нестала из Војног музеја. Сликао је пределе, мртве природе и портрете примењујући искуства постимпресионизма и поетског реализма.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ, Валентина Ваља
**ВАСИЉЕВ, Валентина Ваља**, сликар (Одеса, 6. III 1904 – Београд, 22. I 1990). У Београд је стигла 1920, где је њен отац избегао са породицом из Русије после Октобарске револуције. Студирала је сликарство у београдској Уметничкој школи (1922–1925), истовремено се и музички образујући. Њена дела чувају се у Музеју града Београда и Народном музеју у Београду. Портрети које је урадила за Војни музеј били су декоративним рамом обједињени у целину *Узвишен народни владалачки дом Карађорђевића* (1940), са краљем Петром II на коњу у центру. И овај, као и појединачни портрети осталих чланова краљевске породице, нестали су одмах по завршетку II светског рата. Сем портрета сликала је и пределе и мртве природе у духу академског и поетског реализма, често с елементима постимпресионизма.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ, Душан
**ВАСИЉЕВ, Душан**, књижевник (Кикинда, 19. VII 1900 – Кикинда, 27. III 1924). Школе похађао у Темишвару, потом послат на аустријско-италијански фронт. Радио као учитељ, а по обољевању (1923) вратио се у Кикинду. У сачуваном делу његове књижевне заоставштине налазе сe, осим преписке, и три завршене драме, двадесетaк приповедака и више од три стотине песама. Прве стихове објавио је у часопису *Мисао* (1919), а потом у значајним књижевним гласилима онога времена (*Књижевни југ*, *СКГ*, *Савременик* и др.). Постхумно су му објављене *Изабране песме* у редакцији В. Живојиновића (Бг 1932), сабране песме (*Песме*, Н. Сад, 1950, прир. Ж. Милисавац), изабране приповетке и драме (*Испред прага*, 1976, прир. А. Пејовић). Због његовог прераног одласка, несвакидашње експресивности стихова и, нарочито, антологијске песме „Човек пева после рата" (амблематичне за основно расположење књижевне генерације која је учествовала и духовно се формирала у I светском рату), о **В.** је обликован мит „заустављеног почетка". Прихваћен у критици између два светска рата, и касније је као песник остао у фокусу пажње књижевних историчара и антологичара, док се тек у новије време критички тумаче његови приповедачки покушаји. М. Богдановић је формулисао став да је **В.** „био један међу првим *модернима* у нашој поезији"; „самоникао, изван група и фронтова", а његов „модернизам био је доиста спонтан израз једног психолошког стања човека после рата". Према речима Р. Вучковића, **В.** је „стилски и идејно најближи резигнираном патосу једног типа ратног активистичког експресионизма". За најбољи део његове поезије може се рећи да је, више на тематском, а мање на обликовном или поетичком плану, репрезентативна за епоху у којој је настала. Прозу обележава дефетизам (лик *младића* као еквивалент аутобиографског искуства, што је видљиво и у причама и романима М. Црњанског, Р. Петровића, па чак и темпорално и тематски дистанцираног И. Андрића). У томe младићу постоји нарочит вишак осетљивости. Мада ни до данас није успостављена пуна равнотежа између стварне вредности његовог књижевног опуса и места које му објективно припада у српској књижевној историји, **В.** оличава једно од најдинамичнијих раздобља новије српске књижевности, када се српски писци, као и целокупни национални духовни културни хоризонт, на недвосмислен начин сусрећу са модернистичким искуством, отварају се према њему и језички га уобличавају.
ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, „Песник Душан Васиљев", *СКГ*, 1929, 26, 8; Ж. Милисавац, *Песник пораза*, Н. Сад 1952; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 8, Бг 1983; Р. Вучковић, *Авангардна поезија*, Бл 1984; А. Јовановић, *Облаци у души*, Кикинда 1987; М. Пантић, *Неизгубљено време*, Бг 2009.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ, Игор
**ВАСИЉЕВ, Игор**, сликар (Београд, 17. V 1928 – околина Ћуприје, 10. IV 1954). Син је сликара Алексеја и Валентине, а отац Светлане и Марије. Започео је 1948. студије сликарства на Академији ликовних уметности у Београду, али их је прекинуо због негативне оцене проф. Ђ. Бошана за експресивну и тежином беде оптерећену фигуру (*Жена на столици*, 1952), која је одступала од соцреалистички улепшане стварности. Уписавши се на студије историје уметности 1953, наставио да се бави сликањем и цртањем. Члан УЛУС-а постао је 1953. Излагао је самостално у Београду и Загребу (1953) и учествовао на ликовним смотрама (1954). Приређено је више његових постхумних изложби у Београду (1955, 1964, 1977, 1993, 2008), Охриду (1965) и Ваљеву (1988). Његова дела чувају се у Народном музеју, Музеју савремене уметности и Музеју града Београда. Мада се сликарски мотиви **В.** преплићу и паралелно трају, његово стваралаштво може се разврстати на више целина: црне слике; „код фотографа" – групни портрети београдског лумпенпролетаријата; допојасни портрети у маниру Ван Гога; лирски предели обале Саве; монументалне представе под утицајем српско-византијске традиције. Посебну групу чине његови цртежи и карикатуре. Насликао је и десетак изванредних аутопортрета у распону од поетског реализма до фовизма (*Аутопортрет у рубашки*, 1952), мотиве са Охрида (*Охрид*, 1953), као и композиције надахнуте иконама (*Распеће*, 1952; 1953) и црнобелим фотографијама (*Сељачка свадба*, 1954). Почевши да слика под утицајем Ван Гога, стигао је до ангажованог експресионизма (*37. паралела*, 1952; *Демони*, 1954) и експресивног симболизма (*Аутопортрет са смрћу*, 1954; *Утопљеник*, 1954). Зачетник је естетике ружног и претеча сликарства суровости и катастрофе (*Обешена*, 1952). Обрађујући обичаје и легенде, трагао је и за националним изразом (*Краљевић Марко на коњу*, 1953).
ЛИТЕРАТУРА: С. Винавер, „Демонизам Игора Васиљева", *Република*, 1953, 382; Ј. Вилфан, „Игор Васиљев", *Часопис 2000*, 1978, 3; М. Радовић, П. Ристић, Б. Пекић, *Игор Васиљев, слике и цртежи: период 1951–1954*, Ва 1988; С. Поповић, М. Недељковић, „Жар птица Игора Васиљева", *Савременик*, 1990, 1–3; М. Недељковић, Д. Ђорић, *Игор Васиљев 1928–1954*, Бг 1993; Ј. Денегри, *Педесете: Теме српске уметности (1950–1960)*, Н. Сад 1993; Љ. Миљковић, *Збирка Обрадовић*, Бг 1997; Ђ. Кадијевић, *Игор Васиљев: изложба слика*, Бг 2008.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ, Игор
**ВАСИЉЕВ, Игор**, мултимедијални уметник (Пула, 4. V 1973). Праунук Валентине и Алексеја, унук Игора, син Марије Васиљев и Лазе Вуксанова. Завршио је студије сценографије на Факултету примењених уметности у Београду (1998). Члан је УЛУПУДС-а. ****Усавршавао се и студијски боравио у Берлину (2006/07). Осим осмишљавањем сцена за позориште, балет и оперу, бави се фотографијом, видеом, графичким/веб дизајном и електроакустичном музиком. Аутор је сценографија, костима и видеа за представе у Србији (Београд, Ужице, Сомбор, Зрењанин), Великој Британији, Данској, Аустрији, Републици Српској и Црној Гори. Извео је уметничке инсталације за Егзит фестивал у Новом Саду (2012). Изложбу фотографија из Индије и Непала приредио је у Галерији Артгет у Београду (2010). Излагао је с члановима породице Васиљев. Учествовао је на ликовним смотрама у Србији и Чешкој (Прашки квадријенале сценографије и костимографије, 1999). Његове сценографије истичу призоре којима су намењене. Ликовно су врло артикулисане и сведене на ритам геометризованих или стилизованих површина. Одликују их осећање за простор, колористички односи, ефекти светлости, успешна атмосфера и минималистичка тежња ка суштини. Између осталих признања, добио је награду УЛУПУДС-а за сценографију и костим (2011).
ЛИТЕРАТУРА: М. Димитријевић, „Игор Васиљев: у испегланој кошуљи", *Политика*, 24. I 2010; „Игор Васиљев, фотограф, сценограф", *YellowCab*, Бг, 18. X 2012.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ РАДОВИЋ, Светлана
**ВАСИЉЕВ РАДОВИЋ, Светлана**, сликар (Београд, 18. III 1949 – Београд, 8. III 1998). Унука Валентине и Алексеја, старија ћерка Игора Васиљева. Сликала је од најраније младости. Студирала је у класи Недељка Гвозденовића, а дипломирала 1973. код Раденка Мишевића, на Академији ликовних уметности у Београду. Била је члан УЛУС-а. Повремено је учествовала на заједничким ликовним смотрама, излагала са члановима породице Васиљев, али и самостално (Београд, Обреновац, Лозница). Један њен акварел чува се у Народном музеју у Београду. Радила је у уљу и акварелу, а сликала пределе, портрете, мртве природе, ентеријере и фигуралне композиције. Припадала је токовима поетског реализма и интимизма, а под утицајем „плаве фазе" свога оца радила је и у стилу експресионизма прожетог симболизмом.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Злоковић, *Светлана Васиљев Радовић*, Обреновац 1982; Љ. Миљковић, *Светлана Васиљев Радовић: Слике*, Лозница 1989.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВ ФЛИПЧЕНКО, Фјодор Алексејевич
**ВАСИЉЕВ ФЛИПЧЕНКО, Фјодор Алексејевич**, балетски играч, кореограф (Русија, 1876 – ?). Завршио Позоришну школу у Петрограду 1894. У Маријинском театру играо до пензионисања 1914, а потом радио као педагог. Више пута био у саставу трупа С. Дјагиљева и А. Павлове на њиховим првим гостовањима ван Русије. По емигрирању у Европу, ангажован је у Руској опери у Паризу. Сезону 1926/27. провео у Београду као гостујући балет-мајстор и директор Балета Народног позоришта, а потом постао главни режисер и кореограф француско-руске опере у француско-руским сезонама у Барселони, те 1928/29. кореограф и шеф Балета Хрватског народног казалишта у Загребу. У току боравка у Београду поставио балет *Успавана лепотица* П. И. Чајковског према оригиналној кореографији М. Петипа (сам игра Краља Флорестана). То је за београдски балет и публику био први сусрет са ремек-делом руске класичне балетске уметности, а одржавање представе на репертоару, у време када је код нас тек крчен пут класичном балету, било је својеврсна школа класичне игре и за солисте и за ансамбл. Друге кореографије реализоване у НП: *Оргије хетера* (Ш. Гуно, *Фауст*), *На вратима царства* (Ј. Сибелијус), *Жар птица* (И. Стравински) и балетске сцене у операма: *Демон* (А. Г. Рубинштајн), *Кармен* (Ж. Бизе), *Евгеније Оњегин* (П. И. Чајковски). Иако краткотрајан, његов свеукупни рад је вишеструко утицао на професионални развој београдског балета.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; *Руска емиграција у српској култури* *XX* *века. Зборник радова 1–2*, Бг 1984; М. Јовановић, *Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година*, 1, Бг 1994.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВА, Ирина Ира
**ВАСИЉЕВА, Ирина Ира**, балерина (? – ?). Рускиња из друге генерације емиграната досељених у Југославију. Матурирала у Женској руско-српској гимназији у Бeoграду 1935. Похађала Балетску школу Ј. Пољакове и 30-их година постала члан Балета Народног позоришта у Београду. Као партнерка М. Јовановића наступала и концертно. Постала је, потом, чланица Ковент Гарден балета у Лондону и са М. Ристићем гостовала 1940. у Сарајеву, када су играли Адађо из *Лабудовог језера* и Плаву птицу из *Успаване лепотиц*е П. И. Чајковског, *Валс трист* Ј. Сибелијуса и *Коло* Ф. Лотке. У Београду играла још и 1942, у групи солиста одабраних за представу *На балетском часу*. Пред крај II светског рата отишла у Беч, где је добила ангажман у Народној опери. Оцењена као одлична играчица, била је међу онима који су подизали квалитет београдског балетског ансамбла, чинили његову окосницу и допринели утемељењу класичне игре у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: *Руска емиграција у српској култури XX века*, зборник радова, 1–2, Бг 1984; С. Грбић Софтић, *Освајање игре*, Сар. 1986; М. Јовановић, *Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година*, 1, Бг 1994.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВА, Јања Владимировна
**ВАСИЉЕВА, Јања Владимировна**, примабалерина, балетски педагог (Варшава, Пољска, 24. X 1911 – Менло Парк код Сан Франциска, САД, 17. IX 1999). Са родитељима је 1917. из Кијева емигрирала у Краљевину СХС. Балетско образовање стекла у Глумачко-балетској школи (1921–1924) код Клавдије Исаченко и Јелене Пољакове. Усавршавала се у Паризу код О. Преображенске. Чланица ансамбла Народног позоришта у Београду постала је 1924, соло играчицa 1926, a првa играчица 1938. Прва улога била јој је Казаљка у игри часовника у *Копелији* Л. Делиба, а већ од 1927. играла је улоге првих солисткиња (Плава птица у *Успаваној лепотици* П. И. Чајковског, Краљица вила у *Жизели* А. Адама). У главној улози дебитовала је као Сванилда у *Копелији* (1929) у кореографији А. Фортуната. Остварила је опус од 75 улога у балетском, оперско-балетском и драмском репертоару, од којих су 22 главне улоге у балетима и 30 главних сола у балетима, операма и у драми. Са НП гостовала је у земљи (Сарајево, Суботица, Нови Сад, Сомбор) и у иностранству (Атина 1933, Софија 1938, Франкфурт 1939). Са групом играча гостовала је у Прагу (1938), самостално у Љубљани (1931), Скопљу (1934, 1940) и у Софији (1940). У Београду је остварила и обимну концертну делатност. Крајем 1942. напустила је Београд, кратко радила у Софији, а затим у Државној опери у Бечу (1943/44) и у позоришту Пете француске дивизије (1944/45). После рата била је примабалерина у познатој трупи „Оригинални руски балет пуковника Де Базила" (1948/49) и играла на турнејама по Шпанији, Португалији и северној Африци. У Краљевској опери у Генту (Белгија) играла је 1950, а јануара 1951. емигрирала је у САД. У Сан Франциску отпочела је самостални педагошки рад у америчким колеџима, а затим је у Паолу Алту код Сан Франциска отворила властити балетски студио „Про Арте" (1951–1973). У педагошком раду преносила је руску класичну балетску технику и народни плес Србије транскрибован у уметничку игру. Стални ангажман у НП у Београду обезбедио јој је континуитет играња, фреквенцију и природан уметнички развој. У јакој конкуренцији одличних руских играчица које су радиле у Београду, уврстила се међу наше највеће балерине у времену између два светска рата. Одликовала се савршеном техником, класичном и модерном, те уметничком изражајношћу. Била је талентована, образована, музикална, енергична и потпуно посвећена професији. Значајан је њен лични удео у креирању домаћег балетског стваралаштва (К. Барановић, *Лицитарско срце*; С. Христић, *Охридска легенда*; Ф. Лотка, *Ђаво на селу*; С. Настасијевић, *У долини Мораве*). Сарађивала је са више познатих кореографа (А. Фортунато, Ј. Пољакова, Ф. Васиљев, М. Фроман, Н. Кирсанова, Б. Књазев, А. Романовски, Б. Романов, Пина и Пино Млакар). Своју целокупну уметничку заоставштину поклонила је Музеју позоришне уметности Србије у Београду.
ИЗВОР: Архив Јање Васиљеве и Анатолија Жуковског, Менло Парк, Сан Франциско 1983.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милошевић, „Прве београдске глумачке балетске школе", *ГГБ*, 1957; К. Шукуљевић, *Наташа Бошковић*, Бг 1989; К. Шукуљевић Марковић, „Јања Васиљева, примабалерина Народног позоришта у Београду", *ГГБ*, 1996.
Ксенија Шукуљевић Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВАЦ
**ВАСИЉЕВАЦ**, једна од караула у пограничном рејону Медвеђе где се у данима непосредно пре објаве Првог балканског рата (3–5/16–18. септембра 1912) одиграо један од највећих окршаја између српских четника и граничара, с једне, и турске пограничне страже и албанског башибозука, с друге стране. Овом окршају је претходио бомбашки напад војводе Василија Васића на карауле Репоњу и Мировац, када је прва караула била разрушена, док се код друге заметнуо окршај. Потиснути од надмоћнијих снага, шездесетак четника и граничара повукло се ка суседној караули **В.**, где су пред двадесетоструко надмоћнијим непријатељем пружили снажан отпор. Потпуно опкољени, одбијали су нападе више од два дана током којих је против њих била употребљена и артиљерија. Онемогућени да одрже положај, пробили су се ка Мердарима, при чему је изгубљена око половина људства. Губици друге стране нису познати.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гребанац (ур.), *Илустрована ратна кроника*, Н. Сад 1912–1913; К. Суботић (ур.) *Илустрована ратна кроника*, Бг 1912–1913; *Балкански рат у слици и речи*, Бг 1912–1913; Група аутора, *Први балкански рат*, 1, Бг 1959.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВДАН
**ВАСИЉЕВДАН**, народни назив за празник Св. Василијa Великог који светкује Српска православна црква 1/14. јануара, као спомен на дан када је светитељ умро. Тога дана се обележава Нова година према јулијанском календару. У српском обичајном календару се празнује и старији празник познат као Мали Божић, а у новије време прославља се и као Српска нова година. Једна од особености овог празника била је и припрема култног колача василице (један велики колач или више њих) у који се стављао метални новац (пара) за срећу. Укућани су га ломили и за оног ко би добио парче колача са паром говорило се да ће бити срећан и успешан целе године. У традиционалној култури Срба, све до прве половине XX в., празник се одликовао наставком прослављања Божића. У домаћинство се, тада, поново уносио и палио сачувани део прегорелог бадњака, на којем се морао кувати новогодишњи ручак. На свечану трпезу се поред дела божићног колача постављала и глава божићне печенице. У насељима Срема, до 70-их година XX в., на **В.** се обављало магијско вршење жита или сламе. У насељима јужног Баната и источне Србије месили су посебан шупаљ колач за стоку те су га натицали крави или волу на рог. У јужним деловима Србије, попут Врањског Поморавља, ишле су по насељима, од куће до куће, маскиране поворке познате као суровари и сакупљале дарове у храни и пићу. У неким крајевима Војводине такве поворке називане су коринђаши. Увођењем празновања Нове године у грађански календар у ширем контексту, људи се тога дана поздрављају са „срећна Нова година" и три пута се љубе. Са празновањем се искорачило из сакралног домаћег простора, те се често бучно и раскошно прославља у кафанама и ресторанима. Један број српских породица **В.** слави као своју крсну славу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; П. А. Ђурановић, *Хришћански празници и народни обичаји Срба у Даљу*, Даљ 2011.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Алимпије
**ВАСИЉЕВИЋ, Алимпије**, филозоф, професор, политичар (Велишевац код Ваљева, 21. XI 1831 – Београд, 3. II 1911). Три разреда основне школе учио је у манастиру Боговађи (1842) и при цветановачкој цркви (1844), а два разреда гимназије у Београду. Прешао је 1850. на Богословију. Од 1850. до 1857. студирао је на Духовној академији у Кијеву. Био је писар Пожаревачког округа (1857), професор у Шабачкој полугимназији (1858–1859), а потом у Београдској богословији (1859–1864), Пожаревачкој полугимназији (1864–1868), на Великој школи (1868–1875), министар просвете и црквених послова 1875, 1876–1880, 1887, министар за ослобођене крајеве 1877/78. За државног саветника постављен је 1879. Изванредни министар у Петрограду био је 1892/93. и 1894/95. Редовни је члан Друштва српске словесности од 1862, а члан Српског ученог друштва од 1864, чији је и председник 1885–1887. Од 1892. био је почасни члан Српске краљевске академије. На студијама у Кијеву дошао је под утицај теистичког хегеловства, чијег се објективног идеализма никада није до краја ослободио. У хегеловској фази (1857–1868) филозофију разликује од науке и држи да она има свој особени предмет. У Паризу је боравио 1860, где је упознао немачку натур-филозофију, енглески еволуционизам, француски позитивизам и природно-научни историзам. Настојао је да ове елементе еклектички обједини. У позитивистичкој фази свог развоја (од 1868. па надаље) филозофију не разликује од науке, јер обе користе научни (индуктивни) метод. Главни делови филозофије за њега су психологија и логика. У уџбенику *Психологија као наука удешена за школску потребу* (Бг 1870), писаном највише према М. Тројицком, тежи да изложи емпиријску психологију. Најзначајније му је дело *Логика удешена за школску потребу* I–III (Бг 1871–1873), што је заправо скраћени превод књиге *А System of Logic* Џ. С. Мила. Логику разумева као неку врсту теорије знања. У уџбенику, писаном са индуктивистичке позиције, излаже дедукцију, индукцију и методологију науке. Поглавито према К. Ушинском написао је књигу о физиолошким и психолошким основама педагогије, коју схвата као вештину а не као науку. Осамдесетих година међу првима код нас покушава да истражује у подручју психологије и бави се упоредном психологијом и етнопсихологијом. Први је код Срба започео писање приказа и рецензија филозофских радова (1861), а са М. Кујунџићем је код нас увео жанр филозофске полемике (1865).
Илија Марић
Још у младости укључио се у политички живот Србије. У време Светоандрејске скупштине 1858. прикључио се групи младих интелектуалаца која је инсистирала на парламентарној владавини и грађанским слободама, језгру из којег је касније настала Либерална странка. Учествовао је у оснивању Уједињене омладине српске. Као дугогодишњи либерал, члан главног одбора странке и један од водећих идеолога националног и либералног покрета шесте и седме деценије XIX в., обављао је бројне важне дужности у државној администрацији.
Петар В. Крестић
ДЕЛА: *Учитељ руског језика*, Бг 1862; „Кратки преглед Хегелове философије", *ГСУД*, 1863; *Историја народног образовања код Срба*, I, *Увод*, Бг 1867; *О развитку уставне свести у Србији*, Бг 1871; „О слободној вољи", *ГСУД*, 1872; *О народном васпитању*, Бг 1874; *Правила испита зрелости*, Бг 1876; *Физиолошко-психолошки основи педагогике*, Бг 1879; „Одношај између физичних и душевних особина расе и спола", *ГСУД*, 1884; „Психолошке особине српског народа", *ГСУД*, 1886; *Један поглед на нашу прошлост и садашњост*, Бг 1895; *Свето-Андрејевска скупштина*, Бг 1899; *Успомене на краља Милана*, Бг 1901; *Три српска великана: Карађорђе, Милош и Вучић*, Бг 1907; *Моје успомене*, Бг 1990.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, „Алимпије Васиљевић (1832–1911)", *СКГ*, 1911, 26, 8, 9; М. В. Поповић, *Философски и научни рад Алимпија Васиљевића*, Н. Сад 1972; А. Стојковић, *Развитак филозофије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; Р. Љушић, „Предговор", у: А. Васиљевић, *Моје успомене*, Бг 1990; Д. Аранитовић, *Хегел у Југославији*, Бг 1991; Д. Јеремић, *О филозофији код Срба*, Бг 1997; И. Марић, *Философија на Великој школи*, Бг 2003; Б. Бешлин, *Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку*, Н. Сад 2005; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Бранка
**ВАСИЉЕВИЋ, Бранка**, молекуларни биолог, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 21. VI 1955). Дипломирала 1977, магистрирала 1980. и докторирала 1988. на студијској групи Молекуларна биологија и физиологија Биолошког факултета у Београду. Радила од 1977. до 1986. у Лабораторији за молекуларну биологију и ендокринологију, Институт за нуклеарне науке „Винча". Од 1986. ради у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (ИМГГИ) у Београду, где је бирана у сва научна звања, поставши научни саветник 2005. Именована је 1998. за руководиоца Лабораторије за молекуларну генетику и екологију микроорганизама, а за директора ИМГГИ изабрана је 1999. и ту функцију је вршила до 2011. Као директор имала је функцију официра за везу Међународног центра за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИЦГЕБ) и заменика председника Већа института Универзитета у Београду. Усавршавала се у Минхену (1983), где је урадила експериментални део докторске дисертације. Постдокторске студије је обавила на Универзитету у Лестеру у Великој Британији (1988–1989. и 1991). На Биолошком факултету у Београду изабрана је за доцента 1991, а за ванредног професора 1998. На Природно-математичком факултету у Новом Саду била је предавач за предмете Молекуларна биологија (1989–1991) и Молекуларна генетика (1997–1999). Научно-истраживачка активност првобитно обухвата молекуларну генетику актиномицета, бактерија које производе секундарне метаболите (антибиотике, имуносупресоре, пестициде итд.). Касније истражује молекуларну генетику других микроорганизама, бактеријски диверзитет и откривања бактерија произвођача метаболита и ензима, интересантних за биоремедијацију и биотехнологију. Члан је Националне комисије за сарадњу са Унеском, Америчког друштва микробиолога, Европске академије наука и др.
ДЕЛА: и М. Којић, Љ. Тописировић, „Cloning and characterization of an aminoglycoside-resistance determinant from *Micromonospora zionensis*", *J. Bacteriol*., 1992, 7868; „Molecular biotechnology methods for accessing and exploiting chemical diversity from microorganisms", у: *Life Sciences in the 21^st^ Century*: *Вiotechnology*, 1999; „*Streptomyces durmitorensis* sp.nov., a producer of an FK506-like immunosuppressant", *International Journal of Systematic and Evolutionary Microbiology*, 2007, 2119; коаутор, „Isolation and characterization of four novel Gram-positive bacteria associated with the rhizosphere of two endemorelict plants capable of degrading a broad range of aromatic substrates", *Applied Microbiology and Biotechnology*, 2011, 1227.
Драга М. Симић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Бранко
**ВАСИЉЕВИЋ, Бранко**, пуковник (Алдинци, Заглавички срез, 1. VIII 1825 – Београд, 3. IV 1900). Четири разреда основне школе завршио је у Књажевцу, а потом је у очевој абаџијској радњи био калфа. У војску је ступио 1845, каплар постао 1847, поднаредник 1849, а наредник 1855. За потпоручника је произведен 1857, поручника 1862, капетана II класе 1866, а за капетана I класе 1867. Мајор је постао 1875, потпуковник 1878. и са тим чином је и пензионисан 1886. Почасни пуковник постао је после пензионисања. Служио је у гарнизонима у Београду, Зајечару, Пожаревцу, Ћуприји, Јагодини и Шапцу. Од ступања у службу до 1862. служио је у разним јединицама коњице, а тада прелази у штаб Тимочке команде. Током 1864. био је окружни официр у Књажевцу, а потом је до српско-турских ратова служио у трупи. У Првом српско-турском рату 1876–1877. командовао је коњичким пуком Тимочке дивизије, а потом Црноречком бригадом II класе, истакавши се у борбама на Великом извору и код Зајечара. У Другом српско-турском рату 1877–1878. командовао је Ћупријском бригадом I класе и учествовао у борбама код Ниша, Куршумлије и Самокова. После ових ратова, био је командант окружних пуковских команди у Јагодини (1878–1881) и Шапцу (1883–1884). Пензионисан је као командант београдског гарнизона. Одликован је Таковским крстом IV степена. Сахрањен је уз војне почасти и присуство краља Милана.
ИЗВОРИ: Војни архив; Шематизам Србије, 1858–1899.
ЛИТЕРАТУРА: *Браник* II, 1900, 16, 43; М. Милићевић, *Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа, који су преминули*, Бг 1901; *Ратник*, 1879–1904, 25; *Споменица стогодишњице Тимочке крајине 1833–1933*, За 1934.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Бранко
**ВАСИЉЕВИЋ, Бранко**, новинар (Бањалука, 6. VIII 1919 – Београд, 15. X 1991). Цео новинарски век провео је у Танјугу (1946–1985). После само годину и по дана у агенцији упућен је за дописника у Софију. У почетку је уз благонаклоност Георгија Димитрова имао приступ свим изворима информација, а у лето 1948. по објављивању Резолуције Коминформа дошло је до потпуне блокаде извештавања. Тада је **В.** почео да издаје и шаље на разне адресе информативни билтен који је сам припремао. Пошто му је у Софији био онемогућен рад, Танјуг га је средином 1949. повукао у Београд. Четири године уређивао је у Танјугу емисије за иностранство, а затим је у два маха био дописник из Лондона (1953–1954, 1959–1960). У међувремену (1957–1959) извештавао је из Бона, а 1964–1966. из Токија. До пензионисања је радио као уредник у спољнополитичкој редакцији агенције.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Василије
**ВАСИЉЕВИЋ, Василије**, привредник, јавни радник, добротвор (Земун, 29. X 1792 – Земун, 26. III 1879). Био је један од првака народног покрета у Земуну 1848. Ушао је у народни одбор и боравио у Бечу као један од представника српске делегације. У Темишвару је учествовао у организацији нове Српске Војводине. У Београду је вршио контролу рада Народне банке. Један је од саоснивача Земунске штедионице (1868) и њен дугогодишњи председник. Означен је од аустријских власти као активан и изузетно опасан агент јужнословенске пропаганде, организован од српске владе, подривач сигурности Монархије. Био је приложник и један од оснивача Земунске школе (1826), Славеносербске земунске библиотеке и председник Управе Земунске библиотеке (1860). Претплатник на преко 80 књига из области историје, књижевности и трговине. Близак пријатељ, одлучан пропагатор језичке реформе Вука Караџића, један од најревноснијих сакупљача претплате на Вукова дела и особа која је Вука често финансијски помагала. С њим, Јосифом Миловуком и многим другим знаменитим српским јавним и културним делатницима одржавао је интензивну преписку. На положају општинског већника земунског магистрата и дугогодишњег надзорника илирских школа планирао је да у школама спроведе реформу правописа и одстрани часловце и псалтире, што је изазвало велик отпор свештенства. Бавио се књижевним и преводилачким радом, објављујући највише у *Новинама србским*. Новим правописом написао је приповетке „Чудновати догађаји Карла II краља Енглеске" и „Војводкиња Церфандчка". Сабирајући новац за кауцију, помогао је оснивање листа *Застава* (1866), а током његовог излажења материјално га је помагао и организовао сакупљање средстава за његову потпору. Завештао је значајну своту новца српској црквеној општини у Земуну за оснивање задужбине. Помиње се и под презименом Василијевић.
ИЗВОР: Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.
ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1830, IV, 60; М. В. Веселиновић, „Поменик земунске школе", *ГНЧ*, 1906, 25; В. Николић, *Знаменити земунски Срби у XIX веку*, Земун 1913; Л. Ћелап, „Револуционарна делатност војвођанских Срба за време Омладинског покрета у светлу аустријских докумената", *ЗМСДН*, 1961, 28; Љ. Дурковић Јакшић, „Библиотека славено-сербска земунска (1825–1850)", у: *Земунска библиотека 1825–1965*, Земун 1966; С. Радовановић, „Српско грађанско читалиште у Земуну (1850–1914)", у: *Земунска библиотека 1825–1965*, Земун 1966; Љ. Дурковић Јакшић, „Василије Васиљевић о Вуку Караџићу", *ЗМСКЈ*, 1981, 29/1; С. Радовановић, *Василије Василијевић, Вуков пријатељ и сарадник*, Бг 2001.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Даница
**ВАСИЉЕВИЋ, Даница**, глумица (Бела Црква или Алибунар, 18. VIII 1872 – Нови Сад, 10. II 1943). Девојачко презиме јој је било Жан, па се веровало да је била француског порекла. Школовала се у Белој Цркви где је први пут и ступила на сцену као дилетант. На позив Димитрија Ружића ступила је 1890. у Српско народно позориште у Новом Саду, у којем је, са прекидом за време I светског рата, глумила све до пензионисања (1925). На почетку своје уметничке каријере тумачила је епизодне роле, да би постепено преузела улоге из репертоара Јелисавете Јеце Добриновић. Временом се афирмисала у тумача већих и главних улога, поготово ликова каприциозних и пркосних девојака, бездушних и завидљивих жена, деспота, оштроконђи и сплеткашица. Важила је за једну од најбољих певачица у ансамблу, истицала се у позоришном хору и у низу епизодних рола из музичког репертоара. Тридесетогодишњицу уметничког рада обележила је улогом Настасје Ивановне у *Чикиној кући* од И. И. Мјасницког 1922, када је и одликована Орденом Св. Саве IV реда.
ЛИТЕРАТУРА: А., „30-годишњица Данице Васиљевић", *Застава*, 5. III 1922; А., „Прослава г-ђе Васиљевићке", *Застава*, 19. III 1922; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982.
Милена Лесковац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Дејан
**ВАСИЉЕВИЋ, Дејан**, новинар, дипломата (Земун, 22. X 1950). Као и отац Бранко, новинарством почео да се бави у Танјугу. Започевши с радом 1977, постао је дописник из Багдада (1979–1982), Лондона (1985) и Каира (1989–1993). Био је први новинар у свету који је јавио истину о бомбардовању ирачког реактора у близини Багдада 1981. После експлозије и дима, сви дописници су послали хитне вести да су реактор погодиле иранске ракете. **В.** је убрзо послао Београду нову – исправну вест – да је реактор погодила израелска ракета. Као новинар већ проверених квалитета, у Каиру 1993. добија отказ и налог да се врати у Београд. Како је знао за кадровске турбуленције у београдским медијима, одбио је да се врати и као познавалац Блиског истока одмах добио понуду да ради за канадску агенцију Radio Canada International из Каира (1993–1996) и из Тел Авива (1996–1997). Извештавао је и за *Вечерње новости* из Бона (1997–1998), као и за *Данас* (1998–2001). После краћег рада у енглеској редакцији *Дојче веле*, 2001. прихватио је, на позив МИП, да ради у амбасади у Стокхолму – два пута је предао акредитиве шведском краљу, прво као отправник послова, а непуну годину касније, крајем 2002, и као амбасадор (до 2005). Пола године био је директор Дирекције МИП за Блиски исток, а од маја 2005. до јула 2011. амбасадор у Каиру.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Драгољуб
**ВАСИЉЕВИЋ, Драгољуб**, хирург, универзитетски професор (Нови Сад, 27. I 1920 – Београд, 23. VIII 1969). На Медицинском факултету у Београду је дипломирао (1947), специјализовао хирургију (1953) и биран у звања од асистента (1952) до ванредног професора (1965). Усавршавао се у Француској (1952) и САД (1959). Радио је на Другој хируршкој клиници као шеф одсека и одељења, као и заменик директора. Највише се бавио општом хирургијом и трауматологијом, али и експерименталном хирургијом и са В. Стојановићем пионирски развијао кардиоваскуларну хирургију. Привремено је руководио хируршким одељењима у Бору (1956–1957) и Алжиру (1964–1965). Од 1966. био је заменик шефа хирургије у Градској болници на Звездари, а у пролеће 1969. постао је шеф хирургије у болници „Др Драгиша Мишовић" на Дедињу. Са В. Стојановићем и Б. Вујадиновићем је коаутор уџбеника *Хирургија* I (Бг 1969) и *Хирургија* II (Бг 1970). Био је члан управе Мед. ф. у Београду (1954–1958), један од оснивача и секретар Хируршке секције СЛД, генерални секретар Удружења хирурга Југославије, члан Француског и Међународног удружења хирурга. Одликован је Медаљом заслуга за народ.
ДЕЛА: и А. Голдбергер, „Неколико случајева тежих повреда", *САЦЛ*, 1953, 81, 3; „Peritonitis blliaris cum perforatione", *САЦЛ*, 1957, 85, 10; коаутор, „Ein Fall von Fibromyoma ventriculi", *Münchener medizinische Wochenschrift*, 1958, 100, 51; коаутор, „Infarction and and aneurysm of the heart after penetrating wound of the right ventricle", *Archives des maladies du coeur et des vaisseaux*, 1959, 52.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*, *Биографски лексикон,* Бг–Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006; М. Андрејевић, *Стварали су Градску болницу 1936–2006*, Бг 2007.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Драгослав Фига
**ВАСИЉЕВИЋ, Драгослав Фига**, сликар, ликовни педагог (Крушевац, 27. I 1895 – Крушевац, 11. IX 1929). На београдску Уметничко-занатску школу уписао се 1911, да би на трећој години прекинуо школовање и отишао у Приштину, где је радио у гимназији као хонорарни учитељ вештина. Пошто је регрутован, са штабом српске војске 1916. стигао је на Крф, одакле је, болестан и изнемогао, пребачен у Африку. Слике настале у логору излагао је у Бизерти (*Портрет Илије Коларовића* и два пејзажа). По повратку у Београд 1919. наставио је школовање у Уметничкој школи и са стеченом дипломом вратио се у Приштину. Ту је организовао своју прву изложбу уља, акварела и цртежа (1920). Другу самосталну изложбу приредио је у Скопљу (1921), где је излагао претежно мотиве са Косова. У Крушевац је прешао 1921. као гимназијски наставник вештина и написао уџбеник *Кратка теорија цртања*. Истовремено је са трећом самосталном изложбом у Крушевцу (1928) сликао и иконостас у цркви села Вучјак, запаљен априла 1949. Постхумно, 1932, суграђани су приредили изложбу његових радова. До данас је сачувано око 200 његових слика, од којих је већина у Уметничкој галерији у Крушевцу, а мањи део у приватном власништву. Главна дела: *Операција на фронту*, 1914; *Кроз Албанију*, 1920; *Турчин Исмаил*, 1921; *Мала Оливера*, 1922; *Ратни мотив из Приштине*, 1922; *Лазарица под снегом*, 1922; *Остаци џамије у Крушевцу*, 1923; *Везиров мост*, 1926; *Црква у Наупари*, 1926; *Велуће*, 1926; *Крушевац под снегом*, 1926.
ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Драгослав Васиљевић – Фига" (1895–1929), *ЗЛУМС*, 1975, 11; Љ. Сироватка, „Крушевац и околина у делу Драгослава Васиљевића Фиге", *Багдала*, 1977, 223; С. Живковић, *Београдски импресионисти*, Бг 1977; У. Рајчевић, *Новија културна и уметничка прошлост Крушевца: Драгослав Васиљевић Фига*, Круш. 1988; П. Васић, *Уметничка топографија Крушевца*, Н. Сад – Круш. 1990.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Душан
**ВАСИЉЕВИЋ, Душан**, правник, политичар (Сарајево, 1871 – Београд, 22. I 1950). Гимназију је похађао у Сарајеву и Дубровнику, а права у Бечу и Загребу. Радио је као судија у Мостару и Сарајеву, али је због сукоба с аустријским властима напустио државну службу, посветивши се адвокатури. Био је секретар друштва „Слога", сарадник *Српске ријечи*, члан Црквено-школског одбора, Епархијског савета и Просветног савета у Сарајеву. Један је од оснивача српског културног друштва „Просвјета" у Сарајеву (1902) и Српске банке. Током анексионе кризе (1908–1909) боравио је у Паризу, Лондону и Петрограду, држећи предавања о БиХ. Када је једно од њих штампано у Београду, у Сарајеву је против њега подигнута оптужница. Емигрирао је уочи I светског рата, а у јесен 1914. прешао у Србију, где је помагао ширење југословенске пропаганде. По налогу Николе Пашића, отпутовао је с Николом Стојановићем у Италију ради успостављања контакта с емигрантима југословенског порекла из Аустроугарске. Био је члан Југословенског одбора, учесник Крфске (1917) и Женевске конференције (1918) и један од најистакнутијих чланова Југословенске демократске лиге (1918). После проглашења Краљевине СХС радио је на оснивању Националне демократске странке, која би окупила Србе, Хрвате и муслимане у БиХ. Као представник Југословенске демократске странке био је посланик у Привременом народном представништву и члан Извршног одбора страначког посланичког клуба. Демократску странку је напустио у јуну 1921, ангажујући се од тада у политичким акцијама интелектуалаца, усмереним ка ревизији Видовданског устава. У тој улози био је учесник конференције јавних радника на Илиџи у јуну и конгреса јавних радника у Загребу септембра 1922. Као члан Југословенске радикалне заједнице именован је у марту 1938. за сенатора. После II светског рата изабран је за потпредседника Главног народноослободилачког одбора у Сарајеву, а у августу 1945. уврштен је у проширени састав АВНОЈ-а. Био је посланик Већа народа у Савезној скупштини ФНРЈ и Народној скупштини БиХ.
ДЕЛО: *О Босни и Херцеговини. Предавање Душана Васиљевића држано 12. априла 1909. у Друштву словенске узајамности у Петрограду*, Бг 1909.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини СХС*, Бг 1970; Ђ. Станковић, *Никола Пашић и југословенско питање,* I–II, Бг 1985; Љ. Трговчевић, *Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1986; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, I, Бг 1988.
Биљана Шимуновић Бешлин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Душан
**ВАСИЉЕВИЋ, Душан**, правник, привредник (Сарајево, 20. VIII 1939). Доселио се у Аустралију 1959. и дипломирао економију (1967) и права (1969) на Универзитету у Мелбурну. Био је адвокат, потом власник компаније за извоз воћа и поврћа. Осамдесетих година прошлог века из Аустралије отишао у Јужну Африку, где се бавио трговином. У то време се разрешавала криза око Намибије, која је стекла независност 1990. На крајњем југу земље, поред саме границе са Јужноафричком Републиком, уз обалу реке Орање, купио тада пропалу фарму Aussenkehr (око 100.000 ха пустињске земље), постао генерални директор и већински власник компаније, и на тој фарми покренуо узгајање грожђа. Он је први човек који је почео да узгаја грожђе на комерцијалној основи у Намибији, пошто је то пре њега сматрано немогућим. Ипак, он је успео да одгаји сорту грожђа која успева на сувом и песковитом земљишту са мање од 50 мм падавина годишње. Прве године производње успео је да сам попуни квоту од 900 т коју је Намибија добила за извоз у Европску економску заједницу. Његовим путем кренули су и други инвеститори, па је данас свеже грожђе једно од главних извозних артикала Намибије, у вредности од преко 300 милиона америчких долара годишње, а та индустрија запошљава преко 10.000 људи. Носилац је Ордена Светог Саве I реда и Ордена I реда Намибије.
ИЗВОР: Лична архива.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Душица
**ВАСИЉЕВИЋ, Душица**, балетска играчица (Београд, 25. IX 1910 – Београд, 7. IV 2000). Од 1920. учила балет код Клавдије Исаченко, наставнице и редитеља Балета Народног позоришта у Београду, и код Јелене Пољакове, наставнице Глумачко-балетске школе у Београду. Први пут наступила на сцени 1922. с ученицама школе К. Исаченко у групној игри (Ј. Брамс, *Валс*; Ф. Шуберт, *Полка*). У сезони 1923/24. постала је балетска играчица приправница, а редовна чланица Балета НП у Београду била 1924–1928. Њено име се први пут помиње у балету Н. Римског Корсакова *Шехерезада* у кореографији Ј. Пољакове (марта 1923), а последњи пут у балетима И. Стравинског *Жар птица* и *Петрушка*, у кореографији Маргарите Фроман (јул 1928). Играла је претежно у балетском кору и мала сола у оперском и балетском репертоару. На позив шефа балета М. Фроман од сезоне 1928/29. постала је чланица балета Хрватског народног казалишта у Загребу, али је играчку каријеру прекинула већ 1930. Припада првој генерацији школованих српских балетских играчица које су почетком 20-их година XX в. играле на сцени НП у Београду, што је од посебног значаја јер су балетски играчи били претежно Руси или руског порекла.
ЛИТЕРАТУРА: К. Шукуљевић Марковић, „Душица Васиљевић, пионир нашег балета", *Orchestra*, 1995, 2.
Ксенија Шукуљевић Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Жарко
**ВАСИЉЕВИЋ, Жарко**, песник, позоришни редитељ (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Студирао је права у Будимпешти (1913–1914), а будући да потиче из познате глумачко-позоришне породице, од оца Косте Коче и мајке Данице, његов професионални рад био је још од 1919. везан за Српско народно позориште у Новом Саду. Био је ангажован и у редакцији *Летописа Матице српске* на месту главног уредника (1932). Као песник, јавља се већ 1919. у часопису *Дан*, мада суштински припада тзв. другој генерацији експресиониста после 1923, који су покушали да обнове импресионистичко-декадентни лирски штимунг, експресионистички револт и социјалну критику цивилизације и друштва. У прве две збирке, *Шапутања* и *Минијатуре* (Бг 1924), понешто под утицајем *Лирике Итаке* М. Црњанског, појављују се с једне стране езотерични мотиви, а с друге топос жене као блуднице/девице обликовани специфичним типом слободног стиха. Средином 30-их година и особито у песмама написаним за време II светског рата, све више нагињe дугом стиху писаном у облику прозе, готово прозном фрагменту. Потом се окреће темама из живота, историје и културе Војводине, уз патриотски и левичарски занос, а песнички поступак умногоме приближава нарацији и опису карактеристичним за нови и социјални реализам. Припадао је кругу песника тога доба чији се песнички пут слично развијао (Ј. Поповић, Д. Јерковић).
Бојана Стојановић Пантовић
На различитим дужностима у СНП **В.** је био од 1919. до 1946, а посебно се истакао прегалачким радом између два светска рата када је СНП деловало у тешким материјалним условима и када му је претило затварање. Током 20-их и 30-их година био је секретар Друштва за СНП и члан Управног одбора СНП. Радио је на месту редитеља, уметничког управника и драматурга, те за потребе репертоара преводио позоришна дела с мађарског и немачког језика. По окончању II светског рата постао је први управник СНП (тада Војвођанског народног позоришта) и на том положају је и преминуо. Као редитељ модерних схватања под утицајем савременог немачког позоришта, први пут је запажен у сезони 1923/24. У раду са глумцима био је студиозан и постављао је високе захтеве. Његове режије су се одликовале озбиљношћу, одбацивањем јефтиних ефеката, продубљеном анализом и стваралачком интерпретацијом драмског текста, неговањем култивисаног сценског говора, динамичношћу и складношћу. У његовом стваралачком опусу посебно место заузимају режије комада П. Петровића Пеције (*У навиљцима*; *Род*; *Чизме*; *Чвор*), Б. Нушића (*Протекција*), М. Огризовића (*Хасанагиница*), С. Ћоровића (*Зулумћар*), Ф. Молнара (*Лилиом*), В. Пежињског (*Ашантка*), Ж. Б. П. Молијера (*Жорж Данден*), као и драматизација романа Ј. Хашека *Добри војник Швејк* М. Брода и Х. Рајмана.
Живко Поповић
ДЕЛА: коаутор, *Три према један за поезију*, Н. Сад 1934; *Лирски записи*, Н. Сад 1949; *На углу где Златна греда пресеца Сокак хлебарски*, Н. Сад 1971 (прир. Д. Ређеп).
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, „Жарко Васиљевић", у: Ж. Васиљевић, *Лирски записи*, Н. Сад 1949; Л. Дотлић, „Жарко Васиљевић и позориште", *Позориште*, Н. Сад, 1971, 1; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; В. Поповић, *Записи из позоришта*, Н. Сад 1982; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 8, Бг – Н. Сад 1983; Б. Чиплић, „Жарко Васиљевић изблиза", *Свеске Матице српске*, 1988, 1989, 10, 12.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Зорислава
**ВАСИЉЕВИЋ, Зорислава**, музички педагог, универзитетски професор (Скопље, 21. III 1932 – Београд, 7. XI 2009). Дипломирала 1954. на наставничком одсеку Музичке академије у Београду. Била је професор у београдским музичким школама, а 1971–1997. предавала је солфеђо и методику солфеђа на Факултету музичке уметности у Београду (у свим звањима од доцента до редовног професора) и на Академији уметности у Бањалуци. Докторску тезу одбранила 1986. на ФМУ у Београду. Комбинујући функционалну методу М. Васиљевића, засновану на обележјима српског и јужнословенског музичког фолклора, са најсавременијим европским школама, изградила је властиту методу наставе солфеђа којом су образоване генерације музичких педагога активних широм српског простора. Покретач је (1972) такмичења из солфеђа на нивоу Србије и СФРЈ, а од 1975. и предавач на семинарима за наставнике солфеђа на градском, републичком и савезном нивоу. Објавила је велик број уџбеника солфеђа и методике солфеђа за све нивое музичког школовања (и М. Васиљевић, *Двогласни солфеђо*, Бг 1964; „Проблеми у настави солфеђа", *Pro musica*, 1973, 69; *Мелодика*, I, Бг 1976; *Методика солфеђа*, Бг 1991; *Музички буквар*, Бг 1991) и студија, те чланака из области фолклористике и проблематике наставе солфеђа (*Теорија ритма са гледишта музичке писмености*, Бг 1985; *Српско музичко благо*, Бг 1995; *Рат за српску музичку писменост. Од Миловука до Мокрањца*, Бг 2000). Аутор је више радио и телевизијских емисија. Била је активна у промовисању делатности М. Васиљевића (и Н. Љубинковић, ур., *Миодраг А. Васиљевић – живот и дело*, Бг 2006), у публиковању његових радова и мелографских збирки, као и у очувању његовог архива.
ЛИТЕРАТУРА: В. Миланковић (ур.), *Споменица: поводом двадесетпетогодишњице оснивања*, ФМУ, Катедра за солфеђо, Бг 1997.
Јелена Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Константин Коста
**ВАСИЉЕВИЋ, Константин Коста**, економиста, универзитетски професор (Београд, 1. VI 1911 – Београд, 23. VI 1983). Завршио Нижу гимназију 1925. и Државну трговачку академију у Београду 1929, а потом радио у Чиновничкој банци у Београду. На Економско-комерцијалној високој школи (ЕКВШ) у Загребу дипломирао 1934, а крајем 1933. још као студент ступио у службу Државне хипотекарне банке у Београду, где је радио до краја 1944. За хонорарног наставника ЕКВШ у Београду, за предмете Књиговодство и Анализа биланса, изабран 1938. Био је председник Ликвидационе комисије Банкферајна (1945), а током 1945. и 1946. радио на организацији Индустријске банке Југославије, као њен главни инспектор, све до фузије те банке с Народном банком ФНРЈ. Радио у Главној централи Народне банке (1946–1948), у Главној дирекцији Државног осигуравајућег завода (1948–1949), у Министарству рударства ФНРЈ, а после његовог расформирања у Генералној дирекцији металургије ФНРЈ (1949–1951), у Институту за економику пољопривреде при Савету за пољопривреду ФНРЈ (1951–1954). И поред неповољне карактеристике Универзитетског комитета КП, изабран је за ванредног професора Економског факултета у Београду за предмет Анализа биланса. За редовног професора изабран је на истом факултету 1961. Предавао је на последипломским курсевима на ЕФ у Београду, на ЕФ у Титограду (Подгорици), а оснивач је и професор Више економске школе у Београду.
Два пута је био на специјалистичким студијама у иностранству: 1938. шест месеци у Банци париске уније у Паризу, где је проучавао њено пословање и организацију, и 1952. два и по месеца у САД, где је проучавао управљање, организацију и рачуноводство пољопривредних газдинстава у 11 држава. Боравак у Паризу резултовао је радовима: „Банка париске уније" (1938) и докторска дисертација „Кредитни систем у Француској – пословни принципи банака" (1941), коју је одбранио 1942. на ЕКВШ у Београду. Докторат му је признат 1951. Врло рано је почео да објављује. Први рад му се појавио у загребачком часопису *Биланца* 1931, а током наредних година објавио је двадесетак запажених чланака у часопису *Економско-финансијски живот*, где је од 1935. до 1941. био члан редакционог одбора. После рата сарађивао је као аутор и као члан редакционог одбора у многим часописима: *Наше банкарство*, *Финансије*, *Економист*, *Социјалистичка пољопривреда*, *Пољопривреда Војводине*, *Нова трговина*, *Анали Економског факултета у Београду*. Био је оснивач и први уредник органа Друштва економиста Србије – *Економика предузећа* (1953–1962). Активно је учествовао на изради низа законских и других прописа: о једнообразном рачуноводству, о ревалоризацији основних средстава, о награђивању у привреди, о формирању и расподели укупног прихода; радио на Упутствима за спровођење прописа о акумулацији и ценама којим се 1947. прешло на планску привреду, био је члан Специјалне групе Врховне комисије за снабдевање, аутор је званичног контног плана за сељачке радне задруге.
Бавио се ревизијом и инспекцијом, организацијом књиговодства и обрачуна по економским јединицама на више великих пројеката: Рудник угља у Врднику (1949), Рудник олова и цинка Трепча у Звечану (1950), Сељачка радна задруга Будућност у Добановцима (1951–1952), Рафинерија нафте у Босанском Броду (1956. и 1959), Рудник угља Тито – Бановићи (1957), Фабрика Црвена застава – Крагујевац (1957–59), Гоша у Смедеревској Паланци (1959–1960), Фабрика боја Дуга у Београду (1961). То искуство дошло је до изражаја у студији *Систем обрачуна по економским јединицама* (Бг 1960). Један је од првих наших економиста после II светског рата чији су радови, након предавања одржаних у Паризу, објављени у иностранству: „La comptabilité en économie socialiste – expérience Yougoslave", *Economie et Comptabilité*, 1956, 13; „Quelques particularités et problèmes des entreprises économiques en Yougoslavie", *Note d'information*, 1957, 19–7а. Изабран за ванредног члана TIMS-а (The Institute of Management Science), Америчког института за менаџмент (American Institute of Management, New York), био је члан Комисије за финансијски систем и ревизију Union Europeene des Experts Comptables Economiques et Financiers (U.E.C.) са седиштем у Паризу. Добио већи број признања и награда: од Министарства финансија, од Синдикалне подружнице Народне банке ФНРЈ, од Привредног савета ФНРЈ.
ДЕЛА: *Организација јавног кредита*, Бг 1939; *Техника књиговодства*, Бг 1946; *Основи једнообразног књиговодства*, Бг 1947; *Теорија и анализа биланса*, Бг 1948; *Примењена анализа биланса индустријских и рударских предузећа*, Бг 1948; *Примењена анализа биланса грађевинских предузећа*, Бг 1949; *Књиговодство грађевинских предузећа*, Бг 1949; *Систем праћења извршења плана по унутрашњим привредно-рачунским јединицама*, Бг 1951; *Организација књиговодства у сељачким радним задругама*, Бг 1951; *Теорија биланса*, Бг 1953; *Систем обрачуна по економским јединицама*, Бг 1960; *Курс опште теорије организације*, Ск 1967; *Кредитни систем и пословни принципи банака у Француској*, Бг 1967.
ИЗВОРИ: Архива ЕФ у Београду; Архив Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *50 година Економског факултета у Београду 1937–1987*, Бг 1987.
Рајко Буквић; Радица Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Коста Коча
**ВАСИЉЕВИЋ, Коста Коча**, глумац, редитељ (Београд, 17. XI 1863 – Нови Сад, 14. VI 1926). На сцени први пут наступио 1883. у путујућој трупи Михаила Пешића, а током 1884. играо као волонтер на сцени Народног позоришта у Београду. Први професионални ангажман добио је 1885. у Српском народном позоришту у Новом Саду док је оно било на гостовању у Земуну, а прву улогу, Ајленштајна у представи *Робијашева ћерка* А. Вилбранта, одиграо је током гостовања СНП у Руми. Уметничку каријеру градио је под утицајем глумаца Тоше Јовановића и Пере Добриновића чији је репертоар и преузео. Од 1899. почео је и да режира. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1908. улогом Скарпије у *Тоски* В. Сардуа. За време I светског рата ниједном није стао на сцену, а живео је од помоћи Друштва за СНП. Вратио се после рата у СНП, у којем је 1923. као Шајлок у *Млетачком трговцу* В. Шекспира обележио 40-годишњицу уметничког рада. У НП у Београду прешао је 1925, али је убрзо пензионисан. Захваљујући лепој сценској појави играо је љубавнике, момке и младожење у комедији, националне јунаке, а како је имао развијен слух и пријатан глас, учествовао је и у комадима с певањем. Према мишљењу Јована Грчића, његовом уметничком темпераменту највише су одговарали негативни карактерни ликови, нарочито сумњичави, лукави и демонски интриганти, чију је психологију темељно проучавао и доносио их необично погођеном маском, гласом и кретњама. У тумачење улога уносио је реалистичко-психолошка схватања, тако да у његовој игри и говору није било декламаторско-патетичних тонова и покрета који су били својствени тадашњим глумцима. Биран је за почасног члана Друштва за СНП.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Новосадско народно позориште. Коста Васиљевић (1883–1923)", *ЛМС*, 1922/23, 301; А., „40-годишњи јубилеј Коче Васиљевића", *Слобода*, 1923, 9; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, II, Н. Сад 1953; М. Савић, „Коча Васиљевић", *Књижевност*, 1962, 34.
Милена Лесковац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Љубинко
**ВАСИЉЕВИЋ, Љубинко**, агроном, виши научни сарадник (Чортановци, Срем, 16. XI 1942). Пољопривредни факултет завршио у Новом Саду (1973), где је магистрирао (1977) и докторирао (1980) из области физиологије биљака. Специјализације из области културе ткива, фузије протопласта и других питања из области биотехнологије уљаних култура посебно сунцокрета, обавио је у Енглеској на Универзитету Нотингем у познатој лабораторији E. Кукинга 1986, у Лудијани, Индија 1986, као и у више института (СССР, 1985) који се баве истраживањима на сунцокрету (Краснодар-ВНИИМК, Харков, Одеса, Бељци). Био је члан уређивачког одбора часописа *Annual of biology* (Индија 1986). У Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду од 1964. до 1970. учествовао је у истраживањима на фотосинтези виших биљака, а затим је 1981. започео пионирски рад на увођењу савремених биотехнолошких поступака у оплемењивању сунцокрета и основао лабораторију за културу ткива, антера и фузију протопласта. Значајан је његов допринос развоју базичних биотехнолошких истраживања, као и селекцији сунцокрета. Посебно се истиче његов стручни рад из области производње, семенарства и прераде сунцокрета. Био је члан Организационог одбора XII светске Конференције о сунцокрету (Н. Сад, 1988). Аутор је поглавља „Изолација и фузија протопласта" у монографији *Култура ткива у пољопривреди* (Н. Сад 1995).
ДЕЛА: „Значај фотосинтетичке активности листова и интензитет транслокације фотоасимилата у формирању приноса инбред линија и хибрида сунцокрета", *Архив за пољопривредне науке*, 1981/1982, 42, 146; „Динамика транслокације C14 обележених асимилата из листа у поједине органе биљке и хибридне комбинације CMS-5 x RHA-59 и родитељских линија" *Уљарство*, 1983, 1; „Applicability of New Biotechnological Methods in Sunflower Breeding", *Annals of Biology*, 1990, 6, 2.
ИЗВОР: Архива Научног института за ратарство и повртарство у Новом Саду.
ЛИТЕРАТУРА: *60 година у служби пољопривреде*, Н. Сад 1998.
Драгана Латковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Милосав
**ВАСИЉЕВИЋ, Милосав**, грађевински инжењер, социолог, универзитетски професор (Наталинци, Шумадија, 18. II 1900 – Буенос Ајрес, Аргентина, 28. IX 1976). По избијању I светског рата, са српском избегличком децом нашао се у Француској где се школовао и матурирао (1919). Дипломирао грађевину на Техничком факултету у Београду (1923), а затим специјализовао организацију рада. Био је шеф одсека Управе трамваја и осветљења, а затим се посветио приватној пракси. Као грађевински инжењер управљао је изградњом пруге Рашка – Косовска Митровица. Педагошку службу започео као приватни доцент на Техничком факултету у Београду (1936) где је предавао Организацију предузећа. Током II светског рата произведен је у редовног професора Техничког факултета (1942). Директор Београдског сајма био је од 1936. до 1939, да би потом био постављен за члана секције планске економије у Војнонаучном институту. Након слома Југославије и за време немачке окупације учествовао у преговорима за стварање српске цивилне управе, те је 1941. постављен на чело Комесаријата народне привреде Комесарске управе Милана Аћимовића. Незадовољни радом Комесарске управе, сви Љотићеви представници у Савету комесара, па и **В.**, поднели су оставку августа исте године. Током рата био је секретар Радничке коморе. Као члан Југословенског народног покрета „Збор" (од 1935) био је један од првих људи око Димитрија Љотића на чијој листи је кандидован за парламентарне изборе. За време Владе Цветковић–Мачек хапшен као припадник „Збора". Пред крај рата (1944) напустио је Србију да би неко време провео у избегличком логору Еболи у Италији. С породицом се иселио у Буенос Ајрес где је и умро. Био је главни и одговорни уредник листа *Гласник Београдског сајма*, часописа *Матица рада*, члан Уредништва часописа *Нова светлост* и *Пут*. Поред инжењерског и професорског позива, главна област његовог публицистичког рада били су социолошки и политички проблеми. Међу најбољим познаваоцима марксизма и један од његових највећих критичара, био је и један од најбољих стручњака за питања организације рада.
ДЕЛА\*: Теорија најмањих квадрата\*, Бг 1927; *Управљање предузећем: с особитим погледом на грађевинска предузећа*, Бг 1933; *Правци сутрашњице у етици, политичкој економији, политици*, Бг 1934; *Истина о С.С.С.Р*., Бг 1940; *Зборашки социолошки требник*, Бг 1940; *Незапосленост и право човека на рад*, Бг 1941; *Човек и заједница: основи савремене социологије*, I, Бг 1944; *Темељи марксизма: њихова научна вредност и стварни циљеви*, Буенос Ајрес 1960; *Проблем демократије у Југославији*, Минхен 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, „Инж. Милосав Васиљевић", *Искра* (Минхен), 1. XI 1976; С. Р. В., „Инж. Милосав Васиљевић (18. II 1900 – 28. IX 1976)", у: М. Васиљевић, *Проблем демократије у Југославији*, Минхен 1988; Б. Божовић, *Београд под комесарском управом*, Бг 1998.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Миодраг А.
**ВАСИЉЕВИЋ, Миодраг А.**, музички педагог, етномузиколог, универзитетски професор (Закута, Гружа, 9. IX 1903 – Опатија, Хрватска, 9. VIII 1963). Музику учио у Музичкој школи „Мокрањац" у Београду, у којој је 1930. завршио наставничко-теоретски одсек и композицију (класа М. Милојевић). Од 1931. до 1937. радио као наставник музике у женској и мушкој гимназији у Скопљу. То је период који ће се касније показати суштинским за његово опредељење да се бави музичком педагогијом и етномузикологијом. Као педагог **В.** се у почетку посебно посветио проблематици солфеђа, а нарочито решавању проблема интонације. Покушавао је да на основу музичког фолклора, који је сматрао блиским ученицима, установи методе учења које би смениле тадашње системе преузете из класичних западних школа. Године боравка у Скопљу искористио је и за сакупљање музичког фолклора блиских крајева, посебно скопске Црне Горе и Косова (Космета), а почетно интересовање за педагошку примену фолклора прерасло је касније у научно бављење народном музиком, односно етномузикологијом. По повратку у Београд (1937) био је професор у Средњој музичкој школи при Музичкој академији. У послератном периоду био је активни учесник у оснивању Одељења за народну музику Радио Београда; редовни професор интонације, фолклора и методике, те оснивач Одсека за музички фолклор (1961, од 1990. Одсек за етномузикологију) на Музичкој академији у Београду; сарадник (од 1950) Музиколошког института САНУ и један од оснивача Удружења фолклориста Србије; учесник у оснивању (1951) и први секретар Југословенског националног комитета Међународног савета за музички фолклор. Отелотворење његових педагошких размишљања представља трилогија о функционалној методи учења (западног) тоналног система, коју чине књиге *Интонација* (Бг 1939), *Нотно певање у теорији и пракси* 1. и 2. део (Бг 1940) и *Једногласни солфеђо: заснован на народном певању* (Бг 1950). У првој од његових збирки музичког фолклора – *Југословенски музички фолклор I. Народне мелодије које се певају на Космету* (Бг 1950) – светлост дана коначно је угледао фолклорни материјал марљиво сакупљан две пуне деценије. Ова збирка није била сачињена у маниру претходника, које је сам апострофирао (В. Р. Ђорђевић, С. Мокрањац, К. Манојловић), а оно што је значајно одваја од публикација наведене групе мелографа, али и од ставова појединих утемељивача метода етномузиколошког рада код нас (К. Манојловић, П. Коњовић), јесте студија која се бави тоналним основама нашег музичког фолклора. Теорија „квинтног дура", која је у њој изложена, требало је да дешифрује и научно утемељи основе свих тонских система у нашој народној музици. Ма колико критикована и оспоравана, она и даље представља значајан и до сада једини понуђени оквир за размишљања о националном музичком геному. У збирци *Југословенски музички фолклор II. Народне мелодије које се певају у Македонији* (Бг 1953) објављена је и обимна студија о трохејским метричким облицима у музичком фолклору народа Југославије. Као резултат сарадње са Музиколошким институтом САНУ изшла је и трећа у низу, збирка *Народне мелодије из Санџака* (Бг 1953), у којој је штампано и Објашњење знакова и терминологије. Суочен, наиме, са извесним неслагањем савременика у погледу његових веома општих теорија, **В.** ту даје посебно тумачење новоуведене терминологије, које умногоме олакшава правилније разумевање студија објављених у прве две збирке. У поновном издању прве збирке (*Народне мелодије с Косова и Метохије*, Бг 2003) објављена је и студија *Структура тонских низова у нашој народној музици*, изворно сачињена још 1950, али необјављена. Поменуто Објашњење посебно добија на сврховитости и значају у светлу ове, накнадно објављене студије. Изузетну важност у његовом етномузиколошком стваралаштву има четврта збирка *Народне мелодије лесковачког краја* (Бг 1960). Поред тога што је у збирци презентиран специфичан музички фолклор једног дела југоисточне Србије, много је значајније што је у њој објављена и студија која објашњава необично важне везе између музичког фолклора и друштва, односно средине у којој он настаје. Почевши од циклуса природе (годишњих доба) и људског бивствовања (које, по народном веровању, обележавају три битна догађаја – рођење, свадба и смрт), **В.** поједине мелодије прецизно везује за одговарајућа понашања и процесе у људској заједници. Овакав контекстуални приступ музичком фолклору и данас је основ етномузиколошких проучавања. Издвајајући се од претходника који су музички фолклор посматрали превасходно као посебну музичку врсту, често га користећи као извор инспирације за сопствене композиције, **В.** је објављивањем ове студије коначно научно утемељио етномузикологију у Србији. Услед његове преране смрти пета збирка *Народне мелодије из Црне Горе* (Бг 1965) објављена је постхумно, али без започете студије о стиху (делови рукописа налазе се у ауторовој заоставштини која се чува у породичном архиву у Београду). Постхумно је објављена и збирка *Југословенске народне песме из Санџака. Записано од народног певача Хамдије Шахинпашића* (Москва 1967), која заокружује опус овог значајног ствараоца и истраживача српског музичког фолклора. Текстови које је као саставни део музичке традиције бележио **В.** драгоцени су и за истраживаче народне поезије као уметности речи. Пошто су резултат **В.** непосредног, савесног магнетофонског снимања на терену и то у оквиру историјског, друштвеног и културног контекста, они су постали незаобилазни део проучавања појаве варијантности народних песама. Добитник је Седмојулске награде за животно дело (1962).
ЛИТЕРАТУРА: *Народно стваралаштво. Фолклор*, 1973, 47/48 (двоброј посвећен десетој годишњици смрти М. Васиљевића); Х. Лубен, „Миодраг А. Васиљевић – оснивач српске етномузикологије", М. Марковић, „Како је настао први српски етномузиколог", *Расковник*, 1993, 73–74; М. Марковић, „Етномузикологија у Србији", *НЗ*, 1994, 3.
Младен Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Мирко
**ВАСИЉЕВИЋ, Мирко**, правник, универзитетски професор (Правошево код Пријепоља, 11. X 1949). На Правном факултету у Београду дипломирао 1973, магистрирао 1976, а докторирао 1980. На истом факултету од 1975. биран је у сва наставна звања до редовног професора (1990) на предмету Привредно право. Биран за декана 2004–2006. и 2009. Као стипендиста француске владе провео је школску 1983/84. на ПФ Париз I – Сорбона. На студијским боравцима био је у Паризу, Берну, Познању, Хамбургу и Лондону. Учествовао је на више међународних конгреса и председавао је у више комисија за израду закона. Био је арбитар Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Југославије од 1990. и њен председник (1995--2001). Арбитар је Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије од 1988. Учествовао је у раду арбитража Украјине, Румуније, Бугарске, Македоније, Словеније, Републике Српске и Русије. Члан је Комисије за арбитражу Међународне трговинске коморе у Паризу. Потпредседник је Изабраног суда Привредне коморе Србије и председник Суда части Привредне коморе Београда. Био је председник Удружења правника у привреди СРЈ, сада Србије. Оснивач је фонда „Професор др Мирко Васиљевић". Главни је и одговорни уредник часописа *Право и привреда*. Био је главни и одговорни уредник часописа *Арбитража*, члан Савезног правног савета Југославије и члан Комисије за хартије од вредности и финансијско тржиште (1992–2001). Члан је Међународне академије за упоредно право у Паризу и Академије наука и умјетности Републике Српске. Добитник је Ордена Светог Саве II редa (2007).
ДЕЛА: *Одговорност железнице у домаћем и међународном превозу робе*, Бг 1986; *Предузећа – правни аспекти*, Бг 1990; *Пословно право*, Бг 1991; *Трговинско право*, Бг 1995; *Commercial and Economic Law*, The Hague 1997; *Привредна друштва – домаће и упоредно право*, Бг 1999; *Компанијско право: право привредних друштава и ЕУ*, Бг 2007; *Корпоративно управљање: правни аспекти*, Бг 2007; *Право, правда, привреда*, Бг 2009; *Изабране беседе*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: *Сто педесет година Правног факултета 1841-1991*, Бг 1991.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Момчило
**ВАСИЉЕВИЋ, Момчило**, агроном, виши научни сарадник (Београд, 5. IX 1912 – Зајечар, 4. IV 1982). Дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1935. Радио је као секретар Пољопривредне коморе Моравске бановине, где је остао до завршетка II светског рата. Био је директор расадника у Нишу до краја 1946, а затим у Новом Пазару. У огледној пољопривредној станици, Заводу за пољопривредна истраживања Зајечар радиo je од 1947. до пензионисања 1981. Директор Завода за пољопривреду у Зајечару био је од 1968. до 1972. Значајан је његов допринос развоју Завода (касније Института). Припада малобројној групи селекционара и агротехничара поврћа у послератном периоду у Србији. Аутор је прве сорте парадајза у Србији *Златни плод Тимока*, затим паприке *Побољшана алексиначка бабура* и сорте пасуља *Побољшани градиштанац 22*. Значајан је његов рад у области гајења раног кромпира, интензивно се бавио пчеларством, оснивач је и председник Пчеларског друштва „Тимок". Из тог периода значајне су публикације које су допринеле развоју повртарства у Тимочком региону, а и шире: *Повртарство* (Бг 1957) и *Гајење раног, полураног и позног поврћа* (Бг 1958). За свој допринос селекцији повртарских култура награђен је Повељом ослобођења града Зајечара.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јевтић (ур.), *Деведесет година Центра за пољопривредна и технолошка истраживања Зајечар*, *1906 –1996*, Бг 1996.
Mирјана Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Првослав
**ВАСИЉЕВИЋ, Првослав**, новинар, адвокат, политички радник (Криви Вир код Бољевца, 1911 – Београд, 13. I 1986). Дипломирао права у Београду, те 1941. постао адвокатски приправник у Крагујевцу и дописник београдске *Политике*. Бавио се тада и политиком као члан КПЈ од 1936. или 1937, а учествовао је у НОБ-у од 1941. у I пролетерској бригади и дивизији. У борби се налазио уз Врховни штаб. После десанта на Дрвар и по повратку из Италије, у коју је отишао по задатку, постављен је за шефа Пресбироа на Вису, а октобра 1944. у ослобођеном Аранђеловцу био је уредник Танјуга, да би крајем новембра у Београду преузео дужност главног уредника агенције. Краће време са Владиславом Рибникаром био је главни уредник *Политике*. Као главни уредник Радио Београда допринео је ширењу мреже локалних станица и емисија. Када је лансирао „Весело вече", на државном врху наишао је на жесток отпор, али је успео пред Агитпропом ЦК КПЈ да одбрани популарну сатиричну емисију као оружје против непријатељске пропаганде са истока. Носилац је Партизанске споменице 1941.
Душан Ђурић
У именик адвоката по наредби партије уписан 1951. Од 1955. до 1959. био је Председник Адвокатске коморе Београд, а потом генерални директор ПТТ Југославије. За кратко време које је провео у адвокатури допринео је афирмацији професије и залагао се за доношење Закона о адвокатури 1957, захваљујући великом угледу који је уживао у партији и као посланик у Народној скупштини. Адвокатска комора Србије му је доделила Плакету 1976, а Савез Адвокатске коморе Југославије 1980. Повељу за допринос развоју адвокатуре у читавој Југославији.
Радослав Недић
ЛИТЕРАТУРА: Историја Југословенске адвокатуре, Бг 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Раја
**ВАСИЉЕВИЋ, Раја**, новинар (Младеновац, 14. III 1922 – Нови Сад, 24. V 1979). Завршио Правни факултет у Новом Саду. Учествовао у завршним борбама за ослобођење земље, био комесар чете у VI личкој дивизији приликом пробоја Сремског фронта априла 1945. После изласка из војске запослио се као финансијски чиновник у новосадској градској управи, одакле је прешао у новинску кућу „Дневник" за комерцијалног директора. Новинарством почео да се бави 1953. у листу *Дневник*. Показао је да добро познаје прилике и да пише лако, занимљиво и компетентно о свим темама које је обрађивао, од привреде, политике, преко друштвених и културних појава до спорта. У козеријама и сталним рубрикама *Ведре шетње* и *Неоплантиус* неговао је хумористичко-сатирични начин писања. Боемски начин живота није му био сметња да своје обавезе извршава на време, тачно и озбиљно. Као уредник *Новосадске хронике* своје знање преносио је на млађе новинаре. Сарађивао и у *Пољопривреднику*, бачкопаланачким новинама и загребачком *Вјеснику*. Писао је забавне детективске романе под псеудонимом Рој Вилијамс.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Славковић, „Одважни боем", у: *Два века српског новинарства*, Бг 1992.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Светислав
**ВАСИЉЕВИЋ, Светислав**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Земун, 26. XI 1913 – Београд, 15. IV 1991). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1939. О појавама клизећег раста код дрвећа докторирао на ПШФ у Загребу 1951. Службовао у Дирекцији шума Бањалука и Сарајево, затим у Министарству привреде у Београду и Министарству шума НР Србије. Од 1946. асистент на ПШФ у Београду, а од 1961. редовни je професор на Шумарском факултету у Београду за предмет Анатомија дрвeта. Истраживао законитости анатомске грађе и развитка елемената и ткива шумског дрвећа (*Анатомија шумског дрвећа*, Бг 1967; „Прилог познавању анатомске грађе оморике (*Picea omorika* – Pančić (Purk)", *Зборник радова поводом 100. год. прве Југословенске дендрологије Ј. Панчића*, Бг 1974), радио на усавршавању метода истраживачког рада у области анатомије дрвета. Учествовао у НОБ. Одликован орденом рада са златним венцем. Објавио је око 220 научних и стручних радова.
ДЕЛА: „О ширини трака лигнума неких врста рода *Acer*", *ГШФ*, 1950, 1; „Распоред и број смоних канала неких четинара", *Шумарство*, 1959, 5--6; „О међусобном односу неких морфолошких одлика дрвећа рода *Pinus*", *АНУБиХ*, 1983.
ЛИТЕРАТУРА: *Седамдесет година рада Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Слободан Мацуока
**ВАСИЉЕВИЋ, Слободан Мацуока**, архитекта (Београд, 1. XII 1927 – Женева, 11. XII 2003). На Архитектонском факултету у Београду дипломирао је 1952, у класи М. Злоковића. Афирмацију стекао преуређењем приземља куће Ђорђа Генчића у новоотворени Музеј Николе Тесле (1955), где сведеном геометријом и контрастирањем тамних и светлих зидних облога, остварује квалитетан изложбени простор. Каријеру је наставио прво у Паризу, а потом, од 1962, у Женеви. Радио је у атељеима Жоржа Брара и Валтеншпула, Жоржа Адора и др. Био је професор на Универзитету у Лозани и по позиву на Универзитету у Београду. Бавио се истраживањем урбаног наслеђа и трансформацијама града, разматрао проблеме конзервације или модификације градитељског наслеђа у бројним студијским написима које је објављивао у стручним часописима у Швајцарској. Изванредним минуциозним и прецизним цртежима градова, амбијената, окружења, кућа, архитектонских детаља, архетипских простора и меморијских исечака илустровао текст, односно сугерисао одговарајући архитектонски склоп усклађен с местом. **В.** цртежи резултат су темељног сагледавања града у свој његовој слојевитости. Био је члан тима који је пројектовао стамбене вишеспратне блокове у предграђу Женеве.
ДЕЛА: „Les villes ont des priorités autres que d'être d'abord des monuments historiques ", *Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suisses*), 1984, 6; „Transformation urbaine entre mémoire et amnésie. Instantanés d'un lieu en mouvemant – Longemalle", *Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises)*, 1984, 14; *Transformations urbaines. Etudes sur les espaces publics de Genève*, Genève 1984; „Les grands traceurs de plans", *Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises)*, 1988, 4; „Zoom sur une forme qui a déformé la forme urbaine de la Rade", *Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises)*, 1991, 7.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ, Тихомир
**ВАСИЉЕВИЋ, Тихомир**, правник, судија, универзитетски професор (Београд, 30. IV 1903 – Београд, 24. X 1987). Студије права завршио у Београду. Усавршавао се у Лиону (Француска), а докторирао на Правном факултету у Београду 1935. са дисертацијом *Условна осуда – историјат установе и систематско излагање материје с обзиром на југословенско и инострано законодавство* (Мостар 1935). После завршетка студија ступио је у судску службу као судија среских и окружних судова у Лозници, Београду, Ваљеву, Сарајеву, Мостару и Смедереву. Универзитетску каријеру започиње на ПФ у Београду као хонорарни наставник 1939, а за доцента на предмету Кривични судски поступак изабран је 1940. За време окупације стављен је на расположење, а 1942. пензионисан. Иако није био присталица комунистичког покрета, био је један од свега тројице наставника београдског ПФ који су 1941. одбили да потпишу антикомунистички проглас српском народу квислиншке владе Милана Недића, као што је сам рекао „из личног убеђења да издавање таквог прогласа у том моменту не одговара интересима земље". Због тога је пензионисан и за време немачке окупације живео је у Београду и код брата, лекара и четничког војводе, у источној Србији. Одлука о пензионисању је после ослобођења поништена, а као правник изузетне стручности, иако није био члан Комунистичке партије, запослен је у Министарству финансија НР Србије, а од 1947. у Председништву Владе НР Србије у звању вишег правног саветника. Касније је постављен за начелника у Одељењу за законодавство и организацију друштвених служби Извршног већа НР Србије, а за редовног професора тек основаног ПФ у Новом Саду изабран је крајем 1959. и ту је остао до пензионисања 1977. За своје дело *Систем кривичног процесног права СФРЈ* (Бг 1964) добио је Октобарску награду Новог Сада 1964. Његов велики *Коментар Законика о кривичном* поступку (Бг 1957; од другог издања са М. Грубачем, Бг 1982) још и данас је незаобилазни приручник за примену кривичног процесног права у судској пракси. Од оснивања ПФ у Новом Саду (1959) до пензионисања био је шеф Катедре кривично-правних наука тога Факултета и један од његових најбољих професора. Осим Кривичног процесног права, једно време је предавао и Кривично право, а на последипломским студијама и Психологију кривичног поступка. Радови су му из области кривичног права, правне историје, управног и грађанског права, научне и просветне политике и законодавне технике. Својим радовима је значајно утицао на стварање новог законодавства о кривичном поступку и изградњу науке Кривичног процесног права у Србији и Југославији.
ДЕЛА: „La division du procès pénal en deux phases", *Rapport au X° Congrès de l'association internationale de Droit pénal*, 1960, 3–4; *Кривично право – општи део*, Н. Сад 1961; коаутор, *Учешће грађана у суђењу на територији САП Војводине*, Н. Сад 1975; *Реформа југословенског кривичног процесног права*, Н. Сад 1977; *Ђ. Д. Ценић*, Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: М. Дамашка, „Систем кривичног процесног права СФРЈ", *Одвјетник*, Зг, 1971, 11–12; М. Грубач, „Поводом одласка у пензију проф. др Тихомира Васиљевића", *ЗРПФНС*, 1977, 11; М. Стојановић, „Библиографија радова проф. др Тихомира Васиљевића", *ЗРПФНС*, 1977, 11; М. Јанићијевић, *Стваралачка интелигенција међуратне Југославије*, Бг 1984; М. Грубач, „In memoriam: Проф. др Тихомир Васиљевић", *ЗРПФНС*, 1987, 21, 1–3; „Писмо Тихомира Васиљевића Ивану Мелвингеру", *АПДН*, 2000, 4.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ ДРОБНИ, Мирослава
**ВАСИЉЕВИЋ ДРОБНИ, Мирослава**, музички педагог, универзитетски професор (Београд, 6. XI 1930). Дипломирала 1954. на наставничком одсеку Музичке академије у Београду. Педагошку каријеру започела у основним и музичким школама у Београду. На Музичкој академији (ФМУ) у Београду радила у свим звањима од предавача до редовног професора (1964–1996). Важан аспект њеног деловања представља и ангажман у Школи за таленте у Ћуприји (1973–1990). Сарађивала је са Факултетом драмских уметности (1981–1983) и Учитељским факултетом (1995–1997) у Београду. Бавила се различитим елементима наставе солфеђа („Функционална метода Миодрага А. Васиљевића", *Научни скуп о делатности Миодрага Васиљевића*, Бг 1983), музичког васпитања (*Нотно певање по методи Миодрага А. Васиљевића*, Бг 1996) и рада са дечјим ансамблима („Импровизација као средство за развијање музикалности код деце", *Савремени акорди*, 1958, 5–6). Њене најзначајније књиге су уџбеници *Једногласни мелодијски диктат* (Бг 1986), који сведочи о искуству рада на диктатима са полазницима Школе за таленте из Ћуприје, те *Мелодика II* (Бг 1999), збирка етида са алтерацијама и модулацијама за универзитетски ниво образовања. Као коаутор објавила је *Двогласни солфеђо* (и З. Васиљевић, Бг 1964), *Ритмичке етиде – хетерометрија* (и И. Дробни, Бг 1995), те три збирке са В. Кршић Секулић и Љ. Пантовић: *Алт кључ* (Бг 1985), *Промене кључева* (Бг 1986) и *Збирка примера за солфеђо – алт и тенор кључ* (Бг 1991).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Maторкић, „Mирослава M. Васиљевић", у: В. Миланковић (ур.), *Споменица: поводом двадесетпетогодишњице оснивања*, Бг 1997.
Соња Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ ПОКРАЈЧИЋ, Зорана
**ВАСИЉЕВИЋ ПОКРАЈЧИЋ, Зорана**, лекар, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Пирот, 16. II 1947). У Београду завршила Медицински факултет 1971, специјализацију интерне медицине 1978, супспецијализацију кардиологије 1985, магистрирала радом о хемодинамици у акутном инфаркту миокарда 1979, а докторирала тезом о улози спазма у нестабилној ангини пекторис 1986. Усавршавала се у Ротердаму 1986, Лондону 1990. и Хјустону 1996. На Мед. ф. у Београду бирана је у свим звањима, а редовни професор на Катедри интерне медицине – кардиологије постала је 1999. Шеф Последипломске катедре кардиологије од 2009. Начелник Службе ургентне кардиологије Клинике за кардиологију КЦС. Била председник Кардиолошке секције СЛД 2002–2004, коју је значајно омасовила и унапредила, те председник Удружења кардиолога Србије 2009–2011. Формирала Радну групу за срчану инсуфицијенцију Удружења коронарних јединица (УКЈ) и њоме руководи од 1998. Члан Европског друштва кардиолога (FESC) и његове Радне групе за акутни коронарни синдром у земљама у транзицији и Америчког колеџа кардиолога (FACC). Председник Стручног тима за акутни коронарни синдром Министарства здравља Србије. Ванредни члан Академије медицинских наука СЛД и члан Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ. Најзначајнији стручно-научни доприноси су јој увођење хемодинамског испитивања у дијагностици акутног инфаркта миокарда, дијагностика коронарног спазма у нестабилној ангини пекторис, откривање првог Лајмског миокардитиса у Србији, устројство Националног хоспиталног регистра за акутни коронарни синдром од 2002, ангажованост на обједињавању и раду 54 коронарне јединице у Србији – оснивање УКЈ Србије 2011 (председник) – што је све значајно смањило смртност од инфаркта срца у Србији. Добила Грамату захвалности Његове Светости Патријарха Павла и Златну медаљу Удружења кардиолога Југославије.
ДЕЛА: коаутор, „Effects of glucose-insulin-potassium infusion on ST-elevation myocardial infarction in patients treated with thrombolytic therapy", *American Journal of Cardiology*, 2005, 96, 8; и P. Widimsky, „European Association for Percutaneous Cardiovascular Interventions. Reperfusion therapy for ST elevation acute myocardial infarction in Europe: description of the current situation in 30 countries", *European Heart Journal*, 2010, 31, 8; коаутор, „Coronary care unit and primary percutaneous coronary intervention networks improve the standard of care: reperfusion therapy in ST elevation myocardial infarction in Serbia from 2002 to 2008", *Journal of Cardiovascular Medicine*, 2011, 12, 4.
ЛИТЕРАТУРА: М. Остојић, В. Кањух, Б. Белеслин (ур.), *Кардиологија*, Бг 2011.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВИЋ ТОМИЋ, Драгана
**ВАСИЉЕВИЋ ТОМИЋ, Драгана**, архитекта (Београд, 13. XII 1964). Дипломирала (1992), магистрирала (2002) и докторирала (2007) на Архитектонском факултету у Београду, где ради од 1995. Ванредни је професор. Бави се упоредо педагошким и креативним радом у области урбанизма и архитектуре остварујући значајне успехе на оба поља, претежно уређењем јавних простора у граду (реконструкција трга у Деспотовцу, 2007) и пројектовањем архитектонских објеката (и А. Вуја, стамбено-пословни објекат у Таковској 20 у Београду, 1993).
ДЕЛА: *Наткривени простори града*, Бг 2003; *Култура боје у граду: идентитет и трансформација*, Бг 2007.
Зоран Маневић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉЕВЦИ
**ВАСИЉЕВЦИ**, село на граници чији је источни део у Федерацији БиХ у општини Лукавац, а западни део у Републици Српској у општини Петрово (раније Босанско Петрово Село). Оно је на североисточним падинама планине Озрен дуж долине реке Лукавац, притоке Модрачког језера. С општинским центрима повезано је локалним слепим путевима. Петрово је 8 км према североистоку, а Лукавац 14 км према истоку. Насеље је дисперзивног типа издужено дуж југозападне вододелнице долине Лукавца на висинама од 350 до 450 м. Године 1991. имало је 691 становника (99,4% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Светлана Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЉКОВИЋ, Драган
**ВАСИЉКОВИЋ, Драган**, привредник, капетан у војсци Републике Српске Крајине (Београд, 12. XII 1954). Године 1967. одселио се у Аустралију, где је узео име Данијел Сниден. Школовао се у Мелбурну и потом радио у фотографској радњи. Служио је аустралијску армију и радио као инструктор за оружје у Африци и Јужној Америци. Био је власник туристичке агенције, поморац и инструктор за борилачке вештине. Први пут одлази у Србију 1988, али се у Београд враћа 1990. да би се борио у Крајини. Био је и командант специјалних извиђачких јединица „Алфе" у Крајини. Када је формирана РСК, он је под популарним именом капетан Драган, као командант одреда „Книнџе", учествовао у ратним сукобима 90-их. Од 1995. живео је у Београду и водио Фонд „Капетан Драган" за помоћ жртвама рата, бавио се хуманитарним активностима и спортским бизнисом. Враћа се у Перт 2004, где ради као инструктор за голф. Аустралијска полиција га је ухапсила 2006. под оптужбом да је починио ратне злочине у Хрватској током грађанског рата. Пуштен је 2009, након што је његова жалба усвојена, јер је федерални суд у Аустралији закључио „да **В.** не би имао поштено суђење у Загребу". Међутим, 2010. Врховни суд Аустралије поништио је ову одлуку. Ухапшен је 12. V 2010, након 43 дана која је провео у бекству. **В.** као политички затвореник у затвору чека одлуку аустралијске владе о томе да ли ће бити изручен Хрватској. Тим поводом је у Аустралији основан фонд „Истина" за одбрану **В**.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Аустралији*, Сиднеј 2012.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВAСИЉКОВИЋ, Коста
**ВAСИЉКОВИЋ, Коста**, историчар уметности, ликовни критичар (Београд, 15. VII 1936). Историју уметности дипломирао на Филозофском факултету у Београду, а филмску режију на Институту за филм (1963). Био је запослен у Народној библиотеци Србије као руководилац и кустос саветник Графичке збирке (1962–1997). Објављује студије, есеје и критике из ликовне и примењене уметности, теорије уметности, архитектуре и филма. Био је графички уредник *Студента*. Као стални колумниста писао је ликовне критике у листовима и часописима (*Студент*, *Мозаик*, *Београдска недеља*, *Видици*, *Радио Београд*, *Филмске новости*, *Књижевне новине*, *Вечерње новости*, *Политика експрес*, *Комунист*, *Борба*, *Ликовни живот*). Био је председник Удружења ликовних критичара Србије и члан Међународног удружења ликовних критичара (AICA). Председавао је многим жиријима за доделу признања уметницима (Међународно бијенале оригиналног цртежа у Ријеци, Октобарски салон у Београду, Награда „Павле Васић", Бијенале младих у Ријеци, Награда „Велики печат", Мајска изложба графике у Београду, Јесењи салон југословенске уметности у Бањалуци, Савет уметничког Павиљона „Цвијета Зузорић").
ДЕЛА: „Алтернативе видова појавности и статус уметности", *Уметност*, 1970, 24; „Теоријско-критичка пролегомена сваког вредновања у уметности", *Уметност*, 1977, 56; *Марко Челебоновић*, Бг 1981; *Божидар Бошковић*, Н. Сад 1997; „Велтаншаунг значења и тоталитета: Миодраг Протић", *ЗНМ*, 2004, 17, 2.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Александар
**ВАСИЋ, Александар**, архитекта (?, око 1900 – Сокобања, око 1934). Студирао је на Архитектонском одсеку Велике техничке школе у Београду. Претежан број његових дела припада меморијалним и сакралним објектима. На српску архитектонску сцену **В.** је ступио врло млад, учествујући на студентским изложбама Клуба архитеката (1925, 1928, 1929) и на бројним конкурсима, међу којима je и онај за Храм Св. Саве на Врачару (1926), на којем је његов рад добио откупну награду. Особени стил у духу модернизовања српско-византијске архитектуре **В.** развија на Спомен-капели на Зејтинлику у Солуну (1926–1936), чије детаље ради Николаj Краснов. Још успешније **В.** остварење јесте Спомен-капела војводи Радомиру Путнику на Новом гробљу у Београду (1927–1929), изведена као ниска грађевина од белог мермера која почива на усклађености делова и целине органски стопљених са амбијентом. По својим архитектонским вредностима, ова грађевина представља једно од најзрелијих остварења српске меморијалне архитектуре из прве половине ХХ в. Остала значајна **В.** дела у Београду су: Стамбени објекат у улици Баба Вишњиној 33, Капела Димић на Новом гробљу, конкурсни пројекти за Ратнички дом у Београду (1929) и Цркву Св. Марка у Београду (1930). Поред градитељства **В.** се бавио и сликањем акварела, цртањем перспектива и фотографијом.
ЛИТЕРАТУРА: А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина 19 – средина 20. века)*, Бг 2007.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Александар
**ВАСИЋ, Александар**, агроном, научни сарадник, повртар (Медвеђa код Трстеника, 7. X 1923 – Смедеревска Паланка, 16. IV 1975). Дипломирао је 1950. на Пољопривредном факултету у Земуну, где je радио као асистент од 1950. до 1955, а затим до 1961. на пољопривредном добру Чока као руководилац ратарства и референт производње семена цвећа, трава, поврћа и ратарских култура. Преласком у Смедеревску Паланку, у Институт за повртарство (1961–1975) за руководиоца Одељења за физиологију и агротехнику развија научно-истраживачки рад на оплемењивању и агротехници парадајза, купуса, пасуља, а највеће резултате је остварио са црним и белим луком. Био је један од иницијатора формирања и рада Групације за лук и арпаџик на нивоу СФРЈ, која је допринела развоју производње и савременог начина чувања арпаџика и луковица за домаће потребе и за извоз. Аутор је поглавља „Луковичасто поврће" у Пољопривредној енциклопедији (Зг 1970). О луковима су му најзначајнији радови: „Influence of the sowing time and the size of sets on the yield and marketable quality of onions", *Acta Horticulturae* (ISHS), 1975, 52; „Утицај величине и облика вегетационог простора на принос и квалитет црног лука", *Зборник радова Института за повртарство Смедеревска Паланка*, 1970. Један је од покретача ревије *Добро јутро* (Н. Сад 1971). Посебан је његов допринос у прикупљању, изучавању и коришћењу домаћих популација поврћа. Из популација купуса пореклом из Западноморавског повртарског басена, створио је сорте: Српски мелез-10 и Српски мелез-4 (са Томанијом Ивановић) признате 1975, репризнате 2005. Један је од твораца три сорте црног лука: Купусински јабучар (у Русији призната као Урал), Јасенички жути и Јасенички црвени. Ове сорте су и данас на сортној листи Србије и околних земаља и успешно се гаје и у најсавременијим системима производње. Одликован је Орденом рада III реда и Медаљом заслуга за народ.
ИЗВОР: Љ. Павловић, „Библиографија радова научних и стручних сарадника Института за повртарство у Смедеревској Паланци", магистарски рад, Бг 2009.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Александар
**ВАСИЋ, Александар**, музиколог (Београд, 8. X 1965). Дипломирао музикологију на Факултету музичке уметности у Београду (1990), а на београдском Филолошком факултету 2004. одбранио магистарску тезу „Литература о музици у *Српском књижевном гласнику* 1901–1941". Докторску дисертацију „Српска музикографија међуратног доба у огледалу корпуса музичке периодике" одбранио је 2012. на Академији уметности у Новом Саду. Од 1994. запослен je у Музиколошком институту САНУ (од 2004. истраживач-сарадник). Главна област његовог рада јесте историја српске музичке критике и периодике XIX и прве половине XX в. („Положај авангарде у српској музичкој критици и есејистици прве половине XX в. – Српски књижевни гласник", *Музикологија*, Бг, 2005, 5; „Српска музичка критика и есејистика XIX и прве половине XX в. као предмет музиколошких истраживања", *Музикологија*, Бг, 2006, 6). Писао је о Милоју Милојевићу и Војиславу Вучковићу, те о естетичким и идеолошким аспектима међуратне српске музикографије („Савремена музичка историографија и проблеми методолошког приступа", *Музикологија*, Бг, 2005, 5; „Проблеми националног стила у написима Милоја Милојевића", *Музикологија*, Бг, 2007, 7) и др. Оснивач је и уредник едиција „Musica viva" и „Антика" у Друштву лепих уметности „Артист". Објављивао је и музичке критике (*Политика*, Радио и ТВ Београд, *Реч*).
ЛИТЕРАТУРА: *Музикологија* (библ.), Бг, 2010, 10.
Даница Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Бане
**ВАСИЋ, Бане**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Бела Паланка, 4. I 1964). На Електронском факултету у Нишу дипломирао 1989, магистрирао 1991, докторирао 1994. и почео да ради на Катедри за телекомуникације као доцент. Од 2000. је професор на Катедри за електронику и Катедри за математику на Универзитету Аризона, директор Лабораторије за корекцију грешака. Држао је или држи наставу из предмета Дигиталне телекомуникације, Теорија телекомуникација, Телекомуникациони системи, Заштитни кодови, Теорија вероватноће итд. После одласка из Србије често држи предавања по позиву на Универзитету у Нишу. Тренутно је водећи истраживач на низу пројеката који обухватају опсег проблема од теоријске карактеризације low-density parity-check (LDPC) кодова (кодови с малом густином провера на парност), преко истраживања нове генерације магнетских дискова капацитета реда терабајта, кодова за холографске меморије и оптичке дискове, архитектура меморија за нанотехнологије до ласерских комуникација кроз оптичко влакно и атмосферске турбулентне канале. Пројекти такође обухватају комбиноване компресије и заштите видео-сигнала за пренос мобилном телефонијом, ДНК рачунаре и њихове примене у развоју лекова, као и фундаменталне проблеме на граници теорије информација и статистичке механике. Од 2012. је *IEEE Fellow* – звање које има само неколико српских научника из области електротехнике. Члан је уређивачког одбора часописа *IEEE Transactions on Magnetics*, консултант водећих компанија високе технологије укључујући *IBM*, *Bell Laboratories*, конзорцијума *Media Pipe*, који укључује *Ericsson*, *Fraunhofer-Gesselschaft* итд. Члан је такође и института BIO5 – Institute for Collaborative Bioresearch. Пре академског места на Универзитету у Аризони, радио је у *Bell Laboratories*. **В.** је проналазач алгоритама за декодовање који је примењен у рачунарским чиповима, а који важе за најбоље на свету. Ови алгоритми су у различитим варијантама примењени у свим магнетским хард-диск драјвовима. Његова пионирска истраживања и открића у области структурираних LDPC кодова омогућила су њихову примену у телекомуникационим и системима за меморисање података. Ови кодови су данас усвојени у многим телекомуникационим стандардима. Аутор је 10 патената. Један је од уредника две значајне међународне монографије (и E. Kurtas, *Coding and Signal Processing for Magnetic Recording Systems*, New York 2004; и E. Kurtas, *Advanced Error Control Techniques for Data Storage Systems*, New York 2005), као и више поглавља у оваквим монографијама.
ДЕЛА: и O. Milenkovic, „Combinatorial Constructions of Low-Density Parity-Check Codes for Iterative Decoding", *IEEE Transactions on Information Theory*, 2004, 50, 6; и S. K. Chilappagari, „An Information Theoretical Framework for Analysis and Design of Nanoscale Fault-Tolerant Memories Based on Low-Density Parity-Check Codes", *IEEE Transactions on Circuits and Systems* I, Regular Papers, 2007, 54, 11; и S. K. Chilappagari, D. V. Nguyen, M. W. Marcellin, „On Trapping Sets and Guaranteed Error Correction Capability of LDPC Codes and GLDPC Codes", *IEEE Transactions on Information Theory*, 2010, 56, 4.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Богосав
**ВАСИЋ, Богосав**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Бачевина код Лебана, 17. IX 1928 – Београд, 30. XI 1993). На Медицинском факултету у Београду дипломирао је 1958. Докторску дисертацију под насловом „Промене садржаја ацетилхолина у разним ткивима животиња под утицајем реактиватора холинестеразе" одбранио је 1974. За асистента на Институту за фармакологију и токсикологију Мед. ф. у Београду изабран је 1960, а за редовног професора 1979. Радио је као предавач на Стоматолошком факултету у Београду, у Средњој и Вишој медицинској школи у Београду, на Мед. ф. у Новом Саду, Приштини и Крагујевцу, као и последипломској настави на Фармацеутском факултету у Београду. Током 1963. боравио на усавршавању у Пољској (Забрже). Био је члан Југословенског друштва фармаколога и Југословенског друштва за физиологију, као и Међународног удружења фармаколога (IUPHAR). Одмах по доласку на Фармаколошки институт укључио се у научноистраживачки рад групе којом је руководио проф. Миленко Милошевић. Његова истраживања су се односила на проблеме фармакологије и токсикологије инхибитора и реактиватора холинестеразе (и M. P. Milošević, M. R. Terzić, „Acetylcholine content and cholinesterase activity in the ponto-medullary region of brain in rats treated with armin and obidoxime", *Biochemical Pharmacology*, 1977, 26, 7). За време боравка у Пољској проучавао је адренергичке рецепторе у срцу. Био је коаутор *Приручника за практичне вежбе из фармакологије* (Бг 1970).
ДЕЛА: и TL Chruściel, W. Janiec, „Influence of methoxymetabolites of catecholamines on the effect of catecholamines upon isolates perfused rat's heart", *Arch. Int. Pharmacodyn. Ther.* 1965, 156, 1; *Подсетник из рецептуре за студенте медицине*, Бг, I, 1980; II, 1982; III, 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Боривоје
**ВАСИЋ, Боривоје**, ветеринар, виши научни сарадник (Београд, 31. III 1925). На Ветеринарском факултету у Београду дипломирао 1951, а докторирао 1963. У звање вишeг научног сарадника изабран је 1975. Радни век провео је у Ветеринарском заводу (ВЗ) у Земуну као произвођач, затим руководилац производње и на крају као технички директор. Бавио се истраживањем и производњом вакцина и дијагностичких средстава. Радио је на усавршавању и побољшању постојећих препарата, технолошком уобличавању нових, а први у ветеринарској медицини наше земље увео је културу ткива за умножавање неких вируса, од којих је новом технологијом производио нове вакцине. Као добар познавалац имунопрофилаксе домаћих животиња, у више наврата доприносио је решавању проблема насталих услед појаве заразних болести, посебно на фармама животиња. Сарађивао је с катедрама ВФ у Београду, Загребу и Љубљани, затим у ВЗ у иностранству: Биовета у Терезину, Брну и Нитри, Пастеровим институтима у Букурешту, Паризу и Атини, као и Институтима за слинавку и шап у Лиону, Прибрајту, Бреши и др. Написао је три стручне публикације о имунопрофилакси Њукасл болести, свињске куге и штенећака: *Имунопрофилакса свињске куге*, Бг 1971; *Имунопрофилакса атипичне куге перади*, Бг 1974; *Имунопрофилакса штенећака*, Бг 1974. Носилац је Ордена рада са златним венцем (1966) и Повеље за животно дело Друштва ветеринара и ветеринарских техничара Београда (1980).
ДЕЛА: и Н. Васић, Д. Ерцеговац, „Вакцина М. Aujeszky добијена атенуирањем вируса на ткивној култури", *AV*, 1962, 3–4; и Н. Васић, „Умножавање вируса дифтерије и богиња перади у култури пилећих ембрионалних фибробласта", *ВГ*, 1966, 7; и З. Кесић, Н. Васић, „Умножавање вируса свињске куге у ћелијским културама бубрега заморца и свиња", *ВГ*, 1972, 10; и D. Ercegovac, „Le vaccin Yougoslave contre la Maladie d' Aujeszky", *Cahiers de médecine vétérinaire*, 1974, 43; и Ј. Лукић, Н. Кнежевић, „Интерферирајући ефекат неуропатогеног вируса штенећака на вирус fixe беснила", *ВГ*, 1981, 8; и Н. Кнежевић, „Профилакса Аујескијеве болести", *Veterinaria*, 1983, 2.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Велимир
**ВАСИЋ, Велимир**, правник, универзитетски професор (Велики Јовановац код Пирота, 15. IV 1914 – Београд, 22. III 1991). Дипломирао на Правном факултету 1936. Након одслужења војног рока радио је у Привилегованој аграрној банци у Сарајеву (1937–1938), а потом, до рата, у финансијској дирекцији у Сарајеву и Нишу. Докторски рад „Печалбарство источне Србије" (нештампано) одбранио 1951. Након Априлског рата био у заробљеништву у Немачкој, Аустрији и Бугарској одакле је побегао почетком септембра 1941. Током 1943. провео три месеца у логору Гестапоа у Нишу. Радио је у Финансијској дирекцији у Нишу (1941–1943), потом у Косовској Митровици и Крагујевцу (1943. и 1944). Након рата био је запослен у Министарству финансија НР Србије, да би 1946. дошао за секретара ПФ у Београду. За асистента је изабран наредне године на предмету Економска политика. Школску 1955/56. провео је у Универзитетском центру за високе европске студије у Стразбуру. Редовни професор постаје 1964, а од јануара 1965. је и шеф Катедре економских наука. Пензионисан је септембра 1982. Предавао је и на свим новооснованим правним факултетима у Србији: у Новом Саду, Приштини, Титовом Ужицу, Крагујевцу и Нишу. Био је врстан и уважен наставник, а научним радом је допринео развоју послератне српске економске мисли. Његов уџбеник *Економска политика Југославије* (Бг 1960) доживео је 11 издања и преведен је на албански. Чланке је објављивао у *Аналима Правног факултета у Београду*, *Економском прегледу*, *Економисту*, *Економској мисли*, *Новој трговини*, скопском *Прегледу*, *Финансијама*, *Међународној политици*, *Годишњаку Правног факултета у Сарајеву*, *Приштини*, *Загребу*, а приредио је и неколико зборника.
ДЕЛА: *Путеви развитка социјализма у пољопривреди Југославије*, Бг 1960; *Економска политика Југославије, проблеми главних привредних области*, Бг 1988.
ИЗВОР: Архива ПФ.
ЛИТЕРАТУРА: И. Максимовић, „Др Велимир Васић", *АПФБ*, 1991, 4.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Вера
**ВАСИЋ, Вера**, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Београд, 13. VII 1948). Студије јужнословенских језика завршила на Филозофском факултету у Новом Саду (1974), магистрирала на Филолошком факултету у Београду (1977), докторску дисертацију о огласном дискурсу одбранила на ФФ у Новом Саду (1993), где предаје курсеве из области стандардног српског језика. Основне области научног интересовања **В.** јесу усвајање језика код деце, синтакса и семантика српског језика, лексикологија српског језика, те анализа дискурса. Објавила је више научних студија посвећених истраживању вербалне интеракције међу предшколском децом из психолингвистичке и социолингвистичке перспективе (нпр. *Говор са сестром и братом*, Н. Сад 1983). Контекстуално усмереном лингвистичком анализом новинских рекламних огласа разрадила је теоријске и методолошке основе дискурсних истраживања српског језика (*Новински рекламни оглас. Студија из контекстуалне лингвистике*, Ветерник 1995). Лексикографски рад **В.** креће се од израде школског једнојезичника (*Школски речник стандардног српскохрватског*/*хрватскосрпског језика I*–*II (А–Љ, М–По)*, Н. Сад 1988–1989) и речника новијих англицизама (и Т. Прћић, Г. Нејгебауер, *Do yu speak anglosrpski. Речник новијих англицизама*, Н. Сад 2001) до коредактуре два семантичко‑деривациона речника у којима су лематизоване просте лексеме везане за човека с пописом одговарајућих деривата (*Семантичко‑деривациони речник. Свеска 1: човек – делови тела*, Н. Сад 2003; *Семантичко‑деривациони речник. Свеска 2: човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство*, Н. Сад 2006).
Литература: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Слободан Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Владимир
**ВАСИЋ, Владимир**, песник, официр (Шабац, 8. VIII 1842 – Лозница, 22. VIII 1864). Основну школу похађао у Лозници и Шапцу, а шест разреда гимназије завршио у Београду. Ступио у војску (1861) и као државни питомац послат у Берлин (1862). После две године са „стрелцима" у Берлину, наставио је трећу годину у Ерфурту, али се због туберкулозе вратио кући са чином наредника. Почео је да објављује у *Световиду* (1860, 1861), наставио највише у *Даници*. Збирку му је, с предговором Стојана Новаковића, издао отац, прота Игњат (*Песме*, Земун 1865). Епигон великих романтичара, Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја и Ђ. Јакшића, с траговима утицаја немачке лирике и нашег класицизма, постао је познат по песми „Нек види душман" (с тада чувеним стихом, „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?"), коју је компоновао Даворин Јенко. Типичан је представник конвенционалне родољубиве и љубавне лирике у српској књижевности 60-их година XIX в.
ДЕЛО: *Целокупна дела*, Бг (б. г.).
ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, „В. В.: Живот и рад", у: *Целокупна дела* Бг (б. г.); *Споменица гимназије у Шапцу, 1837–1937*, Шабац 1937.
Радомир Милошевић; РСЕ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Воислав
**ВАСИЋ, Воислав**, орнитолог (Београд, 9. III 1945). Биологију на Природно-математичком факултету у Београду завршио 1967, а докторирао 1984. Kао орнитолог, асистент радио 1969–1983. у Одељењу за таксономију и биогеографију Института за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић". Вршио обимна теренска истраживања птица на Балканском полуострву, Средоземљу, Малој Азији и Авганистану, бавећи се првенствено фаунистичко-биогеографским питањима. У националним и међународним оквирима водио пионирске борбе за идеје о заштити природне баштине и очувању животне средине. Као директор Природњачког музеја у Београду 1984–2005. унапредио изложбену делатност, основао Галерију Природњачког музеја 1992, успоставио прву музејску истраживачку јединицу 1987. и први национални Центар за маркирање животиња у Србији 1993. На Биолошком факултету у Београду 1993–1999. предавао изборне предмете Биологија одабраног таксона: птице, а на Департману за биологију, ПМФ у Новом Саду 1993/94. Анатомију и систематику хордата и Зооекологију. Бавећи се птицама водених станишта и њиховим очувањем, био југословенски представник у телима Рамсарске конвенције од њеног почетка 1974. и први председник националног Савета за праћење примене те конвенције. Проучавао биолошку разноврсност и био делегат на завршној конференцији за усаглашавање Конвенције о биодиверзитету 1992. Занимање проширио на опште поље животне средине, укључујући и питања односа екологије и етике („Етика и еколошки отпор средине", у: *Екологија и етика*, Бг 1996), као и еколошке безбедности, а од 1999. пажњу посветио последицама оружаних сукоба. Проучавао историју орнитологије и допринос појединих научника. Истраживао везе између природног, културног и духовног наслеђа, нарочито у околностима насилних историјских промена, из чега је проистекло и његово бављење баштином КиМ (коаутор, *The Predicament of Serbian Orthodox Holy Places in Kosovo and Metohia*, Bg 2010). Бавио се и орнитоархеологијом (и Р. Васић, „Bronzezeitliche und Eisenzeitliche Vogeldarstellungen im Zentralbalkan", *Prähistorische Zeitschrift*, 2003, 78, 2). Један је од оснивача и први председник Савеза орнитолошких удружења Југославије 1987. и обновљеног Музејског друштва Србије 2002, а међу оснивачима је Центра за очување наслеђа КиМ *Mnemosyne* 1999. Награђен признањем за животно дело „Михаило Валтровић".
ДЕЛА: и С. Матвејев, *Catalogus faunae Jugoslaviae 4/3 Aves*, Љуб. 1973; „Observations ornithologiques en Afghanistan", *Alauda*, 1974, 42; коаутор, „The Status of Birds of Prey in Yugoslavia, with particular reference to Macedonia", *ICBP Technical Publications*, 1985, 5; и С. Маринковић, О. Визи, „Птице Дурмитора и кањона Таре", у: *Фауна Дурмитора*, 3, Тг 1990; „Avian Diversity of Balkan peninsula", *Bios*, 1994, 2; и В. Стевановић, *Биодиверзитет Југославије*, Бг 1995; коаутор, *Живот и дело српских научника*, 2, Бг 1997; „*Natura* и култура", у: М. Анђелковић (ур.), *Биодиверзитет на почетку новог миленијума*, Бг 2005; коаутор, „Сива чиопа *Apus pallidus* у Србији и Македонији", *Ciconia*, 2009, 18.
Георг Џукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Градимир
**ВАСИЋ, Градимир**, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Варварин, 9. X 1945). Дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну (1964), магистрирао (1978) и докторирао (1983) у области наводњавања. Радио је у Институту за водопривреду „Јарослав Черни" (1969–1975), затим у Институту за кукуруз „Земун Поље" (1975–1997) као руководилац одсека за агротехнику кукуруза и на Пољ. ф. у Земуну (1997–2011). У три мандата био је директор Института за мелиорације земљишта. Обавио је специјализацију (1980/81) у области наводњавања (Универзитет Небраска, Линколн, САД), руководио међународним пројектом унапређења производње кукуруза у Републици Заир (1989), предавао на Међународном курсу у области селекције и гајења кукуруза за научне раднике из земаља у развоју (Институт за кукуруз, Београд, 1985). Значајан је његов допринос у области наводњавања и развоју технологије гајења кукуруза у условима наводњавања, затим у истраживањима физичких својстава земљишта, конзервацијског система обраде а посебно у рекултивацији земљишта Србије (коаутор, „Effect of fertilizers and soil tillage on corn yield under dry farming and irrigated conditions", *Soil and Tillage Research*, 8, Amsterdam 1986; и Р. Стричевић, „Oбрачун количина воде по категоријама приступачности", у: *Методе истраживања и одређивања физичких својстава земљишта*, Н. Сад 1997; коаутор, „Effect of plant arrangement pattern and irrigation on efficiency of maize (*Zea mays*) and bean (*Phaseolus vulgaris*) intercropping system", *Journal of Agricultural Science*, 2000, 135). Био је генерални секретар Друштва за проучавање земљишта Србије.
ДЕЛА: коаутор, *Педолошке карте Косова*, Бг 1977; и Ж. Виденовић, Ф. Колчар, „Наводњавање кукуруза", у: Т. Селимић (ур.), *Агротехника кукуруза*, Сар. 1986; и Ј. Думановић, Ж. Виденовић, „The Effect of Fertilizers on Yield under Two Tillage Systems", *Fertilizer Research*, 1995/96, 43, 1–3.
ИЗВОР: Архива Пољ. ф. у Земуну.
Косана Константинов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Доситеј → ДОСИТЕЈ (Васић)
**ВАСИЋ, Доситеј** → **ДОСИТЕЈ (Васић)**
# ВАСИЋ, Драгиша
**ВАСИЋ, Драгиша**, књижевник, публициста, политичар (Горњи Милановац, 2. IX 1885 – Лијевчe поље или Јасеновац, април 1945). Правни факултет завршио у Београду 1907, потом службовао у Чачку, Г. Милановцу и Београду. У балканским ратовима и I светском рату учествовао као резервни официр. После рата отворио адвокатску канцеларију у Г. Милановцу, затим у Београду уређивао лево оријентисан лист *Прогрес* (1920), бавио се књижевним радом и адвокатским послом, бранио политичке затворенике, путовао у Совјетску Русију (1927). За дописног члана СКА изабран 1934.
Прве типично ратне приче објавио је после балканских ратова. У међуратном времену објавио је четири књиге приповедне и четири књиге документарно-публицистичке прозе. У политичкој расправи *Карактер и менталитет једног поколења* (Н. Сад 1919), полемише са ставом француског психолога Г. ле Бона да су балкански народи далеко од цивилизацијских достигнућа, јер се међусобно уништавају из религиозних и других разлога. У књизи дневничко-путописне прозе *Два месеца у југословенском Сибиру* (Бг 1921) описује доживљаје с албанске границе, где је због чланака у *Прогресу* по казни био упућен да, у оквиру војних вежби, учествује у гушењу побуне албанских племена. Ту се наговештавају његове доцније приповедачке карактеристике: динамичан, полемичан и сликовит стил, поступно развијање приче, моћ опсервације, оживљавање непосредних животних ситуација прозним сликама. Његова историјско-фељтонистичка студија *Деветсто трећа – Мајски преврат* (Бг 1925) описује генезу, ток и последице убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге. Сличну мотивацију имају и *Утисци из Русије* (Бг 1928), у којима се дневничким методом износи ток путовања у Совјетску Русију: сусрети са становницима, представницима власти, некадашњом аристократијом, случајним пролазницима, затвореницима, упознавање савремених књижевних и драмских дела, различити аспекти живота који је из корена променио некадашњи ток.
Као писац и уредник *Прогреса* (где сарађују најзначајнији модернистички и авангардни писци, Р. Петровић, С. Винавер, Т. Манојловић, Т. Ујевић и др.) учествовао је у променама које су захватиле књижевно стварање прве међуратне деценије. Унео је у српску прозу снажан, критички интониран доживљај рата и продубљен психолошки и етички однос према послератној стварности (приповетке *Утуљена кандила*, Бг 1922, роман *Црвене магле*, Бг 1922). Мозаичка композиција приповедака и романа **В.** креће се од критички интонираних животних ситуација књижевних ликова, међу којима неки спадају у најпластичније ликове тадашње српске прозе (*Ресимић добошар*), до хумористичких и гротескних слика војничког живота. По многим унутрашњим карактеристикама рана проза **В.** испољава најзначајније особине експресионистичке поетике. „Човек прича после рата", поднаслов приповетке „У гостима", постао је, као и наслов песме „Човек пева после рата" Д. Васиљева, парадигматичан за један од најзначајнијих токова тадашње српске књижевности ратне тематике и антиратне интонације. Противуречност и сложеност човекове природе и стварности, сами по себи су били основа од које је полазио и у обликовању приповедачких текстова својих нових дела (*Витло и друге приче*, Бг 1924; *Пад са грађевине*, Бг 1932), померајући садржинске оквире према општим егзистенцијалним и друштвеним ситуацијама послератне стварности и према психолошком профилу књижевних ликова. У приповедачком поступку све више се удаљава од експресионистичког начина обликовања и враћа се реалистичком стилском проседеу. Тако приповетке овог писца, посматране у контексту еволутивних и поетичких промена међуратне српске прозе, суштински потврђују неке од њених најзначајнијих развојних линија. **В.** је због политичке припадности покрету Д. Михаиловића после рата био искључен из званичних тумачења међуратне српске књижевности, све док га књижевни историчари и тумачи новије српске књижевности нису укључили у своја истраживања и у нова издања.
Марко Недић
Као резервни официр учествовао је у великим биткама балканских ратова, Кумановској и Брегалничкој, потом у I светском рату – од Колубарске битке и повлачења преко Албаније до Солунског фронта и ослобођења Србије. Два пута је рањаван, а остао је и без супруге Радмиле, кћерке познатог политичара Стојана Рибарца. Демобилисан је као резервни мајор, тешко разочаран у српску војну и политичку елиту, нарочито после Солунског процеса и стрељања пуковника Драгутина Димитријевића Аписа (1917). Поставши жестоки критичар династије Карађорђевић, Радикалне странке и постојећег политичког система, сматрао је да су изневерени национални идеали за које се ратовало, због чега се у политички живот укључио као ватрени опозиционар републиканских уверења. Године 1920. покренуо је опозициони лист *Прогрес*, чији је сувласник био песник Сима Пандуровић, а који је због честе цензуре излазио само од маја до августа.
Члан Републиканске странке и њеног Главног одбора постао је 1921, ангажујући се на зборовима и издавању листа *Република*. Као адвокат био је један од бранилаца Спасоја Стејића и других комуниста, који су у јуну 1921. покушали да изврше атентат на регента Александра Карађорђевића. Одбрану комуниста **В.** је прихватао и доцније, иако се није слагао са идејама КПЈ. Присталица грађанске демократије и патриота, разумевао их је као опозиционаре који указују на друштвену неправду, све док њихова политика није попримила антисрпску тенденцију. Посвећујући се све више адвокатури и књижевном раду, 1924. оженио се Наташом Александровном, руском емигранткињом из Петрограда. Будући велики русофил, заинтригиран променама у Совјетској Русији, 1927. је отпутовао на прославу десетогодишњице Октобарске револуције и у Москви остао два месеца, а вратио се помешаних утисака и осећања. Мада одушевљен Русијом, а уједно свестан многих позитивних промена, није прихватао њен нови политички поредак. Ово га је удаљило од комунизма, иако се од тада почело говорити да је „заврбован" и да је постао „руски човек". Почетком 30-их година идејно се враћао национализму и родољубљу, те је 1937. био један од оснивача Српског културног клуба, његов потпредседник и уредник недељника *Српски глас* (новембар 1939 – јун 1940). У овом се листу залагао за ревизију споразума о стварању Бановине Хрватске (26. VIII 1939), протестујући против укључивања у њен састав српске етничке територије и давања државних компетенција. У истом циљу подржао је пројекат *Српске земље* о стварању велике српске јединице унутар Краљевине Југославије. Капитулацију југословенске војске у Априлском рату 1941. доживео је у Пријепољу, а потом се, крајем јула, придружио Драгољубу Дражи Михаиловићу на Равној гори, поставши његов саветник за политичка питања и заменик („Чича 2"). Заједно са Младеном Жујовићем, у августу 1941. покренуо је идеју о организовању саветодавног тела, основаног као Централни национални комитет. Готово две наредне године радио је само његов Извршни комитет у којем су, поред **В.**, били М. Жујовић и Стеван Мољевић, човек који га је постепено истиснуо из врха равногорског покрета и са места најважнијег саветника Д. Михаиловића. У октобру 1941. покренуо је први равногорски лист *Слобода или смрт*. Објављена су само четири броја, али је и доцније уређивао слична гласила. Иако неповерљив према партизанима и њиховим циљевима, пратио је Д. Михаиловића на оба састанка са Јосипом Брозом Титом (19. септембра у Струганику и 16. X 1941. у Брајићима). Током рата сам се залагао за моралну, духовну и социјалну револуцију и уједињену Србију у оквирима федеративне Југославије. Говорио је о превареном српству и његовом узалудном жртвовању, иступао против грађанског рата, одсуства социјалне политике у равногорском покрету, сарадње с Италијанима, бахатости четничких команданата, недисциплине и неморала, женидбе краља Петра усред општег страдања српског народа. Отворено је показивао мржњу према Енглезима, сматрајући их „бездушним савезником", а покушавајући да обезбеди подршку Совјетске Русије. Са Д. Михаиловићем се први пут озбиљније разишао у пролеће 1943, после великог четничког пораза на Неретви и Јабланици, удаљујући се потом све више. Из тих разлога није активно учествовао на чувеном четничком Светосавском конгресу у селу Ба (1944), али га је отворио беседом о Русији и светосављу. У пролеће те године дефинитивно се повукао и напустио Д. Михаиловића, не желећи да сарађује с политичарима у његовом окружењу и у намери да крај рата сачека у апстиненцији. Према неким изворима, у то је време писао мемоаре, али њихова судбина није позната. У октобру 1944, на конференцији команданата ЈВУО у Ивањици, одлучујуће је допринео да се, према предлогу Д. Михаиловића, донесе одлука о преласку четничких јединица у Босну. Почетком 1945. затражио је повратак у Врховну команду, а у марту подржао намеру четничког команданта Павла Ђуришића да се повлачење настави ка Словенији. Заједно са њим и неколико десетина других четничких команданата, усташе су га на превару заробиле у Старој Градишки. Сведочења преживелих о његовом трагичном крају умногоме се разликују, укључујући чак и тврдње да га нису умориле усташе, него припадници партизанских снага и њихових полицијских служби. Сећања и мишљења савременика такође су противуречна, од оних по којима је био кобна личност равногорског покрета до саосећања за контроверзну позицију републиканца у ројалистичком покрету, несрећног интелектуалца и патриоту, немоћног у потрази за спасавањем сопственог народа. Рехабилитован је 2009.
Мира Радојевић
ДЕЛА: Г. Тешић (прир.), Изабрана дела, I–IV, Бг 1990; М. Арсић Ивков (прир.), Одабрана дела, Бг 1990; М. Ломпар (прир.), Изабрана дела, Бг 2004; Ж. Лазић (прир.), Необјављени чланци, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, *Књижевне магле Драгише Васића*, Бг 1932; М. Жујовић, *Драгиша Васић*, Питсбург 1948; М. Глигоријевић, „Енигма са кокардом", *НИН*, 3. VIII 1986; Н. Миловановић, *Драгиша Васић. Од грађанског бунтовника до контрареволуционара*, Бг 1986; Г. Тешић (прир.), *Изабрана дела Драгише Васића*, 1, *Критичари о Драгиши Васићу*, Бг 1990; М. Ломпар, *Модерна времена у прози Драгише Васића*, Бг 1996; К. Николић, *Историја равногорског покрета*, 3, Бг 1999; М. Пантић, *Модернистичко приповедање*, Бг 1999; М. Недић, „Приповетке Драгише Васића", у: Д. В., *Ресимић добошар и друге приповетке*, Бг 2000; М. Ломпар, „Профил Драгише Васића", предг. у: Д. Васић, *Изабрана дела*, Бг 2004; Б. Челиковић (прир.), *Живот и дело Драгише Васића*, Г. Милановац 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Душан
**ВАСИЋ, Душан**, пуковник (Велико Градиште, 25. IV 1866 – Београд, 30. VIII 1923). Завршивши четири разреда гимназије у Београду, учествовао у српско-бугарском рату 1885. као редов. Године 1886. завршио пешадијску подофицирску школу у Београду. За пешадијског потпоручника произведен је 1892, поручника 1896, капетана II класе 1898, а за капетана I класе 1901. Мајор је постао 1904, потпуковник 1910, а пуковник 1913. Служио је у гарнизонима у Београду, Зајечару, Неготину, Крушевцу, Прокупљу, Битољу и Скопљу. Као подофицир и млађи официр обављао је дужности водника у трупи. Једно време био је ађутант пуковске команде, а 1910. постао је командант батаљона. У Првом балканском рату 1912. командовао је II пешадијским пуком II позива из састава Моравске дивизије. Учествовао је у борбама на Мердарима, потом је на челу својих трупа октобра 1912. ушао у Приштину. За време Битољске битке истакао се заузимањем стратешки важног Облакова. За време Другог балканског рата, командовао је 1913. истим пуком у борбама на Рајчанском риду и Пљачкавици. За време I светског рата, у бици на Дрини, командовао је истим пуком, а потом је постављен за команданта битољске дивизијске области. Приликом повлачења српске војске 1915. истакао се одбраном Битоља на положајима код села Алинци. Пролеће 1916. провео је у Француској ради лечења, a потом, исте године, учествoвао у Горничевској бици и у поновном заузимању Битоља, где постаје командант дивизијске области. Ову дужност обављао је и после завршетка I светског рата, све до 1920, када постаје помоћник команданта Вардарске дивизијске области. Одликован је Таковским крстом, Карађорђевом звездом са мачевима III степена, орденом Белог орла IV степена и са неколико страних ордена. Због храбрости, посебно је био је цењен међу француским официрима.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1892–1913.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 31. VIII 1923; *Ратник*, 1926, 6; Р. Кашанин, *Добровољци у ратовима 1912–1918*, Бг 1971; Т. С. Влаховић, *Витезови Карађорђеве звезде*, Бг 1989.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Душко
**ВАСИЋ, Душко**, новинар (Лок, Бачка, 7. II 1929). Завршио Учитељску школу у Сремским Карловцима. Био је функционер у омладинској организацији првих дана после ослобођења, председник Среског одбора УСАОЈ-а и секретар СКОЈ-а у Тителу и Жабљу, као и секретар СК Народне омладине у Новом Саду (1951--1955). У Трибини младих налазио се на дужности председника Савета, а био је и први главни уредник студентског листа *Индекс* (1954). Краће време радио и као учитељ у Петроварадину. Новинарством се бавио од 1956, када је ступио у редакцију *Дневника*. Прешао је 1960. у Радио Нови Сад где је у два маха обављао дужност главног уредника програма на српском језику (1960–1963, 1966–1975). У међувремену као главни уредник уређивао гласило новосадског среза *Трибину* (1963–1965) и био дописник београдског *Комуниста* (1966). Од 1976. до пензионисања 1991. радио као саветник и подсекретар у покрајинској управи за информисање.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Ђорђе
**ВАСИЋ, Ђорђе**, сликар, фотограф (?, друга половина XIX в. – Београд, 1935). Током I светског рата као ратни сликар и фотограф Моравске дивизије овековечио је страдања српске војске. У његових 108 слика из ратног опуса спадају *Пропаст Србије 1915. године* (Крф, 1916) и *Острво смрти* са бацањем умрлих српских војника у море са острва Видо. Оригинално платно *Пропаст Србије* налазило се све до 1944. у Музеју кнеза Павла, од када му се губи траг. Репродукција ове слике штампана је 1917. у Француској, у серији разгледница са ратном тематиком, а наредне године објављена је и друга, тзв. италијанска верзија, са пет уместо шест фигура. На њој је приказан српски ратник испред немачког и аустријског војника, којем нож у леђа забада Бугарин, у присуству Албанца и Турчина (Грка) који гази мапу Србије. После рата **В.** је имао фотографску радњу на месту данашње кафане „Грмеч" у Македонској улици у Београду. Умро је у беди. У пролеће 2011. лист *Политика* покреће акцију за улажење у траг несталој слици *Пропаст Србије.* Оригинал, за који се мисли да је у Америци, није пронађен, али јесу разгледнице са репродукцијама ратних слика **В**. Међу њима је и *Повратак краља Петра у oтaџбину*, штампана у Загребу, са грчким војником под чијом ногом пише: *Уговор о савезништву (Traité d'Alliance).*
ЛИТЕРАТУРА: А. Цветићанин, „Акција *Политике*: Слика *Пропаст Србије* настала 1916. године", *Политика*, 21. IV 2011.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Живко
**ВАСИЋ, Живко**, новинар (Земун, 11. X 1927 – Нови Сад, 19. X 1994). Одрастао у селу Прхову код Старе Пазове. Изучио берберски занат. Учествовао у НОП-у од 1942. Био службеник Озне и завршио Вишу управну школу. Пошто је показао смисао за писање, ступио је 1955. у редакцију новосадског *Дневника*. Основао је *Сремске новине* у Сремској Митровици и био први главни уредник (1960–1965). Уређивао покрајинско информативно гласило *Седам дана у скупштини* (1965–1971). Постављен је за главног уредника *Комуниста*, издања за Војводину (1972–1981). Пре пензионисања 1983. био је секретар за информисање у Извршном већу Војводине. О друштвеним и политичким питањима писао је с критичком нотом и ангажовано.
ДЕЛА: романи: *Ухваћена порука*, 1957; *На смрт условно*, Суб. 1985; радио-драме: *Звонило је четири пута*, *Између два полетања*, *Јанко Чмелик*; хроника: и Љ. Јовановић, *Војвођани у бици на Сутјесци*, Н. Сад 1983.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Живорад
**ВАСИЋ, Живорад**, психолог (Књажевац, 18. IX 1912 – Београд, 15. VIII 1966). Један од првих психолога који је дипломирао психологију на Филозофском факултету у Београду (1936). Асистент волонтер код Борислава Стефановића постаје 1938, да би 1940. био постављен на радно место асистента на Групи за психологију ФФ. Године 1952. прелази у Ваздухопловномедицински институт ЈРВ у Земуну где почиње с радом на психолошкој селекцији и оцењивању пилота. Током рада у том институту био је начелник Одељења за психологију и радио на стварању модерне ваздухопловне психолошке службе. Иако није за собом оставио већи број објављених радова, изузетно образован, не само у области психологије него и у многим другим областима, **В.** је имао велик утицај на млађе психологе које је упућивао у методе научног рада.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стојановић, *Живорад-Жижа Васић*, Бг 1989.
Александар Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Игњат
**ВАСИЋ, Игњат**, протојереј, национални радник (Београд, 24. III 1812 – Лозница, 9. X 1888). Описменио се у манастирима Фенек и Хопово, па је од 1829. био учитељ у Криваји, а од 1833. у Накучанима где је исте године постао ђакон. Убрзо је рукоположен за свештеника примивши 1835. парохију у Добрићу поцерском. Прешавши у Шабац, вршио протојерејску дужност, а од 1844. био парох у Лозници. Као обреновићевац и посланик Либералне странке био је активан у политичком животу Србије. Био је посланик Светоандрејске скупштине 1858, а 1869. члан Никољског одбора за израду Устава. У Босни водио националну пропаганду, а у пограничним местима организовао обавештајну службу. Као добровољац рањен приликом напада српске војске на Бијељину 1876. Од првих дана парохијске службе организовао просветни и културни живот села. Писао позоришне комаде на библијске (*Жртва Аврамова*), историјске (*Бој на Косову*) и љубавне (*Светислав и Милева*) теме, у којима су улоге тумачили његови парохијани. Писао и расправе о степенима сродства као сметњи за склапање брака (*Устав о степенима сродства из Кормчије списан: са правилама уопште о законом браку,* Бг 1862). У Лозници основао културно-уметничко друштво „Подрињска слога" (1868), са секцијама: читалиште с библиотеком, позориште, хор с певачком вештином, јавна предавања, растурање и откуп књига и помагање добрих а сиротих ђака. Поклонио је плац за читаоницу, а камен темељац 1869. положио је кнез Милан Обреновић. Читаоница је примала 25 српских и један немачки лист. Његов рад на националном и просветном пољу чини спону између Вука Караџића и Јована Цвијића, који су потекли из исте средине. Свој живот и рад описао је у *Дневнику* који је марљиво водио 1812–1858. са доста историјских података (Катанска буна). У *Световиду* је штампао *Збир* *српских мушких и женских имена*.
ДЕЛО: *Дневник Игњата Васића*, I, Шабац 1899.
ЛИТЕРАТУРА: И. Николић, *Хроника града Лознице*, Лозница 2005; С. Крстић, „Прота Игњат Васић", у: *Боривоје Ж. Милојевић и Подриње*, Лозница 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Јован
**ВАСИЋ, Јован**, ветеринар, стручни писац (Београд, 1850 – Ниш, 1916). По завршетку Поткивачке школе у Београду, као марвено-лекарски помоћник I класе, у периоду 1877–1879. био је помоћник управника Сталне војне марвене болнице у Београду. Као војни питомац студирао је ветеринарску медицину на Војноветеринарском институту у Бечу. Пре дипломирања дао је оставку на војну службу. Радио је у више места у Србији. Од 1894. до 1897. био је члан управе Дриносавског кола јахача „Кнез Михајло". У Министарству народне привреде био је главни марвени лекар 1900. Од 1903. био је члан Управног одбора Удружења марвених лекара Краљевине Србије. Затим је радио у Алексинцу, Паланци, Рачи, Варварину и Јагодини.
ДЕЛА: „Штале уз пут од Београда до Крагујевца", *Народно здравље*, 1881; „Паразити наше стоке", *Народно здравље*, 1881, 1882; „Срашћена лева хоана код једног коња", *Ратник*, 1883; „Колера код пилежи", *Тежак*, 1884.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918*, Бг 1974; В. Турудић, *Ветеринарска служба српске војске у радовима наших историчара, исправке и допуне*, Бг 1983.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Конрад
**ВАСИЋ, Конрад**, дипломата, владин саветник (Љубљана, Словенија, 22. XI 1822 – Цеље, Словенија, 6. VII 1901). Завршио је Правни факултет. Службовање је почео у суду у Горици (1846–1854), до 1878. био у дипломатији, а од тада до пензионисања (1881) владин саветник. Радио је у конзулату у Цариграду (1854–1857), потом као отправник послова конзулата у Сарајеву, да би јула 1859. био унапређен у генералног конзула. Године 1862. био отправник послова аустријског генералног конзулата у Београду. Од јуна 1864. до новембра 1868. био је заменик конзула у Мостару, конзул у Цариграду до јануара 1871, а до новембра 1877. генерални конзул у Скадру. У септембру 1875, за време устанка долази у Херцеговину у мисију мира с конзулима великих сила. Када је обелоданио протест херцеговачких католика против припајања Херцеговине Србији или Црној Гори и открио ко стоји иза изражене жеље да се БиХ припоји Аустрији, упућен је у Скадар. За генералног конзула у Сарајеву враћен је у новембру 1877, како би припремио окупацију. **В.** се није усудио да са муслиманима ради по упутствима Беча. После одлуке Берлинског конгреса и решености муслимана да се одупру окупационој војсци, њихове вође су 31. VII 1878. од конзула **В.** тражиле да с аустријским поданицима напусти земљу, што је и учинио. У Сарајево се вратио с окупационом војском. По окупацији, ушао је у комисију везану за послове БиХ, основану при аустријском Министарству спољних послова. Ангажовао се на питањима повратка избеглица, аграрне политике и положаја Српске православне цркве.
ЛИТЕРАТУРА: В. Чубриловић, *Босански устанак 1875–1878*, Бг 1930; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882. године*, Сар. 1973; Д. Берић, *Устанак у Херцеговини 1852-1862*, Бг – Н. Сад 1994; Г. Шљиво, *Босна и Херцеговина 1854–1860*, Ландсхут 1998; Т. Краљачић, *Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903)*, Бл – Срп. Сар. 2000.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Константин
**ВАСИЋ, Константин**, ентомолог, универзитетски професор (Кључ, 28. VIII 1915 – Београд, 19. IV 1990). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду (Земун). Био наставник Ниже пољопривредне школе у Зајечару (1942–1945), Средње пољопривредне школе у Букову код Неготина (1945–1946), а 1946. долази у Завод за пољопривредна истраживања у Топчидеру (Београд), где се потпуно посветио ентомолошкој проблематици. Изабран је 1947. за асистента за предмете Пољопривредна и Шумарска ентомологија на ПШФ, а од 1949. Шумарском факултету у Земуну. Докторску дисертацију „Совице Србије са екологијом штетних врста у шумарству и пољопривреди" одбранио је 1955. За редовног професора биран је 1966. На специјализацију у Француску одлази 1955, где проводи девет месеци у Природњачком музеју у Версају радећи на таксономији и екологији паразитских оса. У Француској је касније боравио још три месеца у два наврата, у Паризу (1960) и Ла Миниеру (1964). Члан Међнародног центра за детерминацију паразитских инсеката са седиштем у Цириху (Швајцарска), као стручњак за паразитске осе из фамилије Ichneumonidae, постаје 1962. Научна проблематика којом се бавио веома је разноврсна. Доминирају ипак научни радови из области таксономије, фаунистике и екологије совица (Lepidoptera, Noctuidae) и оса најезница (Hymenoptera, Ichneumonidae). Дубок траг у науци и шумарској струци су његова истраживања на губару (*Lymantria dispar* L.), боровом савијачу (*Rhyacionia buoliana* Schiff.), лисним осама (Hymenoptera, Diprionidae) и многим ксилофагним инсектима. Захваљујући у великој мери његовим радовима, губар је у нашој земљи најбоље истражена штетна врста инсекта, а увек је истраживао и природне непријатеље штетних врста у циљу коришћења за биолошку борбу. Описао је и једну нову штетну врсту инсекта за науку -- *Acantholyda serbica* Vasić, 1962 (Hymenoptera, Pamphiliidae) („*Acantholyda* врсте (Symphita, Hymenoptera) Србије, са описом једне нове врсте -- *Acantholyda serbica* n.sp.", у: *Заштита биља*, Бг 1966). Написао је уџбеник *Заштита дрвета*, *I део (Ксилофагни инсекти)*, Бг 1971. и прерадио и допунио ново издање уџбеника *Шумарска ентомологија* Светислава Живојиновића (Бг 1968). Посебно је значајан *Приручник извештајне и дијагностичко-прогнозне службе заштите шума* (Бг 1981), у којем је **В.** био уредник и један од коаутора.
ДЕЛА: „Обична борова зоља (*Diprion pini* L.) на Маљену 1954–1955. године", у: *Заштита биља*, Бг 1954; „Паразитске Hymenoptera губара", у: *Заштита биља*, Бг 1957; „Заштита дрвета од штетних инсеката", у: *Агрохемија*, Бг 1960; „Прилог познавању фауне совица (Lepidoptera, Noctuidae) Делиблатског песка", *Делиблатски песак*, зборник радова, I, Бг–Пан. 1969; „Други прилог познавању фауне совица (Lepidoptera, Noctuidae) Делиблатске пешчаре", *Делиблатски песак*, зборник радова, III, Бг–Пан. 1975; „Прилог познавању фауне вештица (Lepidoptera, Sphingidae) СР Србије", *Зборник радова о ентомофауни СР Србије*, Бг 1978.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Томић „In memoriam", *Шумарство*, 1991, 2.
Љубодраг Михајловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Лазар
**ВАСИЋ, Лазар**, спортски новинар, фудбалер (Бегеч, Бачка, 5. X 1926). Од 1942. учествовао у покрету отпора, а од јесени 1944. у НОБ-у. На фронту у оквиру III армије сарађивао је у листу *Ударник* и био ратни дописник Танјуга. У спортску редакцију Радио Новог Сада дошао је за новинара 1950. и 1956. прешао у спортску рубрику *Дневника* за уредника. До одласка у пензију 1978. писао је извештаје са фудбалских и других утакмица и критичке коментаре о збивањима у спорту. Фудбал је почео да игра као дечак, а за време окупације био је десно крило у фудбалском тиму Српске гимназије, који је у средњошколском првенству града био најбољи. После рата 1946. почео је да игра у навалном реду новосадске *Војводине*, а силом прилика постављен је за голмана. За први тим до 1960. одиграо је преко 500 утакмица. И после напуштања професионалног бављења фудбалом играо је повремено са ветеранима. Спевао је популарне песме под називом *Сељачке баладе* и уређивао лист СНП *Позориште* 1981/82. Награду Удружења новинара Војводине „Златно перо" добио је 2012.
ДЕЛО: *Пола века о Војводини*, Н. Сад 1964.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милан
**ВАСИЋ, Милан**, потпуковник (Белотић код Шапца, 21. V 1839 – Белојски вис код Сливнице, 20. XI 1885). После завршене гимназије у Шапцу и Београду, ступио у војску 1859. Као државни питомац боравио је у Пруској 1860–1864, похађајући ватрометско-пиротехничку школу у Берлину. Потом је као поднаредник стажирао у пруској артиљерији (1861–1862) и пиротехничким лабораторијама у Шпандауу (1862–1863). За млађег поднаредника произведен је 1860, за старијег поднаредника 1861, за наредника 1864. Потпоручник је постао 1866, поручник 1871, капетан II класе 1874, капетан I класе 1876, мајор 1878. и потпуковник 1885. Служио је у гарнизонима у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Пироту и Ваљеву. После повратка из Пруске, служио је у Главној артиљеријској управи (1866–1867) и артиљеријској лабораторији у Крагујевцу (1868–1874), а затим у трупи као командир батерије. Марта 1876. преузео је команду над I батеријом Тимочке артиљеријске бригаде и са њом учествовао у Првом српско-турском рату 1876–1877. Учествовао је у борбама код Зајечара, а потом је пребачен на моравски фронт, где је учествовао у борбама код Делиграда, Бобовишта, Светог Нестора и Ђуниса. У Другом српско-турском рату 1877–1878. командовао је II Шумадијским артиљеријским пуком у борбама код Беле Паланке, Пирота, Ниша и Марковог Калета. После српско-турских ратова био је командант пиротске окружне команде, командант IV артиљеријског пука и управник Војнотехничког завода. У српско-бугарском рату 1885. командовао је Дринским артиљеријским пуком, али је погинуо првих дана рата. Оликован је Таковским крстом IV и V степена, руским орденом Свете Ане III степена, Златном и Сребрном медаљом за храброст и Златном медаљом за ревносну службу.
ИЗВОРИ: Војни архив; Шематизам Србије, 1867–1885.
ЛИТЕРАТУРА: *Ратник*, 1886, 16, 5–6; 1904, 500; *Узданица*, 1902, 4; А. Ј. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, I, Бг 1907; *Историја српско-бугарског рата*, I–II, Бг 1908.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милан
**ВАСИЋ, Милан**, лекар, резервни санитетски мајор (Београд, 4. X 1856 – Београд, 23. XII 1916). Завршио Медицински факултет у Паризу 1883. Био лекар срезова ресавског и рамског, физикус Округа ћупријског и 1889. управник Болнице за душевне болести у Београду, затим физикус Округа топличког и 1899. лекар Београдског казненог завода. Добровољни лекар Дома старица, Дома сироте деце и Српског бродарског друштва. Учествовао у Српско-бугарском рату 1885. као резервни санитетски капетан, у Балканском рату као резервни санитетски мајор и као управник II и XV резервне болнице. У I светском рату био је управник Болнице која се старала и о заробљеницима. Бива, међутим, заробљен и заточен у бугарском казамату, где је измучен и крајње изнемогао, па је по пуштању на слободу убрзо умро.
ДЕЛО: *Из судске медицине и јавне хигијене*, Бг 1893.
ИЗВОР: В. Суботић, *Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918*, Бг 1922.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милан
**ВАСИЋ, Милан**, мајор (Београд, 21. VIII 1879 – Брегалница, Македонија, 30. VI 1913). У родном граду завршио је гимназију, Нижу школу Војне академије (1899) као трећи у класи и Вишу војну школу (1905). Био је члан организације „Народна одбрана", основане у време анексионе кризе (1908–1909), а од 1912. њен секретар. Руководио је тајним акцијама на територији Аустроугарске, углавном у Далмацији и БиХ, успевши да створи снажну обавештајну мрежу. Организовао је атентат на комесара Цуваја 1912. у Загребу. Био је члан и једно време секретар Врховне централне управе организације „Уједињење или смрт" (Црна рука). Пред балканске ратове организовао је четничку акцију у Македонији. Као мајор српске војске учествовао је у Првом балканском рату (1912). Од марта 1913. командовао је батаљоном у Скопљу. Погинуо је у бици на Брегалници, непосредно по избијању Другог балканског рата. Уз велике државне почасти и опроштајне речи Николаја Велимировића, будућег владике, сахрањен је у Београду.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1901--1912.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте*, Бг 1955; *Дубровник у борби за уједињење 1908–1918*, Бг 1962; А. Лебл, *Политички лик Васе Стајића*, Н. Сад 1963; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; Д. Мекензи, *Апис*, Г. Милановац 1996.
Зоран Пејашиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милан
**ВАСИЋ, Милан**, историчар, оријенталист, универзитетски професор (Пецка код Мркоњић Града, 19. XII 1928 – Бањалука, 26. XII 2003). Учитељско образовање стекао је у родном месту, Мркоњић Граду и Бањалуци, а студије историје завршио на Филозофском факултету у Сарајеву 1954. Докторску дисертацију *Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином* (Сар. 1967) одбранио је 1963. Две године је радио као професор у Другој мушкој гимназији у Сарајеву (1955–1957), до избора за асистента на ФФ. Као стипендиста Задужбине „Александер фон Хумболт" две године је био на научној специјализацији у Институту за историју и културу Блиског истока и туркологије у Минхену (1963–1965). За доцента је биран 1964, а за редовног професора 1975. Предавао је Историју југословенских народа под турском влашћу, држао специјалистичке курсеве из историје Османског царства и био гостујући предавач на универзитетима у Минхену и Грацу. Истраживања је вршио у југословенским, турским, аустријским и немачким архивима. Био је декан ФФ у Сарајеву (1987–1989), председник Друштва историчара БиХ, главни уредник *Годишњака Друштва историчара БиХ*, члан редакције *Прилога за историју* и других научних часописа. За дописног члана АНУБиХ изабран је 1987. Од 1992. живео је у Бањалуци, где је на ФФ предавао Јужнословенску и балканску историју од XV до XIX вијека, а на Правном факултету Националну историју државе и права. Дописни члан АНУРС постао је 1994, редовни 1997, а њен председник био од јула 2003. до смрти.
Мира Радојевић
**В.** је биран за члана ван радног састава Црногорске академије наука и умјетности. Добитник је 27-јулске награде за постигнуте резултате у области историјских наука. Био је први декан новооснованог ФФ у Бањалуци од 1994. до 1999. АНУРС је издала *Споменицу* и *Изабрана дјела* у четири књиге (I. *Исламизација на балканском полуострву*, II. *Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином*, III. *Насеља на балканском полуострву од XVI до XVIII вијека*, IV. *Југословенске земље под турском влашћу*).
**В.** је проучавао социјалне, верске и етничке односе посебно тумачењем и анализом турских пописних дефтера и других извора, исламизацију становништва, историју серхата, турских граничних подручја, посебно историју простора Босанске Крајине, кнежина, санџака и градова за време турске владавине. Показао је у којој мери се јавља српско или арбанашко становништво у крајевима и селима на етничкој граници Срба и Албанаца. Трећину радова објавио је на страним језицима, претежно на немачком, а затим енглеском, француском, руском, турском и чешком. Његови радови објављени у страним часописима ретко се налазе у домаћим библиотекама. Студије **В.** о мартолосима спадају у ужи круг најчешће цитираних дела из српске и југословенске историографије у свету.
Никола Мојовић
ДЕЛА: и др. (прир.), *Die türkische Wiedereroberungvon Belgrad 1739. Die Reichgeschichte Mehmed Subhi's 1738–1740*, Graz 1987.
ЛИТЕРАТУРА: М. Дашић, Ж. Вујадиновић, „Милан Васић – живот и дјело", у: *Споменица Милана Васића* (библ.), Бл 2005.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Миливоје
**ВАСИЋ, Миливоје**, шумарски стручњак (Пожаревац, 14. IV 1875 – Пожаревац, 11. IX 1954). Студирао на Универзитету у Тибингену, где је и докторирао 1900. Као начелник Одељења за шумарство Министарства народне привреде Србије и генерални директор Генералне дирекције шума Министарства шума и рудника Југославије организовао шумарску службу после балканских ратова и I светског рата. Основао 1911. у Београду једногодишњу школу за помоћно шумарско техничко особље и посвећивао велику бригу стварању школованог шумарског особља. Био је, поред осталих, на челу Шумарског удружења, од његовог оснивања 1907. до 1921.
ДЕЛА: „Шуме у Србији", *Тежак*, 1904, 9; *Наше шуме*, Бг 1904; „Копаоник", *Шумарски гласник*, 1909, 5; „Шуме у реону Шумске управе Бајина Башта", *Шумарски гласник*, 1909, 8–9; *La sylviculture en Serbie*, Bg 1911; „Приходи од државних шума", *Југословенска шума*, 1923, 12.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милоје М.
**ВАСИЋ, Милоје М.**, археолог, универзитетски професор (Велико Градиште, 16. IX 1869 – Београд, 4. XI 1956). После завршене гимназије у Великом Градишту и Београду, студирао 1888–1892. на Филолошко-историјском факултету Велике школе у Београду. Потом је био професор у гимназији у Великом Градишту (1892–1893), Неготину (1893–1894) и Београду (1894–1895), да би марта 1895, на позив „чувара", односно директора, Михајла Валтровића, постао помоћник чувара Народног музеја у Београду. Са стипендијом српске владе отишао је 1896. на даље усавршавање у Немачку где је студирао филологију, историју уметности и посебно класичну археологију, и то четири семестра у Берлину, а затим у Минхену, где је 1899. докторирао с темом *Буктиња у култу и уметности Грка* (*Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen*, Бг 1900) код чувеног професора Адолфа Фуртвенглера, једног од највећих познавалаца класичне уметности у то време. По повратку из Немачке постаје предавач на Великој школи, да би октобра 1903. био изабран за доцента, прво за хонорарног, а од марта 1905, када је Велика школа постала Универзитет, за сталног. Од 1906, по пензионисању М. Валтровића, постављен је за управника Народног музеја, па је тако постигнута тесна сарадња између ове две, тада најзначајније археолошке установе у земљи. Године I светског рата провео је ван земље. После рата дао је оставку на место директора музеја јер нису била одобрена средства за његову обнову. Године 1920. изабран је за ванредног, а 1922. за редовног професора Универзитета. Пензионисан је 1939. са 70 година, али је после II светског рата био реактивиран и наставио да предаје на Универзитету готово до своје смрти. За дописног члана САН изабран је 1948, а за редовног 1952.
Одмах после завршетка студија у Београду **В.** је објавио два запажена рада у *Старинару*, научно добро документована, о римским градовима Пинкуму и Виминацијуму. После студија у Немачкој, вршио је ископавања праисторијских насеља у Јабланици код Међулужја 1900, Чаршији код Рипња 1904. и Малом Друму код Поповића 1904, о чему је објавио извештаје у земљи и иностранству. На основу ових истраживања објавио је у *Гласу СКА* замашну студију „Прилози ка решавању тројанских проблема" (1906, LXX), где је јасно указао да се неолитске културе Подунавља везују за истовремени југоисточни културни комплекс а не за северну Европу, што је у то време било важеће мишљење. Уследила су ископавања праисторијских насеља из каснијих периода, Жутог брда код Градишта 1906. и Градца код Злокућана 1909, затим бројна рекогносцирања терена у источној и јужној Србији. Његова археолошка активност иначе тесно је везана за праисторијски локалитет Винчу, откривену 1905, где је 1908. обавио прва ископавања. Те резултате објавио је у више чланака у иностранству и тако упознао светску археолошку јавност са овим значајним праисторијским локалитетом. Ископавања на Винчи су настављена 1911–1913. уз финансијску помоћ Руског археолошког института у Цариграду, но нажалост тај материјал је у рату страдао, а резултати нису публиковани. Ископавања скромног обима обављена су 1924. да би коначно од 1929. до 1932. била организована, уз финансијску помоћ енглеског мецене Чарлса Хајда, велика систематска ископавања Винче која су вршена по најсавременијим археолошким методама. Понет идејама да је Дунавска долина повезана са Егејским светом, **В.** је у једном тренутку отишао сувише далеко у датацији и претпоставио да је Винча јонска колонија из VII в. п.н.е. То мишљење данас нема никакве основе али је 30-их година XX в., у време недовољно прецизних знања о многим питањима, таква претпоставка могла да буде изнета.
Поред археологије, писао је чланке о естетици, нумизматици, епиграфици, етнографији и нарочито уметности и делао на њеној популаризацији, нарочито у раном периоду свог живота. Посебно је занимљив његов есеј „Како треба слике посматрати" (*БК*, 1898, 4) писан у Берлину, где уз практична упутства гледаоцима како да гледају слике, истиче да се време променило и да публика не треба да очекује да данашњи сликари сликају као стари мајстори, по чему се види да је пратио уметничка кретања, преломна за развој уметности у то време. Врхунац ове активности у том правцу је његова идеја и реализација Прве југословенске изложбе у Београду 1904, на којој су наступали познати уметници четири словенска народа, Словенаца, Хрвата, Срба и Бугара, која је привукла велику пажњу. После изложбе основао је Југословенску уметничку галерију у оквиру Народног музеја, која је садржала значајна имена са овог простора. У време I светског рата и непосредно после тога, када су могућности за археолошка ископавања биле скромне, **В.** се посветио проучавању средњовековне уметности, што је резултирало са више мањих радова и две велике студије *Архитектура и скулптура у Далмацији* (Бг 1922) и *Жича и Лазарица* (Бг 1928) корисне и инструктивне, у којима су питања третирана у ширим оквирима, поређењем самих споменика са историјским, друштвеним и верским приликама у дотично време.
Упоредо са научним и стручним радом, предавањима на факултету и каталогизацијом археолошких предмета у музеју, борио се за археологију као струку, за чување културних споменика и ширење културе уопште у Србији. Борио се за спасавање нашег културног наслеђа, за доношење закона о заштити културних добара који је коначно донет тек после II светског рата, за оснивање једног археолошког института који би управљао целокупним археолошким радом у држави, за покретање једног новог часописа светског нивоа који би доносио главне резултате на пољу археологије у Југославији. Та његова визија остварена је 1947. када је основан Археолошки институт у Београду, у чему је и он учествовао, али се убрзо показало да је археологија сложена дисциплина састављена од многих чинилаца и да из различитих, објективних и субјективних разлога, није могуће целокупним радом руководити из једног јединог центра. **В.** је био особа широке културе, огромног знања и свестраних интересовања, енергичан, упоран, бескомпромисан, истрајан, пун нових идеја и, изнад свега, одан свом народу и идеји словенства уопште. Када се свеобухватно сагледа његово деловање у српској археологији, може се рећи да је он једна од најмаркантнијих фигура, ако не и најмаркантнија, међу српским археолозима, „творац српске археолошке науке", како га је назвао Д. Срејовић, као што је Винча, захваљујући њему, и данас најчувеније преисторијско налазиште у Србији.
ДЕЛА: „Pincum или Велико Градиште", *Старинар*, 1894, 11; „Колонија Виминацијум", *Старинар*, 1895, 12; „Die neolithische Station Jablanica bei Medjulužje in Serbien", *Archiv für Anthropologie*, Braunschweig 1901, 27; „Југословенска уметничка изложба", *СКГ*, 1904, 13; „Преисториска вотивна гривна и утицаји микенске културе у Србији", *Старинар*, 1906, н.р. 1; „Жуто Брдо. Прилози за познавање гвозденог доба у Дунавској долини", *Старинар*, 1907, н.р. 2; 1910, н.р. 5; 1911, н.р. 6; „South-eastern Elements in the Prehistoric Civilisation of Serbia", *Annual of the British School of Athens*, 1908, 14; „Die Hauptergebnisse der prähistorischen Ausgrabungen in Vinča im Jahre 1908", *Prähistorische Zeitschrift*, Berlin, 1910, 2; „Die Datierung der Vinčaschicht", *Prähistorische Zeitschrift*, 1911, 3; „Градац, преисторијско налазиште латенског доба", *Глас СКА*, 1911, 86; „Археолошки институт Срба, Хрвата и Словенаца", *СКГ*, 1927, 22; „Преисториски колутасти накит из Босне", *Старинар*, 1926–1927, 3. ред, IV; *Преисториска Винча* I, Бг 1932; II, Бг 1936; III, Бг 1936; IV, Бг 1936; „Јонска колонија Винча", *ЗФФБ*, 1948, 1; „Кроз културни слој Винче", *Споменик САН*, 1950, 77; „Кличевачка некропола", *Старинар*, 1952–1953, НС, 3–4.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Марић, „Милоје М. Васић", *Старинар*, 1954–1955, 5–6; Ђ. Бошковић, „Милоје М. Васић", *Старинар*, 1956–1957, 7–8; Р. Марић, „Библиографија радова Др. Милоја М. Васића", *Старинар*, 1956–1957, 7–8; Д. Срејовић, „Милоје М. Васић, творац српске археолошке науке", *Старинар*, 1985, 35.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милоје Р.
**ВАСИЋ, Милоје Р.**, археолог, научни саветник (Београд, 20. II 1940). Дипломирао класичну археологију на Филозофском факултету у Београду 1962. На истом факултету докторирао 1972. с темом „Надгробни споменици (стеле и ципуси) у римској провинцији Далмацији од I до IV векa". Од 1963. до 1978. радио je у Народном музеју у Београду, прво као кустос у Кабинету за нумизматику и епиграфику, а затим и у Збирци за касну антику. Током 1964/65. боравио на специјализацији у Атини, а 1971/72. у Франкфурту на Мајни. Од 1978. ради у Археолошком институту у Београду, а за научног саветника изабран је 1992. Руководио је пројектима: „Истраживање римског града Хореум Марги (Ћуприја)", „Истраживања античких градова на подручју региона Краљево" и „Трајанов мост – каструм Понтес". Од 1997. до 2006. био је директор Археолошког института у Београду. У том периоду руководио је истраживачким пројектима: „Наисус", „Медијана", „Гамзиград", „Шаркамен", „Тимакум Минус (Равна код Књажевца)". Од 2010. руководилац је археолошких ископавања у Медијани. Био је главни и одговорни уредник часописа *Старинар* и осталих издања Археолошког института (1997–2006). Од 1993. уредник је часописа *Нумизматичар*. Дописни је члан Немачког археолошког института и почасни члан Нумизматичког друштва Румуније. Током каријере проучавао је различите теме из римске археологије, нумизматике и епиграфије. Посебно се концентрисао на истраживање римског лимеса у Србији (и В. Кондић, „Le limes romain et paléobyzantin des Portes de Fer", у: *Studien zu den Militärgrenzen Roms III*, Stuttgart 1986), потом циркулацију златног, сребрног и бронзаног новца IV в. („The Hoard of IV and V Century Roman Coins in the Collection of the National Museum", *Sirmium*, Bg 1978, 8; „Le trésor de Boljetin (IVe siècle)", *Sirmium*, Bg 1978, 8; „Остава римског бронзаног новца IV и V века из Виминацијума" („Trésor de monnaies romaines de bronze des IV e et Ve siècles de Viminacium"), *Starinar*, 1980, 31; *Trouvaille des monnaies de bronze de IVéme et V éme siècle en municipe Horreum Margi (Ćuprija)*, Бг 1990; *Gold and silver Coins of Late Antiquity (284 – 450 AD) in the Collection of the National Museum in Belgrade*, Бг 2008), на римске виле и касну антику („Mediana – domaine impérial ou bien privé?", у: М. Мирковић (ур.), *Römische Städte und Festungen an der Donau* , Бг 2005).
ДЕЛА: и В. Поповић, „Un trésor de monnaies d'or de Sirmium", *Mélanges de l'Ecole française de Rome. Antiquité*, 1975, 87, 1; и Г. Милошевић, *Mansio Idimum – поштанска и путна станица код Медвеђе (Mansio Idimum, roman post station near Medveđa)*, Бг 2000; „Bronze railing from Mediana", *Starinar*, 2003–2004, 53–54.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Миломир
**ВАСИЋ, Миломир**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Костојевићи код Бајине Баште, 14. IX 1929 – Београд, 1. IV 2010). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1955, затим радио у Ловно-шумском газдинству Кошутњак–Биље. Докторирао 1963. на ШФ у Београду. Бавио се проблемима узгоја и заштите брзорастућих топола и врба, заштитом шума (и Ј. Брадваревић, М. Миленковић, „Стање заштите шума у Србији, последице и мере за унапређење", *Шумарство*, 1991, 1) и феноменом шумског пожара (*Шумски пожари: Приручник за шумарске инжењере и техничаре*, Бг 1992; и Б. Колић, *Шумски пожари и предвиђање опасности на Делиблатској пешчари*, у: *Делиблатска пешчара*, Бг–Пан. 1994). Од 1968. виши је научни сарадник у Институту за шумарство и дрвну индустрију у Београду, а од 1977. научни саветник у заштити шума. На ШФ у Београду дошао 1989, када је и изабран за редовног професора. Одликован Орденом рада са сребрним венцем.
ДЕЛА: *Тополин сурлаш (Lepyrus palustris Scop.) као штеточина меких лишћара, екологија и средства заштите*, Бг 1965; „Важнији проблеми шумске привреде", *Шумарство*, 1965, 3–5; и С. Бојовић, „Могућност сузбијања багрема у култури смрче у мелиорацијама", *Зборник радова Иститута за шумарство и дрвну индустрију*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: *Седамдесет година рада Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милош
**ВАСИЋ, Милош**, генерал, министар војни, професор Војне академије (Неменикуће, Космај, 10. III 1859 – Београд, 20. X 1935). После седам разреда гимназије и једне године Филозофског факултета у Београду, нижу Војну академију похађао је 1880–1883, а вишу 1884–1887. и окончао је као први у рангу. На војном усавршавању у Аустроугарској боравио је 1887–1889, а по повратку 1891. преведен је у генералштабну струку. За пешадијског потпоручника произведен је 1883, за поручника 1887, капетана II класе 1891, а капетана I класе 1893. Мајор је постао 1896, потпуковник 1900, пуковник 1901, а генерал 1916. Први пут је пензионисан 1903. поводом Мајског преврата; 1912. враћен је у резерву, а 1914. у активну службу. Коначно је пензионисан 1923. У српско-турским ратовима 1876–1878. учествовао је као ђак добровољац, а у српско-бугарском рату 1885–1886. командовао је четом. На почетку I светског рата командовао је Браничевским одредом; августа 1914. постављен је за команданта Дунавске дивизије II позива. Од јануара до марта 1916. командовао је I армијом. Од августа 1916. командовао је III армијом у операцијама заузимања Кајмакчалана и Битоља. Од 1919. до 1921. био је командант III, IV и I армијске области.
Дипломатску и политичку каријеру започео је као војни аташе у Софији 1897–1898. Потом je 1899. био краљев ађутант. Због поверења које је у њега имао Александар Обреновић био је министар војни у владама Алексе Јовановића и Михаила Вујића од 12. VII 1900. до 27. IV 1901. Током 1903. био је посланик Kраљевине Србије на Цетињу, а после Мајског преврата залагао се за долазак црногорског принца Данила на српски престо, тe је пензионисан. После тога је сматран једним од утицајнијих присталица контразавереника. За време балканских ратова био је делегат српске врховне команде при врховној команди грчке војске. Током 1917. био је један од организатора Солунског процеса у којег је регент Александар Карађорђевић имао велико поверење. Током 1918. био је делегат српске врховне команде код италијанске владе. Од 3. I до 4. XI 1922. био је министар војске и морнарице у кабинету Николе Пашића. Поред обављања редовних војних дужности, од 1891. до 1899. био је и професор Војне академије. Написао је и превео неколико војно-стручних чланака у *Ратнику.*
Одликован је: Таковским крстом I и V сепена, орденом Милоша Великог III степена, Карађорђевом звездом са мачевима III и IV степена, Белим орлом I, IV и V степена, Златном медаљом за храброст, споменицама ратова 1885/86, 1912/13. и Албанском споменицом 1915. Од страних одликовања добио је: орден Франца Јозефа III степена, бугарски орден Светог Александра III степена, турски орден Меxидије I степена, персијски орден Лава и Сунца I степена, орден Италијанске круне I степена, енглеске ордене Светог Михаила и Светог Ђорђа II степена, грчки орден Светог спаситеља II степена, норвешки орден Светог Олафа III степена, француски орден почасне легије III степена, црногорске ордене Милоша Обилића и сребрну медаљу за храброст.
ДЕЛА: „Упоређење Гурковог прелаза преко Балкана зими 1877/1878. и Дибићевог 1829", *Ратник*, (превод), 1885, 8; „Јединична обука у нашој пешадији", *Ратник*, 1890, 11–12; „Морал војсака у миру и рату на крају 19. века", *Ратник*, (превод) 1897, 3; „Из области вештине ратовања", *Ратник*, 1900, 2.
ИЗВОР: Војни архив.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Васић, *Деветсто трећа, мајски превтрат*, Бг 1925; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925*, Бг 1925; *Политика*, 20. X 1938, 7; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис*, Бг 1955; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, Бг 1968; В. Казимировић, *Црна Рука*, Краг. 1997.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Милош
**ВАСИЋ, Милош**, новинар (Београд, 4. I 1947). Био је реализатор и новинар у Телевизији Загреб од 1969. до 1973, а од 1975. сарадник је и уредник НИН-а. Као стипендиста америчке владе боравио је у САД 1985. Сарађује са неколико светских листова и ТВ станица. Од 1990. ради у недељном магазину *Време* као један од оснивача. У новинарству се истиче као специјалиста за војно-политичку анализу, а касније и као истраживач високог криминала, корупције и злочина. Активиста је НУНС-а и невладиних организација. Добитник је више новинарских награда: Априлске награде града Београда, Награде „Сташа Маринковић" за храброст (обе 2003), Награде „Ледоломац године" Центра за модерну политику и „Југ Гризељ" (обе 2004), као и награде „Браћа Карић" (2005). Лист *Статус* га је 2007. прогласио за новинара године. Поред рада у матичној редакцији пише колумне у листу *Данас*.
ДЕЛА: *Специјално и пригушено оружје*, Бг 1988; роман: *Птица панике*, Зг 1990; *Атентат на Зорана Ђинђића*, Бг 2005.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Миодраг
**ВАСИЋ, Миодраг**, бригадни генерал, војни конструктор (Крагујевац, 28. XII 1869 – Београд, 30. VI 1949). Војну академију завршио у Београду (1886–1889). Током 1896, као државни питомац, усавршавао се у Немачкој, а у Гану (Белгија) завршио индустријско-хемијски курс. За пешадијског потпоручника произведен је 1889. Следеће 1890. преведен у артиљеријску струку, где је поручник постао 1893. У артиљеријско-техничку струку преведен је 1896, када постаје и капетан II класе. Капетан I класе постаје 1898, мајор 1903, потпуковник 1908, а пуковник 1913. У вези са Солунским процесом пензионисан је 1917, реактивиран 1920, па 1922. поново пензионисан. У активну службу враћен је 1927. У чин бригадног генерала унапређен је 1930, а коначно пензионисан 1931.
Официрску каријеру започео је као водни пешадијски официр у 12. кадровском батаљону (1889–1890). Потом је радио у Војнотехничком заводу у Крагујевцу (1890–1892). Следеће две године служио је у трупи као водни официр у Шумадијском артиљеријском пуку, а затим у барутани Обилићево (1893–1897). Надзорник пиротехничке радионице био је 1897–1899. Током 1899–1900. био је члан комисије за пријем муниције у Француској. Управник Пиротехнике Војнотехничког завода био је 1900–1909, потом управник Лафетнице и Пушкарнице и заступник управника целог Завода, а у исто време и члан комисије за пријем ратног материјала у Француској (1909–1911). У току балканских ратова 1912–1913. био је на служби у барутани Обилићево. За време I светског рата био је распоређен при Врховној команди у инжењеријском, а потом у артиљеријском одељењу. После повлачења 1915, био је на дужности у крфском пристаништу. Од 1916. поново је управник Барутане. После пензионисања 1917. одлази у Париз, где је радио у арсеналу француске војске. У земљу се враћа 1919. и ради као референт за оружје и муницију у штабу IV армијске области. По реактивирању 1920. био је управник армијске радионице у Љубљани и управник ВТЗ у Крагујевцу (1921). После другог реактивирања 1927, био је управник радионице III армијске области (1927–1930), потом в.д. начелника артиљеријско-техничког одељења Министарства војске и морнарице. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, Белим орлом са мачевима V степена, Југословенском круном III степена, златном медаљом за ревносну службу и свим споменицама за ратове 1912–1918.
Ђорђе Ђурић
По конструкцији **В.**, тада пуковника, 1898. у ВТЗ у Крагујевцу освојена је серијска производња ручне бомбе система Крагујевац. Осим ручних, конструисао је и ваздухопловне бомбе, од којих су најважније: бомбе од 16 кг, без осигурача, за дејство по живој сили и бомбе са осигурачем (успоривачем), за тзв. разорна дејства. Кратер ових бомби износио је 1,5 м у пречнику и 0,5 м у дубину, а парчадно дејство се простирало до 300 м од места удара; темпиране бомбе од 5 кг, за дејство по живој сили и балонима, као и аеропланске ручне бомбе за дејство са врло малих висина. Поред описаних бомби, **В.** је конструисао и подводне мине. На једну од њих је, низводно од Земуна 1915. наишла аустро-угарска лађа и претрпела тешка оштећења.
Владимир Д. Милошевић
ИЗВОРИ: Војни архив; Шематизам Србије, 1889–1914.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925*, Бг 1925; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис*, Бг 1955; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у XIX веку*, Бг 1981; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Мирјана
**ВАСИЋ, Мирјана**, агроном, научни саветник, селекционар (Чока, 16. XII 1956). Дипломирала је 1980. на ратарском смеру Пољопривредног факултета у Новом Саду, где је и магистрирала (1991) и докторирала (2000) на групи Генетика и оплемењивање биља. Асистент у научном раду, на селекцији поврћа у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду од 1983, а научни саветник од 2011. Била је на специјализацији из области оплемењивања поврћа и рада са генетским ресурсима као стипендиста Унеска 1988. у Бугарској, а у оквиру SEEDNet програма (генетички ресурси) била је на курсу „Gene bank – management and operation" у Нордијској Генбанци, Алнарп, Шведска (2008). Национални је координатор Србије за зрнене махуњаче у међународном институту The Bioversity International. Водећи је селекционар пасуља и бораније у Србији са 11 сорти, од прве признате сорте пасуља Златко (1994) до осме сорте Левач (2004) и две сорте бораније (1999 и 2008), које заузимају водеће место у производњи у Србији. Значајан је њен рад на генетичким ресурсима поврћа у Србији као и рад на увођењу нових еколошких система производње поврћа, посебно у оквиру биобаштованства, као и одговарајући програм едукације произвођача и предшколске и школске деце. Посебно место имају остварени резултати на очувању старих сорти и популација поврћа, посебно пасуља и бораније.
ДЕЛА: и Ј. Gvozdanović Varga, Ј. Červenski, „The Interdependence of morphological characters in Yugoslavian bean varieties (*Phaseolus vulgaris* L.)", *Acta Horticulturae*, 1997, 462; *Генетичка дивергентност пасуља: Genetic Divergence in a bean collection*, Бг 2004; и Ј. Тодоровић, В. Тодоровић, *Пасуљ и боранија*, Бл 2008; и А. Mikić, М. Zdravković, М. Srebrić, *Genetic resources of grain legumes in* *Serbia*, Lisbon 2009.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Мирољуб
**ВАСИЋ, Мирољуб**, историчар (Липница код Крагујевца, 30. IX 1934). Студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду (1958). Од 1959. радио је у Историјском архиву ЦК СКЈ, потом у Институту за историју радничког покрета народа Југославије, а од 1961. у Институту за изучавање радничког покрета. Када се Институт 1969. интегрисао са историјским одељењем Института за друштвене науке, постао је сарадник новооснованог Института за савремену историју, у којем је, радећи до пензије, стекао сва научна звања, а научни саветник постао 1980. Докторирао је 1974. на ФФ у Новом Саду дисертацијом *Револуционарни* *омладински покрет у Југославији 1929–1941* (Бг 1977). Проучавао је историју радничког покрета и КПЈ као његове авангарде, са посебним тежиштем на историји револуционарне омладине и њених политичких организација (*Савез комунистичке омладине Југославије 1929–1941*, Бг 1979; коаутор, *Историја Савеза комуниста Југославије*, Бг 1985). Научна истраживања вршио је у домаћим архивима и архивским установама Москве, Софије и Прага, а за објављивање приредио више десетина историјских извора. Ангажовао се у стручним организацијама историчара, попут Савеза историчара Србије, и у писању уџбеничке литературе за ученике средњих школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Двадесет година Института за савремену историју 1958–1978*, (библ.), Бг 1979; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Михаило
**ВАСИЋ, Михаило**, глумац, редитељ (Београд, 30. XII 1897 – Беч, 1953). Права апсолвирао у Паризу. Почео да глуми 1915. у Народном позоришту у Скопљу. Исте године прешао у путујућу позоришну дружину Драгутина Крсмановића у Јагодини. Први светски рат провео је у изгнанству, а приликом боравка у Паризу једно време био је секретар позоришта „Ампир". После рата био је члан, редитељ и секретар Српског народног позоришта у Новом Саду (1923–1928), затим једну сезону у НП у Сарајеву (1928/29), те у НП у Скопљу (1929–1931). У београдско НП ступио је 1931. и ту остао до 1944. У току II светског рата, септембра 1941. постављен је за секретара Управе позоришта, а од средине 1943. играо је и у хумористичком позоришту „Централа за хумор". Због отворене сарадње с окупатором, септембра 1944. отишао је у иностранствo. Тумачио је улоге карактерно-комичног жанра, са израженом склоношћу ка гротески, али је често прибегавао карикирању и грангињолском стилу у игри. Као редитељ највише је радио француски булеварски репертоар уводећи на сцену еротизам, па и вулгарности којима је тежио да постигне што већи комерцијални успех. Значајне улоге: Јованча Мицић (*Пут око света*), Мирковић (*Ујеж*), Агатон (*Ожалошћена породица*), Ујка Васа (*Гђа министарка*) у комадима Б. Нушића; Вуле Пупавац (М. Глишић, *Подвала*); Садолето (М. Димитријевић, *Сестра Леке Капетана*); Чамча (Игњатовић–Илић, *Вечити младожења*).
ЛИТЕРАТУРА: *Српско народно позориште у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Краљ Александар I*, Н. Сад 2005; Б. Мајданац, *Позориште у окупираној Србији 1941–1944*, Бг 2011.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Ненад
**ВАСИЋ, Ненад**, хорниста (Нови Сад, 1. IX 1970). Дипломирао хорну на Академији уметности у Новом Саду (2004) у класи Ференца Тарјанија, гостујућег прoфесора из Будимпеште. Соло хорниста опере Српског народног позоришта у Новом Саду, Војвођанских симфоничара, Суботичке филхармоније, Београдске филхармоније (2003–2011), као и оркестра Опере и позоришта Мадленијанум. Био је члан дувачких квинтета „Brass People", „Synergia 5", „Brass 021", а сарађивао је и са Гудачким квартетом „Bellotti", Дувачима Београдске филхармоније, ансамблом „Ад либитум", камерним оркестром „Camerata academica", те ансамблом Балканска камерна академија. Наставник је хорне на Академији уметности у Новом Саду и Музичкој академији у Сарајеву (БиХ). Као солиста, члан камерних ансамбала и члан оркестара наступао је на бројним концертима и значајним музичким фестивалима (НОМУС, БЕМУС, Међународна трибина композитора итд.), те снимао за ТВ и радио-станице у земљи и иностранству.
Ира Проданов Крајишник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Оливера
**ВАСИЋ, Оливера**, етнолог, етнокореолог, универзитетски професор (Горња Бадања код Лознице, 18. VIII 1946). Етнологију дипломирала (1972) и докторирала (1988) на Филозофском факултету у Београду. Радила као уметнички руководилац Омладинског КУД-а „Градимир" у Београду, у којем је, без обзира на друга запослења, остала демонстратор и уметнички руководилац пуних 20 година. Кустос у Етнографском музеју постала 1978, а од 1990. наставник Факултета музичке уметности у Београду (редовни професор од 2004). Предавала је и на Факултету за музичку уметност у Скопљу (1993–1995), на Академији уметности у Новом Саду (1995–2007), а од 1998. и на Академији умјетности у Бањалуци. На Вишој школи за образовање васпитача „Зора Крџалић Зага" у Кикинди иницирала је 2006. оснивање посебног смера Струковни васпитач за традиционалне игре, за који је осмислила четворогодишњи студијски програм. Активна је и као руководилац Центра за проучавање народних игара Србије, који је основала 1990. Уредник је едиције *Народне игре Србије*, а њена етнокореолошка проучавања базирана су на теренском истраживању одређене географске области Србије, у оквиру којег прикупља податке о традиционалним играма, записује поједине игре и систематизује их у односу на функционално-контекстуалне критеријуме (*Народне игре и забаве у Титовоужичком крају*, Бг 1990; *Играчка традиција Подриња*, Сар. 1991; *Народне игре југозападне Србије*, 1, Бг 2007). Посебно је фокусирана на истраживање и реконструкцију некадашње обредне играчке праксе (*Етнокореологија: трагови*, Бг 2004; *Етнокореологија: сећање*, Бг 2005; *Етнокореологија: опстајање*, Бг 2005). Њен допринос развоју етнокореологије представља и дефинисање пет етнокореолошких целина Србије и концептуализација репрезентативних типова играчких образаца („Основни играчки обрасци Србије", у: *Музика кроз мисао*, Бг 2002). Иако у фокусу истраживања има најстарији слој сеоске играчке праксе коју треба сачувати од заборава, значајну пажњу посветила је и проучавању савремених токова традиције. Често је деловала и као практичан демонстратор традиционалних игара.
ЛИТЕРАТУРА: M. Закић, С. Ракочевић, „Institutionalizing traditional music and dance. A case study of post-Yugoslav Serbia", *Second Symposium of ICTM Study Group on Music and Dance in Southeastern Europe*, Izmir 2010.
Селена Ракочевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Павле
**ВАСИЋ, Павле**, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор (Ниш, 30. VIII 1907 – Београд, 12. III 1993). На београдској Уметничкој школи ванредно учио сликарство (1922–1924), да би после краћег прекида уметничко усавршавање наставио у атељеу Јована Бјелића (1926–1929). Почео да ради 1925. као дневничар у Касационом суду, бавио се сликарством и почео да студира на Правном факултету у Београду. После одслуженог војног рока у Школи за резервне официре у Осијеку дипломирао је 1931. и потом кратко радио у Главној контроли. Уметничко образовање и стална тежња за праћењем светских токова у уметности временом су га мотивисали да и сам почне да пише о уметности. Као одлучујућа година у којој се **В.** преусмерио на поље историје уметности сматра се 1938. Први чланци написани о Николи Пусену у *Уметничком прегледу*, представљају увод у плодотворни рад **В.** као истраживача уметности. Понуду за прелазак у Музеј кнеза Павла и Кашанинову сугестију да би требало да се бави историјом уметности прихватио је и 1939. прешао у музеј као асистент. Други светски рат провео је као заробљеник у логорима Италије, Пољске и Немачке. Историју уметности дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (1947), а докторирао на Универзитету у Љубљани (1956), са радом о првом српском литографу Анастасу Јовановићу. По повратку у земљу 1945. започео је педагошку активност. Као професор цртања радио је у Седмој мушкој и Четвртој мешовитој гимназији, а од 1950. на Академији примењених уметности у Београду. Истовремено је постао и стални сарадник *Политике* где је објављивао ликовне критике. Године 1952. изабран је за наставника Европске уметности на ФФ у Београду. Као професор историје уметности радио и на Музичкој академији и Академији драмских уметности, а учествовао и у оснивању Одељења ликовних уметности на Академији уметности у Новом Саду.
Предмет његових интересовања била је национална уметност XVIII и XIX в., али је пратио и савремена уметничка дешавања. Пратећи развој српске и југословенске уметности, заинтересовао се за фигурално сликарство и човека уопште. Интересовање за савремени живот **В.** је испољавао и кроз позоришне текстове, пишући драме и комедије. Његови актери били су људи из уметничког окружења, али и личности попут Захарија Орфелина и Јоакима Вујића. Значајан део његовог проучавања српске уметности био је везан за теренска истраживања, током којих до изражаја долази његова посвећеност педагошком раду и преношење искустава млађим генерацијама. Квалитет његових истраживачких и организаторских способности препознале су културне установе, пре свих Матица српска, чија је дугогодишња сарадња са **В.** резултирала значајним пројектом израде уметничких топографија Сремских Карловаца, Сомбора, Панчева и Крушевца (*Уметничка топографија Сремских Карловаца*, Н. Сад 1978; *Уметничка топографија Сомбора*, Н. Сад 1984; *Уметничка топографија Панчева*, Н. Сад 1989; *Уметничка топографија Крушевца*, Н. Сад 1990). Овакав модел културноисторијске презентације градова представљао је новину у српској научној средини. Каталошки део топографије чинила су валоризована уметничка дела и споменици, а уводни део одељци из археологије и историје насеља, као и историјскоуметничке прилике. Иза **В.** као историчара уметности остало је преко 3.000 радова – књига, студија, чланака и каталога. Они омогућавају сагледавање развоја српске уметности, пре свега XVIII и XIX в., кроз различита уметничка остварења од архитектуре, вајарства, сликарства, преко примењене уметности до ношњи, униформи и оружја. Научне радове објављивао у Бечу, Венецији, Будимпешти, Букурешту и Северној Америци. Уз непубликовану заоставштину они откривају његов знатижељни дух и истрајност у науци.
Упоредо с другим активностима **В.** је успевао да се бави и сликарством. Од 1934. био је члан УЛУС-а и, заједно са Десеторицом, учествовао на бројним групним изложбама, а од 1973. излагао је и самостално. Био је стипендиста Француске владе која му је омогућила боравак у Паризу (1939). Био је активни учесник у културним дешавањима Београда и Србије, од међуратног периода до последње године живота. Обликовао је савремену ликовну сцену критичким освртима, бавио се историјом уметности, док је својим сликарским изразом припадао различитим уметничким круговима. Проучавао је уметност, али је и његово ликовно стваралаштво било предмет проучавања. Успешно се бавио и графологијом. Добитник је јавних и стручних признања као што су Орден Св. Саве V степена (1940), Октобарска награда града Београда (1974), Вукова награда (1977) и Седмојулска награда (1979). Сећањe на **В.** и његов допринос одржава се кроз награду која носи његово име, а додељује се од 1995, на иницијативу чланова Секције историчара уметности УЛУПУДС-а.
ДЕЛА: *Увод у ликовне уметности*, Бг 1959; *Константин Данил (1789 – ?)*, Зр 1961; *Живот и дело Анастаса Јовановића*, Бг 1962; *Ношња народа Југославије кроз историју*, Бг 1968; *Димитрије Аврамовић*, Бг 1971; *Доба барока*, Бг 1971; *Урош Кнежевић 1811–1876*, Опово 1972; *Уметнички живот*, Бг I–IV, 1973, 1976, 1985, 1987; *Сликарска породица Марковић*, Чачак 1976; *Униформе српске војске 1908–1918*, Бг 1980; *Примењена уметност у Србији 1900–1978*, Бг 1981; *Доба рококоа*, Бг 1991; *Одело и оружје*, Бг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: „Попис радова др Павла Васића", *ЗЛУМС*, 1971, 7; Д. Медаковић, *Истраживачи српских старина*, Бг 1985; Љ. Миљковић, *Павле Васић сведок епохе*, Бг 1993; М. Јевтић, *Сведок и учесник: разговори са Павлом Васићем*, Бг 2007.
Јелена Пјевац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Петар
**ВАСИЋ, Петар**, математичар, универзитетски професор (Београд, 1. VI 1934 – Београд, 27. III 1996). Дипломирао 1958. на Природно-математичком факултету у Београду. Запослио се 1960. као асистент на Катедри за математику Електротехничког факултета у Београду. Крајем 1963. одбранио је докторску дисертацију „О неким квадратним функционалним једначинама". На матичном факултету биран у сва звања, а 1976. и за редовног професора. На новооснованом Филозофском факултету у Нишу 1971. биран је за ванредног професора и био један од његових првих наставника на Катедри за математику. Био је шеф Катедре за математику на ЕТФ у више мандата, преседник Савета Факултета и члан Универзитетске комисије за математику. Као активни сарадник Математичког института САНУ руководио је научним пројектима и био председник Управног одбора Математичког института. Био је члан редакција научних часописа *Публикације Електротехничког факултета у Београду, серија: математика и физика* и *Facta Universitatis, Series: Mathematics and Informatics* (издавач Универзитет у Нишу). Био је члан Научног друштва Србије од самог оснивања 1969. Бавио се проблемима вероватноће (*Задаци и проблеми из теорије вероватноће*, Бг 1974), а у више издања објављивао је уџбенике и збирке задатака. Главни доприноси у радовима **В.** припадају области диференцијалних и функционалних једначина, ортогоналних полинома и неједнакости (коаутор, *Линеарна алгебра, полиноми, аналитичка геометрија*, Бг 1966). Радове је објављивао како у домаћим (*Публикације Електротехничког факултета у Београду, серија: математика и физика*; *Математички вестник*; *Publications de l'Institut de Mathématiques*; *Гласник математичко-физички и астрономски, Series II*; *Mathematica Balkanica*; *Facta Universitatis, Series: Mathematics and Informatics*) тако и у међународним часописима (*Comptes rendus de l'Académie des Sciences*, Paris; *Mathematica*, Cluj; *Periodica Mathematica Hungarica*; *Aequationes Matematicae*; *Archiv der Mathematik*, Basel; *Linear Algebra and its Applications*). Запажени су му радови из функционалних једначина, у којима је решен низ отворених проблема и добијена општа решења више класа и система функционалних једначина, затим из области конвексних функција, у којима су уведени концепти тзв. *g*-конвексности и низ других генерализација, а посебно из области аналитичких неједнакости, који су високо цитирани у литератури, укључујући и монографије из области неједнакости и средина које су штампане код реномираних међународних издавача (Springer, Reidel).
ДЕЛА: „Sur une classe d'équations fonctionnelles linéaires", *Comptes rendus de l'Académie des Sciences*, 1965, 260; коаутор, *Geometric Inequalities*, Groningen 1969; и D. S. Mitrinović, *Analytic Inequalities*, Berlin – Heidelberg – New York 1970; и B. D. Rakovich, „Some extremal properties of orthogonal polynomials", *Aequationes Mathematicae*, 1983, 26; и P. S. Bullen, D. S. Mitrinović, *Means and their inequalities*, Dordrecht 1988.
Градимир В. Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Растко
**ВАСИЋ, Растко**, археолог, сликар, научни саветник (Београд, 29. III 1937). Дипломирао 1961. на ФФ у Београду, Одељење за археологију, магистрирао 1964, докторирао 1971. са темом *Културне групе старијег гвозденог доба у Југославији* (Бг 1973). Сликарство завршио на Академији примењених уметности у Београду 1963. Био на усавршавању у Грчкој 1965/66. Предавао 1967–1969. ликовно васпитање у основним школама у Београду. Од 1969. до 2005. радио у Археолошком институту у Београду, где је пензионисан као научни саветник. Водио је радове у Велесници (Ђердап II), Мојсињу код Чачка и Мезоку (Швајцарска). Учествовао је на ископавањима Сирмијума, Улциња, Аугста (Швајцарска), Мухона (Ирска) итд. Бави се првенствено протоисторијом Балканског полуострва, посебно питањима хронологије и типологије металних предмета. Аутор је низа монографија објављених у међународној едицији *Prähistorische Bronzefunde/PBF* (*Die Sicheln im Zentralbalkan*, Stuttgart 1994; *Die Fibeln im Zentralbalkan*, Stuttgart 1999; *Die Nadeln im Zentralbalkan*, Stuttgart 2003; *Die Halsringe im Zentralbalkan*, Stuttgart 2010). Ове монографије чине основу за познавање металургије бронзаног доба на централном Балкану. Омиљене теме његовог сликарства су мртве природе, чему треба придружити и античке мотиве. Самостално је излагао у Атини (1966), Базелу (1967), Београду (1984, 1991) и Даблину (1994), уз учешће на већем броју групних изложби.
ДЕЛА: „Notes on the Autariatae and Triballi", *Balcanica*, 1972, 3; *The Chronology of the Early Iron Age in Serbia*, Oxford 1977; коаутор, *Праисторија југославенских земаља*, V, *Жељезно доба*, Сар. 1987; „The Early Iron Age Regional Groups in the Užice Area", *Balcanica*, 1997, 28; „The Gold and Silver in Iron Age Serbia", *Archaeologia Bulgarica*, 2001, 5, 3; „Velesnica and the Lepenski Vir Culture", у: *The Iron Gates in Prehistory*, Oxford 2008.
Борислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Синиша
**ВАСИЋ, Синиша**, стоматолог, универзитетски професор (Пирот, 24. IV 1928 – Ниш, 4. IV 2003). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду (1956) и запослио се у Дому здравља у Књажевцу, а 1960. прелази на Стоматолошку клинику Медицинског факултета у Нишу. За асистента на предмету Стоматолошка протетика биран је 1961. Хабилитациони рад одбранио је 1963, након чега је изабран у звање доцента, а по одбрани докторске тезе (1980) за редовног професора (1981). Био је први директор новоизграђене Стоматолошке клинике у Нишу (1964) и продекан Мед. ф. у Нишу (1964–1966). Бавио се свим областима стоматолошке протетике (коаутор, *Морфологија зуба*, Ниш 1962; „Значај моторичких аутоматизама код планирања израде зубних протеза", *Стомaтолошки вјесник* *БиХ*, 1967, 1–4; коаутор, „Протетска терапија код епилептичних болесника", *Стоматолошки вјесник БиХ*, 1968, 1–6; *Инкорпорација зубних протеза.* *Достигнућа у стоматолошкој протетици*, Зг–Бг 1977), а посебно проблемима тоталне зубне протезе („Израда доње тоталне протезе у граничним индикацијама", *Acta Medica Medianaе*, 1971, 1).
ДЕЛА: „Израда имедијатног моста у доњем интерканином сектору", *Acta Medica Medianaе*, Ниш, 1963, 1–3; коаутор: „Израда моста из једног дела", *Стоматолошки гласник СРС*, ванредни број, 1967; коаутор, „An aesthetic clasp for acrylic partial denture", *Journal of the Canadian Dental Association*, 1971, 1.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Смиљка
**ВАСИЋ, Смиљка**, лингвиста, психолог, научни саветник (Београд, 20. Х 1919 – Београд, 11. VI 2008). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду 1941. Од 1945. радила као професор српског језика у средњој школи, а од 1957. у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду, у којем је прошла сва звања од стручног сарадника до научног саветника. Упоредо завршила студије психологије, а 1964. докторирала на психологији. Предавала на ФФ у Београду, ФФ у Нишу и Факултету драмских уметности у Београду. Бавила се највише проучавањем дечјег говора (*Говор и говорно понашање у раном детињству*, Бг 1974; *Развојне говорне норме у наше деце*, Бг 1976; *Говор у разреду*, Бг 1977; *Говор вашег детета*, Бг 1981), говорне културе (*Испитивање говора у емисијама Радио Београда*, Бг 1964; и Ђ. Живановић, Б. Ђорђевић, *Дикцијске теме*, Бг 1978; *Вештина говорења*, Бг 1980; *Култура говорне комуникације*, Бг 1990), психолингвистике (*Психолингвистика*, Бг 1994), лингводидактике (*Мој први речник*, Бг 1982; и Б. Тимотијевић, В. Милатовић, *Буквар*, Бг 1987; *Деца воле да говоре* 1–6, Бг 1998) и лексикографије. Коаутор је или аутор седам фреквенцијских речника српског језика, међу којима и *Фреквенцијског речника савременог српског језика* (и Д. Васић, Бг 2004) и *Азбучно-фреквенцијског речника савременог српског језика* (и Д. Васић, Бг 2007).
ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, „Смиљка Васић", у: *Прилози историји српске славистике*, Бг 2011.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ, Чедомир
**ВАСИЋ, Чедомир**, мултимедијални уметник, универзитетски професор (Београд, 21. IV 1948). Дипломирао је 1971, а 1973. магистрирао сликарство на Академији за ликовне уметности у Београду код проф. Ђорђа Бошана. Током 1975/76. специјализовао је компјутерску и видео-уметност на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари и Лос Анђелесу, код проф. Мицуруа Катаоке и Џона Витнија. Од 1969. учествовао је на више колективних изложби и значајних ликовних смотри у земљи и иностранству (48. бијенале у Венецији, 1999), а самостално излаже од 1973. Аутор је бројних теоријских радова из области ликовних уметности и критичких приказа изложби, као и сценарија за две телевизијске серије РТС-а (*Како настају слике?* 1998; *Униформа – говор историје*, 2003). Редовни је професор Факултета ликовних уметности у Београду (на предмету Сликање и цртање) и Универзитету уметности у Београду, а предаје и на Факултету драмских уметности. **В.** укупно уметничко стваралаштво има карактер интермедијалног превођења традиционалног дискурса слике у медиј фотографије, видеа, инсталације, амбијента, иако циклус *Синтетички пејзажи* с почетка 80-их година и касније, просторне и лентикуларне слике потврђују да је сликарство подједнако важан вид његовог уметничког изражавања. Бави се и сликањем мурала, мозаиком, цртежом, графичком опремом и илустрацијом публикација. Без обзира на промену медија и технику рада његов уметнички концепт темељи се на принципу постмодернистичких „цитата", (ре)интерпретације и деконструкције предложака из историје уметности, процесуалности уметничког поступка, серијских мотива и интерактивности ликовног дела. Док у ранијим радовима минималним интервенцијама прерађује предложак и креира призоре надреалних својстава супротстављајући архитектонске мотиве (*Барнет Њумен у Риму*; *Мојсије у Млецима*), **В.** у новијим делима парафразира историјске композиције из националне и светске историје сликарства. Рецентна остварења метафоричних назива (*Пут у Оз*, *У смирај Видовдана*, *Летњи дан у Северном Брабанту*) настају драстичнијим интервенцијама на историјско-уметничком предлошку и носе снажан призвук друштвене ангажованости. Добитник је више домаћих и страних признања: Certificate of excellence for outstanding achievement in painting (Њујорк 1988), Награда 20. меморијала Надежде Петровић (Чачак 1998), 4. бијенала савременог пејзажа „Златно око" (Нови Сад 2004).
ДЕЛА: „О видео-уметности", *Уметност*, 1977, 51; „Уметност стварне привидности", у: И. Суботић (прир.), *Уметност на крају века*, I, Бг 1998; коаутор, *Службено одело у Србији у 19. и 20. веку*, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мереник, *Београд: осамдесете*, Н. Сад 1995; Ј. Деспотовић, *Чедомир Васић. Црвена књига – стање узбуне*, Чачак 2004; Г. Добрић, *Чедомир Васић. Post scriptum: изложба пејзажа*, Бг 2007.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСИЋ СМИЉАНИЋ, Милева
**ВАСИЋ СМИЉАНИЋ, Милева**, џудисткиња, спортски радник (Драгнић, БиХ, 7. I 1953). Члан Џудо-клуба *Спартак* (Суботица) и вишеструка шампионка државе (1973–1976, 1978) у лакој категорији, до 52 кг. Освојила је сребрну медаљу на пробном Европском првенству 1974. у Ђенови, а затим и на Првом ЕП за жене 1975. у Минхену. Заслужни je спортиста Југославије, добитница Награде „Јован Микић Спартак" СОФК Војводине (1976), награде Суботице „Кључ града" (2007) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСКО ПОПА
**ВАСКО ПОПА**, књижевна награда, коју су 1994. установили Општина Вршац и Фондација „Хемофарм", у знак сећања на једног од најзначајнијих српских песника. Песници награђени том наградом, независно од поетика које заступају, најшире схваћено, следе, продужавају и оснажују ту магистралу српског песништва обележену Попиним делом. Досадашњи добитници: Борислав Радовић 1995; Иван В. Лалић 1996; Стеван Раичковић 1997; Милутин Петровић 1998; Слободан Зубановић 1999; Љубомир Симовић 2000; Новица Тадић 2001; Милош Комадина 2002; Саша Јеленковић 2003; Душко Новаковић 2004; Милан Ђорђевић 2005; Радмила Лазић 2006; Вујица Решин Туцић 2007; Војислав Карановић 2008; Мирослав Максимовић 2009; Драган Јовановић Данилов 2010; Никола Вујчић 2011; Томислав Маринковић 2012; Живорад Недељковић 2013. Захваљујући високим критеријумима, као и вредности стихова наведених стваралаца, награда „**В. П.**" током времена постала је једна од најважнијих награда које се додељују савременим српским песницима.
ЛИТЕРАТУРА: С. Зубановић (прир.), *Сазвежђе Попа – Петнаест година награде „Васко Попа"*, Вш 2009.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСКРС → ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО
**ВАСКРС → ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО**
# ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО
**ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО** (Васкрс/Ускрс), највећи празник Хришћанске цркве, „празник над празницима", као успомена на историјски догађај Христовог живоносног васкрсења и као савремено доживљавање и лично учешће у том догађају. Темељ је хришћанства јер „ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша... Ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима" (1. Кор 15,14.17). **В. Х.** је врхунац богослужбене године, почетак богослужбеног распореда читања редовних јеванђеља. Увек се празнује у недељу, а датум је покретан, у распону од 35 дана (22. март / 4. април – 25. април / 8. мај). Центар је покретних празника јер се сви по њему равнају. Представља везу празника Старог и Новог завета: старозаветне Пасхе (спасавање Јевреја из египатског ропства) и новозаветног спасавања човечанства из ропства греху и смрти. Датум празновања одредили су оци Првог Васељенског сабора 325. у Никеји поштујући праксу Александријске и Римске цркве да се празнује у недељу по пуном месецу после пролећне равнодневице. Црква је **В. Х.** посветила припремни период, посебан и специфичан у односу на све друге празнике, а такође је на посебан начин обележила и послепразнични период. Овај период назива се време триода јер се у припремном периоду и током поста користи богослужбена књига *Посни триод*, а након њега, закључно са недељом Свих светих, користи се *Цветни триод* или *Пентикостар*.
Догађај **В. Х.** описала су сва четворица јеванђелиста (Мт 28,1-10; Мк 16,1-9; Лк 24,1-9; Јн 20,1-14), али ниједан није дао целокупан приказ догађаја него само поједине моменте. Међу њима не постоје разлике него се допуњавају, сваки јеванђелист скупљао је и распоређивао изворни материјал руководећи се својим плановима, имајући посебан видокруг посматрања и посебан циљ. Пресвета Богородица и жене из њене пратње виделе су где је на Велики петак предвече Јосиф из Ариматеје сахранио тело Исусово, те како је постављена стража на гробу. Суботу су провеле у шабату, тј. не радећи, а у недељу ујутро пошле су да помажу тело Исусово (што због близине пасхалне вечере није било обављено у петак), бринући ко ће им уклонити камен са улаза гроба Христовог. Марија Магдалина је тог јутра ишла на гроб два или три пута, сама „док још беше мрак", а затим у друштву осталих мироносица и „других жена" које су стигле на гроб Христов у две групе. Пред њихов долазак настао је земљотрес, анђео је уклонио камен са гроба из којег је Христос устао. Мироносице су виделе празан гроб и на камену анђела који их је обавестио да је Христос васкрсао и који их је послао да јаве Његовим ученицима да их Учитељ чека у Малој Галилеји. Отрчале су и јавиле апостолима којима се то учинило као бунцање и који, попут Петровог троструког одрицања, нису три пута поверовали у вест о васкрсењу. Тек после треће вести кренули су на гроб. Јован, син Зеведејев, стигао је први, видео празан гроб и схватио да је Христос васкрсао. Петар је стигао други, видео празан гроб и чудио се шта се то десило.
Смисао **В. Х.** је непосредно повезан са смислом Његовог доласка у свет, Његовог рођења, крштења и преображења, а у томе је садржана основа и целокупан смисао хришћанства. Разлог празновања није само у историјском подсећању на значајан догађај него и у једном вишем, јединственом смислу по којем се **В. Х.** разликује од Лазаревог васкрсења: Лазар је само оживео и морао поново у своје време да умре; Богочовек Христос васкрсао је као Нови Адам, као родоначалник који васкрсну силу божанског вечног живота преноси на сву људску природу враћајући је у стање пре Адамовог греха. Христос ствара ново човечанство, човечанство васкрсења, човечанство васкрсло, човечанство које је победило смрт и ђавола. Он је „првенац из мртвих" (1. Кор 15,20.23) и „новина", јер ће „у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22). Од **В. Х.** до Вазнесења поздрав при сретању гласи „Христос васкрсе", а отпоздрав „Ваистину васкрсе", уместо „Добро јутро", „Помоз Бог" и „Добро вече". Исти је поздрав и при пићу, уместо уобичајених „Спаси Бог" – „На спасење", „Уздравље" – „Наздравље" или „Здрав буди". У народу осим термина **В. Х.** користе се и називи Ускрс и „Велигдан" (настао од „Велики дан").
Мали број храмова посвећен је **В. Х.**, али се сваке недеље у свим храмовима служи васкрсна служба. Најпознатији храм **В. Х.** је у Јерусалиму на Голготи, задужбина цара Константина и царице-мајке Јелене. Ликовне представе **В. Х.** су различите. С обзиром на то да јеванђелисти не описују сам чин **В. Х.**, оно није сликано у живопису. Kрст са Христовим монограмом, окружен венцем ловора као симболом победе, служио је као приказ **В. Х.** у најранијем хришћанском сликарству. Христов силазак у ад, из којег изводи Адама, Еву и остале старозаветне праведнике који су живели очекујући обећаног Спаситеља, јавља се у раном византијском сликарству. На поду су изваљена врата ада, поломљене шарке и свезан сатана. Анђео на Христовом гробу са женама мироносицама почиње да се слика у живопису IV в. На Западу средњовековно сликарство донело је приказ Христа са заставом у рукама како излази из гроба. У православној иконографији такве сцене нема.
*Црквена припрема* за дочек **В. Х.** спроведена је кроз посебно богослужење које обухвата седам седмица поста (48 дана), назван Велики или Ускршњи пост, и четири недеље (о царинику и фарисеју, о блудном сину, месопусна и сиропусна) са три седмице пре поста. По **В. Х.** следи период од 50 дана (назван педесетница), који обухвата осам недеља (свака са одређеном богослужбеном наменом) са седам седмица. Период се завршава Духовима. Прослава **В. Х.** завршава се уочи Вазнесења Христовог, тј. у среду шесте седмице по **В. Х**.
*Народна надградња празника* није богата јер народ **В. Х.** није обележио обичајима како је то учинио са празником Христовог рођења. Вук Караџић пише да су Срби много држали до нафоре, па су манастирски ђаци Велике седмице ишли по селима са котарицама „те дају народу навору за јаја". Црква је касније увела правило да се током Великог поста врши благослов дома и освећење водице, а исто правило укинула за Богојављење, каква је пракса била раније.
Бојење јаја за празник **В. Х.** обичај је од првих времена хришћанства. По предању, у тренутку Христове смрти јаја су поцрвенела, а једно од тих јаја Марија Магдалина (Блага Марија) предала је цезару Тиберију уз поздрав „Christus resurexit", тј. „Христос васкрсе". Код Римљана је иначе постојао обичај даривања јајима о Новој години, а код старозаветних Јевреја на пасхалној вечери прво јело било је тврдо кувано јаје. Симболика је у чињеници да се из јајета, иако изгледа мртво у оклопу своје љуске, може родити ново биће, тј. нов живот, као што је Христос устао из окова гроба. Црква на празник **В. Х.** благосиља кувана и обојена јаја посебним обредом што сведочи да бојење јаја није „обичај" него део богослужбеног типика. Приликом посета на Васкрс и Светле седмице гост бојеним јајима дарује домаћине, а домаћини госту такође узвраћају уздарје бојеним јајима. Црква није прописала када тачно јаја треба да се кувају и боје. За кување се користи вода коју је за време ускршњег поста у дому осветио парох. Обичај је да се прво јаје („чуваркућа") чува до следеће године. Куцање јајима на **В. Х.** од дечје игре постало је обичај, у којем учествују и старији. Куцање се врши прво врхом о врх, а потом доњим делом о доњи. Док млађи држи јаје, старији удара уз речи „Христос васкрсе", а потом млађи удара доњим делом јајета уз речи „Ваистину васкрсе".
ЛИТЕРАТУРА: Д. Најдановић, „Крст и Ускрс", *Весник*, 1930, 7; Е. Спекторски, „Филозофија Ускрса", *Браство*, Сар., 1933, 2–3; Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење* *празника Православне источне цркве*, Бг 1961; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; *Енциклопедија живих религија*, Бг 1992; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; *Енциклопедија православља*, Бг 2002.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ → ЈЕВАНЂЕЉЕ
**ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ** → **ЈЕВАНЂЕЉЕ**
# ВАСКУЛАРНА ХИРУРГИЈА
**ВАСКУЛАРНА ХИРУРГИЈА** (лат. *vasculum*: мала посуда), област хирургије која се бави лечењем обољења и повреда крвних судова. Ангиологија је сродна област интерне медицине која је посвећена неинвазивној и инвазивној дијагностици обољења васкуларног система и медикаментозној терапији. Војислав Субботић је током балканских ратова изводио прве реконструкције због трауматских псеудоанеуризми и артериовенских фистула. Ова искуства су темељ савремене **в. х.** и цитирају се у свим значајним књигама. Колевка **в. х.** у Србији је Друга хируршка клиника на челу са Бориславом Вујадиновићем, а наследник овог пионирског искуства је Клиника за васкуларну и ендоваскуларну хирургију са директором Лазаром Давидовићем. На Клиници за **в. х.** Института за кардиоваскуларне болести Дедиње годишње се уради око 2.000 васкуларних операција, а води је Ђорђе Радак.
У Србији прву Катедру за **в. х.** са ангиологијом на Медицинском факултету у Београду 1991. основао је Слободан Лотина. Тако је настала субспецијализација, а 2011. и специјализација из ове области. **В. х.** и последипломска едукација се успешно развијају на ВМА у Београду, у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, али и у мањим регионалним центрима. Васкуларни хирурзи Србије су 2004. формирали Удружење за васкуларну медицину Србије (председник Ђ. Радак).
**В. х.** у лечењу обољења и повреда артерија и вена примењује методе отворене реконструкције крвних судова, медикаментозну терапију и минимално инвазивне или ендоваскуларне методе. Класичне методе васкуларне реконструкције повређеног или оклудираног крвног суда су: емболектомија, тромбектомија, директна сутура, *Patch*-ангиопластика и премошћење или *by pass* крвног суда. Материјал ѕа премошћење формирањем делимичног или потпуног *by passа* може бити аутологи или хетерологи трансплантат крвног суда или синтетски графт.
Флебологија је део васкуларне медицине који се бави обољењима и повредама венског система, као и њиховим последицама у смислу хроничне венске инсуфицијенције. Председник Удружења за флебологију Србије је Живан Максимовић. Област интервентне васкуларне радиологије, која се бави венским обољењима (ендовенска ласер аблација), назива се ендовенска хирургија. Интернистичка дисциплина ангиологија се убрзано развија појавом неинвазивне ултразвучне дијагностике (*Duplex ultrasonography*) и мултидетекторске скенер артериографије (*Multidetector computed tomography MDCT*).
Ендоваскуларна хирургија се у Србији интензивно развија на темељу добре васкуларне медицине уз увођење нових техника интервентне радиологије. Перкутана транслуминална ангиопластика са имплантацијом стента и емболизација артериовенских аномалија спадају у стандардни репертоар интервентне васкуларне радиологије. Велик напредак постигнут је увођењем ендоваскуларног лечења анеуризме торакалне и абдоминалне аорте. Васкуларни конзилијум чине васкуларни хирург, интервентни радиолог, ангиолог, анестезиолог и кардиолог. Процедуру имплантације стент графта због анеуризме изводе заједно у тиму васкуларни хирург и интервентни радиолог.
Трансплантациона хирургија (бубрег, јетра, панкреас), као и хируршко лечење портне хипертензије деривационим процедурама, такође спадају у домен **в. х.**, наравно у сарадњи са гастроинтестиналним хирургом и у склопу ширег интердисциплинарног тима.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радак, *Хируршки приступи артеријама*, Бг 1996; *Реваскуларизација мозга*, Бг 2001; Ж. Максимовић, *Основе васкуларне хирургије и ангиологије*, Бг 2004; D. J. Radak, S. Tanaskovic, N. S. Ilijevski и др., „Eversion carotid endarterectomy versus best medical treatment in symptomatic patients with near total internal carotid occlusion: A prospective nonrandomized trial", *Annаls of Vascular Surgery*, Nov 2009; A. Halliday, M. Harrison E. Hayter и др., „Asymptomatic Carotid Surgery Trial (ACST) Collaborative Group (Radak Dj). 10-year stroke prevention after successful carotid endarterectomy for asymptomatic stenosis (ACST-1): A multicentre randomised trial", *Lancet*, 2010, 376, 9746.
Ђорђе Радак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Анто
**ВАСОВИЋ, Анто**, ватерполиста (Трогир, 3. VIII 1967). Ватерполо почео да тренира у *Партизану* 1978. и његов члан био до 1989. За то време био је првак Југославије (1984, 1987, 1988) и освајач националног купа (1985, 1987, 1988). Од 1989. до 1993. играо је за *Јадран Котекс* (Сплит) и с њим 1991. био првак Југославије, а 1992. и 1993. првак Европе. У сезони 1993/94. био је члан *Нице* с којом је освојио првенство и куп Француске. У лето 1994. дошао је у *Црвену звезду Јупекс*, 1994/95. био у *Будванској ривијери*, а каријеру завршио 1995/96. у *Бечеју* тзв. „дуплом круном" (првак и освајач купа СРЈ). За репрезентацију Југославије одиграо је 230 утакмица. Са светских првенстава (Мадрид 1986, Перт 1991) има две златне медаље (на 13 утакмица дао 15 голова), са европских (Стразбур 1987, Бон 1989) две сребрне (15 голова), док је на Купу ФИНА освојио три прва места (1987, 1989, 1991). Радио је као тренер млађих категорија *Бечеја* (2001). Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Олимпијски вековник*, II том, Бг 2010.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Велибор
**ВАСОВИЋ, Велибор**, фудбалер, тренер (Пожаревац, 3. X 1939 – Београд, 4. III 2002). Фудбал је почео да игра у ФК *Нови Београд* (1954–1956), одакле је прешао у *Партизан*, у којем је био 1956–1963. Као члан чувене генерације „Партизанових беба" (за јуниорску репрезентацију одиграо је осам утакмица 1957/58, а за младу четири 1958–1963) ушао је у први тим с којим је био шампион Југославије три пута узастопце (1961, 1962, 1963). Потом је прешао у *Црвену звезду*, за коју је играо само у јесен 1963, а по завршетку сезоне 1964, у којој је она освојила и првенство и куп, вратио се у *Партизан* с којим је поново освојио првенство 1965, а наредне године играо и у финалу Купа шампиона. Црно-бели су изгубили од *Реала* (Мадрид) са 2:1, а **В.** је дао први гол на утакмици. После тога је отишао у *Ајакс* (Амстердам), у којем је завршио каријеру као капитен европског првака 1971. пошто је у финалу на Вемблију (Лондон) побеђен *Панатинаикос* (Атина) са 2:0. То му је било треће финале Купа шампиона. С *Ајаксом* је био надомак најважнијег клупског трофеја и 1969, када је дао гол из пенала, али је трофеј припао *Милану* који је победио са 4:1. За А репрезентацију је 1961–1966. одиграо 32 утакмице и дао два гола. Иако одбрамбени играч, често је био и стрелац. За *Партизан* је на 367 званичних утакмица постигао 74 гола, а за *Ајакс* је у једној сезони дао чак 11 голова. У тренутку највеће славе, као предводник тима у којем је играо и један од најбољих фудбалера света свих времена Јохан Кројф, **В.** је завршио играчку, а започео тренерску каријеру. Почео је у септембру 1971. у *Пролетеру* (Зрењанин), а у децембру исте године постављен је за техничког руководиоца *Партизана* и на тој дужности остао до 1973. Као тренер радио је у Француској (*Анже* 1974/75; *Пари сен Жермен* 1976/77, 1978/79), Египту (*Замалек* 1981–1983) и Грчкој (*Етникос* 1983). Највећи тренерски успех остварио је с *Црвеном звездом* (1986–1988), с којом је 1988. постао првак Југославије. Водио је и *Белинцону* (Швајцарска) 1989. На Правном факултету у Београду дипломирао 1980. Последње године живота провео је у борби за промене у нашој фудбалској организацији због чега је 1997. основао Удружење за заштиту и просперитет југословенског фудбала.
ИЗВОР: Архива ФСС и ФК *Партизан*.
ЛИТЕРАТУРА: B. Rohr, G. Simon, *Fussball Lexikon*, München 1993; В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Вучина
**ВАСОВИЋ, Вучина**, политиколог, универзитетски професор (Подгорица, 3. IV 1936). Дипломирао 1963. на Правном факултету у Београду, магистрирао (1966) и докторирао (1969) на Факултету политичких наука у Београду. За асистента Високе школе политичких наука у Београду изабран 1963. за предмет Упоредни политички системи, а за редовног професора 1979. на ФПН у Београду. Током 70-их година XX в. био је више година члан редакције часописа *Гледишта*, а током 90-их неколико година председник Југословенског удружења за политичке науке. Гостовао је и предавао на више страних универзитета: 1970. као предавач на Колеџу Св. Антонија на Оксфордском универзитету, 1971. на Школи за економију и политичке науке у Лондону, 1974. на универзитетима у Калкути, Најгрупу и Пенџабу (Индија), 1976–1977. на Одељењу за политичке науке Јејлског универзитета и 1980. и 1984. на Универзитету у Пекингу. Учествовао је на многим научним скуповима и одржао већи број предавања у земљи и иностранству. Главни предмет његових истраживања јесу политички плурализам и теорија демократије (*Савремени политички системи*, Бг 1987; *Савремене демократије*, Бг 2006). На ФПН у Београду годинама је предавао упоредне политичке системе.
ДЕЛА: *Демократија и политика*, Бг 1973; *Савремени политички системи – избор докумената*, Бг 1976; *Социјализам и политика*, Бг 1984; *Избори и изборни системи*, Бг 1993.
ИЗВОР: Архива ФПН у Београду.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Југослав
**ВАСОВИЋ, Југослав**, ватерполиста (Београд, 31. V 1974). Ватерполом почео да се бави 1981. у *Партизану*, с којим је прошао све клупске селекције. Затим играо за *Јадран* (Сплит) 1990/91 (освојио Медитерански куп 1990. и првенство Југославије 1991), *Црвену звезду* 1991–1994 (првак СРЈ 1992. и 1993), *Будванску ривијеру* 1994/95, *Бечеј* 1995–2001 (првак Европе 2000, првак и освајач Купа СРЈ 1996–2001), *Палео Фалиро* (Атина, Грчка) 2001/02, *Флоренцију* (Фиренца, Италија) 2002/03. и 2005–2008, *Штурм* (Чехов, Русија) 2003/04, *Партизан* 2004/05. и 2008/09 (првак и Куп Србије), *Ал Кадисију* (Саудијска Арабија) 2009–2011 (првак државе 2010) и поново за *Црвену звезду* (2011–2012). Због искључења Југославије из међународних такмичења (из политичких разлога) није играо за јуниорску репрезентацију, а са сениорском (око 90 утакмица) освојио је треће место на Олимпијским играма 2000. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2009).
ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Олимпијски вековник*, II том, Бг 2010.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Милојко
**ВАСОВИЋ, Милојко**, правник, финансијски стручњак, бан (Чајетина, Златиборски срез, 10. IV 1885 – Београд, 12. XI 1981). Дипломирао је на Правном факултету 1908. Од 1906. био је практикант у Министарству унутрашњих дела, потом писар у Министарству финансија, па службеник у Државном правобранилаштву. Пред I светски рат је постављен за секретара Правобранилаштва, које је током рата сам водио у Нишу. У то време имао је чин резервног судског поручника. Крајем 1919. прешао је на дужност у Генералну дирекцију државног рачуноводства. После рата постављен је за шефа Административног одсека Министарства финансија, а 1920. за начелника истог одељења. Члан Главне контроле постао је 1923. и ту дужност је обављао наредних 11 година током којих је, као признати стручњак за књиговодство и рачуноводство, учествовао у изради Закона о чиновницима (1931) и Закона о државном рачуноводству (1934). Више година је био члан Комитета јужних железница. Почетком 1935. прешао је за Нови Сад за бана Дунавске бановине. Сматра се да је његовом заслугом прихваћен у начелу предлог о електрификацији Дунавске бановине и започета градња међународног пута између Новог Сада и Суботице. Одликован је орденима Белог орла V и III реда и Светог Саве III и II реда.
ЛИТЕРАТУРА: „Г. Милојко Васовић", *Политика*, 10. I 1935; Б. Шимуновић Бешлин, *Просветна политика у Дунавској бановини (1929–1941)*, Н. Сад 2007.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Милорад
**ВАСОВИЋ, Милорад**, географ, универзитетски професор (Гајтан код Медвеђе, 26. XI 1926 – Београд, 12. III 2005). Студирао на Одсеку за географију Природно-математичког факултета у Београду (1945–1949), а докторирао 1953. тезом *Ловћен и његова подгорина: регионално–географска испитивања* (Цт 1955). На матичном факултету преко 40 година предавао Регионалну географију и Географију туризма, а редовни професор је од 1970. Боравио на стручним усавршавањима у Тулузу, Екс ан Провансу и Инсбруку. Био је шеф Катедре и управник Географског завода ПМФ у Београду (1958–1961) и директор Етнографског института САНУ (1973–1977). У периоду 1962–1970. био предавач на групи за географију ПМФ у Новом Саду и на Одсеку за туризам у Београду. У научно-истраживачком раду највише се бавио теоријом и методологијом регионалне географије (углавном планинских регија), туристичком географијом, просторним планирањем, теоријом и методологијом географске науке и примењеном географијом (*Регионална географија: карактеристичне регије на Земљиној површини*, Бг 1971; *Важније туристичко--географске регије Европе*, Бг 1982; и К. Ристић, *Методе регионализације и регионалне целине*, Бг 1979; *Регионална географија: за студенте просторног планирања*, Бг 1985). На основу резултата вишедеценијских испитивања подринских и ваљевских планина израдио је обимну монографију. Посебно место у свом научном и истраживачком раду посветио је животу и раду оснивача наше савремене географије Јовану Цвијићу (преко 40 радова на српском, енглеском, немачком и француском језику, те књиге *Јован Цвијић: научник, јавни радник, државник*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; *Јован Цвијић о свом и нашем времену*, Бг 1995; *Јован Цвијић*, Бг 1997), те био иницијатор и председник Одбора за издавање Цвијићевих сабраних дела. Свој истраживачко-биографски рад посветио је знаменитом географу и професору Боривоју Ж. Милојевићу. Улагао је велике напоре за заштиту и одбрану реке Таре и њеног приобаља од изградње хидроелектране. Био је члан југословенског дела комисије за изградњу ХЕ „Ђердап II" (од 1977), члан уже редакције међународног научног часописа *La Méditeranée* (Марсеј) и један од уредника (од 1985) међународног научног часописа *Österreichische Osthefte* (Беч), председник Српског географског друштва (1961–1978), председник Савеза географских друштава Југославије (1972–1974), председник Југословенског националног комитета за географију (1976–1981). Осим у домаћим стручним друштвима **В.** је био почасни члан географских друштава Бугарске, Словеније и Македоније и члан Америчког географског друштва. Својим стручним и научним радовима сарађивао у многим монографијама и енциклопедијским издањима, те у домаћим периодичним публикацијама: *Гласник Српског географског друштва*, *Зборник радова Географског завода ПМФ*, *Гласник Етнографског института САНУ*, *Зборник МС за природне науке*, *Лесковачки зборник, Врањски гласник*, *Земља и људи*, *Наука и природа*, *Глобус* и периодичним пубикацијама Француске, Аустрије, Чешке, Бугарске, Хрватске итд. У циљу научних теренских истраживања обишао цео Балкан, Скандинавију, Пиринеје, Алпе, Карпате, Кавказ, Средоземно и Црвено море итд. Добитник је Медаље „Јован Цвијић" и Повеље Српског географског друштва за свеукупан рад. Одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом рада са црвеном заставом.
ДЕЛА: *Најновија насељавања Црногораца у неким бачким селима*, Н. Сад 1959; *На обалама Леванта и Црвеног мора*, Бг 1962; *Врбас и његова комуна: географска монографија*, Н. Сад 1968; *Копаоник*, Бг 1988; *Географија слива Студенице*, Бг 1996; и М. Рајичић, *Географско проучавање локалне средине*, Бг 1996; *Горња Јабланица: географска својства*, Бг 1998; *Подрињско ваљевске планине*, Ва 2003; *Путовања и сећања једног географа*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ршумовић, „Поводом шездесетогодишњице живота и рада др Милорада Васовића, редовног професора Универзитета у Београду", *Гласник Српског географског друштва*, 1986, LXVI, 2; М. Васовић, „О аутору", у: М. Васовић, *Подринско ваљевске планине*, Ва 2003; М. Павловић и др, „Проф. др Милорад Васовић", *Зборник радова Географског факултета Универзитета у Београду*, 2005, LIII.
Владимир М. Николић; Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Мирјана
**ВАСОВИЋ, Мирјана**, психолог, универзитетски професор (Крагујевац, 9. II 1950). Дипломирала је 1974. на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, где је 1992. докторирала. У Институту друштвених наука у Београду je 2000. стекла звање вишег научног сарадника, а на Факултету политичких наука Универзитета у Београду je 2007. изабрана у звање редовног професора. На ФПН-у обављала је функцију продекана за основне студије (2008–2010). Оснивач је и директор Центра за научна и примењена истраживања ФПН. Објављује радове из области социјалне психологије. Аутор је или коаутор неколико књига (и С. Јоксимовић, *Психолошке основе човекољубља: облици и чиниоци просоцијалне оријентације младих*, Бг 1990; *У предворју политике: политичка социјализација у детињству и раној младости*, Бг 2007). Била је помоћник у Министарству културе и просвете Републике Србије (1993–1994) и члан Комисије за истину и помирење СРЈ (2002–2003).
Александар Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОВИЋ, Небојша
**ВАСОВИЋ, Небојша**, песник, есејиста (Краљево, 25 X 1953). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1978, a 1988. одселио се у Канаду, где и данас живи. На New College of California (Сан Франциско) магистрирао 1992. Афирмисао се као један од најзначајнијих и најсамосвојнијих песничких и критичких гласова: у знаку побуне и саркастично-сетног доживљаја човека, сведеног на цивилизацијска ограничења од личног до метафизичког нивоа, објавио је 11 самосталних песничких збирки (*Струна/сутон*, Бг 1983; *Гонг у житу*, Н. Сад 1991; *Седам чунова*, Бг 1995. и др.). Његова поетска интуиција у различитим формално-мотивским и емоционалним доменима истражује границе лудистичких моћи језика. Указао је на антиципаторска и (пост)модерна својства песништва Ђорђа Марковића Кодера (*Поезија као изванумиште*, Бг 1983); смело разграђује културне и вредносне стереотипе у рецепцији значајних европских писаца (*Против Кундере*, По 2003). Највише критичких контроверзи изазвао је полемичком књигом о делу Данила Киша *Лажни* *цар Шћепан Киш* (Бг 2004), у којој неувијено поставља питања односа књижевне вредности и конформизма, различитих приступа националном питању и доминантној идеологији, као и механизму којим се успоставља канон једне литературе.
ДЕЛА: *Бразил*, Н. Сад 1984; *Пердидо*, Н. Сад 1991; *Талмуд и ја*, Бг 1992; *Музика роба*, Бг 1992; *Дневник I*, Бг 2004; *Изабране песме*, Кв 2011.
ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Она, форма: изазов језичке игре", приказ „Струна/Сутон," *Књижевна реч*, 1984, 238–240; М. Пантић, „Озбиљна игра певања", у: *Шум Вавилона*, Бг 1988; С. Дамјанов, *Кодер: историја једне рецепције*, Бг 1997; Р. Лазић, „Поетика патријархата", *Кораци*, 2005, 35, 1–2; М. Ломпар, „Поетика самотништва", *ЛМС*, април 2005; Д. Станојевић, „Демонизам и модерна поезија", *Београдски књижевни часопис*, 2007, 9.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОЈЕВИЋ, Милан Цига
**ВАСОЈЕВИЋ, Милан Цига**, кошаркашки тренер, савезни селектор (Београд, 27. XII 1932 – Београд, 24. XII 1996). Радни век провео је у кошарци, пре свега у женској, чији је био заштитни знак. Због тога му је Кошаркашки савез Србије одао признање тиме што је од 2010. националном куп такмичењу дао име Куп „Милан Цига Васојевић". Тренерску каријеру у женској кошарци почео је да гради у *Црвеној звезди* у сезони 1965/66. Највеће успехе остварио је с репрезентацијом која је с њим на клупи достигла свој зенит. Први значајнији успех била је бронзана медаља на Европском првенству 1980. у Бањалуци, исте године освојио је и бронзану медаљу на Олимпијским играма у Москви, а од националног тима растао се са две сребрне медаље: на Европском шампионату 1987. у Кадизу (Шпанија) и на Олимпијским играма 1988. у Сеулу (Јужна Кореја). Почетком 90-их година радио је у италијанским клубовима *Барију*, *Витербу* и *Бетон Берику*, а 1995. вратио се у Вршац у којем је деценију раније помогао мушком клубу *Инекс* да се пробије до Прве Б лиге. На место директора Кошаркашког клуба *Хемофарм* дошао је 1995. зацртавши циљ да од њега направи европски клуб. Наредне године преминуо је после краће болести. У знак сећања на њега клуб *Хемофарм* је 1997. установио меморијални турнир који носи његово име и који се налази у календару Светске кошаркашке федерације (ФИБА). Добитник je Мајске награде СОФК Србије (1981).
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОЈЕВИЋ, Милош
**ВАСОЈЕВИЋ, Милош**, харамбаша, војвода (Лијева Ријека, крај XVII в. – Царине, Комови, друга половина XVIII в.). Помиње се више као неустрашиви хајдучки харамбаша него војвода васојевићки. Милош Марков је родоначелник Васојевићког братства Милошевићи (његов даљи потомак је и кнез Никола Васојевић 1797–1844). У XVIII в. водио је хајдучке дружине према Плаву, Гусињу, Метохији, Дукађину, Старој Србији и „низ Шумадију". У народној епској пјесми опјеван као заштитник раје од зулума које је чинио зворнички паша. Према предању војвода Милош Марков био је учесник у устанку који су Црногорци, брдска племена и Херцеговци подигли 1711. против Турака, на позив владике Данила Петровића, а у складу са ратном политиком руског цара Петра Великог против Османског царства. Враћајући се са својим четама из Србије, Милош харамбаша је једном приликом порушио беговску кулу близу манастира Ђурђеви Ступови у Хасу, погубивши неколико ага и бегова. У том сукобу био је тешко рањен, али чим је преболио ране наставио је стари занат и још жешће се светио турским зулумћарима. Погинуо је од пушке једног Куча на мјесту Мрчарица на Царинама, у току преговора које је у име Васојевића водио са представницима кучког племена о споровима око испаша, водопоја и међа на Комовима. Убио га је исти Куч који га је позвао на састанак да би расправили спор између кучког и васојевићког племена.
ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1825, 2; *ЛМС*, 1845, 68; Б. Марјановић, *Васојевићки главари*, Пг 1929; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; М. Цемовић, *Васојевићи*, Бг 1994, 86; М. Дашић, *Незаобилазно у историографији Црне Горе*, Пг 2003.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОЈЕВИЋ, Никола
**ВАСОЈЕВИЋ, Никола**, инжењерски официр, британски вицеконзул (Лопате, Лијева Ријека, 1797 – Загарач, Катунска нахија, 30. V 1844). Са породицом се 1804. одселио у Русију, где се од 1807. школовао у кадетском корпусу у Петрограду. У руској служби био до 1830. када је у чину капетана, из непознатих разлога, са Кавказа прешао у Цариград. У Кнежевину Србију је дошао као члан међународне комисије за разграничење Србије с Турском, а потом остао код кнеза Милоша као инжењер. По повратку у Турску, седам година служио као „генерал квартирмајстор сувопутних турских трупа у Европи". У том својству посјетио и Цетиње, гдје му је 1835. Његош издао увјерење о племићком поријеклу. Од тада се представљао као *Кнез од Васојевића.* Ступио је у британску дипломатску службу и постао вицеконзул за турске провинције Босну, Херцеговину и Албанију са сједиштем у Новом Пазару. Ту је отворио и школу за српску дјецу и тиме изазвао непријатељство турске власти. У љето 1838. прелази у енглески конзулат у Београду. Незадовољан платом, у фебруару 1840. отпутовао је у Цариград, а већ у априлу у Париз. Са париским интелектуалцима и званичницима упознао га је Ами Буе, којег је од раније познавао као истраживача на Балкану. Пише мемоар о племенима Брда и сјеверне Албаније у којем први пут саопштава план о стварању кнежевине *Холмије* (Брда) чије би средиште била територија Васојевића, а он би јој био владар. За ову идеју заинтересовао је и кнеза Адама Чарториског, вођу пољске емиграције у Француској, који је покушао да за њу придобије и Порту. Чарториски и **В.** су 1841. сачинили и тзв. *Пољско-васојевићку конвенцију* у којој је идеја о држави *Холмији* изложена у 15 тачака. Објављена 1842. у листу *Демократа пољски*. *Конвенција* је изазвала интересовање дипломатија Француске, Британије, Аустрије, Русије и Ватикана, као и Турске, које се ова идеја највише и тицала. Као „узбунитељ народа" ухапшен је у Скадру 1842. и под стражом упућен у Цариград. Ослобођен затвора, вратио се у „своје отечество". У периоду 1843–1844. боравио је 14 мјесеци у Васојевићима представљајући се као кнез, господар *Холмије*. Његош и игуман Мојсије били су против његове антируске и антицрногорске политике. Када су Турци у прољеће 1843, као одговорне за побуну народа, похватали главаре из Васојевића, а међу њима и игумана Мојсија, самозвани кнез Никола се код скадарског паше заузео за њихово ослобођење. То му је донекле повратило углед у племену, али неповјерење између њега и игумана Мојсија се наставило. Како су његове идеје биле супротне Његошевим плановима о ослобођењу Зете, Брдских племена, Васојевића и крајева у старој Србији, Његош је, у договору с игуманом Мојсијем, одлучио да га уклони са политичке сцене. Позван је да дође на Цетиње, и на путу, у Доњем Загарачу, перјаници су га убили. О његовој смрти се много говорило, нагађало и писало. По наредби књаза Данила (1857) његов гроб у Загарачу поравнан је земљом.
**В.** је био образован, разноврсних интересовања, авантуристичких идеја и магловитих политичких прегнућа. Бавио се и прошлошћу Васојевића, њиховом генеалогијом, а израдио је и мапу *Холмије*, те учествовао у изради мапе Кнежевине Србије (1831). Аутор је и мапе Косова Поља (објављена 1847) и мапе свога племена (1839) чију израду је финансирала француска влада.
ЛИТЕРАТУРА: A. Boué, *La Turquie d'Europe*, III, Paris 1840; М. Велимировић, „Са Горњег Полимља", *Наставник*, 1894, 5; М. П. Цемовић, „Кнез Никола Васојевић", *Правда*, 7. XII 1932; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар 1935; Љ. Дурковић Јакшић, *Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851)*, Бг 1957; М. Дашић, *Васојевићи од помена до 1860. године*, Бг 1986; М. П. Цемовић, *Васојевићи*, Бг 1993; Р. Губеринић, *Кнез Никола Васојевић*, Андријевица 1997.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСОЈЕВИЋИ
**ВАСОЈЕВИЋИ**, географска и историјска регија у северoисточном делу Црне Горе, у Полимљу, насељена истоименим српским племеном. Налази се у североисточном полимском делу Црне Горе, на територији између Лијеве Ријеке на југу (око 20 км североисточно од Подгорице), Бихора код Бијелог Поља на северу, Матешева на западу (7 км југоисточно од Колашина) и Плава на истоку. Централно насеље **В.** је Андријевица (1.073 становника у 2003). **В.** се деле на Доње **В.**, који обухватају општине Беране (717 км2) и северни део општине Плав, и Горње **В.**, који обухватају општину Андријевица (340 км2) и источни део општине Колашин. Кроз историју регија се помињала под називима Хас и Аса гусињски, те као део Будимљанске жупе, део Немањићке средњовековне државе. **В.** припадају делу Црне Горе у географској литератури означеном као Брда и површи. Смештена је близу тромеђе Црне Горе, Србије и Албаније, па од средњег века има значајан геостратешки положај.
Најмаркантнији рељефни облици су долина Лима са Беранском котлином (Доњи **В.**) и Андријевичком котлином (Горњи **В.**), које окружују високе планине Комови, Бјеласица и Виситор. Ту је раскрсница неколико путева између Србије и црногорског приморја, од којих су неки били важнији у прошлим временима него данас. То су пут који се протезао од Подриња, долином Лима и уз Малу ријеку до Подгорице, путеви према долини Таре (Беране–Мојковац, Беране–Колашин, Андријевица–Колашин) и путеви према Метохијској котлини (Андријевица–Пећ, Беране–Рожаје и даље према Новом Пазару или Пећи).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-vasojevici-karta.jpg)У племенској структури **В.** су подељени на више већих братстава, која се деле на родове с одговарајућим презименима. Сви **В.** славе крсну славу Светог Аранђела. У општини Андријевица живи 6.384 становника (24 насеља), а у општини Беране 35.068 у 32 насеља. Регију је захватио процес депопулације. Дуга привредна стагнација регије утицала је на масовно напуштање села, одлазак у друге делове бивше Југославије и у иностранство. Рецесију у демографском развоју регије убрзале су кризе током 90-их година на Балкану. Као последица сталног исељавања, пре свега младог репродуктивног становништва, крајем XX и почетком XXI в. дошло је до пада природног прираштаја. У националном погледу, поред Црногораца и Срба, у регији живи знатан број Бошњака, Муслимана, Албанаца и мањи број Хрвата. Регија је позната по сточарству. Сезонска сточарска кретања утицала су на формирање појасева насеља од котлинског дна у Полимљу до највиших планинских кота. Путевима сточара шириле су се и друге делатности становништва као што су шумарство и воћарство. Положаји села у регији одговарају привредним активностима и микроклиматским одликама: организовању пољопривредне производње, коришћењу шума и погодности за изградњу кућа и др. Урбанизација Андријевице и посебно Берана после II светског рата успела је да споји неколико села у градско ткиво (Пешце, Беран Село, Доње Луге, Долац и Будимље) или да их трансформише у приградска насеља. Типично васојевићка села очувана су даље од Андријевице и Берана и на већим надморским висинама. Карактеришу их мала густина насељености, слаба комунална опремљеност, лоши путеви и аутентична васојевићка кућа – кула. Села су углавном полуразбијеног типа. Правило је да су баште испод кућа, штала, јазова и осталих објеката. На планинама налазе се привремена сточарска насеља – катуни и планински станови, функционално повезани са сталним селима. Стална сеоска насеља су окренута земљорадњи и сточарству са великим учешћем дневних миграната, који раде у шумарству, јавним установама и саобраћају, а планински катуни су доминантно сточарска насеља. У новије време куће се граде поред путева што појачавају ниске цене земљишта и повезаност са Беранама и Андријевицом. Катуни и станови су везани за ливаде и пашњаке у планинама – на Бјеласици, Мокрој планини, Сјекирици, Цмиљевици и другим планинама, а чине их стамбене (станови) и привредне грађевине (стаје, мљекари, телечари, кочаци, катафе и кокошињци), начињене од дрвета. Налазе се на висинама изнад 1.600 м н.в., на благим нагибима окруженим шумом, у близини извора и заклоњени од ветрова. Испод њих је појас планинских станова или мањих група станова – катуништа, који су више везани за сенокосе, у долинама и на ушћима већих потока. Старе куће у регији су део традиције васојевићких села и одраз су природних и друштвених услова у којима су настале. Постоје два типа кућа у **В**. Старија врста, чатмара, подтип је старовлашке брвнаре, од које се разликује по томе што је прављена на два нивоа, од којих је доњи (кућа) прављен обично од камена, а горњи (стан или клет) од дрвета или прућа. У доњем делу су обављани кућни послови (припрема хране и огрева, ређе се чувала стока), док је горњи део био за одмор. Куће овог типа, са ниском терасом – ајатом, кровом од кратких дасака – чатме, које Цвијић зове васојевићким, могу се видети у планинским селима – Калудри, Шекулару, Лубницама, Праћевцу, Курикућама и др., али и у Беранској и Андријевичкој котлини, с тим што су покриване сламом. Оријентални утицаји и потреба за већом безбедношћу становништва формирали су специфичан тип куће – васојевићку кулу. Њу Цвијић издваја као неку врсту обележја овог дела Полимља. Чврсте куле од камена (облуци) су зидане на два нивоа, у облику квадрата, са више малих прозора и двоја врата. Очуваних кула највише има у Беранама, Пешцима, Лушцу, Будимљи, Лугама, Ржаници и др.
Планине због природних лепота, богатства шума, пашњака и вода уз разноврсне облике климе представљају туристички потенцијал. Бројне долине су дисецирале планински рељеф и учиниле га разноликим и у пејзажном облику интересантним. Долине Лима и његових притока обезбеђују доступност и саобраћајну повезаност са ближом и даљом околином, што је од значаја за развој регије. На основама квалитетне природне средине руралног простора и очуваној традицији, етнокултуролошким специфичностима села почива развој регије. Квалитет животне средине највише је нарушен развојем индустрије после II светског рата, загађењем ваздуха и водених токова. Данас велик део индустрије није у функцији. Природна средина нарушена је и девастацијом пејзажа, изградњом објеката на пољопривредном земљишту и прекомерном сечом шума. Неконтролисана експлоатација шљунка и песка из корита Лима, које није регулисано често условљава промене тока реке и плављења обрадивог земљишта.
Дејан Шабић
**В.** су племе које настањује истоимену област у сјеверноисточном дијелу Црне Горе. Први помени **В.** у изворима датирају из XV в. Документ из дубровачког архива из 1444. свједочи да су живјели близу Медуна у мјесту Рјечици – Лијевој Ријеци. Турски дефтер Скадарског санџака из 1484/85. садржи ближе податке о родовском језгру племена – у Лијевој Ријеци. Према предању родоначелник племена је Васо (односно нешто старији Васоје), који се као пребјег из околине Сјенице доселио у Лијеву Ријеку. Друга верзија предања говори да се род **В.** из Сјеничког краја пред турским продорима повлачио ка Херцеговини и да је од Фоче ускочио на територију господара Црнојевића. Традиција, међутим, **В.** везује и за немањићку династију.
Родоначелник племена Васо наводно је имао браћу: Озра, Пипа, Краса и Хота (родоначелнике Озринића, Пипера и сјеверноалбанских племена Краснића и Хота). Осим ових предања постоји и верзија о заједничком поријеклу **В.**, Ашана (Хашана), Колашиновића и два поменута албанска племена. Историјским изворима је потврђено да је језгро васојевићког племена оформљено у Лијевој Ријеци, а ширењем на горњим токовима Таре, оснажило се и асимилацијом старосједелаца Лужана и Букумира, а у долини Лима и Србљака (Ашана). Племе **В.** се у XVII в. ширило и према Зети, Црмници (Глуходољани), Никшићкој Жупи, Бањанима и Дробњаку, одакле потичу и преци Вука Стефановића Караџића. У попису Скадарског санџака из 1484/85. и 1582/83. **В.** су уписани у Лијевој Ријеци, а као село (vilaggio) биљежи их и Маријан Болица (1614), са 85 кућа и 285 војника у Лијевој Ријеци. Од краја XVII в. племе се ширило и у долину Лима, нарочито послије сеоба Срба (1690. и 1737/38), у којима су за аустријским војскама одступали и Срби (Србљаци) из горњег Полимља, оставивши полупуста насеља. У XVIII в. **В.**, заједно са проријеђеним Србљацима-Шекуларцима, односно Ашанима, водили су тешке борбе са сјеверноарбанашким племенима, од којих су најјачи били Клименте, све док их нијесу потиснули из долине Лима. На тој проширеној територији оформило се и транспортовало много снажније племенско језгро, па су се **В.** до средине XIX в. развили у највеће црногорско-брђанско племе. Цвијић је **В.** назвао „највећим српским племеном", које је захватило и територију Шекулара, чије је језгро племена остало сачувано.
У новој средини, током XVIII и у првој половини XIX в., турска власт посредством плавских, гусињских и бихорских бегова и ага, који су одлучивали у локалним властима, успоставила је получивчијски систем производних односа на простору **В.**, па је дио православних родова под притиском прелазио на ислам. Процес исламизације привремено је зауставила Српска револуција 1804–1813, када се устанку придружују **В.**, Брђани и Дробњаци. Војевање 1809. под Карађорђевим барјацима чвршће је везало **В.** за устаничку Србију, али је послије 1813. у области **В.** поново успостављена турска власт с јачим репресивним мјерама, због чега је долазило до честих буна и других облика народног отпора. На челу отпора до 1850. стајао је игуман манастира Ђурђевих Ступова Мојсије (Зечевић) са првацима Србљака и **В**. У циљу гушења отпора Турци су 1825. неколико народних главара погубили, а манастир Ђурђеве Ступове и конаке спалили. Игуман Мојсије успио је да се спаси бјекством у манастир Морачу одакле је прешао у Цетиње, гдје је до 1833. живио као први сарадник и спољно-политички савјетник старог митрополита Петра I и његовог младог насљедника Петра II Петровића Његоша. Његовим националним, политичким и духовним дјеловањем **В.** се трајно окрећу Црној Гори у борби за ослобођење од Османлија. Послије повратка игумана Мојсија у манастир Ђурђеве Ступове (1833), **В.** се још јаче наслањају на Цетиње. Наставили су да одржавају везе и с Кнежевином Србијом, претежно на просвјетно-културном плану, од друге половине XIX в. омладина из **В.** се масовније почела школовати у Србији, што је било од утицаја да ова област постане позната по највећем броју школованих људи не само у Црној Гори.
Четрдесетих година XIX в., Петар II Петровић Његош је успио да прошири власт на Лијеву Ријеку – организовао је Љеворечку капетанију, а младог племенског барјактара Миљана Вукова Вешовића побратимио са својим синовцем Данилом, којег је одредио насљедником. У зиму 1854. **В.** су збацили турску власт због чега су били изложени жестоком нападу, а многобројне турске снаге из Плава, Гусиња и горње Албаније нанијеле су устаницима на Полимљу тешке губитке. Устаници Доње Нахије, међутим, помогнути одредом Морачана, одбранили су Ђурђеве Ступове и нанијели тежак пораз турској војсци у Будимљи, на Полици и Бијелом Потоку. На челу ослободилачке борбе од тада и током три наредне деценије стајао је Миљан Вуков Вешовић, којег је књаз Данило 1857. именовао војводом, а 1858. и црногорским сенатором. Под влашћу књаза Данила у области **В.** успостављено је девет капетанија. Капетани су имали војну, судску и управну власт, коју су спроводили уз помоћ перјаника. Војвода Миљан Вуков са васојевићком војском, заједно са Дробњацима и Ускоцима, под вођством сенатора Новице Церовића, извршио је 1858. напад на турски град Колашин и тешко га разорио. За тај напад, иако извршен мимо знања књаза Данила, у вријеме примирја послије битке на Граховцу, европске велесиле су тражиле одговорност и владара и његових војвода. Настала је колашинска афера, војвода Миљан је ишао у Дубровник да пред међународном комисијом правда напад личном осветом због убиства брата од стране колашинских Турака.
Европске велесиле су 1859. образовале међународну комисију за разграничење Црне Горе и Турске. На страни **В.** повученом границом само једна трећина ослобођене територије овог племена (до ријека Злоречице, Лима, Трепче и планине Бјеласице) припала је Кнежевини Црној Гори. Тако неправедно повучена граница подијелила је **В.** на Горње, црногорске и Доње **В.**, турске. Због тога су Доњи **В.** наставили са отпором, тражили су од црногорског владара да их узме у заштиту и присаједини Црној Гори. То незадовољство је 1861. резултирало устанком у Доњим **В.**, који је, као и Херцеговачки, потајно помагало Цетиње, што је довело до црногорско-турског рата 1862. Покушај црногорског књаза Николе да слањем Васојевићког одреда (260 бораца) у Србију, покрене београдску везу да са Црном Гором учествује против Турског царства није дао жељени резултат, што је имало за посљедицу стварање затегнутих односа између Црне Горе и Србије.
У току рата 1862. војвода Миљан је са 4.000 бораца задао поразе турској војсци у два боја – на Превији и Полимљу, а Доњи **В.** и Србљаци нанијели су тежак пораз генералу Селим-паши на Рудешу, у Будимљу и на Бијелом Потоку, на Васкрс 1862. У бици је погинуо Селим-паша са око 2.000 низама и башибозука. Међутим, у поновљеном нападу, крајем маја исте године, многобројне снаге низама и башибозука, и поред снажног отпора, по трећи пут су спалиле Ђурђеве Ступове и насеља у долини Лима (44 села и све цркве). Ипак, спријечен је пролаз генералу Хусеин Авни-паши преко превоја Штавне и Трешњевика ка Лијевој Ријеци, Спужу и Подгорици. У завршној фази рата три васојевићка батаљона храбро су се борила и на ратишту на Метеризима и у Команима против снага Омер-паше Латаса које су наступале према Цетињу. Рат је завршен енергичном дипломатском акцијом Русије и Француске, почетком септембра 1862, миром на бази *status quo,* па су **В.** остали и даље подијељени на црногорске и турске. Такво стање је остало до устанка у Херцеговини и Босни 1875–1876, који се проширио на Доње **В.** и неке друге околне дјелове Старе Србије. Устанак је и тада водио војвода Миљан Вуков. Његови батаљони (седам) имали су задатак да бране источну границу црногорске државе. **В.** су у црногорско-турском рату 1876–1878. успјешно остварили тај ратни задатак, извојевавши двије значајне побједе над војском Мехмед Али-паше на Буковој пољани и Морачи у љето 1877. Одлукама Берлинског конгреса 1878. Црна Гора се проширила и на десну страну Лима до Чакора, Мокре планине и Јаворка, обухвативши и 11 насеља шекуларског племена, али берански крај – Доњи **В.** су и даље остали у Турском царству.
У Доњим **В.** до 1912. било је више буна. Од турске власти Беране је ослобођено 16. X 1912, па је сва територија Доњих **В.** постала саставни дио Краљевине Црне Горе. **В.** су са двије бригаде учествовали у I свјетском рату. Од аустроугарске окупације (1916–1918) ослобођени су почетком новембра 1918. У ослобођеним Беранама и Андријевици на народним зборовима усвојена су правила о избору народних посланика за Велику народну скупштину, која је у Подгорици крајем новембра 1918. изгласала одлуке о уједињењу Црне Горе са Србијом и о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Између два свјетска рата у Краљевини Југославији **В.** су административно припадали андријевичком и беранском срезу, а та организација је задржана и првих година након II свјетског рата. Комунистичка власт је касније територију **В.** подијелила на више административних дјелова: Лијева Ријека и насеља на горњем току Таре припојени су срезу Подгорице (касније општина); Матешево и села западно од Трешњевика Колашину, а села око Мурине до Чакора ушла су у састав општине Плав; Андријевица је послије расформирања срезова припала Беранској општини, а од 1993. је посебна општина. Ове административно-територијалне промјене, извршене с циљем разбијања хомогене социјалне заједнице **В.** пратила су негодовања и отпори становништва. То комадање територије **В.** имало је негативне посљедице на привредни, културни и цјелокупни развој ове области, која је сада међу најнеразвијенијима у Републици Црној Гори.
Миомир Дашић
Племе **В.** било је организовано по типу задружног живота породица на челу са старешином. Старешина тј. домаћин је надгледао послове осталих чланова задруге и био је укључен у спољни друштвени живот. Приликом деобе домаћинства одвајао се *старачки део* за старе родитеље, којим су намиривали трошкове око сахране. Приликом деобе делили су се и кумови. Најмлађи син остајао је у старој кући са родитељима. Ордење и друге заслуге наслеђивао је унук. Жена у задрузи је *планинка* и стара се о мрсу, док су оне које спремају јело *редаре*. Домаћинства у **В.** су се одликовала аутаркичном производњом и на почетку ХХ в., па су сами сељаци израђивали потребне алатке попут рала, грабуља, вила, кошева за жито, али и делове одеће, обуће, кућног намештаја и сл. Зграде и куће су изграђивали тзв. *дрвени мајстори* из Бијелог Поља, а раније су у градњи кућа помагали и мајстори које су звали *гоге*. Куће су припадале старовлашком типу градње. Појединци су се бавили терзијским занатом или су били дрндари, а за свој рад су добијали надницу, коју су предавали старешини задруге. Сточарство је било катунско. Ношња **В.** је била слична типу горњохерцеговачке ношње. У трећој деценији ХХ в. преовлађивала је бела боја, док су црвени џемедани били ретки. У старије време мушкарци су пуштали браду и носили перчине, на глави је ношен бео ћулах, а касније фес са кићанком. Након I светског рата у женску ношњу улази црна боја. Глава је била обавезно повезана марамом. Опанци су прављени од говеђе коже са опутом од ситних брава. Сви **В.** су славили Арханђеловдан (Св. Архангела Михаила 21. новембра), а преслављали празник Лесендровдан (пренос моштију Св. Александра Невског, 12. септембра). Обе славе су започињале светковањем увече уочи дана празновања светитеља доласком гостију. Око Спасовдана у **В.** су ишли у крстоноше с песмом „Крстоноше бога моле, Да усјеви боље роде", а на Петровдан (12. јула) су се правиле *лиле* и палиле на катунима.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1893; Б. Лалевић, И. Протић, *Васојевићи у црногорској граници*, Бг 1903; *Васојевићи у турској граници*, Бг 1905; Б. Лалевић, И. Протић, *Васојевићи у црногорској и турској граници*, Бг 1903–1904; Б. Марјановић, *Васојевићки главари, неколико портрета*, Пг 1929; Г. Вуковић, *Војвода Миљан Вуков (1820–1886) и Васојевићи*, Цт 1932; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; В. М. Лутовац, *Иванградска (Беранска) котлина – регионално-географска испитивања*, Бг 1957; Н. Ђ. Јоксимовић, *Осврт на књигу „Иванградска (Беранска) котлина" од др Милисава Лутовца*, Цт 1959; М. Филиповић, *Различита етнолошка грађа*, Бг 1967; М. Дашић, *Васојевићи од помена до 1860. године*, Бг 1986; Ј. Цвијић, *Антропогеографски списи*, СД, 4, I, Бг 1987; *Балканско полуострво*, СД, 2, Бг 1987; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878. године*, Пг 1992; М. П. Цемовић, *Васојевићи – историјска истраживања*, Бг 1992; *Црна Гора и Црногорци*, Пг 1999; Р. Драговић, *Полимље: природа, туризам и одрживи развој*, Бг 2004; М. Дашић, *Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године*, Пг 2006; М. Дашић, „Трајно историјско памћење. Бесједа поводом откривања спомен обиљежја на Рудешу, 16. октобра 2003", у: Р. Делетић (прир.), *Бојеви за слободу на Превији и Рудешу 1862. године*, Андријевица 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСПИТАЊЕ
**ВАСПИТАЊЕ**, процес изграђивања и самоизграђивања личности, као и друштвена делатност којом се то постиже. То је свесна, целисходна, намерна и организована активност карактеристична за све цивилизоване и уређене људске заједнице. Педагошки теоретичари, ради лакшег проучавања, **в.** деле на телесно и здравствено, умно и радно, морално и друштвено, те естетско **в**. У савременим друштвима, васпитна делатност се јавља и као организован систем, који чине: породично **в.**; предшколско, основношколско, средњошколско, високошколско и **в.** и образовање одраслих; интернатско, војно **в.** и образовање, специјално **в.** намењено деци са сметњама у развоју и слично.
**В.** у Срба и у Србији, као земљи која се налази на раскрсници различитих цивилизација, религија и демографских кретања, одувек је било истовремено и аутентично, али и изложено најразличитијим утицајима са стране. **В.** је реч словенског порекла, која најбоље говори о прапочецима и пореклу васпитавања човека. У народном говору је ова реч дуго означавала везу са храном, у смислу „прихватити се јела". Забележено је да се у Банату говорило гостима: „Узмите и васпитајте се", као врста понуде, нарочито ако се неко стиди и снебива. Од телесног, **в.** се све више померало ка емотивном, етичком, естетском и умном развоју и усавршавању детета. У писаној форми, реч *васпитање* први пут срећемо у нашој литератури у биографијама из XII в. Паралелне и сличне речи су *одгој*, *одгојити*, *одгајити* и *култивисати* (култура). Реч *образовање* се више односила на форму и формирање, као уобличавање (образ, слика, одраз, изглед).
У традицији српске педагогије изграђен је сасвим специфичан однос између основних појмова – **в.** и образовање. **В.** је најшири педагошки процес и појам. Он се односи на све што људи свесно, намерно, систематски и организовано предузимају на плану формирања личности, како оно што организује друштво у односу на васпитаника, тако и оно што предузима сама личност која се развија и формира у околностима једног конкретног друштва. Образовање је срж и језгро целокупног процеса **в**. То је ужи процес и појам, он чини темељ и основу **в.** личности и односи се, пре свега, на усвајање знања, на изграђивање навика и умења, усвајање система вредности и међуљудских правила општења. Без добре образовне основе нема целовитог, хармонијског и свестраног **в.** личности, нити се развој и **в.** човека може завршити и исцрпсти само на његовој образовној основи и у оквирима образовања. Дакле, **в.** је најшири педагошки процес и појам који у себи садржи и у јединству обухвата образовање, као ужи процес и појам. **В.** обухвата целокупност утицаја које врши друштвена заједница, услове које она ствара за подстицање развоја личности и стваралачку активност саме личности која јој омогућује процес самоформирања. Зато се и говори о васпитанику као објекту и субјекту **в**.
Према унутрашњој структури **в.** је вишеслојни процес и људска је тежња да се у свим нивоима остварује што потпуније, складније и свестраније. Издвајају се у основи три нивоа, тј. процеса: а) процес усвајања знања, умења и навика (процес који смо назвали образовањем и који је основа за наредна два процеса), б) процес развоја физичких и психичких снага и способности, и в) процес формирања погледа на свет, изграђивања карактера, емоционалног и вољног живота личности у целини (у смислу обликовања и стварања интегритета личности). Рационална основа **в.** лежи првенствено у првом, а вредносна и хуманистичка, тек у јединству сва три процеса.
Основни педагошки процеси и појмови су променљиви, па и појмови **в.** и образовање. У време Доситејевог ширења просветитељских идеја и филозофије рационализма (прелаз из XVIII у XIX в.) доминантна је идеја о „воспитатељу српске младежи" и формирању „здравог разума", а васпитни заводи („заведениjа") имају првенствени задатак „дисциплиновања духа", „гимнастичења мозга", јачања воље и формирања моралног грађанина. Средином XIX в., доласком „немачких ђака" и првих наших педагога хербартоваца, у првом плану је тзв. „васпитна настава" и формирање лојалних државних чиновника, а појавом реалног образовања васпитни процес је све пунији образовним, тј. интелектуалним садржајима, посебно из природних наука. Двадесети век, као век науке и технике значајно ремети унутрашњу равнотежу у процесу **в.**, а на штету оних страна **в.** које се односе на целину, свестраност, стваралаштво и духовност личности.
Још у периодима родовског и племенског уређења и паганских веровања, налазе се трагови ритуалног, обредног и обичајног **в.** у Срба, које је делом прикупио и сачувао од заборава Јован Миодраговић у *Народној педагогији у Срба или како народ српски подиже пород свој* (Бг 1914). То народно благо се током епохе просветитељства и кроз читав XIX в. спојило са покретом народног просвећивања, које је подржавано од свештеника, учитеља и просветних власти. У институционалном погледу **в.** се у Срба прво јавља у форми дворских и манастирских училишта, а у Приморју немањићке државе и кроз градске школе, које подстиче трговачко-занатлијски грађански слој. Школске институције се као систем прво уређују код Срба у Војној крајини, а као вероисповедне школе у црквеној организацији и на просторима Турске царевине. Први професионални учитељи се регрутују из редова свршених богослова (из богословских и богословско-учитељских школа), а световни учитељи су све бројнији после оснивања препарандија (Сентандреја, Сомбор) и учитељских школа (Крагујевац, 1871). Школски систем се у Србији постепено конституише током XIX в.: обштествене и правитељствене основне школе, гимназије, реалке, грађанске школе; трговачке, занатске и посебно девојачке, односно женске школе; Лицеј, Велика школа (1863) и Универзитет у Београду (1905). Као кључни нормативни акти за уређење институционалног система **в.** у Срба могу се сматрати: *Устројеније* из 1844, Закон о основној школи из 1882. и Закон о Универзитету у Београду 1905.
Недељко Трнавац
**Верско в.**, организована активност одгајања младих нараштаја у духу религијских начела у које чланови заједнице верују. Основно **в. в.** и прва знања везана за веру добијају се у породици. На сваком вишем нивоу (школа, факултет, радна организација) оно подлеже одређеним педагошким начелима. Свака верска организација има своју васпитну методику која подразумева мере и облике учења и рада како би створила свесне и одговорне чланове не само своје верске него и друштвене заједнице уопште.
**В. в.** није једнострано јер у религији има интелектуалних, естетских и моралних момената, као што и у овима има религиозних чинилаца. Религија је одувек била васпитни чинилац првог реда, како за младе тако и за одрасле. **В. в.** проширује доживљај целокупности света, живота, смрти, њиме се улази у свет доброте, врлине, дужности. Оно изграђује верски поглед на свет, било као главни, било као допунски у односу на научни, естетски или морални. Религиозни поглед изграђиван је дуже од свих осталих и у најразноврснијим културним и националним срединама. Постоји свугде где постоји друштво као културна заједница у којој се не остварује само биолошки него и културни и вредносни живот. Утиче на целу личност: развија емоционални живот који је покретач сваке акције, развија машту како стваралачку тако и репродуктивну, подстиче знање на развијање и усавршавање, утиче на вољу у циљу остваривања доброте у животу и оспособљава за посматрање света, људи и ствари око себе, уводи у животну мудрост и схватање смисла вечних вредности. Оно даје дубину мисли, мир души, племенитост у понашању и унутрашњу слободу без које нема праве слободе. Потискивање **в. в.** доводи до опадања културног живота, полета и стваралаштва.
**В. в.** код Срба у хришћанском духу, касније оквалификовано као патријархално, нашло је своје место у народним умотворинама, поезији, прози и пословицама. У њима је приказано хришћанско, али и витешко понашање у разним животним ситуацијама. Одбацивање **в. в.** у периоду социјалистичке Југославије још увек показује своје наличје.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Илић, „Питање религијскога васпитања и образовања", *Духовна стража*, 1928, 2; В. Зеньковский, *Проблемы воспитания в свете христианской антропологии*, Париж 1934; Р. Вучић, „О верском васпитању у породици", *Гласник СПЦ*, 1953, 5; „Васпитање за истину", *Гласник СПЦ*, 1956, 3; „О верској настави", *Гласник СПЦ*, 1956, 9; „Хришћанство и васпитање", *Богословље*, 1963, 1–2; Ј. Златоусти, *О васпитању деце*, Крњево 1977; Н. Поткоњак, *Теоријско-методолошки проблеми педагогије*, Бг 1977; *Педагошка енциклопедија*, 1–2, Бг 1987; Н. Трнавац, Ј. Ђорђевић, *Педагогија*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСПИТАЧ
**ВАСПИТАЧ**, лист за народно просвећивање, излазио у Београду 1881. Покретач и уредник часописа био је Војислав Бакић. Први број изашао је 10. априла, последњи, 18. број, 25. XII 1881. Часопис је излазио у две свеске месечно, у обиму од једног табака. Мисија **В.** била је да помогне стручно педагошко усавршавање учитеља и унапређивање рада школa. У часопису су објављивани претежно научни чланци из области педагогије, као и припреме за наставне часове, хронике о школама и просвети у Србији и другим крајевима у којима је живео српски народ, хронике о школским кретањима у европским земљама, прикази педагошких дела, извештаји о раду учитељских зборова, подаци из статистике школства. Сарадници часописа били су истакнути српски педагози – Димитрије Путниковић, Јеврем Илић, Јован Миодраговић, Димитрије Јосић и др.
ЛИТЕРАТУРА: В. Грујић, „О покретању једног педагошког часописа пре осамдесет година", *Педагошка стварност*, 1960, 6, 10.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСПИТАЧКЕ ШКОЛЕ
**ВАСПИТАЧКЕ ШКОЛЕ**, школе за образовање васпитача предшколске деце. На територији Србије до 1948. нису постојале посебне школе за образовање васпитача. У периоду до оснивања прве школе за образовање васпитача у забавиштима су радиле забавиље које су имале завршену вишу женску школу, односно женску учитељску школу, у којима се нису слушали предмети везани за рад у забавиштима. Од 1927. будуће забавиље полагале су посебан практични испит који је био услов за ступање у државну службу. Године 1948. отворена је прва школа за васпитаче у Београду, која је имала статус средње стручне школе у четворогодишњем трајању, а од 1953. добила је и пети разред. Школа је у почетку била смештена у згради Друге женске гимназије, а 1950. премештена је у зграду негдашње Женске учитељске школе у улици Краљице Наталије. Програм ове школе имао је претежно стручни карактер – поред општеобразовних предмета, значајан фонд часова имале су педагошке дисциплине и посебне методике васпитно-образовног рада. Законом о педагошким академијама из 1971. уведене су педагошке академије – јединствене четворогодишње школе које су уписивали кандидати након завршена два разреда заједничких основа општег образовања на средњошколском нивоу, организоване у два степена: двогодишњи припремни степен који је одговарао III и IV разреду средње школе и двогодишњи завршни степен који је одговарао вишој стручној школи. Године 1993. уместо педагошких академија уведене су више школе за образовање васпитача у двогодишњем трајању и то у Алексинцу, Београду, Вршцу, Крушевцу, Кикинди, Неготину, Новом Саду, Пироту, Сремској Митровици, Суботици и Шапцу. Нове промене у институционалној организацији образовања васпитача унете су Законом о високом образовању из 2005. Данас се васпитачи припремају у две врсте институција: у високим школама струковних студија за образовање васпитача у трајању од три године и на одељењима за образовање васпитача на учитељским и педагошким факултетима, у трајању од четири године. Услови за упис на све институције високог образовања на којима се спремају васпитачи су завршене четири године средњег образовања и положен пријемни испит. У високим школама струковних студија за образовање васпитача у првој години студија заступљени су педагошко-психолошки и општеобразовни предмети (српски језик, књижевност, уметност, итд.), а у другој и трећој години доминирају методичке дисциплине и практична обука у дечјим вртићима. За разлику од трогодишњих студијских програма, програми факултета на којима се образују васпитачи укључују шири спектар општеобразовних и педагошко-психолошких предмета, нарочито на почетку студија, док су последње две године студија посвећене методичким дисциплинама и практичној обуци у предшколским установама.
ЛИТЕРАТУРА: Џ. Перл (прир.), *Предшколско васпитање и образовање у СР Југославији*, Бг 2000; Љ. Станков, *Предшколско васпитање у Србији (1865–1957)*, Бг 2010.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ
**ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ**, систем институција којима је васпитање и образовање основна делатност и сврха, а чине га: предшколске установе и школе свих врста и нивоа – основна школа, средње школе, више школе, високе школе, академије, факултети, универзитети. **В. с.** обухвата установе које остварују опште образовање и васпитање (основна школа, гимназија), установе за стручно образовање (средње стручне школе и разноврсне високошколске институције), као и установе које остварују уметничко образовање и васпитање – основне музичке и балетске школе, средње уметничке школе (музичке, балетске, школе примењене уметности), као и академије, односно факултете из области уметности (музичке, ликовне, примењене, драмске). Овај систем обухвата и образовање и васпитање деце са сметњама у развоју, и то како оно које се одвија у посебним установама (специјалним школама), тако и инклузивно образовање и васпитање, које се остварује укључивањем ове деце у редовне школе. Образовање одраслих такође је део овога система и обухвата школе за основно образовање одраслих, укључивање одраслих у средње школе (посебно средње стручне школе) и факултете, најчешће у својству ванредних ученика, односно полазника, као и разноврсне видове стицања квалификација и обуке које организују различите ваншколске институције. **В. с.** укључује и војне школе (војне гимназије, академије и друге високе војне школе), као и верске школе (средње верске школе, као и факултете).
Осим наведених институција, које су и основане да би се бавиле образовањем и васпитањем, којима је, дакле, то основна функција, постоје и други чиниоци – институције и организације, којима образовање и васпитање није примарни задатак, али које својом укупном делатношћу доприносе, мање или више, остваривању циљева васпитања и образовања. Тако се у **в. с.** у ширем смислу могу укључити разноврсне ваншколске институције и организације, које окупљају децу и младе, и то како оне које су само њима намењене (дечји, омладински и студентски домови, интернати, дечја, омладинска и студентска одмаралишта, летовалишта, опоравилишта, дечје библиотеке и позоришта, дечје, омладинске и студентске организације, друштва и савези за бригу о деци и младима), тако и организације и удружења одраслих, у којима млади имају своје подмлатке, као што су – извиђачке организације, организације горана, планинара, клубови технике, културно-уметничка и спортска друштва, хуманитарне организације. Делом овога система, у ширем смислу, могу се сматрати и друге институције које доприносе остваривању циљева васпитања и образовања, пре свега оне из области културе, уметности и информација – домови културе, културни центри, музеји, галерије, позоришта, биоскопи, библиотеке, народни универзитети, стручна друштва, као и средства масовних комуникација (штампа, радио, телевизија). Такође, значајну улогу у васпитању деце и младих има и породица (породично васпитање), те се и породица може сматрати делом овога система.
Централни, најорганизованији и најразвијенији део система васпитања и образовања обухвата: предшколске установе, основне школе, средње школе и високошколске институције – више и високе школе, академије, факултете, универзитете.
*Предшколске установе* обављају делатност предшколског васпитања и образовања: дечје јасле – за децу од 6 месеци до 3 године и дечји вртићи – за децу од 3 године до поласка у школу, укључујући и припремни предшколски програм, који је Законом о основама система образовања и васпитања (2003) уведен као обавезан програм за сву децу у години пред полазак у школу.
*Установе првог школског ступња* остварују делатност основног образовања и васпитања, а према Закону о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009) то су: (а) основна школа – осмогодишња, обавезна, општеобразовна, јединствена школа, обухвата децу узраста од 7. до 15. године, представља основу целокупног система васпитања и образовања и услов је за свако даље образовање; (б) основна музичка школа (траје од две до шест година) и основна балетска школа (траје четири године); (в) основна школа за образовање ученика са сметњама у развоју (траје до осам година); (г) основна школа за образовање одраслих (траје од три до пет година). Основно образовање и васпитање укључује и допунско образовање и васпитање деце грађана Републике Србије који су на привременом боравку у иностранству, а остварује се углавном кроз допунску наставу из матерњег језика с елементима националне културе, коју ова деца похађају упоредо са похађањем редовне школе у земљи у којој бораве. Основна школа је различито трајала – била је двогодишња, трогодишња, четворогодишња, шестогодишња, од 1945. седмогодишња, а од 1958. осмогодишња. Настава у осмогодишњој основној школи организована је у два циклуса: од I до IV разреда као разредна (наставу из свих предмета изводи учитељ), а од V до VIII као предметна (наставу изводи више наставника – стручњака за поједине предмете). Настава се организује и на језицима мањина. Школа организује различите васпитно-образовне активности – осим редовне наставе, организује и допунску, додатну и припремну наставу, ваннаставне активности ученика, рад ученичке задруге, рад ученичких заједница (разредних и школских), разне облике културне и јавне делатности. Може се организовати и продужени, као и целодневни боравак ученика у школи. Наставни програм, поред обавезних предмета, укључује и изборне и факултативне предмете. Основне школе могу имати издвојена одељења – у мањим, удаљеним насељима на свом подручју, у којима се организује настава за ученике нижих разреда (од I до IV), где се, у ситуацији када је број ученика знатно смањен, формирају комбинована одељења (у којима један учитељ истовремено ради са ученицима два, или три, па и са сва четири разреда).
*Установе другог школског ступња* јесу средње школе, а према Закону о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009), то су: (а) гимназија – општа (која може имати и смерове – најчешће друштвено-језички и природно-математички) и специјализована (математичка, филолошка), као четворогодишња општеобразовна школа, у којој се стичу шира, потпунија знања из области природних и друштвених наука и подручја уметности, са претежном функцијом да припрема за наставак школовања на трећем школском ступњу; (б) средње стручне школе, различитих струка и профила, у којима се образује средњи стручни кадар за разноврсна подручја рада, тј. стичу се знања и вештине потребне за обављање стручних послова у одређеном занимању, а омогућује и наставак школовања (правне, економске, медицинске, пољопривредне, прехрамбене, шумарске, хемијско-технолошке, текстилне, графичке, машинске, електротехничке, грађевинске, саобраћајне, трговинске, угоститељске, туристичке и др.); углавном су четворогодишње и трогодишње, али образовање за рад и стицање квалификација у појединим занимањима може трајати две године, а стручно оспособљавање и обука за најједноставнија занимања до годину дана; в) уметничке школе (музичке, балетске, школе примењене уметности и др.), које трају четири године и припремају кадрове средњег нивоа за различита подручја уметности, као и за даље образовање у области уметности; (г) средња школа за ученике са сметњама у развоју (траје две, три или четири године); (д) средња школа за образовање одраслих (траје до три године). Школовање у средњој школи завршава се полагањем матуре (опште, стручне или уметничке), односно завршног, специјалистичког, мајсторског испита, испита стручне оспособљености или испита за обуку.
Овај школски ступањ више пута је реформисан, тако да се његова структура често мењала. Пре II светског рата средње образовање и васпитање почињало је после 11. године, тј. након завршетка четворогодишње основне школе и имало је два нивоа. На првом је била нижа гимназија (четворогодишња; I–IV разред), грађанске школе (тзв. ниже средње школе, које су трајале четири године и имале занатско-индустријски, трговачки и пољопривредни смер), шегртске и ниже занатске школе (трајале годину, две или три године, зависно од заната), а један број деце овога узраста настављао је школовање у тзв. вишим народним школама, тј. продужним основним школама (трајале две, три, ређе четири године). На другом нивоу (почиње са 15 година) била је виша гимназија (четворогодишња, од V до VIII разреда), као и средње стручне школе (техничке и трговинске), које су трајале четири године, и учитељска школа (трајала најпре четири, а потом пет година). У том периоду најбројније су биле шегртске школе. После 1945, када је уведена седмогодишња основна школа, укинуте су продужне, тј. више народне школе, грађанске, шегртске и ниже занатске школе. И даље је постојала нижа гимназија (поред ње у истом статусу је и прогимназија), као и виша гимназија, средње стручне школе и учитељска школа. Проширена је мрежа средњих школа и формиране нове средње стручне школе, у које се уписују ученици након завршене седмогодишње основне школе. Уведене су и двогодишње и трогодишње школе за образовање квалификованих радника (школе ученика у привреди и индустријске школе). Реформом извршеном 1958 (доношењем Општег закона о школству) уводи се осмогодишња основна школа, укида прогимназија и нижа гимназија (замењене вишим разредима основне школе), а средње образовање и васпитање почиње по завршетку осмогодишње основне школе, тј. од 15. године и обухвата: (а) гимназију (као четворогодишњу општеобразовну школу, која одговара ранијој вишој гимназији); (б) средње стручне школе (овде су укључене и уметничке, као и учитељске и васпитачке школе); (в) школе за квалификоване раднике (двогодишње и трогодишње), које обухватају школе ученика у привреди и школе с практичном обуком (раније индустријске школе). Развој средњих стручних школа подстакнут је доношењем Општег закона о школству (1958), а нарочито усвајањем Резолуције о образовању стручних кадрова (1960) када мрежа ових школа почиње знатно да се шири; отварају се и вечерње школе за одрасле, организују различити облици стручног усавршавања за стицање квалификација при радничким и народним универзитетима, као и у предузећима. Битне промене у систему средњег образовања и васпитања настају после 1974, када је извршена радикална реформа школства и уведено усмерено образовање. Реформа је извршена са циљем да се повежу сви степени (нивои) образовања од средњег до највишег у јединствени систем усмереног образовања, да се обезбеде јединственост, вишестепеност и вертикална и хоризонтална проходност, да се образовање непосредније повеже са радом (образовање из рада и уз рад, повратно образовање), да се интегрише систем усмереног образовања за младе и одрасле и обезбеди перманентно образовање, да се превазиђе дуализам претходног система образовања, тј. да се обезбеди да свака школа после основне припрема истовремено и за рад (оспособљава за занимање, укључивање у радни процес и запошљавање) и за даље образовање (наставак школовања на вишем школском ступњу). Укинуте су гимназије, основани центри средњег усмереног образовања и уведена јединствена средња усмерена школа, организована у две фазе. Прва фаза представљала је тзв. заједничку основу, трајала је две године, по карактеру је била општеобразовна и похађали су је сви ученици након завршене основне школе. По завршетку прве фазе, почев од треће године, ученици су се опредељивали за струку, тј. одређени профил и уписивали у другу фазу у којој су изучавали стручне предмете (стицали стручно образовање) и оспособљавали се за одређена занимања. У овом моделу опште и стручно образовање било је одвојено – опште је везано за прву фазу, тј. прве две године средњег образовања, а стручно за другу фазу. Касније су извршене измене тако да се избор струке и профила врши приликом уписа у први разред средње школе, а опште и стручно образовање одвија се упоредо, с тим што је у почетним разредима тежиште на општем, а у завршним разредима на стручном образовању. Систем усмереног образовања оштро је критикован (посебно због укидања гимназије, као и због тога што средња усмерена школа није успевала да обезбеди квалитетну припрему за професију), оцењен као неуспешан експеримент и напуштен, а у систем средњег образовања и васпитања враћена гимназија као општеобразовна школа. Законом о средњем образовању и васпитању (1990) успостављен је систем институција на другом школском ступњу сличан систему који је постојао пре увођења усмереног образовања: (1) гимназије, (2) средње стручне школе (обухватају и школе за квалификоване раднике) и (3) уметничке школе (које су раније биле укључене у стручне школе). Раније су овом школском ступњу припадале и школе за образовање учитеља и васпитача (средње учитељске и средње васпитачке школе), али је, потом, образовање ових кадрова подигнуто на ниво виших школа (од 1972. оснивају се педагошке академије за образовање учитеља и васпитача), а образовање учитеља, касније (1993) и на ниво факултета.
*Установе трећег ступња **в. с.*** јесу високошколске институције које образују високостручни кадар за обављање различитих послова у области привреде, друштвених делатности и јавних служби, културе и уметности. Услов за упис у институције трећег ступња је завршена средња школа у четворогодишњем трајању – гимназија или одговарајућа средња стручна, односно уметничка школа. Према Закону о високом образовању (2005), којим су, у складу с начелима Болоњске декларације, извршене битне измене у систему високог школства, установе високог образовања јесу: (1) универзитет; (2) факултет, односно уметничка академија, у саставу универзитета; (3) академија струковних студија; (4) висока школа; (5) висока школа струковних студија. Уведене су две врсте студија: (а) академске – на којима се студенти оспособљавају за развој и примену научних, стручних и уметничких достигнућа, и (б) струковне – које оспособљавају за примену знања и вештина потребних за укључивање у радни процес. Овај закон не предвиђа постојање виших школа, које су раније биле саставни део овог школског ступња. Након спроведеног поступка акредитације, већина виших школа прерасла је у трогодишње високе школе струковних студија. Високе школе су, према овом закону, самосталне установе, изван универзитета. Постоје две врсте високих школа: (1) висока школа која остварује академске студије (основне, специјалистичке и мастер студије – без права да организује докторске студије) и (2) висока школа струковних студија (остварује основне струковне студије и специјалистичке струковне студије – без права да организије мастер студије и докторске студије.) Статус високошколске установе има и академија струковних студија, која такође остварује основне струковне студије и специјалистичке струковне студије. Ове високе школе немају ранг високих школа које су раније постојале (од којих су неке организовале магистарске студије, као и стицање степена доктора наука). До краја 2011. у Србији је акредитовано пет високих школа академских студија и 65 високих школа струковних студија. Факултет је високошколска наставно-научна установа која обавља образовну и научну делатност, а факултет уметности наставно-уметничка установа која обавља образовну и уметничку делатност. Факултет остварује академске студијске програме у једној или више научних области (а може реализовати и струковне студијске програме). Факултет припрема научни, односно уметнички подмладак, обавља научна истраживања, реализује програме стручног усавршавања. Факултет организује све нивое студија, а према Закону о високом образовању (2005) то су: (а) студије првог степена – основне студије, које трају три или четири године (180 односно 240 ЕСПБ – Европски систем преноса бодова); (б) студије другог степена – мастер академске студије (које овај закон уводи, а укида магистарске студије), трају годину или две (60 односно 120 ЕСПБ) и специјалистичке студије које трају најмање једну годину (60 ЕСПБ); (в) студије трећег степена – докторске студије, које трају три године (180 ЕСПБ). Постоје факултети за различите области науке и струке. Устаљено је њихово сврставање у следеће групације: факултети друштвено-хуманистичких наука (филозофски, филолошки, правни, економски и др.), факултети природно-математичких наука (математички, физички, хемијски, биолошки и др.), факултети техничких наука (машински, електротехнички, грађевински, саобраћајни и др.), факултети медицинских наука (медицински, стоматолошки, фармацеутски, ветеринарски) и факултети биотехничких наука (пољопривредни, шумарски). Факултети се удружују у универзитете. Осим у универзитетским центрима (Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Приштини и Косовској Митровици), факултети постоје и у другим градовима Србије (Сомбору, Суботици, Зрењанину, Јагодини, Ужицу, Чачку, Краљеву, Лесковцу, Врању, Бору, Новом Пазару и др.). У последњој деценији XX в., као и почетком XXI в., основано је више приватних факултета.
ИЗВОРИ: *Општи закон о школству*, Бг 1958; „Закон о основама система образовања и васпитања", *СГ РС*, 2003, 62; 2009, 72; „Закон о високом образовању", *СГ РС*, 2005, 76.
ЛИТЕРАТУРА: *Приједлог система одгоја и образовања у ФНРЈ*, Бг 1957; „Систем образовања и васпитања у Југославији", материјали интердисциплинарног саветовања, *Педагогија*, Бг 1967, 2–3. Н. Поткоњак, *Систем образовања и васпитања у Југославији*, Бг 1980.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАСПИТНО-ПОПРАВНИ ДОМОВИ
**ВАСПИТНО-ПОПРАВНИ ДОМОВИ**, интернатски уређене установе под надзором правосудних органа, основане ради спровођења заводских васпитних мера према малолетним учиниоцима кривичних дела. Упућивање у **в. д.** представља најстрожу врсту васпитних мера према малолетним преступницима (друге две су мере упозорења, односно усмеравања и мере појачаног надзора). Поред упућивања у **в. д.**, у оквиру заводских васпитних мера изриче се и мера упућивања у васпитну установу. У опредељивању између ове две заводске мере суд узима у обзир узраст, природу и тежину почињеног дела, као и претходно понашање и својства личности малолетника. Организовани напори заједнице у Србији усмерени на решавање питања младих са поремећајима у друштвеном понашању потичу из XIX в. Још у доба устаничке Србије спонтано су се појавили „душепопечитељи" или „надзиратељи јавног морала" који су се бавили и васпитно запуштеном младежи, а скоро истовремено, већ 1808, Правитељство је морало да се позабави самохраном децом по београдским сокацима. У Топчидеру 1869. почиње да ради Школа за малолетне сужње, која касније постаје Школа за малолетне осуђенике, а прихвата и неосуђивану децу скитнице.
Данас је општеприхваћен став да се, кад год је могуће, предност даје ванинституционалним мерама, а да се заводски третман одређује само за малолетне преступнике чији останак у дотадашњем окружењу не би допринео ресоцијализацији, те је потребно њихово измештање у нову средину. У васпитне установе, које припадају мрежи установа социјалне заштите, поред кривично одговорних преступника (што значи старијих од 14 година), упућују се и млади који нису кривично одговорни уколико су починиоци кривичних дела или им понашање озбиљније одступа од уобичајених друштвених норми. Они у заводима за васпитање деце и омладине, који постоје у Београду, Књажевцу и Нишу, могу да остану између шест месеци и две године. Ове установе обезбеђују збрињавање, васпитање и образовање, стручно оспособљавање и здравствену заштиту младима са поремећајима у понашању. Са штићеницима непосредно раде васпитачи (најчешће специјални педагози) и стручни сарадници (психолог, педагог, социјални радник). Васпитни рад се планира у складу с општим принципима ресоцијализације, што подразумева рад по васпитним групама, поштовање дневног распореда активности, образовање, слободне активности и др.
У **в. д.** упућују се кривично одговорни малолетници према којима је потребно применити појачане мере надзора и специфичне програме васпитања у строжим и контролисаним условима. Једини **в. д.** у Србији налази се у Крушевцу. Основан је 1947. и прима омладину оба пола узраста од 14 до 18 година, а у одређеним случајевима и до 21. године. Мушка и женска одељења су раздвојена, а време боравка, које износи између шест месеци и четири године, утврђује се судском одлуком. Уколико се понашање малолетника поправи, суд може донети одлуку о његовом ранијем отпуштању. Штићеници који током боравка постану пунолетни смештају се у посебно одељење. Дом има пет служби од којих су, са аспекта ресоцијализације малолетника, најзначајније служба за третман и служба за обуку и упошљавање. Основни задатак ове установе усмерен је ка ресоцијализацији и реинтеграцији малолетника у друштвену заједницу, а остварује се кроз васпитно-корективни рад, медицински и психолошки третман, образовање и професионално оспособљавање, као и разноврсне културно-уметничке, спортске и радно-техничке активности.
ЛИТЕРАТУРА: М. Миловановић, *Центри за социјални рад и школе у примени Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица*, Бг 2011.
Вера Спасеновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТЕРПОЛО
**ВАТЕРПОЛО** (енг. *water polo*), спортска игра у води. Базен може да буде отворен и затворен, при чему температура воде мора да буде 22–27ºС, а дубина најмање 1,8 м. Игралиште је правоугаоник дужине 20–30 м, а ширине 10–20 м. Димензије гола су 3 х 0,9 м. Игра се лоптом тежине 400–450 гр, чији је обим 0,68–0,71 м. Две екипе са по седам играча од којих је један голман, такмиче се која ће да да више голова за четири четвртине. Свака четвртина траје по осам минута „чисте игре", а ако мора да се реши победник следе два продужетка од по три минута, па ако ни тада нема одлуке онда се изводе пенали. Да би се играчи разликовали, једна екипа носи беле капице, а друга плаве (голмани црвене). Време за напад је ограничено на 30 секунди. **В.** је име добио по полу, монголској игри на коњима, јер на почетку ватерполисти нису пливали, него су се на води одржавали на бурићима. У другој половини XIX в. је почео да се развија у самосталну спортску грану. **В.** је постао олимпијски спорт на II играма у Паризу 1900. На IV олимпијским играма (Лондон, 1908) основана је Међународна аматерска пливачка федерација (ФИНА), која је тада имала осам чланова. Прво европско првенство у **в.** одржано је 1926. у Будимпешти, а домаћин Првог светског првенства 1973. био је Београд. За титулу најбољег клуба у Европи игра се од 1963. Битније промене у правилима игре спроведене су 1950. када је играчима дозвољено да могу да промене место кад судија прекине игру, 1960. омогућена је замена играча, а уместо полувремена уведене су четвртине од по пет минута. Било је и потеза који се нису показали као оправдани, нпр. искључење играча укинуто је 1967, али је враћено 1970, с тим што је 1976. ограничено на 45 секунди, а прописано је да екипа може да држи лопту у свом поседу само 35 секунди. Од тада се много тога променило, па и то да **в.** више није искључиво спорт за мушкарце. Жене учествују на светским првенствима од Мадрида 1986, а на олимпијским играма од Сиднеја 2000.
На територији данашње Србије **в.** се до I светског рата играо само у оним њеним деловима који су тада припадали Мађарској, те није изненађујуће што је први шампион Краљевине СХС 1921. био *Сомборски спорт клуб*. То је уједно било и прво државно првенство у нашој земљи (фудбалско првенство почело је 1923). **В.** је био део програма шампионата у спортовима на води, а до 1968. организационо је припадао Пливачком савезу Југославије. После *Сомборског спортског клуба* (првак још 1922. и 1924), који је увео ватерполо 1907, шампиони су били клубови са приморја све до 1962. када је загребачка *Младост* прекинула њихову владавину, а 1963. се и *Партизан*, као први послератни клуб из Србије, уписао међу прваке. Исте сезоне освојио је и Куп шампиона, који је баш тада основан, а пехар победнику додељивао је београдски лист *Спорт*.
Између два рата од клубова из Србије у такмичења су се укључивали *Брђанин* и *Боб* из Београда, а основан је и *Север*, такође у престоници, чији су се оснивачи надали да ће једног дана бити ривал дубровачком *Југу*, пре рата убедљиво најуспешнијем југословенском клубу (освојио је, између осталог, и пехар београдског листа *Политика*, намењен екипи која је три пута узастопце шампион, а *Југ* је 1925–1937. непрекидно био први). Прву утакмицу наша репрезентација одиграла је 1927. на Свесловенском првенству у Београду код „Шест топола" на Сави и победила Пољску са 8:0. То такмичење уједно је била и провера за учешће на ЕП у Торину. Прву медаљу (бронзана) Југославија је освојила на ЕП у Бечу 1950. и од тада готово да нема великог такмичења на којем није била међу најуспешнијима. До распада СФРЈ репрезентација је освојила све највредније медаље: олимпијски победник 1968. у Мексику, 1984. у Лос Анђелесу и 1988. у Сеулу; светски првак 1986. у Мадриду и 1991. у Перту и европски шампион 1991. у Атини. С успесима је наставила и као СЦГ: светски првак 2005. у Монтреалу, европски првак 2001. у Будимпешти, 2003. у Крању и 2006. у Београду, олимпијски вицешампион 2004. у Атини, а тим путем иде и Србија: светски првак 2009. у Риму, европски првак 2012. у Ајндховену, трећа на ОИ 2008. у Пекингу и на ОИ 2012. у Лондону. *Партизан* је чак шест пута освојио Куп европских шампиона, а 2011. и Евролигу. Поред тога освојио је и Куп победника купова и Куп Европске пливачке федерације (ЛЕН). Шампион Европе био је и *Бечеј* 2000. Међу клубовима који су 2012. покренули оснивање европске Суперлиге чак су три из Србије: *Партизан*, *Војводина* и *Црвена звезда*. Од ватерполиста из Србије и српских клубова многи су постали светски асови: М. Мушкатировић, М. Сандић, М. Јанковић, Б. Чуквас, Ђ. Перишић, У. Маровић, Р. Рудић, С. Беламарић, Д. Андрић, М. Кривокапић, И. Милановић, А. Шоштар, В. Вујасиновић, Д. Савић, А. Шапић, Д. Икодиновић, В. Удовичић, С. Соро, Ф. Филиповић, А. Прлаиновић и др.
ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1977; *Билтен Ватерполо савеза Југославије*, 1983–1986.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТИКАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ
**ВАТИКАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ.** Ватикан (Città del Vaticano) je политички и духовни центар светског католичанства. Ограђен зидинама, обухвата простор од 72 ха, испуњен велелепним црквама, здањима, музејима и зградама од велике уметничке вредности. Три гробља са ватиканским вртовима и фонтанама допуњавају унутрашњост зидина. Ватиканска палата, састављена од више грађевина и 1.400 одаја, саграђена је, највећим делом, у време ренесансе. У Ватикану стално живи мали број становника, мада његовим улицама, трговима, црквама и музејима пролазе милиони људи. На том простору нема хотела, ресторана, позоришта, болница и школа. Постоји затвор, махом празан. Ватикан штампа новине и часописе, одржава радио-станицу, има банке и новчане институције, посебне универзитете. Иако је службени језик латински, његови житељи се углавном служе италијанским. Ватиканску химну компоновао је Шарл Гуно. Ватикан кује свој новац, али се служи италијанским, односно европским. Има посебну поштанску службу и штампа поштанске марке. На челу Ватикана налази се папа, тј. римски бискуп са титулом Pontifex Maximus. Он је доскора, по правилу, био Италијан. Папа је апсолутиста, а његови прерогативи у питањима организације, доктрине вере и дисциплине су неограничени. За своје поступке не одговара никоме, а у његовим рукама налазе се сви атрибути власти – извршне, законодавне и судске. Под његовим духовним, а често и политичким надзором налази се готово милијарда католика широм света. Његове одлуке у погледу доктрине вере су коначне, а титуле, службене и приватне, импресивне. Будући апсолутиста, с њим се не може лако разговарати. Ипак, свет га може често видети. Након припајања Рима краљевини Италији, папа Пије IX (1846–1878), проглашава добровољно заточеништво (1870). Његова изолација траје до потписивања Латеранског уговора са Краљевином Италијом 1929. Ватикан одржава дипломатске односе са 176 независних држава, учествује у раду међународних организација и настоји да игра значајну улогу у светској политици.
Пропаст Византије (1453) и пад Деспотовине (1459) излажу вернике и свештенство Пећке патријаршије унијаћењу. Сабор у Тренту (1545–1563) проглашава за циљ укључење „шизматика" на европском југоистоку у римокатоличку веру. Ту политику предводе римски понтифекси од XVI до XX в. Папа Пије V (1566–1572), шаље мисионаре у балканске земље. Продор на исток почиње из Далмације (Дубровник, Котор), а мисионари стижу у Србију, Босну, Бугарску, Срем, Банат, Барању. Папа Климент VIII (1592–1605) настоји да за унију приволи пећког патријарха Јована. То чини преко Томе, надбискупа барског. Рад на унијаћењу наставља папа Павле V (1602–1621) уз подршку надвојводе Фердинанда хабзбуршког. Стварање Конгрегације за пропаганду вере (1622) појачава рад на унијаћењу. Папа Гргур V (1621–1623) подстиче мисионарски рад и захтева да мисионари познају српски језик. Отвара се Илирски колегијум за школовање свештеника из Далмације, Србије, Босне, Македоније, Бугарске. Штампају се црквено-обредне књиге на словенском језику. Ратови између Аустрије и Турске успоравају мисионарске делатности, посебно међу Србима у Војној крајини. Избијају чести сукоби између фрањеваца и језуита по питањима надлежности. У циљу приближавања верницима, мисионарима се дозвољава да служе службу по православном обреду који се не сме омаловажавати. У жељи да остваре своје намере, папе преговарају и новчано помажу поједине патријархе (Пајсије). Поједини епископи (унијат Павле Зорчић) заклињу се на верност римској цркви и одбијају покорност пећком патријарху. Од средине XVII в., рад на унијаћењу обавља се преко школа и у настојањима да се православна хијерархија приволи да прихвати унију. За време патријарха Арсенија III (1683–1706) настављају се притисци који воде ка унијаћењу. У томе Ватикан ужива подршку цара Леополда I и угарске католичке хијерархије. Сарадња патријарха и свештенства са ћесарском војском у рату (1683–1699) доводи од исељавања српског народа са Косова и преласка у Угарску. Леополд I гарантује црквену аутономију и патријархову јурисдикцију над Србима (1690). То право оспорава кардинал Леополд Колонић, примас Угарске, којем Ватикан поверава надлежност за унијаћење. Леополд I и Колонић занемарују царске привилегије дате Србима и ограничавају патријархове надлежности, а овај се жали цару Петру I. Устанак Ракоција наводи цара Јозефа I да потврди српске привилегије (1706). Унијаћење се наставља и током XVIII в. Хрватски сталежи захтевају (1764) да се разбије црквено-народна организација и укину права Срба; изражавају страх да ће шизматици угрозити католичку веру, али Марија Терезија (1740–1780) одбија тај захтев.
Папа Пије IX (1846–1878) подстиче рад на унији стварањем „Друштва за унију свих хришћана Истока" и упућивањем енциклика епископима и свештенству. Митрополит српски Петар одбацује папски позив. Ђаковачки бискуп, Ј. Ј. Штросмајер добија овлашћење да брине о католицима у Кнежевини Србији (1851). Штросмајер сматра да је католичанство једина права вера и да је православље шизма. Његовим деловањем у Србији јурисдикција над балканским католицима прелази са Турске на Аустрију. То јој дозвољава да утиче на развој Србије и обавља прозелитске делатности. Закон из 1853. регулише положај католика у Србији, чији је број занемарљиво мали, а чије одредбе Штросмајер оштро критикује. У Београду се граде католичка црква, школа и жупски дом. Устав од 1869. одређује положај сваке вере и забрањује прозелитски рад у Србији. Штросмајер предлаже закључење конкордата са зајемченом слободом вероисповести и обреда католицима у Србији. Српска влада одбацује предлог. Штросмајер настоји да се у Београду обнови бискупија (1887), што влада не прихвата. Ватикан поново покреће питање конкордата (1898), али предлог бива одбијен.
Током XX в. Ватикан се налазио у сталном сукобу са Србима и Србијом, а доживљавао је национализам и социјализам као опасност по католичку цркву, њено учење и ширење. Иступао је као бранилац постојећег политичког и друштвеног поретка, те се противио стварању националних држава и друштвеним променама. Став према Србији се не мења: Ватикан не одобрава ослањање Србије на Русију, подржава анексију БиХ, осуђује њено територијално ширење (Косово, Македонија), а то доживљава као претњу Аустроугарској. Папа Пије X (1903–1914) Србе назива „варварима" и подстиче Аустроугарску да се обрачуна с њима. Закључује конкордат (1914) са Србијом који због рата не ступа на снагу. У јулској кризи 1914. залаже се за „ограничени" рат против Србије и подстиче њено уништење. Противи се уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца и залаже за очување Аустроугарске. Ватикан међу последњима признаје постојање Краљевине СХС и подржава италијанске претензије против ње. Настоји да осигура положај Католичке цркве у њој закључењем конкордата (1922, 1924, 1932, 1937). Ватикан и Католичка црква подржавају хрватски национализам и сепаратизам. Поздрављају распад Краљевине Југославије 1941. и подржавају Независну Државу Хрватску. Иако упознат са геноцидним радњама усташке власти, Ватикан их прећуткује. Подржава настојања да се НДХ очува као независна држава (1944). После рата крије водеће усташе и омогућава им одлазак у друге земље. Улази у оштар сукоб са комунистичким властима, иако то Јосип Броз не жели. Он тражи сарадњу са Црквом, што она одбија. То доводи до отвореног сукоба и осуде надбискупа загребачког Алојзија Степинца. Ватикан и Католичка црква настоје да сарађују са Српском православном црквом у борби против режима. Папа Пије XII (1938–1958), представник хладноратовских схватања, не успева да оствари своје намере. Крајем 1951. Ватикан и СФРЈ прекидају дипломатске односе. Папе Јован XXIII и Павле VI раде на смиривању сукоба. Након II ватиканског сабора (1962–1965) долази до нормализације односа са СФРЈ. Јосип Броз и Павле VI размењују писма; Мика Шпиљак посећује Ватикан (1967); кардинал Тисеран долази у Југославију (1968); обнова односа између Ватикана и Југославије (1970) доводи до посете Јосипа Броза Павлу VI (март 1971). Такву политику прекида папа Јован Павле II (1978–2005), упорни борац против комунизма. Он подржава реформистичке покрете у комунистичким земљама; често посећује земље Источне Европе и подстиче распад СССР. Јован Павле II одобрава сепаратистичке тежње Хрвата и Словенаца, у чему добија подршку католичке хијерархије. Папа прима Фрању Туђмана (25. V 1991) којем надбискуп загребачки Кухарић пружа подршку. Ватикан први признаје нове државе – Хрватску и Словенију. Јован Павле II подстиче председника Била Клинтона на агресију против СР Југославије и бомбардовање њених градова.
Драгољуб Живојиновић
После државног осамостаљења Словеније и Хрватске, однос Свете Столице према политичким процесима на простору бивше Југославије постаје уздржанији и уравнотеженији, јер је Ватикан остварио своје главне непосредне циљеве. Неповољан пoложај католика у БиХ, зазирање од ширења ислама и настојање да се унапреди екуменски дијалог с православним црквама, један од приоритета понтификата Јована Павла II и Бенедикта XVI (2005–2013), утичу на извесно унапређивање ватиканско-српских односа. Света Столица не признаје независност Косова, а долази и до неколико како међудржавних сусрета на највишем тако и међуцрквених сусрета на високом нивоу. Формално, билатерални односи и даље почивају на Протоколу о сарадњи између СФРЈ и Ватикана (1966).
Дарко Танасковић
После раскола 1054. Рим настоји да се прошири на исток, па и на српски етнички простор почевши од Далмације па све до Тимока. Католичка црква је простор Балкана, па и простор на којем живе Срби схватала као мисионарско подручје. Већ крајем XVI в. почиње унијаћење Срба у Далмацији, Хрватској и Славонији при чему су млетачке власти дозвољавале кршење елементарних људских права одузимањем православних цркава, забраном рада и протеривањем српских свештеника и епископа. Римокатоличка акција насилног унијаћења сузбијена је у Далмацији тек у време Наполеонове владавине, али је под аустријском влашћу поново настављена иако није имала неког нарочитог успеха. Даљи рад покатоличавања настављен је перфидније преко Срба католичке вере што је трајало све до наших дана, па чак и у време комунизма.
Ватикан је са Црном Гором склопио 1886. конкордат којим је дозвољена употреба глагољице у Барској надбискупији. Први Евхаристијски конгрес у Хрватској 1900. померио је границе хрватског етничког простора са Врбаса на Дрину. Србија је склопила конкордат 1914, али он није ратификован због избијања I светског рата. Покушај 1935. такође није успео јер је због отпора Српске црквe и народа морао да буде напуштен и на крају повучен. Конкордатом је било предвиђено право римокатолика на прозелитизам, а деца из мешовитих бракова крштавана су искључиво у римокатоличкој цркви. Надбискуп Алојзије Степинац ујединио је огранке световне организације „Чиста католичка акција" којом је напуштена ранија толеранција према југословенској држави и захтевана примена „револуционарних метода" усташког покрета Анте Павелића. То је послужило као идејна основа и морално оправдање за геноцид над српским народом извршеним у II светском рату (1941–1944) и током распада СФРЈ (1990–1995).
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, *Magnum crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској*, Зг 1948; Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; R. A. Graham, *Vatican Diplomacy*, Princeton 1959; Lo Bello Nino, *The Vatican Empire*, New York 1968; В. Цврље, *Ватикан у сувременом свијету*, Зг 1980; J.-B. d`Onorio, *Le Pope et le Gouverment de l`Eglise*, Paris 1992; Д. Живојиновић, *Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958*, Бг 1994; *Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920*, Бг 1995; T. J. Reese, *Inside the Vatican: The Politics and Organization of the Catholic Church*, Cambridge 1996.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТИН
**ВАТИН**, село 10 км северно од Вршца, у близини границе са Румунијом, формирано на пешчаном спруду у близини ушћа реке Моравице у мочвару Велики рит. Археолошки локалитет, по којем је добила име ватинска култура, откривен је приликом експлоатације песка, а налази, претежно керамика, стижу у Градски музеј у Вршцу, али такође и у музеје у Темишвару, Сегедину и Будимпешти, те многе приватне збирке. Феликс Милекер, кустос Вршачког музеја, предузео је 1893. прва ископавања источно од села, на потезу Бела Бара, и до 1905. организовао преко 20 археолошких кампања, контролишући истовремено радове на експлоатацији песка, којом је уништен добар део археолошког налазишта. Мања заштитна истраживања обављена су 50-их година XX в., а 2010. Градски музеј Вршац започиње мултидисциплинарна истраживања на ширем подручју села **В**. Археолошки локалитет у **В.**, на основу садашњег степена истражености, припада типу комплексних археолошких налазишта с израженом хоризонталном стратиграфијом, при чему се насеља и некрополе различитих периода често преклапају. Најстарији налази откривени су на простору северно од села, на ободу лесне терасе, где је недавно откривено неолитско насеље, које припада млађој винчанској групи. На простору самог села и источно, на потезу Бела Бара, најранији покретни налази везују се за енеолитски период. Овом периоду условно се може приписати и велика земљана хумка – тумул, пречника 40 м и висине око 6 м, који се налази на десној обали Моравице, уз железничку пругу. Најзначајнији и свакако најбогатији археолошки хоризонти на овом локалитету припадају бронзаном добу, пре свега керамика са специфичним облицима посуда и начином украшавања, на основу које је издвојена ватинска култура између два светска рата. Поред ватинске керамике, знатан део материјала из бронзаног доба може се приписати групи Корнешти–Црвенка, чији однос са ватинском културом још увек није јасно дефинисан. У оквиру самог насеља, без јасног разграничења, али на широј територији, констатоване су две некрополе средњег и позног бронзаног доба, које се могу приписати дубовачко-жутобрдској и белегишкој културној групи. Упркос доста сумарним подацима које је оставио о насељу бронзаног доба, Милекер наводи да је само на једном делу локалитета открио остатке 150 кућа и око 50 огњишта. Током истраживања на локалитету Бела Бара Милекер констатује и неколико гробова млађег гвозденог доба, као и сарматско насеље. Некропола из истог периода, која се може повезати с овим насељем, лоцирана је у југозападном делу села.
ЛИТЕРАТУРА: В. Milleker, *A Vattinai östelep*, Temesvár 1905; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек – збирке металног доба", у: *Градски музеј Вршац 1882-2002*, Вш 2002; Д. Б. Јовановић, „Vatin – Bela Вara", *Proceedings of the regional conference „Research, preservation and presentation of Banat Heritage: Current State and Long Term Strategy"*, Вш 2012.
Драган Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТИНСКА КУЛТУРА
**ВАТИНСКА КУЛТУРА** (Ватинска група), названа по локалитету Ватин код Вршца, карактеристична по богато украшеним пехарима са две дршке. Као једна од сложених појава у бронзаном добу Србије, била је распрострањена у Банату (налазишта Ватин, Вршац, Жидовар, Омољица), јужној Бачкој (Попов салаш, Феудвар), Срему (Гомолава) и већем делу Србије (Љуљаци, Винча, Добрача, Мојсиње). Недостатак стратиграфски јасних података са ископавања унео је извесне недоумице у досадашњем проучавању **в. к.**, пре свега у погледу њене релативне и апсолутне хронологије. Први је **в. к.** одредио Миодраг Грбић, са две фазе, ватинском и вршачком, датујући је у средње бронзано доба, док је нешто касније, на основу нових истраживања, Милутин Гарашанин извршио поделу на три фазе: Ватин 1 или панчевачко-омољичка фаза (крај раног и почетак средњег бронзаног доба), Ватин 2 или ватинско-вршачка фаза (средње бронзано доба) и Ватин 3 или фаза Белегиш–Иланџа (крај средњег и почетак касног бронзаног доба). Никола Тасић је фазе Ватин 1 и Ватин 2 датовао у рано бронзано доба док је одбацио могућност да фаза Белегиш–Иланџа припада **в. к.**, с обзиром на њену повезаност и истовременост са културом поља с урнама. Постоје и мишљења да је омољичка фаза млађа од вршачке и да представља у суштини само керамичку стилску фазу. С друге стране М. Грбић, а пре свега Миленко Богдановић, утврдили су на основу налаза из Србије постојање једне протоватинске фазе с пехарима са две дршке без украса, чије порекло треба тражити у западној Србији на енеолитским основама при чему су утицаји са југа свакако имали видну улогу. Са сигурношћу се може рећи да постоје јасно изражене три фазе **в. к.**, једна рана, тзв. протоватинска, која припада раном бронзаном добу, друга класична, коју би требало ставити у крај раног и почетак средњег бронзаног доба, и трећа, касна, која припада развијеном средњем бронзаном добу, где се ватински елементи расплињују и мешају са новим културним појавама, културом гробних хумки, белегишком, дубовачко-жутобрдском и параћинском групом а која је свакако старија од културе поља с урнама.
Ватинска насеља су била смештена на обалама река и на брежуљцима. Стамбени објекти су могли бити полуземунице и надземне куће са темељима од камена и горњом дрвеном конструкцијом. О погребном ритуалу има мало података, покојници су највероватније спаљивани са оделом и накитом и њихови остаци су полагани у урну. Главно обележје **в. к.** је керамика. Основни облик је оштро профилисани пехар са једном или две дршке, које надвисују обод. Дршке су полумесечасто профилисане (*ansa lunata*) или са рожастим украсима на горњем делу (*ansa cornuta*). Јављају се такође трбушасте амфоре са ниским вратом и поклопцима, двојни судови и плитке посуде. Посебну групу чине зооморфне вазе, најчешће у облику свиња и птица. Украшавање посуда, карактеристично за класичну и позну фазу, извођено је канеловањем и урезивањем геометријских мотива (снопови линија, кружићи, волуте, спирале), распоређених у хоризонталне траке. Бројни предмети од кости (дршке алатки, шила, коњска опрема) и различити украсни предмети богато су украшени. Правилност орнаментике и употреба неке врсте шестара у изради кругова и спирала указује на додире с егејским светом. Бронзани, ређе златни, предмети нису бројни и показују повезаност са средњом Европом: пљоснате секире, троугаони бодежи, украсне игле, наруквице, прстење, лунуласти привесци, дугмад, аплике итд.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, „Праисториско доба Војводине", у: *Војводина*, I, Бг 1939; „Постанак ватинске грнчарије", *Старинар*, 1956–1957, 7–8; М. Гарашанин, „Ватинска група", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, *Бронзано доба*, Сар. 1983; Н. Тасић, „Die Vatin Kultur", у: *Kulturen der Frühbronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans*, Бг 1984; М. Богдановић, *Љуљаци, насеље протоватинске и ватинске културе*, Краг. 1986; B. Hänsel, P. Medović, „Zur Stellung der bronzezeitlichen Pančevo–Omoljica--Stils innerhalb der Keramikentwicklung der Vattina-Kultur", *Старинар*, 1989–1990 (1991), 40–41; М. Стојић, „Lieux de trouvaille de la céramique de type Vatin en Serbie au sud de la Sava et du Danube", у: *Die Kulturen der Bronzezeit in dem Gebiet des Eisernen Tores*, Bukarest 1998.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТОПЕД
**ВАТОПЕД**, манастир у малом заливу на североисточној обали Атона с којим су Срби имали јаче и трајније везе у односу на остале светогорске манастире. Основао га је пре 985. Никола, властелин из Једрена, и био његов први игуман. Легенда приписује оснивање још двојици властелина из Једрена, такође игуманима **В.** – Атанасију (1020–1048) и Антонију (1142). Манастир се, захваљујући окупљању великог броја монаха пореклом из аристократских породица Једрена, брзо приближио врху атонске хијерархије. Његов игуман, као и игуман Ивирона, имао је право да долази у Кареју са четворицом послушника, док је игуман Велике Лавре долазио са шест, а сви остали игумани само са по једним пратиоцем. Због многољудности **В.** је, попут Велике Лавре, Ивирона и манастира Амалфићана, имао право да располаже бродом велике носивости, што је осталим манастирима било забрањено. Да би се монасима, чији се број непрестано повећавао, обезбедило снабдевање хлебом, **В.** је могао имати најпре један пар, а од средине XI в. два пара волова. Према Мономаховом типику (1045) игуман Ватопеда је, у хијерархији светогорских установа, први пут имао место испред ивирског, тј. одмах после игумана Лавре. Потом су се игумани Ивирона и Ватопеда често смењивали на том положају, да би се ватопедски у XIV в. на њему учврстио.
Поред годишње новчане помоћи коју су му цареви (почевши са Константином Мономахом, 1042–1055) редовно давали, као манастир аристократских породица Једрена **В.** је доживљавао свој успон истовремено с уздизањем поменутих породица. Стога не изненађује да су српски монаси Симеон и Сава, пре него што ће основати свој манастир Хиландар (1198), извесно време провели у **В**. Поред скупоцених дарова које су му приложили, српски монаси су предузели и значајне градитељске радове – изградња два параклиса у манастирском зиду и трећег у пиргу Светог Преображења, покривање главне манастирске цркве оловним уместо каменим плочама, прилагање **В.** обновљеног манастира Св. Симеона Богопримца у Просфори итд. Због свега што је учинио за манастир, Сава је добио почасни назив другог ктитора. Доброчинства Симеона и Саве остала су трајно у сећању његових монаха. Цар Душан их спомиње у хрисовуљама којима је, маја 1346. и априла 1348, потврдио **В.** старе и даровао нове поседе. И Душанова властела је показала дарежљивост према **В**. После двадесетак година, за време деспота Угљеше, Срби су поново стекли значајно место у **В**. Деспот је унутар манастира подигао параклис Светих бесребреника, вероватно 1363–1364. када је у Серу харала епидемија куге, која је погодила и његову породицу. Осим тога, Угљеша је у три маха (1369–1371) даривао **В.** (последњи пут у пролеће 1371).
Промене власти над Светом Гором после Маричке битке – византијске, потом турске од 1387. и опет византијске од 1402. до коначног потчињавања Турцима 1423 – постепено су ограничавале економске могућности **В.**, као и других атонских манастира, тако да је живот монаха постајао све тежи. Стога је значајна помоћ коју су му упућивали српски деспоти, на захтев монаха који су долазили на њихов двор. Деспот Стефан Лазаревић је јула 1417. даровао 60 л сребра од царине у Новом Брду, које је **В.** требало да прима два пута годишње, и село Копривницу у подручју тога града. Деспот Ђурађ Бранковић, наследник Стефана Лазаревића, потврдио је даровања свога претходника 1427/28. Значајно је прилагање које је **В.** учинио велики челник Радич када га је игуман **В.** Теодор, дошавши у Србију марта 1432, позвао да постане братственик манастира. Радич није био усамљен случај. **В.** је продужио да живи и под турском влашћу, која је трајала скоро пет векова.
Мирјана Живојиновић
У **В.** се средином последње деценије XII в. замонашио Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и добио име Сава. Богати дарови који су у наредним годинама пристигли из Србије омогућили су велику обнову манастира у време игумана Теостирикта. До доласка Савиног оца из Студенице, монаха Симеона, 2. XI 1197, у **В.** су сазидане монашке келије, проширена и осликана трпезарија, а за бившег српског владара – и нарочита келија источно од олтара главне цркве, кроз чији је прозор пратио богослужења којима због старости није могао да присуствује. Из истог времена потиче данас најстарије фреско-сликарство главне манастирске цркве, делови епистила са иконостаса и олтарских преграда њених параклиса, као и оплата од емајла на највећој манастирској светињи, икони *Богородице Ватопедске*. У ризници **В.** чува се скупоцени путир са дискосом и звездицом, дар господара Јањине, деспота Томе Прељубовића (1382–1384). Свој пут до ватопедске ризнице нашле су и реликвије које су некада припадале српским црквама, попут Часног крста са ставротеком-реликвијаром браће Мусића из Нове Павлице, настали пре 1389, или слична ставротека непознатог дародавца из приближно истог времена, која је такође са српским натписима и која, поред осталих реликвија, садржи делић моштију краља Стефана. Према спорадичним вестима у **В.** се и касније срећу монаси из Србије. Тако је ватопедски инок Антоније на српски језик превео зборник Св. Јована Златоустог *Андрианти*, чији се препис, начињен 1473. руком Владислава Граматика у Матеичу на Скопској Црној гори, данас налази у Рилском манастиру.
Бојан Миљковић
ИЗВОРИ: W. Regel, Crusovboulla kai; gravmmata th¤" ejn tw'/ JAgivw/ \[Orei \[Aqw/ iJer" monh¤" tou' Batopedivou, СПб 1898; M. Lascaris, „Actes serbes de Vatopédi", Byzantinoslavica, 1935/1936, VI; J. Lefort и др. (ур.), *Actes de Vatopédi I--II des origines à 1376*, Paris 2001, 2006.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, „Фреске црквице св. Бесребрника деспота Јована Угљеше у Ватопеду и њихов значај за испитивање солунског порекла ресавског живописа", *ЗРВИ*, 1961, 7; Теодосије Хиландарац, *Живот светога Саве*, Бг 1973; С. К. Кисас, „Представа светог Саве Српског као ктитора манастира Ватопеда", *ЗЛУМС*, 1983, 19; *Стари српски записи и натписи*, III, Бг 1984; Д. Кораћ, „Света Гора под српском влашћу (1345–1371)", *ЗРВИ*, 1992, 31; Ierav megivsth monhv Batopedivou, Paravdosh – Istoriva – Tevcnh, A v– B v, vAgion vOro" 1996; Свети Сава, *Сабрана дела*, Бг 1998; М. Живојиновић, „Везе српских монаха и Ватопеда у време оснивања српског манастира Хиландара", Љ. Максимовић, „Српска власт и Света Гора према ватопедским хрисовуљама Стефана Душана", Р. Радић, „Манастир Ватопед и Србија у XV веку", у: *Трећа казивања о Светој Гори*, Бг 2000; А. Фотић, *Света Гора и Хиландар у Османском царству*, Бг 2000; Доментијан, *Житије светога Саве*, Бг 2001; Б. Тодић, „Српске уметничке старине у манастиру Ватопеду", у: *Четврта казивања о Светој Гори*, Бг 2005; Б. Миљковић, *Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТРА
**ВАТРА**, у народним веровањима оличење живота, симбол сунца, огњишта и куће. Због тога се у кући није смела угасити ни преко дана ни преко ноћи. Сматрало се да је огњиште средиште живота, па се због тога гашење **в.** на њему схватало као веома лош знак за породицу која ту живи. Заклетва огњиштем прихватана је као најсигурнији доказ. **В.** се у народним веровањима и обичајима придаје митолошки, магијски и религијски значај. Верује се да су све мрачне натприродне силе (утваре, вештице, караконџуле, ђаволи и друге немани) нераскидиво повезане са свим збивањима у човековом животу (рођење, свадба, погреб) и да се једино могу одагнати **в**. Ова својства **в.** је задржала и у хришћанским ритуалима, што најбоље потврђују веровања и обичаји који се одржавају у појединим пригодним (свадба, погреб, епидемије) и периодичним (Бадњи дан, Ивањдан) приликама. Народно обожавање **в.** исказује се и у култу сунца. Пригодне **в.** прате свадбени и погребни церемонијал. Повезане су и са појавом епидемија. У свадбеном церемонијалу **в.** има двоструку улогу. Једна улога је повезана са паљењем свећа, а друга са **в.** на огњишту. Њихов циљ је заштита од демона који су о свадби посебно насртљиви, уосталом као и о рођењу детета. Друга веома важна улога **в.** у свадбеном церемонијалу је повезана с огњиштем. Када невеста први пут ступа у нови дом, обавезна је да се поклони **в.** на огњишту, да му обиласком око њега ода пошту, да га целива и приношењем обредног дара укаже почаст прецима. На тај начин се невеста, обиласком око **в.** на огњишту, симболично сједињује са домаћим култом свог новог дома. Пригодне **в.** се пале и као заштита од епидемија. Периодичне **в.** се пале за Бадњи дан, Ивањдан и Петровдан. Око бадњака се окупља породица, а око ивањданских и петровданских **в.** читаво насеље. Бадњак се поштује тако да се изједначава са чланом породице. Пази се како гори и обредно се храни јелима која су члановима породице припремљена за бадњеданску вечеру. Прегоревање бадњака се такође, ради заштите од злих сила, оглашава пуцањем из ватреног оружја. Главни ивањдански и петровдански обичаји су паљење **в.** (лиле) који су се најдуже одржали у српским планинским и патријархалним областима. Нарочито је било уобичајено паљење ивањданских **в.** које су се до недавно одржале у својој пуној свежини на читавој старовлашкој територији. Уочи Петровдана чобани су обилазили торове са упаљеним лилама (буктињама од дрвене коре или смоле) узвикујући: „У пољу род, у кући плод!" Пламен кандила и свеће, као симбол **в.**, такође прати све битније догађаје у животу породичне заједнице. Међутим, у хришћанству пламеном свеће се одаје пажња Христу и поштује његов култ.
Жива **в.** се у целој Србији производила вештачким путем, трењем сувог дрвета о суво, претежно липово дрво, а све по строго утврђеном церемонијалу. Жива **в.** се „извијала" у одређени дан. То су, по правилу, радили мушкарци близанци или имењаци. Користила се у свим крајевима Србије једино у култне сврхе. Приписивана јој је посебна магијска и исцелитељска моћ. Веровало се да уништава демоне свих врста и штити од епидемија и разних болести. Сматрало се да пламен живе **в.** чисти душу и грех сваке врсте. Веровало се да се овом **в.** стока може осигурати од болести па су је због тога протеривали кроз нарочито прокопане тунеле на чијим је улазима и излазима горела **в**. Приликом изласка из тих тунела стоку су мазали угљевљем од живе **в.** или су угљевље стављали у воду коју су давали стоци да пије. Овај обичај, код Срба познат под именом воловска богомоља, ишчезао је после II светског рата. Последњи такав обред намењен заштити стоке, колико је познато, одржан је 1948. у тадашњем селу Мокри Луг у непосредној близини Београда.
ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, *Ватра у обичајима и животу српског народа*, Бг 1930; Б. Дробњаковић, *Етнологија народа Југославије*, Бг 1960; Т. Вукановић, *Срби на Косову*, I, Вр 1986; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1995; Т. Вукановић, *Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, VI век − почетак XX века*, Бг 2001.
П. Влаховић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТРОГАС
**ВАТРОГАС**, институт који је 1989. у Новом Саду основан као предузеће. У почетку пословни акценат стављен je на сервисирање противпожарних апарата, преглед хидрантских, громобранских и електричних инсталација и друге активности из области заштите од пожара. После проширења делатности пословима заштите на раду, развој **В.** су обележили послови планирања, пројектовања, инжењеринга и надзора инсталисања, као и увођење трећег сегмента заштите – заштита животне средине. Због повећаног обима активности предузеће 2000. прераста у Институт **В.**, који данас ради организован у три сектора заштите, има акредитовану лабораторију и секторе подршке. Заштитом се баве Сектор за безбедност и здравље на раду, Сектор за заштиту од пожара и Сектор за заштиту животне средине. Сектор за безбедност и здравље на раду се аналитички и свеобухватно бави активностима чији је основни циљ подизање нивоа безбедности и очување здравља запослених на радном месту, као и подизање свести запослених о значају ове области у свим привредним гранама. За обављање послова из ове области Сектор поседује лиценце Министарства рада и социјалне политике, на основу којих се обављају превентивни и периодични прегледи и испитивања опреме за рад и услова радне околине, врши процена ризика на радним местима, води прописана евиденција и израђују потребна нормативна акта. При Сектору постоји и едукативни центар са модерно опремљеном учионицом за оспособљавање запослених за безбедан и здрав рад, за рад с опасним материјама, за одржавање електричних инсталација и уређаја и руковање средствима унутрашњег транспорта, енергетским, компресорским и котловским постројењима, судовима под притиском и др. Сектор за заштиту од пожара има велик обим услуга: израда планова, правила и главног пројекта заштите од пожара, пројектовање, извођење радова/уградња и одржавање: система за аутоматско откривање, јављање и гашење пожара, система за аутоматску детекцију гаса, електричне, громобранске и хидрантске инсталације и уређаја израђених у противексплозијској заштити, као и основна обука и провера знања из области заштите од пожара. У сарадњи са Сектором производње обављају се производња сертификованих апарата за гашење пожара (у стандардним величинама: С-1, С-2, С-3, С-6, С-9 и С-50) и редовни сервис, преглед и провера исправности инсталација. Активности Сектора за заштиту животне средине обављају се са намером да се заштите здравље и живот људи, биљних и животињских врста, да се очувају равнотежа, квалитет екосистема и еколошка стабилност природе. Институт има бројне активности везане за: давање предлога мера за контролу квалитета ваздуха, воде, земљишта и отпада; мерење нивоа буке, теренска мерења изолације из области грађевинске акустике, мерење електромагнетног зрачења у животној средини, термовизијска испитивања система даљинског грејања, термоенергетске инсталације, електро-енергетских постројења и топлотне изолације зграда. Сектор израђује елаборате о процени опасности од хемијског удеса, студије о процени утицаја пројеката на животну средину, стручне оцене оптерећења животне средине, пројектно-техничку документацију и врши еколошку едукацију. Акредитована лабораторија прати рад сектора који брину о радној и животној средини вршећи физичка и хемијска испитивања на терену и у самој лабораторији применом стандардних и документованих метода, инструмената најновије генерације са адекватном софтверском подршком и савремених техника инструменталне анализе (GC/MS, AAS, SPF, NDIR, PID, TOC/TN анализа и др.). Испитивања радне околине обухватају мерење микроклиме, хемијских штетности (прашина, гасови, димови, испарења), физичких штетности (бука, хумане вибрације, NF/VF електромагнетно зрачење) и осветљености. Испитивања животне средине подразумевају контролу квалитета ваздуха (отпадни гас и амбијентални ваздух), воде (отпадне, површинске и подземне), земљишта и отпада. Лабораторија поседује сертификат о акредитацији лабораторије за испитивање према стандарду SRPS ISO/IEC 17025:2006 са око 150 параметара у обиму акредитације међу којима се издвајају органске материје: BTEXS, PAH, PCB, VOC и пестициди, као и неорганске материје у облику анјона (тешки метали) и катјона (сулфати, сулфиди, нитрати, нитрити, хлориди, флуориди, цијаниди и др.). Прегледи, испитивања, контроле и мерења раде се еталонираним инструментима, методологијама у складу са законским и подзаконским актима, као и различитим стандардима. Институт **В.** је успоставио и сертификовао Интегрисани систем менаџмента и све своје активности обавља у складу са захтевима стандарда SRPS ISO 9001:2008, SRPS ISO 14001:2005 и SRPS OHSAS 18001:2008.
ИЗВОР: Архива Института **В**.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТРОГАСТВО
**ВАТРОГАСТВО**, организована делатност у циљу спречавања и гашења пожара, те спасавања људи и материјалних добара у разним елементарним непогодама и другим несрећама. Први облици заштите и борбе против пожара настали су у старом Риму, где су организовани по угледу на војне легије, као служба ноћобдија за узбуњивање у случају опасности од пожара. У Душановом законику прописани су начини гашења и спречавања пожара, као и казне за њихово изазивање. У време турске власти српска раја је била самоорганизована у ноћобдије, сакаџије и бадаџије.
**Ватрогасна друштва** су добровољна удружења грађана за обављање ватрогасне службе. Упоредо с настајањем градова, усавршавање справа за гашење пожара водом условило је доношење мера заштите за спречавање и гашење пожара. По угледу на прву јавну ватрогасну јединицу у Единбургу у Шкотској 1824, настају сличне у Немачкој, Француској и Аустрији. Како оне стациониране у већим градовима нису биле довољне, идеја о формирању ватрогасног друштва (чете) остварује се 1846. у граду Дурлаху, на предлог градског инжењера Кристијана Хенгста. Веома брзо доказавши своју успешност у оближњем Карлсруeу, ова акција је одјекнула и у Немачкој и у целој западној Европи.
Најстарија ватрогасна друштва на територији данашње Србије основана су 1868. у Великом Бечкереку (Зрењанину), 1870. у Земуну, 1872. у Новом Саду и Панчеву, а потом у Кикинди, Суботици, Сомбору и Петроварадину. У Београду је 1881. основана и Добровољна пожарна чета Београд I, која је престала да постоји 1892, а обновљена је 1935. Њен почасни председник био је Стеван Магазиновић, министар у пензији, а командир инжењер Глиша Штајнлехнер. Седиште чете налазило се у централној улици Краља Петра. Заинтересовани грађани формирали су 1938. Добровољну ватрогасну чету Београд II, са седиштем у Крунској улици, која је покривала Душановац, Вождовац и шире подручје града. Председник је био пуковник Пахлић, а командири заповедници Иван Лицитар и Душан Кастел. Чланови чете користили су опрему за гашење пожара из депоа опреме за гашење професионалних ватрогасаца на Тргу код Велике пијаце у Београду (Студентски трг). Дојаву о пожару добијали су од осматрача у стакленој кућици на врху Капетан Мишиног здања, која је дуго била и највиша зграда у овом делу града. За обуку у пењачким вежбама изграђен је дрвени торањ на Дорћолу на данашњем Доњоградском булевару.
После I светског рата оснивају се бројна ватрогасна друштва у градовима и већим селима Србије. Модел за организацију преузет је од ватрогасних друштава из Војводине. Састав друштва чинили су оснивач, пожарници или ватрогасци (штрцари, пењачи, снабдевачи водом, заштитари и здравствена служба), музичари, помажући чланови или приложници и почасни чланови. Ватрогасна друштва била су устројена по типским правилима и имала су управни одбор друштва, штаб, пењачки и избављачки одео, барјактара и штабног трубача, штрцарски одео, водоноше, заштитачки одео и здравствену службу.
У Краљевини Србији до организованог уређења ватрогасних друштава долази доношењем Закона о организацији ватрогаства, који је 15. VII 1933. објављен Указом краља Југославије Александра Карађорђевића. До тада су у ватрогасној служби били устаљени називи, правила и команде из немачких правила. Талас формирања **в. д.** се наставља, па се она оснивају у Крагујевцу, Нишу, Неготину, Ужицу, Смедереву, Јагодини и среским местима. Новоформирана ватрогасна друштва била су и средишта многих културних и забавно-уметничких активности.
Старешинство Ватрогасног савеза Краљевине Југославије са седиштем у Београду формирано је 20. IX 1933. За старешину је постављен Радослав Георгијевић, а за генералног секретара Петар Лекић. У старешинству су били заступљени представници свих девет бановина и представник Ватрогасне жупе Управе града Београда. У Новом Саду значајан допринос оснивању и раду **в. д.** и разним културним и спортским активностима дао је Лаза Костић. Многи песници, музичари и уметници своје прве наступе имали су управо у ватрогасним домовима и на забавама.
Између два рата оснивају се бројна индустријско-заводска ватрогасна друштва од запослених стручних радника, намештеника и чуварске службе. Тако су основана индустријско-заводска ватрогасна друштва у Фабрици оружја у Крагујевцу, у „Икарусу" у Земуну, у Ветеринарском заводу у Земуну и у Заводу за израду новчаница и кованог новца у Топчидеру у Београду. Почетак напада на Југославију 6. IV 1941. била је провера оспособљености за одбрану од пожара. У градовима и насељима у којима су обуке извршене, нарочито у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, становништво се сналазило у пружању прве помоћи и гашењу пожара, највећом заслугом припадника ватрогасних друштава. Слом државе донео је промене у њиховом раду; у већини градова и насеља она су наставила рад, а основана су и нека нова (Обреновац, Батајница). При многима су организовани центри за пружање помоћи избеглицама протераним из својих домова, центри за прикупљање намирница и других потрепштина за војнике у немачком заробљеништву.
По ослобођењу, многи ватрогасни домови били су зборна места за окупљање грађана за ватрогасне акције и обнову порушених објеката. Управо ове активности допринеле су снажном замаху оснивању нових ватрогасних друштава. Савез добровољних ватрогасних друштава НР Србије основан је 10. IX 1950. у Београду. За начелника и потпредседника биране су истакнуте личности из политичког живота земље. Југословенска ватрогасна делегација, углавном састављена од чланова из Србије, била је значајан фактор оживљавања Међународне ватрогасне организације за превентивну и репресивну заштиту од пожара.
Данас ватрогасна друштва све више губе свој некадашњи значај. Због престанка рада индустријских предузећа многе ватрогасне јединице прекинуле су свој рад. Локалне заједнице немају потребна средства за подмиривање основних трошкова опстанка ватрогасне службе. Техничка опрема је углавном застарела и не испуњава стандардне услове. Ватрогасна друштва се баве и пословима техничког одржавања опреме за гашење и пружања услуга у противпожарној заштити. Потенцијал добровољног ватрогаства опстао је у сфери спасавања и интервенција у санирању последица саобраћајних удеса, одрона, поплава и пожара на отвореном простору – шума и усева.
Ђорђе Г. Аћимовић
**Професионалне ватрогасне јединице** су ватрогасно-спасилачке јединице у саставу Управе за ватрогасно-спасилачке јединице Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије, ватрогасне јединице Министарства одбране и Војске Србије, ватрогасне јединице локалне самоуправе и ватрогасне јединице правних лица сврстаних у прву категорију угрожености од пожара. Оснивање ватрогасно-спасилачких јединица регулисано је Законом о заштити од пожара. Овим прописом је уређено када и у којим случајевима се мора основати ватрогасно-спасилачка јединица способна за гашење пожара, спасавање људи и имовине и за учешће у отклањању последица елементарних непогода и других несрећа.
Значајнија пажња организованој заштити од пожара у Европи се посвећује тек у периоду од XI до XVII в. У Енглеској се, након великог пожара у Лондону (1666), оснивају осигуравајуће компаније које преузимају на себе формирање ватрогасних јединица. Заштита од пожара је ушла у делокруг државе 1865. када су ватрогасне бригаде осигуравајућих друштава постале саставни део Лондонске Метрополитен ватрогасне бригаде, за чије су деловање стандарди успостављени 1830. у Единбургу, у Шкотској. На истоку Европе, прва законом дефинисана правила у области заштите од пожара донета су у Русији у XVII в. и обухватала су све поступке -- од начина сигнализације, преко гашења до мера за санкционисање. У Северној Америци прва законска регулатива из области заштите од пожара се појавила после великог пожара у Бостону 1631.
Као и у другим европским државама, и у Србији дуго није било организоване заштите од пожара. У средњовековној Србији, у Законику цара Душана налазиле су се извесне одредбе које се односе на гашење пожара од стране зависног сељаштва, али све до средине XIX в. није било већих организација ватрогасних служби. Како ватрена стихија није штедела ни наше градове, градске власти су издавале прописе којима су се обавезивали грађани и поједина удружења (цехови) да у случају пожара неизоставно изађу на место несреће са одговарајућим алатом, запрегама и справама за гашење ватре. На иницијативу већег дела грађанског слоја, готово у свим већим насељима, долази до формирања ватрогасних јединица организованих на добровољној бази.
У Новом Саду је још 1769. донет нацрт пожарних прописа од стране мађарског Намесничког већа, а 1788. Противпожарна наредба (цар Јозеф II). У кнежевини Србији издата је 1834. Уредба о заштити против пожара (књаз Милош). У овој Уредби су стриктно били одређени задаци полиције града Београда, која је морала поред осталих задатака да се „стара и о ватри, односно да контролише да се сваког месеца оџаци чисте, да се на више места у чаршији у кацама вода налази, затим секире, канџе, мердевине да су у приправности како би се опасност од ватре брже угушила и како би што мању штету проузроковала".
За разлику од европских, у нашим градовима нешто касније сазрева идеја о образовању добровољних ватрогасних друштава. На иницијативу грађана, и то претежно оног сиромашног слоја, који су највише бивали погођени последицама ватрене стихије, потекла је хумана идеја о формирању добровољних ватрогасних друштава.
Након формирања добровољних ватрогасних јединица, у другој половини XIX в., а услед убрзане урбанизације и индустријализације и све веће потребе заштите људи и имовине, оснивају се и професионални ватрогасни одреди. Прва правно уређена ватрогасна чета професионалног карактера основана је у Београду 1885. Тек после I светског рата овакве јединице добијају Нови Сад, Суботица и Ниш.
Почетком ХХ в. осећао се велик напредак у области ватрогасне делатности. Све се већа пажња посвећивала како организацији, тако и оспособљавању људства и увођењу модерних справа и алата. Број чланова се све више повећавао и у професионалним и добровољним ватрогасним јединицама. Увођењем специјалних кола са коњском вучом, која су коришћена за превоз самих ватрогасаца и њихове опреме, много се добило у брзини изласка на место пожара. Тридесетих година прошлог века у ватрогасна средства се убрајају и аутомобили. Коњске запреге су код нас потиснуте као превозно средство тек после II светског рата.
Значајан корак у ватрогасној делатности начињен је доношењем Закона о организацији ватрогаства 1933, када су интегрисане све ватрогасне организације. Подела ватрогасних организација се подударала са поделом по бановинама. Врховни форум је био Ватрогасни савез, у чијем саставу су биле ватрогасне организације: добровољне (индустријске и заводске), обавезне и званичне – професионалне. Добровољне, званичне и обавезне ватрогасне чете су по законским одредбама потпадале под јавне ватрогасне јединице, док су индустријске и заводске чете сматране приватним творевинама.
Након II светског рата, МУП доноси два акта (Упут за организовање ватрогасне службе и Упут за спровођење пожарно-превентивних мера, мера предохране за заштиту од пожара и савремени начин гашења), којима се констатује да Ватрогасни савез Југославије више не постоји. Сву имовину Савеза преузима МУП и постаје иницијатор оснивања државних и добровољних ватрогасних јединица. Државне ватрогасне јединице оснивају се у свим градовима, са људством из редова Народне милиције. За разлику од Добровољне ватрогасне милиције, у Државној ватрогасној милицији су били плаћени ватрогасци, који су службу обављали у две смене. Градови са мање од 30.000 становника имали су највише пет професионалних ватрогасаца. Професионалне ватрогасне јединице основане су у: Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Суботици, Шапцу... Од 1953. припадници Државне ватрогасне милиције, имали су бенифициран радни стаж, право на униформу, напредовање у служби и друге погодности. Законским решењем из 1956. сва насељена места са преко 15.000 људи треба да имају професионалну ватрогасну јединицу, а од 1982. сва седишта општина и места преко 10.000 становника.
Реорганизацијом државне управе, предвиђено је образовање професионалних ватрогасних јединица у делокругу народних одбора градова и градских општина. Професионалне ватрогасне чете постају Општинске ватрогасне бригаде. Поред тога, по одобрењу МУП-а Србије формирају се Индустријске заводске чете и то у сваком предузећу и заводу, важном за привреду. Ове јединице су претеча данашњих професионалних јединица у индустрији. Долази до кадровског јачања и унапређења техничке опремљености. Након 1982. Министарство унутрашњих послова РС преузима све територијалне ватрогасне јединице у Републици, а 2006. године формиран је Сектор за заштиту и спасавање чији су саставни део све територијалне професионалне ватрогасне јединице у Србији.
Мирјана Лабан
ИЗВОРИ: *Извештаји о раду Ватрогасног савеза Србије*; Ђ. Г. Аћимовић, *Реферати, скрипта за саветовања*, 1970–2012.
ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, *Историја развоја ватрогаства*, Бг 1965; В. Вуковић, *Улога и значај ватрогаства у систему заштите, друштвено вредновање активности добровољног ватрогаства*, Зборник радова, Н. Сад 1976; В. Аћимовић, „Развој ватрогасне делатности у Југославији", *Противпожарна заштита*, 1977, 17, 10; И. Јововић, *Развој, организација и нормативно уређивање заштите од пожара*, Бг 1981; Д. Млађан, „Заштита од пожара кроз историју", *Заштита рада*, Бг 2004; Група аутора, *Историја професионалне службе заштите од пожара у Београду 1964–2004*, Бг 2004; С. Пурић, М. Благојевић, Ж. Јанковић, *Историјски развој опреме за заштиту од пожара*, Зборник радова, Н. Сад, 2004; В. Миланко, *Управљање ризиком од појаве пожара*, докторска дисертација, Привредна академија, Факултет за менаџмент, Н. Сад 2006; К. Ковачевић, *Сага о шабачким ватрогасцима*, Шабац 2007; С. Mаџаревић, *Хроника ватрогаства Крагујевца 1887–2007*, Кг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТРОСПРЕМ
**ВАТРОСПРЕМ**, фабрика основана 1949. у Београду. Једино је предузеће у Србији које има лиценцу и атесте за производњу и сервисирање комплетног програма противпожарне опреме. „**В.** производња ДОО" је једина овлашћена институција за послове складиштења, дистрибуције, као и сервисирање халонских инсталација и апарата у складу са домаћим прописима и одредбама међународних уговора које је потписала наша земља. Данас у Србији делује путем четири пословне јединице у Београду, Новом Саду, Зајечару и Нишу, а представља јединствен пословни систем који обједињује све сегменте заштите од пожара, безбедности и здравља на раду, заштите околине, инжењеринга и сервиса. Унапређујући квалитет испуњења захтева купца и унутрашње организације, почетком 2010. имплементиран је систем квалитета ИСО 9001:2008. **В.** производи све типове ватрогасних возила за потребе цивилних и војних ватрогасних јединица, као и возила за гашење шумских пожара, пожара у индустрији и на аеродромима. Производи и све типове најсавременијих возила за комуналне потребе одржавања јавне хигијене у градовима и насељеним местима. До сада је произведено више возила свих врста и намена на шасијама Mercedes-Benz, IVECO, MAN, FAP, MAZ, Застава. Последњих година **В.** интензивно развија програм специјалних надградњи за потребе путарске и грађевинске индустрије. Потпуно је освојена производња кипер надградњи, цистерни за гориво и возила за превоз радника, а у сарадњи с компанијом „WEIRO" и прскалица за биту-емулзију. Сектор противпожарног инжењеринга пружа услуге пројектовања, монтаже и сервисирања свих типова инсталација за гашење пожара на копну и на бродовима у складу са домаћим и страним прописима. Поседује лиценце за пројектовање и извођење система за гашење водом (аутоматски спринклери), пеном и гасовитим средствима (CO2, FM-200, Novec 1230). **В.** је пројектовао, произвео и испоручио опрему, монтирао и пустио у рад преко 1.000 система за заштиту од пожара индустријских постројења и складишта, пословних објеката, хотела, музеја, командно-рачунарских центара, електроенергетских постројења и објеката наменске индустрије, те заштитних система за преко 200 бродова разних намена. Послови из овог програма реализовани су у Русији, Ираку, Чешкој, Нигерији, републикама бивше СФРЈ. **В.** је испоручио преко 5.000 ватрогасних и 6.000 комуналних возила, произвео и пласирао преко 3.500.000 противпожарних апарата, а са својом ватрогасном опремом и сервисним услугама присутан је у преко 35 земаља света. Највећи извоз био је у следеће земље: Пољску, Чешку, Русију, Либију, Ирак, Анголу, Египат, Кувајт, Замбију, Чад, Перу и Венецуелу. Године 2003. **В.** је приватизован. Постао је упоредив са светским произвођачима и лидер у региону. Располаже својим простором (38.550м2), производним погонима (9.500м2), својом ливницом и фарбаром. Представници у иностранству су у Републици Македонији, Босни и Херцеговини и Белорусији. Данас запошљава око 130 радника.
ИЗВОР: Материјали 38. међународног сајма превенције и реаговања у ванредним ситуацијама и безбедности и здравља на раду.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ
**ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ**, материјали који не омекшавају на високим температурама, од преко 300 до преко 1.700 оC. Условно се још захтева да се ти материјали хемијски не мењају и да не реагују са другим материјалима. Деле се на: 1) силикатне **в. м.**, нпр. шамот (облоге у пећима, штедњацима), форстерит, мулит, ватростално стакло, азбест; 2) оксидне **в. м**.: магнезитне опеке, магнезит-хромитне (опеке у термо-акумулационим пећима), цирконијумске, кварцнe, алуминијум-оксидне, потом берилијум-оксид, неки оксиди метала ретких земаља; 3) угљеничне **в. м.**: графит, синтеровани угљеник; 4) карбиде (силицијум-карбид), бориде, нитриде; 5) кермете (нпр, печена смеса кобалта и карбида волфрама); 6) неке метале и њихове легуре (волфрам, молибден, платински метали). Примењују се као: облогe пећи, апарати у металургији, у индустрији стакла, керамике и цемента, у хемијској индустрији, као термички уређаји у домаћинствима, за облагање космичких летелица. У Србији је пре II светског рата постојала само мала производња шамота у Младеновцу, Аранђеловцу и у Стаклари у Панчеву. Године 1952. почела је производња **в. м.** у индустријским комплексима „Магнохром" у Краљеву и „Шамот" у Аранђеловцу. Квалитет њихових производа постао је познат у свету. Почетком 90-их година је „Магнохром" производио разне полуфабрикате за **в. м.** и 160.000−210.000 т опека годишње (магнезитне, магнезит-хромитне, форстеритне, спинелне и др.). „Шамот" је до средине 90-их година био највећи произвођач алумосиликатног **в. м.** на Балкану. Укупна производња ватросталних опека у Србији 2010, услед неуспеле приватизације, била је само 7.400 т. Светска производња **в. м.** 2010. била је oко 46 мил. т.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; T. Јанаћковић и др. „Керамика", y: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа*, Бг 1997.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАУДА, Златан
**ВАУДА, Златан**, композитор, диригент (Пернице код Марибора, 14. I 1923 – Београд, 4. XI 2010). Композицију студирао у класи М. Тајчевића на Музичкој академији у Београду. Усавршавао се на летњим курсевима код Х. Сваровског и Х. Јелинека. Од 1952. до 1986. радио као диригент и уметнички руководилац Дечјег хора Радио-телевизије Београд. Са овим ансамблом изводио је хорска дела домаћих и страних аутора, као и остварења за веће извођачке ансамбле (Ј. С. Бах, *Пасија по Матеју*; К. Пендерецки, *Пасија по Луки* и др.), те учествовао на међународним такмичењима, фестивалима и турнејама (Диселдорф, Будимпешта, Беч, Салцбург). Његова рана дела компонована су у традицији словенског неоромантизма, а одликују их мелодијска прегледност и инвентивност, примена фолклорних образаца, као и јасна форма. Од краја 50-их **В.** преобликује овај модел и пажњу усмерава на разраду формалних елемената и колорит. У укупном опусу, који броји близу 300 дела, најбројнијe су хорскe композиције (велик број мешовитих и око 70 дечјих *a capella* хорова), а два дела су компонована за хор и дувачки оркестар: *Отворена песма* (1977) и *Сан им чува историја* (1980), композиција написана у знак сећања на жртве стрељања у Крагујевцу 1941. Друго важно поље стваралаштва **В.** јесте камерна музика: *Пастеле I* и *II* за дувачки квинтет (1967, 1978), *Сеансе I*, *II* и *III* за клавирски трио (од којих је последња са гласом, 1969–1972), седам гудачких квартета, *Соната бревис* за кларинет и клавир (1952), *Сонатина за флауту и клавир* (1967), *Покошени осмеси* за глас и дувачки квинтет (1978), бројне соло песме и више циклуса песама за глас и клавир. Међу оркестарским делима, знатно мање заступљеним у његовом опусу, истиче се двоставачни *Концерт за кларинет и камерни оркестар* (1959) који су премијерно извели кларинетиста Е. Ачкун и Београдска филхармонија са диригентом Зубином Мехтом, те *Addagieto* за дувачке инструменте, удараљке, клавир и харфу. Аутор је дечје опере *Јежева кућица* (1957, на текст Б. Ћопића), као и бројних дечјих песама. Компоновао је и музику за радио-драме. За композиторски, диригентски и педагошки рад добио је бројна признања, међу којима су и Вукова награда Културно просветне заједнице Србије и Спомен-плакета града Београда. Проглашаван је за најуспешнијег уметника Радио-телевизије Београд, а добитник је и више награда и плакета Југословенске радио-телевизије и Удружења композитора Србије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; А. Сабо, „Три акорда Златана Вауде", *НЗ*, 2004, 23.
Биљана Срећковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАХТЕЛ, Ендру Барух
**ВАХТЕЛ, Ендру Барух** (Wachtel, Andrew Baruch), русиста, слависта, компаратиста, (Њуарк, Њу Џерси, САД, 10. II 1959). Дипломирао 1981. на Харварду (Масачусец), магистрирао 1983. и докторирао 1987. на Берклију (Калифорнија), на Одсеку за словенске језике и књижевности. Од 1988. до 2002. на Универзитету у Стенфорду, од 2002. до 2008. на Нортвестерн универзитету, потом на месту председника Америчког универзитета за Централну Азију са седиштем у Бишкеку (Киргизија). Основне истраживачке области **В.** су руска проза и драма XIX и XX в., српска, хрватска, словеначка и бошњачка књижевност и култура из перспективе национализма и космополитизма, као и савремена књижевност Источне и Централне Европе. Покренуо је едицију савремене књижевности Источне и Централне Европе *Writings* *from an Unbound Europe* у којој су преведени и романи М. Селимовића, Д. Киша, Б. Пекића, Б. Ћосића, Д. Албахарија и др. Део изучавања српске и осталих јужнословенских књижевности обухватају његове књиге и расправе, од којих су неке преведене на српски. Делом су настале из екипног теренског истраживања књижевне грађе у посткомунистичком периоду дванаест земаља бившег Источног блока и неких бивших југословенских република, укључујући и Србију. Аутор настоји да открије унутрашњи механизам који је довео до тога да озбиљна, елитна књижевност у земљама Источне Европе изгуби значај који је имала готово сто педесет година. Зато се „књижевноцентрична" друштва (на истоку Европе, особито у словенском свету) од 90-их година ХХ в. суочавају са турбуленцијама и кризом, са периферном позицијом књижевности, али и претварањем симболичког културног капитала писаца из комунистичког периода у различите положаје у политици, новинарству или у приватној сфери.
ДЕЛА: *Стварање нације, разарање нације* (*Making a Nation, Braking a Nation*, 1998), Бг 2001; *Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма* (*Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe*, 2006), Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: П. Брајовић, „Крај једног доба (А. Б. Вахтел, *Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма*)", *Београдски књижевни часопис*, 2006, 2, 5; Б. Стојановић Пантовић, „Естетика дијалога између истока и запада (Е. Б. Вахтел, *Књижевност источне Европе у доба посткомунизма*"), *ЗМСКЈ*, 2007, 55, 2.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЦ
**ВАЦ**, град у Пештанској жупанији, на левој обали Дунава, 32 км северно од Будимпеште. Године 1910. имао је 18.952 становника, 1990 – 34.015, а 2001 – 34.951. Током XVIII в. овде су, осим Мађара, живели Немци, Словаци, Јевреји и Срби. Царица Марија Терезија основала је 1764. племићку академију од које је 1777. настао Терезијанум. Од 1855. у овом здању налазио се угарски државни затвор. У време револуције (5. I 1849) генерал мајор Артур Гергеи је ту донео манифест по којем је мађарска војска требало да брани априлске законе из 1848. од сваког спољног непријатеља, да се супротстави републиканској пропаганди и да прихвата једино наређења министра војног Лазара Месароша. У биткама које су се овде десиле (10. IV и 15–17. VII 1849) Мађари су победили аустријску и руску војску. У Вацком затвору је у два наврата робовао Светозар Милетић. Први пут је осуђен због чланка „Ћирилица у загребачком полититичком хербергу", у којем је критиковао хрватског бана Левина Рауха због његове наредбе да се у Срему укине ћирилица као званично писмо. У затвору је задржан од средине октобра 1870. до 18. X 1871. Други пут је оптужен за злочин велеиздаје у време Велике источне кризе и српско-турског рата (1876) и одведен у будимски затвор Фортуну. Одатле је 29. VIII 1878. премештен у **В.**, где је тамновао у изузетно тешким условима, до 27. XI 1879.
Дејан Микавица
Од раног средњег века **В.** је истакнуто црквено средиште са катедралом и утврђеним градом. Данашњи изглед историјски део града добио је највећим делом у XVIII и XIX в. Римокатоличка капела Св. Рока подигнута је око 1740, пијаристичка црква је саграђена до 1745, а доминиканска до 1755. У част посете царице Марије Терезије 1764. при улазу у град је саграђен репрезентативни славолук. Изградња фрањевачке цркве је завршена 1766, а нешто касније, до 1772, сазидана је и нова репрезентативна бискупска палата. Српска православна црква Св. Николе у **В.** подигнута је између 1793. и 1795, док је звоник цркве дограђен почетком XIX в. Иконостас је у првој половини XIX в. био састављен од засебних икона из различитих периода, а један њихов део и црквени мобилијар потицао је из старијих православних капела из XVIII в. После II светског рата иконостас је расклопљен, а црква предата градској управи, односно Пештанској жупанији. Данас се у Црквено-уметничкој збирци српске православне Будимске епархије у Сентандреји из ове цркве налазе празнично-целивајућа иконица Св. Николе, дело радионице Теодора Симеоновића Грунтовића из око 1771, као и натрапезни крст са Христовим *Распећем*, изведен око 1815. у класицистичком стилу, рад Михаила Живковића, академског сликара из Будима.
Коста Вуковић; Љиљана Н. Стошић
ИЗВОР: Архив Српске православне епархије будимске у Сентандреји.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка*, I–III, Ср. Карловци – Н. Сад 1968–1985; Д. Давидов, *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990; К. Вуковић, *Михаило Живковић (1776–1824)*, Н. Сад 1997; *Magyar Nagylexikon*, 18, Budapest 2002; Д. Микавица, *Политичка идеологија Светозара Милетића*, Н. Сад 2006; Д. М. Ковачевић, *Светозар Милетић, живот и политика*, Бг 2009; Д. Микавица, *Српско питање на Угарском сабору 1690-1918*, Н. Сад 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЦИЋ, Александар M.
**ВАЦИЋ, Александар M.**, правник, универзитетски професор (Велики Јовановац код Пирота, 17. X 1936 – Женева, 12. V 1994). Дипломирао 1959. на Правном факултету у Београду, где је 1960. постављен за асистента на Катедри за друштвено-економске науке на предмету Економска политика. Године 1963. одбранио докторску дисертацију *Узроци робне производње у социјализму* (Бг 1966) и њоме утемељио став о иманентности тржишне привреде у социјализму. За редовног професора је изабран 1978, на предмету Економска политика Југославије. Од 1981. је као експерт радио у Економској комисији Уједињених нација за Европу, са седиштем у Женеви, где је био и директор Одељења за економску анализу и пројекције. Од 1968. био је главни и одговорни уредник *Гледишта*, часописа за друштвену критику и теорију. Био је члан Председништва Савеза економиста Југославије, потпредседник Привредне коморе Београда, члан и од 1976. до 1981. генерални секретар Научног друштва Србије и др. Објављивао је чланке из области привредног система, економске политике и политичке економије социјализма у *Аналима Правног факултета у Београду*, *Економисту*, *Гледиштима*, *Социјализму*, *Прегледу*, *Трећем програму* и другим нашим периодичним публикацијама и зборницима. У иностранству је публиковао у Немачкој, Мађарској, Пољској, САД, СССР-у, Индији, Италији и Чехословачкој.
ДЕЛА: *Економска структура друштва – елементи социјалистичке економије*, Бг 1970; *Робна привреда у Совјетском Савезу, принципи и политика*, Бг 1971; *Принципи и политика дохотка*, Бг 1976; *Услови, облици и начин удруживања рада и средстава*, Бг–Зг 1980; *Друштвени карактер и основи стицања дохотка у организацијама удруженог рада и улога и задаци синдиката*, Бг 1982; *Робна производња и социјалистички привредни систем*, Бг 1984; *Економска политика Југославије*, Бг 1988; *Југославија и Европа, упоредна анализа привредног развоја Југославије* *1971–1987*, Бг 1989.
ИЗВОР: Архива ПФ.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; А. М. Вацић, *Југославија и Европа*, Бг 1989.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЦЛИК, Јан
**ВАЦЛИК, Јан**, новинар, публициста, дипломата (Плав, Чешке Буђејовице, 1830 – Петроград, 1918). Студирао је дипломатију и оријенталне језике у Бечу, а у Прагу се усавршавао из међународног права. У служби Црне Горе активно је деловао и у њој боравио 1858–1867, користећи име Јован. Стекао је црногорско држављанство. Био је секретар књаза Данила и књаза Николе Петровића. Током Херцеговачког устанка и црногорско-турског рата (1862) као ратни дописник извештавао је чешку и европску јавност о збивањима на ратишту. Књаз му је поверавао дипломатске мисије у Цариграду (1863. у аудијенцији код султана нагласио је потребу изласка Црне Горе на море), Бечу, Берлину, Паризу. Црногорски заступник (агент) у Скадру био је 1863–1865. Сматрајући да се на тај начин не могу постићи задовољавајући резултати у јужнословенским националним покретима, 1868. преселио се у Петроград, где се такође бавио публицистиком и дипломатијом. Уређивао је лист *Славянские известия.* Истакнути је сарадник руских, чешких, српских, француских, немачких листова. У својству сарадника Словенског комитета за питања Словенског југа, 70-их година више пута је боравио у Београду, Цетињу, Новом Саду. Активан је у руској служби, у војној експедицији на Кокан и Памир 1875–1876, током руско-турског рата 1877–1878, на конференцији у Сан-Стефану 1878, за време рата са Јапаном 1904. За јужнословенске прилике заинтересовао је Ј. Чермака, Ј. Колара, Ј. Палацког, А. П. Ирби, Г. М. Мекензи. **В.** је посебно остао упамћен по меморандуму о суверенитету Црне Горе и тадашњем међународном праву, који је 1858. истовремено објављен на француском језику у Паризу и Лајпцигу, а затим достављен појединим европским дворовима. За њега је користио архивску грађу („државни архив дипломатских списа"), посебно ону из времена Петра I и Петра II, коју је нешто раније систематизовао Вук Врчевић. Меморандум је представљао део напора књаза Данила да се дипломатским путем истакне право Црне Горе на независност. **В.** је касније пригодно писао о династији Петровић, као и о плановима за црногорску железницу, коју је сагледавао као део ширег балканског пројекта. Члан Друштва српске словесности био је од 1863, СУД од 1864, почасни члан СКА од 1892.
ДЕЛА: *La souveraineté du Monténegro et le droit des gens moderne de l'Europe*, Leipzig–Paris 1858 (*Суверенитет Црне Горе и савремено међународно право у Европи*, Пг 1996); *Закаспийская железная дорога и ее значение в будущем*, СПб 1888; *Царствующая черногорская династия*, СПб 1889.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; Р. Распоповић, *Дипломатија Црне Горе 1711–1918*, Пг–Бг 1996.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАЧИЋ, Александар
**ВАЧИЋ, Александар**, новинар (Нови Сад, 13. VII 1922 – Нови Сад, 21. III 1996). После школовања у Грађанској школи и Трговачкој академији, са родитељима је априла 1941. од окупатора протеран у Србију. Матурирао је у Нишу. У Нови Сад се вратио почетком 1945. и почео да пише за новине. Радио је за *Слободну Војводину*, затим био дописник из Новог Сада београдског фронтовског листа *Глас*. Када је овај дневник 1951. престао да излази, постао је дописник Радио Београда, затим *Политике*, а 1953. прешао је у *Борбу*. Када је Слободан Глумац покренуо *Вечерње новости*, ангажован је за шефа дописништва у Војводини и на том месту остао до пензионисања. У *Новостима* је прихватио стил тих новина да се о важним темама пише на сажет и занимљив начин. Заслужан је за увођење посебних страна за Нови Сад и Војводину.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШАРИ
**ВАШАРИ** (панађури), веома популаран облик народног окупљања, друштвена и привредна манифестација. У Србији се од средњег века наовамо **в.** називао трг или панађур. Организовани су у време појединих великих црквених празника, махом у летње и јесење време (Благовести, Св. Ђорђе, Велика и Мала Госпојина, Св. Илија, Св. Петка, Митровдан, Св. Михаило и Гаврило, Св. Никола), код појединих манастира, знаменитих цркава или познатих култних и лековитих вода. Вашарске таксе код богомоља су припадале манастирима и црквама. На **в.** се комуникација највише развијала између купаца и препродаваца. Свако је могао трговати и нико га у томе није смео ометати. Трговци су продавали различиту робу, крчмари крчмили вино и ракију, месари су пекли јагањце, овце, козе и свиње и продавали месо. На **в.** су се састајали кумови, пријатељи и познаници и договарали о разним стварима. Основна сврха **в.** је била куповина неопходних ствари за домаћинство и прилика да се људи сретну, упознају и да буду виђени. За ту прилику се облачило свечано одело јер је учешће на **в.** био веома важан друштвени догађај. У новије време **в.** постаје забавно-трговачка манифестација.
Петар Влаховић
Реч вашар је мађарског порекла (vásár), означава пазар, сајам, у смислу делатности, као и у смислу простора на којем се та делатност обавља. **В.** на мађарском језику значи и посао, у смислу погодбе. У српском језику се најраније одомаћио термин панађур, док се речи словенског порекла (попут сајам, сабор) или оријентализми (базар, пазар), јављају касније. Панађур је реч грчког порекла (panhvguriõ), означава како хришћански празник тако и световни део прославе, односно место где се она одржава. До времена када се преко Византије проширио у српску средину, панађур је већ увелико христијанизован. Највише података о њему у средњовековној Србији долази из даровница српских владара или оснивачких повеља манастира. **В**. организатору доноси велике приходе од царине на робу којом се тргује и од глоба које се изричу. Привилегија организатора је и у томе да продаје своје односно црквене производе – вино, хлеб, месо – које други смеју да продају тек уз благослов игумана, а под претњом казне и заплене робе. На појединим **в.** део прихода припада владару, а у неким приликама право на убирање прихода могу да имају и световна лица. Како је **в.** под заштитом владара, један од главних задатака световних власти јесте обезбеђивање реда и мира. Гарантује се слобода кретања свима који пристижу на **в.** и прописују се строге казне за изазиваче нереда.
Под владавином Турака **в.** не губе на значају, али трпе извесне промене. Османлије су ову институцију преузели и прилагодили потребама своје унутрашње економске политике. **В.** се и даље организују на дан посвећен одређеном свецу у оквиру цркве или манастира, одређени део прихода убира црква, али будући да **в.** временом постају кључни елемент у унутрашњој трговини, представљају важан чинилац у функционисању османске државе, па црква као институција губи контролу над њиховим одржавањем. **В.** долази под надзор државе која и убира основне приходе. Законом објављеним 1498, који регулише плаћање тржишних и других такси на производњу и промет робе у граду и на пијацама, одређено је да се пијачна баждарина, која иначе износи 2,5% од вредности робе, у време **в.** плаћа двоструко више. У то доба **в.** су важна средишта за обављање локалне трговине. У областима где нема градских насеља и редовних тргова, **в.** је неопходан јер сељаку омогућава да за готов новац размени своје производе и исплати новчане дажбине. По свој прилици и мања места на погодним прометним положајима имају своје повремене **в.** на којима се обавља трговина пољопривредним производима, стоком, занатском и другом трговачком робом. Осим тога што имају изузетно важну економску и друштвену улогу за регион у коjeм се одржавају, поједини **в.** због своје популарности и посећености привлаче и стране трговце.
По ослобађању од турске власти и укидању спахијских односа у Србији, трговина између села и вароши се још више развија. Варошка тржишта губе свој ранији локални карактер и стичу још шири значај. Сељаштво настањено у близини ових тржишта непосредније учествује у размени. На погодним местима у оквиру једне области установљавају се **в.**, који постају јака трговачка средишта за размену производа пољопривреде и радиности из околине и служе као богати извори спољној трговини.
**В.** се први пут законски у Србији установљавају Уредбом о држању панађура од 13. VII 1839. Уредбом се налаже да се у сваком округу Србије (у оно време било их је 17) заведу **в.** и одржавају бар једанпут годишње како би се поспешио развој трговине. Осим тога, одређено је да се посебно организују **в.** на којима се продају само марвени и домаћи („отечествени") производи, а посебно они на којима се поред домаће може продавати и страна занатско-индустријска роба. Међутим, противно постојећим прописима, страни трговци често продају своју робу и на **в.** одређеним само за продају стоке и домаћих производа, због чега се жале домаћи трговци и траже од власти да их заштити од ове конкуренције. Највише користи од **в.** има сеоско становништво које ту може да купи јефтинију робу и рукотворине своје кућне радиности лакше да прода. Осим тога, **в.** одржавани по селима доносе сеоским општинама приходе од такси, а становништво има користи од промета гостију за време вашарских дана. Због тога сеоско становништво негодује када власти често мењају дужину и место **в.** у складу с економским потребама појединих области. Од 1839. до новог закона о **в.** 1865. извршено је 19 таквих промена. Иако крајем XIX и почетком XX в. расте број **в.** (1847. има их у земљи свега 17, а 1900. 170) и повећава се обим промета на њима, ипак је приметно да у том периоду, услед развоја сталног унутрашњег тржишта по варошима и варошицама, **в**. по селима и мањим местима губе свој значај, укидају се или спајају с другим **в.** због опадања промета. Уместо њих јављају се све више стални пазарни дани. Средином XIX в. највећи **в.** одржавани су у Ваљеву, Зајечару, Ћурпији, Тополи, Пожеги и Карановцу (Краљеву).
Крупне промене до којих долази после II светског рата, попут организованог откупа пољопривредних производа, миграције становништва из села у град, смањења сточног фонда и др., рапидно умањују значај **в.** Они се зато одржавају више због традиције него због тога што представљају стварну потребу становништва. Данас ова институција у Србији још увек постоји. Карактер **в.** се није много променио, али њихова економска улога није ни изблиза толико важна као раније. Многи од њих су угашени, мада има и оних који се у новије време обнављају, па и појединих постојећих којима се удахњују нови живот и снага. Међу највеће и најтрајније спадају **в.** у Шапцу, Руми, Неготину и Зајечару.
Ведрана Марлог; Станоје Бојанин
ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, *Наше кириџије*, Бг 1909; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; Н. Вучо, *Привредна историја Србије (до Првог светског рата)*, Бг 1955; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; С. Бојанин, *Забаве и светковине у средњовековној Србији*, Бг 2005; С. Срећковић, С. Антић, *Вашари у Србији*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШАРХЕЉ
**ВАШАРХЕЉ** (Hódmező-vásárhely), варошица у Чонградској жупанији, североисточно од Сегедина. Градско средиште је настало у XV в., али je насеље опустело за време Турака. Његова обнова започиње у XVIII в., а до најинтензивнијег урбанистичког развоја долази у другој половини XIX в. Српска православна црква, посвећена Рођењу Богородице – Малој Госпојини, подигнута је у стилу позног барока 1785–1786, а звоник 1792. Иконе за олтарску преграду сликане су у три маха, почетком XIX в. Најстарије су престоне иконе *Христа* и *Богородице* у седећем положају, изведене уљем на платну у духу старијих зографских решења. Царске, северне и јужне двери и лунету осликао је осредњи мајстор, док је средишњи део иконостаса са композицијом *Крунисања Богородичиног* и апостолским фризом извео вероватно неки грчки мајстор школован на Уметничкој академији у Бечу. За Богородичин престо с краја XVIII в. у неокласицистичком стилу копију иконе *Богородице Бездинске (Винчанске)*, насликао је 1795. банатски сликар Михаило Бокоровић, ученик арадског мајстора Стефана Тенецког. Рад истог сликара из вашархељске цркве јесте и икона *Крунисања Богородице* из 1787, типа Безгрешног зачећа. Црквеној збирци икона, као највреднија, припадала је велика икона *Светог Наума* са 16 сцена из његовог житија, рад мосхопољског зографа Теодора Симеоновића Грунтовића из око 1770, данас у сентандрејском Музеју. Из исте радионице потиче и целивајућа икона *Светог Николе* из 1766. са славеносрпским натписима. О национално мешовитој православној средини у **В.** говоре и сачуване богослужбене књиге на румунском, руском и грчком језику. Мермерне надгробне споменике у црквеној порти у стилу позног барока и неокласицизма, подизали су и Грко-Цинцари и Срби, али су сви натписи на славеносрпском. Из новијeг времена потиче антиминс вашархељске цркве израђен по цртежу Паје Јовановића, који је 1910. осветио темишварски епископ Георгије Летић.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Михаил Бокоровић", *СрС*, 1901, 31; Д. Давидов, *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; „Православни у Вашархељу и њихова црква", *Balcanica* 1982–1983, XII–XIV; *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШИ (Вашке)
**ВАШИ (Вашке)**, инсекти који живе на телу већег броја врста сисара, хранећи се крвљу. Познато је око 300 врста од којих само две врсте живе на човеку, десетак на домаћим животињама, а све остале врсте на другим сисарима, као што су мајмуни, мишеви, пацови, слонови итд. Усни делови су им прилагођени за бодење и сисање. Глава им је ужа од груди, тело је спљоштено, а крила и очи немају. Ноге су им снажне и са крупним канџама на крају, којима се каче за домаћина. Јаја полажу слободно на домаћина или их фиксирају за длаке, што је случај са већином **в**. Преносе се контактом. Људска **в.**, *Pediculus humanus* полаже око 300 јаја у периоду од десетак дана. Разликујемо две подврсте, од којих *Pediculus humanus capitis* живи на глави и *P. humanus corporis* на телу преносећи узрочнике пегавог тифуса на човека, а то је бактерија *Rickettsiа prowazeki*. На почетку I светског рата (1914–1915), у епидемији пегавог тифуса у Србији оболело је скоро милион људи, а умрло 135.000. Друга врста која паразитира на људима је *Pthirus pubis* или стидна **в.** која је углавном ограничена на длаке око полних органа, мада се може наћи и на телесним длакама. Стидна **в.** не преноси болести. Позната врста је и свињска **в.**, *Hematopinus suis*.
ЛИТЕРАТУРА: П. Вукасовић и др., „Претходна испитивања резистенције човечје телесне ваши (*Pediculus humanus corporis*) према инсектицидима", *Гласник Хигијенског института НР Србије*, 1956, 5; A. Sitar, D. Pantović, „Biology and control of lice: C. Insecticide resistance", *Proceedings of the International Symposium on the Control of lice and louse-borne diseases*, 263, Washington D. C. 1973.
Жељко Томановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШИЦА
**ВАШИЦА**, село у западном Срему, у општини Шид, изграђено на граници сремске дилувијалне терасе и алувијалне равни Босута. Кроз село пролази локални асфалтирани пут, а општински центар удаљен је 6 км према североистоку. Насеље је формирано стихијски, на раскрсници неколико локалних путева. Има радијалан распоред улица. Историјски извори помињу **В.** први пут 1430, а затим тек 1733. У XVIII в. припадало је прво Вуковарском властелинству, а касније Војној граници. У другој половини XX в. почела је депопулација, која је у последњој деценији века била заустављена досељавањем избеглица из Босне и Хрватске. Године 1961. било је 2.163 становника, 2002. 1.717, а 2011. 1.424 (83,4%, 5,5% Хрвата, 5,4% Чеха). Шид мало утиче на развој овог села и половина активног становништва упослена је у пољопривреди. У селу су црква, основна школа, пошта, амбуланта и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурчић, *Општина Шид*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШЉИВОСТ
**ВАШЉИВОСТ** (Pediculosis), присуство ваши код људи и промене које ваши изазивају на људској кожи. На човеку паразитирају: (1) ваши главе (косе) – *Pediculus capitis*; обично се јављају код деце у обдаништима и школама; (2) стидне ваши – *Pediculus pubis*; добијају се при сексуалном односу; (3) и ваши тела (бела ваш) – *Pediculus vestimenti*; присутне су у сиромашним, густо насељеним срединама. **В.** доводи до свраба, чешања са гребањем, а надражена кожа предиспонује за секундарне инфекције. Вашке или њихова јаја (гњиде) прикачене су за длаке. Бела ваш преноси микроорганизам – *Rickettsia prowazekii* (R. p.), који је узрочник пегавог тифуса (пегавца). У малим, локалним, често ендемичним епидемијама, пегавац се одржава и преноси са човека на човека или преко рубља, одеће и ћебади оболелог. Вашка уједом човека оболелог од пегавца добија R. p. и избацује је преко свог измета. Утрљавањем (или трењем) овог измета у оштећену кожу (због чешања и гребања) човек добија пегавац. Вашка се брзо размножава и отуд наша народна изрека: „Једна ходи, сто води, за хиљаду места тражи". При повећаној **в.** обољење се епидемично јавља свуда у свету у време ратова, глади и природних несрећа. У сузбијању болести насталих услед **в.** најважнија је превенција, тј. уклањање вашки, што се постиже дезинфекцијом помоћу загрејане водене паре, макар и импровизовано у „српском (партизанском) бурету".
Литература: Д. Живојиновић, „Прилог проучавању епидемије тифуса у Србији 1915. године", *САЦЛ*, 1967; В. Кањух, Б. Павловић, „Нова библиографија стручно-научних медицинских радова др Лазе К.Лазаревића (Преглед 78 радова)", *Глас Одељења медицинских наука САНУ* 2002, 391, 46; Ж. Вуковић, *1915 Савезничке медицинске мисије у Србији – да не заборавимо*, Бг 2009.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВАШЧЕНКО, Герасим Васиљевич
**ВАШЧЕНКО, Герасим Васиљевич** (Ващенко, Герасим Васильевич), државни саветник, дипломата (?, пре 1790 – ?, 1859). Важио је за доброг познаваоца прилика у Турској и на Балкану. Ступио у руску државну службу 1803. Постао је чиновник Азијатског департмана МИД-а у години његовог оснивања (1819). У склопу руског изасланства од 1817. до 1821. боравио у Цариграду, а затим и при руској мисији (1826–1828, 1829). Радио у Акерману и Одеси 1826. као секретар канцеларије руског МИД-а, при тзв. Грчкој комисији. У служби председника дивана Влашке и Молдавије, грофа Палена, био 1828, a конзул у Сливeну 1830–1832. Извесно време радио ван дипломатске службе, као чиновник у трговачкој канцеларији. Надворни саветник постао 1833, од 1835. био конзул у Молдавији, а од 1837. у Оршави. У време трајања уставне кризе у Србији 1838. именован за првог руског дипломатског представника, у рангу конзула, у Кнежевини Србији. На том месту наследио га је 1843. Јаков Иванович Данилевски. Потом био привремени конзул у Једрену од 1845, а од 1847. генерални. Исте године унапређен у државног саветника са старешинством. Вишедеценијску службу окончао 50-их година XIX в. и преселио се у Оренбург. У наредној деценији, до смрти, посветио се пословима који су се односили на образовање казахских родова у међуречју Урала и Волге, тзв. Внутренняя киргизская орда, која је у првој половини XIX в. била у склопу Руске империје.
Дошавши у Србију 22. II 1838, **В.** је утврдио политичку ситуацију у земљи и одмах се ставио на страну уставобранитеља, тј. противника неограничене власти кнеза Милоша Обреновића. Како се Русија већ обрушила на српског кнеза због пренебрегавања њених савета у унутрашњој и спољној политици, долазак конзула није га радовао. Извештаји **В.** само су продубили већ постојећи расцеп између Обреновића и Русије, што се најбоље видело у новом Уставу из 1838, израђеном у турској престоници од стране руског и турског представника. После абдикације кнеза Милоша Русија је септембра 1839. подигла ранг конзулата у Београду у ранг генералног конзулата и **В.** је постављен за генералног конзула. Делатност **В.** је увелико превазилазила његове дипломатске и конзуларне надлежности. Он се директно мешао у унутрашње ствари земље, а кулминација његове активности пада у време династијске промене 1842. После Вучићеве буне 1842. стао је у одбрану кнеза Михаила Обреновића, који је у емиграцији рачунао на руску помоћ у повратку престола. На Народној скупштини која се састала у Топчидеру 16. VI 1843. ради поновног избора српског кнеза, на дан избора 27. јуна, лично је обилазио народне посланике и од њих прикупљао гласове. Сви су се изјаснили за Александра Карађорђевића, чији избор годину дана раније Русија није хтела да призна. Такође је значајно његово ангажовање на уклањању два уставобранитељска првака из земље Томе Вучићa Перишића и Аврама Петронијевића, који је постао изразити противник руског утицаја и најжешћи критичар руске политике према Србији. Носио је ореден Св. Владимира IV стeпена и Св. Ане II степена.
ЛИТЕРАТУРА: В. Вучковић, *Српска криза у Источном питању (1842–1843)*, Бг 1957; Р. Љушић, „Руски конзул Вашћенко о приликама у Босни и Херцеговини тридесетих и почетком четрдесетих година XIX века", *ИЧ*, 1983, 29–30; Л. Н. Большаков, *Повести о поисках и обретениях*, Москва 2000; Р. Љушић, *Кнежевина Србиjа 1830-1839*, Бг 2004; Е. П. Кудрявцева, „Русская дипломатия и планы государственного устройства Сербии в первой половине XIXв", у: *Двести лет новой сербской государственности*, СПб 2005; Н. Јовановић, *Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858*, Бг 2009.
Сузана Рајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕБЕЛ, Лајош
**ВЕБЕЛ, Лајош** (Vébel Lajos), новинар (Сента, 18. V 1921 – Нови Сад, 7. IX 2001). У очевој радионици изучио крзнарски занат и самоуко се образовао. Као борац „Петефи" бригаде учествовао је у завршним борбама за ослобођење земље. У војсци је уређивао информативни билтен на мађарском језику *Вести са фронта слободе*. После демобилизације 1947. у Сенти је био дописник новосадског листа *Magyar Szó*. Почетком 1948. прешао је у редакцију листа, брзо је напредовао и постао уредник унутрашњополитичке рубрике, затим заменик главног уредника, а 1957. постављен је за главног и одговорног уредника. Под његовим уредништвом лист је израстао из агитпроповског гласила у модеран информативно-политички дневник. Писао је живим језиком, духовито и занимљиво, а бавио се сложеним питањима развоја и спољном политиком Југославије.
ДЕЛА: *A PĕtÖfi - brigád*, Н. Сад 1968; *Írta es hitte V*é*bel Lajos*, Н. Сад 1984.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕБЕР, Ђорђе
**ВЕБЕР, Ђорђе**, адвокат (Нови Сад, 5. I 1940 – Чуруг, 29. VII 2012). Дипломирао на Правном факултету у Новом Саду 1964. После студија бавио се адвокатуром, све до пензионисања 2009. Специјализовао се у области грађанског и трговачког (привредног) права. Два пута је биран за председника Адвокатске коморе Војводине (1992–1995, 1995–1998) и два пута за председника Адвокатске коморе Југославије (1999–2000, 2002–2004). Представљао је адвокатуру Војводине и Југославије на конгресима и конференцијама Међународне уније адвоката у Лондону, Мадриду и Женеви. Био је члан редакције *Гласника Адвокатске коморе Војводине* (1973–1984), члан Комисије за реформу правосуђа (2007) и члан Савета Адвокатске коморе Војводине.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996; *Историја југословенске адвокатуре*, 3, Бг 2002.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕБЕР ТКАЛЧЕВИЋ, Адолф
**ВЕБЕР ТКАЛЧЕВИЋ, Адолф**, филолог, књижевник, каноник загребачки (Бакар, Хрватска, 11. V 1825 – Загреб, 6. VIII 1889). Богословију студирао у Пешти (1842–1846), а славистику и класичну филологију у Бечу (1851/52). Од 1852. до 1867. био је професор „илирског" и латинског језика у загребачкој гимназији и њен директор (1860–1867). Био је дугогодишњи секретар Матице илирске. Редовни је члан ЈАЗУ од њеног оснивања 1867. Године 1870. именован је за загребачког каноника. Аутор је синтаксе *Складња илирског језика* (Беч 1859). Саставио је прву илирску читанку за гимназије и десетак уџбеника, међу којима четири граматике. Био је један од најплоднијих путописаца у хрватској књижевности. Бавио се превођењем прозе и поезије и сматра се утемељивачем хрватске версификације. У два мандата 1861–1867. био је, као члан Народне странке, заступник у Хрватском сабору. За дописног члана СУД изабран је 1886.
ЛИТЕРАТУРА: А. Барац, „Путописи А. Вебера", *Рад ЈАЗУ*, 1950, 281; Љ. Јонке, „Веберове заслуге за наш књижевни језик", *Рад ЈАЗУ*, 1956, 309; А. Флакер, „Уз питање настајања хрватског реализма", *Филологија*, 1962, 3; В. Швогер, „Скица за портрет Вебера Ткалчевића", *Croatica Christiana Periodica*, 2009, 64.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕВЕРИЦА
**ВЕВЕРИЦА** (*Sciurus vulgaris*), животиња која припада реду глодара (Rodentia). Типична је шумска врста са веома широком распрострањеношћу. Насељава читаву Евроазију изузев пустиња и тропско-суптропских региона. Крзно **в.** је обично тамно или светло браон боје. Китњаст реп и уши са дугим кићанкама су најмаркантније одлике. На прстима има дуге, благо закривљене канџе које јој омогућавају лако и сигурно кретање по дрвећу. Маса тела обично варира у распону 250–350 грама. Дужина тела са главом је у просеку 18–24 цм, док је китњасти реп дугачак у просеку 14–20 цм. У Србији насељава скоро све типове листопадних, мешовитих и четинарских шума на готово читавој територији. Честа је и у урбаним зонама где насељава паркове, градске шуме и дворишта око индивидуалних кућа. Храни се семеном четинара, жиром, лешником и орасима, ређе једе гљиве, а веома ретко и јаја птица. Током јесени, обично у шупљинама дрвећа почиње да ствара залихе хране за зимски период. У годинама са обилном храном, пари се обично два пута годишње, први пут крајем зиме (фебруар–март), а други пут током лета (јун–јул). Бременитост траје 36–42 дана. Женка обично у једном окоту има од два до пет младунаца. Млади достижу полну зрелост већ наредне године.
ЛИТЕРАТУРА: B. Petrov, *Mammals of Yugoslavia*. *Insectivores and rodents*, Bg 1992.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕГЕЛ, Ласло
**ВЕГЕЛ, Ласло** (Végel László), књижевник, есејиста, критичар (Србобран, 1. II 1941). Мађарски језик и књижевност студирао на новосадском, a филозофију на београдском Филозофском факултету. Био је члан редакције новосадских часописа *Új Symposion* (1965–1971) и *Поља* (1968–1971), загребачког *Пролога* (1987–1989), главни уредник новосадске Трибине младих и културног додатка листа *Magyar* *Szó* (1971–1980), драматург на ТВ Нови Сад (1980–1991, отпуштен 1992), позоришни критичар листа *Политика* и координатор новосадске канцеларије Фонда за отворено друштво (1994–2002). Од 2002. слободни уметник. У периоду 2006–2007. боравио као стипендиста у Немачкој. Бритком, ангажованом критиком, естетски заснованим књижевним и позоришним приказима присутан је на страницама водећих листова и часописа, а као врсни полемичар учествује на бројним књижевним трибинама. Његов роман *Мемоари једног макроа*, Н. Сад 1969 (*Egy makró emlékiratai*, Н. Сад 1967) сврстава се међу прва дела настала у жанру „урбаног романа" („џинс-прозе") на мађарском, српском и југословенском културном простору унутар којег се **В.** позиционира као „постмодерни Кентаур", припадајући подједнако и српској и мађарској књижевности. За преводе његових књига и бројних прилога у српској периодици, осим А. Тишме и Р. Милосављева, најзаслужнији је Арпад Вицко. Његови есеји *Одрицање и опстајање*, Н. Сад 1986 (*Lemondás és megmaradás*, Будимпешта 1992); *Абрахамов нож*, Зг 1987 (*Ábrahám kése*, Н. Сад 1988); *Живот на рубу*, Н. Сад 1992 (*Peremvidéki élet*, Н. Сад 2000); *Витгенштајнов разбој*, Бг 1993 (*Wittgenstein szövőszéke*, Будимпешта 1995); *Бездомни есеји*, Бг 2002 (*Hontalan esszék*, Печуј 2003); *Исписивање времена у* *међувремену*, Бг 2003 (*Időírás, időközben, naplójegyzetek*, I, Будимпешта – Н. Сад 2003, II, Н. Сад 2011), романи *Дупла експозиција*, Бг 1983 (*Áttüntetések*, Н. Сад 1984); *Паренеза*, Бг 1987 (*Parainézis*, Н. Сад 2003); *Екхартов прстен*, Н. Сад 1990 (*Eckhart gyűrűje*, Н. Сад 1993); *Велика источно-средњо-европска Гозба ступа у Пикарски роман*, Бг 1996 (*A nagy Közép-Kelet-Európai Lakoma bevonul a Pikareszk Regénybe*, Н. Сад 1998); *Exterritorium*, Бг 2002 (Exterritórium, Печуј 2000), приповетке *Приче из доњих предела – берлински текстови*, Н. Сад 2011 (*Bűnhődés, naplóregény*, Будимпешта 2012) и драме *Јудита и друге драме* Бг 2005 (*Judit, drámák*, Н. Сад 1989) тематизују новосадски миље 60-их година, ратне године на Балкану, мањине и мањинске писце у доба транзиције и глобализације. Његово стваралаштво има широку рецепцију у источно-средњоевропским књижевностима, а наишло је на добар пријем и на немачком језичком простору. **В.** је један од ретких мањинских писаца из Србије који је стекао европску репутацију. Осим немачког, превођен је и на енглески, словеначки, албански и холандски језик. Добитник је награде „Младост" (1969), Октобарске награде града Новог Сада (1988), „Ady Endre" (1993), „Слободне штампе" (1994), „Déry Tibor" (1995), „Jelenkor" (2000), Златне повеље Председника Републике Мађарске (2000), Књига године у Мађарској (2001), „Füst Milán" (2003), будимпештанске Пулицерове награде (2005), Фебруарске награде града Новог Сада (2005), одликовања Официрски крст Председника Републике Мађарске (2005), „Mozgó világ" (2008), „Константин Обрадовић" (2012) и „Тодор Манојловић" (2013). Носилац је и престижне мађарске Кошутове награде (2009).
ЛИТЕРАТУРА: А. Тишма. „Један урбани роман", *Политика*, 23. VI 1968; Ј. Аћин, „Метафизика лажи Л. В.", *Дело*, мај 1970; М. Недић, „Немогућност побуне", *ЛМС*, 1970, 146, 406, 2–3; М. Шукало, „Снови и рушевине", *Oдјек*, септембар 1984; С. Јованов, „Маркс у фотељи, Хелдерлин у Кули", *ЛМС*, 1986, 162, 438, 6; Н. Милошевић, „Проза Л. В.", пог. у: *Одрицање и опстајање*, Н. Сад 1986; Д. Клаић, *Театар разлике*, Н. Сад 1989; Ј. Sziveri, „Поговор" у: *Judit, drámák*, Н. Сад 1989; Ј. Ћирилов, *Драмски писци, моји савременици*, Н. Сад 1989; Gy. Szerbhorváth, „Végel Wittgensteinja Vajdaságban", *Új Symposion*, 1995; K. Faragó, „Interpretációs ösvények kereszteződésében", *Hungarológiai Közlemények*, 2000, 2; M. Martens, „Das Treppenhaus ist gefärliche als die Straße", *Frankfurter Allgemeine Zeitung*, 19. VI 2008; В. Гордић Петковић, „Прича из доњих предела", *Блиц*, 12. IV 2011; J. Plath, „Welt ohne Sehnsucht", *Neue Zürcher Zeitung*, 20. VII 2011; B. Winter, „Serbiens seismischer Untergrund", *Kommune*, Frankfurt, јун–јул 2011; *Еx Symposion*, 2012, 80 (тематски брoj посвећен Л. В.).
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕГЕР ДЕМШАР, Марија
**ВЕГЕР ДЕМШАР, Марија**, кошаркашица (Нови Сад, 26. XII 1947). Кошарком почела да се бави 1959. у КК *Нови Сад*. Иако крхке грађе и висока само 1,73 м, под стручним надзором тренера Јаноша Албрехта, потом и Ладислава Демшара, када се 1963. *Нови Сад* сјединио са *Војводином*, стасала у најбољу играчицу Југославије и једну од најбољих у Европи свог доба. До опроштаја 1983. у дресу новосадског *Партизана* (играла је још за италијански *Сент Ђовани* 1972–1974) одиграла 1.029 утакмица и постигла до данас недостигнутих 18.500 поена, а ненадмашен је и њен рекорд од 74 поена на једној утакмици, с тим што га је постигла два пута, оба против београдског *Партизана*. Седам пута (шест пута узастопно) била је најбољи стрелац националне лиге, а у сезони 1969/70. на 22 прволигашке утакмице постигла је 903 поена (41 по мечу), трећи рекорд који није достигнут. У јуниорској репрезентацији дебитовала 1965. и освојила сребрну медаљу на Европском првенству у Софији, а у сениорској 1966. шестим местом на ЕП у Букурешту. Са репрезентацијом освојила сребрне медаље на ЕП 1968. у Италији и 1978. у Пољској, а бронзану 1970. у Холандији. У репрезентативном дресу у свим селекцијама одиграла је 159 утакмица и постигла 2.826 поена; три пута била је најбољи стрелац европских првенстава – 1968. у Месини (168), 1970. у Ротердаму (191) и 1976. у Клермон Ферану (145) – и пет пута на Балканским играма. Једина је југословенска кошаркашица која је три пута играла за репрезентацију Европе (1972, 1976, 1978) и два пута била капитен, а италијански лист *Ђиганти дел баскет* прогласио ју је 1970. за најбољу играчицу Европе. Добитник је Награде пунолетства Новог Сада (1965), Мајске награде СОФК Србије (1970), Октобарске награде Новог Сада (1971), Спартакове награде СОФК Војводине (1978), Златне значке Кошаркашког савеза Србије (2008) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: В. Вујин, *Спортско друштво Војводина*, Н. Сад 1994; *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004; В. Вујин, *Краљица игре*, Н. Сад 2005.
Младен Булут
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕГЕТАЦИЈА СРБИЈЕ
**ВЕГЕТАЦИЈА СРБИЈЕ**, повремена публикација САНУ, која са *Флором Србије* представља капитално дело српске ботанике. После издања десетотомног издања *Флоре Србије*, Одбор за изучавање флоре и вегетације САНУ покренуо је едицију **В. С.** са основним циљем да се прикаже велика разноврсност биљног покривача наше територије. Први том **В. С.** – општи део – објављен је 1984. под уредништвом М. Сарићa и обухватио је уводне текстове о историји, те општим карактеристикама и еволуцији копнене вегетације Србије, развојним вегетацијским серијама у рефугијумима, елементима и животним облицима флоре Србије. У изради првог тома учествовали су Н. Пантић, М. М. Јанковић, В. Мишић, Н. Диклић и М. Гајић. После дуже паузе, 1997. објављена је прва свеска II тома (II/1), која је обухватила разред Евросибирских листопадних шума (Querco-Fagetea) у Србији и велик број вегетацијских свеза и заједница храстових, букових, јовиних, тополових и врбових шума. У овом тому приказана је и вегетација балканских шибљака јоргована и драче. У изради прве свеске II тома учествовали су Б. Јовановић, В. Мишић, А. Динић, Н. Диклић и Е. Вукићевић под редакцијом М. Сарића. Друга свеска (II/2), објављена 2006, доноси наставак приказа листопадне шумске вегетације и комплетну вегетацију четинарских шума Србије. Дат је приказ шума питомог кестена, брезе, црног граба, као и мезотермне шуме китњака и цера. Четинарска вегетација Србије приказана је у оквиру разреда Erico-Pinetea i Vaccinio Piceetea који обухватају шуме смрче на различитим подлогама, црноборове и белоборове шуме, шуме оморике, мунике и молике, жбунасте формације бора кривуља и сибирске клеке, тресавске шибљаке и субалпијске жбунасте формације зелене јове. На крају књиге дат је синтаксономски преглед шумске вегетације Србије. Аутори II/2 **В. С.** су: А. Динић, З. Томић, В. Мишић, Б. Татић, М. М. Јанковић и Б. Јовановић под редакцијом Д. Шкорића. Објављене књиге **В. С.** са укупним обимом текста од 1.250 страна представљају незаобилазно дело како за ботаничаре-фитоценологе и флористичаре тако и за шумарске стручњаке и све оне који се баве заштитом животне средине и биодиверзитетом у Србији. Одбор за изучавање флоре и вегетације САНУ припрема наставак ове едиције **В. С.** у неколико томова у којима ће бити обрађена веома разноврсна, синтаксономски сложена примарна, секундарна и терцијерна зељаста вегетација Србије.
ЛИТЕРАТУРА: М Сарић (ур.), *Вегетација Србије* I, *Општи део*, Бг 1984; М Сарић (ур.), *Вегетација Србије* II, *Шумске заједнице 1*, Бг 1997; Д. Шкорић, (ур.), *Вегетација Србије II*, *Шумске заједнице 2*, Бг 2006.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕГО, Марко
**ВЕГО, Марко**, археолог, историчар, епиграфичар (Чапљина, 8. I 1907 – Сарајево, 26. II 1985). Завршио је Теолошки факултет у Фрајбургу 1931, а Филозофски факултет на групи за општу и националну историју у Загребу 1938. Од 1938. до 1944. радио је као професор историје у Државној реалној гимназији у Никшићу. У јесен 1944. прикључио се НОБ. По завршетку рата предавао је на учитељским курсевима у Требињу (1945–1946) и Сарајеву (1947–1949). Био је директор Гимназије у Мостару (1946–1947) и Учитељске школе у Сарајеву (1949–1950). Од 1950. до пензионисања 1965. радио је у Земаљском музеју у Сарајеву, најпре као директор (1950–1957), а потом као шеф Одсека за средњи век и начелник Археолошког одељења (1957–1965). Углавном се бавио проучавањем средњовековне прошлости Босне и Херцеговине. Највећи допринос науци дао је у радовима из области помоћних историјских наука – епиграфике, нумизматике, палеографије, историјске топографије. Бавио се и археолошким ископавањима средњовековних некропола и споменика архитектуре. Из теренских истраживања настала су његова најзначајнија дела (*Љубушки*, *Средњовјековни надгробни споменици Босне и Херцеговине VI*, Сар. 1954; *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; *Хисторијска карта средњовјековне босанске државе*, Сар. 1957; *Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине*, I–IV, Сар. 1962–1970). Писао је и радове из политичке и културне историје средњовековне босанске државе (*Повијест Хумске земље* *(Херцеговине)*, Самобор 1937; *Хисторија Броћна од најстаријих времена до турске окупације*, Сар. 1961; *Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине*, Сар. 1980; *Постанак средњовјековне босанске државе*, Сар. 1982). Огледао се и у темама везаним за каснији период (*Дон Иван Мусић и Хрвати у Херцеговачком устанку 1875–1878. годин*е, Сар. 1953; *Хисторија Бротња од најстаријих времена до 1878. године*, Читлук 1981).
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕДОГОЊА
**ВЕДОГОЊА**, у народним веровањима биће натприродних особина које поседује способност да се супротстави градоносним облацима и врeменским непогодама. У Боки которској и Грбљу називало се вједогоња или једогоња. По сличним формалним карактеристикама и функцијама, али под другим називима, ово биће се појављује и у другим крајевима на простору Балкана. У западној Србији то су били ветровњаци, у централној и источној змајевити људи или змај-човек, у неким деловима Војводине облачари, док се термин здухач, здува, стуха или стија могао чути у Херцеговини, Црној Гори, Санџаку, Босни и Далмацији. Реч је о веровањима да људи могу поседовати натприродну особину одвајања душе од тела у посебном стању транса, уснулости или обамрлости тела. Душа одлази међу облаке и бори се са **в.** из других села. Борба се одвијала одваљеним стаблима изнад планина. Победник је на тај начин спречавао да његово село или атар остане без плодова јер је могао да спречи временске неприлике изнад свог села и пренесе летину из побеђеног села. У нехришћанским веровањима Јужних Словена поуздано се може утврдити, на основу етнографских и других извора из XVIII, XIX и великим делом из XX в., да су постојала веровања у бића која изазивају временске непогоде, тзв. градоносце, као и бића која су штитила од временских непогода, тзв. градобранитеље. Улога **в.** је, у том смислу, двојна – бранећи своје село или атар од града, истовремено је скретао градоносне облаке на суседна села. То га је чинило градоносцем или негативним бићем за те сеоске заједнице, док је за своју заједницу био градобранитељ. Симболички, оваква веровања говоре о друштвеним сукобима и нетрпељивости према другоме. **В.** је практично родни опонент вештици јер се веровало да посебан начин рођења девојчице у кошуљици одређује њену даљу судбину као вештице, док се дечак рођен у кошуљици сматра будућим **в**. И ово веровање има негативну родну конотацију јер се вештици приписује само негативна улога изазивача временских непогода, док је **в.**, сходно принципима патријархалног друштва, заштитник своје заједнице. Људе, за које се веровало да су **в.**, подвргавали су након смрти пробадању иглом или забадању трна у нокат јер се веровало да се, исто као и здухач, након смрти претварају у вампира.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, *Царство земаљско и царство небеско*, Бг 1997; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕДРАЛ, Вацлав
**ВЕДРАЛ, Вацлав**, композитор, хоровођа, музички писац (Праг, Чешка, 7. IX 1879 – Београд, 5. XII 1953). На Оргуљској школи и Конзерваторијуму у Прагу завршио студије оргуља (К. Книтл) и композиције (А. Дворжак). По доласку у Србију 1899. био је професор музике у гимназијама у Шапцу и Пожаревцу и хоровођа тамошњих певачких друштава. У Пожаревцу је уз гимназијски хор основао оркестар и ђачки гудачки квартет и знатно унапредио музичку културу тога града. После I светског рата, који је провео у српској војсци, дошао је у Београд где је био гимназијски професор музике, а од 1925. предавао у Музичкој школи „Станковић". Од чланова хора истоименог музичког друштва образовао је вокални октет с којим је наступао на Радио Београду. Водио је и Чехословачки хор у Београду. Компоновао је углавном вокалну музику. Његова опера *Питија* (1902), једна од првих у Србији, није изведена. Сакупљао је и хармонизовао српске народне мелодије. Објављивао је у *Гласнику Музичког друштва „Станковић"* и *Славенској музици*. Са Станом Ђурић Клајн и Миленком Живковићем уредио је већи део друге серије *Музичког гласника* (1938–1940). Писао је о чешкој музици, темама из музичке педагогије, о Моцарту и другим музичарима. Просветитељ и популаризатор, своје чланке писао је стручно, с познавањем литературе, али и приступачно, мислећи на омладину и љубитеље музике. СПЦ га је одликовала Орденом Св. Саве.
ДЕЛА: *Гудачки квартет у Бе-дуру*; *Оче наш*; кантата *Косово*; балет *Zázračný obraz*; *Комитске песме*; *Дечје песме*.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, *Историјски развој музичке културе у Србији*, Бг 1971; Р. Пејовић, *Музичка критика и есејистика у Београду (1919–1941)*, Бг 1999.
Александар Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕДРО
**ВЕДРО**, мања посуда од дрвета која је у сточарству коришћена приликом муже. Употребљавана је и за држање, ношење или мерење млека (понекад и воде). **В.** је увек нешто ширег дна од отвора, а израђивано је на три начина. У области карпатског бачијског начина сточарења **в.** је прављено дубљењем једног комада дрвета, а на ободу су се остављала два наспрамна испуста, на којима су се правиле рупице кроз које се провлачило уже. **В.** израђено дубљењем и спајањем две полуоблице дрвета карактеристична су за Санџачку и Сјеничко-пештерску област. Оно често има једну додату дугу која се продужава у дршку. За област динарског катунског сточарења карактеристично је **в.** прављено спајањем дуга и дна. Може имати једну продужену дугу као рукохват (Качер, Гружа) или две наспрамне продужене дуге с рупицама на врху да би се провукло уже (Подриње, Подгорина, делови Шумадије). С развојем качарског и бачварског заната од XIX столећа израда **в.** од дуга је постепено постала доминантна у свим областима. **В.** је у традицијској култури још називано ведрица, врдица, крављача, музлица, штругља, кабо, гаљата (код Влаха).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ж. Петровић, *Живот и обичаји народни у Гружи*, Бг 1948; П. Томић, „Бачије у Карпатској области Србије, јужно од Дунава, са освртом на бачију уопште", *ГЕМ*, Бг, 1968, 30; Љ. Ћертић, *Традиционални судови за млеко и млечне производе*, Бг 1980; З. Родић, *Традиционално посуђе*, Бг 2004.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕДУТА
**ВЕДУТА** (ит. *veduta*: поглед, изглед), панорамска слика, гравира или цртеж града или насељеног предела. Као самостални сликарски жанр први пут се јавља у Холандији у XVII в. да би свој пуни процват доживела век касније у Италији. Ведутисти су најчешће приказивали Рим, Венецију, Дрезден, Беч, Минхен и Варшаву, али и Париз и Лондон. Док је Каналето израђивао како топографске **в.** уз помоћ камере опскуре тако и идеализоване **в.** са измишљеним или фантастично размештеним грађевинама, Панини је приказивао искључиво римске античке руине или каприче. По пропасти неког древног архитектонског објекта **в.** су постајале прворазредни документ при њиховом ископавању и конзерваторско-рестаураторским радовима.
Најстаријом и најупрошћенијом **в.** Јерусалима са околином код Срба сматра се фреска у манастиру Пиви (1606). С краја XVII или с почетка XVIII в. потиче дрворезна плоча са двоструком **в.** Свете Горе и тамошњих манастира, данас у Музеју српске православне цркве у Београду. Током XVII, XVIII и почетком XIX в. веома популарни били су хаџијски Јерусалими, иконе великих димензија које ходочасници доносе као успомену на боравак у Светом граду, с намером да и друге побожне хришћане подстакну на хаџилук. Унутар градских зидина приказивани су библијски догађаји, са централном сценом Христовог гроба, али без веће уметничке вредности. Овакве наративне **в.** Јерусалима израђивале су палестинске радионице и копирали домаћи мајстори. У *Поклонику* који се данас чува у Јерусалиму, илустрованом рукопису Гаврила Тадића из 1662, налази се више стилизованих минијатура са **в.** Јерусалима. О трошку јерусалимског архимандрита и чувара Светог гроба Симеона Симоновича, Жефаровић је у Бечу издао илустровани водич по палестинским светињама – *Описаније Јерусалима* или *Проскинитарион* (1748). Ова популарна књижица штампана на два језика, за Србе и Грке, имала је тираж од неколико хиљада и 1781. доживела друго издање. Од укупно 70 бакрореза педесетак су биле **в.** јерусалимских манастира и палестинских светих места, градова и лука. Српску графику XVIII в. обележили су и идеализовани бакрорези са **в.** манастира чији првенствени циљ није била топографска тачност – мада већина има и веродостојне елементе – него указивање на историјску традицију и стављање у службу верских и политичких потреба. Реч је о тридесетак гравира српских манастира са подручја Карловачке митрополије (1741–1782), као и **в.** манастира Хиландара, Дечана, Студенице, Пећке патријаршије и Пиве. Њима се алудира на Божји град или Небески Јерусалим као архетипски облик затвореног рајског врта. У оквиру манастирског комплекса са околином приказане су епископске визитације по угледу на Христов улазак у Јерусалим, чиме **в.** највећих српских светиња добијају алегоријски смисао везан за актуелни историјско-политички тренутак. Као најближе, уз манастире се приказују и схематизоване **в.** најближих вароши (Арад, Ириг). Истовремено **в.** старих градова наручују угледни житељи грчко-цинцарског порекла (Мосхопоље, Елбасан, Берат, Кожан, Охрид), Вук Исакович (Моровић), занатски цехови (Нови Сад), српске православне општине (Сењ), док се топографске **в.** Јерусалима гравирају у хаџијске сврхе. Између друге половине ХVI и краја ХVIII в. претежно немачки мајстори гравирају бројне **в.** Београда. Упоредо са потискивањем Турака са Балкана занимање за овај део Европе нагло расте, па се ради војно-инжењерских потреба **в.** Београда отискују заједно са **в.** Сиска, Осијека, Суботице, Петриње, Бихаћа, Шапца и Сентандреје. Крајем XVIII и почетком XIX в. цртеже, бакрорезе и литографије српских градова и манастира израђују бројни страни и домаћи мајстори. У стиловима различитих уметничких епоха током ХХ в. настају **в.** градова у којима су неко време боравили или дуже живели најбољи српски сликари (Београд, Крф, Дубровник, Рим, Париз), међу којима су и меланхоличне и фантазмагоричне **в.** Пеђе Милосављевића.
ЛИТЕРАТУРА: *Београд у старим гравирама*, Бг 1950; Д. Медаковић, „Прилози историји културе Београда", *ЗФФБ*, 1968, Х, 1; Д. Давидов, *Описаније Јерусалима*, Н. Сад 1973; Р. Михаиловић, „Ведуте српске графике XVIII века", В. Матић, „Манастири Карловачке митрополије и њихов изглед на гравирама", *Српска графика XVIII века*, Бг 1986; С. Ракић, *Иконе Босне и Херцеговине (16--19. вијек)*, Бг 1998; Д. Давидов, *Срби и Јерусалим*, Бг 2007.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЖЉИКА
**ВЕЖЉИКА**, везљика, зука, шашика (*Schoenoplectus lacustris*), вишегодишња зељаста мочварна емерзна биљка из породице оштрица (Cyperaceae). Стабла избијају из снажног ризома који се налази у муљу, шупља су и без листова, висока 1–3 м, на врху са јајастим браонкастим класићима који образују главичасту или неправилну штитасту цваст. Одликује се широким евроазијским ареалом од бореалног до суптропског појаса. Често образује појас вегетације у приoбаљу различитих слатководних басена у Србији, од низија до планинских региона. Име су добиле по томе што су се дугачка зељаста стабла користила у плетарству. Под именом **в.** у народу су из исте породице оштрица познате и неке друге врсте родова *Schoenoplectus*, *Scirpus*, *Blysmus* и *Holoshoenus.*
ЛИТЕРАТУРА: R. A. De Filipps, „*Scirpus* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* 5, Cambridge 1980.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗ
**ВЕЗ**, техника украшавања тканина. На подручју Србије и у српској традиционалној народној култури прати се од средњег века, нарочито на тканинама намењеним црквама и манастирима, као и у одевању властеле. Народни **в.** се као врста украшавања видних делова одеће (кошуље, недра, оковратници, манжетне, ивице сукње, јелеци и прслуци, мараме, женска оглавља и др.) и других текстилија прати од XVIII в. **В.** су се бавиле углавном жене. У њему се препознају утицаји и прожимања различитих слојева култура од старословенске, балканске, византијске, оријенталне до средњоевропске, посебно у време барока, али истовремено се изграђују и сопствени стилови у техници украшавања. У косовском **в.** се уочавају српски и византијски узори, док на северу Србије, у Војводини, препознајемо утицаје барокне уметности. **В.** има и своје особености зависно од подручја где је настајао – у сливу Мораве везло се претежно вуном, у Панонској низији памуком и металном нити (златовез). Може бити у једној и више боја. **В.** се изводи: ручно, иглом и концем по тканини, те машински прошивањем конца кроз тканину. Може бити и откан бодом по платну. За **в.** се користе поред различитих игала и конац различитог састава, врпце, гајтани, шљокице, метал. Сматра се најлепшим **в.** урађен помоћу вуне, природне свиле, памука или златне нити. Везло се на памучном, кудељном, ланеном платну, свили, сомоту, сукну, плетиву и кожи. Техника **в.** дели се на оне настале бројањем по тканини (*бројањем, по жици*) и настале на основу цртежа (*по писму*). За вез *по писму* користе се: бод за иглу, бод прошивања, бод у бод, бод папрати, двоструки бод папрати, обамет, више врста ланчанца, бодљасти бод, бод за чвориће и навијени узлани бод. Народни **в.** се најчешће одликују бројањем нити (жице) по тканини, мада је било уобичајено коришћење више техника украшавања. Везиље су при избору материјала усклађивале јачину подлоге и предива којом су везле да би **в.** био трајнији. Као помагало при **в.** коришћен је рам или ђерђеф – оквир од дрвета. **В.** је спадао у важне женске вештине па су се женска деца од малена учила везењу и на основу припремљених *почетница* за **в**.
Весна Марјановић
Црквени **в.**, умеће обликовања иконографских представа, орнамената и хришћанских симбола на тканинским предметима црквеног карактера, које се састоји у слагању градивних нити помоћу игле. За црквени **в.** најприкладније су тканине од природних влакана – свилени атлас, кадифа, брокат и дамаст. Градивне нити могу бити златне, сребрне, позлаћене сребрне, свилене, металне упредене са свиленим (филигранска свила), металне увијене у танку спиралу, органског порекла пресвучене златом, ланене и памучне. Део градивне нити који остаје на површини тканине после једног убода игле назива се бод. Црквени **в.** не мора да буде изведен непосредно на тканини – сакралном предмету, него се везиво – израђено посебно, у виду апликације – може на њу пришити. Ручни рад се врши равним бодом, покрстицом, омчастим бодом или узлазним бодом (концем увијеним на површини). Комбинацијом основних бодова настају сложени **в**. Златовез је највиши домет **в.**, а изводи се полагањем, причвршћивањем и прихватањем нити племенитог састава (златних, сребрних, позлаћених сребрних), као и њихових комбинација са свиленом нити, на тканину подесне чврстоће и гипкости. Само код златовеза градивне нити не пролазе кроз тканину, него се слажу једна поред друге тако да се преламају по ивицама контура припремљеног предлошка и свиленим жутим нитима сакривеним на лицу тканине, а видљивим на наличју, причвршћују на тачкама преламања. Са лица се – ради формирања шара у облику цик-цак линија, ромбова, двоструких ромбова или квадрата – свиленим концем наизменично прихватају по две или четири положене градивне нити. Црквени **в.** може да се ради и шиваћом машином. Каткад се ради истицања детаља или целе композиције, исписивања записа и текстова, црквени **в.** изводи бисерима. За украшавање везива користе се драго и полудраго камење, металне плочице, шљокице, трепетаљке, корали, брушено стакло, емајл и порцелан. Многи богослужбени предмети (антиминс, завеса за царске двери, плаштаница, небо, покривачи и прекривачи), богослужбене одежде (стихар, наруквице, орар, епитрахиљ, појас, набедреник, фелон, сакос, омофор, митра, мантија) и други црквени предмети различитих намена (завесе, подеје, иконе, грбови) имају везену основу.
Најстарији сачувани примерак српског уметничког **в.** је Плаштаница краља Милутина, златовез непознатог аутора, на свиленом бордо атласу с краја XIII и почетка XIV в., израђена под византијским утицајем. На њој је извезена иконографска представа тренутка у којем Исус устаје из гроба. Припадала је манастиру Крушедолу, а данас се налази у Музеју СПЦ у Београду. У Народном музеју у Београду чува се Епитрахиљ непознатог аутора, с краја XIV в. То је златовез изузетан по распореду и избору украсних елемената, нађен у Петровој цркви код Новог Пазара. Најстарија везена икона (XIV в.) са представом Богородице са Христом је златовез непознатог аутора и чува се у Музеју примењене уметности у Београду. Покров за мошти кнеза Лазара, рад монахиње Јефимије из 1402, налази се у Музеју СПЦ у Београду. **В.** на покрову је јединствен и међу српским и међу средњовековним **в.** јер се на њему налазе само речи исписане позлаћеним троструким нитима. У Музеју СПЦ похрањен је и Епитрахиљ који су 1553. разнобојним свиленим нитима израдили Јелена Црнојевић и кир Димитрије, син кир Марка Гвозденовића. Својом лепотом издваја се и апликација у облику крста из XVII в. као посебно израђени **в.** непознатог аутора, намењен за пришивање на неки богослужбени предмет – Везени крст из ризнице манастира Високи Дечани. Црквени **в.** Христофора Жефаровића из XVIII в. (Плаштаница у српској православној цркви Св. Георгија у Пешти, Епитрахиљ из 1752. у ризници Патријаршијске капеле у Београду) одликује самосвојан и препознaтљив стил. Ручна израда црквеног **в.** имала је примат све до краја XIX в. када га готово у потпуности потискује машинска серијска израда. Данас се ручном **в.** прибегава само у посебним приликама, углавном у специјализованим радионицама.
Радмила Петронијевић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Беловић, *Народни везови*, Н. Сад 1933; Л. Мирковић, „Црквени уметнички вез", *Годишњак Музеја Јужне Србије*, 1937, I; *Црквени уметнички вез*, Бг 1940; G. Millet, *Broderies religieuses de style byzantin*, Paris 1947; М. Ћоровић Љубинковић, „Примерак средњовековног уметничког веза: набедреник у збирци Народног музеја у Београду", *Музеји*, 1951, 6; О. Ђурић, *Народни вез*, Бг 1954; Д. Стојановић, *Уметнички вез у Србији од XIV до XIX века*, Бг 1959; „Катапетазма монахиње Агније", *ЗМПУ*, 1960–1961, 6–7; „Везови Христофора Жефаровића", у: *Дело Христофора Жефаровића*, Н. Сад 1961; „Везена икона из XIV века", *ЗМПУ*, 1962, 8; „Везени крст из манастира Дечани", *ЗМПУ*, 1966, 9–10; P. Johnstone, *The Byzantine tradition in church embroidery*, London 1967; Д. Стојановић, „Вез", у: *Историја примењене уметности код Срба*, 1, Бг 1977; D. Stojanović, *Trésors de l'art serbe médiéval (XII–XVI):Tussi-Broderie*, Paris 1983; Ђ. Петровић, „Златовез", *ГЕМ*, Бг, 1987, 51; Љ. Рељић, Д. Радовановић, *Народни вез Југославије*, Бг 1988; A. Ćilardžić, „The Milutin Epitaphios", у: *Byzantium: An oecumenical empire*, Athens 2002; К. Новаковић, „Одлике народног веза у Војводини", *РМВ*, 2008, 46; Д. Марковић, *Вез по писму, писмо по везу*, Н. Сад 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗАНЕ СТЕНЕ
**ВЕЗАНЕ СТЕНЕ**, стене код којих се веза између минералних зрна (са пречником d<2µ) остварује танким опнама воде – кохезивним или електромагнетним силама. Типични представници су глине и лапоровите глине (колоидна тла). Ове стене склоне су пластичним деформацијама, мало су носиве, а слегања под објектима се одвијају споро. Већина градова у Србији је смештена на овим стенама, а на падинама су присутна бројна клизишта, која представљају ограничавајући фактор при урбанистичким планирањима. Под истим термином, у инжењерској геологији се подразумевају чврсте: магматске, седиментне и метаморфне стене, код којих су минерали (честице) кристализационо везани или су међусобно повезани силикатним или карбонатним везивом. Типични представници су: гранити, пешчари, кречњаци, лапорци, гнајсеви и др. То су чврсте (камените) стене, које се, под деловањем спољних сила, понашају као еластична средина, односно по престанку оптерећења одсуствују трајне деформације. Падине изграђене од ових стена су стабилне уколико су слабо испуцале и распаднуте, а склоне су осипању или одроњавању уколико су интензивније издељене и распаднуте. У зони површинског распадања су деформабилне и подложне клижењу (консеквентна клизишта). Свеже стене су квалитетни грађевински материјали.
ЛИТЕРАТУРА: М. Коматина, *Геологија Србије – Инжењерска геологија*, VIII/2, Бг 1978; И. Митровић, *Геолошка терминологија и номенклатура – Инжењерска геологија*, IX, Бг 1978; М. Јањић, *Инжењерска геологија са основама геологије*, Бг 1982; Д. Цветковић, *Геотехничка истраживања*, Бг 1998.
Душко Сунарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗАНИ СТИХ → СТИХ
**ВЕЗАНИ СТИХ** → **СТИХ**
# ВЕЗЕНКОВИЋ, Лазар
**ВЕЗЕНКОВИЋ, Лазар**, новинар (Вршац, 1853 – Вршац, 1926). Припадао је групи вршачких социјалиста на чијем је челу био Лаза Нанчић. Сарађивао је у вршачком листу *Српство*, а потом у *Вршачком гласнику* и *Будућности*. Једно време је био уредник и власник листа *Будућност*. Спадао је међу пионире гимнастике код нас, а водио је и аматерску позоришну дружину.
ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1970.
Глигор Попи
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗИЛИЋ, Алексије
**ВЕЗИЛИЋ, Алексије**, учитељ, књижевник (Стари Кер / Змајево, Бачка, 1753 – Нови Сад, 24. I 1792). Основну школу завршио у родном месту. Похађао гимнaзију у Новом Саду и Сегедину, а затим лицеј у Пешти и Будиму. Две године је провео у Осијеку као полазник учитељског семинара С. Вујановског (1780–1782). Након тога уписује права у Бечу. У јесен 1784. напушта студије и одлази у манастир Гргетег. Убрзо одустаје од намере да се замонаши. Објављује књигу упутстава за вођење званичне и приватне преписке *Краткоје сочиненије о приватних и публичних делах* (Беч 1785). Веома је цењен приватни учитељ немачког и латинског језика у Сремским Карловцима. Наименован је 1787. за проинспектора српских и румунских школа у Великоварадинском диштрикту. Следеће године објављује збирку песама *Краткоје написаније о спокојној жизни* (Беч 1788), која представља незаобилазно поглавље у проучавању књижевности српског класицизма. Због супротстављања „мисионарским" активностима унијатских свештеника, принудно је пензионисан (1791). Намера митрополита С. Стратимировића да га уведе у монашки чин и постави за архимандрита у Раковцу пропала је због противљења манастирске братије. Последње дане живота провео је у дому новосадског сенатора Д. Рацковића. **В.** спада у ред родоначелника српског класицизма. Његова збирка песама је била значајан узор за писце попут Стерије, који му је одао велико признање песмом *Алексију Везилићу* (1855).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Маринковић, „О Алексију Везилићу", *Израз*, 1966, 5; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам*, Бг 1979; С. Дамјанов, *Апокрифна историја српске (пост)модерне*, Бг 2008; М. Д. Стефановић, „Жива традиција српске лирике", у: А. Везилић, *Краткоје написаније о спокојној жизни*, Бг 2011.
Радослав Ераковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗИР
**ВЕЗИР** (арап. *wazîr*: министар), титула високих државних достојанственика у средњовековним исламским државама, где се јавља још у VIII в. Везирско достојанство у Османском царству установио је султан Орхан 1326. или 1328. **В.** је највиши државни достојанственик, владарев помоћник и заменик у управљању државом. Титулу **в.** су носили чланови султанског савета (дивана) и називани су унутрашњим или **в.** куполе (kubbe vezirleri) по простору у којем су се састајали. Обично су имали титулу паше, а постављао их је и разрешавао султан бератом. Као његови помоћници имали су у својим рукама врховну војну и грађанску управу царства, премда њихове надлежности нису биле прецизно утврђене. Њихов број није био утврђен и кретао се од једног у XIV в. до 23 крајем XVI в. Када су у XIX в. образована министарства по угледу на европске државе, министри су задржали ранг **в**. Управитељи стратешки важних области, попут Египта, Јемена, Будима, Багдада, заповедник турске флоте и јаничарски ага имали су такође ранг **в**. Своје дужности обављали су обично заједнички у савету, а вршили су и посебно грађанске и војне дужности које су им биле поверене. У време Сулејмана Величанственог неки покрајински намесници, беглербегови су добили наслов **в.**, а касније су га редовно имали у свим пашалуцима (нпр. везир на Босни). Тај ранг је имао и београдски паша. Они су били војни и грађански представници султана у појединим покрајинама. Имали су право да у духу правних прописа (шеријата и кануна) издају разне наредбе, обавезна упутства и правила (бујурулдије). **В.** су имали чин паше са три туга (коњска репа).
**Велики в.**, институција настала у време султана Мурата I (1362–1389), који је једном од двојице везира доделио такву титулу. У Османској царевини главни султанов саветник, који је (особито за владе неспособних султана) водио све државне послове. Чувао је државни печат, председавао дивану (влади), бивао и врховни заповедник у војним походима. Султан га је бирао обично из реда **в.** царског дивана, а такође и разрешавао ове дужности. У доба највишег успона турске моћи, у току XV, XVI и XVII в. многи људи са српских простора обављали су дужност великог **в.**, као Махмуд-паша Анђеловић из Крушевца, Ахмед-паша Херцеговић (син херцега Стефана) и Мехмед-паша Соколовић из околине Рудa у Босни. Када је реформама започетим 1835. по европском узору формирана влада као веће министара, велики **в.** постаје председник владе, потчињен само султану.
ЛИТЕРАТУРА: H. A. R. Gibb, H. Bowen, *Islamic Society and the West, A study of the impact of Western Civilization on Moslem Culture in the Near East*, I–1, Oxford 1960; Х. Иналџик, *Османско царство, Класично доба 1300–1600*, Бг 1974; M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü*, III, İstanbul 1983; Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990; E. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија Османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2002; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Љубомирка Кркљуш; Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗИЧЕВО
**ВЕЗИЧЕВО**, село у источној Србији, у Млави, у долини Везичевске реке (јужни део слива Млаве). Са општинским центром Петровцем повезано је локалним путем дугим 22 км. Насеље се налази на месту где се завршава уска долина Везичевске реке и почиње пространа планинска подгорина. Збијеног је типа и изграђено је на висинама 230–300 м. Издужено је у правцу реке, а распоред улица је мрежаст. Село је на овом месту формирано средином XVIII в. Староседеоци су пореклом из Шарова у Мађарској, Мораве, Ресаве и околине Сјенице. После II светског рата број становника је прво стагнирао, а блага депопулација настала је тек током последње три деценије XX в. Године 1948. било је 766 становника, 2002. 428, а 2011. 368 (89,4% Србa). Аграрним занимањима бавилo се 85,8% активног становништва. У селу су црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗНИЦИ
**ВЕЗНИЦИ**, граматичке речи коjе повезуjући речи или реченице изражаваjу односе међу њима, нпр. *али* значи супротност (*Он је паметан али лењ*), *ако* значи услов (*Ако има*, *даће*), *јер* значи узрок (*Даје јер има*) итд. Речи коjе **в.** повезуjу могу припадати истоj врсти речи (нпр. *брат и сестра*) или различитим врстама (нпр. *Пише*, *али нечитко* и сл.). Понекад **в.** није неопходан, али његова употреба чини однос између речи или израза које повезује експлицитним или прецизније израженим, уп. *Он је устао*, *она је села и наставили су разговор* и *Он је устао*, *а она је села и наставили су разговор*. По садржаjу синтаксичке везе коjу изражавају **в.** могу бити напоредни (координацијски, паратаксички, нпр. *и*, *па*, *те*), повезујући у простој реченици речи са истом синтаксичком функциjом (нпр. *Она је вредна и паметна*) или повезујући у сложеној реченици њене предикатске делове који су у координацијском односу (*Пада киша и дува ветар*), и деле се на саставне, раставне, супротне и градацијске; или могу бити зависни **в.** (субординацијски, хипотаксички, нпр. *ако*, *док*, *јер*), уводећи у структуру главног дела зависносложене реченице њен зависни део, нпр. *Отишли су jер jе већ било касно*, а деле се по значењу као и реченице којима припадају (изрични, односни, временски и др.). Координацијски везници повезују или предикатске делове независносложене реченице у којој нема зависних клауза (*Сија сунце и пада киша*), или независне предикатске делове сложене реченице заједно с њиховим клаузама (*Сија сунце и пада киша*, *која постаје све јача*), или повезују клаузе које се налазе у напоредном међусобном односу, а имају заједнички главни део (*Носи књигу коју је купила и коју жели да поклони сестри*). **В.** у напоредносложеним реченицама (конјунктори) су малобројнији, јаче граматикализовани, општијег су значења и не припадају предикатским деловима које повезују, нпр. *Чека аутобус и чита новине*. **В.** и везничке речи у зависносложеним реченицама (субјунктори) многобројнији су од конјунктора, релативно слабије су граматикализовани, релативно су мање уопштеног значења и припадају зависном предикатском делу сложене реченице, нпр. *Док чека аутобус*, *чита новине.*
Неки **в.** су једнозначни (нпр. *или*, *час*, *чим*), а неки вишезначни (нпр. *да*, *док*, *но*). Вишезначни **в.** имају основно значење и варијантна значења, која су мање или више одређена контекстом. Они могу повезивати предикатске делове сложене реченице чије значењске односе често конкретизују посебне речи (конкретизатори), уп. значења везника *па* без конкретизатора (*Дуго је чекао па је отишао*) и с конкретизатором: у значењу узастопности (*Дуго је чекао па је онда отишао*), узрочно-последичног односа (уп. *Није дошла па је отишао* и *Није дошла па је зато отишао*), допусности (уп. *Дуго је чекао* *па није дочекао* и *Дуго је чекао па ипак није дочекао*) и др.
**В.** се по саставу деле на просте и изведене. Прости (или примарни) **в.** су најчешће историjски стариjи од других **в.** и већином су jедносложни (*и*, *а*, *но...*). Изведени (или секундарни) **в.** су настали од простих **в.** или других врста речи (*али*, *иако*, *премда...*). **В.** се по учесталости jављања у истоj реченици деле на jеднократне (*а*, *но*, *него...*) и двократне или вишекратне (*или... или...*; *воља... воља...* и др., нпр. *Или уђи*, *или изађи*). За разлику од поновљених једнократних **в.** (нпр. *и... и*) и двократних **в.** (нпр. *час... час...*), двочлани **в.** састоје се од два несуседна везничка дела у суседним предикатским целинама, који се употребљавају у пару (нпр. *не само...*, *него*: *Не само да зна правило*, *него и уме да га објасни*). **В.** су основна група везничких средстава као више или мање граматикализованих речи и израза којима се речи повезују у синтагме, а предикатски делови реченице у сложене реченице. Везничка средства поред **в.** обухватају: везничке речи – односне заменичке речи у везничкој функцији, нпр. *Ово је улица која је најстарија у нашем граду*; везничке изразе – устаљене изразе од двеју или више непунозначних или десемантизованих речи, које се употребљавају у јединственој везничкој функцији, нпр. *Посао је завршен тако да сада можемо ићи кући*; везничке спојеве – везничке изразе који обухватају **в.** у непосредном суседству са јединственом везничком функцијом, нпр. *Урадиће као што ти је рекао*; везничке групе -- везници (или **в.** и везничка реч) који су употребљени у непосредном суседству, али који чувају своја значења и синтаксичке функције па не представљају везнички спој, нпр. *Чули смо да долазе*, *а да не остају дуго*; конекторе -- речи и изрази којима се повезују реченице у тексту, нпр. *Дакле*, *видећемо се у петак*. У ширем схватању конектори су сва везничка средства у реченици и тексту.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик*, I–II, Бг 1986; А. Белић, *Општа лингвистика*, Бг 1998; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, *Граматика српског језика за гимназије и средње школе*, Бг 2010; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЗУВИЈАН
**ВЕЗУВИЈАН** (идокраз), силикатни минерал сложеног састава, Ca19(Al,Mg)13B0-5Si18O68(OH,O,F)10. Углавном је жуте, мрке или зелене боје, у различитим нијансама, а ретко је плав, љубичаст и безбојан до бео. Прозрачан је до провидан минерал, стакластог сјаја, тврдине 6–7 по Мосовој скали. Често се јавља у облику кротко-пирамидалних до издужено-призматичних кристала, разноврсних кристалних комбинација. Може још да образује призматичне до игличасте агрегате, ређе масивне и зрнасте. Kристалише тетрагонално. Припада групи соросиликата са комбинацијом Si2O7 и SiO4 група. Настаје контактним метаморфизмом кречњака и јавља се у скарновима, а ређе настаје регионалним метаморфизмом кречњака и магматски. Прозрачни до провидни кристали **в.** могу се користити као украсно камење. Откривен је 1795. на планини Везув у Италији, по којој је и добио назив. У Србији је присутан на многим местима, у скарновима Букуље, Копаоника, Борање итд., а лепи и крупни кристали **в.** жуто-зелене боје и величине до 6 цм јављају се у скарновима Потој Чуке, у близини Жагубице.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Талић, „Везувијан у скарну Потој Чуке – Источна Србија", *Зборник радова Геолошког и Рударског факултета*, 1958, 5; Д. Бабич, *Минералогија*, Бг 2003.
Александар Пачевски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕИНОВИЋ ТОРТИ, Мара
**ВЕИНОВИЋ ТОРТИ, Мара**, рукометашица (Подвидача код Санског Моста, 17. VIII 1944). Рукометом почела да се бави у зрењанинском *Пролетеру*, одакле је прешла у ОРК *Београд*. Највећи део каријере провела је у загребачкој *Локомотиви*, а завршила је у сплитској *Далманади*. Са репрезентацијом Југославије, за коју је одиграла 130 утакмица, на светским првенствима освојила је титулу првака света (1973) и сребрне медаље (1965, 1971). За најбољу рукометашицу света, у избору Светске рукометне федерације (ИХФ), проглашена је 1971. и 1973. У државној репрезентацији једно време је, укључујући и Светско првенство 1973, играла заједно са сестром Милком Веиновић. Обе су добитнице Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2011).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Жељко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЈВОДА, Иван Иво
**ВЕЈВОДА, Иван Иво**, дипломата, политичар (Карловац, 13. XI 1911 – Београд, 1. XII 1991). Завршио је Високу техничку школу у Прагу 1930, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1933. Учествовао је у Шпанском грађанском рату од 1937. до 1939, а у II светском рату од 1941. Током II светског рата је обављао дужности политичког комесара Приморско-горанског народноослободилачког партизанског одреда, Групе приморско-горанских народноослободилачких партизанских одреда и 5. оперативне зоне Хрватске, шефа Пропагандног одељења Главног штаба Хрватске и члана Пропагандног одељења ЗАВНОХ. По завршетку рата преведен је у резерву у чину пуковника. После рата је био директор „Танјуга", амбасадор у Бразилу (1952–1955), Чехословачкој (1955–1956), Великој Британији (1956–1960), Италији (1962–1967) и Француској (1967–1971), помоћник државног секретара за иностране послове и члан Савета федерације. Важио је за једног од најспособнијих и најуспешнијих дипломата социјалистичке Југославије. Одликован је већим бројем југословенских ратних и мирнодопских одликовања, међу којима су Партизанска споменица 1941, Орден братства и јединства и Орден партизанске звезде.
ЛИТЕРАТУРА: *ВЕ*, 10, Бг 1975; Д. Бекић, *Југославија у Хладном рату. Односи са великим силама, 1949–1955*, Зг 1988; Р. Петковић, *Субјективна историја југословенске дипломатије,* *1943–1991*, Бг 1995; Д. Богетић, *Нова стратегија спољне политике Југославије 1956–1961*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕКОВИЋ, Дивна
**ВЕКОВИЋ, Дивна**, лекар, преводилац (Лужац код Берана, 1886 – Зидани Мост, Словенија, 1945). По завршетку Дјевојачког института на Цетињу, у Паризу на Сорбони је 1909. завршила медицину. Као чланица Међународног црвеног крста у Женеви (1915–1917) учествовала је у хуманитарном раду и достављала храну и другу помоћ заробљеницима у мађарским логорима. Пред крај I светског рата организовала је групу лекара и медицинских сестара, који су као добровољци учествовали у пробијању Солунског фронта. Између два светска рата живела је у Паризу и бавила се књижевно-публицистичким радом и активностима које је предузимала у циљу међународне афирмације новостворене државе Краљевине Југославије. По почетку II светског рата, вратила се у родно село и водила преговоре с италијанском командом. Као присталица монархистичког уређења, крајем рата је одступила са војском војводе Павла Ђуришића и великим народним збегом предвођеним Митрополитом Јоаникијем Липовцем. На том путу убили су је партизани. Докторску дисертацију из књижевности одбранила је у Београду 1928. Бавила се и превођењем. На француски је превела: *Горски вијенац* (1917); *Живот и обичаји српског народа* (1922); *Српске народне приче* (1934); *Песме Јована Јовановића Змаја* (1939). Њена писма, рукописе и друга документа запленила је и спалила партизанска команда Берана. Била је уважени гост на дворовима Карађорђевића и Петровића. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Ордена Легије части Француске.
ДЕЛА: *Француско-српска граматика*, 1916; *Француско-српски речник и Српско-француски рјечник*, Бг 1924; *Крвни умир*, Париз 1931.
ИЗВОР: Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: М. Мартиновић, В. Јокановић, „Дивна Вековић (1886–1944), прва лекарка у Црној Гори", *МП*, Н. Сад, 2006, 7–8.
Мирјана Ерић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛАШЕВИЋ, Велизар
**ВЕЛАШЕВИЋ, Велизар**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Даниловград, 28. VIII 1926). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1960. Од 1954. ради као лаборант на предмету Шумске мелиорације и бујице на ШФ у Београду. За асистента је изабран 1960, магистрирао је 1967, а докторирао 1970. Редовни професор ШФ у Београду од 1977. Предавао је и по позиву на шумарском оделу Биотехничког факултета у Љубљани. Стручно усавршавање из области шумских заштитних појасева обавио је 1967. у СССР. На ШФ у Београду обављао је дужности продекана, декана и директора Института за водопривреду ерозионих подручја и шефа Катедре мелиорација. Осам година волонтерски је обављао дужност секретара Савеза инжењера и техничара шумарства и дрвне индустрије Југославије и члана Југословенског савета за заштиту и унапређење животне средине. Бавио се проблемима шумских мелиорација, шумским заштитним појасевима и улогом шуме у заштити и унапређењу животне средине (*Шума и човекова средина*, Бг 1980; и М. Ћоровић, *Утицај шумских екосистема на животну средину*, Бг 1998; и М. Ђоровић, Љ. Летић, *Еколошки аспект очувања, заштите и уређења вода шумских сливова*, Бг 2002).
ДЕЛА: и С. Дамњановић, „Општекорисне функције шума", у: *Шумарство и прерада дрвета у Србији кроз векове*, Бг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: *Седамдесет година рада Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛАШЕВИЋ, Душан
**ВЕЛАШЕВИЋ, Душан**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Шабац, 8. XII 1939 – Београд, 1. X 2004). Дипломирао 1963. на Електротехничком факултету у Београду, докторирао 1971. на Електронском факултету у Нишу. По дипломирању радио као истраживач у Електронској лабораторији Института за нуклеарне науке у Винчи, а 1974. прешао на ЕТФ у Београду, где је 1990. изабран за редовног професора. Ту је био шеф Катедре за рачунарску технику и информатику, шеф Одсека за рачунарску технику и информатику и шеф Одсека за софтверско инжењерство. Бавио се научним радом у областима: програмски преводиоци, оперативни системи, софтверске технике, експертски системи, системи за заштиту података и информациони системи. У области програмских преводилаца аутор је нове методе генерисања кода за аритметичке изразе и обраде атрибутивно-транслационих граматика и опоравке од грешака за генерализована решења парсирања. У области експертских система истраживао је рад ових система у режиму реалног времена, моделе школске табле и њихове примене у војним системима. У области софтверског инжењерства дефинисао је концепцију софтверског алата за аутоматско генерисање еталона тестних случајева и алата за генерисање планова тестирања и развио одговарајући софтверски пакет „ТЕСТГРАФ" за аутоматско генерисање еталона тестних случајева. У подручју софтверског реинжењеринга, развио је експертски систем за примену метазнања у алатима за статичку анализу изворног кода и критеријуме за вредновање алата софтверског инжењерства. У области заштите података развио је нови метод детекције напада на рачунарске системе применом Бајесове класификације. У области системског програмирања развио је нову методу аутоматског генерисања структуре прекривања. Објавио је уџбеник *Увод у системско програмирање* (I, Бг 1988; II Бг 1990; III, Бг 1992).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948-1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Никола Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛАШЕВИЋ ЖИВКОВИЋ, Ксенија
**ВЕЛАШЕВИЋ ЖИВКОВИЋ, Ксенија**, фармацеут, универзитетски професор (Брно, Чехословачка, 2. VIII 1923 – Београд, 6. XII 2010). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирала 1951, а докторирала 1965. са темом о проучавању флуоресценције изохинолинских деривата и њихових комплекса са металима. Након дипломирања радилa у Хигијенском институту НР Србије у Београду до 1953, а затим у Хигијенском заводу у Крагујевцу до 1956, када је прешла на Фарм. ф. у Београду где је остварила своју научноистраживачку и наставну каријеру у Институту за физичку хемију. У звање редовног професора изабрана је 1979. Усавршавала се у Лабораторији за луминесценцију Природно-математичког факултета у Паризу, Институту за физику Фарм. ф. у Паризу, Институту за физику Физичко-математичког факултета у Прагу и на Катедри за аналитичку хемију у Брну. У току свог рада бавила се проучавањем луминесцентних појава код разних супстанција у чврстом стању и раствору, проблемима флуоресценције и испитивањима структуре комплексних једињења, а један део њеног научног опуса односи се на области електроанализе. Била дугогодишњи руководилац научног пројекта Фарм. ф. „Спектрофотометријско испитивање флавона и њихових комплекса". Коаутор универзитетских уџбеника за студенте фармације *Основи спектрофотометријских метода* (Бг 1981) и *Практикум инструменталне анализе* (Бг 1984). Поред значајне наставне и научне активности била продекан за наставу Фарм. ф. у Београду (1975–1977), члан Савета факултета и већег броја стручних комисија, као и члан републичке Комисије усмереног образовања. Одликована 1988. Орденом рада са златним венцом.
ДЕЛА: и К. Nikolić, S. Šljivić, „Sur la fluorescence des quelques halogènes du chlorure du manganèse et des alcaloïdes", *Comptes rendus*, 1963, 253; и K. Nikolić, I. Burić, „Photoluminescent properties of cadmium chloride with different methyl- and dimethylquinolines", *Czechoslovak Journal of Physics*, 1971, B21, 1306; и K. Nikolić, M. F. Ruasse, „Une méthode simple et précise de dosage de sulfonamides par chlorocoulométrie", *Annales Pharmaceutiques Françaises*, 1986, 44, 231; и K. Nikolić, „Potentiometric determination of 6−mercaptopurine", *Michrochimica Acta*, 1990, I; и K. Nikolić, A. Berka, „Chlorocoulometric determination of primaquine", *Acta Poloniae Pharmaceutica*, 1990, 47, 7.
ЛИТЕРАТУРА: М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945–2005*, Бг 2006.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛБУЖДСКА БИТКА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-velbuzdska-bitka-karta.jpg)ВЕЛБУЖДСКА БИТКА**, сукоб српске и бугарске војске, који се одиграо 28. VII 1330. северно од Велбужда (Ћустендил), крај реке Каменче (данас Соволштица). У пролеће 1330. бугарски цар Михаило Шишман преузео је ширу акцију да обезбеди савезнике против Србије. Склопио је споразум са византијским царем Андроником III Палеологом, који је са југа требало да нападне Србију. Бугарски цар је у Трнову прикупљао војску, у помоћ су му дошли и татарски одреди са Иваном Бесарабом и његовим зетом Александром, а од Битоља је требало да удари византијски цар Андроник III. Српски краљ је покушао преговорима да заустави ову акцију, али то није успело. Не знајући којим ће правцем да удари бугарски цар, Стефан Дечански је са војском чекао на Добрич-пољу у земљи Топлици. Обавештен да је бугарска војска ушла у Србију у области Земена у изворишном делу Струме, кренуо јој је у сусрет преко Нагоричана. Војске су се сукобиле код реке Каменче, а у бици се посебно истакао млади краљ Душан. Срби су у својим редовима имали и шпанске најамнике. Током битке убијен је и бугарски цар Михаило Шишман, који је после битке сахрањен у Нагоричану по наредби српског краља. Стефан Дечански је о победи известио краљицу и архиепископа Данила II, који је наложио прослављање победе у свим манастирима и црквама у Србији. На бугарски престо је доведен син Михаила Шишмана и Ане, сестре Стефана Дечанског, Иван Стефан. Победом код Велбужда Србија је постала најмоћнија држава на Балкану.
ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, *Битка код Велбужда*, Бг 1930; П. Томац, „Велбуждска битка", *ВИГ*, 1952, 4; М. Динић, „Шпански најамници у српској служби", *ЗРВИ*, 1960, 6; Г. Шкриванић, „Битка код Велбужда", *Весник Војног музеја*, 1970, 16; С. Ћирковић (ур.), *Историја српског народа*, Бг 1981; М. Благојевић, *Србија у доба Немањића*, Бг 1989; С. Мишић, *Југоисточна Србија средњег века*, Вр 2002.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛБУЖДСКА ЕПАРХИЈА
**ВЕЛБУЖДСКА ЕПАРХИЈА**, веома стара епархија, за коју се не зна када је основана. Цар Василије II потчинио ју је 1018. Охридској архиепископији. Већ крајем XII в. ушла је у састав бугарске Трновске архиепископије. У границе српске државе свакако је ушла кад и Велбужд, а то је било најкасније 1284, а вероватно 1283, после Милутиновог похода. И у самом опису Битке код Велбужда јасно је да Бугари продиру у српску државу и иду ка Велбужду. У време прогласа српске патријаршије била је једна од значајних епископија. У српској науци још није познато како је решен проблем бугарских епархија у српској патријаршији, посебно када се има у виду да је бугарски патријарх Симеон подржао уздизање српске архиепископије на ранг патријаршије и са својим архијерејима учествовао у крунисању Душана за цара. У време распада српске државе 1381. припојен јој је простор укинуте Злетовске епархије. У време обнове Пећке патријаршије под патријархом Макаријем 1557. поново је доспела под њену јурисдикцију. Јавља се и под именом Ћустендилска (данашње име за Велбужд) када је у том месту било седиште, а врло ретко као Бањска по истоименом селу у којем је епископ такође имао резиденцију због топлих и лековитих минералних извора.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, V–VI, Бг 1925–1926.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Српски епископи и митрополити средњега века", *ХД*, 1937, 3; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; М. Благојевић, *Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168–1371*, Бг 1989; С. Мишић, *Југоисточна Србија средњег века*, Вр–По 2002.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕ ПОЉЕ
**ВЕЛЕ ПОЉЕ**, село на планинској страни источно од Алексиначке котлине у долини Велепољске реке, десне притоке Јужне Мораве. Налази се на локалном путу који спаја Поморавље код села Топоница са Сврљигом. Пут Алексинац–Ниш удаљен је од села 10 км, а општинско средиште Ниш 22 км. Насеље је на левој страни долине Велепољске реке, на 230–300 м н. в. Збијеног је типа, издужено је у правцу долине, а распоред улица је мрежаст. У историјским изворима село се помиње од 1454/55. Депопулација траје последње четири деценије XX в. Године 1961. било је 1.143 становника, 2002. 537, а 2011. 454 (94,9% Србa). Пољопривредом се бавило 61,4% активног становништва. У селу су црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, амбуланта, апотека и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕБИЉЕ
**ВЕЛЕБИЉЕ** (*Atropa belladonna*), вишегодишња зељаста биљка из породице помоћница (Solanaceae). Ризом је вретенаст, дебео и светломрке боје. Стабло је усправно, 0,5–2 м високо (отуд име велико биље – велебиље), у горњем делу гранато. Листови су тамнозелени, голи, јајасти или елиптични, целог обода, зашиљени, постепено се сужавају у кратку лисну дршку. Цветови су надоле повијени, појединачни, ређе по два у пазуху листова. Чашица је звонаста дубоко петодела, режњеви широки, задржава се на плоду. Круница је тамнољубичаста, цевасто звонаста са кратким петоделим ободом чији су режњеви мало уназад повијени. Плод је лоптаста бобица пречника око 1,5 цм, прво зелена, а кад сазри црна, сјајна, сочна са семеном љубичасте боје. Цвета од јула до августа. У Србији релативно честа врста која настањује ободе шума, крчевине, пожаришта, ивице шумских путева у сеновитим буковим и горуновим шумама брдског и планинског појаса. Цела биљка, од корена до плода је отровна, али и лековита. Садржи тропанске алкалоиде као што су атропин и скополамин, једињења која су веома значајна за медицину и фармацију. Препарати од **в.** користе се само под контролом лекара.
ЛИТЕРАТУРА: М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Радиша Јанчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕБИТ
**ВЕЛЕБИТ**, планина у Хрватској, која на југозападу допире до обала Јадранског мора, на северозападу се граничи са знатно нижом личком заравни (Гацко, Личко, Грачачко поље), северозападну границу чини превој Вратник, а југоисточну кањон Зрмање. Морфолошки је јасно одвојена од околних предела. Планински лук је благо извијен правцем северозапад–југоисток и дуг је 145 км. То је најдужа планина динарског планинског система. Ширина му варира 8–30 км, а површина је 2.274 км2 . Само 41 км2 захвата висине веће од 1.600 м. Састоји се од више морфолошких целина издвојених планинским превојима: Северни **В.** (између превоја Вратник и Велики Алан), Средњи **В.** (између Великог Алана и Оштаријских врата), Јужни **В.** (између Оштаријских врата и Малог Алана) и Југоисточни **В.** (од Малог Алана до кањона Зрмање). Највиши врх је Вагански врх (1.757 м).
У геолошкој структури доминирају кречњаци (претежно марински седименти мезозоика), најчешће слојевити, ређе масивни, који су испуцали, карстификовани и водопропусни, па су и површински делови безводни. У вишим деловима поред кречњака има и доломита који су слојевити и банковити, а највиши делови (где су и највиши врхови) су криптокристаласти доломити, који су најчешће масивни и банковити, испуцали и распадањем стварају доломитску пржину подложну ерозији. Има и наслага млађег палеогена и квартара.
Приморска падина диже се од морског нивоа и знатно је виша од личке која започиње на висини од око 500 м. Те две падине се веома разликују по изгледу: приморска је гола, а личка шумовита. За **В.** је карактеристичан мали број превоја, због чега је снажна природна препрека. Једини превој нижи од 1.000 м је Оштаријски (927 м).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-velebit-karta.jpg)
**В.** има врло једноставан облик: две јасно изражене падине и широко било. Приморска падина има јасно изражену уздужну жљебасту удолину на 800–900 м, која је често и у облику терасе. Тераса има и низ долова који се могу пратити од Сењског била све до јужног краја **В.** (Столац, Ракита, Дундовића поди, Радловац, Коњско, Шарића дупље, Стап, Велико Рујно, Прашка локва, Дубоке јасле итд.). Они се негде зову и поди, равног су дна покривеног цветним ливадама, а окружују их камени кукови. У њима је формирано неколико десетина малих села, стално или повремено настањених. Изнад жљебасте удолине дижу се стрме стране све до велебитског била. Било је састављено од низа удолина и главица, међу којима се издижу поједини виши врхови (Мали Рајинац, Велики Козјак, Бадањ, Св. брдо итд.). За разлику од приморске, личка падина је рашчлањена дубоко урезаним попречним долинама, посебно у северном делу, док у јужном, као и на приморској падини, постоји уздужни прегиб, али на знатно већоj висини, 1.100–1.300 м (Штировац–Ваган–Буновац). Даље је врло стрма падина, настала уздуж велебитског раседа, која престаје као одсечена равницом Личког поља. У рељефу има и трагова глацијације (морене на Великом Рујну). **В.** се одликује и развијеном крашком морфологијом. Крашке депресије су бројне и разнолике, а за неке од њих народ има посебне називе (дулиба, дабар, јапага, падеж). Многобројне су јаме и пећине, а оне су често великих димензија: Доња Церовачка пећина дуга је 2.682 м, Словачка јама 2.414 м, јама Мунижаба 2.300 м, а Лукина 1.421 м. Лепотом се издвајају Церовачка и Манита пећина.
Поменута геолошка структура онемогућава постојање површинских вода. Има извора и потока који извиру на ободу источне стране. Од извора то су: Рујина вода, Капљица, Беговача, Сњежница, Стојково врело, Црно врело. Ту су изворишни краци Гацке (која и понире, па се поново јавља), Лике, Јасеновца, Отешице и Суваје. Због свог геолошког састава **В.** није разводница. У Лици има више понорница које кроз **В.** налазе пут до мора и појављују се у облику вруља. Данас је већи део личких вода искоришћен за хидроенергетске сврхе (Хидроелектрана „Сењ", брана код Крушчице).
Планина је мало насељена, а села и мали градови смештени су у њеном подножју. На простору **В.** сукобљавају се две вегетацијске области: средњоевропска и медитеранска. Велик је број ендема реликтног значења, посебно терцијарних биљака. Најзначајније су *Degenia velebitica*, *Sibiraea crоatica*, *Seseli Malyi*, *Saxifraga prenja* и *Aubriatia croatica*, а низ биљака је толико значајан за **В.** да су добиле назив по њему. У вегетацији се разликују приморска, висинска и континентална област. Приморска је вегетационо врло сиромашна – највећим делом стене су голе услед климатских услова и вековне испаше коза. Личке падине богате су буковом шумом. У високом појасу смењују се шумска вегетација, травњаци и голе стене.
Велика и Мала Пакленица у Јужном **В.** проглашене су 1949. националним парком (3.600 хa). Унеско је 1978. **В.** прогласио „делом међународне мреже резервата биосфере", затим је 1979. **В.** проглашен парком природе на површини од 200.000 хa, а 1999. основан је Национални парк Северни **В.** на површини од око 11.000 хa (107 км2). Церовачке пећине су заштићене као геолошки објекат, а биљке *Degenia velebitica*, *Sibiraea croatica* и још двадесетк биљних врста су законом заштићене.
ЛИТЕРАТУРА: В. Рогић, *Велебитска приморска падина*, Зг 1958; С. Белиј, *Глацијални и периглацијални рељеф јужног Велебита*, Бг 1985; Ж. Пољак, *Хрватске планине. Цјеловит хрватски планинарски атлас*, Зг 2001.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕБИТ
**ВЕЛЕБИТ**, насеље у северној Бачкој код Сенте, у којем је нађена велика некропола из средњег бронзаног доба и римског периода. Откривена 50-их година XX в., истражена је 1970. али до данас није у потпуности публикована. Некропола садржи 108 гробова, од којих је 77 праисторијских (43 спаљена и 34 са скелетима), док су остали гробови млађи, из првих векова нове ере, и припадају племену Јазига. Прилози у праисторијским гробовима састојали су се од керамике и металних предмета: бронзаних украсних игала са печатастом главом, спиралних наруквица са двојном спиралом на крајевима, рукобрана са спиралним завршецима, прстења, дугмади, појаса, плоча од бронзаног и златног лима, лунуластих привезака и бодежа, при чему су неки скелетни гробови били изразито богати што указује на изражену друштвено-економску раслојеност становништва. У једном гробу је нађено пет фрагментованих калупа од пешчара за ливење бронзаних предмета, међу којима и веома редак калуп за један наковањ, што индицира да је по свој прилици реч о гробу мајстора ливца. Насеље ове некрополе није откривено, али се може претпоставити на основу предмета у некрополи да је имало развијене занатске радионице за обраду метала. По карактеристикама материјала некропола припада култури гробних хумки, која је била раширена у средњој Европи у средње бронзано доба. Северна Бачка је припадала јужном огранку ове културе, где сахрањивање под тумулима није стриктно практиковано, али је покретни материјал типичан и датује се у другу половину средњег бронзаног доба.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Бронзано доба", у: Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, *Праисторија Војводине*, Н. Сад 1974.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕБИТ, Владимир Влатко
**ВЕЛЕБИТ, Владимир Влатко**, правник, дипломата (Задар, 19. VIII 1907 – Загреб, 29. VIII 2004). Преци су му српског порекла из села Горња Пастуса код Петриње на Банији, а отац Љубoмир био је бригадни генерал Војске Краљевине Југославије. Основну школу учио је и завршавао у Темишвару, Трсту и Бечу, средњу у Бечу, Загребу, Чаковцу и Вараждину, а потом Правни факултет 1931. и судски адвокадски испит у Загребу. Након тога боравио је у иностранству, а у Паризу се упознао са идејама марксизма. Као судски приправник радио је у државној служби у Нишу, Лесковцу, Приштини, Кичеву и Шиду. Отворио је адвокатску канцеларију у Загребу и бавио се трговинским правом, заступајући аустријске, италијанске и швајцарске клијенте. У Загребу је пред II светски рат био партијски илегалац – левичар. Преко Херте Хас упознао је Ј. Б. Тита, који га је пред рат примио у КПЈ. Након Априлског рата 1941, у Загребу је остао као Титов поверљив човек и са Јосипом Копиничем успоставио радио-центар, који је одиграо значајну улогу у одржавању везе Тита са Москвом. Са Ивом Лолом Рибаром је из Загреба отишао у партизане марта 1942. Током исте године био је ангажован око размене заробљеника са Немцима. Са Милованом Ђиласом и Кочом Поповићем учествовао је у преговорима са Немцима 1943 („мартовски преговори"), који су обележени као врхунац класног радикализма. Као партизански дипломата и човек највећег Титовог поверења, током 1944–1945. предводио је поверљиве војне мисије код западних савезника. Два пута се у Лондону (22. V и 29. VII 1944) сусрео са Винстоном Черчилом. Августа исте године био је у Италији, приликом Титовог сусрета са британским премијером. Током својих мисија вешто је померао војне преговоре на политичко поље деловања у настојању да партизански покрет буде признат као нови репрезентант Југославије. Био је извршилац Титове политике, по налозима и инструкцијама у оквирима који су му дати. Први је партизански ратни дипломата, због чега се може сматрати оснивачем нове југословенске дипломатије и њеним предводником након завршетка рата. У Привременој влади ДФЈ, формираној марта 1945, постао је помоћник министра иностраних послова. Марта 1948, под совјетском оптужбом да је „енглески шпијун", поднео је оставку на место помоћника министра иностраних послова. Био је члан југословенске делегације у преговорима са САД око добијања војне помоћи (1950), амбасадор у Риму (1951) и у Лондону (1952), где је припремио Титову посету Черчилу марта 1953. На функцији амбасадора у Лондону, био је и главни југословенски преговарач током 1954 (јануар, мај и октобар) у решавању „тршћанске кризе", на самом почетку хладног рата. У периоду 1956–1960. радио је у дипломатској служби на месту државног подсекретара у Београду, а потом, 1960–1967, био извршни секретар Европске економске комисије у Женеви. Био је резервни генерал-мајор ЈНА и носилац више домаћих и страних одликовања.
ДЕЛА: *Сјећања*, Зг 1983; *Тајне и замке II свјетског рата*, Зг 2002.
ИЗВОРИ: Д. Бибер (прир.), *Тито-Черчил строго тајно*, Зг 1981; Б. Петрановић (прир.), *Односи Југославије и Русије (СССР)1941–1945*, Бг 1996.
ЛИТЕРАТУРА: W. R. Roberts, *Tito, Mihailovic and The Allies*, 1941–1945, New Bruncwich – New Jersy 1973; *ВЕ*, 10, Бг 1975; J. Tomasevich, *The Chetniks*, Stanford 1975; Ј. Томашевић, *Четници у Другом свјетском рату 1941–1945*, Зг 1979; М. Лековић, *Мартовски преговори 1943*, Бг 1983; М. Шувар, *Владимир Велебит: свједок хисторије*, Зг 2001.
Милан Терзић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕГЕЗИТИ
**ВЕЛЕГЕЗИТИ**, словенско племе у Грчкој, које се доселило приликом словенских инвазија крајем VI и почетком VII в. Први пут се помињу у опису словенске опсаде Солуна из 614–616, у којој су учествовали заједно са осталим словенским племенима у Грчкој: Дрогувитима, Сагудатима, Вајунитима, Верзитима и др. У новој словенској опсади Солуна, коју су између 674. и 677. предузела племена Ринхињана, Струмљана, Сагудата и Дрогувита, предвођена ринхинским кнезом Првудом, **В.** нису учествовали, него су остали у добрим односима са Византинцима и градом Солуном, те помагали снабдевање опсађеног града. Марта 799. Акамир, архонт Словена Велзитије, у којима треба препознати управо **В.**, на подстицај становника (теме) Хеладе, покушао је да ослободи у Атини заточене стричеве цара Константина VI (780–797) и организује побуну против царице Ирине (797–802). **В.** су живели у Тесалији, у околини градова Тебе и Димитријаде, око Волоског залива. Тај предео се у каснијим вековима називао Велегезитијом. У каснијим изворима **В.** се више не спомињу, али се област Велегезитија спомиње и у изворима XII и XIII в.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, I, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: M. Vasmer, *Die Slaven in Griechenland*, Berlin 1941; D. A. Zakuqhnov", OiJ Slavboi ejn JEllavdi, jAqhvna 1945.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕЖ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/velez-karta.jpg)ВЕЛЕЖ**, планина у високој Херцеговини, чију источну границу чине долина Неретве и Мостарско поље, а западну Невесињско поље. Јужна и северна граница су мање маркантне. На северозападу се наставља на планину Прењ, а на југу се простире до долине Буне. Јужни део планине има блаже нагибе и зове се Подвележ. Западни део планине има правац север–југ и он се код врха Брасина (1.897 м) залама према истоку. Источни део је виши и ту су врхови Ботин (1.969 м) и Телећа Ластва (1.903 м). Планина се на истоку завршава масивима Велики **В.** (Чаба 1.763 м) и Мали **В.** (Бубрег 1.470 м) одакле се стрмо спушта у Невесињско поље, а на североистоку у крашку површ Црна гора. У геолошкој грађи ове планине доминирају криптокристаласти кречњаци, претежно марински седименти мезозоика, најчешће слојевити, ређе масивни, јако испуцали, неравномерно и често јако карстификовани и водопропусни. У рељефном погледу заступљени су крашки и леднички облици. **В.** је безводан. Изузетак је мало Велешко језеро, 3 км североисточно од врха Ботин, које је у крашкој депресији. Мало је извора и становништво се најчешће водом снабдева из цистерни – кишничара. Јужне и југоисточне падине представљају камените голети местимично покривене оскудном вегетацијом, док северне имају бујнију вегетацију, углавном у виду букових шума. Насеља су на ободу планине, а у вишим деловима је мали број катуна. Неколико малих села је на југозападној периферији планине, у Подвележу.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕЖ
**ВЕЛЕЖ**, планина у средњој Босни, око 10 км југоисточно од Завидовића. Припада динарском планинском систему. Пружа се правцем северозапад–југоисток, на дужини од око 13 км, а широка је око 8,5 км. Ограничена је долинама малих река које су на десној страни слива реке Босне. Северну границу планине чини долина реке Буретине, западну и јужну – долина реке Гостовић. Планина се на истоку спушта у долину Криваје. Њу чине водонепропустиве стене офиолитног меланжа и ултрабазити и у њима је формирана густа мрежа потока који се сливају према околним рекама. Планински масив није висок и највиша узвишења на њему су Чаушевац (1.128 м), Жедни врх (1.088 м), Дебело брдо (1.009 м) и Дуга коса (959 м). Највећи део планине покривен је шумом црног и белог бора. Села су на ободу планине, мањим бројем у долини Гостовића, а већим бројем у долини Криваје.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области Југославије*, Бг 1970; А. Лепирица, *Рељеф Босне и Херцеговине*, Н. Сад 2010.
Бранко Ристановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ
**ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ**, судски процеси у којима је аустроугарска власт за велеиздају и планирање „великосрпске револуције" оптужила и осудила велик број угледних Срба са територије Босне и Херцеговине и Хрватске.
**У Босни и Херцеговини.** Аустроугарска управа у БиХ је организовала велеиздајничке процесе током целог раздобља своје власти, а врхунац је достигнут у I светском рату. Почело је са Херцеговачким устанком 1881–1882, када су не само устаници него и сви чланови Српске црквено-школске општине у Мостару оптужени за велеиздају и позатварани. Од анексије БиХ 1908. до рата 1914. било је 148 политичких процеса, од којих је 60 вођено у Окружном суду у Бањалуци, 40 у Тузли, 20 у Мостару, 13 у Травнику, 8 у Сарајеву и 7 у Бихаћу. До нових велеиздајничких процеса дошло је у време Балканских ратова 1912–1913, посебно када је у БиХ заведено ванредно стање, а било је и покушаја њиховог монтирања у Бањалуци, Бијељини и Фочи. Такви процеси обележили су и I светски рат у БиХ, а почели су сарајевским против 25 оптужених за учешће у атентату на хабзбуршког престолонаследника (од 12. до 23. X 1914). Само у Бањалуци је после 26. VI 1914. за „политичке деликте" осуђено 449 лица, а око хиљаду за недозвољено поседовање оружја. У БиХ је током I светског рата било 17 велеиздајничких процеса. Oни се деле у две групе: на суђења члановима „Народне одбране" и ђацима средњих школа због стварања удружења. Најзначајнији групни процес вођен руководиоцима „Народне одбране", српским друштвима „Просвјета", „Соко", „Побратимство" и другим, био је Бањалучки велеиздајнички процес 1915–1916. Вођен је под именом народног посланика Васиља Грђића и седморице посланика, 24 професора и учитеља, 21 свештеника, осам студената, те чиновника, занатлија, трговаца и сељака. Оптужницу су подигли државни тужилац Вилим Кенинг и Жига Пинтер. Она је 156 оптуженика поделила у три групе – прву са Васиљем Грђићем на челу (113 лица везаних за „Народну одбрану" – од чега две жене); другу са три радника Културног и просвјетног друштва „Просвјете" (Васиљ Грђић, Симо Мирковић и Владимир Ћоровић); трећу – 31 оптуженик активан у соколским друштвима и „Побратимству". Коначна пресуда од 22. IV 1916. гласила је: 16 осуђених на смрт, 81 на временске казне, а 51 ослобођен. Пред Окружним судом у Сарајеву вођени су процеси против свештеника Дамјана Ђурице и 38 другова, као и Васка Љубојевића и 30 другова. У оба су биле изречене осуде на смрт. Од појединачних процеса познати су они против Симе Бере и Раде Бањца, оптуженог за учешће у атентату на Франца Фердинанда. Пред Окружним судом у Травнику суђено је од 14. до 26. VII 1915. педесет шесторици ученика „Српско-хрватске националистичке омладине". Припадницима организације бањалучке „Југославије", 28 ђака, суђено је после 3. III 1915. Процес деветорици ђака Трговачке академије у Требињу одржан је у Травнику од 14. до 26. VI 1915. Два мања процеса ђацима одржана су у Сарајеву 12. V 1915. и то деветорици чланова „Српске ђачке омладине" из Мостара, а у Травнику 25. II 1915. деветорици муслиманских ђака и неколицини интелектуалаца због стварања српске националистичке организације. Осуду на Бањалучком велеиздајничком процесу прати велика акција усмерена ка помиловању, посебно осуђеника на смрт. Активност је почео Никола Стојановић, који се у Женеви повезао са члановима Југословенског одбора и српском дипломатијом. У акцију су били укључени многи: Драги Јоксимовић, професор Јован Жујевић, Габријел Анатоа, бивша српска краљица Наталија, адвокат Димовић, папски нунције Бонуа, папа Бенедикт XV, шпански краљ Алфонс XIII, швајцарска и шведска влада, као и неке црквене организације и појединци око српске дипломатије. Млади цар Карло је почетком марта 1917. донео нацрт одлуке о помиловању Васиља Грђића и другова, а следиле су одлуке и у вези са осуђеницима на временске казне. Прва група од 27 кажњеника од даљег издржавања казне ослобођена је 2. IX 1917. Крај рата ослободио је све преживеле осуђенике и затворенике.
Ђорђе Микић
**У Загребу.** Покренут је зато што је југословенском политиком Хрватско-српске коалиције задат тежак ударац мађаронству, ексклузивном хрватству (франкофуртимашима) и ексклузивном католицизму. Будимпешта и Беч, у којима су мађарони и франкофуртимаши увек имали снажан ослонац, били су дубоко узнемирени новим смером хрватске и српске политике. Владе у Бечу и Будиму схватиле су да је на југу Монархије створен покрет који је својом суштином уперен против њених животних интереса. Југословенски покрет био је утолико непријатнији и опаснији што се разбуктао у време када су војни и политички кругови у Бечу одлучили да прогласе анексију Босне и Херцеговине. Да би се анексија успешно остварила било је нужно припремити терен за њено извођење. Ради тога је Хрватско-српску коалицију политички требало онемогућити свим расположивим, па и неуставним средствима. Стога је, најпре, 27. XI 1907, влада у Бечу распустила Хрватски сабор у којем је Коалиција имала већину. Потом је јануара 1908. за бана именован Павао Раух, следбеник мађаронске политике. Његов задатак био је да уз помоћ Беча, ослањајући се на Чисту странку права Јосипа Франка, удара по Коалицији, ради на њеном разбијању, на завађању Хрвата и Срба и на гушењу југословенске мисли.
Током припрема за анексију, у пролеће 1908, аустроугарски министар спољних послова А. Ерентал наложио је Рауху да почне да прикупља податке о Србима „велеиздајницима", против којих је у погодном тренутку требало покренути судску парницу. Раух је имао задатак да припреми доказе о превратничким и велеиздајничким везама са званичном Србијом оних Срба и Хрвата који су југословенски опредељени. Тиме се хтело наћи оправдање пред Европом за предстојећу анексију БиХ. Неколико дана пре но што су почели прогони Срба појавила се брошура *Finale*, коју је написао аустроугарски плаћеник Ђорђе Настић. Брошура је била крцата тешким али исконструисаним оптужбама против Срба да припремају револуцију и да им је циљ да отцепе југословенске земље од Аустроугарске и присаједине је Србији. Неистине изнете у тој брошури чиниће темељ оптужнице у велеиздајничком процесу против Срба.
Хапшења Срба почела су августа, а трајала су све до конца 1908. Истражни судија Мирко Кошутић и државни одветник Милан Акурти, по женској линији потомак српског војводе Стевана Шупљикца, током неколико месеци обилазили су оне крајеве Хрватске и Славоније у којима су Срби имали већину да би пронашли сведоке на темељу чијих исказа би се могла повести казнена истрага и подићи оптужница. Пронађени сведоци теретили су Србе да шире српство, да истичу српске заставе, да се служе ћирилицом, оснивају организације Српске самосталне странке, стварају соколска друштва, подижу новчане заводе, украшавају разне предмете српским грбом и слично. Осумњичени „српски агитатори" су хапшени и везани ланцима спровођени у Загреб. Тај „лов на велеиздајнике", како су савременици називали истражни поступак и хапшење, створио је мучну атмосферу и силно је узнемирио српско становништво. Раух је према Србима имао одрешене руке. Наиме, у једној аудијенцији код цара Франца Јозефа отворено је испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. Да Срба није било 700.000, по сведочењу Исидора Кршњавог, Раух би их најрадије све побио. Али како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.
Казнени поступак против осумњичених Срба спровођен је мимо свих закона. Упоредо са хапшењем и саслушавањем, у становима Срба вршена је преметачина. Као докази кажњивог чина плењени су српске заставе, ћилими са извезеним српским грбовима, чаше са ликовним представама из српске историје и слични предмети. Међу 53 ухапшена „велеиздајника" било је 14 трговаца, 12 учитеља, девет чиновника, шест поседника, пет свештеника, три занатлије, два лекара, један професор и један студент. Док се тамница Загребачког судбеног стола пунила „велеиздајницима", 6. X 1908. проглашена је анексија БиХ. Анексиона криза била је у пуном јеку, а њени расплети се нису могли сагледати. У таквој ситуацији, због незаконитог поступка према „велеиздајницима", од којих су неки смештени у ћелије са криминалцима и убицама и недељама нису саслушавани, почетком новембра 1908, њих 11 се одлучило на штрајк глађу. У другој половини децембра започели су штрајк глађу сви „велеиздајници". Штрајком су желели да изнуде од суда да, у складу са законом, буду саслушани. Дуготрајно отезање са подизањем оптужнице доказује да је државни тужилац имао проблема при њеном састављању и прибављању доказа. Од 378 сведока било је 77% франковаца и 36% разних друштвено и морално посрнулих особа (кажњених због убиства, тешких телесних повреда, крађа, преваре и разних других деликата), које су имале задатак да докажу да су ухапшени Срби велеиздајници.
*Оптужница* (*Обтужница*) против ухапшених Срба подигнута је 12. I 1909. Штампана у виду брошуре, у хиљадама примерака растурена je по читавој Хрватској, Славонији и Далмацији. Циљ растурања био је распаљивање противсрпског расположења и мржње. *Оптужницом* су затворени Срби осумњичени да су били у вези са политичким друштвом „Словенски југ" у Београду, којем је циљ да под видом ослобођења и државног, политичког, социјалног, народносног и културног уједињења Југословена пропагира и проведе у Краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији, као и Босни и Херцеговини, мисао великосрпске државе, а онда да се подизањем свеопште револуције у поменутим земљама и уз војну снагу Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе, поменута краљевина и земље отргну од Аустроугарске и присаједине Краљевини Србији и тако се створи једна српска држава под жезлом краља Србије Петра I Карађорђевића. Са том намером оснивали су по Хрватској и Славонији своје организације, држали састанке, путем разних новина и часописа ширили великосрпску пропаганду, тврдили да је народ грчко-источне вере истоветан са народом Србије с којим треба да се уједини, уверавали да су Хрватска и Славонија, као и БиХ, српске земље и да морају, макар и силом, припасти Србији. Са истим циљем, стварања велике Србије, популарисали су грб и заставу Краљевине Србије, растурали слике краља Петра, песмама величали српство, Србију и њеног краља, клицали Србији и краљу. Завели су социјални бојкот и терор против Хрвата, настојали да из општина и народних школа искључе чиновнике и наставнике који нису били грчко-источне вере. У општинским управама, народним школама и у обележавању путоказа служили су се ћирилицом, „као вањским обиљежјем српства". У *Оптужници* је наглашено да је анексијом БиХ и хапшењем „велеиздајника" осујећена планирана „великосрпска револуција", чиме је отклоњена опасност која је са југа запретила Монархији. *Оптужница* је мање правни акт а више политички памфлет. Њоме су игнорисане историјске чињенице, а заснована је на слепом придржавању хрватског државног права, по којем у Хрватској и нема Срба. Стварни „докази" за оптужбу против Срба узети су из Настићеве брошуре *Finale.*
Чим је објављена, *Оптужница* је у свим југословенским земљама изазвала подсмех и огорчење. Цивилизовани свет није могао да схвати да су 53 Србина ухапшена и оптужена зато што су међу Србима „проповедала српско име", које је било признато земаљским законима, што су „ширили ћирилицу", која је била допуштена земаљским законима, што су „носили српску заставу", која законима није била забрањена, и што су симпатисали са Србима изван граница Аустроугарске и свему што је носило српско обележје. За одбрану оптужених Срба пријавило се 38 адвоката, од којих 16 Хрвата. Два српска историчара, Радослав Грујић и Љубомир Ковачевић, независно један од другог, подухватили су се одговорног научног задатка да историјском анализом података, који су изнети у *Оптужници*, читавој светској јавности покажу да је она у целини утемељена на погрешним и научно неодрживим тумачењима. Синод Српске православне цркве упутио је владару једну представку у којој је речено да *Оптужница* служи „на подсмех сваком правном реду". Грујићева *Апологија српског народа у Хрватској и Славонији*, Ковачевићева брошура *Срби у Хрватској и велеиздајничка парница*, синодска представка цару и проглас намењен јавности спадају у ред значајнијих манифестација против велеиздајничког процеса. Штампа Хрватско-српске коалиције одлучно је дизала глас против процеса. Велик број у Европи добро познатих имена, као што су: Бјернстен Бјерсон, Емил Вандервелд, Ђузепе Серђи, Емил Пико, Ђорђ Брандес, Жил Леметр, Жак Новиков, Чезаре Ламброзо, Емил Оман, Жорж Фази, Шарл Лоазо и многи други изрекли су оштре осуде на рачун загребачког процеса. Велеиздајничка парница у Загребу постала је тема која је месецима заокупљала пажњу европске а делом и америчке јавности. Њу су пажљиво пратили и осуђивали је бројни чешки, пољски, руски, италијански, енглески, бугарски, немачки, швајцарски, белгијски и неки амерички листови.
Главна расправа на процесу „велеиздајницима" започела је 3. марта а трајала је укупно 150 дана, све до почетка августа 1909. Покренута с циљем да оправда анексију, парница је изгубила сваки смисао оног тренутка кад је 23. III 1909. Русија признала анексију. Тиме је у међународним размерама анексиона криза била окончана а очекивани рат избегнут. Међутим, тек започета парница, која се претворила у прворазредни правни и политички скандал, настављена је и после свршетка кризе. Пресуда је била изречена 5. X 1909. Иако је државни одветник, подижући *Оптужницу*, тражио да сви „велеиздајници" буду осуђени на смрт вешањем, није изречена таква пресуда. Укупно је био осуђен 31 оптуженик. Адам и Валеријан Прибићевић осуђени су, „као коловође", на по 12 година тешке тамнице. Остали су осуђени на тамницу у трајању од пет до осам година, тако да су сви заједно осуђени на робовање у трајању од 184 године. Чим је пресуда била обзнањена наишла је на оштру осуду. Против ње одбрана је уложила жалбу. Сто седморице, као врховни суд Хрватске, уважио је жалбу, укинуо првостепену пресуду и одредио обнову читавог поступка. Међутим, суђење није обновљено. Изненада, без било чије жалбе, да би прекинуо мучну атмосферу коју је парница изазвала у европској јавности, Франц Јозеф је новембра 1910. донео „превишње решење" о обустављању даљег поступка „против Адама Прибићевића и другова ради злочинства велеиздаје". Тако је испало да су, захваљујући милости владара, окривљени и осуђени Срби амнестирани, да им је владар великодушно опростио кривицу. Правни и политички скандал до којег је дошло у Загребу тако је окончан више на штету оних који су га приредили него оних против којих је био уперен.
Василије Ђ. Крестић
ИЗВОРИ: „Обтужница, коју је кр. Државно одвјетничтво у Загребу дне 12. сиечња 1908. подигло против Адама Прибићевића и 52 друга ради злочина велеиздаје (§ 58, сл.ц. к.з.)", *Прилог „Народних новина"*, 12; „*Велеиздајничка" парница, ништавна жаоба проти осуди кр. Судбеног стола у Загребу од 5. листопада 1909. поднио је за оптужене Адама Прибићевића и другове кр. Столу седморице др. Хинко Хинковић*, Зг 1911; В. Ђ. Крестић, *Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848-1914)*, 2, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја*, Н. Сад 1909; Љ. Ковачевић, *Срби у Хрватској и велеиздајничка парница 1909*, Бг 1909; Th. G. Masaryk, *Der Agramer Hochverratsprozess und die Annexion von Bosnien und Herzegowina*, Wien 1909; D. Petrovics, *A „nagy – szerb összeesküvés" politikai háttere – Szózat a magyar politikusokhoz és jogászvilághoz a zágrábi ugynevezett „felségárulási pör" alkalmából*, Budapest 1909; *Le procès d' Agrama et l' opinion européenne*, Paris 1909; М. Екмечић, „Жалосна баштина из године 1914"; Ђ. Микић, „Велеиздајнички процеси у аустроугарској политици у Босни и Херцеговини", у: *Зборник радова с међународног научног скупа Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915-1916, одржаног 25-27. септембра 1986. године у Бањалуци*, Бл 1987; В. Крестић, *Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914*, Бг 1991.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕНИЋИ
**ВЕЛЕНИЋИ**, село на југоисточној периферији Босне у Републици Српској, а припада општини Фоча. Налази се северозападно од планине Љубишње, изнад десне стране долине Таре, око 8 км источно од њеног састава са Пивом. Има изразито периферан положај и с општинским центром спојено је локалним путем, са лошом путном подлогом, дугим око 30 км. Изграђено је на висини од 1.200 м. Дисперзивног је типа. То је изразито депопулациона средина. Године 1921. имало је 523 становника и сви су били православне вере. Током II светског рата популација је смањена и 1948. у селу су регистроване 402 особе. Следио је пораст до 1961 (482 лица), а затим је настала константна депопулација. Године 1991. било је 232 становника од којих 99,6% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Драган Папић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕРЕЧ
**ВЕЛЕРЕЧ**, село у Шумадији, у Такову, изнад десне долинске стране реке Деспотовице (лева страна слива Западне Мораве), око 4 км северно од општинског средишта Горњег Милановца. Источно од села је магистрални пут Београд–Чачак. Насеље је дисперзивног типа, а куће су на великој површини по планинској страни на висинама 340–460 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1525. Староседеоци су досељени почетком XIX в. из Старог Влаха, Црне Горе и из околних насеља. После II светског рата наступила је депопулација, која је заустављена током последње две деценије XX в. трансформацијом села у приградско насеље. Године 2002. имало је 599 становника, а 2011. 704 (99,9% Србa). Аграрна занимања ангажовала су само 5,6% активног становништва, док је много више радило у индустрији (54,5%) и другим неаграрним делатностима, првенствено у Горњем Милановцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕС
**ВЕЛЕС**, град у средишњем делу Македоније са средњовековним црквама. У доба српске власти у **В.** (1330–1395) изграђено је или обновљено неколико цркава, од којих неке постоје и данас. Црква манастира Св. Димитрија једнобродна је грађевина засведена полуобличастим сводом. Апсида је изнутра полукружна, а споља тространа. Нартекс са кулом звоником саграђен је истовремено са црквом. Приземље је засведено полуобличастим сводом, а четвртаста кула великим полукружно засведеним отворима – крстастим сводом. У источном, зазиданом отвору очувана је једна фреска из XVI в. Зидање је изведено опеком и тесаницима. На први спрат куле пење се касније дозиданим спољним степеништем. Окречени доњи део грађевине датује се у XIV в. Храмовна посвета је из 1855. када је манастир обновио Петар Здравевић. У непосредној близини манастира налазе се рушевине црквице Св. Николе, некада засведене полуобличастим сводом. Са западне стране видљиви су остаци нартекса. Темељи и доњи део цркве зидани су од ломљеног камена, а горње зоне од бигара и опеке. У горњем делу споља полукружне апсиде има трагова ниша. Остаци живописа су из XIV в. У апсиди су фреске *Богородица са Христом Емануилом* између арханђела, *Причешће апостола* и *Служба архијереја*, настале после српског освајања **В**., вероватно средином XIV в. Стилски и хронолошки живопис је близак Марковој цркви у клисури Пешти. Северно од манастира налази се црквица Св. Недеље, зидана од грубог кречњака. Претпоставља се да је и она обновљена и осликана у истом раздобљу. Године 1921. тространа апсида претворена је у полукружну, а живопис премазан малтером. Североисточно од манастира Св. Димитрија налази се црквица позната као Маркова механа. Засведена је полутесаним каменом. Улаз у храм је са јужне стране, где су и две слепе аркаде и два прозорска отвора, док се трећи налази на троугаоној и асиметричној олтарској апсиди. У близини **В.** налазе се и остаци црквице Св. Пречисте, срушене приликом изградње железнице 1921. Недалеко од велешких села Црквино и Ораховец, у клисури Пешти, над реком Бабуном, налази се пећински храм познат као Маркова црква. То је једнобродна грађевина са апсидом на источној страни, изнутра полукружном и утопљеном у раван зида. Једна плитка ниша имала је функцију протезиса. Улаз јој је на западној страни. У конхи апсиде налазило се попрсје *Богородице Оранте* *са* *Христом Емануилом* и *Служба архијереја*. У ниши протеизиса био је приказан Св. Стефан, а у прозору јужног зида олтара попрсје Св. Власија. У средишњој зони источног зида олтара биле су фреске *Благовести* и *Сусрет Марије и Јелисавете*, а између њих *Свети убрус*. У највишој зони источног зида и темену свода налазило се *Вазнесење*, док су у осталим деловима вероватно били насликани медаљони са различитим видовима Христа и сцене Великих празника. Уз олтарску преграду били су приказани Богородица Заступница и Св. Јован Претеча. На северном зиду до Богородице насликан је вероватно арханђео Михаило, патрон цркве. Српскословенски натписи, као и програмске и иконографске особености, указују на то да фреске потичу из времена српске власти у овим областима, из првих деценија или средине XIV в.
ЛИТЕРАТУРА: С. Симић, *Велешки манастир Светога Димитрија*, Ск 1923; Ђ. Бошковић, „Белешке са путовања", *Старинар*, 1932, 7; В. Р. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; П. Миљковић Пепек, „Прилог проучавању цркве св. Николе у Титовом Велесу", *ЗЛУМС*, 1979, 15; К. Балабанов, А. Николовски, Д. Корнаков, *Споменици на културата на Македонија*, Ск 1980; И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; И. М. Ђорђевић, М. Марковић, „‚Маркова црква' над реком Бабуном у близини Велеса", *Зограф*, 1998–1999, 27.
Бранка Гугољ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕСКА ЕПАРХИЈА
**ВЕЛЕСКА ЕПАРХИЈА**, јавља се први пут крајем XVI в. као део Пелагонијске митрополије. Велес, град на улазу Вардара у Велеску клисуру, помиње се у II в. пре Христа, а познат је као раскрсница путева и трговачко средиште. Велеско поље обухвата предео око Велеса са обе стране Вардара и у сливу Вардарових притока Бабуне и Тополке. Повељом цара Василија II Бугароубицe 1018. Велес и Прилеп припали су Пелагонијској митрополији у саставу Охридске архиепископије. Тако је остало и у време српске власти. У XVII в. Велес је издвојен као посебна епархија и директно потчињен Охриду. Епархија је постојала и после укидања Охридске архиепископије (1767). Када је 1872. основана егзархија за словенске народе у Турској, Бугари су успели да у Велесу поставе бугарског епископа, који је за време руско-турског рата 1877–1878. напустио епархију, али се 1890. вратио. Међутим, егзархија је већ била изгубила углед и Срби су је напустили тражећи епархију за себе, али је Цариградска патријаршија спојила Велес са Дебром у Велеско-дебарску епархију. У литератури се понекад јавља и назив Велешка епархија.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕСКО-ДЕБАРСКА ЕПАРХИЈА
**ВЕЛЕСКО-ДЕБАРСКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1890. по жељи српског становништва које није било задовољно ни грчким ни бугарским егзархијским епископима. Пошто је егзархија успела да одвоји главни део верника велеске и дебарске епархије, Цариградска патријаршија је за своју јурисдикцију спојила Велес и Дебар у **В.-д. е.**, дозволила да се најзад постави српски епископ, али је одуговлачила са постављењем. Заједничким радом српске, црногорске и руске дипломатије на тај положај дошао је 1910. Варнава (Росић), први Србин изабран за епископа у турској власти. Резидирао је у Кичеву, али се 1915. повукао са српском војском преко Албаније на Крф. После балканских ратова њен простор дошао је под српску власт, а уговором у Неју (1919) припао је Краљевини СХС, тј. Српској цркви. Тако је остало до 1920. када је укинута и Велес припао Скопској, а Дебар Охридској епархији, обе под јурисдикцијом Српске патријаршије.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Милошевић, *Српска црква у времену и простору*, Смед. 2009.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕСНИЦА
**ВЕЛЕСНИЦА**, село у источној Србији, у Кључу, на обали Дунава, 17 км јужно од Кладова. На западној ивици села је магистрални пут Кладово–Неготин. Насеље је збијеног типа, уз обалу Дунава, на 55 м н.в. Део насеља је измештен на више терене после градње хидроцентрале „Ђердап II" 1987. Издужено је уз реку, а улице имају мрежаст распоред. **В.** се помиње од 1530/31. Током последње две деценије XX в. село је захватила депопулација највише због одласка на рад у иностранство. Године 1981. било је 795 становника, 2002. 265, а 2011. 215 (89,8% Срба и 3,7% Влаха). У пољопривреди је радило 52,5% активног становништва. У селу су црква и четвороразредна основна школа.
Србољуб Ђ. Стаменковић
На самој обали Дунава, у **В.** је, на потесу Доња страна почетком XX в. откривено вишеслојно археолошко налазиште са културним слојем дебљине преко 3 м. Систематски је истраживано 1980–1984. у оквиру заштитних радова поводом изградње хидроцентрале на Дунаву код Кусјака, који су отворили површину од близу 1.000 м2. Утврђено је постојање насеља из неолита (старчевачка култура), енеолита (култура коцофени), средњег и касног бронзаног доба и старијег гвозденог доба (групе дубовачко-жутобрдска, гава, остров, басараби), затим млађег гвозденог доба (Дачани), као и римског и средњовековног периода. Највеће и најзначајније насеље припада старчевачкој култури, са неколико стамбених хоризоната и обиљем покретног материјала – керамике, предмета од кости и камена, међу којима се истичу два камена жртвеника, слична онима у Лепенском Виру. У насељу су нађена и три гроба – два појединачна и групна гробница са пет целих и два фрагментована скелета. Најстарији гроб у гробници, дечји, био је у седећем положају, док су остали били згрчени. Хронолошки, насеље је настало у развијеној фази старчевачке културе али је трајало дуго и једним делом било истовремено са винчанском културом. Каснија насеља мањег обима илуструју на најбољи начин периоде када је подручје Кључа било насељено. Међу њима треба истаћи веће средњовековно насеље са хоризонталном стратиграфијом, које је трајало у континуитету од VII до XV в. и дало доста непокретног и покретног материјала. У насељу је откривено више хлебних пећи, од којих је посебно занимљива група од пет кружно распоређених пећи.
Растко Васић
У току сондажних истраживања на локалитету Доња страна (1980–1981) у приобаљу су откривени остаци средњовековног насеља дугог трајања, које није коришћено континуирано.Најстарији трагови, откривени на падини и заравњеном платоу, датовани су у раздобље VIII–IX в., према налазима керамичких посуда обликованих рукама, од глине грубе структуре. На нижим падинама, уз саму обалу, констатована су два нивоа становања. Старији ниво, оквирно датован у раздобље X–XI в., одређен је претежно на основу културног слоја и уломака керамичких посуда, украшених водоравним и таласастим урезима који се у појединим случајевима преклапају. Највише стамбених објеката – брвнара и највећа количина материјала припада хронолошки најмлађем насељу на овом простору, из раздобља од XIII до средине XV в. Са овог налазишта потиче налаз фибуле са људском маском на стопи, за коју се сматра да је словенске провенијенције.
Весна Бикић
ЛИТЕРАТУРА: Р. Васић, С. Ерцеговић Павловић, Д. Минић, „Велесница", *ЂС*, 1984, 2; Р. Васић, „Compte-rendu des fouilles du site préhistorique de Velesnica", *ЂС*, 1986, 3; С. Ерцеговић Павловић, Д. Минић, „Site d'habitation médiéval à Velesnica", *ЂС*, 1986, 3; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; R. Vasić, „Velesnica and the Lepenski Vir culture", у: *The Iron Gates in Prehistory*, Oxford 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕТАНЛИЋ, Бисера
**ВЕЛЕТАНЛИЋ, Бисера**, певачица џез и забавне музике (Сисак, 15. IX 1942). На прва два сингла објављена 60-их година снимила је препеве страних хитова. Фестивалски деби имала је на „Опатији '67" на којој је извела тему *Кад би* ауторског тандема Есад Арнауталић – Решад Хадровић. Током 70-их и 80-их добијала је награде стручног жирија на домаћим фестивалима забавне музике. На деби албуму *Бисера* (1975) ударне су биле песме Корнелија Ковача *Ручак за двоје*, *Ти си човек мој* и *Птица* по поезији Бране Црнчевића. Успешна је била са *Шта ћу, нано, драги ми је љут* Горана Бреговића, *Мило моје* (музика К. Ковач, текст Душан Радовић), *Ти си обала та*, *Мисли о теби*, *Бај, бај, бај* и др. Снимила је још ЛП *Сутра ће бити боље* (1980) и ЦД *Пробуди се* (1997). Компилацијски троструки диск *Прозор* (2008) уз избор њених хитова садржи обраде страних тема. Снимак њеног првог самосталног концерта је на ДВД издању *Новогодишњи концерт на Коларцу* (2011). На диску *Видимо се* (2011) састава *Дарквуд Даб* певала је у темама *Нешто сасвим извесно* и *Два*. Глумила је у ТВ серији *Грлом у јагоде*. Отпевала је главне музичке теме у филмовима *Љубавни живот Будимира Трајковића* Дејана Караклајића и *Сјај у очима* Срђана Карановића. Носилац је Повеље за допринос џезу и забавној музици (1994) и има статус истакнутог уметника.
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕТАНЛИЋ, Сенка
**ВЕЛЕТАНЛИЋ, Сенка**, певачица џез и забавне музике (Загреб, 27. V 1936). Током 60-их и 70-их година прошлог века учествовала је на свим важнијим домаћим фестивалима забавне музике. Са сцене се повукла крајем 70-их година. Наступала је у Европи, Совјетском Савезу и на Куби. Глумила је у филмовима *Свануће* Николe Танхоферa и *Три* Александрa Петровићa. Учествовала је у ТВ емисијама *Моја Сенка и ја*, *Букет шансона* и мјузиклу *Љуби ме*. Са Зафиром Хаџимановим је 1967. у Атељеу 212 имала реситале *Пас певачица* и *Шансоне на папиру*.
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕТИН
**ВЕЛЕТИН**, oстаци средњовековног утврђења на истоименом брду, недалеко од Јањева, око 5 км југоисточно од манастира Грачанице. Први пут се помиње 1321. у Грачаничкој повељи краља Милутина. Означен je на карти Илирика у *Атласу* М. В. Коронелија 1689. Утврђење на врху купастог брега имало је повољан стратешки положај од значаја за заштиту богате рударске области у чијем средишту се налазило, затим Јањева и околних саобраћајница. Састојало се из два главна дела. Просторно мали Горњи град био је смештен над стрмим литицама на заравњеном врху брега. Према приступачнијим странама налазило се полукружно бедемско обзиђе, уз које су се у унутрашњости брањеног простора налазили прислоњени стамбени објекти, од којих се уочавају трагови зидова. Знатно пространији био је Доњи град, полукружне основе, приближних димензија 60x100 м. У његовом северозападном делу налазе се остаци грађевина међу којима се издваја једна већа, правоугаоне основе. Бедеми без трагова кула местимично су очувани и до 3 м висине. Време настанка утврђења није познато. Током XIV и у првим деценијама XV в., све до турског освајања када је разорен, **В.** је представљао веома значајно утврђење на подручју источног дела Косова.
ЛИТЕРАТУРА: И. Здравковић, *Средњовековни градови и дворци на Косову*, Бг 1975; *Задужбине Косова*, Бг–Призрен 1987.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕТИН
**ВЕЛЕТИН**, тврђава у Загорју које је обухватало горњи ток реке Неретве. Утврђење се налазило на десној обали реке и припадало је херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Први пут се помиње у дубровачким актима 1442. Помиње се у повељама арагонско-напуљског краља Алфонса V (1444, 1454) и цара Фридриха III (1448), којима се потврђују сви поседи херцега Стефана. У дубровачкој грађи последњи пут се помиње 1465. Убрзо затим је освојен од стране Турака и напуштен. Ђурађ Чемеровић, властелин херцега Стефана, имао је поседе у близини града **В**. Данас уз обалу Неретве постоји истоимени брег с Градином у близини.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић; Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕТОВО
**ВЕЛЕТОВО**, село источно од Дрине, јужно од планине Таре. Припада Републици Српској, односно општини Вишеград. Изграђено је у проширеном делу долине Велетовског потока, десне притоке Рзава, на висинама 530–750 м. Сеоским путем повезано је са путем Вишеград–Ужице. Општинско средиште је удаљено око 10 км према југозападу. Насеље је дисперзивно и чини га неколико изолованих заселака изграђених по ободу проширеног дела долине. Године 1921. имало је 955 становника, од којих 92% православаца, а 6,3% муслимана. Године 1948. било је 209, а 1991. 76 становника и сви су били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Неда Живак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛЕФАРМ
**ВЕЛЕФАРМ**, компанија за дистрибуцију лекова основана 1979. са седиштем у Београду. Током 1987. отворени су пословни центри у Куманову, Ужицу и Суботици, а 1989. и нова модерна пословна зграда у Београду. Почетком 90-их година **В.** бележи снажан раст укупног промета, уз отварање нових пословно-дистрибутивних центара у Врању, Нишу, Ваљеву, Новом Саду, Зајечару и Ужицу. После две организационе трансформације **В.** добија међународни систем управљања квалитетом ISO 9001 (1999), а затим и Међународни сертификат за систем управљања заштитом животне средине ISO 14001 (2002). Тако **В.** постаје наша највећа веледрогерија, која проширује своју делатност кроз реконструкцију старих и отварање нових дистрибутивних центара како на националном тако и на регионалном нивоу – у РС и Црној Гори. Током 2009. изграђен је Централни дистрибутивни центар, складиште са 4.000 палетних места и хладним коморама површине 1.500 м2, једини такав у Србији. Ова веледрогерија у најбољем периоду свога рада имала је широк спектар производа, значајно учешће у пласману лекова и медицинских средстава, развијен дистрибутивни, транспортни, кадровски и информационо-технолошки потенцијал, као и кориснички сервис. **В.** улаже у здравствени систем, реновирање апотека и сопствену инфраструктуру, промовишући политику друштвене одговорности, запошљавања великог броја дипломираних фармацеута и другог високообразованог кадра. Године 2010. отворен је нов пословно-дистрибутивни центар у Бањалуци. Током 2011. дошло је до радикализовања проблема са ликвидношћу, раста дуговања према повериоцима, као и значајних промена у руководећој структури ове веледрогерије. Од оснивања до 2010. овом веледрогеријом руководио је Драгољуб Вучићевић.
ИЗВОР: Архива компаније.
Милош Николин; Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИГДЕНСКЕ ПЕСМЕ → УСКРШЊЕ ПЕСМЕ
**ВЕЛИГДЕНСКЕ ПЕСМЕ** → **УСКРШЊЕ ПЕСМЕ**
# ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА
**ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА**, најважнија књижевна награда коју додељује српска заједница у Румунији. Писцима који су допринели очувању српског националног бића награду сваке године, о Преображењу, 19. августа, у манастиру Базјаш, додељује Савез Срба у Румунији. Први добитници награде били су Иван В. Лалић и Корнел Унгуреану (1994), потом су посмртно, за допринос развоју српске књижевности у Румунији, награђени Чедомир Чонка Клисурац, Војислава Стојановић и Жива Поповић (1995), а од тада су награде понели Матија Бећковић (1996), Добрица Ерић (1997), Слободан Ракитић (1998), Љубомир Симовић (1999), Бранислав Петровић (2000), Рајко Петров Ного (2001), Милан Комненић (2002), Радомир Андрић (2003), Ђорђе Николић (2004), Милован Витезовић (2005), Јован Зивлак (2006), Миодраг Павловић (2007), Драган Јовановић Данилов (2008), Срба Игњатовић (2009), Гојко Ђого (2010), Милосав Тешић (2011) и Ђорђо Сладоје (2012).
ИЗВОР: Часопис *Књижевни живот*, Темишвар 1994–2011.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гвозденовић (прир.), *Преображењска антологија*, Темишвар 2003; Р. Стојковић, *Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839–2002*, Бг 2004.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА БАРНА
**ВЕЛИКА БАРНА**, село у Хрватској, у Билогорско-бјеловарској жупанији, у саставу града Грубишно Поље. Оно је на југозападној подгорини планине Билогоре на десној страни долине реке Барна (слив Саве). Грубишно Поље је 5 км јужније, а спојени су локалним путем. Насеље чини улица дуга око 6 км и пружена уз контакт стрмијег и блаже нагнутог дела десне долинске стране, на висинама од 130 до 160 м. Године 1948. имало је 1.298 становника (51,8% Срба и 42,8% Хрвата). Године 1991. било је 729 становника (46% Срба и 43,8% Хрвата). До 2011. број становника је смањен на 333, првенствено због смањења броја Срба током хрватске војне операције „Олуја" 1995.
Као седиште православне парохије **В. Б.** се помиње већ у првој половини XVIII в. Парохијска црква Св. Марка, подигнута према неким изворима 1745, била је дрвена са солидним подзидом. Зидани храм у селу саграђен је 1844. Једнобродна дворанска црква има плитко избачену полукружну источну апсиду и интегрисани масивни звоник на западној фасади, са две слепе полукружно завршене нише које фланкирају прозор изнад портала. Бочне фасаде носе рафиниранију артикулацију у виду три дубоке четворостепено увучене полукружне нише, уоквирене пиластрима са једноставним капителима. У нишама бочних фасада смештени су полукружни прозори и северни бочни портал. Црква је у целости зидана опеком, укључујући и пандантивне сводове над наосом. Иконостас у цркви сликао је 1889. сликар и декоратер Марко Перош, професор Школe за умјетност и обрт у Загребу, који је често радио за православне цркве широм Хрватске. Његово црквено сликарство носи карактеристике академског фигуралног стила допуњеног сецесијском тежњом ка обнови византијског симболичко-декоративног система. Једноставна архитектоника иконостаса наглашене хоризонталне поделе са истакнутом централном вертикалом такође је типичан производ уметника и мајстора које је православна црква ангажовала посредством Обртне школе.
Александра Кучековић
ИЗВОР: *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; С. Лучевњак, *Фреске нашичке цркве и сликар Марко Перош*, Нашице 2006.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА БИЉАНИЦА
**ВЕЛИКА БИЉАНИЦА**, село у јужној Србији, на источном ободу Лесковачке котлине, уз десну обалу Јужне Мораве. Крај села је друмски мост преко реке и локални пут, који општинско средиште Лесковац повезује са селима на југозападним падинама планине Бабичке горе. Град је удаљен 5 км. Насеље је изграђено уз десну обалу Јужне Мораве на око 240 м н.в. Збијеног је типа и са мрежастим распоредом улица. Од суседног села Доња Слатина дели га само локални друм. Село се у историјским изворима помиње од 1516. Староседеоци су досељени крајем XIX и почетком XX в. из околних села и са прешевске Црне Горе. Током послератног периода број становника стагнира. Године 2002. имало је 516 становника, а 2011. 472 (99,6% Срба). У пољопривреди је радило 69,1% активног становништва. Карактеристична је производња поврћа. Остало становништво радило је у непољопривредним делатностима, највећим бројем у Лесковцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА БРШЉАНИЦА
**ВЕЛИКА БРШЉАНИЦА**, село западно од Гарешнице, Хрватска. Православним српским живљем насељено је још у време турске владавине у Славонији у XVI и XVII в., али поуздани подаци о њиховом броју или православној цркви у месту нису сачувани. Зидана парохијска Црква Св. Арханђела, подигнута 1752, замењена је 1845. данашњом црквом посвећеном Преносу моштију Св. Николе, према дедикацији оближњег православног манастира Бршљанца укинутог 1770. Саграђена је од материјала који је преостао након рушења манастирског храма 1841. и налази се у добром стању. Споља је омалтерисана и окречена, изузев апсиде. Има издужену основу са звоником на западу, а засведена је пандативним сводовима. Припрата је од наоса одвојена трима лучним отворима и хорском галеријом на спрату. У цркву је премештен већи део инвентара из манастира Бршљанца, укључујући и иконостас и проповедаоницу које је 1773. сликао сомборски мајстор Лазар Сердановић. Олтарска преграда има престоне иконе, низове икона апостола, пророка, Великих празника и сликано Распеће са иконама Богородице и Јована Богослова на врху. Куриозитет представљају средишње иконе на иконостасу повише царских двери, на којима су насликани Св. Никодим и Јосиф из Ариматеје. На проповедаоници је икона Христа Великог архијереја на престолу. Сердановићев сликарски стил је на размеђу ранобарокних утицаја, Василија Остојића, с којим је сарађивао, и Теодора Крачуна чији је сарадник такође био. Иконостас и делови очуваног мобилијара са дрворезбаријом доста су оштећени. На Богородичином трону је икона Благовести ранобарокног стила са фином позлатом, можда још један рад Лазара Сердановића. Цркви је припадала и богата збирка икона из XVIII в., пореклом из ризнице срушеног манастира Бршљанца.
ЛИТЕРАТУРА: В. Борчић, *Збирка икона одјела Срба у Хрватској*, Зг 1971; С. Милеуснић, „Молер Лазар (Сердановић)", *Глас Светих Равноапостола Ћирила и Методија*, 1981, 109–110; Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; M. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; Д. Кашић, *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1996; *Музеј Српске православне цркве Митрополије загребачко-љубљанске у Загребу*, Бг 2006.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА БУКОВИЦА → БУКОВИЦА ВЕЛИКА
**ВЕЛИКА БУКОВИЦА** → **БУКОВИЦА ВЕЛИКА**
# ВЕЛИКА ВЛАХИЈА
**ВЕЛИКА ВЛАХИЈА**, средњовековна област у Грчкој. Назив Велика Влашка (Megavlh Blaciva) / Влахија први је употребио византијски историчар Никита Хонијат почетком XIII в. Према речима Хонијата, после пада Цариграда 1204, облашћу „тесалијски Метеори ... која се сада назива Велика Влашка" самостално је владао неки неименовани господар, који је највероватније био западни ритер. Пошто Хонијат на истом месту изричито каже да је источним, приобалним градовима Тесалије, Алмиром и Ларисом, владао маркиз Бонифације Монфератски, господар Солуна, онда је јасно да је Хонијат под Великом Влашком могао подразумевати само западну и северозападну Тесалију. Велика Влашка се потом помиње у још само три извора XIII в. (Г. Акрополит, један манастирски документ, Н. Григора), али у њима означава Тесалију у целини. У бројним изворима XIV и XV в. назив Влашка се такође користи као синоним за Тесалију (нпр. у титулатури цара Душана: imperator Raxie et Romanie, dispotus Larte \[тј. Арте\] et Blachie comes). Међутим, и назив Влашка, слично као и Велика Влашка, првобитно се односио само на један део Тесалије. У путопису Бенџамина од Туделе (1160) Влашка је планинска област Отрис у јужној Тесалији, између градова Ламије, Домока и Алмире. Иста област је у два каснија извора – хрисовуљи цара Алексија III Анђела (1198) и латинском документу *Partitio Romanie* (1204) – поменута као административна јединица (Provintia Blachie). У XV в. Тесалија се назива и *Влашка у Хелади*, очигледно да би се разликовала од Влашке у данашњој Румунији, која се у изворима јавља од XIV в. Тесалија је добила име (Велика) Влашка зато што су у њој живели претежно Власи, романизовани номадски народ, за који се претпоставља да се под притиском германских и аваро-словенских миграција доселио у Тесалију из доњег Подунавља. Међутим, прве вести о њима потичу тек из XI в. Осим у Тесалији Власи су живели и у Македонији и западној Грчкој. Позни извори помињу Малу Влашку у Етоло-акарнанији. Тај назив објашњава настанак назива Велика Влашка, као и назива Горња Влашка, која се налазила северно од Етолије. У српским изворима Тесалија се помиње као „земља влахиотска". Ратујући против Византије и после 1284. краљ Милутин је са својом војском опустошио „државу земље влахиотске", вративши се отуда са богатим пленом, пише архиепископ Данило II.
ЛИТЕРАТУРА: G. Cr. Souvlh", „Blaciva – Megavlh Blaciva – hJ ejn JEllavdi Blaciva", у: Gevra" jAntwnivou Keramopouvlou, jAqhvna 1953; G. C. Soulis, „The Thessalian Vlachia", *ЗРВИ*, 1962, 8/1; Б. Ферјанчић, *Тесалија у XIII и XIV веку*, Бг 1974; A. Staurivdou-Zafravka, „Megavlh kai Mikrhv Blaciva", Trikalinav, 2000, 20.
Дејан Џелебџић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ВРБИЦА
**ВЕЛИКА ВРБИЦА**, село у источној Србији, у Кључу, уз обалу Дунава око 10 км источно од општинског средишта Кладова. Кроз село пролази локални пут, који прати десну обалу реке. Насеље је изграђено на платоу високом око 97 м, за око 50 м вишем од алувијалне равни Дунава. Овалног је облика и са мрежастим распоредом улица. У историјским изворима помиње се од 1530/31. Током послератног периода број становника је благо осцилирао на приближно истом нивоу. Године 2002. имало је 996 становника, а 2011. 792 (73,5% Срба, 22,2% Ашкалија). Депопулација се појављује у најновије време као последица одласка на рад у иностранство. У пољопривреди је радило 44,8% активног становништва. Знатан број ради у непољопривредним делатностима, највише у другим местима (28% активног становништва). У селу су црква, четвороразредна основна школа, задружни дом, дом културе, амбуланта и неколико продавница.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В. В.** су нађени трагови насеља дубовачко-жутобрдске групе и из римског периода. Посебно је важан случајни налаз 1855. златног накита из оставе или гроба, на обали код дубовачко-жутобрдског локалитета. Била је то ниска од 1.021 перле, махом кугласте, као и седам биконичних и девет профилисано цилиндричних, затим седам профилисаних лунуластих привесака, два прстена за косу са угравираном орнаментиком, једне кружне плочице од искуцаног лима, три шипчице са девет бушених рупица, као и две увијене спиралне жице. Хронолошки одговара касној фази средњег бронзаног доба и везује се за дубовачко-жутобрдску групу која је била раширена у јужном Банату и североисточној Србији. Сами предмети по високом квалитету израде могли су представљати импорт из карпатских златарских радионица, мада има и мишљења да су производ домаћих мајстора.
Растко Васић
ЛИТЕРАТУРА: М. Митић, „Преисторијски златан накит из Велике Врбице", *Старинар*, 1907, н. р. II; М. Гарашанин, *Праисторија на тлу СР Србије*, Бг 1973; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГОЛИЈА
**ВЕЛИКА ГОЛИЈА**, планина у југозападном делу Босне, између Гламочког поља на североистоку и Ливањског поља на југозападу. Припада динарском планинском систему и простире се правцем северозапад–југоисток. Највиши делови су на северозападном делу планинског венца Велики врх (1.890 м) и Мали врх (1.883 м). **В. Г.** граде кречњаци и доломити, марински мезозојски седименти. Најчешће су масивни и банковити, већином испуцали и локално карстификовани. Због водопропусних стена у геолошкој грађи површински делови **В. Г.** су безводни. Горњи делови су јој потпуно голи. Шуме има само у нижим деловима и у подножју. Села су на ободу планине у Гламочком и Ливањском пољу, а на југозападној падини има катуна, чије се становништво водом снабдева из цистерни.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГРАБОВНИЦА
**ВЕЛИКА ГРАБОВНИЦА**, село у западној Србији, на источном подножју планине Копаоник, изнад долине реке Расине (притока Западне Мораве), око 5 км северозападно од општинског средишта Бруса. Источно од села је пут који повезује Брус са Врњачком Бањом и западним Поморављем. Насеље је у долини Грабовачке реке (десна притока реке Расине) и по њеним странама на висини 470–900 м н.в. Дисперзивног је типа и чини га већи број заселака названих по презименима фамилија. Центар села је у једном проширењу дна долине. Први помен о селу је из 1429. Староседеоци су досељени у другој половини XVIII в. из Метохије и ибарских села. Током последње четири деценије XX в. број становника се полако смањивао. У селу је 2002. живео 651 житељ, а 2011. 594 становника (98,8% Срба). Пољопривредом се бавило 63,6% активног становништва. У селу је четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГРАБОВНИЦА
**ВЕЛИКА ГРАБОВНИЦА**, село у јужној Србији, на јужном ободу Лесковачке котлине, на контакту обронака планине Кукавице са дном котлине. Око 1 км према истоку је Јужна Морава, а између ње и села су ауто-пут, локални пут и железничка пруга Ниш–Скопље. У близини села је железничка станица. Општинско средиште Лесковац је 12 км према северу. Насеље је збијеног типа на висини од око 250 м, овалног је облика са мрежастим распоредом улица. Први помен о селу је из 1348. Староседеоци су досељени крајем XIX в. из села у Грделичкој клисури, босилеградског Крајишта и Јабланице. Током послератног периода број становника је благо осцилирао. Године 2002. било је 1.452 житеља, а 2011. 1.279 становника (97,6% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 24,4% активног становништва. Много више људи радило је у непољопривредним делатностима (индустрија 27,5%, грађевинарство 13,4% и др.), највише њих (47,2%) радило је у другим местима. У селу су основна школа, месна канцеларија коју користе и четири околна села, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГРАДУСА
**ВЕЛИКА ГРАДУСА**, село у Хрватској, на Банији, на северним обронцима Зринске горе, на око 160 м н.в. Припада Сисачко-мославачкој жупанији, општини Суња. С општинским центром, који је 14 км североисточно од села, повезан је локалним путем. Пут Хрватска Костајница – Сисак је 3 км јужно. Село је изграђено у изворишном делу долине реке Градуса, леве притоке Суње, десне притоке Саве, а издужено је правцем исток–запад. Има линеарну форму и чине га једна улица дугачка око 1.500 м формирана дуж локалног пута и две кратке споредне улице. Године 1806. саграђена је дрвена православна црква посвећена Сошествију Св. Духа, коју су усташе спалиле 15. III 1945. Село је 1931. имало 772 становника. Током II светског рата страдао је знатан број, те је 1948. село имало 594 становника. До 1991. тај број је смањен на 430 лица, од којих 96,3% Срба. Током грађанског рата 90-их година становништво је прогнано, а до 2001. у селу је остало 68 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Насеља и становништво РХ 1857–2001*; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГРЕДА
**ВЕЛИКА ГРЕДА**, село у источном Банату, у општини Пландиште, на путу Зрењанин–Вршац. Источно од њега је пруга истог правца, којом се не одвија путнички саобраћај. Општински центар је удаљен 13 км, а примарни гравитациони центар Вршац 35 км. Село је на греди дилувијалне терасе која дели две тектонске депресије Иланџански рит на северу и Алибунарски рит на југу. Оцедита дилувијална греда је налагала градњу уског и дугог насеља са линеарним распоредом улица. Насеље је настало 1850. насељавањем Немаца, а касније и Мађара. После I светског рата уз западну ивицу старог села настало је ново, насељено колонистима – добровољцима из рата. После II светског рата досељен је 451 колониста из Босне, Словеније и Македоније и они замењују исељено немачко становништво из старог села. Индустријске традиције су овде дуге, а постојали су млин са пекаром, хладњача са конзервисањем поврћа и конфекција. За раднике је на источној периферији села изграђено неколико зграда са више станова. Током друге половине XX в. наступила је депопулација. Године 1953. било је 1.946 становника, 2002. 1.374, а 2011. 1.158 (69% Србa, 11,7% Мађарa и 8,6% Македонaцa). Аграрног становништва је мањe него у околним селима (25,3%), а у индустрији је радилo 27,7% активног становништва. Између старог и новог села је парк крај којег су основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазић, *Општина Пландиште*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ГРЕДА → НАФТНА ИНДУСТРИЈА СРБИЈЕ
**ВЕЛИКА ГРЕДА** → **НАФТНА ИНДУСТРИЈА СРБИЈЕ**
# ВЕЛИКА ДРЕНОВА
**ВЕЛИКА ДРЕНОВА**, село на левој страни долине Западне Мораве, на јужним обронцима Гледићких планина. Кроз село пролази локални пут који на левој страни реке повезује општински центар Трстеник (13 км) и Крушевац (23 км). Овде се од њега одваја локални пут према северу који долином Риљачке реке води до неколико околних села. Насеље је збијеног типа на око 170 м н.в, развијало се дуж друмова и сеоских путева па је добило радијалан облик и распоред улица. На раскрсници друмова је формиран центар. Први помен о селу је из 1428/29. Староседеоци су се досељавали од краја XVIII в. са Космета, из Топлице, Александровачке жупе, околине Сврљига, Крагујевца, Сарајева и Херцеговине. Између два светска рата има статус варошице. Током последње четири деценије XX в. наступа блага депопулација. Године 1961. било је 3.314 становника, 2002. 2.719, а 2011. 2.363 (94,9% Срба). Пољопривреда је ангажовала 62,5%, а индустрија 17,7% активног становништва. У другим местима, највише у Трстенику, радило је 25,6% активног становништва. Познато је по производњи лозних калемова, чиме се поред приватних земљорадника баве и два предузећа. У селу су и погони за производњу грађевинске столарије и предмета од пластике, црква, основна школа, предшколска установа, месна канцеларија коју користе и два околна села, дом културе са биоскопом, здравствена станица, пошта и банка. **В. Д.** је родно место Добрице Ћосића.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЖУЉЕВИЦА
**ВЕЛИКА ЖУЉЕВИЦА**, село у Федерацији БиХ, у општини Нови Град, које се налази на западним обронцима планине Козаре, између долина реке Уне на западу и реке Сане на југу. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину. Чини га велики број међусобно удаљених заселака изграђених на висинама од 150 м у долинама потока до 250 м на побрђу. Општинско средиште удаљено је око 8 км и са селом је повезано локалним путем. У селу постоји каменолом. Године 1991. имало је 410 становника од којих су 96,3% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ИВАНЧА
**ВЕЛИКА ИВАНЧА**, село у Шумадији, у Јасеници, на јужним обронцима планине Космај и на изворишним деловима река Турчић и Милатовица из слива Јасенице (лева притока Велике Мораве). Са општинским центром Младеновцем повезано је слепим локалним путем дугим 12 км. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину на 160–300 м н.в. Куће су нанизане дуж друма и сеоских путева или су груписане у засеоке. Највећа концентрација кућа је у долини Бесне реке. Село се први пут помиње почетком XVI в. Староседеоци су пореклом из Црне Горе, Босне, Бугарске, са Kосова и Златибора. После II светског рата број становника је смањен за једну трећину. Године 1948. било је 2.896 становника, 2002. 1.796, а 2011. 1.532 (85,9% Србa, 13,3% Ашкалија). Аграрна занимања ангажовала су 38,8%, а индустрија 31,3% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је ван места (57,3%), односно у Младеновцу. У селу су црква, четвороразредна основна школа, предшколска установа и амбуланта. У северном делу насеља изграђен је велик број кућа за одмор становника Београда и Младеновца.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ИЛОВА
**ВЕЛИКА ИЛОВА**, село у Републици Српској, у општини Прњавор, на побрђу између планине Мотајице на северу и долине Вијаке (лева притока Укрине) на југу. Село се протеже на дужини од око 6 км по коси између долина Плавуше и Илове (лева страна слива Вијаке). Куће су изграђене уз локални друм на знатним растојањима. Општинско средиште је око 8 км према југозападу и са селом је спојено локалним путем. У њему су основна школа, пошта, амбуланта и једно грађевинско предузеће. Године 1991. имало је 1.041 становника од којих су 94% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЈАСИКОВА
**ВЕЛИКА ЈАСИКОВА**, село у источној Србији, у Крајини, на југоисточним обронцима планине Дели Јован у долини Глоговичке реке (лева притока Тимока). Село је 2 км источно од магистралног пута који повезује општински центар Зајечар (32 км) са Неготином и са њим је повезано слепим локалним путем. Насеље је збијеног типа и издужено је дуж долине Глоговачке реке и њене десне притоке Дубоки поток, на висини од око 150 м. Оно има радијалан облик и мрежаст распоред улица. На источној периферији села су три мала издвојена засеока. Сигурни извори о постојању села су из почетка XVIII в., а староседеоци су досељени са Косова, из Македоније и Румуније. Током послератног периода број становника се смањивао. Године 1948. било је 1.712 становника, 2002. 998, а 2011. 819 (47,3% Срба, 35,9% Влаха, 12,2% Чеха). Пољопривредом се бавило 81,8% активног становништва. Знатан број људи ради у иностранству. У селу су православна и адвентистичка црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЈЕЖЕВИЦА
**ВЕЛИКА ЈЕЖЕВИЦА**, село у западној Србији, северно до Пожешке котлине, у пожешкој Црној Гори, у изворишном делу реке Базовац (слив Скрапежа и Западне Мораве). Кроз село пролази локални пут, који се 8 км јужније спаја са путем који повезује општинско средиште Пожегу (20 км) са Ваљевом. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака изграђених по планинским косама. Централни заселак изграђен је уз друм на коси између долина река Базовац и Јелав на око 530 м н.в. Први помен о селу је из 1525. Староседеоци се досељавају од средине XVIII в. из околине Никшића, Риђана, Дробњака и са Мокре Горе. У другој половини XX в. настаје депопулација која је број становника смањила за готово половину. Године 1953. било је 896 становника, 2002. 481, а 2011. 365 (98,9% Срба). Пољопривредом се бавило 65,3% активног становништва. У селу су основна школа, здравствена станица, земљорадничка задруга, приватни хотел и погон конфекције.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА КАМЕНИЦА
**ВЕЛИКА КАМЕНИЦА**, село у источној Србији, у Кључу, на периферији источне подгорине планине Мироч, у долини Каменичке реке (десна притока Дунава). Око 3 км источно од села је магистрални пут Кладово–Неготин, са којим је село спојено локалним путем. Општински центар Кладово удаљен је 19 км. Насеље је збијеног типа на 60–100 м н.в. Широким долинским дном Каменичке реке подељено је на два издвојена дела, Осоје на десној, јужној страни и Присоје на левој страни реке. У оба дела улице имају мрежаст размештај. Село се у историјским изворима помиње од 1530/31. После II светског рата је наступио дуг период депопулације, којој је у великој мери допринео одлазак становништва на рад у иностранство. Село је 1948. имало 1.549 становника, 2002. 757, а 2011. 542 (49,3% Србa, 17,3% Влаха, 27,3% Ашкалија). Пољопривредом се бавило 82,7% становништва. У јужном, већем делу села су црква и четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА КАПЕЛА
**ВЕЛИКА КАПЕЛА**, северозападни део планинског венца Капела, који повезује Горски Котар с Велебитом и Личком Пљешевицом. Капела се пружа у дужини од око 100 км на линији Фужине–Кореница. Отприлике на половини те дужине Јозефински пут Огулин–Сењ прелази преко превоја Врх Капела (884 м) који дели планину на два подједнака дела. Северни део је **В. К.**, а јужни Мала Капела. Планина је названа по капели Св. Николе на месту некадашњег павлинско-глагољашког самостана Св. Никола на Гвозду. Планински систем **В. К.** чине планински венци у низу: Биторај, Вишевица, Бјелоласица, Бијеле и Самарске стијене – Клек које су динарског правца пружања, а међусобно су одвојене крашким долинама и пољима. Рељеф је богат захваљујући снажним тектонским покретима и ерозивно-денудационим процесима у кречњаку. Венци су морфолошки рашчлањени, тако да чине орографске лавиринте (нпр. Бијеле и Самарске стијене). Највиши врх је Кула (1.534 м).
У геолошком саставу преовлађују кречњаци и доломити мезозојске старости. У источном делу преовлађују кречњаци, најчешће слојевити, веома карстификовани и водопропусни, тако да су површински делови безводни. У северозападном и југозападном делу су слојевити и банковити доломити и кречњаци. У крајњем северном делу и на појединим местима на југу има масивних и банковитих доломита који су испуцали и распадањем стварају доломитску пржину подложну ерозији. У северном и средишњем делу има црвенице, односно седимената квартара, који су мало водопропусни и подложни заблаћивању и ерозији. То су подручја поља која су искоришћена за насељавање. Цео простор **В. К.** је интензивно скаршћен.
Због таквог геолошког састава простор **В. К.** има и спелеолошких објеката. Значајна је Ступина јама (дубине 413 м) под Биторајем. Површинских хидрографских објеката је мало. Постоје у два поља. У северозападном делу је поље у којем су смештена насеља Јасенак и Врело. У северном делу поља је Јасеначки поток који и извире и понире у истом пољу, а у јужном делу поља има врело. У југоисточном делу **В. К.** је поље Дрежница где пониру воде потока Шушик који извире на падинама **В. К**.
Вегетација се одликује богатством шума. Преовлађују мешовите шуме букве и јеле, а често се јављају и јавор, брест и јасен. Законом су заштићена подручја Бијеле стијене, Самарске стијене и Клек.
С јужне и југозападне стране **В. К.** пролази значајнији путни правац који повезује Сењ и Огулин, односно од Језерана (између Велике и Мале Капеле) води до Делница и Ријеке. Путеви воде и преко **В. К.**, од Мркопаља преко била до Огулина. Значајнија насеља су Мркопаљ, у северном делу планине, и насеља у поменутим пољима (Јасенак и Дрежница).
ЛИТЕРАТУРА: И. Велић, *Jurassic and Lower Cretaceous assemblage – zones in Mt. Velika Kapela, Central Croatia*, Зг 1977; Ж. Пољак, *Хрватске планине. Цјеловит хрватски планинарски атлас*, Зг 2001.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА КИКИНДА → КИКИНДА
**ВЕЛИКА КИКИНДА** → **КИКИНДА**
# ВЕЛИКА КОПАШНИЦА
**ВЕЛИКА КОПАШНИЦА**, село у јужној Србији, на северној подгорини планине Кукавице, у долини Копашничке реке (лева притока Јужне Мораве). Локални пут дуг 3 км спаја село са путем Лесковац (17 км) – Скопље. Припада општини Лесковац. Насеље је збијеног типа изграђено на 280–400 м н.в. Чине га два издвојена дела. Северни део је у ширем делу долине и чине га две паралелне улице, а јужни део је у уском делу долине и чини га једна улица. Куће у њима нису строго ушорене. Први помен о селу је из 1516. Староседеоци су се доселили крајем XIX в. из села у Грделичкој клисури. После II светског рата популација је увећавана до 1981, када настаје регресија (1981. 866 становника). Депопулацији је допринео одлазак на рад у иностранство. Године 2002. било је 676 становника, а 2011. 653 (94,5% Срба). У пољопривреди је радило 17,5% активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило ван села (53,1%), пре свега у Лесковцу. У селу су четвороразредна основна школа, месна канцеларија, коју користе и три околна села и дечје одмаралиште са 240 постеља, у којем се организује школа у природи.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА КРСНА
**ВЕЛИКА КРСНА**, село у северозападном делу Шумадије, северно од долине реке Велики Луг (слив Велике Мораве), на локалном путу који спаја општински центар Младеновац (15 км) са селима североисточно од њега. Насеље је збијеног типа саграђено на брдовитом терену висина 160–280 м. Долинама изворишних кракова реке Коњовац (изворишни део Малог Луга, слив Велике Мораве) издељено је на више издвојених делова, а сви они имају основе неправилних облика и извијене или мрежасто распоређене улице. Кроз централни део насеља пролази друм. Писани подаци о селу почињу од почетка XVIII в., а староседеоци су досељени из Црне Горе, Старог Влаха, источне Србије, Бугарске и са Пештера. После II светског рата настала је депопулација, која је број становника смањила за две петине. Године 1948. било је 4.669 становника, 2002. 3.253, а 2011. 2.693 (97,2% Србa). Пољопривредом се бавило 49,9% активног становништва. Међу неаграрним становништвом највише је запослених у индустрији (28,3%), а велик број људи ради у другим местима (43,9%). У селу су црква, основна школа, амбуланта, дом културе, млин, пекара и погон за израду картонске амбалаже.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Црква Рођења Пресвете Богородице у **В. К.** грађена је од 1889. до 1901. Аутор плана храма je Душан Живановић, ученик бечког професора Теофила Ханзена, чија су остварења значајно утицала на стварање националног стила у српској архитектури. Црква има основу у облику слободног крста. Изнад пресека кракова крста уздиже се купола. Фасаде цркве декорисане су низом слепих ниша на којима се истичу истористички обликовани прозорски отвори. Архитектонско решење цркве спада у оквире ханзенатике у српској архитектури XIX в. Иконостас у цркви дар је краљице Драге Обреновић, а иконе је сликао монах Рафаило Момчиловић, у стилу руског црквеног сликарства с краја XIX в. Програм олтарске преграде припада сведеном истористичком типу иконостаса, са представом Васкрсења Христовог, окруженог јеванђелистима у медаљонима. У зони празника су четири сцене Великих празникa, Св. Симеон и Св. Сава, док је централна икона Св. Тројице. Иконе Христа, Богородице, Рођења Пресвете Богородице и Св. Јована Крститеља су престоне, на бочним дверима су Св. aрхиђакон Стефан и Анђео чувар, док је *Тајна вечера* изнад царских двери. Од посебног су значаја представe у првој зони, изнад крајњих бочних престоних икона. На њима су приказани краљ Александар Обреновић и вероватно краљица Драга. Краљ Александар има обличје средњовековног владара, што је јединствено решење у српској уметности. Сва је прилика да је ове владарске представе наручила краљица Драга као репрезентативне форме владарске пропаганде.
Ненад Макуљевић
ЛИТЕРАТУРА: А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века)*, Бг 1997; У. Рајчевић, *Рафаило (Георгије) Момчиловић, монах, сликар, мученик (1875–1941)*, Бг 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА
**ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА**, село на југозападној периферији Шумадије, у Темнићу, у изворишном делу кратке реке Пешинац (лева притока Западне Мораве). Општинско средиште Крушевац је 8 км јужније и до њега води локални пут. Насеље чине три издвојена краја издуженог облика формирана дуж сеоских путева, на 180–230 м н.в. Kао самостално насеље формирано је касно, крајем XIX в. Становништво је пореклом из околине Врања и Лесковца. Током послератног периода број становника је благо осцилирао. У селу је 2002. било 806 становника, а 2011. 722 (98,2% Срба). У пољопривреди је радило 18,7%, а у индустрији 41,9% активног становништва. У другим местима радило је 70,5% активног становништва, готово сви у Крушевцу. У селу је четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЛОМНИЦА
**ВЕЛИКА ЛОМНИЦА**, село у централној Србији, на северним обронцима планине Велики Јастребац, у долини Ломничке реке (десна притока реке Расине), 12 км јужно од општинског средишта Крушевца са којим је повезано локалним путем. Насеље је збијеног типа издужено на око 2 км дуж долине. Куће су окупљене уз кривудаве сеоске путеве. У историјским изворима помиње се од 1447. Током друге половине XX в. доживело је благу депопулацију. Године 1948. било је 1.000 становника, 2002. 899, а 2011. 891 (99,3% Срба). Пољопривредним занимањима бавило се 8,7% активног становништва, а непољопривредно становништво је највећим бројем радило у Крушевцу. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија коју користе и два околна села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА МОРАВА
**ВЕЛИКА МОРАВА**, централни водени ток и највећа река Србије. Настаје спајањем Јужне Мораве (97 м3/с) и Западне Мораве
(116 м3/с) код Сталаћа, а улива се у Дунав низводно од Смедерева. Већ на самом почетку **В. М.** има просечан протицај од 213 м3/с. Најпре тече пространом и плодном Параћинско-јагодинском котлином, затим усеца широку и плитку Багрданску клисуру и наставља Доњевеликоморавском котлином, широко се везујући за Смедеревско Подунавље. Долинско дно је изграђено од моћних наслага шљунка и песка са прослојцима глине у које је река усекла плитко и нестабилно корито. Због малог пада, бројних меандара, спрудова и острва, често се рачва у више рукаваца. Плодно земљиште у приобаљу више је од средњих водостаја само 1–2 м, те је повремено плављено. Долина **В. М.** и река детаљно су снимљени 1923–1924. Тада је утврђено да је дужина тока 245,4 км, oд тога 88 км у Параћинско-јагодинској котлини, 13,2 км у Багрданској клисури и 144,2 км у доњем Поморављу. Река је тада имала 66 меандара, или просечно један на 3,7 км тока. На основу авионског снимања речног корита обављеног 1954. закључено је да је **В. М.** дугачка 221 км. Стручњаци су сматрали да ток **В. М.** треба скратити на 151,5 км, али то на терену није реализовано. Обимним мелиорационим радовима и пресецањем 23 од 66 меандара река је скраћена на 185 км. Тиме су делимично спречене поплаве, повећана брзина воде и олакшан пронос суспендованог и вученог наноса (20 милиона м3 годишње) којим је веома богата, јер је на више места у сливу развијена ерозија.
Слив **В. М.**, заједно са њеним саставницама, захвата површину од 37.561 км2, што чини 42,5% укупне територије Србије. Реч је о веома разгранатом сливу који има више од 2.300 водотокова дужих од 3 км. За разлику од тога само шест река је дуже од 100 км. То су **В. М.**, Јужна Морава, Западна Морава, Ибар, Нишава и Топлица, које са југа, истока и запада теку ка северу, доносећи **В. М.** неравномерну количину воде током године, због чега су њени водостаји и протицаји веома променљиви. У периоду великих вода (зимска половина године) **В. М.** отиче 80–90% укупног годишњег протицаја. Ово и због тога што у сливу **В. М.** и њених саставница има река које за време лета потпуно пресуше (Јабланица, Ветерница, Пуста река), али повремено, бујичним поплавама (Врла, Власина, Височица, Jасеница, Лепеница), наносе велике штете пољопривреди, насељима и саобраћајницама. Од укупне површине слива **В. М.** на њен непосредни слив отпадају 6.242 км2. На том простору ова река прима 12 притока са леве стране и 20 са десне стране.
Највеће леве притоке **В. М.** су Јасеница (дугачка 47 км, површина слива 1.339 км2), Лепеница (дугачка 48 км, површина слива 640 км2), Рача, Лугомир и Белица, а највеће десне Јовановачка река (дугачка 39 км, површина слива 235 км2), Раваница (дугачка 25 км, површина слива 167 км2), Црница (дугачка 32 км, површина слива 338 км2) и Ресава (дужина 65,5 км, површина слива 685 км2). У приобаљу реке се налазе бројне мртваје познате под заједничким називима сува Морава, стара Морава и моравишта. При средњем вишегодишњем водостају **В. М.** је код Сталаћа широка 80–90 м, у Багрданској клисури 80–110 м, а низводније и до 250 м. Дубина речне воде је 1–4 м. У појединим вировима дубина воде премашује 6 м. Сваке секунде **В. М.** доноси Дунаву 258 м3 воде.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/002-velika-morava-karta.jpg)Први стални водомер на **В. М.** постављен је 1866. Највиши водостаји и највећи протицаји су у априлу (Варварин 440 м3/с, Љубичевски мост 449 м3/с) и марту (Варварин 403 м3/с, Љубичевски мост 432 м3/с), а најнижи водостаји и најмањи протицаји у септембру (Варварин 72 м3/с, Љубичевски мост 94 м3/с) и августу (Варварин 86 м3/с, Љубичевски мост 105 м3/с). При апсолутно максималном протицају **В. М.** код Љубичевског моста, који се налази недалеко од ушћа у Дунав, текло је 3.100 м3/с воде (16. V 1965), а при апсолутно минималном протицају само 23,6 м3/с воде (крај августа и почетак септембра 1950). Овакав однос протицаја указује на бујични карактер реке и сложене проблеме искоришћавања водног потенцијала. Највећа поплава догодила се 1864, када су били угрожени готово сви објекти у насељима поред читавог тока реке. За разлику од тога из 1839. постоји податак да је река за време лета била толико плитка да се видео шљунак на дну корита. У поплавама током 1958. и 1965. у приобаљу **В. М.** под водом је било више од 111.600 ха обрадивих површина. Најниже средње месечне температуре речне воде код Ћуприје (2,1о С) и Љубичевског моста (2,4о С) су у јануару, а највише у августу (Ћуприја 22,4о С, Љубичевски мост 22,7о С).
**В. М.** је у прошлости била пловна за мање објекте на целој дужини. Река има велик пад корита што не погодује пловидби, али истовремено мали пад за хидроенергетско искоришћавање водних снага. Сем неколико воденица (моравке) на реци нема других објеката. Низводно од Багрданске клисуре, посебно око Љубичевског моста, из речног корита и приобаља експлоатише се велика количина шљунка и песка, те је смањена количина наноса којим **В. М.** засипа Ђердапску акумулацију. Квалитет воде **В. М.** увелико зависи од квалитета воде њених саставница. Поморавље у целини, посебно Велико Поморавље, густо је насељено. Из сеоских и градских насеља, са пољопривредних површина, из занатских, индустријских и других производних објеката у реку доспева велика количина загађене или делимично пречишћене отпадне воде. Вода **В. М.** је највећим делом године, готово на целој дужини свог тока, река треће класе загађења. При малим летњим протицајима, када нема довољно воде за разблаживање отпадних материја, **В. М.** је водоток четврте класе. Високим степеном загађености међу притокама истичу се Раваница, низводно од Ћуприје, Велики луг низводно од Младеновца, Јасеница низводно од ушћа Великог луга, Ресава низводно од рудника угља и Белица низводно од Јагодине.
Долином **В. М.**, која има меридијански правац пружања, од давнина су водили значајни путеви. У доба владавине Римљана био је ту знаменити пут Вија милитарис, а у доба Турака Стамбул ђол. Данас су ту ауто-пут и железничка пруга Београд–Ниш, са везама за Софију, Скопље и Атину, познати Коридор 10. Плодна, лако проходна и саобраћајно добро повезана, долина **В. М.** је густо насељена. Посебно се истичу градови Јагодина (35.589 становника), Ћуприја (20.585 становника) и Параћин (25.292 становника 2002. године). У Великом Поморављу има и неколико сеоских насеља (Селевац, Кусадак), која су по броју становника већа од неких наших градова.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ж. Милојевић, *Главне долине у Југославији*, Бг 1951; Т. Ракићевић, „Хидролошке карактеристике и водопривредно уређење слива Велике Мораве", *Географски преглед*, Сар. 1968, 11–12; Д. Дукић, *Воде СР Србије*, Бг 1977; Група аутора, *Морава*, Бг 2006.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА МОШТАНИЦА
**ВЕЛИКА МОШТАНИЦА**, село у Посавини, на платоу југозападно од долине Остружничке реке, 27 км југозападно од Београда. Припада општини Чукарица. Локалним путевима повезано је с Ибарском магистралом на истоку и путем за Обреновац на западу. Насеље је збијеног типа на висинама 150–230 м н.в., развија се дуж локалних путева, па су формирани радијалан облик основе и распоред улица. Простире се на великој дужини и спојено је са суседним селима. У историјским изворима помиње се од 1528. Староседеоци села су пореклом из Груже, Лике, околине Ужица, Врања и са Косова. Током последње три деценије XX в. број становника је порастао, упоредо с еволуцијом села у приградско насеље Београда. Године 1971. било је 2.417 становника, 2002. 3.210, а 2011. 3.490 житеља (95,6% Срба). Пољопривредом се бавило само 4,4% активног становништва, док су остали били оријентисани на неаграрна занимања. У околним градовима радило је 78,4% активног становништва. У селу су православна црква, основна школа, амбуланта, пошта и месна канцеларија.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Према историјским изворима из XVIII в. и према народном предању у **В. М.** је постојао манастир који је уништен након Кочине крајине. Црква која се данас налази у селу посвећена је Рождеству Пресвете Богородице и подигнута је 1858, за време владе кнеза Александра Карађорђевића и митрополита српског Петра, трудом моштаничког свештеника Теофила Сандића, тутора Вујице Табаковића, надлежних световних власти и мештана, о чему сведочи плоча с натписом на северном зиду наоса цркве. Реч је о једнобродној грађевини с полукружном апсидом, две полукружне певнице и припратом са звоником. Зидана је од опеке у кречном малтеру и омалтерисана је споља и изнутра. Унутрашњост храма подељена је на олтар, певнички простор, наос и припрату. Саграђена средином XIX в. у духу традиције српске сакралне архитектуре, представља значајан пример развоја градитељства свог времена и средине у којој је настала.
Иконостас цркве осликан је 1906. На икони Архиђакона Стефана налазе се иницијали сликара ,,О. Д. 1906", па се претпоставља да је сликар иконостаса вероватно Душан Обреновић. У цркви се чувају ретка дела сликарства и златарства, као и књишко-архивски предмети из прве половине и средине XIX в. Међу њима су и дела сликара Георгија Бакаловића, Димитрија Посниковића, Илије Петровића, као и иконе српских зографа из прве половине XIX в. Надгробни споменици у порти цркве (укупно 128) познати су под називом Борачко гробље. Посвећени су житељима насеља и околине, погинулим у ратовима 1876–1878, 1883–1885, балканским ратовима, као и у I и II светском рату. У низу некропола у сеоским портама на подручју Београда, Борачко гробље представља јединствену споменичку целину меморијалног карактера.
Ана Костић
ЛИТЕРАТУРА: *Православна српска црква у Краљевини Србији*, Бг 1895; Б. Вујовић, *Српске иконе XIX века*, Бг 1969; *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; М. Миловић, „Борачко гробље y црквеној порти y Великој Моштаници", *Саопштења*, 1983, XV; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЊИВА
**ВЕЛИКА ЊИВА**, село у Републици Српској, у општини Шековићи, око 20 км североисточно од општинског центра, око 1 км западно од пута Зворник–Шековићи, на левој страни долине Папраче (слив Спрече) и источним падинама планине Јаворник. Оно је дисперзивног типа на висинама од 450 до 650 м. Године 1991. имало је 512 становника од којих су 99,2% били Срби. Основна занимања становништва била су земљорадња и сточарство.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Горан Трбић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ОБАРСКА
**ВЕЛИКА ОБАРСКА**, село на сјевероисточној периферији Босне, у Семберији, које припада Републици Српској и општини Бијељина. Са општинским центром повезано је локалним путем дугим 5 км. Село је дисперзивног типа и заузима велику површину. Чини га велик број заселака изграђених на висинама од 80 до 120 м. Кроз њега је прокопан Главни ободни канал, који у Саву спроводи неколико мајевичких ријека. Године 1991. **В. О.** је имала 3.549 становника (98% Срба). Основно занимање становништва је земљорадња. На територији села је „Фабрика шећера Бијељина". Село има мјесну канцеларију, основну школу, цркву Светог Марка, те више угоститељских објеката и трговачких радњи.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974.
Неда Живак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ПЕРАТОВИЦА
**ВЕЛИКА ПЕРАТОВИЦА**, село североисточно од Грубишног Поља у Хрватској. Православна парохија се први пут помиње у првој половини XVIII в., а парохијска црква Свете Параскеве (Петке) као дрвени храм са подзидом 1764. У неким се изворима помиње да је најстарија црква у селу подигнута већ 1709. Данашњи зидани храм саграђен је 1895. као једнобродна дворанска црква са полукружном апсидом на истоку и интегрисаним звоником на западном прочељу. Црква је зидана опеком, укључујући и по два плитка контрафора на бочним фасадама и елегантне пандативне (чешке) сводове над наосом. Црква има хор са галеријом и тролучним отворима према наосу и у доњем и у горњем нивоу. Иконостас је у унутрашњости знатно оштећен приликом демолирања цркве у ратним сукобима у Хрватској 90-их година XX в., када су са њега скинуте иконе. Остаци декоративних елемената дрворезбарије указују да се радило о познобарокном остварењу које је у данашњу цркву пренето из старијег дрвеног храма. У архивским документима има података да је парохија 1770. платила молерима 180 форинти, а да су се испод престоних икона, у соклу иконостаса, налазиле иконе са јеванђељским призорима.
ИЗВОРИ: МСПЦ, Оставина Радослава Грујића; Архива Пакрачке епархије; *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ПИСАНИЦА
**ВЕЛИКА ПИСАНИЦА**, село и центар општине у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, на југозападној подгорини планине Билогоре, на левој страни долине речице Гребенске (слив Саве). Центар жупаније Бјеловар је 23 км према северозападу и са селом је спојен локалним путем. Насеље чини једна улица издужена дуж сеоског пута на дужини од 8 км на висини од 140 до 160 м. У средини улице су основна школа и две цркве: српска православна црква је из средине XVIII в., а жупна црква Пресветог срца Исусовог изграђена је 1908. У западном делу је земљорадничка задруга, а посебан део насеља чини заселак Ђуринац. Године 1921. село је имало 3.565 становника од којих су 55% били римо-католици, а 39,9% православни; 1948. у **В. П.** живело је 2.898 становника (30% Срба и 47,7% Хрвата). Општина **В. П.** се појављује у попису 2001. са 2.151 становником (14,23% Срба). Године 2011. било је 1.774 становника. Ово је родно место Павла Соларића, књижевника и писца првог географског дела на српском језику (*Ново гражданско земљеописаније*, Венеција 1804).
Мирко Грчић
Тридесетих година XVIII в., у великом таласу насељавања Срба после прогона Турака из Славоније, ова парохија имала је око 400 православних домова. Значајну улогу у развоју православног верског живота у селу и околини у првим деценијама XVIII в. имала је свештеничка породица Теодора Поповића. Његов син Никола Поповић, „протопоп хорватски", био је веома угледна личност и заслужан за подизање зидане цркве у селу. Његовим залагањем у **В. П.** је 1737. отворена и српска школа у посебној, наменски грађеној згради. О напретку верског, културног и образовног живота у **В. П.** сведочио је и књижевник и просветитељ Павле Соларић, такође син локалног пароха. Село је у првој половини XVIII в. било снажан центар отпора покушајима унијаћења Срба у овим крајевима. Парохијска црква Св. Лазара Четвородневног подигнута је око 1750, вероватно на месту старије дрвене богомоље, утемељене 1713. Изузетно пространа једнобродна и ниско свођена грађевина на истоку је завршена тространом апсидом. Посебно обележје представља масивни високи звоник-торањ шестоугаоног пресека уз западну фасаду цркве, са два бочна простора у доњој зони која су служила као капеле. Својом једноставном спољашњом обрадом и високо постављеним бифорама, овај звоник представља сведочанство о континуитету готичко-ренесансног архитектонског стила у северној Хрватској у XVIII в. Иако је целокупан унутрашњи црквени инвентар страдао у II светском рату, укључујући и иконостас, зна се да су се на зидовима налазиле слике грбова српских и других јужнословенских земаља, сликане према Жефаровић–Месмеровој *Стематографији*. Иконостас је 1774/75. насликао Лазар Сердановић, проскинитар у цркви израдио 1780. „пилтаор" Јосиф Поповић, док је иконе на њему насликао Јован Четиревић Грабован. Црква је, након девастације у II светском рату, темељно обновљена 1966/67, а поново је демолирана у ратним сукобима 1991–1993.
Александра Кучековић
ИЗВОР: *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; С. Милеуснић, *Духовни геноцид*, Бг 1997; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Б. Тодић, *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века*, Н. Сад 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ПЛАНА
**ВЕЛИКА ПЛАНА**, град на источној периферији Шумадије и Јасенице, на левој страни долине Велике Мораве, где се са њом спаја долина реке Јасенице. На источној периферији насеља су ауто-пут и железничка пруга Београд–Ниш, а ка центру **В. П.** упућени су локални путеви из четири правца, који је спајају са свим околним крајевима. Центар је општине површине 345 км2 у чијих 13 насеља је 2011. живело 40.902 становника. Развила се по оцедитим теренима десне стране долине реке Јасенице и леве стране долине Велике Мораве. Формирано је насеље облика слова „Г" са мрежастим распоредом улица у северном и решеткастим у источном делу. Прва сведочанства о насељу су из 1732. Становништво је досељено са Косова и из јужне Србије. Брз привредни напредак доживљава од краја XIX в., а после I светског рата добија статус варошице. Године 1947. постала је средиште Поморавског среза, 1956. центар општине, а 1981. добија статус града. После II светског рата пораст броја становника био је брз, али је две последње деценијe XX в. наступила депопулација. Године 2002. имала је 16.210 становника, а 2011. 16.088 (94,6% Срба). Највише становништва радило је у индустрији (25,8%), трговини и услужном занатству (16,3%) и грађевинарству (11,4%), док се пољопривредом бавило 7,6% активног становништва. У граду су све општинске институције, православна црква, три основне и три средње школе, позориште „Massuka", дом културе и дом здравља, индустрија меса, конфекција и циглана.
Србољуб Ђ. Стаменковић
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-velika-plana-karta.jpg)
Прва парохијска црква у **В. П.** била је црква брвнара подигнута 1818, посвећена Преносу моштију Св. Николе. У знак покајања за убиство Карађорђа подигао ју је Вујица Вулићевић, војвода, а затим кнез Смедеревске нахије, због чега је црква добила име Покајница. Као мирска црква за потребе становништва **В. П.** служила је све до 1954, када је у самом граду завршена нова црква, после чега је Покајница постала прво мушки, а потом женски манастир. Црква је једнобродне основе и подељена на трем (накнадно дограђен 1880), припрату са галеријом за хор, наос и олтар. Изузев темеља који су од ломљеног камена, целокупна грађевина изведена је од храстове грађе. Засведена је коритастим сводом од буковог шашовца и има стрм кров покривен храстовом шиндром. Иконостас је рад зографа Константина, сликара који је у овом периоду радио низ иконостаса за цркве брвнаре у Србији. На престоној икони Св. Георгија налази се ктиторски запис Вујице Вулићевића. Југозападно од цркве је дрвена звонара и стари конак, вероватно из времена градње цркве.
Црква Св. апостола Вартоломеја и Варнаве у **В. П.** започета је 1937, а завршена 1944. Покајница тада престаје да буде парохијска црква и замењује је ова, нова градска црква. Изграђена је у духу споменика моравске стилске групе како у обликовању простора тако и са мотивима пластике и украса на фасадама. Зидне слике и иконе на иконостасу осликао је академски сликар Андрија Биценко који је у периоду између два светска рата осликао већи број храмова и иконостаса у Србији.
Ана Костић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „Старе цркве брвнаре", *Музеји*, 1951, 6; „Цркве брвнаре у Србији", *Саопштења*, 1962, 5; Д. Митошевић, *Црква Покајница код Велике Плане*, Смед. 1976; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; А. Марковић, „Црквено сликарство Андреја Биценка у смедеревском крају", *Смедеревски зборник*, 2012, 3.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ПЛАНА
**ВЕЛИКА ПЛАНА**, село у Топлици, на јужној подгорини Великог Јастрепца, на месту где изворишни краци Планске реке (лева притока реке Топлице, слив Јужне Мораве) напуштају планину. Локалним путем дугим 10 км спојено је са магистралним путем Ниш–Приштина. Општински центар Прокупље удаљен је 19 км према југоистоку. Насеље је збијеног типа на 480–600 м н.в. Основни део **В. П.** је на нижим теренима уз два изворишна крака Планске реке. Северно од компактног дела села је неколико мањих заселака. У историјским изворима помиње се од 1453. Староседеоци су досељени из Црне Горе, Старе Србије, Македоније и околине Сјенице. Ово је изразито депопулациона средина у којој је током друге половине XX в. број становника смањен за две трећине. Године 1948. било је 2.035 становника, 2002. 666, а 2011. 506 (98% Срба). Пољопривредом се бавило 56,7% активног становништва. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА РЕКА
**ВЕЛИКА РЕКА**, село у западној Србији, у Подрињу, на јужној страни планине Јагодње, у долини Велике реке (десна притока Дрине). На јужној периферији села је друм који повезује општински центар Мали Зворник (25 км) са Љубовијом (14 км). Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака изграђених у долини Велике реке, на висинама до 400 м. Највећа концентрација кућа је уз друм, где се формира насеље линеарног облика. Сведочанства о селу постоје од 1528. Староседеоци су досељени у XVII и XVIII в. из Црне Горе и Херцеговине. Током друге половине XX в. депопулација је смањила број становника за једну четвртину. Године 1948. у **В. Р.** је живео 661 становник, 2002. 476, а 2011. 373 житеља (92,5% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 48,1% активног становништва. У селу су православна црква, основна школа и амбуланта. У околини је откривено налазиште оловно-цинкане руде Липик.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА РЕМЕТА
**ВЕЛИКА РЕМЕТА**, манастир са црквом посвећеном Св. Димитрију, саграђен на јужним обронцима Фрушке горе. Према легенди основао га је краљ Драгутин крајем XIII и почетком XIV столећа. Осим предања, међутим, не постоје материјални докази о оснивачу манастира нити о времену када је подигнут. У званичним изворима **В. Р.** се први пут помиње 1562, а као Ремета двадесетак година раније. Црква Св. Димитрија има крстообразну основу добијену правоугаоним певничким трансептом. На источној страни је централна апсида, споља тространа, изнутра полукружна. Над певницама се диже купола. Године 1716. Турци су спалили манастир који је касније обновљен. Ктиторством архиепископа Викентија Поповића саграђен је већи део конака северно од цркве. Храм 1735. добија звоник, највиши на Фрушкој гори, са капелом посвећеном Св. Јовану Претечи. Од првог фреско-живописа из 1568. сачувано је неколико ликова светитеља на своду наоса, у олтарској апсиди и у ниши на јужној фасади лик патрона храма Св. Димитрија. Олтарску преграду, описану приликом канонске визитације 1753, сликао је непознати иконописац у првој половини XVIII столећа. Ликови апостола горње зоне иконостаса приписани су руци Василија Романовича. Четири велике престоне иконе, *Свети Никола*, *Свети Јован Претеча*, *Богородица са Христом* и *Света три јерарха*, добијене од монаха манастира Раковице 1739, рад су руских иконописаца из круга Симона Ушакова. Током II светског рата манастир је спаљен, а ризница опљачкана. Реконструкција кубета, крова на цркви и конзервација и рестаурација фрагмента живописа завршене су 1982.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Манастир Велика Ремета 1772", *СрС*, 1906, 10; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије*, Н. Сад 1965; П. Васић, *Доба барока*, Бг 1971; В. Матић, „Звоник манастира Велике Ремете и његови ктитори", *ЗЛУМС*, 1978, 14; М. Лесек, „Прилог проучавању Василија Романовича", *СДИУС*, 1979, 7–8; В. Матић, *Архитектура фрушкогорских манастира*, Н. Сад 1984; З. Ракић, „Великореметске иконе из 1687. године и њихови аутори", *ЗЛУМС*, 1986, 22; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI-XVII века*, Бг 1991; Б. Кулић, Н. Срећков, *Манастири Фрушке горе*, Н. Сад 1994; *Срем кроз векове*, Бг 2007; Д. Медаковић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 2010; *Света Гора фрушкогорска*, Н. Сад 2010.
Мирослава Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА РУИШКА → МАЛА КРУПСКА РУИШКА; МАЛА НОВСКА РУИШКА
**ВЕЛИКА РУИШКА** → **МАЛА КРУПСКА РУИШКА; МАЛА НОВСКА РУИШКА**
# ВЕЛИКА СЕЈАНИЦА
**ВЕЛИКА СЕЈАНИЦА**, село у јужној Србији, на северозападним падинама планине Чемерник, северно од долине Сејаничке реке (десна притока Јужне Мораве), око 5 км североисточно од Грделице, са којом је спојено локалним путем. Општински центар Лесковац удаљен је 23 км. Центар **В. С.** је концентрисан дуж једног сеоског пута, док су периферије дисперзивне и чини их неколико заселака. Староседелачко становништво досељено је крајем XVIII и почетком XIX в. из околине Сјенице и Власотинаца. Током друге половине XX в. број становника је благо растао са доста осцилација. Године 1948. било је 680 становника, 2002. 791, а 2011. 696 (98,6% Србa). Пољопривредом се бавило 24,1% активног становништва. Међу непољопривредним становништвом највише је било запослених у грађевинарству (30,1%). У другим местима радило је 45,7% активног становништва. У селу је четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СЕОБА СРБА
**ВЕЛИКА СЕОБА СРБА**, миграције српског становништва изазване променљивим током Великог бечког рата 1683--1699. Тај рат текао је у знаку повлачења Турака из угарских земаља, Северне Далмације, периферних делова Троједне краљевине, Бачке и Срема, али и у миграцијама становништва, првенствено српског, са подручја Македоније, Србије, Херцеговине и Босне према северу у Аустријску царевину и северозападу у новоосвојене крајеве које су Турци напуштали, збијајући се у своју тврђаву – Босну. За почетак миграционог кретања могла би се узети 1685. кад је народни јунак Стојан Јанковић, ратујући на страни Млетачке републике, са својим четама упадао у турски део Лике, Книнско поље, Гламоч и Грахово и кад је у поданство Републике прешло преко 3.200 породица са 10.290 ратника. Исте и наредних година, до 1689, у вези са продором у Босну хрватског бана Николе Ердедија, више десетина хиљада турских поданика, у великој већини Срба, преселило се у Карловачки генералат и Банију. У исто време слично се догађало и на подручју Славоније. У зиму 1687/88. хришћани из Срема и Босне заобилазили су турске страже и одлазили на подручје Дарде у Барањи и око Ђакова, а било је и пресељавања целих насеља из Босне у Славонију. Из Херцеговине до поткрај 1689. више стотина српских породица преселило се у Боку которску под власт Млетачке републике, а те године, пошто је аустријска војска прешла у Србију, из околине Ужица и Поморавља у Славонију је пресељено око 6.000 душа. То се десило и са Србима из Смедеревске Паланке после чега је уследио царски проглас из јула 1689. којим је становништво позвано да се стално насели на подручје Вировитичке и Пожешке жупаније и ступи у чете грофа Фрање Ивановића, чиме је политика насељавања Срба „добила нове хране", па је насељавање вршено „дуж целе Славоније". У току 1690, пре сеобе под патријархом Чарнојевићем, у северну Бачку из Босне је мигрирало око 5.000 Буњеваца – „Срба католика" – са својим капетанима и фрањевцима на челу. Све речено дешавало се пре аустријско-српског пораза у Качаничкој клисури почетком 1690. и преговора између генерала Пиколоминија и патријарха Арсенија III Чарнојевића у Призрену, после којих је уследило царско Позивно писмо (*Invitatoria*) ради останка Срба на њиховим огњиштима и помагања његовој царској војсци, кад се још веровало да ће она опстати у Србији. Али, ствари се нису промениле, а кад је патријарх прешао у Београд, следиле су га масе народа, које су преплавиле тај град и његову околину, па је већ било и пребегавања на аустријску страну.
Поткрај јуна 1690. патријарх је сазвао збор народних старешина из Србије и Срема, као и официре српске милиције, на којем су епископу Исаији Ђаковићу дате инструкције ради преговора са Бечким двором у вези са будућим привилегијама српског народа, а у уверењу да ће се он наћи под влашћу аустријског цара и вратити на већ напуштена огњишта. Међутим, после срамне капитулације Ниша и покоља над Србима затеченим у њему, било је само питање дана кад ће се сав тај народ покренути на сеобу преко Саве и Дунава у Монархију. То се десило у току септембра, а завршило уочи 8. X 1690. кад су Турци овладали Београдом, који је данима пре тога био изложен куги и глади, са мртвима по улицама и избеглицама које су јеле коњско и пасје месо, па и тело мртвих људи – како сведочи савременик Атанасије Ђакон. Сеоба из Београда изведена је лађама, чамцима-ораницама, колима, коњима и пешице, нарочито оних који су повели и своју стоку, са покретним стварима које су се коме затекле при руци. Дунавом се ишло према северу, преко Бачке ка Будиму, Јегри, Дебрецину, а Савом у Срем па преко њега до Осијека и Барање до Будима, Сентандреје, Острогона, Коморана и Ђура. Поједине групе избеглица задржале су се у Западном Срему, Барањи и дуж Дунава у жупанијама Толни и Веспрему, а друге у северној Бачкој, Суботици, Сегедину и Баји, подижући себи земунице и плетаре, јер их у многе градове и тврђаве нису примали. Успут су остајали мртви и несахрањени као сведоци општенародне трагедије, а разбојници-пустахије узимали су свој део у новцу, одећи, накиту. Патријарх Арсеније Чарнојевић са епископима и монасима је дунавском лађом хитао према Будиму са моштима Срба светитеља, дошао до Сентандреје и продужио до Коморана у којем је постојала српска црквена општина и црква, а и који је био најближи Бечу у којем се решавала судбина српског народа. Савремени хроничар Стеван Раваничанин записао је да је путовање до Будима и Сентандреје трајало 40 дана. Ишло се претежно преко насеља са српским живљем, који је могао, колико-толико, да избеглима пружи помоћ и уточиште. Остаје отворено питање колико је Срба под патријархом Арсенијем прешло у Угарску. Старија српска историографија, полазећи од записа неких хроничара о сеоби, који су говорили о 30.000–37.000, па и више *породица*, процењивала је број пресељеника од 300.000–500.000 душа, па и више, док новија тај број увелико снижава, полазећи од извора који говоре о *броју душа* – од 30.000 до 70.000 закључујући да се може говорити о близу 70.000 људи, па и више, уколико се рачунају и они који су се успутно задржали у Срему, источној Славонији и Бачкој. У сваком случају, Србија и Северна Македонија остале су без великог броја становника и давале утисак пустих земаља.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/002-seoba-srba-karta.jpg)
У историјској науци Сеоба под патријархом Чарнојевићем названа је *Великом сеобом* јер је њоме био обухваћен заиста велик део српског народа с којим је у угарске земље прешло и његово духовништво с патријархом на челу, цео војнички слој, који је у то ратно време избио у први план нације, затим врло значајан, скоро целокупан део трговачко-занатлијског сталежа и, наравно, много сељачког света. Они су прешли као целина, као народ чији су представници о сеоби донели саборну одлуку и са царем Леополдом, преко свог изасланика Исаије Ђаковића, склопили једну врсту политичко-правног договора *sui generis*, крунисаног општенародним привилегијама којима је легално призната национална и верска посебност Срба као будућих поданика Аустријске царевине. У почетку, до доласка под Београд и у њега, била је то скоро безглава *бежанија*, а од Београда до Будима и Коморана мање-више *сеоба* усмеравана како од стране царских власти тако и од сопствених старешина, које су у местима досељавања одмах успостављале власт над народом, чувале га од безнађа и анархије и већ с пролећа следеће, 1691. поред националне милиције, која се борила уз царску војску у Срему, Ердељу и Банату, створиле и посебну српску милицију под подвојводом Јованом Монастирлијом, која ће до краја тог рата и у време Ракоцијевог устанка имати врло значајну улогу. Атрибут *велика* ова сеоба заслужује и због нове организације српске цркве, легализоване Привилегијом из 1695, која ће довести до потоњег настанка Крушедолске, односно Карловачке митрополије као чувара националног бића Срба у Аустријској царевини.
Пошто **В. с. С.** 1690. Аустро-турски рат није завршен, ни пресељавање становништва из Турске у Аустрију није сасвим престало, али више није било масовно него спорадично, све док 1697, после победе код Сенте, принц Еуген Савојски није пошао у поход на Сарајево и нову масу избеглица превео у Славонију. Реч је чак о педесетак хиљада душа, од којих је бар половина била српског порекла. О томе, поред осталог, сведочи и патријарх Чарнојевић који је од Двора тражио смештај за 20.000 својих сународника из Босне, расутих по Славонији и Барањи. Презиме Бошњак постаће од тада доминантно међу њима.
Ако бисмо сумирали број пресељеног српског становништва из области под Турцима у угарске и хрватско-славонске земље Аустријске царевине и Млетачке републике, укључујући и оних 40.000 за које је патријарх навео да су избегли у Влашку, у време Великог бечког рата, дошли бисмо до цифре од око 170.000–180.000 душа, па можда и нешто више, што је крајем XVII в. представљало цео један народ који ће током XVIII в. препородити области у које се доселио. Цео тај народ, осим оног у Далмацији, нашао се обједињен у оквиру Крушедолске, потоње Карловачке митрополије, признат од Бечког двора за *српску привилеговану нацију*, а од угарско-хрватског племства само за *нежељене госте*, уљезе и, по нужди, *толерисане шизматике*, које је требало покатоличити, поунијатити, помађарити и кроатизовати, што ће се покушавати током целог XVIII в., па и касније.
ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Споменици из будимског и пештанског архива", *ГСУД*, 1875, 6; Ј. Радонић, *Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку*, Н. Сад 1908; И. Јакшић, *Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века*, Н. Сад 1966; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века*, I–V, Бг 1987–2005; И. Мажуран, *Попис насеља и становништва у Славонији 1698. године*, Осијек 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Адамовић, *Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861*, Зг 1902; Ј. Радонић, *Гроф Ђорђе Бранковић*, Бг 1911; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини*, Суб. 1929; Ј. Радонић, „Од прве опсаде Беча до Велике сеобе", у: *Војводина*, I, Н. Сад 1939; Р. Веселиновић, *Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности*, Бг 1949; Ј. Томић, *Срби у Великој сеоби*, Бг 1950; Д. Ј. Поповић, *Велика сеоба Срба*, Бг 1954; *Срби у Војводини*, II, Н. Сад 1959; Г. Станојевић, *Србија у време Бечког рата*, Бг 1976; С. Чакић, *Велика сеоба Срба 1689/90. и патријарх Арсеније III Црнојевић*, Н. Сад 1982; Љ. Андрић, *Велика сеоба*, Бг 1990; *Сеоба у споровима*, Н. Сад 1991; С. Михалџић, *Барања*, Бг 1991; Р. Веселиновић, „Срби у Великом рату 1683–1699", у: *Историја српског народа*, III, Бг 1993; С. Гавриловић, „Иларион Руварац и Велика сеоба 1690", у: *Браћа Руварац у српској историографији и култури*, Ср. Митровица 1997; Ј. Х. Швикер, *Политичка историја Срба у Угарској*, Н. Сад – Бг 1998.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СОЧАНИЦА
**ВЕЛИКА СОЧАНИЦА**, село у северном делу Босне, у Републици Српској, у општини Дервента. Смештено је на северном ободу планине Крњин у горњем делу долине реке Фоче (лева притока Босне), око 11 км јужно од Дервенте. Са општинским центром повезано је локалним путем. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака изграђених на висинама од 250 до 280 м по страницама долине. У центру села је православна црква. У селу су још основна школа, месна канцеларија и неколико продавница. У селу је 1991. било 1.489 становника (98,4% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Александра Петрашевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СРБИЈА
**ВЕЛИКА СРБИЈА**, политички појам настао у другој половини XIX в. и употребљаван ради критике српских националних програма. Њега су створиле и на њему су посебно инсистирале аустроугарске власти у време Анексионе кризе, Загребачког и Бањалучког велеиздајничког процеса. Намера оних који су ширили вести о „Великој Србији" и великосрпској опасности била је да у очима светске јавности дискредитују Србију и Србе и да их представе као реметилачки чинилац на Балкану и Југоисточној Европи. С тим циљем готово сви иоле значаjнији српски партијско-политички и национални програми, који су било кад у даљој и ближој прошлости доспевали у јавност, наилазили су на жестоке критике и нападе. Једна од константи свих критика српске националне политике, која је понављана и која се понавља као рефрен у свим приликама, без обзира на њен стварни садржај, јесте да је она великосрпског карактера. Баук о великосрпским намерама ширен је дуже од стотину година. Њега су лансирале и са смишљеним политичким намерама шириле аустријска и аустроугарска дипломатија и пропаганда. Бечу и Будимпешти више је одговарало да балкански народи остану под турском влашћу него да се ње ослободе и створе самосталне и независне државе. Кад је Србија, после стицања независности (1878), постала привлачно средиште Јужних Словена, па и оних који су живели у оквирима Хабзбуршке монархије, Аустроугарској је запретила опасност од дезинтеграције њених јужних покрајина. Да би стала на пут могућем расулу, она је систематски стварала фаму о „Великој Србији" и великосрпским амбицијама Београда. У сваком потезу Београда она је видела намеру стварања „Велике Србије", која је подразумевала нарушавање територијалне целокупности Аустроугарске.
Створена и однегована у Аустроугарској, фама о „Великој Србији" је после пропасти Монархије 1918, у првој и другој Југославији (1918–1941, 1945–1991) служила, као што и данас служи, за компромитовање и паралисање српских настојања, планова и акција. Исто онако како су Беч и Будимпешта бауком о „Великој Србији" желели да остваре своје политичке и државне циљеве, а онемогуће српске – тако су у оквирима прве и друге Југославије чинили Хрвати и Словенци, подстицани и помагани од Коминтерне и Комунистичке партије – односно од Савеза комуниста Југославије. У часу кад су били спремни да изврше сецесију, кад су Хрвати били уверени да је сазрео тренутак када могу остварити своје вековне снове о Великој Хрватској до Дрине, Загреб и Љубљана громогласно су оптуживали Београд да ради на стварању „Велике Србије". Такве оптужбе изрицане су у тренутку када се Београд свим силама залагао за очување Југославије, која би била уређена на федеративним основама и демократским принципима.
Оптужбе да се Срби боре за „Велику Србију" биле су, а и данас су, опробано средство свих противника српског народа. Њихов циљ је да Србима онемогуће стицање елементарних националних права, а да на њихову штету противници Срба остваре своје националне и државне амбиције. Ширењем баука о „Великој Србији" демонизована је српска национална и државна мисао, али је демонизован и српски народ, који је стајао иза тих мисли. Та демонизација је интернационализована и достигла је свој врхунац у последњих неколико година. Она је чак и институционализована. На најдрастичнији начин њу оличава Хашки трибунал са својим оптужбама, које су неуке и злонамерне, пуне фалсификата и срочене тако да из темеља прекроје српску историју од средњег века до наших дана.
Често понављане тврдње о великосрпским тежњама и хегемонистичким настојањима, изрицане без доказа, утицале су на стварање политичког лика српског народа, који је, супротно стварном стању, представљен као агресиван и рушилачки елемент. Они који су живели у Југославији а били су спремни да је руше, због тога што њоме нису били задовољни, стварали су лажну представу о Србима како би имали оправдање за то што су разарали заједничку државу и што су на њеним рушевинама стварали своје националне државе.
Супротно оптужбама да су Србија и Срби непрестано радили на стварању „Велике Србије", чињеница је да службена Србија и њене владе, у својим програмима никад нису планирали стварање „Велике Србије". Такве планове имали су појединци, или неке маргиналне политичке групе, које званична Србија није прихватала и следила. Штавише, она је одбацила и понуду неких великих сила о стварању „Велике Србије". Ово је утолико значајније нагласити што су неке земље, које се налазе у окружењу Србије, као што су Албанија, Хрватска, Мађарска, Бугарска и Грчка, имале разрађене планове о проширивању својих државних граница.
ЛИТЕРАТУРА: *Велика Србија: истине, заблуде, злоупотребе*, Зборник радова, Бг 2003; Ч. Попов, *Велика Србија: стварност и мит*, Ср. Карловци – Н. Сад 2007.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СРБИЈА
**ВЕЛИКА СРБИЈА**, информативно-политички лист који је излазио у Београду недељно од 26. I 1888 (на дан Св. Саве, по старом календару) до 14. IV 1893. Од броја 26 1890. до 11. X 1892. излазиo je као орган лиге „Велика Србија", а потом „Српског уједињења и словенске узајамности". Власник и уредник био је књижевник Стеван Владислав Каћански, a штампан je код Задруге штампарских радника. Био је добро уређиван, а служио је идеји ослобођења целога српскога народа (у Турској и Аустрији).
Милица Кисић
Због антиаустријског става и проаустријске политике режима уредник је допао затвора (1888), а лист забрањиван и цензурисан. За време шестомесечног затвора уређивање је преузео његов син, Владислав Ст. Каћански, који је после очеве смрти наставио тај посао. Доносио је родољубиве и пригодне песме С. В. Каћанског, те његове пубицистичке чланке (уводнике, под псеудонимом Стари Бард). Међу истакнутијим сарадницима били су Д. Ј. Илић (песме, фељтони, политички чланци, преводи), М. Бан, Ј. Веселиновић, Б. Нушић, Вл. Јовановић, В. Пелагић и др. Поводом смрти Каћанског огласио се у листу стиховима В. Ј. Илић. Осим домаћих писаца доста су објављивани преводи, особито из руске (Толстој, Достојевски), али и из других књижевности (А. Доде, П. Мериме, Е. А. По, Кастелнуово, Де Амичис). Лист је такође богат етнографским материјалом. Огласи, позиви на претплату, прикази, некролози (О. Утјешеновићу-Острожинском, Н. Радонићу, Ј. Бошковићу, Л. Лазаревићу, М. Илићу) такође указују на пажњу посвећивану књижевности и збивањима у српској култури. **В. С.** је, упркос знатној популарности, у условима партијски подељене публике и режимских препрека, престала да излази.
Душан Иванић
У листу су бележена најважнија дешавања у Србији, доношене су вести из иностранства (из Сарајева, Цетиња, Петрограда, Цариграда), повремено текстови о неким историјским догађајима или знаменитим личностима. Лист је доносио и изводе из стране штампе, књижевне вести, приказе, позоришне вести. У оквиру **В. С.** су скоро од самог почетка постојале редовне рубрике, прво само „Листак", а затим и „Подлистак" у којима су објаљивани књижевни радови.
После десет година паузе, 15. VIII 1903, покренут је истоимени лист, који је наставио традицију **В. С.** из претходног периода. Лист је тада излазио свакодневно, а последњи сачувани број штампан је 3. децембра исте године. Покренуо га је и као власник и уредник издавао Драгутин Ј. Илић, који је у првом броју своје читаоце обавестио да **В. С.** ступа у нови живот са истим идејама и обележјем са којим се појавила „под руком честитог Ст. Вл. Каћанског Старога Барда". У Београду је 1996, у издању Војислава Шешеља и главног и одговорног уредника Синише Аксентијевића објављен репринт **В. С**.
Славица Мереник
ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, „С. В. Каћански", у: *Целокупна дела*, Бг б. г.; М. Јовановић Стојимировић, *Силуете старог Београда*, Бг 1971; Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; Г. Ковијанић, *Драгутин Ј. Илић*, Бг 1991; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија. Периодика: 1768–2005*, 1, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СРБИЈА
**ВЕЛИКА СРБИЈА**, дневне новине које су излазиле у Ваљеву од 27. VII дo 26. IX 1914. У заглављу је стајало „jутарњи лист за обавештавање и васпитање", а власник и одговорни уредник био је Димитрије А. Славуј, у чијој је штампарији и штампана. Изашло je 48 бројева. Највише новинског простора, често и целокупан, испуњавали су написи о рату и његовим последицама.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; З. Ранковић, „Ваљевска ратна *Велика Србија*", *Ревија Колубара*, април 1999, 26–27.
Здравко Ранковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СРБИЈА
**ВЕЛИКА СРБИЈА** (Lа Grande Serbie), дневно-политички лист, који је излазио у Солуну од 1. IV 1916. до 19. X 1918. Последње две године I светског рата главни српски новинарски центар налазио се у Солуну, у којем су излазила чак четири дневника (*Српски гласник, Велика Србија, Ратни дневник* и *Правда*). **В. С.** је излазила дуже од две и по године, сваког дана после подне, све до повратка српске војске у отаџбину. Одговорни уредник листа био је М. Тавуларић, а директор Алекса Јовановић. Током 1917. лист је уређивао колективни Одбор. Крајем године за одговорног уредника постављен је Бошко Богдановић, а у другој половини 1918. Алекса Грдановић. Штампан је прво у штампарији „Аквароне", затим штампарији „Берос", и на крају у сопственој штампарији, која је носила назив „Велика Србија". **В. С.** је имала наслов и на француском језику (*La Grande Serbie*). О листу се старао Краљевски српски конзулат у Солуну. У заглављу листа стајало је да се може набавити код Друштва грчке штампе у Солуну.
Поред уводних чланака карактеристичних за све политичке и информативне новине, **В. С.** је имала и следеће сталне рубрике: „Са српског фронта", „Са ратних фронтова", „Пошта из Србије", „Дневне вести" и „Последње вести". Лист је доносио вести из земље и света, вести са фронтова, дописивање наших избеглица и њихових породица у домовини, вести из живота наших војника. Било је и књижевних прилога. Поред ових главних рубрика, лист је имао и фељтон, као и комерцијални део новина (огласи, рекламе). Дописе са Солунског (српског) фронта потписивао је обично Ђорђе Лазаревић, док су написи у другим рубрикама били без потписа. Лист је повремено добијао извештаје из делова Македоније који су били окупирани од стране бугарске војске. Уводнике је, поред осталих, писао Григорије Хаџи Ташковић, а сарадници су били М. Вељић, Иво Ћипико, Милутин Бојић, Младен Ст. Ђуричић и други просветни и јавни радници и писци. Према могућностима, **В. С.** је пратила српску књижевност у свим земљама где су се настанили избегли Срби. У Подлистку **В. С.** дуже време је цртице из рата објављивао Драгутин Илић, а наилазимо и на натписе Огиста Бопа, француског посланика, који је био задужен за односе са српском владом у вези са прихватањем и исхраном српске војске и избеглица у јесен 1915. У листу је често писано о односу Бугара, Аустријанаца, Мађара и Немаца према становништву у окупираној Србији, а неке од чланака написао је Рудолф Арчибалд Рајс, који је у лето 1916. дошао у Грчку, затим и на Солунски фронт. У повременој рубрици „Из земље плача" писано је о односу аустроугарских власти према српском и словенском становништву у Монархији.
**В. С.** је била нови лист, а продужила је излажење у Скопљу, као политички лист *Стара Србија* (1919–1927; излазила и као *Наша стара Србија*), чији је први власник, издавач и одговорни уредник био Алекса Грдановић. У Београду је 1997, у издању Војислава Шешеља и Синише Аксентијевића објављен репринт **В. С**.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија. Периодика: 1768–2005*, 1, Бг 2011; Н. Урић, „Српска штампа у Солуну 1916–1918. године", *Вардарски зборник*, 2011, 8.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА СРБИЈА
**ВЕЛИКА СРБИЈА**, часопис Српског четничког покрета и Српске радикалне странке који је излазио у Београду од 1990. Јула 1990, под уредништвом Срђана Гламочанина (1990–1992), покренула га је централна отаџбинска управа Српског четничког покрета, да би након двогодишње паузе под истим именом наставила да излази као гласило Српске радикалне странке. Функцију главног и одговорног уредника у периоду од 1994. до 2006. обављао је Синиша Аксентијевић, а од 2006. до данас наставила Елена Божић Талијан. Садржајно, у часопису су промовисане националистичке идеје о „Великој Србији" и оштро критикована политика Америке и Европске уније према Србији, нарочито у време ратова на простору бивше СФРЈ и НАТО бомбардовања 1999.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Милица Кисић; Александар Деветак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ХОЧА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-velika-hocha-karta.jpg)ВЕЛИКА ХОЧА**, село у Метохијској котлини, на југозападној подгорини планине Милановац, на 400–440 м н.в. Уз западну периферију села протиче поток Хочанска река, лева притока Белог Дрима. Од општинског центра Ораховца, с којим је повезана локалним путем, **В. Х.** је удаљена око 4 км. То је компактно насеље са мрежастим распоредом улица. У њему су видљиви многобројни трагови српског насеља из средњег века, међу којима је и седам цркава. Има индиција да средњовековно село Хоча представља претечу данашњих посебних села Велике и Мале Хоче (5 км јужније од **В. Х.**). Село је било средиште хиландарског метоха, а кроз историју се помиње више пута под различитим, али сличним именима (Горња Хоча, Оча и сл.): у даровном писму Стефана Немање 1198/99, у повељама краља Милутина из 1282. и 1302, у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта (Сува Река) из 1465. са Србима као дародавцима, у турском попису из 1485 (15 кућа) под именом Оча (данас Велика и Мала Хоча), у катастиху дреничког манастира Девича 1766. и 1770, где су уписани мештани Срби као дародавци. У селу живе Срби староседеоци, досељавани од XV до краја XX в. из појединих делова Метохије, Старог Колашина, Горње Мораве и Изморника, Македоније и других крајева; мањим делом има и албанског становништва. Године 1885. било је 105 кућа са 525 житеља.Попис из 1921. регистровао је 1.407 становника, од којих 605 православаца и 802 муслимана. Према процени Савезног завода за статистику 1991. било је 1.233 становника, од којих 1.186 Срба и 26 Албанаца. **В. Х.** је једно од ретких метохијских насеља где се у извесној мери одржао српски живаљ. Године 2000. било је 685 Срба (већина се иселила 17. VI 1999. под притиском албанских екстремиста). У насељу се налазе осморазредна основна школа (почела с радом 1865), дом културе, библиотека, амбуланта, апотека и погон фабрике пластичних маса из Ораховца. У селу се налази Виница – стара зграда виноградарског подрума манастира Дечани са економским (подруми са бачвама, велика бурад за вино и др.) и стамбеним делом (собе за одмор и боравак монаха испред којих је трем са дрвеним стубовима).
Драгица Р. Гатарић
У **В. Х.** се налази велик број православних храмова, подизаних и обнављаних од средњовековне епохе до XX в. Необично бројна скупина црквених споменика на сразмерно малом подручју чини ово метохијско село изузетним на целокупном српском културном простору.
Црква Св. Николе једнобродна је грађевина са спољашњом тространом апсидом и припратом, засвођена полуобличастим сводом. Зидана је сигом и притесаним каменом. На доњим деловима зидова уочљиви су остаци старијег градитељског слоја, што указује на то да је данашњи храм резултат накнадних интервенција. Датовање првобитног храма почива на тексту с надгробног споменика монахиње Марте, мајке челника Градислава Сушенице. Пошто се у натпису Стефан Душан помиње као краљ, црква Св. Николе подигнута је пре 1345. Три године касније храм се у повељи цара Душана наводи међу метосима Хиландара. Остаци првобитног живописа сачувани су на западном зиду припрате, од којих се распознају фрагменти двеју стојећих фигура из друге зоне и две сцене из циклуса патрона цркве, *Рукоположење Светог Николе за епископа* и *Свети Никола служи*. Између ових сцена је веома оштећена представа два монаха у молитвеном наклону пред иконом Богородице Одигитрије. Верује се да је реч о ликовима светих Саве и Симеона. Црква је обновљена у другој половини XVI в., када је добила и нови живопис. У наосу цркве, осим циклуса Великих празника и Страдања Христових, насликано је и житије Св. Николе. Међу црквене оце у олтарској сцени *Служења литургије* увршћен је и Св. Сава Српски, док је на јужном зиду насликан свети краљ Стефан Дечански. Национални карактер Српске цркве истакнут је и у програму припрате, на чијем се јужном зиду налази још један лик Стефана Дечанског, представљен у пару с царом Душаном. У припрати су приказани циклуси Акатиста, Чуда Христових и монументална композиција *Страшног суда*. По стилским одликама живопис цркве Св. Николе близак је фрескама спољње припрате Пећке патријаршије, сликаним 1565. Претпоставља се да су фреске у Св. Николи настале око 1576/77, будући да је тада сликар Лонгин за иконостас цркве насликао престоне иконе Богородице, Христа и Св. Николе. Њихов наручилац био је дечански јеромонах Георгије, а приложник монах Венијамин. Данас се једино икона Св. Николе налази у цркви којој је првобитно намењена, док су друге две у оближњој цркви Св. Јована. Високи иконостас у цркви дело је дебарског зографа Петра из 1825.
Црква Св. Јована Крститеља налази се на брегу изнад села. Иако невеликих димензија и скромне спољашњости, грађевина има основу у облику тетраконхоса, који споља формирају тространу апсиду у висини наоса, нешто нижу конху у западном зиду наоса, и две ниске, тростране певнице. Истовремено с наосом саграђена је припрата у висини бочних конхи. Оба компартимента засвођена су полуобличастим сводом. Црква је зидана тесаницима камена и сиге, с израженим спојницама малтера, а накнадно је премалтерисана. Једини архитектонски украс грађевине је кордонски венац испод крова наоса и нартекса. На основу остатака првог слоја фресака у апсиди из XIV в. претпостављено је време изградње цркве. Сав преостали живопис припада млађем слоју. Његови ктитори су непознати, али је у проскомидији сачуван натпис с именима неколико приложника, највероватније мештана **В. Х**. Као и живопис цркве Св. Николе, зидно сликарство храма Св. Јована надовезује се на стилске обрасце које су примењивали мајстори блиски живописцима Пећке припрате. Фреске су настале нешто после оних у Св. Николи, вероватно 80-их година XVI в. Живопис цркве Св. Јована на појединим местима потпуно је уништен, нарочито у вишим зонама. Иконографски програм наоса не одступа од утврђених образаца. У зони стојећих фигура истичу се ликови светих Саве и Симеона, Пантелејмона, свети ратници, као и циклуси Богородичиног Акатиста и Христових Страдања у вишим зонама зидова. На источном зиду припрате је *Деизис* са светим Кирилом Филозофом (Солунским), док се од стојећих фигура сачувало неколико угледних монаха и пустиножитеља. На целој површини западног зида простире се композиција *Страшног суда*. На источном зиду је лунета с попрсјем Св. Јована Претече, окружена почетним сценама његовог житија. На јужном и северном зиду разазнају се веома оштећене преостале сцене циклуса, највероватније из XVII в. На иконостасу цркве, осим Лонгинових икона из цркве Св. Николе, данас се налазе и двери с *Благовестима* из XVI в. и *Деизисни чин* датован у крај XVI в. Сликано Распеће на врху иконостаса и икона Св. Ђорђа и Димитрија на северном надверију постављени су на олтарску преграду цркве у XIX в.
Главни храм **В. Х.** посвећен је Св. архиђакону и првомученику Стефану. На основу остатака старијих зидова претпоставља се да је и ова црква подигнута у XIV в. Првобитни храм обновљен је у другој половини XVI в., када је и осликан, о чему сведочи представa *Богородице с Христом* и арханђелима у полукалоти апсиде. Последња свеобухватна обнова изведена је 1853. Храм је једнобродан, са спољашњом тространом апсидом, засвођен полуобличастим сводом, зидан притесаним каменом. Спољна припрата с троструким профилисаним звоником „на преслицу" дограђена је 1853. Изузев фресака у апсиди, сав преостали живопис настао је 1864. Аутор овог зографског сликарства карактеристичног за шире балканско подручје у XIX в. био је Јосиф Радевић из Лазаропоља. Из приближно истог времена је и иконостас.
По ослобођењу од турске власти у **В. Х.** обновљене су црквице Св. Ане, Св. Петке и Св. Недеље, а у другој половини XX в. и црква Св. Илије. Године 1997. обновљена је црква Св. Луке на гробљу скромних димензија и једнобродне основе, са спољашњом тространом апсидом и два слоја остатака фресака. Старији је датован у XIV в., док млађи слој припада обнови из XVI в. Једина знања о порушеним храмовима **В. Х.** односе се на њихове патроне, о чему говоре оскудна писана сведочанства и народно веровање. Реч је о црквама посвећеним Св. Арханђелима, Св. Петру и Богородици Пречистој. По предању, на месту данашње куле Лазара Кујунџића налазила се црква Св. Спаса. Убикација цркве Св. Власија није извршена, а непозната је и посвета цркве на Дугом Риду, изнад села. У конаку манастира Дечана у **В. Х.** налази се параклис Св. Трифуна.
Милош Живковић
ЛИТЕРАТУРА: M. Ивановић, П. Пајкић, Р. Лазовић, „Три Лонгинове иконе из Велике Хоче", *ГMKM*, 1958, 3; П. Пајкић, „Цркве у Великој Хочи", *Старине Косова и Метохије*, 1963, 2–3; Р. Петровић, „Камени надгробни натпис из цркве Св. Николе у Великој Хочи", *ЗЛУМС*, 1980, 16; „Фреске XIV века из цркве св. Николе у Великој Хочи", *ЗЛУМС*, 1986, 22; М. Миљановић, „Иконе из Велике Хоче", *Старине Косова и Метохије*, 1997, 10; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; М. Ивановић, „Цркве Велике Хоче", у: *Велика Хоча, бисер Метохије*, Бг 2003.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ЦРКВА
**ВЕЛИКА ЦРКВА**, по византијској традицији црква у којој се налази седиште поглавара аутокефалне цркве. Прва је тако названа Цариградска патријаршија по храму Св. Софије, који је епитет „велика" добио због својих димензија и свог угледа. Код Срба Жича се од 1219. назива **В. ц.** али се временом термин везивао за институцију Жичке архиепископије. Преносом архиепископског седишта у Пећки манастир он је назван **В. ц**. Стварањем Патријаршије 1346. термин **В. ц.** примењује се на њу, па се у том смислу користи у дипломатици. У Душановом законику одређено је да **В. ц.** (тј. патријаршија) постави протопопе по свим градовима и трговима како би се спречио римокатолички прозелитизам и вратили у православље они који су прешли у веру латинску. Власник и задужбинар могао је баштинску цркву да потчини **В. ц.**, што није могао ни цар ни патријарх будући да би то ишло на уштрб ктиторских права. У време превласти Охридске архиепископије на српском простору Охрид се називао **В. ц**.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902; А. Соловјев, *Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године*, Бг 1980.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, „Пећки патријархат и Велика црква", *Гласник Српске цркве у краљевини Србији*, 1909, 4.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ШКОЛА 1808–1813
**ВЕЛИКА ШКОЛА 1808–1813**, основана у Београду, у време Првог српског устанка, а након успеха Карађорђевих устаника у борби за ослобођење Србије од Турака. Означавана често и као устаничка **В. ш.**, она је била највиша просветна установа у то време у Србији. Основана је са задатком да припрема стручне кадрове за рад у државној служби (државне чиновнике). Школу је, по одобрењу Совјета и вожда Карађорђа, основао Иван Југовић (право име Јован Савић), који је дошао из Сремских Карловаца, где је био професор познате карловачке гимназије. Потребу за овом школом најбоље је исказао вожд Карађорђе на свечаности приликом њеног отварања: „Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другојачије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело." И Доситеј Обрадовић у пригодном говору („Слову"), којим се том приликом обратио ученицима, истакао је „да ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевнога, то јест од незнања и слепоће ума" и да се то не може другачије постићи него учењем – изучавањем наука. Од ученика је затражио да марљиво уче („возљубите мудрост и науку", „учите се и просвештавајте се у наукама"), како би били „на ползу и на похвалу љубимому отечеству и целоме народу". Нагласио је притом да ће од њих – с обзиром на то да ће обављати одговорне дужности у држави („ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи") – зависити „све општенародно благополучије, чест и слава" и да ће се од њиховог рада „сва нација наша просветити и на свако добро наставити". Отворена је, тако, школа „какове Срби никад до онда нигдје нијесу имали" – писао је Вук Караџић о **В. ш.**).
О раду ове школе има мало података. Није познато да је постојао званичан акт о њеном оснивању, нити посебан пропис којим би био уређен њен рад и утврђено који ће се предмети и са којим фондом часова изучавати. О раду **В. ш.**, наставницима и ученицима, као и предметима који су изучавани сазнајемо углавном из казивања Вука Караџића и Л. Арсенијевића Баталаке, који су били ученици ове школе. Школа је почела са радом 1. IX 1808, пошто је дан пре тога свечано отворена. Школу су могли уписати они који су већ стекли основну писменост, тј. „који већ поприлично знаду читати, писати и рачунати". Имала је три класе (разреда) и по једног професора за сваки разред, који је у свом разреду предавао све основне предмете. Баталака наводи предмете који су изучавани, као и њихов распоред по разредима. У првом разреду предавани су следећи предмети: општа историја („свемирна историја"), општи земљопис („свеопште земљеописаније"), рачуница, немачки језик (читање, писање, граматика), као и крокирање (премеравање – елементи практичне геометрије). У другом разреду, поред предмета из првог разреда (опште историје, општег земљописа, рачунице и немачког језика), предавана је и географско-статистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пруске, Аустрије и Турске, као и стилистика („упражњенија у сачињавању различитих видова писмених"). У трећем разреду настављало се са учењем немачког језика (посебно граматике), стилистике и географско-статистичке историје наведених држава (предавана је уколико градиво није завршено у претходном разреду), а уведена су и три нова, стручна предмета из области права – државно право, међународно право („право народно") и кривично право са судским поступком („начин суђења криминалног"). Поред наведених предмета, ученици сва три разреда имали су и моралну науку (моралне поуке), црквено певање („црквено пјеније") и војне вежбе, тј. борилачке вештине – „егзирцир са пушкама" и „фехтовање са сабљама" (мачевање). Баталака, такође, наводи да је општа историја („свемирна историја") укључивала и историју Србије – „стару историју народа српског, дотеравши је до последњег деспота Ђурђа Смедеревца". На другом месту – говорећи о устројству нахијских судова и избору нахијских судија – Баталака је, готово узгред, саопштио да је у **В. ш.**, у другом разреду, предавана и статистика Србије, при чему се, у то време, под овим подразумевало изучавање стања, уређења и организације ондашње Србије. Вук Караџић је писао да се у овој школи учило „и нешто мало физике", а уз предмет *право* додаје, у загради: „чини ми се Римско." Р. Љушић истиче да Баталакин навод предмета није потпун, и на основу сачуваног рукописа предавања *Всеопштег гражданског землеописанија – географије*, закључује да је и овај предмет предаван у **В. ш**. Р. Перовић оцењује да је то, у ствари, политичка географија, која је у знатној мери укључивала садржаје из области државног права. З. Мирковић сматра да је то други део предмета општи земљопис, који је предаван у другом разреду. Из распореда предмета по разредима види се да су у првом и другом разреду претежно изучавани општеобразовни предмети, тј. стицало се опште образовање (мада су поједини предмети из другог разреда – посебно географско-статистичка историја и статистика Србије – пружали и стручна знања из области уређења државе и права), док је у трећем разреду доминантно било образовање из области правне струке (тј. стручно образовање). Баталака каже да „написаног устројства" за рад ове школе није било и додаје: „Љубав к отечеству, и потреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства, и у души и срцу професора." Није било ни уџбеника, тако да су ученици записивали предавања професора и из тих бележака учили.
Професори су се често мењали, јер су неки од њих одлазили на нове дужности „у отечеству", а на њихова места долазили су други. Према Баталакином казивању, поред Ивана Југовића, оснивача и првог професора, у школи су предавали и: Миљко Радоњић, Лазар Воиновић, Глиша Живановић, Михаило Поповић, Сима Милутиновић Сарајлија. Црквено певање предавао је Јован Миоковић, а у војним и борилачким вештинама ученике су обучавали – капетан Петар Ђурковић, један официр и два наредника руске војске. Није познат тачан број ученика који су похађали ову школу. А. Гавриловић наводи имена 36 ученика **В. ш.**, али додаје да списак није потпун. Углавном се сматра да је ову школу похађало око 40 ученика (с тим што су се неки од њих дуже а неки краће задржали у њој), мада се наводи и број од 50 до 60 ученика. Није познат ни тачан број ученика који су је завршили. Баталака наводи имена седам ученика из прве генерације који су завршили школу и отишли у државну службу. Претпоставља се да је тај број већи – неки извори указују да је школу завршило укупно 13 ученика. Ученици **В. ш.** били су, између осталих, и: Вук Стефановић Караџић, Лазар Арсенијевић Баталака, Алекса Карађорђевић (син вожда Карађорђа), синови познатих српских кнезова и војвода – Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Јакова Ненадовића, кнеза Илије Марковића, војводе Васе Чарапића и др. За сиромашне ученике Правитељство је обезбеђивало смештај и давало финансијску потпору (благодејаније). Иван Југовић је – како саопштава Баталака – тражио од Совјета „да се, на свију крајева Србије, синови српски, без сваког призрења на званије и стање материјално њихових родитеља, у ову школу позову, но само такови који већ поприлично знаду читати, писати и рачунати".
Сломом Првог српског устанка 1813. **В. ш.** је престала са радом. Постоје опречна мишљења о карактеру и нивоу ове школе. Једни сматрају да се она може узети као почетак високошколског образовања у Србији, тј. да је она претходник Лицеја (школе за више образовање; основан у Крагујевцу, 1838, потом премештен у Београд), па тако и претеча **В. ш.** – Академије (школе за високо, факултетско образовање, основане 1863. у Београду, а настале из Лицеја), и даљи претеча Универзитета у Београду (основан 1905, настао из **В. ш.** – Академије). Они говоре о два нивоа образовања на **В. ш.**: прве две године представљају средњу школу, док трећа година – на којој су изучаване „више науке", тј. предмети правне струке и стицало правничко образовање – представља почетак „више наставе", има карактер више школе. Пре свега због наставног програма треће године, која се у извесном смислу може узети као правни одсек, они почетке вишешколског, односно високошколског образовања у Србији виде у овој школи. Она, по томе, представља зачетак Правног факултета **В. ш.** (1863), па је тако и даљи претеча Правног факултета Универзитета у Београду. Она је, дакле, према овом схватању, посебна школа – истовремено и општа средња школа и виша стручна школа. У преамбули Статута Универзитета у Београду, који је донет 2006, констатовано је да **В. ш.** представља почетак високошколских струковних студија у Србији, те је тако означена као претеча Универзитета у Београду. У овом смислу о **В. ш.** говоре: П. Сланкаменац, В. Грујић, Р. Љушић, З. Мирковић. П. Сланкаменац је на основу упоредне анализе наставних програма **В. ш.** и Лицеја са програмима угарских краљевских академија закључио да је **В. ш.** организована по узору на ове академије, те је стога сматра претходником Лицеја. З. Мирковић је упоредио правничко образовање у Хабзбуршком царству онога времена и образовање у **В. ш.** и уочио „сличност **В. ш.** са краљевским академијама угарског дела Хабзбуршког царства", тј. констатовао да је она „направљена по моделу вишег правничког образовања у Хабзбуршком царству" и на основу тога закључио да „почетак рада Правног факултета Универзитета у Београду треба везати за београдску **В. ш.** (1808–1813)".
На сличан начин **В. ш.** оцењује и Н. Вученов, сматрајући да је она „по својој форми школа нарочитог типа", јер је „садржавала и елементе средњошколске (у прве две године) и елементе високошколске наставе (у трећој години)", тј. „у прве две године предавали су се гимназијски (општа историја, земљопис, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој, завршној години универзитетски предмети (државно право, кривично право и међународно право)" – предмети „који су се увек и свуда учили и уче на правним факултетима, тј. на универзитету". **В. ш.** је, по њему, „без обзира на сва њена формална одступања од класичних школских форми, стварно имала и вршила функцију највише школске установе у земљи и давала највише стварне квалификације". На основу тога закључује да **В. ш.** „ако се и не може у строгом смислу, нарочито у односу на континуиран развој, сматрати почетком развоја Београдског универзитета, ипак, несумњиво, на специфичан начин и у специфичној форми, представља зачетак, први заметак високе наставе у Србији".
Други, пак, оцењују да је **В. ш.** имала само ранг средње школе. При томе за једне је она била средња школа гимназијског типа (представљала неку врсту гимназије или ниже гимназије), а за друге средња школа која представља посебан тип школе, тј. комбинацију гимназије и средње стручне школе, будући да је поред гимназијског, тј. општег образовања, пружала и стручно образовање. Тако је А. Гавриловић – иако наводи да је „у програм учења унесен и део предмета који долазе у специјалне универзитетске студије" – ипак закључио да је она била само средња школа, оцењујући притом да „није била права гимназија већ за нарочиту потребу нарочито искомбинована мешавина од гимназије и стручне средње школе".
Међутим, Вук Караџић и Лазар Арсенијевић Баталака, савременици, а и ученици **В. ш.**, нису ову школу сматрали гимназијом, а нису о њој говорили ни као о средњој школи уопште. Вук Караџић је знао за српске гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду, али у **В. ш.** није видео школу гимназијског типа. Л. Арсенијевић Баталака, такође, каже да се у Србији тек „петнаесте године (Милошеве владе), гимназија појавила". Ни један ни други нису јој, дакле, приписали статус гимназије, а ни средње школе, нити су, пак, наставу у њој доводили у везу са високошколском наставом.
Проучавајући школство и просвету у Србији у XIX в., С. Ћунковић је дошао до закључка да **В. ш.** „није ни средња школа (гимназија), ни висока (универзитет), иако има елементе и једног и другог, него својеврсна стручна школа, оријентисана на образовање чиновника и јавних службеника у новоствореним условима политичког и друштвеног живота". У згради у којој је радила **В. ш.** смештен је Музеј Вука и Доситеја (Господар-Јевремова улица бр. 21).
ИЗВОР: Р. Перовић, *Грађа за историју првог српског устанка*, Бг 1954; Д. Обрадовић, „Слово при отварању Велике школе у Београду", у: *Школство Србије 1804–1918, документи и казивања*, Бг 1980.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, *Историја Српског устанка*, I, II, Бг 1898; В. С. Караџић, *Српски рјечник*, Бг 1898; А. Гавриловић, *Београдска Велика школа 1808-1813*, *Листак из историје ослобођења Србије*, Бг 1902; Н. Вученов, „О карактеру Велике школе 1808–1813", *Савремена школа*, 1948, 9–10; П. Сланкаменац, „Оснивање и карактер Београдског Лицеја", *Савремена школа*, 1952, 3–4; С. Ћунковић, *Школство и просвета у Србији у XIX веку*, Бг 1971; Р. Љушић, „Од Велике школе до Лицеја (1808–1838)", у: *Универзитет у Београду 1838–1988*, Бг 1988; З. Мирковић, „Правне студије крајем XVIII и почетком XIX века и Београдска Велика школа 1808–1813. године", *АПФБ*, 2008, 56, 1.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКА ШКОЛА (АКАДЕМИЈА) 1863–1905
**ВЕЛИКА ШКОЛА (АКАДЕМИЈА) 1863–1905**, установа за високо, факултетско образовање, основана у Београду 1863. Настала је из Лицеја, који је основан у Крагујевцу 1838, а премештен у Београд 1841, где је радио до 1863, када је прерастао у **В. ш**. Она је према Закону о устројству **В. ш.** (Академије), који је проглашен 24. IX 1863, „научно заведеније за вишу и стручну изображеност". Иако се у Закону говори о „вишој изображености", **В. ш.** је била у ствари установа за високо, тј. највише образовање, што је касније донетим уредбама (Уредбом **В. ш.** од 18. IV 1897. и Општом уредбом **В. ш.** од 30. IX 1900) и констатовано – када је одређена као „научни завод за највишу стручну наставу у Србији". Док је главни задатак Лицеја био да образује стручне кадрове за државну службу (да припрема државне чиновнике), **В. ш.**, као „научно заведеније", имала је, поред тога, и задатак да развија науку и припрема научни кадар. За четири деценије рада (имала је прекид у раду због ратова од 1876. до 1878, као и краће време током 1885) припремила је велик број образованих кадрова различитих струка и знатно допринела развоју науке у Србији.
Све време постојања, тј. од оснивања (1863) па до прерастања у Универзитет (1905) имала је три факултета („или одељења"): Филозофски, Технички и Правни. Према Закону из 1863. „течаји наука" Правног и Техничког факултета трају четири године, а Филозофског три године. Према изменама Закона из 1880. и изучавање филозофских наука продужено је на четири године. **В. ш.** су могли да упишу само они који су завршили гимназију.
Смештена је од почетка у Капетан-Мишином здању (на данашњем Студентском тргу у Београду) – монументалном здању које је „своме отечеству" поклонио богати трговац и добротвор Миша Анастасијевић.
Законом о оснивању **В. ш.** (1863) прописано је које ће се науке (предмети) предавати, тј. утврђени су наставни планови факултета. Предмети (науке) Филозофског факултета јесу: Филозофија (сви делови), Филологија, Општа историја с особитим обзиром на Словене, Историја Срба, Општа историја литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба, Објашњавање латинских класика, Литература и објашњавање француских класика, Народна економија, Финансије, Политичка рачуница (са државним књиговодством).
Наставни план Филозофског факултета обухватао је претежно хуманистичке науке, док су природно-математичке науке укључене у наставни план Техничког факултета, од којих су неке биле обавезне и за слушаоце Филозофског факултета. (У овоме тексту користе се термини који су у то време коришћени – „слушаоци", „ученици", а не „студенти".) Тако су, осим предмета свог факултета, слушаоци Филозофског факултета имали обавезу да уче и пет предмета Техничког факултета – Елементарну математику, Физику, Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом, као и два предмета Правног факултета – Административно право и Јавно право Србије.
Предмети (науке) Техничког факултета били су: Елементарна математика, Физика, Зоологија, Ботаника, Минералогија с геогнозијом, Пољска економија, Хемија, Дескриптивна и практична геометрија, Виша математика, Механика, Наука о грађевини на суву и на води, Хемијска технологија. Осим наведених, слушаоци Техничког факултета имали су обавезу да уче и пет предмета Филозофског факултета – Логику, Народну економију, Финансије, Политичку рачуницу (са државним књиговодством), Литературу и објашњавање француских класика, као и Административно право (предмет Правног факултета).
Правни факултет имао је следеће предмете (науке): Римско право (Јустинијанове институције), Грађански законик, Грађански судски поступак, Трговачки законик, Криминални законик, Криминални судски поступак, Судску медицину, Административно право, Јавно право Србије, Међународно право. И слушаоци Правног факултета имали су обавезу да поред наведених (правних) предмета уче и неке предмете друга два факултета, и то: седам предмета Филозофског факултета – Логику, Психологију, Филозофију права, Народну економију, Финансије, Објашњавање латинских класика, Литературу и објашњавање француских класика, и четири предмета Техничког факултета – Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом и Хемију.
Овакво разврставање предмета по факултетима показује да наставни планови нису били довољно диференцирани према струкама. Тако је у наставном плану Филозофског факултета било и предмета из области економије (Народна економија, Финансије, Политичка рачуница са државним књиговодством), а осим ових били су обавезни и предмети из области права (Административно право, Јавно право Србије). Или, слушаоци Правног факултета, поред правних предмета, морали су да уче филозофске и економске предмете, па чак и предмете из области природних наука (Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом, Хемију). Ово је било посебно карактеристично за Технички факултет, где су само три предмета (Наука о грађевини на суву и на води, Хемијска технологија и Механика) из области технике, док су већину чинили предмети из других области – из области природно-математичких наука (укључујући, нпр. и Зоологију и Ботанику), из области економије (Народна економија, Финансије, Политичка рачуница са државним књиговодством), па чак и из области књижевности (Литература и објашњавање француских класика) и права (Административно право). Због тога овај факултет није могао да припрема стручњаке ни за једну област технике. Уопште, са оваквим распоредом предмета факултети нису могли да обезбеде адекватно припремање за струку. Отуда је **В. ш.** у почетку више била установа општеобразовног карактера (пружала је у већој мери опште образовање), а не јасно профилисана установа за стручно образовање (иако је чланом 1. Закона одређена као установа/завод за „стручну изображеност"). Разлог за овакав приступ у конципирању наставних планова факултета може бити, с једне стране, у намери да слушаоци свих факултета стекну шире образовање које би им омогућило да обављају разноврсне послове – у државној администрацији, привреди и просвети (јер је било потребе за стручним кадром у свим областима), а с друге стране, у томе што за неке науке (посебно из области технике) није било стручних наставника који би их могли предавати у **В. ш**.
Изменама и допунама Закона о устројству **В. ш.**, од 20. XII 1873, извршено је прегруписавање наука и њихов бољи размештај по факултетима. Уведен је већи број предмета релевантних за струку, чиме је учињен важан корак ка јачању стручног образовања. Филозофски факултет добија два одсека: историјско-филолошки и природно-математички, а утврђена је и група наука које су биле заједничке за оба одсека (тј. „опште за све"). У историјско-филолошком одсеку предаване су следеће науке: Општа (светска) историја, Општа историја литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба, Словенска филологија и наука о језику (раније: Филологија), Јелински (грчки) језик (новоуведени предмет) и Латински језик (раније: Објашњавање латинских класика), а у природно-математичком одсеку – Виша математика (уместо раније: Елементарне математике), Физика, Ботаника, Минералогија с геогнозијом и Хемија. Науке које су биле обавезне за оба одсека („опште за све") јесу: Филозофија (сви делови), Историја Срба и осталих словенских народа (раније: Историја Срба), Зоологија са анатомијом и физиологијом (раније: Зоологија), Народна економија, и новоуведени предмети – Статистика, Педагогија и Хигијена. Из наставног плана изостављени су економски предмети (Финансије и Политичка рачуница са државним књиговодством) и правни предмети (Административно право и Јавно право Србије). Уместо предмета Литература и објашњење француских класика уведен је Француски језик, који је постао обавезан језик за све факултете. Карактеристично је да су природно-математичке дисциплине које су раније биле у наставном плану Техничког факултета (Виша математика, Физика, Ботаника, Минералогија с геогнозијом, Хемија), а које су биле обавезне и за слушаоце Филозофског факултета (осим Више математике и Хемије), укључене у наставни план природно-математичког одсека Филозофског факултета, с тим што су обавезне и за слушаоце Техничког факултета, а Зоологија, која је раније такође била у наставном плану Техничког факултета (а обавезна и за слушаоце Филозофског факултета), укључена је (пошто јој је додата Анатомија са физиологијом) у групу предмета „општих за све" Филозофског факултета.
Извршене су измене и у наставним плановима Техничког и Правног факултета. Технички факултет добио је нове предмете из области технике, а у наставни план Правног факултета укључен је већи број предмета из области права.
Овакав распоред предмета по факултетима (према изменама из 1873) допринео је бољем стручном профилисању факултета, мада и то није било довољно, јер стручно образовање још увек није било заступљено у мери у којој је то потребно. Тако су слушаоци Филозофског факултета, иако су имали могућности да бирају одсек, били оптерећени учењем различитих наука, укључујући и оне из групе „општих за све", док Технички и Правни факултет нису ни имали посебне одсеке, тако да су сви учили исте предмете. Постојала је стога потреба за новим корекцијама наставних планова, што је и учињено Законом о изменама и допунама устројства **В. ш.**, који је донет 25. I 1880, када су уведени нови предмети, отворене нове катедре и извршена логичнија и целисходнија расподела предмета по факултетима. Наставни планови се у већој мери прилагођавају потребама струка за које факултети образују кадрове. **В. ш.** тако све више постаје школа за стручно образовање, што је и била њена намена. Значајно је било и то што је овим законом дато право министру да, у договору са Академијским саветом, отвара и нове катедре, чиме су створени услови за још боље усаглашавање наставних планова са потребама одговарајуће струке и развојем науке.
Значајне измене у структури и организацији наставе уследиле су након доношења Закона о изменама и допунама Закона о устројству **В. ш.** од 22. X 1896, као и Уредбе **В. ш.** и уредби факултета које су донете на основу овог закона. Овим законом уведене су за редовне ученике и обавезне вежбе у лабораторијама и заводима, као и рад у семинарима, чиме настава све више добија карактеристике праве универзитетске наставе. Наглашено је, такође, да „предавање наука у свим факултетима траје четири године" и да „скраћени рок учења није допуштен ни у ком случају".
Уредбом **В. ш.** (од 18. IV 1897) факултетима је дата знатна самосталност у погледу доношења наставних планова и организације наставе. По овој уредби факултети су „у наставном погледу потпуно самостални делови Велике школе". Добили су право да сами доносе наставне планове, да својим уредбама утврђују науке које ће се предавати (до тада је то било одређено законом), испите који ће се полагати и начин испитивања, као и поделу на одсеке (с тим што је за измене које се тичу уређења појединих одсека била потребна сагласност Академијског савета и одобрење министра). Уредбом је утврђено да се науке предају јавно по програмима, „који ће се у почетку сваке године сачинити и обзнанити". Наставници имају право „да потпуно слободно излажу своју науку" и „да предлажу начине и средства за унапређење наставе".
Уредбом Филозофског факултета (од 21. XII 1896) историјско-филолошки одсек подељен је на лингвистичко-литерарни и историјско-географски, а природно-математички одсек на математичко-физички и јестаственичко-хемијски (природњачко-хемијски), тако да је Факултет уместо ранија два добио четири одсека. Предмети су у оквиру одсека сврстани у три групе: стручни (главни), помоћни и факултативни.
Технички факултет (према Уредби од 6. I 1897) има три одсека: грађевински (грађевинско-инжењерски), одсек за архитекте (архитектонски) и машинско-технички (механичко-технички). Одсек се бира приликом уписа факултета.
Правни факултет (према Уредби од 6. I 1897) има две групе (два одсека): судску групу и политичко-економску групу, а опредељивање за групу (одсек) је након завршене прве године.
Извесне, мање измене извршене су новим уредбама – Општом уредбом **В. ш.** (30. IX 1900) и уредбама факултета донетим 1900. односно 1901.
Уредбом Филозофског факултета (од 30. IX 1900) предмети који су изучавани (наведено 29 предмета) подељени су у 11 стручних група (уместо ранија четири одсека) и разврстани у три категорије: а) стручни (главни), б) помоћни, в) споредни, с тим што су слушаоци полагали само испите из главних и помоћних предмета (споредне предмете нису полагали, али су имали обавезу да уредно похађају предавања). Овим је већ извршено јасније груписање предмета према научним областима у оквиру филозофских, филолошких и природно-математичких наука.
Технички факултет (на основу Уредбе од 30. IX 1900) добија већи број предмета (наведене су 52 „науке и вештине"), али су задржани већ формирани одсеци (за грађевинске инжењере, архитекте и машинске инжењере).
Уредбом Правног факултета (од 12. III 1901) све науке (предмети), којих је као и раније 17, распоређене су у три групе: општу, судску и политичко-економску, с тим што су судска и политичко-економска група имале статус стручних група, за које су се слушаоци опредељивали након завршене прве године.
Увођењем посебних одсека / стручних група, обезбеђено је још веће груписања сродних наука и омогућено потпуније стручно оспособљавање, тј. боље припремање за одређене врсте послова. Тако су постепено (изменама и допунама закона и донетим уредбама) отклањане почетне слабости **В. ш.** у погледу структуре наставног плана (тј. распореда наука по факултетима) и карактера образовања које се у њој стицало.
**В. ш.** у почетку (према Закону из 1863) није имала аутономију коју је њен претходник Лицеј имао. Професори су изгубили права која су имали у Лицеју. Они нису могли да бирају ректора, нити да дају мишљење о кандидату. Ректора је, из реда редовних професора, на предлог министра, постављао кнез, на период од једне године. Ректор, професори и супленти имали су статус државних чиновника.
Мада су ректор и Академијски савет непосредно управљали **В. ш.**, она је била „под врховним старањем министра просвете и црквених дела", који је одлучивао о свим битним питањима. Главни задатак Академијског савета (који су чинили ректор и сви професори и супленти) био је да се стара да учење и предавање наука „с временом напредује и усавршава се", а могао је да одлучује о програмима професора, да одређује часове предавања за сваки предмет, да утврђује време испита, да одређује за које намене ће одобрена буџетска средства бити употребљена, да бира ученике („најдостојније, а сиромашне") за државне стипендије („благодејаније").
Према овом закону, професоре и супленте **В. ш.** постављао је кнез, на предлог министра (министар их „предлаже књазу ради наименовања"), с тим што је Академијски савет давао министру мишљење о кандидатима. Међутим, према изменама Закона (од 29. IX 1871) министар је могао да предлаже кнезу професоре и супленте без мишљења Академијског савета, да би новим изменама (од 20. X 1875) била враћена стара одредба – да професоре и супленте министар предлаже кнезу „по саслушању Академијског савета Велике школе". Министар је, уз мишљење Академијског савета, одређивао који ће професор коју науку предавати, а могао је и да дозволи да предавања у **В. ш.**, осим професора и суплената, држе и друга лица, у звању доцента (с тим што не добијају права државних чиновника и оно што предају није обавезно за ученике). Најнеповољније по аутономију **В. ш.** било је то што је допуном Закона, која је уследила само шест месеци након његовог доношења (2. III 1864), министар добио право да поставља хонорарне професоре и то потпуно самостално (и без мишљења Академијског савета), те је могао да за професора **В. ш.** доведе кога жели. Министар је чак поставио и „надзиратеља" који би мотрио на кретање и понашање омладине у **В. ш**. Тако је у погледу аутономије овај закон (из 1863) био назаднији од Устројенија књажевско-српског Лицеја из 1853. Професори су њиме били незадовољни и стога се Академијски савет често обраћао министру са захтевом да се Закон измени.
Временом **В. ш.** је добила извесну аутономију. Тако је изменама Закона (од 12. XII 1873) Академијски савет добио право да бира ректора (такође из реда редовних професора, на период од једне године), чиме је учињен значајан корак ка аутономији **В. ш**. Више у том погледу учињено је тек после 1896, када су усвојене измене закона којима су факултети, као саставни делови **В. ш**, добили одређену самосталност – када им је дато право да формирају своје савете који могу да доносе уредбе (у споразуму са Академијским саветом и министром), да доносе и мењају наставне планове, да регулишу режим студија, бирају старешине факултета. Факултетски савет чинили су редовни и ванредни професори факултета, укључујући и старешину факултета, док Академијски савет, тј. савет **В. ш.**, чине ректор и редовни професори свих факултета (раније: ректор и сви професори и супленти **В. ш.**). Савети су добили право да бирају наставнике, с тим што су професори – редовни (након избора у Академијском савету) и ванредни (након избора у савету факултета) – постављани краљевим указом (уз формални предлог министра). Такође, хонорарне професоре више није могао да поставља министар сам, него их је постављао у споразуму са факултетским саветом. И доценте и учитеље (који могу бити или асистенти професора или, пак, самостални предавачи „неке гране науке или вештине") постављао је министар у споразуму са саветом факултета. Пословима факултета руководи старешина којег је бирао савет факултета на период од четири године.
Законом о устројству **В. ш.** (из 1863) није било одређено које квалификације треба да имају кандидати за професоре и супленте. Тек ће изменама Закона (од 29. IX 1871) бити одређени услови за избор – завршен факултет (домаћи или страни) са одличним или врло добрим успехом или истакнути радови у струци. Каснијим изменама Закона (од 22. X 1896) утврђена су нова звања наставника: 1. редовни, ванредни и хонорарни професори; 2. доценти и учитељи (предавачи), док су суплентска звања укинута. Такође су прецизније одређени услови за поједина звања, као и начин избора у звање. Звање приправника (тј. асистената) уведено је Законом о приправницима професорским у **В. ш.** (од 28. II 1875), што је био значајан корак у обезбеђивању наставног и научног подмлатка.
Статистички подаци о броју слушалаца **В. ш.** су доста оскудни. В. Тешић наводи да је **В. ш.** 1881. имала укупно 157 слушалаца; према И. Божићу у школској 1890/91. било је уписано 485 (Правни – 300, Филозофски – 150, Технички – 35), а С. Ћунковић наводи да је у школској 1899/1900. било укупно 405 слушалаца (Правни – 278, Филозофски – 66, Технички – 61).
Број наставника **В. ш.** – према подацима које наводи И. Божић – кретао се овако: 16 (1868/69), 19 (1873/74), 28 (1878/79), 35 (1890/91), 67 (1903/04). Највише наставника имао је Филозофски факултет. Међу наставницима **В. ш.** била су најпознатија имена српске науке и културе: Јосиф Панчић (лекар, ботаничар), Ђура Даничић (филолог), Димитрије Нешић (математичар), Јован С. Бошковић (филолог), Милан Кујунџић Абердар (филозоф), Алимпије Васиљевић (филозоф, педагог, психолог), Стојан Новаковић (историчар, филолог), Сима Лозанић (хемичар), Стојан Бошковић (историчар), Михајло Валтровић (архитекта и археолог), Јован Жујовић (геолог), Светислав Вуловић (историчар књижевности, књижевни критичар), Љубомир Недић (филозоф, књижевни критичар), Милан Јовановић Батут (лекар – проф. хигијене и судске медицине), Богдан Поповић (теоретичар књижевности, естетичар, књижевни критичар), Богдан Гавриловић (математичар), Сава Урошевић (геолог), Ђорђе Станојевић (физичар), Јован Цвијић (географ, геолог и етнолог), Марко Т. Леко (хемичар), Михајло Петровић Алас (математичар), Војислав Бакић (педагог), Живојин Ђорђевић (зоолог), Никола Вулић (историчар, класични филолог и археолог), Бранислав Петронијевић (филозоф и палеонтолог), Милоје Васић (археолог, класични филолог и историчар), Александар Белић (лингвиста), Станоје Станојевић (историчар), Јован Скерлић (историчар књижевности и књижевни критичар) и многи други угледни професори и научници.
Ректори **В. ш.** били су: Константин Бранковић, Сергије Николић, Емилијан Јосимовић, Стојан Марковић, Јосиф Панчић, Алимпије Васиљевић, Стојан Бошковић, Димитрије Нешић, Пантелија Панта Срећковић, Коста Алковић, Јован С. Бошковић, Светомир Николајевић, Сима Лозанић, Светислав Вуловић, Војислав Бакић, Јован Жујовић, Глигорије Глиша Гершић, Никола И. Стаменковић, Коста Главинић, Милан Јовановић Батут, Марко Т. Леко, Сава Урошевић. Најдуже је ову функцију обављао Јосиф Панчић (укупно седам школских година).
Ниво наставе у **В. ш.** у почетку није био нарочито висок, јер је било мало професора, тако да су често морали предавати више предмета, па и оне за које нису били довољно квалификовани. Уз то, неки су (не мали број) кратко остајали у **В. ш.**, јер су одлазили на истакнуте положаје у држави – били су министри, државни саветници, начелници, посланици, били активни учесници у бурном политичком животу тадашње Србије – због чега су неке катедре извесно време остајале непопуњене. Неки су се потом враћали у **В. ш.**, али континуитета у њиховом наставном и научном раду није било, што је свакако умањило ефекте тога рада. Несталност професора био је велик проблем **В. ш.** не само у почетку њенога рада него је пратио готово све време њенога постојања. Такође, **В. ш.** у почетку није била опремљена потребним наставним средствима, а и библиотечки фонд био је сиромашан.
Успон у свом развоју **В. ш.** доживљава у последњим деценијама XIX в., захваљујући пре свега чињеници што су за професоре постављани истакнути научници, угледна имена српске науке и културе, међу којима је било доста оних који су студирали на познатим европским универзитетима, на које их је држава као питомце слала на школовање, који су по повратку стечена знања уграђивали у српску просвету и културу. У **В. ш.** радила је плејада сјајних професора и научника који су допринели њеном угледу и напретку и својим делом дали велик допринос српској науци и просвети, а многи од њих били су и истакнути посленици културног и јавног живота Србије. Напретку **В. ш.** допринело је и то што је држава почела да јој поклања већу пажњу и да за њене потребе издваја већа средства из буџета. Уводе се нови предмети, развијају нове научне дисциплине, отварају нове катедре, оснивају семинари, лабораторије, збирке и заводи, библиотеке се обогаћују књигама и научним часописима, а број професора повећава. То је омогућило да се обезбеди висок ниво наставе у **В. ш.** и створе повољни услови за научни рад. **В. ш.** је постала средиште научних истраживања и развоја научне мисли, и са Српском краљевском академијом (Српском академијом наука), била стуб науке и културе у Србији. Била је у служби општег националног препорода и оставила дубок траг у историји српског народа и српске просвећености.
Таквим развојем **В. ш.** – увођењем нових предмета, развијањем катедара, отварањем нових одсека, повећањем броја компетентних професора, јачањем њене улоге у области науке -- постепено су стварани услови за оснивање Универзитета, до чега је и дошло већ на почетку XX в. Доношењем Закона о Универзитету, који је проглашен 27. II 1905, **В. ш.** прераста у Универзитет.
ИЗВОРИ: *Зборник закона и уредаба о Лицеју, Великој школи и Универзитету у Београду*, Бг 1967; *Школство Србије 1804-1918*, *документи и казивања*, Бг 1980.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавриловић, „Еволуција више наставе у Србији", у: *Споменица о отварању Универзитета*, Бг, 1906; О. Мучалица, „Од Лицеја до Универзитета у Београду", *Настава и васпитање*, 1963, 9–10; *Сто година Филозофског факултета*, Бг 1963; В. Тешић, „Рад на реформи Лицеја и доношење Закона о Великој школи (Академији) у Србији од 24. септембра 1863. године", *Настава и васпитање*, 1965, 7–8; С. Ћунковић, *Школство и просвета у Србији у XIX веку*, Бг 1971; С. Бојовић, „Реформе Лицеја и Велике школе и оснивање Универзитета у Србији", *ИГ*, 1986, 1; И. Божић, *Постанак и развој Универзитета у Београду*, Бг 1988; Б. Јордановић, *Ректори Лицеја, Велике школе и Универзитета у Београду 1838–1988*, Бг 1988; *Универзитет у Београду 1838–1988*, зборник радова, Бг 1988.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКАНОВИЋ, Исо
**ВЕЛИКАНОВИЋ, Исо**, књижевник, преводилац (Шид, 29. III 1869 – Загреб, 21. VIII 1940). Школовао се у Винковцима (гимназија) и Бечу (филозофија и медицина). У Сремској Митровици издавао *Кнут, лист за сатиру и хумор* (1904–1906). Један је од најплоднијих и највјештијих преводилаца у хрватској традицији: преводио је с руског (Ф. Достојевски, Н. Гогољ, И. Тургењев, Л. Толстој, М. Горки, Н. Љесков), енглеског (Џ. Свифт, Ч. Дикенс), шпанског (М. Сервантес), француског (Ж. Б. П. Молијер, О. Балзак, Г. Мопасан), пољског (Х. Сјенкјевич, Е. Ожешкова), њемачког (Ј. В. Гете, Ш. Цвајг) и др. Преводи су му објављивани у главним центрима српског / хрватског језика у Југославији. У својим прозним, драмским и пјесничким дјелима узимао је мотиве из сремског живота, дајући им хумористичко-сатирични лик (*Зашто свијет није пропао и друге шаљиве приповијести из Сријема*, Зг 1912; *Сријемске приче*, Зг 1915).
ДЈЕЛА: *Отмица*: *пјесма у шест пјевања*, Зг 1901; *Нови пакао и друге хумореске*, Зг 1913; *Изабрана дјела*, Зг 1980.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Саблић Томић, M. Гргуровац (ур.), *Пети дани Јосипа и Ивана Козарца*: *Живот и дјело Исе Великановића*, Винковци 2000; С. Жебић „Исо Великановић Шиђанин, Сријемац и Шокац", *Класје наших равни*, 2007, 12, 9/10.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ
**ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ**, црне богиње, арапске богиње (лат. *variola vera*, енг. smallpox), акутна инфективна осипна грозница, веома тешка и заразна, која је доводила до великих епидемија са израженом смртношћу. Обавезно се пријављивала, а болесници и особе које су биле у додиру с њима су изоловани (спадала је у карантинске болести). Познате су још од египатског фараона Рамзеса V 1157. п.н.е. Велике епидемије су забележене у Азији, Африци и Европи (допринеле су и пропасти Римског царства), где су некада уништавале скоро трећину становништва појединих држава. Уношење **в. б.**, преко шпанских освајача 1520. у Мексико довело је до правог помора Маја и Инка Индијанаца. Некада је умирало чак 45% оболелих (нарочито труднице). **В. б.** се због тога сврставају у морије човечанства, као куга, колера и лепра. Узрочник **в. б.** је вирус вариоле, који спада у највеће вирусе, садржи ДНК као генетски материјал и припада роду *Orthopoxvirus*-a. Вирус се налази у слузници усне дупље, ждрела и горњих дисајних путева, те у кожним променама: у течности везикула, гноју пустула и крастама. Преноси се капљицама и доводи до виремије. Болест почиње наглом високом температуром и интоксикацијом организма, којој следује униформна оспа по кожи у виду макула које прелазе у папуле, затим у везикуле (мехурићи испуњени течношћу) и коначно у пустуле (мехурићи испуњени гнојем), које се сасушују стварајући красте, после којих остаје депигментисана кожа са ожиљцима -- тзв. рошаво лице. Смрт настаје због компликација: токсично запаљење срчаног мишића, мозга и кичмене мождине, секундарне бактеријске инфекције -- запаљење плућа. Слепоћа је једна од компликација. Једини извор болести је оболели човек, који је заразан од почетка симптома па све док не отпадну све красте. Не постоји специфичан лек против **в. б.** Антивирусни лекови су неефикасни. Корисни су антибиотици против секундарне инфекције. Најтежи облик **в. б.** су тзв. црне (хеморагичне) богиње а лакши облик је аластрин. У Енглеској је било запажено да су особе оболеле од крављих богиња (лако обољење) биле заштићене од **в. б.** Енглески лекар Едвард Џенер (Edward Jenner) је, сходно томе, створио вакцину против **в. б.** 1796. Инокулисао је вирус крављих богиња, који је сличан вирусу **в. б.** То је била прва вакцина обавезна за све на свету, која је значајно смањила смртност од **в. б.** али је некад поствакцинално настајало демијелизирајуће запаљење мозга -- некад смртоносно. Последња болесница са **в. б.** је пријављена 1978. а Светска здравствена организација је прогласила њено искорењивање 1980. Вирус се још увек чува у две лабораторије: у Атланти (САД) и Новосибирску (Русија). Пошто се свет оправдано боји биотероризма помоћу вируса **в. б.** (да га државе које га поседују не употребе или да им побегне, односно да се прода или украде из лабораторије), за 2014. је заказана дискусија у Светској здравственој организацији да се и сачуване количине вируса униште. САД, иначе, имају довољно вакцине за своје становништво али то није случај и са осталим државама.
У Србији су биле честе епидемије **в. б.** Према Хиландарском кодексу (средњовековном српском медицинском рукопису) **в. б.** настају због „врења у крви неког отрова (чемера) који је узет поквареном храном а кожна оспа настаје избијањем овог отрова кроз њене оштећене поре". **В. б.** су се лечиле утопљавањем болесника, пуштањем крви, пијењем камфора у праху помешаног са водом и напитка од лишћа или семена биљке селена, а промене на кожи – мастима, мазањем кашом од бобовог и јечменог брашна и бушењем гнојних пустула златном иглом. У другом Уставу Србије 1838. донет је Закон о калемљењу против **в. б.** Последња епидемија у Југославији била је 1972. Муслимански ходочасник из Призрена током хаџилука се заразио вирусом **в. б.** и по појави симптома дошао у Београд. Будући да **в. б.** нису одмах препознате, развила се епидемија: 175 људи је оболело, од којих је 35 умрло. Проглашено је било ванредно стање, уведен карантин, ограничено кретање становништва и спроведена масовна вакцинација – тако да је после два месеца епидемија сузбијена. У сузбијању ове епидемије **в. б.** посебно су се истакли епидемиолози Зоран Радовановић и Божидар Бирташевић као и вирусолог Марко Борђошки, а у Приштини београдски инфектолози Миомир Кецмановић и Војислав Шуваковић.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Jenner, *An Inquiry into the Causes and Effects of the Variolae Vaccinae*, London 1798; К. Тодоровић, *Акутне инфективне болести*, Бг 1947; Е. Гвозденовић, „Велике богиње, аластрин и вакцинија", у: М. Божић и сар., *Инфективне болести*, *уџбеник за студенте медицине*, Бг 2007.
Владимир Кањух; Симеон Симјаноски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКЕ ЛИВАДЕ → АЛЕКСАНДРОВО
**ВЕЛИКЕ ЛИВАДЕ** → **АЛЕКСАНДРОВО**
# ВЕЛИКЕ ПЧЕЛИЦЕ
**ВЕЛИКЕ ПЧЕЛИЦЕ**, село у југоисточном делу Шумадије, на источним падинама Гледићких планина, 16 км јужно од општинског средишта Крагујевца. Североисточно од села је магистрални пут Крагујевац–Јагодина са којим су **В. П.** повезане локалним путем дугим 6 км. Насеље је дисперзивног типа издужено 3 км дуж планинске стране (северозапад–југоисток). Становништво је пореклом из Црне Горе, Топлице, Мораче, са Косова и Рудника. Ово је типично депопулациона средина у којој је током друге половине XX в. број становника смањен за више од две трећине. Године 1948. било је 2.145 становника, 2002. 673 (99,4% Срба), а 2011. 498. Аграрним занимањима бавило се 78,2% активног становништва. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ БАСТАЈИ
**ВЕЛИКИ БАСТАЈИ**, село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији у општини Ђуловац. Оно је између планина Билогора на северозападу и Папука на југоистоку у долини Ријеке (слив Саве). Насеље је на десној страни долине и чини га једна улица дугачка око 2,5 км издужена по граници долинског дна и долинске стране на висини од око 170 м. Кроз њега пролази локални пут. Општинско средиште је 9 км према североистоку, а Дарувар 17 км према југозападу. Године 1921. статистички круг је био већи, обухватао је 4.365 становника од којих су 58,1% били православни, 29,6% римо-католици, а 12,3% евангелисти. Године 1948. било је 3.368 становника (61,9% Србa, 25,3%, Хрвата, 7,2% Мађара и 2,9% Чеха). Године 1991. било је 424 становника (74,3% Срба), а 2001. 538 становника (6,9% Срба). Године 2011. било је 494 становника. Током II светског рата црква је оштећена, после рата обновљена и поново оштећена током рата 1991–1995.
Мирко Грчић
У **В. Б.** се у другој половини XVI в. насељавају Срби. Након преласка под хабзбуршку власт село је, према првим пописима из 1702, имало 40 српских кућа. Током XVIII и XIX в. Срби остају већинско становништво у **В. Б**. Прва православна црква постојала је вероватно још у турском добу јер је нови храм Св. Георгија 1744. саграђен на месту старије богомоље од дрвета. Пакрачко-славонски епископ Софроније Јовановић осветио је другу цркву 1747. Она је, такође, била дрвена, а нова црква, озидана каменом и покривена шиндром, била је подигнута 1762. Споља је обновљена 1880, а изнутра 1893. У II светском рату црква је оштећена, а матичне и богослужбене књиге, као и архива, спаљени. У ратним сукобима 90-их година XX в. поново је оштећена, а унутрашњост демолирана. У пространој цркви са прислоњеним високим звоником на западном прочељу и бочним зидовима рашчлањеним плитким пиластрима очувао се омалтерисан и осликан један од ретких дрвених полуобличастих сводова. Црква има зидани хор. Олтарска преграда је такође зидана и на њу је прислоњена дрвена конструкција иконостаса. Иконе за олтарску преграду 1785. израдио је новосадски сликар Мојсеј Суботић. У средишњој зони био је *Деизис* са Св. Савом и Симеоном, те светитељима из рода Немањића и Бранковића, кнезом Лазаром и Св. Стефаном Штиљановићем, сликаним према србљацима из XVIII в. Током рата изнесене из цркве, Суботићеве конзервисане и рестаурисане иконе изложене су у Митрополијском двору у Сремским Карловцима. Црква у **В. Б.** данас је оштећена и запуштена.
Александра Кучековић
ИЗВОР: *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, „Мојсеј Суботић", *ЗМСЛУ*, 1971, 7; Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Н. Кусовац, В. Грујић, *Уметничка баштина Срба у Западној Славонији: Пакрац, Лисичине, Велики Бастаји*, Бг 1993; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; С. Милеуснић, *Духовни геноцид* *1991–1995*, Бг 1997; Б. Чоловић, *Ризница Српске православне цркве у Сремским Карловцима*, Бг 1999; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК → ЗРЕЊАНИН
**ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК** → **ЗРЕЊАНИН**
# ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ
**ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ**, рат који је Хабзбуршка монархија 1683–1699. водила против Отоманског царства. Кад су Турци 1541. заузели Будим, загосподарили су већим делом средњовековне Угарске, од које је само најзападнији део, уз наглашени континуитет угарске државности, ушао у састав Хабзбуршке монархије. Престони град Беч дошао је на дохват чета „агарјана", који су се, повремено, залетали и до његових предграђа, односећи ратни плен и заробљенике, те узрокујући масовно мигрирање према северу и западу немачких земаља. Борбени турски султан Мехмед IV (1648–1687) одлучио се 1683. да освоји Беч; сакупио је за ондашње прилике огромну војску, дошао до Београда и оданде свог великог везира Кара-Мустафу, преко Угарске, упутио на Беч да би још једном победом овенчао своју владавину. Међутим, Беч се херојски бранио, иако је Царски двор избегао из њега, па је његова опсада потрајала два месеца, све док му у помоћ није дошла коњица пољског краља Јана Собјеског и на брду Каленбергу 12. IX 1683. нанела Турцима катастрофални пораз, у којем је турска страна имала огромне губитке, укључујући и погибију свог сераскера Хаџи-Мустафе. Од тог тренутка Турска царевина прешла је у дефанзиву и почела одступати према Будиму, иако су посаде у појединим тврђавама у Угарској још дуго одбијале да се покоре и повуку (Велика Кањижа, Сигет, Јегра итд.).
Полазак Турака на Беч, а још више њихов пораз и повратак, изазвао је велика повлачења и миграције хришћана, првенствено Срба, а потом и њихово подизање против турске власти од Црне Горе преко Херцеговине и Далмације, Босне, Славоније до Баната и Србије, нарочито од 1684. кад је уз папино посредовање дошло до склапања тзв. Свете лиге између Аустрије, Пољске и Млетачке републике (којима ће се 1687. прикључити и Русија), која је себи ставила у задатак протеривања Турака из Европе. Почело је то у Северној Далмацији на млетачко-турским међама, где су Турци почели да напуштају своја насеља и склањају се у тврђаве, где је Илија Јанковић дизао устанак у Котарима, упадао у Лику, заузео Скрадин, а што је још више маха узело кад је и Млетачка република постала ратујућа страна против Турака. У току 1684. аустријске и немачке трупе освојиле су Пешту и под опсадом држале Турке у Будиму. Граничарска, претежно српска, и хрватска банска војска су те године заузеле Вировитицу и Доњи Михољац, 1688/89. је освојена Банија, у коју су се масовно доселили Срби из западне Босне, освојен је и турски део Лике, а после ослобођења Будима 1686. отпочело је и 1691. окончано протеривање Турака из Славоније и Срема. Ослобођени су централна Славонија, Осијек, Вуковар, Илок, а поткрај године и Петроварадин, који ће постати средиште аустријске војске за освајање Београда. Турска посада у Будиму капитулирала је 2. IX 1686, а Срби су почели да у маси беже из турске војске и прикључују се аустријским трупама. Истина, и пре тога, они су то чинили, још од одбране Беча и опсаде Будима, кад су као помоћне чете турске војске и као мартолози, прелазили ћесаревцима, а најмасовније су то учинили после свог устанка око Темишвара кад их је око 5.000 под вођством капетана Новака Петровића из Баната прешло у Бачку, где су стављени под команду генерала Стевана Чакија. У току те године Турци су покушали да поврате Барању, али су 12. августа код Харшања, близу Мохача, претрпели велик пораз, што је, уз друге узроке, довело до побуне јаничара у Београду и збацивања султана Мехмеда IV, којег је наследио брат му Сулејман II (1687–1691). Како је рат одмицао, тако су посвуда ницале „рацке" милиције, као вид народне војске, попут оне Павла Несторовића Деака, Продана Штете, Николе Радовића, Антонија Знорића (чешког племића), Живка Николића и других, знаних и незнаних команданата. Те милиције дејствовале су или самостално или као помоћне трупе царске војске, најпре у Угарској, Славонији (у Малој Влашкој) и Срему, а касније и широм Србије и северне Македоније, западне Бугарске, у Ердељу, као и дуж Дунава против Татара и мађарских одметника под Имреом Текелијем, који су немилосрдно пустошили српске земље. Од посебног значаја било је прикључивање ћесаревцима старовлашких бератлијских кнезова Рашковића, који су с Турцима водили успешне и крваве борбе око Сјенице и Новог Пазара.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-sekcija-1-karte-austijsko-turskog-razgranicenja.jpg)
После освајања Славоније, Срема и дела северне Босне, аустријске царске, граничарске, банске и мађарске трупе почеле су припреме за овладавање Београдом као капијом Балкана и то офанзивом с босанске стране Саве преко Шапца и фронталним наступањем из Срема, па Дрином према југу ради одсецања Босне од Цариграда. Али, тада се на историјској позорници појавио нови човек, дипломата и хроничар, гроф Ђорђе Бранковић са својом идејом о стварању Словенског царства на Балкану. Цар Леополд I му је признао грофовску титулу и почео да рачуна с њим, али се није помирио с тим да он води самосталнију акцију и 1689. га уклонио из североисточне Србије и послао у доживотну интернацију. У таквој ситуацији нови турски султан чврсто је решио да брани Београд, поставивши му за заповедника злогласног Јeген Осман-пашу који је до 9/10. VIII 1688. одолевао нападима војске принца Максимилијана Емануела (Kurfürst Maximilian II Emanuel von Bayern) кад је запалио и опљачкао град који је напустио заједно с Мађарима Имреа Текелије. Два дана после тога почела је опсада Београда, која је окончана његовим заузимањем 6. септембра, што је изазвало одушевљење хришћанске Европе и наде у пропаст Турске царевине. Главнокомандујући царске војске вратио се у Беч, а команду у Србији преузео је фелдмаршаллајтнант Капрара. Убрзо потом, царска војска и српски одреди заузели су Шабац, Зворник и Ужице. Из тог дела Србије у току лета 1689. потекао је први сеобени талас Срба у Славонију, који су остварили аустријски војни команданти. Оставивши неколико хиљада Срба коњаника и пешака дуж Саве од Београда према Славонском Броду, нови царски командант фелдмаршал Лудвиг Баденски (Ludwig Wilhelm von Baden-Baden – Türkenlouis) са 24.000 пешака, коњаника и артиљерије кренуо је из Београда у освајање унутрашњости Србије, одбио продор Турака до Авале, натерао их у бекство из Јагодине, прешао Мораву и поразио код Баточине и пошао на Ниш, који је освојио 24. IX 1689, наневши Турцима губитак од преко 10.000 војника, 30 топова, 3.000 коња и велик део ратног материјала и хране. Његове трупе, уз обилату помоћ српских устаника и редовних чета под Павлом Несторовићем Деаком и другим вођама, пошле су, потом, према Софији и стигле до Драгомана у Бугарској. После тога Баденски је већи део војске упутио на Дунав у североисточну Србију и део Бугарске, које су држали Татари и Текелијеви Мађари, који су напустили Кладово и Оршаву и повукли се у Видин, у којем се налазио јак турски гарнизон.
Други, мањи део војске, од свега 8.800 бораца, укључујући ту и Деакову српску милицију и Палфијеву пешачку регименту, са командантом генералом Енејом Сивијем Пиколоминијем на челу, требало је да крене на Косово и Македонију. Тај задатак био је успешно извршен јер су се тој војсци прикључиле хиљаде српских устаника на Косову, тако да их је било више него царских трупа: само у Приштини њима се придружило око 5.000 устаника са свештенством и положило заклетву на верност аустријском цару, а њих су следили и Срби из других места. Из Приштине, Пиколомини је пошао на Скопље и освојио га, пошто се командант града повукао, запалио га и опљачкао, па се окужен вратио на Косово да би се о даљој акцији договорио са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који се налазио у Црној Гори и био више склон Млетачкој републици него Аустријанцима. На Пиколоминијево ултимативно писмо, патријарх се вратио на Косово и у Призрену почео преговоре с њим око настављања рата са преко 20.000 Срба који су се сврстали под његове заставе и положили заклетву на верност. Царске трупе биле су тада у несразмерној мањини према Чарнојевићевим Србима. Преговори које је патријарх Чарнојевић водио с Пиколоминијем били су прекинути генераловом смрћу 9. IX 1689. и преузимањем команде од стране недовољно способног и Србима ненаклоњеног генерала Георга Кристијана од Холштајна, који је 2. I 1690. од стране новог турског команданта Мустафе Ћуприлића у Качаничком кланцу претрпео катастрофалан пораз, повукао се са Косова у Ниш и офанзиву препустио Турцима.
Пошто је напустио ратиште, за новог команданта царских трупа у Србији постављен је фелдмаршал Фридрих Ветерани. Овим неуспесима ћесареваца у Србији допринело је и непријатељско држање Француске према Аустрији. Луј XIV је 14. II 1689. објавио рат Аустрији па је Бечки двор главнину својих трупа морао да пребаци на ратишта у Немачкој, тако да је ратовање на Балкану, највећим делом, прешло на Србе. Избегавши тешком муком са Косова, патријарх Арсеније је преко Ниша кренуо ка Београду, у чију су околину стизале и масе избеглица са југа. Он је у Београду у току пролећа 1690. очекивао исход турског похода према Нишу, који су царске трупе, уместо да га бране, „часном капитулацијом" напустиле 9. IX 1690. препустивши све Србе, домаће и избеглице, Турцима који су ушли у град и побили, говорило се, преко 4.000 Срба. Пре тога, у Бечу се веровало да ће Турци бити заустављени и да народ Србије треба да се задржи на својим огњиштима, на што се на њих апеловало у Позивном писму тзв. Инвитаторији од 6. априла, које је цар Леополд упутио народу, обећавајући му да ће се поштовати његова самоуправа, избор војвода, поштеда од дажбина, слобода вероисповести и друго – али узалуд, јер се талас миграције није више могао обуздати. Патријарх је поткрај јуна, боравећи у Београду, примио Инвитаторију и два дана касније сазвао збор народних првака из војног и црквеног реда, као и дела грађанства, који су му били „при руци", на којем је решено да се рат с Турцима настави, али са угарске стране, у коју ће се сав народ иселити. Збор је формулисао захтеве које је јенопољски епископ Исаија Ђаковић однео у Беч и 20. VIII 1690. издејствовао Прву царску привилегију као подлогу за решавање српског питања у Хабзбуршкој монархији на темељу признања Срба као посебне нације са загарантованим правима у погледу вероисповести, старог календара, избора црквеног старешине и епископата, управе над манастирима, ослобађања свештенства од дажбина и неким елементима световне власти патријарха.
У време док је епископ Исаија боравио у Бечу, патријарх Арсеније са више десетина хиљада Срба прешао је у Срем и преко Барање упутио се према Будиму, Сентандреји и Коморану. Турци су заузели Београд и залетали се у Срем и Славонију, које су браниле чете српске милиције дуж Саве. Међутим, рат није био завршен, а у Бечу су веровали да ће моћи да обнове офанзиву, што је одговарало и Србима избеглим у Угарску. Они су 20. III 1691. то потврдили на збору у Будиму, кад су грофа Ђорђа Бранковића изабрали за свог деспота и затражили његово ослобађање из интернације, односно кад су Јована Монастирлију изабрали за подвојводу и за то добили потврду од царског двора. У првој половини 1691. Турци су повратили скоро целу Славонију, али је нису дуго задржали, прелазили су Саву у Срему и приближавали се Петроварадину све до чувене битке код Сланкамена 19. VIII 1691, у којој су били тешко поражени, изгубивши око 20.000 војника и огроман ратни плен. У бици је учествовао и подвојвода Јован Монастирлија са 10.000 Срба под сопственим заставама, који су први пошли у напад и битно допринели победи над Турцима. Као награда, 21. VIII 1691. уследила је друга Привилегија коју је цар Леополд доделио српском народу, потврђујући и проширујући Привилегију из 1690.
Пошто нису успели покушаји холандске и енглеске дипломатије да дође до мира између Аустрије и Турске, рат је настављен и следећих година. У току 1693. Турци су покушали да поврате Ердељ, али су спречени аустријском опсадом Београда. На томе је настојао и нови турски султан Мустафа II (1695–1703) који је у јесен 1695. освојио Тител и неке тврђаве у Банату, при чему су у бици код Лугоша погинули генерал Ветерани и Антоније Знорић, али се морао повући због поновног губитка Титела и успеха ћесареваца на Сави. Следеће, 1696. султан је са 200.000 војника кренуо на Банат, деблокирао Темишвар и поразио Аустријанце код Хетина на Бегеју и вратио се у Једрене да би се припремио да идуће године поврати Ердељ и Угарску. Са огромном војском и речном флотилом, султан је из Београда, преко Панчева, прешао у Банат, а потом је код Титела прешао у Бачку у намери да освоји Сегедин, али је у току марша променио план и одлучио да код Сенте пређу Тису и да банатском страном продужи офанзиву. Захваљујући обавештењу о кретању Турака које је главнокомандујући царски генерал принц Еуген Савојски добио од сенћанског капетана Јована Текелије Поповића да Турци прелазе Тису код Сенте, он је од Србобрана ужурбаним маршем стигао под Сенту у тренуцима кад су Турци, преко понтонског моста, прелазили реку, напао их и 11. IX 1697. страховито поразио: султан је са малом пратњом успео да побегне у Темишвар, али је на бојишту пало 25.000 Турака са великим везиром Мехмед Елмас-пашом. Био је то најтежи пораз Турака у том великом рату, а не дуго после њега, у току октобра, уследили су неочекивани поход принца Еугена до Сарајева, паљење и пљачка града и сеоба преко 50.000 хришћанског живља у Славонију.
После ових пораза, уследило је преговарање о миру уз посредовање Холандије и Енглеске, одржано у Сремским Карловцима. Оно је трајало преко два и по месеца, а закључено је 26. I 1699. Према одредбама Карловачког мира Аустрија је добила целу Угарску, Ердељ, Славонију, Лику и Крбаву, западни и централни део Срема линијом Митровица–Сланкамен, док су Турци задржали део Срема источно и југоисточно од тога и цео Банат до реке Мориша. Млетачка република добила је део Боке которске, Сињску крајину, Вргорац, Габелу и Книн, Мореју (данас Пелопонез), по којој се овај рат назива и Морејски, и нека јонска острва, док је Дубровник територијално раздвојен од супарничке Млетачке републике. Пољска је добила Камењац и пограничне крајеве у Подолији и западној Украјини. Русија је задржала Азов, била је ослобођена плаћања данка татарском хану и добила право да држи посланика на Порти, као и право посећивања Свете земље од стране њених поданика. Турска је претрпела губитке од којих се неће никада опоравити.
ИЗВОРИ: Ј. Радонић, *Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку*, Н. Сад 1908; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века*, I–V, Бг 1987–2005.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, „Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару (1645–1695)", *ГСКА*, 1906, 70; Ј. Радонић, *Гроф Ђорђе Бранковић и његово време*, Бг 1911; А. Ивић, *Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа*, Суб. 1926; *Историја Срба у Војводини*, Н. Сад 1929; Ј. Радонић, „Од прве опсаде Беча до Велике сеобе", у: *Војводина*, I, Н. Сад 1939; Р. Веселиновић, *Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности*, Бг 1949; В. Поповић, *Источно питање*, Сар. 1965; Е. Ковачевић, *Границе Босанског пашалука према Аустрији и Млетачкој републици по одредбама Карловачког мира*, Сар. 1973; Г. Станојевић, *Србија у време Бечког рата*, Бг 1976; J. фон Хамер, *Хисторија Турског (Османског) царства*, III, Зг 1979; А. Форишковић, *Текелије*, Н. Сад 1985; В. Ћоровић, *Историја Срба*, 2, Бг 1989; Н. Самарџић, *Француска и Турска 1687–1691*, Бг 1992; *Историја српског народа*, III/1, Бг 1993; Ж. Димић, *Велики бечки рат и Карловачки мир 1683–1699*, Бг 1999.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ БОРАК
**ВЕЛИКИ БОРАК**, село у северној Шумадији, на платоу западно од Барајевске реке (слив реке Колубаре), 5 км источно од Ибарске магистрале. Од општинског средишта Барајева удаљено је 9 км. Насеље је дисперзивног типа, а веће концентрације кућа су само уз главни друм. Оно се у историјским изворима помиње од 1428/29. као Загреб, а савремено име добило је од 1844. Староседеоци су пореклом из Херцеговине, Црне Горе, Старог Влаха, околине Чачка и из Срема. Током друге половине XX в. број становника је осцилирао са благом депопулацијом. Године 1948. било је 1.420 становника, 2002. 1.287, а 2011. 1.357 (94% Срба). Пољопривредом се бавило 34,3% активног становништва, а остали су радили у неаграрним делатностима, највећим бројем ван села (70,1%). У селу су четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта и пошта. У околини је око 500 кућа за одмор.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ БУДМИР
**ВЕЛИКИ БУДМИР**, насеље у Барањи, западно од Мохача. Село Будмир у мађарским средњовековним повељама помиње се већ од XIII в. Било је насељено Србима и у турско доба, а почетком XVIII в. у селу је забележено десет српских породица. Број житеља знатно је повећан организованом колонизацијом Немаца у четвртој деценији XVIII в. Претпоставља се да је српска црква у **В. Б.** саграђена од лаког материјала у другој половини XVIII в., после рушења цркве у суседном Малом Будмиру, из које је пренет стари иконостас са иконама које се данас налазе у сентандрејском Музеју (све су то радови српског анонимног зографа с почетка XVIII в.). Поузданији подаци о српској цркви у **В. Б.** потичу из XIX в., када је и последњи пут обновљена (1875). Храм је у XX в. остао без живе црквене општине, постепено је руиниран, а потом и срушен.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ВЕТРЕН
**ВЕЛИКИ ВЕТРЕН**, врх планине Јухор, те вишеслојно насеље на доминантном положају изнад Моравске долине, на раскршћу комуникација које воде са запада, долином Западне Мораве, и са истока, долинама Црнице и Црног Тимока. Детаљним рекогносцирањем констатовано је постојање утврђења, површине 4 ха, опасаног зидинама од камена и земље, подграђа, западно и североисточно од утврђења, и више камених конструкција, могуће култне намене. Откривени покретни материјал потиче из енеолита (керамика), бронзаног доба (керамика, метал), гвозденог доба (керамика, метал), римског периода (оруђе, оружје, новац друге половине IV в.), средњег века (оруђе, оружје) и турског периода (оружје, оруђе, новац Мехмеда II), што указује да је насеље било непрекидно настањено. Највише откривених предмета се датује у млађе гвоздено доба и везује се за Келте, односно племе Скордиска. Њима припада и велика остава са близу 400 бронзаних и гвоздених предмета, нађена изван утврђења, јединствена по свом карактеру, која је садржала коњску опрему (посебно 14 жвала), копља, умбо, ножеве, мамузе, торквесе, фибуле, појасне копче, дугмад украшену мотивом трискелеса, алке, итд. Остава се датује на основу аналогија у почетак I в. п.н.е.
ЛИТЕРАТУРА: M. Stojić, „Une grande acropole celte", *Archaeologia*, Dijon, 1999, 362; *Велики Ветрен*, Бг 2003.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГАЈ
**ВЕЛИКИ ГАЈ**, село у источном Банату, уз границу према Румунији, смештено на граници дилувијалне терасе и Иланџанске тектонске депресије, крај фосилног корита мале реке Ројге. До њега води слепи пут, који га повезује с општинским центром Пландиштем (9 км) и путем Зрењанин–Вршац. Село има два морфолошки различита дела. Старији део, северно од корита Ројге, издужен је дуж ње и има линеарну структуру. То је Рацки (Српски) Гај. Новији део Немачки Гај такође има линеарну структуру са више карактеристика планске градње. Први помен о насељу је са краја турског периода, а у XVIII в. оно је повећано досељавањем Срба из Поморишке и Потиске војне границе. Они се временом исељавају а уз јужну границу насеља досељени Немци граде нови део, тзв. Маленицино Село (по имену власника поседа). После II светског рата на њихово место досељава се 149 колониста из Србије. Периферни положај села доводи до константне депопулације, коју није прекинуло ни досељавање групе избеглица у време грађанског рата у Југославији. Године 1948. било је 1.688 становника, 2002. 790, а 2011. 560 (82,9% Срба, 10,5% Рома). У пољопривредним занимањима радило је 57,5% активног становништва, а трећина запослених људи ради ван села. На контакту старог српског и новијег Маленициног села је простран парк крај којег су православна црква, четвороразредна основна школа и друге јавне зграде (обданиште, амбуланта, месна канцеларија, продавница). У близини је 28 нових кућа са по два стана изграђених за избеглице из Хрватске и Босне.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазић, *Општина Пландиште*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГРАД
**ВЕЛИКИ ГРАД**, острво на језеру Велика Преспа у Македонији, на македонско-грчко-албанској тромеђи. На острву је сачувана средњовековна црква Св. Петра. Време њеног оснивања није поуздано утврђено. То је скромна једнобродна грађевина правоугаоне основе, без кубета, са тространом апсидом. Зидана је од грубо тесаног камена и опеке. Фреско-декорација у унутрашњости храма слабо је очувана и само делимично покрива површине источног, јужног и западног зида. Сачуване су зидне слике у олтарском простору (попрсје *Богородице са Христом* и анђелима у конхи олтарске апсиде, *Служба архијереја* у апсиди, *Богородица* из *Благовести* на тријумфалном луку, *Св. Роман Мелод* у ниши ђаконикона), на горњим површинама и своду наоса са сценама из циклуса Великих празника (*Цвети* на десном крају јужног зида), у трећој зони наоса са Богородичиним циклусом (*Сусрет Јоакима и Ане*, *Рођење Богородице*, *Први Богородичини кораци*, *Ваведење* и *Успење*), у другој зони на јужном зиду где је представљено 14 медаљона са попрсјима светитеља (Св. Јевстатије и Св. Маркијан), као и стојеће фугуре светитеља у најнижој зони (Антоније Велики, Јефтимије Велики, Арсеније Велики, Сава Освећени, Јефрем Сирски, Теодосије Општежитељ, цар Константин и царица Јелена, Зосима). На јужној фасади насликан је циклус *Богородичиног Акатиста*, са најранијом представом *Опсаде Цариграда*, која илуструје уводну строфу химне – проимион *Изабраној војвоткињи*. Преостале сачуване сцене из циклуса *Акатиста* чине *Повратак мудраца*, *Бекство у Египат* и *Сретење*. Ликовне карактеристике ових фресака сродне су живопису у Матеичу и Зауму, док их лирски садржај приближава познијем моравском сликарству. Датују се у период између 1360. и 1370.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Кнежевић, „Црква Светог Петра у Преспи", *ЗЛУМС*, 1966, 2; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; T. Velmans, *La Peinture murale Byzantine à la fin du Moyen Âge*, Paris 1978; Ц. Грозданов, „Композиција ‚Опсаде Цариграда' у цркви светог Петра на Преспи", *ЗЛУМС*, 1979, 15; А. Николовски, А. Ќорнаков, К. Балабанов, *Споменици на културата на Македонија*, Ск 1980; Ц. Грозданов, *Охридско зидно сликарство XIV века*, Бг 1980.
Марка Томић Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГРАДАЦ
**ВЕЛИКИ ГРАДАЦ**, село у Хрватској, у Сисачко-мословачкој жупанији, у саставу општине Глина. Налази се на Банији на северозападним падинама планине Зринска гора, западно од долине реке Петрињчица (десна притока Купе). Глина је 19 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а засеоци су издужени по развођима између долина потока на висинама од 200 до 300 м. Године 1991. имало је 708 становника (96,5% Срба), 2001. 123 становника (99,2% Срба), а 2011. 127 становника. Српска православна црква Св. Петра и Павла, изграђена 1905, била је спаљена током II светског рата.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГРАДАЦ
**ВЕЛИКИ ГРАДАЦ**, утврђење које се налазило 2 км узводно од Поречке реке, у средишту области Пореч, на месту где је данас изграђен Доњи Милановац. Подигнуто је на десној обали потока Папренице, око 200 м од Дунава. Прва археолошка истраживања обављена су 1958, а потом у периоду између 1960. и 1967. Најстарије утврђење, приближно квадратне основе, подигнуто је у I в. Сличан облик, уз обнове и доградње, фортификација је задржала до касног средњег века, при чему су највеће грађевинске интервенције извршене у раздобљу III–IV в. и у рановизантијско доба. Приликом истраживања откривени су остаци грађевина из римског, рановизантијског и средњовековног доба. Утврђење је последњи пут обновљено у X–XI в. Тада су подигнути и обновљени стамбени објекти, као и две цркве, унутар бедема. Установљена су два хоризонта становања у средњовековном насељу, старији из X в. и млађи из XI в., са остацима кућа и релативно бројним археолошким налазима, пре свега грнчарије. Око једнобродне рановизантијске цркве, обновљене у средњем веку, образовала се пространа некропола, на којој је сахрањивање вршено у раздобљу XI–XII в. Откривено је укупно 119 гробова, од тога 14 унутар цркве. Гробови су укопавани на редове, правилно оријентисани у правцу запад–исток. Покојници су полагани у гробне раке без конструкције или у укопе ограђене каменом или опеком у сухозиду. Гробни инвентар чини претежно накит, пре свега наушнице, ниске од стаклених перли, наруквице и прстење.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Минић, „Средњовековна некропола на Великом Градцу код Доњег Милановца", *Старинар*, 1969, 20; М. Јанковић, *Средњовековно насеље на Великом Градцу у X–XI веку*, Бг 1981; Д. Радичевић, „Ка прецизнијем датовању средњовековног гробља на Великом Градцу", *ГСАД*, 2007, 23.
Весна Бикић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГРАЂЕВАЦ
**ВЕЛИКИ ГРАЂЕВАЦ**, село и средиште општине у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији. Оно је на југозападној подгорини планине Билогора издужено дуж развођа између долине речице Грађевица на југоистоку и речице Ковачица на северозападу (слив Саве), на висинама од 120 до 155 м. Са центром жупаније, удаљеним 24 км према северозападу, спојено је локалним путем. Основа насеља има линеаран облик, а само су близу његове средине, на раскрсници локалних путева, формиране и три кратке попречне улице. У њему су све установе општинског центра и основна школа. Жупна црква Светог Духа изграђена је 1804, а обновљена 1879. Српска православна црква Велика Тројица изграђена је 1752, а обнављана 1833, 1868. и 1973. Црква је била оштећена током II светског рата и рата 1991–1995. Број становника 1991. износио је 1.525 (17% Срба), 2001. 1.358 (6,7% Срба), а 2011. 1.192. Између два светска рата истоимени статистички круг заузимао је већу површину и у њему је 1921. било 10.687 становника (57,5% римо-католика а 41,2% православних). Савремена општина **В. Г.** имала је 1991. 4.430 становника (26,3% Срба), 2001. 3.313 (8,1% Срба), а 2011. 2.827 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља* *Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГРЕБЕН
**ВЕЛИКИ ГРЕБЕН**, планина у источној Србији, која припада карпатском делу Карпатско-балканских планина и део је Мирочке антиклинале. Његове северне падине чине део Ђердапске клисуре. Простире се правцем север–југ у дужини од око 14 км. Западне падине спуштају се ка Поречкој реци, а дисециране су бројним долинама кратких река које теку правцем исток--запад. Источне падине одводњавају притоке река Ваља Маре и Вратне. **В. г.** је ниска планина. Највиши део је Црни врх (656 м) у јужном делу планине. У геолошком саставу стенске формације се такође простиру правцем север–југ. Десна страна долине Поречке реке изграђена је од плагиокласних гнајсева из протерозоика. На њу се у правцу истока надовезују стене које прекривају највећу површину планине и чине их хлорит-серицитски и актинолитски шкриљци из старијег палеозоика, као што су пешчари, глинци, кречњаци и лапорци из доње креде. Поред ових стена, на источним и југоисточним падинама су јурски пешчари, глинци и гвожђевити кречњаци. Око највиших планинских кота постоје трагови вулканске активности у облику херцинских киселих плутонита из карбона. Највећи део планине обрастао је шумом. Североисточно од **В. г.** налази се Доњи Милановац. Друга сеоска насеља смештена су на самом западном подножју планине, у долини Поречке реке.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ГУБЕР
**ВЕЛИКИ ГУБЕР**, село у Херцеговини, у Федерацији БиХ, у општини Ливно. Налази се на југоисточној периферији Ливањског поља, на висини од око 730 м. Кроз село пролази пут Бањалука–Сплит. Општинско средиште је 5 км североисточно. Село је збијеног типа, а куће су концентрисане дуж локалних путева. Године 1991. имало је 867 становника, од којих 44,1% Срба, 36,4% Хрвата и 16,7% Муслимана. Северозападно од села је млин, а јужно од села су основна школа и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, „Карстна поља Западне Босне и Херцеговине", *Глас СКА*, 1900, 59.
Тијана Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ДРЕНОВАЦ
**ВЕЛИКИ ДРЕНОВАЦ**, село у јужном Поморављу, на источном подножју планине Мали Јастребац, у долини Јужне Мораве и њене леве притоке, потока Дреновац. Кроз **В. Д**. пролази локални пут левом страном долине Јужне Мораве. Општинско средиште Алексинац је 16 км према северу на другој страни реке. Западни део села је у уској долини потока Дреновац, а источни на левој страни долине Јужне Мораве. Неколико заселака је на планинској страни до 320 м н.в. Први помен села је из 1516. Током друге половине XX в. број становника је смањен за више од једне половине. Године 1948. било је 1.028 становника, 2002. 483, а 2011. 438 (98,4% Срба). Пољопривредним занимањима бавило се 34,7%, а у индустрији је било запослено 27,1% активног становништва. У другим местима, највише у Нишу, радило је 58,8% активног становништва. У селу су црква и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ДУХОВНИ СУД
**ВЕЛИКИ ДУХОВНИ СУД**, основан је 1920. као највиша судска власт у обновљеној српској патријаршији, с циљем да замени све дотадашње обласне велике духовне судове. Привремено седиште било је у Сремским Карловцима, а потом непрекидно у Београду. Имао је 11 редовних чланова и толико заменика, које је бираo Архијерејски сабор, а постављаo краљ на предлог министра вера са мандатом од три године. Чланови су два епископа (од којих је један председник, а други потпредседник), осам протопрезвитера и један архимандрит. У истом се односу постављају заменици. **В. д. с.** разматра, одобрава, преиначава или поништава решења епархијских духовних судова. Састајао се два пута годишње. Укинут је 1931. доношењем Устава СПЦ.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Митровић, *Црквено право*, Бг 1913.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЖУПАН
**ВЕЛИКИ ЖУПАН**, титула владара Србије, од XI в. до крунисања Стефана Првовенчаног за краља (1217). Српски израз „велики жупан" помиње се први пут у званичном документу 27. IX 1186. уз име Стефана Немање. Исте године Которани титулишу Немању једноставно као „жупана Рашке" и свог господара. Немањин син и наследник Стефан Немањић помиње се као „велики жупан" у раздобљу између 1196. и 1217. Западни писци изједначавали су поменуту титулу са „magnus comes" – велики кнез, док је на грчки превођена уз помоћ одговарајућих израза: ajrcizoupavno", megazoupavno", megavlo" zoupavno", латински *magnus juppanus*, *megajupanus*, а у Барском родослову као *iupanus maior* или једноставно *iupanus*. Исти писац објашњава како је уведена титула **в. ж.**, па каже да је легендарни и омиљени јунак „краља" Часлава Тихомил завладао Рашком, али се није усудио да се „назове ни краљем, ни баном, него само великим жупаном, и то због тога, што је био на челу осталим жупанима Рашке". Објашњење у последњој реченици изгледа прихватљиво, међутим писац Родослова доследно назива само „жупаном" Вукана, познатог владара Србије, последњих деценија XI в. и у првој деценији XII в. За Вукана каже Ана Комнина да је он „држао сву власт у Далмацији", односно Србији, па када је био приморан да се потчини цару Алексију I Комнину 1093. или 1094, довео је „рођаке и изабране жупане", па је предао цару „као таоце своје синовце по имену Уроша и Стефана Вукана и остале, њих до двадесет на броју". Међу овим таоцима већину су чинили жупани, па је Вукан био њихов поглавар или старешина, односно „велики жупан".
Титула **в. ж.** била је добро позната и прихваћена од савременика, па Јован Кинам средином XII в. каже да река Дрина „одваја Босну од остале Србије", али „Босна није потчињена архижупану Србије". У то време ову титулу је носио Урош II. Владарска титула у Србији изводи своје порекло из титуле жупана, која се код Јужних Словена помиње у VIII в., а код Срба у Травунији у првој половини IX в. Одредница „велики жупан" је млађа, али се назив μέγας ζουπάνος налази на једном натпису из X в. у Бугарској, који се везује за крајеве насељене Словенима. Владар Србије називао се **в. ж.** у XI в., што на посредан начин истиче Немања, када каже да Бог по својој неизмерној милости: „дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском", а потом је и њега поставио за „великога жупана". Ово владарско достојанство постојало је само у Србији, где се одржало до крунисања Стефана Првовенчаног (1217), међутим Јован Кинам назива „архижупаном" Вакхина, заповедника помоћне угарске војске у рату против Византије (1150), али он није био владар.
Према једностраном приказивању и схватању византијских писаца Срби су увек били потчињени византијском цару, што се и дешавало када је Византија могла да им наметне своју непосредну власт. Србија би тада доспела у вазални положај, па је византијски цар именовао и смењивао **в. ж.**, наметнувши им обавезу да цару пружају војну помоћ, 2.000 војника када се води рат на Балкану, а 300 или 500 војника за ратовање у Малој Азији. Српски владари су полагали и заклетву на верност, али би у периодима слабљења Византије престали да извршавају вазалне обавезе. Тада би приступали антивизантијским коалицијама суседних и европских држава, па би започињали борбу за ослобођење. Чинио је то већ **в. ж.** Вукан, затим Урош I, Урош II, Деса и Стефан Немања неколико пута, све док се није ослободио (1183) потчињености Византији.
Српски **в. ж.** је имао и владарске инсигније, као што је „животворни крст" са честицом крста на којем је разапет Исус Христос, затим „копље дано му од Бога", с којим је Немања кренуо у борбу против византијских најамника код Пантина. **В. ж.** је имао и круну или „венац", којим је Немања „венчао" свог сина и наследника Стефана Првовенчаног. Најважнију инсигнију врховне власти у држави, а уједно и српске државности, представљао је престо, тачније „стол отачаствију" на који је Немања уздигнут као **в. ж**. То је државни престо са трансперсоналним и сакралним својствима, на којем се **в. ж.** смењују и владају Србијом.
Титула **в. ж.** престала је да се користи као назив за владарско достојанство после крунисања Стефана Немањића краљевском круном, али се и даље употребљавала у свакодневном говору са другачијим значењем. Током XIII в. дошло је до раслојавања међу жупанима, па су неки сматрани за „велике", а други за „мале", а по Теодосијевим речима: „мнозы же и жоупаны мали же и велици". Угледној и моћној групи жупана припадао је и „велики" жупан Драгош, па је по жељи краља Милутина Драгошева кћерка удата за видинског кнеза Шишмана. У групи ових „великих" жупана налазили су се жупани принчевског порекла, синови и потомци српских крљева, **в. ж.** и великих кнезова, који нису стекли владарска достојанства.
Са уздизањем српског краљевства на царство увећане су и старе српске титуле и звања (жупан, кнез). **В. ж.** Петар био је један од ктитора манастира Добруна, у доба владавине Стефана Душана. **В. ж.** Алтоман Војиновић господарио је градом Честином у Гружи, Рудником и околином. **В. ж.** Андрија Гропа држао је Охрид са ширим подручјем после 1371, али се не зна од кога је добио поменуту титулу. У Србији су се крајем XIV в. угасиле титуле и жупана и **в. ж**. Знатно касније, у Видовданском уставу (1921), поново се уводи титула **в. ж.**: њега је постављао краљ да управља једном од 33 области на које је била подељена државна територија.
ИЗВОРИ: Ђ. Даничић, *Живот светога Саве*. Написао Доментијан, Бг 1860; *Летопис Попа Дукљанина*, Бг--Зг 1928; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног", *Светосавски зборник* 2, Бг 1939; *ВИИНЈ*, III, Бг 1966; IV, Бг 1971; Д. Синдик, Г. Томовић (прир.), *Писци средњовековног латинитета*, Цт 1996.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба* II, Бг 1952; *Историја српског народа* I, Бг 1981; *Słownik starożytności słowiańskich*, Wrocław 1982, 7; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; М. Благојевић, „Титуле принчева из куће Немањића", у: *Манастир Морача*, Бг 2006.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЗДЕНЦИ
**ВЕЛИКИ ЗДЕНЦИ**, село југозападно од Грубишног Поља, у Хрватској. Срби су га населили у време турске владавине у Славонији, у XVI и XVII в. Након ослобођења од Турака у ово подручје у XVIII столећу стиже знатан број Срба из Лике и Босне. Православна парохијска црква Воздвиженија Часног крста у **В. З.** први пут се помиње у попису парохија из 1764. Дрвена црква је подигнута 1744, док је зидани храм довршен 1848. Уз њега се налазио и нови парохијски дом из 1836. Црква је имала пространу дворанску основу са плитком апсидом на истоку и звоник на западу. Бочне фасаде су биле оживљене са по три дубоке фасадне нише које су се завршавале широким и ниским лучним прозорима. Црква је знатно оштећена у II светском рату и потом није обнављана. Преостали зидови и звоник срушени су 1996. У храму се налазио иконостас који је 1747. сликао зограф Белингер, потписујући се латиничним словима на престоној икони Христа. Испод престоне иконе Богородице био је сачуван запис Петра молера.
ИЗВОРИ: *Оставина Радослава Грујића*, МСПЦ; *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; С. Милеуснић, *Духовни геноцид* *1991–1995*, Бг 1997.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ИЗВОР
**ВЕЛИКИ ИЗВОР**, село у источној Србији, у Тимочкој Крајини, на десној страни долине Тимока, 5 км североисточно од општинског средишта Зајечара. Са њим је спојено локалним асфалтним путем. Насеље је издужено правцем север–југ на око 2 км, а распоред улица је мрежаст. У историјским изворима први пут се помиње 1586. Становници су пореклом из Бугарске и са Косова. Током друге половине XX в. број становника се смањио. Године 1948. било је 3.758 становника, 2002. 2.684, а 2011. 2.399 (92,7% Срба). Пољопривредом се бавило 30,4% активног становништва, а остали су радили у непољопривредним делатностима, највећим бројем у Зајечару. Велик део пољопривредне производње оријентисан је на снабдевање зајечарске пијаце поврћем. У селу су православна црква, основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЈАСЕНОВАЦ
**ВЕЛИКИ ЈАСЕНОВАЦ**, село у источној Србији, на југу Крајине, на високом платоу са десне стране долине реке Тимок. Локалним путем дугим 22 км спојен је са путем који повезује општинско средиште Зајечар (44 км) и Неготин. Железничка пруга истог правца и станица Табаковац су на левој страни реке, а са селом су спојени колским путем дугим 2 км и бетонским мостом преко реке. Насеље је на платоу (око 290 м н.в), високо изнад дна долине Тимока (око 70 м н.в). Овалног је облика са радијалним распоредом улица. Током друге половине XX в. владала је константна депопулација која је једним делом изазвана одласком на рад у иностранство. Године 1948. било је 1.059 становника, 2002. 370, а 2011. 287 (52,6% Срба, 28,9% Влаха, 12,2% Чеха). Пољопривредом се бавило 49,5% активног становништва. Међу непољопривредним становништвом највећи број је био запослен у саобраћају (20,2%). У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЈАСТРЕБАЦ
**ВЕЛИКИ ЈАСТРЕБАЦ**, планина која се налази 23 км јужно од Крушевца. Припада Српско-македонској маси родопског планинског система. Простире се правцем исток–запад у дужини од око 25 км, а његов највиши врх, Велика Ђулица, висок је 1.492 м. Масив ове планине раздваја регију Топлице на југу од Западног Поморавља на северу. Падине су са запада ограничене реком Расином и јужним делом језера Ћелије. На истоку се на ову планину надовезује Мали Јастребац, а граничним превојем пружа се пут Прокупље–Крушевац. Западни део планине изграђују кристаласти шкриљци високог степена метаморфизма, као што су лискун, кварц, плагиокласни шкриљци и ситнозрни гнајсеви, богати прослојцима амфибиолита и амфибиолитских шкриљаца, који се у њима простиру правцем северозапад–југоисток. Источни део планине чине ниско метаморфисани шкриљци, као што су актинолитски, албит–хлоритски и епидот-актинолитски шкриљци и крупнозрни метаморфисани габрови. Највиши врх планине сачињен је од горњокредних пешчара, конгломерата, филита и глинаца, док су нешто северозападнији предели од палеогених крупнозрних грандиорита. Највећи део планине покривен је шумском вегетацијом. Густа мрежа села смештена је на рубним деловима планине. **В. Ј.** је познато излетиште. Скијашима током зиме стоји на располагању једна лака стаза. Бројни лековити минерални извори налазе се у подножју планине (Рибарска Бања, Ломничка „кисела вода" и Беловодски кисељаци сведоче о вулканизму, који је у прошлости био присутан на овом простору). Од 1948. на **В. Ј.** постоји ловиште и узгајалиште крупне дивљачи високе трофејне вредности.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-veliki-jastrebac-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вилимоновић, „Специфични облици хидрографске мреже око планина Јастребац и Рогозна", *Гласник Српског географског друштва*, 1999, 79, 2; Л. Стојановић, *Стање и перспективе развоја рекреативног туризма планине Јастребац*, рукопис, Н. Сад 2002.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ КНЕЗ
**ВЕЛИКИ КНЕЗ**, највиша титула и звање у држави првих Немањића, која се везује за познати назив „кнез". Први пут је поменута у једној латинској фалсификованој исправи (1151), где се саопштава да је Деса **в. к.** Хумске земље (*magnus comes terre Zachulmie*). Овакву титулу је имао и Михаило, последњи владар Дукље из династије Војиславића, а његова супруга „comitissa Desisclava, magni comitis Michaelis uxor", склонила се у Дубровник 20. VIII 1189. Нешто раније умро је требињски жупан Грд: „вь дни кнеза велиега Михоила". Ово је најстарији српски помен **в. к**.
Више података односи се на период владавине Стефана Немање и првих српских краљева. Када се Немања одрекао престола (1196) у корист млађег сина Стефана, он је тада најстаријем сину Вукану доделио титулу и звање **в. к.**, као и територију којом ће господарити. Поменуто достојанство и територију давао је владар доживотно, с правом наслеђивања, обично својим синовима и блиским рођацима са статусом „удеоних кнезова". **В. к.** је био господар неке историјске области или веће територијалне агломерације. Он је имао своју властелу, војску, приходе, посебан управни апарат и двор, а одржавао је дипломатске везе са страним државама, присуствовао је црквеним саборима у својој области, подизао је цркве и манастире. Краће речено, на територији **в. к.** припадала су му сва регална права. Вукана је у Зети наследио старији син Ђорђе, а њега млађи брат Стефан, ктитор манастира Мораче. Вуканови синови уживали су најшира овлашћења, као и њихов отац.
За време владавине Стефана Првовенчаног, титула и звање **в. к.** додељивана је његовој браћи од стрица, синовима хумског кнеза Мирослава, па су и они господарили Хумском земљом. Ова историјска област била је подељена првих деценија XIII в., па је западни део припао **в. к.** хумском Петру, а источни његовом брату, **в. к.** хумском Андреју. Носиоци ових титула и звања уживали су слична права као и велики кнезови Зете. После Петрове смрти једини и последњи господар поменуте историјске области био је „кнезь вели хльмьски Андрѣи" (1249). Краљ Урош I је укинуо „удеоне кнежевине" 50-их година XIII в., па се титула и звање **в. к.** није додељивала потомцима Вукана Немањића у Зети, као ни потомцима кнеза Мирослава у Хумској Земљи.
После уздизања српског краљевства на царство увећане су или обновљене старе српске титуле, међу којима и достојанство **в. к**. **В. к.** Вратко, отац кнегиње Милице стекао је своју титулу за време цара Душана, а **в. к.** Војислав Војиновић у доба владавине цара Уроша. Изгледа да је поменуто достојанство имао и кнез Лазар. Са гашењем Српског царства угасила се титула и звање **в. к.** коју је додељивао краљ или цар, али су истовремено речи „кнез" и „велики кнез" могле да се користе као називи за владарска достојанства у Србији, па су их у својој титулатури употребљавали и кнез Лазар и кнез Стефан Лазаревић.
Титула „кнез босански" увећана је почетком XV в., па се тада помиње „велики кнез босански". Кнез Радоје Радосалић постао је „велики кнез босански", почетком владавине краља Твртка II Твртковића, док је кнез Твртко Боровинић постао „милошћу божијом велики кнез босански" 1436. Он је ову титулу добио, такође, од краља Твртка II Твртковића. Поменути краљ издао је 1436. једину латинску исправу, у којој се међу присутнима помиње и Твртко Боровинић: „palatino regni nostri Bosne". Уз помоћ термина „палатин" ближе је дефинисан положај „кнеза босанског" или „великог кнеза босанског". *Comes palatinus*, па и велики кнез босански, замењивао је краља у одређеној врсти послова. Носиоци ових титула у средњовековној босанској држави нису имали ничег заједничког са **в. к.** у Србији, изузев назива.
ИЗВОРИ: А. Соловјев, *Одабрани споменици*, Бг 1926; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг 1929; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчанога", *Светосавски зборник*, 1939, 2; М. Динић, „Повеље кнеза Десе о Мљету", *ПКЈИФ*, 1962, 28, 1–2; Свети Сава, *Житије светога Симеона Немање*, Сабрани списи, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; С. Мишић, *Хумска Земља у средњем веку*, Бг 1996; М. Благојевић, „Велики кнез и земаљски кнез", *ЗРВИ*, 2004, 41.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ КРИВЕЉ → РУДАРСКО-ТОПИОНИЧАРСКИ БАСЕН БОР
**ВЕЛИКИ КРИВЕЉ** → **РУДАРСКО-ТОПИОНИЧАРСКИ БАСЕН БОР**
# ВЕЛИКИ КРЧИМИР
**ВЕЛИКИ КРЧИМИР**, село у јужној Србији, на западном подножју Суве планине. Јужно од села је локални пут за општински центар Гаџин Хан (23 км) и магистрални пут Ниш–Пирот. Насеље је на прегибу између стрмог и блаже нагнутог дела планинске стране, крај три потока, на висинама 480–560 м. Има радијалну основу и размештај улица. Село је постојало пре доласка Турака. Током друге половине XX в. број становника је смањен за готово три четвртине, чему је допринео и одлазак на рад у иностранство. Године 1953. било је 1.696 становника, 2002. 466, а 2011. 335 (96,1% Срба). Пољопривредом се бавило 66,4% активног становништва. У селу су две православне цркве, основна школа, месна канцеларија коју користе и два околна села, амбуланта, апотека и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ КРШ
**ВЕЛИКИ КРШ**, планина Карпатско-балканског система у источној Србији. Налази се 12 км северно од Бора и 27 км јужно од Доњег Милановца и Ђердапске клисуре. Северни део венца **В. к.** се пружа, у дужини од око 9 км, правцем север–југ до коте Стрелник (1.055 м), да би се потом савио у правцу северозапад–југоисток. Највиши врх **В. к.** (1.148 м) налази се на јужном крају планине. Ова планина је превојем Врата на северу спојена са Малим кршем. На североистоку је ограничава река Љубова, која отиче према северу, према Дунаву, а на југоистоку и западу саставнице Кривељске реке које отичу према југу и према Тимоку. [](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/002-veliki-krs-karta.jpg)Највиши део планине јасно је издвојен, назубљен, слабо покривен вегетацијом и стрмих страна. У геолошкој грађи **В. к.** учествују гранитоидне стене млађег палеозоика, које су присутне на источним падинама. На западним падинама налазе се андензити и дацити са конгломератима, пешчарима и лапорцима из горње креде. У овим стенама регистровано је присуство бакарне руде. Највиши делови планине, који се јасно издвајају, сачињени су од: конгломерата, пешчара, слојевитих и банковитих кречњака и шкриљаца из јуре, као и слојевитих и масивних кречњака из доње креде. Распадање и разарање огољених стена на највишим деловима **В. к.** резултирало је појавом сипара у њиховим најнижим деловима. Шумска вегетација је присутна на контакту стрмих литица планинског венца и блажих падина које се спуштају ка речним долинама. Нижи делови планине су местимично покривени шумом. На источној страни планине засеоци села из околних долина су до 550 м н.в. На западној страни заселака има и на висинама до 700 м н.в.
ЛИТЕРАТУРА: И. Д. Антонијевић, *Стратиграфија и тектоника Великог крша и Стола у источној Србији*, Бг 1973.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ КУПЦИ
**ВЕЛИКИ КУПЦИ**, село у централној Србији, на левој страни долине реке Расине (десна притока Западне Мораве), 20 км југозападно од општинског средишта Крушевца, са којим је повезано асфалтним путем. Насеље је изграђено дуж локалног пута за суседно село Себечевац. Простире се на 220–250 м н.в., има радијалан облик и размештај улица. На југоисточној периферији је друм Крушевац–Брус. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 1.035 становника, а 2011. 927 (98,6% Срба). Пољопривредом се бавило 30,5%, а у индустрији је било запослено 36,2% активног становништва. Запослени у непољопривредним делатностима, највећим бројем су радили у другим местима (57,6%), пре свега у Крушевцу. У селу су основна школа, здравствена станица, пошта, земљорадничка задруга и месна канцеларија коју користи и седам околних села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ МАЈДАН
**ВЕЛИКИ МАЈДАН**, површински коп техничког грађевинског камена у Подрињско-колубарском региону. На подручју гранодиорита Борање и шире околине налази се више лежишта техничког грађевинског камена од којих је мањи број производно активиран. Економски најзначајнија налазишта су: **В. М.**, Бабића Стена, Буковик, Црни Вир, Ковачевића Вир, Кик, Окука, Радаљска Бања, Раскршће, Равнаја, Рњешевац–Миљевац, Сандуци и Штаве. Геолошка истраживања су извођена у различитим временским периодима, а обухватала су проспекцијске радове, истражно бушење, раскопавање, израду експлоатационих етажа и др. За мањи број налазишта урађени су елаборати о рудним резервама и утврђене рудне резерве.
ЛИТЕРАТУРА: С. Цмиљанић, *Студија о врстама и квалитету техничког грађевинског камена у СР Србији (ван САП) у постојећим каменоломима, шљункарама и потенцијалним налазиштима*, I, Бг 1983.
Раде Јеленковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ МАЈДАН
**ВЕЛИКИ МАЈДАН**, рудник олова и цинка, налази се на падинама планине Јагодње, 17 км од Љубовије. У периоду 1936–1941. рударским активностима руководио је Енглез Хадсон, непознатих квалификација. После II светског рата лежиште је интензивно истраживано, производња је почела 1951, а рад флотације 1953. са капацитетом 25.000 т/год. Године 1963. пуштена је у рад нова флотација капацитета 50.000 т/год. Рудник је отворен поткопима. Основни поткоп дужине 1.200 м изграђен је на коти 270 м, а по висини су израђена још три поткопа, највиши на коти 450 м. Са основног поткопа отворени су нископима дубљи хоризонти на растојањима 30–40 м, најнижи нископ је на коти 120 м. Лежиште формирају мања цеваста рудна тела у кречњаку или на контакту кречњака и шкриљаца, површине 30–150 м2. Откопавање је извођено методама са зарушавањем, магацинском методом, као и подетажном методом отворених откопа. Садржај метала у руди кретао се 4–5,5% олова, 3,5–5% цинка и 120–200 гр/т сребра.
ИЗВОР: Лична архива Љубише Поповића, бившег управника Рудника Велики Мајдан.
Велибор Качунковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ МАЉЕНИК (Малиник)
**ВЕЛИКИ МАЉЕНИК (Малиник)**, планина у источној Србији која припада систему Карпатско-балканских планина. Издиже се на око 12 км југозападно од Бора. Највиши врх Велики Малиник достиже 1.158 м. **В. М.** се пружа правцем југозапад–североисток у дужини од око 16 км, готово паралелно са Кучајским планинама. Он има асиметричан облик. Југозападни део планине је ужи и стрмији, док је источна страна пространија. Преко ње се пружају многобројни водотоци који отичу према Црном Тимоку, а чијим се ерозивним радом овај део планине обликовао у планинске косе. На западу **В. М.** од Кучајских планина раздваја Радованска река, једна од саставница Црног Тимока. На северозападу **В. М.** од Кучајских планина дели Вајска река, којој са запада притиче Ваља де Мижлок, у чијој долини је Лазарев кањон са вертикалним кречњачким литицама. Планина је позната по Лазаревој пећини, која се налази северозападно од Злота. У геолошкој грађи **В. М.** од југозапада ка североистоку смењују се старе палеозојске творевине, које чине метаморфисани пешчари, глинци и кречњаци, потом аргилошисти и филити. Дуж њих, на источним падинама доминирају јурски масивни спрудни кречњаци и доњокредни кречњаци. Јужније од Лазаревог кањона утврђени су зелени шкриљци и метавулканити, који су део Кучајско-бељаничког кристаластог комплекса. Малиник је прекривен шумском вегетацијом.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ОРАО
**ВЕЛИКИ ОРАО**, српски народни илустровани календар (Н. Сад, 1923–1941, 1942–1944). Издавао је и штампао Д. Д. „Натошевић" (1932–1939, „Натошевић" С. Ђисаловић). Насловом и планом прилога продужава календар *Орао* Стeве В. Поповића. Поред поучних чланака (здравље, дијететика, медицина, сточарство, воћарство, земљорадња, економија и др.) редовно је објављивао текстове савремених и значајнијих старијих српских и југословенских писаца (В. Петровић, Д. Васиљев, М. Јакшић, Р. Драинац, Г. Божовић, П. П. Његош, И. Мажуранић, М. А. Рељковић, Б. Радичевић, Ј. Игњатовић, П. Прерадовић, Ј. Ј. Змај, С. Сремац, А. Шантић, М. Бојић, В. Петковић Дис, В. Илић, Л. Костић, Л. Лазаревић, Б. Станковић, Р. Домановић, И. Цанкар, П. Кочић), преводе из класичне и нове европске књижевности (Хорације, А. Константинов, И. Тургењев, Л. Н. Толстој, Ђ. Леопарди, А. Доде, А. Мицкјевич, М. Монтењ, А. Пушкин, Ш. Петефи, Е. А. По, Г. де Мопасан, Е. Зола, А. Чехов, Р. Тагоре, К. Хамсун и др.), описе градова (Дубровник, Сплит) и дијелова земаљске кугле (Сјеверни пол), портрете личности домаће и европске културне и политичке историје (Ј. Ј. Змај, С. Степановић, краљ Александар Карађорђевић, Т. Масарик, К. Ататурк), те некролошке чланке. Често се прештампавају познате народне пјесме, обиљежавају јубилеји установа (Српско народно позориште у Новом Саду) и личности (Л. Костић, Н. Тесла, В. С. Караџић, Д. Обрадовић, Ф. Вишњић, С. Стратимировић и др.). Уредништво је у прилозима настојало популарисати опште националне и југословенске вриједности, обиљежити савремене догађаје и дати поуке из различитих области свакодневног живота.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ПЕТАК
**ВЕЛИКИ ПЕТАК**, дан историјског страдања Исуса Христа и велики хришћански празник. У тајни спасења постоји известан парадокс: Исус Христос, Богочовек, страда као човек, али не и као Бог, јер божанска природа не може да страда – она је изнад тога, супстанцијално недодирљива и апсолутна. Страдање људске природе јединствене личности или ипостаса Исуса Христа, оваплоћеног Богочовека, јесте страдање спасоносно јер у њему дејствује безмерна сила Божја. Адам је згрешио и умро, Христос није згрешио али је такође умро, да би онај први који је згрешио и умро могао да се ослободи од окова смрти помоћу онога који није згрешио, а умро је за њега и његово потомство.
Јеванђеља износе догађаје тог дана: народне старешине, пошто су осудиле Христа на смрт, воде га Пилату, римском прокуратору Јудеје, да потврди пресуду. Пилат га шаље Ироду Антипи, убици Јована Крститеља, који користи прилику да се наруга Христу и обученог у белу хаљину враћа га Пилату. Тог дана се помирише Ирод и Пилат јер до тада беху у завади (Лк 23,11-12). Војници коцком деле Христове хаљине, Пилат не налази кривицу али „пере руке", пише на дашчици кривицу Христову („Исус Назарећанин цар јудејски"), пошто је било уобичајено да осуђеник на леђима или грудима носи исписану своју кривицу, о чему има података у историји и Библији. На примедбу Јудејаца да Христос није цар, него се прогласио царем, Пилат им одговара: „Quod scripsi – scripsi!" („Што написах – написах"). Потом предаје Христа војницима наредбом: „I, lictor, expedi crucem" („Ликторе, изврши распеће!"), што је команда за извршење смртне казне распећем. Центурион, exactor mortis, одводи Христа на Голготу, који по римском обичају сам носи свој крст, разапињу га између два разбојника, од којих га један вређа, а други (Дизмас) моли опроштај и спасење. Са крста Христос своју Мајку препоручује ученику Јовану, а Мајци поручује „Ево ти сина". Усвајајући Јована, Богородица заправо усињује људски род у целини и постаје „Мајка свих живих". Измучен догађајима у протекла два дана, Христос брзо предаје свој дух Богу с вапајем псалмопевца Давида: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио" (Пс 21,2). Био је по византијском мерењу времена девети час дана (а по садашњем мерењу 15 часова), тренутак када се клало пасхално јагње. Видевши шта се десило, Јуда се обесио (он није очекивао Христово васкрсење, па није удостојен да то васкрсење види и доживи). Јудејци замолише Пилата да се распетима пребију голени како би што пре умрли. То су учинили обојици распетих разбојника, а „дошавши до Исуса, кад видеше да је већ умро, не пребише му голени. Него један од војника прободе му ребра копљем и изиђе крв и вода" (Јн 19,33-34). Јосиф и Никодим, тајни ученици Христови, успевају да од Пилата измоле тело Христово, скидају Га с крста, увијају платнима натопљеним мирисима и пре мрака сахрањују у нов гроб на Јосифовом имању близу Голготе, наваливши велики камен на врата гроба. Пилат на тражење првосвештеника дозвољава да се запечати гроб и постави стража код Христовог гроба. Драму на Голготи и све што је следило прати Пресвета Богородица, свете мироносице и Јован Богослов, једини од апостола. Смрћу Христовом намирен је дуг Адамовог првородног греха у рају, а прободеним ребром намирен је дуг Евин у том греху јер је она начињена од ребра Адамовог.
Све свештене моменте историјског петка који су донели спасење Црква је обележила богослужењем. Хватање и осуду Христа од стране првосвештеника и старешина Црква је обележила служењем јутрења; извођење на суд пред Пилата богослужењем првог часа; време осуде од стране Пилата служењем трећег часа; време страдања на крсту служењем шестог часа; време смрти људске природе на крсту када је предао дух Богу Оцу служењем деветог часа; и време скидања тела са крста служењем вечерње. Јутрење **В. п.** „Последованије свјатих и Спаситељних страстеј Господа нашего Исуса Христа", тј. Велико или треће бденије са читањем 12 јеванђеља о Христовом страдању служи се врло рано или касно у Велики четвртак. Читање сваког јеванђеља пропраћено је певањем „Слава долготерпјенију Твојему Господи" уместо „Слава Тебје Господи, слава Тебје". За време читања јеванђеља верни држе упаљене свеће. Сећајући се кроз богослужење спасоносних Христових страдања, Црква у знак дубоке жалости овога дана не служи свету Литургију. Не приноси бескрвну жртву зато што је тога дана принета крвна жртва – Христос се жртвовао за спасење људског рода. Трпеза се не поставља све док не прође вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Тек после целивања износи се обед сасвим постан, на води.
Ликовне представе догађаја на **В. п.** нашле су места у зидном живопису у циклусу Христових страдања: Христос пред Пилатом, Пилат пере руке, Христос пред Синедрионом, Христос носи крст, Симон из Кирине помаже у ношењу крста, распеће, скидање са крста, помазање и полагање у гроб. Сцена распећа (crucifixus) налази се још у катакомбама II в. По добијеној слободи распеће се слика реално у живопису и иконама. По иконографском канону крст са распетим Христом увек је у центру композиције, а испод крста брежуљак – симбол Голготе. Крст је на горњем краку имао попречну даску за тројезични (јеврејски, грчки и латински) натпис „Исус Назарећанин цар Јудејски" (Мт 27,37; Мк 15,26; Лк 23,38; Јн 19,19), а на доњем краку тространи клин (sedile) о који се тело ослањало али који је увећавао бол. Испод крста Христовог приказане су фигуре пресвете Богородице и Јована јеванђелисте у стојећем ставу, центуриона Лонгина и светих жена. Позадину чине земљиште и зидине Јерусалима. Христова, пак, нага фигура са прегачом око бедара приказана је тако да се глава наслања удесно, а средњи део тела повијен је незнатно улево. Прикован је са четири ексера, два за руке, два за ноге, нога је поред ноге, стопала једно поред другог, никако прекрштено једно преко другог. У готској уметности запада прикован је са три ексера, два за руке, један за обе ноге прекрштене једна преко друге. Чист тип византијског распећа у српском сликарству налази се на западном зиду у Студеници.
У иконографији древне Цркве није наглашавана „Голготска драма". Уметник је наглашавао психолошко стање распетог Христа, али није стављао нагласак на Христове муке. Напротив, Христово лице је мирно, из њега зраче смиреност, срећа и задовољство што је својом жртвом остварио спасење људског рода јер га „одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз веру" (Рим 3,24), а тиме је испунио Очеву вољу (Мт 26,42), „Оче, дошао је час, прослави Сина својега да и Син твој прослави тебе" (Јн 17,1). На западу се од ове иконографије одступа, па се од XIV в. Христово тело слика у ранама и згрчено у болу (crucifixus dolorosus), а од XV в. Христос је снужден, наглашена је патња на Његовом лицу (Christus patiens). У оба случаја циљ је да се код верника изазове саосећање и сажаљење. Овакав вид распећа изневерио је византијску ортодоксију у иконографији, али је доспео на простор Карловачке митрополије заобилазним путем преко Кијева. Има га и у новијој српској иконографији која се отргла контроли Цркве.
Радомир Милошевић
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/002-hristov-grob-1770.jpg)
У петак пред Васкрс (Ускрс), у Великој (Глухој или Страсној) недељи, већ од II в. пости се на води или се не једе ништа до мрака. Дан је опште жалости, црквена звона су везана, а клепалом се клепа (тј. лупа по дасци). Тога дана у српској традиционалној народној култури није се ништа радило, мада има изузетака код Срба у Војводини где се веровало да је баш на Велики петак добро кокати кокице на заједничкој ватри која се палила пред кућом. У црквама се симболично постављао Христов гроб, а чувари гроба били су младићи који су одслужили војску (у крајевима бивше Војне границе у Војводини или код Срба у Далмацији). Обично су то младићи пред женидбу или тек ожењени, а њихов број је варирао од шест до дванаест учесника. Код импровизованог Христовог гроба у цркви смењивала су се по двојица чувара према војничком устројству на сваких сат времена. Данас се помињу Чувари Христовог гроба као део српског фолклора и сегмента нематеријалног културног наслеђа које су пренели и оживели избегли Срби из Врлике и оближњих насеља из Хрватске током 90-их година XX в., насељени у Батајници код Београда. У другим срединама ова обредна пракса више није жива. Жене су у већини насеља повезивале црне мараме и одлазиле у цркву. У неким крајевима Србије на овај дан се боје (фарбају) јаја за Васкрс. Јаје је уједно и основни материјални симбол Васкрса. Осим тога народ излази на гробље и посећује умрле. За покој душа остављају крај крста или на самом гробу кокице, кафу, јабуке. У неким селима Баната на **В. п.** жене изливају воду за умрле. У народу је било распрострањено веровање да се уочи **В. п.** у глуво доба ноћи цела земља затресе и за трен све се у природи заустави (реке, потоци). Осим тога у народној религији **В. п.** је био и дан за многобројна гатања о времену, родности аграрне године, будућем изабранику итд. Тако су нпр. у златиборском крају веровали да јаје снесено и обојено на **В. п.** има чудотворну моћ. Оно је представљало апотропејон домаћинства, а према веровању, ако би се њиме махнуло три пута према облаку, могуће је зауставити непогоду. Како сам празник садржи све елементе жалости, у народном понашању и мишљењу присутан је велик број забрана и табуисаних радњи.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Папини, *Историја о Христу*, Бг 1929; Ј. Поповић, *Догматика Православне цркве*, II, Бг 1935; Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве*, Бг 1961; *Правослвна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве*, Бг 1965; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1990; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; *Тајна живописања*, Бг 1995; С. Зечевић, *Српска* *етномитологија*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ПОГАНАЦ
**ВЕЛИКИ ПОГАНАЦ**, село југозападно од Копривнице, у Хрватској. Заједно са околним селима насељено је Србима из Славоније 1598. Као граничарско село, оно је и у XVII в. било изложено миграцијама, али су током целог периода већину становника чинили Срби. Пред званичном државном комисијом 1732. они су се колективно изјаснили против уније. Парохијска дрвена црква Светог Георгија подигнута је 1722, а дрвени звоник саграђен 1751. Нова зидана и засвођена црква помиње се 1786, када се помиње дрвени звоник у лошем стању. Претпоставља се да је масивни звоник, данас прислоњен уз западну фасаду цркве, саграђен у последњој деценији XVIII в. Црква је обнављана 1893. Грађена је на једноставној издуженој основи са апсидом на истоку, знатно нижом од осталог дела грађевине. Спољашњост храма је једноставна, са уским прозорима без профилације и представља одјек продуженог трајања готичко-ренесансних градитељских облика на територији северне Хрватске у XVIII в. Иконостас и иконе на проскинитару сликао је Јован Четиревић Грабован 1778/79. Знатно оштећена олтарска преграда се и данас налази у цркви. Две од неколико икона које недостају чувају се у Музеју Српске православне цркве Митрополије загребачко-љубљанске у Загребу. Тематски распоред иконостаса обухвата сцене у соклу, престоне иконе, низове празничних и апостолских икона са сценама *Васкрсења*, *Деизиса* изнад царских двери, и *Распећем* са иконама пророка на врху. Иконописац је записао своје име и датум довршавања сликања иконостаса на престоним иконама Христа и арханђела Гаврила на царским дверима. Иконе на проскинитару су такође оштећене. И иконостас и проскинитар израдио је исти мајстор дрворезбар, а по стилским одликама и рококо декоративним елементима, могли би се приписати Јосифу Поповићу, сараднику Ј. Четиревића Грабована. У цркви се некад налазила и икона Светог Димитрија руског иконописца Ивана Иванова. Храм је имао три звона; најстарије је било ливено у Грацу 1765, а друга два су била из 1822. и 1833.
ИЗВОРИ: Оставина Радослава Грујића, МСПЦ; Архива Пакрачке епархије, МСПЦ; *Шематизам православне српске епархије Пакрачке*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Јован Четиревић Грабован", *ЗЛУМС*, 1961, 1: О. Микић, Л. Шелмић, *Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века*, Н. Сад 1981; С. Милеуснић, „Сликар Јован Четиревић Грабован", *Гласник Светих равноапостола Ћирила и Методија*, 1981, 8, 107–108; Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; *Музеј Српске православне цркве Митрополије загребачко-љубљанске* *у Загребу*, Бг 2006; Б. Тодић, *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века*, Н. Сад 2010.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ПОПОВАЦ
**ВЕЛИКИ ПОПОВАЦ**, село у источној Србији, у Млави, 12 км северозападно од општинског средишта Петровца. Село је на левој страни долине реке Млаве (десна притока Дунава), а са општинским центром и магистралним путем Пожаревац–Петровац повезано је локалним путевима. Насеље је на благо нагнутој долинској страни на висинама 140–210 м, овалног је облика са мрежастим размештајем улица. Кроз њега протиче Селишки поток, који су улива у Млаву. У историјским изворима помиње се од почетка XVIII в. Староседелачко становништво је пореклом са Косова, из Црне Реке, Мораве, Ресаве и из Хомоља. Током друге половине XX в. број становника је, уз осцилације, благо смањиван, чему је у великој мери допринео одлазак на рад у иностранство. Године 2002. у њему је живело 1.244 становника, а 2011. 1.169 (97,7% Срба). Пољопривредом се бавило 255 лица или 65,7% активног становништва. У селу су православна црква, основна школа, дом културе, месна канцеларија и специјална установа за боравак лица ометених у развоју.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ПОПОВИЋ
**ВЕЛИКИ ПОПОВИЋ**, село у источној Србији, у Ресави, на левој страни долине реке Ресаве (притока Велике Мораве), 9 км северозападно од општинског средишта Деспотовца. Северно од села су пут и железничка пруга правца Деспотовац–Свилајнац. Насеље је на долинској страни на висинама 170–210 м, где према Ресави отиче поток Краково. Овалног је облика са мрежастим распоредом улица. Под савременим именом помиње се од средине XIX в. Строседеоци су са Косова и из Хрватске. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације, која је у великој мери изазвана одласком становништва на рад у иностранство. Године 1961. било је 2.114 становника, 2002. 1.455, а 2011. 1.254 (79,7% Срба, 14,2% Рома). Аграрним занимањима бавило се 51,5% активног становништва. Веома је заступљена производња живине. У селу су православна и адвентистичка црква, основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ РАДИНЦИ
**ВЕЛИКИ РАДИНЦИ**, село у средњем делу Срема, у општини Сремска Митровица, изграђено на граници фрушкогорске лесне заравни и дилувијалне терасе уз мали поток Мутаљ. Насеље окружују земљишта одличних производних квалитета. Кроз село пролази локални пут који повезује Сремску Митровицу са Румом, а ту се од њега одваја споредни пут, ка неколико села у јужној подгорини Фрушке горе. Општински центар удаљен је 11 км, а Рума 14 км. Село је настало на раскрсници путева и има основу облика крста. Први помен о селу је из 1714. и од тада постоји у континуитету. После II светског рата почиње континуирано усељавање аграрног становништва из Босне ради запошљавања на оближњим пољопривредним добрима и у Сремској Митровици. То је довело до пораста броја становника, а село је временом добило низ карактеристика приградског насеља. Године 1948. било је 880 становника, 2002. 1.617, а 2011. 1.426 (95% Србa). Пољопривредом се бавило 58,1% активног становништва. У околини села су велике фарме за узгој свиња и јунади, као и мали аеродром за пољопривредну авијацију. Северно су велике плантаже воћа и винове лозе. Највећи број неaграрног становништва ради у Сремској Митровици. Центар села са црквом, школом, задружним домом и осталим јавним зградама је на раскрсници две главне улице.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000; С. Ћурчић и др., *Општина Сремска Митровица*, Н. Сад 2002.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ РАДИЋ
**ВЕЛИКИ РАДИЋ**, село у Босанској Крајини, у Федерацији БиХ, изграђено у крашкој ували, на северозападној периферији планине Грмеч. Припада општини Босанска Крупа. Простире се на висинама од око 350 м, на локалном путу који преко планине спаја општинско средиште (10 км) са Бихаћем (15 км). Насеље чини неколико заселака од којих су највећи Поток, Цесте (у којем је школа) и Орашје. Године 1921. било је 814 становника од којих су 99,5% били православци. Године 1948. имало је 703 житеља, а до 1991. број је смањен на 380, од којих 99,2% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ СЕМПЕТЕР
**ВЕЛИКИ СЕМПЕТЕР** (Sânpetru Mare), у народном говору Семпетар, село у Румунији, у Банату, на северозападу Тамишке жупаније, око 5 км јужно од реке Мориш. Кроз село протиче његов фосилни ток Аранка и пролази пут Арад – Велики Семиклуш, а железничка пруга истог правца је уз његову јужну ивицу. Арад је 48 км североисточно. **В. С.** је средиште општине којој припада и суседно село Игриш. Први помени о селу су из 1333 (Sanctus Petrus), 1558 (Velika Szent-Peter) и 1690 (Ráczszentpéter). Касније се ту помињу и села или заселци Велић, Фигед и Харангул. Први подаци о становништву су из 1557/58, а старинско становништво су били Срби и Румуни. Тада је било 16 кућа. Крајем XVIII в. иселио се највећи део Румуна, а насељавају се Немци. Они су се иселили после II светског рата, a поново се насељавају Румуни. Године 1831. било је 3.065 становника, а 1865. 4.439. Године 1938. Срби су чинили 77,9% популације. Године 2002. било је 2.105 становника и 520 (24,7%) Срба. Редослед српских свештеника постоји од 1727, а савремена зграда цркве је из 1779. Иконостас су осликали Никола Алексић и Павле Петровић. Римокатоличка црква је из 1889, а румунска православна богомоља из 1942. Српска вероисповедна школа је из 1740, а немачка основна школа из 1864. Румунска школа, сада једина у селу, саграђена је 1940. и у њој постоји настава на српском језику у прва четири разреда, коју похађа седам ученика. Српска Ратарска читаоница је основана 1926, Спорт-клуб „Делија" 1928, а Црквено певачко друштво „Лира" 1933.
ЛИТЕРАТУРА: *Handbuch der Wojwodschaft Serbien und des Temeser Banates sammt der Militärgränze für das Jahr 1854*, Temesvar 1855; Љ. Степанов, „Велики Семпетар", у: *Из села у село*, Букурешт 1985; Д. Батањац, *Српски Свети Петар*, Бг 1997.
Стеван Бугарски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ СТИЈЕЊАНИ
**ВЕЛИКИ СТИЈЕЊАНИ**, село у западној Босни, у Федерацији БиХ, на северозападној подгорини планине Осјеченице. Припада општини Бихаћ. Насеље је изграђено на крашкој површи, уз стеновити одсек планине где је велик број крашких врела. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака. Око 4 км западно од села је долина Уне и веће насеље Кулен Вакуф (1991. 1.063 становника). Општинско средиште је удаљено око 50 км према северозападу. Године 1921. имало је 554 становника од којих су сви били православци. Године 1948. било је 295 становника и депопулација је настављена, тако да их се до 1991. задржало 57, од којих 98,2% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Светлана Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ СУВОДОЛ
**ВЕЛИКИ СУВОДОЛ**, село у источној Србији, на јужним падинама планине Белаве, северно од пута Ниш–Пирот. Општинско средиште Пирот је 9 км према истоку. Село је изграђено на стрмој планинској страни, у уској долини потока на 430–620 м н.в. Издужено је правцем север–југ и има линеарну форму. У историјским изворима помиње се од 1606. Током друге половине XX в. број становника се константно смањивао. Године 1948. било је 1.246 становника, 2002. 523, а 2011. 401 (99,5% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 18,8% активног становништва, док је већина осталих запослена у Пироту. Ван села било је запослено 75% активног становништва. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија за два села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ СУД
**ВЕЛИКИ СУД**, суд настао из Крагујевачког магистрата (нахијског суда) који је 1823. уздигнут на степен апелационог суда под тим називом „над свим судовима у варошима". За Крагујевачку нахију 1826. оформљен је посебан нахијски првостепени суд. У неким документима **В. с.** је означен као Народни суд или Суд општенародни сербски. За време Првог српског устанка стварана је и судска власт. Правитељствујушчи совјет сербски, основан у августу 1805. имао је и судску функцију – судио је као првостепени суд и као другостепени – врховни суд. Реорганизацијом државног устројства јануара 1811. установљен је Велики вилајетски суд у Београду. Био је састављен од чланова Совјета, са изузетком шесторице совјетника именованих за министре. **В. с.**, по одобрењу кнеза Милоша Обреновића, доноси 6. VII 1925. Наставленије којим се одређује да је тај суд надлежан да и у првостепеном поступку суди свим учиниоцима тежих кривичних дела. Устав Србије из 1835. у члану 78. установљава **В. с.** као апелациони суд у другом степену, док „у трећем и последњем степену" суди Совјет државни. После суспендовања Устава из 1835. судство је преуређено 28. IX 1837. доношењем Указа о оснивању **В. с**. Указ набраја све судске инстанце: примирителни суд, магистрати, **В. с.**, Совјет и књаз. Устав од 1838. потпуно уређује правосуђе: примирителни судови се оснивају у селима, окружни судови (прави првостепени судови) у окрузима, а „у главном мјесту Правитељства" устројен је Велики (Апелациони) суд. **В. с.** је до 1846. био највиши суд. Функцију највише судске (касационе) власти у одређеним грађанским парницама вршило је Министарство правде, а у кривичним стварима – за теже казне, кнез.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Мрђеновић, *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941)*, Бг 1988; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада* *(1838–1858)*, Бг 1990; Д. Јевтић, Д. Поповић, *Историја држава и права југословенских народа*, Бг 1991; С. Шаркић, Д. Поповић, Д. Николић, *Историја српског правосуђа*, Бг 1997; Б. Петрић, „О правосуђу у Првом српском устанку", *Гласник Адвокатске коморе Војводине*, 1999, 1–2.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ТРНОВАЦ
**ВЕЛИКИ ТРНОВАЦ**, археолошко налазиште римског и рановизантијског периода у истоименом селу, које је данас предграђе Бујановца. На локалитету Градиште, на десној обали Трновачке реке, на раскрсници путева за села Бресницу и Мали Трновац, откривени су остаци римског и рановизантијског насеља. У насељу је констатована житница (*horreum*), са осам великих, укопаних керамичких посуда за чување намирница (pivqoi), археометалуршки објекти за прераду руде и ранохришћанска базилика. Насеље је трајало од друге половине III до краја VI в. н.е. Констатоване су три фазе живота, које су окончане деструктивним пожарима већих размера. На брду изнад насеља налази се рановизантијско утврђење из VI в. са добро очуваним бедемима, високим и до 3,5 м. На око 200 м југозападно од насеља простирала се некропола. Сахрањивање је вршено у цистама од опека, што генерално датује ову некрополу у период IV–VI в. Северозападно од насеља, на око 300 м од **В. Т.**, на локалитету Азањиште откривена је ранохришћанска засведена меморија, димензија 3,70х2,60 м. Из **В. Т.** потиче знатан број металних предмета у археолошкој збирци Народног музеја у Врању, међу којима велик број гвоздених алатки. Такође, одавде потиче једна римска надгробна стела, која се налази у лапидаријуму истог музеја.
ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, *Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. IV, Naissus – Remesiana – Horreum Margi*, Бг 1979; Т. Чершков, „Локалитет Градиште – Велики Трновац – СО Бујановац. Извештај о обављеним радовима", *ГДКС*, 1986, 10; Г. Митровић, *Метални предмети из археолошке збирке Народног музеја у Врању*, Вр 2010.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЦВИЈЕТНИЋ
**ВЕЛИКИ ЦВИЈЕТНИЋ**, село у западној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Дрвар. Налази се у крашкој ували, нагнутој ка западу, између планине Срнетице на североистоку, кањона реке Крке (десна притока Уне) на југу и кањона реке Уне на западу. Дуж кањона Уне су железничка пруга Книн–Суња и локални пут којим је село повезано са путем Книн–Бихаћ и са Србом, а преко њих са општинским центром удаљеним око 50 км. Село је дисперзивног типа, а заселци су изграђени по ободу увале на висинама од 540 до 680 м. На источној периферији су основна школа и православна црква. Ово је типична депопулациона средина. Село је 1948. имало 693 становника, а 1991. 212 (98,1% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Дрвар и околина*, Дрвар 1959; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Александра Петрашевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД
**ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД**, образован Уставом из 1931, наследник је Великог духовног суда из 1920. као виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака, за црквено-брачне спорове, као и за све спорове унутарње црквене управе, који не спадају у надлежност СА Сабора и СА Синода. Као апелаторијски (призивни), **В. ц. с.** је сталан са седиштем у резиденцији патријарха. Сачињавају га: три епископа које из своје средине делегира СА Синод (од којих једног именује за председника), два мирска свештеника (као почасни чланови) и два свештеника (као њихови заменици које такође бира СА Синод на четири године) и један референт, такође свештеник. У случају спречености председника или епископа замењују их други епископи из СА Синода који их делегира. Свештеници као почасни чланови и њихови заменици морају имати завршене више богословске и по могућности правне науке, са најмање 10 година црквеносудске или црквеноадминистративне службе или најмање 15 година парохијске или црквенопросветне службе. Референт мора имати више богословско и по могућности правно образовање са најмање пет година црквеносудске или црквеноадминистративне службе. У одсуству референта председник за деловођу одређује једног чиновника из канцеларије СА Синода истог ранга. Чланови и референти не могу бити сродници (ни међусобно нити са председником) по крви до четвртог степена закључно, а по тазбини или крштењу до другог степена закључно. Такође, члан не може да суди у предмету у којем има личне интересе, ако је учествовао у његовом ислеђењу или је судио у нижој инстанци. Решава се у већу састављеном од председника, четири члана и референта. Одлуке се доносе већином гласова, чланови су у решавању равноправни дајући при одлучивању своје мишљење потпуно независно, а гласање почиње од најмлађег члана. Надлежност **В. ц. с.** у првој и другој инстанци уређена је чл. 79 Устава СПЦ. Као призивна и врховна судска власт **В. ц. с.** решава о изузећу појединих епархијских судова, о сукобу надлежности између тих судова и одређује који ће од њих да суди. Такође решава о изузећу председника и чланова **В. ц. с.** (чл. 80 Устава СПЦ). У другом и последњем степену разматра, одобрава, преиначава и поништава пресуде епархијских црквених судова, и то или по службеној дужности или по изјављеној жалби. По службеној дужности **В. ц. с.** разматра: 1. пресуде епархијских црквених судова које гласе на поништење брака; 2. пресуде тих судова по кривицама свештенства и монаштва која гласе на: губитак службе односно звања, на доживотну забрану свештенодејства, на лишење свештеничког чина и на лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице; 3. пресуде епархијских судова које гласе на коначно искључење из црквене заједнице, и 4. одлуке епархијских црквених судова које надлежни архијереј упути **В. ц. с.** (чл. 79, т. 1–4). По изјављеној жалби незадовољних странака **В. ц. с.** разматра, одобрава, преиначава и поништава сва остала решења и пресуде епархијских црквених судова (чл. 79, последњи став Устава СПЦ).
ИЗВОР: Устав СПЦ.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, *Црквено право*, I, Бг 1970.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ЦРЉЕНИ
**ВЕЛИКИ ЦРЉЕНИ**, насеље у северном делу Шумадије, на десној страни долине реке Пештан (десна притока Колубаре), 12 км северно од општинског средишта Лазаревца. Западно од села су магистрални пут Београд–Чачак и железничка пруга Београд–Бар, а кроз село пролази локални пут истог правца. Овде се од њега одвајају попречни локални путеви који **В. Ц.** повезују са суседним селима. Село морфолошки није јединствено. Његов јужни део има радијалан размештај улица и највише је издужен према истоку. Средњи део има линеарну структуру, а северни мрежасту. Први помен о селу је из 1528. Староседеоци су пореклом из околине Сјенице, Македоније, Лике, Црне Горе, Метохије, Хомоља и Срема. Трансформацијом села у радничко насеље Колубарских рудника број становника је у другој половини XX в. константно растао. Године 1948. било је 2.296 становника, 2002. 4.580, а 2011. 4.318 (95,4% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 7,1% активног становништва, док је много више њих радило ван пољопривреде (рударство 32,7%, индустрија 17%, енергетика 13,3% итд.) у месту или околним градовима. Рударско-енергетски комбинат изградио је у њему станове за своје раднике. Овде су православна црква, основна школа, дом културе, библиотека, дом здравља и месна канцеларија коју користе и два суседна села. Северно од насеља је термоелектрана Колубара, а у насељу је фабрика за прераду каучука и гуме. Насеље има правни статус града.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ
**ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ**, село у централној Србији, северно од планине Велики Јастребац, у долини Рибарске реке (лева притока Јужне Мораве). **В. Ш.** је 20 км југоисточно од општинског центра Крушевца, са којим је повезан локалним путем. Насеље је у долини, на 220--270 м н.в. и развијало се дуж друмова и сеоских путeва, па је добило радијалан облик и распоред улица. У историјским изворима помиње се од 1382. Староседеоци су досељени од краја XVIII до средине XIX в. са Косова, из Старог Влаха, Врањског краја и околине Скадра. То је било велико насеље које је 1926. добило статус варошице. Депопулација је ово село захватила тек крајем XX в. Године 1981. било је 3.125 становника, 2002. 2.682, а 2011. 2.382 (95,8% Срба). Аграрним занимањима бавило сe 68,6% активног становништва. У селу су православна црква, основна и средња пољопривредна школа, задружни дом са библиотеком и читаоницом, здравствена станица, апотека, пошта, месна канцеларија коју користи и једно суседно село и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКИЋ, Драган
**ВЕЛИКИЋ, Драган**, књижевник (Београд, 3. VII 1953). Студије опште књижевности на београдском Филолошком факултету завршио је 1977. Пише романе, приповетке, есејистичке и публицистичке текстове. Од 1994. до 1999. био је уредник издавачке делатности Радија *Б92*. Писао је колумне за београдске недељнике *НИН*, *Време*, *Данас* и *Репортер*. Објављивао је есеје и текстове у многим европским новинама и часописима (*Die Zeit*, *Frankfurter Allgemeine Zeitung*, *Die Welt, Liberasion*, *La Repubblica*, *Frankfurter Rundschau*, *Die Woche*, *Profil*, *Der Standard*, *Die Weltwoche*, *„du"*, *Neue Züricher Zeitung*, *Lidove Noviny*). Од 2005. до 2009. био је амбасадор Србије у Бечу. Романи, приче и есеји **В.** преведени су на више европских језика и на јапански. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама. Његова проза, израсла из духа књижевне традиције и простора Средње Европе, махом је усредсређена на тумачење човекове историјске условљености, на опис онога „стицаја околности" који доводи до неумитног трагичког исхода, уз напоредну слутњу виртуелне (идеалне, утопијске) реалности која постоји само у језику. Јунаци његових романа (*Via Пула*, Бг 1988; *Астраган*, Бг 1991; *Северни зид*, Бг 1995; *Случај Бремен*, Бг 2002; *Руски прозор*, Бг 2007), према речима критике, лутају светом у узалудном настојању да пронађу душевну равнотежу с невидљивим деловима својих биографија. У есејистичком и публицистичком раду, отворен према изазовима текуће историјске стварности, **В.** анализира и коментарише социјалне и политичке турбуленције средњоевропског и балканског региона (*YU-тлантида*, Бг 1993; *Депонија*, Бг 1994, *Стање ствари*, Бг 1998, *О писцима и градовима*, Н. Сад 2010. и др.). Добитник је Нинове награде за 2007. и награде „Меша Селимовић" (2007).
ДЕЛА: приче: *Погрешан покрет*, Н. Сад 1983; *Стаклена башта*, Бг 1985; *Београд и друге приче*, Бг 2009; романи: *Хамсин, 51*, Бг 1993; *Дантеов трг*, Бг 1997; *Досије Домашевски*, Бг 2003; *Bonavia*, Бг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Александријски синдром II*, Бг 1994; М. Николић, „Из мајсторске радионице Драгана Великића: белешке на маргинама романа *Случај Бремен*", *Сарајевске свеске*, 2004, 5; З. Бечановић Николић, „Хронологија и картографија: време у романима Драгана Великића", *НССВД*, 2007, 36, 2; К. Магрис, „Друга Пула, раскрсница судбина двадесетог века", *Политика*, 10. I 2009.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО БЛАШКО
**ВЕЛИКО БЛАШКО**, село у Републици Српској, у општини Лакташи, око 4 км јужно од општинског центра и 16 км североисточно од Бањалуке. Лежи на левој страни долине Турјанице близу ушћа реке у Врбас. Село је на локалном путу око 2 км удаљено од магистралног пута Бањалука–Градишка. Насеље је дисперзивног типа а куће се све више концентришу уз друмове. Захваљујући близини два града трансформише се у приградско насеље и број становника се повећава. Године 1948. имало је 679, а 1991. 948 становника од којих су 96,5% Срби. У селу су погони за израду бетонске галантерије, столарије и пет пилана.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО БОЊИНЦЕ
**ВЕЛИКО БОЊИНЦЕ**, село у јужној Србији, у Заплању, на јужним падинама Бабичке горе, на локалном путу који повезује Гаџин Хан с општинским средиштем Бабушницом (16 км). Насеље је збијеног типа на 400–460 м н.в. Радијалног је облика и распореда улица. Ка **В. Б.** гравитирају четири суседна села. Један километар северније је заселак Дубрава. Село се у историјским изворима помиње од 1498. Депопулација, која траје током читаве друге половине XX в., смањила је број становника за две трећине. Године 1948. било је 1.438 становника, 2002. 459, а 2011. 278 (96% Срба). Аграрним занимањима бавило се само 14,9%, док је у трговини радило 42,5% активног становништва. У селу су православна црква, основна школа, амбуланта, пошта, погон машинске индустрије из Ниша и откупна станица за шумске плодове.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ВРЕЛО
**ВЕЛИКО ВРЕЛО**, једно од најјачих карстних врела у области Карпато-балканида у источној Србији. Дренира карстни масив јужне Бељанице, на десној долинској страни Ресаве код Стрмостена, на око 380 м н.в. Слив је највећим делом изграђен од горњејурских кречњака (титон). Воде на сливу формирају кратке понорнице и опитима обележавања је доказана веза вода понора у увалама Речке и Бусовате са **В. в**. Примарно извориште је у дну стрме речне долинице запуњене крупним кречњачким блоковима. Од врела ток тече према југу да би на око 400 м низводније формирао један од најлепших водопада у Србији. Дебљина бигрене терасе на којој је формиран водопад је око 20 м. Врело није каптирано, издашност му варира од око 100 до преко 2.500 л/с. Врело, водопад и околина су заштићени као природни споменик. Чисто природно окружење и лепоте крајолика у којем је и оближња Ресавска пећина чине је значајним туристичким локалитетом Србије.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, *Извори, тресаве и водопади у источној Србији*, Бг 1896; З. Стевановић, *Хидрогеологија карста Карпато-балканида источне Србије и могућности водоснабдевања*, Бг 1991.
Зоран Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ВУКОВЈЕ
**ВЕЛИКО ВУКОВЈЕ**, село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, у саставу града Гарешница. Оно је на југоисточној подгорини планине Мословачка гора, на развођу речица Дишнице на југозападу и Бршљанице на североистоку (слив Саве). Град Гарешница је 9 км према североистоку и спојени су локалним путем. Насеље чини једна улица дугачка око 6 км, а куће су неравномерно распоређене. У њеној средини су основна школа и српска православна црква, задружни дом и економске зграде земљорадничке задруге. Српска православна црква Светог Луке, изграђена 1768, била је тешко оштећена у II свeтском рату. Између два светска рата статистички круг **В. В.** био је већи и 1921. имао је 6.403 становника (50,1% православаца, а 43,7% римо-католика). Село је 1948. имало 1.198 становника (64,5% Срба и 32,3% Хрвата), 1991. 341 (55,4% Срба и 34% Хрвата), 2001. 338 (42% Срба и 32,2% Хрвата), а 2011. 250 житеља.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ГОЛОВОДЕ
**ВЕЛИКО ГОЛОВОДЕ**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Расине (десна притока Западне Мораве), 6 км југоисточно од општинског средишта Крушевца, са којим је повезано локалним путем. Насеље је на 160–190 м н.в., има радијалан облик и размештај улица. Оно се помиње од средине XIX в. Упоредо са трансформацијом места у приградско насеље Крушевца број становника се повећавао. Године 1948. било је 687 становника, 2002. 875, а 2011. 815 (97,9% Срба). Аграрна занимања су упошљавала само 5%, а индустрија 41,9% активног становништва. Већина неаграрног становништва (91,1%) радила је ван села, махом у Крушевцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ
**ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ**, град у источној Србији, изграђен на десној обали Дунава, 20 км узводно од Ђердапске клисуре. Регионални је центар Браничева. Кроз **В. Г.** пролази пут од Пожаревца (35 км) за Кладово, а овде се од њега према југу одваја локални пут ка браничевским селима. **В. Г.** је центар општине површине 328 км2 са 26 насеља у којима је 2011. живело 17.610 становника. Насеље је уз обалу Дунава, узводно од ушћа Пека, на око 75 м н.в. Радијалног је облика и распореда улица. Од средине XIX в. помиње се као варош, а између два светска рата имало је статус варошице. Током друге половине XX в. број становника је константно растао. Године 1948. било је 2.783 становника, 2002. 5.658, а 2011. 5.825 (90,7% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 10,2% активног становништва, док су остали радили у неаграрним делатностима, највећим бројем у месту (индустрија 17%, трговина и услужно занатство 16,9% итд.). У граду су сва надлештва општинске управе, православна црква, основна школа, гимназија, дом културе, пошта, дом здравља, као и речна лука, млин, погон машинске индустрије, конфекције и земљорадничка задруга.
Србољуб Ђ. Стаменковић
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/001-veliko-gradiste-karta.jpg)**На простору **В. Г.** живот се одвијао у континуитету још од античког доба. Прво познато насељено место био је римски Пинкум (Pincum). У време византијске владавине, цар Јустинијан је средином VI в. приликом обнове лимеса обновио Пинкум. Градиште се помиње и у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381, а током османске власти као насеље Долње Градиште, са луком и кулом Алибега Михаилоглуа на ушћу Пека у Дунав, код суседног села Пожеженa.
**В. Г.** доживљава свој успон током XIX в. када прераста у средиште Рамског среза. Јoaким Вујић бележи да је то мала варошица на чијем челу је тада био Миљко Петровић, брат Хајдук Вељка. **В. Г.** је једно од првих места у Кнежевини Србији које је добило урбанистички план 1836. Тада се централни градски простор формирао спајањем трговачке чаршије и пијаце, новоформираног пространог трга. Око Житнoг тргa уобличава се административно, просветно и верско средиште, па се на њему распоређују најзначајнијa јавнa здања у граду – црква, школа и општина.
Црква Св. архангела Гаврила у **В. Г.** потиче још из времена османске владавине. У време аустријске окупације Србије црква је обновљена 1722, а њене описе доносе егзарх Максим Ратковић и Јован Михајловић 1733. и 1734. Почетком XIX в. цркву и град описује Јоаким Вујић. Садашњи храм подигнут је 1852–1854, као подужна једнобродна грађевина са звоником над западним делом. Спољашњи изглед цркве изведен је у неокласицистичком архитектонском стилу. Непознат је аутор плана, а цркву су градили мајстори Трајко Видовић и Георгије „Флах". Поправкa и статика звоника изведене су према предлогу чувеног балканског градитеља Андреја Дамјанова. Црква у **В. Г.** је више пута мењала олтарску преграду. Најраније познате иконе за иконостас израдио је сликар Арсеније Јакшић из Беле Цркве, а оне се сада налазе у цркви села Поповице код Неготина. Од 1832. до 1834. иконе за иконостас сликао је иконописац Михаило Костић Константиновић. Садашњи иконостас насликао је сликар Настас Стефановић 1901. Зидно сликарство, које покрива све површине храма, дело је сликара Јована Исајловића Млађег и Димитрија Посниковића 1856–1857. Ликовни програм зидног сликарства саображен је симболичком значају и литургијској функцији, а један је од најкомплекснијих из средине XIX в. на подручју Кнежевине Србије.
Почетком ХХ в. подижу се значајни јавни објекти у **В. Г.**, који сведоче о успону града, као и о култури Србије тога времена. По својим архитектонским карактеристикама издвајају се зграда царинарнице и среско здање (зграда Oпштинe) које је пројектовао Милорад Рувидић. Среско здање спада у ред знаменитих профаних објеката српске историцистичке архитектуре. У **В. Г.** налазе се и два јавна споменика: Споменик палим борцима у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1919, постављен на Житном тргу, који је извео Симеон Роксандић и споменик Властимиру Павловићу Царевцу у градском парку, који је извајао Миливоје Богосављевић.
Ненад Макуљевић
ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, „Pincum или Велико Градиште", *Старинар*, 1894, 1; *ВИИНЈ*, I, Бг 1955; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, *Црква Светог Архангела Гаврила у Великом Градишту*, Велико Градиште 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО КРУШЕВО
**ВЕЛИКО КРУШЕВО**, село у северном делу Метохијске котлине, у долини Белог Дрима, око 20 км источно од Пећи. Дисперзивног је типа и простире са на висинама 380–420 м. Јужно од њега пролазе пут и железничка пруга Пећ–Приштина. Општинско средиште Клина удаљено је око 8 км и са селом је повезано локалним путем. **В. К.** се помиње у повељама Стефана Првовенчаног 1200. и 1202, краља Милутина 1282. и 1309, краља Стефана Дечанског 1328–1330. и цара Душана 1348. У турском попису из 1485. помиње се под именом Долина Крушево, када броји 13 српских породица, а 1763. и 1778. помињу се мештани Срби као дародавци манастира Девича. Албанско становништво (Бекај, Марнику, Хитај, Баљај и др.) досељено је крајем XVIII и почетком XIX в. из северне Албаније. Између I и II светског рата досељавају се Срби (Бичани, Рајичићи, Павловићи и др.) и Црногорци (Живковићи, Гашићи, Ралевићи и др.) из Горњег Полимља. Према процени Савезног завода за статистику 1991. овде је било 512 становника, од којих 49,2% Србa, 18,4% Ромa и 25,8% „непознатих". Средином 1999. под притиском албанских терориста Срби и Црногорци су расељени. У насељу се налазе остаци старе православне цркве Св. Пречисте – Ваведење Богородице, коју је по предању подигла сестра Стефана Дечанског. На њеним темељима је 1980/81. изграђена нова српска црква Ваведење Богородице. Храм су 1999. опљачкали и делимично спалили Албанци.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО КРЧМАРЕ
**ВЕЛИКО КРЧМАРЕ**, село у западном делу Шумадије, у Лепеници, 20 км северно од Крагујевца, на десној страни долине реке Крчмаре (притока реке Раче, лева страна слива Велике Мораве). Друм Крагујевац – општинско средиште Рача (11 км) води десним развођем реке. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико низова кућа окупљених уз сеоске путеве, који се дуж коса спуштају од главног развођа ка долини реке Крчмаре на висинама 200–320 м. Село је основано у XVIII в., а становништво је досељено из околине Призрена, Новог Пазара, Пећи и Крушевца. Током друге половине XX в. депопулација је смањила број становника за једну трећину. Године 1948. било је 1.210 становника, 2002. 830, а 2011. 734 (98,9% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 73,2% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ЛАОЛЕ
**ВЕЛИКО ЛАОЛЕ**, село у источној Србији, смештено на левој страни долине реке Млаве (десна притока Дунава), 7 км јужно од општинског центра Петровца, с којим је повезано локалним путем. Издужено је по благо нагнутој долинској страни, на 140–200 м н.в. Дуже улице имају правце изохипси, а споредне улице мрежаст размештај. У историјским изворима село се помиње од XIV в. Староседеоци су пореклом с Косова, из Тимочке крајине, Старе Србије, Шумадије, Влашке, Хомоља и Црне Реке. Током друге половине XX в. број становника је константно опадао, а значајан разлог је и одлазак на рад у иностранство. Године 1953. било је 3.076 житеља, 2002. 1.925, a 2011. 1.735 становника (97,5% Срба). Пољопривредним занимањима бавило се 73,5% активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, пошта, амбуланта, земљорадничка задруга са фармама свиња и живине и погон конфекције.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ОРАШЈЕ
**ВЕЛИКО ОРАШЈЕ**, село у Поморављу, на левој страни долине Велике Мораве. Налази се на месту где се у њу улива лева притока Јасеница, на 92–105 м н.в. Има радијалан облик основе и мрежаст размештај улица. Кроз село пролази локални пут, који се протеже том страном реке од Јагодине до Смедерева. Ауто-пут и железничка пруга су на западној периферији села. Општинско средиште Велика Плана налази се 6 км јужније од села. Село је настало средином XVIII в. локалним премештањем становништва ближе реци. Новија досељавања вршена су с Косова и из околине Зајечара и Крушевца. У другој половини XX в. настаје прво блага, а затим све бржа депопулација. Године 1953. било је 3.152 житеља, 2002. 2.299, а 2011. 2.110 становника (91,4% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 21,2%, а индустрија 28,4% активног становништва. Највећи број неаграрног становништва (57% активних) радио је у другим местима. У селу се налазе православна црква, основна школа, библиотека, здравствена станица и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ПЛАНЧИШТЕ
**ВЕЛИКО ПЛАНЧИШТЕ**, село у Републици Српској, у општини Приједор, на југозападним обронцима планине Козаре. Западно од села је локални пут који повезује Приједор и Козарску Дубицу. Општински центар је 5 км јужно од села. Насеље је дисперзивног типа, а заселци се нижу правцем север–југ по планинским косама на висинама од 200 до 250 м. У њему су основна школа, каменолом, мајдан глине и погон за производњу пластике. Године 1991. имало је 503 становника од којих су 95,8% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ПОЉЕ
**ВЕЛИКО ПОЉЕ**, село у Колубари, смештено на левој страни долине реке Колубаре (десна притока Саве), 8 км јужно од Обреновца као општинског средишта. Западно од села пролазе друм Обреновац–Уб и железничка пруга Обреновац–Лазаревац. Насеље је дисперзивног типа и чини га низ кућа изграђених уз десну долинску страну на дужини од око 5 км на око 80 м н.в. Настало је од једног засеока суседног села Стублине. Упоредо са еволуцијом **В. П.** у приградско насеље Обреновца, током друге половине XX в., број становника се повећавао. Године 1948. било је 1.397 житеља, 2002. 1.820, а 2011. 1.868 становника (94% Србa). Аграрним занимањима бавило се 40,4% активног становништва, док је већина била оријентисана на рад у неаграрним делатностима, највећим бројем у околним градовима (56,1% активних). У селу се налазе четвороразредна основна школа, магацин за откуп пољопривредних производа и мали погон за производњу вага.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО РОПОТОВО
**ВЕЛИКО РОПОТОВО**, село на Косову и Метохији, у Биначком крају (Горња Морава), смештено на југоисточној подгорини планине Кознице, на око 490 м н.в. Кроз село протиче поток Лука, лева притока Биначке Мораве. Са општинским средиштем Косовском Каменицом повезано је локалним путем дугим 16 км. Насеље је компактно са мрежасто распоређеним улицама. Први пут се помиње 1455, када је бројало 23 српске куће, а 1530. помиње се под именом Ропотово. Старо село временом је расељено, а садашње настаје средином XVIII в., када су се доселили преци данашњег српског становништва. Према процени Савезног завода за статистику 1991. имало је 741 становника, од којих 99,1% Срба. У њему се налазе православна црква из XVI в. (посвећена Св. Арханђелу Гаврилу), зграде задружног дома, основне школе и развалине старог насеља Кордун Града.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО РУДАРЕ
**ВЕЛИКО РУДАРЕ**, село на јужним обронцима Копаоника изнад долине Ибра. Од општинског средишта Звечана, с којим је повезано асфалтним путем, удаљено је око 2 км. Изграђено је на језерској тераси, на 550–590 м н.в. Део села, који од основне агломерације дели пут Краљево–Митровица, саграђен је у близини корита Ибра, на око 500 м н.в. Насеље је компактно, али су куће грађене на знатним растојањима. Улице имају мрежаст размештај. Помиње се 1315. под називом Рударије у повељи краља Милутина, у турском попису 1455. као Рудар (36 кућа) и у пописима 1463. и 1467. Као једно насеље Рудари, са засеоком Горње Поље (сада Мало Рударе) наводи се и током прве половине XX в. (1905. 28 српских кућа). Из овог времена очувани су остаци православне црквице на старом српском гробљу југоисточно од села. Према процени Савезног завода за статистику 1991. било је 628 становника, од којих су сви били православне вере.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО СЕЛО
**ВЕЛИКО СЕЛО**, село у београдском Подунављу, 14 км источно од главног града, смештено на изласку Врелског потока у алувијалну раван Дунава. Збијеног је типа, изграђено на крају долине и на плавини Врелског потока, на 80–100 м н.в. Са градом је повезано слепим путем. У саставу је општине Палилула. У историјским изворима помиње се од 1510. У другој половини XX в. број становника је дуго стагнирао, а током последње две деценије дошло је до депопулације. Године 1981. живело је 1.901 лице, 2002. 1.676, а 2011. 1.594 становника (97,6% Срба). У пољопривреди је радило 57,4% активног становништва. Развијени су повртарство, воћарство и виноградарство, чији су производи намењени београдским пијацама. Већина неаграрног становништва (60,5% активних) радила је у Београду. У селу се налазе православна црква и основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО СЕЛО
**ВЕЛИКО СЕЛО**, село у западној Србији у Јадру, на јужним падинама планине Иверак. Локалним путем повезано је с магистралним путем који повезује општинско средиште Лозницу (18 км) с Ваљевом. Насеље је дисперзивног типа. Издужено је по развођу Горњанске реке и реке Језерине (десне притоке Јадра, слив Дрине), на 130–300 м н.в. Чине га два дела – Горња мала на стрмој планинској страни и Доња мала на планинској подгорини – између којих је централни део насеља. Претпоставља се да је настало крајем XVII в., а да су становници досељавани из Херцеговине, Кокорова, Рађевине, Корените, Јошеве и Лознице. Током друге половине XX в. број становника се смањио. Године 1953. било је 809 житеља, 2002. 466, а 2011. 418 становника (84,7% Србa, 15,1% Ашкалија). Пољопривредом се бавило 63,9% активног становништва. У централном делу насеља налазе се четвороразредна основна школа, задружни дом, месна канцеларија коју користи суседно село Бањевац и станица за откуп малина и купина.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО СЕЛО
**ВЕЛИКО СЕЛО**, село у источној Србији, на југу Стига, на левој страни долине реке Млаве (десна притока Дунава). На другој страни реке пролазе пут и железничка пруга Пожаревац (22 км) – Петровац (20 км), с којим је повезано кратким локалним путем. Општински центар Мало Црниће налази се 10 км северно. Село је збијеног типа, изграђено на долинској равни и страни 98--120 м н.в. Основа насеља је неправилног облика, а размештај улица мрежаст. Растојања између улица су велика. Током друге половине XX в. трајала је депопулација која је смањила број становника за три петине, којој је у великој мери допринео одлазак на рад у иностранство. Године 1948. било је 1.249 житеља, 2002. 493, а 2011. 401 становник (96,3% Србa). У пољопривреди је радило 74,1% активног становништва.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО СРЕДИШТЕ
**ВЕЛИКО СРЕДИШТЕ**, село на југоисточној периферији Баната, у општини Вршац, изграђено на северној подгорини Вршачких планина изнад широке долине Марковачког потока. Кроз село пролази слепи пут Вршац (11 км) – државна граница према Румунији. Изграђено је на благо нагнутој планинској подгорини. Има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Први помен о селу је с краја XVII в., а средином XVIII в. оно је већ велико српско село. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1961. било је 2.120 становника, 2002. 1.340, а 2011. 1.270 (72,8% Србa, 9,2% Мађарa, мање групе Румуна, Пољака и Македонаца и др.). Аграрна занимања су ангажовала 39,7% активног становништва. Највећи број људи запослених у неаграрним делатностима радио је у Вршцу. За шире подручје (Вршачке планине) карактеристична је виноградарска производња. У атару села је више од 200 ха под виноградима. У центру села налазио се стари каштел с парком, у којем је данас основна школа. На раскрсници две главне улице је православна црква, а мало даље католичка. Реформатска црква је у горњем делу села.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Вршац*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ТРЊАНЕ
**ВЕЛИКО ТРЊАНЕ**, село у јужној Србији, у јужном делу Лесковачке котлине, смештено на десној страни долине реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве). С општинским центром Лесковцем повезано је локалним путем (8 км). Насеље је збијеног типа, изграђено највећом површином на долинској равни на око 250 м н.в. Основа му је неправилног облика, а распоред улица мрежаст. Настало је у XIV в. Староседеоци су досељени крајем XIX в. са Копаоника и из околних насеља. Током друге половине XX в. број становника је благо растао. Године 2002. било је 1.013 житеља, а 2011. 916 становника (98,5% Србa). У пољопривреди је било запослено 23,6% активног становништва. Непољопривредно становништво је највећим бројем радило у Лесковцу (ван села било је запослено 68,5% активних). У насељу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користе и два суседна села и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКО ЦРНИЋЕ
**ВЕЛИКО ЦРНИЋЕ**, село у источној Србији, у Стигу, на десној страни долине Млаве (десна притока Дунава). Кроз село пролази пут који долином Млаве повезује Костолац и Петровац, а северно од села он се укршта с путем Пожаревац (9 км) – Неготин. Општински центар Мало Црниће налази се у непосредној близини, јужно од села. Насеље је збијеног типа, издужено у правцу долине између друма и корита Млаве на око 90 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1467. У другој половини XX в. број становника се смањује, добрим делом захваљујући одласку на рад у иностранство. Године 2002. било је 611 житеља, а 2011. 566 становника (72,1% Србa, 17,3% Ашкалија, 9% Рома). У пољопривреди је радило 50,5% активног становништва. Знатан део неаграрног становништва (36,8% активних) ради у другим местима, највећим бројем у Пожаревцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКОВАРАДСКА И ХАЛМАЋКА ЕПАРХИЈА
**ВЕЛИКОВАРАДСКА И ХАЛМАЋКА ЕПАРХИЈА**, организована црквена јединица која се јавља у српским изворима од средине XVI до средине XVIII в. Назив се помиње у титули арадских епископа Викентија (Јовановића, 1726–1731) и Синесија (Живановића, 1751–1768). После Аугсбуршког мира (1555) основана је у Великом Вараду (данашњи назив је Орадеа Маре, а налази се у румунском делу Баната) унијатска епископија, а српски епископи су уношењем Великог Варада у своју титулу желели да покажу да у њему постоје и православни верници. Као основ да Варад или Велики Варад уђе у име епархије послужио је податак да је у њему било доста Срба. О оданости српству сведочи хиландарски поменик у који је Петар Губерновић из Варада уписао целу своју породицу ради помињања. О поштовању овога града сведочи код Срба често презиме Варађанин. Један запис говори о Великоварадској комисији, формираној 1754. по жељи грофа Гардина Калочког, која није завршила предвиђен посао него је то 1756. учинила комисија са грофом Дебодијаном. Комисија овако високог ранга вероватно је вршила нека разграничења међу епархијама или између појединих дистриката, што се посредно одражавало и на епархијске границе. Халмаћ је град на ердељској граници, који је припадао арадској епархији и има занимљиву црквену историју. Важан је за Србе, али и за бечки двор који је покушавао да поунијати Србе. Када је 1750. царица Марија Терезија дозволила да се у Арадској епархији постави епископ, одредила је да „епископ арадски не сме чинити визитације и Халмаћу, но може оданде приходе примати".
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996; Р. Милошевић, *Српска православна црква у времену и простору*, Бг 2009.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКА СКУПШТИНА
**ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКА СКУПШТИНА**, друга Народна скупштина за време друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860–1868), која се састала на основу Закона о Народној скупштини из 1861. и по којем је та установа имала чисто саветодаван карактер. Одржана је у Београду од 27. VIII до 18. IX 1864. Бројала је 126 посланика, а кнез је за председника поставио Мијалка Раденковића. Министри су поднели Скупштини опширне извештаје о раду министарстава и стању у појединим ресорима. Скупштини су упутили на решавање свега три законска предлога: о општинама, о порезу и о шумама. Упућен је велик број посланичких предлога кнезу. Највећи број поднесака који су били политичке природе су одбијени, попут оног да се донесе закон о штампи. Нису прихваћени ни предлози да се болница изгради у свакој вароши, да се приступи грађењу пруге од Радујевца до Алексинца и др. Ипак, на овој скупштини није се осећала опозиција кнезу, јер су посланици били под дубоким утиском завере против кнежевог живота и држања судија Великог суда који су изрекли ослобађајуће пресуде оптуженима. Укидање те највише судске инстанце од стране кнеза, те суспендовање рада Друштва србске словесности, који су претходили одржавању Скупштине, умногоме су допринели да тронедељни рад ове установе у престоници буде обављен у приличној тишини.
ИЗВОР: *Зборник закона и уредаба Кнежевине Србије*, XVII, Бг 1865.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1990; Б. Мајданац, *Народна скупштина Србије. Од обичајне установе до савременог парламента 1804–2004*, Бг 2004.
Сузана Рајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ДИШТРИКТ
**ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ДИШТРИКТ**, округ, самоуправна територија српског народа у Аустријској царевини, у њеном угарском делу, који је настао Привилегијом царице Марије Терезије 1774. и трајао до 1876. Био је намењен Србима, бившим граничарима из Потиске и Поморишке војне границе, који су се после укидања тих граница 1750–1751. иселили у Северни Банат и ушли у састав Банатске националне милиције. Диштрикт се састојао од Велике Кикинде и девет села: Меленаца, Мокрина, Врањева, Кумана, Башаида, Карлова, Крстура, Јозепова и Тараша. Привилегију за Диштрикт издејствовали су Ђорђе Тиганић, Јован Пајдак и Димитрије Бугарски по узору на сличну Привилегију Потиског диштрикта из 1751. Најважнија одредба те Привилегије била је она која је становницима Диштрикта гарантовала „да никад не могу бити продани, заложени или отуђени", попут других поданика, па иако Банат буде провинцијализован и предат Угарској. Становници Диштрикта су признати за власнике земљишта у атарима својих насеља, које је сврстано у другу класу уз главарину од 6,5 форинти и 20 крајцара пореза од јутра оранице и ливаде, а без давања работе, подвоза и уконачења војске („квартира"). Десетину су давали у новцу, паушално, 9.000 форинти годишње. За тзв. регална права (меснице, крчме), која су доносила значајне приходе општинама, плаћали су 6.000 форинти годишње, за суваче по 6 форинти, а за казане 8 форинти. Право насељавања људи са стране остављено је Диштрикту који је, иначе, био потчињен Банатској администрацији у Темишвару. Становницима Диштрикта су на коришћење, бесплатно или уз мале дажбине, уступљени ритови, баре и мочваре. Загарантовано је слободно исповедање вере, а Кикинда је проглашена за коморску варош са годишњим вашарима и пијачним данима. У њој је био Магистрат Диштрикта као орган самоуправе, а уједно и као суд са главним бировом на челу, бираним сваке треће године, десет доживотних присежника и синдиком као правним лицем. На челу општина били су бирови и присежници, бирани на годину дана. Поврх свих њих, држава је именовала комесара Диштрикта. Другу Привилегију Диштрикт је добио од цара Франца I године 1817. Привилегијална суштина Диштрикта остала је непромењена, осим што је извршено његово јаче потчињавање Тамишкој жупанији и усаглашавање са законима Угарске. Због својих привилегија Диштрикт је био привлачан за становништво, о чему сведоче подаци о његовом порасту, који је у току првих 85 година изгледао овако: године 1778 – 11.800 душа, 1825 – 39.900, 1839 – 42.500, 1863 – 53.990, а 1871 – 62.209 душа или преко пет пута више него у време његовог настанка. Земљиште Диштрикта било је подељено у три категорије. Прву је чинила стара, односно сесионална земља, у којој је цео посед износио 24 јутра оранице, 6 јутара ливаде, 3 јутра пашњака и 1 јутро кућног места -- свега 34 јутра; ње је у целом Диштрикту било 58.500 јутара. Другу категорију чиниле су пустаре које су издаване у закуп трговцима стоке и општинама, а представљале су солидну основу за сточарство. Трећу је чинила залишна, резервна земља или иберланд који је у почетку износио 123.000 јутара, односно два пута више од сесионално-баштинске земље. Иберланд је номинално био власништво Коморе, али су га општине користиле бесплатно или уз минималну накнаду, делећи га у почетку на породице сваке три, а касније сваких десет година. Реч је о ритском, мочварном и шикаром обраслом земљишту које се могло на разне начине користити и бити добар извор прихода становника Диштрикта. Али, то земљиште било је извор жестоких сукоба између богатијих, окупљених око диштриктске и општинских власти, и сиромашнијих, подаље од тих власти. Богатији су настојали да се иберланд дели што ређе или да деобе престану и да земља пређе у њихов посед, док су се сиромашнији томе противили. Тако се створио фронт деобаша и недеобаша (карбонара и фактора), чија је међусобна борба стално потресала Диштрикт, а у време Револуције 1848. довела до побуне сиромашнијих, до пљачке и убистава чланова Магистрата и општина, до паљења њихових кућа и салаша, до праве аграрне револуције, до интервенције војске, убијања побуњеника и извођења пред суд масе њених учесника, али и до заоштравања националних супротности у Банату и целој Војводини, тим више што је побуну угушила војска мађарске владе па је одговорност пала на њу.
Кад је у току пролећа и лета 1848. дошло до српско-мађарског рата, Диштрикт је постао једно од његових попришта. Српска војска је средином октобра ушла у Кикинду, али се није одржала у њој, иако ју је народ одушевљено дочекао и одазвао се у добровољце. Мађарска војска је, потом, завела терор и стрељала 70 кикиндских Срба. Кад је јануара и фебруара 1849. отпочела офанзива српске војске у Банату, Кикинда и цео Диштрикт били су ослобођени, а у њима створени окружни и сеоски народни одбори, те два добровољачка батаљона који су се борили у 27 битака, показали изузетно јунаштво и претрпели велике губитке. Из тог рата Диштрикт је изашао тешко погођен. Посебно су пострадали Кикинда, Тараш и Башаид. Обнова је ишла тешко и поново уз социјалне борбе, а потом и због мешања мађарске владе која је настојала да укине Диштрикт као самоуправну српску територију, до чега је и дошло у лето 1876. После тога, 1881. дошло је до откупа 100.000 јутара иберланда и регалних права од Коморе за 4.416.430 форинти. Тим чином је **В. д.** сишао са историјске позорнице.
ЛИТЕРАТУРА: А. Стојачковић, *Питање Великокикиндског диштрикта са државноправног гледишта*, Будим 1868; В. Стајић, *Великокикиндски диштрикт 1776–1876*, Н. Сад 1950; М. Рајков, „Документи о револуцији 1848–49. у Великокикиндском диштрикту", *ЗМСИ*, 1975, 11; С. Гавриловић, *Срби у Хабзбуршкој монархији (1789–1849)*, Ср. Карловци 2000; Т. Коканов, „Регеста докумената о Револуцији 1848–1849. године", *Споменик САНУ*, 2007, 15; В. Ђ. Крестић, „Нови подаци о историји Револуције 1848--1849. године", *Споменик САНУ*, 2007, 15.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ПРОГРАМ
**ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ПРОГРАМ**, политички програм једне групе угледних грађана (тзв. нотабилитета) из 1884, који су се унутар Српске народне слободоумне странке противили Милетићевом програму. **В. п.** је настао као резултат незадовољства једне групе богатијих и угледнијих српских грађана Бечкеречким програмом Српске народне слободоумне странке, који је настао 1869. Та група српских политичара, коју су предводили познати правници Ника Максимовић и Светислав Касапиновић, била је једним делом из Јужне Угарске а другим из Хрватске и Славоније. Она је сматрала да у Бечкеречком програму има претераних захтева и да је због тога неостварљив па да га треба мењати. Посебно им је сметало то што се странка, по одредбама Бечкеречког програма, упустила у вођење тзв. велике политике, што није признавала ни Аустро-угарску (1867) ни Хрватско-угарску нагодбу (1868), што је одбијала да призна дуалистички систем, чиме се, сматрали су они, непотребно трошила, уместо да је сву пажњу посвећивала јачању српске народно-црквене аутономије. Незадовољство Бечкеречким програмом и политиком коју је водио С. Милетић дуго је тињало а повремено је и јавно исказивано отвореним сукобом који је изазвао Н. Максимовић. Проблем је био утолико већи што су против Српске народне слободоумне странке и Милетића у исто време, када је странка и изнутра почела да се растаче, били и српска и мађарска влада и патријаршијски двор из Сремских Карловаца. Сви они, сваки из сопствених интереса, желели су да се ослободе Милетића, да направе пукотину у странци, да је поцепају и оснују неку умерену странку са помирљивим програмом.
Политичари који су се сврстали у редове Н. Максимовића и С. Касапиновића у науци су познати под именом нотабилитети. Кад је настао, тај израз имао је ироничан и подругљив смисао али се, као такав, временом изгубио и у историографији се усталио за групу грађана истих идеолошко-политичких схватања и стремљења, који ће радити на радикалним променама Бечкеречког програма. Нотабилитети су дошли до уверења да због бројних неповољних околности (укидање Војне границе, склапање ревизије Хрватско-угарске нагодбе 1873, стабилизације дуалистичког система, Берлинског конгреса и неостварених очекивања у решавању Источног питања) продужетак државноправне опозиционе борбе против Аустрије и Угарске на линији Бечкеречког програма неће уродити плодом, а да ће Србима у целини нанети штету. Због тога су одлучили да напусте непопустљиво држање на народно-политичком пољу и да сву снагу усредсреде на послове народно-црквене аутономије, привреде и културе. Намера им је била да се на та три поља оснаже па да онда, у евентуалним повољнијим приликама, са већом снагом наставе прекинуту политичку и државноправну борбу. Српске нотабилитете, како из Хрватске тако и из Угарске, чинили су богатији слојеви грађанства, они којима је наставак опозиционе борбе више могао да штети него користи. Били су то махом богати адвокати, бољестојећи трговци, патријаршијском двору одани свештеници, крупнији земљишни поседници, виши и од владе зависни чиновници. То је био онај слој српског грађанства који се у потпуности прилагодио постојећем друштвено-економском и политичком систему и пре био спреман да ради на његовом учвршћењу него слабљењу.
Пре но што је обзнањен **В. п.** нотабилитети су се 24. и 25. III 1884. састали на једној конференцији у Будимпешти. Њу је организовао и сазвао Н. Максимовић. На конференцију је позвао своје истомишљенике из Угарске и Хрватске, оне за које је знао да су незадовољни Бечкеречким програмом и његовом државноправном опозиционом политиком. Ту су понудили програм који садржи четири тачке. Њиме су признали Аустро-угарску нагодбу из 1867, зак. чл. 44. из 1868. о равноправности народности, и 9. зак. чл. из године 1868. о народно-црквеној аутономији. У четвртој тачки је речено да ће се захтевати „санирање повреда народно-црквених аутономних права". Све четири тачке програма једногласно су прихваћене на Будимпештанској конференцији која је одлучила да се у Великој Кикинди, граду са највише српских становника, одржи велики збор бирача. Тај збор одржан је 25. IV 1884. Уз противљење неколико млађих људи (Ђоке Милосављевића, Јаше Томића, Лазе Нанчића и Мите Николића), нови програм је прихваћен огромном већином присутних. Максимовић и Касапиновић намеравали су да око новог програма и око листа *Заставе*, која се у том тренутку налазила у њиховим рукама, окупе истомишљенике и организују нову политичку странку која би се звала Српска народна странка. Међутим, тај њихов покушај није успео. У редовима Српске народне слободоумне странке наишли су на снажан отпор. Од мађарске владе нису добили подршку коју су очекивали, а њихову акцију није подржао ни патријарх Герман Анђелић, с којим су били у сукобу. Пошто нису успели да образују нову странку, српски нотабилитети из Угарске допринели су цепању Српске народне слободоумне странке на странку радикала и либерала. Иако у часу настајањa одбачене, идеје **В. п.** о напуштању државноправне опозиционе борбе живеле су у појединим срединама српског друштва до рата 1914. На подручју Хрватске и Славоније заступао их је Српски клуб у Хрватском сабору, до пада бана Куена Хедерварија 1903, тј. до оне политике која је означена као политика новог курса.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Др Светислав Касапиновић*, Пан. 1940; В. Ђ. Крестић, Р. Љушић, *Програми и статути српских политичких странака до 1918. године*, Бг 1991; В. Ђ. Крестић, *Из историје Срба и српско-хрватских односа*, Бг 1994.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИКОМОРАВСКИ БАСЕН
**ВЕЛИКОМОРАВСКИ БАСЕН**, један од највећих ободних панонских басена, тј. терена где су током миоцена постојали заливи Панонског мора. Простире се јужно од Дунава по правцу пружања речне долине Велике Мораве. **В. б.** у ширем смислу обухвата, поред савремене речне долине Велике Мораве, околне брежуљкасто брдовите терене са развићем неогених седимената и сужава се од севера ка јужном ободу. Формиран је у тектонски спуштеним теренима Српско-македонске масе између издигнутих морфоструктура Карпато-балканида на истоку и Вардарске зоне на западу. **В. б.** је испуњен терцијарним и квартарним седиментима чија дебљина јако варира. Палеорељеф терцијарних наслага чине кристаласти шкриљци Српско-македонске масе а мањим делом и јурско-кредне стене Вардарске зоне. Морфологија сложеног тектонског рова **В. б.** настала је као резултат спуштања дуж великих ободних раседа правца север-северозапад – југ-југоисток, попречних и дијагоналних праваца пружања којима је и унутрашњост басена подељена на тектонске блокове. Тако се у источном делу **В. б.** истичу тектонске морфоструктуре: депресија Дрмна, блок Витовница, блок Златово–Бобова. Даље се за источни део **В. б.** везују локални басени као што су Млавски басен, Ресавско-деспотовачки басен и Ражањско-мозговски басен. У западном делу **В. б.** истичу се тектонске структуре: Грочанско-јасенички ров, Рачанско-коларски блок (погребени хорст), Марковачка депресија (овде је утврђена највећа дебљина терцијарних седимената од око 4.000 м ), Јухорски хорст. Са југозападне стране за **В. б.** се везују Левачко-белички басен и Варварински басен. Унутар **В. б.** наталожени су терцијарни, претежно миоценски седименти и различите квартарне творевине. Старија фаза терцијарне седиментације обухвата период млађег олигоцена и старијег миоцена када су таложени континентално-језерски седименти (моласе, пескови, глине, лапорци, кречњаци и др.). За седименте језерско-континенталне фазе седиментације старијег миоцена везане су и појаве нафте у депресији Дрмно. Млађа фаза седиментације у терцијару обавила се на прелазу доњи-средњи миоцен и у току средњег и млађег миоцена када је на простору **В. б.** формиран велики залив Панонског мора. Овде су се прво таложили седименти Панонског мора (баден – старији средњи миоцен), затим морско-бракични слојеви (сармат – млађи средњи миоцен) и каспибракични седименти Панонског језера у млађем миоцену. У току средњег миоцена (прелаз баден–сармат) Панонско море је дуж Великоморавског залива доспело најдаље на југ у току свог постојања. Тада је море овде продрло идући са севера на југ до простора данашњег Параћина и даље до Крушевца. Касније се оно све до краја миоцена постепено повлачило на север. Због тога, идући од југа ка северу, данас наилазимо на све млађе неогене седименте на површини терена унутар **В. б**. У средњем миоцену, унутар морског Великоморавског залива таложили су се лапорци, глине и алеврити а у приобалним појасевима и око некадашњих острва, пескови, шљункови, угљевите глине и органогени кречњаци. Део налазишта нафте у депресије Дрмно везан је за морске седименте средњег миоцена. Током млађег миоцена Великоморавски залив је део акваторијума сланкастог језера Панон. У том периоду таложе се лапорци, глине и пескови, а повремено и слојеви угља. Највећи економски значај међу неогеним наслагама имају седименти млађег горњег миоцена-понта. За њих су везана велика лежишта меког мрког угља (лигнита) у Костолачком басену и мање појаве истог угља у грочанско-смедеревском Подунављу. Велик део терена **В. б.** испуњен је квартарним наслагама. Међу старијим, плеистоценским творевинама заступљени су делувијално-пролувијални наноси, седименти виших речних тераса, леса и преталожених лесоида. Холоцену припадају алувијални и падински седименти. Посебно се истичу алувијалне наслаге Велике Мораве и њених притока. Алувијалне наслаге Велике Мораве имају економски значај јер се у њима јављају велике наслаге квалитетног шљунка који се експлоатише као грађевински материјал.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милошевић, Р. Милетић, „Костолачки басен, Каустобиолити", у: *Геологија Србије*, VII, Бг 1975; Д. Долић, „Маринско-бракични миоцен ниске Шумадије и крушевачког басена", О. Спајић, „Плиоцен, област источно од Карпатобалканида", у: *Геологија Србије. Стратиграфија – кенозоик*, Бг 1977; П. Стевановић, *Доњи плиоцен Србије и суседних области*, Бг 1977; M. Marović, S. Knežević, „Neotectonics of a part of Sumadia and Northwestern Serbia", *Annales Géologiques de la Péninssule Balkanique*, 1985, 49; M. Marović и др., „The Velika Morava Graben", у: *Neoalpine tectonics of Serbia*, Бг 2007.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Братислав
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Братислав**, неурохирург, универзитетски професор (Прокупље, 7. IV 1965). Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1989, степен доктора медицинских наука стекао је на Мед. ф. Универзитета Илиноис у Чикагу 1993. из области фармакологије. Од 1993. до 1997. бавио се научноистраживачким радом под окриљем Мајо фондације у Рочестеру (Минесота). Две године (1997–1999) био је инструктор у Одељењу педијатрије на Мед. ф. Харвардског универзитета у Бостону (Масачусетс). Од 1999. до 2005. радио у Департману неурохирургије Медицинског центра Мекго Норт-вест универзитета у Чикагу. Године 2005. добио је лиценцу неурохирурга, 2006. постао доцент, 2010. ванредни професор неурохирургије на Универзитету Илиноис у Чикагу, а последњих пет година био је медицински директор Бронсон методистичке болнице у Каламазу, у Мичигену. Члан је више професионалних удружења, a међу најзначајнијим су American Association of Neurological Surgeons и Society for Neurointerventional Surgery. Добитник је награде „The Klauss R. Unna Scholar" за изузетност у фармаколошким наукама на Универзитету Илиноис у Чикагу.
ДЕЛА: коаутор, „The neuronal G protein-gated K+ channel functions as a multimer of inward rectifier channel subunits", *FEBS Letters*, 1996, 379; и A. Aleksandrov, D. E. Clapham, „Inward Rectification of the IRK1 K+ Channel Reconstituted in Lipid Bilayers", *Biophysical Journal*, 1996, 70; коаутор, „Nonselective and Gbg-insensitive weaver mice K+ channels", *Science*, 1996, 272; коаутор, „A child with spinal cord arteriovenous malformations presenting with raised intracranial pressure", *Neurology*, 2003, 60.
ИЗВОР: Интернет презентација Универзитета Илиноис у Чикагу.
ЛИТЕРАТУРА: *Планета*, 22. VI 2012.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Вукосава Вука
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Вукосава Вука**, вајар (Пирот, 30. VI 1888 – Београд, 7. XII 1965). Вајарство учила у београдској Занатско-уметничкој школи код Ђорђа Јовановића (1911–1914), у Школи ликовних уметности и на Академији код Антоана Бурдела у Паризу (1919–1921), те на Академији ликовних уметности и код вајара Етора Ферарија у Риму. У Београду је око 1924. извела фасадне скулптуре (*Поморство*, *Пољопривреда*, *Домаћинство*, *Индустрија*, *Виноградарство*) за здање Врачарске задруге (Крунска 1). Биста италијанског баритона Матеаса Батистинија донела јој је признање италијанске (1924) и француске (1925) јавности. Настањена у Паризу (1918–1940) и једно време удата за грофа Лисјена де ла Мартинијера, постала је тражени интернационални портретиста (Ана Павлова, Кемал Паша, Пејтав дe Фоере, виконтеса д'Орија-Жермине, Пол Дарде, Ђорђе Вајферт). Традиционалиста у скулптури, у стилу ар декоа радила је као сарадница Леона Лерица на клесању мермерних фасадних скулптура (*Чипка*, *Крзно*, *Тканина*, *Перје*) павиљона Атељеа примењених уметности Галерије „Лафајет" на Међународној изложби модерних декоративних и индустријских уметности (Париз, 1925). Поред биста, медаља и фасадне скулптуре, радила је и женске ликове из српске средњовековне историје и народне књижевности (краљица Јелена Анжујска, кнегиња Милица, монахиња Јефимија, мајка Југовића). Излагала је у Паризу и Београду. Била је члан „Ладе" и УЛУС-а. Бавила се и сликарством и књижевношћу.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, *Српска цртачко-сликарска и уметничка школа у Београду (1895–1914)*, Бг 1978; П. В. Микић, „Вајарка Вука Велимировић", *ЗНМ*, 1990, 14/2; М. Петковић, *Жене Понишавља*, Пирот 2008; Б. Поповић, *Примењена уметност и Београд 1918–1941*, Бг 2011.
Бојана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Драгољуб Драшко
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Драгољуб Драшко**, шаховски велемајстор, тренер (Ваљево, 12. V 1942). Шахом почео да се бави под утицајем мајке Јованке, прве првакиње Југославије. Титулу интернационалног мајстора освојио 1972, велемајстора 1973, а првака Југославије 1970. у Врњачкој Бањи (поделио 1. и 2. место са М. Вукићем) и 1975. у Новом Саду. Одликовао се атрактивним, нападачким стилом игре због којег је поређен с Михаилом Таљем, а Роберт Фишер га је назвао „човеком с превише талента". Победио на турнирима у Врњачкој Бањи 1973, Земуну 1980, Титограду 1984, Вршцу 1985. и 1987. и Мецу 1988. Био је члан шаховских клубова *Рад* и *Црвена звезда*, у којој је био и тренер. На Шаховској олимпијади у Ници 1974. освојио је сребрну медаљу и с успехом учествовао на међузонским турнирима за титулу првака света 1979. и 1982. Савезни капитен и селектор репрезентације Југославије био је 1985–1987. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: 365Chess.com, шаховска база података.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Душан
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Душан**, кардиохирург, универзитетски професор (Београд, 29. VII 1947). На Медицинском факултету у Београду дипломирао (1972), специјализовао хирургију (1980), магистрирао (1983), докторирао (1987) и био биран у сва наставна звања. Редовни професор од 2001. Усавршавао се из кардиохирургије у Хјустону (1979), Гронингену (1985), Утрехту (1990) и Женеви (2004). Био је начелник Пејсмејкер центра Клиничког центра Србије у два мандата (1993–2001), када је та установа постала југословенски референтни центар. Учествовао је у четири домаћа и 16 међународних научноистраживачких пројеката, највише у области иновације пејсмејкера. Посебан допринос је дао у хируршком лечењу тахиаритмија и митралног залиска (коаутор, „Corridor procedure-surgical option for treatment of chronic atrial fibrillation in patients undergoing mitral valve replacement", *Cardiovascular Surgery*, 1997, 5, 1; коаутор, „The loss of circadian heart rate variations in patients undergoing mitral valve replacement and Corridor procedure-comparison to heart transplant patients", *Cardiovascular Surgery*, 2001, 9, 1). Помоћник је начелника Клинике за кардиохирургију КЦС. Члан је Научног друштва Србије, Одбора и Научноистраживачког тима за кардиоваскуларну патологију САНУ, Академије медицинских наука СЛД, српских и европских удружења кардиолога, кардиоторакалних и кардиоваскуларних хирурга. Добитник је награде КЦС за монографско дело (1997), Награде СЛД за организацију здравствене службе (2011), а за истраживање и реализацију првог светског двосензорског пејсмејкера и награде Vitatron, Velp (Холандија, 1992).
ДЕЛА: коаутор, *Одабрана поглавља о електростимулацији срца / Selected papers in cardiac pacing*, Бг 1996; коаутор, *Clinical investigation of fully automatic rate response adjustment with new dual chamber dual sensor pacemakers*, Bologna 1997; коаутор, „Ventricular myocardial band concept and ventricular resynchronization therapy:crossin the roads", *European Journal of Cardio-Thoracic Surgery*, 2006, 30.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука СЛД. Биографије чланова: суплемент (II)*, Бг 2006.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Здравко
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Здравко**, филмски и радио-редитељ, сценариста, универзитетски професор (Цетиње, 11. X 1930 – Београд, 7. II 2005). Дипломирао филмску и позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1954. у класама Јосипа Кулунџића и Славка Воркапића. Усавршавао се на IDHEC-у у Паризу 1957. Од 1976. предавао филмску режију у звању редовног професора Факултета драмских уметности у Београду, чији је декан био у периоду 1985–1987. Режирао преко 30 краткометражних филмова, међу којима *Зубља граховачка* (1958, Тринаестојулска награда Црне Горе), *Екселенције* (1966, награда CIDALC-а), *А то сте ви*... (1969, Сребрна медаља „Београд") и *Умир крви* (1971, Златна медаља „Београд" 1972); 11 дугометражних документарних филмова (*Шпанија наше младости*, 1967); 20 радио-драма (прва награда на Стеријином позорју, 1962). У играном жанру дебитовао је филмом *Дан четрнаести* (1960–1961) по сценарију Б. Пекића. Највише успеха постигао екранизацијама књижевних дела (*Лелејска гора* по роману М. Лалића, 1968, Тринаестојулска награда Црне Горе; *Дервиш и смрт*, по роману М. Селимовића, 1974, Велика сребрна арена за филм, Златна арена за режију на Фестивалу југословенског филма у Пули, Октобарска награда града Београда и југословенска номинација за Оскара за инострани филм 1975; *Доротеј* по роману Д. Ненадића, 1981, косценарист Б. М. Михиз), као и филмовима ратног жанра (*Проверено мин њет*, 1965, са Ј. Лисенком; *Врхови Зеленгоре*, 1976, Златна арена за сценарио на Фестивалу југословенског филма у Пули; *Двобој за јужну пругу* 1978; *Време леопарда*, 1985, у Мозамбику – први играни филм ове земље). Награђиван је значајним међународним наградама на фестивалима у Москви, Авелину, Лајпцигу и Рио де Жанеиру.
ИЗВОР: Архива ФДУ у Београду.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Јеврем
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Јеврем**, генерал, дипломата (Сиколе код Неготина, 27. I 1845 – Београд, 20. XII 1913). Гимназију је учио у Неготину и Београду, а Артиљеријску школу завршио 1866. Као државни питомац, похађао је генералштабну школу у Паризу (1874–1876). У Првом српско-турском рату 1876–1877. био је на служби у Штабу Црноречке бригаде (до почетка јула 1876), штабу главнокомандујућег Моравске војске (генерала Черњајева), штабу Тимочке дивизије и као начелник штаба 3. корпуса. У Другом српско-турском рату 1877–1878. био је заменик команданта Алексиначке војске, па начелник штаба Шумадијске дивизије. После ових ратова, био је на служби у Генералштабном одељењу Министарства војног (1878–1879) и почасни кнежев (краљев) ађутант (1879–1901). У време српско-бугарског рата 1885. био је ангажован у Оперативном одељењу генералштаба, а потом као начелник генералштабног одсека Општевојног одељења Министарства војног (1885–1893) и током 1893. начелник Главног генералштаба. Учествовао је у раду комисија за разграничење и обележавање граница са Турском и Бугарском (1878--1879). Дипломатску каријеру започео је као војни представник у српском посланству у Цариграду (1881–1883), а наставио, такође у Цариграду, као српски посланик (1893–1894). За време тог мандата покушавао је да оствари приближавање српске спољне политике Турској, како би се ублажиле штетне последице захлађења односа са Русијом. Радио је на отварању српских школа у Битољском и Солунском вилајету. По успостављању пуних званичних дипломатских односа са Црном Гором, био је први Изванредни посланик и опуномоћени министар Краљевине Србије на Цетињу (1897). Пензионисан је 1902. Одликован је Таковским крстом III степена, Златним медаљама за храброст и ревносну службу, француском легијом части V степена, руским орденом Светог Станислава II степена, Орденом пруске Круне II степена и румунском медаљом Милитаре. Израдио је Топографску карту Црнопречког округа и војногеографски опис земљишта Србије. Са руског је превео дела: *Тактика*, *Фортификацијски радови* и *Критички преглед Наполеоновог похода на Русију 1812*.
ИЗВОРИ: Војни архив; Шематизам Србије, 1873–1914.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, I, II, Бг 1907; *Политика*, 9. XII 1913; *Српске новине*, 15. XII 1913; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, III, IV, Бг 1923–1925; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; *Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875–1925*, Бг 1925; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, III, Бг 1936; Љ. Доклестик, *Српско-македонските односи во XIX-от век до 1897*, Ск 1974.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош**, музиколог, универзитетски професор (Београд, 7. XI 1922 – Бриџвотер, Вирџинија, 18. IV 2008). Дипломирао на Музичкој академији у Београду 1952. као први студент на новоформираној Катедри за историју музике и музички фолклор. Истовремено је на Филозофском факултету у Београду завршио и студије историје уметности. Био је пратилац Алберта Бејтса Лорда при сакупљању епске поезије, углавном на терену Босне и Македоније (1950–1951). Магистрирао је на Харварду 1953. Проучавање византијске музике и неумских рукописа започео је са једним од оснивача музиколошке византологије, Егоном Велесом (1954). Докторирао је 1957. на Харварду са темом *Византијски елементи у раном словенском црквеном појању: Ирмологија* (*Byzantine elements in early Slavic Chant: The Hirmologion*, Copenhagen 1960). Био је професор на универзитетима Јејл (1957–1969), Висконсин (1969–1973) и Вирџинија (Шарлотсвил, 1973–1993), где је био управник Катедре за музикологију (1974–1978) и директор Центра за руска и источноевропска истраживања (1990–1993). Током 1963. и 1964. више пута је боравио на Атосу и у манастиру Св. Јована Богослова на Патмосу који има богат фонд неумских музичких рукописа. Током 1985. одржао је серију предавања на универзитетима у тадашњим главним градовима Југославије.
Основна област његовог научног рада било је византијско и средњовековно словенско музичко наслеђе. Бавио се и новијом руском музиком. Био је главни уредник серије *Сollegium Musicum*, која је излазила под покровитељством Катедре за музику Јејлског универзитета (1958–1973). Са Е. Велесом приредио је четири тома *Studies in Eastern Chant* (Oxford 1966, 1971, 1973; Crestwood 1979). Био је коуредник библиографије музиколошких публикација – *RILM Abstracts* (*Répertoire International de Littérature Musicale*, Њујoрк), а у сарадњи са Вилијамом Брумфилдом приредио је зборник радова *Christianity and the Arts in Russia* (Cambridge 1991). Највећи број студија oбјављених у реномираним светским музиколошким часописима и зборницима научних радова посветио је разматрању утицаја византијске музике на појачке традиције у Русији и јужнословенским земљама, а нарочито у уобличавању руске неумске симиографије („Liturgical Drama in Byzantium and Russiа", *Dumbarton Oaks Papers*, 1962, 16; „Byzantine Musical Traditions among the Slavs", у: John J. Yiannias (ур.), *The Byzantine Tradition after the Fall of Constantinople*, Charlottesville 1991; „Originality and Innovation in Byzantine Music", у: A. R. Littlewood (ур.), *Originality in Byzantine Literature, Art and Music*: *A Collection of Essays*, Oxford 1995). Национални и Каподистријски универзитет у Атини доделио му је 2004. почасни докторат. Део личне библиотеке – око 300 књига из области средњовековне и новије историје музике, као и драгоцену колекцију микрофилмова неумских рукописа – поклонио је Музиколошком институту САНУ.
ДЕЛА: „H. J. W. Tillyard, Patriarch of Byzantine Studies", *The Musical Quarterly*, 1968, 54/3; „The Present Status of Research in Slavic Chant", *Acta Musicologica*, 1972, 44/2; „Egon Wellesz and the Study of Byzantine Chant", *The Musical Quarterly*, 1976, 62/2; „Changing Interpretations of Music", *New Literary History*, 1986, 17/2; „Russian Musical Azbuki: A Turning Point in the History of Slavic Chant", у: P. Jeffery (ур.), *The Study of Medieval Chant: Paths and Bridges, East and West: in Honor of Kenneth Levy*, Cambridge 2001.
Весна Пено
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Милутин
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Милутин**, лекар, књижевник (Пирот, 9. VI 1893 – Београд, 18. XI 1973). Током I светског рата био је лекарски помоћник у Трећем пуку Моравске дивизије I позива, са којом се повлачио на Крф. Потом је распоређен у санитетску јединицу Прве добровољачке дивизије, упућене у Одесу. Борио се у Добруџи, где је рањен, а током 1918–1919. повлачио се преко Сибира, Кине, Монголије, Јапана и Суеца. Студије медицине завршио је после рата у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Ћуприји и Јагодини. Истакао се 1923. у сузбијању епидемије великих богиња вакцинацијом становника насеља књажевачког краја. Током II светског рата постављен је за управника Резервне војне болнице у Јагодини, као резервни санитетски мајор. Био је члан СЛД, потпредседник Удружења носилаца Албанске споменице, члан Научног друштва за историју здравствене културе у Србији. Писао је песме, путописе, драме, приповетке и романе. Био је члан Удружења књижевника Србије и председник Удружења преводилаца Србије. У путописима *Кроз Кину* (Бг 1930) и *По Јапану и Монголији* (Бг 1938) међу првима је у српској литератури описао живописне пределе и необичне обичаје источних земаља и народа, мешајући дипломатски и економски извештај са субјективним доживљајима, чак и хумором на рачун „белог човека", све време поредећи егзотику Азије са европским начином живота. У студији *О јапанској поезији* (Бг 1956) детаљно приказује историјат, сталне облике и мотиве најзначајнијих јапанских песника. Већину својих ратних доживљаја **В.** је описао у тетралогији коју чине романи *Тешке године* (Н. Сад 1954), *Неостварена љубав* (Н. Сад 1962), *После атентата* (Пирот 1967) и *Лутања* (Бг 1972). У рукопису (Архив САНУ, Музеј медицине СЛД) остао је његов ратни дневник из 1916, мемоари и други списи.
ДЕЛА: *Соколско друштво Књажевац*, *1908–1938*, б. м. 1938; приповетке: *Мећава* – *приче паланачког лекара*, Пирот 1970.
ЛИТЕРАТУРА: К. Тодоровић, Предговор, у: М. Велимировић, *Мећава* – *приче паланачког лекар*а, Пирот 1970; Б. Ковачевић, „Књижевни рад М. В", у: М. Велимировић, *Лутања*, Бг 1972; В. Симић, „In memoriam др Милутина Велимировића", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1973, 2; М. Субић, „Прим. др Милутин Велимировић", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1983–1984, 12–13; Г. Антић, *Велимировићи, књижевна баштина*, Андријевица 1996; В. Гвозден, *Српска путописна култура 1914–1940*, Бг 2011.
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Михаило
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Михаило**, правник, универзитетски професор, арбитар (Даниловград, Црна Гора, 15. VIII 1932). Правне науке студирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву, где је дипломирао 1956. и докторирао 1965. На истом факултету од 1959. биран је у сва наставна звања до редовног професора (1977). У току 1961/62. био је на студијском усавршавању на ПФ Универзитета у Паризу (Сорбона), а 1963/64. у Институту државе и права Академије наука СССР-а у Москви. На ПФ у Сарајеву биран за декана, председника Савета, шефа Катедре за грађанско право, управника последипломских студија, главног и одговорног уредника научног часописа *Годишњак Правног факултета у Сарајеву*, члана редакција научних часописа *Преглед* (Сарајево) и *Право и привреда* (Београд). Био је члан Правног савета Владе СФРЈ и Владе СРЈ, арбитар Спољнотрговинске арбитраже у Београду и председник Савеза удружења правника у привреди Југославије. Биран је за судију Уставног суда Босне и Херцеговине, али је одбио да врши ту функцију избијањем грађанског рата 1992. По изласку из ратног Сарајева биран је за редовног професора Универзитета Црне Горе. Његово *Привредно право* (Пг 1998) прво је дело те врсте објављено у Црној Гори. Предмет посебног интересовања **В.** су статусни привредни односи, уговорно право, хартије од вредности итд. Нарочити научни допринос дао је утемељењу и афирмацији стечајног права, као најдрастичнијем облику остваривања одговорности привредних субјеката.
ДЕЛА: *Организације удруженог рада*, Сар. 1978; *Платни промет*, Сар. 1982; *Уговори у привреди*, Бг 1994; *Банкарски послови и хартије од вредности*, Бг 1996; *Предузећа и њихови правни послови*, Сар. 2000; *Стечајно право*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: „Михаило Велимировић", у: *Стечајно право*, Бг 2010.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Михајло
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Михајло**, спортски радник, пуковник авијације ЈНА (Вељун код Слуња, Кордун, 1921 – Београд, 9. I 1964). Учествовао у оснивању и био први генерални секретар Ваздухопловног савеза Југославије. Био је један од оснивача Савезне пилотске школе у Руми, Падобранске базе и Савезне ваздухопловне моделарске школе у Руми, као и Савезног ваздухопловног центра у Вршцу. Као делегат ВСЈ учествовао у раду 49. генералне конференције Међународне ваздухопловне федерације (ФАИ) 1950, на којој је обновио чланство ВСЈ у овој организацији, а од 1951. три пута узастопно биран је за потпредседника ФАИ. Заслужан је за признавање падобранства као спортске гране ваздухопловства у ФАИ. Добитник је највишег признања ФАИ – дипломе „Пол Тисандије" (1955).
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, II, Зг 1977.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Николај → НИКОЛАЈ (Велимировић)
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Николај** → **НИКОЛАЈ (Велимировић)**
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Петар
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Петар**, инжењер, политичар, министар (Сиколe код Неготина, 16. I 1848 – Београд, 23. XII 1921). Завршио је три године Техничког факултета Велике школе у Београду и инжењерску школу на политехници у Цириху, где се упознао са Пашићем и Светозаром Марковићем. По повратку у Србију започео је интензивну социјалистичку пропаганду, па је као следбеник Светозара Марковића ухапшен 1876. због учешћа у манифестацијама социјалиста у Крагујевцу. Један је од оснивача Радикалне странке. Као политички емигрант до 1878. радио на железницама у Мађарској и Славонији, а после угушења Тимочке буне (1883) у Бугарској. Потом се запослио као професор гимназије у Софији. Први пут је изабран за народног посланика 1880. Залагао се за опште право гласа и за јавно гласање. Годину дана касније ступио је у државну службу. Водио је послове на изградњи пруге Ниш–Врање и Ниш–Пирот и завршне радове на смедеревској прузи (1887). За министра грађевина биран је осам пута: у коалиционој радикалско-либералној влади Николе Христића (1887), у радикалској влади Саве Грујића (1887–1888. и 1889–1891), у влади Николе Пашића (1891–1892, а од октобра 1891. и као министар привреде), у влади Ђорђа С. Симића (1896–1897), у влади Михаила Вујића (1901–1902) и у новој влади Михаила Вујића (1902). Био је председник тзв. Тридесетодневне владе (6. X 1902 – 6. XI 1902). Донео је многе законе и законске допуне о грађевинској струци. Имао је значајну улогу у преузимању српских државних железница од страних поверилаца и друштава, те у састављању Првог закона о уређењу државне железнице 1892. Пензионисан је после државног удара, 9. V 1894. Сматран је одличним администратором, истрајним радником и стручним инжењером. Два пута се налазио на положају председника Народне скупштине (1903. када је донета одлука о избору Петра I Карађорђевића за краља Србије), био је члан и председник Државног савета (од 1902. до смрти) и сенатор (од 1901. до 1903). Непосредно пре почетка I светског рата приредио је техничку енциклопедију и започео сређивање огромне грађе коју је сакупио за технички речник, међутим, оба текста су нестала током рата. Одликован је Oрденом белог орла.
ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Стојадиновић, *Српска народна скупштина 1908-1912*, Бг 1911; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестога века*, I–IV, Бг 1923–1925; *Споменица стогодишњице ослобођења Тимочке крајине 1833–1933*, Бг 1933; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, II–III, Бг 1934; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I–III, Бг 1934–1936; Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, Бг 1947; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962; А. Раденић, *Радикална странка и Тимочка буна*, За 1988.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМИРОВИЋ, Стеван
**ВЕЛИМИРОВИЋ, Стеван**, генералштабни мајор (Сиколе код Неготина, 9. VIII 1843 – Трњани код Алексинца, 24. VIII 1876). Гимназију је учио у Неготину и Београду. Војно образовање стекао је на Артиљеријској школи (1860–1865). Током 1872. и 1873, као државни питомац, усавршавао се у Пруској. За генералштабног потпоручника произведен је 1865; поручник је постао 1868, капетан II класе 1872, капетан I класе 1874, а мајор 1876. Официрску каријеру започео је као водник у пионирском полубатаљону, потом је био командир 2. чете 4. стајаћег батаљона, па вршилац дужности команданта 2. батаљона II пешадијског пука стајаће војске. Школске 1867/68. предавао је *Стилистику* на Артиљеријској школи. Потом је био вршилац дужности начелника штаба Дринске дивизије. У Првом српско-турском рату 1876. био је начелник штаба Комбиноване дивизије. Касније је распоређен за командата алексиначког мостобрана. Почетком августа враћен је на десно крило Моравске војске за команданта положаја на Вукањи. У време битке на Шуматовцу (23. VIII 1876), командовао је одредом од шест батаљона пешадије и две батерије. У борбама на Житковачким и Прћиловачким висовима његов одред је поражен и распршен. Због немогућности да окупи своје трупе, генерал Черњајев га је пред целим штабом извређао, одузео му сабљу и наредио да га ставе под војни суд. Иако је наредба повучена, због понижења и претрпљених увреда извршио је самоубиство скочивши у Мораву. Још као гимназијалац, заједно са браћом Јевремом (будућим генералом) и Петром (будућим радикалским прваком и председником владе) био је присталица социјалистичких идеја и припадник круга окупљеног око Светозара Марковића. Превео је са руског војно-стручне приручнике *Упут за упражњење пешадије у пољској служби* и *Упут за упражњење пешадије у стрељачкој служби*.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1866–1876.
ЛИТЕРАТУРА: *Узданица*, 1903, 6, 134; А. Ј. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, I, Бг 1907; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; *Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875–1925*, Бг 1925; П. Тодоровић, *Дневник једног добровољца*, Бг 1983; Б. Јововић, *Српски официри у нациналној култури*, Бг 1988.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИМЉЕ
**ВЕЛИМЉЕ**, село западно од Никшића са црквама Св. Саве Српског, у засеоку Почивала, и Св. арханђела Михаила, у засеоку Пригредина. Њихово време грађења и старија историја нису познати. Извесно је да су их подигли припадници племена Бањани. Судећи по архитектонским обележјима и чињеници да су у Цркви Св. Саве фреске изведене око 1605, њихов настанак се везује за крај XVI или прве године XVII в. Оба храма су једноставне грађевине невеликих димензија, слично су зидане и припадају типу херцеговачких цркава с прислоњеним луковима. Једнобродних правоугаоних основа с полукружном апсидом на источној страни, засведени су подужним полуобличастим сводом, а у њиховој унутрашњости, дуж бочних зидова, конструисани су пиластри који носе по три прислоњена лука. У Цркви Св. Саве ти испусти су јаче истакнути, а њихов источни пар повезан је и попречним луком српастог облика, чиме је наос визуелно одељен од олтарског простора. Цркве су грађене каменим квадерима, прекривене су двосливним кровом од камених плоча, а у ниже зоне храма арханђела Михаила уграђени су и стећци. Здања су обновљена почетком ХХ столећа, када је на њиховој западној фасади дозидан звоник на преслицу.
Унутрашњост Цркве Св. Саве украшена је добро очуваним зидним сликама. У наосу су у првом појасу фигуре светих ратника, мученика и лекара, Деизис и делови Страшног суда, док су у горњим зонама сцене из циклуса Великих празника комбиноване с призорима Христових страдања. У олтару су приказани Визија Петра Александријског, Мртви Христос у гробу, Служење литургије, Богородица с Христом, као и појединачни ликови архијереја и архиђакона. Средином свода, идући од истока ка западу, живописани су Христос из Вазнесења, Старац дана, Сведржитељ и Христос анђео Великог савета, док су са стране попрсја пророка.
Јарке боје, груба обрада лица и схематизовано представљање одеће и поједностављене архитектонске кулисе, несигуран цртеж, недовољно изграђени осећај за пропорције и уравнотеженост композиције, али и крупне омашке у натписима, указују на то да је ансамбл у **В.** извео сеоски сликар сасвим скромног образовања и сликарских способности. Ипак, будући доста тражен у Старој Херцеговини, његовој руци се приписују и зидне слике у Цркви Св. арханђела Михаила у селу Петровићи, настале 1605, на основу којих су фреске у **В.** приближно датоване, а помишља се да би он могао да буде и творац живописа у манастиру Добриловини и у храму Св. арханђела Михаила у Аранђелову. Цркве Св. Саве и Св. Михаила у **В.** подигнуте су на старим некрополама, па се у њиховим портама и данас чува по неколико репрезентативних примерака средњовековних стећака.
ЛИТЕРАТУРА: С. Томић, „Бањани", *Насеља и порекло становништва*, 31, Бг 1949; В. Кораћ, В. Ј. Ђурић, „Цркве с прислоњеним луковима у Старој Херцеговини и дубровачко градитељство", *ЗФФ*, 1964, VIII–2; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614*, Н. Сад 1965; Ш. Бешлагић, *Стећци: каталошко топографски преглед*, Сар. 1971; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век*, Бг 1991; С. Раичевић, *Споменици у старој жупи Оногошт*, Бг 1992; С. Петковић, *Културна баштина Црне Горе*, Н. Сад 2003.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИСАВЉЕВ, Милорад
**ВЕЛИСАВЉЕВ, Милорад**, педијатар, универзитетски професор (Ботош, Банат, 25. XII 1922 – Нови Сад, 25. X 2001). На Mедицинском факултету у Београду дипломирао (1951), специјализирао педијатрију (1955), те радио као асистент на Институту Одељења за изучавање исхране народа при САНУ и на Катедри педијатрије. Докторирао је 1960. тезом „Хематолошке карактеристике и терапија анемије новорођенчади". Као шеф Одељења за новорођенчад при Гинеколошко-акушерској клиници у Новом Саду (1961) први уводи егсангвинотрансфузију. Преласком на Дечју клинику именован је за првог начелника Одељења за новорођенчад. Потом је био директор Института за здравствену заштиту мајке и детета и управник Дечје клинике (1964–1982). За доцента Мед. ф. у Новом Саду биран је 1965, а за редовног професора 1978. Једно време је предавао и предмет Увод у медицину и историја медицине. Био је председник (1984–1985) и почасни председник СЛД–ДЛВ, те председник Педијатријске секције Војводине. Највећи допринос је дао развоју неонатологије у Војводини, у то време код нас младој грани педијатрије, коју је у Новом Саду он и основао. Такође је активно радио на проблему исхране новорођенчади и објављивао публикације из те области, претежно просветитељског карактера (*Кувар за бебе*, Н. Сад 1983; и Г. Велисављев, *Ви и ваша беба*, Н. Сад 1996 и др.). Године 1954. написао је први југословенски уџбеник педијатрије за средње медицинске кадрове (*Педијатрија за средње медицинске кадрове*, Бг 1954), а најзначајније му је дело *Клинички лексикон* у седам томова (Бг 1971–1981). Пред крај живота објавио је књигу о своме родном месту Ботошу, где је и сахрањен. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем (1972) и био именован почасним чланом Медицинске академије СЛД и Хрватске медицинске академије.
ДЕЛА: „Исхрана и здравствено стање деце у Тимочкој крајини", *Зборник радова Института за медицинска истраживања САНУ*, 1960, 8; „Биоархеолошка студија патолошких институција", *МП*, 1961, 14, 10; *Биометријске дечје таблице*, Н. Сад 1962; „Особености крвне слике новорођеначког периода", *МП*, 1963, 16, 3; *Аспирација у неонатологији*, Н. Сад 1963; *Моје дете и исхрана*, Бг 1964; „Крвне групе и физиолошка жутица", *МП*, 1969, 22, 5–6; *Педијатрија*, 1, Н. Сад 1971; *Медицинска генетика – наследне болести*, Н. Сад 1979; и Ж. Гавриловић, „Антрополошка одступања у хуманој врсти", *Гласник Антрополошког друштва Војводине*, 1983, 20.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996; А. Цвејић, Ј. Максимовић, „Проф. др Милорад Велисављев (1922–2001) – In memoriam", *МП*, 2002, 55, 1–2.
Јован Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИСАВЉЕВИЋ, Власта
**ВЕЛИСАВЉЕВИЋ, Власта**, глумац (Београд, 28. VII 1926). Заинтересован за глуму, 1938. ступио на сцену Дечјег позоришта „Рода" под управом Гите Нушић Предић. Одмах после II светског рата уписао се на тек основану Академију, где је заједно са Оливером Марковић, Босиљком Боци, Предрагом Лаковићем, Олгицом Станисављевић и Властимиром Ђузом Стојиљковићем чинио прву класу Мате Милошевића (асистенти Соја Јовановић и Мирослав Беловић). Прва студентска премијера те генерације, *Повлачење* Мирка Божића, била је на сцени Београдског драмског позоришта 1951. Након трогодишњег издржавања казне на Голом отоку добио је ангажман у Мостару и Тузли. По повратку у Београд играо је у Београдском драмском позоришту. Представом *Кад су цветале тикве* (Д. Михаиловић), а на позив Бојана Ступице, 1969. прешао у стални ангажман у Југословенском драмском позоришту. Посебно је запажен као Полоније (В. Шекспир, *Хамлет*), Ферајон (Ж. Фејдо, *Буба у уху*), Монахов (М. Горки, *Варвари*), Председник клуба (Б. Нушић, *Мистер Долар*), Џејмс Дејли (Д. Милер, *Ех, то време такмичења*), Михајло Васиљев (М. Горки, *Васа Железнова*), Анта (Б. Нушић, *Покојник*), Липутин (Ф. М. Достојевски, *Зли дуси*), Андулин (Н. Гогољ, *Ревизор*), Јунуз Ефендија (В. Огњеновић, *Девојка модре косе*), Корошец (С. Селенић, *Кнез Павле*), Господин Анџољери (Т. Ман, *Марио и мађионичар*), Фабјен (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*) и Отац (С. Шепард, *Луди од љубави*). Тумачио низ улога у ТВ драмама и серијама, сарађивао са Миланом Гутовићем у чувеном „Кабареу". За доживотног члана ЈДП проглашен је 1993. Давну жељу да заигра у Атељеу 212 остварио му је 2000. редитељ Александар Поповски улогом Господина у метроу (Б. М. Колтес, *Роберто Цуко*). Прву филмску улогу добио је 2002. у *Малој ноћној музици* Дејана Зечевића, за коју је награђен на Филмском фестивалу у Нишу.
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИСАВЉЕВИЋ, Ђорђе
**ВЕЛИСАВЉЕВИЋ, Ђорђе**, банкар, добротвор (Велики Бечкерек / Зрењанин, 23. IV 1864 – Загреб, 20. IX 1935). Потекао из породице сапунџије, похађао гимназију у родном месту и Марову трговачку школу у Љубљани. По завршетку школовања прешао у Београд и запослио се као књиговођа у старој, угледној фирми „Месаровић и Павловић". Затим је ступио у службу Народне банке. Као вредан и савестан чиновник, о државном трошку је послат у Немачку са задатком да проучи устројство државне класне лутрије. Искуство које је стекао у иностранству помогло му је да оснује класну лутрију у Србији (1890). Њом је управљао пет година. Када је у Загребу (1895) основана Српска банка, уз посредовање радикалског првака Косте Таушановића понуђено му је, као истакнутом финансијском стручњаку који је финансије специјализовао у Шведској, место првог генералног директора. Прихвативши ту дужност, на челу Српске банке остао је све до смрти. Био је председник Савеза новчаних и осигуравајућих завода у Загребу и члан управе Опћег осигуравајућег д. д. „Сава" у Загребу. Заинтересован за поморство, као председник бродарског друштва „Оцеанија" на Сушаку, члан Управног одбора бродарског друштва Југословенски лојд и паробродског д. д. у Сплиту, настојао је да допринесе његовом развитку. Учествовао је у српском привредном покрету, који су иницирали и водили оснивачи Српске банке: био је један од утемељивача Српског привредног друштва „Привредник", члан његове Управе и Патроната, као и један од оснивача Савеза српских земљорадничких задруга у Аустроугарској, заједно са Аћимом Ђермановићем саставивши правила за оснивање и деловање задруга; ушао је у први Управни одбор Централне касе српских привредних задруга. Као повереник српске владе, омогућавао је достављање новчаних средстава преко Српске банке, потребних за националну акцију у Босни и Херцеговини. Имовину је завештао „Привреднику" и Друштву за васпитање и заштиту деце. Одликован је орденима Белог орла и Св. Саве.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о Привредниковој 25-годишњици, 1897–1923*, Бг 1923; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962; Н. Л. Гаћеша, „Српско задругарство у Хрватској и Славонији од 1897. до 1918", у: В. Крестић (ур.), *Зборник о Србима у Хрватској*, 1, Бг 1989; Ј. С. Радојчић, *Срби: Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска: биографски лексикон*, Бг 1994; П. В. Крестић, *Српско привредно друштво „Привредник" (1897–1918)*, Бг 2002; Н. Л. Гаћеша, *Српско привредно друштво „Привредник" (1914–1997)*, Н. Сад 2004; Н. Румењак, *Политичка и друштвена елита Срба у Хрватској поткрај 19. стољећа. Успон и пад Српског клуба*, Зг 2005; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008.
Софија Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИСАВЉЕВИЋ ПАЧУ, Јулија Сида
**ВЕЛИСАВЉЕВИЋ ПАЧУ, Јулија Сида**, пијаниста, композитор (Нови Сад, 23. I 1851 – Кикинда, 22. VI 1920). Клавир учила код Александра Морфидиса Нисиса. Наступала је у Новом Саду, изводећи поред дела Јохана С. Баха, В. А. Моцарта и композиције А. М. Нисиса, a о њеним наступима извештавали су новосадски листови. Компоновала је француску полку за клавир *Лептир*, коју је Нисис објавио 1865. у Бечу код фирме „Весели". Била је председница женске задруге Српкиња у Великој Кикинди, а за време балканских ратова пожртвовано је радила на прикупљању помоћи за српске рањенике. Константин Маринковић посветио јој је „Две српске песме с пратњом гласовира" (*Кроз поноћи*; *Славуј*).
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Огледи српске музичке библиографије до 1914*, Бг 1969; А. Влашкалин, *Др Јован Пачу и његов круг*, Бг – Н. Сад 1996; Д. Јеремић Молнар, *Српска клавирска музика у доба романтизма (1841–1941)*, Н. Сад 2006; М. Кокановић, ,,Александар Морфидис Нисис a la Robert Schumann", *Свеске Матице српске*, 2008, 48; *Из новосадских салона. Албум салонских игара за клавир*, Н. Сад 2010.
Маријана Кокановић Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧАНИ
**ВЕЛИЧАНИ**, село у Херцеговини, у Републици Српској, које се налази на северозападној периферији Поповог поља, на његовој северној страни, у подножју планине Бјеласнице. Припада општини Требиње. Крај села је локални пут изграђен уз северну границу поља. Општинско средиште је око 35 км југоисточно од села. Насеље је компактно, а куће су густо грађене по планинској подгорини. У њему су основна школа и капела на гробљу. Постоји проблем у водоснабдевању становништва па се користи и кишница. Године 1921. село је имало 539 житеља и сви су били православци. Године 1948. било је 353, а 1991. број становника је смањен на 118 и сви су били Срби.
Драган Папић
Село се развило на римском локалитету. У средњем веку вероватно се називало Велика Вас, село које дубровачки извори помињу код Завале (Vellicha uas 1388; Velichа Vast 1436; Веља вас 1466). Хумски кнез Гргур Николић држао га је 1436. Више података о селу садрже турски извори. Село Веља Вас у нахији Поповска у Босанском санџаку 1468/69. уписано је са два винограда и три њиве, 19 кућа и четири неожењена и приходом од 1.111 акчи. Припадало је тимару који је заменом, на основу Хамза-беговог писма, предат Вукићу Петковићу. Исто село било је 1477. у тимару Алије и Хасана, посадника тврђаве Почитељ, а имало је 21 кућу и четири неожењена, три њиве у личном поседу (хаса) и укупан приход од 951 акче. Име села Велика Вас је нестало, a **В.** се помињу од почетка XVII в.
На сеоском гробљу код цркве Св. Арханђела, која је обновљена на старим темељима, покрај пута Мостар–Требиње сачувао се велик број старих надгробних споменика у облику плоча (31), сандука (20), слемењака (1), крста (2) и стуба (8). Три репрезентативна споменика, од којих два са старосрпским натписом, археолошки су истражена 1963. Под високим слемењаком на постољу, који је украшен аркадама и љиљаном на забату, у дубоко укопаној и каменом озиданој гробници пронађен је покојник са остацима одеће проткане сребрним позлаћеним нитима. Десно крај главе приложена је фина купаста чаша од танког прозирног стакла, са проширеним ободом, украшена рељефним капљицама и бордуром. Као прилог стављен је уз десну шаку један дубровачки новчић кован између 1356. и 1438. Непосредно уз овај слемењак налази се надгробни споменик у облику високог каменог квадера с постољем, украшен сличним аркадама, између којих тече дуги надгробни натпис госпође Радаче, у монаштву назване Полихранија. Садржи важне историјске податке о родослову познате хумске властеле Друговића–Чихорића и Драживојевића–Санковића. Радача, кћи жупана Милтена Драживојевића и сестра казнаца Санка, била је удата за жупана Ненца Чихорића, чија су браћа били жупан Вратко, слуга Дабижив и тепчија Стипко. Све поменуте личности познате су и из других извора. Радачин супруг, жупан Ненац Чихорић, имао је сложене пословне и друге односе с Дубровчанима. Извозио је вино из Стона (1362), а он и његови људи оптуживани су за штете и убиства. Код дубровачког племића Јакова Менчетића Ненац је заложио пар луксузних наушница, израђених „на српски начин", које је подигао 18. VIII 1375. Биле су то округле златне наушнице (обоци), у које је било уграђено драгоцено камење (сафири, рубини и крупни бисери), а сматра се да су припадале госпођи Радачи. Према монашком обичају у њеном гробу није било никаквих прилога. Положена је у раку обложену каменом на дубини од 1,60 м, у дрвени ковчег спојен гвозденим клинцима. Споменик јој је поставио син Дабижив (помиње се 1383--1399), и то у време краља Твртка (1377–1391), што значи да је преминула између 1383. и 1391. и да је надживела супруга. Исти украс, близина слемењака и Радачиног споменика, као и налази у гробу под слемењаком (стаклена чаша, дубровачки новчић, скупоцена одећа) допуштају претпоставку да је ту био сахрањен њен супруг, Ненац Чихорић (1336--1375).
Трећи истражен споменик је ниски квадер без украса са старосрпским натписом на чеоној страни, који говори да је ту сахрањен Рађ Галчић на својој племенитој баштини (прва половина XV в.). Покојник је положен у каменом ограђену раку. Сачувани остаци указују да је имао кожну капу и појас од коже. По породици Галчић названо је оближње село Галчићи, око 2 км северозападно од **В.**, које је, са другим селима, даровао 2. XI 1465. угарски краљ Матија Дубровчанину фра Александру. Црква Св. Арханђела са некрополом стећака проглашена је националним добром 4. III 2003.
Гордана Томовић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, IV, Бг 1923; *Старе српске повеље и писма*, I/2, Бг–Ср. Карловци 1934; M. Вего, *Зборник средњовјековних натписа Босне и Хергцеговине*, II, Сар. 1964; A. С. Аличић (ур.), *Поименични попис Санџака вилајета Херцеговина*, Сар. 1985; *Сумарни попис санџака Босна из* *1468/69. године*, Мостар 2008.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Властела хумска на натпису у Величанима", *Зборник Константина Јиречека*, I, Бг 1959; Љ Којић, „Величани, Требиње – средњовековна некропола", *AрПр*, 1963, 5; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; Ш. Бешлагић, *Стећци, каталошко-топографски преглед*, Сар. 1971; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995; „Црква Св. Арханђела са некрополом стећака у Величанима, градитељска цјелина", *СГ БиХ*, 2003, 23.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Бобан
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Бобан**, математичар, универзитетски професор (Пирот, 18. V 1961). Дипломирао 1982. на Математичком факултету у Београду. Докторске студије на Департману за математику Универзитета Висконсина у Медисону (САД) почео 1983. и завршио 1986, одбраном докторске дисертације о комбинаторијалној теорији скупова, под менторством Кенета Кунена. Од тада је радио као истраживач и предавач на водећим универзитетима и научним институтима у САД, Канади и Француској: Департману за математику Калифорнијског института за технологију (CALTECH) у Пасадени, САД (1986–1988); Департману за математику Универзитета Калифорније у Берклију, САД (1988–1989. и 1990–1991); Институту за математичка истраживања (Mathematical Sciences Research Institute) у Берклију, САД (1989–1990); Департману за математику и статистику Јорк Универзитета у Торонту, Канада (1992–1994) и Департману за математичке науке Универзитета Карнеги Мелон у Питсбургу, САД (1994–1995). Од 1994. редовни је професор Универзитета Париз 7 („Denis Diderot") у Паризу. Предавач је по позиву универзитета у Бону, Берлину, Хелсинкију, Барселони, Универзитета Ратгерс у САД, École Normale Supérieure у Паризу, те гостујући истраживач Калифорнијског института за технологију, Филдсовог института у Торонту, Института „Митаг Лефлер" у Стокхолму, Шредингер института у Бечу, Интернационалног института за компјутерске науке у Берклију. Бави се истраживањем у области математичке логике, претежно у оквиру теорије скупова. Проучава кардиналну аритметику и форсинг аксиоме (уопштења Мартинове аксиоме, МА). Са С. Тодорчевићем показао да форсинг аксиома имплицира једнакост континуума и другог непребројивог кардинала. Показује да Хипотеза о сингуларним кардиналима следи из одређеног услова рефлексије стационарних скупова. Бави се алгебрама мере и Махарам алгебрама. Даје две карактеризације Махарам алгебри: прву, као алгебри које су слабо дистрибутивне и остају ссс (countable chain condition) у свакој генеричкој екстензији и другу, као ссс алгебри које су стратешки слабо дистрибутивне. Изучавајући Борелове релације еквиваленције, са С. Томасом показује да је релација изоморфности за коначно генерисане групе универзална за пребројиве Борелова релација еквиваленције, и, одговарајући на питање Громова, да постоји група са два асимптотска конуса. Са А. Јовановићем и А. Перовићем написао је монографију *Теорија скупова: математичка теорија бесконачности* (Бг 2007) која је прва књига оваквог обима на српском језику, посвећена теорији скупова.
ДЕЛА: „Forcing axioms and stationary sets", *Advances in Mathematics*, 1992, 94, 2; „OCA and automorphisms of .", Topology and its Applications, 1993, 49, 1; и А. Луво, „A note on Borel equivalence relations", *PAMS*, 1994, 120, 1; и С. Томас, „On the complexity of the isomorphism relation for finitely generated groups", Journal of Algebra, 1999, 217, 1; „ССС forcing and splitting reals", Israel Journal of Mathematics, 2005, 147.
Милош Курилић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Бобана
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Бобана**, стрелац (Бор, 25. II 1990). Стрељаштвом је почела да се бави са 10 година у Стрељачком клубу *Бор 030* под надзором тренера Слободана Марковића. Са 14 година определила се за пиштољ и већ 2005. први пут победила у Купу Србије за сениорке. У јуниорској репрезентацији дебитовала је 2007. и на Европском првенству у Довилу освојила бронзану медаљу у гађању из ваздушног пиштоља, а у истој дисциплини освојила је златну медаљу у сениорској конкуренцији на Европском првенству у Меракеру 2010. Исти успех остварила је и 2012. на шампионату у Виуремакију, испунивши норму за учешће на Олимпијским играма у Лондону 2012. Као члан женске екипе Србије освојила је златне медаље на европским првенствима 2010. и 2011, а бронзану 2012. Студира на Факултету за физичко васпитање у Београду.
ИЗВОРИ: Лична архива; Архива Стрељачког савеза Србије.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Владимир
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Владимир**, сликар, универзитетски професор (Београд, 11. VIII 1935). Дипломирао 1961. на Архитектонском факултету у Београду. Од 1962. до 1963. био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу. На Бијеналу младих у Паризу 1965. добија награду, а 1966. одлази у Париз. Од 1983. до 2000. ради као професор на Вишој националној школи лепих уметности у Паризу. За члана САНУ ван радног састава изабран је 1985, а 2005. за члана Академије лепих уметности Француског института. Универзитет у Крагујевцу 2006. промовисао га је у почасног доктора наука. На Бијеналу у Венецији 2007. био је комесар павиљона Републике Србије. Излагачку активнoст започео је 1951, од када излаже на многобројним међународним и самосталним изложбама у светским музејима и галеријама, а његове слике налазе се у великом броју приватних колекција широм света. Између осталих, добитник је награде Бијенала младих у Ријеци (1962), Октобарског салона (1963), Југословенског Тријенала (1964), *Политикине* награде (1986) и Награде „Сава Шумановић" (2009). Одликован je Орденом уметности и књижевности (највишим француским одликовањем у области културе и уметности), као и Орденом Витеза легије части.
Сликарство **В.** развијало се у контекстима локалног постнадреалистичког језика (*Медиала*) позних 50-их година XX в., европске/француске нове фигурације 60-их година и постмодернистичких цитатних стратегија током 80-их година. У последњој деценији XX и првој деценији XXI в. **В.** сликарски израз уобличава из премиса суштински артикулисаним у годинама након доласка у Париз. Почетни исповедни интимизам, расплинута дескрипција, фантастика на трагу надреализма, минуциозност у третману материје и атмосфере призора, током 60-их постепено нестају. Замењују их селективност и успостављање сталног репертоара мотива (људске главе и/или тела, пацови, пси, вране, справе за мучење, куке) који се из једне одређене тачке или центра центрифугално дистрибуирају по површини све већих димензија платна. Потез постаје енергичан, својеврсна комбинација експресивног и прецизног у којој се супротстављају органско и егзактно, права и крива (*Пад бр. 1*, 1964; *Експеримент*, 1964; *Не!*, 1966). Склоност ка експресивном, али и резолутно дисциплинованом, биће интерпретирана као сликарска артикулација кошмара, страха, безнађа, деструкције и насиља из животне реалности. Окретање од социјалистичког реализма ка језику супротстављеном апстрактној уметности указује на специфичну позицију у свету уметности коју критика доводи у везу са јасно формулисаним уметничким платформама. Као што са *Медиалом* **В.** није могао у потпуности да се идентификује, тако су и везе са новом фигурацијом специфичне и суштински комплексне као процеси међусобне размене искустава сличних, а ипак довољно различитих култура. Сликарство **В.** ће на ексцентричан начин интерпретирати основне поставке нове фигурације. У формалном ликовном смислу, уместо да своје обнављање фигурације, попут нових фигуративаца, темељи на оној која доминира медијском културом 60-их и њеним визуелним пејзажом, **В.** ће се у поступку и у формалном смислу окренути коренима свог сликарског (само)образовања: класичном цртежу ренесансне традиције (Дирер, кватрочентисти). Док су сликари нове фигурације сматрали да сликарство има субверзивну снагу ако подсећа на друштвене, политичке, идеолошке реалности, чинећи видљивим механизме успостављања моћи и методе манипулације, критичке рефлексије **В.** превазилазе конкретне примере и ситуације, окрећући се универзалним темама (*Оратор бр. 2*, 1968; *Оратор бр. 3*, 1968; *Представа*, 1968; *Крај бр. 1*, 1968; *Рађања бр. 1* и *бр. 2*, 1969; *Животиња у покрету/Пас*, 1973; *Гоњење*, 1984, *Велико гоњење*, 1986; *Гоњење*, 1987). Поред фигуре, доминирајући елеменат сликарства **В.** јесте простор. На његовим сликама рационална организација простора не отвара слику, него је парадоксално затвара, дајући слици амбивалентни карактер (ни-површина-ни-простор), док тела која се отимају или препуштају (пацови, вране) наративизују простор нелагодом, контролом, болом, патњом или одсуством избора. Суморне просторе ентеријера, као позорнице за егзистенцијалну тескобу која је обележила расположење 50-их година, током следеће деценије замењују недефинисане и неутралне позадине. У седмој и делимично осмој деценији у сликарству **В.** простор се дефинише или наговештава волуменом мотива или актера радње. Седамдесетих и у првој половини 80-их година **В.** поново слика илузију плитког простора изведеног према правилима централне перспективе, у дубини затвореног бетонским зидом или зидом од цигала боје бетона, у којем се чин егзекуције одиграва или се управо одиграо, а сивило сабијене празнине, гомилице нечега, стрелице и предмети представљају индексе одиграног чина (*Простор*, 1975; *Седам стања скока*, 1976; серија слика *Простор*). У 90-им позадина постаје дубоко црнило мрака у којем се назиру или из којег се помаљају рањена, клонула и беживотна тела. Агресивност која је 80-их била изражена физичким набојем, интензивним црвеним површинама или колористичким контрастима, током 90-их гута мрак, а једини трагови њеног оргијања јесу изморена, измучена и млитава тела, као и црвени рубови рана – отвори у бездан Ништавила (серија *Пожари* и *Гаврани*, крај XX и почетак XXI в.).
ЛИТЕРАТУРА: *Владимир Величковић*, Бг 1986; *Владимир Величковић*, Бг–Љуб. 1986; A. Jouffroy, *Dessins*, I–II, Paris 1996, 1998; M. Лe Бот, *Владимир Величковић: есеј о уметничком симболизму*, Бг 1998; А. Велтер, С. Лазаревић, М. Онфре, *Владимир Величковић*, Бг 2002; С. Лазаревић, *Симбол и сугестија*, Бг 2003; J. Чубрило, „Када фикција постане стварност", *ЗНМ*, 2004, XVII/2; M. Onfrey, *Splendeur de la catastrophe – La peinture de Vladimir Veličković: accompagné de deux dessins originaux en frontispice et bande*, Paris 2007; A. Adamo, *Métamorphoses du sacré*, Paris 2011; A. Mousseigne и др., *Vladimir Velickovic: Les Versants du silence*, Paris–Touluse 2011.
Јасмина Чубрило
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Вук
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Вук**, архитекта, ликовни уметник (Београд, 25. I 1965). Живи у Паризу, а повремено и у Београду. У уметничким круговима познатији је као Вук Видор. Дипломирао 1991. на Школи за архитектуру у Паризу „Толбиак". Од 1992. ради као ликовни уметник (видео-радови, режија ТВ реклама и музичких спотова, рекламе, графички дизајн, сценографија за изложбене и позоришне поставке). Сликарски таленат наследио је од свог оца Владимира Величковића. Од 2011. уметнички је директор Културно-информативног центра Србије у Паризу. Ствара у најсавременијим ликовним формама и темама (видео-инсталације), које најчешће представљају дубоко индивидуалан одговор на социјалне појаве. Имао је девет самосталних изложби и учествовао на бројним колективним изложбама одржаним у земљи и иностранству (Париз 2004; Мајами 2005; Њујорк 2007; Београд 2007; Копенхаген 2009; Париз 2010). Добитник је Награде за сликарство града Витрија на Сени (1996).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Гмитар
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Гмитар**, агроном, научни саветник (Топоница код Црвене Реке, 4. XI 1921 – Београд, 1. VII 1996). Завршио Пољопривредни факултет у Београду 1958. Од 1963. до 1964. био је на специјализацији на Пољопривредној академији у Кијеву. Докторирао је 1974. на Пољ. ф. у Новом Саду. Радио је у Министарству пољопривреде ФНРЈ, Савезном институту за сточарство у Београду, задружном пословном савезу НР Србије, Институту за сточарство у Земун-Пољу као научни саветник. Током рада у Институту био је председник Управног одбора, председник Савета Института, заменик директора и руководилац научноистраживачког рада Института. Посветио се истраживањима из области исхране преживара и непреживара. Посебно се истичу радови из области конзумирања и искоришћавања зелене травне масе од стране крава музара и њихов утицај на производњу и састав млека, могућност повећања биолошке вредности сточне хране с обзиром на то да утицај фактора производње, припреме и конзервирања на квалитет стoчне хране представља један од најважнијих проблема. Радио је на искоришћавању хранива у исхрани стоке, а пре свега преживара. Посветио је пажњу изучавању улоге нивоа, извора и биолошке вредности протеина у исхрани свиња у порасту и тову. Учествовао је на више симпозијума и конгреса у земљи и иностранству (Чехословачкој, Русији, Немачкој, Шведској, Шпанији). Добитник је Медаље за храброст, Ордена заслуга за народ и више плакета и повеља.
ДЕЛА: *Увођење савремене технологије и организовање специјализоване индустријске производње говеђег меса*, Бг 1962; *Могућност замене и елиминисања анималних протеина из појединих периода това меснатих свиња*, Бг 1968; *Утицај анималних протеина у оброцима товне јунади на коришћење хранљивих материја*, Блед 1972; *Утицај микроелемената на производњу и репродукцију оваца*, Н. Сад 1972; *Утицај извора протеина на производне способности свиња у тову*, Бг 1972; *Производња јунећег меса већом употребом сопствене сточне хране*, Круш. 1985; *Шећерна репа – споредни производи производње и прераде шећерне репе*, Бг 1992.
Живорад Гајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Димитрије
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Димитрије**, шумарски стручњак (Параћин, 10. V 1906 – Београд, 14. II 1984). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1930. Од 1931. до 1947. радио у Скопљу, Александровцу и Светозареву на разним стручним пословима. Био је директор Шумских газдинстава Параћин и Врање (1947–1951), шеф Шумске управе у Врњачкој Бањи (1951–1956). Од 1956. до 1960. помоћник директора у Шумском газдинству у Крушевцу и референт за бујице и ерозију, а од 1960. до 1971. одговорни инжењер за бујице и ерозију у Дирекцији за уређење слива Велике Мораве. Највише се бавио пошумљавањем и бујичарством на сливу Велике Мораве. Почасни члан Савеза инжењера и техничара Србије и Савеза инжењера и техничара шумарства и дрвне индустрије Југославије. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом. Објавио је више десетина радова и чланака у стручним часописима и дневној штампи.
ДЕЛА: „Грделичка клисура – домен заједничког рада шумара и агронома", *Шумарство*, 1951, 3; „Ерозиони процеси у сливу Велике Мораве и мере за њихово смирење", *Наше грађевинарство*, 1961, 2; и С. Јовановић, „Како спречити појаве бујичних поплава и засипање акумулационих базена", *Шумарство*, 1973, 3–4; „Први радови на уређењу бујица у Владичином Хану и Џепу", *Шумарство*, 1975, 1.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Димитрије Тричко
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Димитрије Тричко**, глумац (Београд, 3. XII 1896 – Београд, 30. XI 1951). На сцену Народног позоришта у Београду ступио као дилетант 1914. Затим је играо у Јагодини у дружини Драгутина Крсмановића 1915. У избеглиштву играо у Солуну за Црвени крст у две актовке у режији Љубе Станојевића, у Атини Тошицу у Трифковићевој *Избирачици* у режији Пере Добриновића и у Женеви у *Избирачици* и *Кнезу Иву од Семберије* у режији Милана Грола. По завршетку рата опет је тумачио Тошицу у *Избирачици* на сцени НП у Београду, где је играо до фебруара 1921. У Српском народном позоришту у Новом Саду био је 1922–1925, у Скопљу 1925–1932, а у НП у Сарајеву кратко време 1925. и 1932–1935. Од 1935. до пензионисања 1945. био је стално ангажован у НП у Београду. Удружење глумаца Краљевине Југославије организовало му је на Коларчевом народном универзитету прославу 25. годишњице уметничког рада 21. III 1941. премијером Нушићеве веселе игре *Београд некад и сад*, у којој је интерпретирао улогу Станојла. Тим поводом одликован је Орденом Св. Саве V степена. Био је један од најбољих комичара свога времена. Ниског раста, врло покретљив, живих очију и маркантних црта лица, плаховит, склон импровизацијама, располагао је здравим и природним осећањем за хумор. Уживао је велику популарност у свим срединама у којима је играо, али су га кафана и боемија постепено удаљавале од сцене. Значајне улоге: Кир Дима (Ј. Стерија Поповић, *Кир Јања*), Вуле (М. Глишић, *Подвала*), Манулаћ (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Курјак (С. Сремац, *Ивкова слава*), Сава Савић и Аћим (Б. Нушић, *Протекција*), Жика (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Јованча Мицић (Б. Нушић, *Пут око света*), Танасије (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*), Тобија (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*), Маскариљ (Ж. Б. П. Молијер, *Смешне прециозе*), Мармеладов (по Достојевском, *Злочин и казна*), Швејк (Хашек–Брод–Рајнеман, *Добри војник Швејк*).
ЛИТЕРАТУРА: *Српско народно позориште у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Краљ Александар I*, Н. Сад 2005.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгутин
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгутин**, биохемичар, универзитетски професор (Александровац, Жупа, 22. IV 1934). Дипломирао је на Природно-математичком факултету 1960, магистрирао на ПМФ у Београду 1965, а докторску дисертацију одбранио на Пољ. ф. Земун 1971. Изабран за асистента на предмету биохемија на Пољ. ф. у Земуну (1963), а за редовног професора биран је 1984. Обавио је специјализације из области биљне биохемије на Универзитету у Гетингену у СР Немачкој (1988) и студијски боравак у Истраживачком центру Министарства за пољопривреду САД у Пиорији у Илиноису (1988). Био је шеф Катедре за биохемију, директор Института за прехрамбену технологију и биохемију, председник матичне Комисије биотехничке групације факултета Универзитета у Београду, продекан Пољ. ф. у Земуну (1979–1981), декан у шест мандата (1981–1994) и ректор Универзитета у Београду у два мандата (1993–1997). Био је уредник часописа *Архив за пољопривредне науке* (Бг 1989–1994) и председник Одбора за природне и техничко-технолошке науке Југословенске комисије за Унеско. Члан је Југословенског друштва за биохемију, Српског хемијског друштва и Друштва инжењера и техничара Србије. Писац је уџбеника из биохемије за студенте биотехничких факултета (*Основи биохемије*, Бг 1998) и ђаке пољопривредних школа (*Биохемија*, Бг 1998). Добитник је Ордена рада са златним венцем и Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима.
ДЕЛА: и Б. Вуцелић Радовић, М. Бараћ, „Карактеризација биљних протеина с посебним освртом на антинутритивне ефекте"; у: Р. М. Радовановић (ур.), *Основна истраживања у прехрамбеној технологији*, Земун 1995; коаутор, „A modification of a method for phytic acid determination", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 1999, 64.
ИЗВОР: *80 година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, Бг 1999.
Стеван Јаснић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгутин
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгутин**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Ниш, 27. VIII 1942 − Ниш, 20. XII 2004). Дипломирао 1965. на Електронском факултету у Нишу, магистрирао 1969. на Електротехничком факултету у Београду. Докторирао 1973. на Електронском факултету у Нишу, на којем је од 1969. радио као асистент и где је 1984. изабран за редовног професора. У току 1985−2004. био је шеф Катедре за теоријску електротехнику. У периоду 1978−1981. радио је и на ЕТФ у Приштини. Предавао је предмете из области електротехнике и електромагнетике и сарађивао у научном раду и настави са низом факултета бивше Југославије (Београд, Приштина, Чачак, Крагујевац, Нови Сад, Бањалука, Подгорица, Скопље, Сарајево). **В.** и Бранко Поповић били су изузетно успешни ученици Јована Сурутке, оснивача Српске школе електромагнетике. Области научног рада **В.** су електростатика, теорија антена, теорија простирања по водовима, електродинамика, анизотропне средине, заштита од атмосферских пражњења и други проблеми електромагнетике. Објавио је монографију *Методи за прорачун електростатичких поља* (Ниш 1983) и уџбеник *Електромагнетика* (Ниш–Бг 1994). Посебно се истиче његов метод еквивалентних електрода, којим је решио низ сложених проблема, као и његов патент громобрана JUS NB4811, који је ушао у националне стандарде и који је инсталиран на више од 500 објеката у нашој и околним земљама. За ово достигнуће добио је и Теслину награду 1993. Био је иницијатор организовања и председавајући првог српског Симпозијума из примењене електростатике – ПЕС (1984), који је од 1990. прерастао у међународни симпозијум, а 2001. постао Међународна конференција из примењене електромагнетике. **В.** је био и главни уредник часописа *Serbian Journal of Electrical Engineering* (издавач Технички факултет, Чачак).
ДЕЛА: и J. Surutka, „Static voltages on the guy insulators of MF and LF broadcast tower antennas", *The Radio and Electronic Engineer*, 1973, 43, 12; „The equivalent electrode method", *34. Internationales Symposium – Teoretische*, Ilmenau 1987, 2; и B. Milovanovic, Z. Mancic, „New approaсh for equalising phase velocities in coupled microstrip lines", *Electronics Letters*, 1997, 33, 17.
ЛИТЕРАТУРА: V. Javor, „Life and Work of Prof. Dr. Dragutin M. Veličković", *7th International Conference on Applied Electromagnetics (PES)*, Niš 2005.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Душан
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Душан**, машински инжењер (Београд, 1. II 1909 – Београд, 8. X 1971). Дипломирао је на Електро-машинском одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду 1932. Докторирао је 1953. у САНУ. Од новембра 1938. до августа 1939. боравио на усавршавању код Француских железница (SNCF), а од маја до октобра 1950. у научно-истраживачким установама у области термике и локомотива у Француској и Енглеској. Био је члан: Institution of Mechanical Engineers, London (од 1955), Institute of Fuel у Лондону (од 1961) и Institute Français des Combustibles et de l'Energie у Паризу (од 1958). За дописног члана САНУ изабран је 1963. Од јануара 1947. је доцент на Машинском одсеку Тех. ф. у Београду за предмете: Погонски материјали, Технологија метала и Гориво и сагоревање. Редовни професор постао је 1956. Био је продекан (1951) и декан (1964–1966) Машинског факултета и директор Машинског института „Владимир Фармаковски" (1954–1964). Главни научни и стручни допринос **В.** односи се на парне локомотиве и проблем сагоревања. Научни допринос је у области испитивања горива и локомотива („Technische und wirtschaftliche Probleme der Energieerzeugung aus festen Brennstoffen", *Brennstoff-Wärme-Kraft*, 1959, 11, 2; „Yugoslav Activities in the Field of Heat and Mass Transfer Research and their Efforts to Promote International Cooperation", *Heat Transfer*, 1970, 9).
ДЕЛА: *Железнички приручник*, Бг 1948; *Технологија горива*, Бг 1948.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак САНУ* за 1968, LXXV; *Споменица САНУ посвећена преминулом дописном члану Д. Величковићу*, Бг 1975.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Живојин С.
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Живојин С.**, адвокат, новинар, политичар (Смедеревска Паланка, 8. XI 1854 – Скопље, 20. II 1927). Завршио је Прву мушку гимназију и Велику школу у Београду. Пре I светског рата био адвокат у Зајечару, Ћуприји и Београду. Бавио се и новинарством, те био власник дневног листа *Српски гласник* који је излазио у Београду 1900. и 1901. После мајског преврата 1903. објављивао критичке чланке против официра који су извршили преврат. Један од завереника (Павле Јуришић Штурм) због тога је покушао да убије **В.**, па је он са породицом морао да бежи у Земун. По завршетку рата одлази у Скопље и наставља да се бави адвокатуром до краја живота. Био је члан Либералне странке и више пута њен кандидат за народног посланика. У влади Јована Авакумовића (1892–1893) био министар правде. Након пада владе оптужен је у Народној скупштини са осталим министрима за злоупотребу власти, али је исте године амнестиран. За члана Главног одбора Либералне странке биран је 1895. и 1897. Године 1903. поново је покренуо лист *Српска независност*. Сахрањен је у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века*, III, Бг 1924; А., „Живојин Величковић", *Политика*, 21. II 1927; Ј. Продановић, *Уставни развитак и уставне борбе у Србији*, Бг 1936; В. Казимировић, *Никола Пашић и његово доба 1845-1926*, I, Бг 1990.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Јасна
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Јасна**, композитор (Београд, 22. I 1974). Дипломирала композицију 1999. на Факултету музичке уметности у Београду, те магистрирала на Краљевском конзерваторијуму у Хагу 2004. Од 2001. живи и ради у Холандији. Њена постмодерна поетика подразумева вишеструку деконструкцију, од деконструисања жанрова и традиционалног третмана инструменатa, преко деконструкције оперског дела и оперске сцене, до деконструисања резултата властитих „археолошких" истраживања наслеђа западноевропске музике. Тако у њеној електронској опери у три чина *Dream Opera* (2001) звучни материјал садржи обрађене фрагменте из изабраних опера К. Монтевердија, В. А. Моцарта, Р. Вагнера, К. Дебисија, А. Берга, Ф. Гласа и Џ. Кејџа, вишејезички „либрето" обухвата цитате исказа светских уметника и фрагмената из теорија уметности, текстове огласа, као и теоријску расправу о природи саме опере, док је трећи слој цитата визуелан (бројне фотографије и видео-записи који приказују извођачке уметности од средњег века до данас). Сличан однос према цитатима присутан је у композицијама *Good Bach* (2001), *Shadow Study III* (2009), *Shadow Study IV* (2009), *Last Song* (2009/2010), у којима се деконструишу дела Баха, Шопена, Шумана и Р. Штрауса. Њена дела се изводе на концертима и угледним музичким фестивалима у Србији, Хрватској, Словенији, Холандији, Аустрији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Финској. Са групом композитора, музиколога и теоретичара уметности један је од оснивача Теорије која хода (Бг 2000) и Чинча – Иницијативе за истраживање и продукцију савремене музике, „live" и визуелних уметности (Бг 2002). Добитница је прве награде на Међународном музичком форуму младих (Украјина 1995), прве награде Међународне трибине композитора (Бг 1996), те награда „Славенски" (1998), „Мокрањац" (2004) и „Ирино" (Јапан 2007).
ДЕЛА: *Vriskrik.exe*, концерт за електронику и оркестар, 1997–1999; *Dracula Project*, мултимедијално дело за електронику, 2002; *Sputnik 5*, за квартет удараљки, 2006.
ЛИТЕРАТУРА: T. Марковић, „Пост-опера у процесу рециклирања архетипова", у: Н. Безић, Д. Давидовић, Н. Глиго (ур.), *Глазба пријелаза. Свечани зборник за Еву Седак*, Зг 2009; J. Новак, „Undoing the Real of Music in Works by Jasna Veličković", *New Sound*, 2009, 33.
Татјана Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Јован
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Јован**, инжењер технологије, универзитетски професор, филателиста (Беч, Аустрија, 2. VII 1927 – Београд, 16. XII 2012). Дипломирао на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду, где је и докторирао (1965). За асистента приправника изабран 1954. на Катедри за органску хемијску технологију ТМФ где је прошао сва наставна звања до редовног професора (1977). Држао је наставу из предмета Органска хемијска технологија и више предмета из области хемије и технологија макромолекула и полимерних материјала, први пут уведених код нас на ТМФ у Београду почев од 1961. После специјализације у САД на Бруклинском политехничком универзитету, увео је у лабораторијски рад одређене методе карактеризације, као што су фракционисање полимера, одређивање молекулских маса расипањем светлости и др. Посебно се бавио полимеризацијом мономера деривата итаконске киселине, синтезом нових мономера, продужавањем алкил остатка у мономеру до С12 и преко тога, као и утицајем дужине алкил остатка на физичка својства насталих полимера и кополимера. Најзначајнија научна дела су: и J. Vukajlovic Filipovic, „Refractive index increments of di-n-alkylitaconate polymers and copolymers", *Die Angewandte Makromolekulare Chemie*, 1970, 13; и J. Filipovic, „Cohesive energy densities of poly (di-n-alkyl itaconates)", *Die Аngewandte Makromolekulare Chemie*, 1977, 57; коаутор, „Kinetics of the curing process of alkyd-melamine resin systems", *Thermochmica Acta*, 1989, 149; и J. Hrabar, M. Jacovic, „Viscoelastic properties of poly (dibutyl itaconate) melts", *Die Makromolekulare chemie*, 1992, 193; коаутор, „The thermal degradation of some poly (dialkoxyethyl itaconates)", *Journal of Thermal Analysis*, 1997, 47. Успоставио је директне везе са сродним институтима у Чешкој, САД, Енглеској, Ирској, Француској, Немачкој, СССР-у и др. Одликован је Орденом рада са златним венцем 1986, а 1992. добитник Награде Српског хемијског друштва за изузетан допринос развоју науке код нас.
Теодор Атанацковић
**В.** се рано посвећује сакупљању и проучавању марака и поштанске историје Југославије и земаља из којих је настала. Члан Савеза филателиста Србије од 1948. Прво излагање у нашој земљи, Загреб 1956; у иностранству, Лондон 1960. У току следећих 50 година излагао на преко 50 изложби у земљи и иностранству. Добитник је златних медаља за Претфилателију Србије, Кнежевину Србију, Краљевину Србију, Ратну пошту Србије 1912/1918, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Марке Словеније 1919/1921, Отоманску пошту на територији Југославије, Мађарску пошту на територији Југославије, Целине Краљевине Југославије, Авионску пошту Краљевине Југославије. Атестатор Савеза филателиста Србије за оригиналност марака нашег подручја од 1977, а од 2002. до 2010. председавајући Савета атестатора Савеза филателиста Југославије, односно СФС. Члан Немачке aсоцијације атестатора 1986–2007, Аустријског савеза атестатора од 1992, Светског савеза атестатора од 1994, те члан FIP (Fédération Internationale de Philatélie) Комисије за борбу против фалсификата од 1991. Међународни судија, члан жирија FIP од 1989. Члан више страних и међународних филателистичких организација. Објављивао радове о поштанској историји и маркама, жиговима и фалсификатима Србије, Црне Горе, Краљевине Југославије, периода окупације 1941–1944, Републике Српске, Југославије од 1945.
Драгослав Ђукановић
ИЗВОРИ: Архива ТМФ у Београду; Лична архива.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Марко
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Марко** (Марко Велк), цртач (Сплит, 28. VIII 1969). Дипломирао на Високој националној школи примењених уметности у Паризу. Од 1991. излаже самостално и групно у Европи и САД. Његов медиј је превасходно цртеж у техници угља и сувог пастела. Колорит му је сведен на односе црних и белих површина, док призори припадају традицији фигурације. Захваљујући потезу, цртежи или остају цртежи или добијају и пиктуралну димензију. Ови први одликују се оштрином потеза и светлошћу хартије на којима су повучени (циклуси *Totem*, 2000–2002; *Karl Kemov*, 2007; *Il y a quelque chose dans l'air*, 2009), односно контрастом беле позадине и сиво-црних валерских градација у моделовању облика (циклуси *Totem*, *Abscence*, 2002–2007; *Recyclage*, 2002–2004), док се на овим другима облици помаљају из сенке, сивих или дубоких црних позадина (циклуси *Totem*, *Sotto Voce*, 2008–2009). Његови радови налазе се у колекцијама Националног фонда за савремену уметност, Фондацији Данијела и Флоренс Гeрлен, Француске националне библиотеке у Паризу и Музеја савремене уметности у Београду. Добитник је више награда. Живи и ради у Паризу и Њујорку.
ЛИТЕРАТУРА: J. L. Chalumeau, *Marko Velk*, Paris 2000; A. Malherbe, *Marko Velk*, Lyon 2006; J. P. Plundr, *Marko Velk: carbone 14*, Paris 2010.
Јасмина Чубрило
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Милорад
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Милорад**, глумац (Крагујевац, 7. II 1903 – Добра код Голупца, 1943/1944). Дебитовао 1923. на сцени Градског повлашћеног позоришта у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге. Велико глумачко искуство стекао на сценама позоришта у Сплиту (1924/25), Сарајеву (1925–1927, 1938/39), Пожаревцу (1929–1930), Битољу (1930), Скопљу (1932–1935, 1937/38), београдској Секцији за Дунавску бановину у Новом Саду (1935/36), потом у Народном позоришту (1936/37) и Уметничком позоришту (1939/40) у Београду. Према мишљењу критике **В.** је био разигран глумац силног темперамента и великог емоционалног полета који његов стваралачки занос надахњује, пуни снагом и животом. Посебно се истицао његов племенит говор, изразит, пун свежине. Изражајан и сналажљив, увек нов и непосредан, лако је освајао разнолике улоге од драмских, сложено психолошких и строгих карактерних, до улога безбрижних, комичних, ведрих шерета. Почетком окупације са супругом Милом Величковић Динуловић, глумицом, прикључио се партизанима. Заједно су и погинули. Важније улоге: Ружичић (Ј. Стерија Поповић, *Покондирена тиква*), Хајдук Станко (Ј. Веселиновић, *Хајдук Станко*), Митке (Б. Станковић, *Коштана*), Хасанага (М. Огризовић, *Хасанагиница*), Синиша (М. Бојић, *Урошева женидба*), Малипиеро, Дамјан (И. Војновић, *Госпођа са сунцокретом*, *Смрт мајке Југовића*), Кнез Иво од Семберије (Б. Нушић, *Кнез Иво од Семберије*), Кањош Мацедоновић (М. Димитријевић, *Кањош Мацедоновић*), Ненад Бајкић (Б. Ћосић, М. Димић, *Силе*), Фигаро (П. О. Бомарше, *Фигарова женидба*), Џенаро (В. Иго, *Лукреција Борџија*), Слуга Степан (Н. Гогољ, *Женидба*), Жан од Хуана, Арман (А. Дима Син, *Кнегиња од Багдада*, *Госпођа с камелијама*), Жан (А. Стриндберг, *Гђица Јулија*), Нехљудов (по Толстоју, *Васкрење*), Професор Хигинс (Б. Шо, *Пигмалион*), Ла Флеш (Ж. Б. П. Молијер, *Тврдица*), Клод Френ (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Понза (Л. Пирандело, *Тако је како вам изгледа*), Стеван (С. Јаковљевић, *Не леђима јежа*), Фердинанд (Ф. Шилер, *Сплетка и љубав*), Павел (П. Барбаш, *Лако је мушкарцима*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1915", *Театрон*, 1981, 30/31/32; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине*, Бг – Н. Сад 1996.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Милош
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Милош**, спортски радник, новинар, публициста (Расово код Ваљева, 2. VI 1924 – Београд, 25. VIII 2009). До пензије 1983. обављао је низ одговорних функција у Радио Београду, укључујући и функцију директора Радио Југославије. Био је уредник *Фискултуре* и *Нашег спорта* (1946–1947), главни уредник (1950–1952) и заменик главног уредника (1952–1957) *ЈСЛ Спорт*, уредник *Алманаха југословенске атлетике 1921–1971*. и часописа *Југословенска атлетика* (1972–1977). Као изузетно активан атлетски и спортски радник био је генерални секретар Савеза организација за физичку културу Југославије (1951–1956), председник Атлетског савеза Србије (1952–1966), генерални секретар Атлетског савеза Југославије (1971–1976), стални секретар Балканског комитета (1976–1980) и председник Атлетског савеза Београда (1980--1984). Велики допринос дао је организацији свих великих атлетских такмичења у Београду, посебно Европског првенства 1962. и Балканских атлетских игара 1954, 1956. и 1961. Добитник је Мајске награде Савеза организација за физичку културу Србије (1969), Златне значке Савеза организација за физичку културу Југославије (1971), златних плакета атлетских савеза Србије и Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; *Историја српске атлетике 1908–1998*, Бг 1998.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Михајло
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Михајло**, лекар, санитетски пуковник (Београд, 4. X 1867 – Велики Бечкерек / Зрењанин, 19. VIII 1919). Завршио Медицински факултет у Бечу. Био је лекар Београдског гарнизона, срески лекар у Младеновцу и лични лекар краља Александра Обреновића. После убиства краља Александра и краљице Драге 29. V 1903, као нережимски човек био је управник Војне болнице у Неготину, а приватно радио и у Бору, Зајечару, Параћину и Јагодини. У време балканских ратова и I светског рата посебно се истакао, и то у европским размерама, оригиналном успешном организацијом санитетских возова (у сарадњи са Српским црвеним крстом) помогавши хиљадама српских рањеника и болесника да преживе. Одлази добровољно на годину дана у Добруџу, а затим ради као референт Санитета коњичке дивизије у Великом Бечкереку. Писао је чланке из медицине и био носилац високих војних одликовања.
ИЗВОР: В. Суботић, *Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918*, Бг 1922.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Никола
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Никола**, синдикални и социјалистички првак (Београд, 1859 – Београд, 18. XI 1946). Био је столар по занимању и један од најстаријих српских социјалиста. Један је од оснивача и председник Београдског радничког друштва (1902) и његов делегат на социјалистичкој конференцији у Загребу. Иницијатор је оснивања и вишегодишњи члан управе Савеза дрводељских радника. Са Димитријем Туцовићем и Драгишом Лапчевићем основао је 1903. Српску социјалдемократску партију и Главни раднички савез, чији је био дугогодишњи председник. У управи *Радничких новина* био је 1906. Као бескомпромисан борац за радничка права организовао је бројне радничке зборове на којима је осуђивао насиље власти према радницима. Био је учесник Балканске социјалистичке конференције одржане у Београду 1910, управник Социјалистичког народног дома (1911–1912) и члан радничке коморе за Београд (1912). Више година био је социјалистички посланик у Београдској општини, чак и за време I светског рата. После Вуковарског конгреса комунистичке партије, одржаног 1920, приклонио се опозицији (тзв. центрумашима) и постао члан Социјалистичке партије Југославије, али се убрзо потом повукао из политичког живота.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1911–1912.
ЛИТЕРАТУРА: *Синдикални покрет у Србији 1903–1919*, I/2, Бг 1958; М. Вукомановић, *Синдикални покрет у Србији 1903–1914*, Бг 1979; В. Лапчевић, Т. Миленковић, *Преписка српских социјалиста у току I светског рата*, Бг 1979.
Југослав Вељковски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Панта
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Панта**, виолиста, универзитетски професор (Трстеник, 12. III 1967). Дипломирао 1993. на Факултету музичке уметности у Београду у класи Петра Ивановића, а усавршавао се 1990–1993. на Високој школи за музику у Келну у класи Рајнера Мога. Радио je као професор виоле у Школи за музичке таленте у Ћуприји, као и у другим музичким школама у Србији и Црној Гори. Од 2000. је наставник виоле на Музичкој академији на Цетињу (2001–2005. шеф гудачке катедре), а од 2005. доцент на ФМУ у Београду. Соло виолиста Црногорског симфонијског оркестра је од 2009. и соло виолиста оркестра *Камерата Србика*. Наступа као солиста и камерни музичар (трио *Con Moto*, квартет *Рубикон*, ансамбл *Балканска камерна академија*, камерни оркестар *Гудачи Св. Ђорђа*, дуо са виолинистима Романом Симовићем и Милошем Петровићем). Одржао је низ солистичких концерата и наступао на водећим фестивалима у земљи (БЕМУС, НИМУС, НОМУС, Међународна трибина композитора), у Немачкој (Оснабрик, Хаген, Коверих) и у Италији, где је 1995. био члан међународног квартета који је снимио компакт-диск са делима Леонарда Винчија.
Соња Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ, Станиша
**ВЕЛИЧКОВИЋ, Станиша**, теоретичар књижевности, универзитетски професор (Врањe, 20. VII 1937). Учитељску школу завршио у Врању (1958), а студије књижевности на Филолошком факултету у Београду (1969), где је 1975. одбранио магистарску тезу „Поетика *Деоба* Добрице Ћосића", а докторат књижевних наука 1985. („Светолик Ранковић – живот и дело"). Од 1958. до 1969. био учитељ у Комарници код Шавника и Кушићима код Ивањице, потом професор гимназије у Бајиној Башти. Од октобра 1988. до пензионисања 2001. радио на Филозофском факултету у Нишу, где је биран у сва звања, а 1998. за редовног професора на предмету Теорија књижевности. Стручна и научна делатност **В.** усредсређена је на теорију књижевности, методику наставе књижевности и књижевну критику (Књижевни процес, Никшић 1993; Документ и прича, Ниш 1998). Као професор средње школе добио звање педагошког саветника. Био је члан Комисије за српски језик Просветног савета Србије. За стручне и књижевне радове добио награде листова *Просветни преглед*, *Фронт слободе* и Фондације „Драгојло Дудић".
ДЕЛА: *Школски речник књижевних и сродних појмова*, Ниш 1997; и Ј. Марковић, Интерпретације из књижевности, 1–4, Ниш 1999; Уметничка проза Светолика Ранковића, Ниш 2001; *Приповедање и поетичко мишљење*, Ниш 2011.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стојановић, „Биобиблиографија проф. др Станише Величковића", Г. Максимовић, „Аналитичка слика умјетничке прозе Светолика Ранковића", С. Милосављевић Милић, „У простору поетике", у: *Годишњак за српски језик и књижевност ФФ у Нишу*, 2003, XIV, 7.
Снежана Милосављевић Милић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ ДИНУЛОВИЋ, Мила
**ВЕЛИЧКОВИЋ ДИНУЛОВИЋ, Мила**, глумица (Београд, 25. XI 1910 – Добра код Голупца, 1943/1944). Дебитовала још као дете наступајући уз родитеље – оца Радивоја, редитеља, и мајку Славу, глумицу – у Народном позоришту у Сарајеву (од 1921), потом у Суботици и Битољу (1925–1930). Самосталну глумачку каријеру остварила на сценама позоришта у Нишу (1930–1933), Новом Саду (1934/35), Скопљу (1935–1938), Сарајеву (1938/39), те у Уметничком позоришту (1939/40) и Народном позоришту (1940/41) у Београду. На почетку каријере красиле су је природност, непосредност, топлина и љупкост. У улогама сентименталних наивки била је разноврсна и уметнички ефектна. Касније улоге градила је сложеним и дубоким психолошким анализама, оштром интелигенцијом, изражајном осећајношћу, искреним проживљавањем и преображавањем што је сврстава међу најбоље младе глумице између два светска рата. Почетком окупације са супругом Милорадом Величковићем прикључила се партизанима. Заједно су и погинули. Важније улоге: Јулија, Офелија, Пук (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*, *Хамлет*, *Сан летње ноћи*), Сузана (П. О. Бомарше, *Фигарова женидба*), Давид, Мери (Ч. Дикенс, *Давид Коперфилд*, *Цврчак на огњишту*), Мишлина (К. де Флер, *Буриданов магарац*), Марија Павловна (Л. Н. Толстој, *Васкрсење*), Елиза (Б. Шо, *Пигмалион*), Петруњела (М. Држић, *Дундо* Мароје), Мања, Љуба (Н. Шкваркин, *Ноћна смотра*, *Туђе дете*), Софија, Дара (Б. Нушић, *Ујеж*, *Госпођа министарка*), Мејра, Емина (С. Ћоровић, *Адембе*, *Зулумћар*), Стела (С. Мом, *Свети пламен*), Аница (И. Војновић, *Еквиноцио*), Марта (Е. Јанковић, *Грађанска комедија*), Марија (П. Барабаш, *Лако је мушкарцима*), Едвига (А. Жари, *На последњем спрату*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1915", *Театрон*, 1981, 30/31/32; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине*, Бг – Н. Сад 1996.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛИЧКОВИЋ СВИЊАРЕВ, Миладин
**ВЕЛИЧКОВИЋ СВИЊАРЕВ, Миладин**, лекар, драмски писац, политичар (Стари Бечеј, 31. III 1877 – Нови Сад, 2. VI 1929). Медицину дипломирао у Будимпешти 1903. После праксе у Будимпешти, био је лекар у Новом Саду. Шеф гинеколошко-акушерског одељења новосадске болнице постао је 1919, а имао је и приватну лекарску праксу. Учествовао је као добровољац у балканским ратовима и био управник војне болнице у Зајечару и Бољевцу. Један је од оснивача и први старешина Соколског друштва у Новом Саду. Био је и члан Санитетског савета Краљевине СХС, Дисциплинског суда Министарства социјалне политике, Управног одбора Друштва лекара Војводине, проширеног савета града Новог Сада, Обласног одбора Народне одбране и Књижевног савета Матице српске. Писао је чланке о штетности абортуса и алкохолизма, те био један од пионира у борби против рака у Југославији. Објавио је више књига из области гинекологије и акушерства. Аутор је драма за које је налазио инспирацију у својој лекарској пракси, али и једночинки са ратном и шаљивом тематиком. Мада нису имале литерарну снагу, његове драме су указивале на друштвена и социјална зла (алкохолизам, побачаји, опадање морала, деградација етичких норми), али и на путеве ка оздрављењу друштва. Српско народно позориште изводило је драму *У хипнози* (1914), драму у четири чина *Мртав за све* (1919) и шаљиву једночинку *Ратна жена* (1925). Његова најбоља драма *Мамон*, која је остала у рукопису под псеудонимом Милаковић М., стављена је на репертоар 1926. и 1928. Политичку каријеру почео је као присталица Радикалне странке Јаше Томића. Био је и народни посланик Народно-црквеног сабора на листи Српске народне радикалне странке. Незадовољан политиком Јаше Томића, основао је 1910. Српску народну странку. Издавао је политички лист *Српство* и био његов главни и одговорни уредник (1910–1911). После I светског рата изабран је за посланика Велике народне скупштине Војводине и за члана Великог народног савета, затим за члана Извршног одбора Српског народног одбора и члана уређивачког одбора гласила *Српски лист*, а након повратка у Народну радикалну странку постао је члан Редакционог одбора *Заставе*.
ДЕЛА: *Ко је ђаво?*, Н. Сад 1910; *Матушева ракија*, Н. Сад 1912; *За отаџбину*, Н. Сад 1913; *Кад човек другом тражи доју*, Н. Сад 1920; *Задата реч*, Н. Сад 1921; *О неговању деце у првој години живота*, Н. Сад б. г.; *Поуке и савети породиљама*, Н. Сад 1921; *Аничина жртва*, Н. Сад 1923; *Основи науке о порођајима*, Бг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: А., „*Мамон*, комад у 3 чина од Дра Миладина С. Величковића", *Радикал*, Н. Сад, 1928, 43; Б. Берић, З. Мирковић, „Миладин Величковић-Свињарев, лекар и писац", *Зборник радова XIX састанка Научног друштва за историју здравствене културе Југославије*, Н. Сад 1968.
Милена Лесковац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛМАНС, Тања
**ВЕЛМАНС, Тања**, историчар уметности (Софија, 6. I 1928). Бугарка по пореклу, дошла је у Француску 1961, уписала студије и потом стекла докторат „трећег степена" (магистратуру) код Андреа Грабара. У престижни CNRS (Centre National de la Recherche Scientifique – Национални центар за научна истраживања) дошла је 1964. Државни докторат одбранила је 1974. такође код Грабара. Тај рад објављен је под насловом *Les peintures byzantines à la fin du Moyen Âge* (Paris 1977). У периоду 1976–1981. држала је семинар о византијској уметности на Школи за високе студије друштвених наука, a као ванредни професор предавала је на Сорбони 1976–1986. Посебно је значајан њен рад на уређивању еминентих часописа *Cahiers Archéologiques* (1979–1996) и *Cahiers* *Balkaniques – Histoire de l'art*, који је покренула 1981.
Већ на почетку своје научне каријере **В.** се упознала са српском средњовековном уметношћу радећи на фототеци коју је у Паризу почетком ХХ в. оставио Габријел Мије снимајући средњовековни живопис најзначајнијих споменика у Србији и данашњој Македонији. Најрепрезентативнији део те фотодокументације публикован је у четири тома, за чију је последњу књигу (1969) **В.** написала уводни текст. Резултате својих истраживања излагала је на међународним скуповима одржаним у Београду, посвећеним Сопоћанима (1965), моравским споменицима (1968), Грачаници (1973) и Дечанима (1985). У сарадњи са Грабаром, 1968. објавила je албум Сопоћана. Као уредница *Cahiers Balkaniques – Histoire de l'art*, 31. број часописа (2000) готово је у целини посветила ауторима млађе и средње генерације из Србије. Изучавала је уметничке токове цариградске уметности и њене одјеке на Балкану, као и уметност рубних области Византије (Кавказ, Грузија, Сирија, Египат, Етиопија). Осим зидног сликарства, проучавала је и византијске иконе и минијатуре. Као гостујући професор одржала је већи број предавања на универзитетима од САД-а до Јапана. Објавила је петнаестак самосталних и десетак коауторских књига, као и више десетина стручних чланака. Њене синтезе о византијској уметности попут *Rayonnement de Byzance* (и В. Кораћ, М. Шупут, Париз 1999) представљају је као ауторку која се на комуникативан начин обраћа читаоцу. Почасни је директор CNRS у Паризу, члан Европске Академије наука, књижевности и уметности, члан више научних удружења у Паризу и научног савета Центра за истраживања „Професор Иван Дујчев" у Софији.
Александра Давидов Темерински
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Владимир
**ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Владимир**, књижевник (Чаглић, западна Славонија, 10. VIII 1895 – Барселона, Шпанија, 11/12. VIII 1976). Студирао право у Пешти (Текелијанум) и Загребу. Између два свјетска рата је у Београду радио као државни чиновник, а од 1941. до 1944. у влади М. Недића. По одласку у емиграцију (Италија, Шпанија) посвећује се психологији и психијатрији. Почео је писати у току I свјетског рата. Збирка новела *Светла у ноћи* (Зг 1919) има експресионистички тон и став, који јача у роману *Иван Мандушин* (Зг 1918; Бг 1922): лирски облици, разбијена фабула, фрагментарна слика, интензивна самооткривања. Прозу *Дечак с Уне* (Бг 1926) замислио је као дио (неоствареног) циклуса *Душе с Балкана*. Плодан драмски писац, писао је драме из грађанског живота (*Нови, Робови: комедија једне трагедије*, *Без љубави*), комедије, утопије/антиутопије (*Државни непријатељ бр. 3: комедија за народ у тринаест виђења и невиђења*, *Срећа А. Д.: интерконтинентални спектакл у четири чина с прологом*)*.* Драмски сиже по правилу веже за апстрактне теме, те радњу води ка параболи, лишавајући је увјерљивости и стварајући типске фигуре („усрећитељи", тоталитаристи, терористи, „нови"/„стари"). Драмски опус, између традиције и експеримента, има трагова филмског искуства и експресионистичког театра. У почетку везан за експресионистичке утопије (*Нови*, Бг 1922), прелази на друштвене теме, али задржава мистично-алегоријски и симболички смисао радње и судбине јунака (*Робови*, Бг 1926)*.* У свом најуспјелијем дјелу (*Срећа А. Д.*, Бг 1932) проблематизовао је у форми спектакла два савремена идеолошка пројекта – фашизам и комунизам/бољшевизам. Та питања је расправљао и као филозоф и социолог културе, критичар раскоријењености српске интелигенције (*Духовна криза данашњице*, Бг 1928; *Поглед с Калемегдана: оглед о београдском човеку*, Бг 1938). Покренуо је и уређивао *Нове видике* (1928–1929) и *Српску* *груду* (1941). На француском и шпанском објављивао је огледе из психологије и психијатрије 60-их и почетком 70-их година. За драме је више пута награђиван.
Душан Иванић
Након I светског рата радио је као државни чиновник, прво у Министарству финансија и аграрне реформе (1918–1924), а потом у Министарству просвете, у којем је био активан дуги низ година. Политички се ангажовао у десничарским организацијама превасходно интегрално-југословенског националног усмерења: Народној одбрани и Југословенској акцији. Објавио је већи број текстова о постојању посебне југословенске културе, расе и цивилизације, најоштрије иступајући против страних утицаја у југословенској култури и уметности. Гнушајући се посебно утицаја са Запада, инсистирао је на развоју потпуно аутохтоне културе, која би се заснивала на Косовском миту и романтичним представама сеоског живота. Након укидања Југословенске акције, накратко постаје члан ЈНП Збор, али га убрзо напушта. На скупштинским изборима 1935. кандидовао се на владиној листи. Био је и члан Српског културног клуба, али је због неколико радикално националистичких предавања дошао у сукоб са Владимиром Ћоровићем, те је морао да се повуче. Током II светског рата био је најутицајнија личност у Министарству просвете и вера. Налазио се на челу Главног просветног савета, вршио „реформу" Београдског универзитета, руководио израдом Државног просветног плана и Српског цивилног/културног плана. Као руководилац комисије која је одобравала нове уџбенике, у школску лектиру је уместо дела Јована Скерлића убацио своја. Иако није у потпуности доказано, постоје снажне претпоставке да је био сарадник Гестапо-а, на шта указује његов огромни утицај у Министарству (премда је формално био само виши чиновник) и чињеница да је Србију напустио с највишим немачким окупационим врхом. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача означила га је као ратног злочинца. Сматран је одговорним за одвођење у бањички логор и смрт Михајла Илића и Ђорђа Тасића, истакнутих српских научника и професора Правног факултета.
Александар Стојановић
ДЕЛА: *Огледи о књижевности и националном духу*; *Играчи на жици* (незавршени роман), Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Вучковић, *Поетика хрватског и српског експресионизма*, Сар. 1979; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; В. Милинчевић, „Сарадња српских и чешких драматичара: (четрнаест писама В. В.-Ј. Ј. Урбану, редитељу и преводиоцу, 1932–1934)", *ЗМСКЈ*, 1994, 42, 1–3; М. Фрајнд, „Комади В. В.-Ј.", *ЗМСКЈ*, 1995, 2–3; Љ. Шкодрић, *Министарство просвете и вера у Србији 1941–1944: судбина институције под окупацијом*, Бг 2009; А. Стојановић, *Српски цивилни/културни план Владе Милана Недића*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Светлана
**ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Светлана**, књижевник, есејиста (Београд, 1. II 1933). Факултетско образовање (француски језик и књижевност) стекла у Београду. Дуго година секретар и уредник часописа *Књижевност*, уредник едиција савремене југословенске прозе и есејистике у београдској *Просвети*, где је основала библиотеку *Баштина*. У првој фази књижевног рада јавила се као романсијер, а затим као тумач новије српске књижевности. Осамдесетих година XX в. вратила се прози, потврдивши се као плодан и инвентиван приповедач и романсијер. Њена проза највећим делом посвећена је историји и садашњости Београда, културним, социјалним, психолошким, етичким и идеолошким променама у животу његових становника. Књижевно дело јој је обележено наглашеним урбаним сензибилитетом и судбинама припадника грађанске класе Београда. Књижевни ликови најчешће су типични представници образованих слојева градског становништва – интелектуалци, политичари, уметници. Обухватајући време од првих деценија XIX в. до краја друге половине XX в., укључила је читаву скалу значењских реминисценција и упутница и на данашње време и на многе промене (егзистенцијалне, социокултурне и идеолошке) кроз које води своје ликове. У првој приповедачкој књизи о именима улица на београдском Дорћолу у сугестивном прозном току прожимају се документарна основа и наративна представа значајних историјских догађаја и животни путеви знаменитих историјских личности XIX в.; преко проширеног временског оквира захвата националну судбину у тешким историјским временима под турском влашћу (спаљивање мошти Светог Саве на Врачару), прошлост најчешће види и вредносно процењује из визуре садашњости, дајући јој тиме универзалније значење од оног које нуде сами описани догађаји. И у романима, као и у приповеткама, историјски и друштвени оквири живота такође се складно повезују у динамично компоноване романескне целине и на специфичан се начин рефлектују у актуелној савремености. У сталном прожимању значајних догађаја из прошлости и њихових реалних историјских и егзистенцијалних последица у појединачним судбинама, налази се основа личних драма књижевних ликова и проширених књижевних значења која се тиме нуде. Наглашена психолошка анализа књижевних јунака функционално се преплиће с њиховим етичким и емотивним дилемама, било да су у питању историјске личности (Карађорђе, Васа Чарапић, кнез Милош, кнез Михаило, Анастас Јовановић и др.) или учесници судбоносних историјских и етичких преокрета, те дилема у току II светског рата и сарадње са окупатором ради биолошког опстанка народа (у роману *Лагум*, Бг 1981), такође и живописно представљени сапутници историје у осталим књигама. У аутобиографском роману *Прозраци* (Бг 2003) дочарала је време детињства, ратне и непосредне поратне године, а неким својим важним наративним опсесијама дала адекватно објашњење. Димензију сталних историјских промена, али и стабилност и симболику њиховог трајања веома успешно је остварила у *Капији Балкана*, „брзом водичу кроз прошлост Београда" (Бг 2011), у којем је сликовитим наративним средствима представила кључне тачке културног и историјског развоја, рушења и уздизања Београда од настанка па до I светског рата. Усмеравајући наративну оптику на ширу временску и просторну раван догађаја и односа у прошлости и садашњости српског грађанског слоја, такође проширујући жанровске оквире и функцију своје прозе, у појединим књигама за децу захвата и време средњег века или се у појединим романима приближава актуелном тренутку (*Нигдина*, Бг 2000). Наглашена интелектуална основа њеног рукописа, као важна поетичка одлика, у блиској вези је с њеним есејистичким текстовима посвећеним тумачењу значајних личности наше књижевне прошлости, посебно модерне књижевности. У књигама те врсте она се представила као аналитичан и инвентиван тумач кључних тематских оквира и специфичних значењских смерница поетских и прозних остварења наших најзначајнијих писаца XX в. и савремених аутора. Сличан степен одговорности и аналитичности остваривала је и у својим уредничким и приређивачким пословима и у свом културном раду општије природе. За дописног члана САНУ изабрана је 2006, а за редовног 2009. Добитник је најзначајнијих награда које се код нас дају за прозу, НИН-ове награде за роман (1996), Андрићеве награде за приповетку (1982), награда „Меша Селимовић" (1991), „Борисав Станковић" (1994) и других.
ДЕЛА: романи: *Ожиљак*, Бг 1956; *Бездно*, Бг 1995; *Востаније*, Бг 2004; приповетке: *Дорћол*, Бг 1981; *Врачар*, Бг 1994; *Гласови*, Бг 1997; *Књига за Марка*, Бг 1998; *Очаране наочаре*, Бг 2006; драме: *Кнез Михаило*, Бг 1994; *Жезло*, Бг 2001; есеји: *Савременици*, Бг 1968; *Уклетници*, 1993; *Изабраници*, Бг 2005; *Капија Балкана*, Бг 2011; *Сродници*, Н. Сад 2013.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мирковић, *Суботњи дневник II*, Пр – Г. Милановац 1991; П. Палавестра, *Књижевност – критика идеологије*, Бг 1991; Р. Микић, „Прича о месту таме", *Јефимија*, 1994, 3, 4–5; М. Недић, „Метафизичка мирноћа рукописа Светлане Велмар-Јанковић", *Јефимија*, 1994, 3, 4–5; П. Џаџић, „Топонимијска бајка или Врачар у митском кључу", *Књижевност*, 1994, 49, 7–9; П. Зорић, *Слух за тајне ствари*, Бг 1995; М. Јевтић, *Лагуми Светлане Велмар-Јанковић*, Бг 1997; Д. Норис, „Дорћол. Београд од историје до метафоре", *Итака*, 1997, 1, 1; *Књижевни портрет Светлане Велмар-Јанковић*, *Савремена српска проза*, 11, Трстеник 1999; M. Пантић, *Александријски синдром 3*, Н. Сад 1999; Н. Стипчевић, „Форма и језик у *Бездну* Светлане Велмар-Јанковић", *ЛМС*, 2000, 176, 465, 3; М. Аћимовић Ивков, „Живот и историја", *ЛМС*, 2005, 181, 475, 6; Г. Божовић, „Историја, језик, идентитет", у: С. Велмар-Јанковић, *Лагум*, Бг 2007; А. Капон, *Светла Светлане Велмар Јанковић*, Бг 2008; С. Кољевић, „Од лагума до лагума", *Књижевност*, 2009, 64, 2; Б. Вранеш, „Смисао континуитета", *ЛМС*, 2012, 188, 49/6; Р. Гикић Петровић, „Рамови нашег света" (разговор са СВЈ), *ЛМС*, 2012, 188, 49/6; С. Кољевић, „О прадоксалним порукама *Капије Балкана*", *ЛМС*, 2012, 188, 49/6; М. Пантић (прир.), *Бездане светлости: о књижевном делу Светлане Велмар-Јанковић*, зборник, Бг 2012.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛМОЖЕ
**ВЕЛМОЖЕ**, велика властела, истакнути и најугледнији представници властеоског рода. Готово сви примери употребе термина у писаним споменицима српског средњег века налазе се у босанским краљевским повељама, од краја XIV в. Према начину творбе, то је сложено-изведена именица чију основу чини реч *моћ*. Најчешће се употребљава у изразу *властеле и велможе* да се обележе припадници властеоског рода који су учествовали у раду државног сабора или они уз чију је сагласност и сведочење краљ доносио одлуке и издавао повеље. Није редак случај да стоји самостално, као у изразу *велможе краљевства ми*, али на таквом месту среће се и термин *властеле* (*barones*, *baroni* у латинским и италијанским документима). Иако синонимија и заједничка употреба *велможа* и *властеле* може указивати на опште значење припадника властеоског рода, ипак се у готово свим посведоченим примерима **в.** односе на горњи слој властеле, оне који су пресудно утицали на политику Босне. *Ви сте велможе били на окупу*, писали су 1404. Дубровчани војводи Сандаљу Хранићу о тек завршеном државном сабору, а деценију касније: *ти си од великих велможа русага*. Назив **в.** за најугледнију властелу Босанског краљевства улази у употребу и највише се користи управо у време њихове доминације у Босни, у последњој деценији XIV в. и у прве две XV в. Није случајност да је Дубровачка република у званичној преписци користила епитете *славан* и *велможан* када се обраћала босанским великашима тог доба. Босанска краљица Јелена издала је 1397. једну повељу Дубровчанима у договору са *велможами властелом краљевства ми*, војводом Хрвојем, кнезом Павлом, војводом Сандаљем *и с другом многом властелом и властеличићима*. У средњовековној Србији термин **в.** није се користио у законским текстовима и јавним исправама. Остао је ограничен на књижевна дела, са истим значењем као у Босни.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Државни сабор средњевековне Босне*, Бг 1955; С. Ћирковић, „Русашка господа", *ИЧ*, 1974, 21; П. Анђеловић, „Barones regni и државно вијеће средњовјековне Босне", *ПИИС*, 1975–1976, 11–12; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛОСИПЕДСКИ ЛИСТ
**ВЕЛОСИПЕДСКИ ЛИСТ**, први спортски лист у Србији који је излазио у Београду 1887. и 1895–1896. Био је власништво и орган Првог српског велосипедског друштва (основано у Београду, 4. I 1885) и његових подружница. Излазио је у Београду као месечник (први број 20. I 1887, последњи сачувани примерак, 22. IX 1887), под уредништвом Тимотија Оморца и Лазара Исаковића (уредник од седмог броја, 22. VII 1887). Председник Друштва, Милорад М. Терзибашић прибавио је средства за излажење листа, а после подношења оставке на место председника, јануара 1887, обавезао се да ће и даље издавати лист о свом трошку. Лист је излазио и 1895–1896, када је главни уредник био М. Терзибашић, а одговорни С. Савић. Штампан је у неколико штампарија (Мих. Јовановића, Трговачкој и Првој удеоничкој штампарији и Штампарији С. Хоровица). Циљ листа била је популаризација бициклизма као одличне гимнастике, а не обичне разоноде. Полемисао је с противницима овог спорта, преносио је вести о активностима Друштва и његових чланова, објављивао календаре трка и извештаје са тих и других спортских такмичења. Објављивао је путописе са путовања и излета чланова друштва и иностраних бициклиста, те доносио упутства за савладавање технике вожње. Пратио је иностране спортске публикације и популарисао их, давао техничке савете при избору бицикла, упутства за одржавање, представљао произвођаче и нове моделе и објављивао приче „из велосипедског живота". Лист је имао и илустрације (лого Друштва, велосипед, бицикл и др.). У сваком броју објављивао је огласе произвођача и продаваца бицикала и рекламе за друге производе. Објавио је и позив Уједињене омладине српске за учлањење. Наследником листа сматра се *Велосипедист* (1898–1900), чији су главни уредници били М. Терзибашић и Арсеније Пантелић, а одговорни уредник Никола Најдановић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија, Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Бојана Миљковић Катић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛТ ДЕР СЛАВЕН
**ВЕЛТ ДЕР СЛАВЕН** (Welt der Slaven), интернационални полугодишњи спис за славистику (*Internationale Halbjahresschrift für Slavistik*). Часопис је у Минхену 1956. покренуо Е. Кошмидер (Koschmieder). Као што наслов упућује (Свијет Словена), намијењен је студијама и рецензијама о словенским језицима, књижевностима и културама. Објављује радове на њемачком, енглеском, руском и француском. Србистичке теме су заступљене у прилозима истакнутих српских филолога или слависта са стране. Од првог годишта сарађују А. Белић, П. Ивић, И. Поповић и Ђ. Сп. Радојичић (питања језичких релација, етимологија и географија, роман о Тристраму и Изолди у старосрпској традицији). Српска тематика се такође укључује у јужнословенске или словенске оквире (Д. Чижевски, М. Гаваци и др.), док је видније заступљена око 1964/65, свакако и у вези с годишњицом Вукове смрти (јужнословенске баладе, варијанте пјесама о Бановићу, више радова о В. Караџићу и др.). Међу страним славистима који пишу о српској књижевности су Р. Лауер (Л. Костић), Х. Релинг (о сарадњи В. Герхарда и С. М. Сарајлије). Међу истакнутим ауторима србистичких прилога у овом периоду су М. Мојашевић, А. Шмаус (више радова о Д. Обрадовићу, о бугарштицама), Ј. Матл, С. Костић, М. Браун; Д. Живковић објављује рад о европским оквирима српске књижевности (1977). Објављују се рецензије или прегледи радова о српској књижевности у нашој средини (Р. Д. Клуге, 1969; З. Константиновић о књигама Д. Вученова и Д. Живковића, 1971); Б. Шулце о типу „младе прозе" у српској литератури од 50-их до 70-их година (1983). Такође је више радова о И. Андрићу (1982). О српској језичкој и усменој традицији пишу Х. Кајперт (1998), Д. Буркхарт (1995), Г. Шуберт (1999). С почетком XXI в. улази у часопис нова генерација слависта-србиста (св. за 2003: реферати Р. Ходела, Р. Хансен-Кокоруш, А. Рихтер и др.: о М. Црњанском, Ф. Давиду, Д. Албахарију, Д. Кишу).
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛУЋЕ
**ВЕЛУЋЕ**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве, у долини мале реке Сребрнице, која се након 7 км улива у ову велику реку. На североисточном крају села прима десну притоку Пасјачку реку са изворима минералне воде. У околини постоје трагови метала, сребра и злата, који се јављају у речном наносу. На југозападној периферији насеља је манастир Велуће. Село припада општини Трстеник, а општински центар је удаљен 20 км северозападно. Кроз село пролази слепи локални пут, који на југозападу води до суседног села Риђевштица, а на североистоку до магистралног пута Краљево–Крушевац код села Стопања. Село се помиње 1381. у повељи Кнеза Лазара, којом се села Горње и Доње Велуће завештавају манастиру Раваници. Староседелачко становништво је досељено почетком XVIII в. са Косова и Метохије и из Црне Горе. Село је дисперзивног типа и издужено је правцем југозапад-североисток дуж долине Сребрнице на висини од 200 до 270 м н. в. Највећи број кућа је дуж дна долине, а мањи засеоци су и на њеним странама. У селу су задружни дом, четвороразредна основна школа и амбуланта. Током друге половине XX в. број становника је благо растао од 432 лица 1948. до 498 2002. Од 140 активна становника 53,6% радило је у пољопривреди, 21,4% у индустрији и 9,2% у трговини. Касније је уследила депопулација, па је 2011. било 369 становника (99,5% Срба).
Србољуб Ђ.Стаменковић
У **В.** се налазе угљокиселе минералне воде у сливу Пасјачке реке на надморској висини од око 220 м. н.в. Извор, у близини магистралног пута Краљево–Крушевац, био је коришћен од давнина, а седамдесетих година ХХ в. изграђен је погон за флаширање ове воде познате као „Мивела". Налази се на ободу Крушевачког терцијарног басена у зони сучељавања две геоструктурне јединице, Српског кристаластог језгра и Шумадијско-копаоничке зоне. Обогаћивање воде знатним количинама угљен-диоксида (преко 2 г/л) одвија се услед дубоке циркулације и миграције гаса дуж раседа. Воде су хидрокарбонатне – магнезијско-алкалне, са минерализацијом од око 3 г/л. Висок садржај магнезијума упућује на присуство серпентинско-перидотитских стена на већим дубинама. Температура воде је око 20о С. Воде су истраживане бушењем максимално до дубине од 200 м. Издашност главног експлоатационог бунара дубине 86 м изведеног у прекамбријумским метаморфисаним шкриљцима, на самоизливу је око 2 л/с, а црпењем се може добити и више.
Зоран Стевановић
У селу се налази истоимени српски манастир из XIV в. посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, близу којег су констатовани и остаци римског утврђења. Римски кастел се налази на 4 км југозападно од манастира, у атару села Риђевштица, на извору реке Сребрнице, на доминантном брду Градац (Градиште). Према локалном предању овде су „Латини" имали ливнице сребра. С обзиром на честе римске налазе од метала са овог локалитета, може се претпоставити постојање археометалуршког центра из античког времена. Топоним Сребрница, који се односи на манастир и утврђење, као и назив оближњег брда Металница, поткрепљују ову претпоставку. Такође, извори минералне воде указују на могућност постојања римске бање (*thermae*). Археолошка рекогносцирања су потврдила постојање две фазе градње утврђења, старије, највероватније касноантичке (III–IV в.) и млађе, средњовековне (XIV–XV в.) са припадајућом црквом и некрополом у долини Сребрнице.
Софија Петковић
О оснивању цркве Ваведења данашњег манастира **В.**, званог и Сребрница по оближњој речици, нису сачувани писани подаци. Извор првог реда о његовој најранијој историји јесу портрети у наосу и припрати, на основу којих се закључује да су о подизању и осликавању храма бринули чланови извесне племићке породице. У наосу су на западном зиду јужно од врата приказани владар и владарка, а северно -- ктитор и ктиторка. Уз њихове ликове нема видљивих трагова натписа. У припрати су у северном делу насликани једна девојка и четири младића, уз чије су представе раније ишчитана имена Константин, Братан, Дејан и Оливер. Претпоставља се да су њих петоро били чланови породице ктиторā, тј. њихова деца. Научници се слажу да у владарском пару треба препознати кнеза Лазара и кнегињу Милицу, као и да су њихови портрети у **В.** настали након учвршћења кнежеве власти 1373, а пре рођења Стефана Лазаревића 1377. Ктиторка која приноси обличје храма, као и њен супруг -- у време осликавања можда почивши – на жалост, нису познати. У наосу, припрати и поред цркве пронађено је више гробова у којима су била сахрањена деца и одрасле особе у златотканим хаљинама.
Црква има основу у облику сажетог уписаног крста са триконхосно распоређеним апсидама олтара и певница. Састоји се од светилишта са олтарском апсидом и нишама протезиса и ђаконикона, средњег дела засведеног куполом додатно ослоњеном на четвртасто постоље и бочне лукове, уз који су певничке конхе и правоугаони западни травеј. Припрата, која је претрпела измене у горњем делу и добила нови свод, правоугаоне је основе и има угаоне пиластре. Првобитно је била нешто виша и имала врата не само на источном и западном него и на јужном зиду. Црква и припрата пажљиво су зидане смењивањем низа камених тесаника са три реда опеке повезаних широким спојницама малтера. Фасаде су подељене двама водоравним кордонским венцима, усправним лезенама и пиластрима. Прозори и врата, изнад којих се понегде налазе низови керамопластичних крстића утопљених у малтер, украшени су плитко резаном декоративном каменом пластиком од преплетених двочланих трака, на којој се местимично разазнају трагови боје.
Живопис је страдао у сводовима и вишим деловима зидова цркве и припрате, као и у северном делу наоса, али је ипак очуван у сразмерно добром стању. Од сликарства у олтару се разазнају у апсиди *Причешће апостола* и *Служба архијереја*, а на бочним зидовима сцене циклуса Великих празника и Страдања у горњем, а представе св. ђакона и св. архијереја у доњем делу. У куполи се виде остаци доњих делова фигура осам пророка у тамбуру и јеванђелисти у пандантифима, а између њих *Мандилион* и *Керамион* на истоку и западу и представе две грађевине на бочним странама. У простору непосредно под куполом налазе се четири сцене из циклуса Великих празника. У четвртој зони су слике истог циклуса на зидовима и у полукалотама певница и фигуре старозаветних личности и попрсја арханђела на луковима. У трећем реду су сцене Страдања у певницама и на зидовима, као и на пиластрима, на којима се налазе и фигуре мученика. У другој зони су слике из истог циклуса на зидовима, чеоним лицима пиластара и у севереној певници, док су у јужној два призора из Богородичиног живота, а на бочним странама пиластара попрсја мученика. У доњем реду налазе се портрети владара и ктитора, те фигуре светитеља, међу којима су представљени Св. Сава Српски и Симеон Немања. У припрати је у вишим зонама зидова приказан *Страшни суд*, а поједини његови делови прелазе у доњи ред, који већином заузимају стојећи светитељи и портрети девојке и четири младића.
Изгледа да су на осликавању **В.** радила тројица мајстора – двојица у храму и један у припрати. Њихова заједничка обележја јесу одсуство осећања за простор и анатомију, коришћење топлих и понекад сирових или прљавих боја, као и тежња ка плошности и наглашеној линији. Даровитији зограф од двојице који су радили у храму украсио је више делове цркве. Он је сликао прилично складне композиције, на чијим се фигурама у анатомији и покрету запажа далеко сећање на класичне узоре. Инкарнат му је окерсмеђи, цртеж ненаметљив, а ликови прилично умешно обликовани. Други зограф који је радио у цркви, далеко скромнијих могућности, осликао је површине три ниже зоне. Он је призоре постављао на узану површину тла пред неспретно приказаним кулисама. Без осећаја за анатомију, он је представљао фигуре робустних тела, ситних глава, танких руку и неприродних покрета. Сликао је широке и плошне ликове, обликујући црте лица и косу потезима дебеле четкице. Ма колико лош, био је даровитији од зографа који је живописао припрату. Трећи мајстор није имао осећај за представљање простора и није познавао анатомију, па је приказивао незграпно широка тела веома танких руку, покривена произвољно испресавијаним драперијама. Његов инкарнат је готово без волумена, црте лица су обликоване предебелом четком, па његове фреске изгледају као бојени цртеж. Будући да су сликари **В.** узоре тражили изван класичних токова, њихова дела немају непосредних сродника међу очуваним средњовековним фрескама. Како су натписе на сликама бележили на правилном српскословенском, претпоставља се да су били чланови неке домаће радионице или локалне дружине.
Татјана Стародубцев
ЛИТЕРАТУРА: V. R. Petković, *La peinture serbe du Moyen Âge*, II, Bg 1934; *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; В. Петковић, Ђ. Бошковић, „Манастир Велуће", *Старинар*, 1952–1953, 3–4 (1953); „Манастир Велуће: историја и живопис", *Старинар*, 1955, 3–4; Ђ. Бошковић, „Манастир Велуће: архитектура и скулптура", *Старинар*, 1955, 3–4; С. Радојчић, *Старо српско сликарство*, Бг 1966; В. Ј. Ђурић, *Зидно сликарство Моравске школе – La peinture murale de l'Ecole de la Morava*, Бг 1968; *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; Г. Бабић, „Владарске инсигније кнеза Лазара", у: *О кнезу Лазару*, Бг 1975; Н. Димитријевић, *Гасови у подземним водама с посебним освртом на њихово присуство у минералним водама Србије*, Бг 1975; T. Velmans, *La peinture murale byzantine à la fin du Moyen Âge*, Paris 1978; Ф. Каниц, *Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века*, II, Бг 1985; В. Ристић, „Феудално властелинство у Риђевштици", *Саопштења*, 1987, 19; Н. Катанић, *Декоративна камена пластика моравске школе*, Бг 1988; Б. Тодић, „Прилог бољем познавању најстарије историје Велућа", *Саопштења*, 1988–1989, 20–21; Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995; В. Ристић, *Моравска архитектура*, Круш. 1996; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЛУШИЋ
**ВЕЛУШИЋ**, село крај Дрниша, на западним падинама Промине. Према натпису повише камене розете изнад улаза, Цркву Св. Георгија је као гробљанску капелу, с полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу на западној страни, подигао мештанин Симо Бибић 1880. Недалеко од сеоског гробља његов син, сликар, вајар и графичар Петар Бибић, пројектовао је и изнутра украсио мозаицима малену и једноставну породичну капелу, маузолеј Бибића.
ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „О Петру С. Бибићу, сликару, графичару и вајару (1893–1971)", *ЗЛУМС*, 1989, 25; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
Бранко Чоловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉА ГЛАВА
**ВЕЉА ГЛАВА**, караула смештена у подножју планине Гољак, на средокраћи између Врања и Преполца. На ту караулу је одмах након преласка границе од стране српских трупа 6/19. IX 1912. изведен бомбашки напад. Ову акцију је извео Гњилански четнички одред под вођством капетана Божина Симића. Караула је том приликом потпуно срушена, турски граничари су приморани на бег, али се одмах након тога заметнуо сукоб и с локалним албанским становништвом. У акцију се потом самоиницијативно укључио и један батаљон моравског прекобројног пука чиме је бој убрзо решен у српску корист.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гребанац (ур.), *Илустрована ратна кроника*, Н. Сад, 1912–1913; К. Суботић (ур.) *Илустрована ратна кроника*, Бг 1912–1913; *Балкански рат у слици и речи*, Бг 1912–1913; Група аутора, *Први балкански рат*, 1, Бг 1959.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉАЧИЋ, Чедомил
**ВЕЉАЧИЋ, Чедомил**, филозоф, преводилац, будистички монах (Загреб, 18. VI 1915 – Сан Франциско, Калифорнија, 28. XII 1997). Студије филозофије завршио на Филозофском факултету у Загребу 1939. Држи да му је једини учитељ у филозофији Павао Вук-Павловић. Крајем 1941. чита у италијанском преводу *Бхагавадгиту* и неке Будине говоре, определивши се за будизам. Партизани га 1944. као зналца језика шаљу у Италију за тумача при Одбору збега. Од 1945. у дипломатској служби радио као помоћник аташеа за односе са јавношћу, а потом и као секретар амбасаде у Риму (до 1951). Већ 1949. упутио молбу за пријем у монашки ред теравадског будизма. Од 1952. до 1957. секретар амбасаде у Бону, где две године студира санскрит, пали и источне филозофије, објављује прве преводе будистичких текстова и пише двотомну *Филозофију источних народа* (Зг 1958). Од 1957. до 1960. радио у Државном секретаријату за спољне послове у Београду. Од 1961. до 1963. на Одсеку за филозофију ФФ у Загребу предавао Филозофију азијских народа, а са Светозаром Петровићем и Радославом Катичићем 1959. установио катедру индологије. Докторирао у Загребу 1962, а 1963–1965. био гостујући професор у Индији, на универзитетима у Калкути, Мадрасу, Делхију и Шантиникетану. Одлази на Шри Ланку и 1966. ступа као искушеник у будистички теравадски ред просјака, а у лето 1968. заређен у будистичког монаха под именом Њањађивако („онај који живи знање"). Наредне две деценије живео на пустињачком острву и интензивно објављивао радове и преводе, давао интервјуе и водио преписку. Радове је објављивао у свим деловима Југославије, где је подстакао истраживања источних филозофија, као и у иностранству, на енглеском и немачком језику. Знатан део књига, чланака и интервјуа објавио је у Србији. Поред хрестоматијских текстова за *Филозофију источних народа*, превео је део текстова за књигу *Индијска и иранска етика* (Сар. 1980) индијског писца Калидаса, избор из ране будистичке поезије *Пјесме просјака и просјакиња* (Сар. 1977) и антологијски спис будистичке етике *Dhama-padam* (*Пут исправности*, Зг 1990). Од 1989. живео у кинеском будистичком манастиру Град десет хиљада Буда, у Калифорнији. Религију разумева не као веру у бога и бесмртност душе него као пут прочишћења. Будизам схвата као филозофију која не може ни да се мисли ако се не живи. Држи да мора постојати филозофска мисао која је вечно жива (philosophia perennis) и присутна у садашњости. Надилази европоцентризам западне филозофије, а компаративна филозофија је за њега била органон филозофије културе.
ДЕЛА: *Schopenhauer and Buddhism*, Kandy 1970; *Будизам*, Бг 1977; *Размеђа азијских филозофија*, I–II, Зг 1978; *Од Непала до Цејлона*, Суб. 1981; *Етхос спознаје у европској и у индијској филозофији*, Бг 1982; *Studies in Comparative Philosophy. Vol. 1: Schopenhauer – Nietzsche – Existentialism and Buddhism*, Colombo 1983; *Писма с пустињачког отока*, Зг 1986; *A Buddhist Philosophy of Religion*, Burlingame 1992; *Philosophia perennis*, I–II, Зг 2003–2004.
ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Филозофија источних народа", *Књижевник*, 1959, 1; С. Берберски, „Пут ка смирају", у: Ч. Вељачић, *Од Непала до Цејлона*, Суб. 1981; Р. Ивековић, „О филозофији која се не може ни мислити а да се не живи", *Theoria*, 1983, 1–2; Д. Пајин, „Чедомил Вељачић: Етхос спознаје у индијској и европској филозофији", *Поља*, 1983, 288; С. Ђокић (прир.), *Sudesika – Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Чедомил Вељачић)*, Зг 1997; М. Јежић, „In memoriam: Чедомил Вељачић (Загреб 18. 6. 1915 – Сан Франциско 28. 12. 1997)", *Филозофска истраживања*, 1998, 1; K. Премур, *Етхос спознаје у филозофији Чедомила Вељачића*, Зг 2003.
Илија Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉИЋ, Часлав Чајка
**ВЕЉИЋ, Часлав Чајка**, кајакашки и спортски функционер (Бар, 15. X 1930 – Београд, 7. II 2008). У Кајакашком савезу Југославије од 1950. био је члан многих комисија, генерални секретар и председник (1990–2001); у Међународној кајакашкој федерацији (ICF) био је члан Бироа, председник Техничке комисије и председник Комисије за туризам (1960–1980) и генерални секретар (1980–1988). Био је на челу организације пет кајакашких шампионата света у Београду и још пет на регатним стазама у СФРЈ, а важне улоге имао је и у организацији Медитеранских игара у Сплиту 1979, Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. и Универзијаде у Загребу 1987. Био је један од најугледнијих кајакашких судија у свету, инструктор ИЦФ, организатор судијских семинара, а као главни судија, стартер или члан жирија био је на летњим олимпијским играма у Мексику 1968, Минхену 1972, Монтреалу 1976, Москви 1980, Лос Анђелесу 1984, Сеулу 1988. и Барселони 1992. У Атланти 1996. био је шеф Олимпијске мисије СРЈ. У Савезу организација за физичку културу Југославије је 26 година био у Међународној комисији (најдуже као председник), био је члан Председништва ЈОК, а 1978–1993. генерални секретар. Добитник је Олимпијског ордена (2001) и Трофеја столећа (1996) Међународног олимпијског комитета, Мајске награде СОФК Србије за животно дело (1979), као и високих одликовања Југославије, Бугарске, Туниса, Кореје и Италије. Од 2001. био је почасни председник Кајакашког савеза Србије и почасни члан ИЦФ. За допринос организацији Медитеранских игара 1979. проглашен је за почасног грађанина Сплита, за допринос организацији Универзијаде у Загребу 1987. добио је Трофеј Хрватска, а одлуком Скупштине града Београда од 2012. једна улица на Чукарици носи његово име.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; *Олимпијски вековник*, Бг 2010.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКО (Велко)
**ВЕЉКО (Велко)**, великаш, војни заповедник (?, почетак XIV в. – Србија, после 1350). Као српски великаш из времена цара Стефана Душана и заповедник града Гинекокастра у близини Солуна, помиње се једино у историјском делу византијског цара Јована VI Кантакузина. Гинекокастрон су подигли Византинци након српског заузимања Просека 1328, како би зауставили даље српско надирање ка Солуну. Међутим, Стефан Душан га је ипак заузео, након чега је овај град постао српско упориште које је угрожавало византијски Солун. Није познато када је **В.** постао његов заповедник. На том положају налазио се 1350, када је византијски цар Јован VI Кантакузин, заједно са својим зетом и легитимним царем Јованом V Палеологом, пошао с војском да заузме Гинекокастрон, у склопу шире акције заузимања српских градова у околини Солуна. Када је сазнао да се приближава византијска војска, **В.** је византијском цару понудио предају града без борбе. Заузврат га је замолио да му остави 15 дана пре него што дође да преузме град, тобоже како би осигурао своју имовину и породицу и пребацио их у Солун, јер се плашио да би им Стефан Душан могао наудити из освете. Пошто се заклео византијском цару да ће испунити договорено, **В.** је почео да пребацује имовину у Солун. Поверовавши **В.**, и сам Јован Кантакузин се вратио у Солун. У међувремену је и српски цар дознао за византијски напад и, прекинувши борбе са Босанцима у долини Неретве, хитро је са војском кренуо ка југу и стигао до Солуна. **В.** му се том приликом спремно прикључио. Уследио је састанак између два цара, Стефана Душана и Јована Кантакузина, пред Солуном, крајем 1350. **В.** се након тога више не помиње у изворима.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, VI, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, I, Бг 1981.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ
**ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ**, академско културно-уметничко друштвo Универзитета у Нишу. Xор студената Нишког универзитета, средњошколаца и радничке омладине, oснован је 1972. на иницијативу истакнутог нишког диригента Радојице Милосављевића, који је на челу хора остао до 1980. Наследио га је Милорад Вељковић са сарадником Слободаном Дејановићем, a oд 1988. хором руководи Сузана Костић. Под управом Р. Милосављевића хор се формирао у компактни ансамбл са одмереним односом гласова и изграђеном вокалном техником, спреман да оствари интерпретације високих уметничких домета. Репертоар је обухватаo најпопуларнија дела из опуса Ст. Ст. Мокрањца, као и избор композиција из стваралаштва других домаћих и страних аутора (М. Тајчевић, Р. Петровић, З. Христић, Р. Аврамовски, Ј. Гавриловић, A. Рамирез, Д. Скарлати, Ј. Брамс и др.). Наступао је на бројним концертима, фестивалима и такмичењима у земљи и иностранству, те освајао значајна признања: две Златне плакете Мокрањчевих дана у Неготину, награду за најбоље извођење дела домаћих аутора на Југословенским хорским свечаностима у Нишу, златну медаљу у категорији фолклорних композиција на међународном такмичењу хорова у Линденхолцхаузену (Немачка), две прве награде на међународном фестивалу хорског певања у Мадеу (Холандија), специјалну диплому за извођење византијске музике на међународном хорском фестивалу у Кардици (Грчка), сребрну плакету на Међународном хорском фестивалу у Толоси (Шпанија), специјално признање за извођење литургије на фестивалу у Лимасолу (Кипар). За укупан рад и остварене резултате хор је добио Златну статуету „Коста Абрашевић" и Награду Ослобођења града Ниша (1988). Формирањем Студентског културног центра Универзитета у Нишу (1991) АКУД је постао његов саставни део, а хор је променио име у Академски хор СКЦ Универзитета у Нишу.
Марина Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВ, Димитрије
**ВЕЉКОВ, Димитрије**, трговац, писац, публициста (?, пре 1834 -- ?, после 1864). Пореклом из иришке породице, стекао знатну имовину и углед бавећи се трговином у Пешти. Радио као трговачки агент за велике трговачке куће, међу њима и сједињену Љубљанску и Градску фабрику шећера. Био је солидно образован, пренумерант на бројне књиге и *Летопис Матице српске*. Пријатељевао је и дописивао се с Вуком Караџићем, а у Пешти посредовао у дистрибуцији његових дела. Своја новчана средства и знање усмерио је ка унапређењу српског културног живота. Као публициста, под псеудонимом „О" објављивао текстове у *Новинама српским* и у *Магазину*. Аутор је пригодног текста „Приятелске сузе за Димитриемь Крестичемь" (Сегедин 1834). Исте године постаје члан Матице српске, учествујући касније у раду њеног Књижевног одбора и радних комисија. Сарађивао је на изради новог статута Матице (1864). Као истакнутом грађанину, поверена му је дужност асесора и председатеља Сремске вармеђе и директора поште.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, *1826-1864*, Н. Сад 1986.
М. Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВ МЕДАКОВИЋ, Верa
**ВЕЉКОВ МЕДАКОВИЋ, Верa**, пијaнистa, универзитетски професор (Бaвaниште, Бaнaт, 18. VII 1923 – Београд, 29. IX 2011). Клaвир студирала у првој генерацији студената нa тек основaној Музичкој aкaдемији у Беогрaду (1937–1942). Дипломирала у клaси Емила Хaјекa сa нaјвишом дипломом *сигнум лaудис*. Усaвршaвaлa се и добилa другу нaгрaду у клaси зa стрaне студенте Лазара Левијa нa Конзервaторијуму у Пaризу (1947–1949) и нa курсу виртуози-тетa у школи Маргарет Лонг (1949/50). Нaступaлa у многим југословенским центримa. Гостовaлa у Aустрији, Немaчкој, Фрaнцуској, Мaђaрској и Румунији. Снимaлa зa рaдио и ТВ. Њен солистички репертоaр обухвaтaо је знaчaјнa делa од бaрокa до клaсикa модерне музике, кaо и низ делa домaћих аутора, а често је тумaчилa и клaвирске концерте Моцaрта, Бетовена, Листа и Рaвела. У стручним круговимa истицaни су њенa стилскa културa, поуздaн пијaнизaм, музикaлност и темперaмент. Кaријеру универзитетског професорa оствaрилa је нa Музичкој aкaдемији (данас Факултет музичке уметности) у Београду, где је 1945--1984. водила класу клавира, у којој су дипломирали бројни пијанисти. Зa 30-годишњи рaд добилa је Велику плa-кету сa повељом Универзитетa Уметности у Беогрaду (1977).
Драгољуб Катунац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Александар С.
**ВЕЉКОВИЋ, Александар С.**, географ, универзитетски професор (Баточина, 15. X 1930 – Земун, 30. IX 1999). Дипломирао на Географској групи Природно-математичког факултета у Београду (1956). Последипломске студије из области просторног планирања завршио на Економском факултету у Београду (1968). Стипендиста француске владе у области регионалног развоја (1969). Докторирао 1979. на тему *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда* (Бг 1983). Радио у Географском институту САНУ (1958–1961), Савезном заводу за урбанизам, стамбена и комунална питања (1961–1977), Урбанистичком заводу града Београда (1977–1979). Био директор Југословенског института за урбанизам и становање (1979–1981). Као професор Географског факултета Универзитета у Београду предавао је Географију насеља, Урбану географију и Методе просторне анализе и синтезе. Био је управник Института за просторно планирање (1981–1987), руководилац Одељења регионалне географије (1987–1989, 1992–1995) и директор Географског института „Јован Цвијић" при САНУ (1989–1991). Научни, истраживачки и педагошки рад **В.** усмерен је углавном на физичку географију, географију насеља и просторно и урбанистичко планирање. Првенствено се бавио проучавањем регионалног развоја уопште и, посебно, детаљним изучавањем индустрије као компоненте просторно-функционалне структуре појединих урбаних центара, а највише града Београда. Први је географ из Србије који је, као коаутор, учествовао у изради просторно-планерског атласа Југославије (Југословенски институт за урбанизам и становање, 1973). Покретач је рада на истраживањима и изради монографија општина у Србији. Са сарадницима, за потребе генералног урбанистичког плана града Сарајева, урадио студију о индустрији града. Активно учествовао у оснивању Одсека за просторно планирање Географског факултета у Београду. Добитник je Медаље „Јован Цвијић".
ДЕЛА: *Просторни план макрорегиона Београд: мрежа насеља и центара*, Бг 1976; *Индустрија општине Улцињ*, Бг 1983; и Р. Б. Јовановић, Б. Тошић, *Градови Србије – центри развоја у мрежи насеља*, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бурсаћ, „Александар Вељковић, добитник медаље ‚Јован Цвијић'", *Гласник Српског географског друштва*, 1998, 78, 1.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Божидар
**ВЕЉКОВИЋ, Божидар**, официр, универзитетски професор (Шљивовик код Беле Паланке, 13. IV 1947). Војно школовање започео у Краљеву, а завршио у Загребу. Прекомандован као официр на службу у Словенију (1973). Радио у ЈНА на аеродрому Плесо до 1972, а од 1973. на аеродрому Церкље об Крки. Активну војну службу напустио 1984. и остао у Словенији. Посветио се педагошком раду и научном истраживању историје, политике и пословања. Магистрирао (1989) и докторирао (1991) на Факултету политичких наука у Загребу. Професор на Уставноправној катедри Правног факултета у Љубљани, за део одбране и сигурности уставног система (1987–1993), предавач привредног права и пословног права на вишим школама у Цељу, Брежицама и Образовном заводу у Љубљани (1993–2010). Предавао на ФПН-у Независног универзитета у Бањалуци. Од 2011. декан је Факултета за туризам Универзитета у Марибору, Одељења у Брежицама. Од 1985. члан је Српског хуманитарног и културног друштва „Десанка Максимовић" у Цељу, главни и одговорни уредник гласила овог друштва *Наша реч* и члан Друштва књижевника Српске дијаспоре Словеније из Љубљане. Био је и ктитор храма Св. Саве на Врачару. Аутор више научних студија и књига из области туризма, права и политикологије. Био је хонорарни дописник *Политике* и *Политикиног света* (1989–2000). Објављивао у *Борби*, *Делу*, *Ампаку* (Љубљана), *Вечеру* (Марибор) и др.
ДЕЛА: *Право и моч*, Љуб. 2002; *Јавна управа и господарско право*, Љуб. 2008; *Увод у основе политике*, Бл 2009; *Српско питање и КПЈ до 1941*, Бл 2010; *Господарско право*, Цеље 2011; *Јавна управа*, Цеље 2012.
ИЗВОР: Лична архива.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Велимир
**ВЕЉКОВИЋ, Велимир**, генерал (Лужнице код Крагујевца, 1881 – Београд, 1. VI 1936). Шест разреда гимназије завршио је у Крагујевцу, а Војну академију у Београду (1900–1903). За пешадијског потпоручника произведен је 1903, за артиљеријског поручника 1909; капетан II класе постао је 1913, капетан I класе 1914, мајор 1915, потпуковник 1920, пуковник 1924, а бригадни генерал 1930. Служио је у Крагујевцу и Београду. По завршетку Војне академије служио је као водник у XIX и XI пешадијском пуку у Крагујевцу. На своју молбу преведен је 1907. на службу у артиљерију, у IV артиљеријски пук „Танаско Рајић". Током 1911. постављен је за водника и наставника Ђачке батерије, а потом враћен на службу у IV артиљеријски пук. У балканским ратовима 1912–1913. био је командир пољске батерије у овом пуку. На истом положају затекао га је и I светски рат. Посебну ревност у служби испољио је у борбама током 1915. На Солунском фронту 1916. постављен је за командира брдске батерије у истом пуку. Приликом пробоја Солунског фронта његова батерија учествовала је у борбама у садејству са XI пешадијским пуком. После ослобођења постављен је за команданта дивизиона у IV артиљеријском пуку (1919). Две године касније, постао је помоћник команданта подофицирске школе, а 1924. командант XVIII артиљеријског пука. Командант Шумадијског артиљеријског пука постаје 1927. Од 1930. до 1934. био је ађутант краља Александра Карађорђевића, а потом је, до смрти, обављао дужност начелника артиљерије Шумадијске дивизијске области. Одликован је: Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, орденом Белог орла са мачевима III и IV реда, орденом Светог Саве, Златном медаљом за храброст, француским Ратним крстом са палмом и бугарским Орденом за војничке заслуге. Сахрањен је у Крагујевцу.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1903–1914.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; *Политика*, 3. VI 1930; 4. VI 1930; *Време*, 18. XII 1930; *Споменица о IV југословенском конгресу трезвености*, Бг 1931; *Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933*, Краг. 1934.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Војислав
**ВЕЉКОВИЋ, Војислав**, правник, професор, политичар (Београд, 17. XII 1865 – Београд, 28. I 1931). Син је Стојана Вељковића, истакнутог правника, судије Касационог суда и министра правде. Права је студирао у Паризу, где је и докторирао високовреднованом дисертацијом о трговинским уговорима (1893). По повратку у Србију предавао је Административно право на Великој школи у Београду (1896–1899). Био је делегат Краљевине Србије на првом састанку Конференције мира у Хагу (1899), чијим је исходом био јако разочаран. Закључио је да, што се Србије тиче, она треба да тежи „за временом када ће се у међународне односе уносити много више љубави према правди него сад", а до тог времена, ако оно икада и дође, „Конференција мира пружа нам један наук, а тај је да нам мач буде вазда оштар, а барут вазда сув". Исте године постао је лични секретар Александра Обреновића, али је већ 1900. напустио ову дужност, противећи се краљевој веридби са Драгом Машин. Ово је била прва значајнија у низу многих одлука којима је доказивао да политику није одвајао од морала и стручности. Таквим ставовима стицао је углед једног од најпоштованијих и најдоследнијих српских политичара. Као члан Либералне странке и њен посланик у Народној скупштини од 1901, био је у опозицији према политици династије Обреновић, као и политици Радикалне странке. Иако велики њен противник, није увек одобравао нападе либерала на радикале. Свој став према политици, држави и друштву испољавао је и као члан Уређивачког одбора *Српског књижевног гласника* покренутог 1901, којем је остао одан до краја живота. После Мајског преврата постао је министар финансија у влади Јована Авакумовића, али је због неслагања са завереницима убрзо дао оставку (2. VIII 1903). Тих је година водио Либерално-демократску странку, која се 1905. ујединила са другом либералном струјом, Народном (националном) странком, у јединствену Народну странку. Као њен представник у Народној скупштини противио се 1914–1915. територијалним уступцима Бугарској у Македонији, сматрајући да ће она свакако прићи Централним силама. Трогодишњу окупацију (1915–1918) провео је у Србији. Покушавајући да живот становништва учини сношљивијим, прихватио је понуду аустријских власти да у марту 1916. стане на чело реорганизованог Општинског одбора града Београда, у чијој су надлежности били неполитички послови. Како су, међутим, чланови Одбора били у положају „беспомоћних, често понижених сарадника", све се више повлачио и у октобру престао да буде његов део. Ипак, од новембра 1916. до повлачења аустроугарске војске био је председник београдске општине и члан Централног одбора за помоћ становништву. У југословенској држави поверавано му је Министарство трговине и индустрије (7. IV – 16. VIII 1919) и Министарство финансија (16. VIII 1919 – 19. II 1920). Као министар финансија извршио је замену аустроугарских круна за српски динар, одвојио 100 милиона динара за ублажавање инвалидског питања и допринео решавању других проблема, показујући још једном способности финансијског стручњака и одговорног политичара. Истовремено, као члан Југословенске демократске странке, у коју је 1919. ступила Народна странка, подржавао је њеног шефа Љубомира Давидовића у покушајима тражења политичко-националног компромиса са хрватском опозицијом. Доследан том опредељењу, заједно са њим учествовао је у раду Конгреса јавних радника, одржаног септембра 1922. у Загребу ради разговора о државној кризи и могућности ревизије Видовданског устава. Због оваквих политичких активности оптуживан је за издају Србије и антимонархизам, али је и за време личне владавине краља Александра Карађорђевића остао веран својим демократским уверењима. Није много писао, али -- по речима Павла Поповића -- „по ономе што је написао, иде у прворазредне писце наше". Поред политичких и стручних послова, занимао се за уметност, сакупљајући бројна уметничка дела, пре свега остварења француских експресиониста, и планирајући стварање приватног музеја. После његове смрти ту је идеју спровео његов брат Јован, успевши да подигне уметнички павиљон.
ДЕЛА: „Однос између судске и административне власти у држави", *Дело*, 1896, 10; „Чиновници и министри на располагању", *Бранич*, 1901, 8, 7, 8; „Конференција мира", *СКГ*, 1901, 1–3; *О буџету*, Бг 1922.
ЛИТЕРАТУРА: „Др Војислав Вељковић", *СКГ*, 1931, 32, 4; *Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938*, Бг 1938; Д. Ђ. Денковић, „Развој наставе Управног права", *Универзитет данас*, 1967, 7; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; Љ. Трговчевић, *Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1986; Д. Мрђеновић (прир.), *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941)*, Бг 1988; Љ. Кандић. Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета (1808-1905)*, I, Бг 1997.
Ратко Марковић; Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Јован
**ВЕЉКОВИЋ, Јован**, војни комесар, министар (Параћин, 1795 – Београд, 2. V 1874). Као капетан Параћинског среза учествовао је активно у прикључењу шест нахија Србији, током зиме и пролећа 1833, нарочито сокобањског краја. Заједно са Ђорђем Протићем исте године представљао је кнеза Милоша у комисији за разграничење са Турском. Био је најпре 1835. исправник (старешина) Исправничества бањског, а затим 1836. и Алексиначког округа. За време Милетине буне 1835, био је један од њених главних организатора у Параћинском округу. Као војни комесар решавао је 1837. пограничне спорове у околини Ниша и у Крушевачком округу. Налазио се на списку чланова Савета од 21 лица, који је достављен кнезу Милошу фебруара 1839. а указом од 1. марта постављен је за судију Апелационог суда. Ухапшен је у Крагујевцу за време Јованове буне када је покушао да умири побуњене војнике. Пуштен је одмах по смиривању побуне. Био је члан делегације која је у марту 1840. у Алексинцу дочекала кнеза Михаила приликом његовог доласка у Србију. Скупштина од 3. VIII 1840. оптужила га је као једног од главних кнежевих противника, што га је навело да напусти службу. Постављен је за председника суда Крушевачког округа 1842. Био је један од организатора Вучићеве буне у Моравском округу. Под оптужбом да је знао за припремање Тенкине завере 1857. дао је оставку на чланство у Савету. Враћен је у Савет 1858. после Етем-пашине мисије и именован за попечитеља финансија. Ову дужност обављао је до 1859, када се повратком кнеза Милоша у Србију окончава његова политичка каријера. Знао је турски језик и био одликован турским орденом Нишан ифтихар. Испевана је и једна песма у његову част, публикована у листу *Подунавка* 1846. Син Стојан био је политичар и професор права на Лицеју.
ИЗВОРИ: Б. Перуничић, *Алексинац и околина*, Бг 1978; Љ. Поповић, *Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, I, Бг 1947; Р. Љушић, *Кнежевина Србија 1830-1839*, Бг 2004.
Урош Татић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Јован С.
**ВЕЉКОВИЋ, Јован С.**, коњички пуковник (Београд, 1862 – Београд, 19. IX 1945). Потиче из угледне породице Вељковић: деда Јован и отац Стојан су били министри правде, брат Војислав био је министар правде и грађевина, професор Велике школе и лични секретар краља, а синови, Стојан и Војислав, индустријалци. Завршио је XIII класу Ниже школе Војне академије (1880–1883), као четврти у рангу, и I класу Више школе Војне академије (1884–1885. и 1886–1887), као други у класи. Као командир вода у коњици учествовао је у Српско-бугарском рату 1885. У коњици је обављао низ командних дужности. Као коњички мајор командовао је Првим коњичким пуком „Краља Александра Првог" у Нишу 1896–1898. Ађутант краља Александра Обреновића, у чину потпуковника, био је 1899–1902, када је постао командант Друге коњичке бригаде Коњичке дивизије, а потом 1905. и помоћник команданта Дринске дивизијске области у Ваљеву. На дужности у Ваљеву се посебно истакао залагањем за изградњу Официрског дома у том граду.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ј. Миленковић, *Дневник Тасе Миленковића првог српског ученог полицајца*, 1–2, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Љубомир
**ВЕЉКОВИЋ, Љубомир**, новинар (Бресничић код Прокупља, 1914 – Београд, 25. III 1991). Лист *Економска политика*, основан 1952. у Београду, био је врхунац његовог уредничког стваралаштва. Шездесетих година XX в. као главни и одговорни уредник окупио је око економске ревије успешан колегијум економиста: министара, професора, привредника највећих предузећа и новинара средње генерације, као и преводиоце који су помогли да гласило отвори прозор пратећи светску економију. Стручно-политичка концепција листа, која је привлачила велик број читалаца, завршена је у јесен 1972, у време чистке новинара у Србији, под оптужбом за либерализам. Замерено му је да економска политика коју је спроводио преко листа није била у складу са захтевима времена. Парадокс његовог изгона из новинарства био је у томе што се ослањао на уставне и програмске основе тржишне привреде, а сменили су га форуми у којима се „улогорило" више настављача волунтаризма као бирократске маске. Није тада добио отказ из фирме, него је премештен у допунска издања за огласе и економску пропаганду.
ЛИТЕРАТУРА: *Два века српског новинарства*, Бг 1992.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Момир
**ВЕЉКОВИЋ, Момир**, професор, историчар књижевности (Рашка, 14. VII 1899 – Београд, новембар 1944). Школовао се у Крагујевцу (основна и средња школа) и Београду (Филозофски факултет). Радио као професор у Шапцу, Сарајеву и Београду. Крајем 1940. и почетком 1941. био управник Народног позоришта, те в. д. директор IV женске гимназије; од 1943. в. д. управник Народне библиотеке у Београду. Стрељан је 1944. због рада у влади Милана Недића и у часопису *XX век*. Први је добитник награде „Цвијета Зузорић" за збирку *Портрети и скице* (Бг 1936). У часописима *Нова смена* (1938–1939) и *XX век* (1938–1939) објављивао је чланке о Св. Сави, Штросмајеру, Љ. Гају, Његошу, те о творцима одређеног књижевног укуса (Ј. Скерлић, Б. Поповић) или новог песничког сензибилитета (Ј. Дучић, М. Ракић). У студијама o Б. Нушићу и С. Ранковићу бави се личношћу писца спајајући темперамент са стваралачким опусом. Приређивао је школске читанке, сарађивао у СКЗ и ПЕН-клубу. Заједно са М. Савковићем обрађивао југословенску књижевност као јединствену целину, концентришући се око репрезентатвних личности (Св. Сава, М. Држић, И. Гундулић).
ДЕЛА: и М. Савковић, *Југословенска књижевност, 1. део*, Бг 1932; и М. Савковић, *Примери стила и језика југословeнске књижевности, 1. део*, Бг 1932.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Шантић, „Један уџбеник из југословенске књижевности", *ЛМС*, 1933, 107, 336/1; М. В. К(нежевић), „Портрети и скице Момира Вељковића", *ЛМС*, 1938, 112, 349/1.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Наташа
**ВЕЉКОВИЋ, Наташа**, пијаниста, универзитетски професор (Београд, 2. IV 1968). Музичко школовање започела је са четири године у Београду, у класи Мирославе Петровић, а затим на Академији уметности у Новом Саду и Факултету музичке уметности у Београду код Арба Валдме. Студије клавира наставила је у Бечу на Академији за музику и извођачке уметности, у класи Пола Бадура Шкоде, где је дипломирала 1987. Усавршавала се у Њујорку (1988/89) на Џулијарду у класи Рудолфа Фиркушнија и на Конзерваторијуму у Женеви (1990–1992) код Харија Датинера, где је добила звање магистра уметности. Током каријере одржава професионалне контакте и консултације са низом истакнутих уметника, између осталих са пијанистом Никитом Магаловим, Норманом Шетлером и др. Од 1993. предаје на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу. Прве наступе имала је још на почетку школовања, а од 1985. започела је интензивну концертну каријеру широм Европе. У фокусу њених музичких интересовања су дела В. А. Моцарта. Била је гост фестивала у Берлину, Монтроу, Кану, Монпељеу, Тулузу, Београду и многим другим градовима. Остварила је запажене наступе са бројним оркестрима (Orchestre de Suisse Romande, Оркестар RAI, Београдска филхармонија, Оркестар Радио Катовица, Јаначекова филхармонија) и низом истакнутих диригената (Д. Цинман, М. Виоти, Д. Китајенко, Л. Фостер, Е. Табаков, К. Мендел, Д. Шалон, А. Вит). Посебно је плодна њена сарадња са Београдским гудачким оркестром „Душан Сковран" и диригентом А. Павловићем, са којима је остварила бројне концерте у Русији и Кини. Наступа и у камерним саставима са пијанистом Н. Шетлером и виолончелистом Т. Стосијеком, а чланица је и београдског триа *Анима*. Прву награду освојила је са непуних 10 година на међународном такмичењу у Италији (Капуа, 1977), а међу бројним признањима, која је добила за изузетне интерпретације, истичу се прва награда на Међународном такмичењу „Клара Хаскил" у Вевеју (1985), као и прво место на такмичењу World Music Masters у Паризу (1990). Награђена је и признањем за најбољи концерт на Дубровачким љетним играма, наградом УМУС-а за најбољи концерт у сезони и Годишњом наградом Удружења музичких уметника Србије. Остварила је бројна дискографска издања за ПГП РТС, Zulus records Vienna и Gramola.
ЛИТЕРАТУРА: С. Медаковић, „Изабрала бих поново музику", у: *New Review JАТ AirWays*, децембар 2006.
Ивана Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВEЉКОВИЋ, Слободанка
**ВEЉКОВИЋ, Слободанка**, хемичар, универзитетски професор (Аранђеловац, 20. III 1924 − Београд, 23. III 1989). Студије хемије завршила je на Природно-математичком факултету у Београду 1950. За сарадника Института „Борис Кидрич" у Винчи изабрана је 1951. Докторску дисертацију одбранила je 1956. на Универзитету Оксфорд у Великој Британији. На Катедри за физичку хемију ПМФ у Београду изабрана је 1973. за редовног професора. Предавала је Хемијску кинетику, Радиохемију и Хемијску реактивност. Увела је низ предмета из теоријске физичке хемије. Објавила је уџбеник *Хемијска кинетика* (Бг 1968) и више текстова из те области (и Lj. Kolar Anic, „Statistical foundations of heterogeneous kinetics", *The Journal of Chemical Physics*, 1975, 63, 2). Бавила се нуклеарном хемијом (коаутор, „Adsorption of mineral acids on alumina irradiated in the nuclear reactor", *Isotopenpraxis*, 1974, 10, 6) и била је руководилац међународних и домаћих истраживачких пројеката. Пронашла је нове поступке синтезе различитих изотопа сумпора и фосфора који се и данас користе у производњи тих изотопа. Била је управник Института за физичку хемију ПМФ у Београду. Одликована је (1962) Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: „Red shifts in the spectra of anthracene derivatives", Transactions of the Faraday Society, 1957, 53; и S. M. Milenkovic, M. R. Ratkovic, „The behavior of recoil 51Cr in chromates deposited on MgO", Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry, 1965, 27, 1; и P. Bibovic, „Growth and composition of aluminum clusters on sodium chloride", Vacuum, 1977, 27, 3.
ЛИТЕРАТУРА: Архива ПМФ у Београду.
Вера Дондур
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Стојан
**ВЕЉКОВИЋ, Стојан**, државник, правник, универзитетски професор (Параћин, јануар 1831 – Београд, 22. IV 1925). Вељковићи су потомци кнеза Параћинске нахије Вељка Миљковића, a Стојан је син пуковника Јована Вељковића који је био и попечитељ правосуђа и државни саветник. Имао је синове Војислава и Јована. **В.** је гимназију завршио у Београду 1848. и потом отишао у Немачку на студије права, да би у Хајделбергу докторирао и вратио се у отаџбину 1855. Редовни професор римског, кривичног и трговинског правa на Лицеју и Великој школи био је 1856–1864. Због својих либералних идеја 1864. постављен је за судију Ваљевског окружног суда. Из Ваљева је премештен у Јагодину за председника суда. После смрти кнеза Михаила је рехабилитован и учествовао је у изради Устава из 1869, а тада је био и министар правде у Влади Радивоја Милојковића, па у Влади Миливоја Блазнавца образованој 1872. остаје министар правде до 1873, да би 1874. био постављен за председника Апелационог суда. И трећи пут је био министар правде у Влади Јована Ристића од 1878. до 1880. Након пада Владе повукао се из јавног живота све до 1894. када је постављен за потпредседника Државног савета, а 1897. за председника Касационог суда. Пензионисан је 1901. и постављен након две године за првог потпредседника Сената. После укидања Сената 1903. више није учествовао у јавном животу. Био је члан Либералне странке. Сматра се за једног од истакнутијих представника наше правне науке, посебно због дела *Објашњење Трговачког законика*, које је дуго било главно дело из области српског трговачког права. Као министар правде заслужан је за доношење Закона о пороти и старатељству и Закона о уређењу аграрних одношаја у новоослобођеним пределима. Био је редовни члан Друштва српске словесности (1857–1864), Српског ученог друштва од 1869. и почасни члан Српске краљевске академије од 1899. Аутор је више чланака из области права које је објављивао у *Јединству*, *Србским новинама* и др., а у *Гласнику Друштва србске словесности* за 1857. публиковао је чланак *О хапсанама* *(затворницама)*.
ДЕЛА: *Беседа којом је Стојан Јов. Вељковић у Лицеју К. С. своја предавања отвориo*, Бг 1856; *О казнитељном поступку судском на основу устмености и јавности*, Бг 1860; *О пороти (Јury)*, Бг 1860; *Нешто о задатку касационог суда*, Бг 1865; *Објашњење трговачког законика за Књажество Србију*, *св. 1–2*, Бг 1866; *Још нешто о касационој власти или одговор А.\[ћиму\] Чумићу*, Бг 1867; *Какву ћемо пороту?*, Бг 1871.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, „Д-р Стојан Вељковић", *СКГ*, н.с. 1925, XV/1; В. Јовановић, „Др Стојан Ј. Вељковић: објашњење Трговачког законика за Књажество Србију", *Научно наслеђе Правног факултета у Београду 1841–1941*, Бг 1994; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета (1808–1905)*, I, Бг 1997; М. Јовановић Стоимировић, *Силуете старог Београда*, Бг 2008.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉКОВИЋ, Стојан
**ВЕЉКОВИЋ, Стојан**, архитекта, грађевински инжењер (Крушево, Македонија, 27. VIII 1873 – Београд, 28. VII 1941). Пошто је дипломирао на Техничком факултету Велике школе у Београду, радио у Министарству грађевина као ванредни инжењер друге класе до 1900, када одлази на једногодишњи студијски боравак у иностранство. По повратку у земљу отвара „Инжењерско-технички биро Стојана Вељковића и Ота Лоренца". На пословима предузимача зграде Друге београдске гимназије и Спасићевог пасажа биро се толико афирмисао да почиње да добија значајне пројектантске послове. Већ на својим првим стамбеним грађевинама у старом градском језгру до изражаја долази склоност **В.** ка широкој и слободној примени сецесијске пластике. Како ови објекти датирају из периода пре I светског рата, **В.** се сматра пиониром српске сецесијске архитектуре. Његово најпознатије дело је кућа др Јосифа Хрњичека (1907) на Славији, на углу Немањине и Булевара ЈНА, изведена као једноспратна зграда са локалима у приземљу. Данас је од њеног оригиналног изгледа сачувана једино трочлана ризалитна подела фасаде. Остала дела **В.** у Београду: кућа Ђорђа Гавриловића на углу улица Змаја од Ноћаја и Краља Петра (око 1905); Вила Боторић у Курсулиној 27а (1906); кућа Љубомира Кујунџића у Јелене Ћетковић 3 (1906); кућа Николе Јовановића у Гаврила Принципа 46 (1907); кућа Николе Валовића на углу Балканске и Ломине (1907); кућа Персиде Несторовић у Његошевој 22 (1907); кућа Драгутина Живадиновића у Господар Јовановој 28 (1907).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 1981; Б. Шолаја, А. Магдић, *Инжењери у Књажевству/Краљевини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата*, Бг 1994.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉОВИЋ, Владимир
**ВЕЉОВИЋ, Владимир**, ботаничар, еколог, универзитетски професор (Драча код Крагујевца, 24. I 1923 – Крагујевац, 16. I 1997). На Пољопривредном факултету у Београду дипломирао је 1950, а биологију на Природно-математичком факултету у Сарајеву 1960. Докторску дисертацију под насловом *Вегетација околине Крагујевца* (*ГПМ*, серија Б, 1967, 22) одбранио је 1965. на ПМФ у Београду. Од 1951. до 1966. радио као професор у Гимназији у Крагујевцу. Као асистент за генетику у Институту за стрна жита у Крагујевцу радио је једну годину. На Вишој педагошкој школи у Крагујевцу радио је 1967–1973. као професор биологије, где је предавао више предмета. За доцента је на ПМФ у Београду за потребе Одељења у Крагујевцу изабран 1973, а за редовног професора ПМФ у Крагујевцу 1984. Предавао је Екологију и географију биљака, Систематику виших биљака, те Заштиту и унапређење животне средине. Један је од оснивача и утемељивача ПМФ у Крагујевцу као одељења ПМФ у Београду 1972, а као самосталне институције 1976, те Универзитета у Крагујевцу 1976. када је потписао споразум о удруживању ПМФ у Универзитет у Крагујевцу. Вршио је значајне и одговорне функције на факултету, од заменика управника Одељења у Крагујевцу, до управника Завода а касније Института за биологију ПМФ. Био је покретач и члан редакционог одбора научног часописа *Зборник радова ПМФ-а у Крагујевцу*. За потребе студената и предмета који је предавао објавио је први универзитетски уџбеник у издању ПМФ у Крагујевцу *Екологија и географија биљака* (1982). Објављивао радове из области екологије, фитоценологије и систематике виших биљака. Истраживао је вегетацију долинских ливада, живе ограде Шумадије (и А. Марковић, „Вегетација живих ограда Шумадије", *Зборник радова ПМФ у Крагујевцу*, 1980, 1), серпентинску флору и вегетацију Србије, коровску вегетацију различитих пољопривредних култура (и Р. Огњановић, „Коровска флора и вегетација на подручју региона Шумадије и Поморавља", у: *Савремена пољопривреда*, Н. Сад 1989). Посебан сегмент његовог ангажовања биле су промене у вештачкој акумулацији „Гружа" (и А. Марковић, „Еколошке карактеристике акумулационог језера Гружа и његовог слива", *Билтен друштва еколога*, Сар. 1984). Вратио је биолошку науку у Крагујевац, настављајући тамо где су стали гимназијски професори Стеван Јаковљевић и Игор Андрејевић Рудски. Био је први доктор биолошких наука у Крагујевцу који је извео многобројне биологе различитих профила.
ДЕЛА: и Б. Татић, М. Фишер, „*Veronica scardica*, заборављена врста у флори Србије", *ГИББУБ*, 1984, 18; и B. Tatić, „Distribution of serpentinized massives on the Balkan peninsula and their ecology", *GEOB*, 14, 8, у: B. A. Roberts, J. Proctor (ур.), *The ecology of areas with serpentinized rocks*, Dordrecht 1991.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јокић (ур.), *15 година ПМФ 1976–1991*, Краг. 1991; А. Марковић, „In memoriam: Професор др Владимир Вељовић 1923–1997", *Зборник радова ПМФ у Крагујевцу*, 1997, 18; Љ. Чомић, М. Торгашев Петровић, *40 година година ПМФ 1972–2012*, Краг. 2012.
Драгана В. Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉОВИЋ, Зоран
**ВЕЉОВИЋ, Зоран**, архитекта (Београд, 17. IV 1938). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (1962). Током 1970. био је на студијском боравку у Охају (САД). Пројектовао низ објеката индустријске и пољопривредне намене у земљи и иностранству, најинтензивније делујући између 1990. и 2002. Био је директор градње великих објеката као што су хотел Анадир и Административне зграде нафтне компаније на острву Сахалин, у посебно тешким климатским условима на крајњем североистоку Русије. Аутор је Ђачке чесме у Блоку 45 у Новом Београду. Поборник је функционализма и рационализма у архитектури. Бавио се уметничком фотографијом коју је излагао на колективним и самосталним изложбама освајајући међународне награде, а објавио је и збирку песама *Небесним путевима душе* (Бг 1966).
Маре Јанакова Грујић; Зоран Маневић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉОВИЋ, Радоје
**ВЕЉОВИЋ, Радоје**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Београд, 9. I 1932 – Београд, 27. IV 1992). Медицински факултет (1958), специјализацију интерне медицине (1968) и супспецијализацију нефрологије (1980) завршио у Београду. Докторску дисертацију о односу клиренса појединих супстанција и осмоларног клиренса у хроничним нефропатијама одбранио 1976. на Мед. ф. у Београду. За асистента за предмет Интерна медицина на Мед. ф. у Београду изабран је 1969, а за редовног професора 1989. Oд 1964. радио је нa VI одељењу Интерне клинике А, нa којем су лечени претежно бубрежни болесници. За шeфа Центра за хемодијализу Интерне клинике А постављен је 1979. Био је директор Нефролошке клинике Института за урологију и нефрологију Клиничког центра Србије (1986–1992). Највише се бавио проучавањем метаболичких поремећаја у хроничној инсуфицијенцији бубрега. Посебан допринос дао је увођењу нових метода дијализе и клиничким резултатима њихове примене. Био је члан (од 1960) и председник (1990–1992) Нефролошке секције СЛД, редовни члан Европског и Интернационалног удружења нефролога и председник Републичке комисије за бубрежне болести.
ДЕЛА: *Поремећај метаболизма калцијума, фосфора и магнезијума*, Бг 1977; *Тубулоинтерсицијске нефропатије*, Бг 1985; *Акутна бубрежна инсуфицијенција*, Бг 1985; „Дијабетесна нефропатија", у: С. Стефановић (ур.), *Интерна медицина*, Бг–Зг 1985.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ђукановић, „Нефрологија Интерне клинике А и Интерне клинике Б", у: Љ. Ђукановић (ур.), *Прилози за историју нефрологије у Србији*, Бг 2007; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Вишња Лежаић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЉУН
**ВЕЉУН**, село у Хрватској, у Карловачкој жупанији, смештено на десној страни долине Купе 18 км северно од Слуња. Повезује их магистрални пут Карловац–Задар. Насеље је дисперзивног типа и чине га мали засеоци изграђени по крашкој површи на висинама од 200 до 250 м. На западној периферији у близини Коране и магистралног пута је викенд-насеље. У селу је пилана. Српска православна црква Васкрсење Господње изграђена је 1824. и срушена 1942. Капела Преображења господњег изграђена је 1981. Године 1991. имало је 463 становника (92,7% Срба), 2001. 114 (76,3% Срба) и 2011. 114 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕМИЋ, Велимир
**ВЕМИЋ, Велимир**, потпуковник (Кнић, 1880 – Београд, 10. III 1945). Нижу (1897–1899) и вишу школу Војне академије (1904–1906) завршио у Београду. За пешадијског потпоручника произведен је 1901, потом је преведен у коњицу, где 1904. постаје поручник. Капетан II класе постао је 1907, капетан I класе 1911, мајор 1913, а потпуковник 1915. Пошто је као припадник завереничке организације „Црна рука" осуђен на Солунском процесу јуна 1917, право на пензију признато му је тек 1935. Од 1901. служио је у трупи као водник. Био је међу водећим организаторима завере 1903. и један од официра који су пуцали у краља Александра и краљицу Драгу Обреновић. Налазио се међу оснивачима тајне организације „Уједињење или смрт" („Црна рука") и био члан њене Централне управе. Током 1910. био је класни старешина Војне академије. Непосредно пред Први балкански рат 1912. био је у групи официра која је прешла у Турску и извиђала кумановску и скопску област. У балканским ратовима командовао је коњичким пуком Моравске дивизије на чијем је челу ушао у Скопље и Прилеп. После Другог балканског рата 1913. осуђен је на осам месеци затвора због убиства војника који је одбио да изврши наређење, али је убрзо помилован. На почетку I светског рата командовао је Горњачким четничким одредом од 500 људи, који је био у саставу Ужичке војске. За време Битке на Дрини, са својим одредом дејствовао је у непријатељској позадини у источној Босни. У овим борбама тешко је рањен, те је због делимичног инвалидитета постављен на службу у штаб Дунавске дивизије I позива. На солунском фронту 1916. командовао је I коњичким пуком са којим је ушао у Битољ. На тој дужности био је до 19. XII 1916, када је ухапшен и на Солунском процесу осуђен на смрт, али је помилован и казна му је преиначена на 20 година робије. Убрзо је помилован, те се вратио у Београд, где је живео до смрти. Рехабилитован је и проглашен невиним на обновљеном судском процесу 1953. Његов необјављени дневник је драгоцен извор података за историју завереничког питања. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1901–1914; Архив Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне Академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис*, Бг 1955; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Љуб.–Бг–Сар. 1966; Т. С. Влаховић, *Витезови Карађорђеве звезде*, Бг 1989.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕМИЋ, Милан
**ВЕМИЋ, Милан**, географ, метеоролог, универзитетски професор (Белановица код Љига, 2. V 1901 – Сарајево, 22. IX 1978). Са мајком и братом, након слома Србије 1915, у повлачењу српске војске, прешао Албанију, а потом се са српским ђацима, као избеглица, школовао у Лиону, где је завршио више разреде гимназије. Дипломирао је географију на Филозофском факултету у Београду 1932. Након студија радио је у метеоролошкој служби на аеродромима у Новом Саду и Земуну (метеоролошка служба Команде ваздухопловства). Био је управник Метеоролошког завода у Сарајеву (1934–1941). Током овог периода метеорологија у БиХ доживела је своју највећу експанзију, те се он сматра оснивачем ове службе у том делу земље. Године 1941. заробљен је и интерниран у логор Оснабрик у Немачкој. Након ослобођења поново је постављен за управника Метеоролошког завода у Сарајеву. Оснивањем хидрометеоролошке службе Југославије постављен је за начелника Агрометеоролошког одељења у Београду (1947–1950). У исто време био је доцент Катедре за метеорологију Природно-математичког факултета у Београду. У периоду од 1951. до 1971. био је професор матеорологије и климатологије на Пољопривредно-шумарском, односно Шумарском, те редовни професор ПМФ-а у Сарајеву, а затим је пензионисан. Био је члан савезне делегације у Вашингтону која је потписала конвенцију о приступању СФРЈ светској метеоролошкој организацији. Први његов рад је „Главни временски типови у нашој земљи" (*Гласник СГД*, 1932, 18). Био је уредник часописа *Географски преглед*. Сарађивао је у часописима *Гласник СГД*, *Ваздухопловни гласник* и *Географски преглед*. Писац је више средњошколских уџбеника из географије. Био је члан Географског друштва НР БиХ.
ДЕЛО: *Принцип новог хелиографа са седмодневном регистрацијом*, Сар. 1945.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђукановић, „Животни пут професора Милана Вемића, in memoriam", *Географски преглед*, 1978, 22; „Вемић Милан", *Биографски лексикон Ваљевског краја*, I/3, Ва 1997.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНАЦ
**ВЕНАЦ**, кружни ритуални предмет од различитог цвећа и другог биља, са додатком украса и знамења. Може бити начињен и од вештачког цвећа, па и од другог материјала (разнобојне хартије, метали). Представља симбол сунца и кружног протока времена у природи и култури – рађање, трајање, умирање и поново рађање. Симбол је вечитог трајања, а такође и вечне славе. Како је округао, у свим обредима поседује магијску, заштитну функцију подударну кругу. У традиционалној народној религији Срба **в.** се јавља као важан елемент у свим ритуалима од почетка соларне године (тј. од Божића) па до летње солстиције. У различитим обредима има улогу заштите од злих, нечистих сила и урока. Као ритуални елемент има примену у годишњим обичајима и обичајима животног циклуса. У годишњим обичајима и обичајима уз послове **в.** је неизоставни елемент у Ђурђевданским ритуалима, нарочито код прве муже оваца. У новије време, за одређене црквене празнике исплетени **в.** купују се и на градским пијацама, те се њима ките домаћинства. **В.** се плете и на Биљани петак, натиче се на врат овци која се прва ојагњила или првој помуженој овци на Премлазу. У ускршњим обичајима, недељу дана по Ускрсу, на кумачни понедељак, у јужном Банату су се дечаци и девојчице кроз исплетене **в.** кумачили, тј. братимили и сестримили, тако што су кроз **в.** даровали једно другом фарбано јаје, а потом **в.** бацали у текућу воду. Верници у црквама плету мале **в.** о Духовима (Тројицама) и деле их освећене у православним храмовима након литургије, те се постављају у кући поред славске иконе. **В.** се плете и о Ивањдану (Јовањдану), Св. Јовану, летњем (24. јуна / 7. јула) од ивањског цвећа чија је симболика усмерена на Сунце и на његову снагу. Ивањдан је у народном веровању повезан са празником посвећеним летњем солстицију. Такав **в.** се поставља на улазна врата домаћинства. У ивањски **в.** је уплетена и главица белог лука, увезана црвеном вуницом што представља заштиту, апотропејон целокупног домаћинства и свих укућана нарочито од злих сила и демона. У вишенационалним и мултиверским срединама (попут Војводине) ивањдански **в.** на капијама представља ознаку идентитета српских православних породица. **В.** се плете и од последњег класја жита по завршетку жетве и чува се под стрехом сеоског домаћинства до наредне сетве, тј. тим зрневљем се започињала нова сетва. У животном циклусу, нпр. код рођења детета, родитељима се уз честитање пожели да дочекају зелене **в.** своме детету (тј. венчање). Код прве стрижбе, обредног првог шишања малог детета, кум (или ујак) на детињу главу поставља мали **в.** уз жеље да порасте и да дочека да му код венчања држи **в**. Да су деца носила **в.** на глави наводи и фреска из манастира Раванице (1381) која приказује Стевана и Вука, синове кнеза Лазара са овенчаним главама. У народу је било распрострањено плетење **в.** за младино оглавље (познато је и код других словенских народа у Србији – код Словака, Русина). **В.** се често плео од витких лескових прутова увезаних црвеним концем. У етнолошкој литератури се помиње да је од **в.** исплетеног за младу настало и невестинско оглавље познато као смиљевац, начињено од смиља. У току црквеног венчања у православном обреду некада су младенци били овенчани **в.**, а касније су **в.** замениле круне које им свештеник ставља на главу у току церемоније венчања. У погребним обичајима **в.** начињен од цвећа поставља се на ковчег покојника и носи се у погребној поворци. У селима јужног Баната **в.** бацају с покојником када се спушта у раку. Током XX в. **в.** у погребном ритуалу прављени су и од вештачког цвећа, пластике и другог материјала, против чега се данас упорно бори Српска православна црква и сви еколошки покрети у Србији. Сматра се да је **в.** у погребним култовима представљао замену за покојникову главу. Према структури и симболици погребних обичаја и ритуала **в.** представља метафору вечитог трајања и цикличност живота. **В.** од природног или вештачког цвећа и лишћа су носиле и девојке у обредним поворкама додола, краљица и лазарица све до друге половине XX в.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Банатске Хере*, Н. Сад 1958; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска* *етномитологија*, Бг 2008; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНАЦ
**ВЕНАЦ**, у урбанизму, повезани низ улица које у луку прате трасу некадашњег шанца око урбанизованог Београда. **В.** који је данас присутан више у називима улица (Андрићев, Гундулићев, Косанчићев, Обилићев и Топличин **в.**) него у свести грађана, инспирисан бечким „ринговима", био је један од најзначајнијих елемената Јосимовићевог плана регулације Београда. У архитектури, то је хоризонтални, најчешће декорисани елемент који визуелно одваја спратове (подеони или кордон **в.**) или читаво фасадно платно од кровне површине (завршни **в.**). По декорацији **в.** се често препознају стилови и епохе у градитељству.
Зоран Маневић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНАЦ
**ВЕНАЦ**, књижевни омладински лист који је излазио у Београду од 15. II 1910. до 1913/14 (10 свезака) и од 1920. до јуна 1935. Власник и уредник био је Јерeмија Живановић. У концепцији листа укрштале су се одлике листова за децу и савремених књижевних часописа. На модеран начин неговао дух просвећености, уравнотежавајући идеју естицизма са патриотском и социјалном свешћу. После I светског рата имао је југословенски карактер. Отворен за савремену књижевност и модерна стремљења, иако је избегавао теме губитка идеала, клонућа и пренаглашеног песимизма. У прилозима је заступљена књижевна традиција, народна књижевност и класици српске књижевности из XIX в. У духу рафиниране артифицијелности и начелног животног оптимизма бирани су и писци и дела из страних књижевности (Л. Н. Толстој, А. П. Чехов, А. Доде, Г. де Мопасан, Ђ. Леопарди...). Први превод *Доживљаја Тома Сојера* М. Твена на српски језик објављен је у наставцима 1913. Поучни део листа био је везан за школске програме (наградни задаци за различите узрасте). Објављивао је књижевне прилоге млађих сарадника у рубрици „Покушаји", а старијих у рубрици „Омладински гласник". Од афирмисаних српских писаца у часопису сарађивали су: А. Шантић, Б. Нушић, Б. Станковић, Ј. Продановић, Ј. Дучић, Д. Ј. Илић, А. Гавриловић и др. У свом књижевном развоју кроз **В.** су прошли: М. Ускоковић, М. В. Богдановић, Ж. Милићевић, А. Гавриловић, И. Секулић, М. Кашанин, Д. Максимовић, К. Георгијевић, Н. Дреновац, М. Ђилас, Р. Зоговић и многи други.
ЛИТЕРАТУРА: С. Цуцић, „Јеремија Живановић као уредник ‚Венца'", *ЛМС*, 1940, CXIV, 354, 5–6; В. Калезић, „Венац", *Југословенски књижевни лексикон*, Н. Сад 1971.
Јован Љуштановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНАЧКА ЕПАРХИЈА
**ВЕНАЧКА ЕПАРХИЈА**, названа по планини Венчац у Шумадији, помиње се 1627. у поговору псалтира писаног у манастиру Драчи код Крагујевца заповешћу веначког митрополита Серафима. Са истом титулом помиње се у натпису у припрати храма манастира Благовештења под Рудником, који је 1632. живописан у време истог митрополита. Вероватно је у овом манастиру било седиште епископа, па се епархија назива и Рудничка или Веначко-рудничка. Постоји извесна недоумица да ли је то засебна епархија или део ваљевске или ужичке епархије. Осим у ова два податка у вези са епископом Серафимом, **В. е.** касније се не помиње.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНАЧНЕ АРТЕРИЈЕ
**ВЕНАЧНЕ АРТЕРИЈЕ** (срчане, коронарне артерије), артерије које исхрањују срце, спуштајући се из аорте по површини срца до његовог врха. Постоје две **в. а.** – лева и десна, које излазе у висини горње границе левог односно десног аортног синуса (проширења почетног дела аорте). Стабло леве **в. а.** се убрзо дели на нисходну (десцендентну) грану, која се спушта дуж средине предње стране срца до његовог врха, и циркумфлексну грану, која иде улево на леву бочну и задњу страну срца. Десна **в. а.** скреће удесно и спушта се средином задње стране срца до његовог врха. Она исхрањује и центре специјализованог срчаног мишића (нодално ткиво) у којима се стварају и преносе надражаји за контракцију срца. Величине су неколико милиметара и гранају се све до најмањих артерија – артериола величине испод 400 μм. Пуне се крвљу у дијастоли (ширењу) срца. **В. а.** су функционално терминалне, тј. немају спојнице (колатерале) између себе. То, нажалост, значи да, ако се нека грана запуши онда територија срчаног мишића коју та грана исхрањује остаје без крви. Одговарајуће срчано-мишићне ћелије тада умиру (инфаркт миокарда) јер нема спојнице те гране испод запушења са неком проходном суседном граном од које би могла добити крв. Ретко, код извесних људи, постоји Кугелова артерија као спојница између леве циркумфлексне и десне **в. а**.
Најчешће обољење **в. а.** је атеросклероза, када се утискује лош холестерол (LDL) из крви у зид артерије. Она доводи до прогресивног сужавања лумена **в. а.** и, што је још опасније, до прскања њених атеросклеротичних плоча са изливањем њиховог масног садржаја у лумен артерије, тј. у крв која циркулише. То одмах доводи до (не)опструктивне тромбозе лумена. Сужење **в. а.** до 75% је немо, тј. не доводи до клиничких симптома и пацијент мисли да је здрав. Сужење преко 75% доводи до стабилне ангине пекторис. Болесник има краткотрајан (5–10 минута) јак бол у пределу срца, који се обично простире у леву руку. Бол се може отклонити узимањем таблете нитроглицерина под језик. Обично настаје код већег физичког напора, после обилног јела, изласком на ветровит, хладан спољни простор, због емоционалног стреса. Ако је **в. а.** запушена преко 75% лабилним и трошним тромбом, али не у потпуности, ради се о нестабилној ангини пекторис. То је већ ургентно, опасно стање које указује на настанак инфаркта миокарда. Ако је **в. а.** потпуно запушена тромбом долази до поменутог инфаркта миокарда, који може бити смртоносан. Срчани мишић извесних људи је посебно осетљив на исхемију (недовољно притицање крви због сужења или спазма – грча **в. а.**) и реагује аритмијом. Најтежа врста аритмије је фибрилација леве коморе, када она само „трепери" али се не контрахује и не избацује крв у аорту. Долази до изненадне (напрасне) исхемијске срчане смрти (у недостатку крви и кисеоника мождано ткиво прво пропада већ за неколико минута).
Лечење атеротромботичне исхемијске коронарне болести се спроводи здравим животним стилом понашања и исхране (успорава се развој атеросклерозе); одговарајућим лековима, нарочито оним који разбијају – растварају тромб (фибринолиза); интервентном кардиологијом – балон дилатацијом сужене артерије са уграђивањем стента, тј. металне опругице на месту сужења **в. а.**, која одржава њен лумен проширеним или усисавањем, односно уклањањем тромба (тромбектомија). Ова отварања запушене **в. а.** треба што пре почети јер је време кључни фактор успеха. Наиме, инфаркт се у зиду срца шири од унутрашње према спољној површини и ако се отварање изврши унутар три сата од почетка инфаркта може се сачувати 40% од угроженог срчаног мишића; бајпас (заобилажење) операцијама, када се премошћава сужено место на **в. а.** уградњом дела сопствене вене сафене из ноге између аорте и **в. а.** испод сужења или запушења („мост живота"') или повезивањем **в. а.** испод сужења или запушења са дисталним делом унутрашње грудне артерије.
**В. а.** могу показивати и многобројне урођене аномалије: постојање само једне а не две **в. а.**; њихови аномални отвори (исходишта) у аорти или плућној артерији; изласци главних грана из „погрешне" артерије (нпр. десцендентне гране уместо од леве -- из десне **В. а.**; фистулозне комуникације **в. а.** са срчаним шупљинама или срчаним венама итд. Значај **в. а.** произилази из чињенице да од свих смрти у Србији на кардиоваскуларна обољења отпада 57%, а унутар тога највише због цитираних обољења **в. а**.
Литература: В. Кањух, Г. Туцаковић, Д. Велимировић, „Конгениталне аномалије коронарних артерија (Ембриологија коронарне циркулације, коронарних артерија и семилунарних валвула. Формална генеза, патолошка физиологија аномалија)", у: Б. С. Ђорђевић, В. И. Кањух и др., *Урођене срчане мане*, Бг 1974; N. Radovanović, Đ. Jakovljević, V. Kanjuh, *Quality of life after open heart surgery. A ten year follow-up research study. Atherothrombotic coronary heart disease. Morphological -- clinical correlation*, Bg 2008; В. Кањух и др., „Morgagni-евска корелација десет клиничких ентитета коронарне атеро-тромботичне исхемијске болести срца са њиховим патолошко-морфолошким супстратима", *Зборник III конгреса радова и резимеа кардиолога РС*, Бл 2012.
Владимир Кањух; Снежана Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНДЕЛ, Херман
**ВЕНДЕЛ, Херман** (Wendel, Hermann), историчар, књижевник, публициста (Мец, 8. III 1884 – Париз, 3. X 1936). Образовао се под утицајем немачке и француске културе и језика, гимназију завршио у Мецу. Студирао историју и филозофију у Минхену. Као присталица радничког покрета, 1905. постао је члан Социјалдемократске партије Немачке, прекинуо студије, активно се бавио публицистиком, сарађивао у листовима социјалдемократске оријентације, од 1912. до 1918. био посланик у Рајхстагу. У том периоду објавио је монографије о А. Бебелу (Берлин 1913) и Х. Хајнеу (Дрезден 1916). Истовремено се све интензивније бавио историјом и културом Јужних Словена и њиховим покретом у борби за слободу. Од 1909. сваке године долазио у Србију, а 1912. као дописник из Београда устао у одбрану Србије, желећи да необавештено немачко читалаштво стекне објективну слику о комплексности јужнословенских односа (*Aus und über Südslawien*, Berlin 1920; *Aus dem südslawischen Risorgimento*, Gotha 1921; *Südslawische Silhouetten*, Frankfurt/M. 1924; *Die Habsburger und die Südslawenfrage*, Leipzig 1924; Бг 1992). Упознао је знамените личности српског јавног, културног и политичког живота (Д. Туцовића, Д. Поповића, В. Стајића, С. Станојевића) и водио с њима преписку. Спис С. Станојевића *Убиство аустријског престолонаследника Фердинанда* превео је на немачки (Frankfurt/M. 1923). Сарађивао је у *Политици*, *Времену*, *ЛМС*, *СКГ*, *Новој Европи*. Основао 1921. Немачко-југословенско друштво за културно зближавање. За почасног члана Матице српске изабран 1922, а 1929. за почасног доктора Београдског универзитета. У капиталном делу, *Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit* (Frankfurt/M. 1925; *Борба Југословена за слободу и јединство*, Бг 1925; Бг 1991), дао је преглед историјата идеја и покрета за слободу код Јужних Словена, наглашавајући удео српског народа до стварања Југославије 1918. Политичке односе између Србије и Пруске приказао је у студији *Bismarck und Serbien im Jahre 1866* (Berlin 1927), користећи неистражену пруску, аустријску и српску архивску грађу. Одужио се и француској историји монографијом о Дантону (Берлин 1930) и списима о Француској револуцији. С доласком Хитлера на власт отишао у емиграцију.
ДЕЛА: *Südosteuropäische Fragen*, Berlin 1918; *Aus drei Kulturen*, Berlin 1922; *Von Belgrad bis Buccari*, Frankfurt/M. 1922 (*Путовање по Црној Гори, Западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији*, Пг 2010).
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Борба за слободу и јединство", *СКГ*, 1925, 16; Ј. Алтмајер, „Х. В.", *СКГ*, 1936, 49, 4; Ж. П. Јовановић, „Х. В. (1884–1936)" (библ.), *СКГ*, 1936, 49, 4; В. Ћоровић, „Х. В.", *Страни преглед*, 1936−1937, 7–8, 1–4; „Х. В. (1884–1936)", *АПДН*, 1937, 27, 34 (51), 1; П. Слијепчевић, *О* *њемачкој књижевности и култури*, Сар. 1980; Т. Бекић, „Х. В. и његов спис *Хабзбурговци и јужнословенско питање*", *Трећи програм Радио-Београда*, 1992, 92–95, 1–4; „Писма Х. В. Васи Стајићу и Станоју Станојевићу", *ЗМСИ*, 1993, 47–48; „Х. В. и његов спис ‚Сарајевски атентат'", *Настава и историја*, 2007, 5; „Х. В. и његова посредничка улога између нас и Немаца", *ЛМС*, 2008, 482, 1–2.
Олга Бекић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНДИ; ВЕНЕДИ → ВЕНЕТИ
**ВЕНДИ; ВЕНЕДИ** → **ВЕНЕТИ**
# ВЕНЕДИКТ (Пичаура Краљевић)
**ВЕНЕДИКТ (Пичаура Краљевић)**, епископ далматински (Кампанис код Солуна, 26. I 1765 – Венеција, 13. II 1862). Рођен у браку Грка и Бугарке, замонашио се у манастиру Св. Анастасије код Солуна и постао ђакон. Његов живот обележен је лажима, крађама, бежањима и улагивањима. Украо је свом манастиру 6.000 гроша и побегао у Букурешт, одакле су га вратили у Јањину где је код Али-паше три године био субаша. Измисливши презиме Краљевић (као његова права презимена помињу се Пачаурица, Паћавура, Полизовић), лутао је по Балкану и скупљао прилог тобоже за Синајски манастир. Није познато где је и када постао свештеник. Митом и преваром 1806. постао је викар дабробосанског митрополита Калиника, са титулом кратовски. Уговоривши да му **В.** годишње плаћа 4.500 дуката, Калиник се повукао у Цариград препустивши му митрополију. Оптужен да је у време Првог српског устанка био у вези са Карађорђем, доспео je у травнички затвор, али је пуштен уз богат откуп. Пребегао је у Аустрију и био смештен у Бешеново, одакле је прешао у Земун, али је побегао у Далмацију када је Порта затражила од Беча његово изручење. Удворничким понашањем успело му је да га Наполеон 1810. постави за епископа далматинског. Када је Далмација 1813. припала Аустрији, **В.** је покушавао да јој се додвори. Срби су тражили да им **В.** и даље остане епископ, а он од митрополита Стефана (Стратимировића) да Далматинска епархија уђе под јурисдикцију Карловачке митрополије. Митрополит је прихватио јурисдикцију иако је сматрао да је **В.** неканонским путем постао далматински епископ. Да би стекао поверење Беча, предложио је 1819. да се у Шибенику оснује унијатско семениште за спремање српских свештеника и довео четири унијатска професора из Галиције. Сазнавши за ово, Срби су се побунили и после многих неуспелих жалби властима, сковали заверу и покушали атентат, у којем је било мртвих и рањених, али је **В.** преживео. Отишао је 1823. у Падову, а потом у Венецију одакле је управљао епархијом до пензионисања 1828. У тестаменту тврди да никада није био унијат, али не објашњава довођење унијатских професора и отварање унијатске богословије.
ИЗВОРИ: *Житије Герасима Зелића*, I–III, Бг 1897, 1898, 1900; Д. Руварац, *Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље*, Бг 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Православна Далмација*, Н. Сад 1901; С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЕДИКТ (Цреповић)
**ВЕНЕДИКТ (Цреповић)**, митрополит грачанички и новобрдски (Лешје код Параћина, последња четвртина XIV в. – манастир Св. Павла, Света Гора, после 20. VI 1459). Син војводе Црепа Вукосавића, унук жупана Вукосава, властелина цара Душана, из Петруског крајишта. Први помен **В.** из 1411. везан је за решавање дугогодишњег спора око власништва над Богородичином црквом у Лешју, баштинском поседу жупана Вукосава. Иако је спорна црква са поседима још за време кнеза Лазара 1379/80. била враћена властеоској породици Вукосавић, тек одлуком државног сабора и повељом деспота Стефана Лазаревића Хиландару, тај процес је окончан. **В.** је потврђено власништво над црквом, а Хиландару је начињено обештећење у виду даровања других поседа. Током 1426. боравио је у манастиру Св. Павла на Атосу, где је за њега преведен и преписан први део Шестоднева, док је други део превео сам **В.** исте године. Остаје отворено питање да ли се под именом Венедикта из једног поменика манастира Лавре Св. Атанасија, којег је својевремено поседима обдарио Цреп Вукосавић, крије **В**. У истом поменику налази се и име монахиње Анисије, која је била са њим у сродству а умрла је 1426/7. **В.** се касније вратио на баштинске поседе као лешјански игуман. У време деспота Ђурђа Бранковића стекао је велик углед па је изабран за члана посланства које је почетком 1453. пратило пренос моштију Св. Луке из Рогоса у Смедерево. По свему судећи, **В.** је постао митрополит грачанички и новобрдски, о чему постоје различита мишљења у историографији. После пада Новог Брда под османску власт 1455, отишао је у Смедерево, где му је деспот Ђурађ са сином Лазаром подарио на доживотно уживање манастир Св. Ђорђа на Враћевшници. Након што је Мехмед II Освајач заузео Смедерево 1459, **В.** је напустио престоницу и повукао се у манастир Св. Павла на Светој Гори, где је вероватно и окончао живот.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг – Ср. Карловци 1935; Р. Михаљчић, „Прилог дипломатару, Даровнице властеоске породице Вукосавић", *ИГ*, 1976, 1–2, 103; Ђ. Трифуновић (прир.), *Стефан Лазаревић, књижевни радови*, Бг 1979; А. Младеновић, *Повеље и писма деспота Стефана*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „О поменику Богородице Љевишке", *Старинар*, 1940, XV, 49; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЕР, Иван
**ВЕНЕР, Иван**, пчелар (Стари Бановци, Срем, 25. II 1925 – Купиново, Срем, 25. X 2006). Други светски рат га је спречио да заврши гимназијско школовање, па се као ратни војни инвалид определио за пчеларску професију. Преузео је очев пчелињак, допунивши га са 100 кошница типа Живановићева полошка. Незадовољан производним учинцима ових кошница, експериментисао је са кошницама типа: Косовка, Дадан-Блат и Лангстрот-Рут. Ова последња испољила је несумњиве предности, па ју је **В.** промовисао на просторима бивше СФРЈ. Уједно је иновирао производну технологију изналазећи оригинална решења применом Венерове методе пчеларења са двојним друштвима, Венерове методе ројења, Венерове методе замене матица и Венерове методе стимулативног прихрањивања. Учествовао је у раду светских пчеларских конгреса у Мађарској, Француској, Грчкој, Аустралији и Бразилу, на којима је добио јавна признања за иновације. Добитник је: Медаље напредног пчелара, Медаље Јован Живановић и Медаље заслуга за Апимондију. У Купинову 1965. основао је тржишно оријентисану Пчеларску фарму **В**. Осамдесетих и 90-их година XX в. фарма је годишње производила преко 30 т меда, око тону воска, више килограма матичног млеча и прополиса и око 10 кг полена. Истовремено, фарма је производила између 800 и 1.000 пчелињих ројева, преко 2.000 матица, као и Лангстрот-Рутове кошнице са Хофмановим стандардним рамовима.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ивановић, Л. Коларевић, М. Младеновић, *Пчеларска фарма Венер, техника и технологија*, Бг 2004.
Мића Младеновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЕРОЛОГИЈА
**ВЕНЕРОЛОГИЈА** (лат. *venereus*: полно преносив), наука о венеричним (полним) болестима, тј. инфективним обољењима која се преносе сексуалним контактом. У знатном су порасту свуда у свету (и у Србији), нарочито код хомосексуалаца и бисексуалаца. Узрочници су различити микроорганизми. Ради се о пет класичних обољења (која се обавезно пријављују здравственој служби): сифилис, гонореја, меки шанкр (*ulcus molle*), венерични лимфогранулом (*lymphogranuloma venereum*) и препонски гранулом (*granuloma inguinale*). Данас је листа ових обољења знатно проширена. На првом месту по значају је сида а следују: хламидија (*chlamidia*), узрочник je бактерија *Chlamidia trahomatis*; трихомонијаза (*trichomoniasis*), узрочник *Trichomonas vaginalis*; генитални херпес (*herpes genitalis*), узрочник *Herpes simplex virus* тип 2, који улази кроз мала оштећења коже и слузокоже; оштри кондиломи (*condilomata acuminata*); бактеријска вагиноза (*vaginosis bacterialis*), због пораста анаеробних бактерија у вагини; микоплазма (*mycoplasma*); заразни молускум (*molluscum contagiosum*); хепатитис Б вирус инфекција (преноси се и путем крви и коришћењем заједничких шприцева и игала од стране наркомана); кандидијаза (*candidiasis*); шуга (*scabies*); стидне ваши (*phthiriasis pubis*) и др.
*Сифилис*, *луес*, *тврди шанкр* (*syphilis*, *lues*, *ulcus durum*). Узрочник је „бледа спирохета" (*Treponema pallidum*), коју су открили Шаудин (Schaudin) и Хофман (Hoffman) 1908. Она напада артериоле сужавајући их. Болест су у Европу донели Колумбови морнари из Америке. У источну Србију су је унели руски војници (из њихових губернија где је постојао ендемски сифилис), када су ратовали против Турака 1810–1811. Сифилис затим постаје ендемски у источној Србији и назива се *Френга* (*француска болест*) или *рањава болест*. Лекар Гојко Марковић 1838. у Гургусовцу (Књажевац) отворио је импровизовану болницу за сифилис, која 1850. прераста у прву комплетну Венеролошку болницу у Србији. При Општој државној болници у Београду 1888. отвара се прво Одељење за кожне и венеричне болести. У Србији је 1898, 0,26% популације било заражено сифилисом, и то највише у Тимочком региону и Београду. Болест пролази кроз три стадијума. У првом стадијуму, после инкубације од 10–90 дана (просечно три недеље), ствара се безболна раница – тврди шанкр, локализована на гениталијама, устима или језику. Шанкр је јако заразан. Зацељује за 3–12 недеља. Такође, увећавају се (отичу) лимфни чворови, који су безболни. У другом стадијуму, исто заразном, две недеље до шест месеци (просечно 6–8 недеља) после првог стадијума, спирохете се рашире свуда по организму. По кожи се појављује карактеристична оспа, која нестаје за 4–12 недеља. Затим, наступа латентни период кроз године и декаде. У трећем стадијуму, 6–10 година касније, у 1/3 случајева стварају се деструктивне гуме, тј. чворићи и чворови од умноженог реактивног ткива на спирохете (са џиновским ћелијама и обиљем плазмоцита), које разарају ткиво и органе у којима се налазе. Сви органи тела могу бити погођени. У аорти долази до луетичног мезаортитиса, када се запаљенски инфилтрат нагомилава у средишњем делу аортног зида слабећи њену еластичну структуру и често доводећи до локалног проширења аорте (анеуризма). Она може да прсне и доведе до смртоносног искрвављења. Отвор аорте се проширује и његови залисци се више не склапају потпуно. Крв се, због тога, из аорте враћа у срце. Отвори срчаних артерија се сужавају. Ретко се у самом срцу стварају гуме. Оштећење мозга доводи до прогресивне парализе а кичмене мождине до табес дорзалиса (погођени су сензитивни корени). У трудних жена спирохета преко постељице може да уђе у плод и да доведе до конгениталног сифилиса. Сифилис је лечен живом и арсеном, а данас се успешно лечи антибиотицима (велике дозе пеницилина).
*Гонореја* (*gonorrhoea*), *трипер*, *капавац*. Узрочник је гонокок (*Neisseria gonorrhoeae*), који се, после 2–7 дана инкубације, открива у гнојном, капајућем секрету из уретре у запаљењу. Обољење се помиње већ у Библији. У жена, запаљење може да се прошири на грлић материце и малу карлицу. Често је запаљење колена. Некад може доћи и до запаљења срчаних залистака и чак сепсе. Лечи се пеницилином али извесни сојеви гонокока развијају резистенцију.
*Сида* (фр. Syndrome d'ImmunoDéficience Acquise) или *AIDS* (енгл. Аcquired Immune Deficiency Syndrome). Синдром стечене имунодефицијенције је завршна фаза хроничне инфекције вирусом хумане имунодефицијенције (Human Immunodeficiency Virus – ХИВ). Сида је откривена 1981. код пет младих хомосексуалаца у Лос Aнђелесу, који су боловали од запаљења плућа (изазваног паразитом *Pneumocystis carinii*) и /или Капошијевог саркома. Дошло је до необјашњивог слабљења њиховог имунитета, а узрок је 1983. нађен у ХИВ-у као РНК ретровирусу. Људи су се њиме заразили ловећи шимпанзе Централне Африке. ХИВ напада и разара ћелије имуног система, првенствено помоћничке CD4+ T-лимфоците али и макрофаге и дендритске ћелије. Болест почиње 2–6 недеља након инфекције акутном виремијом (грозница и општа слабост), која траје неколико дана, када ХИВ продире у крв (инфицира ћелије имуног система и лимфне органе). Болесник постаје ХИВ+ обично осам недеља после инфекције, тј. тада се могу доказати антитела против ХИВ-а у крви. Затим, наступа период латенције, који може да траје и до 10 година али имуне ћелије настављају да пропадају. Када број Т – лимфоцита, од нормалних 1.500 ћелија у mm³, спадне на испод 200 ћелија у mm³, настаје клиничка слика сиде. Због губитка имунолошке одбране, многобројни други вируси, гљивице, бактерије и паразити добијају прилику да нападну ослабљени организам, тј. изазову тзв. опортунистичке инфекције (увећање лимфних чворова, пролив, температура која траје данима, гљивице у устима, кашаљ и отежано дисање, умор, ноћно знојење, запаљење плућа, туберкулоза и друга обољења). Такође, развијају се и опортунистички злоћудни тумори: Капоши сарком малих крвних судова, лимфом Б ћелија и примарни лимфом мозга. Рак грлића материце је чешћи у жена са сидом. Болесник изразито слаби. Може се развити и деменција (због инфекције ћелија микроглије у мозгу).
До увођења „високо активне антиретровирусне терапије" (Highly Active Antiretroviral Therapy = HAART) крајем 1996, животни век људи са сидом био је највише три године од инфекције. После HAART терапије продужен је за 33 године. Лечење је успешно код 70% болесника. Данас постоји око 25 антиретровирусних лекова, класификованих у пет група, који се комбинују (3–4) и погађају ХИВ у различитим етапама његовог развоја и умножавања. Захваљујући HAART терапији смањује се или зауставља умножавање ХИВ-а и сида постаје хронично обољење с којим треба живети. Лекови се морају узимати доживотно јер још увек није постигнуто уништавање свих честица ХИВ-а у организму. Невоља је што неки ХИВ+ носиоци развијају резистенцију на лекове или су за њих ти лекови токсични. Интензивно се ради на проналажењу вакцине против HIV-а али вирус брзо мутира (мења свој геном) и зато постаје отпоран на створене вакцине и лекове. Полуживот виријона у плазми износи само шест сати, а за један дан створе се десетине милијарди HIV копија, тако да, практично, не постоје две истоветне ХИВ честице. Покушавају се и превентивне мере: ризичној популацији се дају лекови пре него што дође у додир са ХИВ-ом, деле се кондоми и стерилне игле. Први децембар је Светски дан борбе против сиде. Примењује се добровољно, поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ као и *On going* саветовање људи који живе са ХИВ-ом. Будући да се ХИВ налази у крви, сперми и вагиналном секрету, преношење заразе се врши: незаштићеним сексуалним односом, тј. без кондома; зараженим шприцевима и иглама интравенских наркомана; трансфузијом инфициране крви или крвних продуката; и од труднице – преко постељице – на плод или у току порођаја на плод (крв породиље) и дојењем (млеко). Епидемија сиде у свету: преко 42,3 милиона ХИВ+ и више од 25 милиона умрлих. Годишња смртност у свету износи око три милиона. Најтежа ситуација је у Субсахарској Африци (2/3 од свих случајева), ХИВ+ је више од 30% популације (од тога више од два милиона деце млађе од 15 година).
У Србији, од 1985, када је забележен први случај, до 20. XI 2012. забележено је 2.820 ХИВ+, 1.620 оболелих од сиде и 1.126 умрлих. Међутим, недовољно се људи тестира на ХИВ, тако да број тестираних треба помножити са три или чак са 10 да би се добила права слика о броју ХИВ+. Београд је највише погођен. Незаштићени хомо и хетеросексуални анални однос је најчешћи пут преношења заразе. Будући да употреба кондома није довољно распрострањена, агитује се слоганом „С ким ти спаваш? Заштити се од ХИВ-а јер спаваш с целом сексуалном историјом свог партнера. Ако рескираш треба да се тестираш – боље да знаш". У Београду је 12–15. X 2011. одржана 13. европска конференција o сиди под покровитељством Европског клиничког друштва за сиду, уз 2.633 учесника из 79 земаља. Донете су нове препоруке за лечење сиде. Локални председник Конференције била је доц. др Г. Драговић. Велику активност показала је Југословенска асоцијација за борбу против сиде – ЈАЗАС, као и њена омладина. У САНУ, на предлог академика В. Кањуха, основан је Међуодељенски одбор САНУ за сиду. Први председник Одбора био је академик В. Шуловић, а сада је академик М. Чолић. Одбор је организовао велик број симпозијума и штампао већи број релевантних књига. Тестирање на ХИВ и лечење сиде је бесплатно. Закон налаже да ХИВ+ човек мора да о томе обавести свог сексуалног партнера. Дискриминација ХИВ+ и оболелих од сиде као и ЛГБТ популације је, нажалост, велика али едукацијом становништва почиње да се смањује.
ЛИТЕРАТУРА: З. Роловић и др., „AIDS (синдром стеченог недостатка имунитета) у хемофилији. Поводом једног случаја", *Bilten hematologije i transfuziologije*, 1987, 15 (1–2); Г. Стевановић, В. Кањух, В. Вузевски, В. Шуваковић, „Cryptococcal myocarditis in AIDS patient with disseminated cryptococcosis", *Pathology Research and Practice*, 1987, 182 (4); В. Вузевски, В. Кањух, E. Stolz, „Капоши сарком и СИДА", *Глас Одељења медицинских наука САНУ*, 1998, CCCLXXXVI, 45; Ђ. Јевтовић, „Инфекција вирусом хумане имунодефицијенције (HIV) и синдром стечене имунодефицијенције (AIDS)", у: М. Божић и др., *Инфективне болести*, Бг 2007; А. К. Абас, А. Х. Личман, *Основна имунологија. Функције и поремећаји имунског система*, Бг 2008; Б. М. Лалевић Васић и др., *Дерматовенерологија са пропедевтиком*, Бг 2010; М. Чолић, В. Цуцић, Д. Илић (ур.), *Етика и ХИВ*, Бг 2010.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЕТИ
**ВЕНЕТИ**, древни европски народ чије се име јавља у различитим облицима (Venedi, Venedae, Venethi, Venethae, Oujenevdai, Venadi) код разних античких, позноантичких и раносредњовековних писаца. Помињу их најпре у I в. хришћанске ере римски писци Плиније Старији и Тацит. За Плинија они су један од народа, уз Сармате, Скире и Хире, који живе источно од реке Висле. Тацит наводи да **В.** живе између Германа на западу и Сармата на истоку, те између Пеуцина (Бастарна) на југу и Финаца на северу, а да су сличнији Германима него Сарматима јер имају седелачки начин живота и пешадијски начин ратовања, док Сармати цео живот проводе номадски, у покрету и на коњима. У II в. грчки географ Клаудије Птолемеј помиње **В.**, Венетски залив Балтичког мора, на ушћу Висле, што је данашњи Гдањски залив, и Венетске горе (Источнопруско приморско горје). По њему, **В.** живе око Венетског залива, на доњем току Висле. На тзв. Појтингеровој карти (Tabula Peutingeriana), за коју се обично сматра да потиче из IV или с почетка V в., јављају се већ две међусобно удаљене групе **В.**: једна као *Venedi*, источно од Карпата, близу делте Дунава, и друга као *Venadi Sarmatae*, северно од Карпата. У VI в. готски историчар Јорданес пише да многобројни народ **В.** живи северно од Карпата, од извора реке Висле, на огромним пространствима, и да се, премда им се имена мењају према различитим родовима и местима, превасходно називају Словенима и Антима. На другом месту пише да **В.**, Анти и Словени, премда носе три различита имена, потичу из једног корена. После Јорданеса, назив **В.** користе многобројни раносредњовековни латински и германски писци да означе суседне Западне Словене. Исти назив за њих, у облику *Wenden*, сачували су Немци и Скандинавци до најновијег времена, док Финци и Естонци и данас користе назив истог порекла (*Vene*) за своје суседе Источне Словене, тј. Русе.
ИЗВОР: А. А. Гиндин, С. А. Иванов, Г. Г. Литаврин (прир.), *Свод древнейших письменных известий о славянах*, I, I–VI, Москва 1991.
ЛИТЕРАТУРА: G. Labuda, Z. Stieber (ур.), *Słownik starożytności słowiańskich*, VI/2, Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk 1977.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЕЦИЈАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ
**ВЕНЕЦИЈАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ.** Венецијанска (Млетачка) република била је поморска држава, аристократска република која је, са средиштем у граду Венецији и његовом залеђу, владала значајним деловима Италије, пространим поседима на обалама Јадранског, Јонског, Егејског, Мраморног, Црног мора, острвима Крит и Кипар. Настала је у лагунама, на пешчаним острвима између ушћа река По и Пијаве, постепеним насељавањем становништва које се, током V, VI и VII в. склањало пред варварским најездама. Захваљујући трговачким привилегијама добијеним од Византије, чију је врховну власт вековима признавала, Венеција се од сиромашне рибарске заједнице претворила у главно средиште транзитне трговине између источног Средоземља и западне Европе, а потом и у једну од најзначајнијих поморских империја у европској историји. Врхунац моћи достигла је у XV в. Доба њеног опадања почиње у XVI в., са премештањем средишта европске моћи из Средоземља на Атлантик и с продором Османлија на обале Балканског полуострва. Венецијанска република укинута је 1797, Кампоформијским уговором, којим је припала Хабзбуршком царству.
Милош Ковић
**Историја.** Венеција и Србија су током целог средњег века одржавале међусобне везе. Изграђена на острвима у северозападном делу Јадрана, Венеција је била упућена на море. У борби за опстанак њени поданици развили су посебан тип пре-дузимљивости, који је дошао до изражаја нарочито у поморској трговини. С друге стране, Словени, па и Срби, избили су у VII в. на источну јадранску обалу. Борећи се против гусара, Млечани су ратовали против Неретљана, који су у X в. убрајани у Србе. Дужд Петар II Орсеоло (992–1009) успоставио је превласт у Јадранском мору, које су Млечани од XII в. називали „Венецијанским заливом".
Србија је у време Стефана Немање (1166–1196) постала независна држава, држећи приморске области од Цетине до Љеша, које су биле посебно значајне за везе с Венецијом. Како је дужд Енрико Дандоло (1192–1205) претворио Четврти крсташки рат у успешан поход против Византије, Млечани су добили најважније луке и острва на путу до Цариграда. Стекли су Драч и Дубровник (1205) и тако постали суседи српских земаља. Стефан Немањић (1196–1228) оженио се Аном Дандоло, унуком дужда Е. Дандола. О њој је оставио неколико података Андреа Дандоло, хроничар Венеције, приписујући јој заслуге за привлачење српског владара на страну католичке цркве и за добијање краљевске круне од папе 1217. У Србију је дошла 1216, као трећа Стефанова жена. У браку је била десетак година, родивши мужу најмлађе синове: Уроша, каснијег краља, и Првослава, каснијег српског архиепископа Саву II. Била је уз Стефана до краја његовог живота, а остала је у Србији и као удовица. Када је њен син Урош I (1243–1276) постао краљ, била је уз њега као краљица мајка. Умрла је пре 1263, а насликана је на сцени оплакивања у припрати Сопоћана. Припаднице млетачких племићких породица удавале су се до краја XIII в. за чланове династије Немањић. У току 1293. склопљен је у Венецији брачни уговор између Констанце Морозини и Владислава, сина краља Драгутина (1276–1282).
За време владе краља Милутина (1282–1321) вођен је прави монетарни рат између Србије и Венеције. Српски сребрни новац био је имитација млетачког, али је, по тежини и финоћи, временом бивао све слабији, па су млетачке власти од 1282. забрањивале његову употребу. Сама Млетачка република ковала је од 1284. златну монету, дукат или цекин, који је постао главна монета у Средоземљу. Спор око српског новца трајао је до краја владе краља Милутина. Био је добро познат, па је Данте Алигијери навео у својој *Божанственој комедији* да „и онај из Рашке, који слабо примењује калуп млетачки (кривотвори грошеве млетачке)". Млечани су посредовали у сукобима између краља Милутина и Дубровника, а већ у то време било је млетачких трговаца у унутрашњости Србије. Преписка између две стране највише се односила на накнаду штета нанетих Млечанима у српској држави. Дужд је поднео исцрпан списак српском представнику Василију Васиљевићу, који је 1318. боравио у Венецији.
Краљ Стефан Дечански (1321–1331) одржавао је везе с Млечанима још за очевог живота, док је управљао Зетом. Његови ратови против Дубровника између 1324. и 1327. завршени су миром, уз млетачко посредовање. Сам је 1. V 1330. издао повељу Млечанима о слободној трговини у Србији.
Краљ и цар Стефан Душан (1331–1355) започео је своју владу напорима да се измире дугови Которана млетачким повериоцима. Та питања решена су уговором склопљеним 30. XII 1335. између Котора и Венеције. У XIV в. положај Млечана у српској држави решаван је кроз уговоре између Котора и Венеције, с тим што је те споразуме потврђивао српски владар. Душан је гарантовао млетачким трговцима слободан пролаз кроз своју земљу и обећавао накнаду сваке штете. Заузврат, млетачке власти су га 12. VI 1340, заједно с члановима породице, именовале за млетачког грађанина. Пошто је у Србију приспео „бунтовник Царства" Јован Кантакузин, измириле су Душана 1343. с цариградском владом, на молбу царице Ане Савојске и њеног сина Јована V Палеолога. Званична Венеција поздравила је његову намеру да се крунише за цара. Посредовала је у његовом сукобу с босанским баном Стефаном II Котроманићем, али је одбила понуду да се цар и дужд састану у области између Дубровника и Неретве, правдајући се да дужд, по законима Републике, не сме да изађе из града. Допустила му је да у Венецији купи четири галије, а он сам је од њених трговаца набављао тканине и другу робу. Иако је Душан називао дужда „братом", одбила је 1350. његов предлог о заједничком освајању Цариграда јер јој није одговарало да слабо Византијско царство буде замењено јаком српском државом.
Цар Урош (1355–1371) је већ 10. I 1356. издао повељу о слободи трговине Дубровчанима и Млечанима. Ускоро је, међутим, угарски краљ поразио Венецију, па се морала повући с источне јадранске обале, у складу с одредбама Задарског мира из 1358. После век и по млетачке власти Дубровник је признао врховну власт Угарске. У међувремену, слабила је централна власт у Српском царству, из којег су се издвајале области појединих великаша. Млечани су о томе били добро обавештени и већ 1362. доделили су своје грађанство Војиславу Војиновићу и синовима Балше I. Противили су се да Балшићи и зетски градови држе на мору наоружане бродове, понављајући да је Венеција господарица Јадранског мора. Везе Млечана са Србијом биле су значајније док је била јединствена и јака држава, али је за њих остала и даље привлачна, првенствено због све развијенијег рударства.
Млетачка република се није мирила с одредбама Задарског споразума иако јој је, и по миру склопљеном у Торину 1381, забрањено стицање поседа на источној јадранској обали. Упркос томе, радила је полако и опрезно да стекне места у Далмацији и Зети, на значајном путу за Исток. Господар Зете Ђурађ II Страцимировић (1385–1403), који се оженио Јеленом („госпођа Лена"), кћерком кнеза Лазара, издао је Млечанима 1388. повељу о слободи трговине. У лето 1389. стигле су у Венецију вести о Косовској бици између „велможнога господара Мурата" и „кнеза Лазара". У току 1392. Млечани су преузели Драч и тако прекршили Задарски и Торински мир. Ђурађ II Страцимировић уступио им је 1396. Скадар, Дриваст и Свети Срђ на Бојани у замену за млетачко племство и скадарску провизију од 1.000 дуката годишње.
Као господарицу Јадранског мора, Венецију је првенствено занимао обални појас. Међутим, тражила је од балканских господара да путеви који воде у унутрашњост буду отворени и безбедни. То се односило и на Вука Бранковића, којег је, заједно са синовима и наследницима, 1394. примила у ред својих грађана. Две године касније грађанство је доделила Сандаљу Хранићу, „великом војводи Рашке и Босне, господару Будве и Зете". Било је то време када су Млечани одржавали тешње везе с Бранковићима него с Лазаревићима јер су земље првих биле ближе јадранској обали него Поморавље, којим су владали наследници кнеза Лазара. Када је Венеција, заједно с другим државама, 1403. склопила уговор са султаном Сулејманом I, предвидела је да „син Лазарев" задржи своју земљу и испуњава вазалне обавезе према турском цару.
Пошто је 1403. умро Ђурађ II Страцимировић, наследио га је син јединац Балша III, по мајци унук кнеза Лазара и сестрић деспота Стефана Лазаревића. Његов главни саветник и тутор била је мајка Јелена, жена јаке воље, под чијим је утицајем сматрао да Зета треба да се наслања на Српску деспотовину и да је нераздвојни део некадашњег Српског царства. Под њиховом владом почео је дуготрајни сукоб с Млечанима, познат под именом Први скадарски рат (1405–1413). Балша III посео је градове Млечана, а они су уценили његову и Јеленину главу. Настојећи да дође до мира, посредовали су Бранковићи и Лазаревићи. Млечани су се трудили да поклонима и дељењем повластица привуку на своју страну локалну властелу и пребаце на њу терет рата против Балшића. Када је Балша III повео преговоре о миру, Млечани су тражили да дође у Венецију. Бојећи се за своју безбедност, понуду је одбио. Онда је Јелена заменила сина и 1409. отишла у Млетке. Лепо је дочекана, али је уочено да је „врло сиромашна". Склопила је споразум, по којем је предвиђено да свака страна задржи поседе које је имала пре њеног поласка из Зете. Баш 1409. Венеција је купила за 100.000 дуката права на Далмацију од краља Ладислава Напуљског. Јелена се, пак, 1411. удала за босанског великог војводу Сандаља Хранића, који је, као очух, постао заштитник Балше III. Његовим посредовањем крајем 1412. склопљен је мир, по којем су Балши III враћени Будва, Бар и Улцињ, уз годишњу провизију од 1.000 дуката. Тако је завршен Први скадарски рат.
И после склапања мира, Млечани су остали неповерљиви према Балши III, тим пре што је било спорова на терену. Пошто је угарски краљ Жигмунд поново заратио против Венеције, Балша III започео је ратне операције 1419. Тако је почео Други скадарски рат (1419–1423), у који је увучен и српски деспот. Млечани су 1420. успели да поседну далматинске градове и острва, а исте године предао им се и Котор. Пре тога нудио им се две и по деценије, а под њиховом влашћу остао је скоро четири столећа. Балшу III подржавали су становници Грбља иако су, као которски посед од почетка XIV в., потпали под власт Венеције. У таквој ситуацији Балша III, већ тешко болестан, отишао је у Србију своме ујаку деспоту Стефану Лазаревићу и пренео на њега сва права на Зету. Умро је на деспотовом двору 28. IV 1421. Деспот га је сахранио „с великим љубочашћем и жалошћу". У Венецију је 26. маја стигла вест о његовој смрти. Одмах су јој се предали Дриваст, Улцињ и Бар. Није се, међутим, обистинила нада Млечана да је рат завршен. Чекала их је борба против српског деспота.
Преузимајући Зету, деспот Стефан Лазаревић преузео је рат против Млечана. „Улучивши згодно време и узевши сву своју војску", стигао је у Зету августа 1421. Заузео је Дриваст и Бар, а одмах су се дигли Грбљани и престали да дају данке Которанима. Пошто је с млетачким представницима склопио шестомесечно примирје, вратио се у Србију. Венеција је задржала Скадар, Улцињ и Будву. Како преговори 1422. нису дали резултата, борбе су обновљене дуж Бојане. Пошто је српска страна претрпела пораз, у априлу 1423. Паштровићи су се предали Млечанима. Онда је деспот Стефан бригу о Зети пренео на сестрића Ђурђа Бранковића, с којим је већ деценију сарађивао. Овај је почетком лета 1423. с 8.000 коњаника стигао под Скадар. Склопио је 12. јула мир с капетаном Јадранског мора Франческом Бембом пред својим шатором код Светог Срђа. Деспоту су признати Бар и Дриваст и обећана Будва, а Млечани су задржали Скадар, Улцињ и Котор, као и Грбаљ, чији су житељи остали у побуни. Тако је завршен Други скадарски рат.
Босански војвода Сандаљ Хранић склопио је 1423. с Млечанима мир, одрекавши се Котора за добијену годишњу провизију од 600 дуката. На терену у Зети између српских и млетачких власти осталo је нерешених питања. Пре свега, Грбаљ је био у побуни признајући власт деспота Стефана Лазаревића. Пошто је он оболео од „ножне болести", на сабору у рудничкој Сребреници 1424. одредио је сестрића Ђурђа за наследника српског престола. Млетачки кнез Скадра Франческо Квирин одмах је отишао будућем српском владару. Признавши одлуке сабора у Сребреници, с њим је 26. VIII 1424. у копаоничкој Плани склопио нови споразум, којим је загарантована слобода кретања трговаца и неометано коришћење двовласничких имања. Дипломатски преговори вођени су и 1425, да би 22. IV 1426. „господин" Ђурађ и Франческо Квирин у Вучитрну склопили трећи по реду споразум. Њиме је извршено детаљно разграничење с тим што је Млечанима призната власт над Грбљем. Тако је угушена прва грбаљска буна. Деспот Стефан је препустио Ђурђу управу над српским делом Зете, у коју је сестрић стигао с породицом августа 1426. Пошто су, у међувремену, мешовите комисије завршиле разграничења, Ђурађ и Квирин потписали су 11. XI 1426. у Дривасту „Изјаве" о границама и другим спорним питањима. На Приморју је завладао мир, па су оживели трговачки послови.
Како је 19. VII 1427. умро деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић постао је нови српски владар. Заузет првенствено односима с Турском и Угарском, предао је млетачком кнезу Котора Луштицу и Светомихољску метохију. На мору су му остали једино Бар и Будва. Како су се 1433. поново побунили сељаци у Грбљу упирући очи у српског деспота, власти у Венецији одлучиле су да с њим преговарају. У новембру исте године у Котору су се састали њени представници са српском делегацијом. Решена су нека спорна питања, која су подразумевала и умир у Грбљу. Тако је угушена друга грбаљска буна. Ипак, брзо се увидело да није постигнут трајан мир, поготово што је деспот тражио враћање Луштице и Светомихољске метохије. Онда су Млечани одлучили да му упуте посланство у Смедерево. За амбасадора је изабран племић сер Никола Мемо, који је добио детаљно упутство. Преговори су вођени у „великој сали за аудијенције" (in sala magna audientiae) смедеревског двора, а заједнички споразум потписан је 14. VIII 1435. Њиме су регулисане исплата скадарске провизије деспоту и продаја његове соли у Будви. Одређено је да Паштровићи, укључујући и „катуне Црне Горе", припадају Млечанима, а прецизирана су права которског бискупа, тј. барског надбискупа, као и права православног митрополита Зете.
После склапања Смедеревског споразума, у Зети су настављени мирни свакодневни послови. Турци су, међутим, 1439. посели највећи део Српске деспотовине, с тим што су зетски крајеви остали ван подручја ратовања. Деспот Ђурађ је с двором и благом прешао у Угарску. Затражио је од Млечана да му предају Улцињ поручујући да ће остати њихов „добар пријатељ" ако стекне угарску круну. На предлог Которана власти у Венецији унеле су у своје политичке планове заузимање свих његових места. У пролеће 1440. кренуо је у Зету с намером да из ње организује борбу против Турака. Преко Загреба стигао је у италијански град Кјођу, јужно од Венеције, пошто је добио дозволу да са својом великом пратњом ступи на њену територију. Лепо дочекан, био је у друштву млетачких племића с којима је преговарао у Зети и Смедереву. Његово људство било је размештено у Фурланији, која је била под влашћу Венеције. У јулу 1440. отишао је у Зету, али се следеће године вратио у Угарску.
Радећи на припреми рата против Турака, деспот Ђурађ је 1441. из Угарске поручио Млечанима да преузму његова места у Зети. Војвода Стефан Вукчић је већ посео део Горње Зете, а у марту 1442. и Бар. Пошто се повукао из Зете, 1. VIII 1442. Будва се предала Млечанима. Пет дана касније исто је учинио и Дриваст. У јуну 1443. млетачки кнез Скадра Франческо Квирин заузео је Бар. Тако је Венеција посела целу некадашњу обалу српске државе. Горња Зета је била под влашћу војводе Стефана Вукчића, али ју је у ствари држао Стефаница Црнојевић.
Пошто је деспот Ђурађ 1444. повратио своју државу, војвода Стефан Вукчић вратио му је Горњу Зету, али су Млечани одбили да му предају места у Приморју. У међувремену им је пришао Стефаница Црнојевић. Како није могао преговорима да добије Бар, Будву и Дриваст, деспот је послао војску, али је његов војвода Алтоман поражен јула 1448. код Бара. Ипак, поново су се побунили сељаци у Грбљу и Паштровићима, као и на поседима Светомихољске метохије, тражећи помоћ деспота. Међутим, Стефаница Црнојевић је почетком 1452. угушио у крви трећу грбаљску буну. Деспот је у току 1452. слао две војске у Зету; Стефаница је спречио да стигну до Доње Зете, а онда је посео и Горњу Зету и развио млетачку заставу до Мораче. Деспот Ђурађ се, међутим, никада није одрекао Зете, али је морао да на њу све мање мисли јер је султан Мехмед II после заузимања Цариграда 1453. почео да осваја Србију. Посео је њен јужни део 1455, а северни 1459. Српска држава престала је да постоји. Од тога времена не може се више говорити о званичним односима између Србије и Венеције.
Током целог средњег века одржавани су трговачки односи између Србије и Венеције, а боље су познати од XIII в. Из српске државе извожени су метали (највише сребро, затим злато, олово, бакар, гвожђе), коже, восак, дрвена грађа и производи домаће радиности. Из Венеције су увожени тканине, оружје, со, уље, стакло, занатска, бакалска и луксузна роба. Под Немањићима посредници у трговини највише су били Которани, а у доба Деспотовине Дубровчани. Паралелно је текао процес исељавања поданика српског владара у Венецију, највише са обале, али и из унутрашњости Србије. Исељавање је појачано у време турског освајања српских земаља.
Момчило Спремић
**Културни односи.** Византијске реминисценције, па и одјеци српског монументалног сликарства, нарочито фресака из манастира Студенице, Милешеве и Сопоћана, примећени су на мозаицима у трему Цркве Св. Марка у Венецији (*Молитва на Маслиновој гори*) и на фрескама капеле посвећене Распећу у Цркви Сан Ђовани Деколато у Венецији (*Света Јелена са светитељима и Благовести*). Ови утицаји се посредством јадранских путева уметничке размене у венецијанском сликарству прате током целог XIII в., али и у првим деценијама XIV в., у делима највећег венецијанског мајстора овог периода, Паола Венецијана. У то уверава и икона *Рођења Христовог* настала око 1320 (данас се чува у београдском Народном музеју), с Богородицом која клечи над новорођеним Христом у колевци која обликом подсећа на будући Спаситељев гроб, што представља појединост преузету са источних, српских страна, која ће у венецијанском сликарству доживети велику популарност.
Прву српску штампарију Ђурђа Црнојевића на Цетињу (1496–1498) одликују уметнички утицаји из Италије, видљиви посебно на рубним украсима са ренесансним мотивима, док централне композиције дрвореза остају у духу традиционалне православне иконографије. Војвода Божидар Вуковић од 1519. у својој радионици у Венецији почиње да штампа српске илустроване богослужбене књиге, које од 1546. наставља да прештампава и издаје његов син Вићенцо. Неке од њих (*Псалтир* и *Зборник*, 1546/47) убрајају се у најлепше књиге старог србуљског штампарства. Ове дрворезне илустрације одликују се или плошношћу фигура са наглашеним контурама или пластичношћу постигнутом шрафирањем. Као посебан одраз позновизантијске уметности, српско-млетачка дрворезна књига XVI в. доста дуго се користила као предложак на ширем подручју Балкана – у минијатури, златарству, иконопису и зидном сликарству. Када је млетачки штампар Антонио Рампацето 1597. откупио стару Вуковићеву штампарију, објавио је два издања српског буквара и тиме уједно означио крај ове плодне делатности дуге седам деценија.
Почев од 1761. Срби су своје књиге штампали у штампарији Димитрија и Пане Теодосија. Изворно московска и кијевска издања су се, чувањем клишеа, прештампавала на српски и грчки језик. У неким од педесетак српских издања, осим дрворезних, било је и бакрорезних илустрација са грчким сигнатурама и типизованим графичким решењима (*Молитвослов*). Иако скромних уметничких вредности, дрворезне гравире појефтињавале су штампање популарних буквара, молитвеника и псалтира, чинећи их доступним најширој публици. Слична пракса постојала је и у бечкој штампарији Јозефа Курцбека, а илустровање дрворезима и бакрорезима у једној књизи било је уобичајено и у руским и аустријским издањима. Са краћим или дужим прекидима, Захарија Орфелин живео је и радио у Венецији од 1764. до 1770, где је прво постао незванични саветник, потом технички уредник, а најпосле и ревизор Теодосијеве штампарије, све док коначно није прешао у бечку бакрорезачку Академију Јакоба Шмуцера. Године 1772. Орфелин је у Венецији код Димитрија Теодосија штампао двотомну *Историју Петра Великог* без илустрација, које ће ову књигу учинити најзначајнијим српским издањем века просвећености. По угледу на велике Венецијанце, Пераштанин Трипо Кокоља је крајем XVII в. радио за високе бокељске црквене прелате, Андрију и Вицка Змајевића, у маниру позног барокног маниризма (Госпа од Шкрпјела, Прчањ, Пераст). Венецијански скулптор рокајног стила Ђовани Марија Морлајтер израдио је за жупну цркву у Прчању три скулптуре анђела за олтар Госпе од Ружарија (1746), док је млетачки архитекта Бернардино Макаруци пројектовао барокни храм у Прчању (1789) по угледу на Сан Рока у Венецији. Велика сличност издужених и изувијаних фигура највећег српског барокног сликара Теодора Крачуна и Ел Грека давала је повода за претпоставку о боравку нашег мајстора, уместо у Бечу, на северу Италије, у Венецији или Милану. Сликар Карло Грубаш, пореклом из Пераста а Венецијанац родом, 1818. уписао се на тамошњу сликарску Академију. Радио је ведуте и марине Венеције по угледу на Каналета и Гвардија. Студирајући на бечкој сликарској Академији 1827, Константин Пантелић изразио је жељу да настави школовање у Венецији. Ова његова намера није остварена јер је Лукијан Мушицки, који му је помоћ обећао, у међувремену постао епископ. Следеће, 1828, на бечкој Академији студирао је сликар Никола Алексић, који је 1830. прекинуо школовање и отишао на три године у Италију. По гарнизонима Венеције и Ломбардије портретисао је аустријске официре српског порекла, издржавајући се и себи омогућујући копирање слика великих италијанских мајстора ренесансе и барока. Боравак у Венецији и Италији 1858. утицао је на то да Новак Радонић дубоко посумња у своје сликарске могућности. После студија на бечкој Академији, Аксентије Мародић отишао је 1867. у Венецију на дошколовање. Провевши три године у свим већим тамошњим уметничким центрима, приликом сликања иконостаса манастира Ковиља испољио је склоност ка копирању дела старих мајстора попут Рафаела, Микеланђела и Леонарда. Истих година на студије у Италију одлазе браћа Радован и Никола Марковић, синови пожаревачког сликара Милије Марковића, где неко време проводе на aкадемијамa у Фиренци и Венецији. Усавршавајући се на римској Академији, Живко Југовић о свом трошку прелази на венецијанску Академију, где остаје 1877/78, занимајући се за стара дела тамошњих сликара византијског и грчког стила. На уметничком школовању у Трсту (1886) и Венецији (1893--1895) био је и Пашко Вучетић, који је с прекидима боравио и у Риму и Фиренци, сарађивао са Иваном Рендићем, излагао, а потом прешао у Београд (1903).
Као студент Академије лепих уметности, у Венецији неколико година проводи Драган Стојков, да би укрштањем класичног (Тицијан, Тинторето, Тијеполо) са модерним (Де Кирико) изградио властиту метафизичку пикторалну поетику. Своје измаштане слике *Венеције* у сумаглици, Предраг Пеђа Тодоровић своди на колористичке мрље блиске поентилистичкој техници. Познат по својим здањима која успешно премошћују традицију са постмодерном, савремени београдски архитекта Борис Подрека је на јавном конкурсу 2011. добио поверење да у старом венецијанском градском језгру Ђудека изгради нови пословно-стамбени блок.
Љиљана Н. Стошић
**Књижевност.** Венеција (Млеци), место развијеног штампарства, вековима је привлачила Србе: Божидар Вуковић, родом из Подгорице, штампа овде своје књиге између 1520–1540, а његов син Вићенцо Вуковић и други продужили су век штампарије до поткрај XVI в. Из ње су изашли *Служабник* и *Псалтир* (1519), *Зборник* и *Молитвеник* (1536), *Октоих петогласник* (1537), *Минеј* (1538), *Молтивеник-Требник* (1539/40). У Млецима је 1597. објављен и први српски буквар инока Саве.
Нови период у објављивању српских књига почиње 1758, када Грк Димитрије Теодосије добија привилегију од млетачких власти да почне штампање дела за православне Илире. У овој штампарији изашла су 72 наслова на српском. Вероватно је у поменутом периоду прва српска штампана књига у Венецији један псалтир (1761), те *Требник* и *Молитвослов* – можда најлепша књига објављена овде између 1761. и 1813. За Венецију је везана и делатност Захарије Орфелина, најважније личности српске културе средином XVIII в. Радећи у типографији Димитрије Теодосија као ревизор текстова, објавио је више песама (*Горестни плач славнија иногда Сербији* на рускословенском 1761; *Плач Сербији,* 1762; *Мелодија к пролећу*, 1765); претпоставља се да је промовисао и нека друга издања (*Краткоје введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа* Павла Јулинца). Овде објављује и *Правила молебнаја свјатих сербских просвјетитељеј*, чувени *Србљак*, те *Славено-сербски магазин* (1768), први часопис код јужних Словена. Пошто је 1770. монопол за штампу књига добио Јозеф Курцбек у Бечу, Венеција је изгубила дотадашњи значај, али је извесно време и даље остала значајан српски културни центар. Најважније дело које Орфелин објављује овде је монографија *Житије и славнија дјела Государја Императора Петра Великаго*, у два тома (1772). Шафарик преноси да је Орфелин намеравао у Венецији да оснује учено друштво за славеносрпску књижевност. У Венецији излазе и први српски уџбеници: *Новаја сербскаја аритметика* (1767) Василија Дамјановића; *Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма* (1767) Дионисија Новаковића. Братанац Д. Теодосија, Пане Теодосије преузима 1772. штампарију и ради све до своје смрти 1815.
По Италији путује најважнији писац нове српске књижевности, Доситеј Обрадовић, походећи и Венецију (1780). Иако је већину својих дела објавио у Лајпцигу, у Венецији су штампане *Етика или филозофија наравоучителна* (1803) – прерада дела *Istituzioni di Etica* италијанског филозофа Ф. Соавеа, те *Пјесна на инсурекцију Сервијанов* (1804), којом је поздравио Карађорђев устанак.
У Венецији је више од 17 година, уз неколико прекида, живео и радио Доситејев пријатељ и сарадник Павле Соларић: *Ново гражданско земљеописаније*; *Пјешиј земљеписник* (атлас са 37 карата); *Кључић у моје земљеописаније* (1804); *Улог ума человјеческога у малену* (1808); *Мудрољубац индијски*; *Сверх воспитанија к человјекољубију*; *О Самости* (1809); *Поминак књижески* (каталог словенских књига објављених у Венецији до 1810, 1810); *Буквар славенски триазбучни* (1812); *Златна књижица* (1813); *Азбука славенска изјаснена римском по правописанију далматинскому, хорватскому, славонскому и крајнскому* (1814); *Објасненије ко снимку подлинога диплома Стефана Дабише краља сербскога данога жупану Волкомиру Семковићу* (1815). Године 1810. у Венецији излази и *Бесједовник илирическо-италијански* В. Ракића, чији је предговор (као део *Јероглифике*) написао П. Соларић, а 1813. *Наука христијанска* Стојана Шобата. Венеција је била референцијално културно упориште за многе јужне Словене: овамо долази архимандрит Герасим Зелић, који тражи Соларићево мишљење о објављивању свог *Житија* (Будим 1823); у град на Лагуни је допутовао и владика Петар II Петровић Његош 1847. на повратку из Беча и ту се задржао у Државном архиву проучавајући и исписујући документа која се односе на историју Србије и Црне Горе од IX до средине XVIII в., те извештаје млетачких провидура о Боки.
Венеција је као књижевни мотив противречних вредности (место љубави, али не тако ретко и *locus mortis*), место радње и повесних догађаја, или као одредиште описа путовања, учестало присутна у српској књижевности: народној песми (нпр. *Женидба Максима Црнојевића*) и уметничкој књижевности, тј. у великом броју српских дела: у *Горском вијенцу* (1847) П. П. Његоша, у драмама *Јелисавета кнегиња црногорска* (1868) Ђуре Јакшића и *Максим Црнојевић* (1868) Лазе Костића; Костић опева вероватно најлепшу венецијанску цркву, у једној од најлепших песама српске књижевности *Santa Maria della Salute* (1909). Венеција се појављује и у прози С. М. Љубише (*Кањош Мацедоновић*, 1870; *Причања Вука Дојчевића*, 1878) и С. Матавуља (*Пошљедњи витезови*, 1903). Честа је тема путописа (В. Пелагић, М. Савић, М. Цар, Б. Нушић, М. Павловић), поезије (М. Црњански, И. В. Лалић) и приповедачке прозе, све до новијих генерација писаца (М. Селимовић, М. Павић, Р. Петковић, Д. Великић, А. Гаталица, М. Продановић, В. Пиштало и др.).
Персида Лазаревић ди Ђакомо
ИЗВОРИ: S. Romanin, *Storia documentata di Venezia*, I–V, Venezia 1853--1857; Ш. Љубић, *Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике*, I–X, Зг 1868–1891; J. Valentini, *Acta Albaniae Veneta saeculorum XIV et XV*, I–XXV, München–Palermo–Milano 1967–1975.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Н. Томић, „Кад је и с којим смером основана словенска штампарија Д. Теодосија у Млецима", *Глас СКА*, 1929, 133; К. Јиречек, *Историја Срба*, I–II, Бг 1952; Д. Медаковић, *Графика српских штампаних књига XV–XVII века,* Бг 1958; Л. Плавшић, *Српске штампарије од краја XV до средине XIX века*, Бг 1959; М. Пантић, „Штампар старих српских књига Димитрије Теодосије", *ПКЈИФ*, 1960, 26; Д. Стошић, *Штампарије српских књига у ХVIII веку: српска штампана књига*, Н. Сад – Бг 1963; Д. Медаковић, *Стари српски дрворез*, Бг 1964; Г. Михајловић, *Српска библиографија XVIII века*, Бг 1964; М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790–1848*, Бг 1965; *Историја Црне Горе*, I–II/1, II/2, Тг 1967–1970; К. Пријатељ, „Карло Грубаш (Carlo Grubacs): Млетачки ведутиста бокељског поријекла", *ЗЛУМС*, 1969, 5; О. Ступаревић, *Српски путопис о Италији*, Бг 1976; Д. Давидов, *Српска графика XVIII века*, Н. Сад 1978; И. Божић, *Немирно поморје 15. века*, Бг 1979; Д. Медаковић, *Српска уметност у XVIII веку*, Бг 1980; *Српска уметност у XIX веку*, Бг 1981; *Историја српског народа*, I–II, Бг 1981–1982; *Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина*, Тг 1986; Л. Ћурчић, *Српске књиге и српски писци 18. века*, Н. Сад 1988; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; А. Tenenti, U. Tucci, *Storia di Venezia*, I–V, Roma 1994–1997; S. Pelusi, *Il libro liturgico veneziano per serbi e croati fra Quattro e Cinquecento*, Venezia 2000; R. Bernini, *Il Trecento adriatico: Paolo Veneziano e la pittura tra Oriente e Occidente*, Rimini 2002; М. Лазић, „Иконостас Саборне цркве у Пожаревцу, рад сликарске радионице Милије и Николе Марковића", *Саопштења*, 2010, 42; Д. Ајдачић, П. Лазаревић ди Ђакомо (ур.), *Венеција и словенске књижевности*, Бг 2011; Р. ДʹАмико, „Уметнички јадрански кругови: византијски утицаји балканског порекла на венецијанско сликарство током 13. и почетком 14. века", *ЗНМ*, 2012, 20, 2.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНИГОВА, Ирена
**ВЕНИГОВА, Ирена** (Wenigová, Irena), преводилац, србиста (Плзен, Чехословачка, 16. XI 1931). Дипломирала српскохрватски језик на Карловом универзитету у Прагу. Била уредник у издавачкој кући *Одеон* (1950–1990). Између осталог, превела Р. Домановића, *Пословице и изреке* (*Přísloví a pořekadla*) В. С. Караџића, *У потпалубљу* (*V podpalubí*) В. Арсенијевића, поезију В. Попе, И. Г. Ковачића, А. Шантића и драме Д. Ковачевића *Сабирни центар* (*Sběrné středisko*), *Балкански шпијун* (*Balkánský špión*), *Мрсне приче* Ф. С. Крауса и др. Бави се рецепцијом српских писаца у Чешкој (Д. Киш, В. Попа) и преводи чешке писце на српски. Добитница награде Удружења књижевних преводилаца Србије. За преводе дела М. Крлеже добила је награде Ј. Бенешића и Фонда М. Крлеже. Уредник је награђеног чешког издања избора из сабраних дела Иве Андрића (2009).
Александра Корда Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНИЗЕЛОС, Елефтериос
**ВЕНИЗЕЛОС, Елефтериос**, политичар, државник (Мурнијес, Грчка, 23. VIII 1864 – Париз, 18. III 1936). Студирао је права на Универзитету у Атини, након чега се вратио на Крит где је изабран за представника Либералне партије у локалној скупштини. Био је присталица грчког уједињења и борио се у устанку на Криту 1897. Пошто је Крит добио аутономију од Османског царства, а грчки принц Ђорђе постављен за Високог Начелника острва, **В.** је постао његов саветник за правосуђе. Учествовао је у писању критског устава и убрзо постао министар у влади принца Ђорђа с којим је убрзо дошао у сукоб. Био је предводник опозиције, а затим и оружане побуне након које је принц протеран са острва. Пошто се преселио у Атину, на изборима 1910. изабран је за посланика. Тада је с групом политичких истомишљеника основао Либералну партију. У октобру исте године је оформио владу и започео економске и политичке реформе. Био је премијер током балканских ратова који су Грчкој омогућили ослобођење Епира, Македоније и егејских острва. Истовремено, започео је и његов сукоб с престолонаследником Конс-тантином који је након атентата на његовог оца 1913. постао краљ. Сукоб је кулминирао током I светског рата. Иако је Грчка на почетку била неутрална, **В.** је подржавао опцију војног савеза с Антантом чврсто верујући да ће у рату победити Велика Британија и Француска. Краљ Константин је желео да Грчка остане неутрална. После низа расправа, **В.** је поднео оставку 1915. Његова партија је поново победила на изборима и формирала владу. Иако је званично обећао да ће се придржавати неутралности, напад Бугарске на Србију, која је била савезник Грчке, приморао га је да напусти такву политику. Због сукоба с краљем је поново поднео оставку. На следећим изборима није учествовао јер је сматрао да је распуштање Скупштине противуставно. Следбеници **В.** су 1916. у Солуну организовали војни покрет „Привремена Влада народне одбране". Формирали су и посебну државу која је обухватала северну Грчку и егејска острва. У мају 1917. враћа се у Атину где склапа савез с Антантом. Након завршетка рата је као представник Грчке био учесник Мировне конференције у Паризу и у њено име потписник Нејског мировног уговора с Бугарском, као и мировног уговора у Севру с Турском. Као резултат ових уговора Грчка је привремено добила Источну Тракију и Смирну. При повратку је на њега покушан атентат на главној железничкој станици у Паризу. По опоравку се вратио у Грчку где је дочекан као херој. И поред ратне победе, изгубио је на парламентарним изборима 1920. што је изазвало велико незадовољство тек ослобођеног грчког народа у Малој Азији. Након пораза у рату с Турском отишао је у Париз и објавио своје повлачење из политике. У име Грчке је 1923. потписао мир са Турском. На изборима 1928. **В.** партија је поново освојила већину и преузела власт. Био је премијер до 1932. Поново је био мета атентатора 1933. након чега је дошло до великих нереда који су резултирали формирањем војне власти под вођством **В.** и пуковника Пластираса. Прогнан је после слома тог преврата. Остатак живота је провео у емиграцији.
ЛИТЕРАТУРА: M. S. Anderson, *The Eastern Question 1774–1923. A Study in International Relations*, London 1966; М. Милошевић, *Србија и Грчка 1914-1918.* *Из историје дипломатских односа*, За 1997; M. Војводић, *Србија и балканско питање (1875–1914)*, Н. Сад 2000; Р. Клог, *Историја Грчке новог доба*, Бг 2000; С. Павловић, *Историја Балкана*, Бг 2001; M. Војводић, *Изазови српске спољне политике 1791-1918*, Бг 2008.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНИЈАМИН
**ВЕНИЈАМИН**, митрополит браничевски (?, прва половина XIV в. – манастир Св. Николе у Браничеву, између 1416. и 1418). Помиње се у поговору рукописне збирке проповеди светих отаца „книги душеполезни... златаго језика словеса". Преписивач се 20. VIII 1416. у уобичајеном средњовековном маниру жали на своју лењост и неспособност, из монашке скромности не открива своје име, али саопштава да пише када је „браничевским престолом управљао кир Венијамин", по чијој заповести преписује. **В.** је носио и титулу архиепископа, али је вероватно у питању почасно звање које је могао да добије због угледа места у којем је била смештена епископска столица или због свог личног угледа или заслуга за Цркву. Постоји мишљење да је **В.** био главни првопрестолни архијереј у време деспота Стефана Лазаревића, а можда је на то утицала чињеница да је манастир Манасија, деспотова задужбина, у његовој епархији. То су тзв. почасни или титуларни архиепископи. **В.** је вероватно последњи од браничевских митрополита који је резидирао у Цркви Св. Николе, пре пропасти српске државе. Било је то време деспота Стефана Лазаревића, време извесног политичког и економског опоравка Србије. Тих година завршавано је зидање и живописање манастира Манасије, а 1418. освећење ове задужбине извршио је српски патријарх Кирил. Извори не саопштавају да ли је **В.** био учесник овог догађаја.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНИЈАМИН
**ВЕНИЈАМИН**, митрополит дабробосански (Грчка, друга половина XVIII в. – Сарајево, после маја 1835). Синовац херцеговачког епископа Јосифа, започео је службу као управник патријаршијског двора у Цариграду, а 1816. постао је митрополит дабробосански. Вести су противречене: с једне стране, сукобљавао се и судио са сарајевском црквеном општином јер је тражио и што му не припада, а с друге стране, штитио је своје епархијане обраћајући се турским властима у Порти, а још чешће и босанском везиру. Било је то време немира у Босни када су се бегови и ситни муслимански племићи бунили против реформи које је султан спроводио. Заједно са зворничким и херцеговачким митрополитом затворен је 1821. код везира у Травнику, одакле је упутио проглас пастви да остане лојална централним властима. Исто је учинио и у време јаничарске побуне 1827. у Сарајеву. Успоставио је везу са српским старешинама у пограничним нахијама Кнежевине Србије и слао им податке о стању у Сарајеву и Босанском пашалуку. Јованa Мићића обавестио је 1831. о намерама капетана Хусеина Градашчевића да нападне Србију, због чега је са још два митрополита доспео у Хусеинов затвор, одакле су ослобођени уз откуп од 12.000 дуката. Цариградски патријарх му је 1835. дао ранг одмах после писидијског митрополита. Наслов митрополита остао је и његовим наследницима који су уживали част овог унапређења.
ИЗВОРИ: Д. Анастасијевић, „Кроз једну збирку новијих аката Цариградске патријаршије о њеним епархијама", *Богословље*, 1933, 8; Н. Радосављевић, *Књажеска канцеларија, Ужичка нахија – књига прва (1816–1830)*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „Из прошлости Босне и Херцеговине XIX вијека", *ГИДБиХ*, 1949; *Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације*, Сар. 1985; С. Вуковић, *Српски јерарси од IX до XX века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНИЈАМИН
**ВЕНИЈАМИН** (**Таушановић**), епископ браничевски (Пирот, 23. I 1884 – Београд, 28. V 1952). Као син народног посланика, сестрић познатог политичара Косте Таушановића (чије је презиме носио) и кумче Николе Пашића, имао је све услове за врхунско образовање. Основну школу и гимназију завршио у Београду, духовну семинарију у Кишињеву и богословски факултет у Атини где је 1912. докторирао. Замонашен је 1913. у манастиру Раковици, а исте године је рукоположен у чин јерођакона. а потом у чин јеромонаха. Протосинђел је постао 1919, а архимандрит 1920. У току балканских ратова био је болничар у болницама Кола српских сестара у Београду и Љешу. Наставничку каријеру почео је 1913. као суплент богословије у Београду, а 1914. је постао суплент гимназије у Ђевђелији, потом српске гимназије на Крфу и Волосу. Положивши професорски испит, предавао је у Велесу и Охриду. За епископа бихаћког изабран је 1925, а хиротонисан 1926, за епископа злетовско-струмичког премештен 1929, а 1934. изабран је за браничевског. Развио је живу градитељску делатност и започео 25 нових цркава, од којих је 22 завршио и освештао, као и 38 нових парохијских домова. Организовао је много духовних концерата, предавања и прославу 550-годишњице Косовске битке са централном прославом у манастиру у Раваници. Основао је 1936. у Нимнику први женски манастир у епархији и летовалишта за сиромашну децу у манастирима Витовници, Миљкову, Заови и Сестрољину. За сваки Божић скупљао је помоћ за сиромашне породице, помагао богомољачки покрет и покренуо им лист *Светосавски пут* и епархијски часопис *Браничевски весник*. У манастиру Раваници организовао је шестомесечне течајеве за појце, који су изучили и богослужбени типик. За 1940. и 1941. издао популарни календар *Браничево*. Примио је и збринуо 40 избеглих свештеника, а у манастирима Светој Петки и Раваници отворио домове за избегличку децу. Епархија је била изложена страдању народа, свештенства и монаштва, а конаци у Витовници, Горњаку и другим манастирима су били спаљени. У новоподигнути епископски двор уселили су се окупатори, а после рата органи комунистичке власти, која је аграрном реформом епархији одузела преко 5.500 ха црквених имања. Сахрањен је у катедралном храму браничевске епархије у Пожаревцу.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Милошевић, *Српска православна епархија браничевска*, По 2003.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНО ЗОГРАФ
**ВЕНО ЗОГРАФ**, сликар (околина Дебра у западној Македонији, ? – ?, друга половина XIX в.). Припадао је кругу дебарских зографа који су веома много радили у области Врања. Сликао је током 60-их и 70-их година XIX в. самостално или са зографима из дебарског подручја. Осим као **В.** зограф, потписивао се и као **В.** Илиевич, понекад и са додатком којим истиче дебарско порекло. У почетку слика у области Куманова, а његов најранији рад на подручју јужне Србије је иконостас Саборне цркве у Врању, где допуњује рад Дича Зографа чије сликарске поуке највише следи. Самостално слика олтарске преграде у црквама места Русце (1865–1867), Ново Село (1866), Кршевица (1871), Крива Феја (1873) и Црноштица (1874). Извео је и иконостас у храму у Клиновцу (1867), који је деценију касније дорадио зограф Зафир Василиевич. Они заједнички сликају иконостас цркве Горњег Вртогоша (1867–1868) и храма села Св. Петка (1868). У Доњем Требешињу у осликавању иконостаса придружује им се и Блажо Дамјанович (1868). У наредном периоду **В.** и Зафир заједно са Аврамом Дичовим сликају иконостас цркве у селу Топлац (1871–1873), а са Нешом калуђером у храму Ратаја (1872–1874). Иконопис **В.** има све одлике зографског сликарства XIX в. карактеристичног за подручја под османском влашћу. Поштујући ауторитет традиције, он користи старија иконографска решења уз примену нововековног концепта зографског иконописа. На представама се понављају решења утврђена сликарским приручницима (ерминијама), са принципом ретроспективности којем су саображени барокни и рокајни елементи.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Макуљевић, *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; И. Зарић, „Храм Света Петка у селу Света Петка код Врања", *ЛЗ*, 2007, XLVII; Н. Макуљевић, *Саборни храм Свете Тројице у Врању 1858–2008*, Вр 2008; Ј. Пјевац, „Храм Рођења Пресвете Богородице у селу Ратаје", *ЛЗ*, 2012, LII.
Ирена Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНСОВ ПЛАН
**ВЕНСОВ ПЛАН**, мировни план за Хрватску који је 1992. предложио Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија. Због немогућности, неспремности и неспособности да разреши насталу кризу у земљи, „крње" Предсједништво СФРЈ (представници Србије и Црне Горе) упутило је 9. XI 1991. године позив Савету безбједности Уједињених нација (СБ УН) да хитно упути мировне међународне снаге у Хрватску. Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија, 23. XI 1991. у Женеви сазвао jе састанак којем су присуствовали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Вељко Кадијевић и новоизабрани посредник лорд Питер Карингтон. Милошевић, Туђман и Кадијевић се тог дана споразумијевају о неодложном прекиду ватре и низу других питања. Тада је практично ударен темељ мировне операције УН, познате као **В. п**.
После изјашњавања свих заинтересованих југословенских страна за мировну операцију, СБ УН је, 21. II 1992, донио Резолуцију 743 којом одлучује да ангажује заштитне (мировне) снаге УН (UNPROFOR -- United Nations Protection Forces) на простору бивше Југославије с циљем да се успостави мир као предуслов изналажења свеобухватног политичког рјешења, а то рјешење треба да буде изграђено преговорима. Према основном концепту мировне операције, „подручја под заштитом УН" морају бити демилитаризована, а све оружане снаге повучене или расформиране. Улога међународних оружаних снага је да становништво „подручја под заштитом УН буде заштићено и безбједно од оружаних напада". Улога полицијских посматрача односи се на мјесне полицијске снаге које на терену треба да врше своју дужност не правећи разлику међу припадницима различитих нација и вјера, те уз пуно поштовање људских права свих који живе на тим подручјима. Предвиђено је да се демилитаризација заштићених подручја (UNPA – United Nations Protection Area) изврши на слиједећи начин: 1. да јединице и особље Југословенске народне армије и хрватског Збора народне гарде (ЗНГ), као и све јединице Територијалне одбране (ТО) буду повучени из УНПА; 2. јединице ТО базиране у УНПА се распуштају и демобилишу; 3. оружје јединица ТО предаје се на чување снагама УН. Заштитне снаге су размјештене унутар четири сектора: *Исток* (Источна Славонија, Барања и Западни Срем), *Запад* (Западна Славонија), *Сјевер* (сјеверни дио Лике, Кордун и Банија) и *Југ* (Сјеверна Далмација и јужни дио Лике). Међународна заједница је за реализацију **В. п.** ангажовала 14.589 лица. Снаге УН су од 25. IV 1992. почеле размјештање својих јединица, штабова и база на договореним просторима Републике Српске Крајине по систему „мрља од мастила", а одговорност су преузеле три мјесеца касније.
План мировне операције је направљен као привремени договор ради стварања услова за мир и безбједност, неопходних за преговоре о свеобухватном рјешењу југословенске кризе и није прејудицирао исход преговора и политичког рјешења кризе. СБ УН је 31. III 1995. донио Резолуцију 981 која је потврдила територијални интегритет РХ и закључила да главне поставке **В. п.** и даље нису спроведене. У Резолуцији је наглашена потреба мирног рјешења сукоба између хрватских власти и „локалних" Срба, а у складу са *Загребачким споразумом* *о прекиду ватре* од 29. III 1994. и *Економским споразумом* од 2. XII 1994. Улога мировних снага је редефинисана тако што је назив УНПРОФОР промењен у УНКРО (UNCRO – United Nаtions Cоnfidence Rеstoration Оpеration in Croatia, Операција УН-а за повратак повјерења у Хрватску). Ова Резолуција је изазвала велико незадовољство међу крајишким Србима, управо због промјене назива чиме се прејудицира политичко рјешење.
Хрватска је непрестано кршила обавезе из **В. п.**, а за то је непрекидно оптуживала „побуњене" Србе, након чијих протеста се, углавном, ћутало. Хрватска је непрекидно вршила и припреме за напад на дијелове РСК, односно на УНПА. Кршење обавеза од стране Хрватске најбоље илуструју: напад на рејон између Дрниша и Книна (операција „Миљевачки плато", 21. VI 1992), агресија на Равне Котаре и брану хидроелектране Перуча (операција „Масленица", 22. I 1993), агресија на подвелебитска села у Лици (операција „Медачки џеп", 9. IX 1993), агресија на Западну Славонију (операција „Бљесак", 1. V 1995) и општа агресија на РСК (операција „Олуја", 4. VIII 1995).
У суштини **В. п.** је представљао модус за разоружавање „побуњених" Срба у Хрватској и њихову интеграцију у нову хрватску државу. Кључни предуслов је био да ЈНА напусти простор Хрватске и да се искључи било какав утицај СФРЈ, касније СРЈ, односно Србије и Црне Горе. Оружана агресија Хрватске на РСК, односно заштићену зону УН, изазвала је полумилионски егзодус Срба, који су највећим дијелом уточиште нашли у Србији и Црној Гори, у нешто мањем броју у Републици Српској, а око 50.000 их се иселило у треће, углавном прекоокеанске, земље.
Резолуцијом СБ 1025 од 30. XI 1995. окончан је 15. I 1996. и мандат УНКРО. Преостали дијелови РСК, односно УНПА у сектору *Исток*, на основу *Ердутског споразума* од 12. XI 1995, интегрисани су у уставноправни поредак РХ 15. I 1988. Памтећи трагично историјско искуство из 1941–1945. и 90-их година XX в., прије завршетка „интеграције" и ову област је напустио велик број Срба, усљед неповјерења у хрватску државу и власт.
ИЗВОР: *Венсов план* (Резолуција СБ УН-а бр. 743 од 21. II 1992).
ЛИТЕРАТУРА: С. Радуловић, *Судбина Крајине*, Бг 1996; С. Штрбац, „Злочини над Србима на простору Хрватске у периоду 1990–1999", у: *Срби избеглице, прогнаници и расељена лица крајем XX века*, зборник, Бг 2000; С. Јарчевић, *Република Српска Крајина – државна документа*, Бг 2005; Н. Барић, *Српска побуна у Хрватској 1990–1995*, Зг 2005; К. Новаковић, *Српска Крајина, успони, падови, уздизања*, Бг 2009.
Саво Штрбац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН
**ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН**, мировни план за Босну и Херцеговину, који су 1992. предложили Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија, и лорд Дејвид Овен, бивши британски министар спољних послова. Они су то учинили у својству копредседника Управног одбора (Steering Committee) Међународне конференције о бившој СФРЈ, која је првобитно одржана у Лондону од 26. до 28. VIII 1992. После многих прелиминарних разговора, Венс и Овен сазвали су прву формалну пленарну седницу о БиХ од 2. до 4. I 1993, у чијем су раду учествовали Алија Изетбеговић, као представник босанске владе а уистину босанских Муслимана, Мате Бобан, представник босанских Хрвата, Радован Караџић, представник босанских Срба, Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске, и Добрица Ћосић, председник СР Југославије. Том приликом 4. I 1993. Венс и Овен изложили су троделни план, касније познат као Венс-Овенов план, који је обухватао „Споразум о БиХ", укључујући 10 уставних начела и приложену мапу будућих провинција, и „Споразум о миру у БиХ", који се тицао повлачења тешког наоружања и демилитаризације.
Мировни преговори настављени су 23. I 1993. када су све три зараћене стране бе-зусловно прихватиле предложена уставна начела. Потом су до 30. I 1993. настављени преговори о предложеним мапама провинција, војном споразуму и привременом уставном уређењу. Том приликом Р. Караџић је истакао да су мапе потпуно неправедне и да ће изазвати нове ратове. Према њима, Србима је припало само 42,3% територије БиХ. Ако се изузме „отворена" провинција Сарајево, 35% Срба од укупног њиховог броја живело би у провинцијама које контролишу Муслимани и Хрвати, док би 30,4% Муслимана и 28,6% Хрвата остало изван својих провинција. Дана 30. I 1993. све три стране (А. Изетбеговић, Р. Караџић и М. Бобан) потписали су споразум о следећим уставним начелима: 1. БиХ би била децентрализована држава, а њен Устав би признао три конститутивна народа, као и скупине других, док би провинције вршиле већину државних функција; 2. провинције не би имале међународно-правни субјективитет, па не би могле да закључују споразуме са страним државама и међународним организацијама; 3. била би дозвољена потпуна слобода кретања по целој БиХ, што би било обезбеђено међународном контролом главних саобраћајница; 4. сва питања од животне важности за сваки од конститутивних народа била би уређена Уставом, који би се у том погледу могао мењати само консензусом ових конститутивних народа, док приликом обављања редовних државних послова ниједна група не би имала право вета; 5. провинције и средишња државна власт имале би демократски изабрана законодавна тела и извршне органе, као и независно судство, док би централно председништво чинила по три представника сваког од конститутивних народа; 6. Уставни суд, који би био састављен од по једног судије из редова сваког народа и већине судија странаца које би именовала Међународна конференција о бившој Југославији, решавао би спорове између средишње власти и било које провинције; 7. БиХ би била поступно демилитаризована под контролом УН и Европске заједнице.
Истога дана су само Р. Караџић и М. Бобан, уз изостајање А. Изетбеговића, потписали мировни споразум са седам додатака, који је обухватао: 1. мере за постизање безусловног прекида непријатељстава у БиХ; 2. обнову инфраструктуре БиХ; 3. отварање саобраћајница; 4. раздвајање оружаних снага; 5. демилитаризацију Сарајева; 6. контролу граница БиХ и 7. повратак оружаних снага у одређене провинције.
Мировни преговори су изнова вођени од 16. до 25. III 1993. када су главни предмет спора између Муслимана и Срба биле границе провинција, статус Сарајева као „отворене" провинције и привремено уређење које би подразумевало задржавање Председништва БиХ из 1990. На темељу изложених становишта копредседници су 24. III 1993. зараћеним странама понудили измењен „Споразум о привременом уређењу" и исправљену мапу провинција, што су већ 25. марта прихватили А. Изетбеговић и М. Бобан, док је Р. Караџић одбио да то учини. Овако измењен и допуњен „Споразум о привременом уређењу" остао је познат у јавности као **В.–О. п**. Њиме су најпре на следећи начин били предвиђени привремено Председништво и привремена централна влада: 1. Током прелазног периода од закључења мира и одржавање избора по новом Уставу, БиХ и њеним провинцијама управљало би се по важећем правном систему, а у складу са словом и духом уставних начела с којима су се сагласиле и које су потписале све три стране. Сходно томе Председништво би било дужно да има важну улогу у обезбеђивању права конститутивних народа; 2. Током прелазног периода Председништво ће имати девет чланова, по три представника сваког од трију конститутивних народа, и биће највиша власт државе, али се неће бавити текућим питањима владе; 3. Девет чланова привременог Председништва одредиће једног који ће бити председник и тиме поглавар државе. Сваких шест месеци на положају председника смењиваће се представници трију народа по редоследу: Муслиман, Хрват, Србин; 4. Привремено Председништво доносиће одлуке консензусом деветорице чланова, квалификованом већином седморице и простом већином петорице, зависно од тога да ли се одлука тиче уставног начела, посебно важног питања или текућих послова Председништва. Уколико чланови привременог Председништва не могу да се сложе која је већина примерена, о томе ће обавезујућу одлуку донети копредседници Управног одбора Међународне конференције о бившој Југославији; 5. Привремено Председништво именоваће премијера и следеће министре: министра спољних послова, министра финансија одговорног за царине и посредне порезе, министра правде и држављанства, министра унутрашње трговине, министра за комуникације и транспорт, министра за обнову и министра за заштиту животне околине; 6. Од свих ових министара, у прелазном периоду тројица ће бити из сваког од трију конститутивних народа, што неће прејудицирати потоње уставно решење. Премијер не сме потицати из оног конститутивног народа из којег потиче председник Председништва. Поред премијера и министара Председништво ће именовати заменике министара, подсекретаре и друге више званичнике у сразмери 4:3:2 (Муслимана, Срба, Хрвата). Одлуке о овим именовањима или разрешењима доносиле би се већином од седам чланова Председништва.
Апсолутно неприхватљив део овог плана била је за Србе подела БиХ на 10 провинција, од којих би друга, четврта и шеста припале Србима. Ова последња састојала се од три међусобно раздвојена дела који нису чинили никакву целину, док би копнену везу између бањалучке и бијељинске провинције прекидали трећа посавска провинција, која је требало да припадне Хрватима, и узак коридор пете муслиманске провинције који је избијао на Саву. Провинцијама би управљала привремена влада коју би чинили гувернер, вице-гувернер и 10 других чланова које би именовало Председништво сходно попису становништва из 1991, с тим да ће гувернер представљати најбројнији, а вице-гувернер други по величини народ провинције.
Изузетно споран је био и статус Сарајева који је требало да буде неподељен отворени град. Њиме би управљали привремени градоначелник и привремени извршни одбор, сходно етничком саставу становништва из 1991, под условом да сва три конститутивна народа буду представљена. Председништво БиХ би имало свеобухватну одговорност за управљање главним градом, али се не би уплитало у текуће послове. Необично решење био је статус верских објеката у Сарајеву, који би требало да буду неприкосновени као и стране амбасаде.
Важан део овог плана било је повлачење оружаних снага. Све српске оружане јединице повукле би се у другу, четврту и шесту провинцију, снаге Хрватског већа одбране у трећу, а муслиманске оружане јединице у прву провинцију, с тим да би муслиманске и хрватске оружане јединице, сходно међусобном договору, биле касније размештене у петој, осмој, деветој и десетој провинцији. Саму контролу граница БиХ вршиле би Заштитна сила УН (UNPROFOR) и Надзорна мисија Европске заједнице.
Овај мировни план имао је, поред раније усвојених споразума, још седам додатака којима су била уређена поједина војна, уставна, саобраћајна и друга питања.
Дана 2. IV 1993. Скупштина Републике Српске одбацила је нову мапу о подели на провинције, уз објашњење да је она неправедна у погледу поделе територије, минералних богатстава, извора енергије, саобраћајница и инфраструктуре, да не одговара етничком саставу становништва, те да ће тиме знатан део српског народа бити мањина у несрпским провинцијама.
После великих притисака које су на вођство Републике Српске извршили моћни страни чиниоци и влада СР Југославије, 1. и 2. V 1993. настављени су преговори у Атини у којима су учествовали Венс, Овен, новоименовани копредседник Торвалд Столтенберг, А. Изетбеговић, М. Бобан, Р. Караџић, Ф. Туђман, Слободан Милошевић, Д. Ћосић, Момир Булатовић, грчки премијер Константин Мицотакис, специјални изасланик САД Региналд Бартоломеу, специјални руски изасланик Виталиј Чуркин и посматрач Европске заједнице Б. Вебер. Том приликом копредседници су се сагласили да прошире демилитаризовани српски коридор уз Саву између бањалучке и бијељинске провинције са једног на пет километара, који ће контролисати снаге УН, Европе, Северне Америке и, што је било нарочито важно, Русије. Уз то је Овен нагласио да су мапе провинција „привремене", а да ће коначне границе бити прихваћене консензусом трију страна. Р. Караџић је после тога 2. V 1993. потписао „Споразум о привременом уређењу" и мапу провинција, под условом да његов потпис прихвати Скупштина Републике Српске.
Дана 5. V 1993. на Јахорини је одржана седница ове Скупштине на којој су, поред 75 посланика, као специјални гости учествовали и К. Мицотакис, Д. Ћосић, С. Милошевић и М. Булатовић. Скоро сви посланици су истицали да су границе провинција противне српским интересима и да их српски народ не може прихватити. По том плану, Србима је уместо 64% припало 44,2% територије. Уз то је 70% целокупне босанско-херцеговачке имовине било концентрисано у 10 индустријских центара, од којих је само Бањалука остала у саставу српских провинција. То је значило да би од 31,4 милијарди долара, што је била вредност имовине БиХ, 18,1 милијарда припала муслиманским, 7,2 милијарде хрватским, а само 6,1 милијарда српским провинцијама. Уз то би само 731.000 или 54% од укупног броја Срба живело у српским провинцијама, док би 629.000 или 46% остало изван њих -- 436.000 у муслиманским и 146.000 у хрватским провинцијама. Гости су, пак, истицали да овај план није ни савршен нити сасвим праведан, али да се може мењати потоњим преговорима. Уз то су упозорили да би његово неприхватање било погубно за српски народ као целину због тешких санкција које су запрећене.
После расправе која је трајала 17 часова посланички клуб Српске демократске странке предложио је да се коначна одлука о прихватању или одбацивању овог плана донесе 15. и 16. V 1993. на референдуму. Од 65 присутних посланика, за овај предлог гласао је 51 посланик, двојица су била против, а 12 се уздржало. Гласање на референдуму започело је 15. маја, а завршено 17. V 1993. Том приликом већина од 1.060.348 палих гласова или 83,26% од укупног броја регистрованих бирача и 96% од укупног броја оних који су изашли на референдум гласало је против овог плана. Такође је већином од 1.061.140 палих гласова или 83,37% од укупног броја регистрованих бирача и 96% од оних који су изашли на референдум гласало за право Републике Српске да сама одлучује о ступању у односе с другим народима и државама. После тога уследиле су санкције и против Републике Српске и против СР Југославије, а југословенска влада је затворила границе према Републици Српској. Већ 23. VI 1993. уследили су нови преговори из којих је проистекао Овен--Столтенбергов план.
ИЗВОРИ: *Report of the Secretary-General on the activities of the International Conference on the Former Yugoslavia: Peace Talks on Bosnia and Herzegovina, 26. March 1993*; P. J. Treanor, *Radovan Karadžić and the Serbian Leadership 1990--1995. Research report prepared for the case of RADOVAN KARADŽIĆ (IT-95-5/18)*.
ЛИТЕРАТУРА: К. Чавошки, *На рубовима српства*, Бг 1995.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНС, Сајрус
**ВЕНС, Сајрус** (Vance, Cyrus Roberts), дипломата (Клеркстон, Вирџинија, 27. III 1917 – Њујорк, 12. I 2002). Завршио је Правни факултет Универзитета Јејл. Учествовао је у II светском рату као официр америчке морнарице. У амерички политички живот активно се укључио 1958, када је постао секретар националног савета за астронаутику. Потом је обављао дужности главног саветника Министарства одбране (1961–1962), секретара за копнену војску (1962–1964), заменика министра одбране (1964–1967), специјалног изасланика председника САД у Кореји и преговарача на Париској мировној конференцији о Вијетнаму (1968–1969). Од јануара 1977. до априла 1980. био је амерички државни секретар – министар спољних послова у администрацији председника Џимија Картера. Као државни секретар залагао се за склапање споразума са СССР о сталној контроли наоружања, пресудно утицао на побољшање односа између СССР и Кине, те учествовао у мировним преговорима на Блиском истоку. Дао је оставку на ту дужност због неслагања са председником Картером по питању неуспешне акције ослобађања америчких талаца из Техерана. Заједно са лордом Дејвидом Овеном, као представник Уједињених нација, био је преговарач са зараћеним странама у Босни и Херцеговини (1992–1993). Та мировна иницијатива није уродила плодом пошто стране у сукобу нису прихватиле Венс–Овенов предлог територијалног разграничења на принципима већинске етничке заступљености.
ЛИТЕРАТУРА: A. P. Dobson, S. Marsh, *US Foreign Policy Since 1945*, London 2000; J. L. Gaddis, *The Cold War*, London 2005.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНСКИ ТРОМБО-ЕМБОЛИЗАМ
**ВЕНСКИ ТРОМБО-ЕМБОЛИЗАМ**, појава да откинути део тромба из неке велике вене (тромбни емболус), путем крвне струје, допре до плућа и доведе до инфаркта плућа или брзе смрти. После срчаног удара и можданог удара – шлога, **ВТЕ** је најчешћи узрок смрти кардиоваскуларних болесника. Догађа се после хируршких интервенција (нарочито у ортопедији) и у другим патолошким стањима, када често долази до тромбозе дубоких вена ногу. Делови таквог тромба могу да се откину због контракција мишића ногу и да крену путем крвне струје, тј. преко доње шупље вене, десне преткоморе и коморе у плућну артерију и њене гране. Ту доводе до **ВТЕ** са настанком плућних инфаркта или брзе смрти. Сходно нашим обдукцијским налазима у Институту за патологију Медицинског факултета у Београду, клиничари највише греше баш у дијагностиковању **ВТЕ** због хиперакутности појаве и њеног имитирања многих других обољења. У случају постојања пролазног овалног отвора (ПОО) на међупреткоморској прегради срца (код 1/5 популације), тромбни емболус може да из десне пређе у леву преткомору срца, доводећи до тзв. парадоксног емболизма у мозгу (један од узрока шлога) и другим органима које исхрањује системска циркулација преко аорте. Ретко се тромбни емболус заглављује у ПОО и доводи до смрти ако је ПОО био „одушак" за плућну циркулацију: кроз њега се преливала крв из десне у леву преткомору, а сада то више није могуће јер је ПОО запушен тромбним емболусом. То је случај код тешке плућне хипертензије (повећаног притиска у плућној артерији и њеним гранама). Тада се ради о Елиот--Беамишовом синдрому, описаном 1953. Заглављени тромбни емболус у ПОО, који својим крајевима проминира у десну и леву срчану преткомору, ако је трошан и осипа се, може да доведе до истовременог **ВТЕ** и у плућима и у органима системске циркулације (мозак и други). Нови мањи тромбни емболуси се истовремено откидају од оба краја тромбног емболуса заглављеног у ПОО и одлазе у обе циркулације, доводећи до емболија у плућима али и у мозгу, бубрезима и другим органима. Овај нови синдром код **ВТЕ** први пут су описали Г. Туцаковић, В. Кањух, Б. Најдановић, Б. Брзев 1969, односно 1970. Такође, В. Кањух и М. Крчмар Вучковић су антиципирали овај синдром и у случајевима туморске емболизације ПОО.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Туцаковић, В. Кањух, Б. Најдановић, Б. Брзев, „Секундарни симултани емболизам у плућној и системској циркулацији из тромбног емболуса заглављеног у пролазном овалном отвору (опис новог синдрома)", *Радови Медицинског факултета у Загребу*, *Зборник радова I конгреса патолога Југославије*, Зг 1969; В. Кањух, М. Крчмар Вучковић, „Метастазе и други облици секундарне малигне инвазије срца и перикарда", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), *Кардиологија* Бг 1994; Н. М. Антонијевић, М. Д. Вукчевић, М. Д. Апостоловић, Љ. М. Јовановић, И. Д. Живковић, В. И. Кањух, *Интегративни приступ профилакси венског тромболизма у ортопедској хирургији – практична упутства*, Бг 2013.
Владимир Кањух; Небојша Антонијевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЦЛОВИЋ, Гаврил Стефановић
**ВЕНЦЛОВИЋ, Гаврил Стефановић**, писац, преписивач, духовник (Срем, око 1680 – Помаз?, Угарска, после 1747). На основу познатих записа и језичких анализа претпоставља се да је родом из Срема, а да је у време Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем пребегао на север, делујући у Будиму, Коморану и Сентандреји, за коју се везује највећи део његовог живота о којем се нешто зна. На његово образовање утицао је још од најранијих дана његов учитељ Кипријан Рачанин. При Храму Св. Луке у Сентандреји Кипријан је основао своју школу у којој су калуђери, међу њима и **В.**, преписивали црквене књиге, учили се илуминирању и иконописању. На основу рукописног наслеђа које је за собом оставио (преко 10.000 рукописних страна), можемо говорити о два периода у његовом стваралаштву: први траје 1711–1740, а другоме су оквири 1732. и 1746. У првом периоду настају дела која је писао за потребе Цркве, као што су акатисти, тропари, кондаци, молитве, канони, литургијски текстови: *Служабна књига* (1711–1716), *Минеј за март-април* (1717), *Минеј Светога Луке за август* (око 1717), *Часови и Богородичник* (1725), *Разглаголник* (1734), *Пресађеница* (1735), *Молитве, акатисти* (1739), *Каноник* (1739), *Црквени зборник* (1730–1740). Сходно намени, сви наведени рукописи писани су на српскословенском језику. У другом периоду настају дела писана на народном језику, који је он називао прост српски језик. У обиму од преко 9.000 рукописних страна написао је *Мач духовни* (1736, превод Барановичевих проповеди, у три књиге), *Поученија и слова разлике* (1732), *Житија, слова и поуке* (око 1740), *Великопостник* (1741), *Пентикости* (1743), *Слова избрана* (1743), *Поученије изабраноје* (1745. и 1746). Осим *Мача духовног*, у збирци Патријаршијске библиотеке у Београду, остале рукописне књиге су у Архиву САНУ, а два рукописа у Москви и Сентандреји. Поред несумњивог значаја веома обимног рукописног наслеђа које је **В.** за собом оставио, од још већег значаја су квалитет и поетичке особености његових текстова: окренут је жанровима, језику и традицији старе српске књижевности, под изразитим утицајем Византије, али је истовремено први српски аутор у чијем се делу манифестује искорак српске културе и књижевности према ширем, средњоевропском и западноевропском духовном и културном амбијенту. Отуда се о **В.** говори и као о средњовековном ствараоцу и као иницијатору поетичког заокрета ка бароку и почетку нове српске књижевности. Најважнији део његовог стваралаштва представљају беседе у којима је најочигледнији смисао за повезивање ритуалне намене са историјским тренутком у којем настају. Полазиште му је био светоотачки текст који је допуњавао различитим рефлексијама, аутопоетичким и метатекстуалним коментарима, критичким и реалистичким запажањима о своме времену, као и практичним поукама које је упућивао пастви. Тематска разноврсност текстова показује се у постојању празничних, теолошко-есхатолошких, антрополошких, библијских, полемичких и моралистичких тема. У већини текстова присутни су елементи усмене вештине казивања, народне поезије, приповедачких поступака, уз развијену употребу метафоре, алегорије, игре речи, поређења, епитета, синестезије, персонификације, метонимије, антономазије и других стилских фигура. На језичком плану дела **В.** сведоче о изузетном ствараоцу који је српски језик богатио модификацијама постојећих и стварањем нових речи и израза. У текстовима се примећује и почетак ортографске реформе, као и настојање да се измени континуирано писање увођењем иницијалних слова и коришћењем великих слова за разграничење реченица. Осим чињенице да са **В.** почиње историја нове српске књижевности, треба истаћи да његови текстови имају и књижевну и историјску вредност, да су и стилски и језички добро обликовани и тематски разноврсни, те да сведоче о ствараоцу који је пре С. Мркаља и В. Караџића започео ортографску реформу. По просветитељским идејама био је претеча Д. Обрадовића, а пре свих новијих аутора неговао барокни енциклопедизам, пишући текстове по угледу на византијску традицију у које је уносио западноевропске утицаје.
Маја Анђелковић
Као пострижник Храма Св. Луке у Сентандреји учиo се писарском занату и сликарској вештини код једног од најученијих људи свога времена, Кипријана Рачанина. Србима-шајкашима у Коморану, Острогону, Ђуру и Сентандреји држao је јетке и неувијене проповеди „са сабљом у језику", да би између 1716. и 1747. написао, преписао и превео обимне списе на српскословенски језик. Неке од њих, данас у Старој збирци Архива САНУ (*Црквени зборник* 1730–1740; *Правило монашеско* и *Акатистар* 1739; *Каноник* 1739; *Великопостник* 1741), илустрoвао је заставицама, иницијалима, вињетама и илуминацијама. Његов ликовни израз ослањао се на рачански скрипторијум и старобалканску традицију позновизантијске минијатуре, али је истовремено попримио одлике новог, руског барокног књижно-графичког стила.
Због склоности ка линеарном и дословном копирању старих српских дрвореза и руско-украјинских бакрореза из богослужбених књига из XVII и с почетка XVIII в. сва је прилика да се **В.**, осим минијатуром, није бавио и иконописањем. У његовим илуминираним књигама, по формату најчешће књижицама (16°, 32°), преовлађује барокни декоративни систем, стилски еклектицизам и јединственост иконографских решења. Слично своме савременику Христофору Жефаровићу **В.** се, ослањањем на руско-украјинске прераде западноевропске графике, неприметно али неповратно удаљавао од традиционалних канона православне уметности. Његово некритичко коришћење графичких предложака одликује непрекидно замењивање старијих узора новијим и бољим, као и њихово комбиновање. Превиди и омашке које је у журби или нехатом правио откривају и његов литерарни и ликовни поступак. Судећи по димензијама сведеним понекад на величину нокта људског палца, његове минијатуре форматом не само да не премашују коришћени књижни узор, него показују и склоност ка уситњавању и рашчлањивању. Његове илуминације претежно су неправилних и амебоидних облика и нижу се најчешће у виду ћириличног слова „Г". Због свеприсутног страха од празног простора (horror vacui) **В.** многољудне сцене сабија у скучени простор, а позадинску белину попуњава пропратним натписима или библијским изводима. Изнад или испод већих минијатура у барокним рамовима, које се протежу на скоро целој страни, он додаје по неколико редова текста као наставак са претходне стране. Његова колористичка палета сведена је али хармонична. Брзопотезни цртеж мастилом и пером накнадно колорише комплементарним бојама, са превагом топлих или хладних нијанси у зависности од тренутног расположења. Своје последње видно асиметричне минијатуре извео је у необичној комбинацији пригушених мрких, плавичастих и окер тонова.
Љиљана Н. Стошић
ДЕЛА: *Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме, избор* (предг. и ред. М. Павић), Бг 1966.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, „Гаврило Стефановић Венцловић", *СДЗ*, II, СКА, Бг 1911; Д. Медаковић, „Српска минијатура XVIII века", *Библиотекар*, 1958, 4; М. Павић, предговор, у: *Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме*, Бг 1966; *Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век)*, Бг 1970; *Гаврил Стефановић Венцловић*, Бг 1972; М. Бошков, „Руска штампана књига у нашем XVIII веку", *ГФФНС*, 1973, XVI/2; Р. Дитер Клуге, *Неколико запажања о беседничком песништву Г. Ст. Венцловића*, Н. Сад 1978; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића II", *ЗМСКЈ*, 1982, XXX/1; Љ. Васиљев, „Буквар из 1717. године -- дело Гаврила Стефановића Венцловића", *ЗМСФЛ*, XXXIX/2, 1996; М. Тимотијевић, „Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика", *Рачански зборник*, 1996, 1; А. Милановић, „Стилогеност Венцловићевих беседа на народном језику", *Рачански зборник*, 2001, 6; Љ. Стошић, „Непознати Гаврил Стефановић Венцловић: Од Витаније преко Голготе до Витаније", *Православље*, 2003, 867; *Српска уметност 1690--1740*, Бг 2006; „Венцловићеви иницијали са главама уплетене косе", *КИ*, 2009, 137--138; М. Анђелковић, „О неколиким језичко-ортографским особеностима Венцловићевих Беседа на Божић", у: *Српски језик*, 2011, 16.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЧАНЕ
**ВЕНЧАНЕ**, село у средњем делу Шумадије, у Колубари, смештено југозападно од планине Космај, у долини реке Турије (десна притока Колубаре). Центар села налази се на локалном путу, који га 12 км према југу повезује с путем Аранђеловац–Лазаревац. Општинско средиште Аранђеловац удаљено је од села 21 км. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака изграђених са обе стране долине и по њеном дну, а на левом рубу долине Турије, уз друм, формиран је његов централни део. Староседеоци су досељени у XIX в. из динарских крајева. Током друге половине XX в. ово је било депопулационо подручје – број становника смањен је за једну трећину. Године 1953. било је 2.440 житеља, 2002. 1.576, а 2011. 1.315 становника (99,2% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 18,1% активног становништва, мање него индустрија (27,4%), рударство (20%) и друге неаграрне делатности. Неаграрно становништво је највећим бројем (70,5% активних) радило у околним градовима. У централном делу села налазе се православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЧАЊЕ
**ВЕНЧАЊЕ**, народни, црквени и грађански обред склапања брака са дугом традицијом. Обављао се „по обичају народном", затим „по грађанским законима" и по црквеном обреду. Прихватањем хришћанства од IX в. наовамо **в.** је устаљено као црквени обред. Још за време Ћирила и Методија помиње се превод на словенски језик једног црквено-грађанског законика. Св. Сава је такође настојао да се црквено-грађанско законодавство практично примењује и да се по црквеним обредима венчају сви они који су као многобошци узели жене без црквеног благослова. Законик цара Душана предвидео је 1349. да се ни једна свадба не „учини без **в.**". Тако је **в.** постало обред којем се у народу придаје посебан значај. У српској традиционалној култури, посебно у североисточној Србији, био је у пракси и симболични обред **в.** да би се обезбедила плодност и здраво потомство.
Петар Влаховић
****Основ за учешће Цркве у склапању брака је у Христовом присуству на женидби апостола Филипа у Кани Галилејској (Јн 2,1-11). **В.** првих векова сводило се на заједничко причешће на литургији и приказивање младенаца присутнима у храму са кратком молитвом и благословом. Када је литургија достигла садашњу дужину, а обред **в.** садашњи облик, који веома дуго траје, **в.** је издвојено у посебан обред. Законик цара Душана (чл. 3) прави разлику између свадбе и венчања. Свадба је склапање брака по старим народним обичајима из времена политеизма који је имао свој ритуал. Венчање је црквени обред чије видљиво место заузима стављање круна-венаца на главе младенаца. Исти Законик забранио је брак без црквеног венчања и наредио да се сви бракови склопљени по народним обичајима озаконе венчањем у храму који су обављали од епископа овлашћени посебни духовници.
Обред **в.** врши младожењин парох пре подне у парохијском храму, а за венчање после подне стављао је грех на душу пароха: „Под смртном клетвом да је свештеник који обави венчање после подне". **В.** у другом храму врши се само по дозволи надлежног пароха. Архијерејски сабор Српске цркве дозволио је **в**. по подне до вечерња, али у време тврдог комунизма свештеници су дозволом епископа обављали **в**. и по ноћи и у дому. За **в.** су потребни кум и стари сват, као сведоци, бурме, бело платно којим свештеник везује руке младенцима (тзв. превез) и по две воштане свеће.
**В**. претходи предбрачни испит који обавља невестин парох, утврдивши канонска и законска права на брак и одсуство брачних сметњи и брачних забрана. Обред **в**. има два дела: обручење и венчање. Обручење (прстеновање) врши се пред отвореним царским дверима иконостаса, при чему младожења стоји са десне, а невеста са леве стране. Сведоци стоје иза младенаца и то кум (први сведок) иза младожење, а стари сват (други сведок) иза невесте. Свештеник младенцима даје упаљене кумовске свеће у десну а старосватске у леву руку и врши прстеновање стављањем бурме на домалић њихових десних руку. Кум им мења бурме, тако да младожења добије невестину а невеста младожењину бурму, са јасним смислом да се слабија женска страна охрабри и ојача за обавезе које јој предстоје у браку, а мушка страна као јача да буде предусретљива према слабијој женској страни. **В.** се обавља на средини храма. Везивање руку платном симболизује њихов будући заједнички живот и вечиту међусобну повезаност тајном брака. Исти симболички смисао заједничког живота има пијење вина из заједничке чаше (В. Караџић је назива молитвена чаша), а тај чин истовремено подсећа на време када се **в.** вршило у оквиру литургије. Карактеристика обреда је стављање венаца/венчила, тј. круна на главе младенаца: отуда се обред зове венчање. На крају младожења ставља прстен невести, а невеста младожењи и тако свако од њих добија своју бурму. Симболика бурме је у брачној верности и вечности брака, јер као што прстен нема крај тако ни склопљени брак неће имати крај. Симболика венаца је у целомудреном животу пре брака, зато се другобрачнима не стављају венци на главу. Троструки опход око стола за којим се врши венчање симболизује такође трајност брака у име Свете Тројице. У отпусту чина венчања помињу се Богом венчани цареви Константин и Јелена, тј. венчани царском круном а не брачним венцем јер су мајка и син; и великомученик Прокопије, који је научио дванаест жена да са весељем и радошћу иду од брачних одећа и радости на мученичку смрт, као на брачно весеље. **В.** другобрачних има мање свечан карактер. **В.** се не обавља: средом и петком, од почетка Божићног поста до Богојављења (закључно), од сиропусног понедељка до светле суботе (закључно), у време петровског и госпојинског поста, на Усековање Јована Крститеља и на Крстовдан.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: *Требник*, Бг 1956; *Брачна правила СПЦ*, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, III, Бг 1931; Л. Мирковић, *Православна литургика*, 3, Бг 1967; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЧАЦ
**ВЕНЧАЦ**, ниска планина у Шумадији (659 м), 4 км југоисточно од Аранђеловца и 8 км западно од Тополе. По површини је мала планина. Са Букуљом, суседном планином на северозападу, **В.** је повезан гребеном просечне надморске висине око 500 м. Овај гребен, правца пружања југоисток--северозапад, део је шумадијске греде која се наставља према северу, до Космаја, Авале и Калемегдана. На осталим странама **В.** је ограничен раседима, те заједно са Букуљом представља хорст. Његове стране су веома стрме и на њих се надовезују нижи брдовито-брежуљкасти терени испресецани разгранатом мрежом питомих долина. Неотектонским издизањем **В.** интензивирани [](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-vencac-karta.jpg)су делувијални и пролувијални процеси, а појачана је вертикална ерозија, односно усецање речних токова. **В.** је изграђен од миоцених аргилофилита и метапешчара који изграђују и греду која га повезује са Букуљом, те који су раседањем одвојени од слабометаморфисаних кречњака и алевролита и масивних мермера, који се експлоатишу као декоративни камен. **В.** је прекривен шумском вегетацијом. У јужном подножју налази се сеоско насеље Брезовац, а у северном Врбица.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Менковић, М. Кошћал, *Рељеф подручја општине Аранђеловац*, Бг 2007.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕНЧАЦ
**ВЕНЧАЦ**, рудници и индустрија мермера и гранита из Аранђеловца, који се баве експлоатацијом и прерадом мермера и гранита. Површинска експлоатација белог мермера изводи се на планини Венчац, плавог на површинском копу Трешњица код Пожеге, а гранита сиве боје на планини Букуљи. Према сачуваним писаним документима експлоатација мермера на **В.** започета је 1881. Блокови мермера прерађују се у плоче, разноврсну галантерију, делове намештаја, газишта за степенице, споменике, стругану робу и сл. Производи се и ломљени, дробљени и млевени мермер различитих гранулација, камени агрегати, калцијум, сточна креда, терацо плочице, профилисани производи. Венчачким мермером обложена су многа позната здања (Маузолеј на Опленцу, део Беле куће у Вашингтону, Француска амабасада у Београду, Америчка у Варшави, хотели у Египту, Ираку, на Јадранском мору, Јалти, гробнице краља Николе и Ј. Б. Тита, чесма у Кнез Михаиловој улици у Београду) и од њега начињене скулптуре у парку Буковичке Бање. Предузеће је 2003. приватизовано, али је због неиспуњења обавеза уговор са купцем раскинут 2005.
ЛИТЕРАТУРА: М. Максимовић, *Експлоатација, испитивање и примена архитектонског камена*, Бг 2006.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРА
**ВЕРА**, село у Хрватској, у Вуковарско-сремској жупанији, у општини Трпиња. Оно је на дилувијалној тераси висине 88 м, 2 км источно од магистралног пута Осијек-- Вуковар, са којим је повезано локалним путем. Општински центар је 6 км југоисточно. Насеље је настало на раскрсници два сеоска пута и има основу облика крста. Године 1866. **В.** је имала 22 насељене куће са 689 становника (91,9 % Срба). Број становника 1991. износио је 561 (91,6% Срба), 2001. 508 (92,7% Срба), a 2011. 458.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
М. Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРА ПРЕТХРИШЋАНСКОГ ДОБА
**ВЕРА ПРЕТХРИШЋАНСКОГ ДОБА**, поглед на свет, митолошки систем и обредна пракса везана за богове и демоне пре покрштавања Срба. Нема директних писаних података о религијском животу Срба пре доласка на Балкан и њиховог покрштавања. Нека сазнања о овом питању могу се изводити из често необјективних сведочанстава византијских летописаца и теолога, која се односе на Словене „Подунавце", чијој групацији су једно време припадали и Срби. Тако теолог Псеудо-Цезариј с почетка V в. Словене приказује као немилосрдне дивљаке без поглавара (пошто их стално убијају на гозби или на путу), који „радо ждеру женске дојке", хране се лисицама, дивљим мачкама и вепровима, a међусобно се довикују као вукови кад завијају. Много објективније податке о Словенима оставио је византијски писац Прокопије средином VI в. Из његових сведочанстава се може сазнати да су Словени (а тиме и Срби) били подељени на независна племена која су имала лабаву организацију власти, углавном оличену у племенском старешини. То потврђује и Псеудо-Маврикије, пишући да словенска племена живе у безвлашћу и да имају много главара, док Порфирогенит говори да Срби и Хрвати, као и остала словенска племена, имају за главаре само старије људе -- жупане. Прокопије (у свом делу *Рат са Готима*) даје и драгоцене податке о словенским стаништима, одевању, начину ратовања, као и о њиховој вери (религији): „Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе (виле) и друга нека нижа божанства (демоне) и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају."
Пошто су Срби словенски народ и као такви припадају широј групацији индоевропских народа, сматра се да се и њихова стара вера, као и језик, може изводити из њима заједничке основе. Традиционалну српску (словенску) заједницу чинила су три круга друштвене припадности: породици, роду, племену (касније и народу). Сваки од тих кругова имао је свога поглавара, који је у исто време био и њихов „заступник" пред невидљивим силама, за које се сматрало да могу утицати на судбину сваког његовог члана. Поглавар је био носилац одређених обреда. Домаћин (старешина кућне задруге) био je поглавар породице, a огњиште је централно место обреда које је он спроводио (као што је уношење и полагање бадњака на кућном огњишту, или обележавање крсне славе). Најчешће је он био заступник пред умрлим прецима, касније пред свецима, за које се вeровало да могу утицати на плодност стоке, напредак и здравље породице. Према широко распрострањеним веровањима, предак се у изузетним приликама могао појавити у облику беле, некад црне змије (тзв. кућна змија, змија чуваркућа и сл.). И домаћин се спремао да једног дана, као покојник, буде заштитник својих живих наследника. Истакнути појединац рода, некад села, заједно с осталим члановима заједнице обављао је обредну праксу на одређеном месту *ван своје куће* *и дворишта*, које се налазило у простору где је тај род насељен (најчешће је то било брдо, често поред неког дрвета). И данас у неким селима југозападне Србије група кућа (бивши род) има своје место, тзв. „молитву" где је пободен крст, и где једном годишње приређују обредну, жртвену гозбу. Родовски старешина је био заступник пред родовским претком, за којег се веровало да може утицати пре свега на временске прилике, на родност и плодност усева и стоке. Тај предак, у изузетним приликама, у облику животиње, могао је својом појавом или риком да упозори род на велику несрећу која ће га погодити. Обично је, према предању, таква животиња, беле или црне боје, излазила из дубоке воде и после оглашавања у њу се поново враћала (водени бик). У случају да таквој заједници запрети опасност од неког туђинског претка, који у лику летећег чудовишта покуша да однесе њихов берићет с поља, родовски предак се такође претвара у страшно биће и брани простор својих живих потомака. Сукоб таква два противника прате силан ветар, олуја, град, муње и грмљавина. На простору источне и јужне Србије, Баната, Македоније и већег дела Бугарске таква бића називају се хале (назив је познат и шире од наведеног простора). Некад се тај сукоб описује као сукоб између хале и змаја, или између ламје и змаја, где се под змајем подразумева натприродно биће које је родила жена. У југозападној Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори и Јадранском Приморју, душа таквог претка може се „препородити" у неком човеку, а у том случају такав човек добија натприродне способности: у одређеним тренуцима његова душа напушта тело и узима облике неких животиња (најчешће бика или вепра). Сукоб два таква противника испољава се снажном олујом. Ови митолошки противници се у поменутим пределима називају стухе (здухе), ведовњаци и сл. Поглавар племена или неки истакнути појединац био је заступник пред божанством које је давалац обиља (родности и плодности), али и оног које може заштитити народ од великих несрећа или омогућити да се победи непријатељ. Племенски вођа, у обраћању божанству, развојем религијске мисли, добио је посреднике – *свештенике*, који су тумачили вољу божанства, којем је приношена жртва. Код неких словенских народа посведочена је подела функција између више богова: Перун (ратничка делатност), Волос (плодност-родност стоке, господар душа на оном свету), Мокош (женска делатност, рађање) и сл.
Места култа имала су високу сакралну вредност. Ту су приношене крвне и друге жртве (тзв. требишта), обављано гатање о важним догађајима, прослављани важни годишњи празници. Непосвећенима је било забрањено или ограничено кретање унутар таквог простора и о томе су се бринули свештеници. Таква места називана су и *света гора*, а ако би се божанство показало на одређеним местима, таква места су такође називана светим (а извори *водице*). Обележје светих места било је и усамљено високо дрвеће, најчешће храст или липа, за које се може рећи да представљају претечу храмова.
Писана сведочанства да су Словени имали богове пре покрштавања постоје за Источне и прибалтичке Словене. Најважнији извор, у којем се спомињу богови Источних Словена, односно Кијевске Русије, јесте Несторова хроника (XI--XII в.), позната под називом *Повесть временных лет* (Повест старог времена). У овом летопису се каже како су се руски кнезови приликом договора о миру са Византинцима заклињали у своје богове – Перуна и Волоса. Такође се наводи да је руски кнез Владимир, 980. године, уредио пагански пантеон у Кијеву, који се налазио на брду ван његовог дворца, поставивши кипове шест богова: Перуна (за којег се једино даје опис, да је имао сребрну главу и златне бркове), затим следе – Хорс, Дажбог, Стрибог, Симаргл и једино женско божанство међу њима – Мокош. Летописац каже да су овим боговима приношене и људске жртве. Већ 988. Владимир и сви његови бољари су покрштени и он је наредио да се кумири богова исеку и спале, док је кумир Перуна одвучен и бачен у реку. Култ Перуна своди се на култ муње и грома (у руским и белоруским говорима *перун*, *пјарун* означава гром, муњу). По тој основи добио је и ратничку функцију и сходно томе покровитељство ратничких дружина и њихових предводника (посебно у Русији). У време двојеверја Перуна је заменио Св. Илија и Св. Георгије. Волос је био бог стоке, а тиме и богатства, по свој прилици и бог оностраног света. У хришћанском периоду замењен је Св. Власијем, такође и Св. Николом и Св. Георгијем. Касније се поистовећује са злим духом, ђаволом. Дажбог је био „давалац богатства" и изједначаван је са сунцем. Називи божанстава Хорс и Симаргл указују на њихово иранско порекло. Ван овог списка спомиње се Сварог – бог ватре (хроника Јована Малале, XII в.). Довођен је у везу са Дажбогом, за којег се каже да је син Сварогов.
О паганској религији балтичких Словена оставили су податке хроничари XI–XII в.: Титмар из Мерзебурга, Адам из Бремена, три биографа Отона из Бамберга, Хелмолд (*Cronica Slavorum*), Сакс Граматик итд. Према наведеним изворима балтички Словени су поштовали следеће богове: Свентовита (главно божанство у Аркони на острву Рујну), Радигоста (врховни бог Ретрана, огранка полапских Љутића), Триглава (имао је храм у Штетину), Сварожића, Јаровита, Рујевита, Поревита, Поренута, Чернебога, Прове, Припегалу, Подага и Живу.
Узевши да се код балтичких народа – Литванаца и Летонаца, бог грома именује *Perkunas*, односно *Perkons*, а бог подземног света *Velnias*, *Velns*, што одговара источнословенским називима *Перун* и *Волос/Велес*, претпоставка је да ови називи потичу још из прасловенске заједнице, која је била у лабавој вези са поменутим народима. Такође се сматра да је у прасловенско време постојало и једно женско божанство (код Руса је то била Мокош, код прибалтичких Словена – Жива), вероватно везано за онострани свет. Руски филолози В. В. Иванов и В. Н. Топоров изнели су хипотезу да је код старих Словена постојао тзв. основни мит чији су актери богови – Перун, Велес и Мокош. У основи тог мита налази се сукоб између громовника Перуна и бога оног света – Волоса, зато што је Волос преварио Перунову жену Мокош и одвео је у своје онострано царство. Због тога га Перун на земљи непрекидно прогони муњама, а овај покушава да се сакрије од њега. Мокош, пак, постаје господарица онога света и повремено излази у свет живих да казни жене зато што преду у празнично време. Њен лик је делимично сачуван у словенском веровању под именима Света Петка и Света Среда.
В. Чајкановић је засновао хипотезу да је српски национални бог, пре њиховог покрштавања, био Дабог, или „бог-давалац" – *deus dator*. Пошто је стајао на челу српског пантеона, носио је и обележје *summus deus.* Он је био владалац доњег света, тј. бог смрти. Првобитно је имао териоморфни облик – могао се показати као хроми вук, па је обележје хромости, након примања хришћанства, пренето на ђавола Дабу, који се у народном предању назива хроми Даба. Друга његова обележја „расула" су се и везала за поједине хришћанске свеце – за Св. Ђорђа, Св. Николу, Св. Саву, Св. Мрату итд.
Код свих словенских народа постоје разне мистификације и ненаучна дела (међу њима је најпознатија *Велесова књига*) која приказују словенску митологију у друкчијем светлу. Постоји читав списак непостојећих словенских богова, као што су: Белобог, Белун, Весна, Зорка, Јарило, Коледо, Купало, Ладо, Љељо, Морена, Леро, Долерије, Услад, Зимцерла итд. Неки од ових назива долазе од припева из обредних песама (коледо, ладо, лељо, леро, долерије), неки од назива обредних лутака које се праве, носе, спаљују или сахрањују у обредима за изазивање кише или другим обредима (Јарило, Морена), неки из погрешно протумачених примера народног стваралаштва (Весна, Зорка) или погрешно прочитаних средњовековних списа (Услад, Зимцерла) итд.
Према хришћанско-народним представама свет се дели на „овај" и „онај", односно на свет живих људи и свет покојника, предака. Стваралац света и врховни господар свега постојећег јесте Бог. Замишља се да је његово станиште на небу. Његови помоћници у небеским и земаљским пословима јесу анђели, а посредници између Бога и људи јесу свеци. Онај свет се замишља у подземљу и његова обележја су: мрачно, хладно, влажно. С оним светом, само у одређеним приликама, може се комуницирати на одређеним местима, као што су: бунар, река, пећина, раскрсница. На граници између живих и мртвих, а пре свега у пустим, мрачним и влажним местима, као и у водама, смештени су демони који, углавном, воде порекло од душа застрањених или изузетних покојника.
У основи српске народне демонологије лежи антропоцентризам. Зачеће, рађање и умирање представљају регуларно кретање душа између овог и оног света. Свако нерегуларно кретање или задржавање душа у одређеном простору извор је ризичне ситуације за човека. Једна група митолошких бића води порекло од поштованих душа предака (од њих зависе родност и плодност породице, стоке, земљорадничких култура, оне чувају и, ако за то постоји оправдање, кажњавају људску заједницу на одређеном простору). То су: кућна змија, водени бик, змај, хала. Друга група се односи на душе које нису отишле на онај свет. То су: вампир, вила, демони настали од умрле некрштене деце, умрлих породиља, погинулих и несахрањених људи далеко од куће. Оне се могу појављивати и као ноћне приказе (авети, прикојасе), или као сезонски демони (караконџуле, тодорци). Душе могу бити и заробљене у некој грађевини (таласон). Све те „нечисте" душе најчешће се показују у ноћно време у облику неких животиња (птица, змија, миш, пас, мачка, жаба) или као лутајуће светло. Трећу групу чине демонизовани појединци (који су обично такви од рођења). Ако су зли, то су мора и вештица, ако су из реда истакнутих предака, то су здухачи или стухе, змајевити или аловити људи. У посебну групу демона могу се убројати они који изазивају разне болести. То су неке душе, које се из „дивљег" света пробију у људски свет и населе у тело човека. Најопасније су бес, чума, грозница. На крају, постоје митолошке персонификације, типа страшила за децу (баук, баба рога, дечобер итд.).
Посебан статус има ђаво, у чијем формирању су видљиви старозаветни и новозаветни елементи, а такође он може бити и замена за низ других митолошких бића. На основу упоредне анализе народне демонологије код словенских народа, може се констатовати да су Словени у прасловенско доба, осим богова, знали и за кућног духа у облику змије, за демона беса и за најмање једно женско митолошко биће са описним називом вила. Сви ти митолошки ликови схватани су као натприродна, нељудска сила, која у неким приликама човеку може помоћи, али и нанети му велике штете и угрозити му живот.
Срби, као и други Словени, немају митове у којима су актери божански ликови, али зато имају разгранати митолошки поглед на свет, који се испољава у схватању времена и простора, као и живог (биљке и животиње) и неживог света (небеска тела, вода, ватра, земља, камен). Митологизација света дошла је до изражаја у многобројним обредима и веровањима везаним како за календарске празнике, тако и за ритуалну праксу из животног циклуса човека (рођење, свадба, смрт), за правне обичаје и народну магијску медицину. Највећи део старе вере Срби су уклопили у хришћанске оквире, што се најбоље може видети у обичајима годишњег циклуса. Називи празника су хришћански, али су многобројни обреди пренети из старе вере (обреди с бадњаком, обредни хлебови, начин обележавања крсне славе, обредне трке на коњима, посипање зеленила по подовима храмова на Тројице, ложење и прескакање ватри на раскрсницама, „вучји" и „мечкини" празници, разне обредне поворке итд.).
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, I, Бг 1955.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Нодило, *Религија Срба и Хрвата на главној основи пјесама, прича и говора народног*, Зг 1886; Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашегa народа*, I–II, Бг 1958; В. В. Иванов, В. Н. Топоров, *Исследования в области славянских древностей*, Москва 1974; Л. Леже, *Словенска митологија*, Бг 1984; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, I–V, Бг 1994; Х. Ловмјањски, *Религија Словена*, Бг 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; В. Й. Мансикка, *Религия восточных славян*, Москва 2005.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРБЕР, Еуген
**ВЕРБЕР, Еуген**, глумац, пpеводилац, хебреиста (Суботица, 25. I 1923 – Беогpад, 1. I 1995). Потиче из поpодице оpтодоксних Јевpеја у Војводини, те је поpед сpпске похађао и јевpејску веpску школу, потом Тpговачку академију у Новом Саду. За вpеме II светског pата мађаpске власти су га депоpтовале у логоp за пpинудни pад на Источном фpонту. После pата био је глумац Сpпског наpодног позоpишта у Новом Саду, потом позоpишта у Саpајеву, Бањалуци и Нишу, а на кpају је постао члан Беогpадског дpамског позоpишта. Остваpио је запажене улоге и на филму, pадију и телевизији. Активно је учествовао у pаду југословенских јевpејских оpганизација. Пpеводио је с више језика (хебpејског, јидиша, арамејског, мађаpског, енглеског, немачког) углавном истакнуте јевpејске писце (И. Башевиса Сингеpа, Ш. Алејхема, Х. Н. Бјалика), као и њихове студије (Г. Шолем, *Кабала и њена симболика*, Бг 1981). Био је пpедавач хебpејског језика на Филолошком факултету у Беогpаду (за шта је добио пpизнање „Ђуpа Даничић" 1990), као и Унивеpзитета у Саpајеву. Као истакнути хебpаиста и јудаиста пpиpеђивао је, пpеводио и тумачио важна дела из јевpејске веpске и култуpне тpадиције, пpе свега *Талмуд* (Бг 1982) и *Кумpанске pукописе* (Бг 1982, за овај пpевод добио је нагpаду „Милош Ђуpић" Удpужења књижевних пpеводилаца Сpбије, а за укупан пpеводилачки pад такође нагpаду Удружења књижевника и преводилаца Србије, као и Сpебpну плакету гpада Беогpада). Аутоp је књига о Талмуду и основима јевpејске веpе, тумачио је *Саpајевску хагаду*, пpиpедио издање библијских пpича, писао о модеpним јевpејским аутоpима, објављивао пpилоге о pазним темама из јевpејске култуpе и знатно допpинео њеној популаpизацији и pазумевању код нас, о чему сведоче поновљена издања његових дела.
ДЕЛА: *Кршћанство прије Криста*?, Зг 1972; *Сарајевска хагада*, Сар. 1983; *Библијске приче* (прир.), Љуб.–Зг 1988; *Увод у јеврејску веру*, Бг 1993; *Јевpејске наpодне бајке* (прир.), Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: И. Растегорац, „Јуџинова универзалност – Еуген Вербер", *КН*, 1994, 901; М. Спасић, „Узорне приче (Е. Вербер, Ј. Стојановић)", *Мостови*, 1994, 25, 2; А. Сингеp, „Еуген Моше Веpбеp", *Књижевност*, 1995, 8–10; „In memoriam – Eуген Вербер", *Билтен. Јевpејски пpеглед*, 1995, 17, 2; *Знаменити Јевpеји Сpбије*, Бг 2011.
Кринка Видаковић Петpов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРБЕЦИ, Стефан (Иштван)
**ВЕРБЕЦИ, Стефан (Иштван)**, правник, државник (Вербовац или Керепец, садашња Украјина, 1458 – Будим, 1541). Припадник нижег племства из Угочке жупаније, изградио успешну каријеру за владавине Владислава II (1490–1516). Протонотар краљевског судије од 1502, саставио је 1514. збирку угарског обичајног права *Opus tripartitum juris consuetudinarii inclyti regni Hungariae* (*Трипартит*). Године 1516. постао је персонал, судија највишег суда у Угарској. Наредних година вршио је разне дипломатске мисије (у Венецији, Риму, на немачким саборима у Вормсу и Нирнбергу). Један од вођа и идеолог нижег племства, које га је на сабору 1525. изабрало за палатина, али је смењен априла 1526. Након Мохачке битке (29. VIII 1526) стао је на страну Јована Запоље против Фердинанда I Хабзбуршког, па је постављен за Запољиног канцелара и намесника. Ишао је у Цариград да од султана Сулејмана тражи помоћ за Запољу (1533) и његовог сина (1540). Стекао је велико богатство и многобројне поседе, међу осталима и град Бечеј, који је Стефан Балентић, одметнувши се од Запоље, привремено заузео 1531. Након освајања Будима 1541, Османлије су га именовале за судију Мађара у Будиму, али је ускоро умро. Правну збирку *Трипартит* поделио је у три дела (лица, ствари, поступак), настојећи да њоме обухвати породично, наследно, уговорно и кривично право, судски поступак. Прокламовањем начела „једног те истог племства" правно је изједначио читав угарски племићки сталеж (бароне, средње и бројно ситно племство) и гарантовао његове привилегије. Настао после слома сељачког устанка 1514, *Трипартит* је знатно погоршао правни положај сељака. Иако усвојен на Сабору, није добио коначну правну санкцију, али је временом ушао у правну употребу и као зборник феудалног права коришћен је све до 1848.
ЛИТЕРАТУРА: К. Кадлец, *Стефана Вербеција Трипартитум*, Бг 1909; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; P. Engel, *Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary 895-1526*, London – New York 2001; П. Рокаи и др., *Историја Мађара*, Бг 2002; L. Blazovich, „Das Tripartitum und seine Quellen", *ЗРПФНС*, 2010, 44, 2.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРБИЦКИ, Ананије
**ВЕРБИЦКИ, Ананије** (Вербицкий, Ананий Алексеевич), сценограф, костимограф, сликар (Лебедин, Харковски округ, 24. IX 1895 – Херцег Нови, 4. X 1974). Припадао школованим сликарима избеглим из Русије, који су се после I светског рата укључили у обнову Народног позоришта у Београду. Завршио сликарски одсек Уметничке императорске државне школе у Петрограду (1917). За декоративног сликара извођача постављен је 1922, a сценограф НП био је до 1946. Прва сценска искуства стекао је под руководством Л. Браиловског, бившег сценографа Императорског позоришта у Петрограду, и позоришног сликара Ј. Бијелића. Као самостални сценограф опробао се већ 1923. у комедији *Богојављенска ноћ* В. Шекспира у режији Ј. Ракитина. Са њим је у реалистичком стилу остварио и запажене инсценације драма *Царство мрака* Л. Толстоја (1928) и *Дивља патка* Х. Ибзена (1935). Прва поставка комедије *Госпођа министарка* Б. Нушића изведена је 1929. у његовој сценографији. Током треће деценије XX в. учествовао је у модерним експресионистичко-конструктивистичким инсценацијама младог редитеља Р. Плаовића (*Кир Јања* и *Покондирена тиква* Ј. Ст. Поповића, *Срећа А. Д.* В. В. Јанковића). Његове запажене сценографије у операма и балетима *Јеврејка* Ж. Халевија, *Лакме* Л. Делиба, *Фра Дијаволо* Д. Обера, *Босанска љубав* А. Пордеса, *Прича о Хонзи* О. Недбала, *Дафнис и Клое* Л. Делиба, изведене између два светска рата са редитељима Т. Павловским и Е. Марјашецом и кореографима М. Фроман и А. Романовским, одликује илузионистички декор у живописној скали боја. За време II светског рата опремио је комедије М. Глишића *Подвала* и *Два цванцика*. Од 1944. до 1946. настале су сценографије за драме, опере и балете *Најезда* Л. Леонова, *Половецки логор* А. Бородина, *Пајаци* Р. Леонкавала, *Поема* Ст. Рајичића, *Мадам Батерфлај* Ђ. Пучинија, *Госпођа министарка* Б. Нушића, *Дођоше до града* Ђ. Прислија и *Кнез Игор* А. Бородина. Био је сликар и сценограф Београдског драмског и Савременог позоришта (*Наследник* Д. Ћосића 1956, *Поглед унатраг* М. Ђурђевића 1958, *Конак* М. Црњанског 1959), а радио је и за позоришта у Шапцу, Нишу, Новом Саду, Подгорици, Цетињу, Котору и Тузли, као и на филму и телевизији. Најзначајнија његова остварења настала су у београдском НП у првој половини XX в. Прешао је пут од традиционалне до модерне сценографије. Нацрте за сценографију излагао је у Паризу (1925) и Београду (1929, 1938, 1965). На изложбама УЛУС-а излагао је пејзаже и портрете.
ЛИТЕРАТУРА: *Сценографије и костимографије у Србији 1945–1965*, Бг 1965; О. Милановић, *Београдска сценографија и костимографија 1868–1941*, Бг 1983; В. Маренић, „Сликарница народног позоришта од Јована Бијелића до Јована Крижека", у: *125 година Народног позоришта у Београду*, Бг 1997.
Олга Милановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРГИЈА
**ВЕРГИЈА** (тур. *vergi*: порез, дажбина), заједнички назив за систем пореских обавеза у Османском царству. Порези су се делили на шеријатске, текјалифи урфије (обичајне), текјалифи шака и авариз. У шеријатске порезе спадали су: зекат (милостиња), десетак, харач и џизја. Десетак је обавеза давања десетине или другог прописаног дела пољопривредних производа спахији у складу са плодношћу земље. Десетак су давали и муслимани и немуслимани. Харач су плаћали немуслимани у складу са величином земљишта. Џизја је био лични порез свих немуслимана који је плаћала мушка глава породице. Одређиван је према имовинском стању. Текјалифи урфије обухвата порезе одређене султановим канун-намама за сваку област. Плаћани су директно спахији и називају се чифт ресми и испенџе. Чифт ресми је порез који су плаћали муслимански поданици и подразумевао је седмодневни рад на спахијином имању или плаћање 22 акче. Испенџе је порез наплаћиван од хришћанске градске и сеоске раје и у новцу је износио 25 акчи у време султана Мехмеда II Освајача. Текјалифи шака чине намети који су повећавани у кризним временима и који нису били усклађени са финансијским установама Османске империје, попут бадухаве (пореза убираног од лица које се бавило трговином и није обрађивало земљу), нелбехе (пореза који се наплаћивао приликом доласка санџак-бега у место службе), свадбарине и других који су временом озакоњени. Авариз порези су ванредно разрезивани порези од стране Султанског дивана, па се зато називају и дивански порези или диванске дажбине. Ови порези убирани су у време ратних похода или у другим изузетним ситуацијама. Износ пореза утврђиван је према специфичностима и могућностима сваке области. У Османској империји поједине категорије становништва су биле изузете из обавезе плаћања пореза или појединих пореза. Осим највиших државних чиновника, пореза су били ослобађани ајани, имами, проповедници, немуслиманске духовне вође, коџабаше, војнуци, мартолоси, дербенџије, радници у поштама, соланама, рудницима и др. У време танзиматских реформи у Османској империји у XIX в. порески систем је реформисан, а најпре су укинути порези чији износ и време прикупљања нису били утврђени.
ЛИТЕРАТУРА: İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРГОВИЋ, Милан
**ВЕРГОВИЋ, Милан**, вајар (Ужице, 5. II 1928 − Београд, 17. II 1980). Академију ликовних уметности и специјални течај завршио је у Београду, у класи Илије Коларовића. Самостално је излагао у Ужицу (1960) и Београду (1966). Од 1955. до 1980. учествовао је на бројним изложбама у Југославији (изложбе УЛУС-а, Октобарски салон, Први и Други тријенале ликовних уметности, Двадесет година београдске скулптуре, 1944–1964, изложбе Уметничке колоније Ечка, Цртеж и ситна пластика, скулптура у отвореном простору, изложбе југословенског портрета у Тузли, изложбе медаља и плакета) и у иностранству (4. медитерански бијенале у Александрији, 1961/62; Међународна изложба медаље у Паризу, 1967; FIDEM у Прагу, 1969; изложбе у Братислави, Арецу, Венецији, 1970). Био је члан и председник Уметничког савета и Управног одбора УЛУС-а. Извео је више скулптура у слободном простору: Споменик палим борцима у Ариљу, \*Орфеј \*у Новом Београду, \*Мазепа \*на Златибору, као и низ спомен-биста и спомен-рељефа. Значајан део његовог разноврсног опуса представљају фигуре, посебно бројни модернистичко стилизовани женски актови. Портрете је радио у распону од класицистичке перфекције до свођења на битне физиономске карактеристике модела. Интересовао га је мотив коња и јахача у динамичном покрету њихових тела, сведених на изражајне масе у композицијама арабескне разуђености. Бавио се и медаљерством и примењеном уметношћу, као и цртежом. Његови радови чувају се у неколико музеја и галерија у Србији. Добитник је Златног длета УЛУС-а (1963), откупне награде на 2. изложби „НОБ у делима ликовних уметника Југославије" (1966), награде на изложби Југословенског портрета у Тузли (1967) и награде из ужичког фонда „Слободан Пенезић" (1975).
ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Н. Тодоровић, *Верговић Милан 1928–1980*, Бг 1982.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЕСИЈА
**ВЕРЕСИЈА** (тур. *veresi*), трговачка пракса куповине или продаје с одложеним плаћањем. У јужнословенским крајевима среће се и псеудојекавизам „вјересија" због чега је погрешно довођен у везу са речју „вјера" у смислу „дати на вјеру", иако је сама реч турског порекла. Робу на **в.** често су давале дућанџије. Познат је проблем **в.** барона Стефана Мејтана, великог закупца влашких соних окана 1828–1834, после чије смрти је Београдски суд запленио сву со којом је трговао ради измирења његових дугова.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, *Речник косовско-метохиског дијалекта*, I, Бг 1937; *Рјечник хрватскога или српскога језика*, Зг 1971; Д. Милић, „Букурешка агенција и српско-влашка трговина сољу", *ИЧ*, 1971, 18; П. Скок, *Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика*, 3, Зг 1973.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЕШЧАГИН, Александар Александрович
**ВЕРЕШЧАГИН, Александар Александрович**, редитељ, глумац (Москва, Русија, 25. II 1885 – САД, 1965). Од 1903. похађао Драмску академију у Петрограду, у класи Јурија Е. Озаровског. Дипломирао 1906, а професионални глумачки деби имао већ у сезони 1905/06. у Царицину (Волгоград). У Театру Вере Ф. Комисаржевске у Петрограду играо 1906/07, у време када је главни редитељ био В. Е. Мејерхољд. Идуће сезоне био је члан Интимног театра „Лоло" у Москви, а потом је ангажован за глумца и редитеља у кијевском позоришту „Бергоне" (1908). Три наредне године путовао је по свету задржавши се најдуже у Паризу, где је у филмској кући „Лукс" успешно тумачио главне драмске улоге у филмовима *Смрт војника*, *Јао неповерљивима*, *Богородичина црква*, *Кћерка надзорника пруге*, *Полтава* итд. Вративши се 1911. у Петроград, сарађивао је у Tеатру „Криво огледало". Искуства из тог театра малих форми веома су допринела његовом даљем редитељском сазревању и развијању. У наредним сезонама ангажован је и у Старинском позоришту (1911/12), те позоришту у Риги (1914).
По избијању Револуције одлази на Кавказ, за директора Руског позоришта у Батуму (1918), али убрзо емигрира и преко Цариграда, Софије, Атине и Солуна крајем 1919. стиже у Краљевину СХС. У сезони 1919/20. био је ангажован у Народном позоришту у Београду, а већ наредне био је редитељ у НП у Скопљу, где је уз режије организовао и кабаретске вечери и вечери уметничке сатире. У новооснованом НП у Сарајеву био је редитељ у сезони 1921/22. и делом у сезони 1922/23, док је други део сезоне провео у Хрватском народном казалишту у Загребу и Сплиту. У Скопљу је 1923–1928. био на месту сталног редитеља, а гостовао у Новом Саду и Београду (1924/25), те Осијеку (1926/27). Сезону 1928/29. провео је у Сарајеву, где је прославио и 25 година уметничког рада. У сезони 1930/31. прикључио се гостујућој трупи Московског художественог театра – Прашка група. У ангажману новосадских позоришта био је 1931–1934, гостујући повремено и у Сплиту (1931/32). У сезони 1934/35. прихватио је ангажман у НП Врбаске бановине у Бањалуци и гостовао на Цетињу. Од чланова који су иступили из СНП основао је маја 1936. сопствено Прво камерно југословенско народно позориште у Вршцу. Од 1936. до 1941. био је редитељ НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла. За време II светског рата прешао је у Панчево, у новоосновано Дунавско НП (1942–1944), а режирао је и у Београду (1944). Након рата у Војвођанском народном позоришту поставио је Софоклову *Антигону* (1945), краће боравио на Цетињу и у Осијеку, те отишао у САД. Тамо је у Српском позоришту, режијом *Коштане* Б. Станковића, прославио 40 година уметничког рада (1953).
Маркантна фигура руске емиграције код нас, ученик великих руских и сарадник значајних европских позоришних посленика, **В.** је своје велико искуство преточио у сопствени редитељски поступак и већи део стваралачке биографије уткао у српски и југословенски позоришни живот. Уређивао је, са Првославом Васиљевићем, *Позоришни лист* (Крагујевац 1937, изашла три броја), био драматург (Ј. Веселиновић, *Хајдук Станко*), режирао и опере (Ј. Хајдн, *Апотекар*; Г. Доницети, *Кћи пука*), био уметнички руководилац позоришта (СНП, НП Дунавске бановине), предавао глуму и режију (Државна глумачка школа у Загребу, 1922), те основао Школу за филмску глуму у Загребу (са студентима снимио филм *Страст за пустоловинама*, режирао га и глумио једну од улога).
ДЕЛА: режије: В. Шекспир, *Сан летње ноћи*, *Хамлет*, *Отело*, *Богојављенска ноћ*; Л. Н. Толстој, *Царство мрака*, *Живи леш*; Софокле, *Цар Едип*; Ф. Шилер, *Сплетка и љубав*; М. Горки, *На дну*; С. Стефановић, *Смрт Уроша Петог*; Б. Нушић, *Пут око света*, *Ожалошћена породица*; Ж. Б. П. Молијер, *Уображени болесник*, *Скапенове подвале*, *Грађанин племић*, *Смешне прециозе*; Н. Гогољ, *Ревизор*; А. П. Чехов, *Соба број 6*; О. Вајлд, *Салома*; К. Голдони, *Слуга двају господара*; Л. Пирандело, *Хенрик IV*; Н. Н. Јеврејинов, *Главна ствар*.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; *Народно позориште Сарајево /1921–1971/*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Ј. Лешић, *Историја југославенске модерне режије* *(1861–1941)*, Н. Сад 1986; Б. Хећимовић, *Репертоар хрватских казалишта 1840–1860–1980*, I, Зг 1990; *Руска емиграција у српској култури ХХ века*, II, Бг 1994; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине (1936–1941)*, Бг – Н. Сад 1996; *Народно позориште краљ Александар I у Скопљу (1913–1941)*, I–II, Н. Сад 2005; З. Максимовић, „Режија тражи нове путеве или О Александру Александровичу Верешчагину", *Свеске Матице српске*, 2006, 45, 10; П. Волк, *Преображење – Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЕШЧАГИНА, Марија Едвардовна
**ВЕРЕШЧАГИНА, Марија Едвардовна**, глумица (Москва, Русија, 26. XII 1893 – САД, 1959). По завршетку средње школе у Риги и Драмске школе у Москви, била је чланица позоришта у Риги и Московског художественог театра. Након Октобарске револуције са супругом А. Верешчагиним дошла је у Нови Сад и у Српском народном позоришту играла 1920–1923. Развела се одмах по доласку, а неколико година касније поново удала за Американца српског порекла и отишла у Америку. Вратила се након мужевљеве смрти (1938) и добила ангажман у НП Дунавске бановине Кнеза намесника Павла (1939–1941). За време II светског рата играла је у Дунавском НП у Панчеву (1942–1944), а након рата отишла је код сина у Америку. Била је веома талентована и образована глумица, велике студиозности. Играла је изразито драмске, али и комичне улоге: Карењина (Л. Н. Толстој, *Живи леш*), Тоанета (Ж. Б. П. Молијер, *Уображени болесник*), Васа Железнова (М. Горки, *Васа Железнова*), Фема (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Берта Арди (А. Жери, *На шестом спрату*), Госпођа Милер (Ф. Шилер, *Сплетка и љубав*), Јелена (М. П. Арцибашев, *Љубомора*), Прва маска (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Директорова жена (П. Шебешћен, *Евица у граду*), Петровићка (Б. Нушић, *Ујеж*).
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине (1936–1941)*, Бг – Н. Сад 1996.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЗИЈА
**ВЕРЗИЈА** (лат. *versio*: окретање), варијанта писаног текста која захвата сразмјерно већи одломак неког дјела и претпоставља квантитативно и квалитативно знатније промјене него у случају варијанти. У текстологији термин се употребљава напоредо с термином *редакција*, *варијанта*, а у нашим старијим расправама наилази се и на појам *обрада*. **В.** су недовршене или довршене обраде једног текста (дјела) које се међусобно дијелом подударају, а дијелом разликују. Предуслов за **в.** је да постоје најмање два извора, два текста или два слоја текста у оквирима једног извора (рукописа, књиге). Између та два извора један дио словних и реченичних знакова се подудара (истовјетност), а други дио се разликује (варијантност), у ортографији, граматици, лексици, значењу, графичким односима. То је основ за поступак доношења различитих редакција у критичком издању: саопштавају се само они дијелови који се разликују (мада се **в.** често објављују и у цјелини, кад су разлике веће). Објављивање и проучавање **в.** у ауторској књижевности повезано је са критичким издањима цјелокупних дјела, те са изучавањем генезе појединачних текстова или опуса (поетика, стил и други аспекти). Превасходни извор оваквих изучавања су рукописне заоставштине писаца (В. Караџића, П. П. Његоша, Ј. С. Поповића, Ђ. Марковића Кодера, Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, М. Настасијевића, И. Андрића, М. Црњанског и др.) и ауторска издања у којима измјене уноси аутор (М. Лалић, В. Десница, Д. Ћосић и др.). Овакав статус **в.** начелно има и у старој књижевности, али су тамо дјела сачувана превасходно у преписима, те различите **в.** најчешће не потичу од аутора него од преписивача (нпр. Душанов законик, житија и други списи).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, *Верзије књижевног дела*, Бг 1975: Н. Петковић, *Настасијевићева песма у настајању*, Бг 1995; Д. Иванић, *Основи текстологије*, Бг 2001.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЗИТИ
**ВЕРЗИТИ**, словенско племе у Грчкој, које се доселило приликом словенских инвазија крајем VI и почетком VII в. Први пут се помињу у опису словенске опсаде Солуна из 614–616, у којој су учествовали заједно са осталим словенским племенима у Грчкој: Дрогувитима, Сагудатима, Велегезитима, Вајунитима и др. Следећи податак о њима потиче из 773, када је бугарски хан Телериг послао 12.000 војника и бољара да поробе *Верзитију* и да становништво преселе у Бугарску. Међутим, византијски цар Константин V Копроним (741–775) послао је војску која је потукла Бугаре код места званог Литосорија, чиме је њихов подухват осујећен. Није сасвим јасно где су живели **В.**, тј. где се налазила Верзитија. Од помоћи би била и убикација места Литосорија, где је византијска војска потукла Бугаре који су кренули да покоре Верзитију, али она још увек није прецизна. Сигурно је само да се налазила негде у суседству тадашње Бугарске. Као могућност обично се наводе предели Македоније око Охрида, Битоља, Преспе, Прилепа и Велеса, чији су се становници још и у XIX в. називали *Брсјацима*, што се доводи у везу са именом **В**. **В.** и Верзитија не спомињу се у каснијим изворима.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, I, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: В. Златарски, *История на българската държава през средните векове*, I/1, София 1918; D. A. Zakuqhnov", OiJ Slavboi ejn JEllavdi, jAqhvna 1945.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИГА, Слободан
**ВЕРИГА, Слободан**, машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 22. X 1923 – Београд, 31. V 1987). Машински факултет у Београду завршио 1950. За асистента на Катедри за основне машинске конструкције (предмети Машински елементи и Основе конструисања) изабран је 1953, а за доцента 1960. Био је шеф Катедре за основне машинске конструкције, која је касније преименована у Катедру за опште машинске конструкције (1976–1987). Све до изненадне смрти, његова делатност обележена је деловањем на унапређењу области машинских елемената, области стандардизације у тадашњој Југославији, као и области система мерних јединица. Написао је три књиге *Машинских елемената* (Бг 1965; Бг 1967; Бг 1979). Прва се односила на опште проблеме конструисања машинских елемената, друга на везе и спојеве машинских елемената, а трећа на зупчанике. Ове књиге по својој садржини представљају заокрет у односу на до тада постојећу литературу у овој области. Када је у питању област зупчаника, у својој књизи је расподелу оптерећења третирао независно од расподеле напона, за разлику од међународних стандарда који ову материју третирају спрегнуто. Тако је овај прорачун постао специфичност књиге **В.** и његових предавања 50-их, нарочито 60-их година XX в. У оквиру интензивне активности на развоју аутентичних југословенских стандарда, истицали су се стандарди из области машинских елемената, а **В.** је био активно укључен као члан и водећи представник комисија за израду предлога ових стандарда. Питање терминологије био је проблем који се врло тешко превазилазио, а **В.** је и у томе био предлагач. На нивоу Завода за стандардизацију учествовао је у тумачењу и ревизији међународних препорука. У том смислу дао је предлоге који су заокрет учинили што мањим, тј. да се нумеричке вредности што мање или нимало не разликују од старог приступа.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
Зоран Голубовић; Милосав Огњановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИГЕ
**ВЕРИГЕ**, ланац о којем виси котао над отвореним огњиштем у сеоским кућама. У прошлости, било да је реч о старијем типу огњишта, отвореном, смештеном на средини куће (кухиње, иже) или са стране, наткривеном оџаком уз преклад, гвоздени троножац за лонце – саџак, висиле су о верижњачи **в.** начињене од гвожђа. Уз огњиште које је у народној религији везано за култ предака и **в.** су заузимале важно место у народним веровањима и обичајима, посебно у време Бадње вечери и Божића. **В.** се приносила и жртва о појединим празницима попут празника Св. Мрате, о Божићу (длаке од стоке, перје од петла) „да би се вуковима уста завезала", а што упућује да су у прошлости **в.** представљале фетиш божанства које господари вуковима. Спомиње се у народу како су на Божић, на пример, у поткопаоничким селима, домаћинства опасивали **в.** ради заштите укућана и домаћинства од злих дејстава. У Призрену су невесту уводили помоћу **в.** у нови дом. У магијским радњама **в.** су представљале снажан апотропејон против града. Веровало се и да се на **в.** може пренети болест оболелог па се она осуши, као што су **в.** суве. У југозападној Србији и на северу Црне Горе, на покојника, док лежи у кући на одру, постављане су **в.** Код српског народа раширено је било веровање да су **в.** висиле на небу и људи су се заклињали додирујући их. Уколико би кривоклетник дотакао **в.**, оне би се повукле на небо. Према предању, цркве су подизане на врховима једних брда, а звоници на врховима других и биле су повезане **в.** на којима се народ заклињао. Свеци који су имали **в.** као атрибуте поседовали су према народном веровању улогу божанства правде. У народној уметности орнамент **в.** поред декоративне улоге био је и симбол повезаности, верности и слоге.
Литература: Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији јужних Словена*, Ниш 1996; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; Група аутора, *Народна култура Срба у 19. и 20. веку*, Бг 2004.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИГЕ АПОСТОЛА ПЕТРА
**ВЕРИГЕ АПОСТОЛА ПЕТРА**, празник (16/29. јануар) у спомен на догађај из новозаветне историје (Дап 12,1-20). Цар Ирод бацио је у тамницу апостола Петра, оковао га ланцима (веригама) и поставио 16 стражара. Ноћу, док је спавао међу двојицом стражара, анђео га пробуди, скиде му вериге и изведе га из тамнице. Петар је отишао кући Јована Марка јеванђелиста, а затим у Кесарију где је живео до смрти цара Ирода. Хришћани су дошли до верига у које је Петар био окован и чували их као да пред собом имају самог апостола јер су од апостоловог тела добиле моћ исцељивања. Патријарх Јувенал их је поклонио царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, која је једну половину послала цркви Св. Апостола у Цариграду, а другу својој кћери Евдоксији, удатој за цара Валентинијана у Риму. Евдоксија је сазидала храм Св. апостола Петра и даривала му вериге из Јерусалима и вериге у које је био окован у Риму пре него што га је Нерон осудио на смрт. Љубомир Ненадовић је у 13. писму из Италије писао да је 1851. у друштву цетињског владике Петра II Петровића Његоша видео **в.** у Риму. Фратар их је пружио Његошу да их целива, а овај их је, пошто је погледао јачину и дужину, вратио фратру са примедбом „Ала су га добро везали". На питање фратра „Зар их неће Ваша светост целивати?" Његош одговори: „Црногорци не љубе ланце". У српском народу се празник веома поштује и прославља јер су **в.** сматране атрибутом правде. У пиротском крају се светкује под називом *Верижњаци.*
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ненадовић, *Одабрана дела*, Бг 1971; Ј. Поповић, *Житија светих за јануар*, Бг 1972.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИДБА
**ВЕРИДБА**, међусобно обећање две особе да ће у договорено време склопити брак; званична објава ужој, па широј заједници да ће се двоје венчати. Код Срба **в.** није правно регулисана и нема неко посебно правно значење, али у традиционалној култури Срба, у циклусу свадбених обичаја, заузима важно место. **В.** се обављала најчешће недељом уз гозбу, песму и игру. Данас је готово свеједно када ће се **в.** огласити и обавити, а често се и сам чин изоставља. Као сегмент свадбених обичаја, **в.** чини структуру предсвадбених ритуала. Материјални доказ **в.** јесте веренички прстен (најчешће је од злата и украшен драгим камењем) који младић поклања девојци. У различитим крајевима **в.** се називала и јабука, прстеновање и сл. Примањем јабуке у коју је забоден прстен и новчић, девојка и њена породица дају јавни пристанак породици момка да ће се то двоје венчати. **В.** се потврђује и ручком у девојачком дому, организованим за ближу фамилију с обе стране, а чије трошкове сносе родитељи девојке. И у другој половини XX в. **в.** се често обележавала заједничким ручком и узајамним даривањем. У неким крајевима девојка је осим прстена и јабуке добијала на дар хаљину, мараму и ципеле од свекра и свекрве, а остали њени сродници кошуље, чарапе. Девојка је пак даривала свекра (кошуљом) и свекрву (метражном тканином). Очеви су размењивали ракију као знак пријатељства. Време од **в.** до венчања је време припрема за свадбено славље у обе породице. У периоду између 60-их и 70-их година XX в. **в.** су се обављале и пред одлазак младића у војску, а по повратку се припремала свадба. У другој половини XX в. момак вери девојку тако што јој поклони прстен, па потом о томе свако обавести своју породицу.
Весна Марјановић
**В.** вероватно потиче с Оријента, а примањем хришћанства Срби су примили и обичај **в.**, јер је постојала код старозаветних Јевреја. Девојке су код Јевреја могле бити верене већ у 13. години, а вереништво је сматрано почетком брака. Могло је да траје до годину дана, а изједначавано је с браком и обавезивало је на верност. У случају да вереница наруши верност, то је квалификовано као прељуба, зато је кажњавана каменовањем исто као удата жена. Мушка страна није санкционисана због неверства, а у случају смрти вереника вереница је сматрана удовицом.
Српска црква је **в.** озаконила састављањем записника и вршењем предбрачног испита који обавезује веренике да се у року од шест месеци венчају. За то време пароси оба вереника у храму објављују **в.** и остављају време да заинтересовани ставе примедбе: да ли неко није већ верен или је у браку, те да вереници нису у сродству. Државно законодавство није то учинило иако пре регистрације брака сачињава записник. **В.** је називана и просидба, а дар девојци је назван и недоличним изразом – капара и капарисање. По **в.** девојчина кућа приређује весеље звано прошевина.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: *Брачна правила СПЦ*, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, *Црквено право, II, Брачно право*, Бг 1973; Д. Николић, *Горње Драгачево, етнолошко проучавање културних промена*, Бг 1996; С. Златановић, „Значењски склоп традицијске свадбе", *Етнология*, София 2001, 4; Б. Јовановић, *Магија српских обреда*, Ниш 2001; А. Павићевић, *Народни и црквени брак у српском сеоском друштву*, Бг 2001; Б. Крстић, *Народни живот и обичаји Клисураца и Пољадијаца*, Темишвар 2002; Д. Лајић Михајловић, *Свадбени обичаји и песме Црногораца у Бачкој*, Пг 2004.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИЖНА ПРИЧА
**ВЕРИЖНА ПРИЧА**, тип приповетке са ланчаним надовезивањем епизода, посебно заступљен међу причама о животињама, мада се ситуације и реплике могу везати и око других ликова. Интернационални индекс типова истиче формулативност оваквих кумулативних прича. Продор реалија приближава их шаљивим новелама, чији се обрти заснивају на брзом развоју догађаја и већем низу превара или неспоразума. Верижну структуру (нпр. путовања дивљих и домаћих животиња) чине три целине: окупљање јунака, сукоб са противником, разилажење (истим или супротним редоследом у односу на први композициони ланац). Када изостане непријатељ, ликови се међусобно обрачунавају, а тријумфују лукавији, спретнији или најснажнији из групе. Неочекивани обрти, низ неспоразума или изненадно разрешење привидно безизлазних ситуација успостављају динамику забавних згода и омогућавају продор хумора. Најчешће је искоришћена комика ситуације, док понављање дијалога и различити типови набрајања неутралишу радњу и приближавају овакав склоп бројаницама (В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг 1927, 2, 4, 6, 8, 9).
ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, *Народна књижевност*, Бг 1975; Н. Милошевић Ђорђевић, „Преглед прозних облика наше усмене књижевности", *КИ*, 1981, 16, 53; *Од бајке до изреке*, Бг 2000; H.-J. Uther, *The Types of International Folktales, A classification and Bibliography* II, Helsinki 2004; С. Самарџија, *Облици усмене прозе*, Бг 2011.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИЗАМ
**ВЕРИЗАМ** (ит. *vero*: истинито; *verismo*), књижевни покрет у Италији последњих тридесет година XIX в., који се развио под утицајем натурализма. По Л. Капуани, главном теоретичару покрета, **в.** означава метод, а не предмет уметности, па објективно приказивање стварности лежи у аутономној форми нарације, док идеал постаје дело које „настаје само од себе". Предговор романа *Породица Малавоља* Ђ. Верге садржи најамбициознију илустрацију веристичке поетике чији је циљ да реално представи све слојеве друштва стилом који им приличи. Ипак, веристи своја најбоља дела остварују приказујући „примитивну" и „једноставну" стварност нижих слојева и примењујући тзв. „технику регресије". И у српској књижевности с краја XIX в. јављају се сличне тенденције, о чему најбоље сведочи дело С. Матавуља. Истовремено, термин **в.** почиње да се користи и у књижевној критици да би се истакао особени реалистички или натуралистички карактер дела домаћих аутора. Л. Томановић ће, борећи се против „емпиричко-материјалистичког" правца, осуђивати „веристичке школе" у српској књижевности. С друге стране, М. Цар **в.** не поистовећује с натурализмом, него га доживљава као варијанту реализма у којој су од одсудне важности форма и језик дела, па ће за њега веристички бити махом они аутори који су својим стилом и језиком, врло често регионалног карактера, успевали да представе неку средину (на првом месту С. Матавуљ, али и С. М. Љубиша). Трагом М. Цара, Ј. Скерлић ће користити термин **в.** као синоним за „филолошки реализам", али га доживљава као „непотпуни" реализам, будући да је верна употреба језика неког краја само један од чинилаца објективног представљања стварности.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Секви, *Веризам и његова негација (Верга и Д'Анунцио)*, Бг 1968; О. Ступаревић, *Марко Цар књижевни критичар (задарски период 1880-1919)*, Херцег Нови -- Бг 1991; М. Зоговић, *Књижевна прожимања (Лазар Томановић и италијанска књижевност)*, Бг 2000; С. Милинковић, *Преображаји новеле. Новела од В. Врчевића до С. Матавуља и италијанистичка новелистичка традиција*, Бг 2008.
Снежана Милинковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИЈА
**ВЕРИЈА** → **БЕР**
# ВЕРИЈСКА ЕПАРХИЈА
**ВЕРИЈСКА ЕПАРХИЈА**, названа по седишту у граду Верија, који је основан у V в. пре Христа. Потчињена је Охридској архиепископији 1025. трећом повељом цара Василија II Македонца. Први помен Верије у српској историји у вези је са посланством које је требало да принцезу Ану, кћер цара Михајла VIII Палеолога, венча са српским принцем Милутином. Посланство у којем су били невеста и цариградски патријарх зауставила је у Верији византијска царица, а потом га вратила назад због чега је византијски двор одустао од плана да се ороди са српском династијом. Српској држави Верија је прикључена Душановим освајањем 1345. док се налазила у рукама Јована Кантакузина. У српским средњовековним документима јавља се и као Бер. Иако у српској држави, **В. е.** остала је саставни део Охридске архиепископије.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРИЋИ
**ВЕРИЋИ**, село у Реублици Српској, у општини Бањалука, на јужним падинама планине Козаре. Кроз село пролази стари пут, који је раније повезивао Бањалуку и Приједор, а сада је главна саобраћајна веза поткозарских села. Нови пут Бањалука–Приједор је 2 км јужно од **В**. Насеље је дисперзивног типа, издужено је правцем север–југ а куће су окупљене дуж локалних путева, који се протежу по планинским косама на висинама од 300 до 440 м. Године 1991. било је 1.237 становника од којих су 99% били Срби. У селу су основна школа, амбуланта, апотека, мали каменолом и станица за откуп биља.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРКОВИЋ, Стефан
**ВЕРКОВИЋ, Стефан**, етнолог, археолог (Угљара, Босанска Посавина, 4. III 1821 – Софија, 30. XII 1893). Детињство је провео у фрањевачком самостану Сутјесци где је завршио гимназију и заредио се. Теолошке студије уписао је 1837. у Загребу где се упознао са Људевитом Гајем и приступио Илирском покрету. Године 1842. напустио је фрањевачки ред, а 1843. и студије теологије. Отишао је у Србију, одушевљен идејом о уједињењу Јужних Словена и од 1848. почео да обавља поверљиве задатке за Илију Гарашанина. Путовао је по Далмацији, Црној Гори, Албанији и Македонији, а у периоду 1848–1850. боравио је у Београду, Котору и Јањеву, где је посредовао између Гарашанина и Албанаца католика. Следећи Гарашанинова упутства, између 1850. и 1854, путовао је по Македонији, Тракији и суседним областима да извештава о тамошњим приликама, што је искористио да сакупља старине. У Београду је 1855. прешао у православље, а потом се населио у Серезу. У тајној служби српске владе радио је поново од 1862. до 1873. За време руско-турског рата 1877. напустио је Македонију и преселио се у Русију. Прихватио је понуду бугарске владе 1891. да му додели пензију под условом да јој преда своју збирку антиквитета и пресели се у Бугарску. Уз посао агента био је и један од највећих сакупљача археолошког и етнолошког материјала на Балкану у XIX в. Сакупљао је народне умотворине из Македоније и Тракије, те сачинио колекцију од преко 100 црквенословенских рукописа, које је продавао преко свог антикваријата у Серезу. Највећи део (34 рукописа) завршио је у Петрограду у Публичној библиотеци. У Архиву ХАЗУ у Загребу налази се 20 рукописа који потичу из манастира Слепче код Битоља. Сакупио је богату нумизматичку збирку старог српског, бугарског, античког и византијског новца. Прихватио је теорију бугарског учитеља Јована Поп-Илијева званог Галоганов да су Словени пореклом из Индије и да су се у Родопима сачувале песме из периода досељавања. Те песме, које је заправо саставио сам Галоганов, објавио је као *Веде Словена* (I–II, Бг 1874, СПб 1881). Инсистирао је на словенском, превасходно бугарском, етничком и културном карактеру становника Македоније (*Описание быта болгар населяющих Македонию*, Москва 1861; *Топографическо-этнографический очерк Македонии*, СПб 1884). Његови радови су подстакли ширење покрета против грецизације македонских Словена. Био је дописни члан Српског ученог друштва, односно ДСС, затим и почасни члан СКА.
Биљана Вучетић
Свестан улоге усмене традиције у очувању националног идентитета, **В.** се подухватио сакупљања народних умотворина у Македонији. Пo узору на Вука Караџића (са којим је и сарађивао: Љ. Стојановић, *Преписка* III, 1909), песме је поделио на мушке (јуначке), женске (са Вуковим подгрупама) и „трапезарске", које „...у строгом смислу нису мушке него или митологијског или љубовног садржаја". (Одговарале би Вуковом одређењу песама „на међи", тј. појму баладе). Сви записи су већином у осмерцу и десетерцу, али има и других размера. Лирске и трапезарске песме **В.** је записао, већином, од певачице Дафине родом из села Просеника крај Сереза, јуначке – од слепог професионалног певача Јована Михаилова. Широког тематског репертоара, и лирске и трапезарске употпуњују јужнословенску грађу. Јуначке, али и трапезарске песме опевају познате јунаке, поред Марка Краљевића, и цара Душана, краља Вукашина, војводу Момчила, Грујицу, Карађорђа... **В.** је за живота издао *Народне песме македонски Бугара. Женске песме* (Бг 1860). Предговор, белешке и објашњења написао је на српском језику. Штампање је делом финансирало Књажеско србско Попечитељство просвете, са образложењем да ће књига бити „корисна и за Србске књижевнике, особито оне кои о језику пишу". Приређујући **В.** сабрана дела у пет томова (*Верковиќ, Македонски народни умотворби* (библ.), Ск 1985), К. Пенушлиски је ове песме уврстио у први том. У другом је објавио *Трапезарски песни* на основу издања **В.** рукописне збирке које је приредио П. А. Лавров („Народные песни Македонских болгар", *Сборник Отделения русского языка и словесности РАН*, Петроград 1920, XCV, 5); у трећем – *Јуначки и Трапезарски песни* из **В.** рукописа похрањеног у Етнографској збирци Архива САНУ (бр. 282), а у четвртом и петом тому *Јужномакедонски народни приказни* и *Фолклорни и етнографски материјал* – користећи прашко издање (P. Lavrov a J. Polívka, „Lídové povídky jihomakedonské z rukopisů St. Verkovičových", *Rospravy Čеsкé akademie věd a umění*, Praha 1932, III, 70). Ова прозна грађа са низом варијаната: о закопаном благу, о вили љубовци, о ђаволовом шегрту, о Усуду, као и поетска, у претходна три тома, може се сматрати аутентичном.
Нада Милошевић Ђорђевић
ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, *Ћирилски рукописи Југославенске академије, I. Опис рукописа*, Зг 1955; М. Арнаудов, *Веркович и Веда Словена*, Софија 1968; Х. Поленаковић, *Студии от македонскиот фолклор* I, Ск 1973; Љ. Доклестић, „Животни пут Стјепана Верковића", *Радови Института за хрватску повијест*, 1981, 14, 1; Х. Крњевић, „Веда Словена и живи палимпсести", *КИ*, 1981, 13, 51; Т. Саздов, *Историја на македонската народна књижевност – усна народна књижевност*, Ск 1997.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРМЕШ, Лајош
**ВЕРМЕШ, Лајош**, спортиста, спортски радник (Суботица, 27. IX 1860 – Суботица, 22. V 1945). Током студија медицине у Пешти постао је свестрани спортиста – пливач и атлетичар, гимнастичар и рвач, боксерски шампион, а пре свега бициклиста, један од најбољих у тадашњој Аустроугарској. Радио је као професор гимнастике у Суботици, предавао гимнастику и мачевање у Клужу, а највећи део свог живота и породичног иметка посветио је спорту као такмичар и организатор Палићких олимпијада, такмичења по узору на античке олимпијске игре. Прве Палићке игре организовао је заједно са браћом Нандором и Белом 1880, 14 година пре оснивања Међународног олимпијског комитета и 16 година пре I олимпијских игара модерног доба у Атини. Браћа Вермеш били су оснивачи и Суботичког гимнастичког клуба (Szabadkai Torna Egylet) 1880. и Атлетског клуба „Ахилес" (Achilles Sportegylet) 1885, а на првим Палићким играма на програму су биле само три дисциплине: рвање, скок удаљ и бацање кугле. Програм се ширио из године у годину убацивањем гимнастике, пливања, тркачких и скакачких атлетских дисциплина, бокса, мачевања, веслања и бициклизма. На такмичењима на Палићу учествовали су најбољи спортисти из целе Аустроугарске, а најуспешнији међу њима често је био **В**. Палићке игре одржаване су 1880–1914, осим 1891. када је **В.** банкротирао због великих издатака за изградњу спортских објеката на Палићу и трамвајско повезивање Суботице и Палића. Већ наредне године браћа су обновила игре.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; И. Валихора, *Палићке предолимпијске игре*, Суб. 2008.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРНА СЛУЖБА И ВЕРА ГОСПОДСКА
**ВЕРНА СЛУЖБА И ВЕРА ГОСПОДСКА**, међусобни однос владара или обласног господара и њему потчињене властеле: властела „верно служи" а владар њој гарантује, пре свега личну сигурност и неповредивост баштина. Овај појам обухвата све обавезе поданика према владару или обласном господару са владарским прерогативима. Oбавезом служења владару били су обухваћени пре свега представници властеоског реда у целини. Однос између владара и властеоског реда темељио се на начелу да је владар свој властели господар, а да су сви они његове слуге, робови и послушници. Служење владару или господару изражавано је изразима који у својој основи имају речи работа (верно, достоверно, правоверно, многодобро, всесрдачно работаније или поработаније) или служба (верна, почтена, права, добра служба или послуженије). Први израз углавном се везује за средњовековну Србију, а други за средњовековну Босну. У средњовековној Србији сва властела дуговала је владару „верно" или „правоверно поработаније" чији садржај није био строго одређен и зависио је од положаја у друштву: властела баштиници дуговали су владару војну службу и соће; у служење владару спадало је и вршење управних и судских послова; пронијари су владару дуговали службу која је имала искључиво војни карактер; властеличићи баштиници на поседима црквених установа истовремено су дуговали верност и владару и установи којој су били непосредно потчињени итд. Владар је верној властели, којој су лична и имовинска сигурност биле гарантоване законом, заузврат чинио и милост. Изостанак „верног поработенија" карактерисан је као невера и строго кажњаван. У средњовековној Босни претежан део обавеза властеле чинила је војна служба, а потом и учествовање у раду државног апарата и дипломатским активностима. Дужност вршења верне службе била је независна од било каквог уговора, заклетве или додељене земље, а представљала суштинско обележје потчињености. Владар је заузврат верног властелина држао трајно у вери, што је представљало гаранцију његове личне и имовинске сигурности. За ускраћивање послушности, за почињену неверу, властелин је био подложан кажњавању. Истовремено је кршење задате вере од стране владара давало властели право на отпор. У оба случаја утврђивање кривице препуштано је колективним телима. Слабљењем централне власти најмоћније велможе су преузеле право на „верну службу" локалне властеле, која је до тада била усмерена ка владаоцу. У Босни се у документима XIV–XV в. вера господска јавља као обећање, тврдо задата реч слична заклетви коју владар даје појединим властелинима или целој породици. Њоме се успоставља трајни однос који је био на снази све док властелин не почини неверу. Вера се могла потврђивати, нарочито приликом смене на престолу, а лишити вере се могло само под одређеним условима, за ону кривицу „за што би вредно било племенитом чловеку главу одсећи". Владар није могао сам да утврди да ли је властелин починио такву кривицу, односно неверу. То је поверавано трећим лицима: добрим људима или добрим Бошњанима, затим оним добрим или племенитим људима који су били сведоци приликом задавања вере, властели из појединих делова босанске државе или припадницима цркве босанске. Вером господском осигуравана су сталешка права племства. Сматрало се да је племство имало право на отпор владару који би погазио његове слободе или дирао у племените баштине.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Верна служба и вјера господска", *ЗФФБ*, 1962, 6, 2; С. Ћирковић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999. М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА
**ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА** (лат. *vernaculus*: домаћег порекла), термин новијег датума који замењује раније називе народна и фолклорна архитектура, као и стилске тенденције које су у међуратном добу називане фолклоризмом. Најзначајнији представници, истраживачи и аутори овог архитектонског опредељења били су Бранко Таназевић у доба пре I светског рата, Бранислав Којић и Александар Дероко у међуратном периоду, а Ђорђе Петровић, Зоран Петровић и Божидар Петровић у послератно доба. Основни модел **в. а.** у Србији била је моравска кућа. Почетком 50-их година ХХ в., Драгиша Брашован користи мотиве **в. а.** у фабричким насељима у Јагодини, Шапцу, Зворнику и Тузли. Поред једноставног облика проистеклог из вишевековне традиције, главни протагонисти њене вредности виде у употреби традиционалног градитељског материјала (дрво, опека, ћерамида), бондручној конструкцији и усаглашености са природном околином. Најбољи пример **в. а.** јесте Вила трговца Николе Ђорђевића (сада резиденција Грчке у Београду) из 1930, дело Бранислава Којића.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, *Стара градска и сеоска архитектура у Србији*, Бг 1949; А. Дероко, *Народно неимарство*, Бг 1968; Б. Петровић, *Градитељско наслеђе и подстицај*, Бг 1987; З. Петровић, *Трагајући за архитектуром*, Бг 1991.
Зоран Маневић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРНЕР РОЗАНОВИЋ, Љубомир
**ВЕРНЕР РОЗАНОВИЋ, Љубомир**, сликар, сценограф, ликовни педагог (Вуковар, 28. III 1898 – Осијек, 5. VI 1967). Вишу школу за умјетност и обрт завршио у Загребу. Уметнички пут започео 1918. као први сценограф осјечког позоришта. По доласку у Београд 1920. сарађивао у *Радничким новинама*, док је у Вуковару уређивао *Вуковарску* *комарицу* и *Слободну мисао.* У Скопљу 1923. учествовао у оснивању Удружења ликовних уметника Вардарске бановине и Друштва пријатеља уметности „Јефимија", а радио и као сценограф у позоришту. У Нишу био секретар Удружења ликовних уметника Моравске бановине и излагао као сликар (1931, 1936, 1938), а у Зајечару постао власник локалног листа *Тимок*. Поводом прославе стогодишњице ослобођења Тимочке крајине од Турака, 1933. изабран је за председника Одбора за украшавање градова Књажевца, Зајечара и Неготина. У Зајечару и Књажевцу приредио своје прве самосталне изложбе. Из Ниша 1941. прешао у Београд одакле се крајем рата прикључио партизанима. У поратном периоду био директор уметничких школа у Нишу, Шапцу, Сомбору, Неготину и Београду, те један од првих сценографа „Авала филма". Последње године провео у Осијеку. Његово обимно сликарско дело још није пописано ни стручно оцењено. Сликао је пејзаже, мртву природу и социјалне теме, а осим сценографијом, бавио се и карикатуром. Његове слике налазе се у Народном музеју у Београду, у музејима у Зајечару, Нишу, Књажевцу и Осијеку, као и у приватним колекцијама.
ДЕЛА: *Мртва природа*; *Мотив из Београда*; *Кућа у шуми*; *Улица*; *Пејзаж*; *Партизанска колона*.
ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Удружење ликовних уметника Моравске бановине", *ЗЛУМС*, 1977, 13; Б. Андрејевић, „Ликовно стваралаштво", у: *Историја Ниша*, 8, Ниш 1984; Л. Миловановић, „Ликовни уметници у Зајечару" (1920–1945)", *ЗНМ*, 1994, 15, 2; Л. Миловановић, „Љубомир Вернер (1898–1967)", *Развитак*, 1997, 37, 198–199.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЊИКИЦА
**ВЕРЊИКИЦА**, спелеолошки објекат (пећина) у источној Србији, на источном ободу планине Кучај. Од Злота је удаљена 4,5 км, од Бора 16 км, а од Београда 230 км. Налази се високо у кречњачком одсеку, на левој страни кањона Лазареве реке, на надморској висини од 454 м и 150 м изнад дна кањона. Од Лазареве пећине удаљена је пешачком стазом 1,5 км, док је висинска разлика 163 м. Истражена дужина пећине је 1.015 м, површина 13.000 м2. Пећина је изграђена у дебелој кречњачкој серији која се налази у појасу кречњака и доломита (горња јура – доња креда) од којих је изграђена и Дубашничка површ. Дебљина кречњака у зони пећине је око 500 м. На основу постојања шареног шљунка који је речног порекла, кроз пећину је протицао подземни речни ток. Сматра се да је стварана крајем горњег плиоцена и почетком дилувијума. **В.** је сува пећина грандиозних димензија, богата изузетним пећинским накитом: сталактитима, сталагмитима, стубовима и драперијама. Састоји се из система пространих дворана и ходника (Пријемна и Каскадна дворана, Високи канал, Вилинград, Понорска дворана, Колосеум, Мраморје, Готска катедрала, Сала оружја, Мермерна и Сипарска дворана). Колосеум је највећа дворана **В.** (највећа и међу пећинским системима Србије), пречника 55–60 м, површине 2.570 м², максималне висине 50,7 м са монументалним пећинским накитом (сталактит „Колос", висине 11,5 м). Вилинград је карактеристичан по фантастичним пећинским облицима („Пећински човек", „Ној", „Гљива" итд.). Пећина је релативно касно истражена због своје неприступачности (Д. Цветковић, Т. Сава, Б. Марковић, 50-их година ХХ в; Д. Петровић, 1960–1962). Са Лазаревом пећином чини двојни систем спелеолошког објекта. Под заштитом је државе и саставни део комплекса „Лазарев кањон", споменика природе прве категорије. **В.** је уређена за посетиоце тиме што је изграђена стаза, од улаза, на врху литице, до излаза, на корито Лазареве реке (1976).
Владимир М. Николић
Године 1976. је урађен план за туристичко уређење пећине, који је и спроведен у дело. Дужина туристичке стазе у **В.** износи 620,5 м. Пећина је електрифицирана и урађене су пешачке стазе. Међутим, туристичке посете и агресивно понашање посетилаца су довели до тога да су сталактити и сталагмити, којима је пећина богата, делом оштећени. Затворена је за посете 2000. и до данас није ништа урађено да би дошло до њеног поновног отварања. Пећина је у надлежности јавног предузећа „Србијашуме". Пећина **В.** је једно од најзначајнијих зимских склоништа слепих мишева у Србији. У зимском периоду забележено је присуство девет врста слепих мишева: *Rhinolophus ferrumequinum*, *Rhinolophus hipposideros*, *Myotis capaccinii*, *Myotis myotis*, *Myotis blythii*, *Myotis emarginatus*, *Pipistrellus pipistrellus sensu lato*, *Plecotus austriacus*, *Miniopterus schreibersii*.
Тамара Лукић; Милка Бубало Живковић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Верњикица", *Гласник Географског института САНУ*, 1964, 19; Р. Лазаревић, *Злотске пећине*, Бор 1978.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРОВАЊЕ
**ВЕРОВАЊЕ**, сфера духовног живота у којој су похрањене маштовите представе о разним природним или натприродним појавама. **В.** је настало са настанком људског друштва, заузима у њему веома значајно место и прати његов развој све до савременог доба. Верује се у некога или нешто стварно или имагинарно, а психолошка основа **в.** је различита. У хришћанству се за најстарији облик сматра „**в.** апостолско" које су свечано изговарали нови верници када су примани у хришћанску заједницу.
У **в.** која постоје у српском народу може се издвојити неколико слојева. Старо анимистичко (**в.** у духове) и анималистичко **в.** (свака ствар је „жива" и у њој борави „дух") припадају облицима претхришћанске религије. Њима се придружују **в.** прожето магијом, односно чарањима. Од времена примања хришћанства обликовало се **в.** ширих друштвених слојева које се у одређеним приликама сачувало. Поред тога, уочава се да се у „народној побожности" са хришћанском религијом преплићу многи стари магијски елементи. У српској култури очували су се и неки елементи старословенске религије, међу којима су **в.** у бога „громовника", **в.** у суђенице, вештице као и многа друга **в.** магичног садржаја. Жива и мртва природа која човека окружује обухваћена је сплетом магијских **в.** најчешће прекривених са хришћанском религиозном превлаком.
**В.** прате човеков долазак на свет (рођење), оснивање брачне заједнице (свадба) и одлазак са овог света (смрт). Верује се да се мајка и дете, као и младожења и невеста, одређеним радњама могу заштитити од злих сила. Различита **в.**, претхришћанска и хришћанска, најчешће магијског садржаја, прате календарску годину. Верује се да посетиоци о празницима, наменски и ненаменски, доносе здравље и срећу. У **в.** се посебна моћ приписује ватри (Бадњи дан, Божић, Ивањдан, Петровдан), зеленилу (Цвети), води (Богојављење). Верује се у помоћ детелине са четири листа и разних врста хамајлија.
Српско народно **в.** може се такође груписати у неколико целина. Једну целину чине „веровања у ствари којих нема", међу којима су: вила, вештица, вукодлак или вампир, вједогоња, здухаћ, мора, ноћница, караконџула, усуд, куга, врзино коло, хала, авет и утвара. Другу целину чине **в.** у одређена бића. Међу њима су: Бог који се, под утицајем хришћанске симболике, замишља као старац са дугом седом брадом, који станује на небу, а повремено силази и на земљу где, у облику човека путника, учи људе сваком добром и корисном послу (орање, сејање, копање). Бог је у **в.** врхунац сваке моћи, знања и доброте. Створио је небо, земљу, људе и све што је око нас, те се о свему томе брине. Он је без греха и мане. Верује се да се са божјом помоћи може све постићи. Анђели су лепa младa бића са крилима, у белим хаљинама, са златном рудастом косом. Верује се да сваки човек на рођењу добија свог анђела који му стоји с десне стране, саветује га о добру и одвраћа од зла. Ђаво се замишља као пола човек -- пола животиња, са дугим црним крилима, дугим црним репом, кратким рошчићима на глави, црн је и рутав по целом телу. Радује се сваком рђавом и грешном послу. Човек је, по општем **в.**, створен од земље. Крв је добио од мора, кости од камена, косу од траве, телесну топлоту од огња, очи од сунца или росе, душу од ветра и духа божјег, мисао од облака или анђеоске брзине.
Трећу целину чине небеска тела. Окрајци неба падају далеко на све крајеве света и урањају у морску дубину. Верује се да има седам-осам небеса. Прво је ово небо које ми видимо, а остала су 12 пута даља. На последњем небу борави Бог, седећи на златном престолу, а око њега су његови анђели. Тамо долазе после смрти и душе покојника. Сунце је огромно зажарено небеско тело које шета по небу. Светли људима, греје земљу, помаже да никне свако семе, да свака биљка и воћка сазри и донесе свој плод. Сунце је милостиво и назива се „оцем сирочади". Оно је праведно и правду дубоко осећа. Сунце лечи од свих болести, дарује свежину и лепоту младим људима и помаже девојкама у љубави. Месец шета по небу, мери време „и казује дане и године". Задире у човекову судбину па су због тога за њега везане разне бајке. Верује се да Месец, док је млад и расте, благотворно утиче на развој животињског и биљног света, а када је пун и опада, делује штетно. Ова његова својства утичу на човеков живот, расположење, срећу и несрећу. Девојке му се обраћају за помоћ у љубави, болесници да их ослободи болести, старци да их подмлади, мајке да им заштити децу од урока и злих духова. Помрачење Месеца народ сматра предзнаком неке велике несреће. Звезде су горуће буктиње разасуте по небу. Понекад личе на стада оваца којима је предводник рогати ован. Звезде се доводе у везу са човечјом судбином. Кад се дете роди, на небу се укаже његова звезда. Кад звезда падне с неба, верује се да је умро онај коме је била намењена.
У посебну целину могу се издвојити веровања о души и Земљи. Веровања о души су разноврсна. У човеку постоје две душе -- једна је телесно везана, а друга слободна. Везана душа се налази у неким човековим органима или у деловима тела који од њега отпадају, у коси, ноктима. Слободна душа је она невезана сенка, танана човечја прилика која није везана за тело. Излази у време спавања, када се налази у полусвести или кад је човек тешко болестан. Кад човек умре, верује се, душа из њега излази у облику какве птице (голубица, кукавица, гавран, сова) или у облику лептира, муве, змије, миша, зеца или у облику пламичка. Када се душа растави од човека, она и даље борави 40 дана у његовој близини. Земља је била пљосната и свуда подједнако равна. Али, пошто Бог није могао да је покрије небеским сводом, наборао је увале и планине и тако смањио њену површину. У својој унутрашњости Земља има воду која има функцију као живци и крв у човечјем телу. Земља у утроби крије и огањ, који је седам пута јачи од нашег. Земљи се упућују молитве и тражи помоћ у невољи. Као што Земља човеку све даје, тако му и одузима. Земљи се приписује да лечи од разних болести и да има велику моћ у љубавним стварима. Поред поменутих, у народу постоји и **в.** у срећне и несрећне дане, у седмици и током године. За почетак сваког посла бирали су се „срећни дани". О томе се водило рачуна ради здравља и дугог живота чланова породице, берићета у пољу и успеха у сваком послу. На селу, на пример, нико није радио недељом у пољу. **В.** прожимају многе народне обичаје и представе о космичким збивањима. Постала су саставни део предања, легенди и других облика усменог народног стваралаштва које се обликује у митологији и религији и односима међу људима.
ЛИТЕРАТУРА: В. Караџић, *Живот и обичаји народа српског*, Бг 1957; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; Т. Вукановић, *Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији,* *VI век - почетак XX века*, Бг 2001; П. Булат, В. Чајкановић, *Митолошки речник*, Бг 2007.
Петар Влаховић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРОВАТНОЋА
**ВЕРОВАТНОЋА**, мера извесности неког догађаја која се креће између потпуне извесности (сигуран догађај) и одсуства могућности (немогућ догађај). Теорија **В.** је математичка дисциплина која се бави изучавањем математичких модела случајних појава. Ова теорија млађа је од многих других математичких теорија, а њени наговeштаји се појављују у XVI и XVII в., када су чувени математичари тог времена покушали да реше проблеме у вези с играма на срећу. Прва књига за коју се зна из ове области је *De Ludo Aleae*, чији је аутор Г. Кардано. Почетак развоја теорије **в.** везује се за средину XVII в. и за француске математичаре Б. Паскала и П. Ферма. Њихова преписка из 1654, у којој су проучавали проблем везан за коцкарску игру, поставила је основе за важне појмове као што су **в.** и математичко очекивање. За даљи развој теорије **в.** заслужни су К. Хајгенс и J. Бернули. Важну улогу у развоју аналитичких метода у теорији **в.** имали су А. де Моавр, П-С. Лаплас, К. Ф. Гаус и С. Д. Поасон. Од средине XIX в. до 20-их година XX в. развој теорије **в.** је везан за руске научнике П. Л. Чебишевa, A. A. Mаркова, A. M. Љапунова. Овај успех руских научника је омогућио В. Ј. Буњаковски својим радом на применама торије **в.** у статистици, посебно у области осигурања и демографије. У првој декади ХХ в. Борел је изнео идеје које повезују теорију **в.** и теорију мере. Математички комплетно заснивање теорије **в.** дао је А. Н. Колмогоров у свом чувеном раду *Grundbegriffe der Wahrscheinlichkeitsrechnung*, Berlin 1933. Тих година постављене су и основе теорије случајних процеса, који су данас један од главних праваца у развоју теорије **в**. Од тада се ове теорије интензивно развијају и данас је тешко наћи неку научну дисциплину или човекову делатност која се може конкретно изучавати без њихове примене.
У Србији, у вишој школи – Лицеју, основаном у Крагујевцу 1838, по први пут се међу наставним предметима налази и предмет *Статистика*, коју је предавао Петар Радовановић, један од прва два професора Лицеја. Стојан Марковић, гимназијски професор и директор Шабачке и Ваљевске гимназије у свом уџбенику *Алгебра за средње школе* (Бг 1881) посветио је једно поглавље основама теорије **в**. На Природно-математичком факултету у Београду, формираном 1947, предмет Теорија **в.** се први пут појављује школске 1951/52. као изборни предмет. У наставним плановима за школску 1952/53. налазе се предмети Теорија **в.** и специјални курс Примена теорије **в**. Ове предмете предаје прво Драгољуб Марковић, а касније Часлав Станојевић. Седамдесетих година појавили су се и први уџбеници из теорије **в.** (З. Ивковић, Б. Ивановић). Током 80-их и почетком 90-их година на ПМФ у Београду повремено ради Семинар за **в.** и примене, којим су руководили Зоран Ивковић и Драган Бањевић. Од 1996. овај семинар ради под именом Теорија **в.** и математичка статистика, а руководилац семинара је Павле Младеновић. Од 1996. до 2006. на Математичком институту САНУ радио је Семинар из стохастике, којим су прво руководили Слободанка Јанковић и Дражен Пантић, а затим Слободанка Јанковић и Светлана Јанковић. На овом семинару су проучавани проблеми из стохастике као и математике финансија везани за теорију **в**. Допринос развоју теорије **в.** дали су и наши научници. Први докторат из теорије **в.** под називом *О строгом закону великих бројева* одбранио је Часлав Станојевић у Београду 1955. До 2012. на Катедри за **в.** и статистику у Београду одбрањено је још 28 докторских дисертација. У Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Косовској Митровици одбрањено је 10 докторских дисертација из теорије **в**.
Наши истраживачи бавили су се разноликим проблемима из области теорије **в.** и теорије случајних процеса. Зоран Поп-Стојановић је дао резултате у области Марковских случајних процеса, мартингала и филтрације. Зоран Ивковић, као и његови ученици Јелена Булатовић, Предраг Перуничић, Љиљана Петровић, Загорка Лозанов Црвенковић, Слободанка Митровић и Дражен Пантић су дали допринос теорији случајних процеса другог реда. Јован Малишић и његови ученици Весна Јевремовић и Биљана Ч. Поповић су дали резултате у области ауторегресивних временских серија. Стеван Стојановић и Драган Бањевић дали су допринос области теорије масовног опслуживања и теорије поузданости. Милан Меркле је дао резултате у вези са конвергенцијом мера у Хилбертовим просторима, а Слободанка Јанковић у области граничних теорема за низове случајног броја случајних променљивих. Павле Младеновић дао је допринос теорији екстремалних вредности и оцењивању спектралне густине случајног процеса. Јован Вукмировић дао је допринос теорији случајних процеса другог реда и теорији екстремалних вредности. Слободан Јанковић и Виктор Обуљен дали су допринос теорији информација, a Зоран Глишић дао је допринос изучавању квантилних процеса. Светлана Јанковић, Миљана Јовановић и Марија Милошевић дале су допринос решавању различитих типова стохастичких диференцијалних једначина и њиховој примени у економији, екологији и популационој динамици. Биљана Ч. Поповић, Мирослав Ристић, Владица Стојановић, Александар Настић дали су резултате у области временских серија са различитим маргиналним расподелама и конструисали нове моделе временских серија који имају примену у економији, хидрологији, криминологији итд. Олга Хаџић је дала резултате у области вероватносних метричких простора. Стеван Пилиповић са сарадницима – Загорка Лозанов Црвенковић, Данијела Рајтер Ћирић и Дора Селеши – дао је резултате у теорији уопштених случајних процеса. Такође, Дора Селеши, Тијана Левајковић и Стеван Пилиповић дали су резултате и у решавању стохастичких једначина преко хаос експанзије. Мила Стојаковић, Тања Грбић и Биљана Михајловић дале су допринос примени фази-логике у теорији **в**.
ЛИТЕРАТУРА: З. Ивковић, *Увод у теорију вероватноће, случајне процесе и математичку статистику*, Бг 1970; *Теорија вероватноће са математичком статистиком*, Бг 1976; B. V. Gnedenko, *The Theory of Probability*, Moscow 1976; Б. Ивановић, *Теорија вероватноће*, Бг 1977.
Загорка Лозанов Црвенковић; Слободанка Јанковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРОНА, Ева
**ВЕРОНА, Ева**, библиотекар (Трст, 1. II 1905 – Загреб, 19. V 1996). После завршене гимназије студирала је математику и физику на Филозофском факултету у Загребу и дипломирала 1928. Била је први доктор наука из библиотекарства у бившој Југославији. Радила је у Националној и свеучилишној књижници у Загребу од 1929. до пензионисања 1967. Бавила се библиографијом, историјом библиотека, уређивањем библиотекарских часописа, а највише теоријом абецедног каталога, где је постигла врхунске резултате. Учествовала је у раду Ифле и њених комисија на стварању нових принципа за абецедни каталог и стандарда за библиографски опис ISBD. Поред већег броја стручних радова објавила је и *Правилник и приручник за израдбу абецедних каталога* 1 (Зг 1970) и 2 (Зг 1983), који се и данас користи у библиотекама бивших република Југославије и у Србији. За свој рад добила је неколико признања међу којима признање Америчког библиотекарског друштва „Margaret Mann Citation" (1976) и награду Републике Хрватске за животно дело (1978).
ДЕЛО: *Corporate headings: their use in library catalogues and national bibliographies: a comparative and critical study*, London 1975.
ЛИТЕРАТУРА: А. Хорват, „Ева Верона: једна књижничарска каријера", у: Е. Верона, *О каталогу: избор из радова*, Зг 2006.
Марија Јованцаи
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРОНАУКА
**ВЕРОНАУКА**, предмет у наставном процесу чији је првенствени циљ да код ученика развије духовну моћ да схвате основна учења вере и кључне вредности живота. Кроз **в.** се развија љубав према Богу и људима у окружењу, а кроз познавање историје своје верске организације појединац развија свест о припадности широј заједници. **В.** разних вероисповести поред заједничке (опште) има и своју посебну методику у верској настави.
Хришћанска **в.** је средство за образовање у хришћанском духу. Кроз методички обрађено наставно градиво она оспособљава за савлађивање хришћанског учења о вери и моралу. Средњовековни Срби одлично су познавали своју веру иако **в.** није била школски предмет, него се учила на богослужењу и активним учешћем у њему. Нажалост, висока култура и општа просвећеност готово је уништена у времену турског ропства. Великом сеобом у западне и северне крајеве на простор Угарске 1690. померено је културно средиште Срба, који су се захваљујући познавању своје вере снажно одупрли унијаћењу и католичењу. Ту се развија просветни, школски и црквени живот под вођством свештенства, али у сарадњи са световним људима. Најважнији моменти за развој школске **в.** били су: оснивање црквених школа у новим крајевима, непосредна сарадња са Русима (долазак М. Суворова и Е. Козачинског), која је појачала борбу против унијаћења и католичења, те отварање виших школа (Сремски Карловци, Петроварадин, Рума, Сомбор), појава катихизиса Јована Рајића (Беч 1774), Подржављењем школа под Маријом Терезијом појачана је германизација, али је омогућено отварање средњих школа, јачање просвете и националног духа кроз организаторски рад Теодора Јанковића, Аврама Мразовића и Стефана Вујановског. Од значаја је била одредба да надзор у школама врши црква. Од свих школа највећи значај и утицај имале су Гимназија и Богословија у Сремским Карловцима. **В.** је у ужој Србији остала у домену породице и манастирских школа будући да других могућности није било. Неко време било је „малих школа" у Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Лесковцу, Пироту, Зајечару и још неким местима. Ипак, све школе биле су привремене и зависиле су од прилика и стања у турској или хабзбуршкој администрацији. После ослобођења од Турака **в.** у Србији постаје школски предмет по угледу на праксу Карловачке митрополије (све вероисповести у Аустријском царству имале су школску **в.**). У време социјалистичке Југославије избачена је из школског програма, а после распада земље **в.** је враћена као изборни предмет. Од писаца у области верске наставе вредни су помена: Паја Радосављевић, Јордан Илић, Александар Живановић, Милош Парента и Радмило Вучић. **В.** као изборни школски предмет, осим православних (Срби, Румуни, Бугари) и римокатолика (Хрвати, Мађари), добили су и припадници осталих традиционалних верских заједница (исламска, јеврејска, мађарска и словачка протестантска, те русинска гркокатоличка).
ЛИТЕРАТУРА: М. Парента, *Катихетика*, Сар. 1906; П. Радосављевић, *Библијска педагогија*, Ср. Карловци 1912; А. Живановић, *Методика за православну науку вјере*, Зг 1913; Ф. Коваљевски, *Методика верске наставе*, Ниш 1934; Ј. Илић, „Религиска настава и школа", *Црква*, календар СПП за 1939; Р. Вучић, „О верској настави", *Гласник СПЦ*, 1956, 9; *Методика религијске наставе*, Бг 1960.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСАЈСКИ МИРОВНИ УГОВОР
**ВЕРСАЈСКИ МИРОВНИ УГОВОР**, уговор потписан 1919. са Немачком, после завршетка I светског рата. Земље победнице I светског рата потписале су уговор са Немачком 28. VI 1919, тачно пет година од Сарајевског атентата, а то је био први у низу и најважнији од свих пет мировних уговора потписаних на Конференцији мира у Паризу. Преговори великих савезника, пре свега Велике Британије, Француске и САД, започели су и пре формалног почетка рада Конференције (18. јануар), а трајали су готово седам месеци, током којих су испољене различите намере и планови. Мада руковођена жељом за осветом над пораженим непријатељем, Велика Британија се задовољавала предајом немачке флоте и колонија, јер је тиме спасавана њена доминација на морима и океанима. Осим тога, није желела да следи основну намеру Француске да што теже казни Немачку и што дугорочније онемогући њено поновно уздизање. Иако француска ратна савезница, Велика Британија није могла да допусти апсолутну француску превласт у послератној Европи. Предвођене председником Вудроом Вилсоном, САД су, пак, биле подозриве према савезничким намерама, тежећи уклањању последица тајних дипломатских договора и постављању принципијелних начела за уређење послератног света, укључујући право на самоопредељење народа.
Коначна верзија уговора имала је 440 клаузула, штампаних на преко 200 страна, којима су регулисани најразличитији проблеми: од враћања уметничких предмета до најважнијих територијалних, војних и економских питања. Према одредбама о разграничењу, Немачкој је одузето преко 70.000 км². Алзас и Лорена, две покрајине које је Немачка припојила након француско-пруског рата 1870–1871, враћени су Француској, а Ојпен и Малмеди Белгији. Велик део Познања и западне Пруске припао је Пољској, Мемел савезницима, а Данцинг (Гдањск) је постао слободна територија. Будућност Горње Шлезије, Шлезвига и Сара требало је да буде одлучена плебисцитом. Већи део немачких колонија припао је Великој Британији, а потом Белгији, Португалији, Аустралији, Новом Зеланду и Јапану. Немачке сувоземне трупе сведене су на 100.000 војника и 4.000 официра, а поморске на 13.500 морнара и 1.500 официра. Флота није смела имати подморнице и веће ратне бродове; постојање ваздухопловства и оклопних сувоземних снага је забрањено. Десна (источна) обала Рајне је демилитаризована у појасу широком 50 км, а леву су окупирале савезничке трупе, чије је издржавање Немачка такође морала да прихвати. Сарски рудници су уступљени Француској, за коју је, као и за Белгију и Италију, Немачка била обавезна да наредних десет година бесплатно испоручује угаљ. О висини репарација, које је требало да користе све ратом оштећене земље, није постигнут договор. Максимални француски захтеви износили су и до 15.000 милиона фунти, док су се британски кретали између 6.400 милиона и 8.800 милиона. Неслагање око овог износа онемогућило је конкретан договор, због чега је формирана посебна Репарациона комисија. По њеној одлуци, Немачка ни после 12 година није знала колико дугује савезницима, а прву рату, у износу од 5 милијарди златних марака, морала је да плати до 1. V 1921.
Овај уговор, који је требало да послужи као узор и онима које је тек требало склопити са Аустријом, Бугарском, Мађарском и Турском, потписале су све земље учеснице Конференције мира (укупно 32). Представничка тела САД нису их, међутим, ратификовала, без обзира на велику улогу председника Вилсона. Штавише, убрзо после његовог повлачења из политичког живота (1920), САД су са Немачком потписале посебан уговор о миру (Берлин, 25. VIII 1921).
Међу потписницима **В. м. у.** била је и нова југословенска држава, чија је делегација од јануара до краја маја 1919. била прихваћена под именом Делегације Краљевине Србије, без обзира на проглашење уједињења Југословена 1. XII 1918. У времену вођења преговора о миру са Немачком њено је стварање прихватило неколико држава: Норвешка крајем јануара, Грчка и САД почетком фебруара, а Француска и Велика Британија првих дана јуна 1919. **В. м. у.** је тако био први мултилатерални уговор који је југословенска држава потписала, чиме је направила први важнији корак укључивања у систем европских држава и стекла колективно међународно признање. Истовремено, због општег огорчења који су његове одредбе изазвале у Немачкој, то ју је довело у потенцијални сукоб с овом великом државом, поготово што је због сопственог несигурног међународног положаја морала да се ослони на Француску, пратећи отуд и њене спољнополитичке смерове. Поједини југословенски делегати су страховали од наметања овако оштрих услова уговора, док су југословенске дипломате у каснијем развоју догађаја покушавале да избегну како сукоб са Немачком тако и њене хегемонистичке планове, верујући да ће она успети да обнови своју моћ. Ово је било посебно видљиво у преломним догађајима и појавама европске историје између два светска рата: враћању Немачкој статуса велике силе у Локарну октобра 1925, њеном уласку у Друштво народа 1926. и, још више, изласку из ове Лиге октобра 1933, отвореном кршењу **В. м. у.** почев од 1935, мењању политичке карте Европе марта 1938. Осим тога, немачко незадовољство одредбама **В. м. у.**, као и незадовољство других поражених земаља, чији су резултат биле оптужбе против тзв. „версајског система", одразило се и на југословенску државу. Политичко-пропагандни назив „версајска" требало је да је политички дисквалификује као вештачку, конференцијску творевину, стварајући услове за што радикалније преуређење, спољно и унутрашње, укључујући и њено уништење као државе.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Попов, *Од Версаја до Данцинга*, Бг 1976; А. Митровић, „О Конференцији мира 1919–1920. и 'Версајском систему'", *ЈИЧ*, Бг 1989, 1–4; Џ. М. Робертс, *Европа 1880–1945*, Бг 2002; А. Митровић, *Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919–1939*, Бг 2004.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСЕТ
**ВЕРСЕТ** (ит. *versetto*: став, параграф, редак), специфични облик ритмизоване, поетске прозе у Библији и другим светим књигама. Сваки **в.** је у Библији означен бројевима, а доживљава се као поетизован говор који садржи чиниоце стиховне организације, премда је очигледно да се ту не реализују доследно ни начела квантитативне, ни силабичке, ни тонске версификације. Аналогна појава **в.** у Курану назива се ајет. У **в.** се налази мноштво лирских и синтаксичких паралелизама, наглашених ритмичких фрагмената, асонанци и алитерација, спорадичног римовања, чак и местимично препознатљивих стиховних облика, али нема чвршће спроведених стиховних образаца. Модерни песници, у распону од В. Витмена, Ф. Ничеа, А. Рембоа, Лотреамона, преко Р. Тагоре, Г. Аполинера, Б. Сандрара, П. Клодела, па до Сен Џон Перса, А. Гинзберга, Х. Џибрана, као и неки ранији попут Ф. Хелдерлина, Новалиса, А. Мицкјевича и др., користили су **в.** као основу за истраживање изражајних могућности слободног стиха, слободних ритмова и ритмичке прозе, те посебних жанрова песме у слободном стиху и песме у прози. У српску културу **в.** је ушао заједно са старословенским преводом Библије, а касније и преводима на народном језику (пре свега В. С. Караџића и Ђ. Даничића). Као основно изражајно средство коришћен је у средњовековном црквеном песништву (службе, акатисти, канони, молитве, похвале, плачеви и др.), често и у црквеном беседништву (хомилије), па чак и у повељама, хрисовуљама, посланицама и сродним жанровима. Најпотпунију рецепцију у модерном добу, захваљујући приређивачком раду М. Павића, имао је **в.** у опусу Г. Стефановића Венцловића (*Црни биво у срцу*, Бг 1966). Извесна искуства **в.** користили су Ј. Ј. Змај, Л. Костић, И. Секулић, Николај Велимировић (*Молитве на језеру*), Ј. Дучић, М. Црњански, И. Андрић (*Ex Ponto*, *Немири*), Р. Петровић, Р. Драинац, Д. Максимовић, С. Раичковић, М. Павловић, М. Павић, И. В. Лалић (*Четири канона*), А. Ристовић, Б. Тимотијевић, Љ. Симовић, А. Вукадиновић, С. Ракитић, Р. Бели Марковић, Р. Ливада, С. Костић, С. Радуловић, И. Негришорац, С. Нешић и др.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Трифуновић (прир.), *Србљак*, Бг 1970; P. Guiraud, *La versification*, Paris 1970; Ж. Ружић, *Енциклопедијски речник версификације*, Ср. Карловци – Н. Сад 2008; Б. Стојановић Пантовић, *Песма у прози или прозаида*, Бг 2012.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСИФИКАЦИЈА
**ВЕРСИФИКАЦИЈА** (лат. *versus*: окрет, ред, врста, стих; *facere*: чинити, правити, градити), вештина стварања стихова (→ стих) и познавање начела на којима то стварање почива. У средишту ове дисциплине, као умећа стихотворења, налазе се проблем ритмичког конституисања стиховног низа (→ ритам), потом начини његове звучне артикулације (еуфонија; фоника; интонација; синтаксичко-интонационе структуре; мелодија; рима) и строфичке организације (→ строфа), као и систем утврђених, сталних метричких облика (→ метрички облици) који представљају важне чиниоце културно-историјског памћења и препознатљивости одређених традиција. Осим термина **в.** у истом или сличном значењу појављују се и термини прозодија и метрика: прозодија изучава звучне (фоничке) аспекте говорног низа који се из суштинске природе језика намећу стихованом говору као његови кључни, конститутивни чиниоци, а метрика на темељу прозодијских чинилаца настоји да утврди систем облика (стиха, строфе, целе песме) који се у стиховној пракси изграђује као нека врста конвенције и норме. Термин стихологија све чешће се користи да означи скуп свеколиког теоријског знања и учења о проблематици стихованог говора, али не укључује саму праксу стварања стихова. **В.** је највише условљена фонетско-фонолошким и прозодијским особинама (→ фонетика; фонологија; прозодија) самога језика, поготово природом његовог акценатског система, али је одређена и врстом конвенција које песници, као припадници одређених традиција, систематски негују. Тако се унутар појединих националних књижевности природа **в.** показује као поље интеракције лингвистичких и културно-историјских чинилаца.
**Дисциплина науке о књижевности. В.** се испољава у троструком виду: као облик начелног, теоријског знања; као конкретна стваралачка пракса појединих песника; те као чинилац историјског развоја књижевности и важан сегмент песничке традиције. Као теоријска дисциплина **в.** изучава основна начела стихованог за разлику од прозног говора (→ проза), те утврђује систем појмова помоћу којих описујемо та начела (она ће, примера ради, дефинисати појмове асиметричног и симетричног десетерца, хексаметра, станце, сонета и сл.). У том смислу се **в.** појављује као засебно, релативно заокружено подручје теорије књижевности, јасно се одвајајући од других подручја попут стилистике, тематике, генологије, наратологије и сл. Као књижевнокритичка дисциплина **в.** описује и изучава стиховани говор и одговарајуће облике које користе поједини песници или читаве скупине стваралаца (она ће, следимо ли претходни пример, описати природу, функцију и вредносне домете асиметричног и симетричног десетерца, хексаметра, станце, сонета у опусу разних песника који су те облике користили; нпр. функција асиметричног и симетричног десетерца у опусу Бранка Радичевића, Лазе Костића; хексаметра у опусу Лукијана Мушицког, Јована Стерије Поповића, Војислава Илића; сонета у опусу Јована Пачића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Стевана Раичковића и сл.). У том смислу, **в.** се појављује као важан чинилац књижевнокритичког сазнања јер, описујући индивидуалне стваралачке доприносе и ширење изражајних могућности стиха, омогућује свестраније тумачење појединих опуса и њихово вредновање. Као књижевноисторијска дисциплина **в.** изучава динамику стиховних начела и облика која се испољава у индивидуалним опусима, у токовима смене стилских формација (епоха, праваца, покрета и школа), те укупног књижевноисторијског процеса. У том смислу **в.** се може појавити у облику изучавања како појединих националних књижевности тако и компаративних релација: она ће се, тако, бавити развојним облицима десетерца, хексаметра, станце, сонета и др. унутар појединих националних књижевности (нпр. употреба сонета у српској књижевности, у распону од приморских ренесансних и барокних песника, Захарије Орфелина, Ј. Пачића, Јована Илића, преко Ј. Дучића, Милана Ракића, Симе Пандуровића, Диса, па до С. Раичковића, Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића, Борислава Радовића, Рајка Петрова Нога, Милосава Тешића и др.) или изучавати развојне промене и појаве специфичних облика насталих током процеса ширења стиховних облика из изворног контекста ка другим националним књижевностима (нпр. промене које доживљава сонетна форма када из италијанске књижевности пређе у француску, енглеску, немачку, руску, српску итд., укључујући и појаву специфичне форме енглеског, тј. Шекспировог сонета диференцираног у односу на италијански, тј. Петраркин облик). **В.** је, на тај начин, чврсто уграђена у целину система науке о књижевности, захватајући проблематска подручја свих њених дисциплина и прожимајући се са њима.
За разлику од прозе, стихови се одликују самерљивошћу, тј. постојањем заједничке мере (размера, обрасца, предлошка, модела) као структурних чинилаца присутних у целом стиховном низу или у извесним његовим деловима. Стихови су уређени, поравнати, симетрични низови чија међусобна самерљивост се може реализовати у целини или фрагментарно, са пуном тачношћу или са појавом изузетака, са регулисаним, предвидљивим појавама изузетака или са ћудљивим, непредвидљивим њиховим испољавањем и сл. Ту самерљивост изражава и одговарајући графички облик којим се стихови исписују: не од почетка па до краја ретка (као споља, обликом подлоге за писање наметнутог оквира) него од почетка па до краја стиха. То значи да почетак и крај стиха представљају најважније његове конструктивне границе, а оне су утврђене унутрашњим, ритмотворним начелима на којима се конституише стиховни образац. Сам корен латинске речи versus етимолошки упозорава на тај окрет, обрт након одређене мере коју стиховани говор испуни.
**В.** настоји да утврди који су основни, системски чиниоци стихованог говора, а њих препознаје у прозодијским јединицама и правилностима њихове дистрибуције. **В.** описује систематску употребу тих чинилаца, као и скуп различитих облика заснованих на тој употреби. У зависности од тога који чиниоци пресудно утичу на организацију стиха и његову ритмику, разликујемо три, теоријски чиста система: квантитативну, силабичку и тонску **в**.
**Квантитативна в.** Назива се још метричка, античка, класичка, говорно-музичка, а заснива се на квантитету слогова, односно на уређеној смени дугих и кратких слогова. Овакав тип **в.** је са пуном самосвешћу, која је укључивала и изградњу адекватне терминологије, владао у античкој епоси, тј. на старогрчком и латинском језику, а налазимо га и у неким оријенталним језицима (нпр. староиндијски санскрит). Јединицу мерења квантитета задаје дужина трајања кратког слога (1 мора); кратки слог назива се теза (слабо време, спуштање гласа) и бележи се знаком U (бреве); дуги слог назива се арза (јако време, подизање гласа), обележава се знаком **−** (макрон), а траје 2 море, тј. двоструко је дужи од кратког слога. Осим ове две врсте слогова, постоје и неодређени слогови (тзв. syllaba anceps; или, како је у српско-латинским школама XVIII и XIX в. називан, двојевремени слог), који по потреби могу да буду било кратки било дуги.
Посебни и утврђени начини организовања дугих и кратких слогова у нешто веће целине називају се стопе. Уколико се начини аналогија са музиком, онда би слогови одговарали тоновима, а стопе – тактовима. Античка метрика је изградила читав низ назива за одређене типове комбинација дугих и кратких слогова, а све те стопе можемо разликовати према квантитету, тј. времену трајања, али и према броју слогова. С обзиром да за данашњу српску **в.** квантитативно начело није од суштинске важности а силабичко начело јесте, античке стопе ћемо класификовати према броју слогова. Двосложне стопе: **−** U трохеј (хореј); U **−** јамб; **−** **−** спондеј; UU пирих. Тросложне стопе: **−** U U дактил; U **−** U амфибрах; U U **−** анапест; U U U трибрах; **−** U **−** кретик (амфимацер); U **−** **−** бахeј (бахиј); **−** **−** U антибахeј (палимбахеј); **−** **−** **−** молос (тримацер). Четворосложне стопе: **−** U U **−** хоријамб; U **−** **−** U aнтиспаст; U U **−** **−** jоник мали, узлазни; **−** **−** U U јоник велики, силазни; **−** U U U пеон I; U **−** U U пеон II; U U **−** U пеон III; U U U **−** пеон IV; U **−** **−** **−** епитрит I; **−** U **−** **−** епитрит II; **−** **−** U **−** епитрит III; **−** **−** **−** U епитрит IV; U **−** U **−** дијамб; **−** U **−** U дитрохеј (дихореј); **−** **−** **−** **−** диспондеј; U U U U дипирих (прокелеусматик). Вишесложна стопа: U U U U U U U U дохмиј, може остварити разне типове замене у којима два кратка слога (други и трећи, пети и шести, те седми и осми) могу (али не морају) бити замењена за један дуг, нпр.: U **−** U **−** **−**.
Стихови у квантитативном систему заснивају се на одређеном броју стопа и на истоветности њихове организације (захтев изометричности), док у случају одступања од основног обрасца мора бити сачуван квантитет, тј. време трајања, како свих стопа тако и целог стиха (захтев изохроничности). Опште је правило да један дуги слог може бити замењен двама кратким, као и обрнуто: да два кратка могу бити замењена једним дугим. Ипак, унутар стопа постоје уобичајени, најчешћи начини остваривања оваквих замена, а ти начини су регулисани правилима која су утврђена традицијом, односно употребом одређених облика у дужем временском периоду (тако се, примера ради, дактил по правилу замењује спондејем, а јамб трибрахом). Осим тога, кратке стопе (трохеј и јамб редовно, а понекад и неке тросложне, рецимо анапест) по правилу су се удвајале, па су формирале диподије, тј. пар истих стопа (на пример, трохејска диподија: **−** U **−** U; јампска диподија: U **−** U **−** итд.).
Кључни ритмотворни чинилац квантитативне **в.** јесте стопна организација стиха заснована на захтеву изохроничности. У стиховима постоје чисте стопе, које поштују задати квантитет, али се могу наћи и тзв. ирационалне или кондензоване стопе, у којима долази до поремећаја квантитета. У квантитативној **в.** метрички акценат (иктус) није морао да се поклапа са лексичким акцентом (акцентом речи), што је доводило до тзв. скандирања: пренаглашавањем метричке структуре долази до нападног, вештачког разликовања изговора стиховног низа у односу на спонтани изговор вербалног низа. На тај начин постаје очигледно да између метричких и језичких конвенција постоје веће или мање напетости.
Неколико стопа сачињавало је метар (размер, мерило), а стихове у квантитативној **в.** разликујемо пре свега према броју стопа. Стихови нису били стабилни у погледу броја слогова, него им је стабилност обезбеђивала дужина трајања, тј. квантитет стопа. Општи назив за стих од две стопе био је диметар, од три стопе – триметар, од четири – тетраметар, од пет – пентаметар, од шест – хексаметар итд. Стихови су се, по правилу, заснивали од истих стопа, а назив су добијали према броју и врсти стопа (нпр. хексаметар је стих од шест стопа; трохејски тетраметар је стих од четири трохејске диподије; јампски триметар је стих сачињен од три јампске диподије итд.). До извесних неспоразума може да дође и због тога што се под називима хексаметар и пентаметар (→ елегијски дистих) подразумевају не само општи називи стихова од шест, односно од пет стопа него и посебни метрички облици са знатно чвршће дефинисаним метричким начелима (тако је хексаметар био шестостопни стих код којег је свака стопа трајала четири море, а могла се састојати од дактила или спондеја; пентаметар у овом посебном значењу означавао је не стих од пет стопа него стих од шест стопа од којих су трећа и шеста биле окрњене). Осим стихова који су садржавали истоветне стопе, у антици је било и тзв. логаедских стихова који су се заснивали на променљивим, мешовитим стопама.
У оквиру квантитативне **в.** у антици је настао и читав систем утврђених строфних облика који су широко коришћени у разним националним књижевностима, од античких времена па све до предромантизма, а спорадично и касније. Ти облици су називе најчешће добијали по песницима који су их стварали и популарисали, попут сапфијске (по песникињи Сапфо), алкејске (по Алкеју), алкманијске (по Алкману), асклепијадске (по Асклепијаду), архилошке строфе (по Архилоху) итд. Најстарији и далеко најзаступљенији стих био је хексаметар, а када се јављао у комбинацији са пентаметром, тај облик је називан елегијски дистих. Пентаметар се, иначе, изузетно ретко употребљавао као самосталан стих.
Из античке, квантитативне **в.** потичу основна теорија, одговарајућа терминологија, као и симболичке ознаке које и данас користимо у проучавању стихованог говора. Временом је дошло до крупних промена у начину разумевања основних поставки квантитативне **в.**, па су се те промене рефлектовале на све песничке системе модерних европских језика. Већ крајем античке епохе и почетком средњег века (свакако пре краја VI в. н.е.) у старогрчком и латинском језику изгубила се важност разликовања дугих и кратких слогова, а појачао значај динамичког, експираторног акцента, који у готово свим главним модерним европским језицима постаје кључни ритмотворни чинилац. Захваљујући класичном образовном систему у европским културама, а поготово у поетичком систему класицизма, песници су упорно настојали да очувају начела квантитативне **в.**, али отпор који произилази из саме природе модерних европских језика, тачније њихових прозодијских система, био је изузетно снажан. Отуда је напор очувања изворног начела квантитативне **в.** доносио слабе песничке резултате, а у тако ствараним песмама се осећало веома круто устројство метричких конвенција, као и одсуство спонтаних прозодијско-ритмичких ефеката. Тек од друге половине XVIII в., прво немачки песници (Клопшток, Гете, Шилер, Хелдерлин, Клајст и др.), а потом и песници других националних књижевности, у опонашању квантитативне **в.** прихватају начело по којем улогу дугог слога преузима акцентован, а краткога – неакцентован слог. Тако се дефинитивно напушта идеја доследног очувања квантитативне **в.**, а наместо тога доминацију преузимају версификациони принципи који су у разним традицијама усмене и писане књижевности већ конституисани у сложене системе. На темељу таквих стваралачких искустава, уметничка поезија код разних европских народа коначно се усмерава ка другачијим системима **в**.
У српској поезији начела квантитативне **в.** ширила су се посредством класичног образовног система у којем је – од позне антике, преко средњега века, па све до XIX столећа – најважније место имао систем тзв. седам слободних вештина, подељених на тривијум (граматика, дијалектика, реторика) и квадривијум (музика, аритметика, геометрија, астрономија). Свеједно да ли пролазили образовни систем неких других европских култура (пре свих, немачке и мађарске) или учили у српским школама осниваним током XVIII и XIX в., српски песници су стицали доста солидна знања из области реторике и поетике, а у том склопу су изучавали и општа начела квантитативне **в.** и могућности њене примене. У српско-латинским школама (у Новом Саду, Сремским Карловцима, Руми) учили су се класични метрички облици, а вежбања су подразумевала не само превод латинских текстова на славеносрпски и немачки него и писање нових текстова по задатом метричком обрасцу.
Код самих песника, али и теоретичара стиха, било је током XVIII и XIX в. великих недоумица око тога шта све у стихованом говору може да обавља функцију дугог а шта кратког слога. Ипак, настојање да обнове и у српско песништво одлучно уведу квантитативну **в.** представљало је основно поетичко начело за песнике у распону од Алексија Везилића, Глигорија Трлајића, Атанасија Стојковића, Гаврила Хранислава, преко Л. Мушицког, Павла Берића, Јована Хаџића (Милоша Светића), Владислава Стојадиновића Чикоша, Василија Суботића, па до Ј. С. Поповића, Јована Суботића, Никанора Грујића, Ђорђа Малетића, делом и код В. Илића, ранога Ј. Дучића и других. Како су српски класицисти у великој мери уважавали значај акцента на рачун реализације дужина, чини се тачним и утемељеним закључак Милорада Павића да њихова **в.** није квантитативна у пуном значењу те речи, те да се код ових песника угледање на обрасце квантитативне **в.** реализује уз уважавање и начела тонске **в**. Не треба, међутим, изгубити из вида то да је свесно опонашање квантитативне **в.** било трајно опредељење, чак и опсесија српских класициста, а да су отпори том систему произилазили из саме природе језика и његове прозодије.
**Силабичка в.** Чисто силабичка **в.** заснива се на броју слогова, при чему број акцената није важан. Кључни ритмотворни чинилац заснован је на самерљивости и уједначености стихова према укупном броју слогова. Појава истог броја слогова назива се изосилабичност, а одступање од основног начела и појава променљивог броја слогова назива се хетеросилабичност. По том начелу у силабичкој **в.** разликујемо, па и именујемо посебне врсте стихова: петерац, шестерац, седмерац, осмерац, деветерац, десетерац, једанаестерац, дванаестерац, тринаестерац, четрнаестерац, петнаестерац, шеснаестерац итд. Осим броја слогова, за стихове овог система важан је и начин њиховог унутрашњег рашчлањавања, тј. појава конструктивне границе између мањих силабичких целина од којих се стих састоји. Уколико је нека граница тога типа веома јака, па се јавља у свим или готово свим стиховима песме, при чему обично она дели стих на сразмерно подједнаке целине, онда такву конструктивну границу називамо цезуром. Цезура је, заједно са бројем слогова, најважнији ритмотворни чинилац у силабичкој **в.**, а остале границе које рашчлањавају стихове су мање важне, јер је мањи степен њихове учесталости. Цезура се готово редовно јавља већ у седмерцима и осмерцима, а поготово у стиховима са већим бројем слогова, али најчешће изoстаје из стихова са мањим бројем слогова од седам. У неким дужим облицима (дванаестерац, тринаестерац, четрнаестерац и сл.) често се јављају две цезуре.
Унутар силабичке **в.** важна је и појава риме, као посебног облика гласовног подударања, обично на крајевима стихова, евентуално на крајевима полустихова. Рима обухвата сегменте речи од последњег акцентованог слога па до краја речи, тј. стиха. Премда се спорадично јављала још у античком беседништву и у разним фолклорним традицијама, укључујући и оријенталне језике, као утврђени, системски феномен рима је стабилизована крајем средњега века, а од тада се доследно негује у свим културама до нашег доба.
Појава силабичке **в.** се везује за процес губљења опозиције дугих и кратких слогова у позним фазама развоја латинског језика, те у разним романским језицима насталим на том основу. Тим губљењем се онемогућује остваривање начела квантитативне метрике, наслеђене из античке версификације, из старогрчког и латинског језика. Обично се сматра да су у оквиру развоја појединих националних књижевности модерних европских народа системи **в.** у тим језицима и културама пролазили, пре или касније, некакве своје силабичке развојне етапе: у романским књижевностима силабизам се јавља од средњега века, а често, попут италијанског стиха, остаје трајно уграђен у појединим националним стиховним традицијама; у немачком и енглеском стиху јавља се крајем XII в. и то под утицајем романских књижевности, а траје напоредо са појавама тонског стиха; у руској књижевности силабизам се испољава током XVII и XVIII в. итд.
У српској поезији начела силабичке **в.** чврсто су уграђена у усменој традицији у којој она испостављају изразито доминантан моделотворни образац. Сви стихови усмене традиције чврсто су силабички дефинисани, а једини изузетак у том погледу јесте бугарштички стих. Отуда је у писаној поезији свако посезање за усменом традицијом доприносило јачању начела силабичке **в**. Премда целокупна историја српског стиха није поуздано истражена и реконструисана, још увек се, упркос повременим оспоравањима таквог тумачења, одржава теза о чистој силабичкој природи најстаријих стихова усменог порекла, попут асиметричног десетерца и симетричног осмерца.
Српска писана поезија је подстицаје за развој силабичке **в.** добијала не само из народне, усмене традиције, него и из писане поезије других народа и језика. Највећи део страних утицаја био је изражаван изосилабичким стиховним облицима: у средњовековном периоду византијски утицај упућује на дванаестерац; од средњега века до предромантизма, па чак и до модерне, италијански утицај истиче једанаестерац (ендекасилабо); руски утицај од XVII па до почетка XIX в. стабилизује (пољски) тринаестерац; француски утицај од XVIII па све до почетка XX в. фаворизује дванаестерац (александринац); немачки и мађарски утицаји током XVIII и XIX в. упућивали су на многе метричке облике различитога порекла, али су они махом тежили силабичкој уједначености. Тако је српска поезија, још од средњега века неговала византијски дванаестерац (Силуан, Димитрије Кантакузин и др.); ренесанса и барок у дубровачкој и которској књижевности доминантно негују двоструко римовани дванаестерац и симетрични осмерац (Шишко Менчетић, Џоре Држић, Иван Гундулић, Игњат Ђурђевић, Вицко Болица Кокољић, Андрија Змајевић, Иван Антун Ненадић и др.), док континентални барок негује пољски тринаестерац који претрајава све до краја класицизма, а јавља се и у романтизму (Емануил Козачински, З. Орфелин, Јован Рајић, Ј. С. Поповић, Јован Јовановић Змај и др.); од просвећености и предромантизма, унутар дефинисане силабичке структуре стиха (у различитим стиховним облицима: четрнаестерац, тринаестерац, дванаестерац, једанаестерац, десетерац, осмерац и др.), све више се негују чиниоци тонске **в.** (Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Ј. Пачић, Никола Боројевић, Ј. Суботић и др.). Силабичка начела су се, тако, све више потврђивала као стиховни чиниоци којих се српска **в.** строго држала све до почетка XX в. и до појаве слободног стиха. Током читавог тог периода је, истина, дошло до изразитог прожимања силабичких и тонских начела, али на основу досадашњих истраживања не можемо јасно сагледати границу која одваја чисто силабички од силабичко-тонског стиха. Јасно је, пре свега, то да је развој српског стиха од друге половине XVIII и током XIX в. све више текао у смеру изразитијег уношења чинилаца тонске **в.** унутар задатог силабичког модела.
**Тонска в.** Чисто тонска (акценатска) **в.** заснива се на броју акцената, тј. акцентованих слогова. При том укупан број слогова, тј. број неакцентованих слогова, као и њихов распоред унутар гласовног низа, може да варира. У оквиру исте акценатске целине се уз акцентовани слог јавља мањи број неакцентованих слогова (од 0 до 4), а најчешће два или три: то значи да се јављају акценатске целине од једносложнице (1 акцентован слог + 0 неакцентованих слогова), двосложнице (1+1), тросложнице (1+2), четворосложнице (1+3), па до петосложнице (1+4). Остали облици акценатских целина сразмерно су ретки.
Кључни ритмотворни чинилац јесте самерљивост стихова по броју акцената. Појава истог броја акцената у стиховима назива се изотоничност, а појава неједнаког броја акцентованих слогова – хетеротоничност. Стихови у оквиру тонске **в.** разликују се према броју акцентованих речи, а називају се двоакценатски, троакценатски, четвороакценатски, петоакценатски итд. стихови. У чисто тонској **в.** поједине особине акцента (његов квалитет, тј. узлазност/силазност; квантитет, тј. дужина/краткоћа; гласовни интензитет; место његовог појављивања и сл.) немају посебну улогу: важна је само појава одређеног броја акцентованих речи.
Тонска **в.** се појављује при крају античког доба, када се у позном латинском језику, све више упућеном на контакте са језицима тадашњих народа сматраних варварима, постепено губи опозиција дугих и кратких слогова, а тиме слаби метричко начело стопне организације, тј. квантитативно уређене структуре стиха. У романским језицима је у тим околностима преовладало начело силабичке **в.**, а у германским језицима, тј. у старонемачкој (*Песма о Хилдербранду* и *Песма о Нибелунзима*) и староенглеској поезији (*Беовулф*) утврђују се начела тонске **в.**, да би потом ове две стиховне традиције трајале напоредо у две поменуте књижевности. Тонска **в.** јавља се и код словенских народа, а нарочито јаку традицију има у руској поезији, и то како у народној тако и у уметничкој поезији од XVIII до XX в.
У српској поезији тонска **в.** такође постоји, али још нису испитани оквири њене распрострањености, премда је и сада јасно да они ни изблиза нису толико широки колико то сматра Радован Кошутић, један од горљивих, не само практичких него и теоријских заступника начела тонске **в.** код Срба. У усменој традицији тонска начела су била подређена силабичким, а најстарији и најраспрострањенији стихови усменог порекла (асиметрични и симетрични десетерац, симетрични осмерац и др.) то јасно показују. Упркос томе што се три поменута стиха махом реализују као четвороакценатске структуре, ни један од ових облика такав стиховни модел не спроводи строго и доследно, а изузетака има велик број. То значи да у усменом песништву тонско начело није метричка константа, а чисто тонске **в.** нема као доследно спроведеног система. На делу су превасходно начела силабичке **в.** која су, у извесној мери, комбинована са начелима тонске **в**.
Сличну ситуацију налазимо и у уметничкој, писаној поезији: веома је мало стихова који имају чврсту и стабилну уређеност тонског начела, а ни у једном од изосилабичких стихова не налазимо чврсте одлике изотонизма. Другим речима, чисто тонска **в.** се у српској поезији, по свему судећи, није конституисала као потпуно стабилни систем, али има уочљивих појава те врсте, чак и посебних облика (деони стих, тактовик и сл.), код песника у распону од Ј. Ј. Змаја, Л. Костића, В. Илића, Ј. Дучића, Вељка Петровића, Милоша Црњанског и др. Посебно место заузимају разни облици тонске **в.** који се јављају паралелно са слободним стихом, често и мешајући се са њим. Остало је неразјашњено у којој мери је тонска **в.** допринела развоју слободног стиха, али тај допринос је ван сваке сумње.
**Силабичко-тонска в.** Представља сложен систем стварања стихова заснован на поступцима који комбинују начела два, теоријски чиста модела – силабичке и тонске **в**. Ритмотворни сигнали на којима се темељи овај систем јесу: тежња ка утврђеном броју слогова у стиху (изосилабичност); специфичан начин рашчлањавања стихова на мање акценатске целине, које су међусобно одвојене постојањем конструктивних граница унутар стиха; појава цезуре, као доследно спроведене конструктивне границе која стих дели на два (понекад и три) сразмерно једнака дела; тежња ка утврђеном броју акцената унутар стиха (изотоничност); извесна правилност у дистрибуцији акцената (иктуса) на одређеним местима у стиху (арза/теза; акцентовани / неакцентовани слогови; јака / слаба места у стиху); додатни ефекти еуфонијских и синтаксичко-интонационих чинилаца стиха и сл.
У силабичко-тонској **в.** пажња се посвећује свим овим чиниоцима, а удео сваког од њих се графички приказује посредством метричко-ритмичке схеме. Степен распрострањености појединих ритмотворних чинилаца сагледава се унутар три скупа чињеница: метричка константа стиха обухвата појаве које су у потпуности, тј. стопроцентно заступљене на одређеним позицијама у структури стиха; метричка доминанта указује на висок проценат вероватноће са којом се нека појава у стиху испољава, уз тек понеки изузетак; а ритмичка тенденција указује на нижи проценат вероватноће, при чему он мора бити већи од потпуно неутралне позиције, тј. 50% вероватноће. На тај начин читав сплет метричко-ритмичких особина може се схематски приказати, а на основу таквог записа изводе се егзактни закључци о природи стиха дате песме.
Што се тиче начина схематског бележења силабичко-тонских стихова, обично се користе ознаке преузете из античке **в.**, при чему је ознака макрон ( **−** ) означавала наглашен, а бреве ( U ) ненаглашен слог. Код проучавалаца стиха су у оптицају и неки други начини бележења, у којима су коришћене различите ознаке за наглашеност ( **−** ; ¨ ) и ненаглашеност слога ( **−** ; x ). За обележавање границе између акценатских целина користи се ознака I , а за цезуру II.
У погледу особина које стих преузима из тонске **в.** веома је важно утврдити чиниоце везане за правила дистрибуције акцентованих и неакцентованих слогова, при чему се исказују извесне ритмичке правилности важне за природу стиха. Такве правилности су, пре свега, трохејска и јампска интонираност (инерција) стиха. Трохејска интонација негује тзв. падајућу интонираност која испоставља прво акцентовани а потом неакцентовани слог (**−** U), а јампска интонација негује узлазну интонираност у којој после неакцентованог слога долази акцентовани (U **−**). Осим трохејских и јампских, у српској **в.** често се јављају и дактилски стихови у којима је доминантан модел са акцентованим слогом после којег долазе два неакцентована (**−** U U). У српској **в.** јављају се и амфибрашки стихови (U **−** U), али због природе акценатског система (тј. чињенице да се у двосложној и вишесложној речи акценат не може наћи на завршном слогу) само по изузетку се може јавити анапест (U U **−**).
Исто тако, још од античких времена познат је логаедски стих, у којем у оквиру различитих метара (размера) долази до мешавине дактила са јамбовима и трохејима, по чему се овај стих сасвим приближава прозном говору. У силабичко-тонској **в.** мешовити стих подразумева истовремену појаву дефинисане интонираности (нпр. трохејске или јампске) и различите силабичке уређености (такве хетеросилабичке стихове метричари често називају слободни трохеји или слободни јамбови).
Силабичко-тонска **в.** заступљена је у многим језицима, заузимајући простор између два, теоријски чиста система. Отуда је основано начинити терминолошку разлику између силабичко-тонске и тонско-силабичке **в.**, у зависности од тога да ли је доминантно силабичко или тонско ритмотворно начело. У историји српске **в.** изразито је присутнији модел силабичко-тонске **в.** у којем су силабички критеријуми стабилнији, а тонски -- варијабилнији чиниоци стиха. Систем се у пуној мери конституисао са посткласицистичким запостављањем квантитативне **в.**, те све одлучнијим прихватањем стиховног начела како усмене поезије тако и писане поезије различитих, нарочито романских народа.
У српској поезији силабичко-тонска **в.** је као систем изграђена још у усменој традицији, а у њој су најважнији и најстарији стихови (асиметрични десетерац и симетрични осмерац) имали доста изражено, мада не константно тонско начело: оба поменута стиха су најчешће четвороакценатски облици, са изразитом трохејском интонираношћу. Што се изотонизма тиче, усмени стихови су у том погледу били изграђени на нивоу метричких доминанти или ритмичких тенденција. Посебно су, пак, биле нестабилне оне особине које се односе на доминантну интонираност стиха, при чему ваља истаћи да је у историји српскога језика било процеса који су оставили великога трага на развојне токове српскога стиха.
Историјске промене у области прозодије српскога језика, а нарочито појава новоштокавске акцентуације, свакако је изазвала радикалну промену у начину интонираности стихова. Највероватније током XV в. дошло је до померања места акцента за један слог унапред, а уз два силазна (дуги и кратки) појавила су се још два узлазна акцента (дуги и кратки). Чак и да је пре тога, у погледу дистрибуције јаких и слабих места, постојала јасна тонска уређеност српских стихова, поменута промена у акценатском систему потпуно би не само релативизовала те конвенције него их и преокренула у своју супротност: оно што се у стиховима са новоштокавском акцентуацијом испоставља као трохејска интонација, у староштокавској је, неоспорно, било израз јампске интонираности. То значи да је основано закључити да је пре XV в. доминирала јампска, а после тога века почиње превласт трохејске интонираности српскога стиха.
Са одлучним опредељењем српске уметничке поезије да крене путевима усменог наслеђа и пунога дослуха са песницима из других националних традиција, тј. од епохе предромантизма и романтизма започиње најкреативнији период пунога усаглашавања силабичких и тонских начела, те изградње силабичко-тонске **в.** као система. Премда је изузетно висок степен стиховне рафинираности досегнут још у приморској ренесанси и бароку, ипак су кључни доприноси у изградњи силабо-тонизма у српском стиху везани за XIX и XX в. Уз већ поменуте песнике просветитељства и предромантизма (Д. Обрадовић, П. Соларић, Ј. Пачић, Н. Боројевић, Ј. Суботић и др.), најважнији процеси ове врсте везани су за песнике од Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Ђуре Јакшића, Л. Костића, преко В. Илића, Алексе Шантића, Ј. Дучића, М. Ракића, В. Петровића, С. Пандуровића, Диса, па све до С. Раичковића, И. В. Лалића, Р. Петрова Нога, М. Тешића и др. Занимљиво је да силабичко-тонска **в.** истрајава и доказује своју естетску виталност у српском песништву све време пуне превласти слободног стиха, тј. током читавог XX и почетком XXI в.
У сагледавању природе стиха најпоузданији пут подразумева примену низа прецизних дескриптивних и аналитичких поступака. Израда метричко-ритмичке схеме омогућује јасно и прегледно уочавање релевантних чинилаца песничког ритма, па чак и статистичко прорачунавање процента вероватноће са којом су ти чиниоци заступљени. Уколико се неки ритмотворни сигнал не јави на очекиваном месту, тада говоримо о ефекту превареног очекивања.
> Јован Дучић, *Сунцокрети*
>
> У тужном оку сунцокрета,
>
> U **−** U I **−** U II **−** U U U
>
> Што немо прати неба блудње,
>
> U **−** U I **−** U II **−** U I **−** U
>
> Ту су све жеђи овог света,
>
> **−** U I **−** I **−** U II **−** U I **−** U
>
> Сва неспокојства и све жудње.
>
> **−** I U U **−** U II U **−** I **−** U
На основу увида у метричко-ритмичку схему ове строфе можемо закључити да је реч о изосилабичком стиху, и то деветерцу, са цезуром после петог слога (5 + 4); и конструктивна граница између трећег и четвртог слога, као и седмог и осмог слога јесте доста јака, будући да се јавља са 75% вероватноће (три пута од четири стиха). Што се распореда јаких и слабих места тиче, овај стих је хетеротоничан будући да број акценатских целина варира (од три у првом до пет у трећем стиху); метричке константе су наглашеност четвртог, а ненаглашеност петог и деветог слога; на нивоу метричке доминанте појављује се наглашеност шестог и осмог, а ненаглашеност трећег и седмог слога; први и други слог у погледу привлачења, односно одбијања акцената нису уопште дефинисани, будући да налазимо вероватноћу од 50%. Закључујемо, исто тако, да је наглашеност слогова очита на парним (четврти, шести и осми), а ненаглашеност на непарним слоговима (трећи, пети, седми и девети слог), што значи да је реч о стиху изразите јампске интонираности, од чега одступа једино интонативно неутрални почетак стиха (прва два слога).
**Поступци силабичког уједначавања стихова.** С обзиром на то да у стиховном низу често долази до различитих поремећаја како силабичке тако и тонске структуре, **в.** је дефинисала читав скуп корективних поступака помоћу којих се ти поремећаји могу, мада не морају, уједначити са основним стиховним обрасцем. У случајевима када се нађе већи број слогова у односу на задати образац, поремећаји изосилабичке схеме могу бити умањени пре свега на темељу појаве хијата (зева), тј. таквог дистрибуирања фонема при чему се два вокала налазе у суседству. У том случају у српској песничкој традицији, како усменој тако и писаној, најчешће се прибегавало елизији, у којој се удвојеност вокала разрешава уклањањем једног од њих: „Не пиј воде, не љуб' удовице" (Вук I, 324), „Па ће рећи да си м' уморила" (Вук I, 343), „Бог т' убио, Фатима девојко!" (Вук I, 343), „Деветина сестру 'мају" (Вук I, 229), „Трећа ми је црн'ока дјевојка" (Вук I, 340). У античкој метрици, као и у **в.** доследно на њој заснованој, прављена је терминолошка разлика између елизије као поступка уклањања првог (видети прва три примера из Вукове збирке) и аферезе као уклањања другог вокала на граници двеју речи, од којих се прва завршава вокалом а следећа вокалом почиње (четврти пример из Вукове збирке); уз то је појам хиферезе подразумевао уклањање првог вокала испред другог унутар једне исте речи (пети пример из Вукове збирке). Код савремених српских версолога преовладала је употреба појма елизије у ширем значењу које обухвата појмове и аферезе и хиферезе.
Осим елизије, у српском песништву приметно ређе налазимо синалефу, поступак којим се у случају хијата прибегавало таквом изговару два вокала у којем су оба гласа задржавала своју артикулацију, али је време изговора скраћивано, па се постизавао ефекат својеврсног двогласа, тј. дифтонга. У усменој поезији синалефу налазимо доста ретко (нпр. на подлози асиметричног десетерца: „Да је мирна једна и друга банда", Вук I, 26), а знатно је чешћа елизија. Синалефу су редовно примењивали песници приморске ренесансе и барока, тако да код И. Гундулића, на подлози симетричног осмерца, налазимо и овако сложене стихове: „Вјековите и без сврхе/ није под сунцем крепке ствари,/ а у висоцијех гора врхе/ најприје огњен тријес удари" (*Осман*, I); код Ивана Антуна Ненадића: „Свијех од гријехах њих опрости,/ Благослови их прије нег пође" (*Шамбек сатарисан*, XXXVII). У оба ова случаја реч је, дакле, о сасвим коректним облицима симетричних осмераца.
У античкој метрици је синалефа обухватала само појаве хијата на граници двеју речи, док су појмови синерезе и синицезе означавали такву појаву унутар једне речи: синереза је означавала контракцију два вокала у један дуг, а синицеза једносложни изговор два вокала од којих је један дуг а други кратак. Код српских метричара мишљења нису јединствена о томе који би појам обухватао све ове појаве очувања артикулације оба вокала у случају хијата, али би предност требало дати појму синалефе у односу на синицезу: ако је елизија скупни назив за појаву елиминације вокала у хијату који обележава додир вокала двеју речи, онда би аналогни термин за појаву удвојеног изговора двају вокала требало такође да буде из домена споја двеју узастопних речи, а не онај термин који се односи на процесе унутар једне речи.
У корективне поступке коришћене зарад силабичког уједначавања стиха са задатим метричким обрасцима припадају и апокопа и синкопа. Апокопа подразумева случај искључивања вокала између два сугласника на граници двеју речи („Тамбур' бије, уз тамбур' попева", Вук I, 344; „Туд' се дала танана стазица", Вук I, 479), а синкопа изостављање вокала између два сугласника унутар једне исте речи („Узех конд'јер, пак на воду", Вук I, 419). У корективне поступке уврштавамо и појаву предудара (грч. анакруза, нем. Auftakt), као поступка којим се може увести један ненаглашени слог (ређе, више њих) на почетку стиха, а пре првог наглашеног слога. Тај ненаглашени слог можемо сасвим изоставити из метричке схеме, у изговору његова артикулација се скраћује и убрзава, а понекад се и губи акценат ако га има (атонирање): „Ах чијем си се захвалила/ ташта људска охолости" (И. Гундулић, *Осман*, I).
На крају стиха такође може да се појави један (ређе два или три) ненаглашени слог мање или више. Те појаве се скупно називају каталектика, а стихови могу бити: каталектични, када у завршној акценатској целини недостаје један ненаглашени слог на самом крају; акаталектични, када су сви слогови задати метричким обрасцем на свом месту; те хиперкаталектични, када се у завршној акценатској целини појављује један ненаглашени слог више. Осим назначене разлике (слога више или слога мање), сви остали конститутивни чиниоци стиха морају бити присутни у довољној мери тако да обезбеђују идентитет стиховног обрасца; тек у том случају може се овакво одступање сматрати каталектичним или хиперкаталектичним обликом датог стиха. Тако, на пример, у својој песми *Santa Maria della Salute* Л. Костић, на темељу симетричног десетерца, спроводи смену акаталектичних и каталектичних облика, и то тако да се у оквиру станци као строфног облика, каталекса редовно јавља у другом, четвртом и шестом стиху. То значи да ова песма није испевана мешовитим стихом (десетерцем и деветерцем) него акаталектичним и каталектичним обликом симетричног десетерца:
Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute.
**Поступци тонског уједначавања стихова.** У **в.** су изграђени и разни корективни поступци који помажу да се уједначе тонска начела стиховне организације, па и да се, на тај начин, обезбеди поштовање било начела изотоничности било начела уређене дистрибуције јаких и слабих места стиха (арзе и тезе). Када је реч о повећању или смањењу броја акцената у стиху, постоји могућност да се у изговору стиха неки акценти сасвим редукују, па и елиминишу, као што постоји и могућност да се неки акценти посебно истакну чак и тамо где би природније било да их нема. У наведеним стиховима из Дучићеве песме *Сунцокрети* налазимо такав један, веома изразит случај: „Ту су све жеђи овог света,/ Сва неспокојства и све жудње." Ове стихове не морамо изговорити само онако како је забележено у метричко-ритмичкој схеми: тамо смо, наиме, семантички сасвим оправдано, нагласили заменицу ‚сва, све' у синтагмама „све жеђи", „сва неспокојства" и „све жудње", али је изговор могао бити изведен и без таквог наглашавања (у том случају, уместо петоиктусног и четвороиктусног:
**−** U I **−** I **−** U II **−** U I **−** U
**−** I U U **−** U II U **−** I **−** U,
имали бисмо четвороиктусни и троиктусни стих:
**−** U I U **−** U II **−** U I **−** U
U U U **−** U II U U **−** U). На овакав начин можемо изговором стих приближити било изотоничности било хетеротоничности.
И кад је реч о одређеним правилностима у распореду јаких и слабих места, па и о типовима интонираности стиха, могуће је специфичним изговором начинити извесна померања. У том погледу се свакако морају имати на уму могућности дублетских акцената (на пример, в"роватно и вер•ватно; Јźдрана и Јадрáна и сл.), као и појаве двојаких, алтернативних акцената, те примарних и секундарних акцената (као што, на пример, реч Југославија, осим најправилнијег изговора: Југ•славија, може бити изговорена на још бар три начина: Ј¤гославија, Ј¤гослâвија или Југослâвија (у другом случају рачунамо са секундарним акцентом). Улогу акцента, у појединим случајевима, може преузети чак и постакценатска дужина, уколико је она коректно сачувана (такав случај можемо препознати у наведеним стиховима из Дучићеве песме *Сунцокрети* где је генитив множине – „сỳнцокрēта" оставио могућност да се постакценатска дужина на претпоследњем слогу прихвати као ритмички сигнал приближно равноправан са наглашеним слогом.
У свим овим случајевима, слогови који, строго узев, нису чисти носиоци акцента, могу, захваљујући појави неког секундарног сигнала, да преузму функцију наглашеног слога. Још из античке **в.**, пак, познати су случајеви у којима је метричка инерција стиха могла и ненаглашеним речима и слоговима да наметне улогу акцентованих места. Таква појава у силабичко-тонској **в.** назива се ортотона. Применом оваквих поступака се, најчешће, и јављао феномен скандирања, којим је манифестована разлика између природног језика и метрички организованог вербалног низа. Таквих појава има и у српској силабичко-тонској **в.**, нарочито у случајевима када је потребно очувати одређени тип интонираности, посебно у стиховима који радикално одступају од таквог обрасца. Тако би, на пример, усмени певач стихове „Што молила, Бога домолила" ( U - U U II - U I U - U U ), наглашеност другог, петог и осмог слога спонтано, захваљујући метричкој инерцији гусларског певања, претворио у наглашеност првог, трећег, петог и деветог слога: „Шт© мол¦ла, Б©га д©мол¦ла"; на тај начин је омогућена изразито трохејска интонација стиха, упркос чињеници да је спонтани изговор наведеног стиха био ближи јампској интонацији.
Применом поменутих корективних поступака велик број одступања од силабичког и тонског обрасца може бити сведен на меру онога што је задато стиховним обрасцем. На тај начин поменуту строфу Дучићеве песме *Сунцокрети* можемо изговорити тако да она не буде само силабички него и тонски прилично уједначена, и то по обрасцу четвороакценатског стиха. Такав поступак би, додуше, подразумевао и то да, помало недоследно, синтагму „све жеђи" читамо као једнoакценатску целину, а синтагме „сва неспокојства" и „све жудње" као две двоакценатске целине:
У тужном оку сунцокрета,
U **−** U I **−** U II **−** U **−** U
Што немо прати неба блудње,
U **−** U I **−** U II **−** U I **−** U
Ту су све жеђи овог света,
**−** U I U **−** U II **−** U I **−** U
Сва неспокојства и све жудње.
**−** I U U **−** U II U **−** I **−** U
Да ли ће се збиља посегнути за таквим корекцијама, то остаје у надлежности самог читаоца: за неког читаоца, тачније за хоризонт очекивања читаоца одређених епоха, привлачнији могу бити модели уједначавања, а за неке друге разједначавања задатог обрасца. Сама одлука биће мотивисана читаочевом потребом да се успостављене конвенције чувају и потврђују или да се нарушавају и оспоравају. Отуда свака књижевна епоха увек изнова конституише идеју о томе шта је то стих, на каквим начелима он почива и који су његови доминантни облици пожељни за естетску, стваралачку актуелизацију. Проучавање стиха, отуда, треба, с једне стране, да уважава саму природу језика на којем стихови настају, а, с друге стране, и да тумачи врсте конвенција које својом вештином стихотворења песници у некој књижевности систематски негују.
**В. као песничка техника.** Веома често се версификациони поступци схватају као технички и занатски део поезије, а њен суштински део се препознаје у некој другој сфери. У том смислу се за неког песника каже да је добар версификатор, што не имплицира нужно и суд да је он добар песник; чак, напротив, у критичком дискурсу тврдња да је неко добар версификатор често је схватана као иронична похвала, односно као антитетички формулисана поставка у односу на оцену његове стварне песничке вредности („Добар версификатор, али рђав песник"). Најтачнија формулација била би, ипак, она која би на версификационе вредности, тј. на вештину грађења стихова, указивала као на нужне, али никако и довољне услове за највишу меру укупних песничких вредности. Вештини сачињавања стихова свакако ваља признати извесне аутономне песничке вредности, али те вредности стиховног низа би морале да буду конституисане као део свеукупне сложености и вредности књижевноуметничке творевине као целине.
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, „Предговор уз Народне српске пјесме, I, у Липисци, 1824", у: *Српске народне пјесме*, I, *Дела Вука Караџића*, Бг 1987; Л. Милованов, *Опит настављења к србској сличноречности и слогомерју или просодии*, Беч 1833; Ј. Суботић, *Наука о србском стихотворенију*, Будим 1845; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", *Рад ЈАЗУ*, Зг 1879, 48, 49; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", *Рад ЈАЗУ*, Зг 1907, 168, 170; Ю. Тынянов, *Проблема стихотворного языка* (1924), Hague 1963; В. Жирмунский, „Введение в метрику. Теория стиха" (1924), у: *Теория стиха*, Ленинград 1975; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", *ГНЧ*, 1930, XXXIX, 1931, XL, 1932, XLI; Т. Маретић, „Метрика муслиманске народне епике", *РАД ЈАЗУ*, 1936, 253, 255; А. Петравић, *Класична метрика у хрватској и српској књижевности*, Бг 1939; Р. Кошутић, *О тонској метрици у новој српској поезији*, Бг 1941; Н. Мајнарић, *Грчка метрика*, Зг 1948; Б. Милетић, *Основи фонетике српског језика*, Бг 1952; К. Тарановски, *Руски дводелни ритмови*, Бг 1953; „Принципи српскохрватске версификације", *ПКЈИФ*, 1954, XX, 1–2; М. Франичевић, „О неким проблемима нашега ритма. Нацрт за типологију хрватскога стиха XIX стољећа", *Рад ЈАЗУ*, 1957, 313; Б. В. Томашевский, *Стилистика и стихосложение*, Ленинград 1959; W. Kayser, *Kleine Deutsche Versschule*, München 1960; Д. Живковић, *Ритам и песнички доживљај*, Сар. 1962; К. Тарановски, „О улози цезуре у српскохрватском стиху", *Зборник у част Стјепана Ившића*, Зг 1963; S. Chatman, *A Theory of Meter*, London–Paris 1965; Р. Јакобсон, *Лингвистика и поетика*, Бг 1966; С. Петровић, *Проблем сонета у старијој хрватској књижевности. Облик и смисао*, Зг 1968; „Стих", у: *Увод у књижевност*, Зг 1969; М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба*, Бг 1970; Ј. Лотман, *Предавања из структуралне поетике*, Сар. 1970; P. Guiraud, *La versification*, Paris 1970; А. Пецо, *Основи акцентологије српскохрватског језика*, Бг 1971; Б. Томашевски, *Теорија књижевности*, Бг 1972; В. Кајзер, *Језичко уметничко дело*, Бг 1973; A. Preminger (прир.), *Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics*, Princeton 1974; Ж. Ружић, *Српски јамб и народна метрика*, Бг 1975; Н. Петковић, *Језик и књижевно дело*, Бг 1975; Ј. Лотман, *Структура уметничког текста*, Бг 1976; R. Jakobson, *On Verse, Its Masters and Explorers*, The Hague 1979; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: Класицизам*, Бг 1979; *Историја српског народа*, I–VI, Бг 1981–1994; Д. Живковић (ур.), *Речник књижевних термина*, Бг 1985; С. Петровић (ур.), *Змајев стих*, Н. Сад 1985; *Облик и смисао*, Н. Сад 1986; Ж. Ружић, *Над загонетком стиха*, Н. Сад 1986; *Литературный энциклопедический словарь*, Москва 1987; С. Петровић (ур.), *Стих друге половине деветнаестога века*, Н. Сад 1987; *Стих у песми*, Н. Сад 1988; Н. Петковић, *Огледи из српске поетике*, Бг 1990; С. Петровић (ур.), *Стих и жанр*, Н. Сад 1991; Л. Којен, *Студије о српском стиху*, Н. Сад 1996; И. Лехисте, П. Ивић, *Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику*, Ср. Карловци – Н. Сад 1996; *О српскохрватским акцентима*, Ср. Карловци – Н. Сад 2002; Н. Грдинић, *Стални облици песме и строфе*, Бг 2007; Ж. Ружић, *Енциклопедијски речник версификације*, Н. Сад 2008; И. Негришорац, *Лирска аура Јована Дучића*, Бг 2009; М. Ћурчин, *Српски трохеј*, Бг 2010; К. Тарановски, *О српском стиху*, Бг 2010; Д. Петровић, С. Гудурић, *Фонологија српскога језика*, Бг 2010; С. Матић, *Принципи српске версификације*, Бг 2011; И. Негришорац, „Стилематика метричког прекршаја у песми *Santa Maria della Salute* Лазе Костића", у: *У спомен на Лазу Костића (1841–2011)*, Н. Сад 2011.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
**ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ**, удружења људи спојена истим веровањем и учењем, која имају статус правног лица и самостално уређују своју унутрашњу организацију. Устав Србије јемчи слободу вероисповести – да се при њој остане или да се промени према сопственом избору. Нико није дужан да се изјашњава о својим верским уверењима. Свако је, међутим, слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, као и да приватно и јавно изнесе своја верска уверења (члан 43). Слобода вероисповести омогућава грађанима да оснују и нове цркве и **в. з**. **В. з.** (и цркве) су равноправне и одвојене од државе. Оне својим актима самостално регулишу верске послове, а слободне су да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају у складу са законом (члан 44. ст. 1. и 2. Устава Србије). **В. з.** се разликују од цркве која је везана за хришћанску веру. Закон о црквама и верским заједницама – ЗЦВЗ (*Службени гласник РС*, број 36/06) разликује традиционалне цркве и традиционалне **в. з**. Традиционалне **в. з.** су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница (члан 10. став 2. ЗЦВЗ). Јеврејској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији (*Службене новине Краљевине Југославије*, број 301/1929) – чланом 14. ЗЦВЗ. Исламској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о исламској верској заједници Краљевине Југославије (*Службене новине Краљевине Југославије*, број 29/1930) – члан 15. ЗЦВЗ. Нову **в. з.** може основати најмање 0,001 % пунолетних држављана Републике Србије који имају пребивалиште у Републици Србији према последњем званичном попису становништва или страних држављана са сталним боравком на територији Републике Србије (члан 18. став 2. тачка 1. ЗЦВЗ). Удружење грађана које жели постати **в. з.** подноси захтев Министарству надлежном за послове вера. Захтев садржи елементе одређене чланом 18. став 2. ЗЦВЗ. О захтеву за упис у Регистар Министарство решава у року од 60 дана од дана пријема уредног захтева и потребне документације. Уколико Министарство у том року не донесе решење о захтеву, сматраће се да је одобрен упис **в. з.** у Регистар. Уписом у Регистар **в. з.** стиче статус правног лица (члан 20. ЗЦВЗ). Уставни суд може забранити **в. з.** само ако њено деловање угрожава право на живот, право на психичко и физичко здравље, права деце, право на лични и породични интегритет, право на имовину, јавну безбедност и јавни ред или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост (члан 44. став 3. Устава). У том случају Министарство доноси решење о брисању **в. з.** из Регистра. Решење о упису, одбацивању захтева за упис, одбијању уписа или брисању из Регистра јесте коначно и против њега се може покренути управни спор. **В. з.** обезбеђују средства за обављање своје делатности од прихода из сопствене имовине, задужбина, легата и фондова, наслеђивања, поклона и прилога, других правних послова и делатности на непрофитним основама, а држава може да материјално помаже **в. з**. Својом имовином **в. з.** самостално управљају у складу са својим аутономним прописима. Сакрална и културна баштина **в. з.**, укључујући и непокретна културна добра, не може бити предмет принудног извршења или отуђења у поступку стечаја или принудног поравнања (чл. 26. и 27. ЗЦВЗ).
Илија Бабић
Термин **в. з.** створен је у политичком животу Југославије и Србије да би се означиле организоване заједнице верника које не припадају црквама. Термин „црква" с пуним правом се користи само када су у питању православна и римокатоличка црква, јер имају апостолско прејемство, јерархију и свете тајне. Условно се користи код неких протестантских деноминација, а потпуно је непримењив када су у питању ислам, будизам и друге религије. Умножавање **в. з.** на српском простору и њихов однос према држави прошао је током историје више фаза.
Код Срба је у средњем веку православна црква била неодвојива од државе и веома значајна за цео државни простор. Њој су били поверени целокупна друштвена надградња, просвета, социјални и каритативни рад. После обнове у турском ропству Пећка патријаршија постала је и у раздобљу XVI–XVIII в. била значајна на много ширем простору, не само у духовном него и у националном погледу. Касније то важи за простор Аустрије и Угарске. У ослобођеној Србији XIX в. црква постаје државна. Године 1914. склoпљен је конкордат с Ватиканом, а признате су још евангелистичке конфесије (лутеранска и реформатска), јеврејска и исламска заједница. У Краљевини СХС и Југославији напуштен је систем државне и привилеговане цркве, а **в. з.** су постале установе са „специјалним положајем и привилегијама". Уз српску и римокатоличку цркву с гркокатоличком, деловали су евангелисти, реформати, баптисти, методисти, назарени, старокатолици, ислам и јудаисти. Остали су били забрањени. После II светског рата одвојена је црква од државе и школа од цркве, али је грађанима „зајемчена слобода савести и слобода вероисповести". Наравно, то никад није било доследно спроведено. Тада су се умножиле **в. з.**, тако да уз велике (православни, римокатолици, ислам) постоји много ситних верских скупина. Створен је званични термин „мале верске заједнице", а углавном се под тим подразумевају неке секте доспеле из Америке.
У време када се комунизам учвршћивао у Југославији, протестантске деноминације брзо су се прилагодиле новонасталој ситуацији. После малог отпора иступиле су као сарадници нове државе, прихватиле дијалог с њом приставши да се прилагоде генералној политици коју су сугерисали надлежни државни органи. То се збивало у времену када је однос са католичком црквом био на најнижем нивоу, а са СПЦ тек се покушавало успостављање сарадње.
Све **в. з.** добиле су иста права: слободно оснивање, вршење верских обреда, оснивање верских школа, издавање верске штампе, право катихизације у храму и просторијама за то одређеним, али не у школама. Свима је забрањена злоупотреба делатности у политичке сврхе и изазивање верске нетрпељивости, а све су имале право на друштвену помоћ. Тиме су у исту раван стављене СПЦ и Римокатоличка црква са неколико милиона чланова и ексклузивне мале **в. з.** са неколико чланова. Закон о веронауци исправније је посматрао и оцењивао потребу увођења верске наставе у основним и средњим школама полазећи од стварности у XIX в., па је дозволио веронауку само Православној и Римокатоличкој цркви, Словачкој евангелистичкој цркви и Евангелистичкој цркви Србије, Јудаистима и Исламској верској заједници.
У Србији данас делује велики број **в. з.**, а њихова множина доказује верске слободе у Републици. Најбројнија је СПЦ са седиштем у Београду, као део Једне свете саборне и апостолске цркве. Има ранг патријаршије, са патријархом и Светим архијерејским сабором на челу. Подељена је на епархије у земљи и иностранству.
Римокатоличка црква у Србији, са рангом надбискупије и седиштем у Београду, саставни је део универзалне Католичке цркве са папом на челу. Подељена је на бискупије. Бивша СФРЈ потписала је 1966. са Светом столицом билатерални акт (*Протокол*).
Исламски верници организовани су у две **в. з**. Исламска **в. з.** Србије обухвата исламске вернике српске и других националности. Има свог реис-ул-улему у Србији. Исламска **в. з.** у Србији обухвата новостворену нацију Бошњака јер се тако о својој националности изјашњава део поисламљених Срба. Имају своје Врховно старешинство на чијем је челу реис-ул-улема са седиштем у Сарајеву.
Јеврејска заједница организована је као Савез јеврејских општина са седиштем у Београду.
Евангелистичка црква организована је по националној припадности верника, а све су учлањене у Светски лутерански савез. Постоје Словачка евангелистичка црква аугсбуршке вероисповести са седиштем у Новом Саду и Евангелистичка црква Србије (мађарска националност) са седиштем у Суботици.
Реформатска хришћанска црква (калвини) са презвитеријанско-синодским уређењем има епископа који резидира у Пачиру, у Бачкој.
Старокатоличка црква Србије и Војводине има седиште у Београду.
Савез баптистичких цркава у који су удружене баптистичке црквене општине, са Секретаријатом у Новом Саду, изнедрила је и много мањих **в. з.**: Независну баптистичку цркву у Падеју, Христову цркву браће у Бачком Петровцу и др.
Хришћанска адвентистичка црква са седиштем у Београду има две области на простору Србије: Северну у Новом Саду и Јужну у Нишу. Ово су адвентисти првог дана, тј. они који поштују недељу, а осим њих делују адвентисти седмог дана, тј. они који поштују суботу (суботари): Унија реформног покрета адвентиста седмог дана са седиштем у Београду, Реформни покрет адвентиста седмог дана са седиштем у Београду и Црква Божја седмог дана са седиштем у Новом Саду.
Методистичка црква са Секретаријатом има седиште у Новом Саду.
Западна индивидуална побожност родила је много малих **в. з.** (секте), а неке су стигле до Србије: Христова духовна црква малокрштених (Суботица), Хришћанска назаренска заједница (Нови Сад), Филаделфија (Суботица), Хришћанска **в. з.** Јеховиних сведока (Београд), Христова духовна еванђелска црква (Суботица), Христова духовна црква Еванђелске браће (Београд), Црква Исуса Христа (Нови Сад), **В. з.** „Езотеријски универзитет" (Београд) итд. Последњих деценија стижу оријентални култови (будизам, покрет Харе Кришна, трансцендентална медитација и сл.), али се њихов број исказује у промилима.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: Р. М. Самарџић, „Верске заједнице", *Југословенски преглед*, 1977, 3; Д. Калезић, „Црква и мале вјерске заједнице", *Марксистичке теме*, 3–4, Ниш 1984; Е. Бенц, *Дух и живот источне цркве*, Сар. 1988; Д. Перић, *Законодавство Српске православне цркве од стварања Југославије до новијег времена*, Торонто 1995; Т. Бранковић, *Протестантске заједнице у Југославији 1945-1991*, Бг 2006; Н. Ђурђевић, *Остваривање слободе вероисповести и правни положај цркава и верских заједница у Републици Србији*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСКЕ (РЕЛИГИОЗНЕ) ПЕСМЕ
**ВЕРСКЕ (РЕЛИГИОЗНЕ) ПЕСМЕ**, лирске песме у којима се исказују верска, религијско-морална осећања и поглед на свет. Још их је Вук поделио на митолошке и хришћанске. Прве се заснивају на претхришћанским религијским системима; додељују натприродним бићима, живој и неживој природи људске особине, осећања и делатности. Хришћанске песме певају о Христу и Богородици, анђелима и свецима. Под утицајем су Св. Писма, али и црквеног песништва, апокрифа, проповеди и фреско сликарства. Подгрупу хришћанских песама чине тзв. клањалице или слепачке песме, које певају слепци просећи милостињу.
ЛИТЕРАТУРА: В. Недић, *Антологија народних лирских песама*, Бг 1969; З. Карановић, *Антологија српске лирске усмене поезије*, Н. Сад 1996.
Нада Милошевић Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСКЕ ШКОЛЕ
**ВЕРСКЕ ШКОЛЕ**, школе које оснивају верске заједнице у циљу верског образовања својих чланова, као и школе за припремање свештеничког кадра и сродних занимања. На српском простору раде школе православне и римокатоличке цркве, протестантске, исламске и јеврејске заједнице.
Православни верници у средњовековној Србији описмењивани су у парохијским и манастирским школама. Веронаука се учила у породици и у цркви на богослужењу. Премда има података да је и раније било активности у том погледу (нпр. по сведочењу Данила II, краљица Јелена је организовала подучавање властеоске женске деце), од времена деспота Стефана Лазаревића држава почиње да брине о описмењавању. Сеоска деца описмењују се у парохијским школама, а по градовима школу воде монаси. Описмењавање је подразумевало и основну катихизацију, што се види из *Сказанија о писменех* Константина Филозофа. Падом у турско ропство 1459. постепено се смањивао број свештеника и монаха, што је успорило катихизацију. Укидањем Пећке патријаршије (1766) Срби су остали без својих школа јер је турска власт просвету везивала искључиво за националну цркву. Због тога су морали да иду у грчке или бугарске школе. Сеобом на простор северно од Саве и Дунава 1690. Срби су верско знање стицали у својим вероисповедним школама које издржавају цркве и парохије. Школски закон из 1776. дозволио је Србима оснивање **в. ш.** које су радиле при свим манастирима. Било их је и у Војној граници, само на територији Петроварадинске регименте постојало је 25 **в. ш.** Нестале су када је Војна граница укинута а издржавање школа преузела држава или општина. На простору Босне било је више православних школа о којима су бринули црквено-школски одбори. У Сарајеву су 1866. две Енглескиње основале Православно-католичку школу за васпитање и образовање деце обе вероисповести. Спремање свештеничких кадрова вршено је у епархијским богословијама, а ослобођењем из турског ропства отворене су богословије у Србији. Више богословско образовање стицано је у Москви, Кијеву и Черновицама, ређе у Атини. Од времена краљевине постоји пет православних богословија (→ Богословије; → Богословско-учитељске школе), један богословски факултет (→ Богословски факултет) и једна академија (→ Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију).
Римокатолици су своје **в. ш.** у средњем веку ослонили на монашке редове при чему су фрањевци били носиоци свих активности за верско образовање верника и свештеника. Било је доста школа за катихизацију, а 1581. у Загребу основано је Гркокатоличко семениште за унијаћење Срба. Језуити су 1724. у Београду основали основну школу и гимназију. У БиХ **в. ш.** држе фрањевци, али оне служе као предспрема за даље школовање изван БиХ. После аустријске окупације школовање је подигнуто на виши степен. Тада су основани надбискупско семениште и гимназија у Травнику (1882), а богословија (1890) убрзо пресељена у Сарајево, касније добила ранг факултета. Фрањевци су у XIX в. по БиХ имали у више манастира тзв. кућна училишта, једно од њих је из Ливна пресељено у Сарајево, где од 1909. ради као Фрањевачка богословија, а од 1940. као факултет. У Мостару је 1895. отворена Фрањевачка богословија. Постојале су и три римокатоличке гимназије (Широки Бријег, Високо, Травник), у којима се добијало опште образовање као предспрема за богословско образовање. У Суботици од 1962. ради римокатоличка четвороразредна класична верска гимназија „Паулинум", са семеништем, а од 1993. Теолошко-катихетски институт за образовање катихета, са наставом на хрватском и мађарском језику. Крајем XIX в. католици отварају школе на албанском језику (Призрен, Пећ, Ђаковица), у којима се осим писмености изучава римокатоличка веронаука. У Црној Гори школе за описмењавање и веронауку повремено су, од XVII в., радиле при бенедиктинским манастирима (Св. Спас у Бару, Св. Марија у Будви) и бискупским седиштима у Рисну, Бару, Будви и Улцињу. Школовање свештеничких кадрова вршено је при бискупским седиштима, а од XVIII в. у доминиканским и фрањевачким манастирима. Од XIX в. милосрдне сестре отварају бројне **в. ш.** у Босни и Србији. У Краљевини Југославији било је девет римокатоличких богословија.
Протестантизам касно стиже на српски простор, али одмах оснива своје школе. Најразвијенији школски систем у Србији и бившој Југославији имају адвентисти. У Београду од 1992. раде Адвентистички теолошки факултет и Институт за верску наставу по двогодишњем програму за вероучитеље и лаике, у Раковици Дописна библијска школа. Евангелисти су у Београду крајем XIX в. имали приватну Евангелистичку школу, а у Новом Врбасу у првој половини XVIII в. Словаци са Немцима заједничку Нижу евангелистичку гимназију. Христова пентекостна црква основала је 1996. у Новом Саду Протестантско-теолошки институт.
Јеврејство је одувек водило бригу о образовању због чега је Талмуд проклињао родитеља који не шаље дете у школу. Било их је два нивоа: мелдар (основна) и јешива (средња). Верско знање стицано је у синагогама на суботњем окупљању. У Београду од 1617. постоји **в. ш.** и Виша теолошка школа. При њој је 1872. основана Друштвена школа за изображавање српско-јеврејске омладине, са циљем да јеврејска омладина научи српски, а Срби, Грци и Цинцари писменост. Течај је трајао шест месеци, а ученици су плаћали 16 гроша чаршијских. У Београду је 1940. отворена јеврејска гимназија али је укинута окупацијом. У БиХ било је **в. ш.** по многим градовима, а у Сарајеву Сефарди и Ашкенази имају посебне школе и Јеврејски средњи теолошки семинар. У Сарајеву је 1928. основана школа за рабине.
Ислам са турским освајањем одмах отвара своје **в. ш.** При свакој џамији постоји мектеб (школа) или сибјан-мектеб (дечја школа), где су за три године изучавани арапско писмо и Куран. При већим џамијама раде медресе са рангом средње школе, у којима је 9–12 година уз арапски изучаван ислам и шеријатско право. У Београду је било много мектеба и 12 медреса, а у Србији око 20 медреса. У Сарајеву од XVI в. раде медресе Фирдузбегова и Гази Хусревбегова као више **в. ш.** Аустријском окупацијом мектеби нису признати, зато су реформисани увођењем српског и немачког језика и световних предмета. После три године учења у мектебу дозвољен је наставак школовања. Руждије, исламске ниже средње школе, морале су да уведу књиговодство, рачун, француски и друге световне предмете да би добиле ранг нижих гимназија. Између мектеба и руждија биле су ибтадије (иптадије), идадије и адалије. У Сарајеву је 1887. отворена шеријатско-судачка школа, 1918. шеријатска гимназија, 1935. Виша исламско-шеријатска школа која је радила до доласка комуниста, а 1977. отворен је Исламски теолошки факултет. У Скопљу 1445–1947. ради Исабегова, а у време краљевине и Александрова медреса, обе са реформираним програмом. У Призрену од XVI в. ради Мехмед-пашина, у Ђаковици од XVIII в. Велика и Мала медреса, али су све медресе престале с радом 1946. када је у Приштини основана Медреса са рангом средње школе. У Црној Гори је тек после 1876. отворено неколико мектеба за муслиманску децу основношколског узраста. Исламска веронаука предаје се данас у основним и средњим школама у местима где су муслимани већинско становништво. Од 2001. у Београду ради средња школа медреса са планом да се развије у високошколску установу за спремање имама.
ЛИТЕРАТУРА: А. Чокић, *Исламска вјерска организација*, Тузла 1936; Д. Франковић, *Повијест школства и педагогије у Хрватској*, Зг 1958; Т. Марковић, *Историја школства и просвјете у Црној Гори*, I, Тг 1969; *Језик, писмо и књига Јевреја у Југославији*, Бг 1979; Н. Трнавац, *Азбучник и типологија познатих школских институција*, Бг 2004.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО
**ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО**, помоћно саветодавно тело парохијског свештеника, које постоји у циљу ширења верске и црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије. Отуда назив „продужена рука пароха". Постоји као посебан орган при свакој црквеној општини, а сачињавају га свештеници и верници оба пола, које красе чврста вера, висок морал и жеља да раде на верском, просветном и добротворном пољу. Чланове **В. д. с.** бира и предлаже старешина храма, а поставља их на три године епархијски архијереј. За остварење постављених циљева **В. д. с.** има свој фонд који се образује од прилога верних и помоћи црквене општине. Постојање и рад **В. д. с.** почива на чл. 178 Устава СПЦ и Правилника који је прописао СА Сабор СПЦ.
ЛИТЕРАТУРА: *Верско-добротворно старатељство 1967–1977*, Бг 1978.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРТЕП
**ВЕРТЕП**, христијанизована варијанта обредних поворки маскираних младића, касније школске деце, који су пред Божић, на Бадњи дан, походили домаћинства и изводили драмску игру посвећену рођењу Исуса Христа. Реч **в.**, са значењем места рођења Исуса Христа (пећине), јавља се у XIII в. (врътъпъ). Од 1736. код Срба је био преузет руско-украјински облик речи **в.** за ознаку религиозне драмске представе извођене поводом рођења Исуса Христа, али и за групу која ту драму изводи (вертепаши, бетлехемари, бетлемари). По својој морфологији и садржају обред je повезан с коледарским поворкама које су обилазиле насеља од Бадњег дана (24. децембар / 6. јануар) до празника Епифаније код католика и Богојављења код православног становништва (6/19. јануар). У делу панонске области и по већим градовима у Србији поворке проносе црквицу – **в**. Поворку **в.** у насељима Србије сачињавало је око шест млађих учесника, ђака: цар Ирод, краљеви Гашпар, Мелхиор, Балтазар (или Валтазар), као и два пастира или губе (Срем). Црквицу – **в.** краљеви носе између себе. Цар и краљеви, у белим кошуљама или стихарима, преко рамена и око појаса носе ремење са припасаним сабљама о појасу. Глава је покривена високим капама или крунама од картона, украшеним звездицама и почетним словима имена (И, Г, М, Б/В). Пастири или губе најчешће су прерушавани у преврнуте кожухе или опаклије од крзна са шубарама на глави и крзненом маском на лицу. Опасани су звонима или клепетушама. Долазак поворке пред неко домаћинство оглашавају пастири моткама на чијим су врховима прикачена звона, а домаћини **в.** уводе у кућу. Певају песме посвећене рођењу Исуса Христа – *Рождество твоје ...* или *Витлејеме, славни граде*, *Марица дјева сина породила ...*, а потом се изводи драмски део вертепске игре. Црквица – **в.** спушта се на средину просторије, често на већ посуту сламу на поду, а потом би краљеви и цар стали у круг. Пастири за то време стоје по страни. Драмски текст **в.** представља се у виду дијалога између краљева и цара Ирода: „Витлејеме славни граде од Бога, од Бога, Највиши си то од града свакога, свакога, ..." Потом цар Ирод започиње дијалог с краљевима. Током игроказа замахују сабљама, укрштају их изнад црквице. Вертепска игра завршава се дијалозима између пастира који се називају народним именима: Пера, Станко, Јоца, Сима и сл. Текст је често обојен сатирично-шаљивим садржајима и усклађује се разним импровизацијама. И док је први део игроказа посвећен искључиво сакралној теми и рођењу Исуса Христа, други део односи се на световни контекст са примесама саркастичних текстова упућених домаћинима, сеоској управи, стању у заједници.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Удицки, И. Бајић, *Вертеп за српску кућу и децу*, \[Сремска\] Митровица 1910; М. Кићовић, *Школско позориште код Срба у току ХVIII и на почетку ХIХ века*, Бг 1952; Б. Вујовић, *Вертепи у Ваљеву*, Ва 1977; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Љ. Стошић, *Речник црквених појмова*, Бг 2006; В. Марјановић, *Маске, Маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008; З. Радовановић (прир.), *Вертепи*, Владимирци 2010.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРТЕПСКЕ ПЕСМЕ
**ВЕРТЕПСКЕ ПЕСМЕ**, подврста верских песама које, на Бадње вече и сва три дана Божића, изводе опходне поворке *вертепаша*, који обилазе све куће у селу. Развиле су се из вертепа – божићне црквене драме, распрострањене у XVIII и XIX в. и код других словенских народа. У нашу средину га 30-их година XVIII в. преносе учитељи из Украјине. Певане су углавном у Војводини, спорадично и у неким крајевима Србије, све до II светског рата. Извођење вертепа састојало се из два дела: у првом делу су се углавном изводила поглавља из *Јеванђеља по Матеју* о Христовом рођењу, и то у облику дијалога у стиховима које воде мудраци са истока и цар Ирод; у другом делу су следили дијалози ликова из народа – чобанин/пастир и три губе (чиче/шаљивџије). У овом делу вертеп је сличан другим зимским поворкама, пре свих коледарима, не само због главних обредних ликова и начина њиховог костимирања (преврнути кожуси, шубаре, маске од крзна, бркови и браде од кудеље, штапови, звона и клепетуше итд.), него и због елемената народне празничне смеховне културе (шаљива обраћања домаћинима) које су извођачи (*губе*) импровизовали у тренутку извођења. *Губа* долази *из даљине*, *непознат* и *непозван* на вечеру: „Ви једете и пијете,/ од мене старца Ђуке кријете" (Софрић, 199), да би потом у име свих осталих затражио дарове у храни или новцу: „Дај, газда, колачић на штапић,/ Чесницу на песницу,/ Кобасицу у торбицу" (Босић, 121). Често су истовремено кришом крали ствари из куће, нарочито кобасице и сланину, да би тако изазвали што више смеха. Пошто би их укућани даривали, вертепаши су изрицали благослове за здравље и добробит у наредној години: „Све да је здраво,/ И све да се плоди,/ И Бог вам дао,/ Што вам срцу годи" (Удицки, 15).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Удицки, *Вертеп за сpпску кућу и децу*, Ср. Митровица 1910; Б. Ковачек, *Талија и Клио*, Н. Сад 1991; М. Павић, *Историја српске књижевности* – *Барок*, Бг 1991; Н. И. Толстой (ред.), *Слaвянские древности.* *Этнолинвистический словарь* *(в пяти томах)*, I, Москва 1995; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; П. Софрић, *Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје*, Пан.–Сентандреја 2005; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008; Ђ. Перић, „Орације рождества Христова – вертепска школска игра из XVIII века", *ЗМССУМ*, 2010, 43.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРТЕРИЗАМ
**ВЕРТЕРИЗАМ**, скуп особина (у књижевности, умјетности, животу) које опонашају висок степен осјећајности јунака романа Ј. В. Гетеа *Јади младога Вертера* (*Die Leiden des jungen Werthers*, 1774). У ширем смислу појмом се обухвата традиција сентименталне њемачке књижевности, уз повећан степен осјећања „свјетског бола". Д. Обрадовић, а потом М. Видаковић, ову особину издвајају као вриједност страну духу просвијећености и карактеру српског човјека. Својства јунака Гетеовог романа постепено се укључују у концепцију сентименталног, а касније романтичарског јунака (превод мађарског романа Ј. Кармана *Спомен Милице*, Будим 1816; дјела Б. Радичевића, Б. Атанацковића, Ђ. Јакшића), који се приближава јунацима Џ. Г. Бајрона (бајронизам). Гетеов роман је дјеловао на српске ауторе у њемачком оригиналу, а на српски га је превео Ј. Рајић Млађи (1844), што се узима као знак јачања сентиментализма у српској књижевности. У епоси реализма **в.** се суочава с антивертеризмом, у виду полемичких и пародичних интерпретација Гетеовог романа и Гетеовог јунака, блиско Ничеовим идејама о модерном европском интелектуалцу слабе воље (Л. Лазаревић: *Вертер*). Појам се појављује у критикама поводом тзв. „младе прозе", „прозе у траперицама" 70-их година XX в.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност (1848–1871)*, Бг 1966; А. Флакер, *Проза у траперицама*, Зг 1976; Д. Вученов, *Приповетке Лазе Лазаревића*, Бг 1986; З. Константиновић, „Вертеризам и бајронизам: компаратистичка маргиналија уз разматрање нашег ширег простора", у: *Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима*, Бг–Зг–По 1991; Д. Иванић, „Јунак слабе воље у прози Л. Лазаревића", *НССВД*, 2003, 31/2.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРТОВШЕК, Предраг
**ВЕРТОВШЕК, Предраг**, архитекта (Ђевђелија, 18. IX 1927). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1962, а радни век провео у Крушевцу где је био запослен у ГП „Јастребац", Заводу за урбанизам, те Бироу за пројектовање. Бавио се самосталним пројектовањем, највише у домену сакралне архитектуре. Његово стваралаштво је богато и предано, а обухвата велик број конкурсних радова, пројеката и реализованих дела (урбанистички радови, ентеријери, спомен-обележја, јавне и стамбене зграде), као и послова на рестаурацији историјских објеката. Његова значајнија дела су: стамбене зграде у насељу Селиште у Брусу (1984–1988); намештај у свечаној сали зграде Општине Крушевац (1986, са М. Србиновићем); реконструкција основне школе у селу Жабаре код Крушевца (1988); објекат у склопу хемијске индустрије „Жупа" (1989, пројекат); угоститељски објекат винарске куће „Рубин" крај Крушевца (1992, пројекат); звонара Цркве Св. Ђорђа у Крушевцу (1995); Црква Покрова Пресвете Богородице на Расини у Крушевцу (2001–2005).
ДЕЛА: „Живети са природом: из јавне дискусије с члановима жирија натјечаја – изложбе *Живети с природом* у Уметничком павиљону *Цвијета Зузорић* у Београду", *Човјек и простор*, 1984, 11; *Из бележнице архитекте*, Круш. 1996; „Двоструко памћење кућа", *Форум*, 1996, 34.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРХОВНА ШКОЛА
**ВЕРХОВНА ШКОЛА**, прва школа вишег ранга, у односу на основне четвороразредне школе, после стицања аутономије (Хатишериф, 1830), основана у Београду средином октобра 1830. У намери да се обнови Југовићева трогодишња Велика школа из 1808, Вук Караџић је предложио да се у Београд доведе Димитрије Исаиловић, професор Учитељске школе у Сомбору, што је и учињено. Замишљена као троразредна, реално је била у рангу средње школе. Учило се према предлогу плана самог Исаиловића: српска граматика, општа историја, општи земљопис, јестаствена историја, рачун, немачки језик и писање. Успех прве генерације није оцењиван као повољан. У јесен 1833. школа је премештена у Крагујевац. Већ следеће године имала је три наставника: Димитрија Исаиловића, Исидора Стојановића и Григорија Новаковића, а сваки од њих у своме разреду предавао је све предмете. Тада је утврђен и целовит наставни план: Штил српски, писмена сочиненија у државном животу нуждна; Всемирна и српска историја; Наравоученије, обшча поњатија о праву и о неким гражданским законима понаособ; Државоученије, штатистика, Европа и Азија вообшче; Душесловије, психологија; Баснословије, митологија; Земљописаније; Јестаственица, физика; Численица, аритметика; Њемецка граматика. На захтев Димитрија Давидовића **В. ш.** је после Сретењског устава реорганизована у гимназију, уз отварање четвртог разреда и постављање још једног професора, а имала је карактер општег усмерења.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Миловановић, „Просвета у Србији за прве владе Милоша и Михаила 1815–1842", *Настава и васпитање*, Бг 1954; Ж. Ђорђевић, *Васпитање у Срба*, Бг 1958; В. Тешић, *Морално васпитање у школама Србије (1830–1878)*, Бг 1974.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРХОВСКОЈ, Роман Николајевич
**ВЕРХОВСКОЈ, Роман Николајевич**, архитекта, вајар (Вилно, Минска губернија, Русија, 10. II 1881 ‒ Њујорк, 30. I 1968). У Београд је дошао 1921. и радио до 1937, када је емигрирао у САД. У периоду 1924–1930. био је угледни архитекта запослен у Министарству грађевина. Међу његовим најпознатијим делима је Споменик браниоцима Београда на Новом гробљу у Београду (1921–1929), саграђен као један од најамбициознијих и најмонументалнијих објеката овог типа (висине 18 м). Споменик је свечано откривен 1931. у присуству краља Александра Карађорђевића. Изведен је у облику масивне, пирамидално уздигнуте стене, с декоративно-наративном композицијом на фронталној страни споменика. Сличну композицију **В.** примењује и на монументалном споменику у центру Краљева. И на Спомен-костурници руским ратницима на Новом гробљу у Београду (1928–1929) присутан је сличан наративно-симболистички поступак. Остала дела у Београду: фасада куће Љубице Авакумовић у Кнез Михаиловој 34 (1923); вајарски радови за зграду Народне скупштине (орлови на јарболима за заставе, 1924); уређење ентеријера Старог двора на Дедињу (1926); барељеф и скулптура Нике на згради Официрских станова у Ресавској улици. Његови објекти представљају академистички приступ симбиози сецесије и руско-византијске градитељске традиције.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, *Београд у прошлости и садашњости*, Бг 1994; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина 19 – средина 20. века)*, Бг 1997; „Београдски опус архитекта Романа Николајевича Верховскоја (1920–1941)", *Наслеђе*, 1999, 2.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕРЧОН, Милан
**ВЕРЧОН, Милан**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Трст, 10. II 1913 – Београд, 10. VI 1992). Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду 1940. После рата, проведеног у заробљеништву, радио на изградњи капиталних хидротехничких објеката, најпре на реализацији власинских хидроелектрана. Обављао дужности техничког руководиоца у нашим најпознатијим пројектним предузећима, најпре као технички директор „Хидробироа". Са реорганизацијама и јачањем пројектне области постаје технички директор „Хидроелектропројекта", а затим главни инжењер „Енергопројекта". У том периоду имао је одговорне дужности на пројектовању брана и хидроелектрана „Кокин Брод", „Бистрица", „Потпећ", као и низа објеката у иностранству. Као афирмисан хидроенергетски стручњак изабран је 1960. за ванредног, а 1968. за редовног професора за предмет Коришћење водних снага на ГФ у Београду, где остаје до пензионисања 1978. Био је декан факултета у периоду 1969–1973. Посебно плодна активност **В.** повезана је са пројектовањем и изградњом ХЕ „Ђердап". Био је ангажован у читавом процесу реализације Система Ђердап: од израде техно-економског меморандума, са којим се ушло у процес одлучивања о диспозицији тог система и преговорима са румунским партнером, па до председавања Стручним саветом који је одлучивао о пројекту током свих фаза изградње ХЕ „Ђердап". Био је југословенски копредседник заједничке Комисије за „Ђердап". Објавио је сам или са сарадницима радове из области водних потенцијала, хидроенергетских система, брана и пратећих хидротехничких објеката и урадио у земљи и иностранству бројне значајне студије и експертизе. Био је веома цењен у иностранству. Изабран је за председника Поткомитета за хидроенергетику у Комитету за енергетику ЕЕК ОУН у Женеви. Под његовим руководством Комитет је урадио низ значајних методолошких студија, међу којима и једну од најподробнијих студија расположивог хидроенергетског потенцијала Европе. Као професор по позиву годинама је држао наставу у познатој међународној летњој школи у Падови, као и на последипломским студијама у Греноблу. Биран је у највише форуме Међународног комитета за високе бране (ICOLD), а на светским конгресима те асоцијације повераване су му дужности уводног известиоца и председавајућег. На позив влада неких земаља у развоју радио је базне студије њихових хидроенергетских потенцијала и могућности њихове реализације (Камбоџа, Египат, Либан, Пакистан, Алжир). Удружење америчких грађевинских инжењера примило га је за свог редовног члана. Одликован је највишим одликовањима СФРЈ, Либана, Румуније и више других земаља.
ДЕЛА: „Коришћење водних снага", „Бране", у: *Техничар*, 3, Бг 1961; *Rapport sur l`étude méthodologique du potentiel hydraulique technique*, UNEP/WP.2/33, Genève 1964; *Југословенско-румунско решење ђердапског сектора Дунава*, Бг 1965; „Водни фонд Југославије", *Алманах грађевинарства*, Бг 1966; *Методолошке основе одређивања искористивог потенцијала речних сливова*, Бг 1967; *Основе за израду Катастра водних снага*, Бг 1967; „Хидроенергетика и водопривреда", *Водопривреда*, 5–6, Бг 1984.
Бранислав Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕС → ФЕС
**ВЕС → ФЕС**
# ВЕСЕЛ, Јосиф
**ВЕСЕЛ, Јосиф**, лекар, неуропсихијатар, универзитетски професор (Нови Сад, 21. XII 1927). Дипломирао 1956, a специјалистички испит из неуропсихијатрије положио 1961. на Медицинском факултету у Београду. Радио на садашњој Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије (1953–1993). Био је директор Клинике за психозе „Владимир Ф. Вујић". Докторску дисертацију одбранио на Мед. ф. у Београду 1977. Током 1959–1969. радио као спољни сарадник у Институту за алкохолизам у Београду, где се усавршавао у области групне психотерапије. Године 1961. објављује први рад у СФРЈ о групној психотерапији алкохоличара. Године 1966–1967. боравио на шестомесечном усавршавању у Француској (болница *Св. Ана*, Париз), где се усавршавао у области клиничке психијатрије. На клиници „Pitie" усавршавао се у области неурофизиологије (ЕЕГ и ехо ЕЕГ). Асистент на предмету Неуропсихијатрија на Мед. ф. у Београду од 1962, а редовни професор од 1985. Осим на матичном факултету, предавао је психијатрију и на Мед. ф. у Крагујевцу, медицинску психологију на Правном факултету и Вишој медицинској школи у Београду, Приштини, Бањалуци и Фармацеутском факултету у Београду, а групну психотерапију на Факултету организационих наука у Београду. Био је главни уредник новина СЛД *Лекар* и часописа *Алкохолизам* и *Медицински гласник*, члан редакција часописа *Српски архив за целокупно лекарство* и *Енграми*. Иницијатор је и први председник секције СЛД за превенцију самоубиства (1979) и потпредседник Секције за психијатрију СЛД. Био је члан Председништва Удружења за превенцију самоубиства СФРЈ, почасни члан Секције за превенцију самоубиства Лекарског друштва Словеније и Удружења здравствених радника Србије. Добитник је плакете поводом 50-годишњице Мед. ф. у Београду, дипломе Савеза лекарских друштава Југославије и захвалнице СЛД.
ДЕЛА: „Алкохолизам и љубавни живот човека" у: *Алкохолизам и друштво*, Бг 1961; „Доказивање дрога у организму", „Принудно лечење наркомана", „Рехабилитација наркомана", у: А. Деспотовић и др., *Човек и дрога*, Бг 1971; коаутор, *Медицинска психологија са општом психопатологијом*, Бг 1976; и И. Ј. Стојановић, Ј. Н. Стриковић, *Антиномије живота – о самоубиству*, Љуб. 1985; и М. Јашовић Гашић, „Психосоматика и ендокринологија", у: Д. С. Ђурић (ур.), *Основи неуроендокринологије* Бг 1985; „Историјски развој психијатрије", „Психијатрија и култура", „Психосоматика", „Алкохолизам", „Наркоманија", „Самоубиство" у: С. Морић Петровић (ур.), *Психијатрија*, Бг 1985.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛА СТРАЖА
**ВЕСЕЛА СТРАЖА**, остаци средњовековног утврђења у некадашњој жупи Ускопље, код Бугојна. Године 1406. ту се помиње црква, а 1414. у повељи краљице Барбаре и само утврђење. Краљ Стјепан Томаш је ту повремено боравио 1450. Под утврђењем су се налазили трговачко подграђе и фрањевачки самостан. У првој половини XV в. **В. с.** је сматрана средиштем жупе Ускопље. Утврђење је било подигнуто на праисторијској градини. Очувани су трагови главне куле са остацима бедема који образују мали утврђени простор димензија 20 x 50 м. На прилазу постоји одбрамбени ров усечен у стене. Једна зараван западно од утврђења носи назив Црквине, што је могућа локација некадашњег самостана.
ЛИТЕРАТУРА: M. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; *Археолошки лексикон Босне и Херцеговине*, II, Сар. 1988; Ј. Мргић, *Доњи краји, крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИ, Драгутин
**ВЕСЕЛИ, Драгутин**, шумарски стручњак (Невесиње, 8. V 1886 – Сарајево, 2. VII 1961). Завршио је Средњу техничку школу у Сарајеву, смер за шумарство, 1905. Радиo као шеф шумске управе у Немилој (1906–1912), у Одсеку за шумарство Земаљске владе у Сарајеву (1913–1919), те као наставник у Шумарској школи у Сарајеву (1920–1922). Од 1923. до пензије радио у Лугарској школи у Сарајеву, прво као управник (1923–1927), а касније као наставник. Заслужан је за стварање средњег и нижег стручног кадра у шумарству БиХ. Посебно су значајни његови практични приручици (катехизми), који су се састојали од питања и одговора из области шумарства. Оснивач је часописа *Босански шумар* и аутор већине практичних прилога. Чланци су наизменично штампани латиницом и ћирилицом. Аутор је доста популарних чланака из области шумарства, превода и литерарних прилога у стиховима.
ДЕЛА: „Потреба стручног усавршавања помоћног шумарског особља", *Народни шумар*, 1947, 1; „Кубисање необорених стабала", *Народни шумар*, 1947, 5–6; „Одређивање састојинске масе помоћу таблица дрвних маса", *Народни шумар*, 1948, 4; „Снимање склопа честица и одређивање меридијана", *Народни шумар*, 1949, 1; *Основи шумарске ботанике*, Сар. 1951; *Основи искоришћавања шума: питања и одговори са 86 слика*, Сар. 1952.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИ КОМАДИ С ПЕВАЊЕМ → КОМАДИ С ПЕВАЊЕМ
**ВЕСЕЛИ КОМАДИ С ПЕВАЊЕМ → КОМАДИ С ПЕВАЊЕМ**
# ВЕСЕЛИН
**ВЕСЕЛИН**, неимар (Осат, Босна, ? – ?, прва половина XIX в.). Настањен у Ваљеву, био је један од првих неимара који су радили за кнеза Милоша у време обнове Кнежевине. Претпоставља се да је подигао Кнежев конак у Крагујевцу 1819. и стари Господарски конак у Београду око 1820 (преко пута старе српске цркве на месту касније Саборне цркве). Забележени су подаци о његовом раду на дворском комплексу у Пожаревцу, који су чинили Кнежев конак, конак за кнегињу, коначић за децу и неколико помоћних зграда. За разлику од ових здања грађених у традицији оријенталног градитељства, мајстор **В.** jе био међу неимарима који су 30-их година XIX в. градили Велику касарну у комплексу нових државних здања у Савамали. Био је вичан грађењу у масивној зиданој конструкцији, јер су нова кнежева здања у Савамали, Двор, Совјет и Касарна, били подизани по угледу на западњачку архитектуру. Помиње се и у вези с обновом цркве у Шаторњи (1828) и као сарадник Милутина Гођевца на обнови манастира Чокешине.
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба:* *грађевинарство*, 2, Бг 1966.
Мирјана Ротер Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВ, Иванка
**ВЕСЕЛИНОВ, Иванка**, библиотекар, професор (Нови Сад, 26. IV 1913 – Нови Сад, 27. VIII 1989). После завршене Женске гимназије у Новом Саду 1931, дипломирала на Групи за српскохрватски језик и славистику Филозофског факултета у Београду 1937. Била је суплент у Државној гимназији у Врбасу (1937–1941), потом професор у новосадској Женској гимназији (1945–1949). Предавала је на Вишој педагошкој школи у Новом Саду (1949–1962), а од 1962. до одласка у пензију 1974. радила је у Библиотеци Матице српске на пословима истраживања и описа ћирилских рукописних и старих штампаних књига. Поред тога, бавила се библиографским радом и превођењем са руског. Учествовала је саопштењима на научним скуповима и објављивала радове у библиотечким часописима, зборницима Матице српске, *Ковчежићу* и другде. Била је председник Друштва за српскохрватски језик и књижевност Војводине, уредник *Библиотекарског годишњака Војводине*, члан уредништва *Библиотекара*, члан редакције *Зборника Матице српске за књижевност и језик* и члан Одбора Рукописног одељења Матице српске. Објавила је неколико уџбеника српског језика, обимних библиографских дела и студија о рукописним и старим штампаним књигама. Била је председник Комисије за полагање стручних библиотекарских испита у Новом Саду. Добитник је награде „Милорад Панић Суреп" (1974) и Октобарске награде Новог Сада (1984). Постхумно је објављен зборник њених одабраних радова, који је приредила Вера Јерковић 1991.
Душица Грбић
Најзначајније резултате је остварила као библиограф, археограф, историчар књижевности и приређивач. Послије *Библиографије* *Бранка Радичевића* (и Т. Петровић, Н. Сад 1974), саставила је капиталне библиографије часописа *Даница* (Н. Сад 1984) и *Јавор* (I, Н. Сад 1987; II, Н. Сад 1989). Крупан допринос је оставила и као археограф (средњовјековни рукописи, *Стихологија* К. Рачанина), историчар Библиотеке Матице српске и њених збирки рукописне књиге, манастирских и личних библиотека (манастир Ковиљ, архимандрит Јован Рајић), те историје и теорије текстолошке и археографске праксе у српској традицији (Ђ. Даничић; фототипска издања). Приредила је из рукописа *Реторику* Ј. С. Поповића (1974) и издање *Сабраних дела* Н. Боројевића (1997) у оквиру едиције критичких издања САНУ.
Душан Иванић
ДЕЛА: и Л. Чурчић, *Грађа за историју Библиотеке Матице српске*, I, Н. Сад 1964; „Бечкеречки типик 14. века", у: *Симпозиум 1100-годишнина од смртта на Кирил Солунски*, I, Ск 1970; „Једна песма Константина Студеничког из 1751. године", *ЗМСКЈ*, 1972, 1; „Даничић као издавач старих српских текстова", *Библиотекар*, 1975, 3–4; *Трагом српске прошлости*, Н. Сад 1991.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, „Добитници Награде Милорад Панић Суреп: Иванка Веселинов", *Библиотекар*, 1974, 26, 4–6; М. Игњатовић, „Иванка Веселинов", *БГВ*, 1975, 13; В. Јелић, *Стерија и Квинтилијан*, Н. Сад 1988; М. Бикицки, „Иванка Веселинов: (1913–1989)", *ЗМСКЈ*, 1989, 37/3; Д. Иванић, „Kритичка издања српских писаца: Сабрана дела / Никола Боројевић, приредила Иванка Веселинов", *КИ*, 1998, 30, 104.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВ, Јован Жарко
**ВЕСЕЛИНОВ, Јован Жарко**, политичар, народни херој (Кумане код Новог Бечеја, 20. I 1906 – Београд, 9. II 1982). Завршивши металски занат, од 1923. био је члан Савеза металских радника, Савеза радничке омладине и КПЈ. Запослио се у фабрици „Сартид" у Смедереву, а потом у штофари Владе Илића у Београду. Као партијски радник деловао је у Смедереву, Петровграду (Зрењанину) и Београду. За време боравка у Совјетском Савезу (1926–1930), где је био по одлуци Политбироа ЦК КПЈ, завршио је Комунистички универзитет националних мањина Запада у Москви. Тада је ступио и у чланство Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Секретар ПК КПЈ за Војводину постао је 1930. Учествовао на Конференцији комунистичке омладине Средње Европе у Берлину исте године, као и на саветовању водећих људи КПЈ у Бечу почетком 1931. Убрзо је ухапшен у Љубљани, а Суд за заштиту државе га је осудио на 15 година затвора. Робијао је у Лепоглави и Сремској Митровици, а из затвора је побегао 22. VIII 1941. као члан тзв. митровачке групе 32 комуниста који су претходно прокопали подземне канале. Придружио се партизанима на Фрушкој гори, стао на чело ОК за Срем и приступио организовању борбе против окупатора. Организатор је саветовања ОК КПЈ за Срем у Пећинцима децембра 1941. Током II светског рата био је организациони секретар ОК КПЈ за Срем (1941), члан Бироа ПК КПЈ за Војводину (1942), секретар обновљеног ПК КПЈ за Војводину (1943–1945). Био је већник Првог и Другог заседања АВНОЈ-а, председник Главног народноослободилачког одбора Војводине и секретар Покрајинског одбора Народног фронта Војводине. Након II светског рата деловао као кључна политичка личност Војводине и доследни заговорник њене аутономије у оквиру Србије. Посланик је Привремене скупштине ДФЈ, Уставотворне скупштине, Народне скупштине Србије и Скупштине ФНРЈ; министар за аграрну реформу и индустрију, председник Планске комисије, председник Извршног већа Србије (1953–1957) и председник Народне скупштине Србије (1957–1963). Био је члан ЦК КПЈ (од Петог конгреса КПЈ 1948), ЦК КПС (од 1945), те секретар ЦК СКС (1957–1967) и члан ИК СКЈ (1967–1969). Члан Савезног извршног већа од 1953. Члан Савета федерације и председник ССРН Србије. Носилац Партизанске споменице 1941. и других највиших одликовања социјалистичке Југославије. Резервни генерал-мајор ЈНА. Народни херој од 1952.
ДЕЛА: *Сви смо ми једна партија*, Н. Сад 1971; *Из наше револуције*, Н. Сад 1974.
ИЗВОРИ: *Покрајински комитет КПЈ за Војводину 1941–1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1971; *Окружни комитети КПЈ за Војводину 1941–1943*, Н. Сад – Ср. Карловци 1975; *Главни НОО Војводине 1943–1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1977; *Окружни комитети КПЈ за Војводину 1944–1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1978.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Атанацковић, *Срем у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији*, Бг 1968; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1975; *Војводина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941–1945*, Н. Сад 1984; *Историја Савеза комуниста Југославије*, Бг 1985; Ј. Попов, *Народни фронт у Војводини 1944-1953*, Н. Сад 1986; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Ј. Попов, *Војводина и Србија: из историје војвођанске аутономије*, Ветерник 2001.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВ, Станка
**ВЕСЕЛИНОВ, Станка**, политичар, културни радник (Крушчица, Банат, 5. II 1920 – Београд, 8. VIII 1984). Као гимназијалка у Белој Цркви, придружила се илегалном комунистичком покрету и постала члан СКОЈ-а 1937. Ухапшена 1938. Члан КПЈ од 1939, а исте године ушла је у Окружни комитет СКОЈ-а за Срем. Преласком у Сремску Митровицу одиграла је значајну улогу у ослобађању 32 комуниста из тамошњег затвора (1941). Приступила је Фрушкогорском партизанском одреду. Децембра 1941. учествовала на састанку Окружног комитета КПЈ за Срем у Пећинцима. Од 1943. била је члан Окружног комитета КПЈ за источни Срем, а од септембра 1944. члан Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Била је задужена за пропагандни рад, а налазила се на челу Агитпропа ПК и Јединственог народноослободилачког фронта за Војводину. Током НОР-а покренула је, уређивала и писала у више листова (*Глас омладине*, *Наша борба Слободна Војводина*). Посланик Савезне скуштине била је у периоду 1945–1967. Налазила се на челу Савета за културу Србије (1959–1964) и Комисије за просвету и културу Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ (1964–1966). Била је главни уредник *Слободне Војводине*, уредник у *Борби* и директор *НИН-а* (1953–1958). Од 1966. била је ван политичког живота. Приредила је и написала предговор и објашњења за књигу Јована Поповића *Теме револуције* (Н. Сад 1975). Супруга Јована Веселинова.
ДЕЛА: (прир.) *СКОЈ и УСАОЈ у Војводини 1941–1945*, Н. Сад 1978; „Испит зрелости пред историјом: запис о једном поколењу", *ЛМС*, 1979, 424, 3.
ИЗВОРИ: *Покрајински комитет КПЈ за Војводину 1941--1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1971; *Окружни комитети КПЈ за Војводину 1941–1943*, Н. Сад – Ср. Карловци 1975; *Окружни комитети КПЈ за Војводину 1944–1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1978.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Партизанска штампа у Војводини (1941–1944)*, Н. Сад 1975; *Војводина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941–1945*, Н. Сад 1984; *Жене Војводине у рату и револуцији 1941-1945*, Н. Сад 1984.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Александар Саша
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Александар Саша**, новинар (Скопље, 6. VIII 1930 – Москва, 3. XII 1969). Уређивао је синдикални лист *Рад*, а радио у Танјугу и писао и за друге медије. Био је врстан истраживач положаја радничке класе и велики критичар бирократизма у предузећима и локалним властима. За дописника Танјуга упућен у Москву, одакле је слао критичке извештаје о совјетском друштву. Његове текстове објављивали су не само југословенски него и листови многих земаља. Свој плодоносан рад завршио је трагично у саобраћајној несрећи, када је један камион прошао кроз црвено светло и директно ударио у његово возило. Званични извештај истраге помиње „неразјашњене околности" под којима је страдао. Танјуг је 1971. установио новинарску награду која носи његово име.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Андрија
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Андрија**, историчар, универзитетски професор (Јежевица код Чачка, 12. VII 1949). На Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1976. Дипломски рад, под насловом „Источна Србија у средњем веку", награђен је Октобарском наградом града Београда. На матичној катедри постао асистент 1979, а магистрирао 1982. темом „Трговина у Србији у доба Деспотовине". Током постдипломских студија у више наврата боравиo у Дубровнику где je истраживао необјављену грађу Хисторијског архива Дубровника, везану за српске земље средњег века. Дугогодишња истраживања резултирала су докторском дисертацијом *Држава српских деспота* (Бг 1995), која је одбрањена 1993. на ФФ у Београду. Наредне године изабран је за доцента на Катедри за Националну историју средњег века на истом факултету, а овом катедром руководи од 2002. Руководилац је и научних пројеката из области историје српског народа у средњем веку. Главни уредник часописа *Стари српски архив* у којем се објављује дипломатичка грађа. Истраживачки рад везао је за историјски период позног средњег века, првенствено за историју државе српских деспота. Из те области објавио је више радова који се односе на историју српске државности, привреде, војске.
ДЕЛА: прир., *Дубровачко Мало веће о Србији (1415–1460)*, Бг–Чачак 1997; и Р. Љушић, *Српске династије*, Бг – Н. Сад 2001; *Срби и Европа у одабраним изворима средњег века*, Н. Cад 2003.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду I*, Бг 1995; *Eнциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Филозофски факултет 1838-1998*, Бг 1998.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Божидар Божа
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Божидар Божа**, илустратор, цртач стрипова (Петровац на Млави, 17. IV 1921 – Београд, 15. I 1999). Животни и радни век провео је у Београду где је завршио средњу техничку грађевинску школу и уписао Архитектонски факултет. Радио је у Заводу за геолошка истраживања, а пензију дочекао у саобраћајном одељењу градске Скупштине. Почетком 50-их година постао је стални илустратор *Политикиног забавника*, за који је током четири деценије урадио мноштво илустрација, сарађујући повремено и у појединим издањима *Борбе* и *Дуге*. Као илустратор није имао узоре, ни следбеника. Поред новинске, бавио се и књижном илустрацијом. Најплоднију сарадњу на том пољу остварио је са „Просветом", 70-их и 80-их година, илуструјући десетине књига библиотеке *Плава птица* и неколико књига библиотеке *Кадок*. Одиграо је запажену улогу у обнављању и афирмацији српског стрипа. Иза њега је остало двадесетак стрипова самосвојног и препознатљивог стила. Средином 50-их објавио је стрип *Хајдучка крв* (сценарио Р. Илић) у листу *Омладина* и дневни новински стрип *Тоби* у *Вечерњим новостима*, а крајем исте деценије неколико стрипова и у *Аеро свету*. Према научно-фантастичним романима Х. Џ. Велса *Рат светова* и *Времеплов* нацртао је 1962. и 1964. истоимене стрипове за *Политикин забавник*. Углавном је сам писао сценарија, а инспирацију је проналазио у далекој прошлости или још даљој будућности. Највише стрипова нацртао је 60-их година за НИП „Дечје новине". Од 1965. до 1971. објавио је десетак епизода историјског серијала *Дабиша* у едицији *Никад робом*. Шездесетих година лепо је прихваћен још један његов јунак, свемирски патролџија, капетан Мат. Код љубитеља стрипа остаће упамћен и по историјском стрипу *Црни јахач* с краја 80-их, као и по минуциозно цртаној историјској мелодрами *Зулумћар*, објављеној 1965. у едицији *Никад робом*.
ЛИТЕРАТУРА: З. Зупан, *Божидар Веселиновић (1921–1999)*, Бг 2001.
Здравко Зупан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Бранислав
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Бранислав**, архитекта (Велес, Македонија, 4. IX 1920 – Београд, 17. I 1992). Дипломирао је 1948. на Архитектонском факултету у Београду. Радни век провео је у великим пројектним пре-дузећима („Југопројект", „Србијапројект" и „Трудбеник"), у којима je дуго сарађивао са Драгишом Брашованом. У његова најзначајнија дела убрајају се стамбени блок солитера и везног анекса у Рузвелтовој улици (1960), хотел у Лазаревцу, пословни објекат предузећа „Прогрес" у Кнез Михаиловој 27 (1962), стамбена зграда у Његошевој 80 у Београду, те стамбене зграде у насељу „Браћа Јерковић" (1970–1971).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, У. Мартиновић, *Београд 1945–1975:* *Урбанизам, архитектура*, Бг 1978.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Бранка
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Бранка**, глумица (Стари Бечеј, 3. IX 1918). По завршетку трогодишње Глумачке школе у Београду, од септембра 1938. била је ангажована у Народном позоришту Дунавске бановине у Новом Саду. У Уметничком позоришту у Београду радила је од августа 1940. до престанка његовог деловања (1943), а 1945–1947. била је члан Народног позоришта у Београду. У Југословенском драмском позоришту играла је од његовог оснивања (1947) до пензионисања 1978, али наставила да и даље повремено наступа (Дундо Нико, *Скуп* М. Држића, 2002). Њену глуму одликује истанчан осећај за комично, посебне боје и шарма. У позоришту је остварила запажене улоге као Даница (Б. Нушић, *Народни посланик*), Уршула (К. Голдони, *Рибарске свађе*), Живана (В. Јовановић, *Наши синови*), Персида (Б. Нушић, *Протекција*), Аљона (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*), Белиза (Ж. Б. П. Молијер, *Учене жене*) и др. Тумачила је, на енглеском језику, насловну улогу у Брехтовој драми *Мајка Храброст* у Канзас Ситију (САД). Играла је у филмовима *Мува* (Б. Ћеловић, 1950), *Општинско дете* (П. Ђорђевић, 1953), *Поп Ћира и поп Спира* (С. Јовановић, 1957), *Заједнички стан* (М. Вајда, 1960), *Велика турнеја* (Ж. Скригин, 1961), *Народни посланик* (С. Јанковић, 1964), *Пре рата* (В. Бабић, 1966), *Сретни умиру двапут* (Г. Шиповац, 1966) и у великом броју хумористичких радио-емисија и телевизијских серија (Р. Л. Ђукић, Н. Новак, *Сервисна станица* 1959/60, *Музеј воштаних фигура* 1962/63, *Спавајте мирно* 1968; С. Јовановић, Д. Добричанин, *Круг двојком* 1967). Међу наградама добијеним за глумачка достигнућа истичу се: Стеријина награда за улогу Гине у Нушићевој *Ожалошћеној породици* (1964), награда за монодраму *Три листа детелине* на Фестивалу малих сцена у Марибору (1975), награда за животно дело глумцу-комичару на Нушићевим данима у Смедереву (1993), те награда Змајевих дечјих игара у Новом Саду за тумачење ликова из дечје литературе (1993). За разноврсну друштвено-културну делатност добила је више угледних признања, међу којима је Орден са златним венцем (1976) и звање амбасадора УНИЦЕФ-а за Југославију (1988). Са супругом Млађом, глумцем, основала је Фонд Бранке и Млађе Веселиновић за помоћ инвалидној омладини. Пише поезију, посебно за децу. Успешно се бави луткарством. Излагала је на више самосталних изложби.
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; *Бранка Веселиновић*, Бг 2003; З. Т. Јовановић (ур.), *На дну смеха леже сузе*, Бг 2003; М. Мирковић, *Нушићева велика деца*, Смед. 2003.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Василије
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Василије**, адвокат, велики судија (Сегедин, Мађарска, око 1809 – Сегедин, после 1869). Завршио је две године права на Академији у Пожуну (Братислави) 1829. Био је адвокат (1837), бележник (1840–1843), почасни бележник (1843–1847), судски чиновник Торонталске и Сегединске жупаније (1847–1848), окружни судија (1851–1862), велики биров (1862) и сенатор у Сегедину (1869). Путем пренумерације претплаћивао се од 1838. до 1869. на књиге из историје, права и књижевности, између осталих на две књиге Вукових народних песама.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 3; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I–VII, Н. Сад 1936–1964, IV.
Владимир Иванишевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Весимир
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Весимир**, инжењер рударства, универзитетски професор (Алексинац, 15. VII 1924 – Бор, 8. IX 1995). Дипломирао 1952. на Техничком факултету у Љубљани. Докторирао 1965. на Рударско-геолошком факултету у Београду. Најзначајније научне и стручне доприносе у рударству дао је у истраживањима подземних јамских пожара и развоја технологије бушења и минирања. На оперативним и руководним инжењерским пословима радио је у Руднику угља Алексинац (1953–1956), Рудницима фосфата у Јордану (1957–1958), у Руднику лигнита Космај (1958–1960), Ибарским рудницима угља (1960–1961), у Савезном геолошком заводу у Београду (1961–1964), у пословној заједници произвођача експлозива „Рудекс" Београд (1964–1969) и у Индустрији „Милоје Закић" Крушевац (1969–1975). Универзитетску каријеру започео је 1956. као асистент за предмет Рударска мерења на РГФ у Београду, наставио 1973. као наставник за Технологију бушења и минирања на Рударско-металуршком факултету (касније Технички факултет) у Бору. На овом факултету обављао је дужности шефа Рударског одсека, продекана и декана (1980–1982). Пензионисан је 1989. Био је један од иницијатора и уредник часописа *Минирање* (касније *Експлозиви, бушење и минирање*). Аутор је или коаутор већег броја стручних и научних радова, студија и пројеката, из подземне експлоатације угља, заштите на раду и бушења и минирања („АНОЛУП систем складиштења, транспорта и пнеуматског пуњења минских бушотина АНФО експлозивном смешом у подземним рудницима", *Експлозив, бушење, минирање*, 1987, 18, 1; „Методе подземног откопавања уљних шкриљаца проверене у производним условима", *Рударски гласник*, 1989, 1; „Континуирана детекција пожара на гуменим транспортерима у подземним рудницима угља", *Пожар, експлозија, превентива*, Сар. 1990, 11, 1--2). За доприносе у струци и науци више пута је награђиван: Седмојулска награда СР Србије, Октобарска награда града Бора, Повеља „Фрања Шистек". Заслужни и почасни члан Савеза инжењера и техничара Југославије (СИТЈ).
ИЗВОР: Архива Тех. ф. у Бору.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Видоје
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Видоје**, економиста, универзитетски професор (Милина, Лозница, 22. II 1897 – Београд, 9. II 1973). Завршио је гимназију 1920. у Шапцу и Абитуријенски курс Државне трговачке академије у Београду 1921. Потом је радио хонорарно као књиговођа у мануфактурној радњи на велико и тиме обезбеђивао средства за школовање. Дипломирао је 1924. на Филозофском факултету Београдског универзитета – математичка група предмета. По завршетку студија запослио се 1927. као суплент и професор Државне трговачке академије. Истовремено се запослио као хонорарни професор за математику у Нижој школи Војне академије. Од 1930. до краја 1946. радио је као чиновник и шеф дирекције Државне хипотекарне банке. Од 1947. до 1950. био је шеф одељења статистике и актуаријата при Генералној дирекцији Државног осигуравајућег завода (ДОЗ) у Београду. Хонорарно је предавао на Економско-комерцијалној високој школи (ЕКВШ), која је 1947. прерасла у Економски факултет и укључена у састав БУ. Године 1951. изабран је за сталног наставника. Одбранио је докторску дисертацију *Управа фондова, касније Државна хипотекарна банка од 16/6-1862. до 6/4-1941.* на ЕФ у Београду (1954). У звање редовног професора изабран је 1961. Држао је наставу и у новооснованим факултетима Србије и Црне Горе. Учествовао је као судски вештак по питању одштете код социјалног осигурања. Био је члан Комисије за вршење актуарских послова при Југословенској заједници осигурања. Носилац је Ордена заслуге за народ са сребрним зрацима.
ДЕЛА: *Основи осигурања на живот комбинаторике и рачуна вероватноће*, Бг 1946; *Привредна математика*, Бг 1960; *Финансијска математика*, Бг 1960; *Основи математике за економисте*, Бг 1967.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; *100 година Прве економске средње школе „Владимир Перић Валтер"*, Бг 1981; *50 година Економског факултета у Београду*, Бг 1987.
Прибислав Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Драган
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Драган**, физикохемичар, универзитетски професор (Ниш, 12. XI 1930). Дипломирао 1954. на Групи за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду. За асистента на ПМФ изабран 1955, докторирао је 1965, а редовни професор постао 1986. Као стипендиста боравио је на ПМФ у Минхену. На матичном факултету предавао је Физичку хемију, Физичку хемију комплексних једињења и Физичку хемију у заштити животне средине. Држао је наставу и на Факултету одбране и заштите, Пољопривредном факултету, у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, на ПМФ Приштини, Филозофском факултету у Нишу, ПМФ у Крагујевцу. Руководио је са 12 пројеката за Министарство науке, Министарство одбране и привредне организације. Главне области истраживања су: равнотеже комплексних једињења у раствору; физичкохемијске методе анализе; загађеност животне средине; сензори и уређаји за детекцију; магнетна обрада вода. Развио је детектор нервних бојних отрова, који је ушао у опрему ЈНА (коаутор, *Физичкохемијске методе испитивања равнотежа у комплексирајућим срединама*, Ниш 1996; коаутор, *Животна средина и њена заштита. Књига I: Животна средина*, Бг 2007; *Књига II: Заштита животне средине*, Бг 2008). Био је продекан ПМФ у Београду, шеф Катедре за физичку хемију, управник Института за физичку хемију, управник Одсека за хемијске и физичкохемијске науке ПМФ, председник Савета, члан делегације Југославије у Комисији земаља Варшавског уговора за континуалне методе одређивања загађујућих супстанци ваздуха. Био је заменик министра за заштиту животне средине у Прелазној влади Србије 2000. Члан је уредништва часописа *Ecologica* и члан одбора Човек и животна средина САНУ. Почасни је и заслужни члан Српског хемијског друштва. Добитник је Октобарске награде Београда за 1966 (заједно са Миленком Шушићем), Ордена рада са златним венцем (СФРЈ) 1986. и захвалница од стручних и радних организација.
ДЕЛА: и В. Капетановић, „Polarographic investigation of the Cu(II) complex with Ampicillin", *Microchimica Acta* 1, 1989, 191; коаутор, „Distribution of Pb and Cd amounts in plant parts of maize during time", *Journal of Environmental Protection and Ecology*, 2004, 5 (2), 297; коаутор, *Речник екологије и заштите животне средине* (енглеско-српски), Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: С. Анић, Д. Марковић (ур.), *Професору Драгану Веселиновићу*, Бг 2001.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Иван
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Иван**, адвокат, публициста, политичар (Песак, Румунија, 7. I 1856 – Кикинда, 6. X 1940). Као син сиромашног општинског бележника био је пет година питомац Текелијанума у Будимпешти где је завршио и докторирао права. Потом се бавио адвокатуром у Кикинди и истовремено учествовао у друштвеном и политичком животу. Био је један од оснивача кикиндске Српске ратарске читаонице 1887, затим је од 1898. до 1906. уређивао лист *Садашњост*. Био је и председник певачког друштва *Гусле* од 1899. до 1907. и активни члан Српске књижевне задруге. Као милетићевац активно је суделовао у омладинском покрету, а као добровољац са два сина прешао је са српском војском Албанију. У периоду између два светска рата радио је као краљевски јавни бележник, а као радикалски првак биран је за народног посланика. Једно време је обављао дужност начелника Жомбољског среза. Био је члан Главног одбора Радикалне странке, али се повукао из политичког живота не слажући се око питања колонизације Северног Баната. Један је од оснивача Великокикиндске српске банке Д. Д. У више наврата био је председник Месног одбора *Југословенске страже*. Одликован је Орденом Светог Саве.
ЛИТЕРАТУРА: *Матица српска 1826-1926*, Н. Сад 1927; В. Бугариновић, *Споменица педесетогодишњег рада певачког друштва Гусле у Великој Кикинди*, Суб. 1930; „Др Иван Веселиновић", *Политика*, 7. X 1940; М. Рајков, *Култура у Кикинди до 1941*, Кикинда 1987; Д. Дејанац, *Лексикон познатих Кикинђана*, Кикинда 2004.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Јанко
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/janko-veselinovic.jpg)ВЕСЕЛИНОВИЋ, Јанко**, књижевник, драматург, новинар (Црнобарски Салаш, Мачва, 13. V 1862 – Глоговац, 26. VI 1905). После завршене гимназије у Шапцу и учитељске школе у Београду, у Бечу је започео телеграфски курс 1882. Од 1893. до 1894. коректор *Српских новина* у Београду, а потом у Државној штампарији. Због опозиционе активности био је отпуштен из службе, а 1898, због романа *Јунак наших дана* и увреде министра Владана Ђорђевића, ухапшен. Био је драматург Народног позоришта 1900. и члан Књижевног одбора Народног позоришта (1900–1902). Уређивао је *Радикалац* (1891–1892), часописе *Звезда* (1891, 1898–1901), *Побратим* (1895), као и *Дневни лист* (1898–1899). У првим збиркама приповедака *Слике из сеоског живота* (Шабац 1886, 1888) наставља традицију прозе коју обележава мотивска превласт изолованих сфера живота (породица, задруга, село), а књижевни јунаци су у типизираним улогама (отац, мајка, снаја, дете, комшија). У осталим збиркама се ови тематски циклуси варирају (*Слике из сеоског живота* смењују *Слике из учитељског живота*, Бг 1890). У приповеткама из урбаног живота радња се смешта у градске паркове, касарне, крчме, али се приповедни модел не иновира. Склон инкорпорирању усмених прозних облика (био је добар гуслар и издао је збирку народних песама *Севдалинке*, 1895), **В.** се у најбољим приповеткама (*Кумова клетва*, *Вечност*, *Луда Велинка*) ослободио њихове жанровске условности. Осим живе усмене традиције и непосредног контакта са сеоским животом, о чему је писао у *Писмима са села* (излазе у београдским листовима *Нова искра* и *Правда* 1900–1905), на његово стваралаштво утицали су М. Ђ. Милићевић, М. Глишић, Ђ. Јакшић, те руски и украјински писци – Н. В. Гогољ и М. Вовчок (Марија А. Маркович). У критици се писало о „моћном млазу поезије" у његовом делу, а сам писац називао „песником богатог мачванског села" (Ј. Скерлић), представником *идиличног* (Д. Вученов, Ј. Деретић) или поетског реализма (Д. Иванић). У приповедачком опусу **В.** могу се издвојити и приповеке у којима се село не идеализује, него даје из перспективе пауперизације, судских процеса, порока, ауторитативних и деспотских релација. С једне стране, фолклорно-реалистична, а с друге неоромантичарска поетика, уз сентименталност, тривијализацију и/или идилизацију света варираће се и у каснијим збиркама: *Пољско цвеће* (Бг 1890--1891), *Од срца срцу* (Бг 1893), *Рајске душе* (Бг 1893), *Зелени вајати* (Бг 1895), *Стари познаници* (Бг 1896), *Мале приче* (Бг 1902). Препознатљив приповедни модел временом је постао манир у делима његових подражавалаца (Ј. Пантелића, Д. Јовановића, М. Петровића, М. Сретеновића и др.). **В.** је написао два довршена романа *Сељанка* (Бг 1893), *Хајдук Станко* (Бг 1896) и четири недовршена, објављена у периодици: *Борци* (1889), *Јунак наших дана* (1897–1898. и 1902–1903), *Сељак* (1901–1902) и *Машићи* (1905). У *Сељанци*, жанровски дефинисаном и као етнографско-биографска приповетка (Д. Илић) и као етнографски роман (Љ. Недић), описује се судбина узорне сељанке Анђелије у преломним тренуцима њеног живота. Основни тематско-мотивски регистар везан је за обредно-обичајни комплекс па је у француском преводу роман реципиран као етнографско сведочанство. *Хајдук Станко* је упркос негативним критикама у почетку постао један од најпопуларнијих **В.** текстова, „права народна књига" (Ј. Деретић). Уз историјске бојеве и хајдучке бусије, **В.** је описао и призоре из сеоског и породичног живота, али и живот у збеговима после устанка. У коауторству са Д. Брзаком објавио је комад с певањем *Ђидо* (премијера у Београду 1892) и *Потеру* (са И. Станојевићем, премијера у Београду 1895) чија се популарност доводи у везу с уклапањем певљивих мелодија у препознатљиве сижее из сеоског живота. Његова прозна дела су често драматизована и извођена на позоришним сценама у Србији: *Деобе*, *Дукат на главу*, *Кумова клетва*, *Добош поред кућу*, *Заклетва*, *Луда Велинка*, *Сељанка*, роман *Хајдук Станко.* Петар Коњовић је према либрету *Ђида* компоновао оперу *Сељаци*, која је премијерно изведена у Народном позоришту у Београду 1951.
ДЕЛА: *Целокупна дела Ј. М. Веселиновића*, 1–9 (прир. С. Јелача), Бг 1928–1933.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Недић, „Сељанка", у: *Ред*, 1894, 1; Ј. Скерлић, *Писци и књиге*, 3, Бг 1908; В. Милинчевић, *Јанко Веселиновић*, Бг 1963; С. Филиповић, *Јанко Веселиновић*, Бг 1963; G. Baudisch, *Das patriarchale Dorf im Erzählwerk von J. M. V*., München 1969; Д. Вученов, *О српским реалистима и њиховим претходницима*, Бг 1970; Ј. Деретић, *Српски роман*, Бг 1981; П. Волк, *Писци националног театра*, Бг 1995; В. Матовић, „Часописи на размеђи епоха: *Звезда* Ј. В. (1894; 1898–1901)", *КИ*, 2003, 35, 120/121; С. Пековић (прир.), *Ј. В., проза, периодика, позориште: зборник*, Бг 2006; М. Богдановић, Г. Стевановић, *Библиографија Јанка Веселиновића*, Богатић 2012.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Милојко
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Милојко**, дипломата, публициста, филолог (Јасење код Алексинца, 16. VIII 1850 – манастир Свети Роман код Ђуниса, 25. II 1913). Гимназију је завршио у Београду, где се упознао са идејама за ослобођење Срба у крајевима под турском влашћу. Као учитељ у Врању радио је 1872–1875, а потом је учествовао у оба српско-турска рата (1876–1878). Био је командир Копаоничког батаљона, командант Рашко-ибарске добровољачке дружине и припадник Добровољачке и Моравско-добричке дружине. Након тога уписао је Филозофски факултет у Београду, где му је професор био Ђура Даничић. Радио је у Министарству војном и Министарству иностраних дела. Током дипломатске каријере налазио се на положајима у свим српским конзулатима у Турској, као конзул у Приштини и Битољу (1897), аташе у Цариграду и вицеконзул у Скопљу (1903). На месту секретара МИД налазио се 1905–1912. Важио је за једног од најбољих познавалаца прилика у Османском царству. Бавио се питањима српских школа у Старој Србији и Македонији. Саставио је читанке за сва четири разреда српских основних школа у Турској (1889–1891). Сарађивао је у *Годишњици Николе Чупића* („Поглед кроз Косово", 1894, 14; „Scupi (Старо Скопље)", 1900, 20), те у часописима *Братимство*, *Дело*, *Голуб*, *Вардар*, *Граничар* и др. Био је власник, издавач и уредник листа *Српство* (1886–1889). Његови радови су већином историјско-дијалектолошке и црквено-историјске садржине, а бавио се и сакупљањем народних умотворина. Био је члан Главног одбора Друштва „Свети Сава" и управник Светосавске вечерње школе. Одликован је Таковским крстом, Сребрном медаљом за храброст и Ратном споменицом.
ДЕЛА: *Стране речи у српском језику*, Бг 1879; *Статистика српских школа у Турскоме царству за 1892/93. и 1893/94. школску годину*, Бг 1896; *Статистика српских школа у Турској (Старој Србији и Маћедонији) за 1895/96. школску годину*, Бг 1897; *Брсјачка буна године 1880. у Битољском вилајету и војвода Мицко*, Бг 1905; „Архијерејске синђелије. Издавали митрополити рашкопризренски и скадарски у XIX веку", *Споменик СКА*, 1922, 55.
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Милојевић, „Милојко В. Веселиновић", *Балкански рат у слици и речи*, 1913, 9; Ј. Хаџи-Васиљевић, „Поменик Друштва *Светог Саве*", *Братство*, 1921, 15; Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг, б.г.
Биљана Вучетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Михајло
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Михајло**, трговац, народни посланик (Књажевац, 1846 – Књажевац, 1896). Био је виђени трговац у Књажевцу. Више пута је биран за народног посланика с листе Радикалне странке. У време Тимочке буне био је члан побуњеничког Извршног одбора, задужен за мобилизацију народне војске из књажевачког и делом из сокобањског краја. Када је краљ Милан послао стајаћу војску да угуши буну, није хтео да потпише молбу за помиловање него је тражио општу амнестију за све побуњенике. Како захтев није усвојен, с још десетак побуњеника из Књажевца побегао је у Бугарску у Видин, где им се придружио Никола Пашић. Преки суд у Зајечару, утврдивши да је он довео наоружане сељаке у Књажевац, у одсуству га је осудио на смрт (1883). Из Бугарске се вратио јануара 1888, када је уследила општа амнестија. Наставио је да се бави трговином не одричући се радикалских идеја. Као уважени трговац био је председник Надзорног одбора штедионице у Књажевцу (1893–1895). Био је члан утемељивач Тимочког кола јахача у Зајечару и утемељивач и потпредседник истог удружења у Књажевцу (1896).
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1893–1896; Рукопис родослова књажевачко-београдских Веселиновића, власништво породице у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Радикални алманах Пашић*, Бг 1925, I–IV, I, 18, 76; А. Раденић, *Радикална странка и Тимочка буна*, За 1988.
Бранислав Стојадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Нада
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Нада**, шумарски стручњак, научни саветник (Меленци, Банат, 3. II 1927). Дипломирала на Шумарском факултету у Земуну 1951. Од 1951. радила на подизању, гајењу и заштити шума у шумским управама у Алексинцу и Лозници. Од 1956. сарадник је Института за шумарство и дрвну индустрију у Београду, где је 1977. изабрана за научног саветника. Специјализовала шумарску микробиологију 1958, магистрирала 1964, а докторирала 1970. на ШФ у Београду. У Шумарском институту основала прву лабораторију за шумарску микробиологију у Србији. Значајне резултате постигла је у испитивању односа сапрофитне и патогене микрофлоре у ризосфери, те у примени микроорганизама антагониста у борби против изазивача болести кореновог система (*Антагонизам актиномицета према неким фитопатогеним гљивама у ризосвери шумског биља и могућност његовог повећања*, Бг 1973). Више од 15 година држала је практичну, а три године и теоретску наставу из микробиологије на ШФ у Београду.
ДЕЛА: „Популација земљишне микрофлоре под деградираним шумама ГЈ Поблачница – ШГ Прибој", *Зборник радова Института за шумарство и дрвну индустрију*, 1989, 23; и С. Шмит, Д. Марковић, „Рекултивација пошумљавањем механички оштећених земљишта на површинским коповима у РЕИК Колубара", *Зборник радова Института за шумарство и дрвну индустрију*, 1991, 34/35.
ЛИТЕРАТУРА: *70 година Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Радослав
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Радослав**, инжењер рударства (Јарушевац код Крушевца, 4. III 1927 – Београд, 22. I 1987). Дипломирао 1950. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. Угледни рударски стручњак значајно је допринео развоју рударске привреде Србије. На оперативним и руководним задацима радио у Руднику бакра Бор (1950–1954) и Руднику олова и цинка Ајвалија (1954–1962). У Рударском институту у Земуну радио је (1962–1986) као пројектант, начелник одељења и управник Завода за експлоатацију минералних сировина. Био је члан и руководилац југословенског експертског тима за сарадњу са Саветом за међусобну економску помоћ (СЕВ) у области подземне експлоатације руда обојених метала. Аутор је бројних успешно реализованих рударских пројеката подземне експлоатације руда бакра, олова, цинка, сребра, боксита, гвожђа, а у рудницима: Ајвалија, Благодат, Вареш, Власеница, Копорић, Црнац, Ново Брдо, Жута прлина, Никшић. За доприносе у струци награђиван је и одликован Орденом рада II реда и Орденом рада са златним венцем.
ИЗВОР: Архива Рударског института Земун.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Рајко
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Рајко**, историчар, археолог, музеолог (Потиски Ст. Миклош / Остојићево, 30. XII 1912 – Београд, 2. XI 1987). Богословски факултет у Београду завршио је 1935. На Групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао је 1950, а докторирао 1956. одбранивши тезу *Војводина, Србија и Македонија под турском влашћу у другој половини XVII века. Привреда, друштво и народни покрети* (Н. Сад 1960). Био је професор у средњим школама у Београду и Панчеву, потом управник Народног музеја у Панчеву (1946–1954), кустос и виши научни сарадник Музеја града Београда (1955–1970), а од 1970. до пензионисања 1977, као научни саветник, управник Архива САНУ у Београду. Један је од покретача и уредника научних и стручних публикација међу којима су значајни *Музејски весник*, *Рад војвођанских музеја* и *Зборник Матице српске за друштвене науке*. Његова делатност огледала се на пољу музеологије, археологије и историје. Као музеолог у Панчеву, Новом Саду и Београду организовао је и приредио значајне изложбе и пропратио их каталозима, док је као археолог допринео да се упозна панонско-подунавска област у средњем веку. Посебно се бавио историјом Срба у Хабзбуршкој монархији, историјом Српске православне цркве, њеном улогом у држави и народу (*Историја Српске православне цркве са народном историјом I (1219–1766), II (1766–1941)*, Бг 1966), историјом Београда, биографијама знаменитих личности (*Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности*, Бг 1949), занатством и еснафским организацијама, привилегијама Срба у Хабзбуршкој монархији, писањем колективних монографија градова (Шабац, Београд), историјом српског народа, те издавањем грађе, и то највише за период од XVI до XIX в.
ДЕЛА: „Како је постала Српска карловачка архиепископија и митрополија", *Богословље*, 1935, 10, 4; *Грађа за историју Београда од 1806. до 1867*, Бг 1965; *Историја Остојићева од најстаријих времена до краја 1964*, Н. Сад 1970.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „In memoriam: Др Рајко Л. Веселиновић (30. XII 1912 – 2. XI 1987)", *ЗМСИ*, 1987, 36.
Миле Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Стеван
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Стеван**, протојереј, богословски писац (Глоговац код Шапца, 1864 – Ниш, 25. II 1915). После завршене гимназије и кијевске Духовне академије постао професор гимназије и београдске богословије. Од 1905. био је ректор богословије и професор догматике и патрологије. Учествовао у I светском рату, али се разболео од тифуса и умро. Бавио се политиком и као радикал у два маха био краљев посланик у Скупштини (1897–1899, 1900). После сукоба са министром просвете Андром Ђорђевићем у вези са тим да држава школе препусти среским начелницима и надзорницима, напустио је скупштину. Био је члан Главног просветног савета, члан Задужбинског одбора, секретар Архијерејског сабора и члан Управног одбора Српског новинарског удружења. Веома плодан писац. Као сарадник, главни уредник или власник многих новина и часописа, дао је много радова књижевног, историјског, филозофског и богословског садржаја (*Лекције из Светога писма – законске књиге Ст. Завета*, Бг 1908; *Догматика Православне цркве*, I, Бг 1912), користећи притом страну литературу, углавном руског и немачког језика (*Хришћанство и* *патриотизам*, Бг 1894). Писао о београдској епархији у IV в. и о епископу Урзакију, аријанцу, о постанку српске патријаршије и др. У актуелним темама волео је да се његов глас чује, а дао је неповољну оцену конкордату између Србије и Ватикана (1914). Није се увек добро сналазио и одвајао битно од небитног. Жестоко је напао епископа Никодима (Милаша) због његовог рада *Рукоположење као сметња браку*, при чему не само да с богословског и канонског становишта није био у праву, него је то учинио „неприхватљивим начином у научној критици".
ДЕЛА: „Филозофија Фојербаха и истина хришћанства", *Црквени гласник*, Лесковац, 1887, 18–21; 1888, 2–6; *Filioque*, Бг 1896.
ЛИТЕРАТУРА: М. Смиљанић, „Наш добри учитељ прота Стева М. Веселиновић ректор богословије Св. Саве", *Весник, орган Савеза удруженог Православног свештенства Југославије*, 1956, 167; В. Поповић, „Рад Стевана Веселиновића на богословској науци", *Гласник СПЦ*, 1956, 9–12; 1959, 7–12; 1960, 1; „Велики дијалог", *Гласник СПЦ*, 1965, 3–4.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ, Тодор Тоза
**ВЕСЕЛИНОВИЋ, Тодор Тоза**, фудбалер, селектор репрезентације, тренер (Нови Сад, 22. X 1930). Школовао се у родном граду и стекао звање вишег фудбалског тренера. Фудбал је играо одмалена на новосадском игралишту *Славије*. У подмлатку *Војводине* запажен је његов изузетан таленат. Постао је изванредан техничар и ненадмашан голгетер, а стекао је завидну репутацију и као тренер. За први тим *Војводине* (1947–1952, 1953–1961; до 1950. клуб се звао *Слога*) одиграо је 550 утакмица, а једну сезону играо је за београдски *Партизан* (1952/53), с којим је 1952. освојио Куп Југославије (у финалу је побеђена *Црвена звезда* са 6:0, а **В.** је дао гол из пенала). На утакмицама Прве савезне лиге постигао је 130 голова, што је клупски рекорд *Војводине*, а 145 укупно, па се на вечној табели најбољих прволигашких голгетера налази на шестом месту. Четири сезоне био је најбољи стрелац првенства: 1955/56. с 21 голом (с Мујићем из *Вележа* и Огњановом из *Спартака*), 1956/57. са 28 голова (изједначио рекорд који је поставио Велфл из *Динама* 1946/47), 1957/58. са 19 и 1960/61. са 16 (са Прлинчевићем из београдског *Радничког*). За репрезентацију Југославије 1953–1961. играо је 37 пута, на двема незваничним утакмицама и на 14 утакмица у младој репрезентацији. Био је на два светска првенства: 1954. у Швајцарској није улазио у игру, а 1958. у Шведској дао је три гола на четири утакмице. На Олимпијским играма у Мелбурну, на којима је Југославија освојила сребрну медаљу, дао је четири гола на три утакмице. Са 28 голова у репрезентацији налази се на шестом месту међу голгетерима. Фудбалску каријеру наставио је у ђеновској *Сампдорији* (1961–1963), у бечкој *Вијени* (1963/64), бриселском *Униону Сен Жилоазу* (1964/65) и *Аустрији* из Клагенфурта (1965–1967). По повратку из иностранства играо је за *Пролетер* из Зрењанина (1967/68). Тренерску каријеру започео је у клубу *Индепендијенте Санта Фе* из Боготе (1969–1971), с којим је био првак Колумбије 1971, после чега је постављен за селектора репрезентације те земље (1971–1973), чију је олимпијску селекцију водио на Олимпијским играма у Минхену 1972. Био је тренер *Војводине* (1974–1977) и с њом био други 1975. Са *Олимпијакосом* из Пиреја (1977–1980) био је првак Грчке 1980. Као селектор Југославије (1982–1984) пласирао се на Европско првенство 1984. у Француској. После тога је као тренер радио искључиво у иностранству: у Турској у *Фенербахчеу* из Истамбула (1984/85, 1988–1990, 1996/97, првак 1985. и 1989), *Газијантепу* (1990/91), *Бакиркеју* из Истанбула (1991/92) и *Каршијаки* из Измира (1992/93), у Италији у *Катанцару* (1986) и Грчкој у *Аполону* из Атине (1985/86), *Дијагорасу* са Родоса (1986/87), *АЕК-у* из Атине (1987/88) и *Етникосу* из Пиреја (1997/98).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Миросављевић, *Јубилеј шампиона: 75 година Фудбалског клуба „Војводина"*, Н. Сад 1989; Н. Јоцковић, *Сто година фудбала у Србији*, Бг 1996; В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу СЦГ (1903–2005)*, Бг 2005.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ ХОФМАН, Мирјана
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/mirjana-veselinovic-hofman.jpg)ВЕСЕЛИНОВИЋ ХОФМАН, Мирјана**, музиколог, универзитетски професор (Београд, 29. VI 1948). Редовне (1972) и магистарске (1976) студије музикологије завршила на Музичкој академији у Београду. Докторску дисертацију *Стваралачка присутност европске авангарде у нас* (Бг 1983) одбранила је 1981. на Филолошком факултету у Београду. Од 1973, прошавши кроз сва универзитетска звања од асистента до редовног професора, ради на Музичкој академији / Факултету музичке уметности у Београду. Предаје и на Интердисциплинарним докторским студијама теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Годинама је била професор на Академији уметности у Новом Саду, сарађивала је (до 2000) са Универзитетом за музику и драму из Ростока (Немачка) и Еразмо Универзитетом из Ротердама (Холандија), те била професор по позиву (2003–2005) на Катедри за музику Универзитета Преторија (Јужна Африка). На основу резултата истраживања остварених у оквиру научних пројеката Катедре за музикологију ФМУ у Београду, којим је руководила (*Српска музика и европско музичко наслеђе*; *Светски хронотопи српске музике*; *Идентитети српске музике у светском културном контексту* и др.), приредила је капитално издање српске музикологије, књигу *Историја српске музике* (Бг 2007). Главни је и одговорни уредник часописа *Нови звук / New Sound*, те секретар Одбора Одељења за сценске уметности и музику МС. Почетком 70-их година иницирала је установљење фестивала „Музика у Србији", који је 90-их година прерастао у Међународну трибину композитора. Годинама се бавила музичком критиком, сарађујући са Трећим програмом Радио Београда и дневним листом *Политика*. Шеф је Катедре за музикологију ФМУ у Београду, председник Музиколошког друштва Србије и члан Интернационалног музиколошког друштва.
Научна активност **В.** управљена је на музику XX и XXI в, са посебним усмерењем ка српској и европској авангардној и постмодерној музици, као и ка бројним теоријским питањима у вези са њом. Темељећи своју методологију и музиколошку поетику на контекстуалној интерпретацији чији је императив аналитичка заснованост, прва је у нашој средини изградила, научно освестила и теоријски образложила савремени интердисциплинарни модел музиколошке компeтенције и, по аналогији са облицима вишемедијске уметности, музиколошких жанрова. Велик број њених научних студија, анализа и есеја, објављених у земљи и иностранству, истичу се по својој оригиналности и теоријској продубљености, по иновативности и суптилним аналитичким разматрањима („Функција технолошког напретка у музици 20. века", *Уметност, природа, техника*, Бг 1996; „Читање 'музичке тишине'", *ЗМССУМ*, 1998, 22–23; „Problems and Paradoxes of Yugoslav Avant-garde Music (Outlines for a Reinterpretation)", *Impossible Histories – Historic Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918–1991*, Cambridge 2003; „Multimedia Networking and World Music", *Music and Networking*, Bg 2005; „Silence as a hermeneutic oasis of music", *Musicological Annual*, Ljub., 2007, XLIII/2; „Revisiting the Serbian Musical Avant-garde: Aspects of the Change of Reception and of Keeping History 'Under Control'", *Rethinking Musical Modernism*, Bg 2008; „Silence аs Improvisation", *New Sound*, 2008, 32). У том погледу се издвајају књиге *Крешимир Барановић: Стваралачки успон* (Зг 1979), *Стваралачкa присутност европске авангарде у нас* (Бг 1983), *Уметност и изван ње – Поетика и стваралаштво Владана Радовановића* (Н. Сад 1991), *Фрагменти o музичкој постмодерни* (Н. Сад 1997; немачки превод *Fragmente zur musikalischen Postmoderne*, Frankfurt/М. 2003). За наведене принципе залаже се и у свом педагошком раду, што потврђује и књига *Пред музичким делом* (Бг 2007), која је настала из предавања одржаних студентима музикологије и композиције. Књига сведочи о самосвојном музиколошком читању и интерпретирању луцидно одабраних фрагмената из домена развоја мисли о савременој музици, али и о сасвим специфичном начину артикулисања изабране материје. Добитник је Велике плакете Универзитета уметности у Београду (2010).
ДЕЛА: „Musicology in the 'Vestibule' of its Conceptual Change", *Musikkonzepte – Konzepte der Musikwissenschaft*, Halle 1998, I; „Musicology Facing the Challenges of Computer Projection of its Interdisciplinarity", *Computer-Applications in Music Research – Concepts, Methods, Results, Methodology of Music Research*, 1, Frankfurt/M. 2002; „The Ethical Nature of Musicological Fractals", *Tijdschrift voor Muziektheorie*, Utrecht, 2002, 7; „Musicology vs. Musicology from the Perspective of interdisciplinary Logic", *On Methods of Music Theory and (Ethno)Musicology*, Frankfurt/M. 2005; „Позиција уметничког објекта у интердисциплинарном научном окружењу: питања интерпретације", *ЗМССУМ*, 2009, 41; „Musical Notation: The More or The Less Than Sound", *New Sound*, 2010, 35; „Drama With Music Die Glückliche Hand by Arnold Schönberg as a Multimedia Project", *New Sound*, 2010, 36; „Reflections on silence", *(Auto)Biography as a Musicological Discourse*, Bg 2010.
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, „Др Мирјана Веселиновић-Хофман – *Фрагменти о музичкој постмодерни*", *НЗ*, 1999, 13; T. P. Mlađenović, „Closeness of View: Facing a Musical Work – Essays on Mutual Projections of Aesthetics, Poetics and Stylistics of 20th Century Music: A Musicological View", *New Sound*, 2008, 32; В. Радоман, „Историја српске музике: Српска музика и европско музичко наслеђе", *ЗМССУМ*, 2009, 41; И. Проданов Крајишник, „Музикологија као уметност ", *ЗМССУМ*, 2010, 42.
Тијана Поповић Млађеновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИНОВИЋ ШУЛЦ, Магдалена
**ВЕСЕЛИНОВИЋ ШУЛЦ, Магдалена**, лингвиста, фолклориста, историчар књижевности (Нови Сад, 12. X 1925 – Нови Сад, 19. V 2008). Француски језик завршила на Филозофском факултету у Београду и Бечу. Магистрирала с темом *Откривање јужнословенске* *народне поезије у нeмачкој и мађарској књижевности* (*A délszláv népköltészet felfedezése a német és а magyar irodalomban, Danubia Könyvkiadó*, Budapest 1944). Од 1947. професор у новосадским средњим школама; 1966. одбранила на Филозофском факултету у Београду дисертацију *Српскохрватска народна поезија у* *мађарској књижевности XIX и XX века* (Н. Сад 1968). Руководилa пројектом Мађарско-српскохрватске књижевне и културне везе (1969–1985) у Хунгаролошком институту у Н. Саду; покренула и уређивала часопис *Фолклор у* *Војводини* (1986). Председавала удружењима професора српскохрватског језика и удружењима фолклориста. Дала је значајан допринос историји јужнословенско-мађарских веза (преписка Ј. Секача и В. Караџића; рецепција В. Караџића у мађарској књижевности, проучавање превода српских народних песама на мађарски, утицај српске народне поезије на мађарске писце; библиографска истраживања). Добитник је Вукове награде (1985).
ДЕЛА: *A* *szerbhorvát népköltészet a XIX századi magyar irodalom tükrében, Értekezések, monográfiák 5, Magyar Nyelv, Irodalom és Hungarológiai Kutatások Intézete*, Н. Сад 1982; и И. Кефер, *Јужнословенски народи у мађарској периодици 1780-1800. Анотирана библиографија*, I, 1780–1789, Н. Сад 1993.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИЊЕ
**ВЕСЕЛИЊЕ**, манастир у селу Врба код Гламоча, са храмом Рођења Св. Јована Крститеља (Ивањдан). Изградио га је 1971–1975. као своју задужбину Веселин Наерловић, за покој душе оца Мићана и мајке Савке. Ослободивши се усташког затвора 1941, у којем се заветовао да сагради цркву ако преживи рат, Веселин је успео да стигне до Аргентине и у Буенос Аиресу оснује трговину кожом и производима од коже. Изградња задужбине коштала је преко 300.000 америчких долара и донела ктитору Орден Св. Саве I реда. Храм је лоциран на најлепшем делу Гламочког поља, близу темеља старе цркве брвнаре Св. апостола Петра и Павла из 1865, коју су усташе спалиле 1941. У кругу порте подигнути су парохијски дом и сви помоћни објекти. Парохијски храм је 1985. дозволом СА Синода претворен у манастир који је име добио по имену ктитора. Манастир се нашао у средишту ратних дејстава 1992–1995. није погођен ниједном гранатом, али када је хрватска војска заузела Гламоч, монаси су избегли, а манастир је претворен у командно место. По одласку хрватске војске рушење и скрнављење наставили су околни Хрвати и Муслимани опљачкавши предмете сакралне и културне вредности. Повратком монаштва 1998. отпочела је обнова манастира, коју су гламочке власти стално ометале. Санирање оштећења помогли су холандски CIMIC и SFOR. Враћени су покрадени сакрални предмети, али и даље недостају: *Тројеручица* (рад Војислава Билбије) и две старе иконе (*Св. Петар и Павле*; *Успење Богородичино*). Манастир је много значио у духовном и културном животу, посебно после повратка прогнаних Срба на запустело Гламочко поље.
Храм је зидан од гламочког камена, вађеног у црквеном мајдану и тесаног у камене коцке. Пројекат за храм, иконостас, ктиторску капелу, ограду, капију и остале зграде урадио је архитекта Драгомир Тадић, а радове извео неимар Ратко Лазић из Топоља код Книна. Објекат је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и четвртастим певничким апсидама. Из западног зида ниче четворострани звоник чија источна страна почива на два стуба. Приземни део звоника са три лучна отвора има улогу спољне припрате, а на простору звона на свакој страни је отворена лучна монофора. Кров на две воде првобитно је био покривен црепом каналица, али је после рата покривен бакарним лимом. Иконостас од беловодског камена исклесао је Љуба Смиљковић из Белих Вода, украсивши га орнаментима биљног преплета. Иконе иконостаса урадио је протођакон Марко Илић из Београда у византијском стилу, као и неколико икона на дрвеним плочама, поједине у природној величини, на зидовима храма.
У кругу манастира налази се Спомен-капела српских новомученика, саграђена 1991. по пројекту Љубице Бошњак из Београда на месту старог храма из 1865. У крипти капеле је костурница у коју су смештене свете мошти новомученика које су усташе 1941–1945. после мучења, клања и убијања бацили у јаму Корићани и друге јаме око Гламоча. Извађене из јама и бездана, опојао их је патријарх Павле са архијерејима. Спомен-костурница није довршена због ратних неприлика и новог погрома српског народа. Хрватска војска је 1995. скинула бакар са крова капеле. Ктиторска капела са два саркофага за вечни починак ктитора и његове супруге саграђена је 1985. у кругу манастира. Зидан је блоковима камена са редом цигле између њих. Хрватска солдатеска је 1995–1996. оштетила капелу, али је у њој 2001. сахрањен ктитор. Обнова капеле извршена је 2002. Славолук на који су окачена звона са старе цркве пројектовао је Добросав Нешковић из Београда.
ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006; *Епархија бихаћко-петровачка први шематизам 2010*, Босански Петровац 2011.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛИЋ, Јосиф
**ВЕСЕЛИЋ, Јосиф**, писац, професор (Ђаково, Славонијa, 5. VIII 1823 – Крагујевац, 20. VIII 1873). Завршивши осјечку гимназију и римокатоличку богословију, бавио се књижевношћу, политиком и ботаником. У Србију је дошао 1854, примио српско држављанство и православље, те радио као судски чиновник, телеграфист и професор гимназије у Крагујевцу (предавао словенску граматику, латински, јестаственицу (природопис) и немачки језик). Књигама, часописима и радом помогао обнову Читалишта крагујевачког. Многим чланцима у *Световиду* ширио је идеју слоге међу јужним Словенима. Написао је два дела из травословија (ботанике), једно о телеграфу, посетио је многе манастире и оставио њихов опис. Био је дописни члан Друштва српске словесности од 1866.
ДЕЛА: *Покушеније у травословје*, Н. Сад 1852; *Поњатија о телеграфу*, Бг 1859; *Опис манастира у Србији*, Бг 1867.
ЛИТЕРАТУРА: А. Стојковић, *Развитак философије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; *Крагујевачко читалиште*, Краг. 1978.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛО ВЕЧЕ
**ВЕСЕЛО ВЕЧЕ**, забавно-хумористичка емисија Првог програма Радио Београда, која је трајала више од пола века (март 1949 – септембар 2001), потврдивши својом дуговечношћу културолошку потребу за хумором и смехом. Првим емитовањем 6. марта, у доба Агитпропа, **В. в.** је представљало праву радио-револуцију јер се уклапало у опречну програмску структуру, подредивши је себи. О њему најбоље говори слоган „све је пролазно, само је смех вечан", исписан на позивници поводом прославе 50. годишњице емисије. Грађу за близу 3.000 недеља радио-емитовања чинило је око 20.000 текстова, од којих велик број с књижевно-публицистичком вредношћу. Осим неколико збирки у издању Радио Београда, **В. в.** није сачувано ни на магнетофонским тракама ни у штампаној форми. Иницијативу за његово покретање дао је Мирослав Митровић, новинар, публициста и спикер Радио Београда, заједно са Драгутином Добричанином. После консултација с Вељком Влаховићем у Агитпропу, дато је одобрење за покретање емисије. Прву редакцију чинили су Жика Живуловић, Душан Глигоријевић, Бранимир Ђуричић, Мирко Срећковић, Аца Павловић, Шпира Будимир и Бора Савић. Уз Слободана Кићу Станковића, текстове су писали Станислав Винавер, Васа Поповић, Жак Конфино, Милован Витезовић, Брана Црнчевић, Александар Поповић и др. Глумци Милан Ајваз, Соња и Душан Антонијевић, Соња Арадски, Мира Бобић, Љуба Дидић, Славка Јеринић, Милан Пузић, Тома Курузовић, Предраг Лаковић и Зоран Лонгиновић казивали су текстове, док су у стваралачкој импровизацији ненадмашни били Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић и Бата Паскаљевић. Услед експанзије телевизије, продора других електронских медија и промене друштвене климе, **В. в**. се угасило, указујући на променљивост свега, па и појма смешног.
ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, *Смехотворци: пола века радио хумора, сатире и забаве*, Бг 1986; Б. Ђуричић, „Хумор наш насушни" (фељтон), *Политика*, октобар 1998.
Милош Немањић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕЛОВСКИ, Александар Николајевич
**ВЕСЕЛОВСКИ, Александар Николајевич**, филолог, историчар и теоретичар књижевности (Москва, 16. II 1838 – Москва, 23. X 1906). Од 1870. професор Петербуршког универзитета, а од 1876. члан Руске академије наука. Следбеник позитивизма друге половине XIX в., изучавао је оријентално, јудејско, античко, византијско, западноевропско, словенско и руско усмено и писано наслеђе, њихову међусобну комуникацију и њихове везе са историјом друштва и културе. Своје главно дело, *Историјску поетику*, није завршио и она је тек касније објављена (Лењинград 1940). У њој је изнео схватање о првобитном синкретизму музике, игре и песме, датом у обреду, из којег су се поступно развили еп, лирика и драма. Освртао се и на српску народну поезију. Тврдио је да се на Косову одиграло више битака, али да су битке 1389. и 1448. дале „најважнији супстрат за два циклуса о Косовском боју". Примерима из српске фолклорне баштине илустровао је често идеје о формама и процесима уметничког обликовања. На истраживањима по словенским земљама посетио Нови Сад и фрушкогорске манастире (1863), о чему је оставио краћи запис.
ДЕЛА: „Из младалачких дневника и преписке" (прев. Л. Суботин; коментар Х. Диздаревић Крњевић), *КИ*, 1999, 31/109; *Историјска поетика*, прев. Р. Мечанин (с поговорима В. М. Жирмунског и Ј. М. Мелетинског), Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стојнић, „Примери из наше народне поезије у *Историјској поетици* А. Н. Веселовског", *НССВД*, 1979, 9/1; Ж. Ђукић Перишић, „Историја књижевности као наука", *ЛМС*, 2007, 479, 1/2.
Ђорђије Вуковић; Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЕНИЋЕ
**ВЕСЕНИЋЕ**, село у југозападној Србији, на левој страни долине Паљевске Реке (лева притока Ибра), 1 км северно од Рибарића и пута Косовска Митровица – Беране, с којима је повезано стрмим колским путем. До општинског средишта Тутина, који се налази 14 км западно, води обилазни пут дуг 21 км. Насеље је дисперзивног типа, смештено на 880–960 м н.в. Становништво је досељено у XVIII в. из Црне Горе. Током друге половине XX в. број становника је порастао готово два пута. Године 1948. било је 253 житеља, 2002. 450 (96,2% Бошњака), а 2011. 465 становника. Аграрним занимањима бавило се 44,1% активног становништва. Знатан део становништва ради у иностранству. У селу се налази џамија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСИЋ, Александар
**ВЕСИЋ, Александар**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Ресен, Македонија, 8. VIII 1924 – Дурхам, САД, 3. V 1982). Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду (1952) и радио у својству сарадника и асистента на предмету Механика тла. Усавршавао се 1954–1956. у Белгијском институту за геотехнику у Генту, а докторирао на ГФ у Београду (1956). Потом одлази у САД на место асистента на Институту технологије у Атланти, где је 1960. изабран у звање професора. Године 1963. прелази на Дјук универзитет у Северној Каролини, где организује и води лабораторију за Механику тла, a наредне године постаје редовни професор. На овом универзитету радио је до краја живота. Био је председник Одсека за грађевинарство 1968–1974, затим декан, од 1974. до преране смрти у 57. години. Под измењеним именом Александар Седмак Весић (Седмак je презиме супруге Милене) објавио је низ значајних радова из области механике тла и фундирања. Дао је аналитичко решење проблема интеракције греде и еластичног полупростора. Од посебног значаја су радови којима се осветљава проблем носивости плитких и дубоких темеља. Показао је да је релативна дубина темеља значајан фактор, како при радном нивоу оптерећења, тако и при стању лома и граничне носивости због утицаја нивоа напона на понашање тла у подручју темеља. Опитима у великој размери на појединачним шиповима и на групама шипова показао је да носивости омотача и базе шипа не расту линеарно са дубином и дао прво рационално објашњење таквог одступања. То је довело до значајног рада са коаутором (G. W. Clough) o понашању тла при веома високим нивоима напона указујући на нелинеарност анвелопе напона лома тла. У следећем истраживању бавио се димензијама и обликом кратера изазваних подземним нуклеарним експлозијама и у вези са тим објавио теорију о експандирајућој цилиндричној и сферној шупљини користећи еласто-пластичан модел понашања тла. У геотехници ови радови су нашли широку примену у интерпретацији резултата испитивања тла „in situ" опитом статичким пенетрометром и пресиометарским опитом. Неки његови студенти, докторанти, постигли су веома високе домете у струци (G. W. Clough, J. M. Duncan, R. M. Koerner, S. K. Saxena). Почасни докторат му је доделио Универзитет у Генту 1981. Његови радови су цитирани у литератури на енглеском језику, посебно у књигама и уџбеницима из области механике тла и фундирања, а радови о носивости темеља су неизоставне стандардне и класичне референце широко прихваћене у светској инжењерској пракси у домену грађевинарства и геотехнике.
ДЕЛА: „Bending of Beams Resting on Isotropic Elastic Solid ", *Journal of Engineering Mechаnics Division*, 1961, 87, EM2; и G. W. Clough, „Behavior of Granular Materials Under High Stresses", *Journal of Soil Mechanics and Foundation Division*, 1968, 94, SM3; „Expansion of Cavities in Infinite Soil Mass", *Journal of Soil Mechanics and Foundation Division*, 1972, 98, SM2; „Bearing capacity of shallow foundations", у: H. F. Winterkorn, H. Y. Fang (ур.), *Foundation Engineering Handbook*, New York 1975; „Design of Pile Foundations", *Synthesis of Highway Practice*, 1977, 42.
Милан М. Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСКОВ, Росица
**ВЕСКОВ, Росица**, неуробиолог, научни саветник (Бугарска, 21. IV 1937). Медицински факултет у Софији је завршила 1963. Удајом прелази у Београд и прима југословенско држављанство. Запошљава се у Одељењу за неуробиологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду 1975, где остаје до пензије. Године 1977. брани докторску дисертацију „Функционална организација VPL једра таламуса", на Мед. ф. у Београду. У звање научног саветника изабрана је 1991. У више наврата била је руководилац Одељења за неуробиологију. Основнo научнo интересовање **В.** односило се на кортикалне и таламичне сензорне интеграције, епилептогенезу, учење и меморију, експерименталне психозе и неуродегенеративне болести, фазе спавања, хипотермију и понашање животиња. Богат и разноврстан научно-истраживачки рад био је резултат вишегодишње међународне сарадње између Неурофизиолошке лабораторије у Београду и Института мозга руске академије наука у Москви, затим Института за физиологију „И. В. Павлов" и Института за еволуциону физиологију и биохемију (Сеченов) из Санкт Петербурга, као и Одељења за епилепсију „Meк Гил" Универзитета у Монтреалу. У првом периоду истраживања акценат је ставила на интеграционе процесе унутар одређених популација неурона при учењу животиња, као и на одређене структурне промене које су одговорне за неуроналну ексцитацију (коаутор, „Forleg Command Mechanism Reorganisation under Conditions of Inter-ruption of its Classic Afferent Bonds at the Midbrain Level in Experimental Animals", *Experimental Brain Research,* 1978, 32). Касније је пратила неуролошку основу понашања, молекуларну основу пластичности нервног система, било у неуродегенеративним болестима, трауматској повреди мозга или у анималним моделима психоза (схизофренија) (и R. Mileusnić, Lj. Rakić, „The effect of electroconvulsive shock on brain tubulin during development and aging", *Life Sciences*, 1986, 38). Посебно интересантно поље истраживања је било испитивање електрофизиолошких и биохемијских промена мозга у условима конвулзија-електроконвулзија или конвулзија изазваних пеницилином, чији су резултати значајни и са медицинског аспекта (коаутор, „Penicillin-induced bursting in motoneurons of the frog spinal cord", *Neuropharmacology*, 1989, 28, 10; коаутор, „The connection between absence-like seizures and hypothermia induced by penicillin: possible implication on other animal models of petit mal epilepsy", *Brain Research Bulletin*, 1997, 777). Члан је међународних друштава ЕNА (European Neuroscience Association), IBRO (International Brain Research Organization), Интернационална лига за епилепсију (ILАЕ).
ДЕЛА: коаутор, „Effect of intraventricular injection of anti-brain antibody on defensive conditioned reflex", *Nаture*, 1968, 218, 5138; коаутор, „The influence of Delta-sleep inducing peptide on the intercentral integration during experimental epilepsy", *Bulletin of experimental biology and medicine* (Moskow), 1989, 8; коаутор, „Motor effects of amphetamine in rats pretreated with either dizocilpine or phencyclidine, *Behavioural Brain Research,* 2003, 147, 1–2; коаутор, „Age-related differences in MK-801- and amphetamine-induced locomotor and stereotypic activities of rats", *Neurobiology* *of Aging*, 2003, 24, 5.
Мирјана Стојиљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСКОВИЋ, Мирослав
**ВЕСКОВИЋ, Мирослав**, механичар, универзитетски професор (Адрани, Краљево, 3. VI 1946). Дипломирао је 1973. на Природно-математичком факултету, група за механику, Универзитета у Београду. Последипломске студије из научне области механика похађао је на Математичком факултету у Београду (1979–1983), где је магистрирао 1984, а докторирао 1987. У оквиру магистарске тезе и докторске дисертације бавио се истраживањем проблема стабилности кретања механичких система. Радио на Катедри за механику Машинског факултета у Београду (1979–1987) и Катедри за механику Маш. ф. у Краљеву, где је изабран за редовног професора 2002. Руководилац је Катедре за примењену механику, математику и физику Маш. ф. у Краљеву. Научни резултати **В.** припадају теорији стабилности, механици система крутих тела и варијационом рачуну. Главни резултати односе се на стабилност кретања холономних и нехолономних механичких система, на примену варијационог рачуна на проблеме брахистохроног кретања дискретних механичких система са трењем и на динамику система крутих тела. Значајни су резултати које је добио за брахистохрона кретања механичких система са трењем („Brachistochrone on a surface with Coulomb friction", *International Journal of Non-linear Mechanics*, 2008, 43) и брахистохрона кретања система крутих тела („Extension of the Bernoulli's case of brachistochronic motion to the multibody system having the form of a kinematic chain with external constraints", *European Journal of Mechanics A-Solids*, 2002, 21). Осим тога анализирао је и одредио услове стабилности неких класа нехолономних система („On the stability of equilibria of nonholonomic systems with nonlinear constraints", *Applied Mathematics and Mechanics – English Edition*, 2010, 31, 6). Члан је немачког Друштва за примењену математику и механику (GAMM). Добио је награду Министарства за науку и технолошки развој за постигнуте резултате за период 2002–2003.
ДЕЛА: и А. Бакша, *Стабилност кретања*, Бг 1996; и V. Čović, M. Lukačević, *Brachistochronic motion of mechanical system*, Budapest 2007.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Краљеву.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСКОВИЋ, Мирослав
**ВЕСКОВИЋ, Мирослав**, физичар, универзитетски професор (Румa, 7. VII 1958). Дипломирао нуклеарну физику на Природно-математичком факултету у Новом Саду 1981. Магистрирао је из области физичких наука на Природословно-математичком факултету Универзитета и Институту „Руђер Бошковић" у Загребу (коаутор, „Crass talk between Two Planer Ge Detectors in Head on Geometry", *Nucl. Instr. and Meth. A245*, 1986; коаутор, „Hypersatellite and satellite transitions in xenon atoms", *Phys. Rev. A42*, 1990). „Мултиполности електромагнетних прелаза атомских језгара A≈200" била је докторска дисертација, одбрањена на Универзитету у Новом Саду 1989 (коаутор, „Softness and Shape Coexistence in the Light Platinum Isotopes", *J. Phys. G: Nucl. Part. Phys.13*, 1987, L155-157; коаутор, „Quadrupole moments and band-mixing in tungsten nuclei", *Phys. Rev. C41*, 1990, R1-4). Од 1981. запослен на ПМФ у Новом Саду, где је 2000. изабран за редовног професора нуклеарне физике, а 2002. и за шефа катедре. Од 1986. до 1987. научно се усавршавао у Сасекс Универзитету и Институту „Лауе-Ланжевен". Боравио је и у Оук Риџу и Вандербилт универзитету. У периоду 1991–1992. био је у Европском центру за нуклеарна истраживања CERN ISOLDE, Женева, а од 1994. до 1996. на Универзитету Оксфорд. Области истраживања су му ретки нуклеарни процеси и нуклеарна структура – нуклеарни магнетски моменти методама нискотемпературне нуклеарне оријентације (коаутор, „Magnetic dipole moment of 129Sb", *Phys. Rev. C 53*, 1996, 124; коаутор, „Magnetic Moments of Odd-A Sb Isotopes to 133Sb: Significant Evidence for Mesonic Exchange Current Contributions and on Core Collective g Factors", *Phys. Rev. Lett.*, 1997, 78). Истражује у области заштите животне средине и у радијационој екологији методама нискофонске гама спектрометрије. Део свог експерименталног рада обавља са групама за нискотемпературске нуклеарне оријентације са Универзитета у Оксфорду, ЦЕРН-а, Студсвик нуклеарне лабораторије Универзитета у Упсали, Макс-Планк Института у Минхену, Нигата и Мериленд Универзитета. Борави на универзитетима и лабораторијама у Европи, САД и Азији. На Универзитету у Новом Саду предаје нуклеарну и физику елементарних честица. Од 2000. до 2002. био је директор Департмана за физику, од 2002. дo 2004. проректор за науку и развој Универзитета у Новом Саду, а од 2005. до 2008. декан ПМФ. Од 2008. до октобра 2009. био је помоћник министра за науку у Влади Србије. За ректора Универзитета у Новом Саду изабран је 2009. Учествовао у више европских истраживачких и развојних пројеката. Од 2011. ради као координатор на програму Стратегије Европске уније за подунавски регион. Заменик је председника Конференције универзитета Републике Србије. Био је председник Друштва физичара Србије 2006–2008.
ДЕЛА: коаутор, „Magnetic dipole moment of 127Sb and 129Sb by nuclear magnetic resonance on oriented nuclei", *Phys. Rev. C*, 1996, 53.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Сливка и др., *Гама спектрометрија, специјалне методе и примене*, Н. Сад 1999.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСЛАЊЕ
**ВЕСЛАЊЕ**, спорт на мирним водама, на стази дужине 2.000 м. Током развоја **в.** мењале су се веслачке дисциплине, да би се 1996. усталило 14 олимпијских дисциплина: скиф, дубл скул, двојац без кормилара, четверац скул, четверац без кормилара и осмерац, као и дубл скул и четверац без кормилара за лаке веслаче (до 72,5 кг, просечно до 70); у женској конкуренцији: скиф, дубл скул, четверац скул, двојац без кормилара и осмерац, као и дубл скул за лаке веслачице (до 59 кг, просечно до 57). На олимпијским играма мушкарци учествују од 1900, жене од 1976, а дисциплине за лаке веслаче и веслачице уведене су 1996. Светска првенства за мушкарце одржавају се од 1963, за жене од 1974, европска првенства одржавана су 1893–1973, а обновљена 2006. Међународна веслачка федерација (ФИСА) основана је 1892.
Веслачки савез Југославије основан је 1922. у Љубљани, 1924. примљен је за ванредног члана, а 1926. за редовног члана ФИСА. Седиште му је било у Београду (1922–1924, 1936–1941), Сплиту (1924–1934) и Шибенику (1934–1936). После II светског рата 1945. основан je Спортски одбор за веслање, а 1948. Веслачки савез Југославије са седиштем у Београду (1948–1957). Затим је канцеларија савеза пресељена у Сплит, а 1984. вратила се у Београд. Године 2002. савез је променио име у Веслачки савез СЦГ, а 2006. у Веслачки савез Србије.
**В.** у Србији има традицију дугу 140 година. Веслачко-ватрогасно друштво, као први клуб, основано је у Новом Саду 1872. Потом су основани Веслачко друштво у Великом Градишту 1885, *Данубиус* у Новом Саду 1886, *Тритон* у Зрењанину и Високошколско веслачко друштво у Београду 1889. После I светског рата *Данубиус* и *Тритон* обновили су рад, а до II светског рата оснивају се нови клубови: *Дунав* у Панчеву 1921, *Београд* 1922, *Сартид* у Смедереву 1924, Веслачка секција *Боба* у Београду и *Галеб* у Земуну 1928, *Дунав* у Београду 1932, *Смедерево* 1934. и секција *Јадранске страже* у Обреновцу (1936). Између два рата првенства Југославије одржавана су у Београду (1924--1939, осим 1928. на Палићу и 1930. на Бледу), а Београд је на Сави, код Аде Циганлије, био домаћин Европског првенства 1932. Српски веслачи имали су доста успеха на државним првенствима (на Бледу 1930. освојили су четири од седам титула првака, а посаде *Сартида* 1931. и 1935. и *Београда* 1937. учествовале су на европским првенствима). После II светског рата 1945. основани су веслачка секција *Црвене звезде*, као наследник ВК *Београд*, и *Студент*, који су се фузионисали 1948. Формиране су секције у друштвима *Сремац* у Земуну, *Слога* у Панчеву, *Јединство* у Смедереву, *Дунав* у Новом Саду, *Бегеј* у Зрењанину и *Графичар* у Београду. Веслачки савез Србије основан је 1948, а 1951. формирани су београдски *Партизан*, суботички *Партизан* и *Обилић* у Новом Кнежевцу. Убрзо су се као веслачки центри издвојили Београд (са Земуном), Нови Сад и Смедерево, а на државним првенствима до распада СФРЈ највише успеха од српских клубова имали су *Црвена звезда*, *Данубиус*, *Бегеј*, *Партизан*, *Тамиш* и *Графичар*. Прву медаљу на европским првенствима од веслача из Србије освојили су Драгутин Петровачки и Милан Корошец (*Црвена звезда*) у дубл скулу 1953. До обнављања првенстава Старог континента 2006. то је био једини трофеј. На олимпијским играма Зоран Панчић (*Данубиус*) и Милорад Станулов (*Бегеј*) постигли су највеће успехе српског **в.**: у дубл скулу у Москви 1980. освојили су сребрну, а у Лос Анђелесу 1984. бронзану медаљу, док је Станулов 1978. у скифу освојио треће место на Светском првенству на Новом Зеланду. Почетком последње деценије XX в. почиње постепен успон српског **в.** које је по повлачењу Станулова и Панчића било у сенци такмичара из Хрватске и Словеније. Српски веслачи су сваке сезоне освајали медаље на великим међународним такмичењима изузев олимпијских игара. Као најјачи веслачки центар издвојио се Београд, а као најуспешнији клуб *Партизан*, умногоме захваљујући регатној стази на Савском језеру на Ади Циганлији, на којој је одржано неколико важних међународних такмичења: Светско првенство за јуниоре 1978, Светско првенство за млађе сениоре 2003, Светско универзитетско првенство 2008. и прва регата Светског купа 2012. Почетком 2012. ВСС је завршио изградњу и опремање Националног веслачког центра на Сребрном језеру код Великог Градишта чиме су знатно побољшани услови за припреме репрезентативаца Србије. Чланови ВСС 2012. били су веслачки клубови: *Бегеј*, *Галеб*, *Графичар*, *Данубиус*, *Зренекс* (Зрењанин), *Палић*, *Партизан*, *Пирот*, *Смедерево*, *Тамиш*, *Тиса* (Тител), *Црвена звезда*, *Чуруг*, *Сава* (Београд), *Језава* (Смедерево), *Београдски универзитет* и Наутички клуб „Лиман" (Земун). Најуспешнији такмичари почетком XXI в. су Никола Стојић, Ђорђе Вишацки, Младен Стегић, Горан Јагар, Јован Поповић, Марко Марјановић, Ива Обрадовић, Ивана Филиповић.
ЛИТЕРАТУРА: *Спорт у Србији*, Бг 1973; *Спортски лексикон*, Зг 1984; М. Р. Тубић, *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИК
**ВЕСНИК**, недељни лист Српског православног свештеничког удружења који је излазио у Београду 1919–1930. Први број изашао је 20. IV 1919. с поднасловом „недељни црквено-политички лист". Током 1921. поднаслов је измењен у „лист за црквену политику", а 1923. у „недељни црквенополитички и друштвени лист", да би исте године био враћен првобитни поднаслов. Излазио је у формату новине на четири или више страна. Бавио се црквеним, државним, националним, друштвеним и правним темама. Често је заступао опозиционе ставове према црквеним властима и појединим епископима. Последњи број је изашао 9. XI 1930.
ЛИТЕРАТУРА: *Удружење православног свештенства Југославије 1889–1969*, Бг 1969; Б. А. Цисарж, *Један век периодичне штампе Српске православне цркве 1868–1970*, Бг 1986; *Српска библиографија. Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Александар Раковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИК
**ВЕСНИК**, орган Савеза удружења православног свештенства у ФНРЈ/СФРЈ који је излазио у Београду 1948--1990. Покренут је да би наставио деловање *Весника Српске цркве* угашеног 1933. Главни и одговорни уредници били су: Ратко П. Јелић, Милутин С. Петровић, Лазар М. Гојнић, Драган и Душан Штрбац и др. Доносио је информације о раду Удружења. Имао је подршку власти и црквених органа. Када је издавање започето, **В.** је изашао у две свеске у формату часописа (март, април–јун) као орган Удружења православног свештенства народних република у ФНРЈ. Извештавао је о обнављању и раду свештеничких удружења у ФНРЈ и развоју црквеног живота у земљи после II светског рата. Објављивао је и богословске текстове. Број од 1. III 1949. издат је као *Весник* Иницијативног одбора за оснивање Савеза удружења православног свештенства. Већ од следећег броја излазио је као *Весник* Савеза удружења православног свештенства у ФНРЈ. Излазио је двапут месечно у формату новина. Писао је о богословским темама, народној историји, социјалним питањима свештенства, парохијском раду, православној култури, просвети и науци.
ЛИТЕРАТУРА: *Удружење православног свештенства Југославије 1889–1969*, Бг 1969; З. Панајотовић, М. Вукомановић, Ј. Дубовац, *Библиографија периодике Србије (1944–1965)*, Бг 1979; Б. А. Цисарж, *Један век периодичне штампе Српске православне цркве 1868–1970*, Бг 1986; *Српска библиографија. Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Бранка Булатовић; Александар Раковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИК ГЕОЗАВОДА
**ВЕСНИК ГЕОЗАВОДА**, геолошки часопис који је наставио традицију „Весника" Геолошког института Краљевине Југославије. Тај часопис је покренут 1931. ради објављивања резултата рада сарадника Геолошког института. Од 1931. до 1940. објављено је осам књига. Прва и трећа књига имале су по две свеске. Првих пет књига штампане су у формату А5, а од шесте књиге до краја едиције задржан је формат Б5. Девету књигу издала је Савезна управа за геолошка истраживања ФНРЈ 1951. Од X књиге (1953) часопис је преузео Завод за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије у Београду и издавао га је до XLIII књиге из 1985. У том периоду часопис је једно време (1960–1993) био подељен у три серије. Серија А, са поднасловом „Геологија", наставила је наслеђену нумерацију од књиге XVIII (1960) до књиге 44. (1988). Серија Б, са поднасловом „Инжењерска геологија и хидрогеологија", излазио је са новом нумерацијом од књиге I (1960) до књиге XXII (1989). Од књиге 44. часопис је у нумерацији заменио римске бројеве арапским, а као издавач се појављује „Геозавод", како је остало до краја његовог публиковања. Од књиге 45. (1993) спојене су серије А и Б па је часопис излазио са поднасловом „Геологија, Инжењерска геологија и Хидрогеологија". Када је покренут имало се у виду да часопис излази једном годишње са једном или две свеске у зависности од количине рукописа примљених за објављивање. Од средине 60-их (књига XXII–XXIII, за 1964–1965) па до почетка 80-их година (књига XXXVIII–XXXIX, за 1980–1981) серија А је по правилу имала двоброје, а серија Б само у пет случајева (књига X–XI за 1970–1971. до књиге XVIII–XIX за 1982–1983). У серији Ц објављено је дванаест књига са нумерацијама I (1960) до VII (1966) и шест двоброја од књиге VIII–IX (1967–1968) до књиге XVIII–XIX (1977–1978). Часопис није имао строго одвојене и означене рубрике. Поред огромног чињеничког материјала у њему су објављени и многи вредни радови домаћих и страних аутора.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИК ЈУЖНОСЛОВЕНСКОГ ПЕВАЧКОГ САВЕЗА
**ВЕСНИК ЈУЖНОСЛОВЕНСКОГ ПЕВАЧКОГ САВЕЗА**, гласило Јужнословенског певачког савеза у Београду. Претходна гласила ЈПС били су часописи *Музика* (јануар 1928 – март 1929) и *Гласник Музичког друштва „Станковић"* (новeмбар 1929 – децембар 1934; јануара 1931. преименован у *Музички гласник*). Како је ЈПС остао без свога гласила, 1935. покренут је **В**. Уредници су били: композитор Миленко Живковић (1935), диригент Милан Бајшански (од јануара 1936) и функционери ЈПС Светислав Т. Симовић (јун 1936), Станиша К. Сеперовац (јануар 1938) и Милан Вујин (октобар 1938). Часопис је излазио током 1935 (осам бројева), 1936 (11 бројева) и 1938 (пет бројева). Обим једне свеске био је око 15 страница. Замишљен као месечник, **В.** је из практичних разлога реализован и као двоброј, троброј и вишеброј. Његов основни циљ било је информисање о раду хорова обједињених у ЈПС. Објављивана су обавештења о конгресима и концертима Савеза, записници и извештаји, позиви на претплату на издања Савеза, текстови конкурса, говори, некролози. Јављају се и огледи о нашим композиторима (Д. Јенко, С. С. Мокрањац), проблемски чланци о хорској техници и интерпретацији, о певачким друштвима, као и критичке оцене издања домаће хорске литературе. У **В.** су писали истакнути српски музичари М. Живковић, Б. М. Драгутиновић, М. Вукдраговић, П. Крстић, М. Милојевић и Р. Шварц. Иако није задобио физиономију шире постављеног музичког часописа, **В.** представља користан извор за упознавање домаће музичке, посебно хорске културе међуратног раздобља.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, „Историски преглед југословенских музичких часописа", *Музика и музичари*, Бг 1956; Р. Пејовић, *Музичка критика и есејистика у Београду (1919–1941)*, Бг 1999.
Александар Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИК СРПСКЕ ЦРКВЕ
**ВЕСНИК СРПСКЕ ЦРКВЕ**, месечни орган Свештеничког удружења у Краљевини Србији, потом Српског православног свештеничког удружења у Краљевини СХС/Југославији који је излазио у Београду 1890–1933. Покренут је у јануару 1890. као лист за хришћанску поуку и свештеничко усавршавање, а излазио је током два периода: 1890–1914. и 1921–1933. Бавио се богословским темама, питањима црквене просвете, културе и науке, општим и локалним црквеним темама, савременим методама рада с верницима, социјалним питањима свештенства, радом Свештеничког удружења, основаног 1899. Извештавао је и о животу православних епархија у осталим српским земљама: Карловачке, Црногорске и Босанско-херцеговачке митрополије и Далматинско-истарске епархије. Привремено је престао да излази током I светског рата, а поново је покренут 1921. Издавање је прекинуто у јуну–јулу 1933. због незадовољства Светог архијерејског сабора Српске православне цркве радом Српског православног свештеничког удружења, које је укинуто. Од 1890. до 1933. за лист је писало 900 сарадника, међу којима три патријарха, осам митрополита, 11 епископа и више професора Велике школе, односно Београдског универзитета.
ЛИТЕРАТУРА: *Удружење православног свештенства Југославије 1889–1969*, Бг 1969; Б. Шијаковић, А. Раковић, *Универзитет и српска теологија: историјски и просветни контекст оснивања Православног богословског факултета у Београду*, Бг 2010; *Српска библиографија. Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Александар Раковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИЋ, Миленко
**ВЕСНИЋ, Миленко**, дипломата, државник, правник (Дунишиће код Сјенице, 13. II 1862/1863 – Париз, 28. V 1921). Када му је отац страдао у сукобу са Турцима, мајка је успела да се са децом пребаци у Краљево, одакле је двојицу синова послала на школовање у Београд. По доласку у престоницу, најпре се издржавао „послужујући по кућама" и уз помоћ „милосрдних београдских породица", а потом дајући и часове. Правне науке је дипломирао на Великој школи 1886, а студије права наставио на универзитетима у Француској, Немачкој, Великој Британији, Русији, Холандији и Шведској, успевши да стекне веома широко правничко образовање и научи више језика. Докторску дисертацију одбранио је у Минхену 1888, као први тамошњи српски докторант. У дипломатску службу ступио је 1891. као секретар посланства Краљевине Србије у Цариграду. Након давања оставке покренуо је стручни часопис *Правник* (1892). Годину дана касније (1893) постао је професор међународног права на Великој школи и народни посланик на листи Радикалне странке. Крајем исте године именован је за министра просвете и црквених дела (23. XI 1893 – 12. I 1894). Професор права поново је био 1894–1899, када је осуђен на две године затвора због увреде краља Милана. После помиловања наредне године (1900) вратио се на Велику школу, али је већ 1901. именован за посланика у Риму. Ни ту се, међутим, није дуго задржао, јер је 1902. поднео још једну оставку. Две године касније (1904) упућен је, опет као посланик, у Париз, где је са прекидима био све до смрти. У тим краткотрајним периодима био је министар правде (17. IV – 23. XII 1906), председник владе (17. V 1920 – 1. I 1921) и министар иностраних дела (22. XI 1920 – 1. I 1921). Истовремено, у овом је раздобљу постигао највеће успехе у одбрани интереса српске и југословенске државе, те се сматра једним од најзначајнијих српских дипломата. Као посланик у изузетно важном посланству, учинио је много на побољшању српско-француских односа, у чему му је помагала и супруга Бланша Улман, Американка којом се оженио 1906. и која је више пута својим богатством и породичним везама доприносила српској националној ствари. Посебно важну улогу **В.** је имао у придобијању француских дипломатских и интелектуалних кругова у време Царинског рата (1906–1911) и Анексионе кризе (1908–1909), потом у упознавању француске јавности са тешким положајем Срба на Косову и Метохији. Године 1911. припремио је посету краља Петра I Француској, којом приликом су учвршћене везе између две земље у времену припрема за балканске ратове. Крајем 1912. и почетком 1913. био је један од представника Краљевине Србије на конференцији у Лондону, на којој је после Првог балканског рата потписан мир са Турском и на којој су утврђене нове балканске границе. Заступао Србију у преговорима с Ватиканом око конкордата и потписао Уговор 1914. У I светском рату учествовао је у свим српским дипломатским напорима усмереним ка добијању савезничке помоћи, одржању Солунског фронта и пропагирању југословенске идеје. Крајем децембра 1917. влада га је именовала за шефа делегације која је путовала у Вашингтон са задатком да осигура америчку подршку националним циљевима. Том приликом ову је делегацију примио и председник Вудро Вилсон. Крајем рата **В.** је постао члан савезничке комисије за спровођење америчке помоћи европским земљама, а после рата један од најзначајнијих југословенских делегата на Конференцији мира у Паризу (1919) и члан Комисије за израду пакта о Лиги народа, на чијем је челу био амерички председник. По повратку у земљу његова влада је сачинила нацрт првог устава југословенске државе, спровела изборе за Уставотворну скупштину, постигла мировни споразум са Италијом и забранила рад Комунистичке партије Југославије. Окончавши те послове, **В.** се вратио у Париз, где је убрзо и умро. Поред богате политичке и дипломатске делатности, био је и плодан писац, аутор више књига и сарадник бројних часописа, међу којима су: *Српски књижевни гласник*, *Годишњица Николе Чупића*, *Звезда*, *Летопис Матице српске*, *Босанска вила* и др.
ДЕЛА: *У спомен Ђуре Јакшића*, Бг 1880; *Кривична одговорност у светлости данашње науке*, Бг 1890; *Наш политички буквар*, Бг 1891; *Природни подмет Међународног Права (начело народности)*, Бг 1892; *Празноверице и злочини с нарочитим погледом на празноверицу о закопаном благу*, Бг 1894; *Међународно право у односима Јужних Словена*, Бг 1895; *Предлози за деобу Турске*, *грађа за дипломатску историју Балканског полуострва*, Бг 1898; *О Друштву народа*, Бг 1920.
ЛИТЕРАТУРА: М. Новаковић, „Д-р Миленко Веснић", *АПДН*, 1922, V, 3; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века*, III–IV, Бг 1924–1925; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије*, Бг 1962; Љ. Алексић Пејковић, *Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914*, Бг 1965; Д. Јанковић, *Југословенско питање и Крфска декларација 1917*, Бг 1967; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; М. Радојевић, *Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946)*, Бг 2007; Р. Веснић Млађи, *Др Миленко Веснић, грансењер српске дипломатије*, Бг 2008.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИЋ, Радослав Рајко
**ВЕСНИЋ, Радослав Рајко**, глумац, редитељ, драмски писац (Краљево, 11. IX 1891 – Београд, 3. IX 1980). Дипломирао на Упоредној књижевности и теорији књижевности 1920. на Филозофском факултету у Београду. Допунско позоришно образовање стицао у Москви и Паризу. Као глумац дебитовао 1908. у Путујућем позоришту Косте Делинија, а после матуре наставио да игра у трупи Ђоке Протића. У Народном позоришту у Београду био ангажован 1911–1919, с прекидом током I светског рата. Сезону 1920/21. провео у Хрватском народном казалишту у Загребу. У раздобљу између два светска рата бавио се новинарством (1921–1923), био глумац и редитељ Српског народног позоришта у Новом Саду (1923–1925), управник и редитељ Народног казалишта у Осијеку (1926/27), директор и редитељ београдске Оперете (1927/28), управник и редитељ СНП у Новом Саду (1930/31), те генерални секретар, редитељ и директор Драме НП у Београду (1931–1941). Ратне године провео је у заробљеничким логорима у Немачкој. После ослобођења бавио се педагошким радом у глумачким школама у Новом Саду (1947–1953) и Приштини. Низ година је, као позоришни критичар, био сарадник Радио Београда и бројних листова. Остварио је запажене глумачке улоге као Кин (А. Дима Отац, *Кин*), Арман Дивал (А. Дима Син, *Гђа с камелијама*), Аљоша (Ф. М. Достојевски, *Браћа Карамазови*), Дон Родриго (П. Корнеј, *Сид*), Карл Хајнц (В. Ферстер, *Стари Хајделберг*), Шајлок (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Хаџи Тома (Б. Станковић, *Коштана*), а међу његовим редитељским поставкама истичу се *Ожалошћена породица* (Б. Нушић), *Млетачки трговац* (В. Шекспир), *Избирачица* (К. Трифковић), *Авети* (Х. Ибзен), *Коштана* (Б. Станковић, Софија, 1937) и *Покојник* (Б. Нушић). **В.** је био представник реалистичког смера у сценској уметности, али је предано пратио савремена достигнућа у европском театру. Драматизовао је *Ивкову славу* и *Путујуће друштво* С. Сремца, а поред романа *Славољуб Зорић* (Бг 1930) написао је и драме *Путем искушења* (Бг 1932), *Господски дом*, *Његова последња авантура*, *Брак из љубави*, *Повратак*. Носилац Албанске споменице, француске Легије части, Ордена Белог орла с мачевима, Обилићеве медаље за храброст и др.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, „Руководиоци Народног позоришта у току једног века", *ГГБ*, 1967, 14; Р. Веснић, *Аутобиографија, осам деценија живота и* *рада*, Бг 1998.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСНИЋ, Славко → ФЕЛИКС, Милорад
**ВЕСНИЋ, Славко → ФЕЛИКС, Милорад**
# ВЕСОВИЋ, Војислав
**ВЕСОВИЋ, Војислав**, бригадни генерал судске струке (Неготин, 13. V 1869 – Београд, 23. III 1962). Гимназију је завршио у Београду (1889), а потом и Правни факултет Велике школе (1889–1893). У војску је примљен септембра 1893. као судски официр. Ради стручног усавршавања, био је у Француској током 1899. За потпоручника је произведен 1893, поручника 1897, капетана II класе 1900, за капетана I класе 1902, мајора 1906, потпуковника 1912, пуковника 1918. и генерала 1923. Пензионисан је 1929. Био је референт за војно судство команде Дунавске дивизијске области, потом је служио у Дринској дивизијској области (1898). Од 1900. до 1904. обављао је разне административне дужности у Судском, Општевојном и Економном одељењу Министарства војног. Затим је служио у управи Београдског гарнизона (1904–1906). Следеће четири године био је референт судства у Тимочкој, па у Дунавској дивизијској области. Стални судија Великог војног суда постао је 1911. Поред те дужности, за време ратова 1912–1918. био је референт судства Друге армије. После I светског рата, 1919. постављен је за специјалног војног иследника за бољшевизам са седиштем у Загребу. Следеће године постаје начелник војносудског одељења IV армијске области у Загребу, где остаје до пензионисања. Најзначајнију улогу у каријери имао је у време Солунског процеса, када је обављао дужност државног тужиоца. Припремио је оптужницу против вођа тајне организације „Уједињење или смрт" за организацију и извршење наводног атентата на регента Александра Карађорђевића. Није успео да пронађе материјалне доказе за ову оптужницу, него ју је засновао на изјавама наводних сведока. Одликован је Карађорђевом звездом IV степена, Орденом Белог орла IV и V степена, орденима Светог Саве IV и V степена, медаљом за војничке врлине, Крстом милосрђа, Албанском споменицом и пољским орденом Полонија реститута III степена.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1894–1914.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис*, Бг 1955; *Сто година Друге београдске гимназије 1870-1970*, Бг 1970; М. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921*, Бг 1988; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСОВИЋ, Јована
**ВЕСОВИЋ, Јована**, одбојкашица (Ужице, 21. VI 1987). Одбојку почела да игра са 13 година у секцији ОШ „Алекса Дејовић". Као кадеткиња освојила је бронзану медаљу на Европском првенству у Загребу 2003, а као јуниорка сребрну на Светском првенству у Турској 2005. Већ 2006. нашла се у сениорској репрезентацији с којом је била трећа на Светском првенству у Јапану, а 2007. друга на Европском шампионату у Луксембургу и Белгији. Била је и у екипи која је нашој женској одбојци донела прво злато – титулу европског првака у Београду 2011, а пре тога исте године и медаљу са Светског гран-прија у Макау (Кина), где је Србија била трећа. У ужичком *Јединству*, свом првом клубу, провела је шест година и освојила један Куп (2004) и једно првенство (2005). С београдским *Поштаром* (2007–2009) има две „дупле круне" (2008, 2009). Потом је отишла у иностранство и у *Волеру* из Цириха била једну сезону (2009/10) и освојила првенство и куп Швајцарске. Одатле је прешла у Румунију. У сезони 2010/11. била је члан *Динама* из Букурешта, а по њеном завршетку приступила је *Томису* из Констанце с којим је освојила првенство Румуније 2012.
ИЗВОРИ: Лична архива; Архива Одбојкашког савеза Србије.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСОВИЋ, Милан
**ВЕСОВИЋ, Милан**, машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 5. II 1923 – Београд, 11. IV 1986). Дипломирао на Машинском факултету у Београду 1950, где је изабран за редовног професора 1971. за ужу научну област термотехника и железничко машинство. Био је декан (1969–1973) и проректор Универзитета у Београду (1973–1976). За старешину Одељења Маш. ф. из Београда у Крагујевцу постављен је 1960. и непосредно се ангажовао на развоју, осамостаљивању и формирању Маш. ф. у Крагујевцу (данас Факултета инжењерских наука). Био је први ректор Универзитета у Крагујевцу (1976–1980). За време његовог мандата основани су Медицински факултет у Крагујевцу (1977) и Агрономски факултет у Чачку (1978). У својим радовима дао је оригинални научни допринос развоју термичке науке и њене примене у пракси, нарочито у области термоелектрана и у области примене наших угљева у њима. Био је главни уредник југословенске научно-стручне публикације *Термотехника*, председник Друштва термичара Југославије и Србије и уредник Енциклопедије Југославије (део Термика Србије). За научни, стручни, педагошки и друштвени рад одликован је бројним признањима, плакетама и дипломама међу којима су: Диплома града Крагујевца за нарочите заслуге у раду на просветном пољу 1969. и Почасни докторат Универзитета у Нишу 1985.
ИЗВОР: Архива Универзитета у Крагујевцу.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСОВИЋ, Милан
**ВЕСОВИЋ, Милан**, историчар, научни саветник (Бања код Аранђеловца, 10. III 1934 – Београд, 1. II 2003). Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду (1959). На истом факултету је и магистрирао (1974), а докторску дисертацију одбранио на Факултету политичких наука у Сарајеву (1978). Радио је у Историјском архиву ЦК СКЈ (1959–1961), Институту за историју радничког покрета народа Југославије и Институту за изучавање радничког покрета (1961–1968), а од 1969. у Институту за савремену историју, у којем је стекао звање научног саветника. У периоду 1995–1999. био је уредник часописа *Историја 20. века*. Истраживао је у домаћим архивима и архивским установама Москве, Париза и Рима. Бавио се историјом револуционарног радничког покрета (*Револуционарна штампа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1929*, Бг 1979; *Илегална штампа КПЈ 1929–1941*, Бг 1989), историјом четничког покрета у II светском рату (и К. Николић, *Уједињене српске земље. Равногорски национални програм*, Бг 1996), објављивањем историјских извора (*Станко Опачић Ћаница*, Бг 1990; и К. Николић, Б. Димитријевић (прир.), *Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни списи генерала Драгољуба Михаиловића*, 1–2, Бг 1998) и приређивањем бројних библиографија.
ЛИТЕРАТУРА: *Двадесет година Института за савремену историју 1958–1978* (библ.), Бг 1979; „Двадесет пет година Института за савремену историју 1958–1983" (библ.), *Историја 20. века*, 1984, 1–2; „Библиографија сарадника Института за савремену историју (1984–1994)", *Историја 20. века*, 1994, 2; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; Б. Глигоријевић, „Др Милан Весовић (1934–2003)", *Историја 20. века*, 2003, 1.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСПРЕМСКА ЕПАРХИЈА
**ВЕСПРЕМСКА ЕПАРХИЈА**, помиње се у XVIII в. уз остале епархије на простору Угарске. Име је добила по једном од седишта епископа (Veszprém), а јавља се најчешће као веспремска-стонобеоградска. Било је два разлога да се Веспрем (понекад се код Срба изговарало и као Весприм) убаци у име епархије и у њему постави седиште. Прво, било је изнуђено као српски одговор и као противтежа римокатоличким надбискупима у овом граду, који су често били Хрвати и деловали прозелитизмом међу Србима. Друго, Веспрем је имао традицију источног хришћанства још од раног средњег века. Веспрем се 653. помиње као центар словенске државе и источнохришћанске цркве. У првој половини IX в. кнез Привина је у Веспрему утврдио престоницу, а хришћанство је међу Словенима додатно ојачано радом Ћирила и Методија. У Веспрему столује православни словенски епископ и после 1054. када је дошло до поделе Цркве на православну и римокатоличку. Досељавање Мађара, који су првобитно примили хришћанство из Цариграда а касније се определили за Рим, довело је до уништења овог православног црквеног седишта. Оснивање **В. е.** било је подсећање на претходну историју и разлог да српски храм у Веспрему добије традиционални а не барокни живопис.
ЛИТЕРАТУРА: С. Михалџић, *Православна епископија у Весприму*, Н. Сад 1935; Р. Милошевић, *Српска црква у времену и простору*, Смед. 2009.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСТ, Ребека
**ВЕСТ, Ребека** (West, Rebecca, право име Cecily Isabel Fairfield), књижевник, новинар, феминисткиња (Лондон, 21. XII 1892 – Лондон, 15. III 1983). Образовање је започела у Шкотској, у Единбургу, али га је због болести прекинула. У најранијој младости показала је списатељски таленат, први текст објавила у 14, а први роман (*Адела*) написала у 17. години. У Лондону је уписала студије глуме. Одушевљена позориштем и ново је име узела по лику из једног комада Хенрика Ибзена. Пред I светски рат укључила се у покрет сифражеткиња и почела да ради као новинар у листовима *The Freewoman* и *Clarion*. По завршеку рата много је путовала, држала предавања и сарађивала са најпознатијим светским новинама. Краљевину Југославију је први пут посетила 1936, као гостујући предавач Британског савета, а потом 1937. и 1938. Обилазећи покрајине југословенске државе, настојала је да што више сазна о њеној историји, етнографији, политици и савременим проблемима. Како су та интересовања потицала из жеље да разуме односе између малих држава и моћних царстава, стицала је све веће симпатије за словенске народе, заљубивши се, по сопственим речима, у Југославију. Најизраженију наклоност показала је према Србима и њиховој улози у европској историји, на шта је, према многим изворима, утицао и Станислав Винавер, који јој је на путовањима био водич и сапутник. Обимна књига, инспиративног наслова *Црно јагње и сиви соко*, први пут је објављена у Њујорку 1941, потом у Лондону, а у Југославији, у скраћеном издању тек 1989. И данас се сматра једном од најбољих које су написане о југословенској држави, чак „генијалним делом" по мишљењу историчара А. Џ. П. Тејлора, уз коментар да „ниједном народу никад није била одата већа и заслужнија почаст". Као њен писац и антикомуниста, **В.** је током II светског рата и након њега била пријатељ многих Срба и Југословена у Лондону, подржавајући пре свега монархистичке кругове и залажући се за правично суђење Драгољубу Михаиловићу. Непрестано активно заинтересована за дешавања у свету, присуствовала је и суђењу нацистичким вођама на Нирнбершком процесу (1945–1946).
Мира Радојевић
Једна од наjплоднијих и најуспешнијих британских списатељки, објављивала је чланке и есеје углавном у *Тајмсу*, *Сандej Телеграфу*, *Њу Јорк Хералд Трибјуну* и *Њу Јоркеру*, крећући се у угледним интелектуалним круговима у Енглеској и САД. Аутор je неколико запажених романа: *Повратак ратника* (*The Return of the Soldier*, New York 1918), *Судија* (*The Judge*, London 1922), *Извор се пресипа* (*The Fountain Overflows*, Toronto 1956), *Птице падају* (*The Birds Fall Down*, London 1966) и др. Медијски углед стекла је огледима писаним с истраживачким жаром и наглашеним филозофским приступима политичкој проблематици. Либералних, антифашистичких, лабуристичких политичких опредељења, **В.** је подржавала шпански републикански покрет, осуђивала Черчилову подршку Титу насупрот Драже Михаиловића, као и Стаљинов „злочиначки менталитет потпомогнут комунизмом". Путопис *Црно јагње и сиви соко* (*Black Lamb and Grey Falcon*, New York 1941) на преко 1.200 страница, с наглашеним социјалним осећањем за поробљене балканске народе, често у знаку фикционалне историјске прозе – превођен је на италијански, француски, шпански, немачки и српски. Путопис је жива слика балканске историје, етнографије и образаца понашања, дубоких националних несугласица и њихових историјских корена, илустрован драматичним личним сусретима. Као раскошан мозаик римске, византијске и фолклорне културне баштине, почиње анализом атентата на краља Александра, а завршава се раскидом уговора о приступању Тројном пакту. Тај раскид је описан као херојски чин косовског етичког опредељења на прагу немачке окупације. Спремност да своја политичка уверења посматра на основу личног виђења одређених историјских ситуација обележила је њено стваралаштво као живо историјско сведочанство о једном времену.
Светозар Кољевић
ДЕЛА: *Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију*, прев. Н. Кољевић, Бг – Сар. 1989; *Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију*, прев. А. Селић, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Балфур, С. Мекеј, *Кнез Павле Карађорђевић. Једна закаснела биографија*, Бг 1990; Д. Мартин, *Мрежа дезинформација. Черчилова југословенска грешка*, Бг 1991; С. Игњачевић, *Земља чуда у изломљеном огледалу*, Бг 1994; Н. Кољевић, поговор у: Р. Вест, *Црно јагње и сиви соко*, Бг 2000; В. Голдсворти, *Измишљање Руританије*, Бг 2005; Б. Момчиловић, „Дуги рат Ребеке Вест: из писама Ребеке Вест", *ЛМС*, 2007, 183, 479, 3; А. Селић, „Хронологија живота и стваралаштва Ребеке Вест", у: Р. Вест, *Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСТЕРН
**ВЕСТЕРН** (енг. *western*: западни), један од најпопуларнијих акционих филмских жанрова. Развија се од самих почетака филма у САД (*Велика пљачка воза*, 1903), а тематски обухвата две групе филмова: прву чине они који обрађују истраживање нових простора, сукобе са Индијанцима, доживљаје ловаца-трапера и потере за златом; у другој доминирају теме каравана, трка за територијама, обрачуна позитивних јунака (шерифа, племенитог револвераша) са зликовцима (пљачкашима, одметницима), сукоба фармера и сточара („каубоја"), као и закона линча. Класични **в.** садржи обрисе античких драма, у чијем средишту су морал, искушење и искупљење. Морал је у основи патријархални (посебно у епским филмовима класика Џона Форда, са Џоном Вејном као протагонистом, нпр. *Поштанска кочија*, 1939), али се распон шири и усложњава кроз форме психолошког и камерног **в.** (*Тачно у подне*, 1952, Ф. Цинемана), затим надвестерна (*Дивља хорда*, 1969, С. Пекинпоа), па и антивестерна (*Били Кид је био дрипац*, 1972, С. Драготија). Допринос жанру дали су и два глумца српског порекла: Бред Декстер (Вељко Шошо, 1917–2002) који је наступао у значајним епизодама, а репутацију стекао као један од *Седам величанствених* (1960, Џ. Старџес, римејк Куросавиних *Седам самураја*), те посебно Карл Малден (Младен Секуловић, 1914–2009) који је играо главне улоге у филмовима *Дрво за вешање* (1958, Д. Дејвис) и *Једнооки Џек* (1961, М. Брандо).
**В.** је извршио велик утицај на многе кинематографије. У Јапану је прихваћен као модел за развијање жанра самурајских акционих филмова (А. Куросава отворено признаје утицај Џ. Форда), чија специфична поетика и филозофија, уз посебне кинематске вредности, често превазилази узоре. На другој страни су бројна, мање или више спретно изведена опонашања. У Италији, средином 60-их година XX в., настаје поджанр „шпагети вестерн" (први велики успех је филм Серђа Леонеа *За шаку долара*, 1964, пиратска верзија сижеа Куросавине *Телесне страже*, 1961). Иако се у њима пренаглашено експлоатишу мотиви одметништва и освете, као и хипертрофирано насиље, најуспелији од ових филмова, ипак, постижу квалитативну естетичку надградњу холивудских клишеа. Принципом имитације руководили су се и продуценти у обе немачке државе, који су за основу инспирације преузимали јунаке пустоловних романа немачког писца Карла Маја (поглавица Винету, Олд Шатерхенд и др.). Многи од ових италијанских и западнонемачких филмова снимани су на простору СФРЈ (Плитвичка језера, Далмација, Херцеговина), тако да је у близини Требиња био изграђен прототип целокупног „каубојског" градића. Бројни домаћи глумци играли су у епизодним, а неки и у главним улогама. Драгомир Бојанић Гидра, под псеудонимом Ентони Гидра, наступа у водећим улогама у десетак италијанских филмова (награда „Настри Дарђенто" за филм *Легенда о револверашу*, 1967, А. Кантабјана). У Немачкој демократској републици настаје поджанр „црвени вестерн". Иако је акценат на акцији и авантури, посебно се потцртава чињеница да су бели освајачи извршили геноцид над Индијанцима. Велика звезда тих филмова био је Гојко Митић, рођени Лесковчанин, најпре каскадер, а затим водећи глумац у улогама хероја индијанског отпора (Винету и сл.). Он је неколико деценија био најпопуларнији глумац у земљама Источног блока (*Синови велике медведице*, 1966, Јозефа Маха, и још неколико десетина филмова и ТВ серија).
Индиректни утицај овог жанра може се уочити и у домаћим акционим филмовима, посебно са темама из НОБ-а, који добијају назив „партизански вестерн", а најистакнутији редитељи су Живорад Жика Митровић (*Ешалон доктора М*, 1955; *Капетан Леши*, 1960; *Обрачун*, 1962) и Хајрудин Шиба Крвавац (*Диверзанти*, 1967; *Мост*, 1969; *Валтер брани Сарајево*, 1972). Осим спретности у аранжирању динамичних призора, они испољавају смисао за усклађивање акције и емоције, личне драме са епском трагиком, идеализованог херојства са психолошким искушењима. Ови филмови имали су успеха и у иностранству, а посебно у Кини, где је Велимир Бата Живојиновић улогом Валтера стекао култни статус.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Л. Рјеперу, А. Базен, *Вестерн или прави амерички филм*, Бг 1960; L. Staig, T. Williams, *Italian western*, London 1975; N. Škrabe, *Western*, Split 1979; М. Чолић, *Југословенски ратни филм*, Бг 1984; Н. Стојановић, *Тоширо Мифуне, последњи филмски самурај*, Бг 1998.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСТИ
**ВЕСТИ**, новине штаба Ужичког народноослободилачког одреда које су излазиле 1941, потом и 1944. Покренуте су по стварању ослобођене територије с центром у Ужицу у јесен 1941. Излазиле су свакодневно у периоду од 1. до 17. X 1941, изузев 2. и 5. октобра, те је издато 15 бројева. Ванредно издање листа изашло је 18. октобра, али под бројем 15, као и претходног дана. Издавање листа је потом престало, а покренута је *Борба*, као централни орган КПЈ и НОП. **В.** су биле једна од првих публикација која је штампана након отпочињања рада штампарије ЦК КПЈ и Врховног штаба НОП у Ужицу. Припремане су штампарским слогом, на четири странице. У заглављу прва два броја било је наглашено да су орган штаба Ужичког НОП одреда. Уредник листа и аутор већег броја чланака (укупно 55) био је Душан Недељковић, који је уређивао и друга издања штампана у Ужицу. Ни он ни други сарадници нису потписивали чланке, поштујући партијску наредбу о конспиративности. Три уводника у листу, за бројеве 9, 12 и 15, написао је Иво Лола Рибар. На страницама листа критиковани су Милан Недић, Димитрије Љотић и усташе, писало се о животу на ослобођеној територији, избору органа народне власти, борбама и приликама на југословенском простору. Извештавано је и о ситуацији на фронтовима широм света. Радну редакцију листа чинили су студент Миодраг-Жика Аврамовић, задужен за прикупљање информација у граду и околини, учитељ Милош Царевић за радио-вести, студент технике Чедомир Јевтић за графичко уређивање и професорка Даница Михаиловић за коректуру текстова. Уз *Билтен* Врховног штаба, **В.** се сматрају најзначајнијим листом НОП на простору Србије 1941. Поново су покренуте 18. X 1944, после ослобођења Ужица, најпре као орган Ужичког НОП одреда, а затим Јединственог народноослободилачког фронта Ужичког округа. Излазиле су три пута недељно, а главни уредник је најпре био Д. Недељковић, а затим М. Аврамовић. Након тога **В.** су излазиле као „лист за народ ужичког краја" до 23. IV 1949. када су уступиле место *Победи*, листу Народног фронта титовоужичке области. Од 14. II 1952. поново излазе једном недељно као „лист за политичка и друштвена питања среза Титово Ужице". Указом председника државе Јосипа Броза од 27. IX 1966. **В.** су одликоване Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. Од 1991. лист је излазио у оквирима Друштвеног, а затим Јавног предузећа *Вести*, да би се од 2007. оно налазило у рукама приватника.
ЛИТЕРАТУРА: „Наш јубилеј", „Лист наше слободе", *Вести*, 24. IX 1966; М. Матић, „Штампа НОП у време Ужичке републике", *Ужичка република*, II, Бг 1978; Ј. Ристановић, „Партизанска штампа у Ужицу 1941. године", *УЗ*, 1982, 11; М. Б. Матић, *Партизанска штампа у Србији 1941–1944*, Бг 1993.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕСТНИК
**ВЕСТНИК**, орган Главног српског народног одбора који је излазио у Пешти, Новом Саду, Сремским Карловцима и Земуну 1848–1849. Покренуо га је у Пешти 2. IV 1848. Константин Богдановић, који се одушевљавао четрдесетосмашким покретом и идејама. Сматрао је да је револуцијом наступило ново време, које ће народе учинити срећнијим, па је одлучио да се листом бори за остварење слободе, једнакости и братства. Врло брзо Богдановић је схватио да у национално искључивој мађарској средини неће моћи да заступа српске интересе па је од 18. маја **В.** почео да издаје у Новом Саду, али је већ после неколико изашлих бројева и одатле морао да се пресели у Карловце, где је, због проблема са штампаријом, излазио неуредно. Кад је крајем јуна Богдановић постао секретар патријарха Рајачића, лист је остао без уредника а бригу о њему преузео је Главни одбор, који га је, заузет другим пословима, препустио својој судбини. Стање листа нешто се поправило кад је уређивање **В.** било дато Јакову Игњатовићу. Међутим, то је трајало само до средине децембра 1848. кад је Игњатовић прешао у Србију и кад је **В.** поново остао без уредника. Тада се о њему својски бринуо Данило Медаковић, који је у исто време издавао и уређивао *Напредак*, па је молио патријарха да, ако је Главном одбору стало до листа, одреди човека који ће имати упутства у ком правцу да уређује новине. Медаковић се није саглашавао са политиком патријарха, па је, понекад, знао да буде критичан према званичној српској политици. Због тога је патријарх почетком марта 1849. на извесно време забранио излажење **В**. Када су с пролећа 1849, због мађарске војне премоћи, Карловци постали несигурни, Главни одбор, **В.** и штампарија били су присиљени да се преселе у Земун. Пре но што је **В.** почео да излази у Земуну, поново је постао његов уредник Богдановић. Преузимајући лист 28. IV 1849. он му је изменио наслов па је дотадашњи **В.** постао *Вестник Војводства Сербије*. Одређујући му смер нагласио је да његов лист неће бити само „орган Правитељства", а још мање било ког „правителственог лица", него да ће бити заступник Војводства и народа. Како у ово време Правитељство са Рајачићем на челу више није заступало интересе српског народа него је увелико ишло струјом бечке контрареволуционарне политике, то је **В.** у одбрани народних тежњи постајао све критичнији и оштрији. Од органа Правитељства он се претворио у орган српског јавног мишљења па је знао да напише да Аустрија према Србима има „подлих планова" и да се централизација власти у рукама патријарха показала као велики пропуст. Дижући глас против политике патријарха и генерала Мајерхофера, Богдановић је отворено писао да су Срби изгубили поверење у Аустрију, да од ње више ништа не очекују, да им је због ненародне политике Беча и због игнорисања српских захтева, понестало ранијег полета и одушевљења за борбу. Кад је **В.** позвао патријарха да поднесе оставку и повуче се у манастир, Рајачић је затражио од Мајерхофера, који је тада био заповедник VII војног округа, да ухапси Богдановића. Генерал је том захтеву удовољио па је ухапсио и Богдановића и Медаковића. Штампарију у којој су штампани **В.** и *Напредак* запосела је војска и спречила даље излажење новина. Тако се **В.** после 36. броја, који је објављен 12. VI 1849, више није појавио.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; Ј. Савковић, „Константин Богдановић у народном покрету 1848–49. године", *ЗМСДН*, 1964, 6; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТА
**ВЕТА**, манастир у истоименом селу код Црвене Реке испод Суве планине, са храмом Богородичиног успења, непoзнатог ктитора и времена изградње. Предање га везује за византијско време, али се први пут помиње у XV в. Рушен је у време турског ропства, али су га монаси уз помоћ мештанa обнављали. Сачувана је рукописна књига коју је 1686. за јеромонаха Партенија написао јеромонах Силивестар, оставивши у поговору сведочанство о великој глади и великим ценама намирница, али и похвалу да су те године великим трудом саградили ћелије. У другој половини XIX в. почели су обнова и напредак, посебно када је у новом конаку прорадила школа. Бугари су га спалили 1942. Садашњи изглед добио је у обнови после II светског рата. Храм је скромна једноставна грађевина.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНА → ВЕТЕРИНАРСКА МЕДИЦИНА
**ВЕТЕРИНА → ВЕТЕРИНАРСКА МЕДИЦИНА**
# ВЕТЕРИНАРСКА КОМОРА СРБИЈЕ
**ВЕТЕРИНАРСКА КОМОРА СРБИЈЕ**, основана 29. II 1992. на основу Закона о здравственој заштити животиња из 1991. Први председник Коморе био је Небојша Штаљонић. Комора се бавила организационим питањима струке, издавачком делатношћу и организовањем научних и стручних скупова. Ради унапређења стручности, очувања професионалне етике, подизања нивоа здравствене заштите животиња, као и заштите професионалних интереса доктора ветеринарске медицине, 11. XI 2006. на основу Закона о ветеринарству реорганизована је **В. к. С.** као професионална организација, са правима и обавезама утврђеним Законом и Статутом Коморе. За председника је изабран Зоран Рашић. Повезивање и удруживање националних и регионалних комора, требало би, уз активно чланство у међународним асоцијацијама и уз прихватање принципа „Добре праксе ветеринарске медицине", да омогући сваком доктору ветеринарске медицине стално усавршавање, проверу знања и примену јединствених критеријума за издавање лиценци. Комора је саиздавач најстаријег часописа ветеринарске медицине, *Ветеринарског гласника*, који излази од 1904, што је у кризним временима часопису обезбеђивало континуитет излажења.
ЛИТЕРАТУРА: „Развој коморског система у Југославији и значај организовања Ветеринарске коморе у Републици Србији", *ВГ*, 1991, 8; „Основана Ветеринарска комора Србије", *ВГ*, 1992, 2.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНАРСКА МЕДИЦИНА
**ВЕТЕРИНАРСКА МЕДИЦИНА** (лат. *veterinum*: стока, марва), грана медицине, наука о лечењу, неговању и бризи о животињама. **В. м.** није, међутим, чиста наука, него је великим делом умеће или вештина, тј. практична примена различитих научних знања. У **в. м.** није довољно ни познавање научних чињеница ни вештина, односно умеће, него је потребна и лична надахнутост, интуиција, тј. уметност (ars medici). **В. м.** је тако делом наука, делом умеће (вештина), а делом и уметност.
Припитомљавање животиња и њихово гајење, било због извора хране или искоришћавања у друге сврхе (рад, лов, одевање, рат), имало је за последицу бригу о животињама и потребу пружања помоћи оболелим животињама. Међу првим сточарима сигурно су се издвајали појединци који су о животињама, њиховим потребама и болестима знали више од других. Такви појединци су своја емпиријски стечена знања преносили на потомке из генерације у генерацију. Потреба за људима који су боље познавали животиње расла је са порастом броја стоке. Оно што данас сматрамо **в. м.** постоји од времена доместификације животиња. Писани трагови у којима се помињу болести коња, говеда и бивола стари су око 4.500 година (Кина). Индијски цртежи стари око 4.000 година приказују мушкарце који чувају коње и слонове. Древна египатска уметност приказује на који начин су се Египћани бринули о здрављу животиња. Први записи из области **в. м.** помињу се на египатском папирусу из Кахуна (1900. п.н.е), као и у ведској литератури древне Индије. Према старогрчким легендама стоку је најбоље умео да лечи кентаур Хирон, Сатурнов син и Ескулапов учитељ. Старогрчки филозоф Аристотел извршио је класификацију животиња која представља њихову таксономију која се и данас понекад користи. У старом Риму (753–600. п.н.е.) римски научник Колумела написао је 12 томова књига о животињама. Између осталог писао је о здрављу и лечењу животиња и први је употребио термин „veterinаrius" за лице које је лечило животиње. Реч „veterinarii" означава људе који се баве стоком, а према Колумели потиче од латинске речи „vetus", што значи „стар", јер су најстарији чувари стоке преносили млађима вештину опхођења са животињама, па и лечења. Овај термин почео је поново да се користи у XVII и XVIII в. У другој половини V в. н.е. написао је Публије Вегецијус Ренатус књигу *Artis veterinariae*. Тек 1.000 година касније (1598) написана је друга књига из ове области. Наиме, Италијан Карло Руини написао је књигу под називом *Анатомија коња*.
**Средњи век.** Као и у хуманој медицини, на Балканском полуострву Словени су затекли извесну византијску ветеринарско-медицинску традицију која води порекло из античког периода. Из тог доба (XI и XII в.) помињу се византијски лекари и медицински списи на грчком језику. Верна слика о стању медицинских, а при томе се мисли и на ветеринарско-медицинске, прилике у византијским областима у доба досељавања Словена није сасвим могућна јер о њој нема података. То не значи, међутим, да у периоду досељавања Словена и формирања првих српских држава нису постојали одређени медицински обичаји и установе. Још у доба античке епохе, па и касније у време Византије постојали су прописи за које се данас зна да су у потпуности ветеринарски. Неки римски градови (Домавија код Сребренице) имали су своје градске кланице. Римљани су у сваком граду имали људе који су бринули о свим проблемима комуналне хигијене, па тако и о уклањању животињског отпада. Прописи о уређењу српских средњовековних градова (Котор, Будва) и у њима о уређењу кланица воде порекло из античке епохе. Град Котор је у Статуту из 1301. имао члан који је говорио о поткивању коња и обавезама ветеринара – емпирика. Слични прописи налазе се и у српском Рударском законику деспота Стефана Лазаревића из 1412. у којем се говори о обавезама поткивача. У медицинској пракси коришћен је Ходошки терапијски зборник (1390), за који се сматра најстаријом књигом српске медицине. Ходошки зборник садржи велик број рецепата који су употребљавани за лечење људи и животиња. Први ветеринар емпирик помиње се у доба краља Милутина. Био је то Воја Мутиловић, чија је надгробна плоча узидана у цркви Светог Ђорђа (задужбина краља Милутина), у манастиру Нагоричане код Куманова. Иако је био лекар, Лаврентије из Болоње посветио се лечењу животиња у Котору, а тај податак је из 1397. На маргинама Грачаничког требника (1397) забележено је да се метиљаве овце лече папраћу. У *Службенику* је скоро 150 година касније (1542) описан помор оваца, као и да је народ примењивао вакцину („калемио") против овчијих богиња. Медицинске прилике на просторима на које су се доселили Словени у суштини су наставак медицине античког доба. Ову културу Византија је наследила, чувала и практично развијала. Српска медицина настала је на основама античке медицине, а даље се развијала највише под утицајем Салерно-Монпељенске школе. Средњовековна српска медицина је по своме учењу била европска и није се разликовала од италијанске (Салерно) и француске (Монпеље) медицине XIV и XV в. Можда су томе допринеле и разлике у систему школовања на Западу и Византији. У Византији медицина се развијала као занат, при већим болницама, где се знање стицало праксом. На Западу медицина се изучавала на универзитетима по одређеном систему, где се добијало солидније медицинско образовање.
Турска освајања и пад Цариграда (1453) прекинули су развој византијске медицине, а и најзначајније везе Србије са Западом. Те везе се поново успостављају тек крајем XVIII и почетком XIX в. Тим везама највише су допринели Срби исељеници у Аустријском царству. Највећи број првих ветеринара у Србији био је из Хабзбуршког царства и били су различитих националности (Срби, Чеси, Аустријанци). **В. м.** као наука почиње да се развија крајем XVIII в. оснивањем прве Високе ветеринарске школе 1762. у Лиону која је 1763. премештена у Париз (Алфорт). До 1800. биће основане Високе ветеринарске школе у више градова у Европи (Торино, Гетинген, Беч, Хановер, Дрезден, Фрајбург, Марбург, Милано, Берлин, Минхен, Лондон, Мадрид, Копенхаген итд.). Медицински факултети у Европи оснивани су крајем XII в., дакле, читавих шест векова пре ветеринарских факултета, иако хумана и **в. м.** имају много тога заједничког.
**У ослобођеној Србији.** Почетком XIX в. у Србији није било ветеринара, што и није чудо за земљу под турском влашћу. Стоку су лечили људи из народа, односно људи који су се специјализовано бавили овим послом. У Карађорђево време у Србији је дуже или краће време боравио Јован Петровић-Ковач (познат као Јован Ковач), учени ковач и поткивач. Знање поткивачког заната давало му је право да се бави и лечењем стоке. Карађорђе је изузетно ценио његов рад. За време Карађорђа у Србији је боравила и једна руска војна коњичка јединица, која је свакако у свом саставу морала да има и људе који су бринули о здрављу коња. Они су сасвим сигурно пружали помоћ оболелој стоци у Србији и своја искуства преносили на људе из српског народа. Матија Ненадовић помиње у својим *Мемоарима* да је његов коњ лечен у ветеринарској болници у Обреновцу, за коју се основано тврди да је била руска. Озбиљан приступ бризи о здрављу стоке везује се за оснивање Попечитељства внутрењи дјела 1835. и његовог Санитетског одељења 1839. Ово одељење је, поред бриге о здрављу људи, бринуло и о здрављу стоке. Лекари су у то време у току студија слушали предмет – Сточне заразе и то је, у недостатку ветеринара, било довољно да се окружним лекарима-физикусима повери и брига о здрављу животиња. Недуго после тога (1842) начелник Санитетског одељења тражио је да се уведе звање земаљског ветеринара у Србији. Али, и пре тога у Србији су радили странци лекари који су били и ветеринари (Ф. Бихеле, Ф. Будаи, Ј. Шауенгел, Ф. Бирг) или само ветеринари (И. Алексијевић Болечњиков-Борашнов, Ј. Гец). Јован Гец је написао и прву ветеринарску књигу на српском језику, *Хипологија*, која је штампана 1862. У Српску војску је 1851. примљен у службу за марвеног лекара Јован Теодоровић из Новог Сада. Потребе за ветеринарима подмиривале су се стручњацима из иностранства. Кнез Михаило Обреновић је 1860. довео француског мајора Иполита Мондена у Србију, унапредио га је у чин пуковника и 1861. поставио за начелника Главне управе. Приступајући модернизацији српске војске И. Монден је модернизовао и ветеринарску службу, па, између осталог, изједначује марвеног лекара са лекаром хумане медицине. Државном савету предложио је да се именује главни марвени лекар. Државни савет прихватио је овај предлог и на то место дошао је Француз Карло Траншан, који је донео законе и прописе, који се нису знатније мењали до 1918. У додатку Закона о устројству војске из 1865. прецизиране су и обавезе марвених лекара и поткивача.
Знања из **в. м.** у Србији XIX в. почињу да се стичу од оснивања Артиљеријске школе 1850. Наставни план Артиљеријске школе за официре обухватао је 38 предмета, а међу њима Хипологију, Правила коњичке службе, као и Јахање и вожење. Прва обука ветеринарских кадрова везује се за оснивање Поткивачке школе за војне потребе 1866. Поткивачи су по завршетку школовања распоређивани у војне јединице. Најбољи из ове школе су 1880. послани у Беч на школовање да би били марвени лекари. Од првих осам посланих на школовање у Беч, сви су завршили школовање и вратили се у Србију на дужност војних марвених лекара. Поред потреба за официрским ветеринарским кадровима (ветеринарима, марвеним лекарима) и поткивачима у Војсци Србије осећала се потреба и за оспособљавањем ветеринарских помоћника. Због тога је 1901. основана Ветеринарска школа. Школовање је трајало две године. Стручни предмети у овој школи били су: Анатомија коња и говеда са физиологијом; Поткивање коња и говеда; О расама коња и говеда; Хигијена коња и говеда; Оцена коња по њиховој спољашности; Познавање, справљање и давање лекова болесној стоци; Патологија и терапија унутрашњих и заразних болести коња и говеда са патолошком анатомијом и вршење сеција; Антисептичко и асептичко лечење коња и говеда са малом хирургијом; О познавању потребних инструмената и завоја; О прегледу стоке и меса; Практична обука из поткивања коња и говеда.
У Србији XIX в. приоритетно је било присуство ветеринарске струке у војсци. Законом о уређењу санитетске струке у Србији из 1881. дефинисано је да сваки округ у Србији мора да има свог окружног марвеног лекара. У самом Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела био је и главни марвени лекар. Места окружних марвених лекара у прво време попуњавана су ветеринарима из војске и из иностранства. Како су потребе за ветеринарима биле све веће, држава је преко Санитетског одељења слала стипендисте на студије **в. м.** у иностранство. Потенцијални стипендисти морали су да имају завршену средњу спрему, а избор кандидата после пријављивања на конкурс вршила је Велика школа. Већ 1882. на студије у Беч отишло је десет стипендиста. Студије је завршило њих седам. Крајем XIX в. у Србији је било довољно ветеринара за рад на терену, извозу стоке и његовој организацији, али и за оснивање свог удружења – Српског ветеринарског друштва (1890). Захваљујући њему, српска Ветеринарска служба је издвојена из Санитетске службе и прешла у Министарство народне привреде. Ту је имала своје одељење (1900), на чијем челу је био главни марвени лекар. Недуго после тога (1904) почиње да излази *Ветеринарски гласник*, који је афирмисао струку, доприносио ширењу знања и подстицао на стално усвршавање ветеринара. Ветеринари тог времена су били изузетно стручно образовани и по знању нису нимало заостајали од својих колега са Запада. Може се претпоставити да су знали и више јер су завршавали школовање на различитим универзитетима, а у невеликој земљи, каква је Србија, могли су да размењују знања и искуста стечена у различитим школама. На тај начин могли су да примене оно што је у **в. м.** било најбоље у Европи.
Први светски рат је прекинуо активност службе која је била у пуном замаху и ветеринарску службу приближио ветеринарским службама савезника, пре свега француској ветеринарској служби. У току I светског рата у српској војсци било је француских официра ветеринара. Они су поред бриге о здрављу стоке доприносили размени искустава из свакодневне ветеринарске праксе са колегама из Србије. На Солунском фронту било је 47 српских ветеринара (23 војна, 23 цивилна и један заробљеник) и 13 ветеринарских помоћника (осам студената). Од 1916. до 1918. са српским ветеринарима је и 56 француских ветеринара и 12 поткивача. Српска војска је на Солунском фронту организовала школу за 40 поткивача, при чему је обука обављена у француским јединицама. Ветеринарска служба била је свесна чињенице и пред I светски рат да Србији, као сточарској земљи, треба више ветеринара, а и да им је за то потребна сопствена ветеринарска школа. Та идеја није их напуштала ни за време рата. После зборова марвених лекара одржаних крајем маја и почетком јуна 1918. у Водени (Грчка) и аугуста у Солуну урађен је Пројекат организације ветеринарске службе за послератно време. Овај пројекат није се бавио само организацијом ветеринарске службе (војне и цивилне), него се односио и на образовање. Истакнута је потреба оснивања Високе ветеринарске школе, Бактериолошко-хигијенског завода (кроз које би постепено прошли сви ветеринари), Поткивачке занатске школе, као и курсева за прегледаче меса и ветеринарске болничаре.
У Краљевини СХС, недуго по њеном оснивању, у Загребу је указом престолонаследника Александра (1919) основана Висока ветеринарска школа, преко 150 година после оснивања прве Високе ветеринарске школе у Лиону 1762. Указом краља Александра из 1924. Висока ветеринарска школа претворена је у Ветеринарски факултет Свеучилишта Краљевине Југославије у Загребу. Посебним указом краља Александра међу тројицом професора који су именовани за осниваче (фундаторе) Ветеринарског факултета у Загребу двојица ће касније бити и професори Ветеринарског факултета у Београду (Миле Рајчевић, др Петар Ђурић). Професор Рајчевић је био први управник Бујатричко-породиљске клинике и први декан Ветеринарског факултета у Београду који је био ветеринар (прва тројица нису била ветеринари). Идеја ветеринара Солунаца о оснивању Високе ветеринарске школе у Београду, поред већ постојећег Ветеринарског факултета у Краљевини Југославији у Загребу, није било лако остварива. Сматрало се да је за Краљевину Југославију довољан један факултет. Ипак, залагањем Ветеринарског одељења Министарства пољопривреде, а највише њеног начелника, доктора Љубомира Младеновића, донета је 1936. Уредба о оснивању Ветеринарског факултета у Београду.
Универзитетски Сенат је изабрао Живојина Ђорђевића (први декан), проф. Филозофског факултета, Рихарда Буријана, проф. Медицинског факултета, и Милана Влајинца, проф. Пољопривредно-шумарског факултета, за прве чланове Савета Ветеринарског факултета. Задатак Савета био је да изврши све припреме за почетак рада факултета. Факултет је 1936. објавио почетак наставе са 149 студената уписаних у прву годину студија. Први стални наставници били су Антоније Вуковић, Илија Ђуричић и Бранко Влатковић. У време почетка II светског рата Факултет је имао 25 наставника, 16 асистената и 611 студената. Из прве генерације студената уписаних 1936. прва четворица су дипломирала 1942. Упис студената је настављен 1945, када је студије уписало око 500 студената. У послератној Југославији отворени су Ветеринарски факултет у Сарајеву, 1950. и Ветеринарски одсек на Биотехнолошком факултету у Љубљани, 1953. Ветеринарски факултет у Београду је 1997. променио назив у Факултет ветеринарске медицине. Данас у Србији се доктори **в. м.**, поред Факултета ветеринарске медицине у Београду, школују и на Департману ветеринарске медицине који је основан 2000. на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду.
**В. м.** може да се подели на различите начине. Најчешће се **в. м.** дели на теоретску и практичну. Првом се стичу научна звања, а другој је сврха да практично користи и примени стечена знања. Теоретском делу **в. м.** припадају: анатомија, хистологија, ембриологија, физиологија, фармакологија, патологија, микробиологија, паразитологија итд. Практичне струке се баве: болестима појединих животињских врста (нпр. копитари, папкари, птице, месоједи); болестима појединих делова тела (интерна медицина, офталмологија); одређеним болестима (бактеријске, вирусне, паразитске); врстама дијагностичких поступака (рендгенологија). Унутар сваког од теоретских и практичних делова **в. м.** постоје области или специјалности, што је нарочито изражено код практичног дела **в. м**. Тако се у интерној медицини препознају кардиологија, хематологија, нефрологија итд., а у хирургији ортопедија, торакална хирургија, абдоминална хирургија итд. У **в. м.** посебно се издвајају породиљство, стерилитет и в.о. Такође, посебне области су зоохигијена и исхрана које чине основ превентивне **в. м.** Значајан део активности **в. м.** везује се за хигијену и технологију хране анималног порекла (безбедност хране). Савремени приступ безбедности хране подразумева учешће доктора **в. м.** у свим сегментима производње хране анималног порекла („од њиве до трпезе"), разуме се у сарадњи са стручњацима из других области (агрономи, технолози, лекари, биолози, фармацеути). Последњих година **в. м.** бави се све више понашањем животиња и њиховом добробити, као и заштитом животне средине. Делатност **в. м.** мењала се кроз време. У античко доба и у средњем веку, па све до средине XX в. главни део активности **в. м.** био је везан за бригу о нези и здрављу коња, а посебна пажња посвећивала се сигурно најосетљивијем делу тела коња – копиту. Ово је сасвим разумљиво јер је коњица била значајан чинилац војне моћи сваке државе. Данас је **в. м.** посвећена највећим делом здравственом стању производних животиња (производња меса, млека, јаја), безбедности хране, заштити здравља и добробити различитих врста животиња (кућни љубимци, мале животиње, животиње у зоолошким вртовима, дивљим животињама, угроженим врстама животиња). Може се рећи да су и поред разноврсне делатности пред савременом **в. м.** три основна задатка: спречавање и сузбијање болести, нарочито оних заједничких за животиње и људе – зоонозе (чиме се штити и здравље људи); лечење животиња; брига о безбедности хране анималног порекла, а тиме и брига о здрављу људи. Разноврсност делатности **в. м.** захтева у пракси и различите видове специјалности. Тако у САД Америчко удружење **в. м.** признаје 20 ветеринарских специјализација. Савременој **в. м.** доступне су бројне дијагностичке (ултразвук, скенер, магнетна резонанца) и терапеутске технике које се користе и у хуманој медицини (замена кука, стоматологија, естетска хирургија, уклањање катаракте, уградња пејсмејкера, инсулинска терапија). Доктори **в. м.** имају значајну улогу не само у медицинским, него и у биолошким, хемијским, пољопривредним, фармацеутским и технолошким истраживањима.
Милан Ж. Балтић
**Народна ветерина.** Стока је у традиционалној култури била кључна за егзистенцију (симболички називана „благо") и због тога је развијен скуп народних знања везан за њено здравље. Етноветеринарска знања, заснована на културно уобличеном схватању природе, најпре обухватају куративне поступке према стоци (пре свега говеда, овце и свиње), а делимично и превенцију болести. Етноветеринарски куративни поступци и знања усмерени су ка лечењу од пришта, шуге, врућице, црвеног ветра, прехладе, надутости, као и на залечење прелома и других повреда. Народна ветерина ипак није познавала поступак лечења од метиља, честе болести оваца. Неке од поступака лечења знали су да примене сви, али су неке поступке знали да примене само људи који су се извештили у лечењу стоке јер је оно подразумевало и делимично познавање анатомије животиња. За лечење болести стоке коришћене су разне лековите биљке: кукурек, бели лук, чемерика, сиљевина, љутач и др., као и средства попут соли и сирћета, плавог камена, барута, гаса за лампе, катрана итд. Стока је, на пример, од шуге лечена катраном, од шапа плавим каменом, кречом или машћу од јазавца. Пуштање крви је било уобичајено код лечења оваца. Надутост је лечена испуштањем гасова које је по правилу подразумевало мања отварања болесне животиње. Превенција болести стоке углавном је везана за исхрану – стоци су уз храну давани со, сига, церов пепео, песак, љуска ораха, кора бундеве и др., а за овце се водило рачуна када и где иду на испашу да се не би ометиљавиле. Било је познато да мора да се води рачуна о хигијени стоке и да чиста стока мање оболева. У етноветеринарске поступке убраја се и кастрирање овнова, волова или вепрова. У лечењу стоке прибегавало се понекад и магијским поступцима, али су они били радије примењивани за превенцију болести стоке. Најпознатији магијски поступци су лиле и воловска богомоља -- ритуална пурификација живом ватром, водом и земљом кроз обред прелаза. После I светског рата, а нарочито од средине XX столећа, све је већи број школованих ветеринара тако да народна ветеринарска знања постепено нестају.
Милош Матић
ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, „Сточарство", *ГEM*, 1962, 25; „Привреда – сточарство", *ГEM*, 1964, 27; Р. Катић, *О лекарима код Срба у средњем веку*, Бг 1971; Д. Дивљановић, „Ветеринарство у Србији у 19. и 20. веку", *ВГ*, 1972, 26; В. Симић, „Неправилни и правилни термини из домена Ветеринарске медицине", *ВГ*, 1982, 4; И. Ковачевић, „Воловска богомоља", *ГEM*, Бг 1983, 47; Р. Катић, *Кратак преглед општег стања српске средњевековне медицине, Хиландарски медицински кодекс Н 517*, Бг 1989; М. Ж. Балтић, „Историјски осврт на школовање ветеринарских кадрова у Србији", *Зборник VIII конгреса ветеринара Србије*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНАРСКИ ГЛАСНИК
**ВЕТЕРИНАРСКИ ГЛАСНИК**, стручни часопис за марвено лекарство и сточарство, основан од Удружења марвених лекара Србије на збору одржаном у Београду 1890. Тада је донето више одлука, од којих се две односе на то да се убудуће „нашем народу пружају нужне поуке из марвеног лекарства" у листу *Teжак*, који је издавало Српско пољопривредно друштво, а да се за стручне радове „по струци ветеринарској" оснује нови часопис под именом *Српски Aрхив за целокупно лекарство*, који би излазио једном годишње. За уреднике часописа изабрани су марвени лекари Алекса Љ. Поповић и Стеван Екеровић. На првој седници привременог управног одбора Удружења марвених лекара Србије, одржаној у Београду 27. XII 1903, изабрани су стална управа Удружења, Надзорни одбор, као и Редакциони одбор за часопис у саставу: Јован Алексић, Сава Вукосављевић, Милан Цветковић, Милутин Матовић и Алекса Поповић, а за уредника Петар Д. Тодоровић. Одлучено је да часопис за марвено лекарство и сточарство излази једном месечно под именом *Ветеринарски гласник*. Први број изашао је 1. I 1904. Преко њега су српској јавности представљани рад ветеринарске струке, њени проблеми, као и значај чувања здравља људи, домаћих животиња и економије земље. Часопис је због ратова излазио са прекидима до краја 1911. и поново 1920. Штампан је у Београду, а 1910. у Јагодини. После I конгреса ветеринара Краљевине СХС, одржаног у Београду 1921. часопис је добио назив *Југословенски ветеринарски гласник*, у издању Југословенског удружења за ветеринарство и сточарство. Излазио је једном месечно до марта 1941. и после рата до краја 1948. под именом *Jугословенски ветеринарски гласник*, *часопис за ветеринарство Министарства пољопривреде и шумарства ФНРЈ*. Решењем Министарства пољопривреде (1949) назив часописа је промењен у *Ветеринарски гласник*, *часопис Савеза ветеринара и ветеринарских техничара СФРЈ*. Од марта 1993. излази као научно-стручни часопис у издању Ветеринарског факултета (од 1998. Факултета ветеринарске медицине) Универзитета у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, „Ветеринарски гласник и његови први уредници", *ВГ*, 1966, 1; *Друштво ветеринара Србије од оснивања до данашњих дана (1890-1975)*, Бг 1976; С. Поп-Ценић, Д. Дивљановић, З. Јевтић, „Библиографија ветеринарске медицине у Србији (1816--1920)", у: *Народна здравствена култура у Србији*, 8, Бг 1988.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД ЗЕМУН
**ВЕТЕРИНАРСКИ ЗАВОД ЗЕМУН**, основан је 1938. као Централни ветеринарски бактериолошки завод. Године 1939. основан је државни Ветсерум завод, који је поред дијагностичких испитивања почео и са производњом биолошких и хемофармацеутских препарата. Почетком II светског рата (1941) Завод се из својих просторија у Земуну иселио и сместио у привремене просторије у Београду. У насталим условима, а због потребе ветеринарске медицине, поред дијагностике, Завод је производио и потребне биолошке препарате и лекове. По завршетку рата Завод се вратио у своје првобитне просторије у Земуну. Пошто су тада обједињене све институције у земљи које су се бавиле производњом биолошких средстава и лекова за потребе ветеринарске медицине, Завод је наставио да ради под заједничким именом „Ветсерум", као „Ветсерум I" и „Ветсерум II", који је био удаљен око 1 км, и који се бавио искључиво производњом вируса и серума свињске куге за симултану вакцинацију свиња. Од 1952. престала је са радом централна управа „Ветсерума" и свака институција радила је самостално. Тада је „Ветсерум I" регистрован под именом „Ветеринарски завод", са задатком да ради на производњи, унапређењу и контроли цепива. Под руководством предузимљивог директора Ђуре Кецмана, Завод се развијао и ширио своју делатност. Тако је 1954. почела производња фармацеутских препарата, а 1956. у сарадњи са Катедром за исхрану Ветеринарског факултета у Београду, започело се са производњом дијететских препарата и додатака сточној храни. Ова производња је касније прерасла у фабрику сточне хране. До сада је Завод имао 85 биолошких производа (53 вакцине, и 13 у сарадњи, 11 дијагностикума и 8 серума), као и 86 хемофармацеутских производа (антибиотика, хемотерапеутика, сулфопрепарата, масти за лечење маститиса, затим антипаразитика, дигестива, пробиотика, витамина, минерала, електролита, дезинфицијенса, инсектицида и родентицида). У 2005. **В. з**. је приватизован, продат Зекстра групи, и наставио је рад из своје делатности. **В. з.** је високо стручна институција, у којој је од запослених доктора ветеринарске медицине 14 стекло докторску титулу. Стручњаци Завода сарађују са Факултетом ветеринарске медицине из Београда, институтима и заводима у земљи и иностранству. Посебна пажња посвећује се праћењу достигнућа науке у свету и нашој земљи преко научних и стручних часописа, као и међународне сарадње. У Женеви 1998. Завод је добио међународну награду као најбоља производна институција ветеринарске медицине.
ЛИТЕРАТУРА: *Ветеринарски завод Земун, поводом 15-годишњице постојања*, Бг 1952.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНАРСКИ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ ИНСТИТУТИ
**ВЕТЕРИНАРСКИ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ ИНСТИТУТИ**, установе чији је рад усмерен на стално унапређење квалитета активности ветеринарске медицине и стручњака у клиничким и лабораторијским испитивањима, те њихов даљи развој, стандардизацију и увођење нових метода испитивања, као и добру лабораторијску и професионалну праксу.
**Зајечар.** Епизоотиолошка дијагностичка станица основана је 1952, а после њеног развоја активности из области ветеринарске медицине наставио је Ветеринарски специјалистички институт (ВСИ) од 1952. Покрива територију Тимочког епизоотиолошког подручја, односно Зајечарског и Борског округа. Зајечарски округ обухвата општине: Зајечар, Књажевац, Бољевац и Сокобања; Борски округ обухвата општине: Бор, Неготин, Кладово и Мајданпек. Водећа грана пољопривредне производње на истоку Србије је сточарство, а скоро читав сточни фонд на овом простору је у сеоским домаћинствима. У свом раду научно и стручно особље **В. с. и.** прати најновија достигнућа из области свога рада и учествује у програмима едукације и оспособљавања власника и држалаца животиња о заштити здравља и добробити животиња. У **В. с. и.** запослено је 19 радника, од којих један доктор наука, пет специјалиста и један доктор ветеринарске медицине, један хемичар и један економиста и др. Ови кадрови раде у пословној згради од 900 м² површине. У **В. с. и.** постоји неколико организационих целина према врстама послова које обављају. Због величине епизоотиолошког подручја Институт располаже са седам различитих возила, а у својој делатности његови стручњаци остварују сталне стручне контакте и сарадњу са кадровима ветеринарске медицине из пољопривредних организација, инспекције ветеринарске медицине, Факултета ветеринарске медицине, као и научним и другим стручним институтима из Републике Србије. **В. с. и.** такође остварује сарадњу и са епидемиолошком службом медицинских центара са овог простора у откривању и дијагностиковању заразних болести заједничких људима и животињама. Институт је 2005. усагласио свој систем менаџмента квалитетом према захтевима стандарда СРПС ИСО 9001, а у 2006. акредитовао Сектор за лабораторијска испитивања према захтевима стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
**Зрењанин.** Године 1957. основан је Ветеринарски завод у склопу Завода за пољопривреду. Из њега је настао **В. с. и**. Он покрива територију Зрењанинског епизоотиолошког подручја, које покрива подручје Средњобанатског округа (пет општина) и део Севернобанатског округа (три општине). Организационо, **В. с. и.** се састоји из Службе за лабораторијска испитивања (девет запослених), Службе за здравствену заштиту, епизоотиологију и репродукцију (четири запослена) и рачуноводствено-финансијске и опште службе (петоро запослених). У оквиру Службе за лабораторијска испитивања налази се Одељење за бактериологију, микологију, паразитологију и испитивање хране за животиње, Одељење за испитивање намирница, као и Одељење за серологију и имунологију. Ова одељења опремљена су и оспособљена за дијагностику бројних заразних, паразитских и технолошко-узгојних болести код живине, свиња, говеда, оваца, коза, коња, паса, мачака и пчела. Служба обавља микробиолошка и органолептичка испитивања хране за животиње и компонената на санитарну и хигијенску исправност. Ова Служба такође обавља микробиолошку и хигијенску контролу као и консалтинг у објектима за клање и прераду меса и млека на овом подручју. Службу за здравствену заштиту животиња, епизоотиологију и репродукцију чине стручњаци из области епизоотиологије, здравствене заштите живине, здравствене заштите свиња и репродукције, стерилитета и вештачког осемењавања животиња. Делатности ове Службе су: систематско праћење епизоотиолошке ситуације, праћење спровођења програма мера, стручна помоћ инспекцији ветеринарске медицине и оперативне службе ветеринарске медицине, промет вакцина и дијагностичких средстава, спровођење мера у карантину, контрола зооноза, консалтинг у ветеринарској медицини и интензивној сточарској производњи, спровођење мера превентиве, имунопрофилаксе, клиничке дијагностике, терапије, сузбијања и искорењивања заразних и других болести у живинарству, свињарству и говедарству. **В. с. и.** поседује међународни систем квалитета СРПС ИСО 9001, а акредитован је и за лабораторијска испитивања према захтевима стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
**Јагодина.** Ветеринарско-дијагностичка станица основана 1952, после више трансформација прерасла је у **В. с. и.** 1991. Основна делатност Института је учествовање у спровођењу мера за спречавање појављивања, сузбијање и искорењивање заразних болести и праћење епизоотиолошке ситуације на територији Поморавског и Шумадијског округа, чије подручје чини 12 општина и територија града Крагујевца. У циљу благовремене и тачне лабораторијске дијагностике **В. с. и.** располаже савремено опремљеним лабораторијама за испитивање у области бактериологије, паразитологије, микологије, бактеријске и вирусолошке серологије. У њима се примењују савремене дијагностичке методе, тако да је могуће дијагностиковати велик број болести, посебно зооноза. На пословима којима се Институт бави, раде доктори наука, магистри наука, специјалисти и доктори ветеринарске медицине из области епизоотиологије, микробиологије, патолошке морфологије, хигијене и технологије животних намирница анималног порекла и репродукције животиња. Године 2005. **В. с. и.** успешно је окончао процес увођења система менаџмента квалитетом у складу са стандардом ЈУС ИСО 9001, а акредитацију сектора за лабораторијска испитивања према стандарду ЈУС ИСО/ИЕЦ 17 025 завршио је 2006.
**Краљево.** Основан је 1979. Најважнија делатност **В. с. и.** обухвата: превентиву, лабораторијску дијагностику, сузбијање и искорењивање заразних и паразитских болести животиња, посебно зооноза, лабораторијску контролу хигијенске исправности и квалитета сировина и производа животињског порекла, сточне хране и воде, превентиву и терапију стерилитета животиња, промет лекова и опреме за потребе ветеринарске медицине. Наведене делатности Институт обавља на подручју 25 општина југозападне Србије (Рашки, Расински, Моравички и Златиборски округ), на којем се налази између 20 и 30% сточног фонда Републике Србије. У **В. с. и.** ради 40 радника, од којих један научни сарадник, два доктора наука и осам магистара наука ветеринарске медицине, пет специјалиста и седам истражиавача сарадника. У оквиру сталног усавршавања кадрови Института активно учествују на домаћим и међународним скуповима, а више њих је било на усавршавању у САД, Немачкој, Холандији, Швајцарској и Енглеској. Своју специјалистичку и друге делатности **В. с. и.** обавља у пословном простору од око 1.000 м², користећи савремену опрему у оквиру више сектора и одељења. Осим савремене опреме за лабораторијску дијагностику, инструменталну хемију и опреме за ветеринарску санитацију у оквиру сузбијања заразних болести, у току је комплетирање опреме за виши ниво биосигурности лабораторијских услова за дијагностику нарочито опасних заразних болести, као и најсавременије лабораторијске опреме за дијагностику на молекуларном нивоу. На епизоотиолошком подручју овог Института, по први пут у Републици Србији, откривено је и дијагностиковано више заразних болести (плави језик, козји артритис -- енцефалитис), а појава птичјег грипа (2006) успешно је контролисана и болест сузбијена. Наведени кадровски потенцијал и савремена опрема били су основа за одређивање овог **В. с. и.** у 2005. за Националну референтну лабораторију за птичји грип. У 2005. у Институту је примењен и сертификован систем управљања квалитетом ЈУС ИСО 9001, а од 2006. акредитована је лабораторија за испитивање по стандарду ЈУС ИСО 17025.
Чедомир Русов
**Ниш.** Најстарија је организација ове врсте у Србији. При Пастеровом заводу, основаном 1900, формирано је Одељење за ветеринарску епидемиологију, 1941. Као самостална организација регистрована је 1948. под називом Реонски бактериолошки завод. Од тада је пролазио кроз различите организационе облике да би 1992. био регистрован као **В. с. и**. Своју делатност обавља у Нишком и Јужно моравском епизоотиолошком подручју са пет округа (Нишавски, Пиротски, Топлички, Јабланички и Пчињски) и укупно 25 општина. Сарађује са осталим **В. с. и.**, факултетима, произвођачима намирница анималног порекла, произвођачима сточне хране, војском Србије и сеоским домаћинствима. Организован је тако да у Сектору за лабораторијска испитивања има две службе (за клиничку микробиологију и паразитологију и за лабораторијска испитивања хране), као и Одељење за пријем узорака. Посебно је организована Служба за епизоотиологију, патологију, репродукцију и дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију (ДДД) са Одељењем за пчеларство, рибарство и ловство. Има самостално Одељење за дистрибуцију вакцина, дијагностичких средстава и промет лекова, те Одељење за научноистраживачки рад. У **В. с. и.** ради 14 доктора ветеринарске медицине, од којих су двојица магистри наука ветеринарске медицине, двојица су на специјализацији, а остали су специјалисти из различитих области ветеринарске медицине (заразне болести, епизоотиологија, болести малих животиња, породиљство, паразитологија, микробиологија, патологија, хигијена намирница и зоохигијена). У **В. с. и.** раде и два дипломирана хемичара, а Институт је регистрован за обављање послова лабораторијске дијагностике заразних и паразитских болести, микробиолошке и хемијске анализе намирница и хране за животиње, испитивање семена за в.о., праћење и унапређење мера заштите животне и радне средине, послова ДДД у ветеринарској медицини, увоз и промет лекова и других медицинских средстава, као и за паковање сточне хране, сировина и додатака. На основу Стандарда СРПС ИСО 9001:2008. Институт има сертификован систем квалитета, а на основу Стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 1725:2006. акредитована су лабораторијска испитивања која се односе на све области његовог рада.
Милан Ж. Балтић
**Панчево.** У оквиру Пољопривредне станице у Панчеву 1961. основана је Ветеринарско-дијагностичка лабораторија. Ова лабораторија је 1993. конституисана у **В. с. и**., који обавља делатност ветеринарске медицине на територији округа Јужни Банат, у којем се налази осам општина: Панчево, Вршац, Бела Црква, Пландиште, Ковин, Ковачица, Алибунар и Опово. Од кадрова **В. с. и.** има једног магистра наука, пет специјалиста и пет техничара ветеринарске медицине. Једна од основних делатности Института усмерена је на стални развој и унапређивање специјалистичког рада из области ветеринарске медицине, посебно лабораторијских и клиничких испитивања: дијагностика болести животиња, епизоотиолошка и клиничка испитивања, репродукција, исхрана животиња и др. Велика пажња посвећује се контроли квалитета и здравствене исправности намирница животињског порекла, као и хране за животиње. **В. с. и.** координира рад свих ветеринарских станица на територији округа Јужни Банат и учествује у спречавању појављивања и сузбијању заразних болести животиња. Институт од 2005. поседује међународни сертификат за уведен систем квалитета СРПС ИСО 9001, а 2007. обавио је акредитацију Сектора за лабораторијска испитивања према захтевима стандарда ПРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
**Пожаревац.** Ветеринарско-дијагностичка станица основана је 1953. Од 1969. до 1989. радила је у оквиру Ветеринарског института у Београду, а од 1989. до 1992. под називом Регионални ветеринарски завод. Од 1992. ради под називом **В. с. и.**, а његово епизоотиолошко подручје је територија Браничевског и Подунавског округа. Овај институт има 16 запослених, од којих су седам доктори ветеринарске медицине различитих специјалности: два епизоотиолога, два микробиолога, један специјалиста за репродукцију, један патолог и један специјалиста за живинарство. Организационо, Институт чине два сектора са по пет одељења, чији је задатак праћење епизоотиолошке ситуације, откривање, сузбијање и искорењивање заразних и паразитских болести, лабораторијска дијагностика, утврђивање микробиолошке исправности намирница животињског порекла, микробиолошке исправности хране за животиње, спровођење мера за повећање плодности животиња, промет вакцина, лекова и средстава за ДДД. **В. с. и.** је увео стандарде СРПС ИСО 9001, као и СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
Чедомир Русов
**Приштина.** У Приштини је 1946. основан Ветеринарски бактериолошки завод који је отпочео са радом годину дана касније. Године 1952. овај Завод је регистрован као Ветеринарски научноистраживачки и дијагностички институт Косова и Метохије, да би 1955. био преименован у Ветеринарски институт Приштина. Од тада пролази кроз различите облике деловања и организовања, углавном као Завод у оквиру Института (Ветеринарски институт Београд, Институт за сточарство и ветеринарство, Институт за научна истраживања у пољопривреди и ветеринарству, Биотехнички институт). Ботехнички институт је 1981. укључен у састав Пољ. ф. у Приштини, као организациона јединица Институт за сточарство и ветеринарство. Овај Институт остаје у оквиру Пољ. ф. све до 2001, када је у Приштини почео да ради Пољопривредни и ветеринарски факултет. У оквиру овог факултета постоји Департман за ветеринарску медицину који школује докторе ветеринарске медицине. Од 1991. до 1999. са седиштем у Косову Пољу, као део **В. с. и.** у Краљеву, постојала је Епизоотиолошка дијагностичка станица.
Милан Ж. Балтић
**Сомбор.** После оснивања 1961. и више трансформација, 1992. оформљен је као Ветеринарски специјалистички завод, а од 1993. **В. с. и**. Основна делатност Института обухвата активности у области ветеринарске медицине, посебно лабораторијских и клиничких испитивања у дијагностици болести животиња, епизоотиолошким и клиничким испитивањима, репродукцији и исхрани животиња, здравственој исправности намирница животињског порекла и хране за животиње, промет биолошких препарата, лекова и опреме, као и средстава за ДДД. Епизоотиолошко подручје рада **В. с. и.** простире се на територији шест општина: Сомбор, Кула, Врбас, Апатин, Оџаци и Бачка Топола. Организационо, Институт се састоји из више сектора и одељења: Сектора за лабораторијска испитивања, Сектора за здравствену заштиту животиња, Одељења за промет биолошких препарата, лекова, опреме и средстава за ДДД, Сектора за производњу сточне хране и премикса, Сектора за промет сточне хране, премикса и сировина за производњу сточне хране, и Одељења за заједничке послове. Стручњаци Института учествују у међулабораторијској сарадњи, обављају сталну размену стручних искустава са стручњацима из разних институција ветеринарске медицине и јавног здравља, а редовно учествују и на стручним и научним скуповима и саветовањима. **В. с. и.** поседује међународни сертификат менаџмента квалитетом по стандарду СРПС ИСО 9001, а увео је акредитацију Сектора за лабораторијска испитивања према захтевима стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
**Суботица. В. с. и.** је основан 1992. као правни следбеник специјалистичке службе Сточарско-ветеринарског центра у Суботици. У оквиру своје надлежности Институт обавља следеће активности: систематски ради на дијагностици и тиме доприноси спречавању појаве, откривању, спречавању ширења, сузбијању и искорењивању болести животиња; обавља лабораторијску (бактериолошку, серолошку, вирусолошку, паразитолошку, хемијску, биохемијску, патолошку и радиолошку), као и теренску и клиничку дијагностику болести животиња; лабораторијско испитивање безбедности хране животињског порекла; лабораторијско испитивање хране за животиње; испитује семе за вештачко осемењавање животиња; учествује у програмима едукације и оспособљавања власника и држалаца животиња у области заштите здравља и добробити животиња, као и друге послове за које је регистрован. У Служби за здравствену заштиту животиња ради један специјалиста за епизоотиологију, један специјалиста за репродукцију и вештачко осемењавање и један специјалиста-магистар за патологију животиња. У Лабораторији за испитивања обављају се бактериолошка, серолошка и паразитолошка испитивања клиничког материјала животиња, микробиолошка и хемијска испитивања хране животињског порекла, микробиолошка испитивања хране за животиње и микробиолошка испитивања лекова за животиње. У овој Лабораторији раде двоје специјалиста из микробиологије, двоје из контроле намирница животињског порекла, као и 12 техничара ветеринарске медицине. У Служби за промет лекова раде један доктор и један техничар ветеринарске медицине. **В. с. и.** има од 2005. сертификован Систем менаџмента квалитетом СРПС ИСО 9001, а Лабораторија за испитивања има од 2006. сертификован Систем менаџмента Лабораторије СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025.
Чедомир Русов
**Шабац.** Уредбом Министарства пољопривреде основана је 1952. Ветеринарско-дијагностичка станица. Њени основни задаци били су: дијагностика и сузбијање заразних, паразитарних и узгојних болести, те унапређење и координација рада службе ветеринарске медицине. Станица је кроз различите облике организовања, у 1993. прерасла у **В. с. и**. Делатност обавља на епизоотиолошком подручју Мачванског и Колубарског округа. На подручју ова два округа налази се 14 општина са више стотина произвођачких и прерађивачких објеката (фарме, сељачка газдинства, млекаре, кланице и фабрике сточне хране), од којих око 200 имају уговорену сарадњу са Институтом. Овај **В. с. и.** сарађује и са осталим институтима, научним институтима за ветеринарство, Факултетом ветеринарске медицине у Београду и другим сродним установама у Србији. У циљу постизања што бољих резултата на унапређењу сточарске производње, мера здравствене заштите животиња и рада у области безбедности хране, **В. с. и.** је организационо подељен на три Сектора. Сектор за здравствену заштиту животиња и промет биолошких препарата има четири Одељења: за епизоотиологију и патологију; за промет биолошких препарата; за репродукцију, стерилитет и вештачко осемењавање и за здравствену заштиту живине. У Сектору за лабораторијска испитивања су три Одељења: за микробиологију, имунологију и паразитологију; за испитивање животних намирница и хране за животиње, и за узорковање, пријем узорака, прање и стерилизацију. Постоји и Сектор за опште послове. На основу Стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17 025: 2006. акредитована су лабораторијска испитивања за: микробиолошка, паразитолошка; серолошко-имунолошка и сензорна испитивања; одређивање броја ћелија у сировом млеку, и узорковање хране и воде. У **В. с. и.** запослено је осам доктора ветеринарске медицине, који су специјалисти из следећих области ветеринарске медицине: породиљства и вештачког осемењавања; хигијене и технологије намирница; микробиологије; епизоотиологије; здравствене заштите живине и патолошке морфологије, као и један инжењер технологије.
Милан Ж. Балтић
**Република Српска.** Почеци рада Ветеринарског института РС везују се за оснивање Одељења за ветеринарску епидемиологију при Хигијенском заводу у Бањалуци. Ово Одељење је основано 1934. и после II светског рата постаје Ветеринарски завод, као самостална организација. Данас је то Ветеринарски институт „Др Васо Бутозан" са седиштем у Бањалуци и одељењем у Бијељини. У Институту се обављају: научноистраживачки рад, дијагностичка испитивања обољења животиња, посебно зооноза, испитивања безбедности и квалитета хране анималног порекла, као и квалитета хране за исхрану животиња. Институт је до сада акредитовао 16 метода испитивања и у својим лабораторијама, у Бањалуци и Бијељини, изводи око 160 различитих анализа. У Институту су запослени претежно доктори и магистри наука, као специјалисти из различитих области ветеринарске медицине. Институт успешно сарађује са сродним институцијама у БиХ, бившим републикама СФРЈ, као другим европским земљама.
Милан Ж. Балтић; Чедомир Русов
**Црна Гора.** Ветеринарско-дијагностичка станица у Подгорици основана је 1950. Четири године касније почела је са радом Станица за вјештачко осјемењавање, која је 1956. прерасла у Центар за вјештачко осјемењавање. Ове две организације се интегришу у Ветеринарски завод Црне Горе, који 1960. улази у састав Пољопривредног односно Биотехничког института. Биотехнички институт је најстарија научноистраживачка организација у Црној Гори будући да је једна од његових јединица -- Центар за суптропске културе у Бару -- основана 1937. Биотехнички институт, из којег је 2005. произашао Биотехнички факултет, имао је десет научноистраживачких центара из различитих области пољопривреде, међу којима је био и Центар за ветеринарство и слатководно рибарство. Овај центар је данас организациона јединица Биотехничког факултета. Основна делатност Ветеринарско-дијагностичке станице, односно Ветеринарског завода, била је везана за дијагностику заразних болести животиња и њихово искорењивање као и вештачко осемењавање. Уласком у састав Пољопривредног (Биотехничког) института Ветеринарски завод (данас Центар за ветеринарство и слатководно рибарство) усмерава своју активност и у научноистраживачки рад, а оснивањем Биотехничког факултета и у наставни рад.
Специјалистичка ветеринарска лабораторија у Подгорици основана је 2004. са задатком да обавља дијагностичка испитивања и сузбијање заразних болести животиња, посебно зооноза, као и да допринесе функционисању система безбедности хране у Црној Гори. Ова лабораторија такође контролише храну за животиње, врши превентиву појединих болести животиња и дистрибуцију вакцина. Она има акредитоване методе за испитивање микробиолошке исправности хране животињског порекла, паразитолошка испитивања меса и производа од меса, као и микробиолошка, серолошка, имунолошка и паразитолошка испитивања биолошког материјала (органски секрети, екскрети, ткива, ткивне течности, брисеви).
Милан Ж. Балтић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Маринковић (ур.), *100 година удружења ветеринара Србије*, Бг 1990; Д. Кажић, Д. Мандић, *Ветеринарски завод. 60 година Пољопривредног (Биотехничког) института*, Пг 1997; Б. Бјелајац (ур.), *60 година Ветеринарски институт Републике Српске „Др Васо Бутозан"*, Бл 2004; З. Дебељак (ур.), *30 година Ветеринарско-специјалистичког института „Kраљево"*, Кв 2009; Д. Деспотовић (ур.), *Сабрани радови др Васе Бутозана из времена настајања Ветеринарског института у Бањалуци*, Бл 2009; *70 година Ветеринарског специјалистичког института „Ниш"*, Ниш 2011; *Универзитет Црне Горе. Биотехнички факултет*, Пг 2012.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРИНАРСКИ ФАКУЛТЕТ → ФАКУЛТЕТ ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ
**ВЕТЕРИНАРСКИ ФАКУЛТЕТ → ФАКУЛТЕТ ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ**
# ВЕТЕРНИК
**ВЕТЕРНИК**, приградско насеље Новог Сада, настало у време међуратне колонизације као село за смештај ратних инвалида на експроприсаном делу имања грофова Котек. За смештај је изабрано место његовог мајура који је био северно од пруге и пута Нови Сад – Бачка Паланка, око 6 км западно од Новог Сада. Село је изграђено унутар алувијалне терасе. Између 1923. и 1937. доселило се 37 породица за које су саграђене типске куће. Западно од **В.** истовремено је изграђено село Пасуљиште за 50 сиромашних породица из Футога. Оно је административно припојено **В.**, а после II светског рата ширењем два насеља су спојена. Године 1948. у њима је живело 789 становника. Убрзо су градске власти откупиле земљиште источно од **В.** и изградиле двојне приземне типске куће које су продаване радницима из Новог Сада. После тога почињу и спонтано досељавање и нагли раст **В**. Године 1961. имао је 1.908 становника, 1981. 9.556, 2002. 18.626, а 2011. 17.454 (86,7% Срба, мање групе Чеха, Мађара и др.). Насеље је толико проширено да је на истоку спојено са Новим Садом, а на западу са Футогом. **В.** је најтипичније приградско насеље у близини Новог Сада. Аграрна занимања су ангажовала 2,8% активног становништва. Највећи број неаграрног становништва ради у суседном граду. **В.** је грађен по плану, али је брзим ширењем обухватио и нека околна стихијски грађена насеља, а није формиран јединствени центар адекватан агломерацији те величине. Основна школа и амбуланта су у северном делу насеља, а већина осталих јавних служби у његовом јужном делу. На западној периферији је Завод за рехабилитацију деце и омладине и геријатријски центар. Дуж друма Нови Сад – Бачка Паланка је велик број стоваришта, продавница и малих индустријских погона.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Нови Сад*, Н. Сад 1994; В.Вукмановић, *Ветерник*, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТЕРНИЦА
**ВЕТЕРНИЦА**, река у југоисточној Србији, настала спајањем Језерског потока и Манастирског потока, који теку југозападним падинама планине Кукавице, северно од Врања. Горњи део реке је планински и тече западном периферијом планине Кукавице кроз Пољаничку клисуру. Доњи део је равничарски јер река тече Лесковачком котлином. После тока од 73 км **В.** се улива у Јужну Мораву 10 км низводно од Лесковца, носећи просечно 4,5 м3/с воде. Позната је по великим разликама између највиших и најнижих водостаја и највећих и најмањих протицаја. Убраја се у највеће бујичне токове Србије и истовремено је позната сушица. Дана 21. VI 1948. коритом **В.** je сваке секунде протицалo 238 м3 воде. У незапамћеној поплави тада је 80% Лесковца било под водом дубоком 1,5 м. Поплава је порушила 313 кућа, оштетила 529 стамбених објеката и однела пет људских живота. За разлику од тога, у лето 1952. и 1968. корито **В.** је било потпуно суво.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Илић, *Јабланица, Ветерница и Пуста река*, Бг 1980.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТО
**ВЕТО** (лат. *veto*: забрањујем), у ужем, уставноправном значењу, право шефа државе (монарха, председника републике или неког другог органа) да одложи или да спречи доношење закона (или, кад га Устав на то овлашћује, и неког другог другог акта, укључујући и Устав) у парламенту. Притом, у пропратном акту, он може навести и разлоге због којих то чини. Овај, законодавни **в.**, може бити суспензивни (одложни) или апсолутни (безусловни). Код суспензивног **в.** доношење закона одложено је под једним условом – да ветирани закон буде у парламенту накнадно изгласан натполовичном већином, најчешће двотрећинском. У вези са законодавним **в.** поставља се неколико питања: да ли шеф државе може ставити **в.** на поједине одредбе закона или само на закон у целини? Да ли се, кад то своје право користи, руководи искључиво разлозима нецелисходности или и разлозима неуставности? У ком је року од усвајања закона у парламенту или од достављања шефу државе овај дужан да га врати парламенту на расправљање и гласање или само на гласање? Да ли парламент прво разматра примедбе шефа државе на закон, не би ли га евентуално изменио, па потом о закону гласа или само поново гласа о истом тексту закона (последња два питања постављају се само у случају суспензивног **в.**)?
Сходно Монтескјеовом схватању поделе власти, у којем „власт ограничава власт", суспензивни **в.** је средство којим извршна власт ограничава законодавну. Законодавна власт има на располагању средства (сагласност на акте извршне власти) којима ограничава извршну власт. Тако се постиже равнотежа власти и спроводи „умерена влада", која је била политички идеал Монтескјеа. Апсолутни **в.** је коначна, дефинитивна забрана парламенту да закон који је донео икада ступи на снагу. Карактеристичан је за монархију у којој, по правилу, „законодавну власт врше Краљ и Народно представништво заједнички" (члан 33. Устава Краљевине Србије од 1903), али може постојати и у неким републикама (нпр. Устав Индије од 1950). Право монарха да ветира закон усвојен у парламенту назива се још и законодавном санкцијом, али се његово коришћење у монархијама сасвим изобичајило (у Енглеској, нпр., још почетком XVIII в.). Законодавни **в.** монарха постојао је и у свим уставима Кнежевине и Краљевине Србије, те у оба устава прве Југославије. Спорна је била природа законодавног **в.** у уставима од 1835. и 1838. Слободан Јовановић је сматрао да је по Уставу од 1835. кнез имао „суспенсивно **в.**", а да је по Уставу од 1838. „кнез имао апсолутно **в.**". У свим другим српским уставима монархово право **в.** имало је апсолутни карактер. То право било је изражено тако што је речено да законодавну власт „Краљ и Народна скупштина врше заједнички" или да „Краљ потврђује и проглашује законе". Устави друге Југославије нису предвиђали право **в.** шефа извршне власти на законе усвојене у парламенту, али је уставна обавеза усаглашавања ставова и једногласности у доношењу одређених закона у федерацији и у Србији (због аутономних покрајина у њеном саставу), која је била успостављена уставним амандманима од 1971. и била преузета у Уставу од 1974, могла, у случају негативног става једне републике или једне покрајине, деловати „ветирајуће" на закон. Устав СФРЈ и Устав СР Србије од 1974. не само што такав негативан став нису називали „**в.**", него он то суштински није ни био, пошто није потицао од извршне власти, него од републичке или покрајинске скупштине. Устав Србије од 1990. и Устав Србије од 2006. установили су **в.** председника Републике у вези с његовим правом проглашења закона. Поновно изгласавање ветираног закона у Народној скупштини знатно је отежано у Уставу од 2006. у поређењу с Уставом од 1990. Продужен је рок у којем председник Републике може да прогласи закон усвојен у Народној скупштини или да јој га врати на поновно одлучивање. Ако Народна скупштина одлучи да поново гласа о закону, закон се изгласава већином од укупног броја посланика (по Уставу од 1990. истом већином којом је и био усвојен, дакле, кворумском већином). Председник Републике дужан је да прогласи поновно изгласани закон (члан 113. Устава од 2006). Право законодавног **в.** је посебно моћан инструмент у рукама председника Републике кад он и скупштинска већина не потичу из исте политичке странке или из исте страначке коалиције.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Политичке и правне расправе*, I, Бг 1932; Ј. Продановић, *Уставни развитак и уставне борбе у Србији у XIX веку*, Бг 1936; М. Владисављевић, *Развој уставности у Србији*, Бг 1938; Ј. Стефановић, *Уставно право ФНР Југославије и компаративно*, II, Зг 1956; Р. Марковић, *Уставно право*, Бг 1982; Ј. Ђорђевић, *Уставно право*, Бг 1989.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТПРОМ
**ВЕТПРОМ**, предузеће за промет ветеринарским материјалом које је основала Влада Србије 1946. Први руководилац био је Бранко Крајиновић. **В.** је 1947. отворио прву ветеринарску апотеку у Београду. Савезно министарство пољопривреде је 1948. реорганизовало државни завод у Београду „Ветсерум", тако што је из његовог састава издвојило да дистрибуцију лекова и другог материјала за потребе службе ветеринарске медицине обављају републичка трговинска предузећа специјализована за ове послове. Почетком 1950. расформирана је генерална дирекција „Ветсерума" и припојена **В.**, предузећу за промет ветеринарским материјалом. Предузеће **В.** се шири и отварају се, поред Централне продавнице у Београду, и апотеке у већим градовима у Србији. Управа за спољну трговину ФНРЈ, својим решењем из 1954, уписује предузеће **В.** у спољнотрговински регистар привредних организација за извоз и увоз медицинских и фармацеутских производа и инструмената, као и лабораторијских хемикалија. У даљем току делатност **В.** се специјализује и шири не само по Србији, него и у БиХ, Црној Гори и Македонији. Услед насталих промена у држави, уместо једног гиганта **В.** формирају се нове фирме, а многе престају са радом. Данас, од бројних пословница **В.** постоји само „Ветфарм", који и даље послује.
ЛИТЕРАТУРА: *Радна организација за медицинско снабдевање Ветпром*, Бг 1986.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРАНОВИЋ (ЧАВЧИЋ), Мавро
**ВЕТРАНОВИЋ (ЧАВЧИЋ), Мавро**, књижевник (Дубровник, 1482 – Дубровник, 15. I 1576). Крштено име Никола. Потиче из дубровачке грађанске трговачке породице италијанског порекла. У бенедиктински калуђерски ред ступио 1509. Школовао се у хуманистичкој школи у Дубровнику. Осим пет година у Италији, боравио је у разним бенедиктинским манастирима на територији Дубровачке Републике, као опат и старешина Мљетске конгрегације. Боравци у тим манастирима оставили су значајни траг у његовој поезији. Његов књижевни рад дели се на два периода. Дела настајала у првом периоду, од којих су нека изгубљена или уништена (љубавна поезија), одражавала су дух ране ренесансе: покладне песме и драме *Орфео* (прва митолошка еклога у дубровачкој књижевности), *Ловац и вила* и *Историја од Дијане* (пастирске еклоге). После замонашења писао је изразито моралистичко-религиозну, религиозно-рефлексивну, сатиричну поезију, посланице, осмртнице, препевавао је (широко парафразирајући) псалме. Био је најдоследнији представник хришћанске ренесансе у Дубровнику, а побожне теме обрађивао је у новој ренесансној форми. Иако превасходно религиозни писац, у највећем делу његове поезије огледала се везаност за савременике и актуелне догађаје. Песме су пуне алузија на дубровачку реалност (друштвену, политичку, црквену), на савременике, нарави, мане друштва, збивања; певао је о себи (чак и тоном аутокарикатуре, *Ремета*), износио критичка гледишта о вери, моралу, расипништву, Дубровнику и његовој политици, историјским збивањима (о турским освајањима Београда, Мохача, Будима), европским владарима који не схватају опасност од мухамеданства, нетрпељивости према Млечанима, поезији (имплицитна поетика). Са низом савремених писаца био је у блиској вези преко посланица (М. Држићем, П. Хекторовићем и др.). У дубровачку литературу увео је *побожну драму*, нови жанр прикладан хришћанској ренесанси. Саставио је пет побожних драма са темама из Старог и Новог завета (*Посветилиште Абрамово*, *Сузана чиста*, *Приказање како братја продаше Јозефа*, *Приказање од порода Језусова*, *Ускрснутје Исукрстово*). Развијеније од дотадашњих драмских дела, са доста реалистичности, оне су представљале значајан напредак у развоју дубровачке ренесансне драме. Књижевни рад завршио је религиозно-рефлексивним епом *Пелегрин* (недовршен), најсложенијим и највећим делом те врсте у дубровачкој ренесансној књижевности. По угледу на Дантеа (и друге ауторе) опевао је пут човека који пролази кроз грех и преко кајања досеже до Божје милости. Иако разноврсно и обимно, настајало у распону од седам деценија, његово дело обједињују субјективизам, реалистичност, развијено осећање за природу, оданост Дубровнику и дубока религиозност.
ДЕЛА: „Верши од Абрама", у: М. Дивковић, *Наук крстјански*, Млеци 1616; *Пјесме М. В. Ч*., I (прир. В. Јагић, И. А. Казначић), Зг 1871; II (прир. В. Јагић, И. А. Казначић, Ђ. Даничић), Зг 1872; П. Колендић, „Три дослије непознате пјесме дум М. В. Ч.*", *Срђ*, 1905, 4, 5–6; „В. *Орфео*", *Наставни вјесник*, 1909, 17, 2; П. Колендић, „Двадесет песама М. В*.", *Грађа за повијест књижевности Хрватске*, 1912, 7; А. Дјамић, „Два пастирска драмска призора М. В.", *Грађа за повијест књижевности Хрватске*, 1968, 29; С. П. Новак, *Откриће В. „Историје од Дијане" у Милану и Перасту*, Зг 1982, 21, 1–3; *Поезија и драме* (прир. З. Бојовић), Бг 1994; *Избор из дјела* (прир. Д. Брезак Стамаћ), Винковци 1999.
ЛИТЕРАТУРА: M. Решетар, „Редакције и извори В. Посветилишта Абрамова", *Рад ЈАЗУ*, 1929, 237; Ф. Швелец, „*М. В.*", *Радови Института ЈАЗУ у Задру*, 1959, 4--5; 1960, 6–7; С. П. Новак, *Театар у Дубровнику прије Марина Држића*, Зг 1977; Ј. Братулић, „М. В. између библије и апокрифа", *Филологија*, 1980/1981, 10; З. Бојовић, „М. В.", у: *Поезија и драме*, Бг 1994; „Антички мит у песништву М. В.", у: *Мит*, Н. Сад 1996; М. Мухоберац, *Сузана чиста*, Дубр. 2001; Д. Брезак Стамаћ, *Драмско дјело М. В*., Сплит 2005; M. Анђелковић, „Елементи стварности у В-ој драми *Како братја продаше Јозефа*", *НССВД*, 2006, 36, 2; „Одрази доба М. В. у побожној драми *Сузана чиста*", *НССВД*, 2007, 37, 2.
Злата Бојовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРЕН
**ВЕТРЕН**, касноантичко утврђење на доминантном брду на обронцима Старе планине, североисточно од Књажевца и југозападно од села Ново Корито, изнад леве обале Коритске реке. Утврђење се пружа у правцу север–југ, основе у виду неправилне, издужене елипсе, која прати изохипсе врха брда, дужине око 80 м, а ширине око 60 м. На источној страни утврђење је природно брањено вертикалним одсеком високим 40 м. На северном крају и на средини западне стране утврђења констатовани су остаци кула, а уз источну ивицу зидови грађевина. Бедеми су зидани од ломљеног камена везаног кречним малтером. У подножју брда налажени су фрагменти римских опека, црепова и касноантичких керамичких посуда, датованих у период IV–VI в. Постоје претпоставке да је ово утврђење бранило пут који је повезивао долину Тимока са Рацијаријом (*Ratiaria*). Међутим, **В.** је ван поменуте комуникације и највероватније припада групи касноантичких утврђења повезаних са рударско-металуршким активностима.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Средњoвековни споменици источне Србије", *Старинар*, 1951, 2; P. Petrović, „Les forteresses de la basse antiquité dans la région du Haut Timok", *Starinar*, 1994–1995, 45–46 (1995).
Софија Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРЕЊАЧЕ
**ВЕТРЕЊАЧЕ**, грађевине у којима је смештен механизам помоћу којег се снага ветра претвара у механички рад. Грађене су у областима које не обилују брзим водама, а које су претежно равне и имају јаке ветрове. У Србији су **в.** највише грађене у Војводини, али су пре XIX в. подизане и у долини Велике Мораве и у јужној Србији. Снага ветра је у **в.** највише коришћена за покретање млинова, али и за пумпање воде у сушнијим областима. **В.** се у новом веку готово увек зидају од тврдих материјала да би дуго издржале јаке ветрове. Грађене су у облику зарубљене купе, од цигле и ћерпича. Обично имају приземље и два спрата. Кров им је купаст. Механизам **в.** је, ипак, углавном грађен од тврдог дрвета, с понеким делом од гвожђа. Крила **в.** су од дрвених летвица и дасака, покривена платном, постављена на осовину на коју је причвршћено велико коло са зупчаницима. Читав кров с крилима је направљен тако да може да се окреће сходно правцу ветра. Сила се с кола преноси на попу – вертикалну осовину на којој се на доњем спрату налази коло које зупчаницима преноси силу на вретена, на чијим је доњим крајевима учвршћено горње млинско камење. **В.** обично имају по два-три камена за млевење. У приземљу су под камењем сандуци у које олуцима долази брашно. **В.** у Војводини су могле да буду власништво појединаца, али је било и ортачких. Млинова на ветар, како их је Вук називао, највише је било у Потисју, Бачкој и Банату. Они нагло почињу да ишчезавају после појаве првих парних млинова (1842). Док их је у овим крајевима, нарочито у селима, крајем XIX в. било преко пет стотина, 1950. их је преостало свега шездесетак. Деведесетих година ХХ в. законом је заштићено неколико **в.** саграђених крајем XIX в. – у Чуругу, Меленцима, Орому и Белом Блату. Све припадају тзв. холандском типу **в.** које су у Војводину донели колонисти из Немачке, Француске и Холандије. Најстарија међу њима је чурушка **в.** из 1843, пренета из Мађарске три године касније. Грађена је од великог броја комада опеке и има четири етаже. На првом нивоу налазило се брашно, на другом камење за млевење, на трећем справе за преношење енергије заједно с великим точком, а на четвртом млинско коло и вретено с попом, на коју су се споља стављала крила која је померао ветар. Све до 70-их година прошлог века ова **в.** је радила, а њен ветрењачар сваког 22. марта славио славу Светих четрдесет мученика.
ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Барјактаровић, „Ветрењаче у Банату", *ЗМСДН*, 1950, 1; Р. Николић, „Ветрењаче у Југославији", *РВМ*, 1955, 4; Д. Дејанац, „Суваче, ветрењаче и воденице у Великокикиндском диштрикту", *Из историје пољопривреде*, 2002, 3–4; А. Панџић, *Салаши, етно-куће, ветрењаче: народно градитељство Војводине*, Бг 2007; група аутора, *Културно наслеђе Војводине*, Н. Сад 2008; Т. Ђуђић, „Један осврт на ветрењачу у Бачкој Тополи", *РМВ*, 2010, 52; Ж. Крејић, *Ветрењаче као атрактивни елемент простора Србије за развој посебних облика туризма*, Бг 2011 (мастер рад).
Милош Матић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРОВАЉ
**ВЕТРОВАЉ**, котрљан (*Eryngium campestre*), вишегодишња зељаста биљка из породице штитара (Umbelliferae). Цела биљка је бодљикава, стабло усправно, високо до 50 цм, разгранато, прекривено дељеним сиво-зеленим бодљикавим листовима, док су доњи листови на дугим дршкама перасто дељени и по ободу такође бодљикави. Цвасти су вршни, збијени штитови лоптастог облика окружени зракасто распоређеним бодљикавим приперцима. Цветови су ситни, неугледни, беличасти. По сазревању стабло се под дејством ветра кида и целу биљку котрља преко отворених површина расејавајући семе. Отуд и народно име **в.** и котрљан. Честа врста у Србији која расте на степским повшинама, камењарима и утринама. Род *Eryngium* обухвата око 230 врста, претежно распрострањених у Јужној Америци, док у Европи има 26 врста, претежно у Средоземљу. У Србији расту још четири врсте овог рода од којих су две ендемичне. Обе је описао Ј. Панчић: српски **в.** (*E. serbicum*), који расте на серпентинским камењарима Србије и северне Албаније и одликује се танким и дугачким режњевима листова; и балкански **в.** (*E. palmatum*), који расте у светлим листопадним шумама и шибљацима, на кречњачкој подлози, обично у клисурама и кањонима, а распрострањен је у скоро свим земљама централног дела Балканског полуострва. Глатки **в.** (*E. planum*) расте на влажним низијским слатинастим ливадама и сумња се да је ишчезао из Србије. У приморским крајевима честе врсте су модри **в.** (*E. amethystinum*) на кречњачким камењарима јадранског залеђа који је, иначе, веома редак у Србији. На приморским пешчаним плажама Средоземља расте приморски **в.** (*E. maritimum*).
ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, „Род *Eryngium*", у: М. Јосифовић, (ур.), *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРОВИ
**ВЕТРОВИ**, кретање ваздуха из области високог ваздушног притиска (антициклон), где је ваздух хладнији и тежи, ка области ниског ваздушног притиска, где је ваздух топлији и лакши (циклон). У суштини они су последица неједнаког загревања ваздуха на Земљи. Често доносе промене времена. Метеорологија региструје правац из којег дувају, изражен у карактеристичним странама света (8 или 16 праваца) или азимутом и брзином (м/сек. или м/сат). Деле се на сталне, периодичне, локалне и специјалне. Србија се налази у зони сталних – западних ветрова северне Земљине полулопте. Они дувају из суптропске зоне високог ваздушног притиска (око 35. степена северне географске ширине) према умереном климатском појасу са малим ваздушним притиском (до око 60. степена северне географске ширине). Услед преласка у зону мањих ротационих брзина Земљине атмосфере они добијају југозападни, односно западни правац. На модификовање њиховог правца снажно утичу многи локални фактори који владају на континентима, као и формирања локалних зона високог и ниског ваздушног притиска. Од периодичних **в.** на овом подручју су најчешћи етезија и кошава. Етезија (назив се чешће користи у научној литератури) јесте струјање ваздуха из правца азорског антициклона према зони ниског ваздушног притиска над источним Средоземљем. Србију захвата северни део ове ваздушне струје. Како су разлике у ваздушним притисцима мале, ово су слаби али постојани **в.**, који уз осцилације трају од јуна до септембра и изазивају прекид пролећног максимума падавина. Кошаву изазива формирање зоне високог ваздушног притиска изнад источне или југоисточне Европе и циклона над западним Средоземљем. Тада сe ваздух пребацује преко Карпата и планина источне Србије у Подунавље и Поморавље, на југу до Нишаве и Западне Мораве, а на западу до Осијека и Винковаца и захвата целу Војводину. Каратеристична је за део године од јесени до пролећа. Правац кошаве зависи од локалних орографских прилика тако да у долини Нишаве долази из правца исток–североисток, у јужном Банату из правца југ–југоисток, а у Бачкој и Срему из правца југоистока. То је добар пример деловања рељефа на правце кретања **в**. Кошава најчешће дува неколико дана. Најдуже трајање забележено је 1953. између 11. октобра и 10. новембра (31 дан). Њена средња брзина је 5–10 м/сек. али може да достигне и олујни карактер. У Вршцу је 25. III 1957. дувала брзином од 37,3 м/сек. Јаки удари кошаве наносе штете (еродирање песка и засипање путева, пруга и усева, оштећење зграда). **В.** који дувају и из других праваца немају имена, а многи имају строго локални значај.
****
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, *Климатологија*, Бг 1981; Ђ. Радиновић, *Време и клима Југославије*, Бг 1981; М. Милосављевић, *Метеорологија*, Бг 1990.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРОВЊАК → ВЕДОГОЊА
**ВЕТРОВЊАК → ВЕДОГОЊА**
# ВЕТРОГОН
**ВЕТРОГОН** (*Eriophorum*), род вишегодишњих зељастих биљака из породице оштрица (Cyperaceae). Ризом је дугачак, пузећи из којег избијају вегетативни изданци или су биљке бусенасте са кратким ризомом. Стабло је високо 15–80 цм, цилиндрично или троугласто са листовима. Листови су траволики, на пресеку ужљебљени, равни или троугласти. Цваст је класолика, вршна, компактна или је чини неколико класића на дугим и савијеним дршкама. Листићи перијанта састављени су од бројних, густих, дугачких белих длака које се нарочито развијају по опрашивању дајући карактеристичан изглед биљци и стаништима на којима расте. Због тога ове биљке у енглеском називају памук траве, а код нас **в.** јер се семена обавијена дугачким длакама расејавају ветром. У свету је познато 25 врста овог рода распрострањених у хладним и планинским областима северне хемисфере. Карактеристичне су врсте тресава и влажних ливада арктичке и бореалне зоне, као и на планинама средње и јужне Европе. У Европи расте седам врста, а у Србији четири (*E. angustifolium*, *E. gracile*, *E. vaginatum* и *E. polystachyon*), које се налазе искључиво на влажним местима и тресетиштима наших планина.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, „*Eriophorum* L." у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 8, Бг 1976; A. C. Jermy, „*Eriophorum* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* 5, Cambridge 1980.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТРУШКА
**ВЕТРУШКА** (*Falco tinnunculus*), припада роду соколова (*Falco*) и реду дневних птица грабљивица *Falconiformes.* **В.** у Србији је заступљена типском подврстом *F. t. tinnunculus* која настањује западни Палеарктик од источног Сибира и Монголије до Европе и Медитерана. Добила име по изузетној контроли лета и коришћењу ветра, односно препознатљивом лебдењу у месту. Гнезди се на стенама, зградама, мостовима, дрвећу – у дупљама и напуштеним гнездима врана. Срећемо је на обрадивим површинама, у клисурама, поред ауто-путева и у градовима. Успешно се прилагодила антропогеним стаништима те је најбројнија врста дневних птица грабљивица у Србији. Процењује се да се у Србији гнезди између 3.000 и 4.000 парова. **В.** је станарица. Носи од 4 до 8 јаја, инкубација траје 27 дана и исто толико треба младунцима да полете из гнезда. У Србији су забележене још две врсте: белонокта **в.** (*F. naumanii*) и сива **в.** (*F. vespertinus*). Белонокта **в.** се некада гнездила у јужној и источној Србији и Војводини. Последње гнежђење забележено је 1993. у Банату. Гнездила се на Косову и Метохији, околини Врања и Неготина, те на Видличу. Белонокта **в.** насељава Медитеран преко југозападне Азије до Монголије и Кине. Укупна европска популација је процењена на 6.000–8.000 парова. Настањује културну степу, суве отворене медитеранске степске области све до полупустиња. Често се гнезди у колонијама на стенама, зидинама и кућама. Селица је и зимује у подсахарској Африци, Пакистану и Индији. Сива **в.** насељава источну Европу до источног Сибира, популација у Европи је процењена на 3.000–3.500 парова. У Србији се гнезди од 250 до 350 парова, претежно у Банату. Гнезди се колонијално у напуштеним гнездима гачаца, врана, гаврана и сврака, ређе на стенама, у земљаним откосима и рупама у дрвећу. Селица је која зимује у подсахарској Африци. Код свих **в.** изражен је полни диморфизам. Хране се ситним глодарима претежно волухарицама, мишевима и крупнијим инсектима, ређе слепим мишевима, ситним птицама и гуштерима, те спадају у веома корисне птице. Угрожене су претераном употребом пестицида у пољопривреди.
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vetruska.jpg)**
ЛИТЕРАТУРА: W. J. M. Hagemeijer, J. M. Balair (ур.), *The EBCC Atlas of European Breeding Birds*, London 1997; С. Пузовић и др., *Атлас птица грабљивица Србије*, Бг 2000.
Саша Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕТФАРМ
**ВЕТФАРМ**, веледрогерија основана 1950. у Нишу. Настала је од Земаљског предузећа Србије за промет ветеринарским материјалима „Ветпром", основаног од стране Владе Србије у Београду 1946. Отварањем прве пословнице тог предузећа у Нишу, пословница је назив променила у **В**. Данашњи **В.** је током пола века постојања прошао кроз бројне трансформације, да би израстао у акционарско друштво које своју делатност обавља преко пословних центара у Београду, Нишу, Приштини, Пожеги и Суботици. Пословање у Републици Српској обавља се преко друштва **В.** ДОО Вишеград. **В.** а.д. је друштво за све области медицинског снадбевања, како лековима за хуману тако и за ветеринарску употребу, медицинским средствима, санитетским и медицинским потрошним материјалом, лабораторијским материјалом и дијагностиком, хемикалијама и сировинама за фармацеутску индустрију, као и увозом и извозом, те галенском производњом лекова. Рад ове веледрогерије карактерише широк производни асортиман лекова и медицинских средстава, с израженом дистрибуцијом производа домаћих произвођача лекова, великим просторним капацитетима (пословни простор од око 14.000 м2), високим стандардима у складиштењу и дистрибуцији производа (поседовање међународног стандарда ИСО 9001:2000), галенском производњом лекова и мрежом од четири апотеке. Први пословни центар отворен је 1950. у Нишу, пословни центар у Београду отворен је 1989, пословни центар у Пожеги 1995, пословни центар у Суботици 1997, а у Вишеграду 1998. Крајем прве деценије овог века, **В.** је ушао у проблеме са ликвидношћу, те је неизвесно како ће убудуће пословати овај систем.
ИЗВОР: Архива компаније.
Милош Николин; Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЋИЛ
**ВЕЋИЛ** (тур. *vekîl*), заступник, опуномоћеник, лице овлашћено да обавља нечији посао. У Османској империји велики везир је имао титулу заступника државе (vekil-i devlet) односно заступника султана (vekil-i saltanat) са неограниченим пуномоћјем као апсолутни заступник (vekil-i mutlak).
ЛИТЕРАТУРА: А. Шкаљић, *Турцизми у српскохрватском-хрватскосрпском језику*, Сар. 1985; F. Devellioğlu, *Osmanlıca-Türkçe Ansiklopedik Lûgat*, Ankara 1999; Е. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2002.
М. Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЋИНА
**ВЕЋИНА**, већи део, већи број одређене целине. У изборном праву, **в.** је број сагласних гласова потребан за избор народних представника за представничко тело (парламент) или за шефа државе у републици (председник републике). У парламентарном праву **в.** је потребан број сагласних гласова за одлучивање у парламенту, најчешће за доношење закона. Одлучивање **в.**, било грађана непосредно било њиховог представништва, јесте услов демократије као „владавине народа". Та владавина може се изразити само **в.**, јер је једногласност тешко, готово немогуће постићи. На парламентарним или председничким изборима **в.** може бити апсолутна и релативна. Апсолутна **в**. је **в**. укупног броја чланова бирачког тела, она представља половину гласова више један, па се због тога још назива и натполовичном **в**. Релативна **в**. је више добијених гласова у односу на друге кандидате (кандидатске листе). „Релативну **в.** има онај кандидат на кога је пало више гласова него на ма кога другог" (С. Јовановић). Начело **в**. критикује се у теорији, јер омогућује да на парламентарним изборима једна странка добије већи број народних представника него што би јој сразмерно бројној снази добијених гласова припадало. У Србији је, преласком на вишестраначки систем, избор народних представника по већинском систему обављен на првим парламентарним изборима децембра 1990. Од 1992. у Србији се, уместо већинског, примењује систем сразмерног представништва, и то до 2000. са више изборних јединица, а од 2000. с једном изборном јединицом (цела држава је једна изборна јединица). Председник Републике се бира апсолутном **в.** (натполовичном **в.**) гласалих, а ако се ова не буде постигла у првом гласању, у друго гласање иду само два кандидата или више кандидата који су добили једнак и истовремено највећи број гласова у првом гласању (систем балотаже). У другом гласању изабран је кандидат који је добио највећи број гласова. Све до 2004. услов за избор био је да је на председничке изборе изашла најмање половина од укупног броја бирача, када је тај услов отпао. Кад је реч о **в.** потребној за одлучивање у парламенту, према већини устава у свету је правило да се у том телу одлуке доносе натполовичном **в.** гласалих, с тим што се тражи обавезно присуство уставом одређеног броја народних представника (кворум присутних). Међутим, за доношење уставом одређених одлука, устав може тражити и натполовичну **в.** од укупног броја народних представника, а за поједине одлуке (најчешће за одлуку о промени устава или за одлуку о промени државних граница) и двотрећинску **в.** од укупног броја народних представника, па чак и једногласност, која се по правним последицама изједначује с ветом. Натполовична **в.** гласалих у односу на кворум присутних назива се још и простом **в.**, док се сви остали облици **в.** називају квалификованом, нарочитом **в**. По Уставу Србије од 2006. Народна скупштина одлучује већином гласова народних посланика, на седници на којој је присутна већина народних посланика. Већином гласова свих народних посланика (од укупног броја народних посланика) Народна скупштина одлучује о питањима и законима поименично набројаним у Уставу. О доношењу и мењању Устава и о промени државних граница Народна скупштина одлучује двотрећинском **в.** од укупног броја народних посланика. Правила о одлучивању шефа државе постоје само кад ту функцију врши колегијални државни орган.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Држава*, II, Бг 1936; Д. Продановић, *Избори за централна представничка тела*, Бг 1968; М. Јовановић, *Изборни системи – избори у Србији 1990-1996*, Бг 1997; В. Петров, *Парламентарно право*, Бг 2010; Р. Марковић, *Уставно право*, Бг 2011.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕ
**ВЕЧЕ**, дневни вечерњи лист који је излазио у Београду 1897–1898. Власник и одговорни уредник био је Светозар Николић, а штампан је у његовој штампарији. Сматра се вечерњим издањем *Дневног листа* (1887–1914), чији је уредник и власник такође био С. Николић. Доносио је кратке вести из земље и света, повремено сензационалне. Уводни текст редовно је био илустрован цртежом на првој страни. Садржај је углавном био организован у редовне рубрике. Рубрика *Престонички гласник* доносила је кратке прилоге о културним, политичким, друштвеним и другим догађајима у Београду, активностима припадника династије, политичара и других истакнутих људи, о постављењима и разрешењима с дужности, уредбама, наредбама и сл., а *Разно* из унутрашњости – претежно вести о занимљивим и необичним догађајима и појавама у Србији, али и извештаје о глади, непогодама и несрећама. Рубрика *Светске различности* попуњавана је вестима о делатности припадника династија, влада, о изумима, изградњи водовода, увођењу струје и сл., о политичким догађајима и аферама, али и о бизарностима, убиствима, преварама, опсенарству. Лист је доносио и политичке вести о збивањима у региону и у свету, повремено отварајући привремене рубрике за њихово праћење. Необично велик простор посвећен је извештајима и илустрацијама из Шпанско-америчког рата (1898). Преносио је мање прилоге из других српских и иностраних листова, али и целе чланке великог обима. Током времена у већој мери је исказано интересовање за објављивање привредних вести и тема, па је отворена и рубрика *Привреда и трговина*. У листу је објављена и серија писама кнеза Милоша. Сваки број имао је и књижевне прилоге – роман у наставцима, често криминалистички, а у редовној рубрици *Листак* преводе „прича из живота" или прича лакшег садржаја. Повремено су објављивани огласи, књижевни огласи, захвалнице и читуље.
ЛИТЕРАТУРА: А. Погодин, *Руско-српска библиографија 1800–1925*, I: *Књижевност*, Бг 1932; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија, Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Бojana Миљковић Катић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊА ПОШТА
**ВЕЧЕРЊА ПОШТА**, лист који је излазио 1. VII 1921 – 21. II 1933. у Сарајеву, сваког радног дана, на латиници, у фолио формату. Лист се бавио политичким темама, локалним вестима, спољном политиком и државама региона, аферама, спортом, судским процесима. У уредништву су биле честе промене, али се као власник, главни и одговорни уредник најчешће среће Јозо Сиронић, док су као одговорни уредници потписивани: Чедомил Боројевић, Максим Свара и Звонко Шпрајцер. Уредници рубрика били су: Миле Боројевић, Еуген Џиковски, др Милан Марковић, Лука Поповић. Уредништво се трудило да пише политички избаланасиране текстове, уз објављивање редакцијских коментара који садрже критички осврт на актуелно стање у друштву и привреди. У каснијем периоду излажења лист добија полутаблоидне карактеристике, те су неретко штампани текстови о скандалима, разбојништвима, самоубиствима, аферама, светски познатим преварама, али се не запостављају локалне теме које су добро обрађене. Лист је богат различитим рубрикама: дневне вести, фељтон, локална хроника, спорт, службене вести. Редовно су у наставцима објављивани популарни романи са провокативним насловима, што сугерише да је уредништво тежило да привуче широку читалачку публику. Пред крај излажења било је довољно оглашивача јер у листу од осам страница на чак три налазимо рекламе и мале огласе. Као додатак излазио је „Забавник Вечерње поште", који је штампан као интегрални део новина. За време у којем је излазио тај медиј је био коректно уређиван, технички солидино опремљен, са малим бројем штампарских грешака и добрим избором фотографија које су вешто распоређене да привуку пажњу читалаца.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Пејановић, *Штампа Босне и Херцеговине 1850-1941*, Сар. 1949.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊАЦИ
**ВЕЧЕРЊАЦИ**, припадају породици Vespertilionidae, подреду Microchiroptera, реду слепих мишева (Choroptera) и класи сисара (Mamalia). Једна од најбројнијих породица слепих мишева на свету која обухвата преко 45 родова са око 420 врста, посебно у тропско-суптропским областима. У Европи заступљено свега 6% светске фауне **в**. То су слепи мишеви мале и средње величине. Тело им је дужине од свега неколико па до 8 цм, док им је распон крила 20–45 цм. Глава им је релативно ситна, уши велике, а за разлику од потковичара (породица Rhinolophidae), имају дуг, шпицаст нос без кожних набора. Ултразвук који користе за ноћну оријентацију емитују из грла. На спољашњој страни уха налази се добро развијен трагус различитог облика, што је једна од важних карактеристика породице и дијагностички карактер за међусобно разликовање врста **в**. Активни су од сумрака до свитања, а хране се искључиво инсектима (комарци, лептири, бубе и други летећи ноћни инсекти мале и средње величине) које хватају у лету. Преко дана се одмарају у дупљама дрвећа, пукотинама стена или пећинама. Неке врсте су честе и у градовима где налазе скровишта на таванима, кутијама од ролетни, пукотинама фасада или шупљинама стабала парковског дрвећа. **В.** су једна од две породице слепих мишева које живе у Србији. За фауну Европе забележено је 25 врста **в.**, а у Србији 22 врсте (88% европске фауне **в.**) у оквиру осам родова: **в.** *Myotis* (10 врста), слепи мишићи (*Pipistrellu*s – 4 врсте), ноћници (*Nyctalus* – 2 врсте), поноћњаци (*Eptesicus* – 1 врста), **в.** (*Vespertilio* – 1 врста), широкоухи љиљци (*Barbastella* – 1 врста), дугоухи љиљци (*Plecotus* – 2 врсте) и дугокрили љиљци (*Miniopterus* – 1 врста). Већина врста **в.** у Србији ретке су и угрожене, а све врсте су заштићене законом.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; М. Пауновић, Б. Карапанџа, С. Ивановић, *Слепи мишеви и процена утицаја на животну средину*, Бг 2011.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊАЧА
**ВЕЧЕРЊАЧА**, забавно-поучaн лист који је излaзио недељно (бр. 1–10, 7. IV – 9. VI 1881) у Новом Саду. Издавао га је и урeђивао Ђoрђe Рајковић. Припада типу забавно-поучне периодике епохе реализма, отворене за књижевне и популарно-научне прилоге. Осим оригиналне домаћe прозе, доноси преводе (Тургењев), посрбе (пo њeмaчком), путописне биљешке (В. Kрасић, „Из Карловца у Лику и Крбаву: путне белешке из године 1880"), пригодне пјесме, хумористичку прозу (анонимно, вјероватно сам Рajкoвић, у духу текстова Ј. С. Поповића) и поучне чланке (М. Петровић). Богата је културноисторијском грађом (писма Шћeпана Малог, П. Соларићa и J. Копитара и кнеза Милоша митрополиту Стратимировићу, П. Ј. Шaфарика Вуку, П. П. Њeгoша Франклу), документима из историје цркве, прозом из књижевне заоставштине Ј. Новића Оточанина. Рајковићеве биљeшке o писцима или о културним приликама често су заправо чланци, настали по туђим казивањима, сопственим запaжaњимa и истраживањима архивске и друге грађе (J. Рајић Млађи, J. Берић, митрополит С. Стратимировић, Ђ. Марковић Кодер, о прошлости Н. Сада). **В.** је имала институцију сталних сарадника (М. А. Јовановић, В. Красић, М. Петровић), али је због слабог одзива публике престала да излази након три мјесеца.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бикицки, А. Kaћaнски, *Библиографија новосадске штампе 1824-1918*, Н. Сaд 1977; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊЕ НОВИНЕ
**ВЕЧЕРЊЕ НОВИНЕ**, лист за политику и новости који је излазио у Београду 1893–1895. Власник је био Коста Јездимировић, главни и одговорни уредник Пера А. Ђорђевић, а од 1894. као уредници се помињу Милош Лазаревић Спремо, Гвозден С. Пантић Зоља и Владимир Ристановић. Штампан је код Петра Т. Танасковића. Већ прве године променио је назив у *Народне вечерње новине*, а на крају је задржао само део тог назива – *Народне новине*. Због оштрих текстова доживљавао је бурне реакције. Јавни мото му је гласио: „За објективну расправу – ни по бабу, ни по стричевима". Био је радикалан по тону и садржини и често проскрибован од тадашњих власти. Укупно 12 бројева изашло је са строгим цензорским интервенцијама, а један број из 1894. потпуно је забрањен.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
**ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ**, дневни лист који је излазио у Београду 1889–1890. Власник и одговорни уредник био је Стеван (Стева) П. Видаковић. Штампан је у Штампарији Светозара Николића. Био је политички лист, чији је циљ било брзо објављивање вести са седница Народне скупштине, због чега је излазио у поподневним часовима, доносећи у рубрици *Скупштински гласоноша* вести са преподневног заседања Скупштине. Мото му је био „најбржи гласоноша са Народне Скупштине", јер су читаоци већ истог дана у Београду, а следећег у унутрашњости Србије имали вести о раду парламента. Имао је и друге рубрике. *Домаће вести* доносиле су вести из Србије, пратиле друштвена, културна, па и привредна збивања, криминалне извештаје и реаговања на политичке догађаје; рубрика *Књижевност и уметност* пратила је вести из тих области, кратке вести из света објављиване су у рубрици *Телеграми*, а у рубрици *Српство и Словенство* праћене су вести о Србима изван Србије и другим словенским народима. Преносио је чланке из иностраних новина и објављивао међународне уговоре Србије. Објављивао је и огласе. Лист се вероватно угасио 27. IV 1890. Наследником листа сматрају се *Вечерње новине*, односно *Народне вечерње новине* (1893).
ЛИТЕРАТУРА: А. Погодин, *Руско-српска библиографија 1800–1925*, I: *Књижевност*, Бг 1932; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија, Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Бојана Миљковић Катић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
**ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ**, дневни лист који је излазио 1893–1919, и то у Београду 1893–1914, Нишу 1914. и поново у Београду 1918–1919. Власник и одговорни уредник био је Љубомир Ј. Бојовић, а у његовој штампарији је и штампан. Док је излазио у Нишу, власник и уредник био је Милан П. Савчић, а штампан је у Штампарији Ђорђа Мунца. Након ослобођења 1918. поново је излазио у Београду, поново у власништву Љ. Ј. Бојовића, у чијој је Народној штампарији и штампан. Од 1913. лист је излазио под насловом *Новости*, а 1918. враћен му је стари наслов. Лист је мењао формат и поднаслов. Већ од 1894. мењали су се и одговорни уредници, а од 1905. готово сваке године. Неких година су ту дужност вршила петорица (1911), па чак и осморица (1912), тако да је до краја излажења лист имао 27 одговорних уредника. Сам власник је 1912. био и одговорни уредник, а Васе Ђемо је четири пута био одговорни уредник. Лист је концептуално наследио *Телеграм* (1920).
Био је независни политички и друштвени лист који је најчешће заступао начела Либералне странке и био у опозицији према Радикалној странци. Подржавао је династију и династијске режиме, па ниједном није забрањен за владавине краља Александра Обреновића. После Мајског преврата 1903. преносио је ауторске (Никола С. Јовановић, Владан Ђорђевић) и друге текстове који су оправдавали краљеубиство. И под Карађорђевићима је остао умерен, благо провладин лист, који се залагао за сузбијање личних интереса у политичкој борби, за слогу и јединство, мада је био склонији старорадикалима. По избијању I светског рата драстично је смањен обим листа, иако је штампан у већем формату. Садржај је готово у потпуности фокусиран на ратна збивања у земљи и свету и владине мере, а повремено је доносио и политичке карикатуре. После рата пригрлио је југословенску политику, као део тежње за уједињењем свих Срба и излазак Србије на море, пратећи поред политичких тема и економске, управне, верске и правне проблеме нове државе, због чега је понекад био и на удару цензуре.
Поред политичких прилога, лист је доносио вести и коментаре из привреде, културе и здравствене културе. Посебно интересовање показано је за положај Срба у Аустроугарској, нарочито у Босни и Херцеговини, касније и у Македонији и Старој Србији. Лист је имао сталне рубрике, али су се оне током времена мењале. Рубрика *Београдске вести*, касније *Дневне вести*, бавила се углавном важнијим друштвеним питањима – од политичких зборова, заседања Народне скупштине, делатности краља, истакнутих људи и хуманитарних и привредних друштава до изложби, прилога о водоводу, електрификацији, железници. Значајне политичке вести често су објављиване изван рубрике, као посебни чланци. У рубрици *Домаће вести* углавном је објављивана криминална хроника и друге занимљивости из земље, а *Телеграми* и *Кратке вести* доносили су кратке вести из света. Лист је објављивао некрологе, личне вести, читуље, лутријске добитке, курс злата и државних хартија, царинске и друге прописе, репертоар Народног позоришта, огласе и књижевне огласе. Током времена огласни простор осетно је повећан. Имао је подлистак с новелама и романима у наставцима, а касније и фељтоне. Структура листа значајно је промењена током и након рата (рубрике, формат, обим).
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија, Периодика 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Бојана Миљковић Катић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
**ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ**, дневне новине које, на ћирилици, излазе у Београду од 16. X 1953. Настале су у оквиру новинско-издавачке куће „Борба", у данима тршћанске кризе, а први главни и одговорни уредник био је Слободан Глумац. На челу листа били су још: Василије Краљевић, Богдан Пешић, Мирко Стаменковић, Јован Јауковић, Живко Милић, Томислав Милиновић, Илија Боровњак, Радисав Брајовић, Перо Симић, Душан Чукић, Манојло Вукотић и Ратко Дмитровић. Брзо је постао дневник са највећим тиражом у СФРЈ, а 1977. достигао је 329.500 примерака дневно захваљујући политичкој актуелности, исказиваној другачије него у другим дневним гласилима. Истицао се бритким коментарима, борио против самовоље бирократских група, бележио глас грађана у сталној рубрици *Репортер на улици*. Повремено је штампано и више од 400.000 примерака дневно. Лист је излазио у више издања. Године 2006. **В. н.** су приватизоване са 29% државног капитала, те поделом акција на бивше и садашње чланове компаније и приватне власнике. Руководство и редакције остали су у приватизованој компанији.
Душан Ђурић
**В. н.** су биле први српски и југословенски вечерњи лист са модерним изгледом и текстовима који нису били у духу партијски строго контролисаног новинарства. Разликовале су се од осталих новина већ по насловној страни на којој су били крупни и сугестивни наслови, кратке информације, добро одабрана фотографија, а посебно недељом још и карикатура. Уредништво је тежило да на јасан и једноставан начин информише читаоце, тако да и они мање образовани могу са лакоћом разумети текстове. У време социјализма то је био медиј који је имао карактеристике полутаблоида јер су у њему објављивани текстови на ивици сензационализма, праћене су афере, разне врсте злочина, судски процеси, објављиване интригантне фотографије и изузетно популаран стрип „Породица Тарана". Лист је објављивао занимљива истраживања и репортаже, уредници су се бавили проблемима обичног човека, користили језик близак читаоцима, организована је разграната дописничка мрежа са више стотина дописника у земљи и неколико десетина у светским метрополама, а у редакцији и новинарској школи тог медија стасале су генерације врсних новинара које ће оставити значајан траг у српској и југословенској журналистици. У каснијој фази развоја, у време транзиције медиј добија озбиљнији изглед јер се у њему негују рубрике културе и фељтона, а редакција редовно интервјуише многе угледне личности из јавног живота. Од листа са полутаблоидним карактеристикама овај медиј се у време опште таблоидизације задржао на нивоу високотиражне угледне штампе, која иако прати дух времена, држи професионални, уреднички и технички ниво, те прати линију доброг укуса у новинарству. Осим информација о међународним догађајима, лист својим посебним издањима и текстовима пажљиво прати догађаје на свим просторима где Срби живе. Лист има редовне додатке: „Живот плус", „Култура", „Доктор у кући", „Туристички додатак", „ТВ новости", а према подацима из средине 2013. радним данима је имао тираж од преко 130.000 примерака. Око листа се развила велика медијска компанија која је креирала низ запажених издања: *ТВ новости*, *Зов*, *Калибар*. Компанија „Новости" покренула је 2004. издавачку делатност у оквиру које су штампани разни наслови значајних писаца светске и домаће књижевности, са укупним тиражом од преко пет милиона књига.
Владимир Баровић
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; *Два века српског новинарства*, Бг 1992; Д. Ђурић, *Новинарски лексикон*, Бг 2003; *Брзо, кратко, јасно*, Бг 2003.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧЕРЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ
**ВЕЧЕРЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ** (вечерње школовање), систем образовања чији је настанак подстакнут индустријском револуцијом у XIX в. у највећем броју земаља западне Европе (Енглеској, Француској и др.). Његова програмска оријентација била је различита, што значи да су радници у институцијама **в. о.** могли стећи не само општеобразовна и друштвено-политичка, него и извесна стручна знања. То је разлог што су за овај вид образовања у западној Европи били заинтересовани и послодавци и најшири раднички слојеви. Појава и афирмација **в. о.** у некадашњем СССР-у повезана је са кампањом описмењавања после Октобарске револуције, са потребом омладине и одраслих да током 30-их година XX в. стекну седмогодишње или осмогодишње образовање, односно да продуже образовање у установама средњег или високог образовања. У некадашњој Југославији у периоду после II светског рата развијен је разгранат систем **в. о.** који су чиниле школе разноврсне програмске оријентације, тј. школе за основно образовање одраслих, средње школе различите професионалне усмерености (општеобразовне, радничке гимназије, стручне и др.), политичке школе, школе страних језика и сл. Ове школе радиле су или као самосталне институције или у саставу народних односно радничких универзитета од 1950, који су своју програмску активност усмеравали на три подручја: образовање за самоуправљање, образовање за рад и опште образовање. Временом су се ове установе приближиле класичном школском систему, отварајући школе које привреди и тадашњем друштву често нису биле уопште потребне, док је перманентно образовање и усавршавање радних људи за функције рада, самоуправљања, општенародне одбране и друштвене самозаштите и за опште културни развој остало на маргини њихове делатности. Овакав систем се полако напушта у последњим деценијама XX в., јер народни и раднички универзитети, суочени са кризом образовања одраслих (недостатак финансијских средстава, опадање броја учесника и сл.), гасе установе **в. о**.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Самоловчев, *Образовање одраслих у прошлости и данас*, Зг 1963; Д. Савићевић, *Настава у вечерњим политичким школама*, Н. Сад 1968; Р. Кулић, *Радна организација као образовно-културна средина*, Бг 1985.
Радивоје Кулић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЧИЋИ
**ВЕЧИЋИ**, село у Републици Српској, у општини Котор Варош. Смештено је по дну и по страницама долине реке Цврцке, пред њено спајање са долином Врбање (десна притока Врбаса), на висинама 310–370 м. Локалним путем дугим око 2 км спојено је са путем Бањалука – Котор Варош – Добој. Општинско средиште је 8 км према северозападу. Насеље је дисперзивног типа а куће су окупљене у неколико заселака. У њему су две џамије, основна школа, пошта, амбуланта и пилана. Године 1991. имало је 1.744 становника од којих су 63,6% били Муслимани, 23,5% Срби и 12,7% Хрвати.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕЏИХИ, Мехмед паша
**ВЕЏИХИ, Мехмед паша**, намесник Босанског пашалука (1835–1840). Претходно мухафиз у Београду, за намесника Босанског пашалука постављен је недуго после слома побуне Хусеин-капетана Градашчевића и издвајања Херцеговине у посебан пашалук. По доласку у Сарајево, октобра 1835, сазвао је Ајанско веће и саопштио одлуку Порте о укидању капетанија, а тиме и функције наследних капетана на простору некадашњег Босанског пашалука. То је био последњи сазив Ајанског већа у Босанском пашалуку. Као последица укидања спахија у Србији 1833, укинут је и спахијски војни систем (1836). Вест о укидању капетанија и покушаји војних и социјалних реформи изазвали су незадовољство и побуне у Крајини, Посавини, Сарајеву („Глођина буна"), које је валијина војска сузбила уз помоћ албанских плаћеника. Иако су наследне капетаније званично укинуте, поједини капетани задржали су положаје, с тим што су раније њихове титуле добиле одговарајући војнички ранг. Стари капетани и ајани постали су већином муселими у својим нахијама. Као и у случају укидања капетанија и у вези с њима наследних привилегија, процес увођења редовне војске (низам) одвијао се постепено. Формално, укидањем спахијске војске престала је војна функција провинцијских намесника. Они су је ипак задржали, у звању мухафиза или мушира. Побуна 1836, као одговор на порез на продају стоке ван граница пашалука („ђумрук", како га је назвао фра Грга Мартић), убрзо је угушена. Хришћани су и даље плаћали главарину. На крају намесниковања **В.** појачан је сукоб између апостолског викара бискупа Рафа Баришића и фрањеваца БиХ, односно идеје универзалности Католичке цркве и „пробуђене народности". Седиште Босанског пашалука, које је 1833. из Травника пренесено у Сарајево, **В.** је опет пренео у Травник 1839. При крају намесниковања **В.** у Босни, Порта је 1839. прокламовала танзиматске реформе (*Хатишериф од Гилхане*), које су означиле раскид са класичним османским тимарско-спахијским системом. Ипак, тек је интервенција Омер-паше Латаса средином XIX в. значила спровођење Портиних реформи у БиХ. У време **В.** обновљене су зграде Иса-бегове текије и мусафирхане у Сарајеву, подигнуте у XV в., а саградио је и џамију у Бијељини (1836/37).
ЛИТЕРАТУРА: Сафвет-бег Башагић, *Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине (1463–1850)*, Сар. 1900; Х. Крешевљаковић, *Капетаније у Босни и Херцеговини*, Сар. 1954; А. Сућеска, *Ајани. Прилог изучавању локалне власти у нашим земљама за вријеме Турака*, Сар. 1965; А. С. Аличић, *Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878. године*, Сар. 1983.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШОВИЋ, Јармила
**ВЕШОВИЋ, Јармила**, сликар (Цетиње, 13. VIII 1954). Дипломирала 1980. на Одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи Стојана Ћелића, код којег је и магистрирала 1982. Током 1986/87. усавршавала се на Бозару у Паризу. Члан је УЛУС-а од 1981. и Maison des Artistes од 1988. Имала је преко 20 самосталних изложби у земљи и иностранству, а дела јој се налазе у великим музејима и приватним колекцијама у Србији, Француској, Шпанији, Египту и Јапану. Oсим сликарством и цртежом бави се и илустрацијом књига и пише поезију. Рани радови из циклуса *Обале* и *Ноћне лептирице* (1983) показују тежњу ка оптичком оживљавању равнине платна и креирању геометризованог ликовног израза, а у процесу трансформисања у визуелну синтаксу природни предложак је апстрахован, а детаљ постављен на густи растер. Заснована на експресионистичком проседеу и настала комбиновањем различитих техника и подлога, каснија дела из циклуса *Aquarium* (1982), *Музичке кутије* (1983–1986), *Grand Terrarium* (1988/89), *Једра за једно путовање* (1992/93), *Присутност* (2002/03) остављају снажан утисак кретања и пулсирајућег ритма. Реч је о вишезначним представама, симболима савремене цивилизације смештеним у „отворено-затворени" простор слике, изведеним из византијског уметничког наслеђа. Реализовани уметничком интервенцијом на одбаченим предметима, објекти показују изражени графизам, слојевиту фактуру и јаке светлосне контрасте којима уметница гради личну визију црногорског пејзажа. Добитница је награда: „Надежда Петровић" (1982), 32. Октобарског салона (1991), Мезон Лафит (2003), Аршил Фулд-Стирбе (2003, 2011). Живи у Паризу.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, *Јармила Вешовић: цртежи*, Бг 1984; Б. Божовић, *Јармила Вешовић: призивање сновиђења*, Бг 2003.
Весна Круљац
# ВЕШОВИЋ, Миљан Вуков
**ВЕШОВИЋ, Миљан Вуков**, војвода, сенатор (Лопате, Лијева Ријека, 1820 – ?, март 1886). Од ране младости је учествовао у четама које су браниле Србе од турских зулумћара, а већ у 18. години добио је барјактарство. Његош га је побратимио са синовцем Данилом, будућим књазом Црне Горе. Његово везивање за Цетиње није у Лијевој Ријеци прошло без отпора, али је успио да, уз подршку игумана Мојсија и других угледних првака, племенску матицу одвоји од Куча и Скадра и трајно је присаједини Црној Гори. Предводио је устанике у боју с Турцима на Полимљу 1854, где су васојевићки и србљачки прваци из Хаса, уз помоћ одреда Морачана, успјели да нанесу тежак пораз турској војсци и одбране манастир Ђурђеве Ступове. Племенски главари су 1857. прогласили присаједињење црногорско-брдској држави, а књаз Данило је Миљану Вукову додијелио звање војводе, а 1858. сенатора. Заједно са војводом Новицом Церовићем, **В.** је 28. VII 1858. разрушио турски град Колашин. Тада су велесиле донијеле одлуку о разграничењу Црне Горе и Брда с Турским царством (1859) по којој је црногорска државна територија у долини Лима проширена до Злоречице, Лима, Требачке ријеке и планине Бјеласице. Ослањајући се на духовно искуство игумана Мојсија, свештенство и главаре, **В.** је успио да знатан број исламизираних породица из васојевићких братстава без принуде врати у православну вјеру. Формирао је и *Васојевићки суд* са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, који је судио по *Даниловом законику* из 1855. и обичајном праву.
Командујући Васојевићким одредом (око 4.000 војника) **В.** је у прољеће 1862. однио двије велике побједе: на Превији, над војском генерала Хусеин Авни-паше; а у Будимљи на Рудешу, Полици и Бијелом Пољу над Селим-пашом. Турске снаге су успјеле ипак да спале и Ђурђеве Ступове и сва села у Горњем Полимљу, али је **В.** онемогућио продор турске војске ка Лијевој Ријеци, Спужу и Подгорици. Потом је са три батаљона пошао у помоћ црногорској војсци и борио се на Метеризима и у Команима против армије Омер-паше Латаса која је наступала ка Цетињу. Шездесетих и 70-их година **В.** је одржавао тијесне политичке односе са Србијом. Од књаза Александра Карађорђевића добио је и новчану помоћ, а 1861, по налогу младога књаза Николе и његовог оца војводе Мирка, послао је одред од 260 војника у Србију показавши да је могуће, преко Рашке области, остваривати и непосредну војну сарадњу Црне Горе и Србије у циљу ослобођења српског народа од власти Османлија. Црногорски двор није радо гледао на везе између војводе Миљана и званичника у Србији. Осим тога он се, са војводама Марком Миљановим, Пеком Павловићем, Јолем Пилетићем и другим угледним првацима, критички односио према аутократској владавини књаза Николе, па је то било од утицаја што је 1874. пензионисан као сенатор. Ипак, 1875. је стао на чело устанка у Васојевићима, да би убрзо, због наводног непридржавања књажевих упутстава и наређења, био смијењен. Та смјена је неповољно примљена у Васојевићима јер се знало да је извршена због сумњи књаза Николе да ће **В.** водити политику чвршћег везивања Васојевића са Србијом. Када је склопљен савез и војна конвенција Црне Горе и Србије о вођењу рата против Турске 1876, књаз Никола је војводу Миљана именовао за команданта цјелокупних војних снага у Васојевићима са задатком да брани источну црногорску границу и шири ослободилачки покрет у Старој Србији. Током рата одржавао је везе с Ибарском војском која је оперисала у југозападној Старој Србији. У јуну 1877. водио је жестоке борбе са армијом Мехмед Али-паше и башибозуком Али-бега Гусињског и извојевао значајне побједе на Буковој пољани и Морачи. До смрти је живио у Лијевој Ријеци, гдје је и сахрањен као обичан војник.
ЛИТЕРАТУРА: *Глас Црногорца*, 16. III 1886; Н. Дучић, *Књижевни радови*, III, Бг 1893; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1893; Р. Вешовић, „Војвода Миљан Вуков", *Јужњак*, алманах за 1926, Цт 1926; Б. Марјановић, *Васојевићки главари, неколико портрета*, Пг 1929; Г. Вуковић, *Војвода Миљан Вуков (1820-1886) и Васојевићи*, Цт 1932; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; С. Томовић, *Црногорске војводе Марко Миљанов и Миљан Вуков*, Цт 1979; М. Дашић, *Васојевићи од помена до 1860. године*, Бг 1986; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, II, Тг 1990; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878. године*, Пг 1992; М. П. Цемовић, *Васојевићи*, Бг 1993; *Војвода Миљан Вуков Вешовић 1820–1886: (Живот и дјело)*, Беране 1994; Г. Вуковић, *Мемоари*, Цт 1996.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШОВИЋ, Мирко
**ВЕШОВИЋ, Мирко**, адвокат, публициста (Планиница код Матешева, 1909 – Платице код Гацка, 6. IV 1943). Дипломирао је на Правном факултету у Београду (1933). Бавио се адвокатуром. Учесник је НОБ-а од 1941. и један од организатора устанка у Васојевићима. Био је члан Покрајинског одбора Радничко-сељачке странке за Црну Гору и делегат на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу (1942). Бавио се публицистиком. Издавао је часопис *Гранит* (Пг 1934) у којем је објављивао и своје радове. Био је један од уредника *Гласа Црне Горе* (Пг 1939), легалног органа КПЈ за Црну Гору. Поред тога сарађивао је у *Зети*, *Правди*, *Правном зборнику* и другим гласилима. Писао је о економским проблемима Црне Горе, посебно о положају сељаштва.
ЛИТЕРАТУРА: Н. С. Мартиновић, *Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493*–*1945*, Бг 1965; О. Благојевић, *Економска мисао у Црној Гори*, Бг 1988.
Никола Рацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШОВИЋ, Радомир
**ВЕШОВИЋ, Радомир**, дивизијски генерал (Лијева Ријека, 6. IV 1871 – Славонски Шамац, Хрватска, 27. IX 1938). Као државни питомац завршио официрску школу у Италији. У чину поручника 1891. постављен за ађутанта Колашинске бригаде, одакле је 1895. премјештен за наставника и првог командира Пјешадијске подофицирске школе у Подгорици. У чин капетана унапријеђен 1901, а у чин мајора 1905. За народног посланика Црногорске народне скупштине изабран је 1906. Обављао је, потом, дужност ађутанта књаза Николе, начелника Општевојног одјељења у Министарству војном. За команданта Горњовасојевићке бригаде и пограничног комесара у Андријевици именован је 1907. У Балканском рату 1912. командовао Горњовасојевићком бригадом које је од Турака ослободила Плав, Гусиње, Дечане, а у садејству с дјеловима српске Дринске дивизије и Ђаковицу. Краљ Никола га је унаприједио у чин бригадира. Са својом бригадом учествовао у борбама за ослобођење Скадра у којима је испољио изузетну храброст (два пута био рањен). За успјешно командовање одликован је Златном Обилића медаљом за храброст и назван *витезом од Брдањолта.* Крајем 1913. именован је командантом Шесте дивизије и повјерена му је војна и управна власт у новоослобођеним крајевима (Пећ, Дечани, Ђаковица, Плав, Гусиње и Рожаје). У I свјетском рату командовао Старосрбијанским одредом који је обезбјеђивао црногорску границу с новоформираном албанском државом. Командовао је и поновном операцијом за освајање Скадра, у који је побједоносно ушао 27. VII 1915. Положај министра војног прихватио 2. I 1916. у влади Лазара Мијушковића, непосредно пре капитулације Црне Горе (21. I 1916). Заједно са министрима Марком Радуловићем и Ристом Поповићем прва два мјесеца аустроугарске окупације био је и у тзв. крњој влади којој је генерални гувернер у марту 1916. отказао сарадњу. На Буковој Пољани окупља официре и друге прваке ради договора о подизању устанка. Иако се с њим нијесу слагали многи официри и политичари, доноси одлуку о организовању устанка. У јуну 1916. генерални гувернер Црне Горе одлучује да га интернира, али приликом спровођења од Букове Пољане ка Колашину, са браћом Павићем и Новицом бјежи у шуму. Његово одметање у комите довело је до тешких репресалија окупаторских власти над становништвом, хапшења и масовног интернирања. Његов брат Влајко и још тројица људи блиских **В.** објешени су у Колашину, а интернирана је и његова ужа породица. До јесени 1917. комитски покрет је постајао све масовнији, али **В.** није успио да се преко Албаније пребаци на Солунски фронт, те се, на апел бројних првака Васојевића, 1. I 1918. предао. Интерниран је у Аустрију, гдје је дочекао слом Црно-жуте монархије.
У новоствореној Краљевини СХС добио је чин дивизијског генерала. Због сумњи да има тајних веза са присталицама краља Николе и са италијанском обавјештајном службом, пензионисан је јуна 1919. и стављен под полицијски надзор, а потом и ухапшен. Из београдског затвора пребачен је у Сремску Митровицу гдје је под истрагом провео 14 мјесеци. Суђено му је у Београду 1921, али је, у недостатку доказа, ослобођен кривице. Исте године се вратио у Црну Гору, гдје се активно укључио у политички живот као члан Главног одбора Црногорске федералистичке странке.
ЛИТЕРАТУРА: *Ђенерал Вешовић пред судом*, Земун 1921; П. Јововић, *Црногорски политички портрети*, Бг 1924; Н. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1924; *Црногорски алманах*, Суб. 1929; С. Ш. Лазаревић, „Дивизијски ђенерал у пензији Радомир Л. Вешовић", *Ратник*, 1938, 12; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918*, Тг 1969; Б. Гледовић и др., *Србија и Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918*, Цт 1975; Д. Вујовић, *Црногорски федералисти 1919-1929*, Тг 1981; М. Кордић, М. Ашанин, *Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918*, Бг 1985; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918-1921*, Бг 1988; Ш. Растодер, *Скривана страна историје, Црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929*, I–IV, Бар 1997; Д. Мартиновић, *Портрети*, VII, Цт 2000; М. Ђуришић, *Ђенерал Вешовић*, Бг 2005; Р. Вешовић, *Мемоари*, Пг 2006; М. Дашић, *Шекулар и Шекуларци од помена до 1941*, Пг 2006.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШОВИЋ, Радоња
**ВЕШОВИЋ, Радоња**, пјесник, публициста (Ријека Марсенића код Андријевице, 8. XII 1924 – Београд, 2. X 2011). Школовао се у родном мјесту, Трепчи, Пећи, Беранама и Београду. Био је учесник НОБ од 1941. Послије рата радио у *Борби*, *Омладини*, *Танјугу*; био уредник *Побједе*, управник Цетињског народног позоришта, уредник *Стварања*, *Народне културе*, *Сусрета*, београдске *Културе*, секретар УКС, савјетник у Савјету федерације и редовни члан ЦАНУ од 1985. Опус му карактеришу завичајне, ратне, револуционарне, породичне, друштвене и политичке теме. Лирска димензија његове поезије почива на етици побједе и пораза, свијести о контрастима између угрожености и испуњења људске наде, доживљају полимских пејзажа, мора и урбане средине. **В.** је у пјесмама трагао за темом „човјековог прогреса" и хуманизмом вишег смисла, те вјеровао у моћ поезије више него у моћ науке. Његово лирско промишљање егзистенције садржи поетско-историјске реминисценције, те слике пораза и трагике, монструозности и безумља, али и усамљености и меланхолије. Добитник је више награда (УКЦГ, СУБНОРЈ, Тринаести јул и др).
ДЈЕЛА: *Вијорења*, Бг 1950; *Гајтан воде у долини*, Цт 1955; *Крчаг на вјетру*, Бг 1963; *Буђење свјетла*, Тг 1967; *Доба жељно себе*, Никшић 1991; *Иза ријечи*, Пг 1994; проза: *Колона и видици*, Бг 1971; *Мач што мачеве сијече*, Бг 1977.
ЛИТЕРАТУРА: *Књижевно дјело Радоње Вешовића*, зборник радова, Пг 1998.
Лидија Томић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШОВИЋ, Радослав Јагош
**ВЕШОВИЋ, Радослав Јагош**, професор, етнограф, историчар (Букова Пољана код Андријевице, 1891 – Букова Пољана, 15. I 1968). Пет разреда гимназије учио у српским гимназијама у Солуну и Скопљу, а потом у Призрену завршио Богословско-учитељску школу (1910). Кратко вријеме радио као учитељ, а потом као руски стипендиста на Духовној академији у Кијеву дипломирао 1914. Учествовао у одбрани Црне Горе до пада под власт Аустроугарске јануара 1916. Средином 1916. одметнуо се у шуму и комитовао са својим стрицем Радомиром Вешовићем, безуспјешно настојећи да се преко Албаније пребаци на Солунски фронт. Група се аустроугарским властима предала 1. I 1918. Послије слома Аустроугарске, као присталица уједињења биран у свом крају за посланика Велике народне скупштине у Подгорици, која је у новембру 1918. једногласно изгласала уједињење Црне Горе и Србије и њихов заједнички улазак у новостворену Краљевину СХС. Био директор Гимназије у Пећи, потом 1921. премјештен у Београд, те послат у Париз на студије (на Сорбони). Из Париза прешао у Лозану, гдје је 1931. одбранио докторску дисертацију *Толстој и проблем моралног и религиозног васпитања* (*Tolstoï et le problème de l'éducation morale et religieuse*, Paris 1931). По стицању титуле доктора филозофских наука, до Априлског рата 1941. службовао као професор Богословије у Цетињу и у гимназијама у Подгорици и Сарајеву. Од 1945. до пензионисања радио у Беранама (Иванграду) у Гимназији као професор, а после пензионисања живио на свом имању, на Буковој Пољани. Бавио се и научноистраживачким радом; објавио више десетина радова из филозофије, педагогије, етнографије, историје, географије и књижевности. Сарађивао је у часописима: *Ловћенски одред*, *Јужњак*, *Записи*, *Зетски гласник*, *Нова Европа*, *Преглед*, *Братство*, *Гласник Земаљског музеја у Сарајеву*, *Нови исток* и др. Највише радова је објавио из историје и етнографије. Студиозније се бавио Толстојем и под његовим утицајем писао расправе из етике и религије. Његово најзначајније дјело *Племе Васојевићи* (Сар. 1935), писано је у духу Цвијићеве етнографске школе.
ДЈЕЛО: *Поглед на свет и живот и проблем религије*, Ск 1939.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Боричић, „Др Радослав Ј. Вешовић", *Слобода*, 1968, 149; Ђ. Д. Пејовић, *Друштвено-филозофски погледи у Црној Гори од почетка XIX до средине XX вијека*, Тг 1980; Ђ. Д. Пејовић, *Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918–1941*, Тг 1982; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987; О. Благојевић, *Економска мисао у Црној Гори*, Бг 1988; Д. Вујовић, *Подгоричка скупштина 1918*, Зг 1989; Д. Ј. Мартиновић, *Др Радослав-Јагош Б. Вешовић (1891-1968)*, IV, Цт 1991; Р. Делетић, „Толстој из Букове Пољане, Радослав Јагош Вешовић" (поговор), у: *Племе Васојевићи*, Андријевица–Пг 1998.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТАЧКА ЂУБРИВА
**ВЕШТАЧКА ЂУБРИВА**, неоргански или органски материјали вештачког порекла који се додају земљишту ради снабдевања биљака хранљивим супстанцама. Неорганска **в. ђ.** су нпр. амонијум-нитрат, Томасово брашно, а органска, нпр. прерађени муљеви од пречишћавања вода, компостирани отпаци. Још је у старом веку било познато да приноси зависе од ђубрења (Вавилонци су користили стајско ђубриво, а Египћани су били свесни значаја нилског муља). У средњем веку, поред стајског ђубрива, коришћен је пепео од дрвета (данас се зна да је то због високог садржаја калијума). Године 1840. немачки хемичар Јустус фон Либиг, на основу истраживања претходника – Шпренгела, Бусенгола и др., као и својих, поставио je теорију по којој биљка из земљишта црпи азотна једињења, фосфате и калијум. Стога ове супстанце треба надокнадити одговарајућим ђубрењем. Тако су биле постављене основе агрохемије. Касније је утврђено да је биљкама потребан и магнезијум, калцијум и сулфат, као и седам елемената у траговима (бакар, бор, гвожђе, манган, молибден, хлор и цинк).
Најважнија подела **в. ђ.** је према хемијском саставу, јер од њега зависе многе агрохемијске, физичке и екохемијске особине земљишта. Од азотних ђубрива највише се употребљава амонијум-нитрат, NH4NO3, (производ неутрализације азотне киселине са амонијаком), јер има идеалан однос нитратног и амонијачног азота. Због експлозивности долази на тржиште као кречни амонијум-нитрат, КАН − смеса амонијум-нитрата и кречњака. Амонијум-сулфат, (NH4)2SO4, добија се неутрализацијом разблажене сумпорне киселине с отпадним амонијаком. Карбамид (уреа), (NH2)2С=O, добија се синтезом из амонијака и угљен-диоксида. Од фосфорних ђубрива највише се примењује суперфосфат, смеса монокалцијум-дихидроген-фосфата и гипса, а приближни састав је 3Ca(H2PO4)2 + 7CaSO4. Добија се у реакцији фосфатних минерала (фосфорита, апатита) са сумпорном киселином, док се тзв. трипли суперфосфат, Ca(H2PO4)2, добија реакцијом поменутих минерала са фосфорном киселином. Томасово брашно је самлевена згура од добијања челика у Томасовом конвертеру. Као калијумова ђубрива служе разне калијумове соли; калијум-хлорид је мање тражен јер садржи, за неке биљке штетни, хлоридни јон. Пример трокомпонентног мешовитог ђубрива је NPK 8:10:10, што значи да садржи 8% азота (у облику неког азотног ђубрива), 10% фосфор-пентоксида P2O5 (у облику неког фосфорног ђубрива) и 10% калијум-оксида К2O (у облику неког калијумовог ђубрива). Ђубрива растворна у води (азотна, калијумова, суперфосфати) најбрже се усвајају од биљака јер су слободнo покретни у земљишном раствору. Томасово брашно, гуано и др. су растворни тек у земљишним, хуминским киселинама тако да се спорије усвајају, што је значајно код органског ђубрења. „Спороделујућа" ђубрива одају своје састојке контролисано, зато што су јоноизмењивачки везане или што су грануле покривене сумпорном или полимерном опном, коју микроорганизми земљишта прво треба да разграде. Неким неорганским се додају органска ђубрива, органски стимулатори или регулатори раста, пестициди.
Више од половине светског становништва има хране само захваљујући вишим приносима који се постижу применом азотних ђубрива. Нестручна примена **в. ђ.** довела је и до низа проблема, као што су: осиромашење земљишта неким састојцима; поремећај структуре земљишта; низак степен искоришћења хранљивих састојака; смањење биолошке активности земљишта; загађивање ваздуха, вода, земљишта и прехрамбених производа; унос радиоактивних елемената у земљиште из неких фосфорних ђубрива; унос тешких метала, токсичних органских супстанци и патогених организама применом органских ђубрива из муљева од отпадних вода. Светске резерве фосфорних и калијумових минерала (сировине за ђубрива) су ограничене.
Прва фабрика **в. ђ.** (суперфосфата) на територији Србије „Клотилд", почела је да ради 1906. у Суботици (тада Аустроугарска). После I светског рата производња фабрике, сада „Зорка" (по коњичком пуку „Књегиња Зорка", који је ослободио Суботицу) обновљена је. Током 50-их и 60-година прошлог века, у циљу модернизације пољопривреде и стицања независности од увоза, изграђене су фабрике суперфосфата („Зорка" Суботица, „Зорка" Шабац, Прахово, „Трепча" Косовска Митровица, Нови Сад), са укупним капацитетом од 1,2 милиона тона. Фабрика суперфосфата у Прахову била је највећа у Европи. Азотна ђубрива на бази синтезе амонијака почињу да се производе 1962. у ХИП „Азотари". Све до краја 80-их година капацитети и асортимани се проширују изградњом нових фабрика у „Азотари" Панчево, „Азотари" Суботица, „Жупи" Крушевац и у „Обилићу" код Косовске Митровице. Године 1969. почела је да ради фабрика карбамида у ХИП „Азотари", са капацитетом од 90.000 т. Укупно изграђени капацитети за производњу минералних ђубрива у Србији почетком 90-их година су били око 3,5 мил. т (1 мил. т хранљивих састојака). За време санкција је производња ђубрива скоро потпуно престала, а машине и апарати су недовољно конзервирани за дате корозивне услове. НАТО бомбардовањем 15. и 18. IV 1999. порушене су фабрике азотних ђубрива у Панчеву, а током наредне деценије су реконструисане. Остали произвођачи **в. ђ.** су сада: „Агрохем" Нови Сад, „Азохем" Суботица, „Биохемик" Обреновац, „Жито-Медиа" Кула, „Јуко-Хемија" Нови Сад, „Фертил" Бачка Паланка, „Флаворит" Нови Сад, „Трепча РХМК" Звечан. Производња ђубрива у Србији 2010: азотна близу 400.000 т, фосфорна близу 7.000 т, а комплексна и мешана преко 51.000 т. Светска производња азотних ђубрива је близу 300 мил. т, а фосфорних преко 40 мил. т. Потрошња **в. ђ.** у Србији 2009. је била 224 кг/ха, док је у земљама ЕУ била 350−550 кг/ха.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; Ј. Јанковић, „Производња хемикалија", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа*, Бг 1997; Д. Богдановић, „Хемизација − потрошња минералних ђубрива у производњи хране", *Летопис научних радова*, 2010, 34 (1), 32.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
**ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА**, интердисциплинарна научна област која се бави техничким системима чији је циљ понашање налик човековом. Потреба за оваквим системима проистекла је из немогућности изналажења егзактних решења за веома сложене проблеме и идеје, па се прихватљива решења траже кроз аналогије са људским понашањем. **В. и.** садржи низ карактеристичних подобласти, као што су: примене рачунара у игрању игара (шах, даме); примене рачунара у доношењу експертских одлука у различитим областима, као што су медицина, војне науке итд. (експертски системи); програмирање рачунара за разумевање природних језика; машинско учење; неуралне мреже, чији је циљ симулирање интелигентног понашања инспирисано репродуковањем веза које се дешавају у животињском мозгу; коришћење рачунара да на бази спољних стимулуса (слика, звук) реагују аналогно реаговању људи (роботика, комуникације човек-машина, рачунарска визија). **В. и.** је довела до многих спектакуларних достигнућа, као што је победа рачунара „Deep Blue" 1997. над светским прваком у шаху Гаријем Каспаровим. У широкој су употреби веома ефикасни експертски системи у различитим областима примене. Формирани су роботски системи врхунских перформанси на бази концепата **в. и**. У последње време смо сведоци, после дужег периода стагнације, поновног процвата области **в. и.** и у концепционом и у практичном смислу. Међутим, **в. и.** и даље остаје веома далеко од природне, људске интелигенције узете у целини. Почетком 80-их година прошлог века у тадашњој Југославији је постојала мрежа научних институција оспособљених за бављење појединим подобластима **в. и**. Планско финансирање и тесна веза са актуелним војним истраживачко-развојним програмима довела је до низа значајних резултата, посебно у домену примена. Поједине од ових институција су област **в. и.** укључиле у своја дугорочна истраживачка усмерења, па је Институт „Борис Кидрич" (Винча) постао препознатљив у интелигентној обради сигнала, Институт „Михајло Пупин" (Београд) у областима роботике, експертских система, неуралних мрежа и расплинуте логике, Институт за примењену математику и електронику (Београд) у области интелигентне анализе сигнала и препознавања говора, Војнотехнички институт (Београд) у области препознавања радарских и телекомуникационих сигнала. Многи српски истраживачи у области **в. и.** су постали препознатљиви у свету. Осим тога, водеће високошколске установе су укључиле **в. и.** у своје едукационе програме, најпре у склопу постдипломских и докторских студија, а онда и на основним студијама. Електротехнички факултет Универзитета у Београду је већ почетком 80-их година на Смеру за аутоматику увео предмете Вештачка интелигенција и Неуралне мреже (Срђан Станковић, Милан Милосављевић). На Универзитету у Београду формирани су мултидисциплинарни постдипломски и докторски студијски програми из **в. и.**, заједнички за низ факултета и института. Активности у области **в. и.** у Републици Србији су од 1983. обједињене кроз посебну секцију Друштва за електронику, телекомуникације, рачунарску технику, аутоматику и нуклеарну технику (ЕТРАН). У оквиру Друштва за ЕТРАН организован је, под руководством Рајка Томовића, низ семинара, конференција и летњих школа са учешћем најпознатијих светских експерата, који су имали веома важну улогу у развоју области. Такође, већ 20 година, сваке друге године, ЕТФ у Београду организује значајну међународну конференцију посвећену неуралним мрежама (Неурел).
ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, М. Милосављевић, „Вештачка интелигенција у склопу друштва за ЕТРАН", *Зборник радова 50. конференције ЕТРАН*, Бг 2006; J. S. Russell, P. Norvig, *Artificial Intelligence: A Modern Approach*, New Jersey 2010.
Срђан Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТАЧКА ШАКА → БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА
**ВЕШТАЧКА ШАКА → БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА**
# ВЕШТАЧКО ОБНАВЉАЊЕ ШУМА → ШУМЕ
**ВЕШТАЧКО ОБНАВЉАЊЕ ШУМА → ШУМЕ**
# ВЕШТАЧКО ОСЕМЕЊАВАЊЕ ГОВЕДА
**ВЕШТАЧКО ОСЕМЕЊАВАЊЕ ГОВЕДА**, савремена биотехнолошка метода која се састоји из мануелне и/или инструменталне фазе, те осталих процеса природне фазе оплођења. Прве покушаје в.о. домаћих животиња (коња) извели су Арапи још 1322, а практичну примену осемењавања домаћих животиња започели су руски научници (И. Иванов, 1870–1932). Први покушаји организоване примене **в.о.г.** у Србији били су 1949. у Средњој ветеринарској школи у Шапцу (др Јосип Фишер), а затим у Пољопривредном добру Панчевачки рит (др Радиша Вујовић и др Златко Стилиновић). Имајући у виду значај масовне примене в.о. за унапређење сточарске производње, Министарство пољопривреде Србије је 1950. упутило Р. Вујовића у САД ради упознавања са технологијом конзервисања семена бикова и организацијом в.о. крава. У 1951. започео је са радом први Центар за **в.о.г.** у Крњачи. Тадашње Министарство пољопривреде Србије ставило је у задатак Центру за в.о. у Крњачи да заједно са пројектантским организацијама програмира изградњу нових Центара за **в.о.г**. Тако се започело са изградњом и опремањем нових центара за в.о. у Новом Саду (1953), Чачку и Зајечару (1956), Великој Плани и Нишу (1957) и другим местима, којих је до 1964. укупно било 14. Каснијом реорганизацијом остало је пет Центара за в.о. и то у: Нишу, В. Плани, Крњачи, ПКБ у Београду и Новом Саду – Темерину. Развој осемењавања и обухваћеност плоткиња (крава и јуница) овом мером био је постепен; од првих 50 у 1951. до 500.000 осемењених плоткиња 2010. или 85% свих плоткиња у Србији. Значајан допринос развоју и примени в.о. у унапређењу говедарства у Србији дали су доктори ветеринарске медицине и агрономи на терену, као и научне и стручне службе у Центрима за в.о., заводима, институтима и факултетима. Систематском применом ове савремене биотехнолошке методе постигнути су значајни резултати у побољшању генетске основе и здравственог стања говеда, као и повећању производње млека и меса.
ЛИТЕРАТУРА: E. J. Perry, *The artificial insemination of farm animals*, New Brunswick 1950; Р. Вујовић и др., „Плодност крава с обзиром на услове држања и расне припадности", *ВГ*, 1962, 10; В. Миљковић, Р. Вујовић и др., „Стање и проблеми вештачког осемењавања у репродукцији говеда у СР Србији", *ВГ*, 1968, 9; Р. Лазаревић, С. Перковић, *Ембриотехнологија у генетском унапређењу говеда*, Бг 1997; Д. Вуковић, С. Перковић, *Вештачко осемењавање, плодност и неплодност говеда*, Бг 2002; М. П. Предојевић, *Осемењавање говеда, praxis lege artis*, Бг 2002.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТАЧКО СРОДСТВО
**ВЕШТАЧКО СРОДСТВО**, веза међу људима која није крвна него пријатељска, а која се у традиционалном друштву цени више него крвно сродство. Има у народу релативно дугу традицију и веома много се поштује, те је због тога у народу кршење **в. с.** веома ретко. Кнез Милош је уредбама указивао на светињу **в. с.** и на тај начин забрањивао његово евентуално кршење. **В. с.** се релативно лако склапало. Било је довољно са неким успоставити везу и назвати га одређеним сродничким именом (нпр. кум, побратим, посестрима), па се позвани, без икаквог церемонијала, већ сматрао сродником о чије се сродство није смело огрешити. Ипак у неким случајевима се морао обављати и одређени церемонијал. У **в. с.** спада: сродство по млеку (прво задајање), кумство, побратимство, посестримство, поочинство и домазетство. У народу су постојале и породичне задруге у којима је по принципима породичне заједнице живела чељад која међусобно није била сродна. Овакве несродничке задруге често су функционисале успешније од сродничких, породичних задруга. Сродство по млеку настаје тако што иста мајка стицајем околности задоји два детета која нису крвно сродна. То сродство је важило само за децу коју је задојила иста жена, али не и за остале чланове из њихових породица. Ова деца су се међусобно сматрала браћом и сестрама, а жена која је их је задојила поштована је као да им је била права мајка.
Кумство спада у категорију веома поштованог духовног сродства. Потиче из претхришћанског периода, а позната су три облика кумства. Једно се зове мокро, а два су сува: мокро кумство је крштено, једно суво је венчано, а друго је шишано. Шишано кумство је старије и представља остатак претхришћанског времена. Кум, кума и чланови њихове породице су у посебном поштовању. Поштују се у сваком погледу више од крвних сродника. Кум замењује кумчету рођеног оца и однос између њих сматра се једнаким односом између оца и свог рођеног детета. Кум је, по народном веровању, важнији од оца. Он може да прокуне и његову клетву. Бог је примао пре него очеву или мајчину клетву. Што кум прокуне, сматра се, никада среће нема.
Побратимство је обичај по којем два мушкарца, који нису у крвном сродству, склапају пријатељство по посебном церемонијалу. У средњем веку су постојали изрази „побрат" и „посестра". Постојао је и црквени обред побратимства – „чин Братотворениа", али је он у Српској цркви укинут због злоупотреба. Склапање побратимства праћено је заклетвом, мешањем крви, испијањем помешане течности, опасивањем једним појасом. Братимљење се у доба хришћанства обављало у црквама врло свечано, уз нарочите молитве. Побратимство је поштовано као право сродство, па је и однос лица морао бити као између брата и сестре. Циљ склапања братства је био да се осигура, прошири и учврсти пријатељство између две породице и њихове шире заједнице. Побратими су били дужни да један другога помажу и, ако је потребно, чак учествују и у крвној освети. Побратимство је могло настати и као последица мирења крвне освете. У оквиру побратимљених породица и њихових заједница нису се могле склапати брачне везе. Посестримство је церемонијал склапања пријатељства између две особе женског пола. Разлози склапања посестримства, као и побратимства, личне су и друштвене природе и обављају се по сличном церемонијалу као и побратимство.
Посињење или усињење мушког детета је у српском народу познат обичај. Деца се обично усвајају до седме године живота. Посињење се врши одређеног дана, јавно, свечано, пред старешинама, сељанима, братственицима и сродницима. Помајка и поочим пред сведоцима потврђују да је то њихово дете и да му после смрти остављају све што је њихово. Посињеник може бити из најближе родбине или из непознате породице. Посињење се врши по устаљеним обичајима који симболизују порођај. Посињеник добија помајку и поочима који замењују његове родитеље. И црква има удела при усињењу, па тако долази до мешања народних обичаја и црквених елемената. Старање правих родитеља над усвојеником престаје, преузимају га поочим и помајка који брину о њему као о свом рођеном детету. Посинак се више не сматра сином правих родитеља, него усињењем прихвата поочима и помајку за своје праве родитеље. Он напушта дотадашње презиме, узима презиме поочима и ступа у сродство са читавом његовом фамилијом. Посинак прима славу поочима и предаје је својим потомцима као прави син. Од поочима добија у наслеђе његово покретно и непокретно имање, а губи право на имање свога правог оца. Уколико посинак не би био захвалан према поочиму и помајци и не би испуњавао дужности према њима, они су имали право да га отпусте и да га за време које је провео у њиховом дому исплате као најамника. То се ретко дешавало.
Домазетство је као друштвена институција било познато у српском народном животу. Родитељи који имају само женску децу могли су момку дати једну ћерку за жену и довести га да живи заједно са њима у њиховој кући. Овако призећени човек се у народу назива: домазет, домазетовић, призет, уљез, миражџија. Улазећи у кућу свога таста, домазет прекида везу са кућом својих родитеља и наставља да, као зет, живи код таста и таште. Домазет добија од таста и таште њихову целокупну покретну и непокретну имовину. У неким случајевима домазет је узимао презиме свога таста и преносио га на своју децу. На тај начин настављао је традицију породице из које се оженио. Али, пошто домазет не ступа у сродство као син него као зет, најчешће задржава своје презиме.
Несродничка породична задруга је била позната као институција у српским селима све до почетка друге половине XX в. У оваквим задругама су, по међусобном договору, биле окупљене породице које нису биле у крвном сродству, ни по мушкој ни по женској линији. Понекад су се међу породицама које су на овакав начин улазиле у породичну задружну заједницу склапала побратимства. Али, склапање **в. с.** ипак је знатно више замењивано склапањем пријатељства као шире друштвене институције. Било је и несродничких породичних задруга у које су се укључивале удовице које су се са својом децом враћале у свој род. У оваквим несродничким породичним задругама, поред инокосних породица, налазиле су се и неудате кћери или сестре које су остале без браће. Понекад је и имућан човек, који је оскудевао у радној снази, приступао оваквим несродничким задружним заједницама. **В. с.**, као категорија, имало је посебан друштвени и економски значај. Решавало је одређене друштвене и животне проблеме. Развијало је пријатељство међу суседима и решавало многа животна и практична питања из економског и друштвеног живота.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, II, Бг 1930; IV, Бг 1931; Б. Дробњаковић, *Етнологија народа Југославије*, Бг 1960; *Енциклопедија православља*, III, Бг 2002.
Петар Влаховић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТИЦА
**ВЕШТИЦА**, жена која, према народним веровањима, води двоструки живот – преко дана се бави уобичајеним женским пословима, а ноћу се преобраћа у демона који људима наноси штету и угрожава им живот. Назив **в**. среће се у скоро свим словенским језицима. Изведен је од основе глагола *veděti* – знати. На Косову се среће и назив штрига (лат. *striga*), на северу Србије босорка (мађ. *boszorka*). Постоји и низ локалних назива за **в.**: чинилица, бркача, крсташица, рога итд. У појединим од њих исказан је емоционални став (осуда или ниподаштавање), као што су: бездушница, зла душа, нечиста, проклетница итд. Пошто је **в.** опасан демон, за њу су створени и еуфемистички називи и то: каменица, кума, мила, неспоменица, тамо она итд. Како се сматра, душа жене **в.** се може одвајати од тела и летети на „скупштине" **в.** (на орах, брдо, гумно). Пре полетања би се мазала посебном машћу, коју је чувала у земљаном суду закопаном у огњишту. Могла се претварати у облик лептира, муве, кокошке, жабе и др. или се кретати у виду „лутајуће ватре". Људи су **в.** увек тражили међу женама у својој средини, евентуално међу мушкарцима (вештац). Ако се дете роди у крвавој „кошуљици", а та вест се гласно не објави, кад порасте постаће **в**. Веровало се да је то старија жена (брката, да има крст испод носа, рожић на глави, састављене обрве и крваве очи). Народне представе о **в.** су различите -- од веровања да је то опасни демон, па до тога да је реч о жени која зна гатати или примењивати магијске поступке (одузимање млека туђој стоци, рода са њива, изазивање града). **В.** су посебно активне око Божића, о Белим покладама, уочи Ђурђевдана, Ивањдана итд. Тада су се људи штитили од **в.** белим луком, забадали ножеве у врата, стављали рог или стари опанак у ватру итд. Код Срба прогон **в.** био је спорадичан и није вршен уз подршку државних или црквених органа. По веровању, могло се препознати да је нека жена **в.** ако не потоне када је баце у воду.
Љубинко Раденковић
У словенској митологији се назива баба Јага (код Руса, Бугара и Пољака) или баба Рога (код Срба и Македонаца). Храни се ноћу, људским срцима и џигерицама, за разлику од вампира, који сисају људску крв. У *Српском рјечнику* (1818) Вук Караџић каже: „Вјештица се зове жена, која (по приповјеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу ђецу... Ни једној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама (млада курва стара вјештица)... Кад у каквом селу помре млого ђеце или људи и кад сви почну на коју жену да је вјештица и да их је она појела: онда је вежу и баце у воду да виде да ли ће потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку на поље и пусте, ако ли не могне потонути, а они је убију, јер је вјештица..." Утуци или басме су средства којима се народ брани од **в**. У та средства спада, у првом реду, бели лук, со, „рози" (уперен мали прст и кажипрст, док су остали савијени), нож одозго забоден у оквир врата или прозора и др.
Народно веровање да своју натприродну моћ **в.** могу да користе и на штету људи, па чак и деце, довело је у многим средњовековним католичким државама Европе до установљавања посебног законодавства против вештичарења и до масовног прогона **в**. То је законодавство предвиђало сурове казне за ту врсту деликата, најчешће спаљивање на ломачи. Од краја XV в. почео је у Европи окрутни и масовни лов на **в**. Написани су посебни приручници за прогон **в.** и упутства о начинима мучења и изнуђивања признања. Процењује се да је између XV и XVII в. само у Европи убијено најмање милион жена које су биле проглашене **в**. Прво велико спаљивање **в.** објављено је 1482. у Севиљи, а прво забележено суђење због вештичарења спроведено је у XIII в., када је папа Јован XIII овластио инквизицију да проналази и убија **в**. Страдање осумњичених није потицало само од сурове казне која је била предвиђена за вештичарење, него и од поступка који је тој казни претходио. Окривљени је претходно подвргаван безосећајном мучењу (тортури) да би се постигло његово признање потребно за осуду. Борба против **в.** је имала планетарне размере, па се није ограничила само на Европу. Велики лов на **в.** се одиграо 1692. у америчком граду Салему (држава Масачусетс) у којем је због вештичарења на смрт осуђено 19 људи. Тај случај је касније постао инспирација за многе филмове, позоришне представе, приче и романе о **в.**, а данас се у Салему налази и музеј **в**. Фигуре **в.** се данас у многим државама могу купити као сувенири, а има доста жена (и у Србији) које их сакупљају.
Прогон **в.** није заобишао ни Србију, иако је, у односу на европске католичке државе, та појава у њој била спорадична и готово занемарљива, вероватно због тога што је Србија дуго била под турском влашћу. Постоје поуздани докази о неколико случајева прогона **в.**, али и о одлучним реакцијама да се та појава спречи: у селу Жабарима у Поморављу извесну Пауну су по Карађорђевој заповести пекли „међу две ватре"; у време Првог српског устанка, устанички војвода Антоније Пљакић испекао је једну бабу у Карановцу за коју је чуо да је **в.**; кнез Милош је 1824, кад су га обавестили да је неки човек убио неку бабу зато што је **в.**, забранио Србима да туку жене. И пре тога, он је 1822. заштитио неку бабу Христу из Божурње у Крагујевачкој нахији за коју су сељани говорили да је **в.** и намеравали да је убију. За разлику од прогона западноевропског типа, прогони **в.** у Србији нису били масовни, нису се ослањали на теолошка учења, нису имали подршку цркве и државе, нису обухватали мушкарце, него само жене, а другачији је био и начин поступања: оптужба је по правилу подизана за „помор деце", главно доказно средство је био „суд хладне воде" уместо тортуре, смртна казна је по правилу извршавана каменовањем, а гоњење је предузимао сам неуки и сујеверни народ.
Прогона **в.** у неким земљама има и данас. У Папуа Новој Гвинеји дозвољена је бела магија (примена натприродних сила ради лечења људи), али је бављење црном магијом и сада законом кажњиво са две године затвора. У тој држави и неким другим (Гамбија, Кенија) и данас постоје ловци на **в**. У Европи је ова празноверица изгледа отишла у историју. Парламент швајцарског кантона Гларус рехабилитовао је 2008. Ану Гелди, која је 1782. погубљена као „последња европска **в.**". Након 226 година њено погубљење је проглашено за „судско убиство". Одлука парламента кантона Гларус представља први случај да је неки европски парламент рехабилитовао „**в**". Треба очекивати такве поступке и у другим европским парламентима у преосталих неколико милиона случајева.
Момчило В. Грубач
ЛИТЕРАТУРА: М. Веснић, *О суђењу вештицама*, Бг 1891; Т. Р. Ђорђевић, *Вештица и вила у нашем народном веровању и предању*, Бг 1953; *Encyclopedia of Witchcraft & Demonology*, London 1974; В. Бајер, *Уговор с ђавлом*, Зг 1982; M. Грубач, „Приказ књиге Вл. Бајера *Уговор са ђаволом*", *Гласник АКВ*, 1983, 2; Х. К. Бароха, *Вештице и њихов свет*, Бг 1990; А. Цермановић Кузмановић, Д. Срејовић, *Лексикон религија и митова*, Бг 1992; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 5, Бг 1994; Д. Мићуновић, *Филозофија Минима*, Бг 2001; Р. Подунавски, *Традиционално балканско вештичарство*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТИЧЈА МЕТЛА
**ВЕШТИЧЈА МЕТЛА**, појава ненормалног гранања изданака на дрвету при чему се ствара густ сплет гранчица које расту из истог места и подсећају на метлу или птичије гнездо. Овај деформитет може бити изазван гљивама, али и неким другим организмима: инсектима, грињама, нематодама или вирусима. Најпознатији изазивачи **в. м.** су паразитске гљиве из рода *Taphrina* који спада у раздео *Ascomycota*. Врсте овог рода живе на различитим врстама дрвећа, па тако *Taphrina* *carpini* живи на грабу, *Taphrina epiphylla* на јови, а *Taphrina wiesneri* на вишњи. До појаве ненормалног гранања долази услед тога што гљиве луче једињења под именом цитокинини који су снажни и неопходни фактори раста и диференцијације биљних ћелија што доводи до ненормалног гранања, великог броја нових изданака и патолошких промена на дрвету домаћину. Такве гране су деформисане, лишће на њима је мало и бледо, а цветови се не појављују. Масовна појава **в. м.** на једном стаблу може значајно да га ослаби. Људи понекад користе гранчице из **в. м.** за стварање украсних патуљастих биљака.
ЛИТЕРАТУРА: М. Мунтањола Цветковић, *Општа микологија*, Бг 1987.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЕШТИЧЈЕ СРЦЕ
**ВЕШТИЧЈЕ СРЦЕ** (*Clathrus ruber*), врста из групе гастероидних гљива, која спада у ред Phallales, раздео Basidiomycota. Налик је лоптастој, ретко плетеној кошарици интензивне наранџасте, светлоцрвене или црвене боје. У почетку она изгледа као кожасто јаје крем боје из којег, после пуцања опне, у року од неколико сати излази црвена решетка сунђерасте структуре висине 7–15, ређе до 20 цм. Шири интензиван, изузетно непријатан и оштар мирис на труло месо и фецес, те на тај начин привлачи муве које разносе споре. Гљива траје око један дан, после чега се лагано спаруши, изгуби облик и спласне. Сапробна је врста и врши разградњу биљних остатака, трулог лишћа и остатака дрвета на тлу. Расте у листопадним шумама, на пропланцима или међу жбунастом вегетацијом, виноградима, ређе и у парковима или поред путева, те на обрађиваном или запуштеном земљишту. Претежно је распрострањена у Средоземљу, а спорадично у централној Европи и Великој Британији допирући северно до Балтичких земаља. Релативно је честа у јадранском приобаљу, дубље у континенту веома ретка. У Србији је први пут нађена 1983. у Брђанској клисури, а после тога у околини Краљева и Београда. Народно име добила је према веровању да вештице које поједу човека понекад поврате људско срце и оно се претвори у овакву гљиву.
ЛИТЕРАТУРА: D. M. Dring, „Contributions toward a rational arrangement of the *Clathraceae*", *Kew Bulletin*, 1980, 35, 1; В. Ivančević, В. Tatić, „First record of *Clathrus ruber* from Serbia", *Mycologia Balcanica*, 2003, 1.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИВАК
**ВИВАК** (*Vanellus vanellus*), барска птица из породице жалара Charadriidae, реда шљука Charadriiformes. Обични **в.** дугачак је 28–31 цм, са распоном крила 82–87 цм. Дугих је крила са карактеристичним широким заобљеним врховима и високих ногу. На црно-белоокерастој глави има упадљиву, танку и оштру ћубу, тамнa леђа са бронзаним одсјајем и црн „прслук", бело грло и трбух, те рђаст подрепак. Млади су мање упадљиви. **В.** живи првенствено у низинским равнијим, сасвим отвореним, влажнијим стаништима, али на Власини иде и преко 1.200 м. Распрострањен је у целој Европи осим крајњег севера и Средоземља, а у Србији се налази у Панонској низији, у широким долинама река и местимично око већих планинских тресава. Делимична је селица, која гнездилишта у Србији почиње да напушта већ почетком лета, али не одлази далеко него скита дуж обала бара и река. **В.** зимује у Средоземљу и враћа се почетком марта, понекад већ у фебруару. Храни се бескичмењацима који живе у земљи. На гнездилишту мужјаци изводе спектакуларне акробатске летове праћене продорним крицима: „ви-ви-и-вит" и „ви-и-вит". Гнежђење почиње средином марта, на земљи, на чистини или у делимичном заклону бусена, на месту које се не плави. У леглу су обично четири крушкаста маслинастозелена јајета са густим мрким или риђим пегама и мрљама, често груписаним на тупом крају. Инкубација траје четири недеље, а младунци полећу између пете и шесте недеље. После гнежђења јединке **в.** се удружују у јата. Популација у Србији опада, а почетком ХХI в. процењена је на 2.000–2.500 гнездећих парова. У Србији се још појављују две мање северне врсте: златни **в.** (*Pluvialis apricaria*) и сребрни **в.** (*Pluvialis squatarola*), који су без ћубе, а у летњем перју су одозго жуте односно сиве боје са црним мрљама, а одоздо бели.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИВЈЕН, Џон
**ВИВЈЕН, Џон** (Vivyan, John, право име John R. Vukayan), глумац (Бесемер, Пенсилванија, САД, 31. V 1915 – Санта Моника, Калифорнија, САД, 20. XII 1983). Рођен је у породици Вукојан, а његови родитељи су пристигли у САД почетком XX в. Двадесетих година ХХ в. породица Вукојан се из Бесемера (Пенсилванија) сели у Зиглер (Илиноис), а 1925. у Чикаго. Током II светског рата као пешадинац Америчке војске рањаван и вишеструко одликован. После рата студирао на Академији драмске уметности у Њујорку, где је упознао Младена Секуловића (алиас Карл Малден). Најпре радио у позоришту, а затим највећи део каријере, под псеудонимом Џон Вивјен, остварио на телевизији и повремено на филму. Више од три деценије (1949–1983) наступао у важним епизодама у ТВ серијама (близу 50), као прототип допадљивог и жовијалног јунака, а главну улогу ноншалантног и симпатичног коцкара са успехом тумачио у серији *Мистер Лаки* (1959–1960). На филму остварује махом мање епизоде, а најзапаженију у *Имитацији живота* (1959), мелодрамском ремек-делу Дагласа Сирка. Био је омиљен у Српској заједници у САД.
ЛИТЕРАТУРА: „Јohn Vivyan was Мr. Lucky", *Serb World*, November–December 1994.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИГАЊ МИЛОШЕВИЋ
**ВИГАЊ МИЛОШЕВИЋ**, властелин (?, прва половина XIV в. – ?, 1404). Потицао је из породице која је имала поседе у жупи Хумска земља у Бишћу. Његово племенито се налазило у Кочерину близу Неретве. Ту је сачуван и његов надгробни натпис у којем се набрајају владари Босне којима је служио: бану Стјепану II Котроманићу, краљевима Твртку и Дабиши, краљици Јелени Груби и краљу Остоји. Умро је 1404, када је Остоја збачен и када се повукао у Угарску. Није познато како је служио босанским владарима. Сахрањен је на баштини у Кочерину.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; М. Анчић, „Како поправити прошлост. Конструкција меморије на недгробним споменицима 15. стољећа", *Повијесни прилози*, 2008, 34.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИГНА
**ВИГНА** (*Vigna unguiculata*), махуњача из породице Fabaceae. Једна је од најстаријих махуњача коју је човек познавао. Води порекло из централне Африке. У Србији је баштенска врста, зељаста једногодишња биљка, усправног или полеглог, разгранатог стабла, висине 60–250 цм. Лист је сложен на дугим лисним дршкама. Цвет је по грађи сличан пасуљу, ружичасте боје, плод је махуна различите дужине са ситним семеном бубрежастог облика, беле, жуте, мрке и црне боје. Користи се као пасуљ (зрно) и као боранија (махуна). По својим захтевима за успевање слична је пасуљу, али има веће потребе за топлотом. Сеје се крајем априла и почетком маја у редове (жбунасте форме) 50 x 5–10 цм, или у кућице 50 x 50 цм са 5–6 зрна. Махуне се беру сасвим младе у току лета, а семе сазрева у августу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008.
Јелена Савић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИГОШТЕ
**ВИГОШТЕ**, село у западној Србији, на левој страни долине Моравице (саставница Западне Мораве), 3 км југозападно од општинског средишта Ариља. На источном рубу села пролази пут Пожега–Ивањица. Дисперзивног је типа и чини га велик број група кућа изграђених по планинској коси између долина Миротин потока на југу и Ступачког потока на северу (леве притоке Моравице). Постоје претпоставке да је старо село расељено у време сеоба крајем XVII и у првој половини XVIII в., те да је касније насељено становништвом из Црне Горе и Херцеговине. Током последње три деценије XX в., под утицајем суседног града, број становника је нагло порастао. Године 1971. живело је 371 лице, 2002. 1.034, а 2011. 1.180 становника (99,3% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 20,4% активног становништва, док су се остали оријентисали ка неаграрним занимањима у Ариљу (индустрија 46,7%). У селу се налазе месна канцеларија и један погон текстилне индустрије.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИД, БЕЛИ
**ВИД, БЕЛИ**, име, вероватно теоним, које се јавља у две коледарске песме из околине Пожаревца, у запису Вука Караџића. У једној песми се каже како је **В. б.** војевао три године с „клетим" Турцима и четири с „црним" Угрима, и када се вратио кући и сео да вечера, око његовог двора је настао „громот" и „тропот" – од радости коња и голубова. У другој песми, с мотивом виле која гради двор с троја врата, у припеву, без јасне мотивације, јавља се израз: „Бели Виде, миле мој". У одговарајућим бугарским песмама Марко, Св. Илија, Св. Георгије боре се против туђинца, змаја или ламје и након њихове победе потеку реке вина, жита, масла (тј. ослобађа се небеска влага). В. Чајкановић сматра да је **В.** име или једна хипостаза врховног словенског хтоничног бога, који се код Западних Словена називао Свентовит, а код Срба Дабог. Анализирајући обредну песму с острва Пага („Свети Виде, божји диде,/ми к теби на горика,/ти к нама на долика./Ој дондоле, дондоле!"), Р. Катичић у имену **В.** проналази громовника Перуна, а у изразу дондоле (додо, додоле) вокатив Перуновог надимка Дондол (као што је литавски Перкунас имао надимак Дундулис). За њега је и назив бога полапских Словена Свентовит такође надимак (епиклеза) Перуна, који значи биће прожето божанском животном силом, набујало од ње, чврсто и снажно.
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1972; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 3, Бг 1994; А. Лома, *Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике*, Бг 2002; R. Katičić, „Vidova gora i sveti Vid", *Studia mythologica Slavica*, Ljub. 2010, 13.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИД ГЛАГОЛА
**ВИД ГЛАГОЛА** (грч. ei&do": облик, појава), граматичка (морфолошка) категорија која указује на временско протицање радње (ситуације) означене глаголом, као и на изражавање (интерпретацију) односа те радње према својој унутрашњој темпоралној структури (граници, резултату). Дисциплина која се бави проучавањем **в. г.** зове се аспектологија (лат. *aspectus*: спољни изглед, облик).
**В. г.** у српском и другим словенским језицима има својство облигаторности јер се супротстављеност (привативна опозиција) посебних граматичких значења перфективнога или свршенога (СВ) и имперфективнога или несвршенога вида (НСВ), као обавезно обележје свих глагола и свих њихових граматичких облика, уочава на свим језичким нивоима, док се код већине других индоевропских језика дата категорија испољава неморфолошки, тј. у виду бинарних опозиција синтетичких и аналитичких временских облика (нпр. у романским језицима), или синтаксички, односно контекстуално (нпр. у германским језицима). Глаголи могу образовати видски пар, где два глагола (СВ и НСВ) имају исто лексичко значење а различита граматичка значења. Видски пар се образује помоћу: 1. префикса за СВ (*перфективизација*), као што су: *до-*, *з-*, *из-*, *на-*, *об-*, *од-*, *по-*, *под-*, *пре-*, *пред-*, *про-*, *раз-*, *с-*, *у-*, *уз-* (*вршити – довршити/завршити*, *каснити – закаснити*, *вући – извући*, *учити – научити*, *прати – опрати*, *пењати/пети се – попети се*, *читати – прочитати*, *шити – сашити*, *ловити – уловити*); 2. суфикса за НСВ (*имперфективизација*): *-а(ти)-*, *-ја(ти)-*, *-ава(ти)-*, *-ева(ти)-/-ијева(ти)-*, *-ива(ти)-*, *-и(ти)-*, *-кива(ти)-*, *-ова(ти)-*, *-ува(ти)-* (*бацити – бацати*, *дати – давати*, *разбити – разбијати*, *обећати – обећавати*, *купити – куповати*, *обути – обувати*, *покрити – покривати*, *решити – решавати*) или СВ (*перфективизација*): *-ну(ти)-*, *-с<д>(ти)-* (*капати – капнути*, *трептати – трепнути*, *падати – пасти/пад(ну)ти*); 3. комбинације префикса и суфикса за СВ/НСВ уз сугласничке и самогласничке, као и акценатске промене у корену или основи глагола: *и-/а(ти)-*, *о-/-и(ти)-*, *о-/-а(ти)-*, *под-/-и(ти)-*, *под-/-ива(ти)- с-/-и(ти)-*, *с-/-а(ти)-*, (*испрати – испирати*, *ослободити – ослобађати*, *подмладити – подмлађивати*, *створити – стварати*, *òпевати – опéвати*); 4. нерегуларних опозиција (*сести – седати*, *лећи – легати*) и суплетивних опозиција (*доћи – долазити*, *рећи – говорити*, *тражити – наћи*). Префиксацијом се може образовати и глагол СВ са новим лексичким значењем, који не чини видски пар са „полазним" глаголом НСВ (*писати – дописати*, *исписати*, *описати*, *пописати*, *преписати*, *уписати*), али може додавањем суфикса образовати нови видски пар (*дописати – дописивати*, *описати – описивати*, *преписати – преписивати*). Поред парних по виду постоје и двовидски глаголи који немају формални израз СВ или НСВ (*чути*, *видети*, *ручати*, *крстити*, *организовати*, *телефонирати*), него у зависности од контекста узимају улогу или СВ или НСВ, због чега се понекад називају и контекстуалним (уп. *Док ручам, читам новине –* НСВ / *Чим ручам, доћи ћу* – СВ). Трећу групу чине једновидски глаголи, који не могу образовати видски пар; они могу бити или само СВ – *perfectiva tantum* (*заволети*, *обрести се*, *побацати*), или само НСВ – *imperfectiva tantum* (*имати*, *морати*, *седети*).
У лингвистици је и даље спорно питање да ли је **в. г.** у словенским језицима творбена или морфолошка категорија, иако је већина аспектолога склона да га дефинише као морфолошку категорију. Слично је и са дефинисањем инваријантног (општег) значења **в. г.**, око којег још увек није постигнуто јединствено становиште. Ипак, уопштено говорећи, може се констатовати да се инваријантно значење СВ, који има компактну моноцентричну структуру, заснива на сталном (маркираном) диференцијалном комплексу обележја „достизање унутрашње апстрактне границе тока радње" – „недељива целовитост (потпуна завршеност с обзиром на почетак, средину и крај) радње", као и на њима изазваној последици – обележју „појава новог стања" („настанак нове ситуације – догађаја"), који се међусобно допуњују, одражавајући различите стране видске семантике (уп. *Он је решио задатак*; *У сали је завладала мртва тишина*). НСВ, који се одликује дифузном, слабо центрираном структуром, односно нејасним границама између посебних (варијантних) значења, као и њиховим преплитањем, семантички је немаркиран, неутралан у односу на наведена обележја; он може да указује на радњу тендентивно-терминативних (општерезултативних) глагола, која је само у перспективи, имплицитно усмерена на достизање своје границе, а тиме и на настанак нове ситуације (нпр. *Он је дуго решавао/преписивао задатак, и на крају га решио/преписао*; \[*У сали је владала мртва тишина.*\] *Марко изненада устаје и без иједне речи напушта састанак*), или, пак, на радњу којом се уопште не предвиђа таква граница, тј. којом се означава само дата ситуација (нпр. *Он је седео за празним столом и усредсређено мислио о себи и свом досадашњем животу*).
На нивоу исказа реализују се различита видска (под)значења (контекстуално условљене варијанте) СВ и НСВ. СВ може да има следећа контекстуална значења: 1. конкретно-фактичко (*Он је прочитао књигу*; *Скочи!*) с подтиповима: а. перфектно-инклузивно (*Прочитавши тек пристигло писмо, она је узбуђено пребирала по мислима*); б. ограничено-трајно (*Он је читав август провео на мору*); в. сумарно (*Професор је три пута задао исто питање*); 2. конкретно-типично (*Шугава овца све стадо ошуга*) с подтиповима: а. узуелно (*Он свако јутро устане рано, умије се и одмах оде на посао*); б. потенцијално (*Он 100 м претрчи за 10 секунди*). Код НСВ та значења су због веће улоге контекста разноврснија: 1. актуелно-дуративно или конкретно-процесуално (*Он вечерас решава задатке из алгебре*) с подтиповима: а. континуални (*Она ради на факултету годинама / већ 30 година*); б. конативни (*Он је дуго решавао задатак, али га није решио / и на крају га решио*); в. квалификативни (*Дунав се улива у Црно море*); 2. неограничено-кратно (*Он суботом обично иде на базен, а недељом са пријатељима игра шах*) с подтиповима: а. потенцијално-узуелно (*Сва тела се на топлоти* *шире а на хладноћи скупљају*); б. потенцијално-квалификативно (*Он одлично плива, а још боље пева*); 3. општефактичко терминативно (*Је си ли читао роман „Сеобе"? – Читао сам*) с подтиповима: а. ограничено-кратно (*Студент је три пута подносио молбу за смештај*); б. перфектно-инклузивно (*Још од јутрос ништа нисам ни јео ни пио*); в. негативно (*Не дирај ме! – Не дирам те*); г. резултатски анулирано (*Пренеси родитељима да смо долазили*); д. општефактичко нетерминативно (*Тамо су донедавно стајале куће и уређена дворишта, а сада свега тога нема*); 4. релационо (*То се на нас односи, и тебе се то не тиче*); 5. неутрално/„неодређено-модално" (*Желим да пијем*; *Он не може да чека*). Корелација СВ и НСВ посебно се испољава на синтаксичком нивоу, где се они могу међусобно замењивати (супституција или конкуренција видских облика): *Зрела воћка сама пада/падне*. Такође, покривајући сопствену видску вредност, НСВ може покрити и видску вредност СВ, без могућности обрнутог поступка (неутрализација): *Он изненада устаје* ('је устао'/ 'устане') *и без иједне речи напушта* ('напустио'/ 'напусти') *састанак.*
**В. г.** веома је тесно повезан са лексичко-граматичком категоријом врсте (начина, типа) глаголске радње (нем. Аktionsart, рус. способ действия), која представља тип модификације глаголске радње изражен творбеним средствима – префиксима, суфиксима, као и њиховим комбинацијама. Могу се издвојити три општа типа глаголске радње: 1. темпорално-фазни, који обухвата подтипове: а. инхоативни (*запевати*); б. ингресивни (*поћи*, *помислити*); в. финитивни (*отпевати*); г. комплетивни (*допунити*); д. делимитативни (*поживети*, *поиграти*); ђ. пердуративни (*проборавити*) итд.; 2. квантитативни, с подтиповима: а. семелфактивни (*трепнути*, *зевнути*); б. атенуативни (*поразмислити*, *прилећи*); в. итеративни (*виђати*, *преписивати*); г. итеративно-деминутивни (*пијуцкати*); д. итеративно-реципрочни (*дописивати се*) итд.; 3. резултативни (*уловити*, *допутовати*, *решити*) с подтиповима: а. кумулативни (*насећи*); б. сативни (*најести се*); в. дистрибутивни (*поразбацати*); г. интензивно-резултативни (*заиграти се*, *разболети се*, *пресолити*) итд.
**В. г.** тесно је повезан и с другим глаголским категоријама, посебно са категоријом времена, с којом учествује у образовању и функционисању система глаголских времена, односно видско-временских облика.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Грубор, *Аспектна значења*, Зг 1953; А. В. Бондарко, *Вид и время русского глагола*, Ленинград 1971; M. Кравар, „Глаголски вид као типолошко-компаративни проблем", *Радови Филозофског факултета у Задру*, 1976, 14–15; B. Comrie, *Aspect*, Cambridge 1976; Ю. С. Маслов, *Очерки по аспектологии*, Ленинград 1984; Д. Војводић, „О функционалним основама савремене аспектологије", *Славистика*, 2001, V; П. Новаков, *Глаголски вид и тип глаголске ситуације у енглеском и српском језику*, Н. Сад 2005.
Дојчил Војводић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИД ПРИДЕВА
**ВИД ПРИДЕВА**, граматичка категорија разликовања неодређености (непознатости) и одређености (познатости) појма означеног именицом којој је придев одредба, из чега проистичу и термини за ову граматичку категорију – неодређени придевски вид и одређени придевски вид. У српском језику она је морфологисана, па облички систем (описних и градивних) придева садржи две парадигме – краће и дуже облике придева – назване тако према (основном) облику номинатива једнине м. р. Он може бити: (а) са наставком *-ø*, који није гласовно ни графички испуњен, нпр. *хрáбар-ø*, *пл*)*в-ø*, *вùсок-ø* (младић) и (б) са наставком *-ū* нпр. *хр*)*бр-ū*, *пл*)*в-ū*, *вùсок-ū* (младић). Отуда деклинацију придева м. р. чине (1) парадигма облика придева неодређеног вида (краћег облика придева), чији су наставци за једнину: *-ø* (Н), *-а* (Г), *-у* (Д–Л), *-ø* / *-а* (A) и *-ūм* (И), а наставци за множину: *-ū* (Н–В), *-их* (Г), *-им* (Д–И–Л), -*е* (А) и (2) парадигма облика придева одређеног вида (дужег облика придева), чији су наставци за једнину: *-ū* (Н–В), -*ōг(а)* (Г), *-ōм(е)* (Д–И–Л), -*ū* /-*ōг(а)* (A), а наставци за множину: *-ū* (Н–В), *-ūх* (Г), *-ūм* (Д–И–Л), *-ē* (A). Тако су формиране и парадигме придева за средњи и женски род, с тим што је промена придева у облику ср. р. једнака са променом придева м. р. у свим падежима осим у номинативу, акузативу и вокативу оба броја, за које придев у ср. р. у једнини има наставак: *-о/-е* (Н–А–В), а у множини наставак: *-а* (Н–А–В). Промена придева ж. р. у једнини има наставке: *-а* (Н–В), *-ē* (Г), *-ōј* (Д–Л), -*у* (А), *-ōм* (И), а у множини наставке: *-e* (Н–A–В), *-ūх* (Г), *-ūм* (Д–И–Л). Док је за разлику парадигми неодређеног и одређеног вида придева м. р. карактеристична и разлика у наставцима, и разлика у акценту и квантитету вокала у наставку (нпр. ном. јд. неодређеног вида *-ø* : ном. јд. одређеног вида -*ū*; ген. јд. неодређеног вида *-а* : ген. јд. одређеног вида -*ōг(а)* итд.), за разлику између два вида код придева ср. и ж. рода карактеристична је само разлика у акценту и квантитету вокала у наставку (нпр. неодређени вид *лéпа* жена : одређени вид *лêпā* жена). Дистинктивна функција опозиције двеју придевских форми у извесној мери слична је функцији опозиције неодређеног и одређеног члана у језицима који познају ту категорију речи (нпр. у енгл. *a* : *the*, или у франц. *un*, *une* : *le*, *la*). Српска реченица *На капији био је један млад човек, Рус из источне Галиције*, преведена на енглески гласила би *At the gate, there was a young man, a Russian from East Galicia*, а реченица *Тако је млади човек ... остао заувек у касаби* гласила би – *So the young man ... stayed in the casaba forever*. Ипак, констатације о употреби обе форме за м. р. могу се односити само на постојање два облика ном. јд. (односно и на акуз.=ном. код придева у облику м. р.): *хрáбар-ø*, *плâв-ø*, *вùсок-ø* (младић) и *хрâбр-ū*, *плâв-ū*, *висок-ū* (младић). У осталим падежима парадигме, оне која је релевантна за показивање тога односа, данашњи узус показује несумњиву доминацију дужег облика (одређеног вида) придева за оба значења.
ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, *О језичкој природи и језичком развитку: Лингвистичка испитивања*, Бг 1941; М. Ивић, „Једно поређење Вуковог језика са нашим данашњим књижевним језиком", *ЗМСФЛ*, 1957, 1; М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик*, I–II, Бг 1986; Ж. Станојчић, „Промене у морфологији, синтакси и фразеологији", у: М. Радовановић и др., *Српски језик на крају века*, Бг 1996; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010.
Живојин Станојчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАЈИЋИ
**ВИДАЈИЋИ**, беговска породица која исламизацијом није променила презиме, а све време турске окупације је давала зворничке капетане. **Али-паша Сархош**, капетан, паша (Зворник, ? – Трабзон, Турска, 1845), био је силник и у породици и у народу. Стрица Мехмед-капетана **В.** наследио је 1806. на положају мутесарифа, да би после 1811. стекао и упражњену функцију капетана. У српском устанку 1804. деловао је заједно са београдским дахијама. После турског пораза на Мишару био је заточен. Када су српски устаници 1807. продрли до Бијељине, Али-паша је у гоњењу Срба прешао на другу страну Дрине, обесио два Србина, запалио 14 села и један манастир. После револуције у Цариграду 1807, у Зворнику је угушио побуну јаничара. Kао санџакбеглербег je добио Зворник и команду над Бијељином. Зa истицање у хватању противника укидања јаничара 1826. у Сарајеву је 1828. именован за пашу. За време руско-турског рата 1828. постављен је за заповедника турске војске. Године 1829. враћен је за зворничког капетана, да би га већ следеће потукао Махмуд-паша **В.** и послао у Градачац Портином противнику Хусеин-капетану. Ту је 1831. пришао антиреформском покрету. После Градашчевићевог пораза 1832, прешли су у Славонију, а одатле у Турску, у прогонство ван Цариграда. Помилован је 1835. и дозвољен му је повратак у Босну, али не у Зворник. Живео је у Бијељини, али су га Бјељинци предали да им везир не би спалио град. Одведен је у Травник у септембру 1836, а одатле у прогонство у Трабзон, где је и умро око 1845.
**Махмуд-паша Алипашић**, капетан, паша (Зворник, ? – Травник, ?), као син зворничког мутесарифа Али-паше, постао је капетан после 1811, а пре 1818. Беглербег и мутесариф је постао 1826. Био је врло богат. Године 1828. је постављен за сераскера над 25.000 војника. Валија Намик-паша није успео да скрши његову моћ, те је у јуну 1829. на Порти издејствовао ферман да се његово подручје уступи храбром Алији **В.**, уз истовремену доделу ранга паше са два туга. Додела зворничке капетаније Али-паши довела је до отпора Махмуд-паше, јер је тврдио да се капетаније не добијају него наслеђују. Између Али-паше и Махмуд-паше дошло је до сукоба у којем није помогла ни интервенција новог везира. Због тога је 1829. Махмуд-паша био скинут са положаја мутесарифа, уз могућност да остане у Зворнику али на неком имању. Између 27. VIII 1829. и 8. VI 1830. Али-бег **В.** је постао паша, а вероватно и мутесариф, а Махмуд-паша је на непознат начин реактивиран. Махмуд-паша је заробио Али-пашу и отпратио га као заточеника Хусеин-капетану у Градачац, а сам и даље остао капетан и мутесариф у Зворнику, потом мутеселим до 1850, вршећи налоге босанских везира. У сукобима између Хусеин-капетана и Порте био је у самом вођству босанске олигархије. После њеног сламања доведен је у логор у Сарајево, а одатле упућен у Вучитрн великом везиру, који га је помиловао и упутио у Зворник. Валија је издао ферман о његовој смени са положаја зворничког муселима, мада му, из непознатих разлога, није никада уручен. Био је у вођству босанске антиреформне буне 1850, коју је скршио Омер-паша. Иако су га и Омер-паша и аустријски конзул Атанацковић сматрали за организатора покрета, својом дволичном игром успео се спасти пред прогонима.
**Мехмед**, капетан, паша (Зворник, ? – брдо Мишар, 13. VIII 1806), означен као Други, постао је капетан после 1777, после Абдулах-капетана. Службу је вршио до смрти 1806, а до 1802. је био и зворнички мутесариф. Почетком Првог српског устанка помагао је саветима и муницијом српске устанике, али је брзо променио страну. У фебруару 1805, као бивши зворнички мутесариф, био је задужен за чување Вишеградског кадилука. Те је године повео велику војску против српских устаника. У јануару 1806. борио се у Жичком пољу ниже Лешнице, одакле су Турци протерани у Шабац. Међу погинулима на Мишару био је и Мехмед-бег **В.** са два сина.
ЛИТЕРАТУРА: Сафвет-бег Башагић, *Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине*, Сар. 1900; В. Поповић, *Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861)*, Бг 1949; Х. Крешевљаковић, *Капетаније у Босни и Херцеговини*, Сар. 1954; Г. Шљиво, *Босна и Херцеговина, 1813*–*1826*, Бл 1988; *Босна и Херцеговина 1827–1849*, Бл 1988; *Босна и Херцеговина 1849–1853*, Бл 1990; *Босна и Херцеговина 1788*–*1812*, Бл 1992; В. Б. Савић, *Ненадовићи*, Ва 2004; Б. Храбак, *Босна и Херцеговина у доба првог српског устанка*, Бл 2004; Х. Камберовић, *Беговски земљишни посједи у БиХ од 1878. до 1918*, Сар. 2005.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАК, Арсеније
**ВИДАК, Арсеније**, сликар (Вршац, 1797 – Шиклош, Барања, 1864). Помиње се као сиромашни ученик сликарске Академије у Бечу (1827), а између 1829. и 1831. јавља се из Панчева као пренумерант на српске књиге, са титулом „живописац". Претпоставља се да је у том периоду помагао при осликавању панчевачке Успенске цркве. Од 1841. бележи се као „житељ шиклошки". Од њега је сачуван мали број потписаних радова: две иконе из Арада – *Свети Сава* и *Неверство Томино* (1820), један литијски барјак сликан за манастир Војловицу (1830), плаштаница за српску цркву у Медини (1854) и икона *Свете* *Тројице* за читлук манастира Ораховице у Славонији (1861). **В.** је око 1854. сликао и иконостас у Медини, а њему се може приписати и иконостас у Шиклошу, вероватно из средине XIX в., свакако његово највеће и најзначајније дело. Израдио је већи број појединачних икона на подручју Барање и иконостас у тамошњем селу Вемену (после 1842). Приликом обнове ове олтарске преграде изнова је насликао иконе у соклу и вероватно надверја изнад царских и бочних двери, као и иконе за певнице и тронове.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Срби сликари", *СрС*, 1900, 10; Н. Симић, „Прилог за хронолошко-топографски преглед кретања српских уметника у XIX веку", *РВМ*, 1958, 7; О. Милановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1978, 18–19; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997; Л. Шелмић, *Српско сликарство 18. и 19. века*, Н. Сад 2003; К. Вуковић, Д. Королија Црквењаков, *Српска црквена уметност у Мађарској*, Н. Сад 2011.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАК, Видосава Вида
**ВИДАК, Видосава Вида**, атлетичарка, атлетски функционер (Башаид код Кикинде, 14. IV 1920 – Београд, 22. IV 1973). Атлетиком се бавила пред II светски рат у Спортском клубу *Југославија* (1935–1940). Најуспешнија је била у бацању копља, у којем је имала лични рекорд од 25,27 м (1937). По завршетку рата активно се укључила у рад у атлетским организацијама истакавши се као изузетно успешан организатор. Била је секретар атлетских савеза Југославије и Србије, као и секретар Организационог комитета Првенства Европе у атлетици (ПЕА) 1962. и Организационог комитета Европских атлетских игара у дворани (ЕАИД) 1969, а обављала је и дужност савезног капитена женске репрезентације Југославије. Била је међу творцима Купа Југославије у атлетици и истакнути међународни атлетски судија. Судијски испит положила је 1947. и до краја каријере била судија на више од 800 атлетских такмичења. Одликована је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом и Орденом братства и јединства са сребрним венцем (1971). Добитница је Мајске награде СОФК Србије (1970) и Златних плакета атлетских савеза Србије и Југославије. У њену част на финалу Купа Србије бацање копља у женској конкуренцији носи назив Меморијал Виде Видак.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; В. Илић, *Историја српске атлетике*, Бг 1998.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАК, Милован
**ВИДАК, Милован**, сликар (Стожиште код Босанског Грахова, 12. X 1926 – Београд, 22. III 2003). Као шеснестогодишњак отишао у партизане и учествовао у биткама на Неретви и Сутјесци. Из рата изашао као подофицир. Године 1950. почео да изучава сликарске вештине, а прве поуке добио је у ликовној секцији Дома ЈНА у Београду. Објавивши уметнички *Кодекс* у 13 тачака (1952), скренуо пажњу на себе и своје дело. У седмој тачки *Кодекса* **В.** наглашава однос према ствараоцу, записујући да се „из вида не сме изгубити долазак техничке интелигенције, условљене законом и светом деструкције". Овај спис био је и полазиште групе *Медијала*, чији је суоснивач. Његов сликарски рад подељен је у четири циклуса: *Пред почетак Великог суђења* (1962–1965), *Рађање* (1965–1970), *Распеће* (1970–1981) и *Богојављење* (1981). Последњи циклус остао је незавршен. Иако је као ратни инвалид остао без ока, упорно је трагао за интегралном сликом, улажући у своје умеће велик труд и неоспоран таленат. Критика је у његовим сликарским сновиђењима препознала поетику метафизичких фиксација, а стил као чудесну мешавину супротности реализма и фантазије, натурализма и идеализма. Имао је седам самосталних изложби у Београду (1966–1988) и Ваљеву (1992). Поводом 85-годишњице сликаревог рођења у београдској Галерији „Hexalab" 2011. приређена је његова ретроспективна изложба. Васко Попа му је 1969. посветио једну своју песму.
ДЕЛА: *Стара комода I*, 1947; *Мртва природа са сатом*, 1948; *Каменица*, 1956; *Шкрпље*, 1957; *Гљиве*, 1958; *Пролећни сазив*, 1965; *Врата вулкана*, 1965–1973.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, *Каталог изложбе Милована Видака*, Ва 1992; Д. Ђорић, „О М. Видаку", у: *Антологија српског сликарства друге половине XX века*, Бг 2004; С. Вуковић, *Ликовни живот, критике и прикази: калеидоскоп М. Видака*, Бг 2008.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Александар
**ВИДАКОВИЋ, Александар**, књижевник, новинар, преводилац (Београд, 11. IX 1896 – Београд, 1. II 1940). Са српском војском 1916. прешао је Албанију. После краћег боравка на Крфу упућен у Енглеску да настави школовање. Средње образoвање стекао у Кембриџу, a на Оксфордском универзитету дипломирао англистику. Вратио се 1921. и посветио новинарству. Био је дописник угледних британских и америчких новина и часописа, а сарађивао је и у домаћој штампи, најпре у *Времену*, а од 1933. у *Политици*, као члан редакције. У њој је објављивао чланке о ситуацији у Америци, Британији и другим земљама западне Европе, а за време грађанског рата у Шпанији уређивао је спољнополитичку рубрику. Био је и уредник *Библиотеке добитника Нобелове награде*, секретар српског ПЕН-а и један од организатора конгреса европског ПЕН-а у Дубровнику 1933. Преводио је дела Џ. Голдсвордија (*Тамни цвет*, Бг 1928), Џ. Конрада (*Изабрана дела*, Бг, б. г.) и Ч. Дикенса (*Прича о два града*, Бг, б. г.). Поред више есеја о савременој енглеској књижевности (у *ЛМС*, *СКГ* и *Савременику*) објавио је неколико приповедака и роман из дубровачког живота XVI столећа, *Марин Сорго* (Бг 1936). Значајан је и као аутор првог уџбеника за учење енглеског код нас (*Да ли знате енглески*?, Бг 1938).
ДЕЛО: *Писма из Америке*, Бг 1937.
ЛИТЕРАТУРА: И. Секулић, „In Memoriam: *А. В.*", *Политика*, 3. II 1940; М. Чиплић, „*А. В.*", *ЛМС*, 1940, 353, 1–2; Н. Милинков, „Био-библиографски оглед о Александру Видаковићу", *ГФФНС*, 1971, XIV, 2; Б. Момчиловић, „Сарадња А. В. у *ЛМС*", *ГФФНС*, 1971, XIV, 2; М. Пантић, „Уводна реч: о једном роману из дубровачке прошлости", *Књижевност и историја*, II, Ниш 1996.
Бранко Момчиловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Душан
**ВИДАКОВИЋ, Душан**, економиста, издавач (Шековићи, Република Српска, 14. III 1945). Школовао се у Тузли и у Београду. Од 1970. живи и ради у Франкфурту на Мајни, у Немачкој, где се једно време бавио самосталним предузетништвом у области трговине, монтаже и грађевинарства. Оснивач је и председник компаније „NIDDA Verlag GmbH", издавач *Вести*, првих дневних и најтиражнијих новина намењених дијаспори, јединог листа који се од оснивања 1992. чита у готово свим земљама ван матице. **В.** је веома активан у животу српске дијаспоре у Франкфурту на Мајни и целој Немачкој како у информативној тако и хуманитарној сфери. Личним ангажовањем умногоме помаже и своју отаџбину Републику Србију. Биран у Одбор СПЦ за изградњу Спомен-храма Светог Саве на београдском Врачару, за члана Савета за дијаспору Савезне владе СРЈ 2002. и члана Скупштине дијаспоре и Срба у региону Републике Србије 2011. Именован је за сенатора Републике Српске (РС). Добитник је Ордена части и родољубља Светске српске заједнице (1998), Ордена СРЈ (2002), Ордена Вука Караџића III степена (2004) и награде „Мајка Србија" (2011).
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Ђуро
**ВИДАКОВИЋ, Ђуро**, капетан, вођа Срба-Буњеваца (? – ?). Није сасвим јасно његово порекло, мада постоје назнаке да је из Босне. Иако поданик Османског царства, током Бечког рата (1683--1699) стао је на страну Хабзбуршке монархије и активно је учествовао у борбама. По свему судећи, током 1686. прикључио се великој сеоби, махом римокатоличког становништва, из Босне у Славонију. Током 1687. њихови изасланици ступају у контакт с аустријским заповедницима. Јула 1687. **В.** са Дујом Марковићем долази у ратни штаб баварског изборног кнеза Максимилијана II Емануела (1679–1726), који се тада налазио у Бачкој, јужно од Баје. Као изасланици Срба римокатолика (Rasciani catholici), Буњеваца како су касније названи, молили су дозволу да се населе у Бачкој, да им се препусти неколико опустелих тврђава и земља како би могли да се издржавају. Тврдили су да их је 5.000, а међу њима 1.500 људи спремних да се прикључе хабзбуршкој војсци и боре против вековног непријатеља. Кнез Максимилијан II подржао је ту молбу и препоручио их je Ратном савету. **В.** и Марковић су затим кренули у Беч да у име досељеника преговарају са Ратним саветом. До децембра 1687. Срби су се настанили у Калачи, Баји, Суботици, Сенти и околним местима, а **В.** и Марковић били су именовани за капетане. Априла 1688. молили су Ратни савет да им потврди капетанске чинове и да им да званичну потврду о предаји насељених места на Дунаву и Тиси. Захтеви су им испуњени. **В.** се настанио у Бачу где је био капетан и заповедник утврђења. Због несумњивих ратних заслуга јула 1690. добија племство, које је додељено не само његовој него и породицама његове браће Ивана и Балтазара. Племство је проглашено у Бачкој жупанији 1718. По свему судећи, касније прелази у Суботицу. Био је међу оним српским капетанима из Суботице и Сомбора који су се у пролеће 1699. обратили Ратном савету с молбом да буду ослобођени пореза и зимског приреза с обзиром на њихову дугогодишњу војну службу. Повод су били сукоби са жупанијским властима, које су почеле да се оснивају у Бачкој после Карловачког мира, јануара 1699. Будући да је постојала опасност да се Срби врате натраг у Турску и напусте пограничне области, Ратни савет им је маја 1699. изашао у сусрет. После ових догађаја губи му се траг у изворима.
ЛИТЕРАТУРА: I. Iványi, *Szabadka szabad királyi város története*, I, Szabadka 1886; И. Иванић, *Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици*, Бг 1899; А. Ивић, *Историја Срба у Угарској*, Н. Сад 1929; Ј. Ердељановић, *О пореклу Буњеваца*, Бг 1930; В. А. Дујшин, „Племићке породице", у: *Војводина*, II, Н. Сад 1941.
Исидора Точанац Радовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Зоран
**ВИДАКОВИЋ, Зоран**, правник, социолог, универзитетски професор (Београд, 4. I 1928 – Београд, 25. I 1991). Школовао се у Београду, где је на Правном факултету дипломирао 1955. и докторирао 1965. Радни век је почео као социјални истраживач у индустријским срединама (рудници и жељезара у Варешу, фабрика папира у Маглају) и као асистент-истраживач у Институту друштвених наука у Београду. Универзитетску каријеру започео је 1964. на Високој школи (касније Факултету) политичких наука Универзитета у Сарајеву, одакле је као редовни професор прешао 1981. на ПФ у Београду. Држао је наставу из више социолошких дисциплина: Социологија рада, Социологија радничког самоуправљања, Теоријске основе социологије, Социологија савремених друштава, Марксизам и савремено друштво. Предавао је повремено и на факултетима политичких наука у Београду и Загребу. Сарађивао је са научним институтима у Београду и Сарајеву у истраживањима класне структуре југословенског друштва и радничког самоуправљања. Био је ангажован у синдикалном покрету 1967–1971. Објавио је двадесетак књига и студија (од којих је неколико преведено на стране језике), као и већи број чланака, у којима је настојао да на аналитичан начин расправља о отвореним питањима марксистичке друштвене теорије, идеологије и социјалистичке праксе, код нас и у свету. Посебно се бавио променама капитализма, технократијом, фашизмом, радничким покретима и антиколонијалним револуцијама.
ДЕЛА: *Друштвена моћ радничке класе*, Бг 1970; *Корак назад, два корака напред*, Бг 1971; *Ковачи лажног прогреса*, Бг 1974; *Стари и нови фашизам*, Бг 1976; *Маркс и савремени свет*, Бг–Љуб. 1981.
Гордана Павићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Миленко
**ВИДАКОВИЋ, Миленко**, професор, преводилац, културни радник (Сарајево, 1903 – Сарајево, јануар 1967). Дипломирао француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду 1928. Био је професор у Другој мушкој реалној гимназији у Сарајеву (1928–1945), директор Прве мушке гимназије (1945–1949), те од 1950. професор на Катедри за француски језик и књижевност ФФ у Сарајеву. Велики познавалац француске литературе (преводи: М. Рејмон, *Од Бодлера до надреализма*; Г. Флобер, *Приповијетке*; Е. Базен, *Уље на ватру*; П. Гаскар, *Вријеме мртвих*; (и Д. Јеремић), А. Лефевр, *Есеји*; Р. М. Алберес, *Историја модерног романа*) и са афинитетом према позоришној уметности, сарађивао је са Народним позориштем у Сарајеву као један од креатора репертоара и члан Позоришног савјета, којим је две године председавао. Сарађивао је у периодичној и дневној штампи (*Преглед*, *Израз*), те у програмима Радио Сарајева и издавачких кућа у БиХ. Био је оснивач Удружења књижевних преводилаца БиХ, којем је председавао у три мандата, те потпредседник Савеза књижевних преводилаца Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Милован
**ВИДАКОВИЋ, Милован**, књижевник (Неменикуће код Сопота, 1780 – Пешта, 28. X 1841). Након избијања Аустријско-турског рата (1788) избегао је с породицом у Срем. Школовање му је почело у Иригу; уписао се у гимназију у Сегедину 1799, а наставио у Новом Саду и Темишвару (1801–1802). Убрзо објављује свој књижевни првенац, религиозни еп *Историја о прекрасном Јосифу* (Будим 1805). Уписује прву годину права у Кежмарку (1807), а након летњег семестра наставља школовање у Пешти. Објављује свој први роман, *Усамљени јуноша* (Будим 1810). Одлази у Кежмарк као приватни васпитач, а следеће године у Пешту. Уз помоћ новосадског штампара Ј. Јанковића издаје једно од својих најбољих дела, роман *Велимир и Босиљка* (Будим 1811). Три године касније објављује у Будиму прву књигу свог најпознатијег романа (*Љубомир у Јелисијуму*). Током јула и августа 1817. В. Караџић у бечким *Новинама сербским* објављује (анонимну) рецензију *Љубомира у Јелисијуму*. Посматрано из савремене књижевноисторијске перспективе, многе од Вукових замерки на рачун стваралаштва **В.** морају бити одбачене као неосноване. У јесен исте године постаје професор у Новосадској гимназији. Отпуштен је 1824. под недовољно расветљеним околностима. Прихвата службу приватног *дјетовоспитатеља* у Темишвару (1825). Током боравка у Темишвару публиковао је и роман *Касија царица* (Будим 1827). Многобројне слабости овог романа потврђују да је **В.** свој стваралачки врхунац доживео делом *Љубомир у Јелисијуму*. Вишегодишња лутања у потрази за послом окончана су селидбом у Пешту (1835). Дружио се са песницима С. М. Сарајлијом и Ј. Пачићем. Издржавао се давањем приватних часова. Смрт некадашњег ученика и пријатеља Д. Давидовића навела га је да напише *Краткое животоописание Димитрија Давидовича* (*Србска новина*, 1838, 96), драгоцени извор (ауто)биографских података о **В**. Последње године живота провео је у великом сиромаштву. Противно некада општеприхваћеној теорији о безнадежној анахроности његовог стваралачког поступка (П. Поповић и др.), детаљна анализа главних поетичких обележја његовог обимног опуса открива присуство снажних линија додира са стилским тенденцијама које су биле карактеристичне управо за европску литературу с краја XVIII и почеткa XIX в. **В.** спада у ред најзначајнијих писаца српског предромантизма, чија су поетска и прозна дела унела низ тематских и жанровских иновација у нашу књижевност. Упркос негативним оценама старијих генерација књижевних критичара и историчара, улази у ред најчитанијих српских писаца током XIX в., а дела су му прештампавана све до почетка XX в. Након вишедеценијског заборава, повратак **В.** у главне токове српског књижевног наслеђа наговештен је објављивањем савременог критичког издања романа *Велимир и Босиљка* (Бг 1982).
ДЕЛА: *Силоан и Милена*, Будим 1829; *Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице*, Будим 1833; *Историја славеносербскаго народа из разних ауктора по Раичу и других неких собрана*, Бг 1833–1837; *Граматика сербска или паче краткоје по испитословију у сербскиј језик руководство*, Пешта 1838; *Селим и Мерима I*, Пешта 1839; *Смесице нове: новоје разних вешчиј сочиненије*, Пешта 1841; „Автобиографија Милована Видаковића" (прир. С. Новаковић), *Гласник СУД*, 1871, 30; *Успомене*, Бг 2003; *Милован Видаковић*, у: „Десет векова српске књижевности", прир. Р. Ераковић, Н. Сад 2011.
ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, *Милован Видаковић*, Бг 1934; Ј. Кашић, *Језик Милована Видаковића*, Н. Сад 1968; Ј. Деретић, *Видаковић и рани српски роман*, Н. Сад 1980; С. Дамјанов, *Ново читање традиције*, Н. Сад 2002; М. Јовановић, *Језик и друштвена историја*, Бг 2002; Н. Николић, *Кастриране јуноше*, Н. Сад 2004; Р. Ераковић, *Религиозни еп српског предромантизма*, Н. Сад 2008.
Радослав Ераковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Милош
**ВИДАКОВИЋ, Милош**, књижевник (Штрпци код Вишеграда, 26. XII 1891 – Велес, Македонија, 2. X 1915). Завршио класичну гимназију у Сарајеву, студирао романистику и историју у Бечу, Женеви, Паризу и Фиренци. Припадник Младе Босне, после сарајевског атентата побегао у Србију; умро као наставник у Велесу. Талентовани песник и књижевни критичар, писао сонете родољубивог надахнућа, у песмама слободног стиха изражавао трагично осећање напуштености и слутњу смрти. Пратио авангардне појаве у европској књижевности и међу првима код нас писао о футуризму. Критике објављивао у сарајевским листовима *Народ*, *Српска ријеч* и *Босанска вила*. Преводио М. Метерлинка (*Плава птица*, Сар. 1912), А. Бергсона, А. Франса, опата Превоа.
ДЕЛА: *Царски сонети*, Сар. 1918; *Сабрана дела*, Сар. 1971.
ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, *Књижевност Младе Босне*, Сар. 1965; Д. Витошевић, *Српско песништво 1901–1914*, Бг 1975; Р. Константиновић, *Биће и језик*, VIII, Бг 1983; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, I, Н. Сад 2008.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Никола
**ВИДАКОВИЋ, Никола**, учитељ, преводилац (Грање код Вишеграда, 1867 – Сарајево, 1947). Живео је у Сарајеву. Службу је започео као учитељ основне школе (1903), а потом био управник школе (око 1910). Када је започео I светски рат, приступио је јединицама српске војске. Залагао се за просветни и културни напредак Срба у Босни и Херцеговини. Половину прихода од првог дела приповетке (*Вићо*, Сар. 1903), којом осуђује алкохолизам, дао је сарајевском друштву „Просвјета". Био је сарадник овога друштва, један од аутора његовог буквара (*Просвјетни буквар*, Сар. 1910; *Упутство уз просвјетни буквар*, Сар. 1929) и уредник алманаха (1923). Многим преводима руске прозе сарађивао је у *Босанској вили* (1910), *Српској ријечи* (1911–1913), *Дневном листу* (1911), *Орлу* и *Трговини* (1911), а превео је прозне књиге А. И. Куприна, Л. Н. Толстоја, И. А. Буњина (*Живот младога Арсењева*, Бг 1939). Преводио је и са чешког (Карл Пач, *Босна и Херцеговина у римско доба*, Сар. 1912).
ДЕЛА: *Пиће и живот, слике из живота*, Сар. 1924; коаутор, *Милан Сршкић (1880–1937)*, Сар. 1938.
ЛИТЕРАТУРА: Х. З., „Књижевне оцене и прикази", *БК*, 1904, 5; М. С., „Вићо", *ЛМС*, 1904, 3, 105; *Споменица о прослави десетогодишњице „Просвјете", 1902–1912*, Сар. 1912; Б. М., „Календари", СКГ, 1923, 3.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ, Слободан
**ВИДАКОВИЋ, Слободан**, новинар, социолог (Лозана, Швајцарска, 1902 – Београд, 27. VIII 1983). Као социјално ангажовани новинар међу првима код нас се бавио емпиријским социолошким истраживањима услова живота сиромашних слојева становника наших великих градова, а посебно Београда. Био је уредник *Београдских општинских новина* (1930–1936), референт за штампу Општине града Београда (1931–1933), председник радног одбора Земаљског савеза чиновника сеоских и градских општина Краљевине Југославије (1934), шеф Одељења за штампу, туризам и културну пропаганду Општине града Београда (1936). Учесник НОБ-а од 1941, а при крају рата радио у војној мисији НКОЈ-а у Италији. Његове социолошке анкете и студије социјалних проблема имају код нас пионирски значај за више важних области: за социјалну и стамбену политику, социјалну медицину, социјалну патологију и урбану социологију. **В.** спада међу осниваче свих наведених научних дисциплина код нас. Посебно су велике његове заслуге за модерно утемељење социјалне политике на емпиријским социолошким истраживањима стварних животних услова становника наших великих градова, а нарочито оних који су у њима били најугроженији, као што су градска сиротиња, незапослени, болесни и деца. Његов социјални и научни рад био је цењен и у иностранству, те је 1936. изабран за члана Словенског института Чехословачке Републике. И поред свега, његова књига *Живот сеоске деце и омладине у Југославији* била је 1940. забрањена још у току штампања, иако је она била прва социолошка студија о сеоској младежи код нас. За своје социјалне акције и научни рад добио је више иностраних и домаћих признања и награда: за студију *Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике* (Бг 1931) добио је прву награду Српске краљевске академије на конкурсу за најбоље дело из социологије (1931); за књигу *Комуналне финансије наших градова* (Бг 1935) добио је од исте Академије награду за најбољу студију из области народне привреде и економских проблема (1936); за књигу *Комунална заштита деце* (Бг 1937) од Академије наука је добио прву награду за рад из области социолошког проучавања социјалне заштите деце (1938).
ДЕЛА: *Наши социјални проблеми*, Бг 1932; *Стамбена беда као узрок друштвене дегенерације*, Бг 1935; *Самоуправа југословенских градова*, Бг 1936; *Незапосленост у нашим градовима*, Бг 1936; *Influence des conditions économiques et sociales sur la natalité, la morbidité et la mortalité des enfants dans les villes de Yougoslavie*, Париз 1938; *Conditions de vie des enfants de la campagne et devoir des communes rurales dans la protection de l'enfance en Yougoslaviе*, Париз 1939; *Неколико истина о социјалној заштити деце у Југославији*, Бг 1939.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђорђевић, „Слободан Видаковић", *Политика*, 30. VIII 1983.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАКОВИЋ ПЕТРОВ, Кринка
**ВИДАКОВИЋ ПЕТРОВ, Кринка**, историчар књижевности, преводилац, дипломата (Београд, 31. X 1949). Школовала се у Чикагу, Каиру, Хавани и Београду. Студије енглеског и шпанског језика и књижевности завршила 1969. на Филолошком факултету у Београду, где је и магистрирала 1972. Докторат је стекла на Филозофском факултету Загpебачког свеучилишта 1982, одбранивши тезу „Усмено пpедање и писана pеч Сефаpда у Југославији". У Институту за књижевност и уметност у Беогpаду ради од 1970, а у звању научног саветника је од 2006. Предавала је на неколико универзитета у САД 1980–1982. и 1991–2001; била је уpедник енглеске секције *Амеpиканског Сpбобpана* (Питсбуpг) и pедовни саpадник листа, а 2001–2006. амбасадор Југославије, потом Србије и Црне Горе у Израелу. Објавила је 13 књига превода са шпанског и енглеског, као и са српског на ове језике; коаутоp је тpи уџбеника за сpпскохpватски језик у издању Дpжавног унивеpзитета у Охају. Добитница је награде „Милош Ђурић" Удружења књижевних преводилаца Србије за превод *Изабраних песама* Р. Албертија (1986). У земљи и иностpанству објавила велик бpој научних pадова из области хиспанистике, компаpатистике (*Србија и Шпанија, књижевне везе*, Бг 2007), фолклоpистике, јудаистике, књижевности сpпске дијаспоpе (*Срби у Америци и њихова периодика*, Бг 2007), теоpије књижевног пpевођења, савpемених политичких односа. Међународно је признат стручњак за сефардистику (*Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу*, Сар. 1986). Њени радови о књижевности одликују се широким истраживачким интересовањима и поузданим научним резултатима.
ДЕЛА: (уp.), *Књижевно пpевођење: теоpија и истоpија*, Бг 1989; *Огледи о усменој књижевности*, Бг 1990; *Serb National Federation: First 100 Years*, Пистбуpг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „К. Видаковић Петров, *Огледи о усменој књижевности*", *Политика*, 13. VII 1991; Ј. Стојановић, „О српско-шпанским књижевним везама (К. Видаковић-Петров, *Србија и Шпанија*)", *ЗМСКЈ*, 2008, 56, 3; М. Шаровић, „О српској периодици у Америци", *ЗМСКЈ*, 2008, 56, 2.
Јасна Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАНОВИЋ, Гаврило Сазда
**ВИДАНОВИЋ, Гаврило Сазда**, географ, универзитетски професор (Росомач код Пирота, 7. IV 1922 – Ниш, 12. X 1990). Током II светског рата био активан политички радник Пирота и околине. Након демобилизације био помоћник персоналног референта фабрике гума „Тигар" у Пироту. Дипломирао на географској групи Природно-математичког факултета у Београду (1951). Након студија постављен за професора средње школе Географског института САН, а потом и за асистента института. Докторирао на ПМФ у Љубљани (1958) на тему *Видлич–Забрђе: прилог познавању привредног типа и развитка и размештај производње једне заостале периферне крашке области* (Љуб. 1958). Доцент Правно-економског факултета у Нишу (1961–1967), редовни професор Економске географије Економског факултета у Нишу (1967). Био је продекан Правно-економског факултета у Нишу (1967–1969) и декан Економског факултета у Нишу (1975–1978). Носилац је Ордена заслуге за народ III реда, Медаље за храброст и Ордена братства и јединства са златним венцем.
ДЕЛА: *Висок: привредно-географска испитивања*, Бг 1955; *Привредне и демографске основе Југославије*, Ниш 1971; *Увод у теоријске основе економске географије*, Ниш 1971; *Економска географија СФРЈ*, Бг 1975; и С. Златковић, Ц. Васев, *Димитровград: 1877–1945*, Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: „Видановић др Гаврило", *40 година Економског факултета у Нишу: 1960–2000*, Ниш 2000.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАНОВИЋ, Ђорђе
**ВИДАНОВИЋ, Ђорђе**, лингвиста, универзитетски професор (Зајечар, 27. VI 1951). Диплому основних студија енглеског језика и књижевности стекао је 1975. Mагистрирао је 1979, а докторирао 1984. из области опште лингвистике („O могућности провере општелингвистичких поставки преко неуролингвистичких истраживања: пример перформативне хипотезе"). Jедан je од зачетника истраживања из домена когнитивних наука на Универзитету у Нишу, где као редовни професор (од 1995) предаје енглески језик, општу лингвистику и семантику. Каријеру је посветио анализи језика у генеративној и когнитивној парадигми, као и дисциплинама које су с тим повезане (филозофија ума, неуролингвистика). Посебан допринос пружио је у проучавањима когнитивне теорије метафоре, проучавањима веза између когниције простора, аспекта и времена, теорије концептуалне интеграције, проблема интенционалности, анализе семантичких теорија Л. Витгенштајна и валидације перформативне хипотезе Џ. Роса. Иницијатор је тезе о „когнитивном минимализму", којa претпоставља визуелне основе обраде семантичких информација. Уредник је часописа *Facta Universitatis: Series Linguistics and Literature*. Рецензирао је радове у значајним часописима, попут *Journal of Pragmatics* (1987-1989), те држао више предавања по позиву, између осталог на универзитетима у Орхусу (Данска), Риму (Италија) и Кејс Вестерн Ризерв (Кливленд, Охајо, САД). Члан је Друштва филозофа Србије и Европског друштва за културу (Венеција). Оснивач је и управник Форума за когнитивне науке Универзитета у Нишу.
ДЕЛА: *Проблеми језика и ума*, Бг 1989; и Н. Димитријевић (ур.), *Introduzione alla neurolinguistica*, Bologna 1991; „Rules and Strategies Revisited: A Comment on Robinson 1986", *Јournal of Pragmatics*, 1991, 16; „The Kuhnian Aspects of the Chomskyan Scientific Paradigm", *Facta Universitatis*, 2006, 4, 1; „On a Limitation of Searle's Critique of Dennett's Concept of Consciousness", *Festschrift in Honor of Prof. Dunja Jutronić*, Maribor 2008; *Аn Outline of English Morphology with Elements of Lexicology*, Н. Сад 2009.
Михаило Антовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАНОВИЋ, Миодраг
**ВИДАНОВИЋ, Миодраг**, агроном, научни саветник (Пирот, 14. VII 1925). Завршио Пољопривредни факултет у Београду 1949. Једногодишњу специјализацију у Француској обавио 1958–1959. Докторирао на Пољ. ф. у Београду 1962. Радио је као референт за сточарство и начелник за пољопривреду Среза нишавског, директор Пољопривредног добра „Барје", Огледне сточарске станице и Завода за пољопривреду у Пироту (1950–1971). Од 1971. до 1990. радио је на Економском институту (Институт за економику индустрије) у Београду као виши истраживач и истраживач-саветник на проучавању и унапређењу сточарства као сировинске основe за развој агроиндустријског комплекса Србије. У том времену дао је велик допринос у реализацији пројеката Светске банке у нашој земљи. Његови радови се односе на проучавања морфолошких и производних особина домаће праменке, испитивања аклиматизације француске расе мерино арл, као и утицај повратног укрштања на прираст, млечност, принос и квалитет вуне у мелеза пиротске праменке и мерино арл расе (и Ј. Белић, Н. Матић, *Пиротска овца*, Бг 1960; *Испитивање аклиматизације оваца расе мерино арл у погледу производних способности у Пиротском крају; млечност, производња и квалитет вуне, производња меса код мелеза прве генерације пиротске овце и мерино арла*, Бг 1964; *Актуелни проблеми овчарства Југославије*, Зг 1969; и М. Петровић, Ј. Белић, *Стварање расе оваца за брдско-планинске пределе Србије (пиротска оплемењена овца)*, Бг 1986). Посебно је важан дугогодишњи рад на стварању пиротске оплемењене овце потпуно прилагођене садашњим условима брдско-планинских предела Србије. У радовима са Вунарским институтом у Лесковцу дао је значајан допринос у оцењивању употребне вредности домаће вуне за потребе текстилне индустрије. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом. Добитник је бројних повеља, плакета и признања.
ДЕЛА: *Техно-економски проблеми производње домаће вуне за потребе текстилне индустрије*, Бг 1976.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Васиљевић (ур.), *Споменица генерације студената Пољопривредног факултета у Земуну, уписаних школске 1945/1946*, Бг 1985.
Живорад Гајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАЊЕ
**ВИДАЊЕ**, село на северној периферији Метохијске котлине, на десној страни долине Белог Дрима. Налази се 2 км западно од општинског средишта Клине, с којим је повезано локалним путем. Уз северну ивицу села пролази железничка пруга Пећ–Приштина. Чини га једна улица извијена дуж локалног пута. Под именом Видење први пут се помиње у повељи Стефана Немањића 1200. и 1202, када је приложено манастиру Хиландару. У насељу се налазе остаци српског манастира Св. Симеона, који се помиње у турским пописима 1485, 1570. и 1582. У турском попису из 1485. помиње се под именом Водојине са 15 српских кућа, а 1924. као Видања, када је бројало 53 дома и 349 житеља. Албанско становништво досељено је почетком XIX в. из северне Албаније. Према процени Савезног завода за статистику 1991. било је 402 станивника, од којих 91,3% Србa. Средином 1999. под притиском албанских шовиниста исељено је 85 српских и црногорских кућа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДАЦ
**ВИДАЦ**, видока, народно име за врсте из неколико родова (*Euphrasia*, *Odontites*, *Parentucellia*) полупаразитских биљака из породице водњача Orobanchaceae. Најчешће се ово име односи на врсте рода *Euphrasia.* То су једногодишње, ретко вишегодишње, обично ниске, до 15 цм високе зељасте аутотрофне биљке које паразитирају на кореновима трава и других зељастих биљака. Одликују се наспрамним и по ободу обично оштро назубљеним листовима. Цваст је вршна, класолика, са већим бројем беличастих или љубичастих 4-мерних зигоморфних цветова, плод је чаура са много ситних семена. Род обухвата око 450 врста космополитског распрострањења, али се највећи број налази у северној хемисфери. У Европи постоји око 50 врста, претежно у атлантском делу, а у Србији само седам врста које расту на отвореним травним стаништима од низијских степа и пешчара, преко брдско-планинских ливада, све до високопланинских пашњака и камењара изнад 2.000 м. Најчешће врсте у Србији су: *E. stricta*, *E. salisburgensis* и *E. rostkoviana*. Ове врсте су лековите и користе се у народној медицини као антифлогистик и адстрингенс, посебно код запаљења слузокоже очију.
ЛИТЕРАТУРА: P. F. Yeo, „*Euphrasia* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 3, Cambridge 1972; Р. Јовановић Дуњић, „*Euphrasia* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 6, Бг 1974; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕЛО
**ВИДЕЛО**, политички, економски и књижевни лист који је с прекидима излазио у Београду 1880–1908. и 1920–1922. Први број изашао је 2. I 1880, власника, издавача и уредника Алексе Новаковића. Покренула га је група интелектуалаца из које ће израсти Напредна странка, међу којима су били Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић, Мита Ракић. Уређиван од стране амбициозних, критички настројених интелектуалаца, нови лист је бацио јако светло на политичку сцену Србије, откривајући сву њену учмалост. Подвргнуо је жестокој критици друштвено и политичко стање у Србији, указивано је на заосталост земље и навођени су примери развијених земаља које треба следити. **В.** је имало утицаја на развијање јавног мњења, aли лист се временом све више претварао у страначко гласило. Тако у заглављу листа од краја 1882. не стоји више „лист политички, економски и књижевни", него „орган Српске напредне странке". Напредњаци су за свој програм узели програм листа **В.** објављен у његовом првом броју.
**В.** је пролазило кроз исте фазе развоја као и Напредна странка. Лист је излазио углавном три пута недељно, повремено (1882–1886) и чешће, 1906. свакодневно (осим дана после празника, тј. недеље), а 1906. и 1907. два пута недељно. Штампан је у неколико штампарија. До краја 1882. лист је издавао и уређивао Алекса Новаковић, а потом су уредници били: Лазар Комарчић (у два наврата), Чедомир Ђорђевић, Миљан Биљчевић, Душан Ј. Трбојевић, Војислав Маринковић, Димитрије Игњатовић (у два наврата), Миленко Поповић и Мих. Вишековић.
После првог прекида у излажењу листа 1889, други пут су се и **В.** и Напредна странка угасили 18. XII 1896. На обнову је требало чекати десет година, све до 1906. **В.** се опет појавило, да би се две године касније угасило. Лист је још једном обновљен после I светског рата. У власништву друштва „Видело", уредници су му били Данило А. Живаљевић и Јован Б. Јовановић, али се лист није дуго одржао (1920–1922).
Осим основног циља, везаног за интересе странке, лист је имао редовни књижевни подлистак и рубрике за књижевну и позоришну критику. Његови сарадници су били неки од најистакнутијих српских књижевника и књижевних критичара: С. Новаковић, Љ. Недић, М. Ђ. Милићевић, М. Глишић, Л. Комарчић, П. Поповић, Ч. Мијатовић, В. Ђорђевић, М. Кујунџић и др. За књижевност су занимљиве рубрике „Листак" и „Из позоришта". Прва садржи и фељтонистичке путописе, политичке репортаже, популарно-научне чланке или пригодне текстове преузете из других публикација. Уз **В.**, од 1880. до 1882, као хумористичко гласило, излазио је *Домишљан*. У редовном подлистку се објављује проза разнолике садржине – књижевне, историографске, филолошке.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768-1995*, Бг 1996; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008; *Српска библиографија. Периодика: 1768-2005*, 1, Бг 2011.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕНОВИЋ, Александар
**ВИДЕНОВИЋ, Александар**, архитекта, универзитетски наставник (Београд, 15. X 1963). Дипломирао (1989) и магистрирао (1995) на Архитектонском факултету у Београду, где је од 1990. и запослен. Пројектовао је и реализовао стамбено-пословне објекте у Црној Трави (аутобуска станица са пратећим садржајем, 1995) и Београду (Милешевска 9, 1990; Цара Николаја II 37, 2000; Браће Миладинов 10, 2006), ресторан-сојеницу у Сремској Митровици (2007) и приступни плато на гробљу Лешће (2006). У својим архитектонским делима, нарочито стамбеним објектима у Београду, тежи угледању на рану модерну с почетка 30-их година ХХ в.
ДЕЛА: *Црна Трава: живот, криза и нада*, Бг 1996.
Биљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕНОВИЋ, Живорад
**ВИДЕНОВИЋ, Живорад**, агроном, научни саветник (Каменица код Књажевца, 10. XI 1946). Пољопривредни факултет завршио у Земуну (1970), где је магистрирао (1975) и докторирао (1982) из области технологије гајења ратарских усева. Од 1971. запослен је у Институту за кукуруз „Земун Поље", где је био генерални директор (1998–2002). Обавио је специјализацију (1977) на Државном универзитету у Ајови (САД). Био је предавaч на међународном курсу из области селекције, семенарства и технологије гајeња кукуруза за земље у развоју (Земун Поље). Веома заслужан као агротехничар кукуруза и производње кукурузовог семена („Lend Preparation and Field practices", у: *Technical* *Gudeline for Maize seed Technology*, Rome 1982; „Развој технологије производње кукуруза и могућности искоришћавања генетичког потенцијала родности садашњих хибрида" у: *Храна и* *развој*, Бг 1987; коаутор, *Допринос науке унапређењу производње житарица у Србији*, Бг 2006). Научним, стручним радом и непосредном сарадњом са произвођачима кукуруза у Србији допринео је повећању производње и ширењу наших хибрида кукуруза у земљама у развоју. Члан је Академије пољопривредних наука Украјине (2001), почасни је доктор Института за земљиште украјинске Академије аграрних наука (2001) и дописни члан Југословенске инжењерске академије (2008).
ДЕЛА: и В. Трифуновић, В. Бекрић, *Grain in* *Yugoslavia, Briding, Seed Production, Production Technology, Utilization*, (пoглавље III), Бг 1989; и Г. Дринић, *Болести, штеточине и корови кукуруза и њихово сузбијање*, Земун – Н. Сад 2002.
ИЗВОР: Годишњи извештаји о резултатима научноистраживачког рада Института за кукуруз „Земун Поље", 2002, 2006.
Косана Константинов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕНОВИЋ, Татјана
**ВИДЕНОВИЋ, Татјана**, архитекта, конзерватор (Шабац, 10. I 1965). На Архитектонском факултету у Београду дипломирала 1989, а прва радна искуства стекла у неколико пројектантских бироа између 1989. и 1994. Од 1995. запослена у Заводу за заштиту споменика културе града Београда, где као одговорни пројектант ради на изради пројектне документације, проучавању, истраживању и заштити градитељског наслеђа Београда, као и његовом очувању, презентацији и афирмацији. Као члан Градске комисије за декоративно и функционално осветљење града Београда, учествује у припреми, реализацији и извођењу декоративног осветљења објеката, амбијенталних целина и појединих споменика у ужем градском језгру значајних за архитектонско и културно наслеђе Београда (Задужбина Илије М. Коларца, Конак кнегиње Љубице, Капетан Мишино здање, Дом Народне скупштине, Црква Св. Антуна Падованског, Мост на Ади). Добитница је Годишње награде Друштва конзерватора Србије 2011. за ентеријер Ратне сале у згради Генералштаба, Кнеза Милоша 33 у Београду.
Ивана Весковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕНОВИЋ, Часлав
**ВИДЕНОВИЋ, Часлав**, архитекта (Црна Трава, 25. X 1931). Архитектонски факултет у Београду завршио 1958. Током студија био је ангажован на заштити споменика културе (Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка, Царичин град, Ремизијана, Трогир). У периоду 1958–1989. радио у пројектом бироу „Морава". Највише пројектује просветне и објекте дечје заштите, укључујући адаптације и доградње (Гимназија у Апатину, Средњотехнички школски центар у Црној Трави, обданишта у Сурдулици и Власотинцу), а потом стамбене и стамбено-пословне објекте, породичне куће и куће за одмор (Београд, Нови Сад, Подгорица, Сурдулица, Бујановац, Власотинце, Црна Трава), угоститељске објекте (хотел у Црној Трави, мотел на Промаји, Радничко одмаралиште на Власинском језеру, летовалиште у Чању, адаптације и доградње хотела у Андријевици и Плаву), здравствене (старачки дом у Новом Саду, здравствена станица у Витезу), пословне (зграда Друштвено-политичких организација у Сурдулици, занатска задруга у Црној Трави) и индустријске објекте (Фабрика целулозе у Беранама, Фабрика коже и пластичних маса у Кичеву, Дрвна индустрија у Сурдулици, Погон за флаширање воде и сокова у Преслапу).
ДЕЛО: *Типски пројекти школа основног образовања*, Бг 1984.
Саша Михајлов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЕО-УМЕТНОСТ
**ВИДЕО-УМЕТНОСТ**, врста уметничког рада заснована на употреби аналогне и/или дигиталне видео и телевизијске технике, односно на еманципованијем систему бележења и репродуковања слике у односу на телевизијску технологију. Реч је о сложеном систему медијације чији превасходни циљ није да забави него да истражује границе и провоцира концепте и представе који учествују у дефинисању конвенционалних електронских слика. **В-у.** је све што није филм, телевизија или комерцијални и музички видео – врста уметничког рада који измиче покушајима да се дефинише због своје суштински еклектичке природе утемељене на уметничким медијима (слика, скулптура, цртеж, графика, фотографија, колаж, readymade, асамблаж, тело) и на свим другим савременим визуелним медијима и њиховим жанровима. Историја **в-у.** почиње средином 60-их година ХХ в. када је „Sony" корпорација произвела прву преносиву камеру која је на траци бележила и слику и звук, a коју је корејски уметник Нам Џун Пајк, антиципирајући **в-у.**, међу првима почео да користи у својим неодадаистичким и флуксус радовима са телевизорима и видеом.
Прва видео-дела у Србији појавила су се раних 70-их у контексту нове уметности, нове уметничке праксе и концептуалне уметности, при чему је релативно мала рана видео-продукција обављана у скромним техничким условима. **В-у.** се јавља у околностима другачије идеолошко-естетске структуре недовољно разгранатих масовних медија и развијене индустрије забаве. Видео-продукција се тих година преплиће са тзв. „филмом уметника", обликом „анти-филма" који се паралелно развија са експерименталним филмом негованим у оквирима кино-клубова (Академски филмски центар). Углавном се рана **в-у.** реализује као документовање уметничких перформанса (Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић), као видео-перформанс (Радомир Дамњановић Дамњан) или као истраживање видео-медија (Слободан Шијан, Неша Париповић), поставши тако форма уметнички и политички субверзивног односа према институционализованој уметности и/или механизмима њене институционализације. Током 80-их година видео је ређе документ о неком уметничком догађају, доста често истраживање значења и ефеката нове технологије у односу на сликарство, а највише форма критичког дијалога са комерцијалним медијима, њиховом идеологијом, естетиком, жанровима и садржајима. До ове промене долази у време ширења културе постмодернизма, тако да арбитрарно укрштање фрагмената наратива елитне и популарне културе, локалног и глобалног постаје карактеристика и видео-продукције (Михаило Ристић, Весна Викторија Булајић, Милован Де Стил Марковић, Игор Степанчић, Чедомир Васић, Пеђа Вранешевић). Приметан је и утицај **в-у.** на филм, телевизију и музичке спотове: *Руски уметнички експеримент* (1982) и *Шумановић – Комедија уметника* (1987) Бориса Миљковића и Бранимира Димитријевића, *ТВ галерија* (1984–1990) ауторке Дуње Блажевић, спотови „Нико као ја" *Шарла акробате* и „Маљчики" *Идола*. Током последње деценије XX и прве деценије XXI в. **в-у.** се развија у оквиру неоконцептуалне уметности, релационе естетике и „документарног стила". Видео постаје медиј који проблематизује манипулативну моћ слике коју „велики медији" и индустрија забаве производе (Јелицa Радовановић и Дејан Анђелковић, Асоцијацијa Апсолутно, Владимир Николић, групa ФИА, Зоран Насковски, Милица Томић, Миодраг Кркобабић), фокусира се на разне аспекте повезивања уметности и технологије (Дејан Грба, Владан Јолер, Наташа Теофиловић), постаје медиј извођења теорије (Јован Чекић, Маргарета Јелић) или простор деконструисања биополитичких механизама (Зоран Тодоровић, Тања Остојић). **В-у.** добија и своје нове форме: видео-перформанс и видео-инсталације. Док видео-перформанс превазилази оквире пуког документовања перформанса, појава видео-инсталације у 90-им последица је појаве видео-бима који мења не само начин приказивања видеа, него и форму рада, па снимање и монтажа видео-материјала почињу све више да укључују амбијентализацију, чиме се излази из формата телевизора, приближава филмском платну и отвара простор другачијих концептуализација. **В-у.** је у Србији подстицана и промовисана и на фестивалима: Видео-сусрети (1979, 1983–1987, 1992) у организацији Галерије СКЦ у Београду; Алтернативе филм/видео фестивал (1982–1990, од 2003) београдског Академског филмског центра Дома културе „Студентски град" и Видеомедеја (од 1996) истоименог новосадског удружења.
ЛИТЕРАТУРА: M. Ристић (ур.), *Видеосфера: видео/друштво/уметност*, Бг 1986; J. Денегри, *Седамдесете: теме српске уметности*, Н. Сад 1996; Д. Сретеновић (ур.), *Видео уметност у Србији*, Бг 1999; D. Hall (и др.), *Illuminating Video: An Essential Guide to Video Art*, San Francisco 2005.
Јасмина Чубрило
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИНИЋ, Благоје
**ВИДИНИЋ, Благоје**, фудбалер, тренер (Скопље, 11. VI 1934 – Стразбур, 29. XII 2006). Почео да брани у *Вардару* (Скопље), у којем је привукао пажњу стручњака. Био је голман репрезентације Југославије, која је 1951. у Кану победила на Омладинском турниру Уефе. У Првој лиги дебитовао је 1952, а на голу *Вардара* остао до 1956, када је прешао у *Раднички* (Београд). С овим клубом стигао је 1957. у финале Купа Југославије, где је његов тим после вођства од 3:0 у првом полувремену изгубио од *Партизана* с 5:3. Од 1962. био је члан *ОФК Београда*, у којем је остао до 1964. Каријеру је наставио у *Сиону* (Швајцарска) 1964–1966, а одатле је отишао у САД. Био је члан *Тороса* (Лос Анђелес) 1967. и 1968 (клуб се преселио у Сан Дијего), а каријеру је завршио 1969. у *Старсу* (Сент Луис). За А репрезентацију Југославије бранио је 1956–1960. на осам утакмица и освојио три медаље: сребрну на Олимпијским играма 1956. у Мелбурну и златну 1960. у Риму, а сребрну на Европском првенству (тада Куп европских нација) 1960. у Паризу. На светским првенствима учествовао је два пута и то као селектор. Најпре је 1970. водио Мароко, прву афричку репрезентацију која се квалификовала на светско првенство (Египат је учествовао 1934, али није био независна држава), а четири године касније и Заир (селектор 1971–1974). Био је на челу и колумбијске репрезентације (1976–1979).
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА
**ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА**, духовно-административна јединица која се први пут помиње 1020. у другој повељи цара Василија II Охридској архиепископији. С обзиром на то да је Видин наследник античке Бононије римског пристаништа на Дунаву, била је пространа и угледна, због чега јој је додељено 40 клирика и парика. Крајем XII в. припала је Трновској архиепископији. Постојале су везе Српске цркве са софијским и видинским митрополитом, чиме је Пећка патријаршија вероватно бранила своје граничне епархије од проширења бугарске јурисдикције. У време турског ропства видински епископи држали су у XVII–XVIII в. под својом јурисдикцијом део источне Србије. У време Софронија видинског игуман Михаило Дечанац живописао је храм манастира Буково (1684), ктиторством Симеона, кнеза из села Трњана код Неготина. Бугарски епископи послали су много бугарских свештеника скромног знања у српске парохије источне Србије, чак и оне које нису биле под јурисдикцијом бугарских епископа. У време аустријске окупације северне Србије (1718) ти су предели припојени Вршачкој епархији, али су 1739. поново враћени **В. е**. Под њену јурисдикцију дошли су српски предели Неготинска крајина, Кључ и Криви вир. У деловању видинских епископа може се препознати посебан однос према Србима, јер је видински митрополит Герасим имао титулу епископа „ресавског и сервинског", а његов је гост 1763. био архимандрит нишки Григорије (Дрекаловић). У многим записима са њеног простора преовлађује српска ортографија, тј. употреба танког јер (ь). Припајањем Неготинске (Тимочке) крајине Србији, основана је 1834. посебна Тимочка епархија са седиштем у Зајечару.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг, I 1902, II 1903, VI 1926.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИНСКИ САНЏАК
**ВИДИНСКИ САНЏАК**, управно-територијална јединица Турског царства, која се простирала на око 11.000 км². Основан после турског освајања Никопоља 1396, пошто је султан Бајазит освојио Видин, **В. с.** је припадао Румелијском, а после 1541. Будимском ејалету, у чијем је саставу остао до пада Будима 1686. У центру санџака у Видину, налазило се седиште митрополије, те је и у периоду турске власти сачувана самосталност црквено-административне јединице, под управом Васељенске патријаршије у Цариграду. По попису из 1454/55, **В. с.** је имао 11 мањих јединица – нахија: Соко (Бања), Сврљиг, Кладово, Црна Река, Белоградчик, Гелвије (Кливје), Видин, Загорје, Кривина, Поломје и Тимок. По попису из 1560, било је девет нахија (без Белоградчика и Гелвије). Крајем XVI в. **В. с.** је имао трајно уређену административну поделу, за коју се сматра да је преузета из традиције Видинске кнежевине, будући да су називи свих тврђава и уједно нахијских центара (осим Кладова, тј. Фетисламa) нетурског порекла. На територији **В. с.** било је између 122 и 124 тимара и два зеамета, али тај број феудалних поседа је мало варирао, те је њихов укупан број почетком XVII в. износио 202. Хришћанско становништво санџака је крајем XV и у XVI в. живело од земљорадње и било је у статусу раје. Свака баштина давала је око 10 аспри новчаних давања. По броју становника била је слабо насељена територија са 5,5 ст/км². Процењује се да је у санџаку било око 10.639 немуслимана и исто толико муслимана (1490/91). Од 491 села, средином XV в., 377 је имало више од 20 домаћинстава, 55 села je ималo само по три, а 59 по пет домаћинстава. Међутим, у санџаку је било и села са филурџијским статусом, нарочито у крајишким деловима санџака – ка граници, које су насељавали хришћани укључени у турски војни систем, попут влаха, војнука, дервенџија, мартолоса. Нахије које су по обнови српске државности ушле у састав Кнежевине Србије (1833), после Пожаревачког мира 1718. потпале су под аустријску управу. Седам дистриката (Поречки, Хомољски, Кучајинско-мајданпечки, Голубачки, Кључки, Крајински и Кривински) били су у оквиру управне области Темишварски Банат, до 1739. За то време Земаљска администрација у Темишвару је посветила велику пажњу популационој политици. Усељавање је подстицано давањем крајишког статуса појединим насељима, а крајишници су били ослобођени од свих пореских давања. Повратком под турску власт 1739. дистрикти су номинално враћени **В. с.**, али је та територија добила статус вакуфа са посебним повластицама, те на простору источног дела **В. с.** читлука. Од 1741. до 1814. ови делови санџака били су изузети из надлежности видинског санџакбега и у њима је владао развијени облик кнежинске самоуправе. Стално опадање Турског царства било је на тренутак заустављено реформама Селима III (1789–1807). Не прихватајући врховну власт султана, управитељ Видина Осман паша Пазваноглу одметнуо се од централне власти и организовао квази државу. Турска је повратила своју пуну контролу над том територијом тек 1814. Од 1839. до 1880. реформама у Царству, познатим као *Танзимат*, реорганизују се војни, административни и образовни системи. Валија Мидхат-паша, управитељ Дунавског вилајета 1864–1868, у којем се налазила скоро цела доцнија Бугарска, није успео да спроведе све прописане реформе. По турском Закону о реформи провинцијске управе из 1864. **В. с.** обухватао је, поред Видинске, следеће казе: Кула, Белоградчик, Берговиц, Врац, Рахово и Лом (данас све области у саставу државе Бугарске). Видин је био центар санџака и седиште управитеља санџака мутесарифа, помоћника главног управитеља вилајета, валије. У њему су радила управна већа (идаре меџлис), састављена од турских органа власти и месног бугарског становништва. Године 1869. имао је 151.093 становника, од којих 125.692 хришћана, 1874. тај број се попео на 166.172, од којих хришћана 138.411, а 1877. 178.823 становника. За време Првог српско-турског рата 1876–1877. и руско-турског рата 1877–1878. Видин је представљао значајни војни центар турских снага, будући да се због губитка територија поново нашао у граничном појасу царства. Берлинским уговором из 1878. територија **В. с.** је постала саставни део новоосноване аутономне и вазално-трибутарне Кнежевине Бугарске северно од планине Балкан. Видинска тврђава је разорена, а град је прикључен Кнежевини.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бојанић Лукач, „Неготинска крајина у време турске владавине – на основу извора из XV и XVI века", *ГЕМ*, Бг, 1969, 31–32; „Фрагменти збирног пописа видинског санџака из 1466. и Фрагменти опширног пописа видинског санџака из 1478–1481", *Мiscellanea*, 2, 1973; Р. Тричковић, „Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741", *Мiscellanea*, 2, 1973; О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији (1459–1683)*, Бг 1974; Д. Боянич Лукач, *Видин и Видинският санджак през 15-16 век: Док. от архивите на Цариград и Анкара, под ред. на Вера Мутафчиева*, *Михаила Стайнова*, Софиа 1975; K. H. Karpat, *Ottoman population 1830–1914. Demographic and Social Characteristics*, Madison 1985; R. W. Zens, *The Ayanlik and Pasvanoğlu Osman Paşa of Vidin in the Age of Ottoman Social Change 1791–1815*, (докторска дисертација), University of Wisconsin 2004; M. Safa Saracoglu, *Letters from Vidin: A Study of Ottoman Governmentality and politics of local administration, 1864–1877*, (докторска дисертација), Ohio State University 2007; P. Stoyanov Murdzhev, *Тhe medieval town in Bulgaria. thirteenth to fourteenth century*, (докторска дисертација), University of Florida 2008; V. S. Dabić, *The Habsburg-Ottoman War of 1716–1718 and Demographic Changes in War-Afflicted Territories*, *The peace of Passarowitz, 1718*, *West Lafayette*, Indiana 2011.
Сузана Рајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИНСКО ЦАРСТВО
**ВИДИНСКО ЦАРСТВО**, територија на северозападу средњовековне бугарске државе са центром у граду Видину. Његово формирање је практично отпочело у тренутку када је бугарски цар Иван Александар (1332–1371) одлучио да га наследи прворођени син из другог брака Иван Шишман, а не првенац из првог брака Иван Срацимир. Том приликом (1356) овај други је добио титулу цара и Видинску област на управу. Угарски краљ Лудвиг Анжујски је 1365. заузео Видин и заробио Ивана Срацимира, али су Бугари 1369, уз помоћ влашког војводе повратили Видин, па је у њему опет завладао Срацимир.
Формално осамостаљење **В. ц.** уследило је након смрти цара Ивана Александра (1371). Нови трновски цар Иван Шишман (1371–1393) није имао снаге да поново уједини Бугарску, а убрзо по ступању на престо морао је да се посвети борби са Турцима који су му отели Тракију. Иван Срацимир је то искористио да заузме Софију (1371), али је она 1373. враћена Трнову. У спољној политици трновски цар се ослањао на свог таста кнеза Лазара, а видински на влашког војводу Владислава, чијом сестром је био ожењен. Турци су 1382. заузели Софију и почели да притискају и Видин. У току 1381. Иван Срацимир је уклонио видинског митрополита којег је поставио трновски патријарх и своје земље потчинио Цариградској патријаршији. Видински владар је постао турски вазал, а после пада Трнова 1393. у Видин се уселио турски гарнизон. Покретање крсташког похода у Угарској дало је наду видинском цару да се ослободи Турака. Краљ Жигмунд је протерао турски гарнизон из Видина. Међутим, цео поход је пропао у катастрофи код Никопоља 25. IX 1396. Након тога султан Бајазит је заузео Видин и заробио цара Ивана Срацимира, који је живот окончао у заробљеништву, негде у Малој Азији. Турци су ову територију претворили у Видински санџак.
ЛИТЕРАТУРА: И. Дуйчев, *Българско средновековие*, София 1972; *История на България 3. Втора българска държава*, *София* 1982; Р. Радић, *Јован V Палеолог (1332–1391)*, Бг 1993; И. Божилов, *Фамилията на Асеневци (1186–1460)*, София 1994; И. Божилов, В. Гюзелев, *История на средновековна България VII – XIV век*, София 1999.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Бранислав
**ВИДИЋ, Бранислав**, стоматолог, анатом, универзитетски професор (Сремскa Митровицa, 20. V 1934). Завршио Стоматолошки факултет у Београду (1959), а последипломске студије у Лозани (Швајцарска). Радио као асистент на предмету анатомија на Медицинском факултету у Новом Саду и Лозани (1961–1965), потом као доцент (1965) и ванредни професор (1968) на Мед. ф. у Сент Луису (САД), а као ванредни (1971) и редовни професор (1974) на Мед. ф. Универзитета Џорџтаун (Вашингтон, САД). Од 1998. ради као професор у Тексасу (Dept. of Cell Biology and Biochemistry Texas Tech University Health Sciences Center, School of Medicine, Lubbock, Texas, USA). Инострани члан САНУ од 1991. Анатом светског гласа који се посебно бави анатомијом главе и врата. Његов *Фотографски атлас људског тела* (и F. R. Suarez, *A Photographic atlas of the human body*, Orlando 1984) проглашен је књигом године. Члан је Њујоршке академије наука, Медитеранске академије наука (Рим), Америчког друштва анатома, Америчког друштва за биологију ћелије и још 15 светских стручних удружења. Три пута је проглашаван најбољим предавачем године, два пута изузетним предавачем института Wаlter Reed. Добитник је награде „Keiser-Permanent", носилац 13 почасних титула, 23 истраживачке награде и признања и добитник осам стручних награда, међу њима Награде Друштва „Свети Сава" (Вашингтон, 1986) и Награде Фондације „Браће Карић" (2011). Оснивач је и председник хуманитарне организације „We care" која је пружила значајну помоћ Србији 90-их година ХХ в.
ДЕЛА: *Manual of human dissection*, Saint Louis 1970; и R. O'Rahilly, *Atlas of the Anatomy of the Ear*, Philadelphia 1971; *Manual of Dissection*, Granada 1984; „Од микроскопске перцепције до атома", *Глас САНУ*, 1993, 57, 371; и H. M. Weitlauf, „Horizontal and vertical integration of academic disciplines in the medical school curriculum", *Clinical Anatomy*, 2002, 15, 3.
ЛИТЕРАТУРА: „Бранислав Видић", *Глас САНУ*, 1993, 57, 371; *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Бранко
**ВИДИЋ, Бранко** (Брандон Вид), писац рото-романа, стрип сценариста (Подновље код Дервенте, 25. VIII 1904 – Београд, 11. X 1967). За време I светског рата дошао је са родитељима у Београд. Имао је 17 година када је постао уредник у *Илустрованом листу* Ивана Зрнића. Крајем 20-их година почео је да пише романе у наставцима и убрзо постао један од најплоднијих и најчитанијих писацa паралитерарног штива у Србији између два светска рата. Писао је под разним псеудонимима (Алан Вруб, Џемс Турк, Т. Ворбексон и др.), од којих је најпознатији Брандон Вид. Објавио је тридесетак романа у свескама: *Горски цар*, *Господар смрти*, *Господар ноћи*, *Горски војвода*, *Хајдук Мијат*, *Зелени змај*, *Тајне Абисинских гудура* (Бг 1936), *Чикаго* (Бг 1936–1937), *Војвода Наход* (Бг 1938–1939) и др., али је највећи успех постигао романима *Дубровачки гусар* (Бг 1937), *Тамница* (Бг 1937–1938) и *Сибир или атаман Годунов* (Бг 1939–1941). С подједнаким успехом бавио се и писањем сценарија за стрипове. Поред оригиналних сижеа прихватао се и транспоновања рото-романа, као и литерарних дела. Сарађивао је с најпознатијим домаћим мајсторима стрипа, а најплоднију сарадњу остварио је с младим Николом Навојевим. Та сарадња, започета на страницама *Мике Миша* 1936, своју кулминацију достигла је у *Микијевом царству* 1939. и 1940, серијалима *Млади Бартуло*, *Две сиротице* и *Зигомар*. Са Милутином Игњачевићем основао је 1939. сопствено предузеће и покренуо *Микијево царство*, *Плави забавник* и едицију *Рат и мир*. За време окупације држао је антикварницу у Београду. Писањем се није бавио. После ослобођења радио је као технички уредник „Научног дела". Објавио је роман *Исти човек* (Бг 1958) са тематиком о последицама протеклог рата, али с њим није успео да понови успех који је постигао с романима у међуратном периоду. Педесетих година објавио је више романа у свескама под разним псеудонимима: *У сјени инквизиције* (Зг 1954–1955) као Andonio Escobado, *Тајне старог дворца* (Зг 1953–1954) као J. Bastignol, *Прогнани десперадос* (Зг 1954) као A. B. Kerezo, *Зелени пакао* (Зг 1956) као Swan Brede и *Бијела џунгла* (Зг 1953) као Брандон Вид.
ИЗВОР: Историјски архив Београда.
ЛИТЕРАТУРА: З. Зупан, „Бранко Видић, отац Дубровачког гусара", *YU стрип*, 1985, 73.
Здравко Зупан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Добривоје Баја
**ВИДИЋ, Добривоје Баја**, политички радник, дипломата (Чачак, 24. XII 1918 – Београд, 3. III 1992). Већ као ђак укључио се у омладински покрет и због активног политичког рада био искључен из Учитељске школе у Ужицу. Школовање је потом наставио у Бањалуци, Алексинцу, Осијеку и Скопљу, где је студирао на Филозофском факултету. Члан СКОЈ-а постао је 1938, а члан КПЈ 1939. Био је секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Македонију и члан ПК КПЈ за Македонију. У току НОР-а је од 1941. обављао више дужности као политички комесар, помоћник политичког комесара, руководилац партијских курсева, секретар Окружног комитета за Ужички округ (октобар 1944 – новембар 1945), члан агитпропа ЦК КПС. После II светског рата добијао је низ истакнутих партијских, државних и дипломатских функција. Био је секретар ПК КП Војводине, члан ЦК КП Србије и Ревизионе комисије ЦК КПЈ. У дипломатској служби био је од 1951, најпре као саветник амбасаде ФНРЈ у Лондону, а потом амбасадор у Бурми (1952–1953) и Москви (1953–1956; 1965–1969), подсекретар у Државном секретаријату за иностране послове у Београду, стални представник Југославије у Уједињеним нацијама (1958–1960), председник Комисије за међународне везе ССРНЈ (1961–1965), амбасадор у Лондону (1970–1973). Биран је за посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине, члана ЦК СКЈ и Извршног комитета Председништва ЦК СКЈ (1982–1986). Био је члан Председништва СФРЈ и председник Председништва СР Србије (1978--1982). Имао је чин резервног потпуковника. Носилац је више високих домаћих одликовања и Великог крста почасног витеза Краљевског викторијанског реда.
ИЗВОР: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност*, I–II, Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Љубичић, *Ужице 1941*, Бг 1961; *Лексикон НОР-а и револуције 1941--1945*, I–II, Бг 1980; *Политика*, 4. III 1992.
Драгољуб Купрешанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Милош
**ВИДИЋ, Милош**, агроном, научни саветник (Миличиница код Ваљева, 12. XI 1952). Пољопривредни факултет завршио у Новом Саду (1976), где је магистрирао и докторирао (1987) из области фитопатологије. За асистента у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду изабран је 1979, a за научног саветника 1999. Посебан је његов допринос у оплемењивању соје и уношењу у нове сорте отпорности према болестима, али и обиман рад из области фитопатологије. Као први аутор или коаутор учествовао је у стварању око 100 сорти соје од којих је више од 40 регистровано и у иностранству. У последње три деценије ове сорте су носиоци производње соје у Србији, а гаје се и у више држава Европе и Азије. Значајно је допринео проучавању биологије, епидемиологије и изналажењу могућности ефикасног сузбијања паразита проузроковача обољења соје, а посебну пажњу посвећује уношењу отпорности у нове сорте, према економски најзначајнијим патогенима. Објавио је више научних радова из области фитопатологије, агротехнике и оплемењивања соје. Уредник је и коаутор у монографијама: *Соја* (Н. Сад – Бечеј 1998), *Soybean* (Н. Сад – Бечеј 2011).
ДЕЛА: и С. Јаснић, „Reaction of varieties and lines of soybean to *Diaporthe phaseolorum* var. *caulivora*", *Eurosoya*, 1991, 7/8; и Ј. Балаж, „Реакција генотипова соје према *Pseudomonas syringae* pv. *glycinea*", *Заштита биља*, 1997, 220; коаутор, *Заштита соје од штеточина, болести и корова*, Н. Сад 1998; и С. Јаснић, К. Петровић, „Врсте рода *Diaporthe*/*Phomopsis* на соји у Србији", *Пестициди и фитомедицина*, 2011, 26, 4.
ЛИТЕРАТУРА: *60 година у служби пољопривреде (1938-1998)*, Н. Сад 1998.
Стеван Јаснић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Милун
**ВИДИЋ, Милун**, вајар, ликовни педагог (Роге код Пожеге, 9. III 1939 − Београд, 15. XI 2007). Дипломирао (1967) и магистрирао (1970) вајарство на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Мише Поповића. Био је један од оснивача вајарске групе „Десет плус"*.* Педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду почиње да се бави 1977, одакле као редовни професор прелази на Факултет примењених уметности у Београду (1994–2004). Самостално је излагао у Штипу (1968), Београду (1970, 1973, 1979, 1985, 1988, 2000), Аранђеловцу (1975), Новом Саду (1979), Ужицу, Зрењанину (2002) и Лазаревцу (2003). Од 1967. учествовао је на преко 200 колективних изложби у земљи и у иностранству, као и у раду вајарских колонија и симпозијума у Аранђеловцу, Цазину, Врњачкој Бањи, Кикинди, Бору, Лабину, Прилепу и Свилајнцу. Његове скулптуре постављене у јавном простору налазе се у Смедеревској Паланци, Цазину, Врњачкој Бањи, Аранђеловцу, Краљеву, Локвама у Горском Котару, Лабину, Новом Београду и Свилајнцу, а радови му се чувају у музејима, галеријама и збиркама. У својој поетици изграђеној у оквиру асоцијативних и апстрактних облика **В.** прихвата лексику модерног пластичког мишљења: од редуктивног принципа фигуралне синтетичке форме, на трагу архетипских и митских представа и искустава руралних алатки са етно-нотом, он временом разуђује форму до система модуларних јединица у простору блиских амбијенталним целинама и инсталацијама. Добитник је награде за скулптуру на 2. изложби југословенског портрета у Тузли (1971), награде изложбе „Простор 76" (1976), Политикине награде (1980), награде за скулптуру 27. октобарског салона (1986), награде из Фонда Иван Табаковић САНУ (1986), премије УЛУС-а (1993) и плакете УЛУПУДС-а (2003).
ЛИТЕРAТУРА: Б. Рајчевић, *Милун Видић*, Бг 1979; С. Бошњак, *Милун Видић: скулптуре*, Бг 1985; М. Тодић, *Милун Видић: скулптуре*, Ужице 2002; Н. Шуица, *Милун Видић: простори постојаности*, Бг 2003.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Немања
**ВИДИЋ, Немања**, фудбалер (Ужице, 21. Х 1981). Фудбал почео да игра са седам година у ужичком *Јединству*, из којег је 1994. прешао у *Слободу* из Чачка, а 1996. у *Црвену звезду* која га је 2000. позајмила *Спартаку* из Суботице. По повратку у *Црвену звезду* 2001. био је стандардни првотимац, а затим и капитен. С њом је освојио национални Куп 2002, а у последњој сезони био је првак и освајач Купа (2004). За *Црвену звезду* одиграо је 67 утакмица и, иако одбрамбени играч, постигао 12 голова. У јулу 2004. постао је члан *Спартака* из Москве, од којег га је у јануару 2006. купио *Манчестер јунајтед* за седам милиона фунти. У том клубу стекао је светску славу, постао чак и његов капитен. Освојио је Лигу шампиона 2008, а 2009. и 2011. играо у финалу. Првак Енглеске био је 2007, 2008, 2009. и 2011, освајач Купа лигаша 2006, 2009. и 2010, победник енглеског Суперкупа 2007, 2008, 2010. и 2011, а светског клупског првенства 2008. Прошао је све селекције у државној репрезентацији, а за „А" тим први пут је играо 2002. До 2011, када је после неуспешних квалификација за Европско првенство саопштио да је завршио с играњем за репрезентацију, био је репрезентативац 56 пута и дао два гола. Учествовао је на светским првенствима 2006. у Немачкој и 2010. у Јужној Африци, где је био капитен. Један је од најчувенијих српских спортиста. За најбољег фудбалера наше земље Фудбалски савез га је прогласио 2005. и 2008, у идеални тим Енглеске лиге увршћен је 2007, 2008, 2009. и 2011, а за најбољег играча године, по избору спонзора лиге Берклија, проглашен је 2009. и 2011. Добитник је трофеја „Сер Мат Безби" за 2009, фудбалери у Енглеској су га изабрали за најбољег међу њима за 2009, а у идеалан тим Фудбалских професионалаца света (Фифпро) изабран је 2009. и 2011.
ИЗВОР: Архива ФСС и ФК *Црвена звезда*.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ, Радисав
**ВИДИЋ, Радисав**, инжењер грађевинарства, универзитетски професор (Краљево, 13. VII 1963). Дипломирао је 1987. на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, магистрирао на Универзитету Илиноис (САД, 1989), а докторирао на Универзитету у Синсинатију (1992; Охајо, САД). Радио је као истраживач или предавач на универзитетима у Лунду (Шведска; 1986–1987), Београду (1987–1988), Илиноису (САД; 1988–1989). Од 1992. ради на Грађевинском факултету Питсбуршког универзитета, где је 2003. постао професор за инжењерство животне средине. Од 2004. шеф је Департмана за цивилно инжењерство и животну средину. Његовe области истраживања су хемијски и физичкохемијски процеси код поступака за пречишћавање вода (коаутор, „Factors Affecting Activated Carbon-Based Catalysts for Selective Hydrogen Sulfide Oxidation", *Main Group Chemistry*, 2008, 7 (3), 239) и ваздуха (и X. Chen, R. Bhardwaj, „Impact of Fly Ash Composition on Mercury Speciation in Simulated Flue Gas", *Journal of the Air and Waste Management Association*, 2009, 59, 1331), као и развој тих поступака (коаутор, „Control of Biological Growth in Recirculating Cooling Systems Using Treated Secondary Effluent as Makeup Water with Monochloramine", *Water Research*, 2012, 46 (19), 6508). Објавио је књигу *Хемија воде* (Бг 2005) и пет поглавља у монографијама. **В.** је члан више америчких и међународних професионалних удружења. Добитник је неколико награда и признања у САД (Национална награда за изузетну докторску дисертацију, 1993; Професор године, од Америчког удружења инжењера грађевине, 2008. и др.).
ДЕЛА: и F. G. Pohland, „In Situ Groundwater Remediation Using Treatment Walls", у: D. W. Tedder, F. G. Pohland (ур.), *Emerging Technologies in Hazardous Waste Management 8*, New York 2000; и S. J. Kwon, E. U. Borguet, „The Effect of Surface Chemical Functional Groups on the Adsorption/Desorption of a Polar Molecule, Acetone, from a Model Carbonaceous Surface, Graphite", *Surface Science*, 2003, 522, 17; коаутор, „Interaction of Acetone with Single Wall Carbon Nanotubes at Cryogenic Temperatures: A Combined Temperature Programmed Desorption and Theoretical Study", *Langmuir*, 2008, 24, 15, 7848.
ЛИТЕРАТУРА: В. Гречић, *Српска научна дијаспора*, Бг 2010.
Владимир Гречић; Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЋ ТОМИЧИЋ, Лариса
**ВИДИЋ ТОМИЧИЋ, Лариса**, песник (Биоград на мору, Хрватска, 8. IV 1943). Дипломирала је на Одсеку за светску књижевност на Филозофском факултету у Београду и економију на Универзитету „J. W. Goethe" у Франкфурту на Мајни (Немачка). Пише поезију, а песме је објављивала у студентским листовима, новинама, књижевним часописима, књигама. Деловала је у српској заједници Франкфурта на Мајни, пре свега у сфери културе. Један је од оснивача Удружења писаца „Седмица" из Франкфурта на Мајни (1995), асоцијације која је посвећена очувању српског језика, као матерњег, литературе и културног наслеђа за млађе генерације у дијаспори. Учесница је многих сусрета књижевника из матице и дијаспоре, књижевних вечери, традиционалних Мајских и Октобарских сусрета писаца дијаспоре. Добитник је прве награде на конкурсу за песму у Франкфурту на Мајни (1996) и награде „Растко Петровић" за писце из расејања (1997). Живи у Франкфурту на Мајни.
ДЕЛА: *Не тражимо се више*, Круш. 1995; *Песме*, Мало Црниће 1996; *Ноћ пре дана*, Круш. 1996; *Изгубљени*, Круш. 1998; *Кад не спаваш*, Пожега 1998; *Још увек сам дете*, Бг 1998; *Топле руке ветра*, Франкфурт на Мајни – Смедерево 2008.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДИЦИ
**ВИДИЦИ**, лист за књижевност и културу, излазио 1953–1993. у Београду, у издању Савеза студената (СС) Филозофског факултета, касније Универзитетског одбора СС Београда. Чешће је мењао поднаслов (Студентски књижевни лист; Студентски лист за књижевност и уметност; Студентски лист зa књижевност, уметност и културу; Књижевност, ликовна уметност, филозофија, позориште, филм, архитектура; Часопис за културу, књижевност и друштвена питања). Заглавље ћирилично, текстови ћирилични и латинични, од 1962. латинични. Лист је излазио прве године два пута, друге једном месечно, касније 2–11 бројева годишње. У 1971. забрањен, 1973. наставио да излази. Главни и одговорни уредници су, између осталих, били: М. Илић, В. Филиповић, М. Стамболић, Љ. Симовић, Д. Тасић, М. Станисављевић, Н. Вишњић, А. Петровић, Р. Микић, К. Турза, А. Јерков, А. Илић, Ж. Симић, а међу члановима редакција и виђенијим сарадницима: И. Секулић, М. Богдановић, З. Гавриловић, Н. Милошевић, М. Антић, Б. Радовић, Ј. Христић, С. Велмар-Јанковић, Б. Ћосић, Б. Миљковић, Б. Шћепановић, Д. Киш, Л. Шејка, Б. Петровић, Ж. Павловић. Најзаступљенија је белетристика и књижевна критика са есејистиком, у каснијим бројевима било је све више превода, најчешће с француског. Заступљена је такође ликовна, потом филмска и спорадично позоришна уметност, те стрип. Последње деценије је био врло богато опремљен, посебно уметничком фотографијом. Крајем 70-их година јача удео политичких тема, почетком 80-их година све чешће су заступљени тематски блокови и тематски бројеви (анархизам, француска револуција, Е. Јонеско, С. Бекет, В. Вендерс, Д. Киш, А. Тарковски).
ЛИТЕРАТУРА: Н. Вујчић, „Чији су *Видици*", *Књижевна реч*, 1981, 10, 158; Б. Прњат, „Записи о Видицима", *Култура*, 2000, 100.
Дејан Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДЛИЧ
**ВИДЛИЧ**, планина у источној Србији и мала регија која је по њој добила име. Регија се назива и Забрђе. Веначна планина припада Балканском планинском систему. Источна периферија је у Бугарској, где се **В.** одваја од планинског венца Старе планине код врха Ком (2.016 м). Простире се према југу, а висине му опадају према крашком платоу Тепош (око 800 м). Ту је планински гребен развође изворишта реке Височице на западу и Нишаве на истоку и добија правац исток–запад. То је флувио-денудациона површ ширине око 2 км. На њој су узвишења Драђијак (1.279), Висока стена (1.338 м), Бандера (1.370 м) и Гувниште (1.413 м). На северу планина се стрмо спушта у долину Височице, а југозападна падина према долини Нишаве је блажа. Источно од **В.** је Софијска котлина, а на западу се на њега наставља планина Басара. На југоистоку је Одоровачко-смисловско крашко поље (12 км²), највеће у источној Србији. Главни гребен и плато Тепош чине малмски кречњаци, а крашко поље силикатне јурске и тријаске стене. Развијен је крашки рељеф са вртачама, увалама, сувим долинама, кречњачким чукама, косама и главицама. Општа хидролошка карактеристика је безводност. Питомија је једино долина Забрдске реке, на југоисточној периферији регије, где је формирана плодна алувијална раван. Мало је површина под шумама. До 1.100 м н. в. простиру се храстове, а изнад њих букове шуме. Пашњака је највише у крашком пољу и у долинама. Основна привредна грана је пољопривреда. Насеља су мала (Височки Одоровци, Гуленовци, Мојинци, Петрлаш, Радејна и Смиловци) само два су 2002. имала више од сто становника и леже на југоисточном ободу планине. Припадају општини Димитровград, а с општинским центром повезана су локалним путевима. То је депопулациона средина (негативан природни прираштај, емиграција, старачка домаћинства), а доминантно је бугарско становништво.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vidlich-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: Г. Видановић, *Видлич – Забрђе*, *економско-географска студија*, Бг 1960; К. Ристић, *Димитровград и његова брдско-планинска околина (географска проучавања)*, Бг 1985; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, III, Бг 2001.
Дејан Шабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДО
**ВИДО**, грчко острво у Крфском заливу, лечилиште српских војника у I светском рату. После слома војске Краљевине Србије у јесен 1915. и њеног повлачења преко Албаније, на овом малом острву била је смештена болница за српске војнике. Допремање исцрпљених и болесних ратника, најпре дечака-регрута, животно најугроженијих, започело је почетком 1916, без икаквих озбиљнијих припрема. Када је 21. јануара ту стигла и Моравска стална војна болница, коју су пратиле Пиротска и Чачанска, санитетско особље суочило се са несагледивом трагедијом. Без шатора и било какве заштите, болесници су лежали на голој земљи, на киши која је падала данима. Од изнемоглости, глади, дизентерије, запаљења плућа и других болести дневно је умирало и преко 150 људи. Несрећни војници најпре су сахрањивани на каменој обали острва, а потом у водама Јонског мора. Смртност је постепено смањивана, али је редовно лечење почело тек средином фебруара, доприносећи да број умрлих до краја тог месеца буде сведен на 15–18 дневно. Непознато је колико је војника овде завршило свој живот; из времена највећег помора не постоје никакве забелешке, а пристизање нових болесника и даље је било велико. У сећањима и у литератури се због тога наводе различити подаци, који се крећу од око пет до преко десет хиљада умрлих, укључујући и оне војнике који су умирали на Крфу. Када је 1938. на **В.** довршена градња маузолеја-костурнице, на њеним мермерним зидинама смештене су касете са костима 1.232 ратника чија су имена била позната. Кости 1.532 непозната ратника сахрањене су у два спољашња камена бункера. Према расположивим изворима, број оних који су предати таласима такође износи више хиљада. Пре овог тешког страдања српске војске, Грци су **В.** звали „острвом змија". Потом је најчешће називано „острвом смрти" и „српским Јерусалимом", а море око њега „плавом гробницом", према истоименој песми Милутина Бојића, посвећеној Голготи војске и становништва Краљевине Србије. Данас је **B.** једно од највећих српских светилишта изван граница Србије.
Мира Радојевић
Уз Костурницу српских ратника на војничком гробљу Зејтинлик код Солуна (1933–1936) Александра Васића, архитектонски највреднији меморијални споменик у међуратном периоду јесте Спомен-костурница српским војницима Николаја Краснова (1938–1939) на острву **В**. Реч је о каменој грађевини рустичног изгледа, подигнутој у стилу академизма, у коју су смештене кости 1.232 војника у посебним металним сандуцима и 1.532 у врећама зазиданим у бочним кулама. Меморијални споменик има издужену правоугаону основу с капелом у центру и двема костурницама на крају дугачких бочних зидова у облику ниско истурених кула. Хоризонталу здања наглашава венац лучног портала испод издигнутог улазног квадратног поља с крстом на врху. Надгробни, свечани карактер маузолеја постигнут је складним односом делова и целине. Мада планиране, скулптуре војника на улазу у Костурницу никада нису постављене, али су величина српског ратног страдалништва и јунаштва у I светском рату симболично изражене њеним снажним фортификационим изгледом и габаритом ураслим у каменито острвско тло и густо медитеранско растиње.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, *Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство*, Бг 1925; *Кроз Албанију 1915–1916. Спомен књига*, Бг 1968; *Голгота и васкрс Србије 1916–1918*, Бг 1971; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; С. Ђурић, В. Стевановић (прир.), *Голгота и васкрс Србије 1915–1918*, Бг 1986; А. Кадијевић, „О архитектури спомен-обележја на Зејтинлику и Виду", *ЛЗ*, 2010, 50.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАН
**ВИДОВДАН**, народно име празника посвећеног сећању на Косовску битку која се одиграла 28. VI 1389. У имену празника је име Св. Вида (Vit) са Сицилије, који је мученички страдао у време цара Диоклецијана и чија је календарска успомена тога дана. Извори сведоче да је у средњем веку и у време турског ропства било код Срба храмова посвећених Св. Виду. Доводећи име мученика Вида у етимолошку везу са глаголом видети, Милош Обилић одговара Вуку Бранковићу: „Сутра јесте лепи Видов данак, / видећемо на пољу Косову, / ко је вера а ко је невера." Битка опевана у много песама постала је камен међаш и прекретница у српској историји у којој је све „мегдан до мегдана пре и после Видовдана". **В.** је спојио славу и тугу („Видовдане, песмом опевани, / Видовдане, сузом оплакани"), њиме је завршена претходна петовековна историја започета крштавањем Срба у IX в. За то време створене су држава и црква и достигнут је ниво европске културе. Други период, послекосовски, ослоњен је на идеју **В.**, у чијем је темељу косовски завет кнеза Лазара и опредељење за царство небеско насупрот царству земаљском. **В.** је српска Голгота и Васкрсење јер у основи видовданске идеје стоји свесно жртвовање појединца за „крст часни и слободу златну". Порука **В.** је жртвовање појединца за добро целине, жртвовање у садашњости ради боље будућности. Отворио је очи српском народу за једно дубље схватање историјских догађаја, што је смисао песникове поруке: „Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде." Срби су у **В.** добили један нов израз који је утицао на националну свест и понашање народа у дугом робовању под Турцима. Утисак који је оставила смрт Лазарева, трагична и речита у својој једноставности, порука је мученичког херојства завештана генерацијама које ће морати да издрже и савладају турско ропство и да са свешћу о слободи своје духовне личности уђу у нова бурна времена. **В.** се празнује од 1892. када се осим литургије служи парастос свим Србима изгинулим у одбрани земље. Срби се тога дана окупљају око моштију кнеза Лазара у Раваници и на Газиместану код споменика Косовске битке. **В.** нема посебну службу – имају је кнез Лазар, патријарх Јефрем и српски мученици за веру. **В.** је општа српска слава, али му нису посвећени храмови (посвећени су кнезу Лазару, отуда названи Лазарице).
Радомир Милошевић
Српска православна црква је 1892. унела празник у свој календар тако што у загради код одређења **В.** стоје пророк Амос и кнез Лазар. Из историјских чињеница и датума када се одиграла Косовска битка, 15/28. VI 1389. народ је начинио своју конструкцију и одредио значење самог празника сходно имену светитеља Вида. Дакле, дошло је до синкретизма претхришћанских, паганских веровања у одређено словенско божанство називано Вид и историјских чињеница, те је формиран нови лик светитеља. Вид је према сачуваном веровању старих Словена највероватније третиран свевидећим божанством, а његове особине пренете су на новоформиран хришћански, православни лик Св. Вида. У традиционалној култури Срба сматрало се да је овај дан погодан за све врсте прорицања, гатања, извођених помоћу траве видовке, видовчице или видове траве. Веза **В.** с очима и водом пронашла је своју примену и у народној медицини. Како у самом култу значајну улогу игра и вода, која се доноси с првим зрацима сунца и у коју се ставља трава видовчица, народ се умивао јер се тај чин сматрао леком и превентивом против болести очију. На пример, у селима ђердапског подручја на **В.** су припремали уље у које се потапало цвеће црвене боје, те су мазали капке и трепавице. На **В.** се у народу такође говорило: „Ој Видове, **В.**, што ја очима видео, то ја рукама створио" или као што је наведено код Банатских Хера: „Видо, **В.**, што год очима видим, све да знам радити". Девојке су веровале да ће ако уочи **В.** ставе траву видовчицу под јастук, уснити свог будућег мужа. Овакве нарације и усмена предања још увек живе у народу, посебно међу женском популацијом на шта су указала и најновија теренска етнолошка истраживања у Јадру (2010). У неким крајевима Србије и данас се износе сви ткани и руком рађени предмети, посебно делови ентеријерског текстила на ветрење, али и да би их, према народном веровању, видео Св. Вид. Осим поменутих карактеристика празника, **В.** је у српском народу након I светског рата постао и празник мртвих, те се на овај дан све до данас врше помени свих ратника изгинулих у ратовима које је Србија водила за слободу. У северозападној Србији, у северној Мачви, на овај дан се излази на гробље, износи риба и друга посна храна, те се на гробљу једе за душе умрлих.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Смисао Видовдана", *Пастирски глас*, 1939, 9–10; Д. Страњаковић, „Видовдан", *Гласник СПЦ*, 1953, 6; М. Филиповић (ур.), *Банатске Хере*, Н. Сад 1958; Н. Велимировић, „Лазар, Косово, Видовдан", *Православље*, 1967, 5; У. Јованкин, „Видовдан – Голгота и Васкрсење", *Православни мисионар*, 1969, 67; Б. Влаховић, „Обичаји становништва ђердапског подручја", *Зборник радова Етнографског института*, 1974, 7; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1990; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; П. Влаховић, *Србија, земља, народ, живот, обичаји*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАН
**ВИДОВДАН** (Видов дан), лист политичког усмерења, који је излазио у Београду 1861–1876. Његов једини власник и уредник био је Милош Поповић, а штампан је у Државној штампарији. У почетку се појављивао три пута недељно: уторком, четвртком и суботом увече; од 1868, од броја 132 излазио је сваки дан осим недеље и празника; од броја 143 (1870) сваки дан осим дана после недеље и празника, а од броја 140 (1871) сваки дан, ванредно дан после недеље и празником. Лист је био полузваничан орган владе кнеза Михаила Обреновића, нарочито док је кнез имао утицаја на његово уређивање. Од 1867. чак је примао новац од мађарске владе. Због конзервативног става у политици либерали, радикали и социјалисти су га оштро нападали, а био је оцењен као конзервативно и режимско гласило. Змај га је називао „Чагртаљком". У почетку излажења тематски је био богат и добро уређиван. Писао је о животу Срба у Србији и ван ње (у рубрикама „Стање о земљи" и „Српско питање"), доносио је новости из престонице, делове чланака из других листова, посвећивао је доста пажње науци и књижевности, објављујући приповетке (у рубрици „Листак") и приказе. У њему су сарађивали: М. Бан, В. Караџић, С. Верковић, Ђ. Даничић, Ј. Бошковић, С. Новаковић, В. Ђорђевић, Д. Црнобарац и др. За уређивање режимског листа В. Поповић је добијао тако повољне услове какве није имао ниједан уредник пре њега у Србији. Поред прихода од претплате и огласа он је примао помоћ из државне касе око 3.000 талира, двоструко више него што је било предвиђено за званичне *Србске новине*. Али су зато и његове обавезе биле веће: морао је да издаје лист на великом формату, да обезбеди спољне сараднике, и то образоване и са знањем страних језика, и да хонорише њихове прилоге. Поповићу је стављено у дужност да организује дописничку мрежу, како у унутрашњости Србије, тако и у свим осталим балканским земљама, а ако буде могуће и у свим осталим европским државама. Био је обавезан и да обезбеђује у листу редовне телеграфске извештаје о збивањима у свету и дописе из највећих европских престоница (нарочито из Цариграда, Беча, Берлина, Петрограда, Париза и Лондона). Годину и по **В.** је излазио без икаквих материјалних проблема, а тешкоће су настале после бомбардовања Београда 1862, када је влада, због наоружавања војске, смањила све остале државне додатке. Субвенција **В.** смањена је за половину. Поповић је наставио да издаје лист три пута недељно, али је поједине бројеве, да би смањио трошкове, штампао на пола табака, а неко време је излазио само на две стране.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; *Два века српског новинарства*, Бг 1992; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа*: *1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија. Периодика: 1768–2005*, 1, Бг 2011.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАН
**ВИДОВДАН** (Видов-дан), алманах који је, као илустрована историја српских ратова 1912–1918. у слици и речи, излазио у Женеви и Београду. Власник и уредник био је Душан М. Шијачки, а постојао је и наслов на француском језику: *Histoire Illustrée de la Guerre Serba 1912–1918*. Изашле су свега четири књиге: прва и друга 1918. и 1919. у Женеви, у штампарији „Српски курир", а трећа 1921. и четврта 1926. у Београду, у штампарији Савића и Комп., тј. штампарији „Макарије". Из штампе је 1923. изашло друго издање, у којем су поново објављени поједини прилози и слике из прве књиге, те неколико чланака и илустрација први пут. Као прилог првој књизи штампан је велики зидни српски и француски календар за 1918. Поред имена уредника Д. М. Шијачког, као одговорни уредник јавља се Стеван М. Шијачки, а као власник Милан Д. Шијачки. Власник четврте књиге, која је посвећена краљу Петру I Ослободиоцу, јесте Јанко Д. Шијачки. **В.** је излазио два пута годишње (на Св. Саву и на Видовдан), на корици другог издања пише да излази крајем сваког месеца, а у садржају четврте књиге да излази четири пута годишње.
За време I светског рата Душан М. Шијачки је радио као новинар у Солуну, на Крфу, у Женеви, Паризу и Њујорку. Док је био у Женеви покренуо је илустровани алманах **В**. То је била историја српских ратова у слици и речи и представља значајан извор за проучавање историје српских ослободилачких ратова (1912–1918). Као уредник и издавач **В.** Д. Шијачки је дао значајан допринос увођењу илустроване хронике у српску штампу. **В.** је испуњен патриотским песмама многих наших песника, прозним саставима о важним догађајима, бојевима, заповедницима, појединим јуначким делима и све то је пропраћено бројним сликама. Сарадници су, између многих, били Б. Нушић, В. Петковић Дис, И. Ћипико, А. Шантић, Ј. Дедијер, М. Бојић, владика Николај, С. Ћоровић, Ј. Дучић, С. Станојевић, М. М. Вукићевић, М. Ст. Ђуричић. Штампани су и преводи страних аутора, који су надахнуто писали о Србима и њиховом учешћу у претходним ратовима (Катарина Штурценегер, Арчибалд Рајс и др.).
У алманаху Душана Шијачког објављен је чланак „Жртве српске књиге 1915–1918" у којем су наведена имена новинара и књижевника погинулих и умрлих од последица рата од 1915. до краја 1918. **В.** је један од најстаријих српских алманаха, а тежња уредника је да га, иако је реч о годишњаку, штампа у више свезака, чиме је алманах претворио у претходницу часописа.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; М. Матицки, *Библиографија српских алманаха и календара*, 1, Бг 1986; *Два века српског новинарства*, Бг 1992; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа: 1768–1995*, Бг 1996; *Српска библиографија: књиге: 1868–1844*, 19, Бг 2007; *Жанрови у српској периодици*, Бг – Н. Сад 2010.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАН
**ВИДОВДАН**, политички лист, који је излазио у Новом Саду, два и три пута, те једном недељно, од 29. VII 1922. до 12. X 1929. Покренут је као гласило Орјуне, Организације југословенских националиста. Оснивач и директор био је Доброслав Јевђевић, потоњи четнички војвода. Априла 1924. **В.** се фузионисао с крагујевачким листом *Шумадијска Орјуна* и постао гласило војвођанских и шумадијских националиста, а после разлаза Јевђевића са београдским вођством *Орјуне* 1927. добио је поднаслов „Орган интегралног југословенства". После увођења монархистичке диктатуре 6. I 1929, покушавао је да се одржи као „слободан народни лист", али није још дуго опстао. Писао је „да Београд нема право да Војводину учи србовању", те да она треба сама да управља својом судбином. Обустављајући лист Јевђевић је израчунао да је 390 пута био оптужен због клевете и 34 пута осуђен. Имао је, каже, сатисфакцију јер је лист читан у 724 места. Последња тужба дошла је због великих дугова, те се редакција нашла на јавној дражби.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАНСКИ АТЕНТАТ
**ВИДОВДАНСКИ АТЕНТАТ**, покушај атентата на регента Александра Карађорђевића, 29. VI 1921. Социјално-економски немири, таласи штрајкова, нарочито рудара и железничара, претње генералним штрајком радништва, успеси КПЈ на општинским изборима и изборима за Уставотворну скупштину новембра 1920. утицали су на владајући врх Краљевине СХС да већ у првој половини те године започне припрему ванредног законодавства којим би била сузбијена свака револуционарна, превратничка делатност. Забрана рада КПЈ, омогућена доношењем „Обзнане" децембра 1920, подразумевала је у том класно-политичком сукобу примену најрадикалнијих мера. Сматрајући да комунистичко руководство на одлучност режима није одговорило правим револуционарним мерама, део чланства КПЈ, нарочито из редова комунистичке омладине, предузео је терористичке акције, усвајајући метод „црвеног терора", који је укључивао организовање атентата на најутицајније представнике власти. Као најважније мете напада обележени су регент Александар Карађорђевић и неколицина министара, познатих по изразитом антикомунистичком ставу: Никола Пашић, Милорад Драшковић и Светозар Прибићевић.
Атентат на регента Александра покушан је 29. VI 1921, дан после изгласавања првог устава југословенске државе, Видовданског, у тренутку када се након полагања заклетве, у пратњи председника владе Н. Пашића, враћао из Народне скупштине. Главни атентатор, Спасоје Стејић, молерски радник и повратник из Русије, где је прихватио бољшевичке идеје, бацио је бомбу са трећег спрата недовршене зграде Министарства грађевина, покушавајући да погоди парадна кола у којима се регент налазио. Бомба је, међутим, ударила у електрични стуб и експлодирала у ваздуху, ранивши десетак присутних људи, али не и регента. Сачувавши присебност, он је, према програму свечаности, отишао да присуствује ревији трупа. Атентатора, пак, полиција је једва одбранила од напада узрујане масе света.
Судски процес, назван Видовдански, организован је против Стејића и још 52 лица оптужена да су имала директне или посредне везе с организовањем атентата. Започет је подизањем оптужнице 29. XI 1921, по чијем је разматрању Првостепени суд процесуирао 31 лице, окончавши рад 23. II 1922. Међу оптуженима су се налазиле и личности из најужег руководства КПЈ, на челу са Филипом Филиповићем. Суд је, међутим, констатовао да није било довољно доказа да су учествовали у припреми атентата, али им је суђено због припремања револуције. Одбацивањем навода оптужнице о постојању завере и припреми државног преврата, атентат на регента сведен је на појединачни акт. Штавише, суд је показао максималну независност, поштовање закона и одвојеност од полиције. На крају процеса, Стејић је осуђен на смрт, прваци КПЈ на двогодишње робије, а преостали оптужени су ослобођени. Убрзо потом, милошћу краља Александра, смртна казна је замењена доживотном робијом, али је, уз друге чиниоце, и овај атенатат убрзао изгласавање Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави (1. VIII 1921).
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Савеза комуниста Југославије*, Бг 1985; К. Николић, *Бољшевизација Комунистичке партије Југославије 1919–1929*, Бг 1994; К. Николић, *Комунисти у Краљевини Југославији. Од социјал-демократије до стаљинизма 1919–1941*, Бг 2000; Б. Глигоријевић, *Краљ Александар Карађорђевић*, II, Бг 2002.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВДАНСКИ УСТАВ
**ВИДОВДАНСКИ УСТАВ**, устав Kраљевине СХС донет 28. VI 1921, на православни верски празник Видовдан. С обзиром на то да је Краљевина СХС била у уставноправном смислу нова држава, **В. у.** донела је Уставотворна скупштина, а потврдио га је, сагласно монархијском облику владавине, регент Александар Карађорђевић. По начину доношења **В. у.** је, стога, био уставни пакт (имао је два доносиоца – народно представништво, оличено у Уставотворној скупштини, и монарха). Био је на снази све до државног удара од 6. I 1929, када је био суспендован. Као основ послужио му је Устав Србије од 1903, а у погледу социјалних и економских одредаба (одељак III), које су биле главна новина Устава, очигледан је утицај немачког Вајмарског устава од 1919. **В. у.** одређује државу као уставну, парламентарну и наследну монархију. Власт је у њој подељена на законодавну, управну и судску, тако да „законодавну власт врше Краљ и Народна скупштина заједнички", „управну власт врши Краљ преко одговорних министара", док „судску власт врше судови", али се пресуде „изричу и извршују у име Краља". Међутим, **В. у.** пре разликује три државне власти, него што одељује једну од друге. Поделу власти ремети краљ, који учествује у вршењу све три власти. У законодавној – својим правом потврђивања закона (законодавна санкција), које може одрећи колико год пута буде хтео (апсолутни вето) и правом проглашавања закона (то му је, уједно, и дужност); у управној – правом да именује председника и чланове Министарског савета; у судској – правом постављања касационих и апелационих судија и председника првостепених судова на предлог министра правде. Краљ оглашава рат и закључује мир и врховни је заповедник војне силе.
Краљева личност је неприкосновена, њему се ништа не може у одговорност ставити нити он може бити тужен, што не важи кад је реч о његовом приватном имању. То не значи да одговорност за краљеве акте нико не сноси. Та одговорност спроводи се премапотписом акта краљевске власти од стране надлежног министра. Према **В. у.**, „ниједан чин Краљевске власти нема снаге, нити се може извршити, ако га није премапотписао надлежни Министар. За све Краљеве чине, премапотписане и непремапотписане, као и за све његове поступке од политичког значаја, одговара надлежни Министар. – За чине Краљеве као врховног заповедника војске, одговара Министар Војни и Морнарице" (члан 54). Премапотпис министра је, уједно, и облик ограничавања краљеве власти, али само могући, а не и стварни, јер министре именује краљ, а за свој рад министри су одговорни краљу и Народној скупштини. Неодговоран и несмењив, краљ има право да распусти Народну скупштину (указ о распуштању мора садржавати и наредбу за нове изборе и наредбу за сазивање нове Уставотворне скупштине у роковима прописаним Уставом) и да спроведе политичку одговорност министара и покрене њихову кривичну одговорност. Тако су од три Уставом предвиђена централна органа власти два била смењива, а један несмењив.
Међу смењивим органима налазила се и једнодомна Народна скупштина, која је била представништво народа, што значи да је Устав грађен на претпоставци да сувереност припада краљу, а не народу. Мада је у **В. у.** Краљевина СХС одређена као „парламентарна монархија", парламентарни систем власти, који треба да прожима односе законодавне и извршне власти, постоји само у траговима. Парламентарни систем постоји кад влада произилази из парламентарне већине и само њој одговара за свој рад. **В. у.** један од ова два услова није испуњавао уопште, док је други испуњавао само делимично. Он није предвиђао да министри морају бити узимани из реда скупштинских посланика, нити да морају уживати поверење скупштинске већине. С друге стране, прописивао је да су министри одговорни краљу и Народној скупштини. Док кривичну одговорност министра – за повреду устава и земаљских закона учињену у вршењу дужности – уређује за устав прилично детаљно, политичку одговорност министара пред парламентом, која је језгро парламентарног система власти, уопште не спомиње. Нигде се у **В. у.** Народној скупштини не даје право да гласа о неповерењу Министарском савету у целини или поједином министру. Једино се из права посланика да министрима упућују питања и интерпелације, права Скупштине на анкете и истраге, права примања молби и жалби и, нарочито, ограничењем да Министарски савет и министри не могу обављати функцију без средстава додељених им буџетом, с тим што државни буџет усваја Народна скупштина, једино се на основу таквих одредаба може посредним путем закључити да постоји политичка одговорност министара. Овакав систем једновремене одговорности министара и пред круном и пред парламентом, предвиђен **В. у.**, Милан Владисављевић назива „монархијским парламентаризмом". У теорији такав облик парламентарног система власти назива се орлеанским парламентаризмом и сматра се почетном фазом у сазревању парламентарног система власти.
**В. у.** рађен је на једној идеолошкој поставци, у ствари на фикцији о једном троименом и троплеменом народу, о Краљевини СХС као једнонационалној држави (предлог да се држава још тада назове „Југославија" одбијен је у Уставотворној скупштини). Види се то и по јасној политичкој формулацији службеног језика у држави, за који се каже да је „српско-хрватски-словеначки". Како је запазио Л. М. Костић, цртице у називу тог језика немају карактер збира него изједначења. Таквим језиком, пошто он не постоји, нико у земљи не говори. Израз концепције о једнонационалној држави (**В. у.** говори о „народности српско-хрватско-словеначкој") јесте њено унитарно уређење. Земља је била подељена на области, округе, срезове и општине. Подела на области могла се вршити само законом према природним, социјалним, економским, а не и етничким приликама. Штавише, да би се спречило национално груписање у оквиру области, прописано је да једна област може имати највише 800.000 становника. Иако **В. у.** прописује да се подела земље на области врши законом, она је ипак била извршена уредбом (којом је државна територија била подељена на 33 области). Области су биле територијалне јединице мешовитог, државно-самоуправног карактера. Тај њихов двојак карактер изражавало је двојство органа области. Државну власт у области оличавао је велики жупан, којег је постављао краљ, а самоуправну власт оличавали су обласна скупштина и обласни одбор, које су бирали бирачи области. Окрузи су били јединице државне управе. Срезови су, као и области, били територијалне јединице мешовитог карактера. Среског начелника постављала је држава, а среска скупштина и срески одбор били су самоуправни органи. Среску скупштину бирали су бирачи среза, а она је бирала срески одбор. Општине су биле самоуправне јединице, чије су органе бирали бирачи у општини.
Под утицајем социјалних кретања у Европи и нараслог радничког покрета у земљи, који је почео да се организује (1903. у Србији је била образована Српска социјал-демократска странка), **В. у.** је, по угледу на немачки Вајмарски устав од 1919, предвидео знатна социјално-економска права (радна снага стоји под заштитом државе, држава се стара о томе да свим грађанима створи подједнаке могућности спреме за привредне послове којима нагињу, обезбеђење радника за случај несреће, болести, беспослице, неспособности, старости и смрти, посебна заштита жена и недораслих од штетних послова по њихово здравље и др.). Радницима се зајемчује право на организовање ради постигнућа бољих радних услова, али не и право на штрајк. **В. у.** не садржи само мере које су у интересу привредно слабијих, него и мере „које су непосредно управљене против привредно јачих" (Слободан Јовановић). Зајемчује се право својине, али се, сагласно тада владајућим солидаристичким концепцијама (о помирењу интереса заједнице с интересима грађанина појединца, с тим што се предност даје првим над овим другим, о настојању државе да се дође до правде и уклоне социјални сукоби и сл.) предвиђа да из својине проистичу и обавезе и да употреба својине не сме бити на штету целине. Прокламује се укидање феудалних односа даном ослобођења од туђинске власти и предвиђа доношење закона којим би се извршило експроприсање великих поседа и „раздеоба њихова у својину онима који земљу обрађују" (члан 43. став 1). Предвиђа се још да „држава има, у интересу целине, а на основу закона, право и дужност да интервенише у привредним односима грађана, у духу правде и отклањања друштвених супротности" (члан 26), што је иначе основно начело које прожима све социјално-економске одредбе. То је начело генералне интервенције државе у економске односе. За израду социјалног и привредног законодавства, у циљу остваривања социјалних и економских права предвиђених Уставом, установљава се Привредни савет. Скала грађанских (личних и политичких) права је класична за демократске уставе тога времена (једнакост пред законом, право на личну слободу, тј. да до лишења слободе може доћи само у случајевима предвиђеним законом, никоме не може судити ненадлежни суд, слободе кретања, неповредивост стана, слобода штампе, право удруживања, збора и договора, неповредивост тајне писама, телеграфских и телефонских саопштења и др.). **В. у.** садржи и ограничења проглашених права. Он не гарантује активно и пасивно бирачко право женама, а чиновнике (с изузетком министара и професора универзитета) лишава пасивног бирачког права (чиновник изабран за посланика ставља се на располагање, а поједине категорије чиновника не могу се ни кандидовати за посланике). Не гарантује ни национална права, посебно права етничких мањина (мањинама „друге расе и језика" даје, додуше, право основне наставе на њиховом матерњем језику, али под условима прописаним законом).
**В. у.** мења се по нарочитом, ревизионом систему, који у себи садржи прикривени референдум. Тај систем су први пут, почетком XIX в. примениле две скандинавске државе, Шведска и Норвешка. По том систему, може се предлагати измена и допуна појединих делова важећег Устава, а Слободан Јовановић сматра да „није забрањено предложити промену целокупног Устава". Предлог за промену могу дати краљ и Народна скупштина, а у њему се морају навести „све тачке Устава, које би се имале изменити или допунити". Кад предлог даје краљ, Народна скупштина би се одмах по саопштавању тог предлога распустила, а нова ће се сазвати најдаље за четири месеца. Предлог за промену Устава Народне скупштине постоји кад је усвојен већином од три петине укупног броја посланика. То има за последицу распуштање Народне скупштине и сазивање нове, најдаље у року од четири месеца од дана кад је предлог усвојен. У овом поступку прикривени референдум састоји се у томе што се бирачи приликом избора нове Скупштине, знајући унапред садржину предлога за промену Устава, тј. какве су промене Устава предложене, независно од тога ко је подносилац предлога, изјашњавају као на уставном референдуму – гласајући за политичке снаге које су за промену или против промене Устава, они гласају за то да се Устав мења или не мења. Притом је надлежност нове скупштине ограничена, јер она може решавати само о оним изменама и допунама Устава које су садржане у предлогу, ради чије промене је и сазвана. О њима она одлучује натполовичном већином од укупног броја посланика. Усвојене промене подносе се краљу на потврђивање. Од промене Устава ваља разликовати, на шта нарочито указује Слободан Јовановић, обустављање Устава, када извесни уставни прописи губе важност. С обзиром на то да се обустављање уставних прописа врши законом, то се одредбе Устава могу обуставити једино заједничком одлуком краља и Народне скупштине, и то само у случају рата или опште мобилизације, за целу државну територију, или у случају оружане побуне за поједини (побуњени) њен део. Не могу се обуставити сви чланови Устава, него само они у којима је реч о личним и политичким правима и слободама изричито наведеним у Уставу.
Ратко Марковић
**В. у.** је први устав југословенске државе. Расправа о облицима уређења државне заједнице Срба, Хрвата и Словенаца започета је већ 1914, у време формулисања ратних циљева и стварања основе на којој би се могла развијати југословенска пропаганда. У том погледу најконкретнији споразум између српске владе и Југословенског одбора, као представника Југословена из Аустроугарске, постигнут је одредбама Крфске декларације, донете 20. VII 1917. Полазећи од идеје етничког јединства, две стране су се сложиле да се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца организује као уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са наследном династијом Карађорђевића, чији би устав требало да буде донет квалификованом, двотрећинском већином. Иако је у том тренутку одбацивана могућност успостављања федерације, ова се идеја доцније постепено наметала, стичући све више присталица. У новоствореној држави поборника федералних или аутономистичких решења било је све више, што се највидљивије испољило приликом избора за Уставотворну скупштину (Конституанту) спроведених 28. XI 1920. Највећи број гласова, а тиме и посланичких места, добиле су странке које су у питањима уређења заступале потпуно различите ставове: Југословенска демократска странка (ЈДС: 92 мандата), Народна радикална странка (91 мандат), Комунистичка партија Југославије (58 мандата), Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС: 50 мандата), Савез земљорадника (СЗ: 39 мандата), Словеначка људска странка (СЉС: 27 мандата), Југословенска муслиманска организација (ЈМО: 24 мандата) и др. Нацрт устава израдила је влада Миленка Веснића, а потом незнатно променила влада Николе Пашића, којем је регент Александар Карађорђевић, суочен са антимонархистичким, републиканским и комунистичким покретом, поверио процес његовог изгласавања. Редован рад Конституанте почео је 23. XII 1920, а трајао је до 2. VII 1921. Прве сукобе изазвао је скупштински Пословник, према чијим су одредбама сви посланици били обавезни да положе заклетву краљу. Не слажући се с тим, заклетву су ипак положили комунисти и републиканци, покушавајући да ојачају опозицију, ослабљену одлуком ХРСС о скупштинској апстиненцији. Другом одредбом оспорено је начело двотрећинске већине, с обзиром на то да је према Пословнику за изгласавање устава била довољна проста већина.
Истрајавајући на етничком јединству – постојању једног троименог или троплеменог народа, на којем је и грађена заједничка држава, већина српских политичара предлагала је централистичко уређење, без племенских или покрајинских аутономија. Уверени да је разграничење између Срба и Хрвата готово неизводљиво, они су се супротстављали свим (кон)федералистичким захтевима највише због немогућности да се, после поднетих српских жртава за ослобођење и уједињење Срба, сви Срби нађу у оквиру једне федералне јединице. Инсистирање на унитарно-централистичким решењима имало је компромисну варијанту у опредељењима НРС Николе Пашића и искључиву у програму ЈДС Љубомира Давидовића. СЗ Јована М. Јовановића Пижона, трећа претежно српска странка, такође се залагао за јединствену државу, али се, као мања партија, програмски више окренута социјалним и економским питањима, није толико истицао у државно-правним расправама. У редовима радикала појавио се издвојени предлог Стојана Протића о очувању племенских посебности и децентрализацији државе њеном поделом на девет покрајина са законодавном и извршном влашћу. Одступање од преовлађујућих гледишта српских странака испољила је и Југословенска републиканска странка Љубомира Стојановића, која је окупљала истакнуте српске научнике и политичаре. Будући, међутим, да њен утицај није био велик, залагање за вишечлану федерацију није добило много присталица.
Насупрот идејама унитаризма-централизма налазили су се захтеви за уважавање историјских, националних и других посебности, од којих су полазили предлози о федерацијама и аутономијама за које се залагала већина хрватских, као и део словеначких и муслиманских политичара. У свом нацрту устава Јосип Смодлака је образложио поделу на 12 самоуправних покрајина, уз могућност њихове деобе или спајања. Иако изван Конституанте, ХРСС је постепено оформила пројекат двојне југословенске државе, односно конфедерације Србије и Хрватске. Македонија би била спојена са Србијом, а Славонија, Међумурје и Далмација са Хрватском. Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Словенија плебисцитом би одлучиле којој би од ових држава приступиле и у ком односу.
Према нацрту Народног клуба, који је основало неколико мањих хрватских странака, држава је требало да буде састављена од шест федералних јединица: 1) Србије са Косметом и Македонијом, 2) Хрватске, Славоније и Далмације са Међумурјем, 3) Црне Горе, 4) Босне и Херцеговине, 5) Војводине (Бачка, Банат и Барања) и 6) Словеније.
Предлог Југословенског клуба, који су чинили посланици СЉС, најјаче словеначке странке, Хрватске пучке и Буњевачко-шокачке странке, био је сличан нацрту Народног клуба. Сугерисао је поделу на готово истих шест покрајина, с том разликом што би биле организоване на конфесионалној основи (три католичке и три православне), а Далмација ради стварања католичке већине била прикључена Босни.
ЈМО Мехмеда Спахе, организована на верским принципима, политички је представљала муслимане из Босне и Херцеговине, освојивши гласове паролом „Ислам у опасности". У питањима државног уређења није се изричито опредељивала, неодређено се изјашњавајући за децентрализацију и широке административне самоуправне јединице, формиране према економским, саобраћајним и другим приликама. Залагала се за верско-просветну аутономију муслимана, а у повољнијим политичким околностима и за аутономију Босне и Херцеговине као историјске покрајине.
Суочивши се са противницима централизма, радикали и демократи су потиснули међусобно ривалство и страначку суревњивост. Осим тога, успели су да придобију део посланика СЗ, потом Џемијета, који је окупљао муслимане Косова и Метохије, Муслиманског посланичког клуба из Македоније и ЈМО. Представницима ове странке обећана је материјална надокнада за беговску земљу, уступци у питањима верске и школске аутономије, заступљеност у судству и апарату власти.
У изгласавању Устава, 28. VI 1921, учествовало је 258 народних посланика; 223 се сложило са предложеним одредбама (89 посланика ЈДС, 87 НРС, три СЗ, 23 ЈМО, 11 Џемијета, 10 Кметијске странке и Спасоје Пилетић), а 35 је било против. Апстинирало је 158 посланика.
Минимална већина којом је **В. у.** изгласан и жесток отпор који су му пружиле пре свега хрватске странке на челу са ХРСС знатно су допринели јачању унутрашње политичке кризе, отварању спора о проблему државног преуређења и продубљивању српско-хрватских напетости. Питање његовог одржања, ревизије или укидања постало је предмет непрестаних дискусија, које су односиле превагу над другим важним проблемима, попут социјално-економских тешкоћа и потребе развијања демократских установа. Штавише, чак и када је укинут одлуком краља Александра да 1929. заведе лични режим сматран је једним од оних кључних догађаја који су одредили будућност југословенске државе.
Мира Радојевић
ИЗВОРИ: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност*, 1, Бг 1987; *Југославија 1918–1988*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1924; Ђ. Тасић, „О нашем парламентаризму", *АПДН*, децембар 1928; Ђ. Калдероне, „Политичко-правни основ југословенског устава од 28. VI 1921", *АПДН*, 1929, 19 (36), 4; М. Владисављевић, „Разматрања о начелу поделе власти", *АПДН*, 1937, 6; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1979; О. Поповић, *Стојан Протић и уставно решење националног питања у Краљевини СХС*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, 1, Бг 1988; *Југословенско искуство српске националне интеграције*, Бг 1993; М. Павловић, *Српска правна историја*, Краг. 2005; А. Фира, Р. Марковић (ур.), *Два века српске уставности*, Бг 2010; Р. Марковић, *Уставно право*, Бг 2011; А. Фира, *Видовдански устав*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИТОСТ
**ВИДОВИТОСТ**, према народном веровању, способност одређене особе да прориче будуће догађаје. У српском народу је било раширено веровање да су видовити људи они који се роде „у кошуљици" (тј. у постељици) или они који су рођени у суботу. Осим тога, видовити су према веровању и они који су зачети између жене и неког демона. Видовите особе, сматрало се, имају моћ да виде и оно што обични људи не виде или пак да „чују" како трава расте, да разумеју језик појединих животиња. Осим људи видовите могу бити и поједине животиње, попут коња или пса јер имају моћ да осете смрт у домаћинству, неку општу несрећу, штету и слично. Видовити сами себе легитимишу тако што истичу да су тај дар добили рођењем и да им је то урођена способност. Сматра се наследном особином и врло често женске особе наводе како су тај дар наследиле по женској линији, од мајке или бабе. Видовити људи су у својим срединама били посебно поштовани. У последњој деценији XX в., у време распада СФРЈ и ратних збивања на јужнословенском простору, појавиле су се многе особе које су се јавно, најчешће преко медија, представљале као видовите и злоупотребљавале тежак положај појединаца и њихових породица.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, *Из старе српске религије*, Бг 1970; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; Б. Јовановић, *Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури*, Н. Сад 2000; Л. Радуловић, *Окултизам овде и сада. Магија, религија и помодни култови у Београду*, Бг 2007.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Богдан
**ВИДОВИЋ, Богдан**, адвокат, народни посланик (Босанска Градишка, 24. VI 1884 – Сарајево, 28. XII 1980). Завршио је Српску велику гимназију у Новом Саду (1904), правне науке учио у Грацу, Бечу и Прагу где је и докторирао (1910). За време студирања у Прагу био је председник академског друштва „Шумадија". Активно је радио и у другим културним друштвима, а у „Просвјети" од њеног оснивања. Радио је као адвокат у Сарајеву од 1913. до 1964. када је пензионисан. Обновио је рад Адвокатске коморе у Сарајеву. Био је дугогодишњи председник Адвокатске коморе Босне и Херцеговине и први потпредседник Председништва Савеза адвокатских комора Југославије. У Савету Међународне уније адвоката (Брисел–Париз) представљао је Југославију и БиХ. Интерниран је после Сарајевског атентата и пуштен 1918. Као члан Југословенске националне странке на изборима 1931. изабран је за народног посланика у Босанскоградишком срезу. У II светском рату учествовао је у Народноослободилачком покрету. После ослобођења постављен је за првог председника Окружног народног суда у Сарајеву. Године 1947. враћа се позиву адвоката. Конгрес Адвокатске светске уније додељује му плакету доајена адвокатуре (Беч 1976). Правни факултет у Загребу промовисао га је у почасног доктора правних наука (1978).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Трнинић, З. Радовић, „На вијест о смрти: Др Богдан Видовић (1884–1980)", *Адвокатура Босне и Херцеговине*, 1981, 7; *Историја југословенске адвокатуре*, III, Бг 2000.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Васо
**ВИДОВИЋ, Васо**, трговац, устаник, национални радник (Крупа на Врбасу, 1846 – Сарајево, 24. VIII 1925). Временом је постао имућан трговац у Градишци. Као младић био повезан с тајним организацијама и повереницима Илије Гарашанина, те са хајдуком Остојом Јањетовићем (Остојом Корманошом). Дипломатски мисионар постао је у афери градишких и бањалучких трговаца због подизања звона на цркве 1871/72, те двоструког бежања у Аустроугарску – најпре од хапшења (1873), а затим због почетка устанка (1875). Боравке у Аустроугарској искористио је за значајне политичке активности. Приликом првог боравка разговарао је с Андрашијем и представницима неких великих сила подневши им *Споменицу*. Устаничке 1875. писао је писмо загребачком генералу Молинарију у којем је тражио његову подршку. Организовао је Одбор за руковођење устанком, смештај избегличке сиротиње, са мис Ирби се бринуо о школовању избегличке деце, набављао оружје, посредовао међу устаничким војводама. Мис Ирби га је много касније прогласила једним од извршилаца свог тестамента. Представљао је босанске устанике на Берлинском конгресу. Иако није успео да се избори за своје захтеве, примећен је његов „меморандум о босанским жељама". Није се мирио с аустроугарском окупацијом. Опирао се новом статусу Православне цркве (1879), а током Херцеговачког устанка 1881. био је стално надгледан. Вратио се својој привредној делатности и 1885. регистровао трговину мешовитом робом. С властима се сукобио 1890. због повећања увозних тарифа на пиће, а котарски предстојник је 1892. сумњао у његове везе с одметницима и разбојницима. Због веза с потписницима „царског меморандума" у покрету Срба за црквеношколску аутономију, срески начелник Барон је чиновницима забранио да тргују код њега. Одузео му је дозволу за малопродају дувана, те запечатио жито на два и по месеца и оглобио га с 25 форинти што је дугове од кметова намиривао житом. Окривљаван је и за текст о жестоком рату окупационих власти са српским националним вођама, објављен у чешком *Народном листу*, 2. II 1897. Све то није било довољно да га удаљи од националне борбе, те је 1898. победио на изборима за Црквено-школски одбор. После формирања Бањалучке митрополије, био је члан Епархијског Управног и Просвјетног савјета митрополије из Градишке, где је већ годинама био председник Црквене општине. Учествовао је у формирању Српске народне организације у Сарајеву 1907. Много је радио у Бањалуци у припремама за увођење Босанског сабора. У време „сељачког штрајка" (1910) умиривао је са др Малићем сељаке. Аустријске власти су га интернирале у Арад на почетку I светског рата. Уредно је водио забелешке у време устанка. Његов сестрић Васо Чубриловић наводи како су књиге издатака врло уредне. У Сарајево се преселио у позним годинама. Умро је мирно у ослобођеној отаџбини и сахрањен на сарајевском српском православном гробљу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Грђић, „Васо Видовић", *Народ*, Сар., 1925, 871; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; З. Антонић, *Чубриловићи 1914. и касније*, Бг 1999; Ђ. Микић, „Градишка у аустроугарском раздобљу (1878–1918)", *Градишки зборник, чаопис за друштвена питања*, 1999, 1.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Витомир
**ВИДОВИЋ, Витомир**, агроном, генетичар, универзитетски професор (Соколина код Доњег Вакуфа, БиХ, 10. XII 1947). Дипломирао (1970) и магистрирао (1972) на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а докторирао (1976) на Биотехничком факултету у Љубљани, из области популационе и квантитативне генетике свиња. Постдокторске студије из генетике животиња и теорије селекције обавио на Универзитету Корнел, a усавршавања у Единбургу и на Тринити колеџу. Од 1970. ради на Пољ. ф. у Новом Саду, где је од 1990. редовни професор за област генетике и оплемењивања животиња. По позиву одржао је 30 предавања на 20 факултета у свету. Био је продекан на Пољ. ф. у Новом Саду (2000–2002). Допринео је развоју генетике и селекције у сточарству, усавршио теорију селекције и у пракси применио резултате из квантитативне, популационе, цито и молекулске генетике и произвео домаће селекције свиња и говеда са високим генетским потенцијалом. Увео је у праксу тестове на полиморфизам капа казеина, бета глобулина и трансферина код млечних говеда. Користећи микро сателитске технике, изоловао је ген за осетљивост на влагу у сисара (превасходно говеда и свиња), као и ген одговоран за понашање *Esherihia coli.* На тај начин је допринео да геномска селекција уз помоћ метода конвенционалне селекције, мешовитих модела, „БЛУП – најбољи линерани непристрасни метод процене и оцене генотипа", буде значајан фактор бржим променама генетске основе својстава животиња. Моделирао је компјутерске програме којима се управља производњом, генетиком, селекцијом и економијом, а који се користе на 147 фарми у републикама бивше СФРЈ. Поседује и сопствену фарму свиња на којој се изводе огледи и производи нови генетски материјал. Објавио је уџбенике: *Принципи и методи оплемењивања животиња* (Н. Сад 1993), *Генетика животиња* (Н. Сад 2010), *Теорија оплемењивања животиња* (Н. Сад 2011). Дописни члан АИНС (Академије инжењерских наука Србије) од 2012. За истраживачки рад добио је признање Истраживач године Војводине (2003).
ДЕЛА: *Estimation of genetics trend using BLUP procedure*, Dublin 1983; и Д. Кошарчић, *Вештачко осемењавање* *као сегмент селекције свиња*, Н. Сад 1998; и М. Ступар, *Молекулска генетика*, Н. Сад 2010; коаутор, *Практично свињарство*, Н. Сад 2011; и В. Шубара, *Фармски менаџмент: кључ успеха*, Н. Сад 2011; и Д. Лукач, *Генетски параметри*, Н. Сад 2013; *Вештачко осемењавање свиња*, Н. Сад 2013.
ИЗВОР: Архива Пољ. ф. у Новом Саду.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Жарко
**ВИДОВИЋ, Жарко**, генерал-потпуковник, народни херој (Босански Брод, 12. IX 1913 – Београд, 31. VII 1999). Нижу школу Војне академије завршио је 1937. Командир вода био у 7. артиљеријском пуку у Сињу, где је више пута кажњаван због противљења старешинама. У Априлском рату 1941. као командир батерије заробљен код Дрниша, али је побегао и стигао у Пљевља код једног од петорице браће (два брата су му били официри у заробљеништву). Добровољно је ступио у Пљеваљску партизанску чету октобра 1941; у јануару 1942. постао је њен командир, у фебруару члан КПЈ и командант Пљеваљског батаљона, у марту Пљеваљског НОП одреда, а у мају Бјелопољског НОП одреда. Командант 3. батаљона 3. санџачке пролетерске бригаде постао је јуна, начелник Штаба бригаде новембра 1942, а командант бригаде августа 1943. Први командант 37. ударне дивизије НОВЈ постао је априла 1944, а командант 11. крајишке дивизије марта 1945. Заменик начелника Оперативног одељења Генералштаба ЈА био је 1946, када је постављен за команданта Противавионске одбране ЈА. На школовању у Вишој војној академији ЈНА био је 1950--1952, а начелник Одељења артиљерије 1. војне области био до 1954, када је постао начелник Управе артиљерије ЈНА. Пензионисан је марта 1966. У чин мајора унапређен је маја 1943, а генерал-потпуковника 1954. Народним херојем проглашен је 1953. Одликован је са још седам југословенских високих одликовања, руским орденом Суворова III реда и британским Орденом белог лава војног реда.
ДЕЛО: *Трећа пролетерска санџачка бригада*, Бг 1972.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1934, 1937, 1952–1966; *Документи централних органа КПЈ, НОР и револуција* *(1941–1945)*, 1–23, књ. 12, 15, 17, Бг 1985–1996; *Политика*, 4. VIII 1999.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1957; *Народни хероји Југославије*, I–II, Бг 1975.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Жарко
**ВИДОВИЋ, Жарко**, религиозни мислилац, историчар уметности, универзитетски професор (Тешањ, БиХ, 17. V 1921). Од 1939. до 1941. студирао у Загребу. Ухапшен 1942. у Сарајеву као присталица комунизма и покрета отпора окупацији. Депортован у логор Јасеновац, а потом пребачен у радни логор у Осену (Норвешка), одакле је 1943. побегао у Шведску. Као стипендиста Краљевине Шведске студирао у Упсали до 1945. По повратку у земљу ухапшен и без суђења држан у затвору до краја 1947. Завршио студије историје филозофије и историје уметности 1952. у Београду. Докторску тезу *Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом* (Сар. 1961) одбранио 1958. на Филозофском факултету у Београду. Oд 1953. до 1961. предавач, те доцент и ванредни професор историје уметности на Универзитету у Сарајеву; од 1961. до 1967. предавао Историју цивилизације на Свеучилишту у Загребу, одакле је избачен због критике србофобије у хрватским политичким и интелектуалним круговима. Од 1969. до пензионисања 1986. био је научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду. **В.** је критичар метафизике, којој противставља мистичко искуство и духовност поезије (*Огледи о духовном искуству*, Бг 1989), а критикује и западњачку материјалистичку, рационалистичку и прагматичну цивилизацију, афирмишући византијски и медитерански културни образац (*Трагедија и Литургија – есеј о духовној судбини Европе*, Ниш 1996). Друштву заснованом на економским интересима противставља духовну заједницу изграђену на заједничкој заветној и историјској свести (*Суочење Православља са Европом*, Бг 1997; *Срби у Југославији и Европи*, Бг 1994). Православље тумачи и афирмише као извор историјског континуитета и као стожер српске духовне заједнице (*Историја и вера*, Бг 2009).
ДЕЛА: *Његош и Косовски завјет у новом вијеку*, Бг 1989; *Романи Ђорђа Оцића*, Бг 1999; *Литургијска тајна Светог писма*, Бг 2002; *И вера је уметност*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Витошевић, „Духовно начело Његошево: запис уз рукопис др Жарка Видовића *Његош и косовски завет у Новом веку*", *Кораци*, 1986, 21, 11–12; Б. Лубардић, „Српска религијска философија у XX веку: личности, идеје, токови", *Српска теологија у двадесетом веку, Зборник радова са научног скупа*, Бг 2009.
Милан Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Живојин
**ВИДОВИЋ, Живојин**, стоматолог, универзитетски професор (Ђуровац код Прокупља, 29. VIII 1938). Дипломирао (1962) на Стоматолошком факултету у Београду. Радио у Медицинском центру у Прокупљу до 1969. Специјалиста Ортопедије вилица са протетиком (1967). Од 1969. као доцент и шеф предмета (1969–2003), радио на Стоматолошкој клиници Медицинског факултета у Нишу и био њен директор (1982–1986) и продекан Мед. ф. (1978–1982). Одбранио докторску дисертацију (1977). Редовни професор од 1981. Био наставник и на Стоматолошком одсеку Мед. ф. у Приштини (1981–1991). Усавршавао се у Великој Британији, Француској, САД и Норвешкој. Бавио се проблемима превенције, дијагностике и лечења аномалија вилица и зуба, а посебно антрополошким испитивањем зуба и вилица и краниофацијалног система у целини. Аутор (*Антрополошке и дијагностичке методе испитивања у ортопедији вилица*, Бг 1975; *Резултати рендгенкраниометријске анализе прогених загрижаја*, Бг 1979) и коаутор (*Ортодонција*, Бг 1982; *Примена екстракције зуба у ортопедији вилица*, Ниш 1995) књига и уџбеника из области ортопедије вилица.
ДЕЛА: „Рендгенолошко испитивање млечних молара са здравом и мртвом пулпом у потпорној зони доње вилице", *Билтен Удружења ортодоната Југославије*, 1970, 1; коаутор, „Does the Frankel appliance produce forward movement of mandibular premolars", *European Journal of Orthodontics*, 1982, 4; коаутор, „Резултати антропометријског испитивања на остеолошком материјалу који је откривен у Црној Гори", *Acta stomatologica Naissi*, 1982, 1.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВИЋ, Олга
**ВИДОВИЋ, Олга**, агроном, генетичар, универзитетски професор (Храсница код Сарајева, 4. VI 1921). Дипломирала је на Пољопривредном факултету у Земуну (1950). За асистента на предмету Генетика и оплемењивање Пољ. ф. у Сарајеву изабрана 1950, а за редовног професора 1978. Била је декан Пољ. ф. у Сарајеву (1977–1979) и проректор Универзитета у Сарајеву (1981–1985). Истакнути је генетичар и селекционар, својим радом је допринела прикупљању и изучавању генетичких ресурса пасуља брдско-планинских подручја („Утицај различитих начина сјетве и ђубрења на принос неких одабраних линија пасуља", *Радови Пољопривредног факултета*, Сар. 1962, 13; „Ботаничка систематика пасуља", *Пољопривредни преглед*, 1964, 3–4; „Компаративно испитивање одабраних линија пасуља за боранију (*Phaseolus vulgaris nanus*)", *СП*, 1971, 5; и Ј. Тодоровић, *Пасуљ*, Сар. 1988). Створила је пет сорти пасуља од којих су најзначајнији Бутмирски трешњо, Крајишник и Бутмирски зелењак, који се и данас гаје. Добитник је награде ЗАВНОБиХ и Ордена заслуге за народ трећег реда, као и Ордена заслуге за народ са сребрном звездом и Ордена рада са црвеном заставом.
ДЕЛА: „Квалитет и хранљива вриједност бораније", *Радови Пољопривредног факултета*, Сар. 1975, 26; и Р. Лешић, М. Трифуновић, „Правци развоја производње пасуља, грашка и бораније", у: *Први конгрес о производњи људске хране у Југославији*, Н. Сад 1975.
ЛИТЕРАТУРА: *70 година постојања Пољопривредно-прехрамбеног факултета Универзитета у Сарајеву*, Сар. 2010; *60 година Универзитета у Сарајеву*, Сар. 2010.
Вида Тодоровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВО СЕЛО
**ВИДОВО СЕЛО**, село у западној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Дрвар, смештено на североисточној падини планине Јадовник на крашком поду изнад долине Унца. Кроз село пролази локални пут који повезује неколико околних села са општинским центром. Дрвар је на северозападу удаљен од села око 10 км. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико заселака изграђених на висинама од 800 до 850 м. У селу је основна школа. То је депопулациона средина. Године 1953. село је имало 868, а 1991. 387 становника (96,9% Срба). Основна делатност становништва је сточарство.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995; П. Рађеновић, *Унац*, Н. Сад 1997.
Даворин Бајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОВЧИЦА
**ВИДОВЧИЦА**, видац, видовка (*Anagallis arvensis*), једногодишња биљка из породице јаглаца (Primulaceae). Стабло је обично уз подлогу полегло, ретко устајуће. Листови наспрамни, јајасти, седећи. Цветови појединачни, у пазуху листова. Чашица са пет узаних ланцетастих режњева, круница црвена, скоро до основе дељена у пет јајастих режњева. Плод је чаура са доста ситних семена. Цвета од маја до октобра. У Србији је честа биљка. Расте на њивама, поред путева, на запарложеним површинама. Лековита биљка која садржи сапонине, танине, горке материје и користи се за спољну употребу у народној медицини. Иначе, род *Anagallis* обухвата око 30 врста распрострањених у Европи, Северној и Јужној Америци и Африци. У Европи постоји шест, а у Србији је познато још три врсте: женска **в.** (*А. foemina*), мала **в.** (*A. minima*) и нежна **в**.(*A. tenella*).
ЛИТЕРАТУРА: L. F. Ferguson, „*Anagallis* L." у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, Cambridge 1972; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Радиша Јанчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЕСКИ, Божидар
**ВИДОЕСКИ, Божидар**, лингвиста, слависта, универзитетски професор (Звечан код Македонског Брода, 8. XI 1920 – Сремска Каменица, 16. V 1998). Гимназију похађао у Прилепу, Крагујевцу, Скопљу и Чачку. Филологију студирао у Београду (1945/46) и Скопљу (1947–1949). Докторирао 1957. на тему *Кумановскиот говор* (Ск 1962). Радни век провео на Филозофском факултету у Скопљу, где је 1949–1968. прошао сва наставна звања. **В**. је посебно заслужан за статус српског језика у настави на Скопском универзитету. Предавао дијалектологију македонског и српскохрватског језика, те историју и граматику савременог македонског језика. Најзаслужнији је за формирање плејаде македониста у земљи и широм света. Од 1969. био је дописни, а од 1974. редовни члан МАНУ. Инострани је члан ЈАЗУ (1986), Пољске академије уметности (1994) и САНУ (1997). Био је почасни доктор Универзитета у Катовицама и члан више комисија Међународног комитета слависта. Изузетан је допринос **В.** у свим фазама рада на *Општесловенском лингвистичком атласу* и *Општекарпатском дијалектолошком атласу*. Захваљујући истраживањима **В.** јаснија је представа о распрострањености говора призренско-јужноморавског типа на простору северне Македоније. Од 1990. председник је Македонског комитета слависта, а од 1973. главни уредник часописа *Македонски јазик*. **В.** је најсвестранији, најплоднији и најмодернији истраживач македонских дијалеката. Монографски је обрадио фонолошке и морфолошке системе свих основних дијалекатских комплекса. При МАНУ и Институту за македонски језик засновао је и веома успешно водио све међународне и националне дијалектолошке и ономастичке пројекте. У рукопису је оставио више стотина карата *Македонског дијалектолошког атласа.* Истакао се и радовима из области македонског књижевног језика. Бавио се ареалном лингвистиком и српском дијалектологијом („Српско-македонски јазички контакт", *НССВД*, Бг–Пр–Тршић, 1976, 6; „Акценатски системи у јужним српским говорима", *ЗМСФЛ*, 1994, XXXVII, 1–2).
ДЕЛА: *Поречкиот говор*, Ск 1950; „Северните македонски говори. I: Кумановско-кратовската група говори", *Македонски јазик*, 1954, 5, 1; „Северните македонски говори. II: Говорот на Скопска Црногорија", *Македонски јазик*, 1954, 5, 2; коаутор, *Правопис на македонскиот литературен јазик*, Ск 1969; коаутор, *Slovnίk slovanské lingvistické terminologie – Makedonske ekvivalenty*, Praha 1977; *Основен систем и терминологија на словенската ономастика*, Ск 1983; и З. Тополињска, *Polski*–*macedoński: gramatyka konfrontatywna: (zarys problematyki)*, Wrocław 1984; *Дијалектите на македонскиот јазик*, I 1998, II–III Ск 2000.
ЛИТЕРАТУРА: *Македонски јазик*, (библ.), 1995, 40–41; С. Реметић, „Божидар Видоески", *ЈФ*, 1999, 55.
Слободан Реметић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЈЕВИЋ, Живка
**ВИДОЈЕВИЋ, Живка**, агроном, научни саветник (Катрга код Мрчајеваца, 5. III 1928). Пољопривредни факултет у Земуну завршила 1953. Магистрирала је 1969, а докторирала 1974. на Пољ. ф. у Новом Саду. У Заводу за пољопривредна истраживања у Новом Саду, на селекцији једногодишњих легуминоза, ради од 1957. Од 1962. па до пензионисања 1992. радила је у Заводу за кукуруз Института за ратарство. За научног саветника изабрана 1989. Припада групи најистакнутијих селекционара кукуруза у Заводу (садашњем Институту) за ратарство и повртарство (и Р. Савић, „Испитивање међулинијских хибрида кукуруза у периоду 1948–1962", у: *Зборник радова Института пољопривредних истраживања* 1, Н. Сад, 1963). Аутор је и коаутор 19 хибрида кукуруза различитих група зрења, од којих NSSC-70, NSSC-530, NS-420 и Balkan представљају врхунски домет оплемењивања кукуруза на овим просторима. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада за стварање хибрида кукуруза 1966, Ордена рада са златним венцем за допринос унапређењу пољопривреде 1968, Плакете Института за ратарство и повртарство 1980, Плакете Пољопривредног факултета за допринос развоју факултета 1984. и др.
ДЕЛА: коаутор, „НС хибриди кукуруза у огледима и производњи у 1984. години", *Семенарство*, 1985; коаутор, „НС хибриди кукуруза у огледима и производњи у 1988, Пословна заједница за семенарство", *Семенарство*, 1989.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија и биографија наставника и сарадника (1954-2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.
Драгана Латковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЈЕВИЦА
**ВИДОЈЕВИЦА**, остаци утврђења на једном од висова планине Цер (кота 378), око 5 км источно од Љешнице. Бедемима, од којих су само местимично видљиви остаци, опасана је цела зараван на врху брега, овалног облика, димензија 90 x 70 м. Уочавају се и трагови који би могли представљати остатке две куле. У унутрашњем простору постоје остаци зидова грађевина, који нису истраживани. На падинама испред бедема уочавају се у терену обриси рова који је концентрично опасавао главни део утврђења. Испред рова постојао је, вероватно, и земљани бедем са палисадама. Није познато из ког времена потиче утврђење на **В**. Према облику основе могло би се закључити да је настало у доба касне антике, али није искључено да је коришћено и у средњем веку.
ЛИТЕРАТУРА: *Археолошки споменици и налазишта у Србији, I, Западна Србија*, Бг 1953.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЈКОВИЋ, Марко
**ВИДОЈКОВИЋ, Марко**, књижевник (Београд, 1. X 1975). Дипломирао 2006. на Правном факултету у Београду. Писао колумне за часописе и листове *Дуга*, *Практика*, *Балкан*, *Марка*, *Belgrade Life* и *Плејбој*. Био је извршни уредник српског издања *Плејбоја*, потом главни и одговорни уредник часописа *Максим*, заменик уредника *Плејбоја*. У првом роману, *Плес ситних демона* (Бг 2001), описује одрастање панкера, а његов наставак је роман *Ђаво је мој друг* (Бг 2001). Популарност стекао романима *Канџе* (Бг 2004) и *Све црвенкапе су исте* (Бг 2006). Добитник је награда *Златни бестселер* (2005), *Кочићево перо* (2006), *Виталов Златни сунцокрет* (2006), као и „Writers in Residence", стипендије Културне мреже града Граца (2008). Читаоци и критичари његова дела разумеју као књижевни израз урбане омладине у времену тешких социјалних поремећаја транзиционог доба.
ДЕЛА: романи: *Пикавци на плажи*, Бг 2003; *Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах*, Бг 2009; приповетке: *Бог ти помого: 19 прича*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Брајовић, „Револуција и други монструми", *Нин*, 2004, 2810; С. Владушић, „Мржња", *Политика*, 13. XI 2004; В. Гвозден, „Убод у ножни палац", *Златна греда*, 2005, 5, 51.
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЈКОВИЋ, Миодраг
**ВИДОЈКОВИЋ, Миодраг**, агроном, научни сарадник (Орешец код Зајечара, 27. IX 1931). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Земуну (1958), докторирао 1981, а научни сарадник у Институту за кукуруз „Земун Поље" је од 1984. Био је главни агроном земљорадничке задруге „Вогањ" (1958), затим је радио у Пословном савезу за ратарство и семенарство Смедерева (1959–1961) и Пољопривредној станици у Смедереву (1961–1971), а од 1971. радио је у Институту за кукуруз „Земун Поље", где је био шеф Одсека за семенарство, затим помоћник директора и саветник за семенарство до 1996. Његов научни и стручни рад представља изузетан допринос развоју семенарства кукуруза, посебно на примени научних резултата у специфичној производњи и доради основног семена и семена хибрида кукуруза. У току 1971. био је ангажован на увођењу гајења кукуруза у Ирану, 1986. учествовао је у изради техничког пројекта за оснивање три предузећа за производњу семенског кукуруза у Анголи, а 1989–1991. ангажован је као експерт Организације уједињених нација – Организације за храну и пољопривреду на реализацији пројекта „Унапређења гајења кукуруза у Танзанији" и руководио је пројектом ФАО „Development of national seed production in Tanzania" (1992–1993).
ЛИТЕРАТУРА: *Биографије научних радника Института за кукуруз „Земун Поље"*, Земун 2000.
Косана Константинов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОЈКОВИЋ, Предраг
**ВИДОЈКОВИЋ, Предраг**, лекар, неуропсихијатар, универзитетски професор (Бостане код Гњилана, 25. XII 1932 – Ниш, 23. XII 2002). Дипломирао је 1958. на Медицинском факултету у Београду. Завршио је специјализацију из неуропсихијатрије, а хабилитациони рад одбранио 1970. Докторирао је на Мед. ф. у Нишу 1980 (*Социо-демографске, клиничке и неке епидемиолошке карактеристике психоза на подручју региона Ниш*, Ниш 1980). Уже подручје рада биле су му социјална психијатрија и ментална хигијена. За асистента на предмету Психијатрија са медицинском психологијом на Мед. ф. у Нишу изабран је 1967, а за редовног професора 1991. Био је продекан Мед. ф. у Нишу (1987–1989), професор Мед. ф. у Приштини (од 1989), Фочи (тадашњем Србињу) Универзитета у Источном Сарајеву, професор по позиву у Бохуму (1987) и Лугану (1993). Лекарску каријеру почео у болници у Гњилану, одакле после нешто више од годину дана прелази у Ниш и почиње да ради у Специјалној болници за психијатријске болести „Горња Топоница", где остаје до 1976. Кључни део његовог професионалног ангажовања везан је за Завод за ментално здравље у Нишу (данашња Клиника за заштиту менталног здравља и психијатрију развојног доба), уз који ће име **В.**, као једног од њених оснивача и директора од почетка рада 1976. до одласка у пензију 1997, остати заувек везано. Под његовим руководством Клиника је стекла реноме важног стручног и научноистраживачког центра у својој области, што је довело до тога да је 1993. постала званично седиште Удружења психијатара Југославије. Аутор је приручника за наставу *Le tesi di psihiatria, neurologia, psihologia medica e di etica medica* (1993). Био је председник Актива неуропсихијатара СЛД (1976–1982), потпредседник Психијатријске секције СЛД (1972–1974), Удружења психијатара Југославије (1995) и Етичког комитета Клиничког центра у Нишу (1995). Током богатог друштвено-политичког рада био је републички посланик, потпредседник ССРН и потпредседник Скупштине општине Ниш. Био је рукометаш, председник Боксерског савеза југоисточне Србије, члан Председништва Боксерског савеза Србије (БСС) и председник Здравствене комисије БСС (1976–1983). Добитник је повеље СЛД (1982), награде „Др Драгиша Мишовић" (1982). Одликован је Орденом рада са сребрним венцем и Орденом Републике.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Оливера Жикић; Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДОСАВА → ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
**ВИДОСАВА → ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ**
# ВИДРА
**ВИДРА** (*Lutra lutra*), припада породици куна (Mustelidae) и реду месоједа (Carnivora), један је од највећих европских представника ове породицe. **В.** је прилагођена животу у води, пре свега пловним кожицама, разапетим између прстију на задњим ногама. Тело јој је покривено густим крзном које је са леђне стране браон боје, док су врат и трбух обично прљавобеле боје. Густо, непромочиво крзно јој омогућава дужи боравак у води у свим периодима године. **В.** је у другој половини прошлог века готово нестала из Европе, али су мере заштите довеле до видног опоравка њених популација, тако да данас поново насељава скоро читав европски потконтинент. Не тако давно, у Србији је била веома проређена због лова (веома квалитетно крзно), узнемиравања и великог загађивања водотокова, нестајања речних ракова као њене главне хране, те смањивања рибљег фонда. Данас је у Србији широко распрострањена и релативно честа врста која се може срести дуж свих наших река и већих потока, па чак и у каналима и мочварама. **В.** је одличан и врло окретан пливач. Храни се раковима, рибама, жабама и другим воденим животињама. Ређе се храни ситним сисарима, птицама или воћем. Пари се једном годишње. Насупрот већини месоједа, **в.** нема јасно издвојену сезону парења јер се пари током читаве године. Женка младе носи око два месеца (61–63 дана), обично коти 2–3 младунца. Младунци **в.** су већ са три месеца одлични пливачи. Са мајком остају заједно готово годину дана. Топонимика неких места поред река настала је по имену **в.**: Видровац, Видрењак, Видрићи итд.
ЛИТЕРАТУРА: H. Kruuk и др., *Ecology, Behaviour and Conservation*, Oxford 2006.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДРОВ ГРАД
**ВИДРОВ ГРАД**, рановизантијско утврђење на доминантном узвишењу над левом обалом Тимока, које се уздиже 50 м изнад Неготинског Блата, јужно од села Видровац. Утврђење има основу неправилног четвороугаоника, чије су стране дуге 40–57 м, са квадратним кулама на три угла, димензија 7х7 м, и једном трапезоидном на источном углу, димензија 7х9 м. Бедеми су зидани од камена везаног кречним малтером. У унутрашњости су постојале грађевине зидане и опеком и покривене црепом, судећи по површинским налазима њихових уломака. Претпоставља се да је ово утврђење било прибежиште (*refugium*) за становништво насеља, које се простирало на платоу димензија 225х160 м, јужно од фортификације. Као и остала рановизантијска прибежишта у српском Подунављу настао је средином VI в.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јанковић, *Подунавски део Аквиса у VI и VII столећу н.е*., Бг 1981.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДРОВАЦ
**ВИДРОВАЦ**, село у источној Србији, у Крајини, јужно од долине Јасеничке реке (десна притока Дунава). Смештено је око 5 км северозападно од општинског средишта Неготина, с којим је спојено локалним путем. Насеље је збијеног типа, са основом овалног облика и мрежастим распоредом улица, на 140–200 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1530. Староседелачка домаћинства досељена су с Косова, из Бугарске и околних села. Током друге половине XX в. број становника је смањен за половину, а један од разлога је одлазак на рад у иностранство. Године 1953. било је 1.665, 2002. 822, а 2011. 656 становника (97,7% Срба). Пољопривредом се бавилo 61,8% активног становништва. За село је карактеристична производња поврћа. У њему се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** се налази Црква посвећена Св. Николи, подигнута 1906. Саградио ју је зидар Трандафило Гроздановић по типском пројекту архитекте Светозара Ивачковића, у српско-византијском стилу. То је једнобродна грађевина с припратом, наосом и спољашњом тространом, а унутрашњом полукружном апсидом. Унутрашњост цркве подељена је на травеје које формирају пиластри међусобно повезани попречним и прислоњеним луцима. Храм је саграђен од тесаника и није омалтерисан, а почива на каменом соклу, па се порталима приступа преко два степеника. Кровна конструкција је тростепено решена, чиме се јасно издвајају простори припрате, наоса и олтарског травеја. Олтарска ниша покривена је полуконусним кровом. Иконостасну преграду цркве израдила су двојица Вражогрнаца, у складу са неокласицистичким конструктивним начелима. Иконе су осликане по академским концепцијама црквеног сликарства. У цркви се налази архијерејски трон са иконом Св. Саве, као и неколико икона са приложничким натписима, а посебно се истиче један хаџијски *Јерусалим*, који је са поклоњења Светом гробу донео Хаџи Милоје 1858.
Вук Недељковић
ИЗВОР: Документација Музеја Крајине у Неготину.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ивачковић, „Црква у селу Жлни", *Српски технички лист*, 1894, 1; *Споменица тимочке епархије: 1834–1934*, Б. м. 1934; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДУША
**ВИДУША**, планина у Херцеговини, западно од Билеће. Припада динарском систему. Простире се правцем северозапад–југоисток, у дужини од око 15 км. Са североистока окружена је увалама Кошћа влака, Корита и Мириловићи, а са југозапада Видушким пољем, Брезовим долом, те скаршћеном површи Горња равнина. Највиши врхови су Велики Тисац (1.328 м), Средњи Тисац (1.243 м) и Мали Тисац (1.230 м). У геолошкој грађи доминирају једри и слојевити кречњаци. У планинском систему **В**., сем увала, заступљене су бројне вртаче, јаме и пећине (Маната пећина, Лима пећина, Шумичина пећина). Виши делови **В.** покривени су буковом, а нижи храстовом шумом и ниским растињем. У пространијим увалама смештено је неколико малих села, појединачних кућа и катуна са српским становништвом, које се бави екстензивним сточарством, земљорадњом и сечом шуме. Водом се снабдева из цистерни.
ИЗВОРИ: *Просторни план – аналитичко документациона основа Општине Билећа*, Сар. 1987; *Стратегија развоја општине Билећа 2008–2013*, Билећа 2008.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИДУША
**ВИДУША**, село у централној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Какањ. Изграђено је на северозападној падини планине Хум (1.280 м), јужно од долине Босне, с којом је повезано сеоским путевима. Општинско средиште удаљено је око 10 км према североистоку. Насеље је дисперзивног типа, а куће су концентрисане у неколико заселака изграђених уз сеоске путеве. Године 1921. имало је 883 становника, од којих 51,2% муслимана и 47,1% православаца. До 1948. популација је смањена на 234 житеља, а до 1991. на 90, од којих 65,6% Срба и 34,4% муслимана.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Даворин Бајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЂЕН, Ана
**ВИЂЕН, Ана**, вајар, сликар, керамичар (Дубровник, 24. X 1931). Студије завршила на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и магистрирала (1961). Била је на једногодишњој специјализацији у Атини. У уметнички живот Београда укључила се по завршетку студија. Учествовала је на више од 50 групних изложби у земљи и иностранству. Самостално је излагала у Атини (1962), Београду (1965, 1972, 2005), Дубровнику (1981), Подгорици (1982), Паризу (1990), Кикинди (2003) и Прилепу (2003). Њене скулптуре у камену, теракоти и бронзи настајале су откривањем сопствених облика пред елементарним структурама приморског пејзажа. Дела се налазе у музејима и галеријама савремене уметности у Београду, Скопљу, Дубровнику и у приватним колекцијама у Лондону, Хагу и Сиднеју. Добитница је више значајних награда и признања: I награда младих стваралаца Црне Горе (1953), I награда за споменик Петру I Петровићу (1983), I награда на Интернационалном бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу (1990, 1992), Награда београдског Октобарског салона (1992).
ДЕЛA: *Споменик Бањички логор* (1964, и К. Милуновић); *Сухо доба* (1967), Градски парк у Аранђеловцу; *Разлистала форма* (1973), Врњачка Бања; *Лептир* (1978), Дечје обданиште на Савском венцу у Београду; *Жрвањ* (1985), Градски парк у Даниловграду; *Споменик Петру* *I Петровићу* (1985), Гимназија у Даниловграду; *Шкољка* (1986), Музеј керамике у Аранђеловцу; *Улазак у Еден* (1996), Градски парк у Прилепу.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЂЕЊЕ ИСАИЈИНО
**ВИЂЕЊЕ ИСАИЈИНО**, старозаветни апокриф из IV в. Познат у етиопској варијанти, грчким фрагментима, латинским и словенским преписима. Сачинило га је неколико састављача из више дела. Има одговарајућих делова са старозаветном Књигом пророка Исаије (VI, 1-XI, 40). Узношењем на небо Исаији се откривају вишње тајне које затим преноси на земљу. Проласком кроз небеса наилази на сцене борбе ђавола, на мноштво анђела који непрестано певају, на неизрециву светлост седмог неба. Сиже је најоскуднији од свих других апокрифних виђења небеса.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Јовановић (прир.), *Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима*, Бг 2005.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЂЕЊЕ ПРОРОКА ДАНИЛА
**ВИЂЕЊЕ ПРОРОКА ДАНИЛА**, пророчки спис о будућности од непознатог писца. Настанак дела подстакнут је опасношћу од доласка Турака на границе балканских земаља. Исказано је страховање за судбину читавих народа, као и очекивање последњих времена уз страдања и испаштање због грехова. Најстарији српски препис потиче из треће четвртине ХIII в. у Зборнику попа Драгоља, који се налази у збирци Народне библиотеке Србије бр. 651.
ЛИТЕРАТУРА: П. С. Срећковић, „Зборник попа Драгоља", *Споменик СКА*, 1890, V; Т. Јовановић (прир.), *Стара српска књижевност*. *Хрестоматија*, Бг 2000.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЂЕЊЕ ПРОРОКА ИСАИЈЕ
**ВИЂЕЊЕ ПРОРОКА ИСАИЈЕ**, пророчки спис, у којем пророк Исаија, узнет на небеса, сазнаје од Господа тајне које се односе на збивања у Византији и ширем балканском простору. Догађаји који су се раније збили представљени су најчешће као да су унапред најављени, што одликује пророчке жанрове. Апокалиптичким тоновима о окончању света најављују се велика испаштања хришћана. Најстарији српски препис потиче из треће четвртине ХIII в. у Зборнику попа Драгоља, који се налази у збирци Народне библиотеке Србије бр. 651.
ЛИТЕРАТУРА: П. С. Срећковић, „Зборник попа Драгоља", *Споменик СКА*, 1890, V; Т. Јовановић (прир.), *Стара српска књижевност*. *Хрестоматија*, Бг 2000.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗАНТИЈСКИ ДВАНАЕСТЕРАЦ
**ВИЗАНТИЈСКИ ДВАНАЕСТЕРАЦ** **→** **ДВАНАЕСТЕРАЦ**
# ВИЗАНТИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ
**ВИЗАНТИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ.** Византија (Византијско царство) уобичајени је назив за средњовековну државу која је постојала више од хиљаду година (IV–XV в.) и била непоновљив спој римског државног уређења, грчке културе и хришћанства. Будући да је њен законски и административни систем задржао многа римска обележја, она се може сматрати наставком Римског царства. У односу на античко наслеђе, Византија је временом претрпела значајне промене и постепено прерасла у хришћанско царство и превасходно државу грчког говорног језика на Балканском полуострву и источном Средоземљу.
Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), а своју државу „царство Ромеја", чији се владар потписивао формулом „у Христу Богу верни цар и самодржац Ромеја". Термин Византија представља изум модерне науке и уведен је у XVI в. када она више није ни постојала, а у вези је са називом древног града Византиона, на чијим је темељима Константин Велики подигао велелепни мегалополис и преименовао га у Константинопољ (Константинов град).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vizantija-u-doba-justinijana-karta.jpg)
Међу научницима не постоји јединствен став око почетка историје Византије јер није било чина којим је она формално инаугурисана као држава, као што није било ни преврата којим би био укинут претходни режим. Ипак, превладава гледиште да је реч о IV в. У овом случају заправо нема прекида јер је Константин Велики, који се сматра првим византијским царем, био само један у низу римских императора. Отуда није сасвим исправно чак ни рећи да је Византија наследник Римског царства. Она у ствари израста из Римског царства реформама које су спровели цареви Диоклецијан (284–305) и Константин Велики (306–337), као одговор на чувену свеопшту кризу III в. Источни део Царства, пре свега захваљујући гушћој насељености, бољој економији, већем броју великих градова и јаче утемељеном хришћанству, лакше је поднео кризу, што је за последицу имало померање тежишта Царства у источне провинције. Византија је била мултинационална и космополитска: насељавали су је различити народи и етничке групације. Много је лакше одредити крај историје Византијског царства, а то је пад Цариграда после опсаде Османлија 1453.
После губитка богатих источних провинција (Сирија, Палестина, Египат), које су у VII в. освојили Арабљани, становништво Византије углавном су чинили пре свега Грци, али и Јермени и Словени. Њихов број није увек лако проценити, али се, нпр., сматра да је у Малој Азији и на Балканском полуострву око 600. живело 10,7 милиона житеља. Почев од VI в. и реформи које је спровео цар Ираклије грчки је постао службени језик Царства, али су многе етничке заједнице задржале свој језик. Главна религија било је православно хришћанство, али су се Јермени, Јевреји и муслимани придржавали својих властитих верских обичаја.
Византија се непрестано мењала и прилагођавала измењеној ситуацији у свом окружењу. Управо због те прилагодљивости је и опстала толико дуго. Реч је најпре о великим променама у простору јер је Царство прошло дуг пут од светске империје, која се простирала на три континента – Европи, Азији и Африци – до патуљасте државе у источном Медитерану, која је наликовала нејаком организму на којем се налази огромна глава – Цариград. Развој Византије обележили су поступно јачање царског апсолутизма и изграђивање разгранатог бирократског апарата. Захваљујући хришћанским идеолозима временом се утемељује теорија по којој је византијски цар божји изасланик на земљи, који гордо стоји на врху замишљене пирамиде средњовековних владара. Премда је та теорија оспорена у неколико наврата – учинили су то Карло Велики, бугарски владар Симеон, Отон I Велики, Стефан Душан – Византија се ње упорно држала до краја своје историје, па и у временима када су некадашња слава и моћ биле у трагичном раскораку са тегобном свакодневицом.
Због свог географског положаја Византијско царство је било приморано да непрестано води борбу на два фронта – источном и западном. Противници су се смењивали и готово да није било године у којој се није ратовало. На Истоку је опасан такмац најпре била Персија, потом, столећима, Арапи, да би на крају то били Турци, прво Селџуци, па онда Османлије који су и срушили Византију. На Западу су то у почетку била разна варварска, пре свега германска племена која су током Велике сеобе народа била врло покретна. Онда је дошло супарништво са Францима, потом сукоби са Норманима, затим непријатељство са италијанским поморским републикама као што су биле Венеција и Ђенова. На Балканском полуострву Царству су невоље задавали Словени, Авари, Бугари, Печенези, Узи и Кумани, током XII в. Угри, а крајем XIII и у првој половини XIV в. – Срби.
У историографији се византијска историја традиционално дели на три велика раздобља: рана (IV–VII в.), средња (VII–XI в.) и позна Византија (XI–XV в.). За рановизантијски период, чији врхунац представља владавина цара Јустинијана I (527–565), није погрешно рећи ни да је касноримски. Права средњовековна историја Византије почиње са царем Ираклијем (610–641) који је извршио важне реформе. У новије време уследили су покушаји да се почеци Византије са IV в. помере у касније време, али је то још увек предмет академске дискусије.
У VIII в. и првој половини IX столећа Византију је потресала велика унутрашња криза проистекла из борбе око култа икона. Реч је о врло острашћеном спору који је осим богословског имао и политичко обележје: био је то сукоб световне и духовне власти. Победу су однеле присталице култа икона, па је после окончања кризе 843. Византија кренула стазом успона да би око 1000, за владавине Василија II (976–1025), постала најјача у троуглу ондашњих светских сила (Византија – Свето Римско Царство – Арабљански калифат). Тај војни и економски успон праћен је и културним полетом познатим под називом „македонска ренесанса" који досеже врхунац средином X в. за време цара-писца Константина VII Порфирогенита (913–959), једног од представника тзв. „македонске династије".
У деценијама које су уследиле после смрти Василија II долази до опадања Царства. Важан догађај биле је битка код Манцикерта 1071. када су Селџуци поразили Византинце и заузели простране делове Мале Азије. До тада је Мала Азија била најважнији и највиталнији део Византије. На малоазијском потконтиненту налазило се језгро Царства. После 1071. тежиште Византије се све више пребацује у европске провинције.
Крсташко освајање Цариграда у априлу 1204. означило је и први пад Византије. Ипак, византијска идеја није била уништена него само потиснута на периферију где су настале три грчке државе, а одреди једне од њих, Никејског царства, 1261. ослободили су Цариград и обновили Византију. Обновљена држава није била ни сенка своје некадашње моћи. У XIV в. потресали су је грађански ратови који су јој исцрпли животну снагу и учинили је неотпорном према све опаснијим и насртљивијим суседима, Србима на Балканском полуострву и, поготово, Османлијама на тлу Мале Азије. Упркос неповратном економском и војном опадању, и у два последња века византијске историје бележе се два значајна културна полета. Први је тзв. „ренесанса Палеолога", названа по последњој византијској династији, а други је везан за подручје Мореје (Пелопонеза) и означава се као „последња византијска ренесанса". За византијску културу може се рећи да је позајмљивала од других култура, пре свега античке, и да се угледала на њих. Међутим, она је имала изванредну и драгоцену моћ синтезе, то јест способност да на основу познатог наслеђа дође до другачијих и нових домета и тако створи дела непролазне вредности.
После битке на Марици 1371, Царство је постало вазал турског султана. Чинило се да су му дани одбројани, поготово у последњој деценији XIV в. када су Османлије започеле вишегодишњу опсаду Цариграда. Тежак пораз Турака у бици код Ангоре 1402. продужио је живот Византији за пола века. Османлије су у мају 1453. освојиле Цариград и срушиле хиљадугодишње Византијско царство.
Радивоје Радић
**Политички односи.** Византинци и Срби били су пуних осам столећа (VII–XV в.), развојем политичких прилика, упућени једни на друге. Али променама политичких околности њихови односи добијали су врло разноврсне облике. Будући да једна византијска прича, забележена код Константина Порфирогенита (X в.), о првобитном доласку Срба у околину Солуна не може ничим да буде потврђена, узима се да историја византијско-српских односа започиње насељавањем Срба у јадранско приобаље и залеђе, до чега је дошло за владе цара Ираклија (610–641). Овај долазак, који има свој потоњи логичан историјски развој, забележен је такође код Порфирогенита. У основи, био је то сусрет варварског народа са надмоћном цивилизацијом римско-хеленског света. Својом специфичношћу, међутим, ово сусретање донело је другачије резултате од оних који су нам познати у сличним приликама, и пре и после доласка Срба на Балканско полуострво. Насељени у тешко проходним пределима, највећим делом окренутим византијским поседима на Јадрану, који су имали двојак цвилизацијски профил – романски („римски") и ромејски („византијски") – Срби дуго нису имали јединствену државу, а процес покрштавања је у таквим општим условима био спор и дисперзиван (формално завршен тек у другој половини IX в.). Шест српских протодржава улазило је до XI в. у општи византијски систем геополитичког управљања Балканом, њихови владари устоличавани су уз одобрење, али и против воље цариградског двора, носили не тако ретко византијске дворске титуле, али те државе нису имале непосредну географску везу са основним корпусом територија Царства на Балканском полуострву, од којег су биле одвојене моћном бугарском државом. Последично, византијски цивилизацијски утицај не би се могао назвати доминантним у српским земљама до XI в., што је условило превагу аутохтоних традиција у организацији државе и друштва током готово пет векова, при чему ни хришћанска црква, као основно везивно ткиво једне средњовековне државе у Европи, није могла још увек да добије изразити православни профил.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/003-iii-vizantisjko-carstvo-u-doba-vasilija-ii.jpg)
Ствари се из корена мењају током друге деценије XI в., када је Византинцима успело да униште Самуилову државу и тако за готово два столећа онемогуће постојање било какве државе, засноване на некада тако снажним бугарским државним традицијама. Срби, код којих је раније политичко шаренило сведено на две државе – Рашку и Дукљу (од друге половине XII в. Зета), добијају заједничку границу са Византијом у централним деловима Балкана и, што је можда још значајније, делом живе у оквирима самог Царства, у областима које су раније припадале бугарској држави. У истим тим областима носилац црквеног живота постаје једна новооснована византијска црква – Охридска архиепископија, чије се епископије оснивају и на српској државној територији. Тиме су коначно били створени предуслови за нагло нарастање, разним путевима, живог византијског утицаја на српско друштво. Србија (Рашка) током XII в., као најзначајнија а потом и једина српска држава, уздиже се снагом и амбицијама до супарништва са Византијом, иако је кроз већи део столећа била у вазалном положају према Цариграду. На том путу сучељавања са Царством, земља је морала да се ослања на стране силе – Угарску, Венецију и Немачку. Поклапање њихових интереса било је искључиво политичког и често привременог карактера. За улазак у ред респектабилних и у сваком погледу развијених земаља то је било сасвим недовољно и Србија није могла наћи други развојни пут, осим ослањањем на оно што је најближи сусед константно постављао као пример за углед. Тако византијско-српски односи улазе у фазу која ће обележити развитак Србије у доба њеног највећег успона – с једне стране, више или мање стално, ратнички постављено, територијално проширивање на рачун Византије, а са друге стране, прихватање основних цивилизацијских одлика византијског света.
Први српски владар који је уочио речене потребе времена, а оне су уосталом у његово време коначно и сазреле, био је Стефан Немања (1166–1196), родоначелник династије Немањића, под којом су развитак Србије, њени успеси у борби са Византијом и њена „византинизација" досегли врхунац. Немања је први, не ограничавајући се на дотадашње одбрамбене акције, заиста започео са освајањем византијских територија (Косово и Метохија, градови у Зетском приморју, Северна Албанија) и први, ујединивши Зету са Србијом, на одлучујући начин окренуо земљу вредностима византијског православља и начина живота. На ову последњу околност, за његове владавине, најбоље указују његов лични прелазак у православну веру, изградња цркава по византијском узору и прогон богомила, потомака једне давнашње византијске јереси. Силазак са власти био је праћен истом симболиком. Немања се замонашио и као монах Симеон повукао на Свету Гору, где је заједно са сином Савом, на црквеном поседу добијеном од цара Алексија III Анђела, подигао манастир Хиландар, који од тада постаје стално исходиште струјања византијске духовности према Србији. Али управо у својој повељи за Хиландар Немања је исказао, а његов син Стефан нешто касније поновио, уверење да му је великожупанска власт од Бога била дата, по праву наследства и без ичијег уплива са стране. Тиме је био започет пут на којем се у XIII в. развило схватање о пуној самодржавности српских владара, затим схватање о Србији као Новом Израиљу. По природи ствари, тиме је морао бити оспорен византијски примат у свему надређеног Царства, поготову када је Србија Немањића, од самих почетака династије, почела да својим владарима, а затим и читавој династији, придаје ореол светородности, што је било страно византијским схватањима. Ово инсистирање на посебном статусу и конкурентности Византији било је свакако олакшано њеним ишчезавањем у IV крсташком рату – што је за неколико деценија изменило општу ситуацију на Балкану. У том својеврсном вакууму прве три генерације немањићких владара, уз све наглашавање српске самосвојности, везивали су свој ауторитет за сродство са некадашњом династијом (цариградских) Анђела, потом и за сродство са њиховим епирским рођацима Дукама. Везивање за Византију тада се ипак највише огледало, још од Немањиног времена, у питањима вере и свега онога што је са вером било непосредно везано. Српска црква у свему је копирала византијске узоре, задржавајући само право на употребу словенског језика, што је такође била једна од одлика источног православља. Нарочито упечатљив траг оваквог приступа огледао се у организацији и свакодневном животу цркве, као и у огромној улози сакралне уметности и архитектуре које, уз извесне српске специфичности, од тада представљају слику Византије у средњовековној Србији.
Србија, иако у тренутку прве пропасти Царства није била највећи учесник у територијалној подели византијског плена, свој политички интерес налазила је у инсистирању на праву учествовања у идеолошком наслеђу Византије. Највећи потези који су у то време били повучени носили су подједнако и црте самосвојности и црте угледања на Византију, што је дефинитивно постао знак препознавања Србије у европском свету. Ти потези су, разуме се, стицање државне независности (1217), добијањем краљевских инсигнија из Рима, и стицање црквене независности (1219), добијањем аутокефалне архиепископије из Никеје, у којој су се налазили носиоци избегле цариградске власти. Била је то круна заједничке политике двојице Немањиних синова, Стефана Првовенчаног (1196–1228), првог српског краља, и Саве, првог архиепископа (1219–1236), који су таквим наступањем у српску политичку теорију увели појам симфоније двеју власти – духовне и лаичке – што је опет било својеврсно преузимање византијског обрасца односа обеју власти. Уследило је време, до обнове Византијског царства (1261), прибирања унутрашњих снага Србије, економског успона, њеног даљег развоја на описаним начелима, али време у којем Србија није имала истакнуту улогу у борби за византијско наслеђе, осим краткотрајног учешћа у западној коалицији која је безуспешно покушавала да спречи обнову Царства у предвечерје тог значајног догађаја. Обновитељ Царства, Михаило VIII Палеолог (1258/59–1282), осим што је у једном тренутку довео у питање аутокефалност српске цркве, имао је пречих задатака од бављења српским не нарочито видним учешћем – сведеним на погранично четовање – у коалицији коју је 70-их и почетком 80-их година XIII в. водио Карло Анжујски, тада највећи непријатељ Византије. Али, пред крај Михаилове владавине византијско-српски односи добијају нову димензију и интензивирају се у до тада непознатим размерама. Промена је наступила са доласком краља Милутина на власт (1282–1321). Он је умео да искористи нарасле амбиције српске аристократије за повећањем сопствених поседа проширивањем државе и убрзо кренуо у трајно запоседање традиционалних византијских земаља, што у српском напредовању на рачун Византије до тада није био случај. Одмах је било заузето Скопље, заједно са околним областима Северне Македоније, а онда је ратовање углавном попримило облик дугогодишњег постепеног потискивања Византинаца, при чему нису била заборављена ни искуства некадашњег пограничног четовања. За око петнаест година оваквог војног и политичког приступа стигло се скоро на границу између данашњих држава Грчке и Македоније. За Византију губици су постали готово неиздржљиви, за Србију добијене територије донеле су нове животне прилике и обичаје и био је потребан предах који би донео консолидацију постигнутог. Преговори су постали нужност за обе стране: за Византинце, не би ли зауставили напредовање Срба, а за Србе, не би ли државним уговором озваничили промењену ситуацију. Уговор из 1299. био је вишеструко значајан за место Србије у византијском свету и даље односе двеју земаља. Први пут један српски владар добио је кћер владајућег цара за жену, уз коју су као мираз ишле простране византијске територије, задобијене до тада у Македонији. Тиме је био отворен пут за много више политичке аспирације српског владара од дотадашњих, као и за задржавање византијских установа на новостеченим територијама и њихово преузимање у старим српским земљама. Дотада „византинизована" претежно у духовној сфери, Србија широким замахом сада улази у одговарајуће процесе и у лаичкој сфери. На краљевском двору појављују се византијска достојанства (нпр. логотет), мада са унеколико измењеним опсегом дужности, у провинцијској администрацији такође (нпр. севаст, кефалија), а пронија, као условно додељено имање феудалног карактера преузето из Византије, постаје веома важна појава и у српском друштву. Истовремено, јача већ ионако снажно угледање на духовни лик Византије. Доскорашњи хиландарски игуман Данило постаје епископ (после Милутинове смрти и архиепископ) и са њим у Србију више него икад улазе изворне светогорске идеје, што ће довести до великог утицаја тамошњег исихастичког покрета на српску духовност. Чињеница да је Данило био и истакнути књижевник и један од најзначајнијих аутора српских средњовековних владарских и архијерејских хагиобиографија, само подвлачи општи значај његовог духовничког деловања. У таквим околностима, које заокружују слику о променама у односима Србије и Византије у време краља Милутина, у неку руку природна последица било је и то да се Милутин искаже као највећи градитељ цркава у византијском стилу међу српским владарима, а да духовници његовог доба у књижевним делима заузму негативан став према успомени на цара Михаила Палеолога, сећајући се његовог склапања уније са Римском куријом (Лион, 1274). Истовремено, они су величали православну побожност Михаиловог наследника Андроника. У читавом овом развитку, који је карактеристичан за XIII в., а поготову за Милутиново време, нису ишчезли елементи који представљају српску самосвојност и који у највећој мери остају изван сфере византијских утицаја. Државне и војне институције биле су устројене на аутохтоним искуствима, а економски развитак, кроз читаву епоху Нeмaњића, показује мало додирних тачака са Византијом. Једино је аграрна политика у новоосвајаним крајевима била потпуно у византијским традиционалним оквирима. Рударство, као највећи извор богатства земље од средине XIII в., било је устројено према пракси западноевропског света, а трговина у највећој мери окренута Западу, у првом реду земљама које су излазиле на Јадранско море.
У време Милутиновог везивања за Византију Србија почиње да се појављује као одређени чинилац и унутар Византијског царства од тренутка када се царица Ирина, због политичких неспоразума са мужем, преселила из Цариграда у Солун. Одатле, готово са прага Србије, било је лакше успоставити непосредне везе са зетом, краљем Милутином. Она шаље богате дарове краљу, укључујући и делове царских инсигнија (које више него икад постају карактеристичан део краљевских портрета на фрескама), да би на врхунцу њихових добрих односа пао и предлог да неки од њених синова буде наследник српског престола. Са своје стране, Милутин, заједно са супругом, посећује ташту у Солуну, где подиже неколико цркава, један манастир и палату за сопствене потребе. Тада је један српски одред чинио део царичине гардијске страже. Заједно са споменутом византинизацијом српских званичних институција, то су све били кораци који су тесно повезивали Србију бар са византијским поседима у Македонији, ако не и са читавим Царством. Тако је фактички био отваран пут за велике подухвате Душановог доба. У међувремену, пријатељски односи двеју земаља и други брак српског краља Стефана Дечанског (1321–1331) са невестом из дома Палеолога, у време док је на челу српске цркве био Данило, допринели су даљем отварању Србије за прихватање византијских узора.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/007-iii-srpsko-carstvo-i-vizantija-sredinom-xiv-veka-karta.jpg)
Стефан Душан (1331–1355), одмах по преузимању власти (захваљујући великој победи над Бугарима код Велбужда пред крај очеве владавине, којој је сам битно допринео и која је Србију коначно инаугурисала као прву силу на Балкану), наставио је са агресивном политиком према Византији, какву је у првом делу своје владавине спроводио његов деда Милутин. Важну чињеницу представљало је то што је, као и тада, српски краљ поново имао подршку извесних угледних појединаца, а можда и кругова, у Византији. Ова подршка је ратовању у граничним подручјима давала, у извесној мери, изглед српског мешања у унутрашње ствари Византије, које је нарочито у другој половини Милутинове владе, а унеколико и за владе Стефана Дечанског и првог грађанског рата у Византији XIV в., било узнапредовало мирољубивим средствима. Тако је створена ситуација у којој је било довољно да дође до неког великог потреса у Византији па да Србија дефинитивно постане један од битних чинилаца у унутрашњој политици Царства. Таква прилика указала се избијањем другог грађанског рата (1341–1347), судбоносног у назадовању које је Византију лишило статуса угледне и релативно снажне државе каква је била још на крају претходног столећа. Савезништвом са вођом једне од зараћених страна, Јованом Кантакузином, а затим и самосталним операцијама у оквиру грађанског рата, Душан је постао пуноправни судеоник у том рату, што је потврдио увођењем „грчких" земаља и „Грка" у своју краљевску титулу. Убрзо је почео и да издаје повеље на грчком језику и у маниру византијске канцеларијске праксе. Недостајао је само корак до поистовећивања с византијским владаром, који је и учињен по заузимању готово читаве Македоније (осим Солуна) када се Душан 1345/46. прогласио а затим и крунисао за цара Срба и Грка, при чему је и српска црква била уздигнута у ранг патријаршије. Од Византије су биле преузете дворске титуле и канцеларијски поступак, односно задржано на терену затечено административно и пореско устројство. Било је створено српско-грчко царство, у којем су само формално дојучерашње византијске територије спадале у надлежност цара Душана, а старе српске земље у надлежност његовог сина Уроша. У суштини, царство је било јединствено под Душановим скиптром, а политичка теорија на којој је почивало може се сматрати у потпуности византијском. Није стога чудновато што је Душан, изгледа, покушавао да постави и основе за преузимање Цариграда, као традиционално неприкосновене престонице Царства. Иако стално праћено или прекидано сукобима, вишедеценијско подражавање Византије достигло је врхунац. Али, истовремено са проглашењем Царства била је пређена линија преко које је Србија почињала да губи свој дотадашњи самосвојни профил, и то не само у домену политичке теорије. Савременици су то јасно осећали и оновремене реакције у Србији на уздизање државе на ниво Царства често нису биле позитивне. Све што је из овакве ситуације могло проистећи на политичком плану општих српско-византијских односа онемогућено је врло брзо смутним временима која су наступила. Оба царства у другој половини XIV в. пролазе кроз период дезинтеграције, тако да се пре може говорити о односима више политичких ентитета, уколико их је и било, а не о односима двеју централизовано усмераваних државних политика. За ово време, у домену преплитања српских и византијских елемената постаје карактеристична појава да српски властодршци управљају појединим византијским државицама: деспот Јован Угљеша у Серу, деспот Тома Прељубовић у Јањини, краљ Марко (Краљевић) у Прилепу. Обрнут случај, природно, није забележен, јер Византинци већ одавно, неколико векова, нису политички и војно залазили у српске територије.
С нестанком Царства, непосредан додир света Србије и света Византије постаје ствар прошлости. Померање престонице (Крушевац, Београд, Смедерево) и читаве српске државе, било најважније или једине – зависно од периода, на север крајем XIV и у првој половини XV в., иако је означило кидање непосредне географске везе између некадашњих суседа, није значило и прекид њихових односа, али је заувек одстранило елеменат непријатељства у тим односима. Османлијска претња српском и византијском свету само је допринела оваквом развоју ситуације. Њихов однос, заснован на другачијим темељима него раније, добија нов квалитет. Српски владари са деспотском титулом, највишом у византијском свету после царског достојанства, први пут у читавој историји српско-византијских односа сами траже од цара у Константинопољу знаке свог достојанства. У земљу се, такође први пут, примају византијске избеглице пред турским напредовањем, које дају значајан допринос у многим областима живота, између осталог у грађевинарству (подизање Смедерева) и неговању писане речи, преко које у Србији први пут долази до упознавања са некима од вредности античког књижевног и филозофског наслеђа. С друге стране, појачана су и духовна струјања, у првом реду светогорска, тако да Србија постаје можда и оштрији него раније бранилац православља, што је показала бојкотом унионистичког сабора у Ферари/Фиренци (1438/39). Хармонизација односа Србије и Византије у последњој фази њиховог постојања као средњовековних држава представљала је логичну завршницу њиховог вишевековног супарништва. Разлога за супарништво више није било, а Србија је изашла из сенке византијске културне доминације. Отварале су се могућности за један нов однос, али је турско напредовање било брже и запечатило судбину Балкана.
Љубомир Максимовић
**Право.** Повеља цара Василија II из 1020, којом је епископија у Расу потчињена Охридској архиепископији, представља први аутентичан извор који бележи почетак дугог процеса преношења византијских правних установа у старо српско право. Као и у другим епископијама Охридске архиепископије, и рашком епископу царском повељом додељени су клирици и парици (зависни сељаци), а њихов правни положај одређен је по византијском праву, које тако продире и у унутрашњи правни живот српске кнежевине. Уз уређење правних односа на епископским и манастирским поседима, особито је јурисдикција црквених судова била значајан преносник византијског права. Применом црквеног права, византијске норме и правна схватања утврдили су се у материји брачног, породичног и наследног права, као што су стварањем свештенства у свим сферама друштвеног живота усађивани хришћански морални назори и етичке вредности уопште.
Најважније законодавно дело свесне рецепције византијског права било је Законоправило Св. Саве. Као основни правни кодекс за новоустановљену аутокефалну Српску архиепископију, Светосавски номоканон израђен је 1219. у солунском манастиру Филокалу. Старањем Св. Саве створена је самостална компилација, промишљеним избором канонске грађе и световних закона из више различитих грчких зборника. Као изворнике канонске грађе Св. Сава одабрао је дела знаменитих византијских канониста из XII в.: Аристинова тумачења Синопсиса Стефана Ефеског и Зонарине коментаре фотијевске обраде Канонске синтагме у 14 наслова, с претходно датим пуним текстом канона по редоследу ауторитета. Од световних закона, у посебној глави Законоправила Св. Саве (гл. 55) садржан је превод читавог Прохирона, правног зборника с краја IX в. из времена цара Василија I Македонског. У 40 глава претежно је нормирана грађанскоправна материја, с одредбама систематизованим и прегледно изложеним и прикладним за употребу у судској пракси. Замишљен као приручни зборник, црпи грађу углавном из Јустинијанових Институција по доцнијим грчким преводима и коментарима, док се у глави о кривичном праву ослања на Еклогу и њен систем кривичних санкција са широком заступљеношћу телесних казни. Из Јустинијановог законодавства уврштени су у Номоканон и збирке извода састављене у VI в.: Зборник од 87 глава патријарха Јована Схоластика, са прописима о цркви и брачном праву из Новела, и Collectio tripartita патријарха Јована Посника, са прописима који се односе на Цркву из Кодекса и Новела.
Монументалним делом Св. Саве у Србији је била извршена замашна рецепција византијског права. Поред прописа о организацији и унутрашњем животу Цркве (о ступању у клир, монаштву, дужностима и правима клирика, црквеним преступима и казнама, судској надлежности и поступку, црквеној имовини и ктиторском праву и др.), канонским прописима обухваћено је и читаво брачно право. Применом у јурисдикцији црквених судова, у суђењима о пуноважности и разводу брака, о миразу, о искључењу из наследства и нужном законском наследном делу, о тестаменту, о јересима и кривичним делима против вере, у суђењу подложницима црквених поседа, кроз право милосрдне интервенције, право азила и суделовање црквених достојанственика у градским судовима, норме византијског права прожеле су многе видове (области) правног живота народа. Заједно са прописима канонског права и са ауторитетом закона највеће правне снаге, у темеље српске државе уграђено је богато наслеђе грчко-римског права садржано у Прохирону. Тај кодекс са развијеним нормама стварног, облигационог и наследног права, дело надмоћне цивилизације и високе правне културе, у Србији је био прихваћен као саставни део вере.
Законоправило Св. Саве било је не само основни правни кодекс Српске цркве, него уједно, „по божанском праву, и врховни закон државе". У Номоканону је изражено схватање о супрематији канонског права. Одредбе државног законодавства и сви световни прописи морају бити у сагласности са канонским заповестима. Потчињавање владарске власти канонима услов је постизања општег добра. Св. Сава унео је и конституционо одређење царске власти из XXXI новеле Алексија Комнина, у којој је царство дефинисано као правна влада – *еуномус епистасија* (eu\[nomo" ejpistasiva), поредак владавине права. То је влада у границама закона, док је пак сама законодавна власт опредељена идејом општег добра. Уз идеју о подвргнутости владара закону, Св. Сава нарочито је истакао важност учења о односу државне власти и цркве које изражава теорија симфоније (склада). Ту је дат српски превод знаменитог предговора VI Јустинијанове новеле, уводна декларација са самог почетка Схоластиковог зборника. Обе власти – свештенство и царство – потичу из истог, божанског извора, и позване су да делају у сагласности зарад постизања исте, божански одређене сврхе – остварења добра. Одржавајући схватања Св. Саве као законодавца, пробране из ризнице византијских правних и политичких идеја, у темеље српског права уграђене су ванредне мисли о вредности закона и идејним претпоставкама власти, њеном заснивању и оправдању.
Формално присвајање пространих области раније освојених у Македонији у виду Симонидиног мираза 1299. означило је преокрет обележен свесним настојањем ка увођењу византијских образаца. Од краља Милутина византијским узорима саображава се уређење двора и рад дворске канцеларије, a стилизација краљевских аката у дипломатичким елементима доследније следи формулар царске канцеларије. У освојеним подручјима задржава се затечена управна организација и преузимају византијске службе попут кефалија (владаочевих намесника у градовима и областима), севаста (чиновника пореске и катастарске контроле) и практора (убирача пореза). Нарочито ће се установа кефалија потом распрострти и на старе српске земље као окосница централизације државне управе. Постављени од владаоца као управници градова и мешовитих жупа, кефалије ће имати простране надлежности у управи и судству. Поверено им је старање о одржавању поретка и очувању јавног реда и безбедности, спровођење истраге и прибављање доказа, хапшење и затварање у тамницу, извршење судских налога, тe пресуда и наплата дугова, извршење јавноправних исправа, брига о несметаној трговини, поштовању трговинских прописа и надзор над закупцима царина, старање о заоставштинама и извршењу тестамената, судска функција. У Милутиновој скопској повељи (1299/1300), познатој по правном конзервативизму, задржавање установа судија великих и малих, те судија градских и жупских, представља почетак процеса раздвајања судске од управне власти, у складу са развијенијим византијским појмовима.
Етнички мешовито становништво скопске области од давнина је било навикнуто на византијски правни поредак. Судска решења сачувана у преписци охридског архиепископа Димитрија Хоматијана још из првих деценија XIII в. приказују српске поседнике у Скопљу како по византијским обрасцима склапају брачне уговоре, дају кћерима непокретности у мираз, у судском поступку се позивају на институте одржаја и застарелости, а као доказна средства користе писане исправе, усвојивши појмове, установе и формализам византијског права. О продирању византијских приватноправних установа и у правни живот претежно српског живља у селима сведочи повеља краља Милутина манастиру Св. Ђорђа код Скопља, својим одредбама о прикији (миразу) и забрани ексоприка паричких места (давања у мираз сеоских непокретности изван манастирских села). О одржању традиције византијског права и на српском земљишту пре Милутинових освајања речито је сведочанство Призренска тапија (1346/1366), писана скоро век и по од доласка Призрена под српску власт. Документ има обележја византијског формулара приватних исправа: крстови са именима уговорне стране продавца на почетку, континуирани канцеларијски рукопис, одсуство промулгације, потписи сведока и номика, јавног бележника. Из византијског права потичу и битна правна одређења овог купопродајног уговора: одрицање од права прече куповине сумеђника, пренос права службености, формула својинског права (право имати, харисати, прикисати, продати, за душу дати или заменити), пренос права својине закључењем уговора, плаћање аналогије као санкције одговорности за евикцију и забрана приступа суду нарушиоца уговора.
У Милутиновој скопској повељи налазимо први помен преузимања византијске установе номика – сам је краљ куповину земљишног поседа од грчких власника у Скопљу закључио у форми писане номичке исправе, плативши накнаду (иномиков откуп). Установа номика распрострла се потом и у северним градовима, попут Новог Брда или Трепче, и селима, попут Ораховца, где није било континуитета градског живота из доба византијске власти. Фрагментарно очуван градски закон, повеља деспота Стефана Лазаревића за Ново Брдо, нормира номичку исправу као обавезну законску форму преноса права својине на непокретностима. Оскудан број сачуваних српских номичких исправа приказује, ипак, врло различите правне послове о којима номици сачињавају писане исправе, уједно и као сведоци у правном послу и сведоци аутентичности писаног акта, уз одговорност за његову правну ваљаност у формалном и у материјалном погледу: купопродајни уговори, уговор о свештеничкој служби у баштинској цркви, изравнавање рачуна и потраживања, усвојење, поклон, тестаментално располагање, поклон за случај смрти, запис о парници и пресуди у земљишном спору. Милутинова повеља манастиру Св. Ђорђа садржи и први помен преузимања византијске установе проније – државног земљишта на којем владалац властели даје право доживотног плодоуживања са дажбинама парика и имунитетским повластицама, условљено вршењем војне службе. У Србији, где се додељивање пронија потом проширује на читавој државној територији, наследност пронијарског поседа постаје правило и без посебне владалачке повеље, остајући условљена преузимањем војне службе, а јављају се и манастирски пронијари, властеличићи. Но, основна разлика у односу на баштину трајно остаје: пронијар, за разлику од баштиника, нема право располагања пронијом, па пронијарски посед не може отуђити – ни продати, ни подложити под цркву (чл. 59 Душановог законика).
Већ за владе Стефана Дечанског, са звањима попут финансијске службе протовестијара и канцеларске службе логотета, те достојанствима попут протосеваста, дворско устројство и церемонијал пружају слику царског двора. Као идеолошку подлогу освајања пространих грчких области Душан истиче очување византијског правног поретка. Наступајући као „наставник" светих царева и испуњавајући, као „честник" у владању, дужност продужавања поретка царства, повељама градовима и манастирима, писаним на грчком, нови владар потврђује постојеће уређење, права и повластице. По заузећу Сера и крунисању за цара Срба и Грка 1346, управа по ромејском начину и византијским законима у грчким земљама царства јасан је владарски програм. Недирнуто судско устројство и пуно важење византијског права потврђују и сачувани судски документи и приватне исправе, даровнице, тестаменти и купопродајни уговори, настали у митрополијама Сера, Зихне, Мелника или у Светој Гори, у којима само по датуму разлучујемо доба српске владавине. Акти царске канцеларије саображавају се ромејским обрасцима које верно, у свим дипломатичким елементима, следе Душанове хрисовуље. Од 1348, по освајању Тесалије и Епира са Етолијом и Акарнанијом, простагмама потписаним менелогемом истиче се и последње обележје потпуне царске власти. Душанови намесници носе титуларна достојанства деспота, севастократора и кесара, изведена из царских епитета, које само ромејски цар може доделити.
Душанов законодавни програм представља испуњење владарског позива чувања и усавршавања царских закона. Пространа област државе наметала је потребу свеобухватног законодавног дела – кодификације која би јединственим закоником објединила српске и грчке земље и трајно утемељила царство. Душаново законодавство имало је зато вид целовитог правног зборника српско-византијског права у особеном склопу троделног кодекса, чији су састави и комплементарни делови Скраћена Синтагма Матије Властара, Јустинијанов закон и Душанов законик из 1349, допуњен на сабору 1354.
Синтагма јеромонаха Матије Властара, солунског канонисте, написана је 1335. као приватна правна компилација енциклопедијског карактера. Канони и законски прописи обједињени су по установама и распоређени према почетним словима појмова и института. Систематизација у алфабетском редоследу, погодна за рад судова, брзо је Властареву Синтагму учинила врло распрострањеном у примени. Потом је настао и српски превод Пуне Синтагме. Скраћена Синтагма израђена је као самостална српска ревизија Властаревог зборника у оквиру Душанове кодификације у току припрема за доношење Законика. Материја је сведена на једну трећину садржине изворника: од 303 главе остало је 94. Изостављена су углавном црквена правила, сведена на четвртину преузетог текста, док је световно право скоро у потпуности и готово без измена задржано. Приређен је тако законски зборник погодан за примену у световном судству. У склоп Душановог законодавства Скраћена Синтагма уноси правну грађу најзначајнијих византијских правничких дела из периода обнове Јустинијановог права у доба Македонске династије: највећма грађу Прохирона, који допуњује значајним одредбама из Василика цара Лава Мудрог, у којима су предметно обједињене норме из Јустинијановог Кодекса, Дигеста и Новела. У темељ Душанове кодификације уграђени су том замашном рецепцијом важни сегменти капиталних дела врхунске правне културне епохе.
У грађанскоправној материји, највише је норми брачног и наследног права. Редактори Скраћене Синтагме посебно издвајају одредбе о законском наслеђивању и с пажњом даље систематизују прописе о изузимању од наслеђа. Пажња је посвећена и правном режиму миразног добра. У материји облигационог права, развијенији су прописи о капари, опозивању поклона, поклону црквама, одговорности за пропаст ствари датих у оставу и одговорности залогопримца. Мало је одредби о закупу и службеностима. У кривичном праву задржана је најважнија грађа о појму виности, о умишљају, нехату и урачунљивости. Разлучују се појмови подстрекача, саучесника и помагача. Праву азила посвећена је посебна глава. Развијени су прописи о кривичним делима и ту редактори Скраћене Синтагме показују доста иницијативе у преради. Пажљиво су пренесене дефиниције појма и циља закона и глава о дужностима чиновника. Незнатан је број прописа о судском поступку, изузев о сведоцима, жалби и извршењу пресуде.
Закон цара Јустинијана, скромног обима (свега 33 члана), оригинална је српска компилација склопљена од прописа пробраних из неколико грчких извора. Највећи број (13 чланова) преузет је из Земљорадничког закона. Нормирају особене правне спорове у аграрним односима: преоравање међа, спор између села о међама, замена њива, уговори о наполици и др. По неколико одредби преузето је из Синопсиса Василика (о ништавности тестамента, одговорности номика, одустајању од купопродаје и плаћању глобе за неоправдан захтев раскида уговора), Прохирона (одговорност залогопримца, имовински односи међу супружницима), Еклоге (казне за крађу из цркве) и Новеле цара Романа Лакапена о праву прече куповине. Нејасно је порекло чланова о доказивању помоћу сведока у случају губитка исправе, лажном сведочењу за мито и року обавезног чувања залоге. Настао можда још у доба Милутиново, Јустинијанов закон показује самосталност редактора. Основана је претпоставка да је почетком XIV в., после Милутиновог припајања скопске области, настао и српски превод целог Земљорадничког закона, који је остао сачуван у рукопису хиландарског зборника из 30-их година XV в.
Анализа нормативних решења Скраћене Синтагме, Јустинијановог закона и Душановог законика открива комплементарност, иако не увек и пуну усклађеност. Прописи Душановог законика ту се редовно исказују као допуна, неретко и као промишљена интервенција законодавца. Карактеристична је нарочито оскудност норми грађанског права, исцрпно регулисаног Скраћеном Синтагмом. Упоредни преглед у оквиру грана права и правних области приказује Душанов законик и као самостално законско дело у материји која није била нормирана рецепцијом византијског права – статусно право и правни положај сталежа, уређење судова и судски поступак; такође, у кривичном праву, где су се укорењени српски правни обичаји разилазили са ромејским принципима, или у породичном имовинском праву (институт задруге). С друге стране, у Душанов законик уграђене су и бројне византијске норме, као и битне правне идеје и принципи. Примерице, византијског су порекла одредбе о злоупотреби власти у току принудног извршења судске пресуде, о апелацији на цара и, нарочито, ванредно важне и правно најразвијеније норме о вредности и снази закона. Неки кључни правни појмови, попут појма виности и појма кривичног дела, изворно су ранија рецепција византијских правних начела. Душанов законик широко уводи систем византијских казни, са карактеристичним врстама сакаћења. Најзад, из византијског законодавства потиче и првих неколико десетина чланова који опредељују положај цркве, изложених у самосталној преради. Кодификација српског права тесно је спојена с прерадама византијских законских зборника. Целовити троделни кодекс Цара Стефана Душана представља уједно плод вековног прихватања и усвајања византијских правних установа и начела и законодавни израз идеје верског и културног јединства на којој се заснивало Душаново српско-грчко царство.
Мирјана Стефановски
**Културни односи. Црква.** Кретали су се сходно политичким односима византијске и српске државе. Основна византијска идеја била је не само христијанизовање досељених Срба него и грецизација. Стварање Охридске архиепископије 1018. са искључиво грчким епископима требало је да одлучујуће допринесе грецизацији што је пре тога било немогуће јер су на многим епархијама епископи били Словени.
Пример добрих византијско-српских односа на државном и црквеном пољу илуструју два податка: оснивање манастира Хиландара и стварање самосталне Српске цркве. Оснивање Хиландара, српског манастира на Светој Гори, дело је дипломатске вештине Св. Саве али и добрих односа две државе. Без знања и благослова охридског архиепископа монах Сава замоли цара Алексија III Анђела, иначе таста српског великог жупана Стефана, касније краља Првовенчаног, за дозволу да обнови опустели манастир Хеландариос. Цар Алексије 1198. поклања Хиландар манастиру Ватопеду чији је сабрат био Сава. На молбу свих светогорских манастира, изузев Ватопеда, цар исте године издаје други хрисовуљ којим додељује Хиландар и Милеје (област око манастира) Симеону и Сави, при чему Хиландар добија ранг царског манастира, тј. да буде „самосталан, својевластан и самоуправан". Средином 1199. када је Хиландар био завршен, Симеон је издао ктиторску повељу Хиландару, а цар Алексије на Савину молбу издаје трећи хрисовуљ да Хиландар „Србима буде на вечни поклон... ради примања људи из српског народа, који се одају монашком животу". Хиландар добија право да има пристаниште и држи своју лађу, а цар уз богат прилог у злату даје и једно жезло као симбол непосредне царске власти при постављању игумана.
Оснивање самосталне Српске цркве било је неопходно да се спречи грецизација српског народа. Стварањем самосталне српске државе Немања је сматрао да је спречио грецизацију Срба, али је убрзо схватио да није много постигао јер су у Србији остали грчки епископи, грчки попови, служба и проповед на грчком језику. Зато Св. Сава ствара националну цркву са националном јерархијом, службу, проповед и богослужбене књиге на српском језику, као и текст на иконама и живопису. У давању самосталности Српској цркви мора се препознати и политичка мудрост цара Теодора I Ласкариса (1204–1222), који је био притешњен претензијама Латина, Бугара и Теодора Анђела. У овом случају постоје два момента, а у оба до изражаја долази сарадња државе и цркве. Прво, избор Саве за архиепископа, а кандидати су били и сви остали монаси из његове пратње, извршио је Сабор Никејске, тј. Васељенске патријаршије. Цар се са избором сагласио и 1219. издао повељу. Посвећење за епископа је чисто црквени чин и обављен је на „благонарочити празник" када су у присуству цара, војвода, клира и народа сви узвикнули „достојан". Патријарх Манојло уручио је Сави архијерејско жезло и грамату о канонски извршеном посвећењу. Друго, одлуку о самосталности Српске цркве донео је патријарх са Сабором архијереја Васељенске цркве, одредивши јој права и обавезу „да врши његово (тј. цариградског патријарха) спомињање међу првима". Потом патријарх Манојло I Сарантен Харитопул (1217–1222), „умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град", него сабор српских епископа нека бира и посвећује свог архиепископа. У том смислу добио је од патријарха и Сабора томос о оснивању самосталне Жичке архиепископије, тј. аутокефалне Српске цркве. Отпор оснивању Жичке архиепископије дао је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, кога је Св. Сава свесно заобишао, као и пре тога када је било у питању оснивање Хиландара, јер иако је Охридска архиепископија била „Мајка црква" за Србију, знао је да од Охрида неће добити ништа. Охрид се налазио под политичком влашћу епирских деспота који нису били наклоњени Србији, посебно самосталној српској држави, од које су покушавали да узму Зетско приморје и Скадар. Независно од променљивих политичких односа између Епира и Србије, Св. Сава и Стефан Првовенчани обраћају се патријарху и цару, који су резидирали у Никеји и били у том тренутку опште признати за васељенског патријарха и васељенског цара. Охридски грчки епископат био је озбиљна опасност, као туђ елеменат под контролом цркве из чије се јурисдикције српска црква изузела одлуком трећег фактора, Никеје.
Негативан утицај државне политике на међуцрквене односе одсликавају два догађаја. Цар Михаило VIII Палеолог преговарао је с папом о склапању уније како би добио војну помоћ са Запада. Томе су се успротивиле српска и остале словенске цркве, па је зато цар 1272. издао повељу којом све епископије са српског и бугарског простора потчињава Охридској архиепископији. На сабору у Лиону 1274. папи Григорију X цар је доставио нека фалсификована писма, којима тобоже српски архиепископ и бугарски патријарх пристају на унију са Римом. Уз писма је приложио своју молбу да се поништи самосталност Српске и Бугарске цркве јер су основане без папиног одобрења и тражио да се потчине Охридској архиепископији, коју назива Прва Јустинијана. На седници Лионског сабора 1274. грчка делегација, са Георгијем Акрополитом на челу, поново је тврдила да „митрополија Србија и патријархат Загоре (Бугарска) нису канонични, јер су установљени без дозволе папске на штету Охридске цркве". Директна последица политике цара Михаила види се у *Синтагми* у којој Матија Властар 1335. игнорише постојање Српске и Бугарске цркве.
Уздизање српске државе на ранг царства и српске цркве на ранг патријаршије (1346) у првом тренутку није нарушило ни међудржавне нити међуцрквене односе. Тадашњи патријарх Јован XIV и његов наследник Исидор I нису протестовали против акта српске државе и цркве. Шест година касније патријарх Калист I (1350–1354), подстакнут интригама узурпатора византијског царског престола Јована VI Кантакузина (1347–1354), а после нових Душанових освајања и неуспеха Кантакузина да то поврати, бацио је 1353. анатему на Српску цркву. Анатема у црквеном праву подразумева читав спектар санкција, а у одсуству конкретног документа није јасно да ли је изречено само одлучење Српске цркве од Једне свете саборне и апостолске цркве или је то праћено и проклетством цара Душана, патријарха Јоаникија, Скопског сабора и целог народа. Српска црква није изневерила Христово учење, а Васељенска патријаршија није била угрожена уздизањем Српске цркве на ранг патријаршије, али јесте српским освајањем грчких територија чиме је остала без прихода. Одлучење је изазвало забуну код Срба, посебно код Хиландараца, јер су светогорски монаси престали да саслужују са њима. Покушај за измирење потекао је од самог патријарха Калиста који је анатему и бацио, јер је у договору са царем Јованом V Палеологом (1341–1391) желео да отклони опасност од Турака. Међутим, умро је у Серу на двору царице Јелене (1363). Опело су извршили свештеници Српске цркве, тј. свештеници цркве на коју је бацио анатему, што значи да је ступио у општење са њом. Деспот Угљеша Мрњавчевић је непосредно пре битке на Марици (1371) признао примат Цариграда над својим територијама. Кнез Лазар (1371–1389) је на преговоре са Цариградом послао 1375. делегацију коју је водио старац Исаија, а пратили су га прот Свете Горе Теофан и монаси Силвестар, Никандар/Нифон и Никодим (Грчић). Преговори су успешно завршени, што је било лако с обзиром на то да су грчке епархије биле поново у грчким рукама. Срби су прихватили услов: уколико поново ојачају и освоје грчке пределе, да не смењују епископе, те да не ускраћују и забрањују помен цариградског патријарха на богослужењу. Цариградски патријарх Филотеј (1353–1355, 1362–1376) послао је јеромонахе Матеја и Мојсија као своје изасланике, који су на гробу цара Душана прочитали грамату о измирењу и скидању проклетства са цара Душана, патријарха Јоаникија, Скопског сабора, Српске цркве и народа. Српски патријарх је из своје титуле изоставио помен Грка. Тако се „сјединише удови ка глави, и црква опет доби своје благољепије". Краткотрајни разлаз са Васељенском патријаршијом дубоко је погодио Србе, зато су порази на Марици и Косову приписивани дејству бачене анатеме.
Радомир Милошевић
**Филозофија.** Српско средњовековно филозофско наслеђе је, у основи, византијско филозофско наслеђе пренесено у српскo средњовековнo мишљење и културу. Пошто су се на преводима византијских списа образовали средњовековни преводиоци и читаоци, развијао се језик и уобличавало мишљење, ови преводи и преводилачки и преписивачки коментари на њих, за историју филозофије су подједнако важни као и изворни филозофски текстови из познијих времена.
У византијским текстовима и њиховим српскословенским преводима под филозофијом се углавном подразумевају теологија (унутрашња филозофија, прва филозофија) и античкe филозофске дисциплине (спољашња филозофија), као и рановизантијске синтезе античког филозофског наслеђа са паганским култовима (супротне хришћанској теологији). Схватање спољне филозофије као општег филозофског образовања, које је припрема за праву (езотеричну) филозофију, налази се већ у највишим дометима античке филозофије, код Платона у Академији (неписано учење). За византијске филозофске текстове није, као касније, од пресудног значаја њихова оригиналност, него често анонимно стремљење узору, што не одступа ни од духа античког филозофског наслеђа.
Сам термин *филозофија* се на српскословенском језику појављује веома рано, као позајмљеница из грчког језика (filosofi\], filosofiva) и као преведеница *љубомудрије* (l}bomoudrE). У школским и теоријским текстовима под филозофијом се подразумева спољашња („вратничка") мудрост која уводи у истинско теолошко мишљење. Користе се садржаји и поступци античке филозофије и преузимају позноантичке дефиниције филозофије (превод *Дијалектике* Јована Дамаскина, XIV в.), односно ранија грчка схватања филозофије као: сазнања бивствујућег (бића, o\[n) као бивствујућег, тј. бивствујућих као бивствујућих (онтологија, аристотеловска дефиниција), сазнања божанских и људских ствари (стоицизам), поучавања о смрти (платонизам), уподобљавања Богу (платонизам), умећа над умећима и науке наука (платонизам и аристотелизам), љубави према мудрости (етимолошка, питагорејска, сократско-платоновска дефиниција). Најстарија позната дефиниција филозофије на старословенском језику налази се у житију Светог Ћирила (Константина Филозофа), где је филозофија „Божијих и човечијих ствари сазнање, колико се човек може приближити Богу". Овакво одређење филозофије повезује школско античко схватање филозофије и платонистичко наликовање Богу са библијским уподобљавањем Богу. Јован Егзарх (преводилац и књижевник из културног круга бугарског цара Симеона) оставио је дефиницију филозофије на старословенском језику, у којој се наглашава да је филозофија трагање за истином (*Шестоднев*, IX в., српскословенски препис Теодора Граматика, XIII в.). О упућености српских средњовековних преводилаца, преписивача и тумача и њиховом разумевању сложености логичко-појмовних садржаја грчке филозофије, сведоче забелешке, глосе и тумачења појединих појмова на маргинама српскословенских превода.
Судећи по броју преписа и превода на старословенски језик (од IX в.), *Лествица* Јована Лествичника (VI в.) била је једно од најчитанијих дела средњовековне Србије. У *Лествици* се под спољашњом филозофијом подразумева античка пропедеутичка (светска) филозофија коју је, како се наглашава, ретко ко изучио до краја, док је још мањи број оних који познају истинску филозофију, схваћену као монашку праксу уздизања по степенима (30 у *Лествици*) према највишим увидима (теорији) и моралном савршенству. Иако светска (спољашња) филозофија може бити корисна као пропедеутика, у преводима аскетских текстова осветљава се мотив бављења филозофијом због славе (гордости), односно жеље за влашћу, што је у монашким списима често испитиван грех који и највеће подвижнике може да врати на сам почетак аскетског пута. Посебно важно место у монашко-аскетским списима заузима критика неоплатонистичке онтологије (Ориген, Евагрије Понтски), због величања духа и ниподаштавања тела (преводи *Сатница* Максима Исповедника, *Слова* Јефрема Сирина, XIV в.). Истинска филозофија схваћена је као права љубав према јединој истинској мудрости, а филозофирање се схвата и као „сазнање страха Божијег" (преводи поука Нила Синајског, Дијадоха Фотичког, аве Доротеја, Варсануфија, Филотеја Синајског, Анастасија Синаита, *Беседе* Теодора Студита). Често су превођени и зборници поука (*Пандекте* Антиоха, *Паренесис* Јефрема Сирина, *Диоптра* Филипа Пустињака).
Захваљујући византијском филозофском наслеђу, српски средњовековни читаоци могли су да се упознају са учењима античке филозофије. Иако се особености појединих филозофских праваца (питагорејство, платонизам, стоицизам) не одређују увек тачно (што зависи од околности настанка изворног византијског текста), њихово тумачење и усвајање је увек и критичко (теолошко) оцењивање (као и у типологијама уобичајених јереси). Пошто се филозофска учења преиспитују са теолошког становишта, хијерархијски се разврставају на основу своје блискости, односно удаљености од византијске теологије. У предговору *Дијалектике* Дамаскин наглашава да ће, излажући најбоље мисли грчких филозофа, прихватити све што је у складу са истином, а одбацити све што је погрешно или блиско надризнању. Овде треба тражити разлог што се Сократ и Платон појављују на фрескама (Жича, Богородица Љевишка, Љубостиња) као филозофи који су (налик старозаветним пророцима) прекорачили границе свога времена („хришћани пре Христа").
Да је филозофија творевина грчког духа, било је добро познато српском средњовековном читаоцу још од времена списа *О писменима* (*О словима*) Чрнорисца Храбра (вероватно Х в). У 61. глави допуњене верзије *Номоканона* Светог Саве (ХIII в.) налази се преглед античких филозофских школа, који је преведен из *Возглављенија* Епифанија Кипарског. У српском препису *Шестоднева* Јована Егзарха (1263) указује се да су „фисики" били „јестественици", односно проучаватељи природе, у српској преради *Хронике* Георгија Амартола, Зенон Елејац се назива „проналазачем дијалектике", а у белешкама и објашњењима уз превод *Паламиних слова* упућује се на Аристотелова логичка учења. Изреке „мудрих Јелина" (Питагора, Сократ, Епиктет, Плутарх) налазе се (још од XII в.) у низу популарних збирки мисли (мелисе, цветници, љетовници), као и у гномама (где се поуке отаца мешају са моралистичким изрекама филозофа) и поукама средњовековних романа, одакле су, као и библијске поуке, прешле и одомаћиле се као „народне" умотворине.
У српским средњовековним преводима *Шестоднева*, коментара прве библијске књиге (*Постање*), преносе се и тумачења античке филозофије природе (физике). На старословенском језику најстарији је *Шестоднев* Јована Егзарха (састављен на основу више византијских списа). Касније је на српскословенски преведен *Шестоднев* Василија Великог (где се упућује на учења античких филозофа – Питагоре, Хераклита, Платона, Аристотела), као и *Шестоднев* Јована Златоустог. Сачуван је и *Шестоднев* Никона Јерусалимца (препис превода списа *О стварању света* Северијана из Гавале).
Циљ византијских пропедеутичких текстова је био да обезбеде средство, односно оруђе (o\[rganon) за логичку обуку потребну за савладавање сложених теолошких ставова и појмовно сналажење у сложеним теолошким расправама. На старословенски језик је веома рано била преведена и српском читаоцу доступна *Припрема* Теодора Раитуског (у *Симеоновом*, односно *Свјатосављевом зборнику*, XI в.), као својеврсни речник или енциклопедија основних филозофских, логичких и теолошких појмова. *Дијалектика* (*Филозофска поглавља*) Јована Дамаскина представља уводни део теолошке енциклопедије под називом *Извор сазнања* (делови преведени на старословенски већ почетком X в.). *Дијалектика* која је цела преведена на српскословенски језик (XIV в.), представља синтезу две грчке верзије *Дијалектике* (дуже и краће). Делове *Дијалектике* поново преводи језички реформатор Константин Филозоф Костењечки (на двору деспота Стефана, XV в.), који се залаже за враћање старословенским језичким узорима (*Сказанија о писменех*).
У *Дијалектици* су сабрана три позноантичка увода у филозофију – општи увод у филозофију, Порфиријев *Увод у* (Аристотелове) *Категорије* (*Исагоге*) и александријски коментари Порфиријевог *Увода*. У спису се дају дефиниције филозофије и њена подела по дисциплинама, тумачење Порфиријевих предикабилија („гласова"), антепредикамената, Аристотелових предикамената (10 категорија) и постпредикамената. У *Дијалектици* се даје и читав низ филозофских појмова преведених са грчког језика – *биће* (бивствујуће, sou\[tq, партицип глагола бити, o\[n), *суштина* (бивство, sou\[tqstvo, oujsiva), *природа*, односно *јестество* (Estqstvo, fuvsi"), *узгредност* (случај, slou;ai, sumbebhkov"), *категорија* (oglagolaniE, kathgoriva), *род* (rodq, gevno"), *врста* (vidq, ei&do"). Филозофија се (аристотеловски) дели на теоријско (zritelnoe) и практично (dy\]telnoe) знање (znaniE). Теоријско знање дели се на теолошко (bogoslovnoe), физичко тј. природно (EStqstvqnoe) и математичко (u;itelnoe) знање, а практично знање на етичко (wbi;ainoj), економско (domostroitelnoe) и политичко (gradnoe). На основу поделе филозофије, средњовековни теоријски списи се могу класификовати на физичке (*Шестодневи*) и метафизичке, односно теолошке (*Ареопагитика*, *Исповедања вере*). Списи етичке садржине су монашко-аскетски списи у којима су изложени целовити аскетски системи (*Лествица*), као и поуке о посебним питањима (*Сатнице*, *Слова*, *Беседе*). Политички су списи о држави, односно теорији симфоније („сапрестоништва") црквене и државне власти (*Номоканон Светог Саве*, *Савети ђакона Агапита Јустинијану*, *Молитве светих Симеона и Саве* у повељама). Подела филозофских знања је само условна, јер све дисциплине зависе од најважније, „унутрашње филозофије", односно теологије.
У подели филозофских дисциплина, византијска теологија као „унутрашња филозофија" долази на место платонистичке и аристотеловске метафизике, односно теологије. Својим схватањем да је филозофија „наликовање Богу" и да постоји унутрашња филозофија (неписано учење), као и критичким односом према паганском политеизму, у целокупном античком наслеђу које преноси византијска филозофија, Платоново учење је, сасвим очекивано, најближе византијској теологији. Аристотелизам је близак византијској теологији у оној мери у којој је близак платонизму. Платонистичком терминологијом се служе кападокијски оци, чији су поједини списи рано преведени на српскословенски језик (беседе Василија Великог, Григорија Назијанзина и Григорија Ниског). Најважнији спис платонистичке провенијенције за читаву византијску и западну теолошку књижевност је *Ареопагитика* (користи се од VI в.), коју је на српскословенски језик превео инок Исаија (превод завршен после Маричке битке, 1371). Превод *Ареопагитике* (*Мистична теологија*, *Божанска имена*, *Небеска хијерархија*, *Црквена хијерархија* и десет писама) пропраћен је схолијама Максима Исповедника, односно Јована Скитопољског. У деловима текста где је сматрао да су потребна објашњења, монах Исаија је оставио бројне коментаре на текст, у којима упућује на Аристотелове категорије и Порфиријеве „филозофске гласове". Главна особеност превода су сложенице састављене по угледу на изворну грчку филозофску терминологију (надсуштински, prysou\[tqstvqnq, uJperouvsio"; произлажење, еманација, pro\[qstviE, provodo").
У *Мистичкој теологији*, најважнијем ареопагитском методолошком спису, изложене су апофатичка и катафатичка метода. Наглашавање Божје трансцендентности карактеристично за апофатичку методу и учење кападокијских отаца (IV в.), потврђено списима Максима Исповедника (VI/VII в.), Симеона Новог Богослова (X/XI в.) и Григорија Паламе (XIV в.), једна је од најважнијих карактеристика византијске мисли. Читаности *Ареопагитских списа* посебно су допринели монаси – исихасти, синаити, следбеници Григорија Синаита и Григорија Паламе, који после Маричке битке, због надирања Турака, прелазе са Свете Горе у манастире у Србији (Ромило Раванички, Григорије Синаит Горњачки, Роман Синаит и др.).
Основна теза *Ареопагитских списа* о несазнатљивости Бога наглашена је и у учењу Григорија Паламе, чији се списи у време исихастичког спора преводе на српскословенски и коментаришу. У преводу Паламиног *Исповедања православне вере* се, као и у ранијим исповедањима (*Жичка беседа* Светог Саве, 1220), поред општег излагања теологије заснованог на никејском Символу вере, образлажу у то време посебно важна питања везана за исихазам. Преведени су и Паламини списи против Варлаама Калабријског и Акиндина. Палама се користи Аристотеловим терминима *можност* (потенција, sila, duvnami") и *уделовљеност* (актуализовање, е моли, ejnevrgeia). Наглашава да несазнатљива божанска суштина има *можност* за различита *уделовљења* (као што је нестворена таворска светлост приликом исихастичке молитве). Виђење божанске светлости није исто што и сазнање божанске суштине, која је несазнатљива. Превођење и тумачење (коментари) списа савремених византијских мислилаца указују на висок ниво тадашње српске филозофске културе (XIV в.), која се сасвим приближила својим византијским изворима и филозофским узорима.
Борис Милосављевић
**Књижевност.** Преводилачком и мисионарском делатношћу двојице Солуњана, Константина (Ћирила) и његовог брата Методија, у IX в. постављени су темељи словенске писмености и стварања књижевног језика код Словена. Примивши хришћанство источног обреда, Срби су постали део византијског културног круга. На почетку своје мисије Константин и Методије превели су јеванђеље, одговарајући тип кратког апостола (скраћени праксапостол), псалтир, паримејник и изабране црквене службе. Сматра се да овој групи раних превода треба још придодати и *Житије светог Методија*, у којем се казује да је он у току шест месеци (од марта до октобра) превео и цео Стари завет (60 канонских библијских књига), без *Књига Макавејских*. О овом преводилачком подухвату пише и Бугарин Јован Егзарх у предговору превода *Богословља* Јована Дамаскина. У прво време биле су преведене књиге које су неопходне за богослужење. Најстаријим преводима могу се прикључити и *отачке књиге*, за које једни истраживачи мисле да су превод неког од *патерика*, док су други склони да их идентификују са зборником *слова и проповеди (хомилијаром)*. Најстарији познати зборник овог типа на словенском језику јесте *Клочев зборник* (XI в.), сачуван само фрагментарно. Поједина слова овог зборника могу се препознати у *Михановићевом хомилијару*, српском рукопису последње четвртине XIII в. Методију се приписује и превод *Номоканона* тј. *Синагоге у 50 наслова* цариградског патријарха Јована Схоластика (565–577).
По принудном напуштању Моравске и Паноније после Методијеве смрти (885), његови ученици су прешли на југ, на Балканско полуострво, где су прихваћени у Бугарској. У нову средину донели су уређени словенски књижевни језик и књиге које су на њега до тог тренутка биле преведене. Крајем IX в. започела је нова етапа превођења са грчког на словенски, а центар тих обновљених активности био је Преслав, престоница Првог бугарског царства. Стога се рани преводи на словенски језик деле на оне који су настали у Моравској и оне који су начињени у Преславу. Текстови са грчког на словенски преводили су се и у Кијевској Русији (XI–XII в.). И у српској средини од XIII до XV в. може се пратити жива преводилачка активност, која се у првом реду везује за Хиландар, Пећку патријаршију, Дечане. Ма како велик изгледао корпус словенских превода дела ранохришћанске и византијске књижевности у целини, он представља само мали део њеног богатог фонда. Најстарије српске сачуване рукописне књиге су јеванђеља (*Мирослављево* и *Вуканово*), с краја XII и почетка XIII в., те се о заступљености осталих богослужбених и небогослужбених текстова у српској средини у старијем периоду извесни закључци могу донети само на основу индиректних података. Поред литургијских књига које садрже делове Старог и Новог завета за потпуно одвијање православног богослужења био је потребан још читав низ других књига које садрже дела византијске црквене поезије (химнографије), те се оне могу сматрати антологијама литургијске поезије. Ови химнографски зборници садрже службе непокретног календарског годишњег циклуса (*минеји*), покретног циклуса (*триоди*), дневног и недељног богослужења (*октоиси*), а сви они били су већ у главним цртама формирани у време започињања Моравске мисије. Временом су се ови зборници мењали и допуњавали у складу са развојем и променама богослужбене праксе. Најстарији сачувани српски зборници ове врсте потичу тек из друге четвртине XIII в., али византијска химнографија била је присутна у богослужењу које се на словенском језику одвијало у српским земљама и пре стицања аутокефалности (1219), у време док су оне у канонском смислу још биле потчињене грчкој Охридској архиепископији. Велик број византијских химнографа састављао је каноне, стихире и тропаре који су ушли у састав ових зборника. Најпознатији је Јован Дамаскин († око 753), који је саставио каноне на Божић, Богојављење, Педесетницу, на Вазнесење Господње, за празнике Св. Јована Крститеља, на Преображење, Благовести, Успење Богородице, за Св. апостоле Петра и Павла, за Св. Јована Златоустог и читав низ других светаца источне цркве. Међу овим ауторима су: Козма (Мелод) Мајумски († око 751/752), Андреј Критски († 712), Теодор Студит († 826), те Јосиф Химнограф († око 886), најплоднији писац литургијске поезије. Њихови канони налазе се у српским рукописима почев од најстаријих српских минеја из друге четвртине XIII в. Литургијска поезија византијске песникиње Касије (IX в.) сачувана је фрагментарно и налази се у српским химнографским зборницима. У српским рукописима сачувани су и канони анонимних византијских аутора. Византијска химнографија била је намењена појању приликом обављања црквеног обреда, те је стога свака песма (химна) – кондак, стихира, канон (а у оквиру њега ирмоси, тропари), различите врсте стихира – имала особену мелодијско-тонску структуру, где се ритам темељи на односу слогова и нагласка. Словенски преводи датих текстова не поштују ове елементе, вероватно и због разлике у природи самих језика (грчког и словенског) и немогућности да се пронађу одговарајући модели у словенском, него се већа пажња посвећује природном ритму говора. Византијска химнографија била је узор и модел по којем су се састављале и службе светим Србима током средњег века.
*Типик* је књига која садржи систематска упутства о начину и редоследу богослужења у православној цркви; он прописује начин на који се спајају одговарајући делови минеја, триода и октоиха током дневног циклуса богослужења, и то за сваки дан и месец током године. Њиме се уређује живот једне монашке заједнице. Настанак најстаријег типика везује се за манастир Св. Саве Освећеног (у Палестини) у VI в., а познат је као *Јерусалимски*. Њега су касније допуњавали и прерађивали Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Марко из Идрунта, а последњи његов редактор био је цариградски патријарх Филотеј Кокин (1353–1354/5, 1364–1376). Важну улогу у уређењу литургијске праксе у монашким заједницама Цариграда играо је манастир Студион и његов игуман Теодор Студит. Према предању, најстарији типик овог манастира забележен је по усменим казивањима Теодорових ученика (*Ипотипосис*). Најстарији прави типик овог манастира дело је једног другог његовог игумана – Алексија Студита, потоњег патријарха цариградског (1025–1043). Овај типик сачуван је само у руским преписима XII–XIII в. Међутим, породица студитских типика је велика и разграната, а у Србији је у XIII в. знатан утицај на богослужбену праксу имао један огранак студитске традиције, сачуван и у грчким преписима, тзв. *Евергетидски типик.* Мада није сачуван ни један потпуни српски препис овог типика, његово присуство може се установити на основу одлика неких химнографских зборника, у првом реду минеја и октоиха. Присуство овог типика у српској средини потврђују и два ктиторска типика – *Студенички* и *Хиландарски*, које је саставио Св. Сава. У науци је непобитно утврђено да је Св. Сава превео и прерадио дисциплинарни део *Евергетидског типика. Јерусалимски типик* временом је потиснуо остале типике у Византији, па су тако у првој половини XIV в. и у Србији биле преведене његове чак две различите редакције. Први превод настао је старањем архиепископа Никодима (1318/19), познат у науци као *Никодимов типик* (рукопис старе збирке Народне библиотеке у Београду, изгорео у бомбардовању 6. IV 1941; сачуване су његове фотографије). Другу редакцију превео је у Хиландару монах Роман 1331 (*Романов типик*). У српском рукописном наслеђу сачувано је више десетина преписа типика.
*Житијна књижевност* присутна је у словенској средини већ од самих почетака словенске писмености. Тај фонд временом се обогаћивао и допуњавао, пратећи оно што се догађало у византијској средини. *Житија светих* могу бити различитог обима, у зависности од тога да ли су намењена читању приликом богослужења, или за неке друге прилике. *Житија* улазе у састав неколико врста зборника: у *патерике*, *минологије* (месечнике) и *прологе*. У српским рукописима сачувана су два типа пролога – старији, без стихова, и млађи (стишни) са стиховима Христифора Митиленског. Пролог је врста зборника који се у Византији формирао сразмерно касно, тек крајем X – почетком XI в. (*Менолог цара Василија II*). Једна редакција старијег типа пролога, тзв. *Пролог Константина Мокисијског*, преведена је на словенски језик у Русији у другој половини XII в., а Јужним Словенима тај превод стигао је веома брзо, већ крајем тог столећа или на самом почетку XIII в. Најстарији српски рукопис овог пролога потиче из друге половине XIII в. и данас се чува у Државном историјском музеју у Москви (ГИМ, Уваров 70). Стишни пролог има испред житија додате кратке стихове чији је аутор Христифор Митиленски, те је отуда и добио име. Овај тип пролога настао је у Византији у другој половини XII в. Српски превод настао је најкасније почетком XIV в., а најстарији преписи потичу из средине тог века. Док су српски нестишни пролози заступљени малим бројем сачуваних примерака, дотле су стишни пролози бројни.
Осим краћих, у српској рукописној традицији сачувана су и опширна житија састављена појединим свецима. Неким од опширних житија зна се аутор, али има и много таквих житија којима не знамо ауторе. Тако је нпр. јерусалимски патријарх Софроније написао опширно житије Марије Египћанке, а Никита Ститат (Студит) житије Симеона Новог Богослова, Амфилохије Иконијски – житије Василија Великог, Атанасије Александријски – житије Антонија Великог, Георгије Александријски – житије Јована Златоустог, Јован Антиохијски – житије Јована Дамаскина, Кирил Скитопољски – житије Саве Јерусалимског. Житије Василија Новог (умро средином X в.), које је саставио његов ученик Григорије, било је посебно омиљено у монашкој средини. Сва ова житија читали су Срби у средњем веку. На граници између житија и повести стоји *Варлаам и Јоасаф*, дело несумњиво источњачког порекла. Док се раније сматрало да је то христијанизована повест о Буди, новија истраживања показала су да је ово дело настало на грчком језику у Персији, најкасније почетком VII в., те се стога грчки текст не сматра преводом са неког другог језика. Србима је ово дело било познато већ почетком XIII в., зато што су представе пустињака Варлаама и царевића Јоасафа насликане у Студеници 1208.
Из богатог фонда византијске књижевности Словени су упознали тек један мали део. Претежно су се преводила дела која припадају фонду рановизантијске црквене патристике, њеном „златном веку" (IV в.). Највећа отвореност за примање византијске учене књижевности постојала је у време христијанизације, те су у складу са потребама и била бирана дела која су се преводила. То су морали бити текстови који су садржали поуздану традицију православне вере, а то су, у првом реду, дела која припадају времену рановизантијске патристике и егзегезе. Најистакнутији аутори тог периода су Атанасије Александријски, Григорије Богослов, Василије Велики и Јован Златоусти. Преведено је било и синтетичко дело Јована Дамаскина *Извор сазнања* (VIII в). Састави (слова, беседе) ових аутора садрже бројне реторске елементе, те су и на тај начин утицали на формирање књижевног језика Словена.
Широко су била распрострањена и *слова*, посебан жанр у византијској књижевности; имала су поучни карактер, а састављана су у складу са правилима ораторске прозе. Један број *слова* био је преведен већ у најстаријој епохи ћирило-методијевске писмености, о чему сведочи *Супрасаљски кодекс* (чти-минеј за месец март), који садржи слова и проповеди Јована Златоустог, Атанасија Александријског, Григорија Ниског, Григорија Неокесаријског, Андреја Критског, Кирила Јерусалимског, Епифанија Кипарског, Јована Дамаскина и других аутора. *Слова* су по своме садржају могла бити *беседе* поводом одређене теме и *тумачења*, нпр. јеванђеља, или *проповеди* на одређену тему. У српској средини многа дела преводне књижевности била су означавана као *слово.* Тако су у српским средњовековним рукописима сачувани бројни преписи слова и тумачења Јована Златоустог: тумачења *псалама*, *Књиге о Јову*, *Прича Соломонових*, тумачење неких глава *Књиге пророка Исаије*, тумачење *Јеванђеља по Матеју*, *Јеванђења по Јовану*, *Дела апостолских.* Зборници у којима се налазе слова Јована Златоустог, али и других аутора, у зависности од свога садржаја, називају се *Златоуст*, *Маргарит*, *Златоструј.* Јован Златоусти аутор је и бројних проповеди морализаторског и аскетског карактера, а такође и догматске и полемичке природе. *Кратко излагање о вери*, нека врста кратког катихизиса Кирила Александријског, било је веома омиљено кроз преводе у монашкој средини.
Многи византијски аутори у разним периодима састављали су слова-проповеди за различите празнике и свеце, која су улазила у састав чти-минеја и панагирика (хомилијара). У српским средњовековним рукописима постоји чак пет слова Јована Златоустог на тему Васкрсења Христовог. Мада у мањем обиму, на словенски језик преводила су се и дела познијих аутора. Међу њима свакако запажено место имају српскословенски преписи бројних текстова Теофилакта Охридског (пре 1055 – после 1126): тумачење *Новог завета*, тумачење тзв. *Малих пророка* (Осија, Авакум, Јона, Наум и Михеј), као и два слова – *о Часном Крсту* и на *Ваведење.* Теофилакт је написао и опширно *житије* Климента Охридског, које је такође присутно међу делима преводне књижевности код Срба у средњем веку. У бројним српским преписима *четворојеванђеља* на самом почетку налази се Теофилактов предговор.
Посебан фонд чине дела тзв. монашко-аскетског карактера, веома присутна у монашким заједницама и сачувана у бројним дечанским, хиландарским и пећким зборницима. Међу овим саставима нарочито место заузима *Лествица* синајског игумана Јована, позната у бројним српским преписима. Ово дело било је независно преведено у српској, руској и бугарској средини, што сведочи о великом интересовању за овакве текстове. По више преписа овога дела који се могу наћи на једном месту, нпр. четири преписа из приближно истог времена (1350–1400) у рукописној збирци манастира Дечани, говори о великом интересовању припадника манастирског братства за овакву врсту текста. У српским зборницима среће се велик број састава претеча исихазма – Јефрема Сирина, Макарија Египатског, Максима Исповедника, Атанасија Александријског и других. Григорије Синаит (1255–1346), Грк око којег се у Парорији (Бугарска) окупио већи број ученика и следбеника, оставио је већи број текстова који су, изгледа одмах ту били превођени на словенски језик. Његови састави заступљени су у бројним српским зборницима монашко-аскетског садржаја, почев од 60-их и 70-их година XIV в. Григорије Палама, епископ солунски, и творац исихазма светогорског типа, спорио се са калабријским монахом Варлаамом који је питањима вере приступао са рационалног и логичког становишта. Овај спор породио је многе текстове полемичког и догматског становишта, који су скоро одмах били превођени на српскословенски језик. Преводиочев аутограф, са коментарима и маргиналним белешкама сачуван је у рукопису бр. 88 збирке манастира Дечана. Брзина са којом се српска средина упознавала са овим догађајима сведочи о интелектуалној радозналости монашке заједнице и тежњи да се прате збивања везана за ову полемику. Исаија Серски, светогорски монах којег је цар Душан поставио за игумана манастира Пантелејмона када је Света Гора дошла под српску власт, довршио је 1371. у Серу свој превод *Псеудо Дионисија Ареопагита*, обимног дела византијске књижевности на којем се темељи сва византијска теологија после VI в. У првим годинама постојања Српске Деспотовинe (1416) непознати преводилац је, негде у околини Љубостиње, превео *Четири књиге царстава* (Прва и Друга Самуилова, и Прва и Друга о царевима). Овај најстарији српски препис чува се данас у Државној научној библиотеци у Одеси (бр. 6).
*Апокрифи* су у средњовековним српским рукописима били веома распрострањени. Неки су се чак читали и приликом богослужења. Апокрифни састави најчешће препричавају, допуњују и тумаче поједине делове Старог и Новог завета, те се деле на *старозаветне* и *новозаветне.* Старозаветни апокрифи представљају обраде и допуне појединих догађаја, и говоре нпр. о стварању света, о прекрасном Јосифу и Асенети, о Авраму, о Давиду и Соломону, заветима дванаест патријарха. Међу новозаветним апокрифима значајни су циклуси о Богородици и Исусу, апокрифна дела апостолска, о путовањима у загробни свет. Велик број апокрифа налази се у *Палеји с тумачењима*, зборнику у којем се хронолошким редоследом излаже старозаветна историја, и којем су додати опширни коментари појединих библијских књига. Грчка *палеја* настала је крајем IX в., а на словенски је преведена до краја XII в., и то на јужнословенском подручју. Текстолошка истраживања показала су да је постојао и независни српски превод овог зборника. Апокрифни текстови су се изгледа почели преводити на словенски већ у најстаријем периоду, а некима до сада није утврђен грчки извор, што истраживаче наводи на помисао да су, можда, настали у словенској средини. Зборник попа Драгоља (Народна библиотека Србије 651), српски рукопис из треће четвртине XIII в., важан је за изучавање рецепције и заступљености апокрифних састава међу балканским Словенима.
Татјана Суботин Голубовић
**Архитектура.** Византијска архитектура је градитељска делатност везана за историју и географске оквире позног Римског и Византијског царства, која се развија и траје у периоду од око 300. до 1453. Осим оне настајале у оквиру политичких граница Царства, у оквире византијске архитектуре спада и градитељство на просторима шире сфере утицаја византијске културе, у тзв. Византијском комонвелту. То подразумева њено присуство и одјек у средњовековној Србији, Бугарској, Русији, Јерменији и Грузији, као и трајање на Балкану под османском влашћу, у Влашкој и Молдавији, а изнад свега у Русији, које хронолошки надилази нестанак Византијског царства. Осим у престоници и великим урбаним центрима касноантичког римског Царства (Константинопољ – Цариград, Рим, Равена, Солун, Милано, Трир), византијска архитектура се током средњег века образује на ширем подручју континенталне Грчке (Атина, Солун, Филипи, Коринт, Света Гора, Фокида, Мистра, Метеори), егејских острва и острва у Средоземном мору (Наксос, Крит, Родос, Кипар), Мале Азије (Ефес, Антиохија, Никеја, Јерусалим, Синај) и северне Африке (Картагина, Тимгад). Византијска архитектура се може поделити на три главна раздобља: рановизантијско (од почетака до краја иконоборства, око 300–843), средњовизантијско (за време владавине династија Македонаца и Комнина, IX–XII в.) и позновизантијско раздобље (од периода латинске власти у Цариграду преко обнове Царства под династијом Палеолога до пада Цариграда под османску власт, XIII–XV в.).
Највећи део очуваног корпуса византијске архитектуре чине цркве и манастири. Сакрална здања везана за хришћански култ представљају најрепрезентативније, најсложеније и идејно-идеолошки најзначаније градитељске подухвате византијске архитектуре, оствариване првенствено ктиторством друштвене елите из редова државне и црквене хијерархије, као и самих царева. Будући да је простор хришћанске цркве и других здања намењених хришћанском култу сагледаван и доживљаван као микрокосмос, њено подизање представљало је сложен подухват архитектонског уобличавања ове високо симболичне идеје, у којем су своју јасно конципирану функцију подједнако имале просторне форме, избор материјала и његово обликовање и слагање како у унутрашњости тако и на фасадама, заједно с архитектонском пластиком повезаном у неразлучиву целину с грађевином. Поред сакралних здања, византијска архитектура је нарочито током раног раздобља (Цариград, Солун, Трир, Милано, Царичин Град), али и касније (Цариград, Мистра), обухватала и грађевине секуларне намене: палате и куће за становање, градске бедеме, утврђења, мостове, аквадукте, цистерне, терме, хиподроме, форуме са царским тријумфалним стубовима, тржнице и улице са наткривеним колонадама. Сакрална здања и здања световне намене налазила су на почецима византијске архитектуре своје изворе у традицији римског градитељства која је током векова прилагођавана и обликована у складу са потребама хришћанског богослужења, култа светитеља и поклоничке праксе, што је довело до остварења посебне оригиналности и самосвојног просторног и визуелног израза.
Почетак првог раздобља византијске архитектуре поклапа се са доласком на власт цара Константина I и, посебно, са издавањем Миланског едикта 313, којим је омогућено слободно исповедање хришћанске вере у Римском царству. Први сачувани примери хришћанске архитектуре из којих ће израсти концептуални оквир византијске архитектуре припадају претконстантиновској епохи и датују се у III в. То су места окупљања и богослужења, хришћанском култу прилагођени простори римске резиденцијалне архитектуре (*tituli* у Риму и *domus ecclesiae* са крстионицом у Дура Еуропос), као и места сахрањивања припадника првих хришћанских заједница (катакомбе као сложени систем подземних ходника и одаја са гробним местима у виду правоугаоних усека у зидовима или аркосолијума, и гробља на отвореном, *areae*, у Риму, Напуљу, Александрији), као и прве комеморативне структуре (*martyria* или *tropaia* и *heroa*, Рим). Период од владавине Константина I Великог (306–337) до владавине Јустинијана I Великог (527–565) представља време изузетног развоја, широке територијалне распрострањености и јединствених, никад надмашених остварења византијске архитектуре, посебно оне изведене под непосредним ктиторством царева Констанина I, Теодосија I, Теодосија II и Јустинијана I. Током IV и V в. као резултат активног ширења хришћанске вере, а пре свега као остварење владарског програма хришћанских римских царева, у Риму и Константинопољу (као 324. основаној новој престоници на Босфору) настаје велик број јавних, велелепно сазиданих хришћанских богомоља и других здања везаних за хришћански култ, крстионица и мартирија, али и других постројења. Доминантан тип црквене грађевине овог раздобља јесте базилика која у основи наставља форме својих паганских римских претходница. Велик број базилика конгрегационе или фунералне намене подигнут је у периоду IV–VI в. у Риму, Цариграду, Солуну, Филипима, Равени. Посебну појаву представљају цркве настале под ктиторством цара Константина I као комбинација конгрегационе базилике и мартирија – меморије и центри ходочашћа везани за кључне догађаје и личности свете историје: црква Св. Петра у Риму, сазидана изнад меморије апостола Петра на месту његовог страдања, и комплекси цркава Рођења Христовог у Витлејему и Гроба Господњег (Анастасис) у Јерусалиму. За потребе обреда крштења и сахране подиже се и знатан број крстионица (Рим, Равена) и маузолеја (Рим, Цариград, Равена), чије су основе централног типа, у виду слободног крста, ротонде, тетраконхоса, хексагона или октогона. Ова здања подижу се као самостално стојећа или у оквиру комплекса, а некад и непосредно прислоњена уз велике базилике (крстионица уз Латеранску базилику у Риму, маузолеј Гале Плацидије уз базилику Санта Кроче у Равени, маузолеји уз цркве Св. Петра у Риму и Св. Апостола у Цариграду).
Најзнаменитије остварење византијске архитектуре представља црква Св. Софије у Цариграду, подигнута у време владавине Јустинијана I, у периоду између 532. и 537, према нацртима Исидора из Милета и Антемија из Тралеса. Она представља спој базилике и грађевине са централном основом којом доминира огромна купола на пандантифима подигнута изнад наоса, ослоњена на масивне ступце и систем полукалота које преузимају притисак и потисак горње конструкције. Иако црква Св. Софије представља потпуно јединствену појаву у укупном корпусу византијске архитектуре, у грађевине оквирно дефинисане као тип базилике с куполом убрајају се и цркве Св. Полиеукта (задужбина Аниције Јулијане) и Св. Ирине у Цариграду, базилика Б у Филипи, док се цркве Св. Срђа и Вакха у Цариграду и Сан Витале у Равени дефинишу као двоструки октогони са куполом и опходним бродом. Црква Св. Софије у Солуну из VII в. припада типу базилике са куполом. Уз куполне грађевине, у доба Јустинијана I подижу се и базилике стандардног типа (Равена, Пореч, Синај).
У времену после Јустинијана I и до средине IX в., условљено нападима на Царство дуж његове дунавске границе, ратовањем са Персијанцима у Малој Азији, појавом Арабљана на историјској сцени, као и сукобом око поштовања икона унутар самог Царства (726–843), архитектонска активност везана је махом за фортификациону архитектуру, док урбано ткиво већих градова показује знакове пропадања. Изузетак чини период владавине цара Теофила који предузима преправке у оквиру Велике палате у Цариграду и подиже нову палату названу Бријасова. У то време приметна је изузетна градитељска активност на територији Јерменије и Грузије (Ани, Вагаршапат, Ечмиадзин, Мрен, Звартноц, Атени), где се подижу цркве базиликалне и централне (тетраконхалне) основе са више апсида и куполом на цилиндричном тамбуру.
Почетак средњег периода византијске архитектуре поклапа се са коначном победом над иконоклазмом на сабору одржаном у Цариграду 842–843. Пораз иконоклазма и развој ортодоксне теологије иконе и иконопоштовања лежи у основи стварања и стандардизованог типа црквене грађевине који треба и својом формом и програмом декорације да буде отеловљење поретка космоса, односно да одражава небеску и земаљску хијерархију. То је тип цркве уписаног крста са куполом на четири слободна носача, зиданих стубаца или стубова, којем се присаједињују посебне, мање капеле или параклиси такође покривени куполама, као и унутрашња и спољашња припрата, некад и сама фланкирана капелама намењеним посебним богослужењима. Тако настају често сложене структуре сакралних здања са више купола. Цареви и чланови владарске породице из династија Македонаца и Комнина и даље су највећи ктитори византијске архитектуре уз аристократију и црквене великодостојнике. Најзначајнији примери овог типа грађевина настали у Цариграду у периоду између IX и XII в. су Неа Еклисија Василија I Македонца, Мирелејон Романа Лакапина, северна црква манастира Константина Липса, цркве Богородице Елеусе и Христа Пантократора у истоименом манастиру цара Јована II Комнина и царице Ирине. Донекле сличном типу припада и Богородичина црква манастира Осиос Лукас у Фокиди, а особену појаву представљају велики храмови с куполом на конструисаним сферним троугловима (тромпама), попут католикона манастира Осиос Лукас, Дафни код Атине, Неа Мони на Хиосу и цркве Св. Ђорђа у Мангани у Цариграду. Велики успон у развоју монаштва и често покровитељство царева, чија се ктиторска делатност све више усмерава на подизање манастирских цркава, огледа се како у настајању великог броја манастирских задужбина у самом урбаном језгру Цариграда, нарочито у доба династије Комнина, тако и царским покровитељством монаштва на светим горама, изнад свега, на Светој Гори атоској где је у X в., подизањем триконхалне цркве у Великој лаври Св. Атанасија, установљен и тип познат као атоски. Грађевине базиликалног типа и даље су заступљене у византијској архитектури, нарочито тамо где је било потребе за окупљањем велике заједнице верних, као у Св. Софији у Охриду (XI в.). Византијска архитектура настала на Балкану након тријумфа Василија II и у периоду комнинске власти (XI–XII в.) одражавала је главне токове заступљене пре свега у архитектонском стваралаштву у престоници, о чему посебно уверљиво сведочи црква Св. Пантелејмона у Нерезима код Скопља (XII в.). У овом периоду (XI–XII в.) утицај византијске архитектуре на одлучујући начин образује цркве хришћанске Кијевско-владимирске Русије (Кијев, Новгород, Владимир). Јасно је и угледање на византијске обрасце приликом подизања новог здања базилике Св. Марка у Венецији (крај XI – почетак XII в.), по угледу на цариградски храм и царски маузолеј Св. Апостола, са планом слободног крста са пет купола.
Позни период византијске архитектуре започиње освајањем Цариграда 1204. и успостављањем латинске власти у престоници, као и настанком нових држава произашлих из Византијског царства, па тако и нових центара архитектонског стваралаштва (Никеја, Арта, Трапезунт). Иако није у потпуности очувана (Никеја), архитектура настала у овим центрима углавном следи обрасце установљене у претходном периоду са изузетним, самосвојним остварењима реализованим у цркви Богородице Паригоритисе у Арти и Св. Софије у Трапезунту (обе из XIII в.).
Након рестаурације византијске власти у Цариграду 1261, започиње и градитељска обнова престонице, готово у потпуности прекинута грађанским ратовима око 1330. Основни тип црквене грађевине остаје уписани крст са куполом, премда се тај иницијални тип даље усложњава у укупној структури грађевине (додавањем капела, унутрашњих и спољашњих припрата и кула-звоника) и у артикулацији фасада (нише, венци). На теолошким идејама заснованим програмима конструисања фасада, осмишљеним слагањем камена и опеке остварује се особени иконографски програм као изузетан визуелни интензитет спољашњости. У Цариграду је градитељска активност пре свега везана за дограђивање капела и припрата уз већ постојећа здања из претходне епохе Македонаца и Комнина, између осталог и као вид изражавања идеолошког става према прошлости. Своју главну ктиторску делатност остварују како чланови царске породице Палеолога (јужна црква и припрата манастира Константина Липса) тако и високи чиновници на двору (обнова манастира Христа Хоре у време Теодора Метохита) и припадници војне елите (обнова цркве Богородице Памакаристос).
Поред Цариграда, важни центри византијске архитектуре позног раздобља су Солун и Мистра. У Солуну током XIV в. настаје више цркава (Св. Пантелејмон, Св. Апостоли, Св. Катарина) типа уписаног крста с једном или више купола и припратом која, попут опходног брода, обухвата западни део грађевине. У Мистри је унутар градских бедема сачувано више црквених грађевина и манастира из периода XIV–XV в. (Митрополија, Бронтохион – Афендико, Богородица Перивлепта, Богородица Пантанаса), образованих особеним обједињавањем базиликалног плана у доњој и вишекуполних структура у горњој зони, као и палата и стамбених зграда.
Иако почеци присуства репрезентативних остварења византијске архитектуре на српским просторима сежу у време далеко пре конституисања средњовековне државе (Јустинијанов комплекс данас познат као Царичин Град у близини Лебана), појава великог жупана Стефана Немање и његових наследника на европској политичкој сцени Србију су трајно везали за тековине византијске цивилизације и културе, због чега управо од тог времена, средином XII столећа, византијски градитељски модели постају општеприхваћени и трају током читаве епохе њеног самосталног постојања до 1459. Немањине грађевине непосредно су проистекле из угледања на градитељска остварења Цариграда (Св. Никола код Куршумлије, Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, Студеница, Хиландар), док су, по латинском освајању византијске престонице током XIII в., у Србији готово по правилу биле подизане цркве једнобродне основе са куполом, бочним капелама и припратама, по узору на тип источнохришћанског, односно византијског храма (Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље). Још непосреднији византијски утицај у потпуности се испољава почетком наредног столећа, када у време владавине краља Милутина настају комплексне петокуполне цркве (Богородица Љевишка у Призрену, Св. Ђорђе у Старом Нагоричину у Македонији, Грачаница), које по свим својим обележјима представљају интегрални део у оквирима целокупног позновизантијског архитектонског корпуса. Обједињавање традиције здања претходног столећа и појава карактеристичних за Цариград или источну обалу Јадрана испољава се у Милутиновој гробној цркви у Бањској, Дечанима и комплексу три храма Пећке патријаршије. Изузетно плодна градитељска делатност током XIV в. израста и из увећаних економских могућности српске властеле, чији се поседи, захваљујући Милутиновим и Душановим освајањима, протежу у областима данашње Македоније и северне Грчке (цркве у скопској Црној Гори, на Охридском језеру). Преокрет настао нестанком династије Немањића и појавом Турака на Балкану условио је смањење државне територије која се концентрише у долинама Велике и Западне Мораве до Дунава, на простору на којем се, пре и после Косовске битке, образује последњи, изузетно интензиван талас градитељске делатности, познат као моравска школа, оличен не само низом репрезентативних сакралних грађевина владара династије Лазаревића--Бранковића и њихових сизерена (Раваница, Лазарица у Крушевцу, Каленић, Ресава, многобројне властеоске задужбине) него и проширивањем постојећих градских средишта (Ново Брдо код Приштине) и подизањем нових престоница (Крушевац, Београд, Смедерево). Након нестанка средњовековне државе тековине византијске архитектуре остаће, иако у сведеном виду, присутне пре свега у сакралном градитељству настајалом на широком простору Балкана насељеном српским становништвом у вековима под турском влашћу.
Иван Стевовић
**Уметност.** Премда је у византијској култури ликовна уметност била саставни део уобличавања пре свега сакралног простора, основе њеног ликовног израза почивају у споју наслеђа хеленистичко-римске уметности и хришћанске вере, уз уплив околних култура, пре свега Персије, Арабљана, али и Западне Европе. Нарочито у рановизантијско доба, иконографске формуле и стилски израз античке паганске уметности добијају нови смисао, симболичко тумачење и примену саображену религијским веровањима хришћанске заједнице. Византијски споменици сачувани су данас *in situ* у центрима њеног развоја, као и у збиркама великих светских музеја у Атини, Солуну, Паризу, Москви, Петрограду, Лондону, Берлину, Њујорку и другде.
Византијска уметност је истовремено и резултат и средство свеобухватног осмишљавања, уобличавања и доживљавања сакралног простора као целине у којој удружено делују сви видови уметничког стваралаштва, као и реч (литургијска служба, проповед, појање) и присуство реликвија (материјални остаци светитеља или предмети освећени контактом са светима и светим местима). Посебан статус у византијској уметности има икона (грч. eijkwvn: слика, истинити лик) као сублимација идеја везаних за пројављивање сакралног и догме о оваплоћењу Логоса, као и односа слике и праобраза (архетипа) којем се путем поштовања верник молитвено обраћа. Византијска икона своје формалне изворе налази у тзв. фајумским портретима. Израђивана је у сликарским и скулпторским техникама у мозаику, мермеру, злату, сребру, емајлу, стеатиту, слоновачи и на текстилу. Најчешће је рађена на посебно припремљеној дрвеној дасци осликаној у техници енкаустике или темпере. Највеће збирке икона налазе се данас у манастиру Св. Катарине на Синају и на Светој Гори. Питање поштовања и култа икона било је узрок велике кризе у Византијском царству у време иконоборства (726–787, 815–843), која је у теолошком смислу разрешена канонима VII Васељенског сабора одржаног у Никеји 787, док је до поновног и коначног успостављања култа икона дошло 843. Посебну категорију која је уживала највиши степен штовања чине нерукотворене и чудотворне иконе (Христов *Мандилион* и икона *Богородице* *Одигитрије*, заштитнице Цариграда).
Типичну одлику византијске уметности представља посебан систем декорације сакралног простора, који одговара концепту цркве као микрокосмоса у оквиру којег је избором тема и њиховом међусобном просторном комуникацијом наглашена хоризонтална и вертикална оса растуће сакралности простора – од улаза ка олтару и од пода до свода, тј. куполе као највише тачке која симболизује небо. Монументално сликарство као срж византијског система декорације сакралног простора настајало је у техници фреско-сликарства и мозаика. Евхаристијско-литургијска тематика налази се у олтару, док су представе дванаест великих празника, јеванђеоских или новозаветних циклуса, оних посвећених појединим хришћанским светитељима, старозаветни циклуси и представе васељенских сабора, распоређени у наосу, припрати и параклисима. У куполи се налази лик Христа Пантократора с фигурама пророка у тамбуру, некад употпуњен представом небеске литургије и четворице јеванђелиста у пандантифима. Општеустановљени систем прилагођен је специфичним потребама богослужења, посвете, историјском контексту и идентитету ктитора, што сваки споменик чини јединственим.
Подједнако је важна књижна илуминација или минијатура која чини значењску целину с текстом, а често представља и њен теолошки коментар. Током рановизантијског периода доминантни тип књиге постаје кодекс, премда и свитак остаје у употреби. Као материјал за израду књига користи се пергамент. Текстови опремани минијатурама превасходно су библијске књиге, богослужбени текстови, теолошко штиво, историјске хронике и из антике наслеђени природословни и медицински списи и епови. Систем ликовног опремања књиге и иконографске формуле наслеђени су из антике (портрети јеванђелиста као портрети античких аутора на почетку текста).
Скулптура је у византијској уметности присутна и као пуна пластика и као рељеф. Она је део јавних простора, са портретима царева и чланова владарске породице на врху стубова или на базама тријумфалних споменика. За њену израду користили су се мермер, порфир и бронза. Посебно важан део царске тријумфалне уметности биле су златне медаље с портретима владара, као и новац. Као саставни део владарске уметности јављају се конзуларни диптиси, слике владарског тријумфа и божанске инвеституре владара рађене у слоновачи. Скулптура је у византијској уметности била и део сакралних простора, као архитектонска пластика (капители, венци, архиволте), део црквеног мобилијара (амвон, проскинитар, кивориј, парапетне плоче, олтарске преграде) и надгробних обележја (саркофази, надгробне плоче). Од материјала су се користили мермер, стаклена паста, порфир, кречњак и гипс.
У византијској уметности дела примењене уметности обухватају радове у злату, сребру, емајлу, горском кристалу, слоновачи, али и дрвету, стаклу и керамици. Њима припадају литургијски предмети (реликвијари, окови за иконе, панагијари, енколпиони), али и они неопходни у свакодневном животу (тањири, чаше, делови покућства) и предмети приватне намене (накит, ковчежићи). Од посебне важности био је текстил, тканине начињене од лана, вуне и свиле, често везене златним нитима, које су имале или богослужбену намену (антиминс, плаштаница, покрови, завесе) или су служиле за одевање (владарски орнат, свештеничке одежде).
У сачуване споменике рановизантијског раздобља спадају примери зидног сликарства с првим амблематским (*Добри пастир*, риба, котарица) и наративним представама везаним за тему спасења (*Прича о Јони*, *Три младића у пећи огњеној*, *Данило у лављој пећини*), старозаветне и новозаветне сцене у фреско-техници из *domus ecclesiae* и крстионице у Дура Еуропосу и римских катакомби на Виа Латина, Цеметеријум Мајус, Присциле, Домициле, Каликста, као и мозаици с обиљем античких тема које се тумаче у хришћанском светлу (Амор и Психа, лоза, пути), али и новозаветне теме установљавање Цркве (*traditio legis*) из Констанциног маузолеја у Риму и прве представе Христа (*Христос Хелиос*, мартиријум апостола испод старе базилике Св. Петра у Риму). С краја IV в. потичу мозаици цркве Санта Пуденцијана у Риму и капеле Сан Аквилино у цркви Сан Лоренцо у Милану с Христом окруженим апостолима као небеском Црквом.
Из IV в. потиче велик број саркофага с догматском тематиком, међу којима су најрепрезентативнији тзв. Латерански, саркофаг Два брата, Јунија Басуса, сви из Рима. Порфирни саркофази Констанције и тзв. Јеленин саркофаг из Рима у дубоком рељефу представљају репрезентативне примере владарске фунералне уметности. Велик број порфирних саркофага византијских царева из овог раздобља налазио се у царском маузолеју у Цариграду, цркви Св. апостола (данас двориште Археолошког музеја у Истанбулу).
Најзначајнија сачувана дела царске тријумфалне уметности из IV в. су Константинов славолук и његова колосална мермерна статуа из Максенцијеве базилике, оба из Рима, глава цара изливена у бронзи пронађена у Нишу, данас у Народном музеју у Београду, као и низ златних медаља и новчића с портретом Константина у различитим иконографским видовима царског тријумфа (Лувр, Британски музеј). Овде припада и скулптурална група тетрарха од порфира (црква Св. Марка, Венеција) и Колос из Барлете, монументална бронзана фигура вероватно цара Маркијана.
Из времена теодосијанске династије (V в.) сачувани су монументални програми мозаичке декорације великих базилика, крстионица, мартирија и маузолеја у Риму, Равени, Солуну – Санта Марија Мађоре (Рим), Сан Аполинаре Нуово, крстионица ортодоксних, крстионица Аријеваца, маузолеј Гале Плацидије (Равена), цркве Св. Ђорђа, Св. Димитрија, манастира Христа Латомоса (Солун). Програм ових мозаичких целина чине старозаветни и новозаветни циклуси на бочним зидовима и програм декорације купола и апсида с темом епифаније или теофаније, као и појединачних представа светитеља и сцена њиховог мучеништва.
Најмонументалнији програм декорације ове епохе, мозаици Јустинијановог доба (VI в.) цркве Св. Софије у Цариграду, сачувани су само делимично. Они из цркве Сан Витале, цркава Сан Аполинаре Нуово и Сан Аполинаре ин Класе у Равени, као и Еуфразијеве базилике из Пореча, представљају врхунска остварења византијске уметности. Док су равенски мозаици тематски везани за есхатолошке и евхаристичке теме и њихове старозаветне праобразе, а укључују портрете цара и царице (Јустинијана и Теодоре) са свитама (Сан Витале), подни мозаици цариградске Велике палате обилују темама античке митологије, буколичким и сценама лова, призорима из свакодневног живота. Тема теофаније заузима најистакнутије место у апсидама цркава, у којима се сам Христос појављује у центру апсиде (*Преображење* у цркви манастира Св. Катарине на Синају). Нов иконографски вид изражавања исте идеје јесте развој култа Мајке Божје, *Богородице с Христом* на престолу (црква Панагија Ангелоктистос на Кипру).
Из VI в. потичу прве иконе у техници енкаустике, *Христос Пантократор* или *Богородица с Христом* окружена светитељима и анђелима и *Светог Петра* из манастира Св. Катарине на Синају. Катедра од слоноваче епископа Максимијана из Равене с рељефима старозаветних, новозаветних сцена, Јована Претече и апостола, израђена у Цариграду или Александрији, сведочи о луксузној опреми сакралних простора под ктиторством представника највише црквене и државне власти. У репрезентативне радове у слоновачи спадају и *Барберини диптих* с тријумфалним коњаничким портретом цара Јустинијана, конзуларни диптих Аеробинда (оба из Лувра), као и плоча с арханђелом Михаилом (Лондон), највећа сачувана византијска плоча од слоноваче.
Најзначајнији илуминирани рукописи овог раздобља јесу *Бечка генеза*, кодекс из Синопе, кодекс из Росана, с минијатурама старозаветних и новозаветних сцена на пурпурном пергаменту. *Рабулино јеванђеље* настало у једном манастиру у Месопотамији посебно је значајно за развој иконографије хришћанске уметности, нарочито сцене *Распећа Христовог*. Сачувани су и изванредно раскошно опремљени рукописи античких епова и природословних списа с минијатурама које, угледајући се на старије предлошке, настављају стил хеленистичко-римске уметности као што су *Илијада* из Амброзијане, *Енеида* из Ватикана и Диоскуридова *De materia medica* из Беча.
Вероватно најрепрезентативније остварење византијске уметности VII в. представља серија од девет сребрних дискова – *Давидови тањири* (Метрополитен музеј, Кипар) – израђени у Цариграду за цара Ираклија, са сценама из живота старозаветног цара. Сасвим другачији, апстрактнији стилски израз, с фронтално постављеним фигурама и израженијом схематизацијом, остварен је на мозаицима цркве Св. Димитрија у Солуну. Сличне одлике носи и фреско-сликарство из цркве Санта Марија Антиква на Римском форуму.
Иконоклазам (726–843) је био највећа криза која је у рановизантијско доба потресала Царство, а њен централни проблем тицао се могућности ликовног представљања Христа као оваплоћеног Логоса. Многе иконе страдале су током овог периода. За време царева Лава III и Константина V прва међу њима била је икона *Христа Халкитиса* изнад Бронзаних врата, на улазу у Велику палату у Цариграду. На месту Христа и Богородице, чији су ликови чинили окосницу програма мозаичке декорације рановизантијских цркава, постављани су велики крстови, као у цркви Св. Ирине у Цариграду, обновљене након земљотреса из 740. Уметност током иконоборства обухвата сцене из свакодневног живота, из лова и са хиподрома, као и старе античке теме попут Зодијака (рукопис са Птолемејевим списима рађеним за цара Константина V, Ватикан). У време царице Ирине (752–803) представе *Богородице с Христом* поново заузимају централно место у апсидама цркава, као на мозаицима цркава Св. Софије у Солуну и цркве Успења Богородице у Никеји.
Уметност средњовизантијског раздобља обележена је коначним тријумфом над иконоклазмом 843. и ктиторством царева и чланова династија Македонаца и Комнина. У доба царева Василија I Македонца и Лава VI Мудрог најопсежнији подухват у Цариграду била је обнова мозаичке декорације цркве Св. Софије, која је хомилијом патријарха Фотија 867. освећена као симбол коначног тријумфа праве вере слика (*Богородица с Христом* у апсиди). Истовремено су настали и мозаици северног и јужног поткуполног зида, на галеријама циклус страдања, као и они у лунети над Царским вратима и над јужним вестибилом, с портретима царева Лава VI Македонца (Царска врата), Константина и Јустинијана (јужни вестибил) у проскинези или чину приношења ктиторских дарова Христу и Богородици. На јужној галерији Св. Софије сачуван је мозаички портрет Константина IX Мономаха и Зоје у пуном царском орнату. Ова дела, као и целокупно уметничко стваралаштво тзв. ренесансе Македонаца, одликује програмско угледање на обрасце и ликовни израз рановизантијске уметности.
Развија се и јединствени систем монументалне декорације црквеног простора. Најрепрезентативније сачуване примере, настале као резултат царског ктиторства, представљају мозаици Неа Мони на Хиосу, Осиос Лукас у Фокиди, Дафни код Атине (XI в.). Поред општег система декорације започиње и дефинисање иконографије сцена везаних за евхаристију, *Службе архијереја* и *Причешћа апостола* (Св. Софија у Охриду, XI в.), као и целине уобичајеног програма декорације олтарске апсиде с Богородицом у полукалоти. Иконокластичка криза, раскол цркава, христолошке распре и борба против јереси додатно су у средњовизантијској епохи истакле улогу ликовног као аргумента истините вере. Ово је посебно јасно посведочено групом илуминираних псалтира с илустрацијама на маргинама, пре свега *Хлудовским псалтиром* (Москва). У цариградским царским скрипторијима настају раскошно украшени кодекси с минијатурама које се угледају на античке узоре (Париски грчки псалтир) потврђујући значај слике у теолошком тумачењу текста (*Хомилије* *Григорија Назијанског*, Париз), као и развој иконографије појединачних светитеља и царског тријумфа (*Менолог* и *Псалтир Василија II*, Ватикан и Венеција). Изузетно остварење, одраз владарске идеологије, духовне и интелектуалне климе Византије, као и личне учености цара Константина VII Порфирогенита, представља *Свитак Исуса Навина* (Ватикан). Књижну илуминацију цариградских скрипторија XI в. одликују детаљно илустрована јеванђеља и друге библијске и књиге хомилија (Григорије Назијански).
У престоничким радионицама настао је низ предмета од слоноваче као што су *Харбавилски триптих* и плоче с крунисањем Константина VII и Романа II или IV (Лувр). Исте радионице израдиле су и *Вероли ковчежић* (Лондон, Викторија и Алберт музеј) с митолошким сценама, намењен приватној употреби. Из тог времена потичу и скупоцене иконе арханђела Михаила од емајла, украшене бисером и полудрагим каменом (трезор цркве Св. Марка у Венецији).
Од монументалне декорације најзначајније задужбине царева комнинске династије у Цариграду, манастира Христа Пантократора, сачуван је само инкрустирани мермерни под цркве Христа Пантократора с представом Зодијака, митолошким и старозаветним херојима, фрагменти витража и плоче од емајла, уграђене у Пала д'Оро у Венецији. И друге светиње и драгоцености знаменитих цариградских цркава нашле су се након 1204. у трезорима катедрала и капела западне Европе. Изванредан пример је реликвијар камена Светог гроба с представом *Мироносица* из XII в. (Лувр).
Репрезентативни мозаички портрети чланова породице Комнина, цара Јована II и царице Ирине са сином Алексијем око Богородице с Христом сачувани су на јужној галерији Св. Софије у Цариграду. Будући добро сачуване, о дометима престоничког сликарства у доба Комнина најбоље сведоче цркве подигнуте на Балкану, Св. Пантелејмона у Нерезима (1164) и Св. Ђорђа у Курбинову (1191). Византијско монументално сликарство комнинског раздобља одликује изразити, готово драматични емотивни набој религиозне слике. Осим библијским текстом надахнуто и црквеном поезијом, ово сликарство било је ослoњено на хеленистичку типологију гестова и израза лица, али и на линеарност, што је произвело дела изразите духовности.
Приступ слици дубоко утемељен на литургији и црквеној поезији присутан је и у иконопису (икона *Благовести* са Синаја и двострана икона *Богородице Одигитрије* и *Христа у гробу* из Касторије). У ово време подижу се олтарске преграде од камена или дрвета, претече познијих високих иконостаса, с иконама између стубића над парапетним плочама и архитравном гредом са Великим празницима. У изузетна остварења књижне илуминације убрајају се две копије хомилија монаха Јакова Кокиновафоса (Ватикан и Париз), у којима слике Богородичиног детињства у садејству с текстом добијају смисао проповеди, као и копија *Хомилија Григорија Назијанског*, израђена у манастиру Пантократор у Цариграду (Синај) и *Скилицина Историја* (Мадрид).
Током XI и XII в. утицај византијске уметности присутан је и изван политичких граница Царства – на мозаицима и фрескама на Сицилији (Ћефалу, Монреале, Палермо), у Венецији (Св. Марко, Торчело), Кијевско-владимирској Русији (Кијев, Владимир, Новгород, Стара Ладога, Нередица). У Србији првих Немањића, на чијој је територији претходно вековима трајала византијска уметност (Царичин град, Ниш), настаје зидно сликарство у цркви Св. Ђорђа у Старом Расу (Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, око 1171), надахнуто традицијом комнинског линеаризма, али и јединствено, монументално сликарство Богородичине цркве у Студеници (1208–1209), које напушта комнински стилски израз и отвара ново поглавље у византијској уметности. Своја најсјајнија остварења он ће наћи управо у српским црквама XIII в., Жичи и Милешеви, чије се зидно сликарство надовезује на традиције рановизантијског сликарства Солуна, а посебно у Сопоћанима, чије фреске, надахнуте античким наслеђем, спадају у врхунска остварења укупне средњовековне културе. Фреско-сликарство цркве у Бојани код Софије избором сцена и иконографијом указује на цариградске обрасце, али у уметничком смислу заостаје за оновременим остварењима из Србије.
Позновизантијска уметност развија се на почетку у центрима нових држава формираних након 1204. и крсташког освајања Цариграда. Фреске и мозаици Арте (цркве Влахерна, Димитрије Кацурис, Богородица Паригоритиса), као и Трапезунта (црква Св. Софије), углавном следе стилске и иконографске формуле установљене у претходном периоду. Након обнове византијске власти у Цариграду 1261, под династијом Палеолога започиње обнова уметничке делатности на чијем је челу монументални *Деизис* с јужне галерије цариградске Св. Софије.
Најзначајније остварење престоничке уметности и укупне позновизантијске епохе представљају фреске и мозаици настали 1316–1321. под ктиторством Теодора Метохита у параклису, унутрашњој и спољној припрати које су тада подигнуте уз старију, комнинску цркву Христа Хоре у Цариграду. Антикизирајући стил, елегантне фигуре љупких лица и инверзна перспектива основне су одлике класицистичког сликарства тзв. ренесансе Палеолога. Програм декорације параклиса и припрата у Хори укључује велик број сцена из живота Богородице и Христа, Маријине старозаветне префигурације, представе светих мелода и сцене везане за *Страшни суд* и *Васкрсење*. Ове теме, као и циклуси Мука, Чуда и парабола Христових, појединачних светитеља (Св. Ђорђа, Димитрија, Николе), композиције засноване на црквеним химнама Акатиста и *Пророци су те одозго наговестили*, као и представе *Небеске литургије*, чине позновизантијске додатке уобичајеном програму декорације византијске цркве. Један од најзначајнијих и најопсежнијих сачуваних корпуса фреско-сликарства из овог времена представља сликарство цркве Христа Пантократора у Дечанима, задужбини српског краља Стефана Дечанског. И касније, у доба Лазаревића, сликарство Раванице, Манасије, а посебно Каленића, своје узоре налази у цариградској уметности и самој Хори.
Стилски сродни су мозаици параклиса подигнутог почетком XIV в. уз цркву Богородице Памакаристос и припрате цркве Св. Теодора у Цариграду, као и мозаици цркве Св. Апостола у Солуну. Осим у овој, у Солуну је сликарство позновизантијског раздобља сачувано у параклису Св. Ефтимија уз базилику Св. Димитрија, цркви Св. Пантелејмона, Св. Катарине и Св. Николе Орфаноса чији је ктитор српски краљ Милутин. На Светој Гори, где се тада обнавља манастир Хиландар и живопише његов католикон, настају нека од најбољих остварења позновизантијске уметности, веома драматичног израза и наглашене наративности. Осим Манојла Панселиноса у Протату, по имену су из овог раздобља познати и други византијски сликари: Михајло Астрапа и Евтихије који су радили за српског краља Милутина (Краљева црква у Студеници, Старо Нагоричино, Грачаница), али и византијске званичнике (Богородица Перивлепта у Охриду, задужбина Прогона Згура), Георгије Калијергис (Св. Спас у Верији) и Теофан Грк (црква Преображења у Новгороду, Благовештенски сабор у Москви). Поред фреско-сликарства овај уметник пореклом из Цариграда сликао је и иконе, а његов ученик из Русије, Андреј Рубљов, један је од најзначајнијих стваралаца византијске уметности уопште.
Уз Цариград, Солун и Свету Гору изузетно важан центар позновизантијске уметности је и Мистра на Пелопонезу. Фреско-сликарство Евангелистрије (почетак XIV в.), цркве Богородице Перивлепте (средина XIV в.) и Богородице Пантанасе (почетак XV в.) представљају изванредне примере позновизантијског сликарства које се временом удаљава од класицистичког израза с почетка епохе.
У позновизантијско време подижу се високи дрвени иконостаси с иконама у престоном низу али и у више зона изнад њих, готово до свода. Поред иконостаса, проскинитара и литијских икона, из овог времена сачуване су и иконе ситнијег формата настале за потребе приватне побожности, често у скупоценој техници мозаика (иконa *Богородице Елеусе* из Метрополитен музеја). Изузетно репрезентативним остварењима позновизантијског иконописа сматрају се икона *Благовести* из Охрида и двострана икона из Поганова (Софија). У врхунска остварења иконописа спадају и иконе из задужбина српских владара – манастира Хиландара и Дечана, пре свих.
У корпусу позновизантијске књижне илуминације издваја се јединствен пример илустрованог теолошког трактата, текста цара Јована VI Кантакузина, монаха Јоасафа, настао у скрипторију манастира тон Одигон у Цариграду средином XIV в. (Париз), с представама црквеног сабора којим председава сам цар, те *Преображења Христовог*, што подстиче дуго присутна питања о постојању везе између ликовног стваралаштва позновизантијске епохе и исихазма, чији је заговорник и бранитељ овај цар био. Портрет византијског цара Манојла II с члановима владарске породице налази се у копији теолошких списа Псеудо Дионисија Ареопагита који је почетком XV в. био приложен опатији Сен Дени код Париза. С преко 140 минијатура, у најраскошније илуминиране књиге убраја се и *Минхенски српски псалтир* који је могуће припадао библиотеци српског деспота Стефана Лазаревића.
Јелена Ердељан
**Музика.** Мисија византијске свете браће Ћирила и Методија (IX в.), а потом и деловање њихових ученика, донела је словенским племенима хришћанску веру, а то је значило и писменост, Јеванђеље и друге богослужбене књиге на словенском језику. У оквире богослужбене праксе улазила је и музика – појање, према утврђеним литургијским текстовима и већ постојећим напевима, према осмогласном систему (четири основна и четири плагална гласа). У преднемањићком и немањићком периоду Срби нису познавали или барем нису користили неумско музичко писмо настало међу Грцима вероватно већ у IХ в. Литургијски текстови превођени су са грчких предложака, исписивани су старословенским језиком прво глагољицом, а потом ћирилицом. Број гласа бележен је глагољицом или ћирилским словима, по грчком систему, али су већ од XI в. увођени и континуирани бројеви од I до VIII гласа. Напеви, вероватно преузимани из старије грчке праксе, прилагођавани су кроз богослужбену праксу старословенском језику, а од XII в. и његовим различитим редакцијама. Усвојени кругови богослужења изложени су у типику, зборнику правила по којима се богослужења одвијају. Литургијске књиге садржале су и репертоар песама. Та химнографска творенија, стварана од првих векова хришћанства и углавном утврђена до краја Х в., допуњавана су, почев од Св. Саве (XII–XIII в.), новим службама у част светих Срба, практично до данашњих дана. Ликовне представе појаца и доместика код нас припадају првој половини XIV в., а византијске музичке титуле – доместик, протопсалт, мајстор – доспевају у Србију у време Деспотовине. Томе доприносе природне и присилне миграције, које у Србију доводе угледне византијске музичаре (Давид Редестинос; Јоаким, монах харсијанитског манастира; Мануил Хрисафис, лампадарије цркве Св. Софије у Цариграду), а они доносе и грчке музичке рукописе писане касновизантијском неумском нотацијом. За нас најзначајнију групу извора представљају неумски рукописи са творенијима музичара, који су се поред грчког користили и српскословенским језиком, а уз своје име исписивали одредницу „Србин". То су Никола, кир Стефан и јеромонах Исаија Србин, који су живели и стварали на прелазу из XIV у XV в.
Пад Цариграда (1453) значио је нестанак Византијске царевине са историјске сцене, а пад Смедерева (1459) и крај српске средњовековне државе. Византијско духовно и културно наслеђе наставило је да живи кроз богословске текстове, богослужбену праксу и пре свега црквену уметност православних народа. Мало је података о томе шта се догађало на подручју некадашње Византије и какве су биле црквене активности и духовни живот православних у Отоманској царевини непосредно после пада Цариграда. У новим приликама Цариградска патријаршија наставила је деловање. Обновом Пећке патријаршије (1557) и Срби су повратили свој духовни ослонац и учврстили могућност очувања наслеђене православне литургијске праксе, све до поновног укидања Патријаршије 1766. У манастирима су исписивани литургијски рукописи према старим узорима, чувана је и уметност иконописања, а на Цетињу је још 1494/95. објављен *Осмогласник*, прва штампана књига на старословенском језику српске редакције. Српске штампарије у којима су штампане литургијске књиге осниване су и током XVI в., али нису биле дугог трајања. Мало је сачуваних извора који говоре о музичкој пракси у времену под османском управом. Били су то појединачни примерци напева, које су од српских казивача записивали зналци неумског или квадратног руског музичког писма (*Сервикон*, 1553; *Сербскиј киноник*, 1652). Молдавски монаси, предвођени јеромонахом Евстатијем, имали су у манастиру Путна (XVI в.) појачку школу и скрипторију у којој су касновизантијским неумама исписивали појачке aнтологије на грчком и старословенском језику углавном бугарске редакције. У појединима су се нашла и творенија Николе и кир Стефана Србина. У Великој Лаври на Светој Гори налазе се два словенска зборника писана касновизантијском неумском нотацијом: један из времена деспота Стефана Лазаревића (XV в.), а други писан средином XVII в. Грчки, грчко-словенски и словенски неумски рукописи наћи ће се и у Библиотеци манастира Хиландара, али тек у последњој четвртини XVIII в. Посебну групу хиландарских рукописа чине они из XIX в., писани реформисаном Хрисантовом нотацијом (после 1814). У хиландарским неумским рукописима налазе се и стихире из служби шесторици српских светих, овде прилагођене грчком црквеном напеву. Стихире српским светима исписиване су и у руским крјуки рукописима XVII–XIX в. Отворено је питање да ли се новија грчка црквена уметност – неспорно византијског порекла, али развијана под потпуно другачијим околностима и у другим временима – може једноставно и директно назвати „византијском уметношћу". Светогорци, писари и састављачи појачких зборника боравили су у Хабзбуршкој царевини, сакупљајући међу православнима у Карловачкој митрополији прилоге за своје манастире у XVIII и почетком XIX в. Зато ће се и у традиционалном српском појању – до средине XIX в. присутном искључиво у усменом предању – наћи не само трагови заједничке средњовековне музичке прошлости, него и новије мелодије преузете од грчких појаца који су боравили у сремским селима и фрушкогорским манастирима.
Даница Петровић
ЛИТЕРАТУРА: Р. Хубе, *О значењу права римскога и римскобизантијскога код славјанских народа*, Беч 1869; Ђ. Даничић, „Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат", *Старине ЈАЗУ*, 1870, IX; В. Јагић, „Словенски текстови канона о књигама Старога и Новога завјета заједно с индексом лажних књига", *Старине ЈАЗУ*, 1877, IX; Т. Флоринский, *Памятники законодательной деятельности Душана Царя Сербовь и Грековь*, Кieвъ 1888; С. Новаковић, „Живот св. Василија Новог", *Споменик СКА*, 1895, 29; „Средњевековна Србија и римско право", *АПДН*, 1906, I, 3; *Матије Властара Синтагмат*, Бг 1907; Д. Павловић, „Пећски патријархат и Велика црква", *Гласник Православне цркве у Краљевини Србији*, 10. II 1909, 4; Н. Радојчић, „Снага закона по Душанову Законику", *Глас СКА*, 1923, CX; А. Соловјев, „Уговор о куповини и продаји у средњовековној Србији", *АПДН*, 1927, XV, 6; „Значај византиског права на Балкану", *ГНЧ*, 1928, 37; *Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка*, Бг 1928; „Срби и византиско право у Скопљу почетком XIII в.", *ГСНД*, 1936, 15–16; А. Соловјев, В. Мошин, *Грчке повеље српских владара*, Бг 1936; В. Мошин, „Византиски утицај у Србији у XIV в.", *ЈИЧ*, 1937, III, 1–4; Г. Острогорски, *Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и у јужнословенским земљама*, Бг 1951; Н. Радојчић, „Душанов законик и византиско право", у: *Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана*, Бг 1951; В. Мошин, „Славенска редакција Пролога Константина Мокисијског у свјетлости византијско-славенских односа XII–XIII в.", *Зборник Хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности*, 1952, 2; С. Троицки, „Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије и Властареве Синтагме", *Глас САН*, 1953, CCXII; R. Palikarova Verdeil, *La Musique Byzantine chez les Bulgares et les Russes*, Copenhagen 1953; Г. Острогорски, *Историја Византије*, Бг 1959; M. Velimirovic, *Byzantine Elements in Early Slavic Chant: the Hirmologium*, Copenhagen 1960; Р. Маринковић, „Јужнословенски роман о Троји", *АФФ*, 1961, 1; Ђ. Трифуновић, *Стара српска књижевност*, Бг 1967; Д. Богдановић, *Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности*, Бг 1968; Р. Маринковић, *Српска Александрида. Историја основног текста*, Бг 1969; Ђ. Трифуновић, „Словенски превод слова Григорија Богослова са тумачењима Никите Ираклијског", *ПКЈИФ*, 1969, XXXV/1–2; „Георгија Хировоска расправа *О песничким сликама* у српском средњовековном рукопису", *КИ*, 1970, III/10; Ђ. Трифуновић, „Стара српска црквена поезија", Д. Стефановић, „Стихире Србима светитељима. Неумске записе из хиландарских рукописа XVIII века у ноте пренео Д. С.", у: *О Србљаку*, Бг 1970; Г. Острогорски, *О веровањима и схватањима Византинац*а, СД V, Бг 1970; „Тумачење *Песме над песмама* од Теодорита Кирског у преводу Константина Философа", *ЗМСС*, 1971, 2; „Hymne de Nicéphore Calliste Xanthopoulos consacré à la Vierge dans la traduction serbe de Makarije de l'année 1382", *Cyrillomethodianum*, 1971, I; K. Weitzmann, *Studies in Classical and Byzantine Manuscript Illumination*, Chicago 1971; Д. Богдановић, „Стара српска библиотека", *ЛМС*, 1971, 408; С. Петров, Х. Кодов, *Старобългарски музикални паметници*, Софїя 1973; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; Д. Стефановић, *Стара српска музика. Примери песама из XV века*, Бг 1975; К. Јиречек, *Историја Срба*, Ι–ΙΙ, Бг 1978; В. Мошин, „Правни списи Светога Саве", у: *Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање*, Бг 1979; Д. Богдановић, *Крмчија Светога Саве*, Бг 1979; K. Weitzmann, *Age of spirituality: late antique and early Christian art – third to seventh century*, New York 1979; Ђ. Трифуновић, *Писац и преводилац инок Исаија*, Круш. 1980; *Историја српског народа*, Ι–ΙΙ, Бг 1981; Група аутора, *Иконе*, Бг 1981; Д. Петровић, *Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена*, Бг 1982; Ч. Миловановић, „Учитељно јеванђеље патријарха Калиста у словенској и византијској књижевности", *ЗРВИ*, 1983, 22; A. Pennington, *Music in medieval Moldavia 16th Century*, Bucharest 1985; D. E. Conomos, *The Late Byzantine and Slavonic Communion Cycle: Liturgy and Music*, Washington D. C. 1985; D. Petrović, „The Heritage of SS. Cyril and Methodius as Reflected in Serbian Chant", *Christianity Among the Slavs. The Heritage of Saints Cyril and Methodius*, *Orientalia Christiana Analecta*, Roma, 1986, 231; М. Шупут, *Српска архитектура у доба турске власти 1459--1690*, Бг 1986; M. Capaldo, „Contributi allo studio delle collezioni agiografico-omiletische in area slava. Struttura e preistoria „Panegirico di Mileseva", *Europa orientalis*, 1989, 8; Д. Оболенски, *Византијски комонвелт*, Бг 1991; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, I–II, Бг 1991; Д. Богдановић, *Историја старе српске књижевности*, Бг 1991; М. Djurić, S. Žunjić (ур.), *Die serbische Philosophie heute*, München 1993; Љ. Штављанин Ђорђевић, „Српски превод Малих пророка из друге четвртине XVI века", *АПр*, 1993, 15; С. Поповић, *Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији*, Бг 1993; И. Шпадијер, „Житије Марије Египћанке у српскословенској рукописној традицији", *АПр*, 1994, 16; А. А. Турилов, С. А. Иванов, „Переводная литература у южных и восточных славян в эпоху раннего средневековья", у: *Очерки истории культуры славян*, Москва 1996; В. Кораћ, М. Шупут, *Архитектура византијског света*, Бг 1996; Г. Милошевић, *Становање у средњовековној Србији*, Бг 1997; H. C. Evans, W. D. Wixom, *The Glory of Byzantium: Art and Culture of the Middle Byzantine Era, A.D. 843–1261*, New York 1997; Д. Богдановић, *Студије из српске средњовековне књижевности*, Бг 1997; Ј. Калић (прир.), *Стефан Немања – Св. Симеон Мироточиви: Историја и предање*, Бг 2000; Ф. Успенски, *Историја Византијског царства*, I–III, Бг 2000; Б. Милосављевић (прир.), *Византијска филозофија у средњовековној Србији*, Бг 2002; М. М. Петровић, „Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског Номоканона", *ИЧ*, 2002, 49; Ђ. Бубало, *Српски номици*, Бг 2004; С. Maнго (прир.), *Оксфордска историја Византије*, Бг 2004; В. Н. Лазарев, *Историја византијског сликарства*, Бг 2004; H. C. Evans, *Byzantium: Faith and Power (1261–1557)*, New York 2004; Т. Суботин Голубовић, „Диоптра Филипа Монотропа у средњовековној Србији", у: *Никон Јерусалимац*, Цт 2004; „Химнографски састави Филотеја Кокина у хиландарским рукописима", у: *Хиландарски зборник*, 11, Бг 2004; Т. Јовановић, *Апокрифи старозаветни*, Бг 2005; *Апокрифи новозаветни*, Бг 2005; *Варлаам и Јоасаф*, Бг 2005; М. М. Петровић, Љ. Стављанин Ђорђевић (прир.), *Законоправило Светога Саве*, 1, Бг 2005; С. Ћирковић, *Срби међу европским народима*, Бг 2005; Ј. Тарнанидис, *Аутокефалија српске и бугарске цркве у плановима цара Михаила VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону, Међународни научни скуп – 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204)*, Бг 2005; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан, краљ и цар, 1331–1355*, Бг 2005; М. Благојевић, *Земљораднички закон. Средњовековни рукопис*, Бг 2007; Б. Марковић, *Јустинијанов закон. Средњовековна византијско-српска правна компилација*, Бг 2007; *Типик архиепископа Никодима*, I–II, Бг 2007; М. Каплан, *Византија*, Бг 2008; Љ. Максимовић, *Византијски свет и Срби*, Бг 2008; R. Cormack, M. Vassilaki, *Byzantium 330–1453*, London 2008; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009; М. Стефановски, „Вредност закона према Душановом законику", у: *Средњовековно право у Срба у огледалу историјских извора*, Бг 2009; Ђ. Трифуновић, *Стара српска књижевност. Основи*, Бг 2009; З. Витић Недељковић, „Текст Житија светог Антонија према српским преписима", *АПр*, 2010, 31–32; П. Симић, *Хиландарски типик монаха Романа 1331. г.*, Кв. 2010; *Das Corpus des Dionysios Areiopagites in der slavischen Übersetzung von Starec Isaija (14. Jahrhundert).* *Дионисий Ареопагит в славянском переводе старца Исаии (XIV век)*, Freiburg – St. Petersburg 2010; Ж. К. Шене, Б. Флизен, *Византија: историја и цивилизација*, Бг 2010; Љ. Максимовић, „Византија као изазов", *Глас САНУ*, CDXIV, Одељење историјских наука, 2010, 15; М. Благојевић, *Српска државност у средњем веку*, Бг 2011; С. Жуњић, *Логика и теологија*, Бг 2012; Т. Јовановић (прир.), *Хрестоматија средњовековне књижевности*, I, *Старословенска и преводна књижевност*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗАНТОЛОГИЈА
**ВИЗАНТОЛОГИЈА**, наука која се бави проучавањем византијске историје, књижевности, уметности и, уопште, цивилизације и њеног утицаја на остале средњовековне народе. Премда је исправнији облик византинологија, у свим језицима је превладао термин **в**. Првобитно занимање за Византијско царство и његову историју потицало је једино из жеље да интелектуалци Ренесансе боље упознају античко наслеђе, а тај пут је водио преко Византије која је сачувала тековине грчке античке цивилизације. Први интелектуалац који се заинтересовао за Византију као посебан историјски феномен био је немачки класичар Јероним Волф у XVI в. Било је то време када су поједини научници објављивали текстове византијских писаца и снабдевали их латинским преводом. У XVII в. долази до публиковања тзв. Париског корпуса, збирке византијских наративних извора, и до полета **в**. Међу сарадницима овог колективног подухвата предњачио је изузетни Шарл Диканж. Међутим, у XVIII в., захваљујући негативној оцени Византије и читавог средњег века коју су изрекли француски просветитељи (Жан Жак Русо, Франсоа Волтер, Шарл Монтескје), долази до застоја и стагнирања **в**. Ипак, њена рехабилитација, започета у XIX а довршена у XX в., изнова је афирмисала ову научну област која је доживела процват тако да данас није реч о једној дисциплини него о читавом сплету различитих дисциплина. Истраживачки центри за **в.** постоје готово на свим континентима.
У српској средини се веома рано схватила чињеница да је Србија припадала византијској духовној орбити. Премда су Срби као најзападнији православни народ претрпели и одређени утицај из латинског света западне Европе, остаје чињеница да су на њихов историјски развој пресудни били византијски обрасци. Почев од Јована Рајића крајем XVIII в., писци српске средњовековне историје ослањају се у великој мери на византијске изворе. Свест о припадности тзв. „византијском комонвелту" и чињеница да велики фонд знања о нашој средњовековној историји почива на вестима византијских писаца допринеле су сазревању идеје да се у Краљевини Србији 1906. на новооснованом Универзитету у Београду утемељи Катедра за **в.**, као трећа те врсте у свету (прву је у Минхену основао Карл Крумбахер, а другу Шарл Дил на париској Сорбони). Први професор био је Драгутин Анастасијевић, а осим њега византијским темама бавили су се и други византолози (Божидар Прокић, Филарет Гранић), као и стручњаци за српску средњовековну историју (Стојан Новаковић, Станоје Станојевић, Јован Радонић, Никола Радојчић). Развоју југословенске, тј. српске **в.** немерљив допринос дао је Георгије Острогорски, један од највећих византолога XX в., који је 1933. из Немачке дошао у Београд. Осим деловања на Семинару и катедри за **в.** на Филозофском факултету, Острогорски је заслужан за оснивање Византолошког института при САНУ у марту 1948, јединствене установе тог профила у бившој Југославији. Периодично гласило *Зборник радова Византолошког института* један је од најпознатијих византолошких часописа у свету. Институт у оквиру серије Посебна издања објављује и серију Византијски извори за историју народа Југославије (од предвиђених седам објављено је пет свезака). Осим византолошких тема у ужем смислу, српска **в.** је превасходно окренута везама Византије и јужнословенског света, затим византијској књижевности и језику и историји византијске уметности. У другој половини XX в. важан допринос српској **в.** дали су Михаило Динић, Фрањо Баришић, Бариша Крекић, Божидар Ферјанчић, Јадран Ферлуга, Иванка Николајевић, Војислав Ј. Ђурић, Нинослава Радошевић, Иван Ђурић, Сима Ћирковић, Војислав Кораћ, Јованка Калић, Љубомир Максимовић, Мирјана Живојиновић и Радивој Радић. У важне подухвате наше **в.** спада организовање два светска византолошка конгреса (II у Београду 1927. и XII у Охриду 1961).
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Историја Византије*, Бг 1959; Г. Л. Курбатов, *История Византии (Историография)*, Ленинград 1975; Љ. Максимовић, „Развој византологије", у: *Универзитет у Београду 1838–1988*, Бг 1988; Р. Радић, „Сто година Катедре и Семинара за византологију", *ЗМСКЈ*, 2008, 56–1.
Радивоје Радић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗАНТОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ
**ВИЗАНТОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ**, научни институт који је при Српској академији наука у Београду основан 1948. Рађање европске византологије као модерне научне дисциплине пред крај XIX в. наишло је одмах на одјек у београдској научној средини, али је развитку ових студија највише допринео Георгије Острогорски, оснивањем **В. и.**, чиме је омогућен тимски рад на значајним пројектима. У овај посао нису били укључени само све бројнији сарадници Института, него и колеге из сродних научних дисциплина и институција. Тако је створен појам „београдска византолошка школа" који данас у свету има одређену специфичну тежину, нарочито у проучавању византијских државних институција и идеологије, византијског друштвеног поретка позне епохе (XII–XV в.) и, пре свега, византијско-српских односа. Остварујући своје пројекте, Институт је објавио читаву једну библиотеку – укупно 48 књига *Зборника радова Византолошког института*, чија је библиографска сигла ЗРВИ одавно постала препознатљива у свету, као и 40 књига *Посебних издања* – и представљао је кичму организације неколико научних скупова, од којих су најзначајнији били 12. светски конгрес византолога (Охрид 1961) и три југословенске конференције византолога (Задар 1990; Студеница 1995; Крушевац 2000). Посебно је значајна чињеница што Институт представља језгро окупљања још десетак научних радника из сродних дисциплина, који на разне начине сарађују у пројектима или управи Института. Знатан број медиевиста повремено сарађује у активностима везаним на овај или онај начин за живот Института. То све подразумева и задовољавајући прилив младих истраживача. За улогу коју има **В. и.** од посебне је важности чињеница да је у питању једина наша научна установа која се бави искључиво средњим веком. Све то је омогућило да византолошка истраживања у нашој земљи својом ширином превазилазе границе у раду Института, чије постојање, међутим, представља неку врсту ослонца тих истраживања.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Максимовић, „Развој византологије", у: *Универзитет у Београду 1838–1988*, Бг 1988; Р. Радић, „Сто година Катедре и Семинара за византологију", *ЗМСКЈ*, 2008, 56–1.
Љубомир Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗЕЛ, Торстен
**ВИЗЕЛ, Торстен** (Wiesel, Torsten Nils), неурофизиолог, универзитетски професор (Упсала, Шведска, 3. VI 1924). Дипломирао 1954. на Медицинском факултету у Стокхолму, а на докторске студије у САД отишао 1955. Ту је са С. Куфлером радио на истраживању визуелних опажања и предавао физиологију. Са Д. Хубелом промовисао 1958. нову теорију опажања, открио ћелије одговорне за то и радио на мапирању поља визуелног опажања коре мозга. Бројна њихова открића из ове области нашла су клиничку примену у офталмологији, неурологији и педијатрији (и D. H. Hubel, *Brain Mechanisms of Vision*, New York 1991; коаутор, *Colloquium on Vision: From Photon to Perception*, New York 2000; и D. H. Hubel, *Brain and Visual Perception: The Story of a 25-Year Collaboration*, Oxford 2005). Прелазак Куфлера на Харвард пратили су и Хубел и **В.**, који је предавао физиологију (1959–1974) и неуробиологију (1974–1984) и био биран за доцента (1959) и редовног професора (1964). Био је професор неуробиологије (1984–1998) и председник Рокфелеровог универзитета (1991–1998). Нобелову награду за медицину добио је 1981. заједно са Д. Хубелом за открића у вези са обрадом визуелних информација. Држављанство САД примио је 1990. Био је председник Међународне оргнизације за истраживања мозга (1998–2004), Центра за истраживање AIDS-а (1995–2001), генерални секретар Програма за гранична истраживања у Стразбуру (2000–2009), председник Научног одбора кинеског Националног института за биолошке науке и др. Светска очна организација основала је 2007. „Торстен Визел истраживачки институт" у Кини. Посебно се ангажовао и на одбрани људских права. Био председник Комитета за људска права Националне академије наука САД (1994–2004), те оснивач Израелско-палестинске научне организације (2004). Члан је Краљевске шведске академије наука, инострани члан САНУ (од 2009) и Индијске националне академије наука.
ИЗВОРИ: T. N. Wiesel, *Autobiography*, Nobelprize.org. 31 Jan 2012; T. N. Wiesel, *Banquet Speech*, Nobelprize.org. 31 Jan 2012.
ЛИТЕРАТУРА: W. Odelberg, *Les Prix Nobel / Nobel Lectures. The Nobel Prizes 1981. Torsten N. Wiesel – Biography*, Stockholm 1982; М. Игњатовић, *Хирурзи добитници Нобелове награде 1901–2000*, Бг 2001.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗИГОТИ
**ВИЗИГОТИ** (Западни Готи), Teрвинзи, Веси, германско племе настало поделом Гота (пореклом из Скандинавије) на Источне и Западне, након њиховог спуштања до долине Дњепра крајем III в. Хуни их потискују ка долини доњег Дунава, одакле пљачкају територије Римског царства. Сукоб са римском војском, предвођеном царом Валенсом, код Једрена 378. завршио се победом Гота и царевом погибијом. Нашавши се у дефанзивном положају, Царство је било принуђено на склапање савеза који је Готима предвиђао потпуну аутономију, уз обавезу да, као федерати, војно помажу Царство. Резултат „готске политике" цара Теодосија био је насељавање **В.** у северном делу Тракијске дијецезе. Предвођени Аларихом, **В.** су, користећи немирне прилике које је изазвала подела царства, почели да пустоше читаво Балканско полуострво. Влада источног дела Царства препустила је Алариху команду над војском у централном делу Балкана, на територији коју данас претежно насељава српски народ, дајући му титулу *magistar militum per Illyricum*. Међутим, Алариха су освајачке амбиције одвеле даље на запад, те је своју војску повео ка Италији, где је после три опсаде, 410. запосео Рим. Током даљег померања ка западу, у унутрашњем уређењу племена уочљива је еволуција ка јакој монархијској власти, која ће карактерисати њихову организацију у Аквитанији, од 418. до битке против Франака код Вујеа 507, и у Толедској краљевини. Од Улфилиног доба примају хришћанство у виду аријанизма, које постаје подлога њиховом етничком идентитету. Јерес напуштају под краљем Рекаредом 589, створивши тада политички јединствену краљевину у Шпанији. Она опстаје до 711, када је сламају муслимански Бербери.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, I, Бг 1981; H. Wolfram, *Die Goten. Von den Anfängen bis zur Mitte des sechsten Jahrhunderts. Entwurf einer historischen Etnographie*, München 2009.
Смиља Марјановић Душанић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗИЈАНИ, Роберто де
**ВИЗИЈАНИ, Роберто де** (Visiani, Roberto de), ботаничар, лекар, универзитетски професор (Шибеник, 9. IV 1800 – Падова, 4. IV 1878). Након завршених студија медицине у Падови (1827) вратио се у Далмацију и радио као лекар у Шибенику, Дрнишу, Котору и Будви. Већ тада почиње његово интересовање за биљни свет Далмације и интензивна истраживања флоре овог дела Балканског полуострва, која је у то време била слабо истражена. Од 1837. као професор руководио катедром за Ботанику Универзитета у Падови и постао директор Ботаничке баште истоименог универзитета, на чијем је челу остао све до 1878. У свом тротомном капиталном делу *Flora Dalmatica* (I 1842, II 1847, III 1850–1852) дао је дијагнозе и налазишта 2.250 врста, од којих је велик број први пут описан: *Pinus dalmatica*, *Silene reichenbachii*, *S. remotiflora*, *Arenaria orbiculari*s, *Consolida brevicoris*, *Trifolium dalmaticum*, *Helleborus multifidus*, *Thymus bracteosus*, *Achillea abrotanoides*, *Centaurea crithmifolia*, *C. friderici*, *C. cuspidate*, *Lonicera glutinosa*, *Edraianthus serpyllifolius*, *Seseli globiferum*, *Veronica satureiodes* итд. Као резултат даљих изучавања, у периоду 1872–1882. објављени су *Додаци* *Флори Далмације* (I 1872, II 1877, III 1882), у које су, на основу материјала других ботаничара (Панчић, Панточек, Томасини, Сендтнер и др.), укључене и врсте из Црне Горе и БиХ. У *Додацима Флори Далмације* **В.** је објавио нове врсте, међу којима једна носи име по Ј. Панчићу (*Pancicia serbica*), на основу материјала који је на Јавору сакупио Панчић и послао му на детерминацију. Сарадња **В.** и Панчића била је плодотворна. Као старији и искуснији ботаничар **В.** је снажно подржавао Панчићев рад на изучавању флоре Србије и Црне Горе. Сачувана је богата преписка између ова два ботаничара, која се данас чува у Институту за ботанику Биолошког факултета у Београду. Врхунац сарадње је заједничко дело *Ретке или нове биљке Србије* (Венеција 1862–1870), у којем је описано преко 20 нових врста на основу материјала који је Панчић сакупио у Србији (*Campanula secundiflora* Vis. & Panč., *Potentilla visianii* Panč., *Reichardia macrophylla* Vis. & Panč., *Dianthus moesiacus* Vis. & Panč., *Centaurea derventana* Vis. & Panč., *Eryngium palmatum* Vis. & Panč., *Е. serbicum* Vis. & Panč, *Mulghedium sonchifolium* Vis. & Panč., *Linaria rubioides* Vis. & Panč., *Euphorbia glabriflora* Vis. & Panč. итд.). У славу и знак великог поштовања неке новоописане врсте носе Визијанијево име (*Satureja visianii*, *Asperula visianii*, *Ornithogalum visianii*, *Acer visianii* итд.). **В.** спада у најзначајније ботаничаре XIX в. који су истраживали флору западног дела Балканског полуострва, утемељивши пут даљим и продубљенијим изучавањима биљног света на овом простору.
ДЕЛА: *Stirpium dalmaticarum specimen*, Padua 1826, 1842–1852; *Flora Dalmatica*, 1–3, Lipsiae 1842–1852; и Ј. Панчић, *Plantae serbicae rariores aut novae*, Venice 1872, 1877, 1882; *Florae Dalmaticae supplementum*, Venice 1872; *Florae Dalmaticae supplementum alterum adjectis plantis in Bosnia, Hercegovina et Montenegro Crescentibus*, I–II, Venice 1877, 1882.
Литература: *Зборник Роберта Висианија Шибенчанина*, Шибеник 1983; В. Пулевић, *Ботаничари и Црна Гора*, Пг 2006.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗИН, Иво
**ВИЗИН, Иво** (Visin, Giovanni), поморац, капетан (Прчањ, 3. XI 1806 – Прчањ, 17. VIII 1868). У родном месту изучио је поморску школу, коју су, са фрањевцима, држали поморски капетани у самостану Св. Николе. Капетански испит положио је са одличним успехом у Трсту. Године 1850. од бродоградитеља из Ријеке Андрије Занона поручио је брод типа „брик", дужине 30 м, 311 т носивости, са два јарбола опремљена крстастим једрима, и два топа. Бродом „Сплендидо", са посадом од 11 чланова, **В.** се, након неколико путовања између Црног мора и Северне Европе, 1852. из луке Антверпен отиснуо на пут око света. На том путу рута му је била: Антверпен – Рт Хорн – Валпараисо – Сан Франциско – Хонолулу – Сингапур – Бангкок – Хонгконг – Рт добре наде – Плимут – Трст. У Трст је стигао 30. VIII 1859. Пут је трајао укупно 7 година, 6 месеци и 19 дана (1.440 дана на мору, 1.317 у лукама). Након његовог повратка у Трст, Централна поморска влада тог града формирала је посебну комисију која је испитивала путовање и на предлог Министарства финансија у Бечу цар Франц Јозеф одликовао га је 16. VI 1860. белом почасном заставом и Витешким крстом. Свечано уручење беле почасне заставе (једини случај доделе тог одликовања) обављено је у Трсту на ратном борду „Белона" 31. VII 1860. Исте године **В.** је именован за почасног грађанина Трста, а Поморска влада Трста му је, у знак признања, предала повластицу (бревет) капетана дуге пловидбе ослобађајући га полагања испита.
ЛИТЕРАТУРА: *Пловидба капетана Ива Висина око свијета*, Котор 2009.
Мирјана Ерић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА
**ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА**, историјско-уметнички и културолошки појам, чија су се појава и коришћење, методолошки и теоријски, развили у европској и америчкој хуманистичкој науци. Паралелан методолошки процес, сличан али не и истоветан, јавља се у немачкој средини, као наука о слици (Bildwissenschaft). Током 80-их година ХХ в. препознат је значај визуелних чинилаца у креирању културе. Пошто је истраживање и коришћење различитих визуелних појава кроз историју постало предмет интердисциплинарног проучавања, изучавање **в. к.** постаје саставни део великог броја хуманистичких дисциплина. Увођење овог појма доводи до промене у историјско-уметничкој методологији, па предмет проучавања постају све врсте слика које обухватају глобалну визуелну продукцију. Тиме се некадашња граница између „високе" и „популарне" уметности брише и напушта европоцентрична слика културе.
У српској историји уметности до увођењa и коришћења појма **в. к**. долази током последње деценије ХХ в., када се мења поглед на српску уметност новог века и откривају бројна непозната дела балканскe културе и српске ликовне уметности. Појам у савременој српској култури има двоструко значење; у ликовну теорију и ликовну педагогију уводи га Коста Богдановић, који под **в. к.** подразумева културу коришћењa и савладавањa елемената ликовног језика. Као кустос Музеја савремене уметности у Београду, он је 1974. основао Центар за визуелну културу, који са прекидама ради и данас. Центар је објавио публикације *Свест о облику 1–2* (Бг 1988, Н. Сад 1995). Богдановић је предмет Визуелна култура и Теорија визуелне културе увео на уметничким академијама у Сарајеву (1982), Новом Саду (1992) и Бањалуци (1994).
ЛИТЕРАТУРА: К. Богдановић, *Увод у визуелну културу*, Бг 1986; N. Mirzoeff, *An Introduction to Visual Culture*, Routledge 2000; N. Mirzoeff, *The Visual Culture Reader*, Routledge 2002; К. Богдановић, *Поетика визуелног*, Бг 2005; M. Dikovitskaya, *Visual Culture: The Study of the Visual after the Cultural Turn*, Cambridge, Ma 2005; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације*, Бг 2006.
Ненад Макуљевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗУЕЛНА ПОЕЗИЈА
**ВИЗУЕЛНА ПОЕЗИЈА**, облик интермедијског и интертекстуалног неоавангардног уметничког изражавања које комбинује књижевни или поетски исказ са ликовном уметношћу. Своје порекло има у деловању историјских авангарди (футуризам, Дада, Зенит, надреализам) и послератној експерименталној поезији (конкретизам, летризам, типоезија, воковизуел). **В. п.** се развија од 60-их година ХХ в. и дефинише се као вид конкретне поезије, тј. таквог поетско-визуелног израза који занемарује и губи конвенционални смисао поетског и књижевног језика, те значења речи, подстичући визуелни (ликовни) аспект текстуалног исказа и садржаја. Визуелна структура и ликовни аспект стичу потпуну превласт над семантичком функцијом језика. У том погледу, **в. п.** познаје само интернационални језик.
Лидија Мереник
У српској књижевности ембрионални облици прожимања вербалног и визуелног кода јављају се још у средњовековном периоду, а нарочито се манифестују у вештини писања/ сликања иницијала, орнамената и минијатура унутар вербалног текста. Такви поступци илуминирања су већ у последњој четвртини XII в., у *Мирослављевом јеванђељу*, достигли веома рафиниране изражајне облике. Било је и сасвим неочекиваних појава ове врсте, као када је у једном препису *Житија краља Стефана Дечанског* из XVI в. преписивач начинио текст у облику чаше. Специфичне појаве прожимања вербалног текста, рељефа, цртежа и слике налазе се и на надгробним споменицима, у распону од средњовековних стећака до нововековних крајпуташа.
У периоду барока, посебно током XVIII в., у опусу Гаврила Стефановића Венцловића, Захарије Орфелина, Христофора Жефаровића и др., песнички текстови су систематски прожимани различитим облицима визуелних кодова, чак и целовитим текстовима. У Жефаровићевој *Стематографији* (1741), уз песничке минијатуре у катренима, налази се и читав хералдички систем не само српског, него и блиских, јужнословенских народа. Нарочито је сложену игру вербалног и визуелног кода у својим текстовима и књигама остваривао Орфелин (нпр. *Поздрав Мојсију Путнику*, 1757), остварујући вербалним текстом разноврсне визуелне ефекте, правећи магичне квадрате, песме-лавиринте, фигуралне песме у облику срца, утврђеног града и сл.
И током XIX в., у распону од класицизма па до предромантизма и романтизма, налазе се неки, релативно блажи облици визуализације, као што је исписивање паралелних токова вербалног текста код Јована Стерије Поповића, док код Ђорђа Марковића Кодера ови поступци укључују и магичне квадрате, цртеже и сл. Код Јована Јовановића Змаја, поготово у његовим часописима намењеним деци (нпр. *Невен* 1880–1904), присутно је често комбиновање вербалног текста и цртежа, као нека врста најаве потоње уметности стрипа.
У периоду модернизма и авангарде овакве врсте истраживања постају кључне одлике читаве епохе. Код зенитиста Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, те дадаисте Драгана Алексића, присутне су честе појаве различитих типова штампаних слова (типографска поезија), просторне форме, али и других облика визуелизације поезије (употреба иконичких знакова, цртежа и сл.), какви се могу пронаћи на страницама часописа које су уређивали (*Зенит*, 1921–1926; *Dada tank*, *Dada jazz*, 1922. и др.). И надреалисти су били наклоњени истраживању ове врсте, како у својој раној (часопис *Сведочанства*, 1924–1925) тако и развијеној фази (алманаси *Немогуће*, 1930; *Надреализам данас и овде*, 1931–1932), а посебно су били склони употреби фотографије, цртежа и колажа комбинованих са вербалним текстом (Марко Ристић, Душан Матић, Александар и Никола Вучо, Оскар Давичо, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ноје и др.).
Кључни догађај доследне концептуализације овакве врсте уметничке праксе, те изградње појма **в. п.** збио се у другој половини XX в., посебно од краја 60-их година. У оквиру неоавангардних покрета и група (сигнализам, групе *KÔD*, (Ǝ, *(ƎKÔD*, *Bosch + Bosch*, клокотризам и др.), а у комуникацији са италијанским (Е. Мичини, М. Перфети, Л. Ори), француским (И. Ису, П. Гарније, Ж. Ф. Бори), немачким (М. Бензе, Е. Јандл), чешким (Ј. Колар), бразилским (браћа А. и Х. де Кампос, те њихов покрет Noigandres), англоамеричким (Б. Кобинг, Е. Вилијамс) протагонистима и теоретичарима **в. п.**, на територији СФР Југославије, па и на српском културном простору, појавио се читав низ поетичком експерименту склоних песника. Сам појам **в. п.** коришћен је у широком смислу као манифестовање разних облика превазилажења строго вербалног кода унутар песничког израза, те ширења песничког језика уз помоћ све изразитијег увођења невербалног, визуелног кода, на основу којег се текст песме приближавао форми ликовног дела.
Постоје многи начини помоћу којих су песници спроводили поступке визуелизације унутар вербалног текста. Извесни ефекти ове врсте остварени су на графостилематском плану, нешто слободнијом употребом знакова интерпункције (нпр. употреба великог слова на неочекиваним местима у текстовима Љубише Јоцића, Мирољуба Тодоровића, Вујице Решина Туцића, Радета Томића, Ивана Негришорца и др.); применом поступака летризма и типографске поезије (Владан Радовановић, Туцићева поема *Реформ гротеск*, текстови М. Тодоровића, Биљане Томић, Војислава Деспотова, Славка Матковића, Милорада Грујића, Бранка Алексића и др.); уношењем иконичких знакова у вербални текст (В. Радовановић, М. Тодоровић, Туцићев „визуелни роман" *Стругање маште*, Деспотовљев пројекат *Дњижепта бибил зизра ухунт*, С. Матковић, Бранко Андрић, Каталин Ладик, Балинт Сомбати, Слободан Павићевић, Живорад Ђорђевић, И. Негришорац и др.); употребом просторне форме на трагу Малармеовог истраживања (роман *Пустолина* В. Радовановића, текстови Љ. Јоцића, Косте Богдановића, Владимира Копицла, Слободана Тишме, Јудите Шалго, Зорана Мирковића, Миленка Пајића, Миљурка Вукадиновића и др.); вештином прављења калиграма на трагу Аполинеровог искуства (В. Радовановић, М. Тодоровић, Драгош Калајић, Жарко Рошуљ, Слободан Вукановић, Рајко Петров Ного и др.); поступком паралелног исписивања текстова (тзв. паралелоезија код М. Тодоровића, Александра Нејгебауера, Раше Ливаде, И. Негришорца и др.); уношењем формулара, упитника, схема, дијаграма и разних других докумената у простор вербалног текста (М. Тодоровић, Ј. Шалго, А. Живор и др.); употребом монтаже, колажа, асамблажа (М. Тодоровић, В. Р. Туцић, В. Деспотов, С. Матковић, М. Грујић и др.); техником мејл-арта (М. Тодоровић, А. Живор, Ј. Супек и др.) итд. На темељу свих ових и сродних поступака визуелна песма је заузела простор између чистих облика песничког и ликовног текста, а у рецептивном чину она се много више просторно „гледала" него временски континуирано „читала".
**В. п.** је у неоавангарди схватана не само као начин ширења изражајних могућности песничког језика него и као снажна алтернатива традиционалном, па и модерном концепту песништва, те као један од најважнијих облика авангардних иновација у књижевности. Сами неоавангардисти су најчешће **в. п.** разумевали као појавни облик асемантичког конкретизма који треба да истисне вербалну поезију. Оба става треба примити са озбиљном резервом, будући да је, прво, време показало да је вербална поезија очувала сопствени разлог постојања, а друго, показало се да визуелни код по својој природи није асемантички, него се његово значење само на другачији начин конституише у односу на чисто вербалне текстове. Најпримеренији је, отуда, приступ који у **в. п.** препознаје један од појавних облика свеколиког богатства поетичких могућности модерне и постмодерне поезије, па и књижевности уопште. Премда је у самој неоавангарди био негован став изразите одбојности према могућим херменеутичким поступцима и самом тумачењу авангардних текстова, већ са замирањем неоавангардне „буке и беса" током 80-их такви поступци постају најпродуктивнији у покушајима превредновања целокупног наслеђа ове врсте.
Иван Негришорац
ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба: XVII* и *XVIII* век, Бг 1970; М. Тодоровић, „Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија: антологија", *Дело*, 1975, 3; З. Шмит, *Естетски процеси*, Ниш 1975; D. Poniž, *Antologija konkretne in vizualne poezije*, Ljub. 1978; М. Тодоровић, *Сигнализам*, Ниш 1979; И. Негришорац, „Отпаци епског света и митологија знаковности (*Стругање маште* Вујице Решина Туцића)", *ЛМС*, октобар 1983; В. Радовановић, *Воковизуел*, Бг 1987; Ж. Живковић, *Сигнализам*, Параћин 1994; И. Негришорац, *Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике*, Н. Сад 1996; Н. Грдинић, *Формални маниризми*, Бг 2000; М. Павловић, *Авангарда, неоавангарда и сигнализам*, Бг 2002; М. Тодоровић, *Поетика сигнализма* Бг 2003; В. Деспотов, *Чекић таутологије: Преглед нових врста техничке интелигенције у поезији СФРЈ*, Зр 2005; М. Шуваковић, *Појмовник теорије уметности*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗУЕЛНА УМЕТНОСТ
**ВИЗУЕЛНА УМЕТНОСТ**, облик уметничког изражавања који се у ХХ в. јавља у оквиру троделне поделе уметности на визуелне, аудитивне и перформативне. Почетна употреба термина односила се на „лепе уметности" – сликарство и скулптуру. Убрзо је, након јачања покрета уметности вештине и занатства (Arts and Crafts), значење термина **в. у.** проширено и на примењену уметност. Данас се **в. у.** односи на сликарство, скулптуру, графику, цртеж, керамику, дизајн (графички, модни, индустријски, ентеријерски, веб), фотографију, видео, филм и архитектуру. Дела **в. у.** реализована у тродимензионалној форми (скулптура, архитектура) чине подгрупу пластичких уметности. Делимично се односи и на перформативне уметности (нпр. позориште), као и на неке видове концептуалне уметности (перформанс, хепенинг, акције), иако су ове у својој суштини вишемедијске. У ширем смислу, дело **в. у.** је свако уметничко дело које је визибилно/видљиво и које се сагледава или реалним или уобразиљним виђењем. Сваки облик **в. у.** као начин комуникације користи визуелни језик, сачињен од визуелних, знаковних, значењских елемената који творе одређено значење, смисао, садржај или наратив уметничког дела. Свако дело **в. у.** поседује структурну целину или поредак на основу које је обликован визуелни значењски систем, уз помоћ линије, тачке, боје и облика који творе композицију дела. Они стварају појавност (визуелност) дела, било да је оно предметно, фигурално или апстрактно. Појавност (визуелност) дела се путем разумевања знаковног језика (семиотичке структуре) може „читати" – најпре перципирати, а потом разумети и тумачити. Значајан почетни допринос разумевању не само апстракције, него начелно и **в. у.**, дао је Василиј Кандински у делима изворно написаним на немачком: *О духовном у уметности: посебно у сликарству* (Mинхен 1911) и *Тачка и линија у равни* (Минхен 1926).
У српској уметности ХХ в. зачеци појмовног разумевања **в. у.** могу се уочити у деловању авангардних покрета – Зенита и групе београдских надреалиста, у смислу њиховог повременог перформативног деловања, као и визуелних експеримената са уметничким техникама и нарушавањем граница између њих. Таква баштина авангардних деловања видљива је и у српској уметности од 60-их година ХХ в., посебно у окриљу неовангардних тенденција и концептуалне уметности. Јачањем мултимедијалних уметничких тенденција и убрзаним технолошким развојем средстава визуелног уметничког изражавања од средине 80-их година прошлог века, шири се и појам **в. у.** до мере до које у XXI в., и у српској култури, у потпуности потискује термин (појам) „ликовне уметности" („екранска слика", дигитална фотографија, дигитална уметност, инсталација и др.). С друге стране, у XXI в. **в. у.** подразумева конгломерат визуелних уметничких израза, у којем су нестале јасне границе између уметничких техника и дисциплина и у којем једна техника утиче на другу и трансформише је у нови визуелни, појмовно-значењски облик.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Арнхајм, *Уметност и визуелно опажање*, Бг 1971; N. Bryson, M. A. Holly, K. Moxey, *Visual Theory: Painting and Interpretation*, Oxford 1991; В. Кандински, *О духовном у уметности*, Бг 2004; К. Богдановић, *Поетика визуелног*, Бг 2005.
Лидија Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЗУЕЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
**ВИЗУЕЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ**, облици и медији који преносе информације и идеје директним ослањањем на гледање и визуелну спознају, као и поље теоријског истраживања, дефинисања и интерпретација самог појма и његових појава, утемељених на интердисциплинарном и трансдисциплинарном приступу. Текст у аналогном или дигиталном формату, аналогна или дигитална слика, цртеж, фотографија, дијаграм, плакат, стрип, реклама, телевизија, филм, видео, анимација и картографија, изведени, пројектовани или емитовани на било којој дводимензионалној подлози представљају визуелне форме комуникације, а сви они зависе од сложеног процеса визуелне когниције. Визуелна порука има велику моћ да информише, едукује и убеди, али истицање визуелних порука не значи да су речи у тим процесима мање важне. Најмоћније, најзначајније и културолошки најважније поруке су управо оне које комбинују речи и слике. **В. к.** најчешће се посматрају, проучавају и објашњавају из два угла који се нужно не искључују него, напротив, могу бити комплементарни. Први произлази из информационих технологија и теорије информације које сваки облик комуникације, па и визуелне, описују као линеарни процес преношења поруке директним путем од пошиљаоца до примаоца. Други приступ темељи се на лингвистици и семиотици, а комуникацију објашњава као процес производње значења чиме се сугерише дистинкција између информације и комуникације, тј. указује на то да једна порука може имати различита значења у зависности од бројних фактора који обликују друштвено, политичко и економско окружење. **В. к.** се темеље на разуђеном репертоару интересовања која још увек нису сасвим обједињена и методолошки систематизована, па пре представљају поље истраживања него научну дисциплину. Таксономија **в. к.** обухвата уметност, дизајн и медије (естетика, историја уметности, графички дизајн, фотографија, студије телевизије и филма, журнализам, масовне комуникације, електронске мреже), психологију (перцепција, когниција, визуелна интелигенција, психологија уметности, емоције), филозофију, епистемологију, етику, студије културе (социологија, антропологија), лингвистику (знаци, значење, симболи), историју, природне науке (оптика, физиологија, неурологија). Одмах после изговорене речи **в. к.** је главни преносник нашег културног наслеђа. Ипак, артикулисање самог појма, као и културолошко-теоријска и уметничка интересовања за **в. к.** почињу да се буде средином 60-их година заједно са експанзијом културе масовних медија (Меклуан, Еко, Барт). Надовезујући се на ове увиде, постмодерна теорија краја ХХ в. **в. к.** сагледава као доминантни модел комуникације који структурира нове технолошке реалности (Бодријар, Вирилио, Манович, Негропонте).
У Србији се **в. к.** у првом реду идентификују као пракса блиска и/или идентична дизајну и графичким комуникацијама. Теоријска промишљања овог сложеног феномена крећу се од пионирских и методолошки специфичних тематизовања визуелне културе Косте Богдановића до проблематизовања и интерпретације овог феномена заснованог на постструктурализму, у склопу студија и есеја теоретичара културе, медија и уметности посвећеној некој широј теми.
ЛИТЕРАТУРА: M. Шуваковић, „Визуелне комуникације", у: *Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950*, Бг – Н. Сaд 1999; K. L. Smith, S. Moriarty, K. Kenney, G. Barbatsis, *Handbook of Visual Communication: Theory, Methods, and Media*, London 2004; K. Богдановић, *Увод у визуелну културу*, Бг 2005; J. Baldwin, L. Roberts, *Visual Communication: From Theory to Practice*, Lausanne 2006; M. Шуваковић, *Појмовник теорије уметности*, Бг 2011.
Јасмина Чубрило
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈА
**ВИЈА** (*Medicago*), род вишегодишњих и jедногодишњих зељастих биљака, ретко жбунови из породице лептирњача (Papilionaceae). Стабло je полегло, устајуће или усправно, голо или длакаво. Листови су трoделни, листићи клинасти, у горњем делу обично ситно назубљени, при основи лисне дршке са целим или назубљеним приперцима. Цветови су обично жути или жуто-наранџасти, ређе љубичасти. Махуна је често спирално увијена (отуд и име вија), бодљикава или гола, ређе права и закривљена. Највећи број врста расејава се епизоохорно качећи се на крзна сисара. Род обухвата око 50 врста распрострањених углавном у Средоземљу. У Европи има око 40, а у Србији 15 врста. Настањују ливаде и камењаре. Најпознатија врста овог рода је гајена луцерка (*M. sativa*), веома важнa крмна биљка. Од осталих дивљих врста у Србији честе су жута луцерка (*M. falcata*) и мала **в.** (*M. minima*), црна **в.** (*M. lupulina*), округласта **в.** (*M. orbiculata*) и друге које су значајне крмне биљке у саставу сена неких ливада кошаница.
ЛИТЕРАТУРА: М. Којић, „Род *Medicago* L", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 4, Бг 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈА ЕГНАЦИЈА
**ВИЈА ЕГНАЦИЈА** (Via Egnatia), главни пут који је повезивао Рим са Балканским полуострвом и Малом Азијом. Изградио га је око 130. п.н.е. проконзул Македоније Гнеј Егнације (Gnaeus Egnatius). Као наставак пута Via Apia на источној обали Јадранског мора, пут **В. E.** је полазио од Драчa (Dyrrachium), ишао долином реке Шкумбре (Genusus) и, преко Лихнида (Lyhnidos), Хераклеје (Heracleia), Пеле (Pella) и Тесалонике (Thessalonica), водио је, дуж трачке обале, до Бизантијума (Byzantium). Укупна дужина пута износила је око 1.120 км, био је широк 6 м, поплочан великим полигоналним плочама или покривен дебелим слојем песка. Егнацијев пут је имао велик војни и трговачки значај. Са његове трасе полазили су споредни путеви који су, прелазећи преко територије Горње Мезије (Moesia Superior), повезивали Дарданију, Македонију и Грчку са Дунавом. Од њих је најзначајнији онај који је ишао вардарско-моравском долином. Егнацијев пут је оштећен у V в., током упада варварских племена, али западне секције су му остале у употреби. Цар Јустинијан је у VI в. обновио овај пут, који ће и у каснијим периодима задржати свој стратешки значај.
ЛИТЕРАТУРА: V. Lilcik, „Via Egnatia, Lychnidos-Resen", *Macedonian Heritage*, 2002, 6; M. Fasolo, *La via Egnatia I. Da Appolonia e Dyrrachium ad Herakleia Lynkestidos*, Roma 2005; N. Ceka, *Apollonia. Its History and Monuments*, Tirana 2005; Y. Lolos, *Egnatia Odos*, Athena 2008.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈА МИЛИТАРИС
**ВИЈА МИЛИТАРИС** (Via Militaris), римски пут на простору данашње Србије, односно римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), првe категоријe копнених комуникација. Изграђен је за кретање римске војске, легија и вексилација (legiones, vexilationes). Повезиваo је дунавски лимес, односно легијске логоре и градове Singidunum и Viminacium и градове у унутрашњости провинције, Horreum Margi (Ћуприја) и Naissus (Ниш). Од Наиса се пут рачвао ка југу до колоније Scupi (Скопље) и даље, долином Вардара, у суседну провинцију Македонију, а ка истоку до колоније Ratiaria (Арчар) и даље у провинције Доњу Мезију и Тракију. Aлтернативни, краћи пут од Наиса до Скупа настао је у време Домицијанових ратова са Дачанима на Дунаву, када се главни штаб римске војске налазио у Скупима. **В. м.** је обновљенa почетком II в., за владавине цара Хадријана када је добио назив Via Nova и постао комуникација јавног значаја, којом се одвијао трговински и други копнени саобраћај између Подунавља и Егеје, односно шире између Средње Европе и Медитерана. Пре тога, у I и почетком II в., римски војни пут се од Ниша преко Куршумлије (Ad Fines) пружао ка југу до станице Vicianum (код данашње Приштине) и града Ulpiana (Грачаница), одакле је скретао на југоисток ка Скупима и на југозапад ка јадранској луци Lissus (Љеш), односно провинцији Далмацији. Осим ових праваца, **В. м.** је од почетка I до друге трећине II в. пратила ток Дунава дуж његове десне обале, од ушћа Тимока до ушћа Саве, обезбеђујући римску границу, limes. Обновљена крајем III в., у време цара Диоклецијана, функционисала је до краја антике, до средине VII в. Археолошки остаци **В. м.** очувани су уклесани у десну обалу Дунава у Ђердапу, а у новије време делови њене трасе откривени су заштитним ископавањима 2009–2011. при изградњи Коридора 10 у близини Димитровграда и у Давидовцу код Врања.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-rimski-putevi-na-balkanu.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: K. Jiriček, *Die Heerstrasse von Belgrade nach Constantinopol und die Balkanpasse*, Prag 1887; N. Vulić, *Le strade romane in Jugoslavia,* Roma 1938; K. Miller, *Itineraria Romana: Römische Reisewege an der Hand der Tabula Peutingeriana,* (Stuttgart 1916) Roma–Bretschneider 1964; М. Мирковић, *Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији*, Бг 1968; A. Mocsy, *Pannonia and Upper Moesia*, London 1974; П. Петровић, „Римски пут у Ђердапу", *Старинар*, 1986, 37.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈАЧАНИ ГОРЊИ
**ВИЈАЧАНИ ГОРЊИ**, село у Републици Српској, у општини Челинац, у долини Велике Укрине (десна притока Саве). Изграђено је у долини реке и на њеним страницама на висинама од 180 до 400 м. Дисперзивног је типа, захвата велику површину и чини га велик број заселака. Долином реке воде локални пут и железничка пруга Бањалука–Добој. Општинско средиште удаљено је 35 км према западу. Године 1991. село је имало 544 становника, од којих су 99,3% били Срби. У њему се налазе железничка станица, основна школа, фабрика креча и манастир.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈЕНАЦ → ЈАДОВНИК
**ВИЈЕНАЦ → ЈАДОВНИК**
# ВИЈЕНАЦ
**ВИЈЕНАЦ** (Vienac: zabavi i pouci), књижевни лист који је, као недјељник, излазио у Загребу 1869--1903, у издању Матице хрватске и под уредништвом истакнутих хрватских писаца и књижевних критичара (Ф. Марковић, А. Шеноа, К. Ш. Ђалски, Ј. Храниловић и др.). У њему су сарађивали и српски писци, посебно с подручја Хрватске: приповједачи Б. Будисављевић Приједорски (приповијетке из живота крајишких Срба-граничара), С. Матавуљ, Д. Рогић, М. Прибићевић, те пјесници П. Прерадовић и Огњеслав Утјешеновић Острожински. У листу је објављена и приповијетка M. Поповића Шапчанина *На слави у Србији* (1869). У богатим информативно-критичким рубрикама писано је о српској култури и књижевности, посебно прве године излажења, уз редовну сарадњу С. Новаковића (*Биоградска књижевна писма*, 1869), те за уређивања А. Шеное (1874--1881), који је пратио сва значајнија савремена српска издања и личности (Ђ. Јакшић, М. П. Шапчанин, Ј. Ј. Змај, М. Пуцић, Л. Костић, М. Ђ. Милићевић и др.). У коментару на слику Д. Обрадовића с насловне странице констатовао је да је Доситеј „једна од најзнатнијих појава на словенском југу", „уникус у својој струци", „узор Хрвату Људевиту Гају" (1874). О српској књижевности касније је доста писао и Ј. Храниловић, приказујући издања Матице српске и СКЗ (Ј. Ј. Змај, Његош), те Ђ. Шурмин.
ЛИТЕРАТУРА: M. Живанчевић, И. Франгеш, *Илиризам. Реализам*, Зг 1975.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈОГЛАВА
**ВИЈОГЛАВА** (*Jynx torquilla*), мала евроазијска врста детлића (породица Picidae, ред Piciformes), која је, по камуфлажно сивосмеђе-мркој боји пиргастог перја, сличнија совама него типичним детлићима. Од последњих се разликује и меким репним перима, краћим шиљатим кљуном и лобањом без ојачања за ударање о дрво. По кретању више личи на певачице и ретко пузи уз дрво ослањајући се на реп. Дугачка је 16–17 цм, са распоном крила 25–27 цм. Територијални зов јој је кикотаво падајуће кликтање, а сатерана у шкрипац шишти слично змији. Притом, да би одвратила непријатеља, рашири реп, истегне врат, накостреши темено перје и прави вијугаве покрете главом, по чему је и добила име. У Србији живи свуда где има шума и шумарака, мада обично избегава високе планине преко 1.000 м. Не улази дубоко у густе шуме него се најрадије држи рубова и пропланака, старих воћњака и паркова. Живи у издвојеним паровима. Храни се скоро искључиво мравима. Селица је, па крајем августа и у септембру одлази у подсахарску Африку, а враћа се од средине марта до краја априла. Гнезди се у детлићевим и другим дупљама (не може сама да ископа) у стаблима, дрвеним бандерама и кућицама за птице. Почетком маја полаже 7–10 белих јаја првог легла, на којима лежи две недеље или краће, а полетарци излазе у узрасту од три недеље. Има два до три легла годишње. У Србији је опадајућа популација почетком ХХI в. процењена на 5.600–8.000 парова.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈОРОВИЋ, Дарослава
**ВИЈОРОВИЋ, Дарослава** (Вијоровић Поповић, Драгослава), вајар (Крагујевац, 29. XI 1908 – Београд, 15. I 1984). На Правни факултет у Београду уписала се 1927. и истовремено почела да учи вајарство код Петра Палавичинија, прво приватно, а од 1929. у Уметничкој школи на којој је он био професор, усавршавајући се до 1933. Била је удата за сликара Ђорђа Поповића. Припадала је групи младих скулптора, Палавичинијевих ђака, који су се у ликовни живот запажено укључили током 30-их година. Била је члан Удружења ликовних уметника од 1937. После рата је, све до пензионисања 1965, водила уметничку секцију Дома ЈНА у Београду. На колективним изложбама излагала је од 1934: Пролећна изложба југословенске уметности (1934–1936), јесење изложбе београдских уметника (1934, 1935), Прва јесења изложба Удружења ликовних уметника (1937/38), изложба жена уметница држава Мале Антанте из југословенских и европских градова (1938), изложба Групе независних на Старом сајмишту (1940), изложбе УЛУС-а после рата, Ликовна делатност припадника ЈНА (1950/51). Када је **В.** ступила у уметнички живот, утихнуо је авангардни ентузијазам, филозофија уметности се окренула финијим анализама људског света, фигури, а нарочито портрету. У својим интимистички уобличеним делима реалистичке опсервације **В.** је настојала да проникне у психолошке карактеристике модела, суверено владајући постулатима високог професионализма. Њени радови чувају се у Народном музеју у Београду и у Дому војске Србије, а у Удружењу књижевника Србије налази се њена биста Његоша, коју је 1952. открио Иво Андрић.
ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Петар Палавичини и његови ученици*, Бг 1969; *Југословенска скулптура 1870–1950*, Бг 1975; С. Живковић, *Уметничка школа у Београду 1919–1939*, Бг 1987.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈОШНИЦА
**ВИЈОШНИЦА**, црквина (*Parietaria*), род једногодишњих и вишегодишњих зељастих биљака из породице коприва (Urticaceae). Длакаве су, али без жарних длака. Листови су цели, бројни и наизменично постављени дуж стабла. Цветови су једнополни или двополни у дихазијалним лоптастим цвастима обично у пазуху листова, неугледни, четворомерни. Плод је орашица. Род обухвата око 14 врста у умереној и тропској зони. У Европи има осам, а у Србији четири врсте: велика **в.** (*P. officinalis*), која расте на нитрофилним шумским и рудералним стаништима; обична **в.** (*P. vulgaris*), честа по зидовима, каменим међама, посебно у Приморју; ретка и крајње угрожена португалска **в.** (*P. lusitanica*); једна ендемична, српска **в.** (*P. serbica*), која расте обично у поткапинама и улазима пећина, претежно у источној Србији. Најчешће врсте **в.** расту на зидовима и сухозидима, због чега су добиле научно име *Parietaria*, а Вук Караџић бележи и име „црквина", вероватно дато због тога што неке врсте овог рода често расту на зидинама око цркава. Иако немају жарне длаке као коприве, често изазивају алергије код људи.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Татић, Б. Петковић, „Urticaceae Juss.", у: В. Стевановић (ур.), *Флора Србије*, 2, Бг 2012.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЈУК
**ВИЈУК** (*Festuca*), род вишегодишњих бусенастих трава из потпородице Pooideae и породице Poaceae. Корен је снажан, разгранат и жиличаст. Изузев код већине шумских представника, листови су углавном уски, тврди, потпуно или делимично уздужно савијени у цев, обично у густим приземним бусенима. Тврдоћа листова условљена је снопићима механичког ткива, а њихов распоред има таксономски значај у детерминацији врста. Клас је на врху стабљике. Род обухвата велик број врста чији таксономски статуси нису још задовољавајуће решени. Описано је преко 450 врста распрострањених у холарктику, али и на тропским високим планинама. У Европи је констатовано око 200 таксона у рангу врста и подврста распрострањених од низија до највиших врхова планина. У Србији тачан број **в.** није прецизно утврђен, али се процењује на више од 25 таксона у рангу врста и подврста. Важни су градитељи различитих травних заједница, ређе неке врсте настањују листопадне шуме. У панонским и подунавским пешчарама у Србији расте пешчарски **в.** (*F. vaginata*) који образује пионирске заједнице важне за везивање голог песка. Степске пашњаке и уопште суве травне заједнице изграђује врста *F. vallesiaca*, слатинске пашњаке *F. pseudovina*, брдско-планинске ливаде и високопланинске травне формације и камењаре обрастају *F. paniculata*, *F. halleri*, *F. violaceae*, *F. amethystina*, *F. varia* итд\*.\* У листопадним храстовим шумама Србије као важни елементи спратова приземних биљака распрострањене су врсте *F. heterophylla*, *F. drymeia* и *F. gigantea*. Спадају у значајне крмне биљке, посебно на планинско-високопланинским пашњацима у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Festuca* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 8, Бг 1976; T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 5, Cambridge 1980.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКАРНИ ЕПИСКОП
**ВИКАРНИ ЕПИСКОП**, викар, у Српској цркви је епископ који нема своју епархију него је помоћник епархијског епископа. Порекло термина је латинско (vicarius: заступник, намесник), у римском царству означавао је административног управника дијецезе, тј. неке области, али је понекад називан и егзарх (exarchus, e\[xarco"). Институт викара преузеле су државе римског културног и политичког наслеђа. У франачкој држави викар је управник грофовије или неког другог феуда. У неким државама феудалног уређења краљевски викар је намесник, носилац краљевске власти у време интеррегнума. Преузело га је и Источно римско царство (Византија) да означи управника неке области, као и римокатоличка црква означивши тим термином сталног или привременог заменика или помоћника папе, бискупа, пароха. Папа је метафорички vicarius fili Dei, тј. викар Христов; апостолски викар (vicarii apostolici или legatinati) јесте бискуп који управља мисионарским подручјем као заступник папе; каптолски викар је свештено лице које управља бискупијом за време док је упражњена. Папа је своју власт на Балкану вршио преко Солунског викаријата све до 732. када га је цар Лав III укинуо и област потчинио цариградском епископу. У православној цркви у ту сврху коришћени су егзарси, али и нека врста викара који су сматрани наставком службе хорепископа који су постојали у мањим местима и зависили од градског епископа. Од V в. међу епископима егзархом се назива викар или заступник патријарха, потом и заступник епископа. У Србији су после прогласа патријаршије (1346) уведени **в. е.**, као помоћници епархијских архијереја (добили су их зетски и смедеревски митрополити). У организацију Српске цркве поново улазе у XIX в., дошавши са запада, када се као викари јављају и архимандрити. Наполеон је 1810, настављајући праксу филаделфијских епископа из Венеције који су у XVII в. постављали намеснике зване викари за управу подручне им православне цркве у млетачкој Далмацији, основао засебан „велики викаријат" као духовну област за Боку которску. Први викар био је архимандрит Герасим Зелић. Викаријат се одржао и под аустријском влашћу и тако је установа викаријата стигла у Карловачку митрополију, а из ње у Српску цркву. Викара је било двојаких: епископа и архимандрита, данас у Српској цркви постоје само епископи викари.
**В. е.** је помоћник епархијског епископа, нема своју духовну област због чега носи титулу неке давно постојале епархије. Његов избор врши се на исти начин као и епархијских епископа, делокруг рада и дужности су у границама овлашћења које добије од свог епископа, а његово издржавање пада на терет епархије. Не учествује у раду редовних заседања СА сабора и у избору нових епископа, али учествује у раду сабора када се бира нови патријарх. Не може да буде члан СА синода нити Великог црквеног суда. Епархијски епископ може да има само једног, а патријарх више **в. е**. Установљавање и укидање **в. е.** у надлежности је СА сабора СПЦ, који ове одлуке доноси у сагласности са Патријаршијским саветом. Избор и посвећење **в. е.** обавља се на исти начин као и епархијског епископа.
Викаријат је област на чијем је челу викар. Постојала је у организацији римске државе Vicariatus Italiae, Vicariatus Romae и др. У црквеној организацији то је духовна област која не испуњава услове да буде засебна епархија, а ипак мора да има ближе црквено руководство. После Бококоторског викаријата, дуго их није било у Српској цркви, а Скадарски викаријат основан после I светског рата није се одржао у историјским околностима шиптарског терора.
ИЗВОР: *Устав СПЦ*.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Архидијецезански викар епископ", *АИСПКМ*, 1913, 3; Б. Цисарж, *Црквено право*, I, Бг 1970.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНЕЛ, Огист
**ВИКЕНЕЛ, Огист** (Viquesnel, Augustе), геолог, географ, метеоролог (Сирлемело, Оаз, Француска, 5. III 1800 – Париз, 8. II 1867). Завршио Колеџ Сен Барб 1818. Прво се бавио разним пословима без већих амбиција, као слободни истраживач. Наклоност према природи и њеном проучавању одвела га је до чланства у Француском геолошком друштву (ФГД) 1833. Тада се заинтересовао за вулканске стене Оверња. Са колегама почео је да их проучава и све више улазио у геологију и географију. Новим студијама постепено је допуњавао знања која су му недостајала. Био је један од најактивнијих чланова ФГД на разним дужностима. Неколико година водио је целу администрацију друштва, а 1858. био је и његов председник. Основао је и Француско метеоролошко друштво у којем је такође председавао 1862. После проучавања више терена у Француској извео је три путовања по разним деловима Балканског полуострва (1836, 1838, 1847–1848). Учествовао је у првој експедицији Амија Буеа кроз Србију, Мезију и Македонију 1836. Своја геолошка запажања из Србије објавио је у првом поглављу књиге *Journal d'un voyage dans la Turquie d'Europe* I (1842), у којем се, у виду успутних записа, налазе веома тачни описи стена, изданака и геолошких профила са низа локалитета, затим прва штампана геолошка карта са наших терена и први озбиљан покушај тумачења њихове орогене историје. На трећем путовању, о трошку Француске владе, детаљно је и свестрано проучио Тракију. Потом се до краја живота посветио сређивању и штампању огромног прикупљеног материјала са тог путовања, али тај посао није завршио.
ДЕЛА: *Journal d'un voyage dans la Turquie d'Europe*, I–II, Paris 1842–1844; *Voyage dans la Turquie d'Europe, Tracie*, I–II, Paris1868.
ЛИТЕРАТУРА: E. J. d'Archiac, „Notice sur la vie et les travaux d'Auguste Viquesnel", у: A. Viquesnel, *Voyage dans la Turquie d'Europe*, II, Paris 1868.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Велимировић)
**ВИКЕНТИЈЕ (Велимировић)**, јеромонах, писац (Витковци, 1761 – Враћевшница, 1806). Духовник студенички, добар зналац српске историје и историје манастира Студенице. Бавио се и учитељским позивом. Учествовао у преносу моштију св. монаха Симона (краља Стефана Првовенчаног) из Студенице у Враћевшницу, а оставио је опис тог и претходних преноса до 1806 (*Сказаније о преселенији моштеј светаго в краљех Стефана*, рукопис).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Павловић, *Култови лица код Срба и Македонаца*, Смед. 1965; М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1979.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Вујић)
**ВИКЕНТИЈЕ (Вујић)**, епископ банатски, професор (Даљ, Хрватска, 29. I 1874 – околина Тополе, 18. VIII 1939). Oсновну школу завршио у Даљу, гимназију у Осијеку, Правни факултет у Бечу, а Богословски, са степеном доктора богословља, у Черновицама (Буковина у Украјини). Припадао је кругу најученијих српских архијереја – познавао је педагогију, филозофију, књижевност и историју, а од језика немачки, француски, румунски и руски. Прву фазу његовог служења Српској цркви представља време до I светског рата. Замонашен је у манастиру Шишатовац на Благовести 1903. и рукоположен у чин ђакона и презвитера, када је постављен и за професора Карловачке богословије. Обављао је и дужност ректора ове црквено-просветне установе од 1914. до њеног укидања 1920, покушавајући да спречи њено гашење. Успон у црквеној хијерархији уследио је по завршетку I светског рата и након обнове Српске патријаршије. СА сабор изабрао га је за захумско-херцеговачког епископа, али он ову дужност није прихватио. Патријарх српски Варнава (Росић) поставио га је 1931. за свог архијерејског заменика. На овом положају изабран је 1932. за викарног моравичког епископа, а за епископа банатског 1936. Био је један од најобразованијих српских јерарха, а на Богословском факултету у Београду предавао је црквено право. Као ректор Карловачке богословије одликован је Орденом Св. Саве IV степена. Оставио је за собом највреднију приватну библиотеку тога времена. Умро је у аутомобилу близу Тополе, а његови посмртни остаци почивају у порти Саборне цркве у Вршцу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Милош Немањић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић)
**ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић)**, архиепископ и митрополит београдско-карловачки (Сентандреја, 1689 – Београд, 6. VI 1737). Био је егзарх карловачког митрополита Викентија (Поповића), а за арадског епископа изабран је 1726. Народно-црквени сабор изабрао га је 1731. за београдско-карловачког митрополита упркос царевој жељи да те две митрополије поново раздвоји. Цар Карло VI, с обзиром на спољне околности, ипак га је потврдио у том достојанству. **В.** се успешно борио против намере Беча да српска црква у Монархији добије посебног патријарха и тиме је одвоји од матице у Пећи. Са српском делегацијом одлазио је у Беч безуспешно тражећи да се опозову Деклараторије из 1727. и 1729. Цар је 1732. издао „Изјаснитељни рескрипт" који је погађао српске интересе, па је митрополит **В.** одбио да га објави народу. Деклараторија из 1734. наређивала је Србима да празнују римокатоличке празнике и забранила подизање храмова без дозволе државе, без које митрополит и епископи нису чак смели ни да обилазе своје епархије. Суочен са скорим ратом против Турске, цар је 1735. издао „Заштитну диплому" којом је потврдио раније привилегије. Без обзира на такве услове, **В.** је много радио на просвети: отворио је Латинску школу или Гимназију у Сремским Карловцима и Грчку школу у Београду. Довео је професоре из Немачке (за опште предмете), а из Русије Емануила Козачинског и још четворицу професора (за богословске предмете). Поставио је јеромонаха Синесија (Залуцког) из Русије за катедралног проповедника, а Анатолија из Ватопеда да предаје црквено појање у Београду и Карловцима (1731–1737). Издао је 1733. Правила за свештенике и монахе (којима прописује како свештеници да живе, а монаси искључиво у општежићу), а 1734. Правила за протопопе и духовнике. Из тих правила се види да је **В.** увео матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Доносећи „свитак", тј. Правилник о наплаћивању, уредио је свештеничке наплате (јер су до тада живели од земљорадње), као и обавезе свештеника и народа према епископу. Започео је организацију црквеног судства митрополије и епархија. Прописао је да сваки свештеник мора да има следеће књиге: *Исповедање православне вере*, *Нови Завет*, *Десетословље*, *Требник*, *Литургију*, „али да буде сва московска или пак која и Кијево-Печерска, али синодална". Подигао је у Београду нову саборну цркву, митрополитску резиденцију и школске зграде. Иако болешљив, енергично је бранио народне повластице у Хабзбуршкој монархији и одржао два црквено-народна сабора (1732, 1735). Тражио је да се Срби на феудалним имањима не могу ни продавати нити под закуп давати, па је цар Карло VI издао славонски Урбар којим је регулисан однос феудалаца и њихових кметова. Борио се успешно против унијаћења, одбранивши Србе и Румуне. По природи нагао и прек, многима се замерио. Епископе Висариона (Павловића) бачког и Доситеја (Николића) ваљевског бацио је у затвор користећи оружану силу. Тражио је и од цара 1735. добио одобрење да створи посебан српски коњички пук којим је он сам командовао и постављао официре. Нису јасни мотиви, али је пук убрзо растурен због опозиције народних и црквених представника, као и због оскудице у средствима. Дугови за његово издржавање отплаћивани су дуго потом, посебним прирезом на српски народ под аустријском влашћу.
ИЗВОР: Д. Руварац, *Српска митрополија карловачка око половине XVIII века*, Ср. Карловци 1902.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, *Исторично-критична црта о Вићентију Јовановићу православном митрополиту београдском и карловачком (1731–1737)*, Земун 1886; „Живот и радња Вићентија Јовановића архиепископа српског и митрополита београдско-карловачког (1731–1737)", *СрС*, 1893, 45–48; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић Видак)
**ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић Видак)**, митрополит карловачки (Сремски Карловци, 10. II 1730 – Даљ, 18. II 1780). Служио као ђакон у Плашком и брзо напредовао до чина архимандрита. Администрирао пакрачком епархијом, а 1759. постао темишварски епископ. За карловачког митрополита једногласно је изабран на сабору 1774, у време када су српске привилегије биле озбиљно угрожене. Притисак власти огледао се у укидању неких манастира, тако да их у свакој епархији буде један или два, да буде највише седам епархија колико их је било у време патријарха Арсенија III, да се смањи број свештеника и монаха (у већим манастирима на 20, у мањим на 12). Укинуто је или спојено са оближњим 11 малих манастира (Хопово мало, Јазак, Обеда, Петковица, Дивша, Ремецко, Св. Ана, Бршљанац, Комоговина, Кусић и Базјаш) и три велика (Шемљуг, Партош и Ковин), а деценију касније укинуто је чак 738 католичких манастира. Извршена је редукција календара укидањем 28 празника, међу којима свих српских светаца изузев Св. Саве.
**В.** је извршио реорганизацију митрополије иако је био у процепу између народних потреба и ограничења која су наметале државне власти. Царица Марија Терезија донела је Уредбу о самоуправном уређењу Срба у Великокикиндском дистрикту и потврду о устројству српских школа у Банату. Та Уредба (Регуламент) из 1774. ишла је на руку римокатоличкој власти, због чега је изазвала огорчење и побуне, па је убрзо била повучена. Године 1777. издат је други Регуламент који је учинио неке исправке, али са истим тенденцијама, због чега је изазвао још веће огорчење. Забрањене су сахране у црквеној порти и унос у цркву покојника у отвореном ковчегу ради опела. Остали су само они манастири који су могли да од свога имања издржавају најмање осам монаха, а на сваког монаха морало је да буде по 40 рала земље. За скупљање прилога била је потребна дозвола државних власти. Одређен је састав од 75 личности црквено-народног сабора, чијем је заседању увек морао да присуствује царски комесар који није учествовао у догматским питањима и избору епископа и митрополита. Ако је избор епископа и митрополита једногласан, цар мора да га потврди, у супротном сам цар именује митрополита, што се касније догодило у случају Јосифа (Рајачића) и Германа (Анђелића). Други Регуламент је донет уз сагласност свих епископа, што је народ окренуло против епископа. У Новом Саду и Вршцу дошло је до побуне, народ је одбио да прими нафору од епископа Викентија (Поповића) оптуживши га за унију. Царица је позвала митрополита у Беч, где је он изнео низ тужби на рад власти и на недостатке Регуламента, тражио оснивање нових епархија и да се епископи не премештају, јер је то противно канонима. Указао је на то да Курцбекова штампарија у црквеним књигама протура неправославно учење. Влада је била збуњена енергичним протестом **В.**, па је укорен с напоменом да он није световни поглавар Срба. Све примедбе испитивала је једна мешовита комисија и одбила их. Једино је успео у томе да се заплењене књиге из Русије ослободе и поделе црквама којима су биле намењене. Одбијен је и митрополитов предлог да свештеницима за грађанске кривице не суди грађански него црквени суд, као код католика и унијата. Задржан је институт црквено-народних сабора с правом избора митрополита, али је његова потврда зависила од царске милости. Рескриптом из 1779. митрополиту је одузета световна јурисдикција у световним стварима. Осим у питање организације, власт се мешала и у догматске ствари. Затражила је да се напише катихизис и тако спречи увоз катихизиса из Русије. Влада је предложила готов текст, али је Јован (Рајић) открио подвалу препознавши катихизис језуите Петра Канизија. Двор је оставио рок од 23 дана да Синод напише катихизис. Синод је позвао Јована (Рајића) да то уради обећавши му награду, коју на крају није добио. Рајићев катихизис спречио је унијаћење и био званични уџбеник веронауке све до катихизиса епископа Георгија (Летића).
Једина реакција на примедбе и предлоге **В.** била је Резолуција којом је 1777. укинута Илирска дворска депутација. Царица је 1779. издала Деклараторију, на основу које се управљало и владало у Карловачкој митрополији скоро цео један век. У рад епархија уведене су Конзисторије, у које су ушла и световна лица као пуноправни чланови. Протест митрополита **В.** је одбачен, те је морао да их прими и спроведе у живот.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, *Карловачко владичанство*, Карловац I–II 1891, III 1893; Д. Руварац, „Српски народни сабор, одржан 1774. у Карловцима", *Споменик СКА*, 1929, 69, 2. разред; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Красојевић)
**ВИКЕНТИЈЕ (Красојевић)**, епископ ужички (Горња Црнућа код Горњег Милановца, октобар 1824 – Београд, 27. III 1882). Описменио се у манастиру Враћевшница, у којем се као двадесетогодишњак замонашио и био рукоположен у чин ђакона. Потом је завршио београдску богословију. Игуман Враћевшнице постао је 1859, а архимандрит 1870. Скупљао је књиге и старине, а по његовој наруџбини осликао је Ђура Јакшић у Враћевшници галерију ликова српских владара. За епископа ужичког изабран је и хиротонисан 1873. Иницирао је подизање нових цркава у епархији. Наставио је са ширењем књига и библиотекарства. Као и остали епископи, био је 1881. солидаран са митрополитом Михаилом, али је **В.** умро не дочекавши расплет. Михаило је те догађаје преживео и 1889. вратио се на чело Српске цркве. Своју знатну покретну и непокретну имовину **В.** је тестаментом оставио за стипендије и добротворне сврхе. Кућу у Београду оставио је да се издаје у закуп и новцем одржава зграда, а остали део троши на просвету. Зграду је добио Правни факултет за смештај семинара и библиотеке. Имање у Лозици код Чачка наложио је да се распрода и новац преда Управи фондова за стипендирање добрих и приљежних ученика. Стипендисти му сваке године на дан смрти приређују парастос.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996; П. Пузовић, *Српска православна црква -- прилози за историју 2*, Бг 2000.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Поповић Хаџилавић Јањевац)
**ВИКЕНТИЈЕ (Поповић Хаџилавић Јањевац)**, митрополит карловачки (Јањево, ? – Сремски Карловци, 23. X 1725). Као придворни монах Арсенија III избегао је са њим у Аустрију. За епископа будимског у звању митрополита изабран је 1708, а карловачки митрополит постао је 1713. Потврђујући га за карловачког митрополита, патријарх Мосјеј (Рајовић) назвао је Карловачку митрополију „првоначалном", што је значило да је прва и водећа међу седам српских епархија у аустријској држави (завршетком аустријско-турског рата 1716–1718. у аустријској држави нашла се још једна самостална српска митрополија – београдска). **В.** се енергично заузимао за одбрану и потврду српских привилегија, тражио учешће Срба у Угарском земаљском сабору, одупирао се унијаћењу које је насилно спровођено уз помоћ власти, одржавао добре везе са пећким патријархом, те помагао патријаршију и манастире (Дечани, Хиландар) дозвољавајући скупљање прилога по Карловачкој митрополији. Као задужбинар, поклонио је иконостас катедралној цркви у Пећи, патријарху Мојсеју (Рајовићу) крст, подигао је трпезарију и кухињу у Крушедолу, ћелије и подрум у Великој Ремети и двор у Даљу, а многим манастирима поклонио је књиге и богослужбене предмете. Прихватио је одлуку патријарха Мојсеја (Рајовића) да се после његове смрти карловачка и београдска митрополија уједине са седиштем у „краљевском граду" Београду. Пред крај живота оболео је од парализе и онемео (отуда је називан Викентије Неми), па је по одлуци црквено-народног сабора 1722. београдски митрополит Мојсеј (Петровић) водио послове у његовој епархији. То је послужило да се обе митрополије споје у једну под именом Београдско-карловачка. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18 веку*, Н. Сад 1931; П. Пузовић, „Митрополит Вићентије (Поповић) Хаџи-Лавић-Јањевац", *Гласник СПЦ*, 1993, 6; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)
**ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)**, патријарх српски (Бачко Петрово Село, 23. VIII 1890 – Београд, 5. VII 1958). После гимназије и карловачке богословије постао је учитељ у свом селу, али се 1917. замонашио и постао секретар Епархије темишварске. Када је после I светског рата Темишвар припао Румунији, **В.** је прешао у Нови Сад, постао секретар Бачке епархије и уписао студије историје на Филозофском факултету у Београду. После дипломирања (1929) произведен је за архимандрита, а 1932. постављен за главног секретара СА синода. За викарног епископа марчанског изабран је 1936, оставши на дужности секретара до 1939. када је изабран за епископа злетовско-струмичког. Администрирао је и Охридско-битољском епархијом, али су га бугарски окупатори 1941. протерали заједно са 45 свештеника и 11 монаха у Београд, а њихова имовина проглашена је за „безвласничку". На њихово место дошло је из Бугарске 280 свештеника и много административног особља. После интернације епископа Николаја (Велимировића), администрирао је Жичком епархијом за време рата и после њега јер комунистичка власт није дозволила да се српски архијереји после рата врате на своје епархије у Јужној Србији, тада названој НР Македонија. По оснивању Сремске епархије 1947. изабран је за њеног епископа. Српски патријарх постао је 1950. Умро је изненада, после редовног заседања СА сабора, на којем је одбијено признавање Македонске православне цркве, па се јавила сумња да његова смрт није била природна. Сахрањен је у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.
Са 60 година старости и великим животним искуством мудро је управљао Српском црквом, у тешком времену комунистичке свемоћи. Трудио се да у новим условима уреди односе Српске цркве и државе, а у оквиру тих напора склопио је уговор о пензијском и инвалидском осигурању свештеника и црквених службеника. Издржао је све претње и притисак власти, те одбио да призна стварање расколничке Македонске православне цркве. Виспрена духа, мудар и обазрив, давао је изјаве да ће питање цркве у Македонији бити „повољно" решено, али без конкретних предлога за решење. У интервјуима је пристајао да се за три епархије у Јужној Србији / НР Македонији изаберу епископи са тог простора, да се користи македонски језик у конверзацији, али црквенословенски у богослужењу. Посетио је 1958. епархије на југу и свуда био срдачно дочекан. На заседању СА сабора 1958. одложен је избор епископа у Македонији јер ниједан од предложених кандидата није имао потребне канонске услове. Посетио је 1957. Црну Гору где су црквене прилике такође биле тешке, али где је сепаратистички покрет спласнуо. Локални функционери признавали су да је однос на вишим нивоима власти бољи од односа на терену. Неговао је везе са помесним црквама посетивши Русију и Грчку, те дочекао поглаваре сестринских цркава Доротеја Атинског, Јустинијана Румунског и Алексеја Руског. Бавио се и научним радом. Један је од оснивача и члан уредништва, једно време и одговорни уредник *Гласника Историског друштва у Новом Саду*, у којем је објавио неколико радова. Његови радови показују спремност за историјска истраживања и уочавања. Допринео је да се поново појаве часописи *Богословље*, *Православни мисионар* и *Православна мисао*. Одликован је Орденом Светог Саве II реда и Орденом Југословенске заставе I реда.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Његова Светост Патријарх Српски Г. Викентије. Живот и рад Његове Светости", *Гласник СПЦ*, 1950, 7–9; Ж. Ст., М. Б, „Живот и рад патријарха Викентија", *Гласник СПЦ*, 1958, 7; Б. Ковачевић, „Патријарх Викентије", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, III, Бг 1991; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКЕНТИЈЕ (Ракић) → РАКИЋ, Викентије
**ВИКЕНТИЈЕ (Ракић) → РАКИЋ, Викентије**
# ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић)
**ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић)**, патријарх пећки (Срем, крај XVII в. – Цариград, 1758). Пострижник неког фрушкогорског манастира. Као архиђакон карловачког митрополита Викентија (Јовановића) вршио је визитације цркава и манастира. За време заточеништва епископа Висариона администрирао је Бачком епархијом. Са митрополитом Викентијем и Павлом Ненадовићем млађим провео је шест седмица у београдском затвору (1736) под нејасним околностима. Пошто су Турци повратили Србију (1739), као архимандрит остао је у Београду где је постао митрополит у време када су Грци преузимали српске епархије и припремали укидање патријаршије. Борио се са оскудицом и немаштином узимајући зајмове од Јевреја са неповољним каматама на шта се жалио Порти. Посетио је Дечане и даривао манастир са 11 дуката и 11 гроша. Када је 1758. постао патријарх, отишао је у Цариград по берат и изненада умро. Сматра се да је отрован да би поново Грк постао патријарх.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–II, Бг 1902–1903.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, Д. Руварац, „Вићентије Стефановић, митрополит београдски, а затим патријарх српски", *Споменик СКА*, 1925, 42; *Историја Београда*, I–III, Бг 1974; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОР
**ВИКТОР**, митрополит вучитрнски (Косово, почетак XVII в. – Вучитрн, средина XVII в.). О њему се врло мало зна, није познато ни када је стао на чело „митрополије ђаура области Беласице и Влчитрна и њено подручје", вероватно 1640. када је Вучитрнска митрополија основана одвајањем од Новопазарске. Тада је платио пешкеш за берат, али је берат изгубио па је 1644. поново платио за нов берат 3.200 акчи на основу султановог фермана. Берат је исплатио у три рате, вероватно због сиромаштва, али је то урадио у три узастопна дана (20–22. јануара), што упућује на закључак да је у Цариграду имао пријатеље који су га помогли. Учествовао је 1647. уз патријарха Пајсија у хиротонији вретанијског епископа Михаила.
ИЗВОРИ: С. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека", *Споменик СКА*, 1922, 53; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас СКА*, 1980, 320.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОР
**ВИКТОР**, митрополит будимски (?, прва половина XVII в. – Будим, око 1684). Последњи будимски епископ пре сеобе Срба 1690. О његовом животу и раду мало се зна. Замонашен је у манастиру Грабовцу, а први помен као епископа потиче из записа Христофора Пивљанина 1660. када је на празник Св. Луке удовица Богдана купила од **В.** један октоих и платила га „ценоју сребра за осам арусланија", за покој душе свога господара Грујице и поклонила књигу цркви вакшанској. Осветио је храм у Коморану 1665. и три године касније поново га посетио и служио. Забележио је на архијерејском чиновнику посету Будиму 1680, а последњи помен је из 1684. када је поменут у запису на једној књизи.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, III 1905.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОР
**ВИКТОР**, епископ нишки (Калофер, Бугарска, 1798 – Београд, 12. VI 1888). Замонашен у Хиландару у време када су Бугари у њему имали власт. Са чином архимандрита братство га шаље у Ниш да руководи метохом и скупља прилоге. За нишког епископа изабран је 1867. као клирик Цариградске патријаршије, а пошто је потписао устав егзархије, постао је 1872. егзархијски епископ у Нишу. Због отпора Срба једно време резидирао је у Лесковцу. Егзархијске и бугарске власти кривиле су га за неуспех егзархије, али га нису смениле јер је и егзархијски намесник у Лесковцу претрпео неуспех. Када је Ниш ослобођен од турске власти и припојен Србији 1877, **В.** је са свештенством и народом објавио сједињење са српском црквом па је остао на епархији као клирик Српске цркве. Био је председник пододбора Црвеног крста у Нишу, а због помагања просвете изабран је за члана Српског ученог друштва. Објавио је критику напредњачког закона о уређењу свештеничког питања и са осталим епископима потписао саборску одлуку против овог закона. У канонском удару и смени митрополита Михаила (1883) био је солидаран са осталим епископима због чега је смењен и послан у манастир Петковицу у Шабачкој епархији. Хиландару је поклонио 4.000 дуката, а осталу имовину завештао у просветне и добротворне сврхе. Сахрањен је у старој Цркви Св. Марка у Београду, а када ју је пожар уништио, његови посмртни остаци пренети су у нову истоимену цркву.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, V, Бг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Ниша*, I, Ниш 1983; В. Стојанчевић, *Србија и Бугари 1804–1878*, Бг 1988; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОР (Михаиловић)
**ВИКТОР (Михаиловић)**, викарни епископ скадарски (Сеоце у Пиперима, 1874 – Манастир Дечани, 8. IX 1938). Завршио је шест разреда гимназије у Цариграду и Учитељско-богословску школу у Призрену. Као монах упућен је у руску ћелију Св. Јована Златоустог на хиландарском имању. По доласку из Свете Горе постао је секретар манастира Дечана и српски учитељ. Пећки митрополит Гаврило (Дожић) поставио га је 1913. за администратора Српске цркве у Албанији са чином архимандрита и тамо је провео време I светског рата. За викарног епископа скадарског посвећен је 18. VI 1922. у Сремским Карловцима. Рад у Албанији био је многоструко тежак јер је од стране власти новостворене албанске државе стално онемогућаван. Учествовао је у хиротонији тројице албанских епископа чиме је створена албанска јерархија, али га браћа архијереји нису узели у заштиту. Морао је 1929. да избегне из Албаније, црквене власти сместиле су га у манастир Дечане у којем је умро и сахрањен.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОРОВИЋ, Јован
**ВИКТОРОВИЋ, Јован**, дивизијски генерал (Мајданпек, 18. I 1866 – Београд, 18. VI 1949). У Београду завршио нижу (1884–1887) и вишу школу Војне академије (1890–1892). Током 1892. и 1893, као државни питомац, усавршавао се у Русији. За пешадијског потпоручника произведен је 1887, поручника 1892, капетана II класе 1895, капетана I класе 1897, мајора 1900, потпуковника 1905, пуковника 1912. и генерала 1919. На сопствени захтев пензионисан је 1923. У српско-бугарском рату 1885. учествовао је као питомац поднаредник и био на служби ађутанта 2. батаљона 14. пешадијског пука (у борбама на Самару, Сливници, Пироту). У балканским ратовима 1912–1913. командовао је 16. пешадијским пуком 1. позива (у борбама на Рујну, Битољу, потом на Богословцу, код Штипа, на Грлинским висовима). У I светски рат ушао је као командант Брегалничке дивизијске области; од октобра 1915. командује Брегалничком дивизијом 1. позива (у борбама при повлачењу од Царевог села до Скопља и при одбрани пролаза ка Качанику). После реорганизације војске 1916. постављен је за команданта Дринске дивизије. Током 1917, у време Солунског процеса, био је судија официрског суда. Следеће, 1918, поново је постављен за команданта Брегалничке дивизијске области. После I светског рата је 1919–1921. командат дивизијских области (Шумадијске и Тимочке). На крају каријере био је на служби у штабу 2. армијске области и команде Боке которске (1921–1923). Са те дужности је пензионисан и преведен у резерву. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима III и IV степена, Таковским крстом IV степена, Белим орлом са мачевима V степена, златном и сребрном медаљом за храброст и медаљом за војничке врлине. Од страних одликовања имао је руски орден Свете Ане II степена, аустроугарски орден Гвоздене круне III реда и бугарски орден Светог Александра V реда.
ИЗВОР: Војни архив.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИКТОРОВИЋ, Михаило
**ВИКТОРОВИЋ, Михаило**, глумац (Београд, 14. II 1929 – Београд, 26. IX 1998). Студирао економију и радни век започео као књиговођа у фабрици цигле и црепа. На Академији за позоришну уметност у Београду дипломирао глуму 1951. у класи Мате Милошевића (асистенти Мирослав Беловић и Соја Јовановић). Члан Београдског драмског позоришта био је 1951–1961. када је, на сугестију Бојана Ступице, прешао у Народно позориште. После прве улоге Наполеона у *Мадам Сан Жен* (В. Сарду и Е. Моро) играјући разноврстан репертоар постао је првак Драме НП у којем је остао до 1996. када се, услед болести, повукао са сцене. Играо и у представама Атељеа 212 и Крушевачког позоришта (у којем је повремено и режирао), као и низ епизодних улога у бројним играним филмовима и ТВ серијама. Уз богату машту и интуицију чинио је да поједини комични ликови буду смешни са призвуком тужног, како би препознатљивост таквог типа приближио свакодневном животу. Дискретан у стилизацији, изразитог идивидуалног формата, дао је запажен допринос афирмацији савремене српске драме. Критичари га називају југословенским Бастером Китоном истичући да је његова глума на ивици тајновитог, пуна страсти са акцентима особитог хумора. Добитник је награде на Фестивалу југословенског филма у Пули (1957) за епизодне улоге у филму *Зеница* Јована Живановића и *Мали човек* Живана Чукулића и Милоша Стефановића, награде „Бора Михаиловић" Крушевачког позоришта, те Златне значке и Плакете НП у Београду.
Значајније позоришне улоге: Вершињин (А. П. Чехов, *Три сестре*), Марин Држић (Б. Борозан, *Марин Држић*), Дефурнет (Ж. Ануј, *Коломба*), Пробисвет (Ђ. Лебовић, *Сребрно уже*), Срета (Б. Нушић, *Народни посланик*), Јусуф (М. Огризовић, *Хасанагиница*), Пера Каленић (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Силбербрант (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*), Хигинс (Б. Шо, *Пигмалион*), Тил (Г. Вајзенборн, *Тил Ојленшпигел*), Бернард Шо (Ђ. Килти, *Драги мој лажљивче*), Хорват (М. Крлежа, *Вучјак*) и др. Остварио је запажене улоге у филмовима: *Сумњиво лице* (П. Динуловић, С. Јовановић, 1954), *Те ноћи* (Ј. Живановић, 1958), *Рафал у небо* (В. Бјењаш, 1958), *Црни бисери* (Т. Јанић, 1958), *Први грађанин мале вароши* (П. Ђорђевић, 1961), *Песма* (Р. Новаковић, 1961), *Два пресудна дана* (С. Мрмак, 1963), *Сутјеска* (С. Делић, 1973), *Вариола вера* (Г. Марковић, 1982). Играо и у телевизијским серијама: *Сервисна станица* (Р. Л. Ђукић, 1959), *Огледало грађанина Покорног* (Р. Л. Ђукић, 1964), *Сачулатац* (А. Милошевић, 1969), *Камионџије* (М. Ђукановић, 1972), *Позориште у кући* (Д. Ћорковић, 1973), *Врућ ветар* (А. Ђорђевић, 1980), *Вук Караџић* (Ђ. Кадијевић, 1988), *Бољи живот* (М. Вукобратовић, 1987. и 1990), *Полицајац са Петловог брда* (М. Вукобратовић, 1993).
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛА
**ВИЛА**, женско натприродно биће познато у веровању и фолклору Срба и осталих Јужних Словена, Словака и Чеха, раније и код Руса (у XIV в.). Према Прокопију (VI в.), Словени су поштовали нимфе (вероватно су то **в.**). Замишља се као девојка у белој хаљини, с дугом расплетеном косом, обично у групи. У песмама **в.** је лепа и има крила, с њом се жене српски јунаци; у веровањима има козје или магареће ноге, нема носа, заудара, креће се у виду ветра, прозрачна је и лака, може се појавити у виду змије. Зависно од места боравка или појављивања, **в.** може бити: бродарица, језеркиња, загоркиња, приморкиња, облакиња итд. Може имати и лично име (Ђурђа, Јања, Равијојла итд.) или је позната по еуфемизмима: (мн.) беле, добрице, лепе, милостиве. По прозној и стихованој традицији **в.** могу настати од росе на дрвећу; у предањима **в.** су кћери Адама и Еве итд. Ипак оне имају манистичко порекло, а углавном су настале од душа умрлих девојака. **В.** бораве око вода у планинама, као и у пећинама и јамама. Могу се видети ујутру, у подне или увече на ливадама, на ивици шуме, поред великог дрвећа. Према људима могу бити добре и зле. Братиме се са јунацима и помажу им у тешким ситуацијама. Ако човек помогне **в.** (расплете косу, успава њено дете), она је благодарна и може га обдарити надљудском снагом (као нпр. Марка Краљевића). Ако неко нагази на вилино коло или на „трпезу", пије воду из забрањених извора или пева у планини, могу га устрелити, „одузети" му део тела, глас или ослепети. **В.** воли да игра и сплиће коњима репове, да тка. У вези је с неким бајалицама. У народним песмама **в.** завађа браћу, заптива воду, зида град од костију итд. Изабраник **в.** зове се вилењак (*вилаш*, *виленик*, *вилњак*, *вилов*). На рођењу су га усвојиле **в.** и задојиле га својим млеком, снажан је човек, друг **в**. Место на ливадама где су играле **в.** зове се вилино коло (*виље коло*). Познаје се по тамнозеленој трави у виду круга. Сматра се да је опасно нагазити на такво место.
Љубинко Раденковић
У усменим књижевним врстама **в.** се највише јављају у лирским и епским песмама, басмама, предањима и, нешто мање, у бајкама и другим прозним жанровима. Као књижевни лик, **в.** губи животињске и демонске особине и углавном се јавља као лепа и млада жена чудесних знања и моћи, власница справе за летење (крила и окриље) и вешта видарица. Највише налик на демонско биће, **в.** се још увек јавља у епским песмама о неприличном понашању сватова који пролазе кроз гору правећи велику буку (нпр. *Женидба Марка Краљевића*, МХ II, 20). Њих **в.** кажњава одузимањем разума и (у неким случајевима) смрћу, а тиме се непосредно повезује са веровањем да су сви демони – нарочито шумски – осетљиви на буку којом се и терају. Неке демонске, мада пре митске особине, **в.** показује и као чувар воде у гори, кад од жедних тражи „тешку бродарину": „од јунака обе очи црне, / а од коња све четири ноге" (*Марко Краљевић и вила бродарица*, МХ II, 2). Тада обично живи на малом острву у горском језеру и јавља се као господарица горе (митски лик по угледу на класичне богиње лова Артемиду и Дијану: **в.** „Писну клета као гуја љута. / Допаше јој напрснице змије, /Допадоше и звијерад горска. / Седмака је посјела јелена, / Једном га је змијом зауздала, / А од двије дизген начинила, / Четвртом га по ребрима шиба", МХ II, 2). Траг **в.** митског порекла задржао се и у забрани изговарања њеног имена (у причама је то услов да остане удата за човека; кад муж изговори њено име, **в.** оде и не врати се више), а може се препознати и у причама о **в.** која једе људе.
За **в.** се везују неки од најважнијих мотивских и сижејних типова, као што су епски: „**в.** љубовца" (мотив женидбе човека **в.**, нпр. *Рођење Марка Краљевића*, МХ II, 1); **в.** видарица (лечи ране које је сама задала -- *Марко Краљевић и вила*, Вук II, 38 – или које су други задали неком од њених штићеника – нпр. *Смрт Змај-Огњана Вука*, СМ 104; враћа очи и вид ослепљеном – *Јован и дивски старјешина*, Вук II, 8, али себи не може да врати одсечену руку – **в.** чоласкиња); **в.** помоћница (помаже човеку-побратиму у невољи, углавном саветом: „где су теби ножи у потаји"); **в.** прималац градбене жртве (вила тражи и узима људску жртву за опстанак града који зидају људи, нпр. *Зидање Скадра*, Вук II, 26 или моста преко Дрине, КХ I, 3, односно Неретве, ЕР 155); **в.** завађа браћу (од своје воље или по наредби краљице вила, нпр. *Мујо и Алија*, Вук II, 11); **в.** гласник (обавештава јунака, свог пријатеља или побратима, да му прети опасност) и сличнo. У лирици је **в.** градитељ града (од костију коњских и јуначких; на грани од облака; од дрвета до дрвета; од бисера, злата и свиле), мада се мотив среће и у епској интерпретацији; надмеће се с девојком која је лепша, девојка побеђује – **в.** и суд лепоте; убија љубавника (у вези је с човеком, и уколико га ожене другом, макар и против његове воље, убија га: „ту је дошла бела вила / Ђурђила је обљубила / од поноћи до петала / пак је Ђурђа уморила / паке опет одлетила", ЕР 23); удаје сина и кћер истовремено (где се опет јавља чудесни вилински град: „Што су врата од скерлета, / на та вила шћер удава, / што л' су врата од бисера, / на та вила жени сина, / што ли врата сухог злата, / на та вила сједи сама. / Вила гледа у облаке, / Ђе се муња с громом игра, / мила сестра су два брата, / а невјеста с два ђевера: / муња грома надиграла, / мила сестра оба брата / и невјеста два ђевера, / а то мило вили било", *Пјеванија*, 1). Посредно се за **в.** везују мотиви који се односе на бића, предмете и места који су припадали **в.** или су их **в.** учиниле чудесним и посебним (нпр. на вилинско коло: „Већ су виле коло уватиле, / Уватиле у густом облаку, / У облаку, у густоме мраку. / Коло игра девет б'јелих вила", МХ I, 75; вилинско игралиште / гумно: „Лов ловио Бан-Секуле / и планином и горицом. / Намјера га нанијела / на јуначко разбојиште, / на вучије вијалиште / и вилиње игралиште", СМ 2), или на производе вилинског знања, односно узгоја виловитих или крилатих коња (нпр. коњ Милоша Обилића), или на вилинско потомство (обично деца нађена на путу кроз гору, опремљена на препознатљив начин: „У виново лишће завијено, / А виновом лозом повијено, / А по лицу листом покривено, / Да му лице не гори од сунца" – нпр. наход Момир, Вук II, 30) итд. За неке јунаке нарочито се истиче да су вилинска деца (нпр. Краљевић Марко), чиме се објашњава њихова изузетна снага и природа често више митска него људска, а за неке се наглашава да су боравили са **в.**, водили љубав и добили пород са њима и током тог периода попримили неке од особина митских бића (нпр. Секула, сестрић Сибињанин Јанка: „Па га б'јела вила затравила, / Учини га змајем огњенијем, / Одведе га у зелене горе, Бановић Секула и вила нагоркиња", МХ I, 75). Према предању, вилинска младост и лепота немају ни премца ни рока (вечне су), а узрок им је сарамсак, семе белог лука, које виле стално жваћу и тако одржавају и живот и лепоту. **В.**, међутим, може умрети и рањива је. Ако се не нађе јунак који јој је дорастао (и који сам од себе мора имати неке од вилинских особина), **в.** може прекратити свој земаљски живот једноставно – ако одбаци сарамсак, у ком случају легне и заспи да се не пробуди. Сарамсак се у вилинском свету врше једном годишње и тај посао обављају гавранови којима су током лета вратови огуљени јер су били привезани за стожер приликом вршидбе.
Мирјана Детелић
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, 1, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, *Вештица и вила у нашем народном веровању и предању*, Бг 1953; В. Стеф. Караџић, *Српски рјечник* (1818), Бг 1986; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 5, Бг 1994.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛА
**ВИЛА**, лист за забаву, књижевност и науку, који је излазио у Београду 1865–1868. Издавао га је и уређивао Стојан Новаковић. Прве три године излазио недјељно, потом десетодневно (1868). Покренут у духу идеја на којима ће настати Уједињена омладина српска, остао је у тијесној сарадњи са омладинским дружинама (Побратимство, Зора, Слобода, Шумадија и др.) и са званичном дјелатношћу Омладине (објављује скупштинске одлуке, предлог устава и др. документе и информације). Прилози везани за рад Велике школе (предавања) и Српског ученог друштва дали су листу академски карактер. Поред оригиналне ауторске прозе (М. П. Шапчанин, Ђ. Јакшић, В. Ђорђевић, Ч. Мијатовић, Љ. Каравелов и др.) и поезије (Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, Ј. Сундечић, Л. Костић), богат је преводима (Ј. В. Гете, Н. В. Гогољ, О. де Балзак, В. Иго, А. С. Пушкин, Х. Хајне, И. С. Тургењев, Н. Хоторн, Ч. Дикенс, М. Јокаи, М. Вовчок, одломци *Махабхарате*). Посебно мјесто добила је народна књижевност (пјесме, приповијетке, једноставни облици), потврђујући вуковску оријентацију уредника. Истовремено се јављају представници позитивистичких учења (превод Џ. Дрејпера), поред домаћих покушаја у том правцу (В. Ђорђевић и др.), укључујући интересовања за школу, за модерне методе васпитања (Е. Лабуле), дијететику, медицину, реализам у књижевности. Помно се прате радови о нашим земљама на другим језицима, а дијелом доносе и њихови преводи (Г. М. Макензи, А. П. Ирби, А. Пипин). Доста простора добили су описи Србије (М. Ђ. Милићевић), лингвистичке, историјске, књижевноисторијске, културноисторијске и филозофске студије (С. Новаковић, М. Ракић, П. Срећковић, М. Кујунџић, Ж. Жујовић). **В.** је улогом и квалитетом средишњи књижевни лист Србије у доба Михаила Обреновића.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1966; М. Матицки, *Народне песме у* *Вили*, Н. Сад – Бг 1985; А. Васић, *Вила, Садржај и предметни регистар*, Н. Сад 1987; П. Поповић, „Један стари књижевни лист (Вила, 1865–1868)", СД VI, Бг 1999.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛА
**ВИЛА**, резиденцијални објекат богатих Римљана, најчешће изван утврђеног града (*villa rustica*). Најпознатија **в.** саграђена у доба ренесансе била је Паладијева Вила Ротонда у близини Вићенце у Италији. Уведен почетком ХХ в., појам **в.** је у Србији означавао резиденцијални објекат намењен боравку у бањама (Врњачка Бања, Сокобања). У међуратном периоду појам **в.** се шири на готово све веће резиденцијалне објекте у новим насељима на рубу градске територије (Дедиње и Сењак у Београду, Калварија у Земуну) или деловима града који су планирани под утицајем идеја о „вртном граду" (Котеж Неимар, Чиновничка колонија на Вождовцу, Професорска колонија). После II светског рата појам **в.** потпуно нестаје из градитељског речника, мада неки резиденцијални објекти грађени почетком XXI в. имају све карактеристике традиционалног облика **в**.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милетић Абрамовић, *Архитектура резиденција и вила Београда 1830–2000*, Бг 2002.
Зоран Маневић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛАГОШ
**ВИЛАГОШ** (Вилагошвар, данас Ширија), насеље у Арадској жупанији у Румунији. У средњем веку је припадало угарској Зарандској жупанији. Цистерцитска опатија основана је 1190, а тврђава на брду изнад вароши помиње се од 1318. Пре 1404, вероватно од 1401, кастелан (заповедник града) краља Жигмунда у **В.** и жупан Зарандске жупаније био је Дмитар Краљевић, син краља Вукашина. Он је на тим положајима био до смрти, вероватно 1409. Када је деспот Ђурађ Бранковић добио **В.** од угарског краља Алберта 1439, властелинство се састојало од тврђаве, пет вароши, рудника и 105 села. Краљ Владислав I је 1441. одузео деспоту Ђурђу **В.**, али му је после измирења исте године вратио град. Деспот Ђурађ је 1444. Вилагошко властелинство даровао Јовану Хуњадију као накнаду за помоћ при обнови српске државе након прве османске окупације (1439–1444). После Хуњадијевог пораза на Косову 1448, деспот га је приморао да му врати **В**. Као деспотови кастелани јављају се војвода Степан (1441) и Влатко (1453), а групе Срба насељавају се на градском подручју. Деспоти су изгубили **В.** током сукоба у Угарској 1456–1458, када је град доспео у руке Михаила Силађија. После његове смрти 1461, краљ Матија Корвин је 1464. **В.** дао великашкој породици Батори. Турци су га коначно освојили 1566, а према Евлији Челебији 1660. било је 60 кућа у тврђави и 45 у насељу под њом. Аустријанци су заузели **В.** 1693. У **В.** су под Османлијама углавном живели Срби, али се од краја XVII и током прве половине XVIII в. досељавају Румуни. Након укидања Поморишке војне границе 1750, Срби из **В.** селе се у Банат, а део 1752. одлази у Русију, у „Нову Србију", где оснива село **В**. Предајом Артура Гергеија руској војсци код **В.** 13. VIII 1849. завршена је Мађарска револуција (1848–1849).
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија", *СЕЗ*, 1924, 26; *Историја српског народа*, II, Бг 1982, III/1, 1993; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; P. Engel, *Magyarország világi archontológiája 1301–1457*, I, Budapest 1996; П. Рокаи и др., *Историја Мађара*, Бг 2002; А. Фостиков, „О Дмитру Краљевићу", *ИЧ*, 2002, 49.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛАЈЕТ
**ВИЛАЈЕТ** (арап. *wilāya*), област, територија, земља која представља највећу управну јединицу у Османском царству. Установљен је Уредбом о **в.** из 1864. којом је ранија територијална подела на ејалете замењена у циљу централизације власти, ефикаснијег прикупљања пореза и организације управе. На челу **в.** налазио се валија којег је именовала османска влада, тзв. Висока Порта. Саветодавну улогу у управљању **в.** имало је и управно веће (меџлис) чији су чланови поред валије били чиновници задужени за поједине послове (просвета, јавни радови, жандармерија, здравство), по два истакнута представника муслиманског и немуслиманског становништва, као и духовне вође сваке верске заједнице, што је био резултат реформи царства у XIX в. **В.** се делио на санџаке (под управом мутасарифа), а санџаци на кадилуке (под управом кајмакама), у којима су такође постојала управна већа слична онима на нивоу **в**. Административна јединица у оквиру кадилука била је нахија (с мудиром на челу) коју су чинила села. Овај систем управе први пут је примењен 1864. у Дунавском **в.** на чијем се челу налазио Мидхат-паша. Од 1867. почео је да се примењује у већини провинција. Од 1864. формирано је 10 **в.** (са 44 санџака) у Европи, 16 **в.** (са 74 санџака) у Азији и један **в.** (са пет санџака) у Африци. Вилајетски систем је потврђен Уредбом о општој вилајетској управи из 1871.
ЛИТЕРАТУРА: İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilat ve İdare Tarihi*, Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛАЈЕТСКИ АРХИВ
**ВИЛАЈЕТСКИ АРХИВ**, архив Босанског вилајета у Сарајеву 1865–1878. Садржао је око 200.000 докумената насталих последњих година турске власти у Босни (1852–1878). Поред докумената, архив је располагао и са 450 књига протокола примљених и послатих докумената. Највећи део архива чини грађа на турском језику. Године 1912. сва грађа је пренета у Земаљски музеј у Сарајеву. Њено систематско сређивање почело је 1947. После оснивања Оријенталног института 1950. чинила је највећи део његовог архива. Документи се углавном односе на рад управног већа Босанског вилајета и шеријатских судова. Драгоцени су као извор за изучавање економског живота и друштвених прилика у БиХ – железница, школе, цркве, пољопривреда, здравство, финансије. Један део грађе је драгоцен за сагледавање политике Аустроугарске према Босанском вилајету. Документи **В. а.** садрже податке о устанцима у БиХ у XIX в. и о ставовима Србије и Црне Горе према њима, као и о ратовима Србије и Црне Горе. Велик део чине шифроване депеше. Током грађанског рата у БиХ 1992–1995. Архив Оријенталног института у Сарајеву претрпео је велику и ненадокнадиву штету.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Хаџибегић, „Архива Босанског вилајета", *Гласник архива и друштва архивских радника БиХ*, 4–5, Сар. 1965; О. Зиројевић, „Писани трагови Османског царства на тлу Југославије", *Зборник за оријенталне студије*, I, Бг 1992.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛАЊ
**ВИЛАЊ** (Villány), насеље у Барањи, у Шиклошкој регији, у Мађарској. За време Римљана место се већ помиње као винородно. Током целог средњег века било је насељено, али је доласком Турака скоро у потпуности опустело. Српско становништво почиње да пристиже још у турском периоду, а после протеривања Турака село је изнова насељено већински српским становништвом. Првобитна црква с почетка XVIII в. није сачувана, али су сачувани делови првобитног иконостаса који је рађен у духу српског зографског сликарства. Посебно се истиче престона икона са тог иконостаса на којој је представљен *Исус Христос као Цар над Царевима* (око 1720). Ова, као и иконе *Богородице са Христом* и *Светог Трифуна*, данас су у Српској црквено-уметничкој збирци у Сентандреји. Све су рад непознатог зографа линеарног манира препознатљивог по позадинском тролистном мотиву. Иконе из **В.** стилски су сродне са зографским иконама из јужне Бачке из Галерије Матице српске у Новом Саду из истог периода. На месту првобитне цркве 1773. подигнута је садашња црква посвећена Успењу Богородице са масивним звоником на западној страни.
ЛИТЕРАТУРА: С. Михалџић, *Барања од најстаријих времена до данас*, Н. Сад 1937; Д. Давидов, *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛД, Борут
**ВИЛД, Борут**, графички дизајнер (Мурска Собота, Словенија, 24. XII 1954). Дипломирао на Факултету примењених уметности (ФПУ) и дизајна у Београду, на Катедри за графику (1979). Професионалну активност започео као самостални уметник (1982–1985), да би након ангажовања у Општини Стари град и на ФПУ постао уметнички директор и дизајнер издања Београдског круга, Фонда за отворено друштво, Центра за савремену уметност, Музеја савремене уметности и компаније „Политика". Од 2010. ради као професор на Департману дигиталне уметности и нових медија на Факултету за медије и комуникације Универзитета „Сингидунум" у Београду. Имао је 12 самосталних и стотинак групних изложби у земљи и иностранству. Радови су му публиковани у угледним домаћим и иностраним часописима: *Kuwayama – World Trademarks and Symbols*, *Kвадарт*, *New Moment*, *Arkzin*, *Print Magazine*, *Znakovito (Alfabeti/Piktogrami/Logotipi)*, *Oris* и др. Аутор је на стотине визуелних идентитета и дизајна за публикације, књиге и часописе. Један је од оснивача Међународне конференције (графички) *Дизајнер: аутор или универзални војник*, која од 2010. у Београду окупља најзначајније ауторе регионалне, европске и светске дизајн сцене. Значајан је његов рад на књигама у којем исказује став о дизајну као процесу мишљења, друштвеној свести и хуманим вредностима. Његова дизајнерска решења су сведена, једноставна и духовита и увек контекстуална јер дизајн без комуникације са временом и простором нема утемељења нити смисла. Као веома важан принцип **В.** у креирање укључује игру као обавезан део стваралачког процеса, што његовој укупној делатности даје свежину искрене и луцидне идеје. Добитник је признања и награде „Грифон" (1998, 2000) и дипломе 42. Октобарског салона (2001).
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛД, Елеонора
**ВИЛД, Елеонора**, кошаркашица (Бачка Топола, 9. VI 1969). Припадала је генерацији за коју се везују највећи успеси југословенске женске кошарке. Име је стекла у *Црвеној звезди* с којом је освојила две титуле државног првака (1989, 1992) и један куп (1992). У иностранству је играла за мађарски *Борсодшем* (Мишколц) и немачки *Вајлдкетс* (Ашафенбург). Прошла је све млађе националне селекције у којима јој је највећи успех сребрна медаља на Светском јуниорском шампионату 1989. у Билбаоу (Шпанија). Из тог доба има и две бронзане медаље са европских првенстава: кадетског 1985. у Тузли и јуниорског 1988. у Великом Трнову (Бугарска). Са сениорском селекцијом (76 утакмица, 210 поена) освојила је сребрну медаљу на Олимпијским играма у Сеулу 1988, сребрну на Светском првенству у Куала Лумпуру 1990. и сребрну на Европском првенству у Тел Авиву 1991. Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛДЕР, Већеслав
**ВИЛДЕР, Већеслав**, правник, публициста, политичар (Љутомишл, Чешка, 8. VIII 1878 – Лондон, 2. XII 1961). Права студирао у Загребу и Прагу, где је дипломирао 1901. Новинарско-публицистичку делатност започео је у осјечком листу *Народна обрана*. Две године касније (1904), по повратку у Загреб, са Иваном Лорковићем основао је Хрватску напредну странку и постао уредник њеног гласила *Препород*. Залажући се за хрватско-српско јединство, словенску узајамност, одвајање цркве од државе и радничко законодавство, постао је један од активнијих сарадника Хрватско-српске коалиције, због чега је више пута хапшен и оптуживан на „велеиздајничким процесима" Србима. У хрватски Сабор изабран је 1913, остајући током I светског рата његов делагат у пештанском парламенту. Крајем рата постао је члан Народног вијећа СХС, залажући се за стварање заједничке српско-хрватско-словеначке државе. У Краљевини СХС биран је за народног посланика у бјеловарском изборном округу, на скупштинским изборима 1920, 1923, 1925. и 1927. Страначки се ангажујући, приступио је Југословенској демократској странци, прихвативши идеје централизма и унитаризма. Када се она раздвојила 1924, управо због неслагања око ових начела, остао је веран том политичком смеру, помогавши Светозару Прибићевићу да организује Самосталну демократску странку. Уз њега је био и три године касније, 1927, када је страначки шеф донео одлуку о пристајању на федерализам и стварање Сељачко-демократске коалиције (СДК) са опозиционом Хрватском сељачком странком (ХСС). За време личне владавине краља Александра био је због опозиционарства интерниран у Санџак. По одласку С. Прибићевића у емиграцију 1931, водио је страначке послове и издавао илегални лист *Информатор.* Новембра 1932. учествовао је на састанку СДК, на којем је донета резолуција о захтеву за коренитим државним преуређењем. Радио је на продубљивању српско-хрватске сарадње и постизању политичког споразума. У том правцу уређивао је и свој недељни лист *Нова ријеч*, изразите демократске и антифашистичке оријентације. Крајем 30-их година био је међу оним политичарима чију је делатност новчано помагала британска обавештајна служба. Као човек британског поверења напустио је земљу уочи доношења владине одлуке о приступању Тројном пакту. Други светски рат провео је у Лондону, бавећи се пословима југословенске пропаганде. Био је један од ретких хрватских политичара који су бескомпромисно осуђивали режим НДХ и критиковали надбискупа Степинца, противећи се при том покушајима изједначавања Анте Павелића и Милана Недића. Југословенске интересе заступао је и као опуномоћени министар код чехословачке владе у Лондону. После рата остао је у емиграцији, не напуштајући југословенска уверења. Био је једини Хрват у Југословенском народном одбору, основаном у априлу 1950. са Слободаном Јовановићем на челу, са намером да утиче на савезничке земље ради ублажавања свемоћи револуционарних власти у Југославији. Сарађивао је у *Поруци*, гласилу овог Одбора, и другим емигрантским листовима југословенске оријентације.
ДЕЛА: *Два смјера у хрватској политици: откривање уроте против устава*, Зг 1918; *Бика за рогове*, Лондон 1957; *На путу препорода*, Лондон 1959; *Рат Србима – подвала Хрватима*, Лондон 1963.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; Д. Јовановић, *Људи, људи...*, *Медаљони 56 умрлих савременика*, Бг 1973; Љ. Бобан, *Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928–1941*, I–II, Зг 1974; В. Ђуретић, *Влада на беспућу*, Бг 1983; Д. Тошић, *О људима. Есеји, записи, сећања*, Бг 2000.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛДОВИЋ, Антоније
**ВИЛДОВИЋ, Антоније**, правник, велики жупан, државни саветник (Гроцка код Београда, 17. XI 1872 – Београд, 19. XI 1937). Правни факултет завршио је у Београду (1896). Постављен је најпре за званичника Првостепеног суда Београдског округа (1897), потом писара у Првостепеном суду у Нишу (1898), а затим у Смедереву (1899–1903). За начелника Смедeревског округа постављен је 1903, а наредних година за начелника у Рамском и Врачарском срезу и члана Управе града Београда. Био је окружни начелник у Крагујевцу, Врању, Зајечару и Нишу (1904). Током повлачења преко Албаније влада Краљевине Србије поверила му је организацију укрцавања српских избеглица у месту Сан Ђовани ди Медуа. У периоду избеглиштва био је владин делегат у Марсеју. По завршетку рата, поново је био окружни начелник у Нишу, а после успостављања жупанија велики жупан Нишке, Скопске (до 1927) и Бачке области (1927–1929). За државног саветника именован је 1929. Пензионисан је 1936. Имао је чин резервног потпуковника. Целокупна његова архива, која је садржавала и преписку са значајним личностима југословенске краљевине, страдала је у бомбардовању Београда априла 1941. Одликован је Карађорђевом звездом IV степена, Белим орлом V и IV степена, Југословенском круном III и II степена и Орденом Св. Саве.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1898–1914; Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Зг–Бг 1928; *Политика*, 20. XI 1937; А., „Антоније И. Вилдовић", *Политика*, 23. XI 1938.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛЕНИЦА
**ВИЛЕНИЦА**, планина у средњој Босни, између долине реке Лашве на северу и долина њених десних притока Комаршчице на западу и Грловнице на истоку. Јужна граница је долина Грловничине притоке Ријеке. Припада динарском планинском систему. Овакав положај планини даје изглед изолованог масива, који се пружа правцем југозапад–североисток, у дужини од 8 км. У геолошкој грађи учествују аргилошисти, филити, серицитски, хлоритски, кварцитни и други шкриљци са сочивима мермера и кварцита. Ове стене су палеозојске старости, веома набране, изувијане и испуцале. Дробина је ивераста, а зона површинског распадања дубока и склона клизању и интензивној ерозији. Највиши врх **В.** је Кицељ (1.235 м). Од њега се падине постепено спуштају ка долинама поменутих река. Због водонепропусне подлоге **В.** је богата изворима и површинском хидрографијом. Бројни потоци теку низ северну и јужну падину и представљају притоке околних река. Густо је обрасла четинарском шумом на вишим, а листопадном на нижим надморским висинама. Рељеф који је рашчлањен поточним долинама пружио је повољне услове за насељавање, па су се ту сместила бројна сеоска и приградска насеља Травника и Новог Травника, као што су Видошевићи, Граховик, Будишићи, Ђаковићи и др.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИЈЕМ ТИРСКИ
**ВИЛИЈЕМ ТИРСКИ** (Guillelmus Tyrensis), историчар (Јерусалим, 1130 – ?, 1186). Након студија слободних вештина и права у Француској и Италији, постао је каноник, а потом архиђакон Тира 1167. Око 1170. поверено му је образовање младог принца Балдуина, наследника престола Јерусалимске краљевине. Ступивши на престо, ученик га је 1174. поставио за краљевског канцелара. Следеће године изабран је за архиепископа Тира. Током своје каријере **В.** је водио више дипломатских мисија, од којих је посебно важна његова улога у трећем Латеранском концилу 1179. После краљеве смрти (1183) смењен је са положаја канцелара. Његово прво дело *Gesta orientalium principum* није сачувано, тако да је од дела везаних за крсташке ратове доступна само *Historia rerum in partibus transmarinis gestarum*, која му је донела славу историчара. Настала између 1169. и 1184, *Хисторија* је широка фреска, написана на латинском језику у 23 књиге, посвећена историји латинских држава на истоку, почев од времена Ираклијевих освајања до 1183. Користећи хроничаре, постојећу архиву и усмену традицију, **В.** доноси низ драгоцених података, описе крајева кроз које крсташи пролазе, као и за српску историју занимљиве појединости о српским земљама и њиховом становништву. По његовим речима, Срби су необразован и непокоран народ, а људи смели и ратоборни (populus incultus absque disciplina... audaces et belliciosi viri). Српску земљу видео је као брдовит, шумовит и непроходан крај, препун кланаца, насељен народом ратоборних пастира, који не знају за земљорадњу (populus agri culturae ignarus), него се пре свега баве сточарством и пчеларством.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, Бг 1978; P. W. Edbury, J. G. Rowe (ур.), *William of Tyre: Historian of the Latin East*, Cambridge 1990.
Смиља Марјановић Душанић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИМОН (Willimon), Биљана
**ВИЛИМОН (Willimon), Биљана**, мултимедијални уметник, новинар (Нови Пазар, 15. V 1951). Дипломирала сликарство (1976) и магистрирала витраж (1982) на Факултету примењених уметности у Београду, код Рајка Николића. Од 1977. до 2011. приредила је осам самосталних изложби у Београду, а излагала је и у Риму, Милану (1978), Чикагу и Милвокију (1980). Радила је циклусe цртежа, скулптура и слика *Виђења* (1977), *Нити* (1984), *Кроз црвено* (1996), *Yu Heads* (1998), *Збогом памети* (1999), *L/j/udi* (2005), *Вилимон у хаосу* (2006) и *Шут у аут* (2011). Њен стилски израз развијао се од минималистичког хиперреализма до ангажованог експресионизма и сирове уметности блиске дечјем цртежу и градским графитима. Радови јој се одликују препознатљивим атрибутима духа времена и места. Добитница је награда за цртеж Дубровачког салона (1981), УЛУС-а (1982), Цетињског ликовног салона (1982), Сомборске ликовне јесени (1984), награде за унапређење ликовне уметности Фонда „Моша Пијаде" (Карловац 1985), гран-прија за сликарство Меморијала Надежде Петровић (Чачак 1993) и др. Ликовну уметност промовисала је на ТВ-у као аутор стотинак спотова (*Три минута са Биљаном Вилимон*, *Свет интиме*) и око 1.000 емисија (*Галерија тајни*, *Лагуми*, *Вилимон у 5*). У новинама *Блиц* пише колумне од 1998. Као зачетнику новог ликовног ТВ израза, припала су јој признања I фестивала југословенског документарног и краткометражног филма (Бг 1994) и II Међународног ТВ фестивала (Бар 1996). Аутор је књига за децу *Цртати је тешко, али...* (Бг 1997) и *Учимо да цртамо* (Бг 1998), за коју је добила Сребрну таблу и Посебну диплому 29. Међународног београдског Сајма књига.
ЛИТЕРАТУРА: З. Маркуш, *10 х 3* (*избор)*, Н. Сад – Бг 1984; Ђ. Кадијевић, *Биљана Вилимон*, Бг 1990; Љ. Ћинкул, *Биљана Вилимон*, Бг 1996.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИНА КОСА
**ВИЛИНА КОСА** (*Cuscuta*), род једногодишњих зељастих паразитских биљака пузавица из породице попонаца (Convolvulaceae). Стабло је кончасто жућкасто, беличасто, црвенкасто, без хлорофила и без остатака листова у виду љуспица или са њима. Цветови су мали, бели, жућкасти или црвенкасти у класоликим, штитоликим или главичастим цимозниким цвастима. Плод је чаура са мало семена. Модификованим коренчићима-сисаљкама продире у спроводни систем домаћина одакле узима воду и хранљиве материје. У стању је да бројним стаблима прекрије целу биљку домаћина и да је потпуно исцрпи. Познате су штеточине у повртарским културама. Нису високо специјализоване према одређеним врстама домаћина, него нападају обично различите врсте истог рода или исте фамилије. Род *Cuscuta* обухвата 100–150 врста распрострањених претежно у суптропском и тропском, у мањем броју и умереном региону. Многе врсте су космополитског распострањења. У Европи има око 20 врста, од којих су многе са семенима културних биљака случајно унете из других крајева света. У Србији има око 15 врста, али њихова таксономија, распрострањење и екологија нису довољно истражене.
ЛИТЕРАТУРА: N. Feinbrun, „*Cuscuta* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* 3, Cambridge 1972; М. Којић, „Cuscutaceae", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973; H. S. Heide-Jørgensen, *Parasitic Flowering Plants*, Leiden 2008.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИНА МЕТЛА
**ВИЛИНА МЕТЛА**, шпаргла (*Аsparagus officinalis*), вишегодишња зељаста биљка из породице Asparagaceae. Ризом је снажан и разгранат, често са кртоластим задебљањима. Стабло је разгранато, усправно, високо 40–200 цм. Листови су редуковани, веома ситни, љуспасти, док фотосинтетичку улогу имају листолике метаморфозиране гранчице (филокладије). Оне су нежне, игличасте, дугачке 10–20 мм и груписане 3–10 у пршљеновима. Цветови су једнополни, појединачни или по два заједно у пазуху филокладија, на дугим дршкама. Перијант је неугледан, беличаст или жућкасто-зеленкаст. Плод је црвена бобица. Распрострањена је у скоро читавој Европи осим већег дела Скандинавије. У Србији је релативно честа биљка пропланака и чистина храстових шума и шумо-степа. У народној медицини користи се као диуретик. Млади пролећни изданци неколико дивљих али и гајених сорти рода *Аsparagus*, познати као шпаргле и шпароге, цењено су поврће у Медитерану и Европи. Иначе, род *Аsparagus* обухвата око 200 врста зељастих биљака, полужбунова и пузавица распрострањених у умереном и тропском појасу Старог света. У Европи има 15, а у Србији пет врста, од којих је *A. tenuifolius* сличан са **в. м.** и такође познат у народу под тим именом. Остaле врсте у Србији су дрвенасте пузавице и веома су ретке (*A. scaber*, *A. pseudoscaber* и *A. acutifolius*). Врста *A. acutifolius* је одрвенела пузавица чврстих и оштрих листова. Честа је у макији, живим оградама и запарложеним местима у Приморју. Њени млади изданци се у пролеће сакупљају и масовно користе као поврће. Неке врсте из тропске Африке, као што су *A. densiflorus* и *A. setaceus*, често се гаје као собно цвеће.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „*Аsparagus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 7, Бг 1975; B. Valdes, „*Asparagus* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 5, Cambridge 1980; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИНСКИ КОЊИЦИ
**ВИЛИНСКИ КОЊИЦИ**, инсекти из реда Odonata. Груди су веома снажне, са два пара издужених опнастих крила и три пара ногу које им служе за хватање и придржавање плена. Тело и издужени репни део обично су живо обојени. Глава је врло покретљива, са снажним усним апаратом за грицкање и великим сложеним очима које прекривају већи део главе. **В. к.** су изузетно добри летачи и грабљиви инсекти који у лету лове друге ситније инсекте. Ларве су такође грабљивци и живе у слатким водама хранећи се разним ситним воденим животињама, најчешће ларвама комараца, а крупније ларве неких врста хране се чак и пуноглавцима и рибљом млађи. Ларве **в. к.** веома су осетљиве на загађеност, те се сматрају добрим биоиндикаторима стања водених екосистема. Одрасле јединке најчешће лете у близини воде у којој су се развијале ларве, мада се неке врсте могу видети далеко од таквих места као што су шуме, ливаде, шумски пропланци, градови итд. У градовима се најчешће хране комарцима и мувама. **В. к.** су стари инсекатски ред, чији фосили потичу из карбона. Представници изумрлог рода *Meganeura* имали су распон крила и до 60 цм. Данас у свету има око 4.000 описаних врста, док је у Европи забележено 140, а у Србији свега око 60 врста. Ред Odonata се дели на два подреда: Zygoptera и Anizoptera. Представници подреда Anizoptera (прави **в. к.**) имају шира крила различите величине. Обично су задња шира, тело је знатно робусније, а ларве имају трахеалне шкрге увучене у задње црево. Код нас су честе врсте *Aeshna mixta*, *A. juncea*, *Cordulegaster* *bidentatus*, *Libellula depressa* и *Sympetrum* spp. Представници подреда Zygoptera имају једнака уска крила, нежно и витко тело са танким трбухом, док су код ларви трахеалне шкрге смештене на крају трбуха. Наш народ врсте овог подреда назива *водене девице*. Најпознатији представници овог подреда код нас су врсте *Calopteryx* *vir*go и *C. Splendens*, атрактивни инсекти тамних крила и тела са плавичастим или зеленкастим металним одсјајем. Веома су бројне поред наших река и потока. Данас су у Европи и код нас многе врсте **в. к.** и водених девица угрожене уништавањем и загађивањем водених станишта.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008; V. J. Kalkman и др., *20 European Red List of Dragonflies*, Luxembourg 2010.
Љубодраг Михајловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИНСКО (Вилино) КОЛО
**ВИЛИНСКО (Вилино) КОЛО**, појава потпуно правилних кругова, тачније прстенова, бујније, зеленије и тамније траве на ливадама и пропланцима. Изазвана је растом и деловањем гљива у земљишту, а позната је и као русално коло и вилинско гумно. Ови кругови се јављају из године у годину на истом месту, али су сваке године мало већег пречника. Понекад је трава уз ивицу прстена спарушена или сасвим пропала или је чак цела површина круга испуњена кржљавим и бледуњавим биљкама. У самом центру оваквог круга биљке могу да се јаче развијају и буду веће и зеленије. Прстенове бујније траве често прате и печурке које на истом месту такође расту у кругу. Вук Караџић је у свом речнику забележио да се ове печурке код нас зову виловњаче и да „расту на вилину колу". Гљиве се састоје из два дела, подземне густе мреже танких нити којима упијају воду и храну, тзв. мицелије, и надземног дела – печурке, којих може бити више на једној истој мицелији. На повољном месту, најчешће на некој травнатој површини, клијањем из спора почињу да се развијају нове мицелије које у земљишту расту равномерно радијално у свим правцима, добијајући облик круга, пречника неколико десетина цм. Током зиме раст мицелија се успорава или сасвим прекида, а на пролеће оне настављају да шире постојећи круг. Сваке наредне године мицелија наставља да се шири, увек од руба према спољашњости, док старији делови мицелије, према унутрашњости круга, изумиру. На тај начин се формира прстен мицелије, широк 20–50 цм, а њен пречник се повећава из године у годину за 10–30 цм. Знајући којом брзином прстен годишње расте, израчунато је да неки прстенови који имају пречник и преко сто метара могу бити стари и више стотина година. Постоје три главна типа **в. к.**: у једном гљива не врши никакав утицај на околну траву и може се видети тек кад се појаве печурке које расту у прстену. Други тип негативно утиче на траву, па је она спарушена или сасвим пропала у близини мицелије. У нашем фолклору ова врста је позната као вилино гумно. Трећи тип позитивно утиче на околну траву, која онда расте бујније, и то је право вилинско или русално коло. До сада је забележено преко 60 врста гљива које формирају **в. к**.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Иванчевић, „Врзино коло и вилински прстенови", *Свет гљива*, 2002, 14.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИЋ, Весна
**ВИЛИЋ, Весна**, архитекта (Краљево, 4. V 1959). Студирала архитектуру у Београду, а дипломирала 1983. у Скопљу. После рада у Заводу за урбанизам у Нишу и „Ниш пројекту", 1999. отворила сопствени архитектонски биро „Студио Домус". Најзначајније радове остварила је у Нишу: подземни пешачки пролаз испод Трга ослобођења и пословна зграда у Козарачкој улици (1990–1991); стамбено-пословне зграде у ширем центру Ниша – Синђелићев трг, улице Рајићева, Јована Ристића и Књажевачка (прва половина 90-их година), пословна зграда „Нини" на Булевару Лењина (1998); стамбени блок „100 станова за младе" у насељу Пантелеј (око 2000); пословни објекат „Рилеман" (1999–2000); Светосaвски дом у порти Саборне цркве (2006–2007). Њен опус карактерише уједначеност у квалитету, ликовност израза и отвореност за најсавременије технологије и материјале.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанакова, *Аутори, дела, методи: српска архитектура на прелому векова*, Бг 2005.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИЋ, Иванка
**ВИЛИЋ, Иванка**, лекар, физиолог, универзитетски професор (Београд, 12. II 1949 – Београд, 24. IX 1999). Дипломирала 1975. на Медицинском факултету у Београду, где је за асистента приправника изабрана 1979, а за ванредног професора 1994. Водила је наставу из физиологије у Београду и Крагујевцу. Докторску дисертацију под називом *Прокоагулантна активност перитонеалних макрофага и њен значај за кретање ових ћелија* одбранила 1988. Бавила се испитивањем миграторне и секреторне функције макрофага, Т и Б лимфоцита, имунолошким дејством кортикостероида и имуносупресивним дејствима имурана (и L. M. Prokić, I. V. Spuzić, „Modulation of guinea pig peritoneal macrophage migration in vitro: effects of protease inhibitors", *Immunology Letters*, 1987, 14, 4; и L. M. Prokić, „Impaired random migration and special reactivity to methylprednisolone in young guinea pig macrophages", *Biology of the Neonate*, 1990, 58, 3). Била је члан СЛД, Друштва имунолога Србије и Друштва физиолога Србије.
ДЕЛО: и L. M. Prokić „Negative correlation between macrophage procoagulant and migration ability in the course of inflammation", *Mediators of Inflammation*, 1996, 5, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛИЧЕВИЋИ
**ВИЛИЧЕВИЋИ**, село у источној Босни, у Републици Српској, у општини Осмаци. Налази се на североисточним падинама планине Јаворник, изнад ушћа реке Паприце у Спречу (слив Босне, односно Саве). Уз источну границу села пролази пут Зворник–Власеница. Општински центар је северозападно од села, а два места су повезана заобилазним путем дугим 12 км. Насеље је дисперзивног типа и заузима малу површину. Године 1991. имало је 555 становника (90,3% Срба). Становништво се бави сточарством, воћарством и земљорадњом.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Александра Петрашевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВАЦ, Војислав
**ВИЛОВАЦ, Војислав**, глумац (Станово код Крагујевца, 29. II 1872 – Нови Сад, 16. IV 1941). Након шестог разреда гимназије у Крагујевцу, постао је питомац Војне академије у Београду, али је због боемског живота и напрасите природе убрзо ражалован. Радио је неко време као чиновник у Нишу где је 1890. дебитовао у позоришту „Синђелић". Уочивши његов таленат, Петар Ћирић га је ангажовао у својој путујућој трупи (1897–1899, 1906–1909) са којом је наступао у Београду и другим градовима. Био је и члан позоришних дружина Николе Симића Бате, Фотија Иличића и Ђорђа Пелеша. Пуну глумачку афирмацију достигао је у Српском народном позоришту у Новом Саду, где је играо 1901–1925 (са прекидима у време балканских ратова у којима је учествовао као резервни официр и у време I светског рата у току којег су га мађарске власти интернирале у Јасберињ, где је са Милошем Хаџи Динићем водио позориште). Био је карактерaн глумац, реалистичког стила. Велики таленат испољио је у тумачењу улога у бројним драмским комадима различитог жанра, као и улога из националног репертоара и популарних народних комада са певањем: Митар (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Марко (Б. Станковић, *Коштана*), Манојло, Јаков (Б. Нушић, *Протекција*, *Тако је морало бити*), Панта (И. О. Сремац, *Саћурица и шубара*), Осман-бег (В. Миљковић, *Краљевић Марко и Арапин*), Војвода Батрић (П. П. Његош, *Горски вијенац*), Розенкранц (В. Шекспир, *Хамлет*), Иванов (И. С. Тургењев, *О туђем хлебу*). Наступао је и као оперски и оперетски певач: Миха (Б. Сметана, *Продана невеста*), Др Блинд (Ј. Штраус, *Слепи миш*), Пфеферкорн (Ф. Лехар, *Дротар*), Аламуња (С. Албини, *Барун Тренк*). На почетку II светског рата мађарски војници су га одмах по уласку у Нови Сад осудили на смрт, стре-љали са групом родољуба и тајно сахранили у заједничку гробницу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868--1919,* II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; Д. Попов, „Виловчеви – глумачка породица", *СИНС*, 1992, 3.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВАЦ, Јован Јоца
**ВИЛОВАЦ, Јован Јоца**, глумац, новинар (Нови Сад, 18. XI 1920 – Нови Сад, 27. X 1994). Рођен у глумачкој породици, од оца Војислава и мајке Катице. По завршетку гимназије у Новом Саду (1938) ступио на позоришну сцену. За време II светског рата одведен је у радне батаљоне, тзв. мункаше (1943–1944). По ослобођењу радио у Комисији за испитивање ратних злочина у Војводини, па у Савезној комисији за народну имовину Председништва владе (1946–1947) и у Покрајинском одбору Савеза инвалида у Новом Саду. Ту је основао инвалидско позориште које је изводило представе по Војводини. У Српско народно позориште (тадашње Војвођанско народно позориште) вратио се 1947. и за кратко време стекао велику популарност, нарочито код млађе публике. Важније улоге: Мишић (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*); Света (Б. Нушић, *Аналфабета*); Станко (К. Трифковић, *Школски надзорник*); Писарчић (П. Кочић, *Јазавац пред судом*); Теклтон (Ч. Дикенс, *Цврчак на огњишту*); Пићоркин (М. Горки, Васа Железнова); Алекса (Ј. С. Поповић, *Лажа и паралажа*); Леандар (Ж. Б. П. Молијер, *Скапенове подвале*); Вожеватов (А. Н. Островски, *Девојка без мираза*); Престон (К. М. Симонов, *Руско питање*); Попива (М. Држић, *Дундо Мароје*). У априлу 1949. постао је начелник Одељења за позориште у Повереништву за просвету и културу Војводине, а већ крајем исте године постављен је за уредника културне рубрике *Слободне Војводине*, каснијег *Дневника*. Успешно је уређивао рубрику, уводио новине и писао позоришне критике. Покренуо је и уређивао недељни забавни магазин *Панорама* (1954–1955) и серију *Дневникови календари*. Био је главни уредник *Наше сцене*, главни и одговорни уредник *Дневника* (1974), те директор Новинско-издавачког и штампарског предузећа „Дневник" (1975–1979). Од 1979. до 1983. био је саветник Градске скупштине. Објавио је збирку поезије *Ветрови никад не касне* (Н. Сад 1983). Био је и председник Извршног одбора Стеријиног позорја, те члан жирија Сусрета професионалних позоришта Војводине и Дечјих мајских игра. Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1983).
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1944–1986*, Бг 1990; *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; Д. Попов, „Виловчеви – глумачка породица", *СИНС*, 1992, 3; „Јован Виловац", *Позориште*, Н. Сад, 1994, 1/2.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВАЦ, Катица
**ВИЛОВАЦ, Катица**, глумица (Вребац код Госпића, Хрватска, 1. II 1877 – Нови Сад, 16. VII 1942). Похађала је Драмски студио Марије Ружичке Строци у Загребу. На сцену је ступила већ у 15. години, прикључивши се путујућој позоришној дружини Михаила Пешића (1892–1894). Била је чланица путујуће трупе Петра Ћирића (1897–1899), а затим Српског народног позоришта у Новом Саду (1901–1905, 1909–1914). За време I светског рата играла је у Осјечком позоришту, а потом поново у Новом Саду (1919–1925). У СНП-у је стасала у ред истакнутих драмских глумица и оперских и оперетских певачица. Играла је и на београдским сценама, али и по многим градовима широм региона. Као Регана (В. Шекспир, *Краљ Лир*), Госпођа Гишар (А. Дима Син, *Господин Алфонс*), Петра (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*), Салче (Б. Станковић, *Коштана*), Стана (Б. Нушић, *Свет*), Пела (Ј. С. Поповић, *Зла жена*), Јелисавета (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*), Лучија (П. Маскањи, *Кавалерија рустикана*), Хата (Б. Сметана, *Продана невеста*), Меланија (Ј. Штраус, *Слепи миш*) или Бабушка (Ф. Лехар, *Дротар*) на сцени се издвајала појавом, дикцијом и лепим гласом.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868–1919*, II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; Д. Попов, „Виловчеви – глумачка породица", *СИНС*, 1992, 3; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВИЋ, Ђуро
**ВИЛОВИЋ, Ђуро**, књижевник, новинар (Брела код Макарске, Хрватска, 11. X 1899 – Бјеловар, 22. XII 1958). У Задру завршио теологију. Католички свештеник био 1913–1915, а потом студирао филозофију у Бечу. Кратко радио као суплент гимназије у Старој Пазови (1919), а потом као новинар београдских и загребачких листова. У току II свјетског рата као присталица четничког покрета био у штабу Д. Михаиловића, због чега је на великом процесу у Београду 1946. осуђен на седмогодишњу робију. Први обимнији рад му је роман везан за свијет боема и умјетника (*Естета*, Зг 1919), док се касније тематски оријентише на међимурску и далматинску средину (романи: *Међимурје*, Чаковец 1923; *Мајстор душа*, Зг 1931; *Пицукаре: једнострука кроника многоструког села*, Бг–Зг 2010), потврђујући лаку прилагодљивост различитим срединама. Посебно је био опсједнут психологијом жене.
Душан Иванић
У хрватској штампи неприкривено је третиран као личност београдских кругова. Разоткривши 1940. улогу челника „Типографије" А. Д. и директора Драгутина Шулхофа у контактима с Павелићевим емисарима, стављен је на црну листу усташког покрета. Април 1941. дочекао је у Брелима, одакле се бродицом, страхујући од хапшења, криомице пребацио до Брача, а потом до Сплита ставивши се под италијанску заштиту. Припадао је масонском кругу интегралних Југословена и веровао у британске комбинације с покретом лојалиста Д. Михаиловића у обнови Југославије под круном Карађорђевића. Крајем марта 1943. дошао је, уз италијанско посредовање, у додир с Д. Михаиловићем. Био је делегат на конгресу у селу Ба фебруара 1944, а потом шеф Пропагандног штаба ЈВУО. Његов утицај у покрету Д. Михаиловића није био велик. Наступао је као отворени критичар Католичке цркве и њене прозелитске мисије.
Сима Ц. Ћирковић
ДЈЕЛА: приповијетке: *Хрватски сјевер и југ*, Зг 1918; романи: *Три сата*, Зг 1935; *Звоно је оплакало дјевицу*, Зг 1938; публицистика: *Крвава црква: хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба*, Земун 2009.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Јеличић, „Ђуро Виловић", у: *Пет стољећа хрватске књижевности*, 89, Зг 1968; С. Кораћ, *Хрватски роман између два рата*, Зг 1974; Ј. Хорват, *Живјети у Хрватској: Записци из неповрата 1900–1941*, Зг 1984; К. Николић, *Историја Равногорског покрета*, I–III, Бг 1999; И. Ј. Бошковић, *ОРЈУНА: идеологија и књижевност*, Зг 2006; Н. Жутић, „Суђење Ђури Виловићу 1946. године", *Српска слободарска мисао*, 2011, 12, 3 (93); Н. Жутић, *Ђуро Виловић – од жупника до четника*, Бг 2013.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВЊАЧА
**ВИЛОВЊАЧА**, печурке које расту у правилним круговима и по народном веровању обележавају место где су виле играле коло, најчешће на ливади или пропланку. Већи број различитих врста гљива може се наћи како расту распоређене у правилним круговима пречника од једног па до више десетина метара (вилинско коло), тако да се ово име не односи на једну одређену врсту него је општи назив за овакве гљиве. Најстарији запис о **в.** налази се код Вука Караџића који у свом речнику наводи да је то „велика печурка, за какове се говори да расту на вилину колу". У покушају да ближе дефинише њен идентитет, он наводи род гљива *Boletus*, што би указивало да се навод о **в.** може односити на групу печурака у коју спадају вргањи. Они су, међутим, углавном шумске врсте гљива и не расту у правилним круговима. Вук такође упућује и на врсту гљиве рудњачу *Agaricus campestris* која расте на ливадама и травњацима и за коју јесте карактеристично да се понекад јавља управо у круговима. У данашње време под именом **в.** често се подразумева гљива *Agaricus augustus* која је позната и као велика или голема печурка. У првој половини ХХ в. Камило Благаић (1931) за ову врсту искористио је име **в.**, што се затим проширило и понављало у популарној литератури.
ЛИТЕРАТУРА: К. Благаић, *Гљиве наших крајева*, Зг 1931; Д. Симоновић, *Ботанички речник*, Бг 1959.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВО
**ВИЛОВО**, село у југоисточном делу Бачке, изграђено на урвинском материјалу, на југозападној периферији Тителског брега уз старо, већ засуто корито Тисе. Припада општини Тител. Кроз село пролази пут Нови Сад – Тител, а јужно од њега и пруга истог правца. Први помен о селу као „шанцу" је из 1702. Од 1763. до 1873. било је у саставу Шајкашког батаљона Војне границе. Током Револуције 1848–1849. код **В.** су вођене значајне борбе између Срба и Мађара. То је увек било мало село, 2002. имало је 1.103, а 2011. 1.090 становника (91,3% Срба). У пољопривреди је радило 60% активног становништва. Већи део села смештен је на ширем појасу урвинског материјала северно од пута, а мањи уз пут ка Тителу. Село има православну цркву, основну школу, предшколску установу, месну канцеларију и неколико продавница. Већи део јавних зграда налази се у близини друма.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, *Срби у Бачкој до краја осамнаестог века*, Бг 1951; Б. Букуров, *Општина Тител*, Н. Сад 1986; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОВСКИ, Јован Стефановић
**ВИЛОВСКИ, Јован Стефановић** → **СТЕФАНОВИЋ ВИЛОВСКИ, Јован**
# ВИЛОВСКИ, Теодор Стефановић
**ВИЛОВСКИ, Теодор Стефановић** → **СТЕФАНОВИЋ ВИЛОВСКИ, Теодор**
# ВИЛОТИЈЕВИЋ, Младен
**ВИЛОТИЈЕВИЋ, Младен**, дидактичар, универзитетски професор (Сијерач код Бајине Баште, 22. III 1935). Завршио Учитељску школу у Тузли, а Филозофски факултет у Сарајеву, где је магистрирао (1977, о проблемима васпитног рада у домовима ученика) и докторирао (1981, о систему комплексног вредновања васпитно-образовних резултата у школи). Оба рада су парцијално објављена у форми чланака у склопу обимнијих дела. Радио је као учитељ (Чалић, Лопари, Растошница, Теочак, Јасиковац, Чардачани, Моровић), директор основне школе и Педагошке академије и декан Учитељског факултета у Београду. Уређивао је већи број педагошких часописа (*Педагогија*, *Економика образовања*, *Директор школе*, *Иновације у настави* итд.). **В.** је један од најзаслужнијих за оснивање учитељских факултета у Србији, један је од оснивача и први председник Заједнице домова ученика, председник Заједнице учитељских факултета Србије. Био је председник Савеза педагошких друштава Југославије, један од оснивача Српске академије образовања и члан Руске академије образовања (Москва). Његова *Дидактика* објављена је у три тома у Београду (2000), а на руском језику у Москви.
ДЕЛА: коаутор, *Вредновање рада школе*, Сар. 1982; *Вредновање педагошког рада школе*, Бг 1993; *Организација и руковођење школом*, Бг 1994.
ЛИТЕРАТУРА: Н. М. Поткоњак, *Именик српских педагога*, Бг 2005.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛОТИЋ, Драгица
**ВИЛОТИЋ, Драгица**, шумарски инжењер, универитетски професор (Земун, 27. II 1955). Дипломирала 1979, магистрирала 1987, а докторирала 1992 (о анатомској грађи стабала виргилијанског храста на различитим стаништима Делиблатске пешчаре) на Шумарском факултету у Београду. Од 1982. радила у Институту за шумарство и дрвну индустрију у Београду. На ШФ ради од 1991, када је изабрана за асистента на предмету Ботаника са анатомијом дрвета, а редовни професор постала је 2003. Објавила уџбеник *Упоредна анатомија дрвета* (Бг 2002), а коаутор је студија *Екскурзиона флора Србије* (и М. Којић, Бг 2006) и *Посебни примерци дрвенастих врста Националног парка Тара* (и Н. Ставретовић, М. Станић, Бг 2011). Године 1988. била је на специјализацији у СССР, а 1989. у Лондону. Примарно истраживање усмерила је на анатомске промене у току процеса преласка примарне грађе у секундарну грађу једногодишњих садница четинара („Анатомска грађа корена јела са Гоча (*Abies alba* Mill.) од клице до почетка секундарног дебљања", *ГШФ*, 1991, 73), што је једна од основа повећања отпорности на патогене гљиве из рода *Fusarium* и *Pythium*.
ДЕЛО: коаутор, „Analysis of the effect of 2,4-D stimulative concentrations on the development of some woody species in the early stage of juvenile development", у: *Proceedings / International Scientific Conference „Forestry in Achieving Millennium Goals*" (November 13–15 2008, Novi Sad), Н. Сад 2009.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛСОН, Вудро
**ВИЛСОН, Вудро** (Wilson, Thomas Woodrow), историчар, политичар, председник САД (Стантон, Вирџинија, 28. XII 1856 – Вашингтон, 3. II 1924). Потомак презбитеријанских свештеника шкотско-ирског порекла, дипломирао је историју на универзитету Принстон 1879. На истом универзитету био је професор и његов председник (1902–1910). Руковођен снажном вољом, моралним идеализмом и залагањем за више норме политичког морала, писао је о америчкој управи, критикујући поделу одговорности између извршне и законодавне власти, те залажући се за чврсто председничко руковођење. Не успевши 1910. да реорганизује Универзитет, дао је оставку и исте године био изабран за гувернера Њу Џерсија. Током председничке кампање тражио је ограничавање моћи крупних корпорација, забрану монопола, заштиту права ситних власника и равноправну економску конкуренцију. Као кандидат демократа биран је за председника САД на изборима одржаним 1912. и 1916, а председник био 1913–1921. Током та два мандата покушао је да реализује своје идеје. Иако није у потпуности испунио обећања, његова администрација била је иницијатор више закона него иједна претходна, доносећи мере против пословних махинација и свемоћи трустова, о царинским тарифама, резервним банкама и позајмицама фармама, побољшању радних услова на бродовима и железницама. Противио се империјалним циљевима, обећавајући да САД неће посезати за туђим територијама и руководити се материјалним интересом, али је управо тих година извршено више војних интервенција у Средњој и Јужној Америци. Осим тога, избијањем I светског рата 1914. заустављен је ток реформи које је предузео, а пажња је усмерена на привредне поремећаје узроковане ратом и проблеме спољне политике. **В.** је 4. VIII 1914. прогласио неутралност САД и зараћеним странама понудио своје „добре услуге", тежећи при томе да прошири и учврсти економске и политичке односе са Француском и Великом Британијом. Када је Немачка објавила неограничен подморнички рат (31. I 1917), у којем је убрзо потом потопила више америчких бродова, САД су 3. фебруара прекинуле са њом дипломатске односе. Два месеца касније, 6. априла, амерички Конгрес је на захтев председника **В.** прогласио ратно стање са Немачком. Улазак САД у рат на страни Антанте био је почетак велике војне и дипломатске прекретнице, с обзиром на огроман допринос савезничкој победи и прокламовани став о противљењу тајној дипломатији. Вођен својим идеалима, **В.** је 8. I 1918. упутио Конгресу посланицу, познату под називом *Четрнаест тачака*, у којој се, између осталог, заложио за право народа на самоопредељење, реокупацију и обнову Србије и Црне Горе, територијално проширење Србије, слободан и сигуран прилаз мору, те политичку и економску независност. Наредних месеци, и САД и он лично показали су велики интерес за исхрану и материјални опстанак становништва источне и југоисточне Европе и Балкана, дозвољавајући могућност да словенски народи Аустроугарске створе независне државе. У јануару 1919. председник **В.** учествовао је на Конференцији мира у Паризу, противећи се италијанским претензијама на источну обалу Јадрана, а залажући се и за заштиту бугарских интереса. Под његовим утицајем, САД су биле прва велика сила која је почетком фебруара 1919. признала стварање државе Југословена. Истовремено, **В.** је иницирао оснивање Друштва народа (Лиге народа), чији је циљ требало да буде решавање међународних спорова дипломатским средствима, али САД нису постале његов члан. При крају мандата председника **В.** америчке трупе су учествовале у оружаној интервенцији против СССР. Поражен на председничким изборима 1920, повукао се из политичког живота, а крајем исте године добио је Нобелову награду за мир. Данас се сматра једним од најзначајнијих председника САД.
ЛИТЕРАТУРА: А. Невинс, Х. С. Комаџер, *Историја Сједињених Америчких Држава*, Суб. 1953; Х. Белфорд Паркс, *Историја САД*, Бг 1985; У. Остојић Фејић, *Сједињене Америчке Државе и Србија 1914–1918*, Бг 1994; Ф. Џенкинс, *Историја Сједињених Држава*, Бг 2002; П. Џонсон, *Историја америчког народа*, Бг 2003.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛСОН, Гилберт
**ВИЛСОН, Гилберт** (Wilson, Gilbert), геолог, рудар, универзитетски професор (Кендал, Енглеска, 1899 – Лондон, 27. VII 1986). После школовања у Британији студирао је рударство и геологију 1920–1925. на Универзитету Макгил у Монтреалу (Канада). На постдипломским студијама био је 1925/26. у чувеном Геолошком департману Универзитета у Висконсину (САД). Ту је учио о структурама, петрографији, метаморфизму и лежиштима прекамбријских терена региона Горњег језера и добио мастерс степен код професора Мида и Леита 1926. Затим је радио као руднички геолог у Русији, Србији, Канади и Африци. Након одбрањеног доктората на Империјал колеџу у Лондону 1931, постао је предавач на Рединг Универзитету и Колеџ Универзитету у Лондону, а од 1939. на Империјал факултету. Предавао је Структурну геологију и Геолошко картирање. У томе је био толико успешан да је структурна геологија постала веома популарна у Британији, а он стекао ореол „оца" те науке у Енглеској. Долазили су му студенти из целог света. Своја излагања објавио је тек после II светског рата у обимној студији под називом „Тектонске особине малих структура и њихов значај за геологе на терену" (1961). Члан Лондонског геолошког друштва од 1931. За успешан рад награђен је из Великолајеловог фонда 1953. и Марчисоновом медаљом 1968. У Србији је радио у неколико наврата између 1927. и 1929. као руднички геолог за потребе енглеске компаније „Копаонички рудници" на теренима источног Копаоника. Резултате ових истраживања искористио је за своју докторску дисертацију, коју је делимично и објавио код нас (1933). У тој студији приказао је концизно, конкретно и модерно регионалну геологију, петрологију и структурну геологију ширег подручја Брзећа. За домаће стручњаке у тадашњим условима то је била веома занимљива и поучна информација о начину теренског и кабинетског рада врхунског британског регионалног геолога.
ДЕЛА: „The geology, petrology and structure of the Brzeće area, Kopaonik Mts, Yugo-Slavia: with a contribution to the problem of Alpine tectonics", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1933, XI, 2; „The tectonic significance of small scale structures, and their importance to the geologist in the field", *Bulletin of the Belgian Geological Society*, 1961, 84.
ЛИТЕРАТУРА: J. G. Ramsay, J. C. Cosgrove, „Memorial for Dr G. Wilson (1899–1986) ", *Annual Report for 1986*, Geological Society of London 1987.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛСОН, Данкан
**ВИЛСОН, Данкан** (Wilson, Duncan Archibald), дипломата (Винчестер, Велика Британија, 12. VIII 1911 – Винчестер, 20. IX 1983). Био је амбасадор Велике Британије у Југославији (1964–1968), гдје је боравио и раније (1952–1953), научио српски и заинтересовао се за Вуково дјело и његово вријеме. Оставио је живо и популарно писану биографију В. С. Караџића (*The life and times of Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864*, Oxford 1970; *Живот и време Вука Стефановића Караџића: образованост, књижевност и национална независност у Србији*, Бг 1994), предочавајућу у исто вријеме српску културу Доситејевог и Вуковог доба у европским културноисторијским процесима. Нарочито се задржао на Вуку као истраживачу фолклорне баштине и на његовом људском лику, избјегавајући да га глорификује. Његова књига о Титовој Југославији (*Tito's Yugoslavia*, Cambrige 1979) примљена је као дјело добро обавијештеног и објективног познаваоца прилика у земљи.
ЛИТЕРАТУРА: М. Фрајнд, „Вук Стефановић Караџић у очима једног дипломате", *КИ*, 1971, 3/12; Е. Данкан, „Вук и његов енглески биограф", *НССВД*, 1988, 17/4.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛУСИ
**ВИЛУСИ**, село у Републици Српској, у општини Бањалука, око 25 км југозападно од општинског средишта. Има периферан положај и са околним градовима нема директне друмске везе. Изграђено је на веома дисецираним теренима изворишних чворишта Козице и Големнице (десне притоке Сане), на висинама 400–550 м. Дисперзивног је типа и чини га велик број малих заселака. Ово је депопулациона средина. Године 1961. село је имало 1.579, а 1991. 239 становника и сви су били Срби. У њему сe налазе четвороразредна основна школа и малињак са хладњачом.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛУСИ
**ВИЛУСИ**, село у Републици Српској, у општини Градишка. Изграђено је уз североисточно подножје планине Козаре, на западној периферији Лијевча, уз каналисани део реке Осорне (лева притока Врбаса). Са путем Бањалука–Градишка повезано је локалним путем дугим око 5 км. Општинско средиште удаљено је 23 км. Насеље је дисперзивног типа, смештено на висини од око 110 м. У њему се налазе православна црква, основна школа, амбуланта и мотел. Године 1991. имало је 887 становника, од којих су 94,4% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЛХАР, Албин
**ВИЛХАР, Албин,** класични филолог, преводилац (Постојна, Словенија, 27. II 1902 – Београд, 24. VII 1975). Студије класичне филологије завршио у Љубљани и Бечу. Докторску тезу о делима песника Партенија одбранио је 1924. у Љубљани. После припајања Истре Италији прешао је у Србију (1925). Службовао је као професор гимназије у Зајечару, Никшићу, Сремским Карловцима и Земуну. У Београду је од 1940. предавао у Другој мушкој гимназији, затим у новооснованој Класичној гимназији (1951–1962). Неколико година био је лектор за латински језик на Филолошком факултету у Београду. Аутор је више двосмерних речника (српскохрватско-словеначки, немачки, италијански) и гимназијских уџбеника латинског језика. Превео је дела Платона (*Држава*, *Горгија*, *Менон*, *Закони*), Сенеке (*Писма пријатељу*), Апулеја (*Златни магарац*), Плутарха (*Дион и Брут*), Марка Аурелија (*Самом себи*), Плинија Млађег (*Епистуле*), Прокопија из Цезареје (*Тајна историја*). Објавио је и више научних студија (*Ђурђевдан и римске Парилије*, у рукопису). Његова књига *Латински цитати* (Н. Сад 1973) доживела је 11 издања. Изузетан педагог и полиглота, поред превода и лексикона из класичне старине (С. Освалт), преводио је савремене књижевнике (А. Мунтеа, Џ. Конрада, Х. Џ. Велса), психологе (С. Фројда, Ч. Озгуда), дечје и друге писце (Андерсен, Грим, Дефо, Сервантес, Свифт). За превод Диогена Лаертија, *Животи и мишљења истакнутих филозофа* (Бг 1973), добио је награду „Милош Н. Ђурић" (1973).
ДЕЛА: *Srbohrvatsko-slovenski slovar*, Ljub. 1927; *Slovensko-srbskohrvatski slovar*, Ljub. 1927; *Orfej in Orfizem*, Ljub. 1931; *Легенде о јунацима старог Рима*, Бг 1967.
ЛИТЕРАТУРА: *Савремени књижевни преводиоци Југославије*, Бг 1970; Д. Невенић Грабовац, „А. Вилхар", *Мостови*, 1975, 24.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЉУША
**ВИЉУША**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве. Смештено је на северним падинама планине Јелице, 8 км југоисточно од општинског средишта Чачка. Уз северни руб села пролази локални пут, који десном страном долине повезује Чачак с Краљевом. Насеље је изграђено по планинској коси између потока Ботуње и Караче, две притоке Западне Мораве. Дисперзивног је типа и простире се на 240–300 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1417. Староседеоци су досељавани од друге половине XVIII в. из Црне Горе, Босне, Драгачева и околине Ивањице. Током последње четири деценије XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 924 становника, а 2011. 920 житеља (97,6% Србa). У пољопривреди је радило 31,9%, а у индустрији 29,9% активног становништва. Већина неаграрног становништва (64,6% активних) радила је ван села, највећим бројем у Чачку. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИМЕЊАК
**ВИМЕЊАК** (*Platanthera bifolia*), вишегодишња зељаста биљка из породице орхидеја (Orchidaceae). Подземно стабло чине два купаста, при врху сужена гомоља у облику вимена због чега је ова биљка добила име. Надземно стабло је високо до 50 цм, при основи са два велика издужено објајаста или елиптична листа, док су листови стабла мали и љуспасти. Цваст је вршна, класолика, дугачка око 20 цм, са 15–20 белих миришљавих цветова са правом остругом, узаном усном, нешто дужом од ширих бочних листића перијанта. Опрашује се лептирима-вештицама. У Србији настањује светле листопадне и четинарске шуме, прогале и ливаде од подгорја до субалпијског појаса. У свету је познато око 25 врста рода *Planathera*, распрострањених углавном у Кини и северној Америци, док у Европи живи шест врста, а у Србији две, поред **в.** још и нешто ређи зеленкасти **в.** (*P. chlorantha*).
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Род *Platanthera*", у: М. Јосифовић, (ур.), *Флора СР Србије*, 8, Бг 1976.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИМИНАЦИЈУМ
**ВИМИНАЦИЈУМ** (Viminacium), антички легијски логор и главни град римске провинције Горња Мезија (касније Прва Мезија). Археолошке ископине **В.** налазе се данас у атарима села Стари Костолац и Дрмно, 12 км од Пожаревца. **В.** је настао на територији келтског племена Скордиска, његово име налази се у историјским изворима, на Птолемејевој карти (Tabula Peutingeriana) и у најзначајнијем војном спису Нотицији Дигнитатум (Notitia Dignitatum), спису који осликава стање на овим просторима из IV в. Прву скицу легијског логора и града **В.** објавио је Луиђи Фердинанд Марсиљи 1726. Средином XIX в. овај простор обилази Феликс Каниц и оставља драгоцене записе о том простору. У XIX в. још су се назирали обриси античког града и легијског логора: широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водоводи, градски бедеми и куле. На десној обали Млаве, на локалитету Чаир, Михаило Валтровић 1882. и Милоје Васић 1902, обавили су археолошка истраживања, која су показала да је логор имао правоугаону основу и да се недалеко од западних бедема налазило цивилно насеље.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-plan-arheoloskog-parka-viminacium.jpg)
Величина и значај **В.** условљени су изузетно повољним географским положајем, како у систему одбране северних граница Царства тако и у сплету комуникација и трговинском промету. О рудном богатству провинције Горње Мезије, која је највећим делом обухватала простор данашње Србије, сведоче бројни римски извори. Током своје историје **В.** је постао највеће градско насеље и главни град Горње Мезије (*Мoesia Superior*), касније Прве Мезије (*Мoesia Prima*). Представљао је и један од најзначајнијих војних пунктова Горње Мезије из којег су дејствовале римске легије. Повољан географски положај и раскршће три значајна римска пута у непосредној близини, омогућили су повезивање **В.** са западним, источним и јужним деловима Царства. Дунав је представљао четврту важну саобраћајницу римског града и легијског логора. Пристаниште **В.** потврђено је тројако: епиграфским материјалом, геофизичким и геоморфолошким истраживањима. Епиграфска грађа показује да је на **В.** била стационирана *Classis Flavia Moesica*. Геофизичка истраживања током 2004. и 2005. показала су да се на рукавцу Дунава, односно на садашњој реци Млави, на локацији Каменити брод, може претпоставити постојање римске луке. Геоморфолошка истраживања потврдила су претпоставку да се град **В.** налазио на рукавцу Дунава, чије је корито касније заузела река Млава. На основу капацитета откривених акведукта који су **В.** снабдевали водом, као и на основу величине амфитеатра, чија су истраживања у току, **В.** је средином II и почетком III в. могао имати око 30.000 становника. Градски статус је добио у првој половини II в., у време Хадријанове владавине, највероватније 117. када добија име Viminacium Aelium Hadrianum. Даљи успон **В.** накратко је прекинут епидемијом куге за време Марка Аурелија. Археолошка истраживања показују да се епидемија није одразила на економски просперитет **В.**, јер је већ у првим годинама III в. град био у пуном процвату. Готово да није било римског императора који није прошао кроз **В.** или у њему боравио неко време. Хадријан је овде два пута организовао лов, у два маха град је посетио римски император Септимије Север, а касније су у њему боравили и други римски цареви: Гордијан III, Филип Арабљанин, Требонијан Гал, Хостилијан, Диоклецијан, Константин Велики, Констанције I, Јулијан, а последњи император који је посетио **В.** био је Грацијан. У III в., у време Гордијана III, град је постао колонија и стекао право ковања новца. Из историјских извора је познато да се 284. у близини **В.** одиграла пресудна битка за превласт између двојице императора, Диоклецијана и Карина. О овом времену сведочи и мермерни портрет Карина у музеју у Пожаревцу.
Војни логор, *castrum Viminacium*, према најновијим археолошким истраживањима има димензије 445x395 м. Међутим, геофизичка истраживања показују да је логор изграђен у првим деценијама I в. био готово два и по пута већи, димензија 1.000x445 м. Страбонов податак да је Елије Катон у Августово време доселио у Мезију 50.000 Гета говори у прилог чињеници да је Мезија већ тада имала развијену војну организацију са значајним војним упориштима, од којих је једно, свакако, био и **В.** До владавине Домицијана у **В.** су биле стациониране две легије. Крајем I в. и у првим деценијама II в. почиње економски успон **В.**, а врхунац процвата града је у II в. и почетком III в. **В.** је остао значајно војно, економско и саобраћајно средиште све до средине V в. У IV в. град постаје епископско седиште, а познати су епископи Амантин из 343. и Киријак из 356. Средином V в., 441. или 443, **В.** је заједно са Маргумом уништен у снажном налету Атилиних Хуна. Осим **В.** и Маргума, тада су страдали и градови Сирмијум и Наис. Хунско освајaње и разарање **В.** означило је крај његовог културног и економског развоја. Живот на **В.** је настављен у VI в. Јустинијaновом обновом утврђењa, али више никада није достигао сјај претходних пет векова. Крајем V в. дошло је до насељавања Германа на територију **В.**, што је потврђено археолошким и антрополошким истраживањима касноантичких некропола. **В**. је обновљен у рановизантијском периоду као *metropolis Moesiae Primae*, митрополија под јурисдикцијом архиепископије у Првој Јустинијани (*Prima Justiniana*), данас Царичином Граду код Лебана. Године 584. **В.** су заузели Авари, а око 600. се помиње као византијско војно упориште у рату против Авара. Теофил Симоката га описује као острво, што би се могло тумачити геоморфолошким истраживањима на локалитету Каменити брод, где је потврђено постојање острва непосредно са северне стране пристаништа. Археолошка истраживања указују да је на овом простору било преграђивања рукавца у форми одбрамбене клаузуре.
О великом богатству становника **В.** сведоче драгоцени налази откривени на римским гробљима око града. Прве податке о римским некрополама дао је 1882. Михаило Валтровић, који је констатовао да се јужно од „вароши" налази велико римско гробље које се простире до десне обале Млаве. Извршио је и мања сондажна истраживања некрополе инхумираних покојника на локацији Пећине. Седамдесетих година XX в. изградњом ТЕ „Костолац Б" почела су систематска заштитна ископавања некропола **В.** под руководством Археолошког института, у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе Србије и Народним музејом из Београда. Током вишедеценијских радова истражено је више од 14.000 гробова у којима је нађено преко 40.000 предмета од изузетног значаја, а истражене осликане гробнице сведоче о врхунским уметницима касноантичког сликарства. Некрополе у **В.** представљају културне и биолошке остатке становништва четири различита периода живота града. Најстарија је некропола Келта на локалитету Пећине с краја IV и почетка III в. п.н.е. На локалитетима Више гробаља, Пећине и Код бреста откривене су римске некрополе из времена Царства, које се датују од I до IV в. н.е. Из периода велике сеобе народа истражене су три некрополе. У овом низу најмлађа је средњовековна насеобинска некропола која се оквирно датује у раздобље између XV и XVI в. Почетком друге деценије XXI в. у сарадњи са Антрополошком збирком из Минхена започета су лабораторијска истраживања стронцијума на скелетним остацима из некропола **В.** Први резултати показују да је на територији **В.** регистровано седам различитих категорија становништва, од којих пет нису са територије **В.** и Горње Мезије.
Територија града **В.** и легијског логора заузимала је преко 450 ха шире и 220 ха уже градске територије. Као археолошки парк заштићено је 350 ха на којима су предвиђена археолошка истраживања. Отварањем археолошког парка 2005. **В.** је сврстан у светску туристичку понуду, а 2006. изграђено је понтонско пристаниште које омогућава приступ великим бродовима са Дунава. У оквиру парка представљено је и палеонтолошко налазиште где је 2009. откривен цео скелет мамута, из периода доњег плеистоцена, стар више од милион година. На простору града делимично или потпуно су истражени и презентовани: ранохришћанска меморија, где су се окупљали и рани хришћани да би одали пошту сахрањеним светитељима, римски акведукт, римски амфитеатар, монументално градско купатило, thermae; а на простору легијског логора истражена је северна капија логора. На источном делу виминацијумске некрополе у потпуности је истражен и презентован царски маузолеј.
У току су мултидисциплинарна истраживања урбаног језгра **В.** и околине града. Предност овог римског налазишта је што се простире испод њива, без савременог насеља изнад римских остатака, што пружа јединствену прилику да се град и легијски логор у потпуности ископају и представе готово у свом некадашњем обиму. Од 2002. систематски се истражују археолошки остаци који се налазе изван најуже зоне локалитета уз употребу низа различитих метода проспекције (сателитска навигација, даљинска детекција, различите геофизичке методе, анализа 3D објеката у земљи), да би потом уследила археолошка ископавања и на крају измештање истражених објеката на безбедну локацију. Први велики успех примене геофизичких метода било је детектовање, а затим и ископавање акведукта у пролеће 2003, у дужини од 1.700 м. Закључено је да је саграђен у I в. н.е., а уништен у првој половини V в. за време хунске инвазије. Градиле су га две легије – легија IV Флавијеваца и легија VII Клаудијева. На опекама су откривени печати обе легије. Акведукт је саграђен од камена и опеке везаних малтером. Израчунато је да је његова укупна дужина око 10 км. Акведукт је у **В.** доводио пијаћу воду са извора на околним планинама. Због угрожености овог објекта радом површинског копа угља ТЕ „Дрмно", премештен је на сигурну локацију у оквиру археолoшког парка. Такође, водоторањ овог водовода (castelum aquae), истражен 2008, заштићен је и презентован на исти начин. Ископавања амфитеатра започета су крајем 2007. и трају до данас. До сада је у потпуности откривен зид око арене, са пролазима на северној, западној, јужној и источној страни. Најмлађи културни хоризонт може се датовати у период друге половине III и IV в., док најстарији припада почетку II в. Откривена су и 52 касноантичка гроба у западном делу амфитеатра. На основу резултата досадашњих истраживања, димензије овог, за сада јединог, амфитеатра на простору Горње Мезије износе 84,05x73,80 м (димензије арене 55,00x44,85 м). У оквиру археолошког парка изграђен је научно-истраживачки центар Domvs Scientiarvm Viminacivm. Објекат је саграђен у облику луксузне виле рустике (villa rustica), са скоро 5.000м², а намењен је научницима из Србије али и из целог света који већ користе његове лабораторије, радионице и атријуме за истраживања и организовање разних скупова.
Миомир Кораћ
**Праисторијски локалитет Пећине.** Први латенски гробови, откривени приликом заштитних ископавања **В.**, најпре су сматрани случајношћу (1981–1982). Распоред гробова није упућивао на некрополу, зона њиховог открића припадала је широј територији **В.**, коришћеној више векова као градско гробље. Тек је откриће њихове прве групе дозволило претпоставку о месту сахрањивања неког мањег старокелтског насеља. Наставак ископавања довео је до прихватљивог решења: радило се о некрополи непознате величине састављене од више међусобно независних група гробова. Међутим, и те групе су биле издељене на мање или веће подгрупе, без одређеног система укопавања и устаљене оријентације гробова. Већина гробова је припадала старијој фази латена, али то није било и једино време сахрањивања. Погребни ритуал и датовање гробних прилога посведочили су да су сахрањиване две различите етничке групе: келтска и домородачка – Трибали и Панони старијег гвозденог доба. Ако се наведе њихово познато порекло, тада прва група припада Источним Келтима Горњег и Средњег Подунавља, а друга аутохтоним племенима Карпатског басена и Централног Балкана. Јасно је да Пећине репрезентују некрополу из почетне фазе инвазије Источних Келта, усмерене на југ Балкана и хеленистичке краљевине Мале Азије, добро познате из античких историјских извора. Укупно регистрованих гробова на Пећинама је 43, од чега 17 келтских кремираних, 17 инхумираних, уз девет инхумираних домородачких гробова. Прилози у гробовима били су без посебне обредне намене или изузетне израде: умрлом је једноставно приложена његова лична својина. Фибуле из келтске некрополе образују три групе по намени и технологији израде: карактеристични типови раскошних Минцинген и Духцов фибула са розетама украшеним коралима и тамним стаклом, сразмерно ретких код Источних Келта, али поузданих као хронолошка одредница; најбројнија група претежно гвоздених жичаних фибула, већих димензија, заступљених најчешће у пару, редовно у ратничким гробовима, уједначене конструкције, развијеног типа Духцов; малобројне бронзане тзв. добош фибуле заступљене готово по правилу у пару. Најзад, постоје само спорадични примерци фибула средњолатенске шеме са ногом причвршћеном за лук. Пехари са две тракасте дршке, омиљени код Скордиска, већ су знатније заступљени на Пећинама, и пре оснивања овог познатог латенског савеза Средњег Подунавља и северне Србије. Преузимање узора за ту врсту пехара из хеленистичке керамике (термин „кантарос") мање је вероватно, јер се пре може рачунати на неке типолошке имитације. Традиција употребе ових сервисних судова започиње у региону већ од раног енеолита, посведочена у керамографији плочничке фазе винчанске културе. Дијагностички керамички судови раног латена су такође крчази/флаше, препознатљиве по издуженом вретенастом врату. Крајем средњег латена ова керамичка форма ишчезава, а у касном латену замењена је сервисима за вино, који су путем трговине (или пљачке) доспели из Грчке или северне Италије; биконични лонци/амфоре с оштрим преломом конуса или плитке коничне зделе са равним ободом редовно се налазе у гробним целинама. Домородачки гробови на Пећинама, њих девет, нису скренули пажњу по броју него по месту укопа. Како су делили заједнички простор са келтским гробовима, њихова истовременост је изгледала очигледна. Овим заједничким временом сахрањивања добијен је апсолутни термин келтске колонизације централног Балкана, а самим тим и завршетка старијег гвозденог доба региона.
Борислав Јовановић
ЛИТЕРАТУРА: L. Dindorf (ур.), *Codex Prisci Fragmenta*, Lipsiae 1870; М. Валтровић, „Откопавања у Костолцу", *Старинар*, 1884, 1; C. De Boor (ур.), *Theophylacti Simocattae historiae*, Lipsiae 1887; J. Haury (ур.), „De aedificiis", у: *Procopii Caesariensis Opera Omnia*, Lipsiae 1913; Љ. Зотовић, „Некропола из времена сеобе народа са уже градске територије Виминацијума", *Старинар*, 1980, 31; B. Jovanović, „Les sépultures de la nécropole celtique de Pećine, près de Kostolac, Serbie du Nord", *Etudes cеltiques*, 1984, 21; M. Mirković, *Inscriptions de la Mésie Supérieure. II: Viminacium et Margum*, Бг 1986; Р. Васић, „Моравско-тимочка област", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, 5, Сар. 1987; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, *Viminacivm I, некропола Више гробаља*, Бг 1990; Lj. Zotović, „Die gepidische Nekropole bei Viminacium/Serbien", Ž. Mikić, „Erste Ergebnisse anthropologischer Untersuchung des Germanenfriedhofes von Viminacium/Serbien", *Starinar*, 1992–1993, 43–44; Д. Спасић, *Виминацијум: главни град римске провинције Горње Мезије*, По 2002; P. Popović, B. Jovanović, „Lа sépulture G 1-3 378 de Pećine près de Kostolac", *Balcanica*, 2005, 35; V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, *Les nécropoles de Viminacium á l époque des Grandes Migrations*, Paris 2006; М. Кораћ, С. Голубовић, *Viminacium – Више гробаља*, II, Бг 2009; М. Кораћ, С. Голубовић, Н. Мрђић, *Itinerarium Romanum Serbiae*, Бг 2010; M. Guštin, „On the Celtic Tribe of Taurisci", у: M. Guštin, M. Jevtić (ур.), *The Eastern Celts, The Communities Between the Alps and the Black Sea*, Koper–Bg 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНА
**ВИНА**, село у источној Србији, на југоисточним обронцима Слемен планине. Смештено је у изворишном делу долине Грезанске реке (лева притока Сврљишког Тимока, слив Дунава), 12 км северозападно од општинског средишта Књажевца, с којим је село повезано слепим путем. Насеље је збијеног типа. У историјским изворима помиње се од 1454. Током последње четири деценије XX в., после затварања рудника, дошло је до нагле депопулације. Године 1961. било је 1.037 житеља, 2002. 424, а 2011. 292 становника (87% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 19,5% активног становништва. Највише људи радило је у индустрији (46%) и ван села. У селу се налазе машинска радионица, погон конфекције, радничка колонија, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и пошта. На северу насеља је рудник угља Добра Срећа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАВЕР, Аврам Јосиф
**ВИНАВЕР, Аврам Јосиф**, лекар, рендгенолог (Варшава, око 1862 – Ђевђелија, 24. VIII 1915). Рођен у пољској јеврејској сефардској породици која је дала многе познате лекаре и универзитетске професоре. По завршеним студијама медицине у Кракову 1887, долази 1890. у Шабац, који је био један од најбогатијих градова Србије пре I светског рата и имао стару јеврејску колонију. Бавио се приватном праксом, лечећи сиротињу и државне чиновнике бесплатно. Захваљујући познанству са Вилхемом Рендгеном, који je 1895. пронашао X, тј. рендгенске зраке и рендгенску цев, **В.** је донео 1901. из Беча први рендген апарат у Србију. Овај апарат је **В.**, као пионир рендгенологије у Србији, употребљавао у дијагностичке и терапеутске сврхе, а чинио је то пре 1908. када је, према устаљеном мишљењу, направљен први рендген снимак у Србији – снимак шаке краља Петра I Карађорђевића. Објављивао је и научне радове. На основу искуства са своја 62 болесника на Првом конгресу српских лекара и природњака, одржаном 1904, излаже рад „Пет година лечења рентгеновим зрацима" (Зборник радова са Конгреса, Бг 1905). Исправно закључује да су ћелије рака осетљивије на рендгенске зраке од својих матичних ћелија. Био је и друштвено активан: увео је артерске бунаре у Шапцу и сам издржавао ђачку трпезу. Био је ожењен Ружом, пијанисткињом, а имали су сина Станислава, књижевника. **В.** је био добровољац у балканским ратовима, а у I светском рату постао је мајор и управник Резервне болнице у Ваљеву, где је страховито харао пегавац. Избегао је осуду аустроугарске војске на смрт. Као управник Резервне болнице у Ђевђелији, умро од пернициозне маларије и, на лични захтев, сахрањен у заједничкој војничкој гробници. На предлог Друштва Србије за борбу против рака, издата је доплатна поштанска марка са ликом **В.** и текстом „Рак је излечив" у тиражу од 1.200.000 примерака.
ИЗВОРИ: В. Суботић, *Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918*, Бг 1922; С. Чикарић, „Доктор Аврам Јосиф Винавер (1862–1915)", *Рак*, 2008, 70.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАВЕР, Вук
**ВИНАВЕР, Вук**, историчар (Берн, 13. VII 1927 – Београд, 23. VIII 1986). Син Станислава Винавера, дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1949. Од 1951. до 1963. био је сарадник Историјског института САНУ, у којем је почео научна истраживања и објавио прве радове (*Прве устаничке борбе против Турака*, Бг 1953; *Пера Сегединац*, Бг 1955). Докторску дисертацију *Дубровник и Турска у првој половини XVII века* (Бг 1959) одбранио је на ФФ у Београду 1958. У историјском одељењу Института друштвених наука радио је од 1963. до 1969, када је постао сарадник новооснованог Института за савремену историју. У овим је установама стицао и сва научна звања, укључујући и звање научног саветника (1971). Као историчар био је тематски изузетно разноврстан. Иако је припадао генерацији истраживача која је започела проучавање историје југословенске државе, бавио се бројним, хронолошки неомеђеним проблемима – од историје средњег века, радничког покрета до спољне политике, од нумизматике до портретисања личности XX в. Проучавајући ранија раздобља, покретао је нове и занемарене теме, попут трговине робљем, историје новца, трговине и економских односа (*Дубровник и Турска у XVIII веку*, Бг 1960; *Преглед историје новца у југословенским земљама XVI–XVII века*, Бг 1970). Временом се све више посвећивао савременој историји, нарочито спољној политици Краљевине СХС/Југославије. Двема књигама о југословенско-мађарским односима (*Југославија и Мађарска 1918–1933*, Бг 1971; *Југославија и Мађарска 1933–1941*, Бг 1976) започео је истраживање међународног положаја југословенске државе, њених веза са суседима и великим силама. У том погледу нарочит значај има књига о односима Југославије са Француском (*Југославија и Француска између два светска рата. Да ли је Југославија била француски „сателит"*, Бг 1985), као и монографија о повезаности светске економске кризе са немачким продирањем у Подунавље (*Светска економска криза у Подунављу и немачки продор /1929–1935/*, Бг 1987). Научној вредности ових књига допринели су многобројни историјски извори прикупљени у домаћим и иностраним архивима, чије је коришћење било могуће захваљујући огромној ерудицији по којој је **В.** био препознатљив, као и његовом знању неколико европских језика. Његово разноврсно образовање видљиво је и у књизи о писцима у рату, којом је прекорачио границе историографских интересовања (*Писци – сведоци епохе /1914–1945/*, Бг 1978). С обзиром на тај многоструки допринос који је дао развоју историјске науке, сматра се једним од најзначајнијих српских историчара XX в.
ЛИТЕРАТУРА: *Двадесет година Института за савремену историју 1958–1978* (библ.), Бг 1979; А. К. Спасојевић, „Библиографија радова др Вука Винавера", *Историја 20. века*, 1986, 1–2; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАВЕР, Константин
**ВИНАВЕР, Константин**, пијаниста, оперски драматург, музички писац (Кистрин, Немачка, 21. V 1930 – Београд, 7. VII 2000). Син Станислава Винавера, студије клавира завршио 1954. на Музичкој академији у Београду, у класи Јелице Поповић. Усавршавао се на Академији за музику и позоришну уметност у Бечу (1954–1956). Магистрирао камерну музику на Музичкој академији у Београду, у класи Андреје Прегера (1961). Од 1959. до пензионисања 1995. деловао је у Народном позоришту у Београду, најпре као асистент диригента – корепетитор, а од 1970. као драматург Опере. У више наврата био је вршилац дужности директора, а 1984–1988. директор Опере. Упоредо је био и продуцент у Радио Београду и у Продукцији грамофонских плоча РТВ Београд, те професор камерне музике у Средњој музичкој школи „Мокрањац". У млађим данима је с успехом наступао као солиста, а потом је током три деценије био клавирски сарадник водећих југословенских и појединих страних соло певача на концертима у земљи и иностранству. Са вокалним уметницима (В. Хејбалова, М. Бугариновић, Н. Цвејић, С. Јанковић, Ж. Цвејић) снимио је многа дела европских и наших композитора за програме радио-станица. Чланке, приказе и интервјуе објављивао је у дневној штампи (*Борба*, *Политика*) и часопису *Pro musicа*, а годинама је сарађивао и у емисијама Радио Београда. Његов најзначајнији рад је студија „Репертоарска политика Опере Народног позоришта у Београду од оснивања до данас" (у: *Српска музичка сцена*, Бг 1995). За потребе Народног позоришта преводио је оперска либрета.
Александар Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАВЕР, Ружа
**ВИНАВЕР, Ружа**, пијанисткиња, музички педагог, преводилац (Варшава, 1. V 1871 – Београд, 1942). Студије клавира завршила у Варшави 1890. Исте године са супругом Аврамом, лекаром, дошла је у Шабац. Ратне 1915. преселила се у Београд, где је радила као наставник клавира у Музичкој школи „Станковић". У балканским ратовима била је активна болничарка, а у I светском рату се, са сином Станиславом, повукла преко Албаније на Крф. Радила је као професор у Музичкој школи „Мокрањац" у Београду (1925–1941). Организовала је приватне музичке вечери у Шапцу, а затим и у Београду. Наступала је као пијанисткиња, најчешће изводећи дела романтичара. Сарађивала је са истакнутим уметницима попут Јелке Стаматовић (мецосопран) и Јована Зорка (виолина). Писала је о пољским писцима и објављивала преводе дела пољске књижевности у *Новој искри*, *Босанској вили*, *Српском књижевном гласнику*, *Делу* и *Звезди*. По избијању II светског рата крила се у Београду, али је, ипак, ухапшена и убијена у затвору Гестапоа.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Роберту Толингеру*, Шабац 1931; С. Ђурић Клајн, *Историјски развој музичке културе у Србији*, Бг 1971; *Музичка школа „Мокрањац" 1899–1974*, Бг 1974; П. Буњак, *Преглед пољско-српских књижевних веза (до II светског рата)*, Бг 1999; Р. Пејовић, *Концертни живот у Београду (1919--1941)*, Бг 2004.
Милица Андрејевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАВЕР, Станислав
**ВИНАВЕР, Станислав**, књижевник, преводилац, дипломата (Шабац, 1. III 1891 – Нишка Бања, 1. VIII 1955). Рођен у породици Јевреја досељених из Пољске: отац Аврам Јосиф био је лекар, а мајка Ружа (Роза) пијанисткиња. Гимназију похађао у Шапцу и Београду. У Паризу је од 1909. студирао математику, физику и музику, те слушао предавања код А. Бергсона, А. Поенкареа, В. Ландовске, повремено и код Л. Л. Брила, Е. Диркема и др. Излази му прва књига песама *Мјећа* (Бг 1911). У Србију се вратио 1912. да би као добровољац учествовао у Балканским ратовима, а у I светском рату налазио се у саставу ђачког батаљона „1.300 каплара". Повлачио се 1915. са српском војском преко Албаније, боравио на Крфу, а 1917. послат је у Русију да међу заробљеним аустроугарским војницима српског и југословенског порекла ради на организовању добровољачких јединица које ће бити упућене на Солунски фронт. У Русији дочекао избијање Октобарске револуције 1917, а ту се упознао и са руским писцима (А. Блок, нпр.), те с новом авангардном књижевношћу и духом радикалне побуне против традиције. У Београд се враћа 1919. Мада формално није био члан „Групе уметника", основане у Београду 1919, **В.** је био међу водећим заговорницима нових покрета и међу највећим противницима духа предратне епохе. Био је писар у Министарству просвете (1920–1922) и новинар у листу *Време* (1922–1927). Од 1927. радио у дипломатској служби: при Друштву народа у Женеви и Берну, потом у посланствима у Берлину (1930–1933) и Прагу (1938–1939). На Београдском универзитету дипломирао физику 1930. У Централном прес-бироу у Београду радио 1934–1938. Пензионисан је 1939. Као резервни официр учествовао у Априлском рату 1941, а потом цео рат провео у немачком заробљеништву, у логорима Оснабрик, Стразбур и Баркенбриге. По повратку у Југославију, искључиво се посвећује књижевном раду и преводилаштву. Током 1949. ради у Танјугу, у листу *Јеж*, а пише и текстове за хумористичку емисију Радио Београда „Весело вече". У напону стваралачке снаге, умире током одмора у Нишкој Бањи.
Сусрет с поезијом Шарла Бодлера пресудно је деловао да се **В**. посвети књижевности. У Паризу је бављење Бергсоновом философијом допринело утврђивању његових антирационалистичких, антипозитивистичких и интуицистичких схватања, а проширио је и своје увиде у француску књижевност (А. Рембо, С. Маларме, П. Валери, М. Пруст и др.). Касније је упознао немачки експресионизам и руски футуризам, а читаву своју књижевну генерацију (И. Андрић, М. Црњански, Т. Манојловић, Р. Петровић и др.) сагледавао је у поетичком и манифестном хоризонту експресионизма. У листу *Прогрес* 1920. објавио „Манифест експресионистичке школе": у њему је метафоричким језиком изложио схватање динамике песничких, стваралачких промена, али се јасно могла препознати и књижевноисторијска димензија описаних појава. Књижевни опус **В.** обухвата мноштво жанрова, са специфичним обликом жанровског синкретизма који се често јавља у оквиру исте књиге. Изразито опредељен за модернистичке иновације, сав је у интуитивним назирањима, у немирима и трагањима за новим доживљајима који захтевају не само нову књижевну форму него и самосвојан начин функционисања језика.
Као песник **В.** је створио опус у којем су видљиви трагови различитих поступака, а сви они су додатно мотивисани авангардним преиспитивањем појма књижевне чињенице. Осим песама љубавне и родољубиве, библијске и митолошке тематике, у збиркама *Мјећа*, *Варош злих волшебника* (Бг 1920) и у поеми *Чувари света* (Бг 1926) доминирају текстови с изразитом метафизичком тематиком, са поетичком и аутопоетичком усмереношћу, с интертекстуалним и интермедијалним релацијама, а посебно је чест однос са музиком као тематско-мотивским извориштем али и начелом градње текста. Све то представља основ симболистичког наслеђа поезије **В**. Изразити поетички слој песник је пронашао и у космичко-духовним визијама, у поигравању језиком и у хуморним ефектима, и тиме се отворио авангардној, посебно експресионистичкој поетици (мотиви васељене, волшебника, духова, звука и музике, речи и језика, храма, линије, хаоса и сл.). Истовремено, у средишту пажње нашао се лик песника као кључне творачке инстанце у свемиру. У завршној фази свог песништва **В.** се – у збиркама *Ратни другови* (Бг 1939) и *Европска ноћ* (Бг 1952) – окренуо изазовима историјске, ратне тематике, те реактуелизацији предметног слоја песме и наративно-биографског поступка. *Ратни другови* су доследно обликовали хероику обичних људи, учесника српске епопеје у I светском рату, а у *Европској ноћи*, која има поднаслов „стихови из заробљеништва 1941–1945", песме су на двоструки начин обликоване: с једне стране, највећи део песама је симболистичко-експресионистички интониран, док се с друге стране појављује форма исповедно-наративне песме које тематизују песниково искуство из немачких логора. Постхумно је изашла збирка *Иза Цветкове меане* (прир. Г. Тешић, Бг 1978) у којој, изузев уводног дела од четири песме и циклуса „Роботи", доминирају хуморне песме, често епиграмски, понекад и пародијски обликоване. Уз то у овим песмама је врло очигледан печат социјалног и културног амбијента, те препознатљивог урбаног сензибилитета Београда сагледаног из винаверовске перспективе.
**В.** је створио најимпресивнији пародијски опус у српској књижевности. Још у збирци *Мјећа* он је укључио хуморно песништво засновано на поступцима пародирања у којима је, под псеудонимом Трајко Ћирић, изградио полемичке релације према песницима у распону од Радичевића и Змаја, преко Дучића, Ракића, Пандуровића и Диса до Митриновића, Ћурчина и др. Потом је после I светског рата објавио неколико књига пародијских текстова (*Пантологија новије српске пеленгирике*, Бг 1920; *Нова пантологија пеленгирике*, Бг 1922; *Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике*, Бг 1938), које су представљале облик негативног критичког става према поетици модерне и њеним водећим песницима, а поготово према њеном критичко-антологичарском заступнику Богдану Поповићу.
У књигама *Приче које су изгубиле равнотежу* (Бг 1913), *Громобран свемира* (Бг 1921) и *Женидба Врапца Подунавца* (Бг 1927) **В.** исказује антиреалистичко опредељење и потребу за преиспитивањем различитих наративних образаца и жанрова, у распону од поетске прозе, преко проповеди, апокрифа, параболе, бајке, мита, легенде, па све до новеле и приповетке. Најчешће отварајући митско-космичке перспективе приповедне речи и успостављајући антитетичке односе унутар фикционалног света и композиционе структуре, он је сачинио опус невеликих естетских домета, али врло подстицајан у књижевноисторијском процесу. Путописи су му, осим описа путовања, садржавали и елементе приповетке, мемоара, есеја, критичких текстова, духовно-историјских расправа, репортажа и политичких коментара. Најчешће писани као новинарски текстови, ти путописи су засновани на наративном темељу, са јаким дијалошким партијама у оквиру којих су разматрани отворени проблеми друштва и културе, политичких прилика и специфичности националног менталитета. Ликови су веома упечатљиви, са јаким индивидуалним, карактерним обележјима која њихово разумевање друштвене ситуације чине хуморним, чудним и гротескним. Иако је писао и о релативно мирним друштвеним приликама (о Венецији и Аустрији, нпр.), **В**. су највише занимале динамичне ситуације са јаким искушењима револуционарних догађања. У средишту његове пажње биле су пре свега Русија (*Руске поворке*, Сар. 1924) и Немачка (*Немачка у врењу*, Бг 1924).
Најважнији сегмент **В.** књижевног рада представљају есеји и критике. У књизи *Громобран свемира* појављује се облик специфичног жанровског меланжа, с обзиром да се у њој, поред есеја, налазе и књижевни манифест, приповедна проза, путопис, репортажа, књижевна и музичка критика и сл. У студији *Проблеми нове естетике*. *Бергсоново учење о ритму. Техника изражаја и смисао конструкције* (Бг 1924) **В.** је наступио као острашћени бергсоновац који је настојао да покаже како деловањe уметности наликује на деловање хипнозе, а у том погледу посебно истиче улогу звучања песме и њеног ритма. Трагом идеје о важности ритма, **В**. је начинио студију *Покушај ритмичног проучавања мушког десетерца* (Бг 1940), у којој је описао како ритмички функционише најважнији стих српске усмене традиције, на основу чега је изводио и закључке о природи културе и друштва у којој такав стих представља основни начин изражавања. У студији *Језик наш насушни* (Н. Сад 1952) усредсредио се на опис нових језичких феномена који јасно разликују, чак супротстављају језик модерне, урбане заједнице (Београда) и језик традиционалне, епске културе, који је свој најпотпунији израз нашао управо у епском десетерцу.
Најобухватнији поглед на саму књижевност, пре свега српску, **В.** је исказао у књизи *Чардак ни на небу ни на земљи* (Бг 1938). У огледима из те књиге утемељено је расправљао о проблемима језика као најважнијем питању књижевности, о језичким изражајним могућностима, о његовом „жубору" који најпосвећеније чувају песници („Језичне могућности", 1921). У средишту његове пажње нашли су се поједини писци, њихова дела, али и стилске сродности различитих стваралаца (о Скерлићу и Бојићу, Г. Божовићу, Ујевићу, Дису, С. Стефановићу, Р. Петровићу, Гетеу, Бергсону), затим традиција усмене књижевности и њено наслеђивање у писаној књижевности (о гусларима, Његошу, Јакобу Гриму, Геземану), а веома често расправља о природи и општим особинама српске културе, о својој књижевној генерацији, о модернизму и авангардним покретима и другим темама. Студија *Момчило Настасијевић* (Бг 1938), писана као предговор Настасијевићевим Сабраним делима, представља најснажнији гест којим је пре II светског рата Настасијевић означен као велики писац, језикотворац и подвижник („светац српскога језика"). У књизи *Београдско огледало* (прир. Гојко Тешић, Бг 1977), у којој су објављени краћи огледи изашли у листу *Република* током 50-их година, уочљиво је колико је књижевност, уметност и стваралаштво уопште **В.** сагледавао у широким поетичким и књижевноисторијским распонима, од средњoвековних и фолклорних дубина до наших дана, од националног па до европског и светског поретка вредности. **В.** је на много места истицао важност хумора, његову неподмитљивост и спонтаност покушаја да се, бергсоновски речено, живот спасе од притиска механичке рутине. После **В.** преране смрти објављено је његово крунско есејистичко дело -- студија *Заноси и пркоси Лазе Костића* (Н. Сад 1963). У њој је свестрано описан феномен Лазе Костића, при чему се могао сагледати не само песнички текст и његове вредности него и, много више, укупни културни амбијент у којем је живео и стварао велики песник. Полазећи у основи од биографских чињеница и пратећи песников животни ток, **В.** је описао широк лук у којем се појављује не само историја српске него и европске културе, као и читав низ интертекстуалних релација значајних за разумевање Костићевог дела. Од ове студије почиње поново да расте интересовање за Костића, посебно за његову крунску песму *Santa Maria della Salute*.
У есејима и критикама посвећеним музици и ликовној уметности **В.** је умео да истакне како узгредна техничка опажања и поједине интерпретативне финесе тако и крупне културно-историјске недоумице и најкомплексније увиде у духовно-стваралачку сферу. У листу *Република* пратио је београдски музички живот 50-их, па је коментарисао извођења дела једног Шенберга, Бартока, Стравинског, Петра Коњовића, Карла Орфа, описивао је Дјагиљева и његову „балетску револуцију", али и наступ фолклорне групе „Коло"; уз то, скренуо је пажњу јавности на важност ликовног модернизма Ј. Бијелића, М. Милуновића, П. Лубарде, И. Васиљева и др., на ликовну снагу Ван Гога и Х. Мура (поводом њихових београдских изложби), али и на Леонардову генијалност, на инспиративност Ле Корбизијеових архитектонских и урбанистичких идеја и др. Са разумевањем је писао о вишевековном француском искуству у области ћилимарства, дивио се нашим народним везовима и везиљама, а А. Малроу, којем признаје највишу меру разумевања не само модерне него и свеколике уметности, умео је да замери што нема увида у српске средњoвековне фреске.
**В.** је с пажњом пратио позориште, посебно дикцију значајних глумаца (од Д. Милутиновића до М. Живановића, Љ. Јовановића, М. Ступице и др.), јер је ту налазио важне показатеље актуелне језичке и говорне праксе. Истицао је проблем очувања националног репертоара, укључујући и начине обнављања фоклорних комада, попут Глишићевог *Два цванцика*, а поготово начине тумачења класика националног театра какви су Држић, Стерија, Сремац, Нушић, Станковић и др. Често се позивао на искуство В. Шекспира, али и на Плаута, Расина, Шоа, Брехта, Пирандела, Вилијамса, писао о редитељским поставкама Јоце Савића, Т. Танхофера, Соје Јовановић, М. Траиловић и др. Посебно је истицао значај француског позоришта (Вилерове париске трупе, нпр.) и француске школе уопште, која је систематски неговала дикцију.
**В.** се посвећено бавио превођењем. Преводио је са француског (*Арабљанске приповетке из 1001 ноћи*, Ф. Вијон, Ф. Рабле), немачког (Ј. Гете, Х. К. Андерсен), енглеског (Л. Стерн, Ч. Дикенс, М. Твен, Р. Киплинг, Л. Керол, Б. Шо), руског (Н. В. Гогољ, М. Е. Салтиков-Шчедрин, А. И. Куприн, А. А. Блок), чешког (Ј. Хашек). У преводима је запостављао захтеве филолошке тачности, али су зато његови преводи изузетно надахнути, језички експресивни, настали у напору не да се нађе лексикографски тачна реч него реч која у другој култури представља адекватну и аутономну изражајну језичку вредност. Отуда је најчешће бирао дела веома тешка за превођење (Раблеов *Гаргантуа и Пантагруел*, Стернов *Тристрам Шенди*, Гетеови *Јади младога Вертера*, Твенов *Том Сојер*, Керолова *Алиса у чаробној земљи*, Хашекови *Доживљаји доброг војника Швејка* и др.), али је управо у тим тешкоћама проналазио блистава језичка решења, као израз прворазредне стваралачке луцидности.
**В.** је приказан у биографском роману *Симфонија Винавер* (Бг 1994) М. Витезовића, у путопису *Црно јагње, сиви соко* (1941, српски превод Бг 1989) енглеске списатељице Ребеке Вест и, као епозодни лик, у роману *Време смрти* (1972–1979) Д. Ћосића. Својеврсни ревалоризациони гест представља и чин установљавања књижевно-полемичке и хуморно-пародијске рубрике „Винаверова улица" у листу *Књижевна реч* 1981–1984. У периоду 1993–1996. додељивана је и књижевна награда „Станислав Винавер" за поезију, прозу, есеј и критику, прву књигу и ауторски пројекат. Сабрана дела **В.** у 18 књига (прир. Г. Тешић) започела су да излазе у Београду 2012.
ДЕЛА: *Мисли*, Бг 1913; *Гоч гори*, Бг 1927; *Икаров лет*, Шабац 1937; *Томаш Масарик*, Бг 1937; *Живи оквири*, Бг 1938; *Године понижења и борбе*, Бг 1945; *Алајбегова слама* (прир. В. Р. Кошутић, Бг 1969); П. Зорић (прир.), *Критички радови Станислава Винавера*, Н. Сад – Бг 1975.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „Три млада писца", *СКГ*, 1913, 1; Ђ. Јовановић, „На чардацима и вајатима Винаверовим", *Наша стварност* 1939, 17–18; Б. Михајловић, „Станислав Винавер", *НИН*, 7. VIII 1955; Р. Константиновић, „Винаверова минђуша", у: С. Винавер, *Надграматика*, Бг 1963; С. Леовац, *Хеленска традиција и српска књижевност XX века*, Сар. 1963; Н. Тимченко, „Есејистика С.В.", *Књижевност*, 1963, 36, 6; Ј. Христић, „Станислав Винавер или искушење озбиљног", у: *Станислав Винавер*, Бг 1964; З. Глушчевић, „Ритам као техника израза", у: *Пером у рабош*, Сар. 1966; Н. Петковић, *Артикулација песме*, Сар. 1968; Р. Вучковић, *Судбина критичара*, Сар. 1968; П. Марјановић, „С. В. као позоришни критичар", *Књижевне новине*, 2.III 1968; М. Бегић, *Раскршћа II*, Сар 1969; В. Глигорић, *Сенке и снови*, Бг 1970; Б. Донат, „Поводом Винавера: Инфлација стила", у: *Удио критике*, Зг 1970; П. Палавестра, *Послератна српска књижевност*, Бг 1970; И. В. Лалић, *Критика и дело*, Бг 1971; М. Павловић, „Звучна екумена Станислава Винавера", у: С. Винавер, *Европска ноћ и друге песме*, Бг 1973; П. Милосављевић, „Винаверове теме, Винаверови проблеми", *ЛМС*, 1975, 416, 6; П. Зорић, *Станислав Винавер као књижевни критичар*, Бг 1976; Р. Константиновић, „Станислав Винавер и фолклор", *НССВД*, 1976, 6, 2; М. Радуловић, *Видови српске књижевне критике*, Бг 1978; М. Егерић, *Срећна рука*, Бг 1979; Р. Константиновић, *Биће и језик*, Бг – Н. Сад 1983; С. Гордић, *Слагање времена*, Н. Сад 1983; Р. Вучковић, *Поетика хрватског и српског експресионизма*, Сар. 1979; *Авангардна поезија*, Бл 1984; П. Палавестра, *Историја модерне српске књижевности*, Бг 1986; Р. Поповић, *Жудња за фраком*, Бг 1988; М. Пантић, *Модернистичко приповедање*, Бг 1989; М. Матицки, *Поновнице*, Н. Сад 1989; Г. Тешић (прир.), *Књижевно дело Станислава Винавера*, Бг–По 1990; Р. Вучковић, *Модерна српска проза*, Бг 1990; Љ. Симовић, *Дупло дно*, Бг 1991; Г. Тешић, *Српска авангарда у полемичком контексту*, Н. Сад – Бг 1991; М. Ненин, *Светислав Стефановић – претеча модернизма*, Н. Сад 1993; Б. Стојановић Пантовић, *Српски експресионизам*, Н. Сад 1998; Т. Манојловић, *Нови књижевни сајам* (прир. М. Пантић), Зр 1997; Г. Тешић (прир.), *Алманах Винaвер*, 1997. 1; Г. Тешић, *Пркоси и заноси Станислава Винавера*, Бг 1998; Р. Вучковић, *Српска авангардна проза*, Бг 2000; П. Петровић, „Винаверове научнофантастичке приповетке", у: *Српска приповетка*, Бг 2003; Г. Тешић, *Откровење српске авангарде,* Бг 2005; С. Јаћимовић, *Путописи српске авангарде*, Бг 2005; М. Тешић, „Шумна мисао С. В.", у: С. В., *Звучни предео*, Бг 2005; А. Лаковић, *Језикотворци*, Зр. 2006; Б. Стојановић Пантовић, *Побуна против средишта*, Пан. 2006; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008; Г. Тешић, *Српска књижевна авангарда (1902–1934)*, Бг 2009; М. Сељачки Мирковић, *Пародије Станислава Винавера као критички говор*, Бг 2009; И. Негришорац, „Станислав Винавер и винaверовске теме у критичком дискурсу Новице Петковића", у: *Споменица академику Новици Петковићу*, Бл 2009; В. Гвозден, *Српска путописна култура 1918–1941*, Бг 2011; М. Недић, *Стилска преплитања*, Бг 2011.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАЈ, Мафтеј
**ВИНАЈ, Мафтеј**, песник (Руски Крстур, Бачка, 8. III 1898 – Суботица, 8. XII 1981). Дипломирао (1924) и докторирао (1928) на Правном факултету у Загребу. Од 1920. до 1923. радио као учитељ у салашкој школи на Белој (недалеко од Куле), а као судија и адвокат службовао у Вуковару, Осијеку, Новој Градишки, Сремској Митровици, Оџацима, Кули и Суботици. Био је професор у русинској гимназији у Руском Крстуру (1945–1952). Пензионисан је 1962. Са Михајлом Ковачем припремио за штампу *Руско-українски алманах бачванско-сримских писательох* (Осијек 1936). Своју поетику обликовао на искуствима римских песника. Сабране песме *Ровнїно моя широка* (Н. Сад 1973) доносе вербалне цртеже на трагу Војислава Илића, Тјутчева, Фета и Пушкина.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тамаш, *Историја русинске књижевности*, Н. Сад 2002.
Јулијан Тамаш
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАРСТВО
**ВИНАРСТВО**, технолошка дисциплина која обухвата прераду грожђа у вино, те обраду, финализацију вина и утврђивање његовог састава и квалитета. Оно се ослања на сазнања више научних дисциплина (хемије, микробиологије, биохемије, технике итд.), али се у највећој мери заснива на достигнућима енологије, и то: енохемије, еномикробиологије, енотехнике и сензорике. **В.** подразумева познавање грожђа као сировине за производњу вина, микрофлоре грожђа, шире и вина, нарочито врсте и сојева винских квасаца, као и услова значајних за њихово размножавање и несметано одвијање алкохолног врења, те познавање технолошких операција и енолошких средстава која се примењују у технологији вина, начину изградње винских подрума (винарија), принципа рада машина и уређаја за прераду грожђа, обраду, чување и финализацију, познавање суштине процеса сазревања вина, физико-хемијских и микробиолошких метода анализе вина, као и метода сензорног оцењивања вина.
*Историја.* Првобитно гајење племените винове лозе везује се за просторе између Каспијског, Црног и Средоземног мора, тачније за Египат, Малу Азију, Месопотамију, Закавказје и Северни Иран, где траје већ хиљадама година. Са ових простора умеће производње грожђа и вина ширило се у три правца: источно до Индије, на југ до Палестине и на запад, на просторе Балканског полуострва. Феничани, Грци и Трачани имали су велику улогу у ширењу винове лозе и унапређењу самог процеса производње вина на Балкану и средњој Европи. У време Римског царства, за обнову виноградарства на нашим просторима велику заслугу имао је цар Марко Аурелије Проб (владао 276--282), са средиштем у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Проб је у провинцијама обновио производњу грожђа и вина, укинувши после скоро два века забрану коју је 92. издао Домицијан. Доласком на Балканско полуострво, Словени су овладали умећем гајења винове лозе и производње вина.
У средњовековној Србији **в.** је посебно неговано. Краљ Милутин, цар Душан, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић поклањали су велику пажњу ширењу засада под виновом лозом. Краљ Милутин унапређује ову производњу у Метохији, која као виногорје доживљава прави процват у време цара Душана. Кнез Лазар то исто чини у Жупи, деспот Стефан доприноси ширењу лозе у Шумадији, а под деспотом Ђурђем нарочити значај добија смедеревско виногорје. Доласком Турака на Балкан пропада српска средњовековна држава, а национално тежиште се помера према Сави и Дунаву. Виноградарство добија на значају у Срему и Банату. Утемељење Карловачке митрополије доприноси развоју **в.** у овим областима, где су по добром вину нарочито били познати Сремски Карловци. Постоје многа писана сведочанства о изреченим похвалама карловачком вину од стране разних оновремених путописаца. О квалитету ондашњих вина најубедљивије сведочи чињеница да су карловачки митрополити Павле Ненадовић и Стефан Стратимировић помоћу карловачког бермета или аусбруха успевали да дођу до утицајних појединаца са Хабзбуршког двора и да траже одређене олакшице значајне за Цркву и народ. Вршачко виногорје се у XIX в. простирало на преко 10.000 ха и било је једно од највећих у Европи. У овом виногорју 1875. забележена је рекордна производња од преко 50 милиона литара вина.
После ослобађања од Турака, **в.** у Србији доживљава процват. У то време, уз Карађорђа и Карађорђевиће, настаје Тополско виногорје, а уз хајдук Вељка Петровића развија се виноградарство Неготинске Крајине. За владавину кнеза Милоша везује се обнова Смедеревског виногорја. Манастири Дечани, Студеница, Жича, Раваница, Љубостиња и Каленић били су такође „винска врела". Период просперитета виноградарства после ослобађања од Турака релативно је кратко трајао јер се у другој половини XX в. појавила филоксера или „сушибуба" која је уништила скоро све винограде у Србији. Велике заслуге у обнови уништених винограда и за унапређење производње вина имале су виноградарско-винарске задруге: Венчачка (основана 1903. у Бањи код Аранђеловца), Јовачка (1908), Смедеревска (1909), Књажевачка (1927) и Неготинска (1929). Међутим, производни замах с краја XIX и из прве деценије XX в. у великој мери су успорили и зауставили ратови од 1912. до 1918. У овом периоду дошло је до ширења засада са хибридним сортама, што је уназадило квалитет вина. Законом о обнављању и развоју виноградарства, донетим 1921, и Правилником о извршењу из 1924. било је забрањено гајење директно родних хибрида, а обнова винограда заснивала се на калемљеним сортама племените винове лозе. У току II светског рата виногради су претрпели велика оштећења јер нису постојале могућности за њихову нормалну обраду и заштиту. По завршетку рата, за време обнове земље, пољопривреда, а посебно виноградарство и **в.**, били су запостављени на рачун јачања индустрије. Педесетих година XX в. у Србији је било преко 130.000 ха под виновом лозом. Од тада до 2005. испољена је снажна тенденција крчења винограда.
*Вински подруми* *(винарије)* су грађевински објекти намењени за прераду грожђа у вино, чување, негу, обраду, стабилизацију и разливање вина у боце ради пласмана на тржиште. Према намени и делатности којом се баве, подруми се деле на произвођачке, полупроизвођачке, комерцијалне, комбиноване и специјализоване, а према начину градње – на подземне, надземне и комбиноване. У сваком подруму разликују се главне просторије (радионица за прераду грожђа, врионица и просторије: за хладну стабилизацију вина, одлежавање вина, разливање вина итд.) и споредне просторије (сала за дегустацију, административне и магацинске просторије). Винарије већег капацитета углавном се састоје из надземног дела у којем се врши прерада грожђа, алкохолна ферментација шире и кљука, те чување белих вина, а у подземном делу винарије одлежава црвено вино у барик судовима и бачвама веће запремине.
После II светског рата производња вина концентрише се у великим винаријама које оснива Влада ФНРЈ. Вински подрум Бруна Мозера, изграђен у Земуну још 1848, прераста 1950. у „Навип". У Крушевцу је 1955. формиран „Жупски Рубин", у Александровцу 1956. „Вино Жупа", у Јагодини 1960. „Јагодински подруми", а у Књажевцу исте године „Џервин". „Задружни виноградар" из Неготина 1964. прераста у виноградарско-винарски комбинат „Крајина вино", а у Вршцу је 1967. у оквиру „Вршачких винограда" завршена изградња савременог винског подрума капацитета 220.000 хл. Ови, али и други вински подруми, били су заслужни за добар квалитет вина на нашем тржишту, као и за она која су извожена широм света. Рекордна производња вина у СФРЈ остварена је 1970, када је произведено преко 6.000.000 хл овог пића. Тренутно (2013) постоји више категорија винарија према обиму, опремљености, технологији прераде грожђа и квалитету производа. Прву категорију чине некадашње велике друштвене винарије, са укупним капацитетом од преко 150 милиона л вина. Највећа винарија не само у у Србији него и у Југоисточној Европи су подруми „Вршачких винограда". Већина ових великих винарија данас се налазе у врло тешкој ситуацији због дуготрајног и неизвесног процеса приватизације, недостака сировина, неискоришћености капацитета, застареле опреме и других проблема.
У другу групу спадају средње винарије (капацитета 50.000–500.000 л) кoje представљају тренутно најактивнију категорију, с обзиром на то да се ради о произвођачима који су до сада изградили свој стил и обезбедили место у винском свету. Ове углавном породичне винарије последњих година повећавају обим производње и проширују своје производне и прерађивачке капацитете. Већина ових винарија поседује и сопствене винограде, са савременим сортиментом и високим технолошким нивоом производње грожђа. Подруми су реновирани или новосаграђени са најсавременијом опремом. Производе квалитетна и врхунска вина са контролисаним географским пореклом, а неки од њих и извозе вина. Значајнији представници ове групе су: у Крњеву „Мали подрум Радовановић" – капацитета 420.000 л вина, у Винчи код Тополе „Подрум Александровић" – капацитета 300.000 л вина годишње, у Иригу „Винарија Ковачевић" – капацитета 300.000 л вина, Подрум „Раденковић – Трнавци" са 400.000 л капацитета итд.
Мале винарије чине најбројнију групу произвођача вина у Србији. Међутим, не постоје подаци о бројном стању, капацитету и употребљивости ових подрума. Производња вина у овим винаријама је врло неуједначеног квалитета. Највећи проблем ових винарија су: стара, неадекватна опрема, често лоши санитарно-хигијенски услови у којима се обавља прерада, недовољна обученост произвођача, застарео сортимент у виноградима, неинформисаност и проблеми са пласманом вина.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Бг 1973; А. Накаламић, Н. Марковић, *Опште виноградарство*, Бг 2009; Н. Марковић, *Технологија гајења винове лозе*, Бг 2012.
Слободан Јовић; Небојша Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАРЦЕ
**ВИНАРЦЕ**, село у јужној Србији, у Лесковачком пољу, 6 км северозападно од општинског средишта Лесковца, с којим је повезано слепим путем. Смештено на левој обали реке Јабланице (лева притока Јужне Мораве), на око 230 м н.в., збијеног је типа, издужено дуж обале и са мрежастим размештајем улица. Први помен села је из 1395. Староседеоци су досељени крајем XIX и почетком XX в. из Јабланице, околине Црне Траве, Босилеграда и Врања. Током друге половине XX в., упоредо са прерастањем у приградско насеље Лесковца, број становника је растао. Године 1948. било је 2.179 лица, 2002. 3.090 становника, а 2011. 2.730 житеља (79% Србa и 19,3% Ромa). Пољопривредом се бавило 36,6%, у индустрији је радило 17,7%, а у трговини 24,3% активног становништва. Највећи број запослених у непољопривредним делатностима радио је у другим местима (42,9% активних), највећим бројем у Лесковцу. Западно од села су велике плантаже винограда, а село је познато и по производњи поврћа. У њему се налазе основна школа, библиотека, месна канцеларија коју користе и четири околна села и пошта. На десној страни реке смештен је део села Мира Чифлук, издужен дуж друма.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНАЦ
**ВИНАЦ**, село у Федерацији БиХ, у општини Јајце, изграђено у долини Врбаса, око 8 км јужно од општинског центра. На источној ивици насеља је магистрални пут Јајце–Бугојно. Насеље је смештено у малом проширењу кањонског дела долине Врбаса, на малој партији алувијалне равни подно једног брега високог 90 м. На брегу су руине средњовековне тврђаве, а у његовом подножју село. Оно је компактно, са мрежастим распоредом улица. У њему се налазе џамија и основна школа. Године 1991. имало је 1.341 становника, од којих 67% Муслимана и 31,8% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНДЕКЕ, Еберхард
**ВИНДЕКЕ, Еберхард** (Windecke, Eberhard), хроничар, писац (Мајнц, 1380 – Мајнц, 1440). Потицао је из патрицијске породице из Мајнца на Мајни. Као млад напустио је породицу да би путовао по немачким градовима обучавајући се трговачким и финансијским пословима. До почетка XV в. **В.** је боравио у многим европским метрополама укључујући Париз, Брисел и Беч oдакле се преселио у Будим где је, захваљујући трговачким везама, ступио у контакт са дворским круговима краља Жигмунда Луксембуршког. Посредством своје супруге стекао је статус грађанина Пресбурга (данашња Братислава). Прво забележено и сигурно присуство **В.** у дворској пратњи краља Жигмунда било је у Пресбургу 1410, али је у журби град напустио 1413, због учешћа у финансијским малверзацијама. Наредне две године боравио је у више европских градовa, да би се у пролеће 1415. упутио ка Констанцу, где се прикључио пратњи краља Жигмунда. Током наредног периода живота обављао је финансијске послове и дипломатске мисије за угарског краља, потом и немачко-римског цара Жигмунда, користећи своје трговачке везе са немачким градовима, аристократским и финансијским магнатима. За собом је оставио прворазредан историјски извор за владавину Жигмунда Луксембуршког, хронику мемоарског карактера под називом *Das Leben Kаiser Sigismunds* (Живот цара Жигмунда), која је сачувана у више рукописа. С обзиром на везе између угарског краља и српских деспота у XV в., овај извор има посредног значаја и за историју српске средњовековне државе.
ЛИТЕРАТУРА: W. Stammler (ур.), *Die deutsche Literatur des Mittelalters*, Berlin 1999, 10; J. Schneider, „Das illustrierte ‚Buch von Kaiser Sigmund' des Eberhard Windeck. Der wiederaufgefundene Textzeuge aus der ehemaligen Bibliothek von Sir Thomas Phillipps in Cheltenham", *Deutsches Archiv für Erforschung des Mittelalters*, 2005, 61.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНДЕНИС
**ВИНДЕНИС** (Vindenis), римска станица на путу Naissus–Lissus. Локалитет се налази у залеђу десне обале реке Лаб, у атару села Главник, југозападно од Подујева на Косову. Археолошка истраживања, спроведена у периоду 1980–1986, указала су на постојање једне луксузне виле и некрополе, на којој је сахрањивање обављано у периоду од II до VI в. Вила на локалитету Пољанице је делимично истражена. Откривене су просторије са суспензурама за подно грејање и мозаичким подовима. Издваја се мозаик украшен геометријским мотивима, у чијем центру је представљен Орфеј који свира на лири, окружен животињама. На основу стилских особина мозаика, али и нумизматичких налаза, градња архитектонског ансамбла којем је мозаик припадао може се датовати у период владавине Константина I и Констанција II, дакле у прву половину IV в. Педесетак метара северно од ове грађевине истражен је део улице која, вероватно, представља део трасе магистралног пута који је повезивао јадранску обалу од Љеша (Lissus) до обале Дунава код Арчара (Ratiaria). На некрополи је констатован двојак начин сахрањивања – спаљивање и инхумирање. Откривен је један мермерни саркофаг са поклопцем облика двосливног крова са акротеријама. Садржавао је вредне прилоге: златну огрлицу, сребрни прстен са птичјим главама на крајевима и златан прстен са гемом. И други гробови су богати прилозима -- накитом, керамичким и стакленим посудама.
ЛИТЕРАТУРА: С. Фидановски, „Пољнице, Главник код Подујева – мање насеље и некропола", у: Н. Тасић (ур.), *Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века*, Бг 1998; G. Jeremić, „Ein Rückblick auf das Mosaik aus Poljanice bei Podujevo (Moesia Superior)", у: M. Mirković (ур.), *Römische Städte und Festungen an der Donau*, Bg 2005.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНИЛ-ХЛОРИД → ПОЛИВИНИЛ-ХЛОРИД (ПВЦ)
**ВИНИЛ-ХЛОРИД → ПОЛИВИНИЛ-ХЛОРИД (ПВЦ)**
# ВИНИЦКА
**ВИНИЦКА**, село у Црној Гори у долини Лима, око 5 км југозападно од општинског средишта Берана. Смештено је на источним обронцима планине Бјеласице, у проширеном делу долине Виницке реке, леве притоке Лима. Дисперзивног је типа, на висинама 700–800 м. На источној ивици села пролази магистрални пут Беране–Андријевица. Године 1948. имало је 770, а 2003. 607 становника, од којих 59,1% Срба и 33,4% Црногораца.
ЛИТЕРАТУРА: *Село у Црној Гори*, Пг 2004.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНКОВАЧКА КУЛТУРА
**ВИНКОВАЧКА КУЛТУРА** (Винковачка група), регионална појава раног бронзаног доба у оквиру великог културног комплекса Шомођвар–Винковци, који се простирао у Трансданубији, Славонији, Срему, Србији, деловима Босне и Црне Горе, а захватао је и Румунију. Појам је 1966. на основу резултата ископавања локалитета „Тржница" у Винковцима одредио Стојан Димитријевић. Винковачка група је настала на традицијама касноенеолитског вучедолског комплекса уз мешавину са новим елементима које доноси бронзано доба. Главни сремско-славонски локалитети су насеља у Винковцима, Град у Илоку, Пећина у Врднику, Градина на Босуту и Градац у Белегишу, док се у централној Србији, где се запажа одређена локална боја, истиче насеље на градини у Остриковцу код Јагодине. Насеља су подизана махом на узвишењима, начин сахрањивања је познат по малом броју гробова (Бела Црква, Белегиш), али се чини да је у употреби било и спаљивање у урнама и инхумација у згрченом положају. Група је најбоље позната по керамици – јављају се зделе у више варијаната, плиће и дубље („терине"), крчази са цилиндричним вратом и биконичним трбухом, пехари са дршком испод обода и наглашеним трбухом, витки цилиндрични судови са две мале вертикалне дршке уз обод, лонци, питоси итд. Украшавање керамике је веома ретко (метличасти мотиви), што се може објаснити презасићеношћу орнаментиком керамике у претходном периоду и тежњом за јасним и чистим формама. Хронолошки цео комплекс Шомођвар–Винковци се ставља у рано бронзано доба при чему постоје временска преклапања са ранијим културама – вучедолском у првом реду, али и оним нешто млађим, као што је ватинска.
ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Археолошка истраживања на подручју винковачког музеја", *Acta musei Cibalensis*, I, Винковци 1966; М. Гарашанин, „Винковачка група", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, *Бронзано доба*, Сар. 1983; N. Tasić, „Die Vinkovci-Kultur", у: *Kulturen der Frühbronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans*, Bg 1984; M. Стојић, „Праисторијско налазиште Ђула у Остриковцу", *Балканика*, 1989, 20.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНКОВАЧКА ШТЕДИОНИЦА
**ВИНКОВАЧКА ШТЕДИОНИЦА**, основана 1876. у Винковцима. Након значајних историјских догађаја, средином и у другој половини XIX в., у измењеним политичким, социјалним и привредним околностима, српско становништво на подручју тадашње Хрватске и Славоније почиње да се афирмише у трговини и занатству, а у његовим рукама концентрише се значајан капитал. У том периоду оформљују се прве српске новчане установе на тим просторима. Правну основу њиховом оснивању чинили су, од 1844. до 1875, аустријски *Штедионички регулатив*, од 1875. угарско-хрватски Трговачки закон и угарско-хрватски Закон о кредитним и занатским задругама од 1898. Међу првим новчаним установама била је Земунска штедионица основана 1867, а само две године касније основане су још две новчане установе, Штедионица у Вуковару и Митровачка штедионица у Митровици (данашња Сремска Митровица). Током 70-их година XIX в. број новчаних српских установа стално расте, па се 1872. оснива Румска штедионица, 1875. Српско есконтно деоничарско друштво у Митровици и 1876. **В. ш.** у Винковцима. Располагала је почетним капиталом од 420.000 тадашњих динара, деоничком главницом од 60.000 круна, подељеном у 600 деоница по 100 круна. Њен председник био је Гига Рајић, а директор Миленко Јовановић. О делатности ових српских новчаних установа, непосредно по њиховом оснивању, сачувано је релативно мало података. Ипак, извесно је да су непрекидно деловале до почетка XX в. Наиме, 80-их година, када се на територији данашње Војводине оснива још пет нових штедионица, штедионице су биле најраспрострањенији и готово искључиви облик организованог деловања капитала и новчаног пословања Срба у јужним покрајинама Аустроугарске. У наредном периоду, све до I светског рата, опште привредне прилике у целој монархији биле су доста стабилне, у ствари то је било доба без већих друштвених потреса у Аустроугарској, а међународна кризна политичка збивања, крајем прве и почетком друге деценије XX в., нису значајније утицала на банкарство и његово пословање у целој држави, па ни на делатност српских новчаних установа. Успехе у свом раду бележила је и **В. ш.** тако да је њен биланс у 1908. износио 1.076.963,77, у току 1909. остварен је целокупни промет од 2.354.234,62 круне, а у 1910. забележен је пораст на 2.481.186,38 круна. Њен резервни фонд са дотацијом из 1911. износио је 110.799,37 круна, засебни разервни фонд 23.508,89 круна. Дивиденда за 1909. била је 32,96, а за 1910. 30,60 круна по деоници.
ЛИТЕРАТУРА: *Српски компас*, Земун 1909, 1911/1912; Н. Л. Гаћеша, „Српске новчане установе у другој половини XIX и почетком XX века у Хрватској и Славонији", у: В. Крестић (ур.), *Зборник о Србима у Хрватској*, 4, Бг 1999; Д. Војводић, *Знаменити Срби винковачког краја*, Н. Сад 2004.
Ведрана Марлог
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНКОВЦИ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vinkovci-karta.jpg)ВИНКОВЦИ**, град у Хрватској, у Славонији, у Вуковарско-сремској жупанији на реци Босут. Центар жупаније удаљен је 19 км према североистоку. **В.** су обласни гравитациони центар и значајна раскрсница путева (према Осијеку, Вуковару, Славонском Броду и Жупањи, односно аутопуту Београд–Загреб) и железничких пруга (према Загребу, Београду, Осијеку, Вуковару и Брчком). Први помен под именом **В.** је из времена турске владавине 1546, када су били седиште нахије. У време аустријске владавине били су у Војној граници, што им је знатно ограничавало привредни развој. Он је оживео укидањем Војне границе 1881. и градњом железничких пруга (Борово – **В.** – Славонски Брод 1878, **В.**–Брчко 1886, **В.** – Сремска Митровица 1891, **В.**–Жупања 1901, **В.**–Осијек 1910), што је убрзало развој индустрије и других градских функција. Године 1866. имали су 3.113, а 1910. 9.220 становника. Масовна су била насељавања Мађара и Немаца, који су током XIX в. на западној граници старог насеља изградили ново, Винковачко Ново Село. Број становника 1991. износио је 35.347 (7,8% Срба и 3,8% Југословена), 2001. 33.239 (93,4% Хрвата, 2,8% Срба), а 2011. 31.961 становник. Има шест основних школа, гимназију, неколико средњих стручних и виших школа, те Пољопривредни факултет. Барокна жупна црква Св. Еузебија и Полиона мученика изграђена је 1772–1777. Српска православна црква Св. Тројице, изграђена 1794, била је оштећена у II светском рату и у рату 1991. Насеље је настало на левој страни реке, на великој окуци где је изграђен мост. Главне градске улице се зракасто шире од тог прелаза. Споредне улице су праве, али се укрштају под различитим угловима. Центар је формиран у јужном делу насеља. Оно је на северу омеђено железничким пругама и пространом железничком станицом. Мањи део насеља смештен је на десној страни Босута. Индустријски објекти изграђени су на периферијама.
ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Славонија*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНО
**ВИНО** (лат. *vinum*), производ добијен потпуним или делимичним алкохолним врењем свежег измуљаног грожђа или шире од грожђа. Према Међународном уреду за винову лозу и вино са седиштем у Паризу, **в.** је пиће са садржајем алкохола који не може бити нижи од 8,5 vol% (само изузетно, посебним законским прописима за одређени регион, минимални садржај алкохола може бити сведен на 7,0 vol%). У **в.** се преради око 80% грожђа. Оно представља комплексан напитак који садржи све најважније компоненте свежег грожђа, изузев шећера који се у процесу алкохолне ферментације у потпуности или делимично преображавају у алкохоле. Алкохол даје **в.** велику енергетску вредност. Сваки грам алкохола ослобађа по 29,3 J (7 калорија), па је енергетска вредност литре **в.** око 2.930,8 J (700 калорија). Остали састојци **в.** (органске киселине, аминокиселине, бојене и мирисне материје, танини и минералне материје) корисни су за метаболизам човека.
**В.** се класификују према начину производње, боји, садржају шећера, садржају угљен-диоксида и другим критеријумима. Према начину производње разликују се: **в.** у обичном смислу речи, специјална **в.** и **в.** за дестилацију. **В.** у обичном смислу речи деле се према боји на бела, розе и ружичаста и црвена (црна) **в.**; према садржају шећера на сува (до 4,0 г/л), полусува (4,1–12,0 г/л), полуслатка (12,1–50,0 г/л) и слатка (преко 50,0 г/л); а према садржају угљен-диоксида на мирна (са притиском CO2 у боци од 0,5 бара на 20°C) и бисере (са притиском CO2 у боци од 1,0 до 2,5 бара на 20°C). Специјална **в.** се производе од свежег грожђа, шире или **в.**, који су подвргнути специјалним третманима и на чије карактеристике утиче примењени производни поступак.
У Србији доминира производња белих и то углавном сувих **в.** (око 64% ). У 2006. произведено је око 16 л овог пића по глави становника. Око трећине произведеног **в.** је висококвалитетно или квалитетно. Још увек преовлађује производња стоних **в.**, али је јасно изражена тенденција пораста производње квалитетних и врхунских **в**. Производња, прерада, квалитет и промет грожђа намењеног за производњу **в.** регулисани су Законом о **в.** (*СГ Републике Србије*, бр. 41/09 и 93/12), као и подзаконским актима и правилницима којима се усклађују производња **в.**, промет и контрола квалитета са стандардима ЕУ. Од посебног је значаја усвајање Правилника о садржини и начину истицања евиденционе маркице за **в.** са географским пореклом (*СГ Републике Србије*, бр. 67/10), које потрошачу омогућавају да се правилно информише о квалитету **в.** које купује, а такође штити и произвођаче **в**. Упркос бројним проблемима и тешкоћама са којима се суочавају наше виноградарство и винарство, на српско тржиште **в.** постепено се уводи ред. Сваке године се повећава број произвођача са заштићеним географским пореклом **в.** (дијаграм).
У производњи **в.** са заштићеним географским пореклом *Банатски ризлинг* учествује са преко 50%. Ово **в.** „Вршачких винограда" добија се од сорти: италијански ризлинг, смедеревка, жупљанка и креаца. Од аутохтоне сорте мускат крокан, на малом простору Бисерног острва код Новог Бечеја, „Винарија Соколац" производи врхунско бело **в.** *Мускат крокан*. У понуди „Малог подрума Радовановић" издвајају се по квалитету: *Пино ас*, *Каберне совињон* и *Шардоне*, а у понуди „Подрума Александровић" – *Тријумф*, *Харизма* и *Варијант*. Задужбина Краља Петра I Карађорђевића традиционално справља *Совињон бели* и *Суверен*, „Винарија Ковачевић" – *Шардоне* и *Каберне совињон*, а „Дибонис" – *Сирах* и *Шардоне*. АД „Навип" је најпознатији по **в.**: *Ројал*, *Ружица*, *Пино ноар*, *Карловачки ризлинг*, „Рубин – Крушевац" по **в.** из програма *Тера Лазарика*, а „Вино Жупа" по **в.** *Међаш црни*. Најзначајнија **в.** подрума „Раденковић Трнавци" су *Цариград* и *Ризлинг рајнски*, „Винарије Киш" – бели и црни бермет, „Винарије Чока" *Ждрепчева крв*, а Винарије „Петровић" из Велике Хоче – *Вранац* и *Мерло*.
Потрошња **в.** у Србији је ниска у поређењу са другим земљама и износи свега 2,2 л по глави становника, што је и до 20 пута мање у односу на Француску, Италију, Португал, Немачку, Швајцарску и друге земље у којима је потрошња **в.** од 30 до 46 л по глави становника. На слабу потрошњу **в.** утичу пре свега навике потрошача. Према подацима Wineinstitute (2013) потрошња пива по глави становника у Србији износи 4,4 л или дупло више него потрошња **в.**, а није занемарљив ни податак о потрошњи жестоких алкохолних пића. Низак стандард потрошача, високе цене квалитетнијих **в.**, недовољно развијена свест потрошача о нутритивној и лековитој вредности **в.**, недостатак едукације, шаренило винске понуде иностраних **в.**, као и недостатак промоције домаћих **в.**, такође представљају ограничавајуће факторе у потрошњи **в**.
Споразумом о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ из 2009. утврђен је и режим који ће се примењивати на **в.** и алкохолна пића у погледу квоте, узајамног признавања, заштите и контроле ознака **в**. Укупна квота за извоз **в.** у ЕУ је повећана са 55.000 хл на 63.000 хл. Извоз **в.** је последњих година у порасту. Тако је у 2011. извезено нешто преко 15,4 милиона л, чиме је извозни резултат из 2010. надмашен за 38%. Вредност извоза **в.** у 2011. била је 18.728.618 долара. Највећа количина **в.** пласирана је на ЦЕФТА тржиште, око 5,7 милиона л, при чему је потрошачима у БиХ испоручено око 3.5 милиона л, а у Црну Гору је извезено око 2 милиона л. Извоз **в.** у Руску федерацију је 2010. био 3.3 милиона л, а у 2011. забележен је пораст извоза за 17%. Највећи пораст извоза у 2011. остварен је на тржишту ЕУ где је извезено 5.572.420 л **в**.
Иако извоз **в.** последњих година расте, Србија још увек више увози него што извози **в**. Увоз **в.** је два пута већи од извоза. У Србију је 2011. увезено 25.067.289 л **в.** у вредности 36.036.206 долара. Највећа количина **в.** је увезена са ЦЕФТА тржишта и то из Македоније 19.124.955 л (76,3%). Значајна количина **в.** је увезена из Црне Горе (3.060.489 л), док је из земаља ЕУ увезено 2.452.955 л.
Слободан Јовић; Небојша Марковић
Као један од дарова Божјих **в.** се често помиње у Библији (Понз 7,13; 33,28; Суд 9,13; Пс 104,15; Ис 55,1) и служи као чест симбол. Пијење **в.** означава радост (Пс 104,15), али и казну за оне који га злоупотребе (2. Сам 13,28; ПрС 20,1; 21,17; Ис 5,11; 28,7; 56,12). Библија одвраћа људе од злоупотребе **в.** (Изреке 23,31-35) јер пијанство искључује из Царства Божјега (Гал 5,21), зато је **в.** које опија симбол греха и Божјег суда. Верник пије **в.** благослова Божјега, а неверник ће пити **в.** гнева Божјега (Отк 14,10; Јер 25,15-29). Праведник ће имати удела у довршењу Савеза који је Христос установио на последњој вечери дајући после хлеба **в.** својим ученицима (1. Кор 11,25-27; Мк 14,23-25). Прављење **в.** муљањем грожђа праобраз је Христове победе над непријатељем (Ис 63,2-3). У Откривењу Бог гази у каци љутог **в**. **В.** је симбол моћи одозго, оно оживљава, а гозба од чистог **в.** је праслика јеванђељске проповеди (Ис 25,6). **В.** је храна због чега се често помиње заједно с хлебом (1. Сам 16,20; 25,18; Нем 5,15). Пророк Јеремија помиње епизоду када деца на улици довикују својим мајкама „Где су хлеб и вино?" (Плач 2,12). Израиљци су пили чисто **в.** како на празнике и светковине (Пост 14,18; Јн 2,3) тако и током сваког оброка (1. Сам 25,36). Касније су га, под утицајем Грка и Римљана, мешали са водом у размери 1:2 или 2:5 јер је онај који би пио **в.** са водом у размери 1:1 сматран пијаницом. Пре употребе **в.** је добро цеђено кроз чаршав (Ис 25,6; Мт 23,24) од остатка кваса и инсеката. Уз **в.** се помиње шекар (или сикер), тј. јако **в.** добијено од датула и јечма, такође забрањено свештеницима и назирејима. Осим у исхрани **в.** је коришћено у жртвама наљева (преливање принете жртве вином). На пасхалној вечери такође се пило **в.** (по Талмуду помешано са топлом водом) четири пута, касније и по пет чаша, због чега Христос установљава тајну евхаристије на својој последњој вечери уз једење хлеба и пијење **в.** са заповешћу да то чине за Његов спомен. Литургија је доживљавање Царства Божјега, а пророци су најавили благосиљање хлеба и **в.** у месијанском царству (Зах 9,17).
Било је могуће и уздржавање од употребе **в.** из верских разлога (Бр 6,1-4; Суд 13; Лк 1,5). **В.** је забрањено свештеницима док су у служби (Лев 10,9) и назирејима док им траје завет (Бр 6,3). Било је друштава (организација) или племена која су се у потпуности уздржавала од употребе **в.**, нпр. рихавити (Јер 35). Библија сведочи о употреби **в.** у античкој медицини у справљању мелема за ране (Лк 10,34; 1. Тим 5,23). У црквеном типику **в.** се такође сматра храном. Забрањује се током поста када је исхрана на води, али је дозвољено у мрсу и када је у исхрана на уљу. На ручку следује чаша **в.**, тзв. красовуља, а врло ретко две чаше.
У црквеним обредима најзначајнија је употреба **в.** у тајни светог причешћа када се благодаћу и силом Светог Духа претвара у Крв Спаситељеву, неопходну за спасење. Осим употребе **в.** у Литургији, када се у почетку долива мало хладне, а пред причешће топле воде, оно се употребљава и у тајни јелеосвећења (знамење крви Христове изливене на крсту ради људског спасења), када се меша са уљем (у античком времену уље и **в.** коришћени су као мелем за ране, о чему сведочи Христова прича о милостивом Самарјанину, Лк 10,25-37), и у обреду сечења славског колача када служи да се прелије пресечен колач и славско жито. Песник у сили **в.** види слику Светог Духа. На опелу помешано са уљем служи за преливање покојника (по правилу само ако је пре тога вршена тајна јелеосвећења), а чисто **в.** за преливање кољива (знак части за оне који су се подвизавали за Христа). У првом веку склапање црквеног брака вршено је заједничким причешћем младенаца на Литургији, а данас им се у обреду венчања даје да сркну **в.** из заједничке чаше као симбола будућег заједничког живота, у којем ће делити „и чашу радости и чашу жалости, чашу среће и чашу несреће". При освећењу храма епископ и свештеници перу **в.** и ружиним уљем часну трапезу, као будући жртвеник. **В.** и ружиним уљем освећује се и антиминс за литургијску употребу. И у овом случају **в.** симболише крв Спаситељеву проливену на Голготи, која је била жртвеник света.
Радомир Милошевић
У народним обичајима и у многим религијама света **в.** је третирано као божански дар и веровало се да утиче на обнављање и спасавање света. Прелазак грожђа у **в.** је метафора цикличности живота: у процесу врења грожђе мења свој статус, привремено умире да би се поново „родило" у новом, течном облику, као напитак. За хришћане је претварање воде у **в**. на свадби у Кани прво чудо Исуса Христа, а последња вечера ритуализује везу Исуса Христа и **в**. У православној хришћанској религији и божанској литургији, тајном евхаристије **в.** се претвара у крв Исуса Христа, те с хлебом чини део светог причешћа. У народним обичајима Срба, посебно у годишњем и животном циклусу, **в**. заузима веома важно место. Сходно карактеру обредне праксе поседује амбивалентну функцију: симболизује крв, здравље и живот, врсту жртве, али и смрт и уништење. Култ **в.** је јачег интензитета у крајевима где је заступљено гајење винове лозе, виноградарство. У народу је сачувано предање како је Св. Сава исцедио грожђе и начинио **в.**, а ђаволу препустио џибру за ракију. **В.**, посебно црвено (црно), култно је пиће с којим се у ритуалима комуницира како с божанским силама тако и с прецима. Као пиће присутно је на свим празничним трпезама, али и у свакодневној исхрани. У животном циклусу обичаја **в.** је неизоставни елемент у свим ритуалима од рођења до смрти. У обредима, нпр. код рођења детета, старије жене су умивале у **в**. тек рођену децу да би била напредна, а трећи дан по рођењу остављале су се суђеницама три чаше **в**. У свадбеним обичајима у источној и јужној Србији брат даје сестри да попије чашу **в.** када напушта родитељски дом. **В**. је имало магијску улогу приликом довођења младе у момков дом, када свекрва дочекује младенце и „напија их" на кућном прагу ради слоге и плодности. У савременом свадбеном церемонијалу младенци укрсте руке и испију по чашу **в.** пошто заједнички исеку комад од свадбене торте. **В.** се стављало покојнику у уста док лежи на одру да се не би повампирио; прелива се кољиво, панаија на сахрани; врши се либација нађених костију претходних покојника приликом копања старог гроба за новог покојника; **в.** се прелива гроб о задушницама, пије „за покој душе покојника" на заједничким по-душним гозбама, даћама или парастосима. У годишњем циклусу обичаја **в.** се прелива славски колач приликом сечења и напија у славу уз здравице. Они који нису имали свог **в.** за крсну славу и друге веће празнике куповали су га углавном у манастирима и црквама јер се држало да су таква **в.** прикладнија за славски ритуал (нпр. у Гружи). У фрушкогорским селима домаћини су на дан своје славе слали црквама **в.** јер се тога дана звони „у славу Божју"; натопљеним хлебом у **в.** гасила се славска свећа. На Бадње вече **в.** се оставља на столу за покојнике, прелива се бадњак када се ставља да прегори (јужна Србија) или пошто прегори (у Срему и Бачкој); на Божић су жене наздрављале чашом **в.** на кућном прагу „рођење младог Бога"; **в.** су у фрушкогорским селима обилазили стоку и живину на Божић, у неким селима су се укућани умивали **в.** првог дана Божића итд. Приликом заветнина жртвује се посвећеном дрвету (запису), а употребљавало се и у обреду братимљења. Као исцелитељско пиће често се помиње и у народној медицини.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: Вениаминъ, *Новая скрижаль или объяснение о церкви, о литургии и о всех службах и утварях церковных*, СПб 1891; С. Илкић, „О употреби вина при богослужењу и у манастирском животу", *Духовна стража*, 1930, 4; Ш. Кулишић, *Из старе српске религије*, Бг 1970; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Д. Глумац, *Библијска археологија*, Бг 1985; М. Недељковић, *Слава у Срба*, Бг 1991; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш 1996; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; М. Милосављевић, С. Јовић, *Грожђе и вино*, Бг 1999; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2008; С. Војиновић, *Вина Србије*, Младеновац 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНО ЖУПА
**ВИНО ЖУПА**, предузеће за производњу и промет вина, алкохолних пића, сокова и концентрата, са седиштем у Александровцу. Поред производње вина бави се и производњом широког спектра прехрамбених производа и производа од дрвета и метала, обавља земљане, грађевинске, инсталационе и завршне радове, различите трговинске делатности (трговина на велико и мало и послови посредовања), те послове превоза и складиштења.
Предузеће је основано 1. VIII 1956. када се девет земљорадничких задруга удружило у Савез земљорадничких задруга **В. Ж.**, чија је основна делатност била откуп и продаја вина и ракије у ринфузном стању. Основу изградње фабрике и њен најстарији део представља подрум за производњу алкохолних пића (вина и ракија), чији су прерадни капацитети у почетку износили 4.500 т грожђа, а у њему су радила 54 радника. У периоду 1971–1974. предузеће послује у оквиру система Интерекспорт – Београд, под називом Инекс Вино Жупа, а од 1975. под називом Вино Жупа Александровац. Од 1989, због усклађивања с променама законских прописа, отварања продавница и регистрације извоза, послује као друштвено предузеће са потпуном одговорношћу. Током 90-их година предузеће запада у тешкоће, проблеми у пословању се кумулирају, а 1996. покренут је стечајни поступак. Он је обустављен 1999, а 2002. предузеће купује конзорцијум физичких лица и оно од тада послује као акционарско друштво. Куповином Повардарја из Неготина на Вардару (Македонија) и мостарског Хепока, **В. Ж.** је 2008. постала регионална компанија и већински власник предузећа Винарска визба Повардарје (93,25%), Фруто Вино Жупа – Блаце (100%) и Жупа – дрво стил, Хепок – Мостар (33%).
Првих десетак година **В. Ж.** је имала само производњу алкохолних пића, a складишни капацитет бетонских цистерни био је 3.574.400 л. Постојали су врионица, две муљаче, три пресе, неколико пумпи и два наплавна филтера с кесама. С развојем предузећа изграђен је много савременији и опремљенији подрум, те рампа за пријем и прераду грожђа са шест муљача које могу да приме и прераде 120 вагона грожђа за 24 сата. У функцији су две линије за оцеђивање и пресовање добијеног кљука, те цистерне за ферментацију шире, које имају капацитет 8.560.000 л, а опремљене су системом за хлађење који омогућава контролисану ферментацију. **В. Ж.** је власник највеће винске цистерне у свету капацитета 5.600.000 л. Укупни капацитети подрума за прихват, негу и чување вина и јаких алкохолних пића чине 132 бетонске цистерне обложене полиестером и 70 инокс цистерни укупне запремине 25.500.000 л. Подрум је опремљен најновијим наплавним филтерима са ситима, као и вакуум филтерима, што омогућује квалитетнији рад. У склопу подрума ради лабораторија, дестилерија са капацитетом прераде 120.000 л сировине за 24 часа. Да би добило још боље карактеристике, вино одлежава у Barrique подруму у храстовој буради. Као резултат континуираног улагања у Подрум, а нарочито у технологију производње вина, производе се препознатљива вина која се сврставају у сам врх српског винарства, као и квалитетне воћне ракије. Као један од водећих произвођача у овом сегменту српског тржишта, **В. Ж.** вина продају се и у другим земљама, међу њима и у Русији.
Године 1962. почела је с радом и фабрика воћних сокова, чиме се проширио асортиман производа који је нуђен тржишту. Већ 1963. почело се с припремама за прелазак са дотадашњих 20.000 т на прераду 38.000 т свих врста воћа. Нова фабрика воћних сокова и концентрата пуштена је у рад 1967. Производња воћних сокова и нектара постала је највећи део производње **В. Ж.**, а бренд Ла Вита је познат и признат не само у Србији. У фабрици сокова производе се и газирани и освежавајући воћни напици. Велик значај има и производња воћних каша, концентрованих воћних каша и воћних концентрата који се користе у сопственој производњи, али се њима снабдевају и други произвођачи. Савремена италијанска производна линија „AsepsystemS", с капацитетом прераде 10 t/h свежег воћа, инсталисана је 2008. и на њој се производе воћне каше и концетрисане каше од јабуке, крушке, јагоде, малине, купине, брескве, кајсије, шљиве и вишње. Модерна фабрика воћних сокова, концентрата и асептик каша, великих прерадних капацитета, дефинишe **В. Ж.** као великог произвођача за чијим производима и полупроизводима постоји интересовање у великом броју европских и прекоокеанских земаља. Савремена пунионица за сокове опремљена је Тетрапак машинама A 3 FLEX и линијом за пуњење воћних и газираних напитака у ПЕТ амбалажу. У две хладњаче у Александровцу и Брусу, опремљене најновијом опремом (избијачице коштица, уређај за оптичко пребирање воћа OPTYX и сл.), **В. Ж.** има и складишне капацитете од 7.000 т смрзнутог воћа и један је од водећих извозника смрзнутог воћа у земље Европе и Америке. Асортиман производа је значајно повећан и константно се шири. Физички обим производње повећан је 10 пута у односу на најуспешнију годину постојања предузећа пре приватизације (1981). Успон је праћен и повећањем броја запослених (1.500), њиховом квалификационом структуром и зарадама. Постојећа фабричка лабораторија за физичко-хемијска микробиолошка испитивања прерасла је у акредитовану институцију која се бави научноистраживачким испитивањем не само за потребе **В. Ж.**, него и за државне органе и страна правна лица (око 200.000 анализа годишње). Од возног парка направљен је Лидер транс трејд, који се бави транспортом и шпедицијом.
Међу многим признањима која је **В. Ж.** освојила на домаћим и страним сајмовима и изложбама, најзначајнија су: Велики пехар апсолутног шампиона квалитета за јака алкохолна пића (2004), за производњу воћних сокова (2006), за производњу воћних сокова, нектара, сирупа и концентрата, као и за прераду воћа и поврћа (2007); сребрни шампионски пехар за шири асортиман производа (2004); три шампионска пехара (2008) за три категорије производа (Воћни сокови, сирупи и концентрати, Алкохолна пића и Производи од воћа и поврћа) на пољопривредним сајмовима у Новом Саду; велика златна, две сребрне и две бронзане медаље за Јака алкохолна пића на Међународном сајму ГАСТ у Сплиту 2009. **В. Ж.** је 2008. добила признање „Капетан Миша Анастасијевић" које Привредна комора Србије додељује за најуспешније предузеће у Србији у области аграра, а исте године додељена јој је и Плакета Привредне коморе Србије за укупан допринос развоју привреде.
ИЗВОР: Архива предузећа; *Процена вредности капитала предузећа „Вино Жупа" – Александровац*, Бг 2002.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОБОЈА
**ВИНОБОЈА** (*Phytolacca americana*), вишегодишња зељаста биљка из фамилије Phytolaccaceae, висине 1–3 м. Корен је снажан и задебљао, а стабло усправно, округло и дебело, најпре зелено, касније црвенкасто. Листови су крупни, јајасто ланцетасти, до 25 цм дугачки, до 10 цм широки, по ободу цели. Цвасти су гроздасте, дуге до 10 цм. Цветови су хермафродитни, бели. Плодови тамноцрвене бобице, 10 мм у пречнику. Природно расте у источним деловима Северне Америке, одакле је пренета у Европу, a касније се проширила највише по Медитерану. Шири се релативно брзо, има статус инвазивне врсте. У Србији расте поред путева, по запуштеним баштама и воћњацима, ивицама и по прогалама шума, а нарочито у градовима на запарложеним рудералним стаништима. Семена **в.** су отровна за све сисаре али не и за птице које највише доприносе њеном распростирању. Бобице садрже интензивно црвену боју која се раније користила за бојење вина, по чему је и добила народни назив. Токсичност биљке потиче од тритерпенских сапонина, нарочито присутних у корену и плодовима.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Род *Phytolacca* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 2, Бг 1970.
Слободан Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОВА ЛОЗА
**ВИНОВА ЛОЗА** (*Vitis vinifera*), воћка из фамилије Vitaceae која припада вишегодишњим биљкама пузавицама (повијушама), а ређе усправностојећим жбуновима или ниском дрвећу. У оквиру фамилије Vitaceae издвојено је 14 родова са 968 врста. Научна дисциплина која описује врсте и сорте **в. л.** назива се ампелографија. Представници фамилије Vitaceae расту у дивљем стању на влажним местима, по речним долинама и шумама у рејонима тропске, суптропске и умерено континенталне климе (у умереном појасу између 52° N и 45° S географске ширине). Ластари им се развијају из пупољака на стаблу, изузев код рода *Ampelopsis*, код којег се ластари развијају из подземног задебљалог стабла. Биљке се причвршћују за потпоре обавијањем, помоћу витица (рашљика), или се припијају помоћу тзв. пијавки које се налазе на крајевима витица. Цвасти су са великим бројем цветова, у облику метлице, лажног кишобрана или четкице. Цветови су мали, зелене боје, мушки, женски, двополни, петоделне или четвороделне грађе. У време цветања цветови се отварају звездасто на врху крунице изузев код рода *Vitis* где се круница одваја од основе и опада у облику капице. Плод је месната бобица, сочан или сув, са 1–4 или више семенки. У унутрашњости семена налази се клица и хранљиво ткиво (ендосперм). Од 14 родова **в. л.** најзначајнији је род *Vitis*, чији многобројни представници имају плодове (бобице) погодне за јело и прераду у безалкохолне и алкохолне прерађевине. Поред њега у Србији се као декоративне биљке гаје и представници родова *Parthenocissus*, *Cissus* и *Rhoicissus*.
Александар Негруљ (1946) је све сорте културне (гајене, племените) **в. л.** поделио у три еколошко-географске групе. Сорте источноазијске групе (*Proles orientalis*) се гаје у Средњој Азији, Јерменији, Азербејџану, источној Грузији, Дагестану, Ирану, Авганистану, земљама Блиског истока и у Африци. Обухватају око 35% сорти гајене лозе. У оквиру ове групе издвајају се две подгрупе, *Caspica* Negr., углавном стоне сорте, а најпознатији представници су бајан ширеј, тербаш, хиндогни и вискает; то су најстарије сорте Азербејџана, источне Грузије и Јерменије, и *Antasiatica* Negr., стоне и бесемене сорте, а најважнији представници су хусајне, нимранг, кара-курган, таифи розовиј, карабурну (афус-али) и агадај. Сорте базена Црног мора (*Proles Pontica*) обухватају око 40% сорти **в. л**. Гаје се у Јерменији, Бугарској, Турској, Грчкој, Грузији, Молдавији, Румунији, Украјини, Албанији, Мађарској и на просторима бивше СФРЈ. Сорте из ове групе су већином винске. Издвајају се две подгрупе, *Georgica* Negr. (ркацители, саперави, мцване и др.) и *Balcanica* Negr. (фурминт, прокупац, смедеревка, чауш, султанина, пловдина, коринтско црно, малвазија и др.). Група западноевропских сорти (*Proles occidentalis*) се гаји у Француској, Шпанији, Португалији, Италији, Немачкој, Швајцарској, Аустрији и другим европским и ваневропским земљама. Ове сорте заузимају највеће површине под виноградима у свету, а сличне су шумској лози Средње Европе. Прерадом грожђа ових сорти добијају се квалитетна и врхунска вина. Најзначајнији представници ове групе су: бургундац црни, бургундац бели и сиви, гаме црни и гаме бојадисер, шардоне, ризлинг рајнски и ризлинг италијански, совињон и семијон, траминац црвени и сиви, каберне совињон и мерло. У оквиру ове групе разликују се две подгрупе: *Galica* и *Iberica*.
Фосилни остаци семена **в. л.** и посуде за вино на археолошким налазиштима на обали Дунава код Гроцке, у Винчи и дугим местима, указују на то да је **в. л.** на просторима данашње Србије присутна више хиљада година. Нема много писаних података о начину гајења и сортименту **в. л.** на нашим просторима све до почетка XIX в. Захарија Орфелин (*Искусни подрумар*, Беч 1783) и архимандрит манастира Раковац Прокопије Болић (*Совершен виноделац*, Будим 1816) могу се сматрати нашим првим ампелографима. Болић је у својој књизи дао ампелографски опис 35 сорти **в. л.**, које су гајене крајем XVIII и почетком XIX в., на Фрушкој гори и у целој Србији. Описао је сорте: чавчица, црни грашац, скадарка, волујарка, воловско око, црна зеленика, тамјаника црна, црни дренак, чађавица, плаветни дренак, црвена динка, радовинка, мирковача, скадарка, овчи репак, бела динка, бели грашац и др. Према другим изворима у то време у Србији су гајене и сорте: прокупац, шљива грожђе, врапчије грожђе, першун грожђе, зачинак, багрина, смедеревка, пловдина црна и црвена и др. Већина ових сорти је позног сазревања, велике родности, слабе отпорности на мразеве, а квалитет вина је скроман. Све оне припадају аутохтоним, *Pontica*, *Balcaniсa* сортама. Крчењем старих винограда већина њих је неповратно изгубљена. У старим засадима данас се још увек могу наћи неке од старих сорти, од којих се производе стона, али и квалитетна вина и дестилати. Од црних сорти највише су заступљене прокупац, скадарка, зачинак и тамјаника црна, а од белих смедеревка, тамјаника бела, сланкаменка и креаца.
После I светског рата у Србију доспевају и шире се родни хибриди прве генерације који су отпорни на филоксеру и гљивичне болести, али дају лош квалитет вина (жакез, ноа, сасарош, отело и др.). После II светског рата на великим друштвеним имањима углавном се гаје западноевропске сорте за квалитетна бела и црвена вина, а врло мало стоне сорте **в. л**. Рејонизацијом су севернији рејони били предодређени за гајење белих винских сорти (Војводина), а јужнији, топлији рејони за гајење црних винских сорти. Доминирају западноевропске сорте за квалитетна бела вина као што су: италијански ризлинг, траминац црвени, ризлинг рајнски, совињон, бели бургундац, шардоне, а од црних сорти се гаје прокупац, гаме црни, португизац, франковка, мерло, бургундац црни, каберне совињон. Стоне сорте су биле врло слабо заступљене у сортименту (око 5%). Највише је гајен мускат хамбург, нешто мање шасле, кардинал и друге сорте. У домаћи сортимент је последњих година уведен читав низ винских и стоних сорти које до сада нису гајене код нас (темпраниљо, пти вердо, сира, марселан, блек меџик, викториа, матилда, прима, микеле палиери и др.). Ширењу страних сорти допринела је са једне стране жеља произвођача грожђа и вина да повећају своју конкурентност на тржишту грожђа и вина, а са друге стране и знатно блажа процедура увођења страних сорти у домаћи сортимент.
У Црној Гори се највеће површине под виноградима (око 3.000 ха) налазе на подручју општине Подгорица. Преосталих око 1.000 ха распоређени су у општинама: Тиват, Котор, Будва, Херцег Нови, Никшић, Даниловград, Бар и Улцињ. Најчешће гајене аутохтоне сорте су вранац и кратошија, а од интродукованих – шардоне, совињон бели, каберне совињон и мерло.
У Херцеговини, посебно у околини Требиња и долини Неретве, традиција гајења **в. л.** је веома дуга. На овим просторима доминира аутохтона сорта жилавка. Поред жилавке, у мањој мери се гаје: вранац, малвазија, мерло, каберне совињон, бургундац црни, совињон бели и шардоне.
Током 60 година истраживачког рада у научним и научно-образовним установама у Србији постигнути су значајни резултати пре свега у оплемењивачком раду. Еминентни научни радници Драгослав Милисављевић, Лазар Аврамов, Сима Лазић и Петар Циндрић са својим сарадницима створили су преко 40 стоних и винских сорти **в. л.** и неколико клонова. При стварању нових сорти оплемењивачи су имали у виду захтеве и потребе домаћег савременог виноградарства и винарства, као и специфичност агроеколошких услова. Сиромашни сортимент стоних сорти обогаћен је новим сортама, као што су београдска рана, демир капија, грочанка, србија, ласта и кармен, које су се више прошириле у иностранству него у Србији. Од винских сорти у домаћем сортименту значајније место су заузеле: жупљанка, сила, неопланта, пробус и петра. Интересовање за нове винске сорте (панонија, морава, петка, рубинка и бачка) последњих година расте како у Србији тако и у Италији и Русији. Ове сорте се одликују већим степеном отпорности на мразеве и болести **в. л.**, а посебно су интересантне за органску производњу грожђа и вина. Све новостворене сорте представљају специфичност и ексклузивност Србије и једино се за њих може тврдити да су аутохтоне. Оне су и најбоље прилагођене агроеколошким условима наших простора.
Литература: Л. Аврамов, Д. Жунић, *Посебно виноградарство*, Бг 2001; А. Накаламић, Н. Марковић, *Опште виноградарство*, Бг 2009; Н. Кораћ, Д. Жунић, Д. Иванишевић, *Виноградарство и винарство у Србији,* Бг 2013.
Небојша Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОГРАДАРСКА СЛАВА
**ВИНОГРАДАРСКА СЛАВА**, празник виноградара широм Србије, који се, уз славски обред, прославља на дан Св. Трифуна, 1/14. фебруара. Св. Трифун се прославља као заштитник виноградара и вина, а тим празником започињу пролећни празници и нови аграрни период. Св. Трифун је рођен у Кампсади у Фригији (Мала Азија), а због посвећености и проповедања хришћанске вере погубљен је 250. н.е. За живота народ га је поштовао као великог исцелитеља. У народу се верује да су од смрти Св. Трифуна нестале све спољне штеточине винограда попут инсеката. Према другом предању он је, због своје љубопитљивости, несмотрено одрезао себи нос косиром. Додати су му различити називи као Трифундан, Тривундан, Трипул, Трива, као и надимци Зарезач, Заризој, Орезач. Без обзира на постојеће варијанте у називу празника, виноградари широм Србије славе овај дан као своју славу. Обичаји су махом исти или слични у крајевима где се гаји винова лоза: пошто свештеник освети воду, домаћини колективно одлазе свако у свој виноград и симболично орезују један или три чокота. У Тимочкој Крајини у ритуалу су учествовале и трудне жене, ради плодности и доброг рода грожђа. Има крајева у Србији где се **в. с.** колективно празнује тако што након литургије у парохијској цркви сви домаћини одлазе заједно са свештеником у винограде. Пошто се благосиљају виногради и обави обред сечења славског колача уз кума и колачара, домаћина **в. с.**, врши се симболично орезивање чокота, након чега следи заједничка гозба (Лесковачко Поморавље, Неготинска, Тимочка Крајина, Фрушка гора). У неким крајевима Србије (нпр. Неготинска Крајина) свако домаћинство које гаји винову лозу поводом **в. с.** припрема гозбу, дочекује госте и празник Св. Трифуна доживљава веома свечано. У народу се сматра да су чокот и вино симболи живота и спасења, тј. представљају принцип „горњег света", па су и гозбе манифестни облици захвалности Богу у облику **в. с**.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Шкарић, *Живот и обичаји „Планинаца" под Фрушком гором*, Бг 1939; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; М. Недељковић, *Српски обичајни календар за просту 2010. годину*, Бг 2009.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОГРАДАРСТВО
**ВИНОГРАДАРСТВО**, пољопривредна делатност која се заснива на гајењу и искоришћавању винове лозе. Мотив за организовање ове производње је грожђе, које се у свежем или прерађеном стању користи у исхрани људи. Прерадом грожђа добијају се неферментисани и ферментисани производи. У неферментисане прерађевине убрајају се: шира, сокови од грожђа, слатко од грожђа, пекмез, џем, компоти, грожђани мед. Шира и сок од грожђа имају сличну хранљиву вредност као и свеже грожђе јер садрже све најважније природне састојке грожђа. У ферментисане производе од грожђа спадају: вино, комовица, лозовача, вињак и винско сирће.
*Историја гајења винове лозе.* Винова лоза спада у фамилију Vitaceae, род *Vitis*. Представници ове фамилије појавили су се у давној прошлости, у периоду креде, пре више од 100 милиона година. У периоду мезолитика настају и представници европско-азијске шумске (дивље) лозе, који и данас спонтано расту у Европи, Азији и северној Африци (*Vitis Silvestris* Gmelj.). При откривању дивљих јестивих плодова човек је запазио леп изглед и сладак укус грожђа, па је у току сакупљачког начина живота користио грожђе шумске лозе за јело. У периоду неолита стварају се прве стационарне насеобине људи и започиње гајење лозе. Најбољи представници дивље лозе увођени су у културу у више подручја, али у различито време. Већина аутора сматра да је најраније гајење ове биљке започело пре 5.000–7.000 година у подручју између Црног и Каспијског мора. Тада су издвојене и прве форме култивисане винове лозе – *Vitis vinifera*. Из овог подручја гајење лозе ширило се у друге крајеве. На основу египатског зидног сликарства у гробницама фараона и хијероглифских писама види се да је у Египту лоза гајена 3.000–4.000 година п.н.е. **В.** Ирака (Месопотамије) датира од око 3.500 година п.н.е. За ширење винове лозе у приобаљу Средоземног мора заслужни су Феничани и Грци, а њено ширење у дубину Балканског полуострва започели су Трачани.
Небојша Марковић
У Библији виноград се сматра стандардним знаком пољопривредног богатства у Палестини. Значај показује податак да је обрађивање винограда наложено Законом (Изл 22,5; 23,11; Лев 19,10; 25,3-4; Понз 20,6; 22,9; 23,24; 24,21; 28,30). Чест је симбол у библијском казивању: родан виноград знак је Божјег благослова, а одсуство винограда или неродан виноград је метафора божанског суда (Јер 35,7.9). Пророк Исаија у песми *О винограду на родном брдашцу* мајсторски је изложио стандардне виноградарске послове (Ис 5,1-7), али у преносном смислу мисли на јеврејски народ. Живети под лозом Библија сматра симболом спокоја (1. Цар 4,25), као у будућем царству Христовом (Мих 4,4). Христос упоређује свој народ са виноградом (Ис 5,1.7; Мт 21,33). Слуге Христове раде у Његовом винограду (Мт 20,19), лозни чокот упоређује са јеврејским народом (Пс 80,8). Христос себе назива истинским чокотом, своје ученике лозом, небеског Оца виноградаром (Јн 15,1.5). Виноград је сцена две Христове приче: о радницима у винограду (Мт 20,1-16) и злим виноградарима (Мт 21,33-43; Мк 12,1-12; Лк 20, 9-18). Библија говори сликовито о лозном чокоту. Израиљ је чокот који је Бог засадио (Пс 80,9-12), он је и виноград, а Бог виноградар (Ис 5,1-7). У Новом завету чокот означава заједништво Христа Спаситеља са његовим ученицима и следбеницима (Јн 15,1-8). Верник је сличан родном, а безбожник је сличан неплодном чокоту (Јн 15,6; Ис 5,2).
Радомир Милошевић
На територији данашње Србије лоза је гајена пре Христа, а до краја III в. проширила се до најсевернијих граница наше земље. За преношење културе винове лозе северно од Саве и Дунава посебно је заслужан римски цар Марко Аурелије Проб (232–282). Велике сеобе народа и ратови утицали су на пропадање винограда и стагнацију **в**. Насупрот томе, ширење хришћанства и употреба вина у црквеним богослужењима допринели су развоју ове гране пољопривреде.
У средњовековној Србији **в.** доживљава снажан замах. На јужној страни саборне цркве у Хиландару налази се разграната винова лоза перголастог типа. Њено стабло се развило из гроба Св. Симеона Мироточивог (Стефана Немање), који се налази с унутрашње стране зида храма. Хиландарско предање о тој лози каже следеће: кад је од смрти Св. Симеона (13. II 1199) протекло седам година, Св. Сава је дошао из Карејске испоснице у манастир да би, ради мирења завађене му браће, припремио пренос моштију Св. Симеона за Србију. Ово је јако ражалостило хиландарске монахе. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију, говорећи му о потреби преноса његових моштију на родну груду. Уједно му је пројавио да ће, за утеху хиландарском братству, из његовог гроба изнићи лоза и док она буде рађала, дотле ће и његов благослов почивати на Хиландару. Та лоза се, богато рађајући, као чудо Божје одржала до наших дана, пружајући моралну утеху и духовно ободрење хиландарском братству и свим верујућим Србима. Али лоза Св. Симеона није само по томе изузетна. Она има још једно чудесно својство: њени плодови разрешавају бездетне супружнике неплодности, уколико с вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство. Најстарије сачувано предање о чудотворности плодова ове лозе потичу из 1585, када је извесни Турчин довео свог сина првенца у Хиландар на службу Богу јер га је добио, као и другу своју децу, уз помоћ грожђа Св. Симеона. Од тада до данас наш свети манастир непрестано дели бездетним поклоницима ове чудотворне плодове.
Проширивање површина под виновом лозом није мимоишло ни унутрашњост Србије. Још крајем XII и почетком XIII в. виногради у призренском крају представљају праву реткост. Најбоље се то види из чињенице да Стефан Немања, поклањајући Хиландару девет села у околини Призрена, наглашава посебно да је тамо посадио и два винограда. Његов син Стефан Првовенчани такође је поклонио Хиландару више села, али само два винограда. У другој половини XIII в. Драгутин је поред осталог Хиландару поклонио једну цркву с виноградом и један виноград.
У Србији је **в.** снажно развијано нарочито током XIV в. За потребе бројних манастира (Хиландар, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Девич, Раваница, Жича, Студеница, Каленић и др.) оснивају се манастирска имања (метоси) на којима се, поред осталог, производило и грожђе. Највише таквих метоха било је на подручју Призрена, Ораховца и Пећи, по бројности метоха брежуљкаста околина Белог Дрима је и добила назив Метохија. Кнез Лазар је за потребе Раванице 1381. купио многе винограде, али је такође и засадио нове. О раширености ове производње у Србији XV в. сведочи и Константин Филозоф, који каже да су у Деспотовини „засађени многи виногради, нигде тако без великог труда, као у овој земљи". Бертрандон де ла Брокијер на свом путу кроз Србију запажа многа села, у којима се поред осталих намирница производи и добро вино. У турском катастарском попису шире околине Београда из XVI в. забележено је да су многа села имала винограде. Ипак, за време турске окупације **в.** је назадовало, а нарочито гајење винских сорти и производња вина. Након ослобођења од Турака, **в.** се поново развија, а површине под виноградима у Кнежевини Србији достижу око 80.000 хa.
Развој **в.** у Европи био је ометен појавом и ширењем гљивичних болести, које су пренете из Америке (пепелница 1845, пламењача 1878), а нарочито преносом опасне штеточине филоксере (1864), која је за 30–40 година уништила засаде сорти европско-азијске лозе, која се до тог времена гајила на сопственом корену. Подручје Србије филоксера је захватила почев од 1881, а до 1920. доспела је до Метохије. Ради обнове пострадалих винограда формирани су лозни расадници (у Смедереву 1882; у Букову код Неготина 1886; у Јагодини 1889), у којима је започела производња резница лозних подлога и калемљење сорти европске лозе. За време I и II светског рата **в.** је назадовало у свим земљама. У Србији су уочи II светског рата (1939) површине под виновом лозом износиле 89.813 хa. После рата ове површине су се нагло повећале и у рекордној 1955. достигле 132.437 хa. Од те године површине под виноградима се непрекидно смањују. Нарочито је погоршан положај **в.** у време међународних санкција и изолације у последњој деценији XX в. У 2004. винова лоза је гајена на 65.876 хa. Од 2005. приступило се обнови српског **в.** кредитима и субвенцијама Владе Србије, којима је помогнуто подизање нових засада винове лозе на површини од око 1.000 хa.
*Рејонизација гајења винове лозе.* Виноградарском рејонизацијом из 1975. подручје Србије издељено је на девет рејона: тимочки, нишавско-јужноморавски, западноморавски, шумадијско-великоморавски, поцерски, сремски, банатски, рејон суботичко-хоргошке пешчаре и косовски рејон. У оквиру ових територијалних јединица постоји 18 подрејона и 64 виногорја. Регистром препоручених и дозвољених винских и стоних сорти дају се могућности гајења преко 150 различитих сорти у оквиру виногорја. Поред интродукованог сортимента (рајнски и италијански ризлинг, совињон, шардоне, бургундац бели, бургундац црни, мерло, каберне совињон, гаме црни и др.) у нашим виногорјима узгајају се и сорте аутохтоног порекла као што су прокупац, смедеревка, бела тамјаника, пловдина, дренак, црна тамјаника. Осим поменутих, за гајење су препоручене и сорте створене на Пољопривредном факултету у Београду (јагодинка, српски рубин, годоминка, кладовска бела, крајински бојадисер, жупски бојадисер, антигона, банатски мускат, београдска рана, београдска бесемена, бисерка рана, демир капија, грочанка, косовска рана, неготински рубин, опузенска рана, повардарска позна, смедеревски мускат, кавадарски дренак, радмиловачки мускат, евита, србија) и Пољ. ф. у Новом Саду (пробус, руменика, неопланта, сирмиум, жупљанка, сила, кармен, злата, мила, петра, луција, лиза, рани ризлинг, лела, ласта). У Заводу за винарство и виноградарство у Нишу створена је сорта медијана.
*Технологија гајења винове лозе.* Системи гајења лозе су еволуирали током векова. Пре појаве филоксере виногради су заснивани на сопственом корену са малим размацима садње: квадратног, троугластог или правоугаоног распореда чокота. Лоза је гајeна и уз дрвеће (уз брест или дуд) у форми високих узгојних облика, или као ниски виногради без наслона или са наслоном у виду притки или кочића и чокотима у облику купе – чаше (Гобле, Жупски узгојни облик) са густином садње 5.000–10.000 чокота по хектару. Овакви начини гајења лозе у Србији задржали су се до данашњег дана у околини Александровца Жупског, Прокупља, Ниша, Неготина, Зајечара, Јагодине, Смедерева и на oбронцима Фрушке горе.
Напад филоксере и уништавање великих виноградарских подручја, те каснија обнова винограда (од краја XIX в.) били су приликa за иновирање гајења винове лозе. Калемљењем, садњом у праволинијском низу, постављањем наслона, увођењем нових начина неге засада, употребом механизације и др. установљено је неколико стандардизованих начина гајења лозе. По иновираној технологији ластари се везују за наслон – жицу, резидба се изводи по принципима мешовите Гијо резидбе, кратке роајатске или жупске резидбе. Посебан допринос у развоју новијих начина гајења винове лозе у Србији дали су новоформирани расадници и краљевска породица Карађорђевић (1903–1941) увођењем новог сортимента и технологије прераде грожђа (Аранђеловац, Топола, Смедерево, Александровац, Буково итд.). Са гајењем роднијих сорти, избором одговарајуће резидбе, интензивнијом борбом против болести и штеточина, коришћењем ђубрива и сл. остваривана је већа продуктивност обновљених винограда.
Нова етапа у развоју српског **в.** наступила је средином XX в. (1950–1955). У овој фази иновирања уведени су савремени уређаји и машине за обраду винограда (чиме је утрошак рада радника сведен на нижу меру), проширени размаци садње између редова (2,5–3,6 м), повећана висина стабла (70–150 цм), уведена дуга резидба са повијањем лукова наниже и др. Нови системи су имали и лоше стране. Квалитет грожђа и вина био је нешто слабији од грожђа исте сорте при гајењу са нижим стаблима и мањим размацима у реду.
*Ампелотехника.* Сви радови који се у току једне године обављају у винограду чине комплекс ампелотехничких мера. Оне се деле на агротехничке мере, које се спроводе на земљишту, и фитотехничке мере, које се изводе непосредно на чокотима лозе. У агротехничке мере спадају: обрада земљишта, ђубрење и наводњавање винограда, а у фитотехничке – резидба, везивање стабла и ластара за наслон, фолијарно прихрањивање, заштита од болести и штеточина и берба грожђа. Начин и време примењивања појединих мера зависе од сорте, услова средине и начина гајења лозе.
*Ампелологија* је примењена биотехничка наука која изучава биологију и екологију винове лозе, размножавање лозе и производњу лозног садног материјала, као и утицај ампелотехничких мера на растење, родност и квалитет грожђа и вина. Формирањем Одсека за виноградарство и воћарство у оквиру Института за науку о производњи биља при новооснованом Пољ. ф. у Београду 1921. утемељује се ампелолошка наука и започињу ампелолошка истраживања у Србији. Факултетско образовање из ампелологије почиње школске 1920/21. оснивањем Катедре за вишегодишње засаде (воћке и винову лозу) Пољ. ф. у Београду. Ова Катедра је те године имала један предмет – воћарство и **в.**, и једног хонорарног наставника – Милутина Стојановића. Од 1930. наставу изводи Младен Јосифовић, као први стални наставник. Овај предмет се 1936. дели на два предмета: воћарство са прерадом воћа и **в.** са винарством. Наставу на предмету **в.** са винарством преузима Вукашин Тоскић, а затим Милан Драгаш. После њега наставници из виноградарских предмета са звањем редовног професора су: Лазар Аврамов, Мирослав Милосављевић, Родољуб Ловић и Александар Накаламић. У настави су 2011. били ангажовани Драгољуб Жунић и Славица Тодић, те наставници у звању ванредног професора – Бранислава Сивчев и Небојша Марковић. Од 1954. на Пољ. ф. у Новом Саду предмете из области ампелологије предавали су Драгослав Милисављевић, Карло Бриза, Душан Бурић, Петар Циндрић, Милорад Зорзић и Сима Лазић. Наставу 2011. изводе Ђорђе Папрић, Нада Кораћ и Иван Куљанчић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 2004; А. Накаламић, Н. Марковић, *Опште виноградарство*, Бг 2009; Н. Марковић, *Технологија гајења винове лозе*, Бг 2012.
Небојша Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОГРАДОВ, Виктор Владимирович
**ВИНОГРАДОВ, Виктор Владимирович**, лингвиста, слависта (Зарајск, Русија, 31. XII 1894 – Москва, 4. X 1969). Завршио Петроградски историјско-филолошки факултет (код А. А. Шахматова) и Петроградски археолошки институт. Кандидатску дисертацију о историји гласа Ѣ у северноруском дијалекту одбранио 1919. Предавао историју руског језика на Петроградском историјско-филолошком факултету (1920–1929). Професор Московског државног универзитета постао 1930. и предавао до 1969, с прекидима у време када је био интерниран у Вјатки (1934–1937) и Тоболску (1941–1944). Руководио Катедром за руски језик Московског државног универзитета (1945–1969). Редовни члан АН СССР од 1946, директор Института за лингвистику АН СССР (1950–1954) и директор Института за руски језик АН СССР (1958–1968). Био је главни уредник часописа *Вопросы языкознания* (1952–1969), научни секретар Одељења књижевности и језика АН СССР (1950–1963), руководилац сектора за историјску поетику и стилистику руске класичне књижевности Института за руску књижевност АН СССР (Пушкински дом) (1968–1969). Бавио се истраживањима руске граматике, историјом руског књижевног језика, стилистиком, лексикологијом, лексикографијом, текстологијом, историјом књижевности, као и улогом Вука Караџића у реформи српског књижевног језика. Био је председник Међународног Комитета слависта (од 1957) и инострани члан Бугарске, Данске, Немачке, Пољске, Румунске, Српске (од 1959) и Француске академије наука, те почасни доктор Прашког и Будимпештанског универзитета.
ДЕЛА: *Очерки по истории русского литературного языка XVII–XIX вв*, Москва 1934; *Русский язык. Грамматическое учение о слове*, Москва 1947; *О языке художественной литературы*, Москва 1959; *Стилистика. Теория поэтической речи. Поэтика*, Москва 1963; *Сюжет и стиль*, Москва 1963; „Революционная роль Вука Караджича в формировании сербского национального литературного языка", *АФФ*, 1965, 5.
ЛИТЕРАТУРА: *Академику В. В. Виноградову к его шестидесятилетию*, Москва 1956; *Проблемы современной филологии*, Москва 1965; М. Стевановић, „В. В. Виноградов", *Гласник САНУ*, 1972, 23; *Филологический сборник: К 100-летию со дня рождения В. В. Виноградова*, Москва 1995.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНОРАЧА
**ВИНОРАЧА**, село у Поморављу, на левој страни долине Велике Мораве, 4 км југозападно од општинског средишта Јагодине. Са градом је повезано локалним путем. Смештено је на левој страни долине Белице, уз корито њене притоке Штипљанске реке, на 130–150 м н.в. Основа је неправилног облика, а размештај улица је мрежаст. На овом месту од IX до XIV в. постојало је старо српско село које је расељено. Савремено село настало је крајем XVIII и почетком XIX в. досељавањем из околине Ниша, Врања, Пирота, Алексинца и из Тимочке Крајине. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 799 лица, а 2011. 999 становника (98,4% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 16,5% активног становништва, док је већина радила у неаграрним делатностима ван села (74,2% активних), највећим бројем у суседном граду. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНСКА
**ВИНСКА**, село у северној Босни у Републици Српској, у општини Брод, изграђено у посавској равници, 11 км југоисточно од општинског центра. Локалним путем повезано је са путем Брод – Босански Шамац, који је око 2 км северније. Насеље је збијеног типа, на висини од око 130 м, има основу радијалног облика, а куће су концентрисане дуж путева. Године 1991. имало је 561 становника, од којих 91,1% Срба и 5,2% Хрвата. У селу се налазе месна канцеларија, основна школа и две цркве (Рођења Пресвете Богородице и Св. Пророка Илије).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Ирена Медар Тањга
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНСКА КИСЕЛИНА → ВИНО
**ВИНСКА КИСЕЛИНА → ВИНО**
# ВИНСКЕ МУШИЦЕ
**ВИНСКЕ МУШИЦЕ**, воћне мушице, сирћетаре (*Drosophila*), ситни инсекти из породице Drosophilidae, реда двокрилаца (Diptera). Величине су 2–4 мм, жућкасто-смеђе до црне боје. Током развића пролазе кроз потпуну метаморфозу, од јаја преко ларви и лутки до одрасле јединке. Трајање сваког од ових ступњева зависи од услова средине, нарочито температуре. **В. м.** *D. melanogaster* на температури од 25 ºC комплетира своје развиће за десетак дана. Највећи број врста у исхрани користи квасце и бактерије присутне у воћу у процесу врења. Неке врсте у исхрани користе поврће, биљне сокове, трули биљни материјал (лишће, корење), као и печурке. Женке обично полажу неколико стотина јаја након сваког парења. У природи живе неколико недеља. Породица **в. м.** (Drosophilidae) броји преко 4.000 врста. У Палеарктичком региону је регистровано око 370 врста, од којих око 160 врста припада роду *Drosophila*. Први подаци везани за истраживања фауне **в. м.** у нашој земљи датирају још из XVIII в., али интензивна фаунистичка истраживања се врше од 70-их година XX в. У Србији је до сада регистровано преко 30 врста *Drosophila*, међу њима и једна врло ретка *Drosophila (Lordiphosa) miki*, пронађена у свега неколико европских земаља. У шумским стаништима наше земље доминира *D. subobscura*, док међу седам синантропних врста доминира космополитска *D. melanogaster*, коју најчешће и виђамо у својим домовима, на балконима, у винским подрумима, пиљарницама. Она се успешно гаји у лабораторијским условима и дуже од једног века користи као модел систем у бројним истраживањима из области генетике, екологије, еволуционе биологије, биологије развића и понашања.
ЛИТЕРАТУРА: B. Shorrocks, *Drosophila*, London 1972; V. Kekić, G. Bächli, S. Pavković Lučić, „Drosophilidae fauna (Diptera) of former Yugoslavia", у: S. Giokas и др. (ур.), *Contributions to the Zoogeography and Ecology of the Eastern Mediterranean Region*, 1 (suppl.), Аthens 1999; V. Kekić, „The Drosophilae (Drosophilidae, Diptera) of Yugoslavia", у: B. P. M. Ćurčić, M. Anđelković (ур.), *Genetics – Ecology – Evolution*, VI, Bg 2002.
Софија Павковић Лучић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНСКЕ ПЕСМЕ → ЗДРАВИЦЕ
**ВИНСКЕ ПЕСМЕ → ЗДРАВИЦЕ**
# ВИНТЕР, Љубиша
**ВИНТЕР, Љубиша**, правник, финансијски стручњак (Крушевац, 25. VII 1884 – Београд, 29. IV 1945). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1907. и на бечкој Трговачкој академији 1909. Од 1910. радио као писар у српском Министарству финансија, а 1911. одлази као државни стипендиста у Француску на изучавање финансијских послова. Радио у Пореској управи и Финансијској дирекцији у Белфору, те у француском Минстарству финансија. Вратио се у Србију и учествовао у I светском рату, повлачећи се са српском војском кроз Албанију. Радио као начелник Управе државних монопола (1925–1929), начелник Финансијског одељења Моравске банске управе у Нишу (1930–1934), директор Дринске финансијске дирекције у Сарајеву (1935–1938) и директор Моравске финансијске дирекције у Нишу (1938–1941). Носилац је Албанске споменице и Златне медаље за храброст, а одликован је и Орденом Св. Саве IV реда и Медаљом за ревносну службу.
ДЕЛО: и S. Simić, J. Krajišan, *The Morava Banovina*, s. l. 1930.
ЛИТЕРАТУРА: *Министарство финансија Краљевине Југославије: 1918–1938*, Бг 1938.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНТЕР, Франц Густав
**ВИНТЕР, Франц Густав** (Winter, Franz Gustаv), инжењер (Беч, 1829 – Србија, пре 1909). У Србију дошао 1866, а већ следеће године радио у Mинистарству грађевина Кнежевине Србије као сарадник по уговору, потом као окружни инжењер у Крагујевцу и Београду, на пројектовању и трасирању прве железничке пруге у Србији (1881). Био је распоређиван у Алексинац, Ниш и Београд. Године 1890. био је шеф Санитетског одељења Дирекције Српских државних железница и ванредни члан Главног Санитетског савета Дирекције. Пензионисан је 1899. Поред рада на железници, укључио се у грађевинско уређење Србије. У Београду је израдио Први парцеларни план града, који је унет у постојећи Јосимовићев план, а преузет је и у Зарићев план. Израдио је и Регулациони план вароши Ниша (1878), који се и данас назива Винтеров план. Извео је регулациони план Трстеника и план тамошње нове школе „Свети Сава" (1873). Министарство грађевина га је 1890. упутило у Врњачку Бању, где је дао основ за подизање Бање (1891). По његовом плану израђен је 1892. Курсалон са чесмом за пиће топле минералне воде, мањим покривеним шеталиштем и салоном за одмор. Kao пријатељ генерала Јована Белимарковића, надзирао је градњу његовог летњиковца у Врњцима. Израдио је и низ других планова бањских објеката (саобраћајнице, паркови, шетачке стазе, стаклене баште, регулације Врњачке реке и план доградње и адаптације Народне гостионице). Његова породица оставила је видног трага у животу Србије. Његови синови су дипломата Рудолф (Рајко Винтровић), ветеринар Рихард (Радомир Винтеровић) и правник Љубиша, а унук је новинар, писац и преводилац Александар Видаковић.
ДЕЛА: „Покушај пројекта за грађевинско уређење у Србији", *Отаџбина*, 1882, 10–11; „Каква треба да буде железничка саобраћајна политика Србије", *Отаџбина*, 1887, 18–19.
ЛИТЕРАТУРА: В. Шолаја, А. Магдић, *Инжењери у Књажеству/Краљевини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата*, Бг 1994; С. Јањић, *Сећање за будућност: од првог гвозденог пута до модерне железнице у Србији и Југославији 1880–1995*, Бг 1995; М. Р. Југовић, *Инџинири у окружју крушевачком 1834–1924*, Бг 1996; Ј. Боровић Димић, *Вода у традицији и животу Врњачке Бање*, ВБ 2001; *Инжењер Франц Винтер и Србија као копча Европе и Истока*, ВБ 2013.
Јелена Боровић Димић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНТЕРОВИЋ, Радомир
**ВИНТЕРОВИЋ, Радомир** (Winter, Richard), ветеринар, пуковник (Београд, 24. II 1873 – Рековац код Јагодине, јул 1944). Две године ниже школе Војне академије, као питомац поднаредник, завршио је у Београду 1895. Студије ветеринарске медицине завршио је у Минхену 1901. Исте године прешао је из католичке у православну веру и променио име и презиме. По завршетку студија био је на служби у Сталној марвеној болници Дунавске дивизијске области у Београду, а затим на дужности трупног марвеног лекара IV коњичког пука краљице Драге, као марвени лекар IV класе. У Хаубички пук у Нишу прешао је 1903. Од 1904. био је на дужности управника Сталне марвене болнице Шумадијске дивизије у Крагујевцу. Од краја исте године радио је као наставник Хипологије у Артиљеријској подофицирској школи. Од 1905. до 1913. био је у цивилној служби као окружни марвени лекар у Краљеву, Ужицу и Ваљеву. У I светском рату био је командир Пољско-марвене болнице Шумадијске дивизије. По завршетку рата формирао је Савску марвену болницу у Сесветима код Загреба. У Ваљеву је био од 1920. као начелник одељења Дринске области и вршилац дужности управника Дринске марвене болнице. Премештен је у Београд 1924. и постављен за шефа ветеринарског Одсека ветеринарског одељења Министарства војске и морнарице у чин потпуковника. На тој дужности остао је до 1930, када је, у чину пуковника, по својој молби пензионисан. Умро је у току II светског рата у бежанији у Рековцу, где је и сахрањен.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Романо, *Организација и развој ветеринарске службе у српској војсци (1800–1918)*, Бг 1964; Д. Дивљановић, „Стари ветеринари Србије IV", *ВГ*, 1967, 11; *Ветеринарски кадрови Србије од 1800–1918. године*, Бг 1974.
Војислав П. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНТЕРХАЛТЕР, Вилко
**ВИНТЕРХАЛТЕР, Вилко**, правник, новинар (Бањалука, 17. VII 1909 – Београд, 16. XI 1970). Дипломирао право у Загребу 1934, а професионални новинар постао 1935. у недељнику *Народно благостање*, у којем су радили Веселин Маслеша, Огњен Прица, Отокар Кершовани, Отон Крстановић, Јован Поповић и Владислав Миленковић. Истовремено је до 1941. у *Политици* објављивао недељне привредне коментаре. Писао је јасним језиком откривајући позадине економских процеса у свету. Члан КПЈ постао је 1927. У партизане је отишао 1941. и уређивао листове и билтене НОВ. Носилац је Споменице 1941. После ослобођења био је директор и главни уредник *Ослобођења*. У Београду је био заменик главног уредника *Борбе*, оснивач и главни уредник ревија *Економска политика* и *Међународна политика*, функционер у Савезу новинара Југославије, дипломата, директор Међународног информативног центра у Њујорку, те савезни секретар за информације. Било на којој функцији, редовно је писао актуелне коментаре. Награду за новинарско животно дело „Моша Пијаде" добио је 1965. као други лауреат тек основане награде.
ДЕЛО: *Животном стазом Јосипа Броза*, Бг 1968.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Вилка Винтерхалтера*, Бл 1973.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНТЕРХАЛТЕР, Драган
**ВИНТЕРХАЛТЕР, Драган**, биолог, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 16. VIII 1952). Дипломирао 1974. на биолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду, магистрирао 1977, а докторирао 1983. на Биолошком факултету (*Полиморфизам и наслеђивање пероксидаза у роду Malus Mill.*, Бг 1983). Био је запослен у Заводу за воћарство и виноградарство, „Агроекономик", ПКБ у Београду, а 1978–1986. у Одељењу за физиологију биљака Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (ИБИСС). Као доцент предавао Физиологију биљака на ПМФ Универзитета у Сарајеву (2001–2005), а као ванредни професор предмет Основи молекуларне биологије на Универзитету у Бањалуци. У периоду 1979–1983. био, са паузама, годину дана на специјализацији у Енглеској. За научног саветника ИБИСС изабран 2001. Био помоћник директора ИБИСС 2005–2009. У Заводу за воћарство и виноградарство радио у области селекције и оплемењивања биљака. Запажени су његови радови на идентификацији сорти и подлога јабука, заснованој на електрофорези изоензима. Коаутор је четири признате сорте воћака, три брескве и једне вишње. У ИБИСС један је од водећих истраживача чије су главне теме: дефинисање протокола за клонско *in vitro* размножавање већег броја гајених, украсних и лековитих врста, морфогенеза *in* *vitro*, физиолошки поремећаји у култури *in vitro*, утицај срединских и нутритивних фактора, садржај секундарних метаболита; генетичка трансформација и услови гајења неколико врста трансгених биљака; заштита угрожених врста; биотехнологија кромпира, укључујући фототропизам и геотропизам у култури кромпира *in vitro*. Председник Српског друштва за физиологију биљака, члан Српског биолошког друштва и Међународног друштва за културу ткива и биотехнологију.
ДЕЛА: и D. James, „The use of peroxidase polymorphism in the identification of apple scion cultivars", *Sciеntia Horticulturae*, 1983, 18; и B. Vinterhalter, „Micropropagation of *Dracaena* Species", у: Y. P. S. Bajaj (ур.), *Biotechnology in Agriculture and Forestry, High-Tech and Micropropagation*, Vol. 40, VI, Berlin 1997; и B. Vinterhalter, V. Orbović, „Photo- and gravitropic bending of potato plantlets obtained *in vitro* from single-node explants", *Journal of Plant Growth Regulation*, 2012, 31.
Мирјана Нешковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНТРОВИЋ, Рајко
**ВИНТРОВИЋ, Рајко**, правник, дипломата (Сајан код Кикинде, 1. X 1870 – Београд, 14. I 1935). Пореклом је Немац и право име му је било Рудолф Винтер. Дипломирао на Правном факултету у Београду 1894. Следеће године постао је писар прве класе у Министарству иностраних послова, те започео дугу и веома успешну дипломатску каријеру. За секретара Министарства је постављен 1898, а за вицеконзула у Будимпешти 1902. Приликом женидбе 1905. прешао је у православље и променио име у Рајко Винтровић. Од 1909. је био секретар нашег посланства у Паризу да би 1912. постао генерални конзул у Солуну. Током I светског рата с ентузијазмом je помагао стотинама хиљада војника и избеглица. За секретара за стрaну преписку у рангу начелника Министарства постављен је 1918, а за начелника Министарства 1919. Као први југословенски дипломата након рата постављен је 1920. за шефа мисије у Берлину, потом за генералног конзулa у Букурешту 1922. Био је у два маха током 1929. председник краљевске делегације Југословенско-бугарске мешовите комисије, затим је 1930. постављен за начелника главне архиве Министарства, да би крајем 1932. био пензионисан. Добитник је ратних медаља 1912. и 1913. и одликовања Црвеног крста.
ЛИТЕРАТУРА: „Рајко Ф. Винтровић", *Политика*, 15. I 1935; „Сахрањен Рајко Винтровић", *Политика*, 18. I 1935.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЦЕ, Иштван
**ВИНЦЕ, Иштван**, астроном, универзитетски професор (Богојево, Бачка, 23. Х 1947). Дипломирао Астрономију (смер Астрофизика) на Природно-математичком факултету у Београду 1971. и на истом факултету докторирао 1986. Од 1972. ради у Астрономској опсерваторији у Београду, чији је директор 1990–1994. На Катедри за астрономију Математичког факултета у Београду од 1987. предавао Методе и технику посматрања Сунца, 1993–2008. Практичну астрофизику, од 1999. Физику Сунца, а од 2003. Инструменте и методе астрономских осматрања и Обраду астрономских осматрања на Департману за Физику ПМФ у Новом Саду. Развио је методу и програме за обраду, редукцију и анализу магнетних записа полариметријских посматрања променљивих звезда. Oдредио нестабилност скале таласних дужина телурских линија услед промене метеоролошких параметара у току дана и контаминацију овим линијама појединих области сунчевог спектра. Развио програм за пренос зрачења кроз атмосферу Сунца у локалној термодинамичкој равнотежи (ЛТР) и с њим проучио променљивост профила спектралних линија у фотосфери. Развио програм за одређивање преноса момента импулса помоћу коефицијента кроскорелације меридијанских и екваторских компонената колективних кретања сунчевих пега. Са сарадницима објаснио велике промене линије мангана са променом активности Сунца. Одредио заступљеност индијума на Сунцу и орбиталне и физичке параметре низа блиских двојних звезданих система са акреционим диском.
ДЕЛА: коаутор, „The Mn I 539.47 nm Line Variation in Solar Active Regions", *Solar Physics*, 2005, 229; коаутор, „On the solar abundance of indium", *MNRAS*, 2008, 384; коаутор, „Accretion disc in the massive V448 Cygni system", *MNRAS*, 2009, 396.
Милан С. Димитријевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЦЕЈА
**ВИНЦЕЈА** (Vinceia), римско насеље и путна постаја (mansio) на територији данашњег Смедерева. Плодно залеђе омогућило је развој пољопривредних делатности и економски процват насеља, међу чијим становницима је било и Грка и Оријенталаца. На значај пољопривреде указују и споменици са посветама Силвану Доместику (Silvanus Domesticus), заштитнику домаћинства и његове економије, и Либеру Оцу (Liber Pater), божанству вегетације и плодности. У околини насеља регистровани су остаци једне рустичне виле (villa rustica), у којој је нађена остава од 600 примерака римског бронзаног новца, са најмлађим ковањима царева Валеријана и Галијена. На основу тог новца, рушење објекта се датује у период убрзо после средине III в. У **В.** је нађен један бронзани парадни шлем у облику маске младића са кратком коврџавом косом, начињен током друге половине II в. На локалитету Ћириловац откривен је један декорисани оловни саркофаг, у којем се налазио златни накит из III в., настао на традицијама хеленистичког златарства.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Петровић, „Римско благо из Смедерева", *Старинар*, 1931, 6; M. Mirković, *Inscriptions de la Mésie Supérieure. II:* *Viminacium et Margum*, Bg 1986; И. Поповић, „Маска (део шлема)", *Антички портрет у Југославији*, Бг 1987; М. Цуњак, Љ. Марковић Николић, *Античке и средњовековне некрополе Смедерева*, Смед. 1997.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЧА
**ВИНЧА**, село у Подунављу, 17 км источно од Београда, саграђено уз обалу Дунава, 3 км северно од пута Београд–Смедерево. Припада општини Гроцка. Смештено је уз десну обалу Дунава и на левој страни долине његове притоке Болечице. Збијеног је типа, издужено правцем ове мале реке, а тим правцем су издужене и главне улице. У историјским изворима помиње се од 1528. Укључивањем у урбану зону Београда после II светског рата број становника је константно растао. Године 1948. било је 1.767 житеља, 2002. 5.819, а 2011. 6.779 становника (94,5% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 12,2% активног становништва, а остали су се највећим бројем бавили неаграрним занимањима, махом у околним градовима (71,5% активних). У селу се налазе основна школа, предшколска установа, месна канцеларија, амбуланта, пошта и хотел, а на западној периферији је Институт за нуклеарне науке.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** је на налазишту Бели брег констатована велика средњовековна некропола, са преко хиљаду гробова и у неколико хоризоната сахрањивања из раздобља од VIII до XVII в. Након ископавања М. Васића 1911. и 1912. систематска истраживања средњовековне некрополе обављена су у четири кампање (1978–1983), под окриљем Одбора за истраживање **В.** при САНУ. Најстарији хоризонт, који је датован оквирно од VIII до X в., одликује сахрањивање у гробовима укопаваним на редове, полагање покојника директно у земљу у опруженом ставу по оси запад–исток, као и прилози хране у малим керамичким лонцима. Личну имовину умрлих чини накит, пре свега наушнице. Сличне појаве одликује и хоризонт сахрањивања из раздобља XI–XII в., који је датован новцем византијског цара Исака II Анђела (1185–1195). Накит је квалитетан, израђен претежно од сребра и разноврстан. Заступљене су готово све врсте украса: плочице-дијадеме, наушнице (посебно са гранулираним коленцима и јагодама различитих облика), ниске, наруквице и прстење. Овај хоризонт значајно је оштећен укопавањем гробова из раздобља XIII–XV в., при чему је горња хронолошка граница одређена према новцу деспота Стефана Лазаревића. Поред слободног укопавања у овом млађем хоризонту јавља се и сахрањивање у дрвеним сандуцима. Налаза у гробовима је изразито мало, а особене су наушнице са привеском од спирално навијене жице. На основу случајних налаза накита претпоставља се сахрањивање на овом простору и касније, током XVI и XVII в.
Весна Бикић
У **В.**, у близини гробља, налази се манастир са храмом Ваведења Богородичиног. Подигнут је у време деспота Стефана Високог, који је по предању његов ктитор. Вероватно је опустео после пада Смедерева 1459, али је обновљен и оживео у време патријарха Макарија. Први историјски помен је у турском попису из 1560. где се помиње као манастир Ваведење код села **В**. Турци су га разорили 1595. у знак освете за устанак Срба у Банату. Убрзо је обновљен и 1611. у њему је преписан један Панегирик. По обнови је назван Нова Винча, а промењено је и храмовно посвећење (Успење Богородичино уместо Ваведења Богородичиног). При крају истог века поново је страдао и опустео што се доводи у везу са поразом Турака код Беча и каснијом сеобом Срба, када су се монаси преселили у манастир Кувеждин. Обновљен је 1727. доласком јеромонаха Пајсија, Грка са Крфа, мада се аустријска администрација жестоко противила обнови јер је папа Климент X захтевао да се сви шизматички манастири у Србији одузму од православних и уступе римокатолицима. Икону Богородице Владимирске, богато украшену златом и сребром, коју је донео из Русије и сместио у београдску Саборну цркву, Пајсије је потом пренео у **В.**, као и једно оковано јеванђеље и клише за израду икона.
Прво је саграђен храм са зидовима од плетера, блатом равно улепљеним споља и изнутра, са шест прозора и кровом од дасака. Олтар са четири мала прозора, нижи од цркве, зидан је од камена и покривен чамовом шиндром. На иконостасу од обичних дасака налази се 30 икона, са северне стране Богородичин, а са јужне епископски трон. Солидно је био снабдевен богослужбеним књигама и предметима од позлаћеног сребра и филиграна, а имао је и посебан звоник са два звона. Већ 1729. Пајсије зида храм од камена и остале зграде манастирског комплекса. Нови храм био је исте величине као претходни, са иконама на зидовима, двама улазима и кровом од шиндре. Археолошки радови утврдили су да је зидан од тесаног камена и опеке, са полукружним апсидама (олтарском и певничким), што све упућује на моравску грађевинску школу. Егзарх Максим га је 1733. затекао још у изградњи, као и пространу трпезарију са три прозора, столом од камена, иконама на зидовима и кровом од храстове шиндре. Од других просторија имао је подрум, кухињу, бунар и монашке келије.
После друге сеобе, око 1740, по трећи пут је разорен, а игуман Теодосије нашао је уточиште у манастиру Бездин. Више није обнављан, а данас се ни темељи не распознају јер је последње остатке темеља 1909. порушио власник земљишта. Приликом археолошких радова на манастиришту пронађено је неколико крстова, ручна кадионица богате и китњасте израде (из 1654) и један воздух.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, II 1903, VI 1926; Х. Шабановић, *Турски извори за историју Београда, књ. 1, св. 1, Катастарски пописи Београда и околине 1476–1566*, Бг 1964; *Смедеревски дефтер*, № 184.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Судбина манастира Винче у Србији", *Старинар*, 1887, 4; Ј. Ковачевић, „Словенске и српске старине у Винчи крај Београда и манастир Винча", *Музеји*, 1949, 3–4; *Археолошки споменици и налазишта у Србији, II, Централна Србија*, Бг 1956; B. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, II, Бг 1973; Г. Марјановић Вујовић, *Inventaria Archaeologica*, фасцикла 22, Бг 1979; „Средњовековна Винча", у: *Винча у праисторији и средњем веку*, Бг 1984; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЧА
**ВИНЧА**, село у Шумадији, 10 км југозападно од општинског средишта Тополе, смештено на побрђу између долине реке Јасенице (лева притока Велике Мораве) на истоку и долине реке Каменице (десна притока Кубршнице) на западу. Северно од села пролази локални пут Топола–Рудник. Насеље је дисперзивног типа и чине га низови кућа изграђених по косама између плитких долина, на висинама 220–380 м. Први пут се помиње 1476. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII и почетком XIX в. из Херцеговине, околине Сјенице и Новог Пазара. Током последњих деценија XX в. дошло је до благе депопулације. Године 1961. било је 1.628 житеља, 2002. 1.176, а 2011. 1.097 становника (98,6% Србa). Пољопривредом се бавило 81,7% активног становништва. Веома је заступљена производња воћа. У селу се налазе неколико хладњача и земљорадничка задруга, те четвороразредна основна школа, месна канцеларија и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЧА – БЕЛО БРДО
**ВИНЧА – БЕЛО БРДО**, археолошки локалитет на десној обали Дунава, југоисточно од Београда, у којем се налазе остаци једног од најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи, по којем је названа култура млађег неолита и раног енеолита у балканско-карпатској зони. Систематска археолошка истраживања **В.** вршио је Милоје М. Васић 1908, 1911–1913, 1924. и 1929–1934. Истражена је површина од око 1.600 м2, а **В.** је ушла у светску науку као налазиште на којем је, осим обиља разноврсних антропоморфних фигурина, изузетно моћан културни слој са стратификованим покретним налазима пружао могућност проучавања континуираног развоја винчанске културе на једном месту. Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у **В.** при САНУ, са Васом Чубриловићем на челу, започета су 1978. нова ископавања која су трајала до 1986, а затим од 1998. надаље. У мултидисциплинарно конципирана истраживања, у којима се примењују најсавременије археолошке процедуре и технике, укључени су бројни стручњаци из земље и иностранства. Археолошко налазиште лежи на високој лесној тераси, захвата површину од десетак хектара и има облик тела који доминира околином.
Најстарије, краткотрајно насеље на **В.** припада средњем неолиту, односно старчевачкој култури, које се одликује јамама и земуницама укопаним у лесну подлогу. У једној од њих откривена је 1931. колективна гробница са девет покојника. Почетком млађег неолита нова популација оснива своје насеље, доносећи нове облике материјалне и духовне културе (црноглачано биконичнo посуђе, антропоморфне фигурине). Повољан географски положај насеља омогућио је становницима **В.** контакте са носиоцима истовремених култура на широком простору од средње Европе на северу до Егеја на југу. Смештено на раскрсници бројних трговачких путева којима су стизали скупоцени предмети и ретке сировине из удаљених области, насеље у **В.** је убрзо постало економско, уметничко и култно средиште огромног простора који је обухватала винчанска култура. Сигурну и стабилну егзистенцију становника **В.** омогућавали су плодно земљиште и Дунав богат рибом, шуме у непосредној околини са обиљем ловних животиња, повезаност са залеђем богатим сировинама, од којих је једна од најважнијих био минерал цинабарит. Континуирани живот створио је културни слој дебео готово 10 м, у којем се налазе остаци суперпонованих насеља са богатим и разноврсним покретним налазима. Први стамбени објекти су земунице (округле, елипсоидне, вишећелијске), али убрзо затим јављају се надземне правоугаоне зграде од дирека и плетера облепљених блатом, са вертикалним зидовима и кровом на две воде. Све зграде оријентисане су у правцу северозапад–југоисток, са пролазима који се секу приближно под правим углом. У старијим фазама културе оне су најчешће мањих димензија и једноћелијске, а у каснијим фазама има и великих, вишећелијских, од 40 до 60 м2, са калотастим пећима или огњиштима у свакој просторији.
Основне привредне делатности биле су земљорадња и сточарство. Узгајали су пшеницу, јечам и просо, а гајили говеда, свиње, овце, козе и псе. Важну улогу имали су риболов и лов, што је осим хране обезбеђивало и неопходне сировине (кожа, крзно, кост, рогови). Насеље у **В.** било је једно од главних средишта занатства и трговине где су специјализоване занатлије израђивале оруђе од кости и рога (игле, шила, стругачи, харпуни, удице – коришћени за шивење тканине, обраду коже, израду рибарских мрежа, риболов), глачаног и окресаног камена (секире, длета, тесле, чекићи, ретушери, глачалице, жрвњеви, растирачи, ножеви, стругачи, пострушке – коришћено у дрводељским пословима, обради камена, коже, у лову, млевењу житарица). Оруђе је израђивано углавном од локалних сировина, а хиљаде алатки од опсидијана (вулканског стакла), који је био веома цењена сировина у неолиту Европе, а недоступан у ближем окружењу, сведочи да је у **В.** доспевао трговином из удаљених области, вероватно Карпата. Облици винчанских керамичких посуда су многобројни, разноврсни и потврђују континуитет културе на овом налазишту. На основу стилских одлика посуда нађених у сукцесивно наталоженим слојевима, утврђене су основне етапе живота у **В.** и периодизација винчанске културе у целини. У свим насељима преовлађују керамичке посуде фине фактуре, у тоновима од црне до сиве боје, сјајно глачаних површина, готово увек украшене неком од орнаменталних техника. Од облика најзаступљеније су различито профилисане зделе коничног, биконичног или лоптастог реципијента и пехари на шупљој нози, амфоре мањих димензија. Другу велику групу представљају грубље посуде које само повремено имају сјајно углачану површину и веома ретко се украшавају. Ту спадају амфоре и питоси великих димензија, лонци и ђувечи који су коришћени за складиштење (зрневља и течности) и припрему хране. Посебну, бројну групу чине минијатурне посуде које најчешће имитирају облике посуда за свакодневну употребу. Тумаче се као реципијенти за чување ретких намирница, козметичких производа, као дечје играчке или као посуде коришћене у процесу прераде цинабарита; за многе од њих се претпоставља да су их правила деца. Посуде су најчешће украшаване канелурама и урезима, а знатно ређе углачаним и жигосаним орнаментима који су карактеристични само за млађа насеља. Осим једноставних праволинијских мотива уобичајених у најстаријој фази културе, често се изводе и сложенији мотиви као што су спирале, меандри, метопска и шаховска поља, најчешће испуњени убодима и белом инкрустацијом.
У **В.** је обављана размена сировина из унутрашњости Балкана, као што су горски кристал, мермер и руда бакра. Винчанци су вероватно трговали вишковима земљорадничких производа, тканинама и другим занатским рукотворинама. Најважнији су свакако били цинабарит и његове прерађевине. Стога је и данас актуелно становиште Милоја Васића да насеље у **В.** свој процват дугује управо рудницима цинабарита на Авали. Из удаљених области у **В.** су стизале, осим опсидијана, и друге сировине и ексклузивни производи. Ту спадају спондилус шкољке, пореклом из источног Медитерана, од којих су израђиване наруквице, огрлице и други предмети намењени украшавању. Размена се обављала и са носиоцима истовремених култура у суседним областима, што потврђују специфично украшене посуде које су у **В.** стигле са севера, из области потиске културе. О металуршкој активности становника **В.** посредно сведоче аморфни груменови малахита, перле и привесци израђени од њега, који су налажени у свим слојевима, као и неке јаме за које се, због специфичног облика и садржаја, претпоставља да представљају радионично-топионичарска места.
У **В.** је откривено и неколико хиљада култних предмета од печене глине, најчешће у облику антропоморфних фигурина. Њихов велик број, тематска разноликост и стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми, указују на оформљену и јасну религијску мисао која је изражавана бројним ритуалима повезаним са свакодневним активностима, али и са свим важним природним циклусима (смена годишњих доба и стална обнова живота, сетва, жетва, рађање и умирање) од којих непосредно зависи опстанак целе заједнице. Приказују се у облику наге или обучене људске фигуре на којима је пол ретко назначен, у стојећем, клечећем или седећем ставу, често с маскама на лицу, а развој њиховог моделовања се прати од једноставних стубастих, до рашчлањених форми са детаљима лица и тела, често и са урезима и бојењем, приказаном одећом и фризуром. Култним предметима припадају и тзв. жртвеници – сточићи са реципијентом постављеним на три или четири ноге, често са угаоним завршецима у облику стилизоване људске или животињске главе. Просопоморфни поклопци цилиндричног или коничног облика, са представом људског и/или животињског лица, у време неолита се јављају само у винчанској култури. С обзиром на то да су поклапали амфоре, такође богато украшене урезивањем, у којима се вероватно чувала ретка и драгоцена течност, приписује им се заштитна функција. Налази откривени на дубинама између 9 и 6 м (фазе Винча Тордош I–II, градачка фаза) илуструју успон и највише домете винчанске културе. У том периоду настале су неке фигурине (Видовданка, Иванданка) и антропоморфне и зооморфне посуде (Хајд ваза) које се сврставају у највише домете праисторијске уметности.
Почетком раног енеолита насеље у **В.** пролази кроз озбиљну кризу, што јасно документује археолошки материјал нађен на дубини између 6 и 5,5 м. У то време, на простору југоисточне и средње Европе се, са развојем металургије бакра, формирају постепено нови економско-друштвени односи који се супротстављају традиционалном начину живота на **В.**, а најмлађа насеља показују да становници **В.** нису прихватали новине које карактеришу енеолитски период. Живот у **В.** настављен је и после гашења најмлађег насеља винчанске културе. У слојевима изнад њега откривени су остаци каснијих праисторијских и историјских епоха. Утврђено је постојање насеља из бакарног (баденска и костолачка култура) и бронзаног доба (ватинска култура) која су се састојала углавном од укопаних објеката и појединачних гробова из енеолитског периода (Бодрогкерестур културе) и из млађег гвозденог доба. Овај део културног слоја **В.** знатно је оштећен укопавањем више од 800 гробова који се везују за велику старосрпску некрополу, коришћену од VIII до XVII в.
ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, *Преисториска Винча,* Бг I 1932, II–IV 1936; Д. Срејовић и др., *Винча у праисторији и средњем веку*, Бг 1984; С. Станковић, *Жртвеници и просопоморфни поклопци из Винче*, Бг 1986; Д. Антоновић, *Предмети од глачаног камена из Винче*, Бг 1992; Д. Николић (ур.), *Винча – праисторијска метропола*, Бг 2008.
Дубравка Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЧА – ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ
**ВИНЧА – ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ**, научноистраживачки институт из области нуклеарне физике који је у Винчи, крај Београда, основан 1948. По сведочењу Павла Савића, идеја о оснивању Нуклеарног института у Винчи родила се приликом Титове посете Совјетском Савезу 1946, када је Јосип Броз свом саборцу из НОР, Павлу Савићу, предложио да из лабораторије нобеловца П. Л. Капице у Русији дође у Југославију и подигне институт. Тито је предложио и локацију Института: у близини археолошког налазишта Винчанске културе, крај села Винча. Предложена локација удаљена је од Београда 14 km, од реке Дунав 2 km, налази се на надморској висини од 87 m и на површини од око 86 ha оранице, кроз коју протиче поток Млака. Вративши се у Југославију, П. Савић је позвао свог предратног колегу физичара Робера Валена из Института „Жолио Кири" у Паризу да му помогне у оснивању института. Уредбом Савезне Владе ФНРЈ од 10. I 1948. оснива се Институт за физику у Винчи, који 1950. мења назив у Институт за испитивање структуре материје, 1953. у Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич", а 1992. у Институт за нуклеарне науке „**В.**". Научни оснивачи Института били су, поред П. Савића и Р. Валена, још и А. Милојевић, М. Млађеновић (за физику); З. Диздар, С. Рибникар, М. Шушић (за хемију); П. Мартиновић, Д. Каназир (за биологију); Д. Митровић, Р. Томовић (за математику). Институтом су руководили директори: П. Савић (1948–1949), С. Накићеновић (1949–1952), С. Дедијер (1952–1954), В. Павичић (1954–1958), В. Бабић (1959–1961), М. Ристић (1961–1966), В. Брајовић (1966–1972), З. Диздар (1972–1975), Б. Перовић (1976–1979), Ђ. Јовић (1980–1988), М. Стојић (1988–1992), М. Копечни (1992–1998), И. Плећаш (1999–2001), К. Суботић (2001–2003), Д. Петровић (2003–2004), З. Ракочевић (2004–2006) и Ј. Недељковић (од 2006).
Институт почиње са радом 1948. са задатком примене нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. У доба Хладног рата, када је и Југославија била под ембаргом на увоз свих стратешких материјала, Институт самостално гради сопствене погоне и средства за научноистраживачки рад: библиотеку, штампарију, конструкциони биро, радионице за самосталну градњу истраживачке опреме (од акцелератора до Гајгер–Милерових бројача). Радећи скице лабораторија, те водећи грађевинске и инсталационе радове, П. Савић и Р. Вален истовремено подижу и научни кадар. Институтом управља Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ), која 1955. оснива још два института – „Руђер Бошковић" у Загребу и „Јожеф Штефан" у Љубљани. Научним радовима представљеним на међународним симпозијумима о мирнодопским применама нуклеарне енергије, одржаним у Женеви 1955. и 1958, Институт је изашао и на међународну научну сцену. Југославија је била пета нуклеарна држава у свету после САД, Совјетског Савеза, Енглеске и Француске (Немачкој, Италији, Јапану и др. био је забрањен рад у области атомске енергије). Oд 1955. до 1959. у Институту је по совјетском пројекту изграђен тешководни реактор А (РА) снаге 6,5 MW, а по пројекту проф. Драгосолава Поповића и домаћи тешководни експериментални реактор нулте снаге – Реактор Б (РБ).
Одлуком Савезног извршног већа 1970. укида се Савезна комисија за нуклеарну енергију, а 1974. укинуто је и савезно финансирање Института. Он, тако, 1978. добија свега 35% потребних финансијских средстава, а остатак средстава је, препуштен потребама корисника на тржишту, морао да прибави услугама трећим лицима (услужна озрачивања, производња радиоактивних громобрана и вакуумских пумпи, услужни радови у заштити од јонизујућих зрачења и др.). Ситуацију погоршава и Закон о забрани градње нуклеарних електрана (СЛ СФРЈ, 1989, 35). Године 1991. прихвата се Пројекат градње акцелератора „Тесла", који преживљава и најтеже дане кризе 1993. Економске тешкоће у Србији се погоршавају, па финансирање из буџета опада на свега 20% потребних средстава. То даље води ка распродаји резервног нуклеарног горива која 2002. постаје императив егзистенције Института. Одношење истрошеног горива било је, међутим, прескупо, па је корист била неизвесна. Гаси се пројекат акцелератора „Тесла". Сарадња са армијом и привредом била је финансијски корисна, али често на уштрб развоја науке. Југославија је била члан ЦЕРН-а (CERN – Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire/Европски савет за нуклеарна истраживања) од 1954, а једина је иступила из те организације 1961. Светли тренутак настаје 2011. када је Србија поново ушла у ЦЕРН са чланством за наредних пет година.
Максимално бројно стање сарадника Института износило је 60-их година око 1.400, да би у првој деценији XXI в. било скоро преполовљено. Квалификациона структура Инстититута била је: око 15% доктора наука, 30% магистара наука, 25% другог помоћног техничког особља, 30% логистичког особља. Научни, истраживачки и развојни рад у Институту одвијао се у области нуклеарне физике, хемије, физичке хемије, биологије, медицине, науке о материјалима, заштите од јонизујућих зрачења, градње нуклеарних уређаја, термотехнике, електронике и науке о рачунарима. Интензитет и приоритети тог рада мењали су се пратећи вијугаву линију потреба и могућности земље.
**Физика.** Оснивачи и градитељи **В.** припадали су Физичкој лабораторији из које су се групе уско специјализованих истраживача издвајале у посебне научноистраживачке јединице или лабораторије. Од истраживачких средстава у почетку се располагало само извором гама зрачења: Co60 од 11,1 PBq и 0,37 PBq (мултипл бекерел), а истраживања су се одвијала у спектрометријама наелектрисаних честица. У саставу Института развиле су се: *Лабораторија за физику* – *ИНИФ* (С. Коички, Л. Маринков, Ђ. Крмпотић, И. Аничин, Р. Вукановић, М. Богдановић, С. Јокић, Ј. Чомор), која је наставила са започетим пословима развоја детектора и спектрометрије, касније се усмерила на пројекат изградње Акцелераторске инсталације „Тесла", а области истраживања су: физика елементарних честица, развој детектора, нуклеарна физика – нуклеарне реакције тешких јона, нуклеарне реакције за производњу радионуклида, физика кондензованог стања – физика танких кристала и радијациона физика; *Лабораторија за нуклеарну и плазма физику* (Б. Лаловић, В. Ајдачић, С. Пешић, М. Стојановић, Б. Цекић), чије су области истраживања: нуклеарна спектрометрија, физика високих енергија и ретких нуклеарних процеса, хиперфине реакције, физика нуклеарних снопова, конструисање и израда суперпроводних магнета, криостатика, микроталасни системи, нуклеарна физика тешких јона, оптика снопова, конструкција и градња соларних, енергетских јединица, нуклеарна физика – методе и инструментација; *Лабораторија за теоријску физику и физику кондензоване материје – ФИЗИС* (В. Роглић, З. Марић, Ф. Хербут, М. Вујичић, Ђ. Живановић, В. Радојевић, Љ. Новаковић) настала је 1969. окупљањем истраживача из разних области физике, а њене области истраживања су: физика чврстог стања, фундаментални проблеми у квантној теорији, физика елементарних честица и гравитација, атомска и молекуларна физика (Б. Прелесник, С. Стаменковић, А. Танчић, Д. Родић, Г. Вујичић, Д. Давидовић, З. Ивић, З. Поповић, В. Матић); *Лабораторија за радијациону хемију и физику – ГАМА* (З. Драганић, И. Драганић, Б. Радак, Љ. Јосимовић, Д. Костоски, М. Давидовић) основана је 1957, са следећим областима истраживања: радијациона хемија (О. Гал, В. Марковић, О. Мићић, М. Ненадовић) и сродне области физике (М. Живановић, Ј. Константиновић), физика и хемија полимера, слободни радикали у биолошким системима, фотохемија колоидних честица, дефекти у полупроводницима, структура и динамика кондензованих система, магнетска релаксација у кондензованим системима, модификовање полимера под утицајем јонизујућих зрачења, аналитичка хемија органских молекула; *Лабораторија за атомску физику – ЛАФ* (И. Шеварац, Б. Перовић, Т. Ненадовић, Т. Јокић, В. Миљевић) основана је 1965. за истраживања у областима: процеси судара на границама фаза, физика кондензоване материје, нови материјали, плазма физика, физички процеси при вакуумском процесирању материјала, физика танких слојева, филтрирање отпадних гасова.
**Хемија.** У току 60-их година развиле су се три лабораторије, које запошљавају око 90 сарадника, од чега око 70 чине научни радници. *Лабораторија за физичку хемију – ЛФХ* (М. Ристић, Ј. Хојман, С. Рибникар, Д. Пешић, С. Маринковић, М. Момировић, Б. Радак) формирана је 1966. Oбласти истраживања: хемија радионуклида, производња тешке воде, масена спектрометрија и хемија високих температура, квантна и ласерска хемија, испитивања молекулских структура и молекулске динамике, примењена електрохемија, методе сепарације уранијумских изотопа, вишеканалска емисиона спектрометрија. *Лабораторија за хемијску динамику* (З. Диздар, И. Гал) основана је 1956. истовремено са изградњом нуклеарног реактора РА као Одељење за експлоатацију ислуженог нуклеарног горива, а 80-их година јој је формално прикључен и Центар за перманентно образовање (Школа за изотопе и Школа рачунара). Области истраживања су: хемија сепарационих процеса, испитивања неорганских материјала, хемијска термодинамика и термохемија, аналитичка хемија, физичка хемија и брзи хемијски процеси (С. Милоњић, М. Копечни). *Лабораторија за радиоизотопе – РИ* основана је 50-их година као Одсек за развој и производњу радиоинуклида (Т. Тасовац, П. Бојовић, С. Вељковић, Ј. Стевовић, Ј. Вучина, Д. Ђокић). Први производи радионуклида настали су 1961. Oбласти истраживања су мултидисциплинарног карактера, а циљ је добијање разних радиоактивних препарата за примену, производњу и снабдевање корисника у области медицине и привреде. Упоредо обухвата хемијске, биолошке, биохемијске и физичке анализе, контроле произведених препарата.
**Биологија.** Најпре је постојала Биолошка лабораторија (П. Мартиновић, Д. Каназир, Д. Хајдуковић, В. Глишин, Н. Савковић, Б. Димитријевић), oснована 1949. у циљу проучавања дејства јонизујућег зрачења на живу материју, механизама радијационе озледе и поремећаја изазваних дејством јонизујућих зрачења. Запошљавала је укупно око 105 сарадника, од чега 70 научних радника: 30 доктора и 20 магистара. *Лабораторија за радиобиологију и молекуларну генетику РМГ* (Н. Савковић, Д. Алавантић, Б. Димитријевић) настала је 1992. реорганизацијом других делова лабораторије. Области истраживања: молекуларна генетика, генотипови, кардиоваскуларне инфекције, онкогенетика, експериментална хематотерапија канцера. *Лабораторија за молекуларну биологију и ендокринологију – МБЕ* (Д. Каназир, Р. Ђорђевић, О. Миловановић, М. Демајо, С. Пајовић, А. Ристић, Н. Фира) настала је 1973. Области истраживања: молекуларни механизми ендокриних и неуроендокриних функција и комуникација, ефекти агенаса из окружења на неуроендокрине функције, пренос хормонских сигнала и функција ћелија, утицај хормона на активност ћелија централног нервног система, молекуларна основа екстрагеномских и геномских процеса индукованих глукокортикоидима и другим стероидним хормонима.
**Заштита од јонизујућих зрачења.** Зачета је 1949. у циљу радијационе контроле, надзора и проучавања дејства јонизујућег зрачења на живу материју и механизама поремећаја изазваних зрачењем у човековој околини. После акцидента на малом реактору (РБ) октобра 1958. добила је знатне подстицаје. Због контроле простирања радионуклида око реактора има своју метеоролошку службу осматрања. *Лабораторија за заштиту од јонизујућих зрачења – ЗАШТИТА* (Т. Тасовац, П. Бојовић, М. Видмар, П. и И. Мирић, М. Ковачевић, П. Марковић) формирана је 1959. као одељење. Области истраживања: радијационa сигурност и заштита, дозиметријa зрачења, истраживања у области примене извора зрачења, метрологијa дозиметријских величина и баждарење мерила, радијационо оптерећење атмосфере и процеси миграције радионуклида, истраживања и технологија обраде и одлагања радиоактивних отпадних материјала, деконтаминацијa, мониторинг околине нуклеарних објеката, заштита околине термоенергетских објеката, контрола и обрада индустријских отпадних вода, контрола радиоактивних громобрана. *Медицинска заштита* (З. Ђукић, Д. Стојановић, М. Трајковић, Д. Вељковић) бави се медицином рада, те развојем и имплементацијом метода превенције и ургентног третмана јонизујућим зрачењима лица озрачених или контаминираних радионуклидима, радиопатологијом у јавној и професионалној хигијени. Одржава стални медицински надзор озрачења (хематологија) свих радника, дежурство медицинске екипе за време рада реактора, амбуланту лекара опште праксе, стоматолошку амбуланту. Располаже сопствено изграђеном инсталацијом (Ђ. Бек-Узаров, З. Ђукић) за хуману деконтаминацију и мерења радиоактивности у целом човечјем телу (Whole Body Counter – WBC).
**Метрологија.** Развој нуклеарних наука и технологија није могућ без развоја нових метода мерења. Метрологија је најпре била део Физичке лабораторије за учешће у појединим експериментима и за међународна поређења. Поседовала је примарне еталоне, тада државног значаја, постојала као *Одељење метрологије* 1969–1972, али се никада није издвајала у посебну лабораторију. *Метрологија радионуклида* (Ђ. Бек-Узаров, Љ. Добриловић, Д. Палигорић, М. Хаџишеховић, К. Бураи) делује у областима: развој апсолутних и релативних метода мерења активности α, β и γ зрачења, у 4 π и 2 π геометрији, методом бројања у одређеном просторном углу чврстих радиоактивних извора и интерно гасно и течно сцинтилационо бројање. Са 4π β-γ коинцидентном апаратуром Институт је 1963, у име Савезног завода за мере и драгоцене метале Југославије, учествовао на Међународним компарацијама активности извора радионуклида – Co60, које је за 40 лабораторија из целог света организовао Међународни биро за тегове и мере (*B.I.P.M. – Bureau International des Poids et Mesures, 1875–1975, Cent ans de métrologie*, Paris 1975). Била је то једина научна сарадња у току 100 година од усвајања метарског система у Србији (усвојен одлуком Скупштине Краљевине Србије, 1879). Вршена су и друга бројна метролошка сравњења на међународном нивоу: Харвел, Дидкот, Сакле. Учињена су интеркомпаративна мерења активности радиоактивних извора радионуклида H3, S35, I131. Међународне интеркомпарације су вршене са 4 π−β−γ коинцидентном апаратуром, те 4 π и 2 π проточним и сцинтилационим бројачима конструисаним и израђеним у **В**. *Метрологија поља γ-зрачења* (П. Мирић, Д. Новковић, И. Мирић, М. Ковачевић) и *Метрологија топлоте* (К. Маглић, Н. Милошевић, Н. Степанић, И. Алексић, М. Бабић, Г. Данковић, Н. Перовић) јесу лабораторије за испитивање термофизичких особина материјала и еталонирање температуре и влажности. Изучавају проблеме топлотне проводљивости, топлотне дифузивности, специфичне топлоте и хемисферне укупне и нормалне спектралне емисивности у опсегу 250–2.400 К, као и методе мерења температуре и влажности и еталонирања мерила тих величина у истом опсегу 200–2.000 К.
**Нуклеарна енергетика.** Зачета је у Физичкој лабораторији (I 1) (Р. Вален), где је 1951. формирана група за неутронску физику, која је 1955. прерасла у *Лабораторију за физику и динамику реактора*. У Институту се нуклеарном енергетиком бави око 25 истраживача, од којих 10 доктора наука и 6 магистара. Објављено је око 1.000 радова. *Лабораторија за нуклеарну енергетику и техничку физику – НЕТ* (М. Матаушек, Д. Стефановић, Љ. Костић, М. Пешић) основу за експериментални рад има у истраживачком нуклеарном реактору нулте снаге (РБ) са модификацијама неутронских поља и експерименталном опремом. Oбласти истраживања: нуклеарна енергијa и енергетикa, физика нуклеарних реактора, нуклеарна техника, математичко моделовање, физика нуклеарних реактора, транспортна теорија, утицај нуклеарних постројења на околину, озрачивања и испитивања узорака, општа енергетика и техничка физика, развој мерних уређаја, обука кадрова у области реакторске физике; *Лабораторија за термотехнику и енергетику – ИТЕ* (З. Зарић, М. Новаковић, С. Ока, К. Маглић, Д. Спасојевић, М. Стефановић) настала је 1958. као област развијана у склопу развоја нуклеарних реактора. Области истраживања су: генерисање топлоте, процесна техника, проток флуида, пренос масе и топлоте, сагоревање, термалне карактеристике материјала, метрологија температура, експериментална истраживања, математичко моделовање, мерења протока и термодинамичких карактеристика, сушење, плазма технологије, биомасе, сигурност нуклеарних постројења; *Центар за мултидисциплинарна истраживања и инжењеринг – РА*, груписан око истраживачког реактора РА, брине о његовом одржавању и о припреми експеримената на реактору, а од 2000, у заједници са Лабораторијом НЕТ-а, припрема реактор А (РА) за декомисију.
**Електроника и рачунари.** Настала је 50-их година као Математичка лабораторија, а касније се ширила услед интензивног развоја мерних уређаја и инструмената. Из дела те лабораторије развио се и цео Институт „Михаило Пупин" и Лабораторија за рачунарску технику „РТ". У области је ангажовано око 50 сарадника, од којих око 30 истраживача. Објављено је 280 научних радова и око 1.000 техничко-технолошких публикација. *Лабораторија за електронику – ЕЛ* (С. Муждека, М. Војиновић, В. Аранђеловић) у почетку гради цевни вишеканални импулсни анализатор (П. Момчиловић) за импулсне мерне ланце у нуклеарним истраживањима, а потом наставља са развојем инструмената са полупроводничком техником и израдом модуларних система за мерне инсталације импулсних мерних ланаца у нуклеарној спекрометрији. *Лабораторија за рачунарску технику – РТ* је рад и развој започела као Математичка лабораторија, са сопствено израђеним аналогним (П. Мадић) и дигиталним рачунаром (Д. Митровић, Р. Томовић). Касније се користе увозни дигитални рачунар ZUSE-23-VK и аналогни рачунар PACE 231R. Са новонабављеним рачунаром CDC-3.600, Институт постаје најјачи рачунски центар у земљи и расадник високостручних кадрова (Љ. Радановић, М. Чарапић). Осамдесетих година дошло је до осипања и гашења Рачунског центра, а нови купљени рачунар типа Honeywell није никада добио прилику да буде озбиљније коришћен. Лабораторија је реформисана 1994. и укључена у мрежу „ВИНЧАнет".
**Наука о материјалима.** Развој нуклеарних реактора наметао је развој специјалних материјала. Група истраживача, који су потицали из Лабораторије за физичку хемију, издваја се 1962. да би се бавила изучавањем металних, керамичких и графитних материјала за потребе Института и индустрије, као и развојем квалитета нуклеарних горива, конструкционих материјала и графита за нуклеарне реакторе. У том циљу формирају се посебне истраживачке јединице. *Лабораторија за материјале – ИМ* (С. Маринковић, М. Гашић, М. Стевановић, Б. Ђурић, Ђ. Лазаревић) истражује у областима: конструкционих и термозаштитних композитних материјала, пиролитичких карбона, композитних карбона, термозаштитних и активних карбонских текстилних материјала, стакластих карбона, специјалних типова смола за композите. Ова велика лабораторија подељена је у три одељења. *Одељење за метале* ради у области кристализације металних растопа, равнотежне и неравнотежне фазне трансформације, термичког таложења, физике пластичности и чврстоће материјала, структуре металних система и дефеката у структури. Испитују се легуре железних, тешких и племенитих метала, легуре уранијума, бакра за алат и лемове, легуре лаких метала, алуминијумске легуре. *Одељење за керамичке материјале* (М. Ристић) бави се керамичким горивима за нуклеарне реакторе, конструкционом и електронском керамиком на бази високо чистих оксида, оптичком керамиком, ватросталним материјалима, електроизолационим керамичким материјалима, конструкционим материјалима на бази металних прахова. *Одељење за карбонске материјале* (С. Маринковић) истражује плазмом депоноване превлаке, бави се истраживањима савремених карбонских и композитних материјала и угљеничних влакана.
**Уређаји за нуклеарна истраживања у самоизградњи.** Велики експериментални уређаји грађени су у оквиру великих истраживачких пројеката у првим годинама рада Института, пројектовани искључиво за та истраживања и коришћени у тимовима са другим истраживачима. Када су касније наступиле финансијске тешкоће, били су стављани на располагање свим корисницима у нашој земљи. Натерани на смањење трошкова, сарадници Института су полако напуштали креативни истраживачки експериментални рад на њима и усмеравали се на јефтиније пројекте, па је градња замрла. *Aкцелератори –* први, од 80 килоелектронволти (kеV), изграђен је 1952 (М. Николић, М. Црниловић, Б. Маглић). Сопственом доградњом повећана му је енергија до 200 keV. Показало се и то недовољно, па је у Швајцарској 1953. набављен акцелератор од 1,5 мегаелектронволти (MeV). Допуњен сопствено изграђеним високо фреквентним извором и анализатором снопа 1955. могао се поредити са најбољим у свету (Б. Маршићанин, Б. Аничин), а са постигнутом јачином струје за честице протона, деутерона и алфа честице чак их је превазилазио. За израду мета направљен је сопствени сепаратор изотопа 1957 (И. Шеварац, Б. Перовић). За прецизније утврђивање масе добијених изотопа начињена су 1965. још и два масена спектрометра (Б. Чобић, Д. Тошић). Постојећу опрему је 1975. употпунио магнетни анализатор (Б. Дуњић). Независно је набављен импулсни електронски акцелератор Фебетрон од 2 MeV. Постојећи акцелератори завршавају истраживачке могућности, па је 1993. започета израда новог акцелератора „Тесла" циклотронског типа (Н. Нешковић, А. Добросављевић) од 68 MeV, чија је градња суспендована. *Нуклеарни реактори* служе као извори флукса неутрона за истраживачке експерименте из интеракција зрачења са материјом, заштиту, производњу радионуклида. Први нуклеарни реактор нулте снаге РБ је самоградња Института (Д. Поповић). Користио је руско гориво, намењен искључиво за научне експерименте (Н. Рајшић, Н. Добросављевић). Пуштен је у погон 1958. Други нуклеарни тешководни реактор РА изграђен је у сарадњи са Совјетским Савезом, а неки делови су произведени у земљи (Н. Добросављевић, В. Зечевић). Пуштен у погон 1959. са снагом од 6,5 мегавата (MW) и максималним флуксом термалних неутрона у језгру од 1,2 • 1014 n/cm2. Радио је 1960–1980, а 2010–2011. је декомисиониран. *Инсталација за хуману деконтаминацију и дијагностику радијационе повреде човека – WBC* (*Whole Body Counter*) једина је инсталација у Југоисточној Европи. Састoји се од сале (300 m2) за хуману деконтаминцију видљивих површина целог човечјег тела и посебне опреме за деконтаминацију физички рањених – непокретних особа, које се после деконтаминације уводе у просторију (450 m2) где је инсталација WBC и где се мере количине радионуклида у целом човечјем телу, на основу чега се дијагностификује радијациона озледа човека. Цела инсталација је пројектована и изграђена у Институту, а почела је с радом 1963 (Ђ. Бек-Узаров, М. Ивковић, А. Шребел). *Јаки извори јонизујућих γ-зрачења (Павиљон за радијум)* служе за истраживања понашања материјала, хемијских супстанци, биолошких узорака in vivo и in vitro, озрачених гама зрацима. У павиљону за радијум названом „Хладњача" (П. Савић, Т. Тасовац, П. Бојовић, О. Јанковић) била је прва радијациона јединица, састојала се од извора радијума активности од 3,7 • 1010 Bq или 1 Ci (кири), која је средином XX в. била једини извор високојонизујућег γ‑зрачења код нас. *Извор гама зрачења за радиохемију* располаже извором зрачења радионуклида Co60 активности 3,7 • 1014 Bq (И. Драганић, З. Драганић, В. Марковић, О. Мицић, О. Гал, И. Гал), на којем су рађени фундаментални проблеми хемијских реакција и γ-радиолиза до фотосинтеза. *Инсталација за стерилизацију гама зрачењем* (В. Марковић, Б. Радак) служи за индустријску бесконтактну стерилизацију γ-зрацима радионуклида Co60, активности 7,4 • 1015 Bq, за индустријску стерилизацију фармацеутских производа, медицинских инструмената и помагала за једнократну употребу.
**Центар за перманентно образовање** основан је 1956. под именом Школа за изотопе (И. Драганић, О. Млађеновић, С. Вујошевић) и лоциран је у Београду (Косанчићев венац 29). Проистекао из рада са природним радиоактивним изворима, био је посвећен образовању и популаризацији примене нуклеарних наука и технологија у привреди, здравству, образовању, науци. Издаје сертификате који дају права за рад са радонуклидима и јонизујућим зрачењима. Делатност Центра се 80-их година проширује на популаризацију примена персоналних рачунара, у тзв. Школу рачунара.
**Организација научних скупова и летњих школа.** У наменском објекту **В.** у Херцег Новом организовани су многобројни научни скупови; летње школе теоријске, нуклеарне и физике елементарних честица; конгреси Савеза друштава математичара, физичара и астронома; међународне летње школе за електронику, метрологију радионуклида, термотехнику, простирање топлоте и материје; скупови Међународног центра за пренос масе и топлоте; (затворени) скупови о физици и техници нуклеарних реактора и др.
**Одељење документације** у свом саставу има библиотеку, преводиоце за енглески (Д. Лађевац), француски (О. Бек-Узаров) и руски (Н. Тодоровић) и издавачку делатност. Први свој научни часопис **В.** објављује 1952. под називом *Recueil de Тravаux de l'Institut de Recherches sur la Structure de la Matière* са радовима на француском и енглеском. У периоду 1953--1961. он излази под насловом *Bulletin of the Institute of Nuclear Sciences „Boris Kidrich"* на енглеском. Разменом је упућиван на око 700 адреса у 42 земље. Часопис се, потом, до 1971. издаје у облику сепарата. Обновљен је 1996. као *Vinča Institute of Nuclear Sciences Bulletin*. Излазио је до 2008. са редовним бројевима и суплементима, међу којима су били зборници радова и седам бројева часописа за противексплозиону заштиту (Д. Антић). У периоду 1994–1997. објављено је и седам научно-стручних тематских бројева серије *Информатора*. Заједница „Нуклин" је са Институтом издавала 1981–1990. часопис *Нуклеарна технологија*, који се обнавља 1995. под насловом *Југословенско нуклеарно друштво*, од којег се 2002. формира часопис *Nuclear Technology & Radiation Protection* (Р. Симовић). Од 1995. Институт штампа часопис *Термотехника*. Њему се придружује Друштво термичара Југославије, па Институт од 1997. издаје међународни часопис Друштва термичара Србије *Thermal Science*. Од 1961. објављују се интерне *ИБК-публикације*, укупно 1.610 наслова. Посебну групу чине друштвени часописи колектива Института. *Весник* је издаван 1960–2003 (1973–1998. под именом *Информатор*), а објављен је 291 број током 44 године излажења (Д. Антић, Ђ. Бек-Узаров, М. Новаковић). Током 2003. Синдикат Института је објавио десетак бројева неформалног *Синдикалног Гласника* (С. Станковић). Институт поседује сопствену штампарију и књиговезницу.
**Помоћне делатности.** Логистичку техничку подршку у самосталној изградњи научних прибора, склопова, делова научне опреме, које су замислили и изводили сарадници Института, чиниле су помоћне радне јединице: Конструкциони биро, са до 10 професионалних конструктора; Архитекте, за општу и унутрашњу архитектуру (Б. Бон, С. Селенић); Механичка радионица; Радионица за оплемењивање површине метала; Столарска радионица; Стаклодувачка радионица; Ливница са моделарницом; Фото-служба; Сервис за течни азот; Галванизација; Кoмунално одељење; Фарма за експерименталне животиње; Смештајни капацитети; Ресторан; Безбедносна, ватрогасна и саобраћајна служба; Депонија, за радиоактивни отпад ниске и средње активности. Административна, правна и финансијска служба у свом саставу има заједничку службу (140 радника), техничку оперативу (73) и административно-економски сектор (64).
У току 60 година постојања 178 сарадника Института је удостојено највишим државним одликовањима, од Ордена Авноја до Ордена рада, а њих 174 одликовано је Годишњом наградом Винча Института. Сарадници су објавили око 20.000 научних радова. Институт је изнедрио два председника (П. Савић, Д. Каназир), једног секретара (С. Коички) и осам (М. Шушић, П. Мартиновић, Ф. Хербут, М. Ристић, С. Рибникар, М. Курепа, З. Зарић) академика САНУ. Образовано је 582 доктора наука и преко 600 магистара наука из области физике, хемије, биологије и техничких наука. Велик број сарадника напустио је Институт и земљу, па нема великог нуклеарног института у свету а да у њему није неки од сарадника Института.
Својим научним резултатима и ауторитетом Институт је подигао углед српске науке у свету, а тиме и општи углед земље; нека научна остварења сарадника Института нашла су место у специјализованим уџбеницима високог образовања и монографијама у разним областима природних и техничких наука у свету; научни резултати имали су значајан позитиван утицај и на развој привреде земље и углед њене индустрије у свету. Благодарећи томе, израда неких компонената за постројења Међународног акцелератора ЦЕРН-a у Женеви („Лола", Железник, „Раде Кончар", Загреб, 1957/58), као и неких подсклопова у савременим Совјетским нуклеарним електранама („Енергоинвест", Сарајево, 1960–1970), била је поверена тадашњој Југославији.
ИЗВОР: Библиографије цитираних аутора.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Антић, *Билтен Института за нуклеарне науке „Винча"* *1952–1971*, Бг 1972; Б. Перовић Нешковић, Д. Бабић, В. Аранђеловић, *Пола века Института Винча (1948–1998)*, Бг 2000.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИНЧАНСКА КУЛТУРА
**ВИНЧАНСКА КУЛТУРА**, водећа култура млађег неолита и раног енеолита, названа по налазишту у селу Винча, недалеко од Београда. Осим центрaлног Балкана и јужне Војводине, који чине језгро њене територије, обухватала је у појединим фазама развоја средње Потисје и Трансилванију на северу, Олтенију и Софијски басен на истоку, источну Босну и Црну Гору на западу, и Скопску котлину на југу. Почетком истраживања **в. к.** могу се сматрати ископавања Mилоја М. Васића у првим годинама XX в. у Јабланици код Аранђеловца, Чаршији код Рипња и Малом друму код Поповића. Значај **в. к.** у праисторији Европе препознат је, међутим, тек после Васићевих систематских ископавања у Винчи од 1908. са прекидима до 1934. Резултати тих истраживања омогућили су јасно сагледавање развојних фаза насеља у самој Винчи, али и целокупне **в. к.**, њених основних карактеристика и вредновања налаза са осталих до тада истражених налазишта. Добро стратификовани покретни налази из Винче, пре свега керамика, представљају основу свих хронолошких класификација **в. к.** и утврђивања њеног положаја у развоју праисторијских култура Европе. Многе од тих класификација (Г. Чајлд, О. Менгин, Ф. Холсте) данас имају само историјски значај. Формулисане средином XX в., и касније у неколико махова допуњаване, периодизације Владимира Милојчића и Милутина Гарашанина су и данас у употреби. У периодизацији В. Милојчића основне фазе су обележене као Винча А–Д, док су у периодизацији М. Гарашанина оне означене и именима налазишта за која се у том тренутку сматрало да најјасније репрезентују старију и млађу фазу **в. к.** (Винча – Тордош I и II, Винча – Плочник I и II). Значајан напредак у јаснијем сагледавању **в. к.** учињен је у периодизацији М. Гарашанина издвајањем тзв. градачке фазе на прелазу из тордошке у плочничку фазу. Названа је према налазишту Градац код Лесковца и за њу се везују знатније економске, друштвене и технолошке промене (увођење метала у ширу употребу) него у другим периодима. Та фаза одговара дубини између 6,5 и 6 м на Винчи, мада њене карактеристике овде нису тако јасно уочљиве као на неким другим налазиштима.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-nalazista-vincanske-kulture.jpg)
Током готово хиљаду година свог развоја (5.400–4.500 г. п.н.е.) **в. к.** доживљава дугу и углавном мирну еволуцију, без оштрих прекида између појединих фаза. Како је у појединим фазама обухватала целу балканско-карпатску зону, њена материјална култура на тој великој територији није јединствена, него се развија у низу локалних варијаната **в. к.** са више или мање израженим специфичностима: класична или србијанска (северна и западна Србијa, као и већи део Војводине – Винча, Гривац, Дивостин, Супска, Арадац, Белетинци, Гомолава), јужноморавска (уже подручје слива Јужне Мораве – Црнокалачка бара, Витошевац, Павловац, Градац, Плочник), косовска (Валач и Фафос код Косовске Митровице, Предионица код Приштине), источнобосанска (Варош код Кораја, Горња Тузла), трансилванска (Тордош, Тартарија) и олтенијска (Раст). На територији **в. к.** познато је више од 800 насеља, од којих је само неколико у целости истражено. Димензије тих насеља су веома различите, од малих и краткотрајних величине неколико хектара, до насеља која обухватају и неколико стотина хектара. **В. к.** карактеришу вишеслојна насеља (Винча, Жарково, Бањица, Супска, Беловоде, Плочник, Предионица, Фафос) покрај речних токова или на уздигнутим гредама заштићеним од поплаве, што указује на стабилнију економију која омогућава дуготрајније насељавање на истом месту. За млађе фазе културе карактеристична су једнослојна насеља (Градац, Јаково–Кормадин, Белетинци, Валач, Горња Тузла, Варош). Од градачке фазе, углавном на територији јужноморавске и косовске варијанте, насеља су подизана и на тешко приступачним брежуљцима или стенама које је могуће лако бранити (Градац, Валач, Градина у Стапарима, Пљосна стијена код Радоиње). Нека од тих насеља су била утврђена (Валач) са палисадама и сухозидом од делимично обрађеног камена. И нека равничарска насеља из различитих фаза културе била су ограђена дубоким ровом (Винча, Јаково–Кормадин, Црквине–Стублине).
Насеља су се састојала од надземних кућа правоугаоних основа, најчешће исте оријентације, каткад густо постављених у правилне редове. Грађене су од коља оплетеног прућем и облепљеног блатом. Само изузетно коришћене су и земунице (полуукопане колибе) као привремени стамбени објекти. У старијим фазама културе куће су готово квадратних основа и релативно малих димензија, док су каснијe знатно веће, до 20х12 м, са неколико просторија (Бањица, Гомолава, Дивостин), у којима се налазе пећи и огњишта. У свим насељима уочен је велик број јама које су, према величини и садржају, тумачене као земунице, отпадне јаме, јаме из којих је вађен материјал за градњу кућа или керамичких производа, култне јаме, силоси или као јаме за складиштење материјала при градњи нових кућа. Највећи број налаза у стамбеним објектима чине предмети коришћени у свакодневним активностима (посуде за чување, кување и конзумирање хране, тегови за ткачки разбој и рибарске мреже, алатке од кости и камена), а понекад се, најчешће у близини пећи, налазе и предмети који се повезују са култом – букраниони, вероватно фиксирани за дрвене греде или унутрашње зидове, антропоморфне и зооморфне фигурине, жртвеници, просопоморфни поклопци, минијатурне посуде. У неким кућама су постојала мања кућна светилишта (Кормадин, Црквине–Стублине), док су малобројне грађевине са искључиво култном наменом, које су на основу свог ентеријера протумачене као светилишта (Парта).
О сахрањивању у **в. к.** има мало података. Покојници су сахрањивани у некрополама ван насеља у згрченом положају, без одређене оријентације, често без гробних прилога. На неколико налазишта појединачни гробови су откривени у самом насељу. До сада су истражене две некрополе **в. к**. Некропола у Ботошу код Зрењанина, са 18 истражених и већим бројем разрушених гробова, приписана је раној фази **в. к**. Неки од покојника сахрањени су без прилога, док су уз друге, вероватно вишег социјалног статуса, положене наруквице од спондилус шкољке, огрлице и наруквице од камених и коштаних перли, амулети од алабастера и камена. У некрополи на Гомолави, која припада позној фази **в. к.**, откривено је 26 гробова у којима су се као прилози налазиле керамичке посуде, камене и коштане алатке, као и једна бакарна наруквица.
Пољопривреда и сточарство биле су основне делатности винчанских заједница. Квалитетна израда свих покретних налаза и присуство сировина (или готових производа) недоступних у ближем окружењу (опсидијан, спондилус шкољке, бакар) указују на постојање разноврсних заната, развијену трговину и металургију. Најбројније у свим насељима **в. к.** су керамичке посуде. На основу њихових стилских одлика утврђена је периодизација **в. к**. Керамичке посуде су претежно фине фактуре, добро печене, у тоновима од црне до светлосиве боје, готово редовно са добро углачаним и сјајним површинама. Водећи облик представља биконична здела чије бројне варијанте, орнаментисане различитим техникама и мотивима, одређују основне карактеристике свих фаза **в. к**. Током целог трајања културе израђују се у различитим типовима и варијантама и пехари на нози, тањири, амфоре, питоси и лонци. Богатство и разноврсност винчанске керамике огледа се и у њеној декорацији. Водеће орнаменталне технике су канеловање и урезивање, а у нешто мањој мери жигосање, глачање и сликање црвеном и белом бојом. Канеловање је по правилу примењено на зделама и мањим амфорама у старијој фази у виду финих, понекад једва видљивих вертикалних или косих канелура на горњем конусу биконичних форми, а у млађој фази на истакнутом рамену, уз појаву спиралних и криволинијских мотива. Урезивањем се изводе праволинијске и угласте траке испуњене убодима, углавном на амфорама старије фазе. Жигосање је типично за млађу фазу и примењује се на мањим амфорама и дубоким зделама лоптастог реципијента.
Уметнички израз **в. к.** најјасније је изражен кроз култне предмете. Антропоморфне фигурине израђују се у свим фазама, а њихов стилски развој потврђује континуитет културе. Најчешће су у облику стојеће фигуре, без јасних назнака пола, али се јављају и фигурине у клечећем или седећем ставу, са маскама на лицу, или куротрофне представе. Фигурине из ране фазе су најчешће стубастог облика, често нерашчлањене и са налепљеним дојкама и глутејима. Постепено се диференцирају руке у виду хоризонталних патрљака, издвајају ноге које су каткад рађене из посебних делова, а глава добија троугаоно лице са угласто урезаним очима. Током следећих фаза уочава се тежња ка реалистичком, тродимензионалном обликовању: тело фигурина је пропорционално, урезима се приказују детаљи одеће (појасеви и прегаче), глава се заобљује, а лице постаје петоугаоно, и на њему се уз велике, урезима обликоване бадемасте очи, моделовањем приказују нос, обрве, а каткад и уста. У завршним фазама сви детаљи тела и лица се представљају урезима, каткад инкрустованим, а неке површине се превлаче посном црвеном бојом. Руке су постављене на бокове, доњи стомак или груди, а лице добија полигонални облик. Приказани су често и најситнији детаљи: на посебан начин очешљана коса, трепавице, брада или шаре на одећи. Ти детаљи се временом све више стилизују, опада број и квалитет фигурина, а орнаменти се постепено губе и са лица и са тела, глава добија птичји изглед, а тело постаје пљоснато и назначено само у основним контурама. Стилске промене су знатно мање изражене на осталим култним предметима – просопоморфним поклопцима (поклопци са представом лица на којима доминирају крупне урезане очи, због чега им се приписује апотропејски карактер), жртвеницима (реципијенти на три или четири ноге), керамичким и каменим амулетима – који се израђују у готово свим фазама културе.
О настанку **в. к.** не постоји јединствен став. Приписана је тзв. млађем балканско-анадолском комплексу који је окарактерисан низом сродних култура, насталих на различитим основама. Уз мања одступања, **в. к.** се развија на простору који је у раном и средњем неолиту обухватала старчевачка култура, од које преузима неке елементе. Њена дезинтеграција, којој претходи сужавање територије, проузрокована је вероватно иновацијама везаним за металургију бакра, а нешто касније и популационим продорима енеолитских култура са истока и североистока.
Дубравка Николић
О разгранатој винчанској занатској производњи сведоче бројно оруђе, оружје, украсни и предмети култа. За њихову израду користили су се камен, кост, рожина, шкољке, печена глина, дрво, кожа, биљна и животињска влакна. Окресивањем су, од рожнаца, калцедона, опала, кварцита, опсидијана итд. прављени ножеви, стругачи, пострушке, сврдла и длета. Велик број језгара сведочи о призводњи унутар насеља. Сировине су биле локалног порекла, осим опсидијана доношеног из северног дела Карпата. Глачањем су се производиле масивније алатке: секире, тесле, длета, пијуци, чекићи, глачалице, брусеви, жрвњеви, растирачи и перфориране алатке. За њих су коришћени махом финозрни кристаласти шкриљци, корнит, метаалевролит, магнезит, дијатомит, туф, пешчари, као и друте магматске, седиментне и метаморфне стене. Оруђе и оружје од кости и рожине је такође било бројно, махом од кости овце и козе, те јелењих рогова. Прављена су бројна шила, затим игле са ушицама и без њих, спатуле, стругачи и удице. Од рога су израђивани чекићи, секире, мотике и харпуни. Делови керамичког поломљеног посуђа коришћени су као алатке типа глачалица и брусева. Да је дрво доста коришћено за израду покућства, сведоче камене тесле и длета, као и отисци дасака правоугаоног пресека у комадима блата којим су облагани зидови кућа. Накит – наруквице, перле, дугмад, привесци и прстенови – прављен је од јувелирног и украсног камена (мермер, мермерни оникс, калцит, нефрит, малахит, азурит, галенит), бакра, зуба дивљих животиња и морских шкољки доношених из удаљених крајева (spondylus, dentalium, glycimeris). Бројни тегови за вретена (пршљенци), као и они већи за ткачке разбоје, те коштане игле и шила указују на развијену производњу тканина и одевних предмета од коже, биљних и животињских влакана. Подови кућа су били прекривани асурама о чему сведоче отисци на дну керамичког посуђа. Предмети култа – зооморфне и антропоморфне фигурине, посуде и палете – прављени су углавном од печене глине, али и од јувелирног и украсног камена. Аморфни комади малахита, азурита, галенита и цинабарита, нађени на неким налазиштима (Винча, Беловоде, Плочник, Дивостин, Фафос), као и масивно бакарно оруђе из Беловода и Плочника сведоче о већ освојеној технологији ливења бакра крајем старије фазе **в. к**.
Драгана Антоновић
Оснивање праисторијског насеља Винча – Бело брдо (друга половина VI миленијум п.н.е.) представља преломни догађај за порекло и развој неолита и раног енеолита југоисточне Европе, али је мање познато да то исто важи за примарну фазу археометалургије оба периода. Иако користи термин „прерада", када се првенствено ради о заступљености цинабарита и галенита на Белом брду, Милоје М. Васић већ има у виду развијену производњу црвене и црне боје – цинобера и галенита на Винчи. Он при томе наводи и металуршке поступке за њихово добијање, познате у античким изворима. Његов најважнији закључак – урачунавајући и налазе најпознатијег минерала бакра, малахита – односи се на доказану заступљеност ових минерала на Белом брду у свим стамбеним хоризонтима **в. к**. У складу са наглашеном анализом орнаменталних квалитета винчанске керамике ране фазе, он је квалификује термином „букеро" позајмљеним из грчке керамографије (VII–VI в. п.н.е.) за судове са високо полираним црним површинама. Овај оригинални истраживачки правац проистекао је, између осталог, из Васићевог убеђења о припадности **в. к.** развијеном металном добу (I миленијум п.н.е.), али тај закључак није прихваћен ни у хронолошком смислу нити као решење порекла те културе.
Учешће **в. к.** у процесу увођења метала у употребу, истовремено с унапређењем примарне технологије рударства кремена и оксидних минерала бакра, потврђено је, међутим, ископавањем Рудне главе, првог раноенеолитског рудника бакра код Мајданпека (1969–1986). Датован на прелаз старије у млађу **в. к.** (градачка фаза), рудник је документован затвореним целинама типичне керамике, камених батова – облутака и оруђа од јеленског рога. У окнима – рудним жилама Рудне главе здружени су *in situ* материјална култура и технолошки образац винчанских рудара. Искуство стечено тим путем олакшало је лоцирање других, углавном истовремених рудника на матичном подручју класичне варијанте **в. к**. Њихова географска позиција окружује средишњи простор између источне и западне Србије чији центар покрива регион Колубаре. Рудна глава, Ждрело код Петровца на Млави и Мали Штурац на Руднику припадају источној групи, док Ребељ код Ваљева и Јармовац код Прибоја на Лиму одговарају западној. Најзад, последњи резултати дугорочних радова на заштити културне баштине на подручју рударског басена Колубара довели су до изузетног открића производног археометалуршког центра раног и млађег енеолита на површини од приближно два хектара (Масинске њиве, Мали Борак, Лазаревац). Према очуваним инсталацијама ради се о масовној производњи дрвеног угља (ћумура), неопходног за топионице бакра, а у мањој мери вршено је и топљење тог метала. Производна активност овог археометалуршког центра трајала је, према досадашњим резултатима, до развијене металургије бакра касног енеолита. Окружене прстеном сировинских извора, Масинске њиве су производиле „погонско гориво" за топионице оксидних руда бакра, које нису имале локални карактер. Овде су такође откривене и керамичке целине енеолитских култура средњег Подунавља, па је могуће да су Масинске њиве имале неку врсту заједничког археометалуршког центра већ у фази прве индустрије бакарног накита, уз израду масивног оруђа и оружја од истог метала, крајем VI и почетком V миленијума п.н.е.
Борислав Јовановић
Особену одлику ове неолитске културе представљају загонетни знаци апстрактних геометријских облика пронађени на керамици и другим артефактима те културе. Углавном се сматрају знацима својине или ритуалним ознакама, будући да су предмети на којима се налазе могли имати обредну улогу. Било је и појединачних покушаја да се ти знаци прогласе писмом, али су они претежно остајали изван академских кругова све док такву идеју није изнела Марија Гимбутас, један од ауторитета у области индоевропске и староевропске археологије и антропологије. У жељи да докаже како је доиндоевропска „староевропска" култура у суштини била цивилизација коју је одликовала и сопствена писменост, ова најистакнутија проучаватељка те културе прогласила је поменуте винчанске знаке „староевропским писмом" или макар протописменим симболичким системом, што је изазвало доста полемике. Ни најновији радови следбеника европоцентричне хипотезе Марије Гимбутас (нпр. Х. Харман 2002, В. Иванов 2009) не дају довољно убедљивих доказа за тврдњу да је најстарија писменост могла бити рођена у неолитској култури Балканског подунавља, за коју се тешко може доказати да је имала друштвену организацију вишег нивоа која би самим тим имала и потребу за појавом писмености.
Вања Станишић
ЛИТЕРАТУРА: M. M. Васић, *Преисториска Винча*, 1–4, Бг 1932–1936; М. Гарашанин, *Хронологија винчанске групе*, Љуб. 1951; G. Clark, *World Prehistory In New Perspective*, Cambridge 1976; М. Гарашанин, „Централнобалканска зона", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, II, Сар. 1979; Б. Јовановић, „Рударство и металургија енеолитског периода Југославије", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, III, Сар. 1979; J. Chapman, *The Vinča culture of South-East Europe*, Oxford 1981; M. Garašanin, „The Stone Age in the Central Balkan Area", у: *The Cambridge Ancient History*, III, I: *The prehistory of the Balkans; and the Middle East and the Aegean world, tenth to eighth centuries B.C.*, Cambridge 1982; Б. Јовановић и др., *Рудна глава, најстарије рударство бакра на Централном Балкану*, Бор–Бг 1982; R. F. Tylecote, *The Early History of Metallurgy in Europe*, New York 1987; *Vinča and Its World: International Symposium The Danubian Region from 6000 to 3000 B.C.*, Бг – Смедеревска Паланка 1988; M. Gimbutas, *The Civilization of the Goddess. The World of Old Europe*, San Francisco 1991; V. Stanišić, „Vinča-Schrift oder Vinča-Zeichen?", *Balcanica*, 1992, XXIII; F. Draşovean (ур.), *The Vinča Culture, its Role and Cultural Connections*, Timişoara 1996; В. Станишић, „Типолошка проблематика класификације система писма", *ЗMСФЛ*, 2002, XLV/1–2; H. Haarmann, „On the Nature of Old European Civilization and its Script", *Studia Indogermanica Lodziensia*, 2002, II; W. Parkinson, „Early Мetallurgy in Southeastern Europe, Early Copper Mines at Rudna Glava and Ai Bunar", у: *Ancient Europe 8000 B.C.–A.D. 1000, Encyclopedia of the Barbarian World*, I, New York 2006; В. Иванов, „О древнебалканской письменности", *Мартеница, Mărţişor,* Mavrtu"*, Verore...* (Материалы Круглого стола 25 марта 2008 года), Москва 2009; А. Палавестра, „Измишљање традиције: 'винчанско писмо'", *Етноантрополошки проблеми*, н.с., 2010, 5, 2; M. Radivojević и др., „On the origins of extractive metallurgy: new evidence from Europe", *Journal of Archaeological Science*, 2010, 37.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЊАГА → ДИВЉА ЛОЗА
**ВИЊАГА → ДИВЉА ЛОЗА**
# ВИР
**ВИР**, село у Црној Гори, на северној периферији Никшићког поља, тј. на граници Горњег поља и планина Његош на западу и Војник на северу. Припада општини Никшић. Насеље је издужено уз обалу реке Сушице, једне од саставница реке Зете. Кроз њега пролази пут који повезује Подгорицу и Никшић са долинама Пиве и Дрине. Године 1948. село је имало 375 житеља, а 2003. 905 становника, од којих 56,9% Црногораца и 33,9% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: П. С. Радусиновић, *Насеља Старе Црне Горе (посебни део)*, Бг 1985; *Насеља Старе Црне Горе (општи део)*, Бг 1985; *Село у Црној Гори*, Пг 2004.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРАГ, Михаљ
**ВИРАГ, Михаљ**, глумац, редитељ, универзитетски професор (Јерменовци, Банат, 20. VI 1919 – Суботица, 7. IV 1999). Студије на Медицинском факултету у Београду прекинуо почетком II светског врата. По ослобођењу у Суботици водио аматерске драмске секције, а потом у Београду похађао курс Раше Плаовића. Глумачки ангажман у суботичком Народном позоришту (Népszínház) добио 1949. На предлог директора Мађарске драме Иштвана Латака и редитеља Беле Гараија успешно је 1951. на сцену поставио једну дечју оперетску представу и комедију Карла Голдонија *Лепеза*. Студије режије на Академији за казалишну уметност у Загребу уписао 1952. у класи Бранка Гавеле. Дипломирао 1955. представом *Крвава свадба* Ф. Г. Лорке. По дипломирању остварио богату редитељску делатност уз коју је везано утемељивање новог и модерног стилског израза на сцени суботичког театра у којем остварује и најзначајније режије: *Кавкаски круг кредом* и *Мајка Храброст и њена деца* Б. Брехта, *Леда* и *Голгота* М. Крлеже, *Боровниц*е и *Жеђ за ваздухом* Ф. Деака, *Калигула* А. Камија, *Велики Ромул* Ф. Диренмата, *Важно је звати се Ернест* О. Вајлда, *Иван Грозни* М. Булгакова, *Бидерман и паликућа* М. Фриша, *Месечина за несрећне* J. О' Нила, *Ричард други* и *Ромео и Јулија* В. Шекспира, *Човекова трагедија* И. Мадача, *Анфитрион* П. Хакса, *Полицајци* С. Мрожека, *Талац* Б. Брендона, *Тотови* И. Еркењија и *Љубав* М. Шизгала. Од 1978, када је изабран за редовног професора глуме на Академији уметности у Новом Саду, па до 1991. када је пензионисан, у његовој класи дипломирале су три генерације студената студијске групе Глума на мађарском језику. Добитник је три награде Удружења драмских уметника СР Србије (за представу *Таква љубав* П. Кохута 1962, за представу *Неми витез* Ј. Хелтаија 1976. и за укупно редитељско остварење 1977), пет награда на Сусретима Војвођанских позоришта (Б. Брехт, *Просјачка опера*, 1963; Ђ. Хај, *Бог, цар и сељак*, 1968; Ј. Катона *Банк бан*, 1969; Ђ. Хај, *Мохач*, 1971; Т. Вилијамс, *Ноћ игуане*, 1973) и Октобарске награде града Суботице (1969). Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1971).
Каталин Каич
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРАК
**ВИРАК** (*Alchemilla*), род вишегодишњих зељастих биљака из породице ружа (Rosaceae). Ризом је одрвењен, хоризонталан. Приземни листови су у розетама, дубоко или плитко прстасто дељени, по ободу назубљени, голи или длакави. Цветна стабљика висока 5–50 цм, обрасла мањим листовима сличног облика као што су листови розете, у чијем пазуху се налазе назубљени приперци. Цветови, жућкасти или зеленкасти, четворомерни сакупљени у лоптасте цимозне цвасти. Претежно су планинске биљке које насељавају пашњаке и рудине на различитим подлогама допирући преко 2.500 м. Овај род спада у таксономски најкомпликованије у Европи. Велик број врста настао је међусобном хибридизацијом, а поленова зрна код многих од њих су стерилна. У Европи је описано око 300 врста, највише на Алпима. У Србији је констатовано око 40 врста, од којих су многе ендемичне за Балканско полуострво. Различите врсте **в.** од давнина су познате као лековите биљке које се користе у народној медицини као спазмолитик и за лечење запаљења и слузница. Међутим, лековита својства многих врста нису довољно проучена, пре свега због тешкоћа у њиховој детерминацији.
ЛИТЕРАТУРА: S. M. Walters, B. Pawlowski, „*Alchemilla* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* *2*: Cambridge 1968; А. Сигунов, „*Alchemilla* L.", у: М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије*, 10, додатак (2), Бг 1986; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРИНЕ
**ВИРИНЕ**, село у источној Србији, између долине Ресаве на северу и долине Велике Мораве на југозападу. Један км источно од села пролази локални пут који повезује општинско средиште Ћуприју (13 км) и Деспотовац. Насеље је збијеног типа, изграђено на изворишној челенци Виринског потока (слив Велике Мораве). Основа има радијални облик, какaв је и размештај улица. Током друге половине XX в. трајала је константна депопулација, која је великим делом условљена одласком на рад у иностранство. Године 1953. било је 1.613 житеља, 2002. 884, а 2011. 806 становника (96% Србa). У пољопривреди je радилo 77,7% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, здравствена станица и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРОВАЦ
**ВИРОВАЦ**, село у Колубари, у долини реке Топлице (десна притока Колубаре). Смештено је 20 км источно од Ваљева и 9 км североисточно од општинског центра Мионице, с којом је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа и чине га групе кућа на обе стране долине Топлице, изграђене на висинама 140–210 м. Село је настало средином XVII в., а староседеоци су досељени у првој половини XIX в. из околине Чајетине, из Полимља, Старог Влаха и околних села. Током друге половине XX в. број становника се смањио. Године 1948. било је 900 житеља, 2002. 419, а 2011. 346 становника (97,7% Србa). Пољопривредом се бавилo 70,7% активног становништва.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРОВАЦ, Петар
**ВИРОВАЦ, Петар**, адвокат, писац, преводилац (Осијек, 1800 – Осијек, после 1858). Студирао права у Пожуну (Братислава) 1816–1819. Од 1820. радио је као адвокат у Осијеку и Даљу. По налогу црквене општине радио је од 1833. као испомоћ у Библиотеци восточног неунијатског исповеданија, коју је основано Лазар Бојић при Успенској цркви у Осијеку. Био је изабран градски већник (1840). Претплаћивао се на српску књигу од 1822. до 1858. Превео је са мађарског и издао дело *Перви основи главокривног мађарског права (Elementa iuris criminalis hungarici)* (Будим 1831).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ј. Шафарик, *Geschichte der serbischen Literatur*, Праг 1865; М. Анђелић, „Лазар Бојић – први српски библиограф", *ПКЈИФ*, 1968, 34, 3–4; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII – XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 19, 3.
Ранка Гашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРОВО
**ВИРОВО**, село у западној Србији, на десној страни долине Голијске Моравице (саставница Западне Мораве). Смештено је 6 км североисточно од општинског центра Ариља, с којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа и простире се на висинама 330–440 м. У историјским изворима помиње се од 1525. Савремено становништво насељавано је од XVIII в. из Црне Горе, Херцеговине, Босне и околине Ужица. Током друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1948. било је 840 житеља, 2002. 586, а 2011. 550 становника (98% Србa). Пољопривредом се бавилo 50,2% активног становништва. Значајна је производња малина и шљива. Непољопривредно становништво највећим бројем ради у Ариљу. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРТЕМБЕРГ, Карло Александар фон
**ВИРТЕМБЕРГ, Карло Александар фон** (Württemberg, Karl Alexandar von), кнез, фелдмаршаллајтнант, управитељ Србије (Виртемберг, Немачка 24. I 1684 – Виртемберг, 12. III 1737). Потицао је из кнежевске породице што му је омогућило да брзо напредује у аустријској царској војсци, у којој је са непуних 14 година постао пуковник и власник једног коњичког пука. Године 1701. постао је генерал-мајор, 1705. генерал-потпуковник а 1708. коњички генерал-пуковник, да би 1717. био унапређен у чин фелдмаршала. Учествовао је у Рату за шпанско наслеђе 1701–1714. и истакао се у многим биткама, као и у биткама код Петроварадина, Темишвара и Београда у рату с Турцима 1716–1718, кад је постао гувернер Баната. На чело Београдске администрације дошао је као први њен председник септембра 1720, чиме је отпочела грађанска управа у новоосвојеној Краљевини Србији. На челу Србије остао је до 1733. кад је постао регент у својој Кнежевини Виртембергу. Храбар и неустрашив војник, као управитељ Србије показао је све своје негативне особине: раскалашност, пијанство, суровост и напраситост. Газио је све законске норме, те изазивао скандале и згражавање како своје околине тако и народа, који нити је волео нити разумевао. Владао је самовољно, диктаторски а време је проводио најчешће у лову и користио сваку прилику да повећа своје велике приходе доводећи Коморску администрацију до очајања. Нико га у свему томе није могао спречити јер је имао заштиту принца Еугена Савојског који је ценио његово високо порекло и несумњиве ратне заслуге.
ЛИТЕРАТУРА: C. v. Wurzbach, *Biographisches Lexikon des Kaiserthums Österreich*, Wien 1889, 58; Д. Ј. Поповић (ур.), *Војводина*, II, Н. Сад 1941; Д. Ј. Поповић, *Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739)*, Бг 1950; *Историја српског народа*, IV/1, Бг 1986.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРТУЕЛНИ УНИВЕРЗИТЕТ
**ВИРТУЕЛНИ УНИВЕРЗИТЕТ**, нови облик универзитета будућности на којем се студира, односно учи, путем интернета, методама из савремених истраживачких области које везују рачунар и учење. У свету и у литератури јавља се неколико термина који означавају учење на интернету заснованом **в. у.**: *Internet Based Learning* (учење путем интернета), *Distance Learning* (учење на даљину), *e-learning*, *on-line learning*. Настанак **в. у.** везан је за снажење интернета на прелазу XX у XXI в. У почетном интервалу од неколико година настају први кораци ка **в. у.** у развијеним срединама САД и Европе, а касније и целовити **в. у.** са више факултета и веома брзим растом броја студената. На пример, у САД је у периоду 2002–2010. просечан годишњи раст броја „виртуелних" студената био 19%, док је просечан годишњи раст класичних студената био мањи од 2% што је у том периоду довело до раста „виртуелних" студената у САД са 1.6 мил. на 5.6 мил., а класичних са 16.6 мил. на 19 мил.
**В. у.** није директно опонашање традиционалног система студент–професор под класичним педагошким окриљем, реализовано на даљину путем комуникационо-информационе интернет технологије. Интернет додуше јесте оквир, али **в. у.** представља квалитативни скок, при чему се рачунар укључује као нов, трећи активни елемент у систем студент–професор–рачунар са неслућеним потенцијалима (вештачки интелигентни ментори, консултативне базе знања, адаптивно понашање, симулације динамичких система, вештачки говор, способност рачунарских система за аутоматско учење).
Први **в. у.** у Србији, истовремено и први на простору бивше Југославије, основан је на класичном Мегатренд универзитету у Београду као нови Мегатренд виртуелни универзитет (МТВУ). Заснован је на оригиналном концепту названом *InterTrans©* (Интернет подржани трансфер знања), који је заједно с одговарајућим обимним софтвером дело аутора Вељка Спасића. Интернет имплементација трајала је од 1999. до 2002, када су уписани и први студенти. *InterTrans*© укључује у један систем мултимедијалне лекције-предавања, *InterCons*© адаптивног виртуелног професора, вишенаменске синхроне и асинхроне везе са реалним професором, *InterLab*© виртуелну лабораторију, дискусионе форуме, тестове, задатке, семинарске радове, литературу, интернет линкове гостујућих предавања и садржаја, електронске огласне табле, новости, књиге утисака, помоћ. МТВУ има преко 150 виртуелних предмета (математика, статистика, информатика, менаџмент, маркетинг, тржишна економија, пословно право итд.) који су у непрекидној функцији. У својој основи МТВУ јесте софтвер укупног обима од преко 100 томова штампаног програмског кода и преко 100.000 датотека на серверу. Просечне оцене дипломираних МТВУ студената изнад су просечних оцена одговарајућих дипломираних класичних студената. Међународни истраживачки часопис *Comparative Perspectives* (Јужна Кореја) оценио га је за најбољи **в. у.** у јужној Европи. У последње време постепено се у Србији развијају и други виртуелни факултети и универзитети.
ЛИТЕРАТУРА: K. Robins, F. Webster, *The Virtual University*, Oxford 2002; S. Ryan, *The Virtual University*, London 2000; V. Spasić, „InterCons© -- Intelligent Internet Based Consultative System", *Proc. of the 19 ICTE International Conf*., Tallahassee, Florida, USA 2001.
Вељко Спасић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРТУЕЛНОСТ
**ВИРТУЕЛНОСТ** (лат. *virtualis*: изузетан, посебних особина), у уметности, одлике и квалитети уметничког дела који нису објективно дати или стварни, него могу бити схваћени и појмљени као такви. Виртуелно уметничко дело користи видове виртуелне стварности произведене дигиталним средствима. Термин подразумева „виртуелну стварност" у најширем смислу, која обухвата видове софтверских симулација, компјутерски генерисаних представа и тродимензионалних (3D) симулација или илузија стварног света. У масмедијској култури најбољи примери су филмови *Матрикс* и *Аватар* или видео-игре. Такође, назив за оне видове уметничког израза који настају и постоје у просторима компјутерске симулације, сајберпростору, тј. виртуелној стварности. То су „екранске слике" или уметнички изрази и дела који се генеришу новим технолошким, електронским, компјутерским средствима од 80-их година ХХ в., а задобијају вођство над материјалним и конвенционалним облицима уметничког изражавања почетком XXI в. **В.** је један од најкарактеристичнијих видова постмодерне у уметности, којом се са аспекта филозофије и теорије симулација баве Пол Вирилио и Жан Бодријар. Бодријар наводи да представа или репрезентација полази од принципа еквивалентности знака и стварног, а симулација, насупрот томе, од утопије принципа еквивалентности, од радикалне негације знака као вредности. У српској уметности пре 2000. истичу се радови Јована Чекића, а после 2000. Зорана Пантелића (kuda.org), групе „Urtica", Наташе Теофиловић, као и извесног броја младих уметника.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Бодријар, *Симулакруми и симулација*, Н. Сад 1991; П. Вирилио, *Машине визије*, Н. Сад 1993; O. Grau, *Virtual Art: From Illusion to Immersion*, Cambridge Mass 2003; F. Popper, *From Technological to Virtual Art*, London – Cambridge Mass 2007.
Лидија Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРУСНЕ ИНФЕКЦИЈЕ
**ВИРУСНЕ ИНФЕКЦИЈЕ**, најчешће болести инфективне етиологије. Преко 3.000 различитих вируса инфицира човека, али само мали број њих успоставља манифестну инфекцију. **В. и.** могу имати читав спектар клиничких манифестација, од благих болести до веома тешких клиничких испољавања са смртним исходом. Обољења могу да буду локализована на месту уласка вируса у организам или могу бити системска као последица даљег ширења вируса по организму. У зависности од вируленције вируса и специфичних карактеристика домаћина, инфекције могу да буду акутног и перзистентног типа. Цитоцидни вируси, чија репликација на нивоу ћелије доводи до ћелијске смрти, условљавају развој акутних инфекција, са кратким инкубационим периодом на који се надовезује манифестна болест. У току инфекције индукује се специфичан имунски одговор који омогућава комплетну елиминацију вируса из организма, па после инфекције остаје доживотан имунитет на поновну инфекцију са истим типом вируса. С друге стране, по успостављеној инфекцији, вирус може дуготрајно, најчешће доживотно, да перзистира. То је карактеристика умерених вируса, који успостављају динамичку равнотежу са ћелијом, вирус се несметано репликује у њој, а ћелија обавља своје метаболичке процесе. Имунски одговор у инфекцији није у стању да елиминише вирус из организма па се успоставља његова перзистенција. Перзистентне инфекције могу да буду хроничне, споре и латентне. Хроничне и споре инфекције прати континуирана репликација вируса у дугом временском периоду. Разлика између њих односи се на дужину инкубационог периода који је код спорих врло дуг и може да траје годинама или десетинама година. Код латентних инфекција смењују се периоди активне репликације са латенцијом, без продукције нових вируса. Периоди латенције трају различито дуго, дужи су код имунокомпетентних особа, а краћи код имунокомпромитованих, код којих су честе реактивације. Најзначајније латентне инфекције изазивају херпесвируси. Због неефикасног имунског одговора у току перзистентнције континуирано се стимулише имунски систем, па је оштећење органа последица имунопатолошких збивања. Вируси могу да мењају своју вируленцију, а самим тим и способност за успостављање различитих типова обољења. Онкогени вируси могу да трансформишу ћелију, што је иницијални догађај за развој тумора. Претпоставља се да је преко 20% малигних болести људи вирусне етиологије. Највећи онкогени потенцијал имају Хумани папиломавирус (HPV), који је одговоран за развој карцинома грлића материце, као и карцинома усне дупље и ларинкса, те Epstein Barr вирус (ЕBV), значајан у етиологији назофарингеалног карцинома и бројних лимфопролиферативних малигних болести људи.
Према епидемиолошким подацима, у Србији су најраспрострањеније респираторне **в. и**. Јављају су у хладнијем делу године (касна јесен и зима). Имају епидемијски па чак и пандемијски карактер. Најзначајнији респираторни вируси су Influenza-, Parainfluenca-, Rhino-, Adeno-, Corona- и Респираторни синцицијални вирус. У летњем периоду могу се јавити респираторне инфекције изазване Coxsackie вирусима. Код деце млађе од пет година старости респираторни вируси често изазивају тешке облике обољења, као што је круп, пнеумонија и пнеумонитис, који захтевају хоспитализацију. Грип је најчешће акутно обољење са симптомима инфекције горњих и доњих респираторних путева, повишеном температуром, боловима у мишићима и зглобовима и малаксалошћу као системским манифестацијама. Цитоцидни ефекат вируса на ћелије трепљастог епитела доводи до некрозе и десквамације ћелија и појаве респираторних симптома, док су системски симптоми последица продукције цитокина, у првом реду интерферона типа 1. Због оштећења трепљастог епитела, честе су суперинфекције бактеријске или вирусне етиологије. Епидемије грипа се јављају при појави нових антигенских сојева или субтипова вируса за који је имунитет у популацији мали или га уопште нема. Сезонске епидемије изазивају тип А и Б, а пандемије искључиво тип А. **В. и.** гастроинтестиналног тракта често се јављају лети. Најчешћи узрочници су Rota-, Calici- и Аstrovirusi, као и ентерични типови aденовируса. Обољења су акутна по свом току – после кратког инкубационог периода као најчешћи симптоми присутни су повраћање и проливи. Код мале деце, посебно код одојчади, чести су ротавирусни гастроентеритиси, који могу да доведу до брзе дехидратације, те се пацијенти због тога хоспитализују и хитно се приступа симптоматској терапији.
**В. и.** урогениталног тракта нису тако честе. Аденовируси могу да изазову хеморагични циститис код деце, као и цервицитисе и уретритисе код одраслих. Инфекције централног нервног система обухватају менингитисе, менингоенцефалитисе и енцефалитисе. Вирусни менингитиси су запаљења меких можданица, са повољним клиничким током и добром прогнозом. То су асептички менингитиси са серозним ликвором и лимфоцитном плеоцитозом. Менингитисе најчешће изазивају ентеровируси, али и многобројни арбовируси који се преносе путем вектора (комараца и крпеља). Акутни енцефалитиси су запаљења можданог паренхима, а изазивају их различити вируси (Herpes Simlex Virus – HSV, Varicella Zoster Virus – VZV, као и бројни арбовируси)*.* Јављају се спорадично или у виду мањих епидемија. Болест почиње нагло, са прогресивним током и високим ризиком за даљи развој, уз могуће компликације. Беснило је акутни енцефалитис који се јавља после уједа бесне животиње, због високог неуротропизма и неуровируленције вируса. Посебан ентитет представљају демијелинизаруће болести централног нервног система, пре свега Прогресивна мултифокална леукоенцефалопатија (PMLE), коју изазива JC вирус, и постинфективни енцефалитиси, као компликације прележених инфекција. Најзначајније осипне грознице вирусне етиологије су овчје богиње (VZV), мале богиње (morbillivirus), рубеола (rubellavirus), инфективни еритем (parvoB19) и росеола инфантум (Humani Herpes Virus-6 – HHV-6). Инфекције имају епидемијски карактер, преносе се респираторним путем. После примарног умножавања на улазном месту вируси доспевају до регионалног лимфног ткива, а затим виремијом до осталих ткива и органа. Осипне грознице се, поред инфективног синдрома, карактеришу појавом везиколозне (овчје богиње) или макулопапулозне оспе. У земљама са високим обухватом имунизације, па и у Србији, мале богиње и рубеола јављају се као спорадична обољења. Најчешћа болест јетре у Србији је акутни вирусни хепатитис. Ово обољење карактерише запаљење са некрозом јетре и карактеристичним биохемијским променама у серуму. Неколико вируса има искључиви тропизам за јетру. То су примарно хепатотропни вируси, Hepatitis A- (HAV), Hepatitis B- (HBV), Hepatitis C- (HCV), Hepatitis D- (HDV) и Hepatitis E Virus (HEV). Поред њих, и други вируси могу изазвати хепатитисe, али и друге клиничке симптоме инфекције (Cytomegalovirus – CMV, EBV, HSV, Adenovirus и др.). Клиничке манифестације су сличне, без обзира на изазиваче. Жутица је најупадљивији клинички знак. За разлику од HAV и HEV инфекције, које се јављају искључиво као акутне инфекције које се преносе феко-оралним путем, HBV, HCV и HDV преносе се парентаралним путем, а узрочници су како акутних тако и хроничних хепатитиса. Хепатитис А и Е јавља се спорадично, ендемично или у форми епидемија. Инфекција је присутна у целом свету, чешће оболевају деца и млађе одрасле особе. Клиничке манифестације су израженије код одраслих него код деце. Велики медицински значај има HBV и HCV инфекција. Процена је да је једна трећина светске популације инфицирана HBV, а да су 350 милиона (5% светске популације) хронични носиоци вируса. У свету има око 170 милиона (око 2,5% светске популације) хроничних носилаца HCV инфекције. У Србији преваленца хроничне HBV инфекције износи 2–7%. Преваленца HCV инфекције је око 0,7%. Хроничне инфекције доводе до цирозе јетре и хепатоцелуларног карцинома.
Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) је откривен 1983, а већ први случај ХИВ инфекције у Србији дијагностикован је 1985. Према подацима СЗО, преко 60 милиона људи инфицирано је ХИВ-ом. Данас је у Србији званично регистровано око 2.800 ХИВ позитивних особа, од којих је oкo 1.600 оболело, док је преко 1.100 ХИВ позитивних особа умрло од инфекције. Процењена преваленца ХИВ инфекције у нашој популацији износи 0,1%. ХИВ поседује тропизам за CD4+ ћелије, субпопулацију Т лимфоцита и моноцитно-макрофагне ћелије. У лимфоцитима индукује апоптозу, што прати смањење броја CD4+ Т лимфоцита, превасходно меморијског фенотипа. То смањује способност имунског одговора на сам ХИВ, али и друге ендогене инфекције за чију је контролу неопходна функција ћелијског имунитета, па се јављају друге опортунистичке инфекције као и тумори. Акутна ХИВ инфекција настаје шест недеља од продора вируса у организам, симптоми су обично благи, па се инфицирани ретко обраћају лекару. Акутна ХИВ болест обично спонтано пролази после неколико недеља и инфекција прелази у хроничну форму, која је у почетку асимптоматска (клиничка латенција), а затим симптоматска, са плућним, гастроинтестиналним и неуролошким манифестацијама. Инфекције које се јављају раније у току развоја имунодефицијенције обично су узроковане вирулентнијим микроорганизмима као што су *Candida* spp., *M. Tuberculosis*, а у поодмаклој имунодефицијенцији реактивирају се мање вирулентни микроорганизми као што су Cytomegalovirus, Cryptococcus, aтипичне микобактерије и др. Међутим, због развијене имунодефицијенције, инфекције имају тенденцију ка генерализацији, па је и лечење мање ефикасно. Имунокомпромитоване особе, укључујући и ХИВ позитивне, показују повећану склоност према херпесвирусним инфекцијама. То се односи како на болеснике с урођеним и стеченим имунодефицијенцијама тако и на болеснике после трансплантације органа и ткива, болеснике на имуносупресивној терапији и хемиотерапији, као и на болеснике са AIDS-ом. Већина инфекција је последица реактивације латентне инфекције. Вирусне хеморагичне грознице су акутне, веома лако преносиве инфекције, изазване различитим вирусима. Природни резервоари вируса су различите животиње: глодари, домаће животиње, птице и др. Клинички се испољавају високом температуром и склоношћу ка крварењима. Проузроковачи хеморагичних грозница су различити сојеви Flavivirusi (жута грозница и денга), Nairovirusi (кримско-конгоанска грозница), Hantavirusi (хантанска грозница са бубрежним синдромом -- ХГБС), Arenavirusi (Lassa грозница) и Filovirusi (Ебола и Марбуршка грозница). У нашој земљи присутна је Кримско-конгоанска грозница на југу Србије, за коју су природни резервоари говеда, овце и зечеви, а преносе је крпељи. Епидемије су забележене 1970, 1988, 1989, 1995. и 2001. Могућа је и интерхумана трансмисија у контакту са контаминираном крвљу или аеросолом. Такође је присутна и ХГБС, која се преноси путем секрета и екскрета глодара који су природни резервоари вируса, па се људи случајно инфицирају респираторним путем или ингестијом контаминираних намирница. У бившој Југославији забележено је неколико епидемија ХГБС. Прва епидемија забележена је 1960. на Фрушкој гори, а затим 1967. када је оболело више од 300 људи, 1986. 172 оболелих и 1989. 226 дијагностикованих случајева. Највећа забележена епидемија у Европи била је 1995, са центром епидемије у Босни, Србији и Хрватској у којој је оболело преко 3.000 људи, претежно војника и чланова мировних снага УН.
Тања Јовановић
**В. и.** се јављају и код животиња, а зависе од способности организма да изгради сопствени механизам заштите на бази имунитета. Поремећаји у стварању имунитета, међутим, омогућавају да се и слабо вирулентни узрочници могу умножавати и изазвати супклиничку, ређе и клиничку слику болести. На сложеност инфекције и патогенезу заразних болести, нарочито живине у великим јатима, као и говеда, коња, свиња, оваца и других животиња држаних у великим објектима, утичу различити чиниоци. У затвореним објектима инфективни узрочници могу се брзо умножавати, достићи веома високе концентрације и брзо преносити с једне на другу јединку. Тако настаје инфекцијски ланац, који с једне стране контаминира амбијент, а с друге стране повећава способност узрочника да изазове болест. У овим условима могу да оболе и јединке које имају неоштећен одбрамбени систем. У затвореном простору, с великим бројем јединки, и строгим технолошким одвајањем родитеља од њиховог потомства, здрави родитељи преносе на младунце пасивна антитела против свих узрочника са којима су били у контакту. Ове младе животиње, у другим објектима, са другачијим биотопом узрочника, међутим, лако се инфицирају. Ако су ови узрочници мање патогени, приспеле животиње у кратком времену индукују антитела. Ако су у објектима присутни врло вирулентни вируси (нпр.: атипичне куге живине, класичне куге свиња, куге коња, ензоотске леукозе говеда, беснила, слинавке и шапа, болести плавог језика и др.), настаје инфекција која за последицу има појаву клиничке слике болести и морталитет животиња. Што је јато пилића веће или број млађих домаћих животиња у објектима већи, то је већа концентрација узрочника и већи инфекцијски притисак. Чак и вируси против којих постоје материнска антитела, која после 3–4 недеље узраста пилића и око 1--6 месеци код младих сисара ишчезну из крви, могу да изазову заразне болести. Због тога је у овим објектима потребно примењивати одговарајућу исхрану и хигијенске мере, уз стално одржавање оптималног микроклимата, обавезно спровођење програма имунопрофилаксе, као и спречавање могућности излагању имуносупресивних агенаса на животиње.
Чедомир Русов
ЛИТЕРАТУРА: C. O. Straub, „The role of colostrum and milk in transmission of enzootic bovine leukosis", *Fifth International Symposium on Bovine leukosis*, Tübingen 1982; Ч. Русов, *Леукозе говеда,* Бг 1987; Ђ. Пањевић, *Заразне болести вирусне етиологије*, Бг 1991; С. Стаматовић, Х. Шаманц, *Болести свиња*, Бг 1993; Ч. Русов, М. Ганчић, „Инфекције вирусима и имунолошки рационалан програм вакцинације живине", *Живинарство*, 1995, 34; R. L. Witter, „Avian tumor viruses: persistent and evolving pathogens", *Acta Veterinaria Hungarica*, 1997, 45, 3; Ч. Русов, *Вирусне болести живине 1*, Бг 1998; B. N. Fields, D. M. Knipe, P. M. Hewley и др., *Fields Virology*, Philadelphia 2000; Д. Палић, *Болести коза*, Бг 2001; Ч. Русов, *Хематологија птица*, Бг 2002; М. Валчић, *Специјална епизоотиологија*, I, Бг 2004; Ч. Русов, Ј. Русов, *Лексикон ветеринарске медицине*, Бг 2004; R. W. Bauman, *Microbiology with diseases by body system*, Boston 2008; Т. Јовановић, Љ. Марковић (ур.), *Вирусологија*, Бг 2008; J. C. Pommerville, *Alcano's Fundamenties of Microbiology*, London 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРУСОЛОГИЈА
**ВИРУСОЛОГИЈА** (лат. *virus*: биљни сок, отров), наука која проучава морфолошке, структурне и биолошке особине вируса, односе вируса и домаћина, те методе за лабораторијску дијагнозу и праћење вирусних обољења. Вируси су откривени тек у XX в. Пре него што се сазнало за њихово постојање, откривене су прве вакцине, које су епидемије вирусних болести ставиле под контролу. Едвард Џенер је 1796. открио вакцину против најтеже карантинске болести, вариоле, а Луј Пастер 1885. вакцину против беснила. „Virus Fixe", направљен у Пастеровој лабораторији, скоро 100 година је коришћен у целом свету за справљање разних модификација вакцине. На тај начин је још једна неизлечива болест могла да се спречи пре појаве клиничких симптома обољења, а смртност је са 100% пала на 1%. Године 1892. руски ботаничар Дмитриј Ивановски открива да сок оболелог лишћа дувана, процеђен кроз бактериолошке филтере, задржава инфективна својства и може да инфицира здраве биљке. Претпоставио је да се ради о токсину, по којем су вируси и добили име (вирус на латинском значи отров). Радећи на проучавању исте болести у Холандији, Мартинус Бјерник је 1898. дошао до сличног открића, али је доказао да се болест може пренети серијским пасажама с једне биљке на друге, чиме је оборио хипотезу да се ради о токсину. Било је јасно да се ради о живом агенсу, али је Бјерник погрешно закључио да је он у течном стању, па га је назвао „Contagium vivum fluidum". Исте године Лофлер и Фрош открили су филтрабилни агенс код животиња оболелих од афтозне грознице. Неколико година касније откривен је и први хумани вирус, проузроковач жуте грознице. Валтер Рид је 1902. доказао да се жута грозница преноси путем комараца и да инфективни агенс, који је изолован на мајмунима, пролази кроз бактериолошке филтере. Убрзо су откривени филтрабилни агенси код инсеката (Фон Провацек, 1907), проузроковач тумора код пилића (Раус, 1911) и бактеријски вируси (Херел, 1917).
У периоду између два светска рата вируси су били предмет интензивних проучавања. Применом технике диференцијалног центрифугирања добијене су пречишћене вирусне суспензије, чијом је хемијском анализом утврђено да се вируси састоје од протеина и дезоксиробонуклеинске киселине (ДНК) или рибонуклеинске киселине (РНК). Стенли је 1953. открио феномен кристализације вируса мозаичне болести дувана и отворио многа филозофска питања о природи живота. Усавршавањем електронског микроскопа после II светског рата, примена технике негативног контрастирања и техника ултратанких резова, затим примена методе дифракције X-зрака и биохемијских анализа, као и употреба културе ћелије за култивисање и изоловање вируса, омогућиле су бројна открића о морфологији, величини и структури вирусне честице и пружиле експерименталну основу за утврђивање физичких принципа грађе вирусне честице. Већ од 1953. Андре Лоф је дефинисао четири основна својства вируса, која их разликују од осталих микроорганизама и свих ћелија: вируси садрже један тип нуклеинске киселине, било РНК или ДНК а никада оба истовремено; вируси се размножавају од своје нуклеинске киселине, а не деобом као бактерије; вируси су апсолутни – облигатни интрацелуларни паразити. У свом геному садрже само информацију за синтезу компонената које улазе у састав вируса, а све остало узимају од ћелије у којој се размножавају; вируси представљају специфичне структуре, изграђене од протеина и нуклеинске киселине, која их разликује од ћелијских структура прокариота и еукариота.
Немогућност виђења вируса под светлосним микроскопом и немогућност њиховог раста без живих ћелија били су главни диференцијални критеријуми за дијагнозу вирусних обољења пуних 30 година од њиховог открића. Иако су се вируси успешно култивисали на пилећем ембриону и лабораторијским животињама 30-их година XX в., лабораторијска дијагностика постала је стварност тек проналаском културе ћелија, 1949. За откриће ин витро култивисања полиовируса у култури ћелија Ендерс, Велер и Робинсон добијају Нобелову награду за медицину, а вирусолози изузетну методу за култивисање и размножавање великог броја вируса. Тако су изоловани бројни вируси изазивачи хуманих инфекција.
Откриће моноклонских антитела 70-их година XX в. значајно је допринело увођењу нових дијагностичких процедура у вирусолошку лабораторију. Примена обележених моноклонских антитела за директно откривање вирусних антигена у узорку или инфицираној култури омогућила је развој нове генерације брзих имунолошких метода, као што су техника имунофлуоресценције и ЕЛИСА тест. Праву револуцију у **в.** доноси ПЦР метода, коју је 1985. открио Кари Мулис. За ово откриће добија Нобелову награду. Нове методе су превазишле све претходне недостатке споре и недовољно осетљиве конвенционалне дијагностике и омогућиле откривање многих вируса који се не култивишу у ин витро условима као што су хепатитис Ц вирус, хумани папилома вирус, вирус хумане имунодефицијенције и многи други. Технике молекуларне биологије омогућиле су и праћење активности вируса у реалном времену, одређивање његове резистенције на антивирусну терапију итд.
Србија је пратила најсавременије програме имунизације у свету и дуго била у самом врху светских збивања у области **в**. Већ 1898. започела је изградња установе за производњу вакцина у Нишу, тако да је већ 1900. Србија имала сопствену производњу две вирусне вакцине, против вариоле и беснила. Под руководством Алберта Хемпта у Новом Саду се 1921. оснива Пастеров завод, који је имао задатак да производи антирабичну вакцину и који убрзо постаје референтни центар за беснило за целу земљу. У Београду се 1927. оснива Централни хигијенски завод који је, поред осталог, имао задатак да се бави производњом серума и вакцина и контролом биолошких продуката.
У периоду после II светског рата долази до масовне појаве полиомијелитиса, респираторних и других вирусних инфекција у Југославији. Савезни комитет за заштиту народног здравља 1950. у оквиру Савезног епидемиолошког института оснива Одељење за вирусологију и имунохемију, са Александром Терзиним на челу. Ово одељење је постало стручно језгро даљег рада на пољу изучавања вирусних инфекција у Србији. Стручњаци Вирусолошког одељења раде на увођењу метода за изоловање и идентификацију вируса у циљу вирусолошке дијагностике. Милан Миловановић је 1950. изоловао вирус мумпса, а 1951, заједно са А. Терзиним, вирус инфлуенце. Миловановић уводи културу ткива хуманих фибробласта и 1953. изолује први полиовирус у тадашњој Југославији.
Године 1953. и 1956. нашу земљу захватају епидемије полиомијелитиса, што је натерало здравствену службу целе земље да разради стратегију борбе против дечје парализе, уклапајући се у савремене трендове у Европи и САД, у којима је већ била уведена мртва Салкова вакцина. У току 1958. приступа се хитној организацији почетка производње за коју је адаптирана посебна зграда на Торлаку. Крајем 50-их година у Институту „Торлак", под руководством Љубинка Стојковића, почиње производња Салкове инактивисане вакцине. Велика епидемија полиомијелитиса наметнула је потребу за производњом живе, оралне полиовакцине. Стручњаци Вирусолошког одељења, са Љ. Стојковићем на челу, током 1959. ступили су у контакт са А. Сејбином који им је бесплатно уступио своје сојеве, што је 1960. омогућило производњу оралне живе вакцине. Неуровирулентност произведених вакцина испитивана је на мајмунима. Прве количине полиовакцине произведене у Институту „Торлак" извозиле су се у Бразил, Јужну Америку, Европу, Африку и Азију. Институт се укључује у светски програм ерадикације полиомијелитиса, а 1963. започиње и производња инактивисане вакцине против грипа, која се производила на пилећим ембрионима, размножавањем вируса у алантоисној шупљини ембриона.
У оквиру организоване борбе против вариоле, а у сарадњи са СЗО, у Институту „Торлак" је 1963. оформљена лабораторија за брзу дијагностику вариоле. Када се 1972. у земљи појавила вариола, идентификација вируса је извршена у року од три сата од доласка болесничког узорка. Ова лабораторија прераста у лабораторију за хеморагичне грознице, која у периоду од 1976. ради на успостављању протокола за изолацију вируса изазивача хеморагичних грозница. Под руководством Ане Глигић идентификован је генетски специфичан Hantaan вирус, који је под именом Београд ушао у међународни каталог као нови шести серотип хантавируса у фамилији бунyавирида.
Наставу из **в.** на Медицинском факултету у Београду први је организовао и водио проф. др Милутин Ђуришић, који је написао и први уџбеник *Ултравируси* (Бг 1948). Савремена **в.** почиње развој доласком проф. др Славољуба Харисијадеса на Мед. ф. 1954. Као водећи научник, уводи вирусолошке технике и процедуре, почевши од процедуре добијања примарних ћелијских линија до изоловања пасажираног вируса у култури ћелија и његову идентификацију имунолошким методама и техникама електронске микроскопије. Године 1960. Харисијадес изолује први југословенски и први верификовани европски сој агенса трахома, за који се у то време мислило да је вирус. После трагичне Харисијадесове смрти 1973, на факултет 1974. долази већ афирмисани вирусолог, Љубинко Стојковић, који својим огромним вирусолошким знањем значајно подиже квалитет наставе из **в.**, како на основним студијама тако и у оквиру последипломске наставе. Даљи развој базичне и клиничке **в.** на факултету настављају Љубиша Марковић (1964), Марина Бујко (1977) и Тања Јовановић (1982), који проучавају различите аспекте херпесвирусних латентних и активних инфекција. Мед. ф. започиње и са здравственом дијагностиком вирусних обољења за потребе здравственог система земље.
У периоду 1980–2000. у свету започиње права технолошка револуција у **в.**, која се заснива на примени техника молекуларне биологије. Српска **в.** није била у могућности да држи корак са светом, како на пољу истраживања тако и на пољу производње вакцина и серума. Било је потребно скоро два века да наша земља достигне технолошку платформу за молекуларну **в**. Набавка адекватне опреме почетком XXI в. отворила је врата савременим истраживањима. Вирусолошке лабораторије Мед. ф. у Београду, КЦС, ВМА и Института „Торлак" настављају даљи развој **в.** у Србији. Главни фокус истраживања диктиран је новом епидемиологијом вирусних инфекција, па се наведене лабораторије баве истраживањима у области хроничних вирусних хепатитиса, ХИВ инфекције, грипа, онкогених вируса и вирусних инфекција трансплантираних и имунокомпромитованих пацијената.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Марковић, Т. Јовановић, С. Степановић, *Основи вирусологије*, Бг 1990; Р. Петровић (ур.), *Торлак 1930–1995*, Бг 1995; E. Lennette, T. Smith, *Laboratory diagnosis of viral infection*, New York 1999; B. N. Fields, D. M. Knipe, P. M. Hewley и др., *Fields Virology*, Philadelphia 2000; Т. Јовановић, Љ. Марковић (ур.), *Вирусологија*, Бг 2008.
Тања Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИРЏИНА
**ВИРЏИНА** (лат. *virgo*: девојка), појава полне инверзије и родног идентитета у традиционалном друштву XIX и XX в. у извесним деловима динарског простора: у далматинском залеђу, у Црној Гори, на Косову, Метохији и у северној Албанији. Као синоними употребљавали су се и термини тобелија, остајница или заветована девојка. Реч је о феномену да се девојчице, девојке или тек рођене бебе заветују на живот у целибату и полну инверзију која се изражавала културно-симболички кроз облачење мушке одеће, давање мушког имена, шишање, ношење оружја, кретање у мушком друштву, али и социјалним признавањем промењене полне улоге и родног иденитета кроз стицање привилигија које су имали мушкарци у патријархалној култури. Етнографска истраживања и обимна грађа о овом феномену ипак нам не дозвољавају да говоримо о институционализованом феномену који је праћен доследно примењиваним обичајно-правним механизмима. Ради се о великим разликама у око шездесетак забележених случајева (мада се претпоставља да је број знатно већи) тако да се класификација може прихватити условно, више као различити примери којима се објашњавају различитости заветовања женских особа. Наиме, у неким случајевима **в.** се постаје самосталним избором девојке која у случају недостатка одраслих мушкараца у кући, док не стаса млађи брат, облачи мушку одећу и шиша косу, чиме заједници даје до знања да је преузела улогу тобелије, преузима неке од улога у племенском савезу, али без права гласа. Навођени су и примери да девојке привремено преузимају статус тобелије док су мушки чланови домаћинства под претњом крвне освете, како би због њиховог „кућног притвора" преузеле њихове јавне улоге и послове ван куће. Такође, због претње крвном осветом породици, девојка која је раскинула веридбу на свој захтев, преузима мушку полну улогу у породици и статус и идентитет мушкарца у друштву. У случају да прекрши завет, породица бившег вереника има право на крвну освету. Примери разведених жена које су се заветовале да се неће више удавати делимичо одговарају феномену тобелија, јер обично такве жене завет дају не јавно него само у оквиру двеју породица, шишају се, али не облаче мушка одела и у кући обављају женске послове. На крају, типичан пример заветовања **в.** је у случају да у породици нема мушке деце тако да се одмах по рођењу, најчешће тајно, унутар породице проглашавају мушкарцем, те одгајају и васпитавају као мушка деца. Често околина и не зна да је реч о женској деци. Касније преузимају све мушке улоге и привилегије у обичајном праву, јавном и приватном животу. Свакако да је ова различитост, као и различитост културно-историјских и друштвених услова допринела да понуђена објашњења научника и класификације не буду прихваћени као коначна тумачења и да је ово питање у науци још увек отворено. Научне студије су се бавиле углавном истраживањем порекла, социјалних функција и статуса **в**. Код нас недостају научне студије које би се бавиле проблемом сексуалности и родним иденитетом, које би применом релативно новијих теоријских приступа разматрале културна значења и аналитички промишљале проблем **в.** као алтернативних полова и родова, те на тај начин релативизовале универзалну, природну поделу људских бића на мушкарце и жене.
ЛИТЕРАТУРА: М. Барјактаровић, „Прилог проучавању тобелија (заветованих девојака)", *ЗФФ*, 1948, 1; „Проблем тобелија (вирџина) на Балканском полуострву", *ГЕМ*, 1966, 28–29; Љ. Гавриловић, „Тобелије: завет као основ стицања правне и пословне способности", *ГЕМ*, 47, 1983.
Лидија Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИС
**ВИС** (Issa), једно од најудаљенијих острва на средњем Јадрану. У међуратном периоду, у самом центру града **В.**, у мешавини неовизантијског стила и средњовековне приморске архитектуре, а по пројекту Момира Коруновића, подигнута је православна црква Св. Ћирила и Методија (1932–1933). Био је то куполни храм, са основом у облику уписаног крста и асиметрично постављеним високим четвртастим звоником на јужној страни. Срушен је 1963, а неки његови делови и црквени намештај пренети су у нову книнску цркву Богородичиног покрова. Подизање овог храма било је последица преласка неколико стотина Вишана у православље (1925), узрокованог како верским прагматизмом тако и присуством бројне војне посаде на острву.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Младинео, „Примјер вјерског прагматизма: пријелаз вишких сељака на православну вјеру између два свјетска рата", *Радови Завода за хрватску повијест*, 2008, 40; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
Бранко Чоловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН
**ВИСАРИОН**, митрополит херцеговачки (?, средина XV в. – Тврдош?, после 1517). Значај херцеговачке епархије био је велик после пада Херцеговине под турску власт. **В.** је 1509. наредио монаху Марку Требињцу да препише октоих, у манастиру Богородичиног успења (Тврдош код Требиња). Било је то у време архиепископа Јована, тј. у време када на челу Српске цркве није било патријарха, али су извесну обједињујућу улогу имали митрополити у чијој је епархији била Милешева са гробом Св. Саве. Њени митрополити називају се у српским изворима „предржатељи престола Светог Саве". **В.** и архиепископ Јован обновили су Тврдош три деценије по турском освајању ових крајева. Овим су дали пример и охрабрили остале монахе и свештенике да обнављају манастире и парохијске цркве. Већ 1510. **В.** је успео да за 30 дуката ангажује дубровачког сликара Вице Ловровог да Тврдош ослика „more graeco", тј. на византијски начин. Схватајући значај живописа по храмовима, послао је монаха Марка да учи сликарство код дубровачког сликара Матка Миловића. То објашњава како је Марко, преписујући октоих, урадио и минијатуре у њему. У његово време 1517. преписао је поп Радовац један минеј у Грахову.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: З. Кајмаковић, *Зидно сликарство у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971; *Историја српског народа*, III/2, Бг 1994; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН
**ВИСАРИОН**, митрополит херцеговачки (?, прва половина XVI в. – Тврдош?, после 1602). Тешко је подносио турска насиља која су се увећала после народних устанака с краја XVI и почетка XVII в. (1593–1606). Био је одани сарадник пећког патријарха Јована (Кантула) у припремању савеза за борбу против Турака. Пре херцеговачког устанка слао је фра Доминика Андријашевића папи у Рим и цару Рудолфу II жалећи се на неподношљив положај народа српског у Херцеговини. У том смислу потписао је 1596. „веровни лист ћесару Рудолфу", али није било помоћи, чак ни озбиљних обећања. Са патријархом Јованом обратио се 1599. папи Клименту VIII за помоћ, али им је овај тражио да признају римску цркву и папу за свoје старешине, да се одрекну православља и „пригрле католичку веру". С обзиром на то да унија са Римом није прихваћена, није стигла никаква помоћ.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, *Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву (1592–1614)*, Земун 1903; Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; Г. Станојевић, *Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека*, Бг 1970; *Историја српског народа*, III/1, Бг 1994; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН
**ВИСАРИОН**, митрополит цетињски (?, крај XVI в. – ?, после 1654). Нису познати његова младост и кретање у служби. Јавља се 1637. као архиђакон цетињског митрополита Мардарија у време када је католички мисионар Фране Леонарди из Трогира покушавао да спроведе унију Пећке патријаршије са Римом. Почетак Леонардијевог рада био је у племену Паштровића. Мардарије je у томе учествовао из користољубља: када је то изостало, није помогао унију. Како Мардарије није смео да изађе патријарху Пајсију на очи, слао је окретног и умешног **В.** који je помогао да се 1643. сретну патријарх Пајсије и Леонарди, али од уније није било ништа. Турске власти пратиле су ову акцију сматрајући да је **В.** „изазвао харања и смутњу", што није немогуће с обзиром на то да је, као и Мардарије, примао некакву помоћ из Рима. Слично томе су и истакнути црногорски и никшићки главари примали по четири дуката месечно од млетачког Сената. После повлачења митрополита Мардарија (1647) **В.** је постао цетињски митрополит. Стао је на страну Млечића и покушавао да покрене црногорска племена у рат против Турака, али су Црногорци осећали да су сами и да помоћ Млечана изостаје. Тиме се замерио турским властима које су порушиле неколико цркава, а **В.** је морао да напусти Цетиње. Из Маина на млетачкој територији 14. III 1654. обавестио је папу Иноћентија X да су га Турци протерали са Цетиња.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; „О Македонцу Мардарију, владици цетињском у првој половини XVII века", *Историјски записи*, 1954, 7, 10; Р. Тричковић, *Српска црква средином XVII века*, Бг 1980; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН
**ВИСАРИОН**, монах, проповедник, светац (Мајдан, Босна, 1714 – Куфштајн, Аустрија, 1746). Oд детињства побожан и склон молитви, у седамнаестој години одлази на поклоничко путовање у Свету Земљу. У манастиру Св. Саве Освећеног у Палестини замонашен је оставивши своје крштено име Никола. Пропутовао је света места на истоку, Свету Гору, српске манастире по Славонији и у манастиру Пакри посвећен у чин јерођакона, потом у чин јеромонаха. Постао је познат по светом животу, говорничком дару и моћи убеђивања у личним контактима. Поклонио је једну књигу патријарху Арсенију IV и добио благослов да поново путује у Свету Земљу. Када се 1742. вратио, патријарх Арсеније га је послао у Ердељ и Трансилванију да мисионари међу Румунима које је унија све више нападала. На једном брду у околини Липова на домаку Ердеља подигао је дрвени крст и испосницу и проповедима привукао пажњу православних. Долазили су из удаљених места да га виде и слушају иако је слабо знао румунски језик, а многи унијати вратили су се у православље. Путовао је по Ердељу и проповедао. Уплашене за успех уније, римокатоличке и државне власти су га 1744. ухапсиле, а патријарху забраниле да шаље монахе који ће се борити против уније. Патријарх се правдао да га је послао да скупља милостињу, али је по свом чину имао право и обавезу да у проповедима брани своју веру не нападајући ничију. Позивајући се на српске привилегије, тражио је да му га пошаљу да му он суди. Прво је утамничен и мучен у граду Сибин, али је на интервенцију руског посланика пуштен. Убрзо је поново ухапшен и вођен по тамницама у Деви, Темишвару и Раабу, а на крају у злогласну тамницу Куфштајн у Тиролским планинама у Аустрији, где је умро. Румунска црква га је 1950. прогласила за исповедника вере и новомученика, а Српска црква га 1962. уписала у месецослов светих 21. октобра по јулијанском календару. У *Србљаку* је штампана служба коју су са румунског превели Митрофан (Кодић) и Василије (Вадић), тадашњи професори богословије а садашњи епископи, а њен писац није наведен. С обзиром на то да је скоро проглашен за свеца, још је реткост у ликовном приказивању.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Прилози историји одношаја наших с Румунима у XVIII веку", *СрС*, 1906, 1; Ј. Поповић, *Житија светих за октобар*, Бг 1977.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН (Бориловић Бајица)
**ВИСАРИОН (Бориловић Бајица)**, митрополит црногорски (? – ?, 1692). Помиње се 1682. у натпису на митри Цетињског манастира, као „владика скендеријски". Могуће је да се на њега односи запис о градњи цистерне за воду у Хиландару, још пре 1682. Сматра се да је већ као митрополит црногорски био аутор краћег записа у којем је исказао народно одушевљење у вези са доласком аустријске војске на Косово и у Пећ, током Бечког рата (1683–1699). Купио је рукописну књигу *Житије светога Григорија* и наручио божанствену службу, која је донета на Цетиње после његове смрти. За митрополита црногорског посветио га је у Пећи патријарх Арсеније III Црнојевић (1685). Црну Гору је затекао опустошену после похода Сулејман-бега Бушатлије 1685. Наставио је политику митрополита Рувима (умро јануара 1685) и залагао се за сарадњу са Млетачком републиком. После пораза на Вртијељци (1685) укорио је све оне који су се покорили Сулејман-бегу. Поред Бокеља и ускока, око 300 Црногораца учествовало је септембра 1687. у млетачком заузимању Херцег Новог, последњег турског упоришта у Боки. Црногорци су 1688. одбацили покорност турској власти и прихватили млетачко покровитељство. **В.** је исте године на Цетиње довео одред Млечана, који су Црногорце, своје савезнике, претворили у поданике. Крајем 1689, несвестан да се нашао у жаришту млетачко-хабзбуршких суревњивости у Морејском рату, на Цетиње се краће време склонио патријарх Арсеније III Црнојевић, настојећи да избегне турску одмазду. **В.** је умро 1692, два месеца пре новог Сулејман-беговог похода на Црну Гору и неславног повлачења млетачког одреда са Цетиња.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Н. Томић, *Патријарх Арсеније III Црнојевић,* Бг 1906; Ј. Н. Томић, *Црна Гора за Морејског рата (1684–1699)*, Бг 1907; *Историја Црне Горе* III/1, Тг 1975; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН (Костић)
**ВИСАРИОН (Костић)**, епископ банатски (Темишвар, 14. VII 1910 – Вршац, 1. XII 1979). Гимназију завршио у Будимпешти, а Богословски факултет 1933. у Београду. Радни век почео је као професор српског одељења на државном лицеју у Учитељској школи у Темишвару. Замонашен је у манастиру Беочин 1935, у чин ђакона рукоположен 1937, у чин јеромонаха 1941, а синђел је постао 1945. Од 1937. суплент је у карловачкој богословији, потом чиновник СА Синода и упућен на постдипломске студије у Атину. За помоћника патријарху Гаврилу изабран је 1947. са титулом викарног епископа топличког. Повремено се јављао кратким радовима у црквеној штампи. За епископа банатског изабран је 1951, а 1952. поверена му је администрација Темишварске епархије. Извршио је реорганизацију банатске епархије и успео да се одузети владичански двор у Вршцу врати епархији. Успостављена је стабилна материјална база црквених општина и манастира, уведено плаћање парохијала, свештенству одређене плате и оживљен рад црквених хорова. Сахрањен је у вршачкој саборној цркви.
ЛИТЕРАТУРА: „Устоличење епископа банатског г. Висариона", *Гласник СПП*, 1951, 10; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН (Љубиша)
**ВИСАРИОН (Љубиша)**, митрополит цетињски (Свети Стефан, 14. I 1823 – Цетиње, 14. IV 1884). Образовање стекао по манастирима, вршио учитељску службу у манастирима Прасквици, Режевићу и Савини, потом у Перасту. Прешавши у Црну Гору, постао је настојатељ манастира Мораче где је добио чин архимандрита. За епископа захумско-рашког са седиштем у Острогу посвећен је 1878, а четири године касније изабран је за митрополита Црне Горе и Брда. Започео је црквено-просветну реформу, али је две године касније умро.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСАРИОН (Павловић)
**ВИСАРИОН (Павловић)**, епископ бачки, песник (Сентандреја, 1670 – Нови Сад, 18. X 1756). Замонашен у манастиру Крушедол (1705), у којем је постао и настојатељ, касније прелази у Хиландар где добија звање даскала, тј. квалификације за учитељску службу. Од 1720. је у Пећи код патријарха Мојсија (1712–1726), који га поставља за даскала и узима у своју пратњу, од 1723. са звањем „протосинђел Велике цркве". Посебно је била значајна дужност повереника и посредника између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије, у ком својству је прикупљао помоћ за Пећку патријаршију. У клир Карловачке митрополије прелази 1730. одобрењем патријарха Арсенија IV и постаје крушедолски архимандрит. Предводио је опозицију против епископа Николе (Димитријевића), који је био кандидат бечке власти за карловачког митрополита, подржавајући народног кандидата Викентија (Јовановића). Већ следеће године изабран је и хиротонисан за епископа бачког. Жалио се 1739. руском синоду да су му потребне књиге јер у њима оскудева. Осим богослужбених, тражио је и научна дела: Дионисија Ареопагита, Јована Златоустог, Августина, Јеронима, аритметичке и историјске књиге.
Отворио је 1731. гимназију у Новом Саду под именом Рождествено-богородична латинско-словенска школа, познату по високом квалитету наставе чији су ученици течно читали, писали и преводили латински. Њен ректор био је јеромонах Дионисије (Новаковић), секретар јеромонах Арсеније (Радивојевић), предавачи између осталих били су архимандрит Јован Рајић и Захарија Орфелин. Гимназија је радила до 1789. Увођењем предмета философије и теологије отворио је 1741. посебно одељење – Духовну академију (Богоматерње собраније), са циљем да Црква добије образованије свештенство. У том послу имао је опозицију и међу образованим Србима, па се зато академија кратко одржала. Њен рад обновио је епископ Мојсије (Путник) 1766, од када у Новом Саду постоје две духовне школе: виша и нижа. Организовао је изградњу болнице у Новом Саду, црквеној општини доделио 100 јутара земље за издржавање школа и болнице. Пустару Сириг, од неколико хиљада јутара земље, коју су претходни бачки епископи добили за издржавање, успео је да одбрани од насртаја и да је пренесе у власништво Цркве, па су њене приходе вековима користили како епископи бачки тако и остали епископи Карловачке митрополије. Омогућио је хиландарским монасима да стекну метохе у Сремским Карловцима и Новом Саду, те да несметано скупљају прилоге. У два маха је администрирао карловачком митрополијом: 1748, после смрти Арсенија IV (Јовановића Шакабенте), и 1749, после смрти митрополита Исаије (Антоновића). Његовим заузмањем Матија Јелинек, управник Прве српске гимназије у Војводини, превео је са латинског на српски све српске привилегије, а царски комесар их је 1744. озваничио. Његов плодан рад није пролазио без тешкоћа и проблема. Био је енергичан, али преке нарави, понашао се као господар Бачке, тврдећи да је то право добио у Бечу и показујући документ писан златним словима и оверен царским печатом. Народ, свештенство и кнезови били су под његовим утицајем, постављао је пуковнике и капетане граничарима, што је наљутило Мађарско намесничко веће које је затражило да се **В.** смени, окује и оптужи за издају, али је Беч одбио. Завадио се са митрополитом Исаијом (Антоновићем), због чега 1748. није за њега гласао. Тежи је био сукоб са митрополитом Викентијем (Јовановићем), који је такође био прек и нагао по природи, што је довело до расцепа међу официрима Потиске и Подунавске границе, па су се једни определили за епископа, а други за митрополита. Уз митрополитову сагласност војска је ухапсила **В.** и држала га у Сегедину под контролом Војне команде. Митрополиту Викентију се осветио написавши погрдан епитаф. Издао је 1749. свитак за своју епархију одредивши наплате у корист епископа и свештеника, веће од оних које је 1744. одредила царица Марија Терезија.
Од младости је писао стихове и био „претпоследњи од песника који су писали на српско-словенском". Захвалан на дочеку који су Сарајалије приредиле 1720. патријарху Мојсеју (Рајовићу), у чијој пратњи се налазио, написао је 1722. „Песни похвалније с'бору цркве сарајевскије" и то им послао. Песма има крајегранесије (акростих): „Вса слава дштере цареви одушевленние церкви сараевские внутрјуду ест", што је у ствари прилагођен псаламски стих 44,17. Песма се сарајевским туторима допала, те су је преписали у један од црквених тефтера где се и данас налази.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Свитак Висариона Павловића бачког владике 1740", *БГл*, 1911, 10, 19; Р. М. Грујић, „Пећки патријарси и карловачки мирополити у 18. веку", *ГИДНС*, 1931, IV; В. Стајић, „Културно наслеђе новосадских Срба", *ГИДНС*, 1933, V; Ђ. Сп. Радојичић, *Творци и дела старе српске књижевности*, Тг 1963; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСИБАБА
**ВИСИБАБА** (*Galanthus nivalis*), вишегодишња луковичаста зељаста биљка из породице Amaryllidaceae. Луковица јој је 10–20 мм у дијаметру обавијена браонкастим омотачем. Има два листа, који могу бити дугачки 5–25 цм обавијени у доњој половини са дугачком опнастом саром. Цветно стабло високо 10–30 цм на врху са једним висећим цветом. Перијант састављен од три спољна дужа и три унутрашња краћа листића млечно беле боје. Плод му је елипсоидна чаура са много семена која имају сочне спољашње додатке (строфиолусе) које привлаче мраве и на тај начин их расејавају. Распрострањена је у већем делу средње и јужне Европе. У Србији је релативно честа биљка сеновитих листопадних шума брдско-планинских предела у којима образује карактеристичне рано пролећне аспекте. Сматра се весником пролећа јер цвета већ у фебруару, истовремено са копњењем снега. У приморским крајевима цвета чак и у децембру. Неконтролисаним сакупљањем за букете на неким местима је истребљена или веома проређена. У источној и јужној Србији расте још једна, знатно ређа врста **в.**, *Galanthus elwesii*, која је распрострањена у источном Медитерану.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић Веселичић, „*Galanthus* L.", у: М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије*, VII, Бг 1975; D. A. Webb, „*Galanthus* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 5, Cambridge 1980.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСИБАБА
**ВИСИБАБА**, село у западној Србији, 5 км југозападно од Пожеге, на развођу долина реке Ђетиње на југу и реке Скрапеж на северу (слив Западне Мораве). Са општинским центром Пожегом повезано је локалним путем. Дисперзивног је типа, смештено на висинама 310–480 м, а групе кућа изграђене су по планинским косама. У историјским изворима помиње се од 1476. Староседеоци су досељени крајем XVIII и у првој половини XIX в. из Црне Горе, околине Вишеграда, Оцата и са Златибора. Током последње три деценије XX в., еволуцијом села у приградско насеље, број становника је порастао. Године 1971. било је 1.072 житеља, 2002. 1.232, а 2011. 1.193 становника (99,2% Срба). У пољопривреди је радило 21,5% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у суседним градовима (73,2% активних). На источној периферији села налазе се четвороразредна основна школа и једно одељење опште болнице из Пожеге.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСИТОР
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-visitor-karta.jpg)ВИСИТОР**, планина у источном делу Црне Горе, у близини границе са Албанијом. Припада динарском планинском систему. Протеже се правцем југозапад–североисток на дужини од око 10 км, а највећа ширина планине је 7 км. То је правац супротан уобичајеним правцима динарских планина јер је на контакту Динарида (Проклетија) са Шарско-пондским планинама (планина Шара). Јужну границу планине чини долина Ључе (притока Плавског језера), источну границу Плавско језеро, Лим чини североисточну и северну границу, а западно је долина Муринске реке (лева притока Лима) и планина Зелетина. У геолошкој грађи **В.** доминирају зеленкасти, кварцевити и сјајни шкриљци. На неким местима, поред шкриљаца, јављају се еруптивне стене. Највиши делови планине изграђени су од беличастог, једрог и мермерастог кречњака. У нижим деловима има моренског материјала и флувијоглацијалних наноса, а на ушћима притока и река, које се сливају са највиших делова планине у Ључу и Лим, јављају се плавине. **В.** је планина која се одликује и великим нагибима. Има површина са много обурваних и разбијених блокова („хаос блокова", „море стена"), насталих услед бржег еродирања шкриљаца у подини кречњака у односу на оне изнад њих: ове друге остају без подлоге и обурвавају се. Највише делове **В.** чине два издужена гребена, између којих је простран цирк. Источни гребен се зове Плана. На њему је и највиши врх **В.** (2.210 м). Западни гребен назива се Коса и нижи је од Плане. Они су у плеистоцену били захваћени интензивном глацијацијом. Ту су циркови и морене, а највећи ледник је формиран између Плане и Косе. У једном од циркова настало је и Виситорско језеро. У највишим деловима планине извире неколико потока и река. Оне припадају сливовима Ључе и Плавског језера. Најдужа и водом најбогатија река је Муринска: она настаје од више изворишних кракова, који граде изворишну челенку на простору између **В.** и Зелетина. Највећа притока Муринске реке је Досова река. Северном падином планине тече Пепића река, а у југозападном делу је Мартиновићки поток. У подножју **В.** смештено је неколико насеља, међу којима су највећи Мурино, Мартиновићи и Брезојевица.
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Станковић, „Виситор", *Земља и људи*, 1975, 25; Б. Церовић, *Црногорске планине: одабране планинарске туре*, Бг 2002.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСКОВИЋ, Велимир
**ВИСКОВИЋ, Велимир**, књижевни критичар, лексикограф (Драшнице крај Макарске, Хрватска, 20. II 1951). Дипломирао југословенске књижевности и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Загребу (1973); магистрирао 1977; од 1976. ради у Југославенском лексикографском заводу у Загребу (данас Лексикографски завод „Мирослав Крлежа") као уредник за књижевност. Поред савремене хрватске књижевности, **В.** је од 70-их до 90-их година XX в. пратио и српску књижевност, афирмишући се као поуздан тумач дела модерних српских писаца (Д. Киш, Б. Пекић, Д. Албахари и други). Негирајући својом стваралачком и институционалном активношћу став да књижевност више нема ону врсту друштвене важности и одговорности какву је имала у време владавине комунизма, **В.** се прегнантношћу стила, аналитичком компетенцијом, умесно примењеним знањима из књижевене историје и теорије, ауторски препознатљивом реториком текста и јасношћу вредновања потврдио као један од најзначајнијих хрватских критичара последње четвртине XX и прве деценије XXI в., са несумњивим угледом и утицајем и у простору јужнословенске интерлитерарне заједнице.
ДЕЛА: *Млада проза*, Зг 1983; *Позиција критичара*, Зг 1988; *Умијеће приповиједања*, Зг 2000; *Сукоб на љевици*, Бг 2001; *Крлежолошки фрагменти*, Зг 2001; *У сјени ФАК-а: критички текстови 1999-2004*, Зг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: „Темат о *Младој прози* (М. Пантић, Р. Микић, А. Јерков)", *Књижевна реч*, 1983, 219; темат о В. Висковићу (С. Дамјанов, Ј. Матановић, Н. Бартолчић и др.), *Quorum*, 1988, 6; Г. Тешић, „Неколико крлежинских фрагмената", *Крлежа данас* (зборник), Бриони–Зг 2007.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСКОВИЋ, Иво
**ВИСКОВИЋ, Иво**, политиколог, универзитетски професор, дипломата (Макарска, 28. VII 1949). Дипломирао (1972) на Међународно-политичком смеру Факултета политичких наука у Београду, где је магистрирао (1979) и докторирао (1984). На истом факултету прошао сва наставна звања од асистента приправника (1975) до редовног професора (2009). Ужа област његовог научног рада јесу теорија спољне политике, спољна политика Србије, спољна политика САД (посебно процес креирања и остваривања спољне политике САД), односи Југославије, а потом и Србије са САД, као и односи Републике Србије са суседним земљама. Захваљујући његовим научним радовима и познавању дипломатије, Влада Србије га је повремено упошљавала као свог дипломатског представника. Био је амбасадор СР Југославије у Републици Словенији (2001–2004) и Савезној Републици Немачкој (2008--2012). У том својству учествовао је у важним разговорима и преговорима поводом уласка Србије у ЕУ.
ДЕЛА: *Омладински и студентски покрет у свијету*, Бг 1974; прир., *Репетитор из Спољне политике*, Бг 1991; *Између завере и бирократског хаоса – како се ствара спољна политика САД*, Бг 2007.
ИЗВОР: Архива ФПН у Београду.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСКОЗА
**ВИСКОЗА**, најзаступљенија врста рејона и најважнија од вештачких свила. Друге две врсте, бакарни рејон и ацетатни рејон, сачињавају само oко 10% у светској производњи рејона. Вискозни рејон су пронашли 1894. британски хемичари Крос, Беван и Бидл. Производња **в.** састоји се у обради целулозе раствором натријум-хидроксида и угљен-дисулфидом, при чему настаје целулозни ксантогенат (естар глукозног мономера целулозе са натријумовом соли дитио-угљене киселине; на слици) у виду врло вискозног раствора (одатле потиче име). Протискивањем ксантогената у раствор сумпорне киселине, кроз металну плочу са микроскопски ситним отворима, ксантогенат се разара и ствара се поново целулоза, у облику нити. Влакнима **в.** може се дати изглед и опип свиле, памука, вуне или лана. У потпуности је биодеградабилна. Примена **в.**: тканине, израда корда (конци којима се ојачавају гуме за возила), целофана. Производња **в.** створила је и проблеме: угрожавање шумског фонда Земље због сече ради производње целулозе; загађивање средине угљен-дисулфидом и другим токсичним супстанцама. У Србији је производња **в.** почела у фабрици „Вискоза" у Лозници.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; Р. С. Јовановић, „Хемијска влакна", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа*, Бг 1997.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСКОЗА
**ВИСКОЗА**, индустрија вискозних производа и целулозе у Лозници. Почела је са радом 1957. и била највећа фабрика за производњу хемијских влакана у Европи и један од већих произвођача ових производа у свету. Обезбеђујући сировине за текстилну, гумарску, дуванску, прехрамбену и папирну индустрију, те индустрију детерџената, допринела је супституцији увоза производа потребних овим индустријским гранама и имала огроман значај за развој привреде целе Југославије. И до 50% укупне годишње производње, у вредности од око 110 милиона америчких долара, **В.** је извозила на тржишта више од 30 држава широм света и остваривала суфицит у спољнотрговинској размени од 65 милиона америчких долара. Супституцијом увоза и суфицитом у спољнотрговинској размени доприносила је уравнотеженом спољнотрговинском билансу целе земље.
У разним производним целинама **В.** је запошљавала око 10.500 радника (инжењера, техничара, квалификованих и висококвалификованих радника), а месечни фонд за личне дохотке био је око 10 милиона марака. Овако велик број радника и висок буџет за личне дохотке допринео је развојном напретку општине Лозница, а пре свега развоју трговине, грађевинарства, текстилне конфекције, саобраћаја, индустрије грађевинског материјала, инфраструктуре (водовода, канализације, путева и др.), те образовних и здравствених установа. По попису из 1991. у Лозничкој општини живело је 87.650 становника у 25.740 домаћинстава, а градско и приградско становништво бројало је око 45.000 становника, што је око 10 пута више него пре почетка рада **В**.
Производни процес био је организован по фабрикама: „Целулоза" је производила целулозу за хемијску прераду по сулфатном принципу, као и папирну целулозу од меких лишћара, у укупној количини од 45.000 т и фурфурола као нуспроизвода при производњи целулозе у количини од 800 т; „Целвлакно" је производило вискозно штапел влакно по савременој технологији у количини од 33.000 т и безводног натријумсулфата са високом чистоћом од 99% у количини 21.000 т; „Свила" је у два погона (стара и нова свила) производила 8.000 т вискозне свиле – рејона и 750 т получешљана предива; „Крупањка" је као финалиста у свом процесу производње користила сировине из производног програма **В.** и производила 13,3 мил. м тканине, 300.000 комада конфекцијских производа (лака женска и дечја конфекција, те спортска и радна одећа); „Корда" је производила вискозни корд „супер 2" по међународним нормама у количини од 7.000 т; „Лозофан" је производио фолију регенерисане целулозе у количини од 6.000 т; „Лофолен – БОП" је производио 3.700 т биаксијалне оријентисане полупропиленске фолије; „Центрофан" је производио 3.000 т флексибилне амбалаже; „Хортикултура" је организовала стакленичку производњу раног воћа и поврћа, цвећа и аранжирања зелених површина у којој су били запослени инвалиди рада.
У модерно опремљеним лабораторијама и опитним станицама радило је преко 100 врхунских специјалиста различитих струка који су се бавили техничко-технолошким истраживањима, пројектовањем и реализацијом развојних програма. У циљу динамичког развоја и даљег побољшања квалитета готових производа, проширења производног асортимана и повећања постојећих капацитета, те праћења и прилагођавања светским трендовима у овој области, основано је предузеће „Вискоза развој". У склопу **В.** пословао је и „Хемиремонт" који је највећи део својих пословних активности усмеравао на одржавање, ремонт и унапређивање производног процеса **В**., али и на пружање услуга другим привредним субјектима по систему инжењеринга: планирања, израде техничке документације, те производње, монтаже и ремонта опреме. Саграђена је и термоелектрана капацитета 45 мегавата која је поред електричне енергије производила технолошку пару за потребе свих фабрика у **В.**, а услед вишка технолошке паре представљала је и основу пројекта топлификације Лознице којом је, почетком 80-их, обухваћено око 60% станова и пословног простора у граду. То је, поред рационалности и економске исплативости, имало и еколошки значај (смањење загађености ваздуха). Формирано је и предузеће „Стандард-Вискоза" чији су задаци била брига о радницима и подизање друштвеног стандарда путем обезбеђења бесплатне исхране свих запослених у току рада, бесплатне рекреације, коришћења годишњег одмора у одмаралиштима на планинама и морима по врло приступачним ценама, те набавке зимнице и огревног материјала.
Након распада Југославије долази до губитка тржишта и драстичног пада производње. Неке фабрике престају с радом, а друге, услед суженог тржишта, раде највише до 1/3 расположивих капацитета. То доводи до отпуштања преко 50% запослених и пословања са губицима. Одлуком Владе Републике Србије у **В.**, као индустријском систему, покренуто је реструктурирање које је трајало скоро једну деценију. Како није дошло до покретања производње, сви радници су отпуштени (уз отпремнину обезбеђену из буџета Републике Србије), а у свим фабрикама уведен је стечај. Остала је само комплетна инфраструктура: трафостанице, водоводна и канализациона мрежа, индустријски колосек, саобраћајнице, пословне зграде, индустријске хале и око 85 ха земљишта.
На основу изузетних пословних резултата и значајног доприноса свеукупном развоју краја и целе земље **В.** је добитник највиших медаља, ордена и признања општинских, регионалних, републичких и савезних привредних комора и државних органа.
ИЗВОРИ: Друштвени план развоја града Лознице; Архива Вискозе, Лозница.
Слободан Нешковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОВАЦ
**ВИСОВАЦ**, језеро у Далмацији, на реци Крки, притоци Јадранског мора, узводно од Скрадина. Усечена у пространу Кистањску површ, изграђену од моћних наслага кречњака, Крка је позната по неусаглашеном уздужном профилу. Узводно од Скрадинског бука створила је 3,5 км дугачко и 0,8 км широко језеро, чији се приобални појас диже до 230 м, чинећи га веома сликовитим. Jезеро се одликује великом проточношћу, чистом и хладном водом. Највиши водостаји су у новембру и марту, а најнижи у августу и фебруару. На језеру се налази сликовито острво Висовац са фрањевачким самостаном и црквом која потиче из 1576. Сакрални комплекс први су основали свештеници из Крешева у Босни 1445.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОВАЦ
**ВИСОВАЦ**, језеро у Далмацији, на реци Крки, притоци Јадранског мора, узводно од Скрадина. Усечена у пространу Кистањску површ, изграђену од моћних наслага кречњака, Крка је позната по неусаглашеном уздужном профилу. Узводно од Скрадинског бука створила је 3,5 км дугачко и 0,8 км широко језеро, чији се приобални појас диже до 230 м, чинећи га веома сликовитим. Jезеро се одликује великом проточношћу, чистом и хладном водом. Највиши водостаји су у новембру и марту, а најнижи у августу и фебруару. На језеру се налази сликовито острво Висовац са фрањевачким самостаном и црквом која потиче из 1576. Сакрални комплекс први су основали свештеници из Крешева у Босни 1445.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОК
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-visok-karta.jpg)ВИСОК**, мала регија у источној Србији, на југозападној падини Старе планине. Њен западни део, површине 582 км², је у Србији, а источни део, површине 118 км², у Бугарској. Северна граница **В.** је гребен Старе планине, западна граница је развође између Топлодолске (после села Темска зове се Темштица и улива се у Нишаву) и Црновршке реке (лева саставница Трговишког Тимока). Источна граница је на територији Бугарске између Комштичке и Гинске реке (притоке Нишаве) док на југу границу чини стрми одсек северне падине планине Видлич. Геолошка грађа је сложена и у њој учествују кристаласти шкриљци (филити, амфиболити, гранитоидни гнајсеви, аргилошист) који су пробијени еруптивним диоритима, затим пермске формације, тријаске стене (пешчари, кречњаци), јурске (кречњаци, пешчари, лапорци) и кредне стене (кречњаци, лапорци, пешчари и глионци). **В.** чине три предеоне целине. На североистоку је венац Старе планине између врхова Миџор (2.169 м) и Ком (2.016 м). Испод ње је зона планинске подгорине где доминантни рељефни облик чине планинске косе. Трећу целину чини долина Височице, композитна тектонска потолина коју чине две котлине (Горњевисочка, у горњем току реке, и Доњевисочка, између села Паклештица и Завој), које раздваја клисура дуга 2 км (Владикина плоча). Клима је планинска и умереноконтинентална, температуре осцилирају од -0,5˚C у јануару до 22,5˚C у јулу, а просечно се годишње излучи 960 мм падавина, највише у мају, а најмање у септембру. Речна мрежа је густа и чине је Височица (слив Нишаве), која кроз **В.** протиче дужином од 53 км, и њене десне притоке, које се сливају са Старе планине. У њеној долини је код села Завој 1963. дошло до клижења земљишта и преграђивања долине реке, чиме је створена акумулација дугачка 16,35 км, површине 5,5 км². Потопљена су села Завој и Мала Лукања. Природна брана је замењена вештачком, а вода се користи за погон хидроцентрале „Пирот". Природну вегетацију чине шуме букве, храста и смрче, те високопланинске траве.
**В.** је депопулациона средина са малим селима од којих многа имају статус заселака. Изграђена су у долинама Височице и њених притока до висине од 700 м (Топли До). Димитровграду гравитирају само она најисточнија: Сенокос, Каменица, Изатовци, Браћевци, Бањев Дол, Горњи и Доњи Криводол, а остала гравитирају према Пироту: Славиња, Височка Ржана, Рсовци, Паклештица, Велика Лукања, Гостуша, Дојкинци, Бела, Нови Завој, Топли До и Засковци. Највећи је Нови Завој са 1.458 становника (2002), а само још три села имају више од 100 становника. Са општинским центрима Димитровградом и Пиротом повезани су локалним путевима. Становништво чине Срби и Бугари, а основне пољопривредне гране су сточарство и ратарство.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Видановић, *Висок, привредногеографска испитивања*, Бг 1955; К. Ристић, *Димитровград и његова брдско-планинска околина (географска проучавања)*, Бг 1985; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, III, Бг 2001.
Дејан Шабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКА
**ВИСОКА**, село у западној Србији, на развођу Великог и Малог Рзава (лева страна слива Голијске Моравице), где се они приближавају на 3 км растојања. Налази се 30 км југозападно од општинског центра Ариља, с којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа, а засеоци, који су највећим бројем названи по презименима фамилија, изграђени су на висинама 700–1.000 м. Историјски извори га помињу од 1476. Староседеоци су пореклом из Херцеговине и Црне Горе. Последње четири деценије XX в. број становника се нагло смањивао. Године 1961. било је 1.210 житеља, 2002. 474, а 2011. 357 становника (99,4% Срба). У пољопривреди је радило 96,5% активног становништва. У селу се налазе осморазредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКА ПЕЋ → ГВОЖЂЕ; ЖЕЛЕЗАРЕ; ЖЕЛЕЗАРА СМЕДЕРЕВО
**ВИСОКА ПЕЋ → ГВОЖЂЕ; ЖЕЛЕЗАРЕ; ЖЕЛЕЗАРА СМЕДЕРЕВО**
# ВИСОКА ПОРТА
**ВИСОКА ПОРТА** (тур. *Bâb-ı Âlî*), канцеларија великог везира која је, од XVIII до почетка ХХ в., постепено преузимала надлежности Султанског дивана. У европској дипломатији, историографији и путописној литератури ова институција је изједначавана са османском владом под називом Sublime Porte, тј. **В. п**. После 1830. и оснивања министарстава по европском узору, **В. п.** је и формално постала влада Османске империје. Поред великог везира, послове на **В. п.** обављали су службеници које су чинили: ћехаја – главни помоћник великог везира (од 1835. његова служба постаје Министарство за цивилне послове, а од 1836. Министарство унутрашњих послова), реисулкутаб – шеф писара на **В. п.** (од 1835. његова канцеларија прераста у Министарство спољних послова), главни чауш – чиновник чија је надлежност била привођење осумњичених и окривљених (од 1836. та канцеларија прераста у Министарство за судске процесе). Нижи чиновници **В. п.** били су мектупчија (састављач писама), бејликчи-ефендија (главни помоћник реисулкутаба), тешрифатчија (службеник протокола). Иако је после увођења танзиматских реформи 1839. **В. п.** постала седиште владе, она то још није била у правом смислу речи јер све до Друге уставности 1908. није постојала колективна одговорност владе, него су министри појединачно били одговорни султану.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2002; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empıre*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ
**ВИСОКЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ**, установе за високошколско образовање и усавршавање професионалних официра. Почеци високог војног школства у Србији везани су за оснивање Артиљеријске школе 1850. Премда није примала нове класе питомаца сваке године и премда су њене класе биле малобројне, из ње је изашао велик број образованих и способних официра. Њеним преформирањем у Војну академију 1880. започео је процес стварања модерног војног високошколског система у Србији. Новоформирана Војна академија се састојала из два курса: Ниже школе у трајању од три године и двогодишње Више школе у којој су се после извесног стажа у трупи усавршавали официри. Војна академија је била општег типа, без родовских усмерења. Дужина трајања школовања у Нижој школи Војне академије се више пута мењала у циљу повећања броја школованих официра и њихове квалитетније стручне спреме. Најспособнији официри са завршеном Вишом школом могли су да наставе професионално усавршавање на генералштабној припреми при Главном генералштабу. Пошто Краљевина Србија није била у могућности да за мали број кандидата за генералштабну струку организује посебну **в. в. ш.**, а постојећа Војна академија није пружала потребне услове за тај вид школовања, организована је настава при Главном генералштабу. На генералштабну припрему су примани официри који су задовољавали ригорозне критеријуме и који би положили обиман пријемни испит који се састојао из неколико писмених и усмених провера из већег броја стручних предмета. После двогодишње припреме и успешно положеног испита за генералштабну струку, који се састојао из теоријског и практичног дела, кандидати су превођени у генералштабну струку. Услов напретка у генералштабној служби било је успешно полагање строгих и обимних испита за чинове генералштабног капетана 1. класе, потом и мајора, као и даље перманентно стручно усавршавање. Истовремено, генералштабним официрима се отварала могућност убрзаног напредовања и доступност највиших положаја у војној хијерархији. Уз мање измене планова и програма, промене дужине школовања у појединим школама и модернизацију наставних садржаја такав систем високог војног школства није се мењао све до почетка I светског рата.
У новоствореној југословенској држави систем високог војног школства се није у основи разликовао од система који је постојао у Краљевини Србији. Војна академија је обновила рад 1919. До 1924. у Нижој школи Војне академије школовање је трајало две, а од тада до 1928. две и по, да би 1930. било продужено на пет година. У оквиру Више школе Војне академије и генералштабне припреме није било већих измена система школовања у односу на претходни период. Ипак, повећање војске, модернизација и увођење нових техничких средстава, све већи значај система логистике за успешно планирање и извођење ратних операција, стварање нових и омасовљење постојећих видова, родова и служби условили су постепену диференцијацију високошколског система у Војсци Краљевине СХС/Југославије. За потребе школовања поморског официрског кадра у Дубровнику је 1923. формирана Поморска војна академија у којој су се током трогодишњег школовања оспособљавали питомци за чин поручника корвете. У оквиру Војне поморске академије почела је 1937. са радом Виша школа Војне поморске академије у којој су се за командне и штабне дужности оспособљавали официри чина поручника бојног брода 1. класе са најмање две године укрцања и завршеном специјализацијом. Током двогодишњег школовања слушаоци су изучавали штабну службу, поморску тактику, стратегију, поморску политику, историју поморске ратне вештине, поморско ратно право и новине у поморском наоружању и техници. До престанка рада 1941. школу су завршиле две генерације слушалаца. Све већи значај позадине у савременим борбеним дејствима диктирао је посебан приступ школовању официра позадинских служби. Из тих разлога основана је Интендантска војна академија (1925) у којој је школовање трајало две и по, од 1928. три, а од 1930. пет година. За стручно усавршавање официра позадинских служби образована је Виша школа Интендантске војне академије (1932), која је годишње на усавршавање примала 10–20 официра. Убрзани раст ваздухопловства и јачање улоге тог вида оружаних снага у савременим борбеним дејствима условили су стварање Ваздухопловне војне академије (1939), у којој су се припремали будући ваздухопловни официри пилоти, чије је школовање пре тога било организовано у неколико пилотских школа у које су официри ступали после завршене Војне академије и одговарајуће селекције. Све **в. в. ш.** у Краљевини Југославији су престале с радом пред почетак II светског рата на њеној територији априла 1941.
У социјалистичкој Југославији постојао је развијен и разгранат систем високог војног школства. Још док је рат трајао, новембра 1944, у Београду је образована Војна академија Демократске Федеративне Југославије, која је већ у јесен 1945. расформирана. Уместо ње су формирана родовска војна училишта по совјетском моделу. Училишта су 1952, у духу десовјетизације, преименована у родовске школе за активне официре, а већ 1953. поново је формирана јединствена Војна академија ЈНА у трогодишњем трајању. Војна академија ЈНА је 1964. преименована у Војну академију Копнене војске, а већ 1966. је дужина школовања у њој продужена на четири године. У склопу реформи војног школства систем наставе у Војној академији је 1969. прилагођен захтевима наставног и научног рада високошколских установа. У састав Центра високих војних школа Војна академија је ушла 1974, чиме је обједињен систем **в. в. ш.** у ЈНА. У послератном периоду прво систематско школовање официра за потребе морнарице започело је 1946. у оквиру Војнопоморског училишта које је 1947. ушло у састав Војнопоморског школског центра. Тај школски центар је 1948. претворен у Школу активних војнопоморских официра, која је 1952. преименована у Војнопоморску академију. Од ње је 1972. створена Морнаричка академија у Сплиту. Официри ваздухопловства су се школовали у оквиру Ваздухопловног училишта, а од 1953. у Ваздухопловној војној академији, која је неколико пута реформисана по јединственим принципима реформе високог војног школства, слично Војној академији Копнене војске и Војнопоморској академији.
Неколико година по завршетку II светског рата, услед хроничног недостатка школованог официрског кадра за више штабне и командне дужности, приступило се процесу стварања система школовања официра за високе дужности у командама јединица оперативног и стратегијског нивоа. Зато је 1948. у Београду основана Виша војна академија Југословенске армије, која је требало да наставља традицију ратне Официрске школе Врховног штаба. За првог начелника Више војне академије је предвиђен генерал-пуковник Арсо Јовановић, али је он пре почетка рада академије погинуо приликом покушаја илегалног преласка југословенско-румунске границе у околини Вршца. У саставу Више војне академије било је шест факултета (општевојни, обавештајни, артиљеријски, инжењеријски, везе и позадине) и Школа оператике, намењена стицању највиших војних знања. Школовање је трајало две године, а примани су виши официри и генерали из рата без адекватног војног образовања. Виша Војна академија је реорганизована 1951. тако што је од Позадинског факултета формирана Виша војна интендантска академија, а од осталих факултета Школа тактике у којој је школовање трајало две године. Истовремено, формиране су и Висока војнополитичка школа за припрему кадрова који су се бавили морално-политичким васпитањем у војсци и Виша војнотехничка академија у којој су се усавршавали официри техничких служби. У Школу тактике примани су официри чина капетана и вишег, млађи од 40 година, који су најмање пет година командовали водом, четом или батеријом, завршили апликациону школу свог рода и положили одговарајући пријемни испит. Изузетак су чинили официри из рата, који су могли бити и старији од 40 година и без одговарајућег мирнодопског трупног искуства. Тежиште наставе је било на тактици здружених родова и служби и њиховом садејству. Уместо Школе оператике у фебруару 1955. образован је Курс оператике у трајању од шест месеци, а у септембру исте године почела је са радом и двогодишња Ратна школа намењена оспособљавању официра за вршење највиших дужности у војсци. Поред утврђеног двогодишњег школовања, у Школи тактике је 1960. уведено и једногодишње школовање за ратни кадар. Исто је учињено и у Ратној школи 1961. Трупни стаж је смањен са пет на једну годину, а старосна граница кандидата на 35 година живота. Реформом система војног школства 1969. Виша војна академија Копнене војске је преименована у Командно-штабну академију Копнене војске и Школу народне одбране, формирану од раније Ратне школе. У обе школе настава је трајала две године. Интеграцијом **в. в. ш.** у Београду је 1974. образован Центар високих војних школа у чији састав су ушле и Школа националне одбране и Командно-штабна академија Копнене војске. У Командно-штабној школи Копнене војске настава се током прва три семестра изводила по јединственом плану и програму, а у четвртом семестру по смеровима: артиљеријски, инжењеријски, везе, атомско-биолошко-хемијске одбране, противваздушне одбране, саобраћајни, технички и интендантски. Најважнији предмети су били: тактика, оператика, стратегија, руковођење и командовање, војна историја, војна географија, међународни односи и спољна политика Југославије, као и методологија војнонаучног рада. На школовање су примани официри најмање чина капетана 1. класе који су завршили Војну академију Копнене војске и најмање три године провели у трупи обављајући дужност командира чете или батерије. На усавршавање у Школи народне одбране примани су официри који су најмање две године обављали дужност команданта пука или другу дужност за коју је формацијски одређен чин потпуковника или пуковника, а претходно су завршили Командно-штабну академију или Високу војнополитичку школу и у моменту доласка на школовање били млађи од 43 године. Наставни план и програм су били јединствени, а најважнији предмети су били: оператика, стратегија, ратна економика, руковођење и командовање, те међународни односи. Виша војна академија Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране формирана је 1949. у саставу Више војне академије под називом Факултет авијације, који је 1952. ушао у састав Ваздухопловног школског центра у Панчеву променивши име у Виша ваздухопловна војна академија. Она је поново ушла у састав Више војне академије 1953. после расформирања Ваздухопловног школског центра, а 1956. је постала самостална установа Ратног ваздухопловства. Школовање у њој је трајало две године. У почетку је кандидате одређивала Команда Ратног ваздухопловства из реда виших официра, а касније су примани конкурсом. Наставни планови и програми су моделовани према образовном нивоу слушалаца, који су најчешће били учесници рата. До 1956. први семестар је био припремни и током њега су изучавани математика, навигација, гађање и бомбардовање, а у осталим семестрима тактика, историја, војна географија и марксизам. У периоду између 1956. и 1966. на школовање су примани само официри који су завршили Ваздухопловну војну академију и Ваздухопловну школу за усавршавање. Слушаоци су се оспособљавали за више командне и штабне дужности, а током школовања изучавали су тактику, оператику, стратегију, ваздухопловну технику и друге важне предмете. Школа је 1966. прерасла у Вишу војну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, која је 1974. преименована у Командно-штабну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Дошло је до крупних промена у организацији и начину школовања. Слушаоци су се оспособљавали за руковођење борбеним дејствима тактичких, здружених и оперативних састава РВ и ПВО-а у наменским задацима. Настава је организована у два течаја: течај тактике у прва два семестра са два смера (ваздухопловна подршка и противваздушна одбрана) и течај оператике у друга два семестра, који је обједињавао оба смера. Тежиште у настави је било на изучавању тактике и оператике РВ и ПВО. Теоријски део наставе се изводио на семинарима и вежбама, а примењени на групним занимањима, командно-штабним и тактичким вежбама, тактичко-техничким зборовима и решавањем тактичко-оперативних задатака. Незаобилазну ставку у наставним плановима и програмима су представљали предмети друштвено-политичког и идеолошког карактера. Ванредно школовање по истом плану и програму, као и редовно, уведено је 1973. и трајало је четири године. Слушаоце редовног школовања је одређивала Команда РВ и ПВО, а ванредни су примани путем конкурса. Школован је и већи број официра страних армија. Поред редовног школовања, одржавани су посебни курсеви на којима су се ваздухопловни официри упознавали са иновацијама у развоју ваздухопловне технике и тактике, те оспособљавали за различите дужности у командама, јединицама и установама РВ и ПВО. Постдипломске студије су уведене 1975. Официри ваздухопловно-техничке службе усавршавали су се на Вишој војној ваздухопловнотехничкој академији. Више школовање поморских официра је започело 1949. оснивањем Више војнопоморске академије, која је ушла у састав Војнопоморског школског центра. Она је од 1956. до 1964. била самостална установа потчињена Команди Ратне морнарице. За првих седам класа школовање је трајало три године. На школовање су примани искључиво ратни официри од чина капетана корвете до чина контраадмирала. Наставни програм прве године обухватао је скраћени програм Војнопоморске академије од 25 предмета, док су друге две године представљале штабну академију. Школовање је 1958. скраћено на две године. У периоду између 1961. и 1966. школовани су официри чинова од поручника бојног брода до капетана фрегате на једногодишњем течају по скраћеном двогодишњем програму. У истом периоду су одржана и три једногодишња течаја за морнаричко-техничке официре. Виша војнопоморска академија прерасла је 1971. у Морнаричку командно-штабну академију која је 1972. ушла у састав Морнаричке високе школе. Школовање је трајало две године. На школовање су примани официри чина поручника бојног брода и капетана корвете. Слушаоци су током последњег семестра израђивали дипломске радове које су бранили пред посебним комисијама. У академији су повремено организовани и курсеви за активне и резервне више поморске официре ради упознавања са новинама у поморској ратној техници и њиховим утицајем на развој поморске тактике и оператике. У периоду до 1948. на **в. в. ш.** Југословенске армије школовани су и официри албанске, бугарске, пољске и чехословачке армије, а од 1955. у складу са спољнополитичком оријентацијом земље и официри из несврстаних азијских и афричких земаља. Све до нестанка ЈНА (1992) систем високог војног школства, сем неопходне модернизације наставног процеса, продужетка школовања на појединим смеровима војних и војнотехничких академија и прилагођавања наставних планова и програма савременим тенденцијама развоја војне теорије и праксе, није се суштински мењао. За заслуге у изградњи система одбране и школовању и усавршавању официра **в. в. ш.** ЈНА су одликоване већим бројем највиших домаћих војних одликовања.
Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992, у измењеним војним, политичким, друштвеним и економским околностима, извршене су делимична реформа и реорганизација система високог војног школства. Од видовских војних академија формирана је јединствена Војна академија у којој су се школовали официри свих видова, родова и служби. Официри техничких служби школовани су у новоформираној јединственој Војнотехничкој академији. Од видовских командно-штабних академија образована је јединствена Генералштабна школа која је трајала две године. Настава у Генералштабној школи се изводила по посебним смеровима. На школовање су примани официри чина капетана 1. класе и мајора са адекватним трупним искуством. Школа народне одбране је преформирана у Школу националне одбране, која је трајала годину дана, а у коју су на школовање примани официри чина потпуковника и пуковника који су се налазили на дужностима команданата пукова и бригада или на другим дужностима којима је формацијом предвиђен тај чин. У Школи националне одбране припремали су се официри за највише командне и штабне дужности у систему одбране. Даљом реформом система војног школства (2003) интегрисане су Војна академија и Војнотехничка академија у јединствену Војну академију. Исто тако, Генералштабна школа и Школа националне одбране су преформиране у јединствену Школу националне одбране у којој је настава организована у оквиру два степена усавршавања. На командно-штабном усавршавању школују се официри по реформисаном плану и програму раније Генералштабне школе, док се на генералштабном усавршавању, које је преузело улогу раније Школе националне одбране, школују официри за највише командне и штабне дужности у систему одбране.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; О. Бјелица, *Војна академија Копнене војске 1944–1984*, Бг 1983; M. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКЕ ШКОЛЕ
**ВИСОКЕ ШКОЛЕ**, школе трећег школског ступња које припремају стручњаке високе стручне спреме за различита подручја рада у области привреде, друштвених делатности, јавних служби и културе. Могу се разликовати два периода у развоју ових школа – до доношења Закона о високом образовању (2005) и после тога. У првом периоду трајале су три или четири године и биле су у рангу факултета – стечена диплома еквивалентна је дипломи стеченој на факултету. Биле су у саставу универзитета или као самосталне установе, изван универзитета. Разликовале су се од факултета у томе што факултети организују наставу и научни рад, а **в. ш.** наставу и стручни рад (и **в. ш.** могу да организују научни рад, али тежиште њихове делатности је на стручном раду.) Факултети могу да организују све нивое студија (укључујући и стицање доктората), а **в. ш.** су то могле уколико им је актом о оснивању таква могућност дата. Тако је Висока школа за физичко васпитање, основана 1946. у Београду, као Државни институт за физичку културу (ДИФ), имала сва три ступња наставе (касније прерасла у Факултет за физичку културу). Висока школа политичких наука, основана 1960. у Београду, такође је била у рангу факултета, са правом да организује магистарске студије и стицање доктората наука (касније прерасла у Факултет политичких наука). **В. ш.** трансформисане су у факултете, тако да их крајем XX в. у Србији није било. Закон о високом образовању (2005) поново уводи **в. ш.** у систем високог образовања, чиме отпочиње други период у њиховом развоју. По овоме закону **в. ш.** оснивају се као самосталне установе, изван универзитета, и имају друкчији статус у односу на **в. ш.** које су раније постојале. Уведена су два типа ових школа: **в. ш.** која остварује академске студије – основне, специјалистичке и мастер академске студије (без права да организује докторске студије); **в. ш.** струковних студија, која организује основне струковне и специјалистичке струковне студије (без права да организује мастер студије и докторске студије). Ове школе немају ранг ранијих **в. ш.** (од којих су неке организовале магистарске студије, као и стицање доктората наука), а уведене су да би се постојеће више школе, које испуне услове, након спроведеног поступка акредитације, могле трансформисати у **в. ш.**, јер овај закон не предвиђа даље постојање виших школа. Тако је, после 2005, након обављене акредитације, велик број постојећих виших школа трансформисан у трогодишње **в. ш.** – претежно у **в. ш.** струковних студија. Поред државних, акредитован је и већи број приватних **в. ш**. До краја 2011. акредитовано је пет **в. ш.** академских студија, са више студијских програма основних, мастер и специјалистичких академских студија: у Београду – Висока школа модерног бизниса, Висока школа за пословну економију и предузетништво, Висока школа – „Академија за дипломатију и безбедност", Криминалистичко-полицијска академија (Београд–Земун); у Новом Саду – Висока школа за правне и пословне студије. Истовремено акредитовано је 65 **в. ш.** струковних студија, са великим бројем студијских програма основних и специјалистичких струковних студија. Највише **в. ш.** струковних студија акредитовано је у области технике, будући да је и виших школа било највише у овој области. Тако, високе техничке школе струковних студија постоје у: Београду – Новом Београду, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу, Чачку, Звечану, Урошевцу (са привременим седиштем у Звечану). Овој групацији припада и Висока техничко-машинска школа струковних студија у Трстенику, као и Техникум Таурунум – висока инжењерска школа струковних студија у Београду – Земуну. **В. ш.** струковних студија из области технике основане у Београду јесу и: Висока железничка школа, Висока грађевинско-геодетска школа, Висока школа електротехнике и рачунарства. **В. ш.** струковних студија често остварују студијске програме из различитих области, што посебно важи за техничке школе, које поред разноврсних студијских програма из области технике, имају и смерове, тј. студијске програме из других области, најчешће из области технологије и информатике, а неке и из области агрономије и прехрамбене технологије (нпр. Висока техничка школа струковних студија у Пожаревцу). Има и таквих школа које већ својим називом указују да остварују студијске програме из више области – нпр. Висока пословно-техничка школа струковних студија у Ужицу (са студијским програмима из области инжењерства, информатике и менаџмента) или Висока школа примењених струковних студија у Врању (која има студијске програме из области машинства, саобраћајног инжењерства, технологије дрвета, прехрамбене технологије, економије и информатике). У области технологије постоје: Висока текстилна струковна школа за дизајн, технологију и менаџмент у Београду, Висока струковна школа за текстил у Лесковцу, Висока технолошка школа струковних студија у Шапцу, Висока технолошка школа струковних студија у Аранђеловцу, Висока хемијско-технолошка школа струковних студија у Крушевцу. Овој групацији школа припада и Висока школа струковних студија – Београдска политехника (Београд). У области информационе технологије акредитоване су: Висока школа струковних студија за информационе и комуникационе технологије (Београд) и Висока школа струковних студија за информационе технологије (Београд – Земун). У области пољопривреде акредитоване су: Висока пољопривредна школа струковних студија у Шапцу, Висока пољопривредна школа струковних студија у Бачкој Тополи и Висока пољопривредно-прехрамбена школа струковних студија у Прокупљу. У области медицине акредитацију су добиле: Висока здравствена школа струковних студија у Београду – Земуну, Висока здравствено-санитарна школа струковних студија „Висан" у Београду – Земуну, Висока медицинска школа струковних студија „Милутин Миланковић" у Београду и Висока медицинска школа струковних студија у Ћуприји. У области туризма и хотелијерства постоје: Висока струковна туристичка школа у Београду – Новом Београду и Висока хотелијерска школа струковних студија у Београду. Акредитован је, такође, и већи број високих пословних школа струковних студија – у Београду (две: „Београдска пословна школа" и „Мегатренд"), Новом Саду, Сремским Карловцима, Лесковцу, Чачку, Ваљеву, Приштини (са привременим седиштем у Блацу), као и високих школа у области менаџмента: Висока школа струковних студија за пословно-индустријски менаџмент у Крушевцу, Висока школа струковних студија за менаџмент у саобраћају у Нишу, Висока школа за менаџмент и бизнис у Зајечару, Висока школа струковних студија за пројектни менаџмент у Београду. Овој групацији припадају и: Висока економска школа струковних студија у Пећи (са привременим седиштем у Лепосавићу), Висока струковна школа за предузетништво у Београду и Висока школа за рачуноводство и берзанско пословање у Београду. У Београду је основана и Висока струковна школа за пропаганду и односе са јавношћу. У области спорта у Београду су основане: Висока школа за спортске тренере, Висока школа – Академија фудбала, Висока школа за кошарку „Борислав Станковић", Спортска академија, као и Висока спортска и здравствена школа. Више школе за образовање васпитача прерасле су, такође, у трогодишње **в. ш.** струковних студија за образовање васпитача (у Новом Саду, Суботици, Кикинди, Сремској Митровици, Вршцу, Шапцу, Крушевцу, Алексинцу, Пироту, Гњилану – са привременим седиштем у Бујановцу), док је Виша школа за образовање васпитача у Београду интегрисана са Учитељским факултетом у Београду, тако да се образовање васпитача у Београду, као и у другим местима у којима су основани учитељски факултети (Суботици, Ужицу, Врању, Лепосавићу) или педагошки факултети (Сомбору, Јагодини), остварује на четворогодишњим студијама.
ИЗВОРИ: „Закон о високом образовању", *СГ Републике Србије*, 2005, 76; *Водич кроз акредитоване студијске програме на високошколским установама у Републици Србији*, Бг 2011.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКИ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-plan-srednjovekovnog-grada-visoki.jpg)ВИСОКИ**, град у средњовековној жупи Босна, на ушћу Фојничке реке у реку Босну. Повољан географски положај и плодна долина реке Босне утицали су да је подручје **В.** било од давнина насељено. Према неким претпоставкама, ту се налазило старије насеље које је можда носило име Босна и у којем је бан Стјепан II Котроманић имао свој двор. **В.** је имао свог кастелана – на том положају помиње се 1398. кнез Прибоје Масновић. Захваљујући близини и повезаности са средњобосанским рударским басеном и рудником Оловом, као и Фојницом, **В.** временом прераста у значајно трговинско средиште. Највећи привредни успон град је доживео у првој трећини XV в, када се у њему налазила и знатна дубровачка колонија. У периоду 1412–1433. у њему је боравило укупно 370 Дубровчана који су се углавном бавили трговином племенитим металима. У исто време **В.** постаје и управни центар средњовековне босанске државе. Краљ Остоја је од **В.**, који је до тада био повремено боравиште босанских владара, направио своју главну резиденцију. У **В.** су постојали и фрањевачки манастир и римокатоличка црква. Из извора је познато да се ту налазило и склониште за губавце, односно лепрозориј. Турци су **В.** освојили током похода 1463. Према турском попису из 1468/69, пазар **В.** је имао 220 кућа и 25 неожењених.
Срђан Рудић
Остаци средњовековног утврђења на брегу изнад истоименог насеља показују да је бедемима била опасана издужена уска зараван на врху брега. У оквиру западног бедема налазила се масивна главна кула, а насупрот њој, са источне стране, друга нешто мања кула сличне основе. У оквиру бедемске ограде постоје и трагови зиданих зграда, који нису истраживани, као и цистерна. Око целог утврђења постојао је ров и земљани бедем са палисадама, који је чинио спољну линију одбране. Не зна се када је утврђење подигнуто, али је сигурно постојало већ у првој половини XIV в. када се у **В.** налазио двор босанског бана Стјепана II Котроманића. Његов наследник бан Твртко је ту са мајком Јеленом и братом Вуком 1355. издао повељу Дубровчанима. Уз утврђење се налазило и подграђе – Подвисоки са тргом. Помиње се у документима 1363, 1377. и посебно током прве половине XV в. као место где су босански владари издавали повеље и примали страна и домаћа изасланства. У другој половини XIV в. у **В.** је подигнут и фрањевачки самостан Св. Николе, који се први пут помиње 1367. Недалеко од **В.**, у Арнаутовићима, налазио се крунидбени и гробни храм босанских владара. Турци су **В.** заузели 1463. и ту држали посаду првих неколико деценија. Утврђење је напуштено пре 1503.
Марко Поповић
ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; Ђ. Мазалић, „Високи, босански град средњег вијека", *ГЗМС*, 1954, IХ; M. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; Д. Ковачевић, *Трговина у средњовјековној Босни*, Сар. 1961; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; *Високо и околина кроз хисторију I*, Високо 1984; М. Поповић, „Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини", *ЗИБиХ*, Бг, 1995, 1; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКИ ДЕЧАНИ → ДЕЧАНИ
**ВИСОКИ ДЕЧАНИ → ДЕЧАНИ**
# ВИСОКИ МОДЕРНИЗАМ
**ВИСОКИ МОДЕРНИЗАМ**, посебна временска и идеолошка фаза у развоју модернизма која започиње најраније 30-их година ХХ в., а најкасније завршетком II светског рата. Ова појава коинцидира са кулминацијом идеологије интернационалног стила у уметностима и архитектури. У светској историографији термин је добио и пежоративна значења, у смислу у којем обезличава, стандардизује или технократизује уметност и архитектуру, што је утицало на губљење или миноризовање националног и локалног идентитета или локалних услова за настанак уметничког и посебно архитектонског дела. Унутар модернизма разликују се још и рани модернизам и позни модернизам. **В. м**. не треба изједначавати ни мешати са значењем и појавама позног модернизма (→ модернизам).
Лидија Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОКОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ → ОБРАЗОВАЊЕ
**ВИСОКОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ → ОБРАЗОВАЊЕ**
# ВИСОЧИЦА
**ВИСОЧИЦА**, десна притока Нишаве, дугачка 84 км, настала спајањем Брлске реке и Средње реке, које извиру на падинама планине Ком у западној Бугарској, недалеко од границе са Србијом. У Србију **В.** улази код села Доњи Криводол, тече између Старе планине на северу и планине Видлич на југу, а до села Славиња позната је под називом Комштичка река, по селу Комштица у Бугарској. Средњи део тока, од села Славиња до ушћа Топлодолске реке, протеже се кроз крај Висок и има назив **В**. На овом сектору, низводно од села Рсовци и узводно од села Паклештица, река је усекла клисуру Владикине плоче која ја позната по неколико краћих пећина на долинским странама и тешко проходним укљештеним меандрима. Тече од истока на запад до ушћа Топлодолске реке, где лактасто скреће на југ, протиче кроз село Темска, добија назив Темштица и наспрам села Станичења улива се у Нишаву са десне стране, доносећи јој просечно 10 м3/с воде. Захвата слив површине 810 км2, oд којих је 715 км2 у Србији. Има бројне, кратке и водом сиромашне притоке. Укупна дужина водених токова у сливу је 760 км, а густина речне мреже 930 м/км2. Године 1963, клижењем терена код села Завој, **В.** је преграђена моћном стеновито-земљаном браном, иза које је за седам дана настало пространо и дубоко језеро. Језерска вода је потопила приобалне обрадиве површине, воћњаке, школу, цркву и куће села Завој. После обимних радова природна брана је ојачана и надзидана. Створена је акумулација Завој, чија се вода тунелом дугим 9 км одводи до хидроелектране „Пирот", инсталиране снаге 80 МW. Изведеним радовима промењен је режим реке. Кроз брану се пропушта биолошки минимум воде. По излазу из хидроелектране вода Завојске акумулације равномерно се упушта у Нишаву, 12 км узводније од природног ушћа реке.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Станковић, „Густина речне мреже у сливу Височице", *Пиротски зборник*, 1968, 1; „Режим реке Височице", *Гласник Српског географског друштва*, 1969, XLIX, 2.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОЧИЦА
**ВИСОЧИЦА**, крашка површ у високој Херцеговини, која се простире између Неретве на југу и планине Бјелашнице на северу. Северна граница није јасно изражена, а остале су дубоко усечене кањонске долине – Ракитнице (десна притока Неретве) на западу, Неретве на југу и Љуте (десна притока Неретве) на истоку. Површ је нагнута од севера према југу. На највећем делу висине варирају 1.600–1.900 м. Највиши део је узвишење Љељен, које се у средњем делу површи пружа правцем југоисток–северозапад (Џамија 1.967 м, Велики Љељен 1.963 м, Мали Љељен 1.860 м). Већи део **В.** састављен је од тријаских кречњака и доломита, а само њени највиши врхови су од јурских кречњака. Они су веома испуцали, карсификовани, водопропусни, тако да су површински делови безводни. Пресеца их неколико плитких долина с повременим токовима. На **В.** има трагова дилувијалне глацијације (ивичне, подинске и средишне морене, зарубљени комчићи, циркови) чији су најнижи трагови на висинама 1.427–1.500 м. У јужном делу масива има пешчара, глинаца и конгломерата – то је флишни комплекс мезозоика који је водонепропустан, те ту постоје стални токови. У њиховим долинама смештено је неколико малих села.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1970; „Кроз Црну Гору, Херцеговину и Босну", *Глобус*, 1978, 10; Ј. Цвијић, *Географија краса*, Бг 1989.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСОЧКИ МАНАСТИР
**ВИСОЧКИ МАНАСТИР**, са храмом Богородичиног рођења, смештен на огранцима Старе планине над Височком реком код села Височка Ржана, отуда називан Ржански и Височкоржански. Подигнут је у средњем веку, али је у времену турског освајања порушен и у рушевинама лежао до средине XIX в. Садашњи храм саграђен је 1830. на темељима старијег. Турске власти дозволиле су 1851. комплетну обнову коју је уз помоћ верника извео монах Теодосије, поставивши нов иконостас 1852. Храм је зидан од тесаног камена, низак осмострани тамбур куполе је омалтерисан, са по три мала округла застакљена отвора на свакој страни. Полукружне олтарска и певничке апсиде ниже су од храма. Храм на бочним странама и на свакој апсиди има по један прозор. Звонара је посебан објекат. Био је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, потом Бугарске егзархије (1871–1878), а по ослобођењу од Турака под јурисдикцијом Београдске митрополије. Бугарски свештеник, којег је поставила Бугарска егзархија, однео је у Бугарску сав црквени инвентар који је затекао у манастиру, а 1885. Бугари су га темељно опљачкали, покупили сву стоку и отерали у Бугарску. Манастирску кућу у селу, која је издавана у закуп српским цариницима, спалили су и порушили. Поново је обновљен крајем XIX в., када су олтар и део брода живописани. Обнављан је више пута после II светског рата.
ЛИТЕРАТУРА: Митрофан, „Манастир Ржански", *Црквени гласник*, Лесковац, 1888, 23; С. Милеуснић, *Манастири Србије*, Бг 2002.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИСУЋИ
**ВИСУЋИ**, град на левој обали Цетине, на истоименој планини, близу Омиша. Био је од значаја за босанску експанзију према мору, па је већ за бана Стјепана II Котроманића неко време припадао Босни. Почетком XV в. држао га је Павле Клешић, отпадник краља Остоје. Након што су се измирили, Остоја је Павлу Клешићу одузео **В.**, давши му „замену подобну". Босна је **В.** опет изгубила, па га је око 1420. држао Иваниш Нелипић. Херцег Стефан Вукчић Косача га је запосео када и Омиш и Пољица (1440). Помиње се у све три потврдне повеље (1444, 1448, 1454) као херцегов посед. У јануару 1466. градом је заповедао Радич Бановић, човек херцега Стефана. Град је био опседнут од Турака па му Дубровчани шаљу помоћ у јечму и брашну. Млетачки Сенат је 17. III 1466. одлучио да пружи помоћ херцеговој посади у **В.**, изузев против угарског краља. Ипак је град ускоро изгубљен, али га је јула 1473. херцег Влатко поново заузео, да би после две године био принуђен да га уступи Млечанима.
ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике*, IX, 1890; X, 1891; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма,* I/1, I/2, Бг 1929, 1934.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шуњић, „Када је млетачка посада ушла у херцегову тврђаву Висући?", *ГДИБИХ*, 1966, 15; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; М. Шуица, „Босанска властеоска породица Бановићи", ИГ, 1993, 1–2.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТА БАРАНИН
**ВИТА БАРАНИН**, ђакон (?, друга половина XIII в. – ?, после 1323). Био је учесник преговора између српске краљевине и тарентског кнеза о склапању брака између тарентске принцезе Бланке и српског краља Стефана Уроша III Дечанског. Неуспешни преговори у којима су учествовали и Дубровчани вођени су 1323, пошто је краљ Стефан Дечански постао удовац. **В.** је у једном документу споменут као Скадранин, па се сматра да је вероватно само пореклом био из Бара.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа I*, Бг 1981.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТА КОТОРАНИН
**ВИТА КОТОРАНИН**, монах, градитељ (Котор?, друга половина XIII в. – Котор?, после 1335). Његово име познато је захваљујући натпису уклесаном у надвратник јужног портала цркве манастира Дечани. Захваљујући поменутом натпису зна се да је „Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, краљевог града" монументалну задужбину краља Стефана Уроша III и сина му краља Стефана саградио за осам година, као и да су радови окончани 1334/35. Извесно је да је неимар Дечана био пореклом из Котора и да је био припадник фрањевачког реда. Истраживања которских и дубровачких нотарских списа дала су неколико претпоставки о идентитету дечанског градитеља. Као могући неимар Дечана идентификован је презвитер Вита Трифунов Чучо, опат и управитељ Цркве Св. Марије и старатељ фрањевачког манастира на Гурдићу у Котору, чије се име помиње у документима између 1326. и 1337. Познат је и фратар Вита из Равене или Вита Рањина који се старао о радовима на фрањевачком манастиру у Дубровнику, именован за извршиоца тестамента угледног Которанина Томе, написаног 1329. на двору краља Стефана Дечанског у Штимљи. У првим деценијама XIV в. више клесара и каменорезаца имена Вита било је ангажовано на радовима на катедрали и фрањевачкој цркви у Дубровнику. Ниједну од поменутих личности, међутим, није могуће поистоветити са градитељем Дечана. Фра **В.** је знање и градитељско искуство стекао у приморским градовима, вероватно у Котору и Дубровнику, где су у првој половини XIV в. изведене значајне грађевине романичко-готичких обележја. Приликом конструисања дечанског храма угледао се на план и структурни систем катедрале Св. Трипуна у Котору и на цркву у Бањској, на чијој изградњи је, могуће, био ангажован. Архитектонска и скулпторална решења примењена у Дечанима показују да је **В.** добро познавао и остале споменике у Рашкој, пре свих Студеницу.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, Ђ. Бошковић, *Манастир Дечани* I, Бг 1941; И. Стјепчевић, Р. Ковијанић, „Вита Трифунов Которанин, неимар Дечана", *ИЗ*, 1955, XI/1–2; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, *Културни живот старог Котора*, I, Цт 1957; Р. Ковијанић, *Вито Которанин, неимар Дечана*, Бг 1962; В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965; Б. Тодић, М. Чанак Медић, *Манастир Дечани*, Бг 2005.
Дубравка Прерадовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАЛ
**ВИТАЛ**, фабрика уља и биљних масти у Врбасу. Јеврејски трговац Јакоб Лењи подигао је 1855. у Врбасу, на обали Старог канала, творницу Коломасти техничких масноћа Браће Лењи. Основана је као мала пресаоница, с ручном и сточном погонском снагом, а као сировине користила је конопљу, бундевину коштицу и уљану репицу (прво уље од сунцокрета произведено је тек 1923). О раду фабрике из првих неколико деценија има мало информација, па се у заглављима меморандума фабрике из 20-их година XX в. као година оснивања понегде наводи 1883, што би могла бити или година обнове њеног рада после рецесије која је у Европи владала од 1873. или година када ју је преузео Адолф, син оснивача. Почетком XX в. фабрика је производила и креч, у фабричкој кречани, хмељ је узгајан на поседима Адолфа Лењија, а 20-их година и стакларски гит. Адолф Лењи се бавио и трговином, а имао је сопствену лађу за превоз робе. Фабрику 1912. преузима Јосиф (Јосип), унук оснивача. У године након I светског рата Лењијева уљара ушла је са скромним капацитетима (1924. имала је петоро запослених и једну парну машину од 16 коњских снага, две хидрауличне пресе, два отворена рештера с индиректним ложењем, један млин с потребном дизалицом и две децималне ваге – за уље и погачу, а као транспортни уређаји користе се пужеви и елеватори). Уље је прво рафинисано у Будимпешти, где је Лењи имао рафинерију, а касније и у Копривници.
Под именом „Војводина" (пун назив „Штерић и Лењи – прва српска фабрика уља Војводина Нови Врбас") регистрована је 1928, у време значајног осавремењавања: 1927, 1928. и 1932. набављена су три ротирајућа екстрактора, а 1929. уређај за рафинацију. Фабрика се бавила производњом и продајом уља за јело, за техничке сврхе, товатне масти и кита, као и продајом минералних уља. Сувласник је био Драгољуб Штерић, београдски трговац из богате цинцарске породице. Он је брзо повукао свој капитал и уложио га у фабрику авиона „Змај". Уљара је 1930. регистрована као „Фабрика уља Војводина – командитно друштво Лењи и другови", унутрашњи члан и власник био је Јосиф Лењи, а спољни фирма „Рајх и Фридман", велетрговина мешовитом робом, као и Адолф Лењи.
Капацитет прераде 1931. био је 250 вагона уљаних семена (око 150 вагона из Мађарске) и 100 вагона коломасти. Остале сировине (арашид – кикирики, палмова коштица, сезамово бомбај семе и језгро кокосовог ораха – копра) увожене су из прекоморских земаља. Исте године купљена је од фирме „Круп" машина за фабрикацију вегетабилног уља. Фабрика је производила за исхрану, за индустрију и саобраћај, док се нуспроизвод уљана погача мало користила за исхрану стоке, а више извозила. Године 1934. почиње веће коришћење сунцокрета, који убрзо постаје главна сировина (углавном се увози из Бугарске), а чија производња је у тадашњој Југославији значајно повећана средином 30-их.
Крајем 1926. у Врбасу, на Кулском путу, Оскар Хајн и Данило Медер основали су другу фабрику уља, скромних капацитета, с једном хидрауличном пресом, која је производила коломаст и товат за кугличне лежајеве, и мало нерафинисаног уља од репице. Они су следеће године купили банкротирану пилану, која се налазила на месту данашњег **В.**, и ту преселили своју уљару. Из Хамбурга су 1929. набавили рафинерију, а резервоаре, опрему за предрафинацију и за производњу масне киселине израдили су сами радници. Фирма „Хајн и Медер" регистрована је 1930. као Фабрика уља „Домаћа", командитно друштво, с истим власницима. Исте године набављене су три хидрауличне пресе, да би их 1933. замениле нове, капацитета 30 т за 24 часа. „Домаћа" је 1934. освојила производњу уља од сунцокрета, а исте године прерасла је у Фабрику уља „Домаћа" Д. Д. Нови чланови, са 50% удела, били су „Дингарац, Стојановић и Голочевац" и „Тодор Л. Милишић", оба из Београда.
Већ 1935. „Домаћа" премашује „Војводину" по обиму производње (у квинталима) и броју запослених (72 према 25):
И следећих година „Домаћа" бележи значајно повећање капацитета (нове МИАГ пресе, магацин за смештај сировина, погон за прераду копре и др.) и производње.
За време II светског рата обе уљаре настављају производњу, али не и рафинацију (уље је рафинисано у Будимпешти). Београдски сувласници „Домаће" препустили су удео у власништву фирми „Vereinigte Margarin und Öl Fabriken" из Беча.
После ослобођења Врбаса, 19. X 1944, обе уљаре стављене су под контролу државе. Она је у „Војводини" (одузета је Јосифу Лењију, који је после рата живео у Израелу) за комесара поставила Стевана Попића, а за директора Вилима Клајна, док је у „Домаћој" за комесара постављен Миленко Панић, а за директора Оскар Хајн. За принудног управника обе уљаре 1945. постављен је Антон Антончић. Јула 1947. на чело „Војводине" долази Кузман Падован, а „Домаће" Љуба Петронијевић. После национализације „Домаћа" је разврстана у савезну, а „Војводина" у републичку категорију. Од 1945. до 1947. поправљени су објекти и постројења уљара, а у „Домаћој" је изграђена нова фабрика (пуштена у рад 1947), чиме је капацитет дуплиран. „Домаћа" је изабрана за прву фабрику из ове гране где ће бити уведен раднички савет, још пре доношења закона о самоуправљању. Године 1950. изабран је први, експериментални Раднички савет са 12 радника и службеника, те директором Вјекославом Тошићем. Исте године донета је одлука да се „Војводина" припоји „Домаћој". Током 1950-их обједињена уљара се даље развијала, 1955. отворено је ново одељење предрафинације, реконструисан је производни процес у одељењу масне киселине, 1957. у оквиру уљаре почела је с радом прва фабрика маргарина у Србији. Године 1958. донета је одлука о интеграцији уљаре „Домаћа", шећеране „Бачка" и Индустријске кланице (будући „Карнекс") у Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас" -- јединствено предузеће, које почиње с радом 1959. Исте године у комбинату се формира и „Транспорт", као четврти погон, у којем се концентрише возни парк ИПК „Врбас". С погоном „Транспорт" спојило се локално транспортно предузеће „Радник" и тако је настала „Бачкатранс". Комбинат се брзо развијао, отварају се нови погони: „Целулоза" (фабрика лепенке и амбалаже) и „Витамикс" (фабрика сточне хране), „Свињогојство" (у објекту за тов који је добијен 1962. од задруге „Сава Ковачевић"), а Комбинату приступа и „Авис", организација за прераду живине и јаја. До 1970. у Комбинат улазе и Фабрика уља и мазива из Крушевца и „Житопромет" из Врбаса. „Житопромет" и „Витамикс" се 1971. фузионишу, а погон „Авис" се гаси и припаја „Карнексу", док „Целулоза" улази у састав „Мепола" (првобитно фабрика металне и пластичне робе), који 1973. постаје члан Комбината. У исто време с Комбинатом су се интегрисали и ПД „Сава Ковачевић" и ООУР за кооперацију и пољопривредну производњу (касније „Задругар"). Марта 1974. Формиран је „Врбас-комерц", којем се 1975. припаја РО „Пољоопрема" из Врбаса.
Од 1969. ИПК „Врбас" се трансформише у здружено предузеће, индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас", у којем уљара под именом „Витал" добија статус правног лица. Друге чланице Комбината следиле су пример уљаре, па постају радне организације. Следећа реорганизација Комбината уследила је 1974, потписивањем Основног самоуправног споразума о удруживању радних организација у Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас". Комбинат, као СОУР, чинили су: **В.**, „Бачка", „Бачкатранс", „Витамикс", „Врбас-комерц", „Задругар", „Карнекс", „Мепол", „Сава Ковачевић", „Свињогојство", сви из Врбаса, и Фабрика уља из Крушевца. Убрзо је уследило оснивање ООУР-а у оквиру **В.** (1975. „Техника", „Јестиво уље", „Сирово уље", „Биљне масти" и Радна заједница заједничких служби, 1976. „Виталкекс"), 1978. извршена је подела на два ООУР-а („Виталуље" и „Виталкекс"), а исте године се „Виталкекс" издвојио из састава **В**.
Период до 1977. обележиле су велике инвестиције: линија за производњу сировог јестивог уља, рафинерија јестивог уља и биљне масти, нове линије за пуњење, нова линија за производњу разних врста маргарина. Током 1975. и 1976. реализоване су и две капиталне инвестиције: изграђена је фабрика кекса и вафла „Виталкекс", капацитета 400 т годишње, и силос са сушаром семена, капацитета 30.000 т. Као резултат **В.** се учврстио у самом врху југословенских произвођача уља и биљних масти. Рекордна производња остварена је 1980: јестиво уље (37.969 т) и маргарин (12.984 т), 1981. биљни мрс (4.015 т), док је производња биљне масти била највећа – преко 13.500 т 1983, 1984. и 1990 (13.716 т). Производња **В.** чинила је у тим годинама 12–15% јестивог уља и око 40% хидрираних масноћа у СФРЈ. Године 1990. **В.** иступа из ПИК „Врбас", а од октобра 1991. ради као ДД, прво у мешовитој, а потом приватној својини. То су године опадања производње, проузрокованог губитком тржишта, санкцијама и другим факторима. Од 2005. предузеће послује у оквиру пословног система „Инвеј" чији је власник Предраг Ранковић Пецони. **В.** је добитник великог броја признања и награда: вишеструки Златни победник Београда, већи број златних медаља Новосадског сајма, Апсолутни шампион квалитета 1994, златна медаља Загребачког велесајма, Златни Севропак за амбалажу маргарина 1977, Првомајска награда Војводине 1979, плакета „Дан ослобођења Врбаса" 1984. и 1994, Златна плакета Института за ратарство у Новом Саду.
Рајко Буквић
Виталова награда је књижевно признање основано 1996, а додељује га фабрика уља и биљних масти из Врбаса. Под званичним називом „Златни сунцокрет", награда се почетком сваке године уручује за највреднија остварења током претходне сезоне, а у свим књижевним жанровима. Њени добитници су: Иван В. Лалић (1997), Јован Радуловић (1998), Радослав Петковић (1999), Милован Данојлић (2000), Горан Петровић (2001), Веселин Марковић (2002), Рајко Петров Ного (2003), Војислав Карановић (2004), Владимир Тасић (2005), Драган Јовановић Данилов (2006), Јовица Аћин и Марко Видојковић (2007), Милета Продановић (2008), Давид Албахари (2009), Слободан Владушић (2010), Драгослав Михаиловић (2011), Угљеша Шајтинац (2012), Драго Кекановић (2013).
Иван Негришорац
ЛИТЕРАТУРА: В. М. Ковачев, Прилог историји радничког покрета у Врбасу 1919–1939, Врбас 1972; Б. Даковић (ур.), Титов Врбас 1387–1987, Титов Врбас 1987; М. Алексић (прир.), Витал 140 година, Врбас 1995; Р. Б. Стојковић, Лексикон литерата лауреата, I–II, Бг 2004, 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАЉИНА
**ВИТАЉИНА**, мала област на крајњем југу Конавла, са којим је дуго делила политичку прошлост у саставу разних српских држава. При крају Царства припала је Николи Алтомановићу, који је ту 1369. издао једну писану потврду. Између 1373. и 1377. држали су је Балшићи, а потом је ушла у састав Босне. Непосредни господар је ипак био Сандаљ Хранић који је 1419. Дубровчанима уступио јужни део конавоске жупе. У повељи Бељака и Радича Санковића из априла 1391, као и у потврдном акту војводе Петра и кнеза Николе из 1454, означена је као делимично издвојена од Конавла, те са посебним границама. Захватале су Превлаку (Рт Оштро) као и мали затон Молунат с оближњим шкољом. Симболична духовна права над овом луком хтео је 1344. и 1346. да обнови которски бискуп Сергије преко папе Климента VI. Служила је 1471. као прибежиште од турске опасности. Међе према Драчевици су комисијски одређене 1428, али су без измена претрпеле гранични спор завршен 1449. По акту из 1432. састојала се од Горње (од Пријевора до Молуната) са селима Плочице, Никулићи, Ђуринићи, Вишњићи и Огсићи, те Доње са селима Жарковићи, Мислетићи, Безбоге, Богдашићи, Домитровићи и Вернићи. У средини области су остаци кастела (Кастио). Већ од првог помена 1322. Дубровчани су имали потешкоћа са бунтовним житељима de Vitonia, како су је звали. Незадовољни поделом земље дубровачком племству дуго су се бунили житељи Ђуринића и Николића. Део старих баштина су ипак 1423. задржали Дешо Богосалић, Радослав Рачић, четворица браће Илић у Никулићима, Бољин и Ратко Милошевић и Бранислав Првосалић. Властелини су били и Богоје, Прибоје и Бракус Гинчић (1366). Постоје записи да је извесни Богдан Добријевић 1467. трговао са једним Новљанином, али су вести овог типа ретке.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Конавле под разним господарима. Од XII до XV века", *Споменик СКА*, 1926, 66, 121; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба*, Бг 1964; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Ј. Лучић, С. Обад, *Конавоска Превлака*, Дубр. 1994.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАМИНИ
**ВИТАМИНИ** (лат. *vitalis*: животни, *-amin*: дериват aмонијака), органска једињења различите структуре која су неопходна организму у малим количинама да би правилно функционисао. За разлику од бактерија и биљака, организам човека и животиња не може да синтетише **в.** и стога се они морају унети храном. Од када су откривани, **в.** су обележавани великим словом по абецедном редоследу (A, B, C, D итд.). Појединачна једињења унутар сваке групе означавана су бројевима (нпр. А1, А2, B1, B12, D2, D3). Различита својства појединих **в.** последица су различите структуре. На основу растворљивости деле се на: **в.** растворнe у води (**в.** В групе и **в.** С) и **в.** растворнe у мастима (А, D, E и K).
**В.** А учествује у процесу вида и у регулацији ћелијског раста. **В.** В групе су полазне супстанце за синтезу коензима, органских једињења која помажу ензимима у катализи бројних хемијских реакција, у преносу електрона (В2 и В3) и преносу хемијских група на друге молекуле (В7, В9, В12), у метаболизму аминокиселина (В6). Неки **в.** штите биомолекуле од оксидације (Е и С), регулишу метаболизам минералних супстанци (D), учествују у синтези протеина неопходних за згрушавање крви (К). Уколико се **в.** уносе претерано или недовољно, долази до развоја болести. Тако, недостатак **в.** А доводи до ноћног слепила, В1 до болести бери-бери, В3 до пелагре, В12 до пернициозне анемије, С до скорбута, а D до рахитиса. Повећане количине **в.** у организму доводе до хипервитаминозе.
**В.** А се налази, пре свега, у шаргарепи, парадајзу, рибљем уљу, риби, јетри, млечним производима, жуманцету и кајсији. Квасац, сир, пасуљ, житарице, јетра, зелено поврће, банана и печурке садрже В **в.**, а **в.** С се налази у шипку, паприци, поморанџи и лимуну, луку, першуну. **В.** D се налази у рибљем уљу, маснијој риби, маслацу и млеку, а **в.** Е у пшеничним и кукурузним клицама, кикирикију, жуманцету, риби, млеку и маслинама. Према Правилнику о здравственој исправности дијететских производа (Сл. гласник РС, бр. 45/10) дневно је потребнo уносити 0,8 mg **в.** А, по 1,4 mg В2 и В6, 2,5 µg В12, 80 mg С, 5 µg D, 12 mg Е и 75 µg **в.** К, што се може постићи уношењем намирница које их садрже.
Већина **в.** се данас производи органском синтезом. Скоро половина произведених **в.** користи се у исхрани људи, а остатак се примењује у ветеринарској медицини. У Србији се врло разноврсни витамински препарати конфекционишу од **в.** који се увозе. У случају Олигал селена постоји и делимична синтеза. Конфекционисани производи се и извозе на страна тржишта.
ЛИТЕРАТУРА: *Tietz Fundamentals of Clinical Chemistry*, 6, Philadelphia 1996; Ј. Вучетић, Г. Гојгић Цвијовић, С. Спасић, *Витамини молекули здравља*, Бг 2002.
Љуба Мандић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАН
**ВИТАН**, челник (?, друга половина XIV в. – ?, прва половина XV в.). Обављао је дужност челника на двору госпође Евгеније (кнегиње Милице). Помиње се само у једном документу – разрешници рачуна за закуп рудничке царине коју је госпођа Евгенија издала Дубровчанину Мароју Лебровићу. У попису милосника **В.** је наведен на првом месту, испред кефалије Тубе и кефалије рудничког Петра. Документ носи датум 23. V 1402, али је донет и регистрован у Дубровнику тек у октобру 1404. Вероватно је 1402. обављен правни посао и написан концепт, а исправа је издата тек две године касније. На месту челника на двору госпође Евгеније заменио га је Петар, бивши кефалија Рудника.
ИЗВОР: К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1892, 11, 36.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАН ТИХОРАДИЋ
**ВИТАН ТИХОРАДИЋ**, кнез (?, крај XIII в. – ?, прва половина XIV в.). Син непознатог властелина Тихорада, брат кнеза Дивоша Тихорадића, наручиоца богато илуминираног рукописа, познатог под именом Дивошево јеванђеље. Први пут се помиње као сведок „од својти" у повељи коју је око 1326. издао босански бан Стјепан II Котроманић (1322–1353) кнезу Вукославу Хрватинићу, а неколико година касније био је сведок „од земље" Усоре. Приликом издавања повеље Дубровчанима, у подграђу града Сребрника на Мајевици 1333, **В.** се наводи на првом месту међу сведоцима званим „молени". Место издавања повеље и његов помен као првог у бановој пратњи навело је неке историографе да претпоставе да је Сребрник био седиште властеоске породице Тихорадића. Његов син Тихчин Витановић наводи се с титулом кнеза 1345, те као сведок „од Усоре" у повељи бана Твртка из 1367. Последњи представници ове лозе били су Јурај Тихчиновић, с титулом жупана 1392, и војвода Вукић Тихчиновић 1461.
ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica*, Viennae 1858; Л. Taлоци, „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кермендског аркива", *ГЗМС*, 1906, 18; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Постојбина и род Дивоша Тихорадића", *Слово*, 1976, 25–26; J. Мргић, „Жупе и насеља „земље" Усоре", *ЈИЧ*, 2000, 1–2.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАНОВАЦ
**ВИТАНОВАЦ**, село на јужној периферији Шумадије, на југоисточним обронцима планине Котленик. Смештено је на десној страни долине реке Груже, 2 км пре њеног састава са долином Западне Мораве. На источној периферији насеља пролази пут који повезује општинско средиште Краљево (11 км) и Крагујевац. Насеље је дисперзивног типа, али се простире на малој површини, тако да су засеоци близу један другог. Заузима висине 190–280 м. Насеље се у документима помиње од почетка XVIII в. Староседелачке фамилије досељене су из околине Пећи, Врања, Ужица и Колашина. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 1.649 становника, а 2011. 1.524 лица (99,3% Србa). Пољопривреда је ангажовала само 19,7% активног становништва, док су се остали бавили непољопривредним делатностима, највећим бројем (67,9% активних) ван села, у Краљеву. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија коју користе и два суседна села, те здравствена станица. У близини села је термални извор (21 0С) чије се воде од 1971. користе за лечење кожних, реуматских, стомачних, психосоматских и очних болести.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАНОВАЦ
**ВИТАНОВАЦ**, село у западном Поморављу, на десној страни долине реке Расине (десна притока Западне Мораве) и северним огранцима планине Велики Јастребац. Локалним путем дугим 2 км повезан је с путем који повезује општинско средиште Крушевац (15 км) и Блаце. Насеље је дисперзивног типа, а крајеви су окупљени уз сеоске путеве и близу су један другог. Простире се на висинама 200–300 м. У другој половини XX в. број становника се нагло смањио. Године 1961. било је 1.245 житеља, 2002. 648, а 2011. 602 становника (98,5% Србa). У пољопривреди je радилo 26,4% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем (71,1% активних) радило ван села, у Крушевцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАНОВИЋ, Слободан
**ВИТАНОВИЋ, Слободан**, романиста, универзитетски професор (Београд, 3. VI 1928 – Београд 10. II 2007). Дипломирао 1956. на Групи за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду, постдипломске студије завршио 1958, а 1961. одбранио докторску дисертацију *Андре Жид и француски класицизам* (Бг 1967). Универзитетску каријеру на Филолошком факултету започео 1960, а 1977. изабран је за редовног професора. Обдарен способношћу за танане анализе и велике синтезе, кадар да продре у скривена значења књижевног дела, своја тумачења књижевности преносио је не само у Београду него и студентима неколико других универзитета (у Бордоу, Екс Марсеју и Паризу, где је у више наврата био професор по позиву). Главна област његовог изучавања била је француска књижевност XVII в. (*Поетика Николе Боалоа и француски класицизам*, Бг 1971) и проблем периодизације француске књижевности (*Епохе и правци у француској књижевности*, Бг 2006), у чијем је истраживању примењивао тековине модерне књижевнокритичке мисли. Српском књижевношћу бавио се са компаратистичког становишта, а посебно је изучавао дело Јована Дучића (*Јован Дучић у знаку Ероса*, Бг 1990; *Јован Дучић у знаку Аполона и Диониса*, Бг 1994; *Јован Дучић у знаку Атене*, Бг 1997). Бавио се и историјско-политичким темама (*Преиспитивања*, Ср. Карловци – Н. Сад 1997) и друштвено-политичким радом. Био је члан Извршног одбора и потпредседник Београдског центра Европског друштва за културу, потпредседник удружења независних интелектуалаца „Апел 50", председник Друштва пријатеља Француске и носилац француског одликовања Легија части („витез").
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Новаковић, „Слободан Витановић", *ФП*, 2007, XXXIV/1; М. Павловић, *Катедра за француски језик и књижевност у Београду*, Бг 2008.
Јелена Новаковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАНОВИЋ, Стефан
**ВИТАНОВИЋ, Стефан**, јеромонах, преписивач (Осек код Калника, Хрватска, 1746 – Копривница, Хрватска, 17. ХI 1797). Монашки постриг примио је 1771. у манастиру Лепавини. У овом манастиру било је 1785. шест јеромонаха, један ђакон и један монах. Игуман је био Данило Прерадовић, а **В.** други у хијерархијском реду. После две године (1787) игуманско место је упражњено, а управа манастира поверена намеснику Атанасију Јовановићу. Јеромонах **В.** унет је други у низу. Лепавински игуман 1791. је Атанасије Јовановић, намесник је Герасим Марковић, а у попису лепавинског братства **В.** је четврти. Он није напредовао у црквеној хијерархији иако је, као учен и писмен калуђер, обављао све административне послове у манастиру. Преписао је крајем XVIII в. књигу *О храњинији здравља*. Као сабрат манастира Лепавине био је парох у Копривници. Сахрањен је на манастирском гробљу.
ИЗВОР: Архива Пакрачке епархије (Грађа у Музеју СПЦ у Београду на сређивању и обради).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Катић, *Српска медицина од 9. до 19. века*, Бг 1967; Д. Кашић, *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1971.
Слободан Милеуснић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАНЦЕ
**ВИТАНЦЕ**, село у источној Србији, у Ресави, јужно од долине реке Ресаве (десна притока Велике Мораве). Налази се 3 км западно од општинског средишта Деспотовца, с којим је повезано локалним путем. Северно од села пролази железничка пруга Деспотовац–Марковац. Насеље је изграђено у долини реке Дубовнице, леве притоке Ресаве, на 190–240 м н.в. Издужено је правцем долине и има мрежаст распоред улица. Старост села није утврђена. Староседеоци су пореклом с Косова и из Тимочке крајине. Током друге половине XX в. број становника се нагло смањио, добрим делом због одласка на рад у иностранству. Године 1948. било је 1.375 житеља, 2002. 728, а 2011. 689 становника (98,5% Србa). У пољопривреди је радило 52,1% активног становништва, а остали су највећим бројем (32% активних) радили у другим местима, пре свега у Деспотовцу. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, библиотека, дом културе, месна канцеларија, пошта и магацин земљорадничке задруге.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАС, Владимир
**ВИТАС, Владимир**, џез пијаниста, вибрафониста, аранжер (Београд, 14. VIII 1935 – Београд, 2. IX 2000). Пијанистичку каријеру градио је првенствено као члан Џез оркестра Радио-телевизије Београд, са којим је наступао на простору бивше СФРЈ и у иностранству, однео победу у категорији биг бендова на Првом европском џез фестивалу у Жуан ле Пену (Француска, 1960), те свирао на Фестивалу забавне музике у Песару (Италија), где је пратио тада познате италијанске певаче (Клаудијо Вила, Нила Пици и др.). Током наредне две деценије свирао је на турнејама Џез оркестра Радио-телевизије Београд у Совјетском Савезу, Савезној Републици Немачкој, Чехословачкој, Румунији, Мађарској, Француској и Грчкој, делећи сцену са великанима као што су Чарлс Мингас и Орнет Коулмен. Са групом музичара основао је 1957. џез-поп састав *Плави ансамбл*, у којем је свирао вибрафон и који је објавио два студијска албума (*Анђелина*, Бг 1961; *Giorgio*, Бг 1962) и два сингла (*Звиждук у осам*, Бг 1964; *Даћу све*, Бг 1972). Био је ангажован као аранжер песама које су изводили наши познати естрадни певачи (О. Вучо, Р. Микић, С. Милошевић и др.), али и као извођач у реализацији низа студијских албума, компилација и живих изведби домаће џез музике.
ЛИТЕРАТУРА: П. Стефановић Гроф, *Џез оркестар Радио-телевизије Београд. Првих четрдесет година*, Бг 1998; M. Крстић, *Век џеза. Од Сент Луиса до Београда*, Бг 2003; В. Б. Симић, *Весело путовање са џез оркестром РТВ Београд по белом свету*, Бг 2004–2006.
Ивана Петковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАС, Душан Ј.
**ВИТАС, Душан Ј.**, машински инжењер, универзитетски професор (Мостар, 25. VII 1904 – Београд, 25. V 1975). Дипломирао 1928. на Машинском одсеку Техничког факултета у Београду. Доцент за предмете Машински елементи и Машинско техничко цртање постао 1938. Предавао и одабрана поглавља из предмета Локомотиве. Израдио је низ пројеката, обавио многа испитивања и велик број експертиза и вештачења. После рата утемељио је област машинских елемената на ширем простору нове Југославије. Његов уџбеник *Машински елементи* (I–II, Бг 1948; III, Бг 1953) први је потпун уџбеник за овај предмет на српском језику, штампан у много издања и коришћен на целокупном српском говорном подручју. Књиге *Основи машинских конструкција* *I* (Бг 1966) и *II* (Бг 1969) представљале су студију о конструисању, те почетак развоја нове дисциплине и нових научних области. У истраживачком раду у млађим годинама бавио се претежно локомотивама. За књигу *Локомотиве* (Бг 1937) заједно са В. Фармаковским конструисао је криву равнотежног стања између потрошње и производње водене паре, као и криве функционалне зависности горивог оптерећења решетке, степена искоришћења котла и температуре прегрејане паре од параметара брзине кретања локомотиве и степена пуњења цилиндара машине. Обрадио је и локомотиве са дизеловим мотором, као и искоришћавање топлоте излазних гасова и воде из гасних или дизелових мотора. У области локомотива писао је још и „о коефицијенту трења клизања између точка и шине", чију је вредност и феномене промене утврдио на бази експеримената, те дао прилог проучавању услова кретања локомотиве, односно шинских возила, из места. У *Енциклопедији техничких знања* **В.** је обрадио одељак о машинским елементима (1949) и одељак о моторним локомотивама (1956). Учествовао је у писању *Мале енциклопедије* Просвета (Бг 1968) и радио на немачко-српском речнику из машинских елемената (Бг 1970). Сем на матичном Маш. ф. у Београду, где је био дугогодишњи шеф Катедре за основне машинске конструкције, предавао је и на Рударско-геолошком факултету у Београду, на одељењу Маш. факултета у Крагујевцу, у центрима у Ваљеву, Краљеву, Трстенику, Лозници, Смедеревској Паланци, затим на Маш. ф. у Сарајеву и у одељењу у Жаркову. Био је декан Маш. ф. у Београду, касније и у Нишу, организовао је отварање одељења Маш. ф. у Крагујевцу и председавао комисијама за реформу и унапређење наставе на нивоу СФРЈ.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у бг.
Зоран Голубовић; Милосав Огњановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАС, Душко
**ВИТАС, Душко**, информатичар, лингвиста, универзитетски професор (Београд, 22. IV 1949). Дипломирао 1973. на Природно-математичком факултету у Београду, 1977. магистрирао, а 1993. докторирао на Математичком факултету у Београду дисертацијом Математички модел српскохрватског језика (именска флексија). Најпре био запослен у Математичком институту, а од 1986. ради на Природно-математичком, тј. Математичком факултету, где је 2006. изабран за ванредног професора на Катедри за рачунарство и информатику. Главне области његовог научног рада су рачунарство и информатика, а посебно теорија формалних језика и аутомата, те рачунарска обрада српског језика. Објавио је књигу *Преводиоци и интерпретатори (Увод у теорију и методе компилације програмских језика*) (Бг 2006). **В.** је председник Комисије за корпус Одбора за стандардизацију српског језика, руководилац бројних домаћих и међународних научноистраживачких и развојних пројеката, те организатор више научних конференција у земљи и иностранству. Био је иницијатор повезивања Србије са Eвропском академском мрежом EARN 1985. Пионир је у повезивању информатике и лингвистике у Србији – дао је више инвентивних решења и развио методологију за обраду српског језика на морфолошком нивоу, применљиву и на друге словенске језике. На подручју развоја језичких технологија сам и са сарадницима формирао је електронски корпус српског језика, већи број вишејезичних корпуса и развио алат за њихову обраду (морфолошки електронски речник српског језика и вишејезичне лексичке базе), обезбедивши тако да српски језик не заостаје за другим словенским језицима у погледу обраде језичких ресурса. Одликован је француским орденом витеза реда Академских палми (2013).
ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Љубомир Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАСАВЦИ
**ВИТАСАВЦИ**, село у Републици Српској, у општини Нови Град, изграђено на левој страни долине Сане и у долини њене притоке Велике реке. Општинско средиште је 10 км према западу и са селом је спојено магистралним путем Нови Град – Приједор. Насеље је дисперзивног типа. У њему је погон дрвне индустрије. Ово је депопулациона средина и 1948. село је имало 533 становника, а 1991. 385 житеља, од којих 97,4% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТАЦИЗАМ
**ВИТАЦИЗАМ**, фонетска појава названа по средње- и новогрчком изговору назива грчког слова b као \[vita\], а не на класичан начин као \[beta\] (→ бетацизам), нпр. Византија (а не Бизантија) од грч. Buzntion, Вавилон (а не Бабилон) од Bbulon. Осим у српском, **в.** је присутан и у другим балканским и словенским језицима чији су говорници били у сфери утицаја источне цркве и грчког језика. Поред итацизма, у изговору вокала h као \[i\], **в.** подразумева промену у артикулацији гласа \[b\], прелаз првобитног звучног билабијалног оклузива \[b\] у звучни лабиодентал \[v\], одн. лабијал \[w\]. У (старо)српском језику **в.** се среће у речима које су позајмљиване непосредно из византијског грчког, претежно из домена религије и цркве, ређе администрације и свакодневног живота: ђаво од diboloõ, хрисовуљ(а) од crusovboullon, кољиво од kovl(l)ubon. Неке старе позајмљенице са **в.** имају модерне пандане са бетацизмом у појединим речима крајњег грчког порекла, које су у новије време у српски језик ушле преко других европских језика или као интернационалне речи: варварин – барбарогеније, ђаво – дијаболичан, Василије – базилика, хрисовуља – була, такође Византија „средњовековно источно римско царство" – Бизант „антички град (по којем је Византија названа)". **В.** у српском језику нарочито показују библијска имена: Аврам – Абрахам, Јаков – Јакоб, Јов – Јоб, Јелисавета – Елизабета, Витлејем – Бетлехем и др.
ЛИТЕРАТУРА: П. Скок, *Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика*, 1, Зг 1971.
Јасна Влајић Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЖЕВО
**ВИТЕЖЕВО**, село у Поморављу, на западној страни развођа које дели долину Велике Мораве на западу од долине Млаве на истоку, изнад долине реке Бељево (десна притока Велике Мораве). Локалним путем дугим 2 км повезано је с путем који прати десну страну долине Велике Мораве и општинским центром Жабари (10 км). Насеље је смештено у изворишној челенци једног потока, десне притоке реке Бељево, и чини га неколико издвојених делова на малим растојањима. Простире се на висини 110–260 м. Први помен села је из 1467. Савремене староседелачке фамилије доселиле су се у XVIII и XIX в. из Млаве, Ердеља и Црне Реке. У другој половини XX в. дошло је до нагле депопулације, узроковане углавном одласком на рад у иностранство. Године 1961. било је 1.709 житеља, 2002. 863, а 2011. 721 становник (70,3% Србa и 17,7% Влаха). Пољопривредом се бавило 94% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗ
**ВИТЕЗ**, јунак, храбри ратник или, у ужем смислу, члан витешког реда. У почетку **в.** је био војник (латински miles, англосаксонски cniht, сродно речи knight), али како је увек представљао коњаника, реч „miles" је у већини западноевропских језика замењена речима које значе коњаник (француски chevalier, немачки Ritter, италијански cavaliere, шпански caballero). Реч **в.** јавља се у већини словенских језика. Витештво, као изразито западњачка појава, у средњовековну Србију вероватно је доспело са крсташима, саским досељеницима или страним најамницима у служби владара. На натпису у цркви у Тревизу, датираном са 25. III 1304, пише да је Франциско де Саломоне био од стране краља Милутина опасан витешким појасом (militari cingulo donatus). Титулом **в.** насловљено је неколико најамника из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана, међу којима је најпознатији био Палман, заповедник немачких најамника. Ђураш, унук ставиоца Ђураша Вранчића, био је, према надгробном натпису, у цара у Стјепана трети витез. Дубровчанин Јаков Лукаревић бележи да је цар Стефан Душан основао витешки ред Светог Стефана. Деспот Стефан Лазаревић припадао је првом степену витешког Змајевог реда који је 1408. основао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки и могао је сам производити **в**. У Босни се **в.**, према писаној грађи, јављају у другој половини XIV в. Краљ Алфонс V Арагонски примио је 1444. у свој ред хаљине и појаса (stole et jarre) Богородице војводу Стефана Вукчића, доделио му знак реда (amprisia), обавезао га на поштовање статута и привилегију да 50 племенитих личности украси истим знаком. Прибислав Вукотић, почтени витез, тестаментом је (1475) оном од синова који би постао доктор или витез (Doctor o Chavalier) оставио мач, мамузе и појас. Наслов **в.** носили су и грађани приморских градова и припадници дубровачког патрицијата. Турци су прихватили представу о **в.** и витештву и употребљавали је у широком значењу јунака, храброг ратника. Такво тумачење је преовладало и у српским документима од XVI в. надаље.
ИЗВОРИ: В. Јагић, „Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског", *ГСУД*, 1875, 42; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I*, *1–2*, Бг–Ср. Карловци 1929, 1934.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Почтени витез Прибислав Вукотић", *ЗФФБ*, 1968, 10–1; М. Антоновић, „Деспот Стефан Лазаревић и Змајев ред", *ИГ*, 1990–1992, 1–2; Г. Томовић, „Ђураш – трећи витез у цара Стјепана", *Бока*, 2004, 24; Д. Ловреновић, *На клизишту повијести. Света круна угарска и Света круна босанска 1387–1463*, Зг–Сар. 2006.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗ
**ВИТЕЗ**, лист за српско витештво и привреду који је излазио 1889–1909. Први број изашао је у Шапцу 6. XII 1889. у Либералној штампарији. Уредник је био Милосав П. Куртовић, а лист је био орган Кола јахача „Кнез Михаило". Од 1890. излазио је у Београду, као орган Дриносавског Кола јахача „Кнез Михаило", а неки бројеви и у Крагујевцу, Нишу и Зајечару. У почетку је излазио три, а касније два пута месечно. Уредници су били Владимир М. Јовановић, Милорад Деспотовић, Светозар Гавриловић, Алекса Поповић, Никола Цветковић и Ђорђе Митровић. Престао је да излази 1909.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Милица Кисић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗ, Григор
**ВИТЕЗ, Григор**, књижевник (Косовац код Окучана, 15. II 1911 – Загреб, 23. XI 1966). Учитељску школу завршио у Пакрацу. Пре II светског рата радио као учитељ у Славонији, после рата у Министарству просвете. Уредник *Народне просвјете*, *Српске ријечи*, *Пионира*, *Змаја*, *Радости* и др., од 1950. главни уредник Издавачког предузећа Младост. Почео објављивати од 1930. песме, приче за децу, приказе. Прва збирка песама *Сан бораца у зору* (Зг 1948) посвећена је рату и револуцији. Већ у следећој збирци (*Пјесме*, Зг 1950) помаљају се мотиви природе и детињства, што ће остати средиште песништва **В**. Ова тенденција јача у збирци *Наоружане руже* (Зг 1955). У каснијим збиркама (*Повјерење животу*, Сар. 1957; *Као лишће и трава*, Зг 1960) елементи пејзажа прерастају у симболе људске пролазности и чежње. **В.** је преводио са руског, словеначког и француског. Најзначајнији део његовог опуса чине песме за децу. У аутопоетичком тексту *Дјетињство и поезија* залаже се за високу естетску меру ове поезије. Збирком *Препелица* (Зг 1956) **В.** доноси дух модерне песме са сликама завичајних, славонских пејзажа као доживљајним језгром песниковог бића и његове поезије. Та поезија за децу је карактеристична по ведрини, по онеобиченој, маштовитој слици света, нонсенсу, по начелу игре, персонификацији шумског света (нарочито птица) и ономатопеји. Дубоко разумевање дечје свести доносе збирке *Сто вукова* (Зг 1957), *Кад би дрвеће ходало* (Зг 1959), *Једног јутра у гају* (Бг 1960), *Хватајте лопова* (Сар. 1964), *Гдје приче расту* (Зг 1965) и *Игра се наставља* (Зг 1966). Завичајне слике природе у позним збиркама за децу проширују се егзотичним мотивима. Антропоморфизовани шумски свет основа је у причама *Бајка о глиненој птици* (Зг 1964) и бројним сликовницама. Залагао се за полажење „са извора народног стваралаштва", те је у његовом књижевном стварању снажан утицај фолклорних жанрова и мотива (нпр. књига загонетки *Веселе замке*, Зг 1955); устаје у одбрану бајке (у периоду њене идеолошке осуде) и примењује њене елементе у поезији, радио-драми *Плава боја снијега* (Зг 1964) и *Чудесном пјевачу: причи о Рајвилу* (Зг 2000). У споју традиционалног и модерног и у врхунској једноставности, поезија **В.** је незаобилазан део наслеђа српске и хрватске поезије за децу, а превођена је на двадесетак језика. Савез друштава „Наша дјеца" установио је 1967. награду „Григор Витез" за књижевно и ликовно стваралаштво за децу у Хрватској.
ДЕЛА: *Изабрана дјела: Повјерење животу* (1); *Очи траже свјетлост* (2), Зг 2011.
ЛИТЕРАТУРА Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; З. Турјачанин, *Свежањ нових кључева*, Бл – Бг – Н. Сад 1999.
Зорана Опачић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗИЦА, Винко
**ВИТЕЗИЦА, Винко**, књижевни историчар, преводилац (Трогир, Хрватска, 5. IV 1886 – Загреб, 19. VI 1974). Дипломирао на Високој богословној школи у Задру (1910). Био је свештеник у Сплиту и Трогиру. Завршио је романистику и славистику на Филозофском факултету у Бечу, где је и одбранио докторску тезу „Митички херој југославенске народне епике, Краљевић Марко, у романтичком драмском мистерију Петра Прерадовића и проблем националног театра". Иступио је из свештеничког сталежа и 1921. постао суплент у Трећој мушкој гимназији у Београду. На ФФ у Београду био је асистент (1922–1923), а затим доцент (1924–1929). После разлаза и полемике са својим учитељем Богданом Поповићем, који је његове радове (*Преглед светске књижевности*, Бг 1928; *Поетику*, Бг 1929) оценио као „ненаучне", **В.** је прешао у новоосновани Радио Београд, постао уредник књижевног програма (1929–1938) и часописа *Радио Београд*. Режирао је 1929. прву српску радио-драму, драматизовану народну песму *Ђакон Стефан и два анђела*. Водио је Одсек за књижевност и уметност у Министарству просвете од 1937. до 1941. У Народном позоришту у Београду био је начелник Уметничког одељења, вршилац дужности управника (1940), члан Репертоарског одбора и књижевни референт. У међуратном периоду у Београду предавао је италијански језик на Војној академији, италијански језик и културну историју на Музичкој академији, драмску књижевност на Уметничкој академији, историју драме и немачки језик у Глумачко-балетској школи. Уређивао часопис *Српска сцена* (1943–1944). После рата живео је у Сплиту и Загребу и био хонорарни сарадник Југославенског лексикографског завода. Писао је песме, студије, есеје, чланке, критике и приказе из области светске и наше књижевности, позоришта, сликарства и музике, преводио с италијанског, немачког и латинског. Приредио је *Зборник јуначких епских народних песама* (и Љ. Стојановић, Бг 1930) и *Антологију народне поезије 1–2* (Бг 1937). Редиговао је превод Дантеове *Божанствене комедије* Драгише Станојевића и написао предговор и коментар (Бг 1928). Носилац је ордена Легије части за културну сарадњу Француске и Југославије.
ДЕЛА: *Студија о Хамлету*, Бг 1924; *Античка и хришћанска књижевност*, Бг 1925; *Francesca dа Rimini у италијанској књижевности*, Бг 1929; *Микеланђело*, Бг 1937; преводи: са италијанског: Б. Кроче, *Естетика*, Бг 1934; са латинског: М. Влачић *Илирик, Каталог свједока истине*, Зг 1960.
ЛИТЕРАТУРА: В. Вујић, „Поетика Дра Винка Витезице", *ЛМС*, 1929, 319, 2; Б. Миљковић, „Зборник јуначких епских народних песама", *СКГ*, 1931, 33, 7; Д. Невенић Грабовац, *Хомер у Срба и Хрвата*, Бг 1967; А. Б. Стојковић, *Развитак философије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; Ш. Јуришић, „In memoriam, В. В.", *КН*, 1. VII 1974; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; М. Јокић, *Историја радиофоније у три епохе*, II, Бг 2004.
Мирјана Карановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗОВИЋ, Милован
**ВИТЕЗОВИЋ, Милован**, књижевник, универзитетски професор (Витезовићи код Косјерића, 11. IX 1944). Школовао се у Косјерићу, Ужицу и Београду. Дипломирао општу књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је уредник часописа *Сусрети*, *Чивија*, *Јеж*, *Сатирикон* и дугогодишњи уредник играног и уметничког програма РТС, те професор на предмету Филмски и тв сценарио на ФДУ у Београду. Пише песме, романе, афоризме, есеје, књиге за децу, драме, сценарија за филм и телевизију. Објавио је преко четрдесет књига у различитим жанровима, многе међу њима у више издања. Критички и сатирички ангажован однос према актуелној друштвеној стварности испољио је још у првој стваралачкој фази сажетим афористичким исказима о разноврсним областима савременог живота. Теме његових књижевних и драмских дела врло често су историјске личности чији животи су дати кроз анегдотску нарацију и развијену фабулу. Најчешће полази од документарне грађе, од чињеница и познатих догађаја, а обликујући их једноставним књижевним средствима, долази до ширих књижевних представа и општијих значења. Романима обнавља код нас занемарени жанр романсиране биографије, односно биографског романа (*Шешир професора Косте Вујића*, Бг 1983), оживљавајући тиме неке од најзначајнијих појава наше књижевности и историје – Станислава Винавера (*Симфонија Винавер*, Бг 1994), Миодрага Булатовића, Десанку Максимовић (*Госпођица Десанка*, Бг 2007), хајдук Вељка Петровића (*Хајдук Вељко Петровић*, Бг 1997), Стевана Синђелића, кнеза Милоша, Николу Пашића, краља Петра (*Чарапе краља Петра*, Бг 1994). У радио и телевизијским драмама и серијама преко важних тренутака из живота познатих личности наше културе, као што су Свети Јован Владимир, Растко Немањић, Вук Караџић, Радоје Домановић, Змај, Димитрије Туцовић, Душко Радовић и др., такође на наративан начин осветљава читаву културну и друштвену епоху у којој су живели. У дечјој књижевности, уз завичајне теме и реминисценције на ђачко доба, настављач је поетике игривости, звучне асоцијативности, нонсенса и хумора. Саставио је *Антологију савремене српске сатиричне приче* (Бг 1979) и коаутор је *Антологије југословенске поезије и прозе за децу* (Бг 1980). Међу многобројним наградама које је добио, од Вукове и Октобарске до Кочићеве, издваја се Европска награда за серију *Вук Караџић*.
ДЕЛА: романи: *Лајање на звезде*, Бг 1978; *Бурлелеска у Паризу*, Бг 2002; тв драме и серије: *Димитрије Туцовић*, 1974; *Приповедање Радоја Домановића*, 1979; Вук Караџић, 1987; *Принц Растко – монах Сава*, 1993; *Где цвета лимун жут*, 2007; песничке књиге за децу: *Ја и клинци ко песници*, Бг 1971; Ђачко доба Шумарица, Краг. 1972; *Изабрано детињство*, Ваљево 1981; *Песме које расту*, Бг 1982; афоризми: *Срце ме је откуцало*, Бг 1968; *Мождане капи*, Бг 1980; *Луди драги камен*, Н. Сад 1982; *Човече, наљути се*, Г. Милановац 1990.
ЛИТЕРАТУРА: М. Егерић, „Милован Витезовић наш савременик", М. Недић, „Ширина значења афоризама Милована Витезовића", *Међај*, 1994, 33; М. Пантић, „Књижевни шлагери Милована Витезовића", *ЛМС*, 1995, 456/ 5–6; В. Марјановић, *Портрети српских писаца за децу*, Г. Милановац 1998.
Валентина Хамовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕЗОВИЋ РИТЕР (Ritter)
**ВИТЕЗОВИЋ РИТЕР (Ritter)**, **Павао**, историчар, књижевник, лексикограф (Сењ, 7. I 1652 – Беч, 20. I 1713). Школовао се у Сењу и у загребачкој исусовачкој гимназији, потом у сарадњи са словеначким полихистором Јанезом Валвазором почео да се бави бакрописом и историјом јужнословенских земаља, обухватајући их појмом Илирик. Сачинио је *Стематографију* (*Stemmatographia: sive Аrmorum Illyricorum delineatio, descriptio et restitutio*, Беч 1701). У преводу на црквенословенски дјело је изишло у издању патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (Беч 1741), прерађено и прилагођено српској националној идеји (портрети српских владара и светитеља, тријумфални портрет цара Душана на коњу, пјеснички прилози П. Ненадовића), те постало извор за хералдику Србије и неких других балканских земаља. Припремао је књигу о српској историји до пада деспотовине 1459 (*Serbia illustrata*), уз новчану подршку бачког епископа Х. Димитријевића, а по идеји митрополита И. Ђаковића. У њој је Србима пожелио да по избацивању турске тираније живе у својој слободној земљи. Рукопис је остао незавршен и необјављен, све до савременог непотпуног превода 2010.
ДЕЛА: *Стематографија: Изображеније оружиј илирическиј, резали Х. Жефаровић и Т. Месмер*, прир. Д. Давидов, Н. Сад 1972; *Откривена Србија (Serbia illustrata)*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: В. Клаић, *Живот и дјела Павла Rittera Витезовића (1652–1713)*, Зг 1914; З. Блажевић, „Поетика и политика ранонововјековне културне транслације: Serbia illustrata П. Р. В. (1652–1713)", у: *Српски језик, књижевност, уметност, 2: Јужнословенске/европске парадигме и српска књижевност*, Краг. 2009.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕШКА ЕПИКА → ЕПСКА ПОЕЗИЈА
**ВИТЕШКА ЕПИКА → ЕПСКА ПОЕЗИЈА**
# ВИТЕШКЕ ИГРЕ
**ВИТЕШКЕ ИГРЕ**, такмичења у вештини руковања оружјем. Пошто је реч о играма, поштована су одређена правила, а оружје је било прилагођено њиховој намени. У свом класичном облику турнира, **в. и.** су познате у западној Европи од краја XI в. и временом постају неизоставан део витешке културе. За српске земље подаци су малобројни, фрагментарни, често посредни. Писци XVI–XVII в., попут М. Орбина и Ј. Лукаревића, славе **в. и.** које је организовао цар Душан, као и оснивање витешког реда Св. Стефан. Познате су **в. и.** које је организовао угарски краљ Сигисмунд у Будиму 1412, када су се посебно истакли племићи из Босне. Према Константину Филозофу (*Житије деспота Стефана*) витезови српског владара су на сличним надметањима освајали венац победе. У Котору су се **в. и.** организовале углавном о Св. Трифуну (XV в.). O Божићу 1435. код Приштине такмичило се на коњима у скидању рукавице окачене о једном стубу. Сличне игре одржавале су се у Дубровнику и широм јужнословенских земаља. Наиме, осим рукавице, скидала се алка, односно трчао стуб и сл. Место на којем су се одржавала ова и друга слична такмичења називало се потециште (потечиште). О значају **в. и.** у друштвеном животу локалних племића на посебан начин сведоче надгробни споменици – стећци. Један од основних ликовних мотива јесте представа двојице коњаника који са упереним копљима јуришају један на другог. Ова композиција могла је бити обогаћена представама госпи које са куле посматрају двобој. Основна терминологија **в. и**. позната је у српском феудалном друштву превасходно преко превода средњовековних витешких романа (*Српска Александрида*, *Роман о Троји* или *Повест о Триштану и Ижоти*). Најзначајнији облик такмичења јесте турнир (именица турнај и глагол турнати/торнати се) – на њему се витезови сударају да оборе или збаце са коња противника и да непобеђени држе поље. У документима приморских градова који су писани на италијанском језику преовладава реч ђостра (giostra). Такмичења у руковању оружјем нису морала имати ексклузивно племићко обележје, што се најјасније препознаје у стрељаштву. Масовна такмичења у гађању луком или самострелом организована су о празницима у Котору или Дубровнику у XIV–XV в., а једно слично забележено је 1413. у Новом Брду. Несрећни случај Драгана из Просека (XIII в.) који је из нехата усмртио свога сина показује да су се оваква такмичења одржавала и у сеоским срединама. Иако су **в. и.** биле популарне код становништва различитих друштвених слојева, средњовековна црква им се противила из практичних и моралних разлога (могућ смртни исход, брига за спас душе). Већ на сабору у Клермон-Ферану 1130. било је забрањено њихово организовање. У средњовековној Србији такве забране препознају се у уопштеној терминологији Светосавског номоканона и других црквеноправних текстова о забрани коњичких трка, лова и сл.
ЛИТЕРАТУРА: С. Бојанин, *Забаве и светковине у средњовековној Србији (од краја XII до краја XV века)*, Бг 2005.
Станоје Бојанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТЕШКИ РОМАН
**ВИТЕШКИ РОМАН**, облик приповједних дјела свјетовне садржине у прози и стиху који је, на латинском, италијанском, француском, грчком, настао у западноевропским књижевностима средњег вијека, на античкој грађи о Александру Великом и Тројанском рату. У прерадама ове грађе превладавају средњовјековни витешки идеали и љубавни заплети. *Александрида* и *Роман о Троји*, те витешко-љубавне и авантуристичке приповијести (*Триштан и Ижота* и *Бово од Антоне*) долазе преко Приморја (Дубровника) почетком XIV в. у српску средину, највјероватније с преводима италијанских верзија. Постепено и у српску оригиналну литературу продиру слике дворског и ратничког живота (*Данилов зборник*), стварајући претпоставке српског **в. р**. У западноевропској традицији конвенције витешког романа изложене су епохалној пародији у Сервантесовом *Дон Кихоту* (Мадрид 1605), али се жанр одржао у нижим, тривијалнијим слојевима литературе, и обновио у оквирима барокног **в. р.** (егзотичност, авантуре, љубавни мотиви). У новој српској књижевности утицај **в. р.** испољава се у посрбама њемачког барокног романа (*Касија царица*, Пешта 1827) M. Видаковићa. У раним дјелима том моделу је близак и Ј. С. Поповић (*Бој на Косову или Милан Топлица или Зораида*, Будим 1828; *Дејан и Дамјанка*, рукопис из 1830, Вршац 2009), док није изишао у јавност (ауто)пародијом те врсте романа и њене поетике (*Роман без романа*, Н. Сад 1838), ослањајући се на Сервантеса и модерније европске ауторе (Лесаж, Стерн, Виланд). У савременој српској литератури **в. р.** се обнавља као ознака жанра у једној врсти женског романа (Д. Јованић) и романа за млађи узраст (Д. Лакићевић, *Мач кнеза Стефана*, Бг 2000).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Маринковић, „Роман као књижевни род у средњевековној књижевности Јужних и Источних Словена", *ПКЈИФ*, 1968, 34, 3–4; Р. Маринковић, *Српска Александрида*, Бг 1969; Д. Живковић, *Европски оквири српске књижевности*, Бг 1970; Р. Маринковић, „Духовни и витешки роман у српској средњевековној књижевности", *НССВД*, 1979, 7/2; Ј. Деретић, *Видаковић и рани српски роман*, Н. Сад 1980; И. Грицкат (прир.), *Повест о Триштану и Ижоти*, Бг 1988; М. Спремић, „А ти си се у жалости родио и нека ти име буде жалост: Тристан у српско-руској Повести о Триштану и Ижоти и енглеској Књизи о сер Тристраму од Лајонеса ", *НССВД*, 2011, 40/2.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТИНА
**ВИТИНА**, мали град и центар истоимене општине на Косову и Метохији који се налази на западној периферији Бинача (Горње Мораве), уз Биначку Мораву. Општина је 1991. имала површину 297 км2 и 43 насеља у којима је (према процени) живело 57.290 становника. Уз северну ивицу насеља пролази пут Урошевац–Гњилане–Бујановац. Помиње се у хрисовуљи бугарског цара Константина Тих Асена 1258. под именом Витино, са 1.867 душа (1455. 105 српских кућа). Првобитно насеље налазило се око 2 км јужније, одакле је измештено на место укрштања старих путева, Скопског и Качаничког. Изграђена је на речној тераси безбедној од поплава. Издужена је правцем север–југ са обе стране реке. Статус варошице добила је 1927. На темељима старе цркве брвнаре Св. Николе, изграђене 1785, подигнута је капела посвећена Св. Петки. Саборна црква посвећена Св. Петки изграђена је 1865 (реновирана 1929). Према процени Савезног завода за статистику у граду је 1991. живело 2.333 становника, од којих 81,5% Срба и 3,8% Црногораца. У граду се налазе предшколска установа, осморазредна основна школа, две средње школе (економска и техничка), дом здравља, пошта, дом културе, библиотека, историјски архив, ветеринарска станица и пијаца. Највећа привредна предузећа су две фабрике металске индустрије, једна фабрика текстилне индустрије, грађевинско предузеће, два пољопривредна и једно трговинско предузеће.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТИНА
**ВИТИНА** (*Ferula*), род вишегодишњих зељастих биљака из фамилије штитара (Umbelliferae). Одликују се снажним и до 4 м високим стаблом, 3–4 пута раздељеним листовима на ситне режњеве, изразитим лисним приперцима који обавијају стабло и великим лоптастим штитоликим цвастима са жутим цветовима. Род обухвата око 170 врста претежно распрострањених у сушним областима предње и централне Азије и источног Средоземља. У Србији постоји само једна врста – Хојфелова **в.** (*Ferula heuffelii*), до 1,5 м висока биљка. Распрострањена је у североисточној и источној Србији. Одликује се карпатско-балканским типом распрострањења. У црногорском приморју спорадично се може наћи обична **в.** (*Ferula communis*), висока до 2 м са великим бројем жутих лоптастих цвасти. Смоласте супстанце из корена различитих врста рода *Ferula* користе се у традиционалној народној медицини народа северне Африке, Азије и Средоземља, али и као зачинске биљке. Претпоставља се са великом сигурношћу да је биљка под именом *Silphion* чији је стилизовани хабитус био утиснут на сребрним новчићима из Киренаике у Старом веку заправо била нека врста рода *Ferula.* У барама и мочварама, посебно равничарских крајева Србије, живи водена **в.**, бобур (*Berula erecta*), биљка из породице штитара. Одликује се стаблом висине до 1 м, једноставно непарно перасто дељеним листовима са 4–8 пари по ободу назубљених листића, шупљим лисним дршкама и белоцветним штитоликим цвастима.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Korovin, „*Generis* Ferula (*Tourn.*) L.", у: *Monographia illustrata*, Taschkent 1947.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКАИ КОВАЧ, Вера
**ВИТКАИ КОВАЧ, Вера**, оперска певачица, универзитетски професор (Београд, 23. XI 1932). Соло певање дипломирала у класи З. Ђунђенац Гавела (1964), а магистрирала у класи А. Мезетове (1971) на Музичкој академији у Београду. Била је професор Музичке школе „Петар Коњовић" у Бечеју и музички уредник у Редакцији озбиљне музике РТВ Нови Сад (1961–1972). Од 1972. до 2001. била је солисткиња Опере Српског народног позоришта у Новом Саду где је креирала најзначајније сопранске улоге у операма Вердија, Пучинија, Леонкавала, Сметане, Готовца, Чајковског, Бајића и Бручија, те у оперетама Калмана и Штрауса. Наступила је на преко 750 концерата, 680 оперских представа, снимила преко 125 часова програма за ТВ и радио-станице, као и седам грамофонских плоча, две касете, једну видео-касету и компакт-диск. Критике истичу њену музикалност, техничку и глумачку убедљивост, те студирање улоге до најситнијих детаља. Успешно је изводила и староградске и мађарске народне песме. Предавала је соло певање у Музичкој школи „Исидор Бајић" и на Академији уметности у Новом Саду (1992–2010) и била у жирију бројних певачких такмичења широм Југославије. Међу наградама које је добила истичу се Октобарска награда града Новог Сада (1981), Златна значка КПЗ Србије (1996), Новембарска повеља града Новог Сада (1997), Вукова награда КПЗ Србије (2001), Орден Вука Караџића (2002), Pro cultura hungarica (Мађарскa, 2003). Спољни је члан Mађарске академијe наука и уметности (2007)
Ира Проданов Крајишник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКО
**ВИТКО**, војвода, властелин (?, друга половина XIV в. – ?, после 1422). Уздигао се вероватно у време опсежних друштвених промена које су задесиле српску аристократију након побуне властеле против Стефана Лазаревића 1398. У изворима се спомиње као човек близак деспоту Стефану у време ратова за превласт између синова султана Бајазита I, крајем прве деценије XV в. После поделе Српске деспотовине 1409. између браће Стефана и Вука Лазаревића обављао је за деспота Стефана поверљиву преговарачку мисију у табору османског претендента на престо принца Мусе. Преговори су резултирали савезништвом у оквиру борби за османско наслеђе, као и заједничким војним походом који се завршио битком код Космидиона 1410. у близини Цариграда. Титула војводе упућује на учешће **В.** у деспотовој војној служби, што је подразумевало и ангажовање у војним походима. Његов наредни помен датиран је тек на почетак треће деценије XV в. Тада се поново јавља у улози деспотовог дипломате, овог пута у српско-млетачким преговорима. После смрти господара Зете, Балше III, сестрића Стефана Лазаревића, дошло је 1421. до отворених сукоба између Млечана и деспота у Зети. Венеција је освојила велик део зетске територије, док је војска деспота Стефана успела да поврати градове Бар и Дриваст. Успостављено примирје између српске и млетачке стране било је орочено на шест месеци, до маја 1422. Деспот Стефан је априла 1422. послао **В.** у Венецију да преговара око сређивања међусобних односа. Преговори вођени око судбине заузетих градова и, нарочито, Скадра, који се налазио у млетачким рукама, нису довели до коначног решења спора. **В.** је по завршетку мисије превезен у Дубровник, где је обдарен са 150 дуката. Дипломатски покушаји окончања сукоба настављени су током лета у Србији, а **В.** је вероватно у њима учествовао као деспотов представник. После тога више се не спомиње у историјским изворима.
ИЗВОРИ: М. Пуцић, *Споменици српски*, I, Бг 1858; „Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског", *ГСУД*, 1875, 42; Ш. Љубић, *Листине о одношајих између јужнога Славенства и Млетачке републике*, VIII, Зг 1886; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I, Бг – Ср. Карловци 1939.
ЛИТЕРАТУРА: M. Пурковић, *Кнез и деспот Стефан Лазаревић*, Бг 1978; *Историја српског народа II*, Бг 1982; Ј. Калић, *Срби у позном средњем веку*, Бг 1994; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВАЦ
**ВИТКОВАЦ**, село у источној Србији, у Тимочкој крајини, смештено у долини Коритске реке, десне притоке Белог Тимока (слив Дунава). Локалним путем дугим 2 км повезано је с магистралним путем који повезује општински центар Књажевац (16 км) и Зајечар (14 км). Село је издужено око 2 км дуж десне стране долине Коритске реке и локалног пута, а густина градње је мала. Лежи на теренима високим 190–300 м. На западу је спојено са суседним селом Минићевом. Насеље је настало крајем XVII в. Током друге половине XX в. број становника се смањио за две трећине. Године 1948. било је 1.085 житеља, 2002. 352, а 2011. 223 становника (88,3% Србa и 8,5 % Рома). У пољопривреди је радило само 19,8% активног становништва, док се већина осталих бавила непољопривредним делатностима у Књажевцу и Зајечару. У селу се налази магацин земљорадничке задруге.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВАЦ
**ВИТКОВАЦ**, село у Шумадији, у Гружи, на источним падинама планине Котленик изнад долине реке Груже (лева притока Западне Мораве). Уз источну ивицу села пролазе пут и железничка пруга који повезују општински центар Краљево (18 км) и Крагујевац. Насеље је дисперзивног типа и већина кућа грађена је у низовима по планинским косама на 210–380 м н.в. Мањи део села смештен је уз друм у близини железничке станице, где се налазе основна школа и задружни дом. Староседеоци су досељени из Херцеговине, околине Колашина и Призрена и са Голије. Током друге половине XX в. трајала је депопулација. Године 1953. било је 1.212 житеља, 2002. 831, а 2011. 714 становника (99,3% Србa). У пољопривреди је радило 16,6%, а у индустрији 27,4% активног становништва. Већина непољопривредног становништва радила је у Краљеву. На северној периферији села налази се православна црква.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋ, Гаврило
**ВИТКОВИЋ, Гаврило**, професор, историчар (Будим, 9. II 1829 – Неготин, 25. VII 1902). Потекао из старе свештеничке породице Витковић у Будиму. После завршене средње школе у Будиму, студирао техничке науке у Пешти. Дошао у Србију 1855. и био окружни инжењер у Смедереву и Шапцу, а затим професор различитих дисциплина (рачуница, историја, земљопис, космографија, геометрија) у гимназијама у Крагујевцу и Београду. Бавио се изучавањем историје потпуно самоуко. Како је био из Будима, у којем се налазила небројена грађа за историју Срба у Хабзбуршкој монархији XVII и XVIII в., **В.** је дошао на идеју објављивања те грађе. При том је у грађи објављиван и неки, раније публикован извор, што многи историчари замерају **В.** сматрајући га несмотреним и неуким. Његова величина и вредност као историчара, осим тога што је изворима доделио заслужно место у историографији, јесте у томе што су извори, макар и раније објављени, сакупљени на једно место. Публиковани су у неколико књига назива *Споменици из Будимског и Пештанског архива* (1873–1875). Објављивао је и у *Летопису Матице српске*. Као велики патриота некада је податке тумачио романсирано и погрешно и при томе изазивао многе полемике. **В.** је изабран за члана Српског ученог друштва 1872. и почасног члана Српске краљевске академије 1892. Такође је био члан Књижевног одељења Матице српске од 1872, као и дописни члан Мађарске краљевске академије. Са мађарског је превео уводни део *Историје српског народа* од Бењамина Калаја.
ДЕЛА: *Практична рачуница*, Бг 1869; *Историја старога народа*, Бг 1882; *Списак изложених историјских и уметничких споменика српских*, Бг 1883; *Прошлост установа и споменици угарских краљевих Шајкаша од 1000 до 1872*, Бг 1887.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Суботић, *Живот дра Јована Суботића (автобиографија)*, II, Н. Сад 1902; Б. Ковачек, *Јован Ђорђевић*, Н. Сад 1964.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋ, Љубиша
**ВИТКОВИЋ, Љубиша**, биохемичар (Београд, 26. XI 1947). Студије физике завршио на Државном универзитету Њујорк (САД), а магистарске (атомска физика) и докторске студије (биофизика) на Државном универзитету Мичиген (САД). Последокторско усавршавање обавио је на Вашингтонском универзитету у Сијетлу (САД) под руководством проф. Харолда Сејдофа, после чега је наставио истраживачку каријеру као доцент Астон универзитета у Бирмингему (Енглеска), вишегодишњи руководилац група, одељења и програма у Националном институту за неуролошке поремећаје, Националном институту за алергију и заразне болести и Националном институту за ментално здравље, директор Програма за неуронауке у Националном институту за развој и здравље деце (сви у Бетезди, САД) и професор Француске академије наука у Центру за фармакологију и ендокринологију Националног института за здравље и медицинска истраживања (INSERM) у Монпељеу (Француска). Његов истраживачки опус бави се молекуларном и функционалном карактеризацијом ћелија глије – од раног опажања да је неуромодулин (GAP43) присутан не само у неуронима него и у глијалним ћелијама (коаутор, „The 43-kDa neuronal growth-associated protein (GAP-43) is present in plasma membranes of rat astrocytes", Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia, 1988, 85; и A. da Cunha, „Regulation of immunoreactive GAP-43 expression in macroglia is cell type specific", *The Journal of Cell Biology*, 1990, 111), преко открића да људски мозак реагује на вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) повишеном синтезом специфичних цитокина (IL-1, TGF-b1) који регулишу вирусну репликацију али и астроцитозу (и A. da Cunha, „Transforming growth factor-beta 1 (TGF-ßl) expression and regulation in rat cortical astrocytes", *Journal of Neuroimmunology*, 1992, 36), до спознаје да конститутивно експримирани цитокини нису само фактори процеса запаљења, него и свеприсутни модулатори нормалних функција мозга и основна мождана реакција на различита обољења и поремећаје. **В.** је добитник више истакнутих америчких и међународних признања, члан је бројних одбора и комитета и члан уредништва угледних научних часописа.
ДЕЛА: и H. L. Sadoff, „ In vitro production of bacitracin by proteolysis of vegetative Bacillus licheniformis cell protein", *J. Bacteriol*., 1977, 131; коаутор, „Gliosis in human brain: relationship to size but not other properties of astrocytes", *Brain Research*, 1993, 600; „Neuropathogenesis of HIV-1 infection: interactions between interleukin-1 and transforming growth factor-ß1", *Molecular Psychiatry*, 1997, 2; коаутор, „Cytokine signals propagate through the brain", *Molecular Psychiatry*, 2000, 5.
Дражен Б. Зимоњић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋ, Михаило
**ВИТКОВИЋ, Михаило**, адвокат, књижевник (Јегра, 26. VIII 1778 – Будимпешта, 9. IX 1829). Син српског свештеника, одрастао је у мађарској средини и усвојио књижевни језик већинског народа. Уважаван је као један од најбољих пештанских адвоката. Учествовао је у раду Угарског сабора у Пожуну (1807). Преводио је српске народне песме на мађарски језик. Одржавао је везе са В. Караџићем, Г. Зелићем и П. Соларићем. Л. Мушицки му је посветио песму *Ода мојему пријатељу Михаилу Витковичу* (Будим 1811). Ширем кругу српских читалаца постао је познат захваљујући преводу с мађарског вертеровског романа Ј. Кармана, *Фаникине оставштине* (*Спомен Милице*, Будим 1816). Мада је приљежно прикупљао српске и мађарске народне песме, стваралачки опус **В.** поетички је много ближи класицистичким и сентименталистичким токовима европског песништва. Његова најпознатија песма на српском језику (*Љубови*), објављена је у бечком *Забавнику* Д. Давидовића (1819). Постхумно су му објављени преводи драмских текстова и романескно дело у епистоларној форми, *Песников роман* (Пан. б. г.). Преводио с немачког (Ј. Ф. Јингер, *Одело из Триеста*, Будим 1830; А. Коцебу, *Жертва на смерт*, Будим 1830).
ДЕЛО: *На смерт Јоана Белановича сентандрејског сенатора, благородног Серблина*, Будим 1819.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, „Михаило Витковић. Његов живот и рад у српској и мађарској књижевности", *ГИДНС*, 1935, VIII; 1936, IX; Б. Маринковић, *Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа*, II, Бг 1966; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам*, Бг 1979.
Радослав Ераковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋ, Секула
**ВИТКОВИЋ, Секула**, пуковник (Мостаћи код Требиња, 1688 – Батајница, 31. III 1754). Потиче из угледне херцеговачке породице, а његов отац Сима се због помагања аустријској царској војсци у Великом бечком рату (1683–1699) преселио у Хабзбуршку монархију у Вуковар. **В.** је веома брзо ступио у српске граничарске јединице (Подунавска војна граница) и истакао се у завршним борбама граничара са Ракоцијевим устаницима у периоду 1708–1711. Служио је у Подунавској војној граници, као капетан од 1731. у Паланци (Бачкој) да би 1734. постао оберкапетан и прешао у Петроварадински Шанац, потоњи Нови Сад. У Шанцу је произведен за мајора, потом и потпуковника. **В.** су оптуживали многи, свештеници, световна лица и војници (милитари), за тиранско, деспотско понашање према својим потчињенима. Без обзира на те притужбе био је изузетно цењен од стране војних власти, а и дела обичног народа који га је изабрао за делегата (депутирца) на Народно-црквеном сабору 1731. одржаном у Сремским Карловцима. Граничарски део Петроварадинског Шанца се налазио под непосредном управом команданта **В.**, а његови милитари су представљали проблем за нарасли грађански слој Шанца. Сукоби међу њима су били чести, понекад и са смртним исходом. Када је 1745. дошло до развојачења тог дела Подунавске војне границе поставило се питање опстанка војног дела Шанца на челу са **В.** Он се заједно са 223 своја војника-граничара определио за одлазак у новоформирану Сремску војну границу, и сместио у Старе Бановце, где је добио чин пуковника. Постао је заповедник Сремске хусарске регименте. Сахрањен је у манастиру Фенеку, да би 1771. његови посмртни остаци били пренесени у манастир Шишатовац чији је био велики ктитор. Његови синови Гаврило и Антоније су наставили традицију војничког позива, поставши официри аустријске војске. Гаврило се потом 1756. иселио у Русију у којој се помиње као капетан Српског хусарског пука.
ИЗВОР: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали*, рукопис.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, *О Вићентију Јовановићу, прилози за историју митрополитства му 1731–1737*, Н. Сад 1900; Д. Поповић, „Војна граница", у: *Војводина*, зборник, II, Н. Сад 1941; В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋ, Стефан
**ВИТКОВИЋ, Стефан**, граничарски официр, руски пуковник (Херцеговина, друга половина XVII в. – Березовац, Русија, 24. VIII 1753). Потиче из породице која је у XVIII в. из села Мустаћа код Требиња прешла у Ваљево, а потом у Вуковар. Стефан је рано остао без родитеља па је примљен у кућу Стевана Гаврилова Пишчевића, граничарског капетана у Шиду, и у њој се задржао све до свог одласка у Русију 1724. Тада је био у чину поручника. Није јасно да ли се на њега односи податак из 1708, према којем је капетан Подунавске војне границе, по имену Стеван Витковић, учествовао на Народно-црквеном сабору у Крушедолу. У Русију је отишао на позив руског мајора српског порекла Јована Албанеза, који је, почевши од 1711, Србе из Хабзбуршке монархије врбовао у службу цара Петра Великог. Као официр Српског хусарског пука истакао се у борбама у Персији, као и против Пољака и Татара, те око 1740. стигао до чина бригадира у њему. Брзо је напредовао захваљујући и подршци својих патрона из високоцењене српско-руске породице Владиславића. Оженио се племкињом из Смоленска, Теодором Николајевном, с којом је имао сина Николу, а стекао је и велики посед у Русији. Стефан и Теодора, преко јеромонаха Тимотеја, одржавали су везе са Српском црквом, о чему сведочи **В.** посмртно завештање 300 рубаља манастиру Хиландару.
ИЗВОРИ: *Беседа*, 1869; Г. Витковић, *Споменици из Будимског и Пештанског архива*, збирка III, Бг 1874; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903; Ст. М. Димитријевић, *Грађа за српску историју из руских архива и библиотека*, *Споменик СКА*, LIII, 45, Сар. 1922.
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, *Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија*, Бг 1923; *Политические и културные отношения России с югославянскими земяами в XVIII в.*, Москва 1984, 71; Б. И. Хевролина, „Из истории создания сербских воинских формировании в России", у: *Југословенске земље и Русија у XVIII веку*, Бг 1986; С. Пишчевић, *Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стевана Пишчевића*, Н. Сад 1998.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВИЋИ
**ВИТКОВИЋИ**, село у Федерацији БиХ, у општини Горажде, око 6 км јужно од општинског центра, уз леву обалу Дрине. Уз западну ивицу насеља је магистрални пут Вишеград–Фоча. Насеље је компактно и простире се на малој површини између друма и обале Дрине. У његовом северозападном делу већу површину земљишта заузима фабрика вештачких ђубрива која после ратова из 90-их година ХХ в. не ради. Године 1991. село је имало 1.080 становника од којих су 58,1% били Муслимани а 34,4% Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Горан Трбић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВО
**ВИТКОВО**, село у западном Поморављу, на северној периферији Александровачке жупе, 3 км источно од општинског центра Александровца. Кроз село пролази пут Александровац–Крушевац, од којег се овде одвајају локални путеви ка северу и ка југу. Насеље је дисперзивног типа, а групе кућа изграђене су на планинским странама и дуж путева на 280–360 м н.в. Староседеоци су досељени крајем XVIII в. из Црне Горе, Рашке и околних насеља. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 488 становника, а 2011. 492 лица (97,1% Србa). У пољопривреди је радило 34,2% активног становништва, колико и у индустрији, а непољопривредно становништво највећим бројем било је запослено у Александровцу. У селу се налазе задружни дом и месна канцеларија коју користи и шест околних села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТКОВЦИ
**ВИТКОВЦИ**, село у Републици Српској, у општини Теслић, око 10 км северно од општинског центра. Оно је дисперзивног типа и заузима велику површину побрђа изнад леве стране долине Усоре (лева притока Босне). Чини га велик број заселака а ниједан није преузео улогу центра села. Православна црква и основна школа су на знатном растојању. Године 1991. имали су 1.307 становника од који су 92,9% били Срби. Основна занимања становника су сточарство, воћарство и ратарство.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Горан Трбић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОВЉЕ
**ВИТОВЉЕ**, село у Федерацији БиХ, у општини Травник, 16 км северозападно од општинског центра. Смештено је на северозападним падинама планине Влашић, око 500 м западно од ушћа реке Лужнице у Угар (десна притока Врбаса). Околина је богата шумом. Село је дисперзивног типа, издужено у правцу локалног пута Кнежево–Травник. Године 1991. имало је 708 становника, од којих 50,3% Муслимана и 44,5% Срба. Основно занимање је сточарство. У селу се налазе православна црква, месна канцеларија и основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Тања Мишлицки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОВНИЦА
**ВИТОВНИЦА**, манастир са храмом Богородичиног успења, који се налази у истоименом селу код Петровца на Млави, на кречњачкој стени испод Штубика. Традиција га приписује краљу Милутину, који је вероватно обновио неки стари храм. Бележи га турски попис 1537, као и каснији пописи. Дажбине су временом повећаване што упућује на закључак да је манастир економски јачао. У време Мурата III у **В.** је живело шест монаха који су плаћали 2.500 акчи пореза. У сеоби 1739. избегли су у манастир Бешеново поневши књиге и драгоцености. Капела Благовештења формирана је 1968. у конаку.
У првом српском устанку манастир је попаљен и зграде порушене. Средином XIX в. игуман Стефан (Бојовић) обновио је манастир и дозидао припрату са звоником, поставио нов иконостас и радио живопис. У северни зид уграђен је камен са двојезичним натписом (старосрпски и јерменски) истог садржаја: „Ја Ладон, син Бабугов, подигох овај Божји храм успомени светог Петра и Јакова 6726" (1218). На плацу манастира 1861. подигнута је зграда основне школе са станом за учитеља и интернатом, коју је манастир издржавао. У I светском рату Бугари су ископали и однели мошти непознатог Синајита сахрањеног уз северни зид средњег дела храма. У II светском рату Немци су спалили манастирске зграде јер су монаси подржавали четнике. Домаћи комунисти опљачкали су манастир, хапсили и тукли монахе, убили јеромонаха Мардарија и монахе Хризостома и Саву. Најновија обнова и напредак везани су за архимандрита Тадеја (Штрабуловића) и заштитни рад Регионалног завода за заштиту споменика културе.
Средњовековни храм тролисне основе саграђен је у традицији моравске школе, са осмостраним кубетом изнад солеје, које се ослања на пиластре. Зидан је каменом и циглом без неког реда. Са западне стране 1856. дозидана је велика припрата са звоником. Видљиви су делови живописа из XVI в. Садашње фреске са много српских светаца и иконостас из 1856. дело су браће Ивана и Милије Марковића. Новина у живопису је библијски текст који објашњава сцену са тачним наводом књиге, главе и стиха. Њихово сликарство није византијско, него је ближе реалном и наивном стилу. Престоне иконе на иконостасу, рађене 1832. у барокном стилу, дело су неког мајстора са простора Карловачке митрополије.
У XIX в. манастир је био веома богат и имао 1.600 ха шума, 52 ха њива и ливада и 1,5 ха винограда. После рата имовина је национализована, а остављен само аграрни максимум. Године 2010. братству је враћена шума. У сеобама и збеговима витовничко благо је расуто. У Бешеново је доспело јеванђеље са оковом златара Кондо Вука из 1557. и сребрна чаша из 1662, рад кујунџије Луке из Ћипровца, у Крушедол печат игумана Висариона из 1703. и крст окован 1794. у Сентандреји, а књиге у Карловачку митрополију и манастире чак до Пакре и Лепавине, али и по Европи (Кијев).
Дрвени иконостас је солидан столарски рад без неке уметничке вредности. Његов аутор није познат, али се претпоставља да је неки столар из околине. По хоризонтали је украшен резбаријама, а по вертикали колонетама, тј. стубићима са капителима. Иконостас није симетричан – на јужној страни има једну икону, а на северној две. Његову вредност представљају иконе постављене у четири зоне, рађене у XIX и XX в. у етапама, што упућује на то да је дограђиван. Најнижу зону представљају три парапетне плоче, а на свакој је сликана ваза са две ручке и цвећем. У другој зони су три престоне иконе са старог иконостаса (Господ Христос, Пресвета Богородица и Св. Никола), које је 1831. урадио Михајло Костић, молер из Битоља. Царске двери урађене су 1853, а бочне двери 1928. Иконе треће зоне чине иконе апостола, а четврте зоне велики празници. Двери и иконе приложили су свештеници и дародавци из околних села, како саопштавају натписи на дверима и иконама.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I–II, VI, 1902–1903, 1926; Смедеревски дефтер, № 166, № МХТ 608, 629, 632.
ЛИТЕРАТУРА: К. Ј. Веселићъ, *Описъ монастира у Србiи. Часть I*, Бг 1867; М. Ризнић, „Витовница", *Старинар*, 1888, 5; М. Драговић, „Манaстир Витовница", *Браничевски весник*, 1933, 3; 4; Б. Кнежевић, „Плоча са двојезичним натписом из 1218. године у Витовници", *Саопштења*, 1997, XXIX; B. Cvetković, „The Research Work at the Monastery of Vitovnica: Latest Results", *Скални и мегалитни паметници – проблеми и пътища за тяхното разрешение*, София 2001; Р. Милошевић, *Манастир Витовница*, Смед. 2013.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОЈЕВЦИ
**ВИТОЈЕВЦИ**, село у јужном Срему, на граници дилувијалне терасе и алувијалне равни Саве. Припада општини Рума, чији је центар удаљен 30 км, док је Шабац, којем село и гравитира, далеко 16 км. Кроз село пролази слепи асфалтирани пут, који га повезује са суседним Платичевом и путем Рума–Шабац. Прво сведочанство о насељу с овим именом је из 1416, а каснији историјски извори га мало помињу. Старо село било је око 10 км према југоистоку у алувијалној равни Саве. Због учесталих поплава мештани су 1930. заменили земљу са шумском управом и започели пресељавање на данашњу локацију безбедну од поплава. Ново село чини једна улица изграђена уз друм. Године 2002. оно је имало 913, а 2011. 808 становника (84,9% Срба). Пољопривредна занимања ангажовала су 38%, индустрија 36,3%, а грађевинарство 24,4% активног становништва. Највећи број неаграрног становништва радио је у околним градовима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, С. Ћурчић: *Општина Рума*, Н. Сад 1990; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОМИР
**ВИТОМИР**, властелин, крајишник (? – ?). Био је властелин кнеза Лазара. Помиње се у летописима под 1380/81. годином као један од двојице заповедника српске војске која је потукла један турски одред на Дубравници испод Петруса. Други заповедник је био војвода Цреп Вукосавић, заповедник Петрушког крајишта. Вероватно су поседи **В.** били у близини Црепових. На југу од Петрушког крајишта налази се Липовачко крајиште са центрима у Липовцу и Болвану. Можда у **В.** треба препознати безименог властелина, ктитора цркве Светог Стефана у Липовцу, чија се лоза угасила пре 1399. Овим би се Јиречекова претпоставка да је војвода Никола, који се помиње 1425, син **В.**, показала као нетачна.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, *Стари српски родослови и летописи*, Ср. Карловци 1927; „Цреп и Витомир", *Зборник у част Богдана Поповића*, Бг 1929; К. Јиречек, *Историја Срба II*, Бг 1952; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 2000; С. Мишић, „Петрушко и Липовачко крајиште од половине 14. века до 1459. године", *Историја Поморавља и два века од Варваринске битке*, Круш. 2010.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОМИР СТАЊЕВИЋ (Стајић)
**ВИТОМИР СТАЊЕВИЋ (Стајић)**, властелин (?, крај XIII в. – ?, после 1329). Син требињског властелина Стана Прељубовића, који је деловао на самом почетку XIV в. У другом десетлећу Дубровчани су од оца Стана, **В.** и његове неименоване браће потраживали на име штете 200 перпера. **В.** је због тога морао да из тог града откупи заложен оклоп и седло. Део његовог залога 1318. биле су и сребрне „остроге" за чизме. Ово га осликава као типичног српског властелина те епохе па није чудно што се дубровачке притужбе настављају. Посебно им се замерио када је 1323. са великашима Продашом и Владимиром предводио људе из Требиња, Конавла и Драчевице који су пленили Ријеку и Затон. Августа 1326. није добро стајао код краља Стефана Дечанског, па су у Дубровнику настојали да на двору издејствују његову предају за износ не већи од 1.000 перпера. **В.** је убрзо променио господара, али су и до бана Стјепана II Котроманића 1328. стигли захтеви да га погуби или држи у тамници до смрти за нешто већу суму. Наредне године дозвољен је долазак људи из Требиња, Конавла и Драчевице који су пљачкали Дубровчане „у време када је Витомир Стањевић господарио њима". Ово је додатни знак да су му на управу повремено повераване веће области.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1981; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем веку*, Бг 1998; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОМИРИЦА
**ВИТОМИРИЦА**, село на северној периферији Метохијске котлине, око 6 км североисточно од Пећи. Смештено је на око 500 м н.в., издужено 4 км уз пут Пећ – Косовска Митровица, а широко до око 200 м. Куће су грађене на знатним растојањима. Основано је после 1921, када се у оквиру међуратне колонизације досељава становништво из Васојевића, Куча, Братоножића, Пипера и Бјелопавлића. Ово становништво је највећим делом исељено после II светског рата у организацији послератне колонизације, а на њихово место се досељавају Албанци из околине Плава, Берана, Бијелог Поља, Рожаја и Тутина. Православни храм посвећен Св. Луки, подигнут 1926, делимично је опљачкан и разорен јула 1999, када су Срби и Црногорци насилно расељени. У насељу се налази џамија изграђена 1986. Према процени 1991. у селу је живело 5.242 становника, од којих 68,7% муслимана, 3,3% Срба и 15,3% Црногораца. У њему се налазе осморазредна основна школа, споменик борцима палим у II светском рату, дом културе, амбуланта, месна канцеларија, пошта и неколико привредних предузећа. Временом еволуира у приградско насеље Пећи.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Драгомир
**ВИТОРОВИЋ, Драгомир**, хемичар, универзитетски професор (Београд, 17. IX 1926). Хемију дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1950. и исте године био изабран за асистента. Докторирао 1956. За редовног професора изабран 1973. Шеф Катедре за примењену хемију био је од њеног оснивања 1971. до 1988. За дописног члана САНУ изабран је 1981, а за редовног 1991. Предавао Хемијску технологију на матичном факултету, a неколико година и на универзитетима у Новом Саду и Приштини. Аутор је уџбеника *Хемијска технологија, за студенте Природно-математичког факултета* (Бг 1973) и *Основи органске геохемије, за студенте Хемијског факултета* (и Б. Јованчићевић, Бг 2005). На његов предлог уведен је смер Примењена хемија (1973). Аутор је или коаутор осам уџбеника из ове области. Интензивно се бавио и унапређењем средњошколске наставе (и В. Мићовић, А. Матејић, *Хемијска читанка за средње школе*, Бг 1968). Био је председник Комисије за наставу Уније хемијских друштава Југославије, титуларни члан Комитета за наставу Међународне уније за чисту и примењену хемију, те председник Комисије за хемију у Просветном савету Србије.
Усавршавао се у Шведској (1957), Канади (1961/62), Кембриџу (САД, 1968), Великој Британији и САД током 70-их година. Предавања по позиву држао је у Бразилу, Индији, Кини, Мађарској, Мексику, Немачкој, САД, Совјетском Савезу, Чехословачкој, као и у Југославији. Код њега су на усавршавању боравили истраживачи из Поатијеа (Француска), Загреба, Новог Сада, Скопља и Будимпеште. Истраживања **В.** и његових сарадника су 70-их година у круговима органских геохемичара постала препознатљива као „београдска школа керогена". **В.** се истраживањем керогена – чворишта органско-геохемијских процеса у Земљиној кори – бави од израде доктората (кероген битуминозних шкриљаца свих већих домаћих лежишта и значајнијих светских шкриљаца). Структуру керогена је истраживао низом хемијских и инструменталних метода. Развио је методу ступњевите деградације керогена са алкалним перманганатом која омогућава реконструкцију његове структуре: коаутор, „Organic acids obtained by alkaline permanganate oxidation of kerogen from the Green River (Colorado) shale", *Geochimica et Cosmochimica Acta*, 1971, 35; „Structure elucidation of kerogen by chemical methods", у: B. Durand (ур.), *Kerogen, Insoluble Organic Matter from Sedimentary Rocks*, Paris 1980; коаутор, „Precursor biostructures in kerogen matrix revealed by oxidative degradation: oxidation of kerogen from Estonian kukersite", *Organic Geochemistry*, 2001, 32, 6. Битуминозне шкриљце, нафте, угљеве и битумене проучавао је са фундаменталних и примењених аспеката (порекло, састав, структура органске супстанце, геохемијски процеси, производња горива, путних битумена): и M. Šaban, „Geolipids in Aleksinac oil shale", у: F. P. Miknis, J. F. McKay (ур.), *Geochemistry and Chemistry of Oil Shales*, *ACS Symposium Series 230*, Washington 1983; коаутор, „Metal-organic matter interactions in the formation of an oil shale deposit", *Organic Geochemistry*, 1990, 16, 1−3; коаутор, „Liquefaction behaviour of Kolubara soft brown coal", *Fuel*, 1994, 73, 11; и D. Svetel, „Oil Shales in Asphalt Mixes", у: *Asphaltenes and Asphalts*, Amsterdam 2000.
Бавио се и геохемијским поређењем нафти свих познатих лежишта у Србији, трагањем за изворним стенама геохемијским методама или развитком науке о биомаркерима (коаутор, „Correlative geochemical study of crude oils from southeastern and southern parts of the Pannonian Basin", *Organic Geochemistry*, 1988, 13, 1–3; коаутор, „New maturation parameters based on naphthalene and phenanthrene isomerization and dealkylation processes aimed at improved classification of crude oils (Southeastern Pannonian Basin, Serbia)", *Geochemistry International*, 2007, 45, 8). Има три патента за поступке за производњу антимон-триоксида велике чистоће (Зајача) и за добијање цинк-фосфатног пигмента.
**В.** је био члан редакционих одбора неколико часописа; члан Секције за нафту Америчког хемијског друштва и Европске асоцијације органских геохемичара EAOG, те уредник или коуредник преко десет публикација, међу којима: зборника *Проблеми науке у будућности. Искуства и виђења* (Бг 1991), књиге *Сима Лозанић 1847–1935* (Бг 1996), монографије *Хемија и хемијска индустрија у Србији. Историјска грађа* (Бг 1997). **В.** се интензивно заузима за заштиту животне средине. Био је управник Хемијског института ПМФ, управник Одсека за хемијске и физичкохемијске науке, председник Савета ПМФ, секретар, потпредседник и председник Српског хемијског друштва, потпредседник Управног одбора и члан Савета Институтa за хемију, технологију и металургију (ИХТМ), секретар Одељења хемијских и биолошких наука и члан Председништва САНУ. Добитник је Октобарске награде Београда (1972), Ордена рада са црвеном заставом (1981), Повеље почасног доживотног председника СХД (1981), Седмојулске награде (1988), Повеље Удружења универзитетских професора и научника Србије (2008).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), *Тридесет година Природно-математичког факултета у Београду, с освртом на развитак природних наука и математике у Београду 1947−1977*, Бг 1980; P. Pfendt, „Professor Dragomir Vitorović. On the occasion of his 70th birthday", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 1996, 6, 11; С. Бојовић, „Историја хемије у Србији до Другог светског рата", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији. Историјска грађа*, Бг 1997; Ж. Чековић, Б. Јованчићевић (ур.), *Драгомир Виторовић − 80 година живота и рада*, Бг 2006.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Мирослав
**ВИТОРОВИЋ, Мирослав**, новинар, дипломата (Јабуковац код Неготина, 23. XI 1913 – Београд, 22. VI 1998). Већ као гимназијалац и студент права писао је за *Нишки нови лист*. Редакција *Политике* га је запазила и 1936. ангажовала за дописника из Македоније и са Косова и Метохије, са седиштем у Скопљу. Поред дневних извештаја истицао се живим и уверљивим репортажама о породицама Албанаца, Македонаца и Турака из периферних села југословенског југа. У оно време били су то ретки, врло запажени текстови. Од априла 1941. налазио се као војник у немачком заробљеништву. У логорима је био члан илегалних антифашистичких руководстава. После ослобођења у Београду добио је место уредника културне рубрике *Борбе*. Дописник овог листа из Париза био је 1951–1955, а главни уредник 1954–1960. Његови текстови о ослободилачким покретима у северноафричким колонијама били су веома читани у земљи и свету. Десет година касније постављен је за амбасадора Југославије у новоослобођеном Алжиру. Дипломатијом се бавио и као председник Комисије за међународне односе Социјалистичког савеза Србије. У времену између новинарства и дипломатије био је 1965. генерални директор Издавачког предузећа „Култура". Носилац је Партизанске споменице 1941. и добитник награде Удружења новинара Србије за животно дело (1978).
ДЕЛО: „Трагом Марка Пола", *Борба*, 22. IV 1956.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Надежда Нада
**ВИТОРОВИЋ, Надежда Нада**, сликар, песник (Прибој на Лиму, 18. X 1935 – Њујорк, 2. XI 1999). Од 1960. почиње да објављује своје сликарске радове у дневним листовима, часописима и књигама. Академију за примењену уметност у Београду похађала је између 1961. и 1963. Први пут излаже у Ровињу (1965), а потом самостално и колективно у градовима бивше Југославије, у Италији, САД, Француској и Немачкој. Члан УЛУС-а постаје 1967. Године 1981. започиње сарадњу са бродвејским галеристом Натаном Силбербергом, за којег се и удаје. У Њујорку је стварала последњих 15 година живота, где је 1995. приредила изложбу с темом аутопортрета рађених интервенцијама на полароиду. Исте године изложба је одржана и у Београду. После смрти **В.** у Завичајни музеј у Прибоју стигло је више стотина њених слика, цртежа и личних ствари које је завештала родном граду ради оснивања легата. Објављене су јој збирке песама *Откриће* (Бг 1989) и *Нови свет* (Бг 1994), кратки трактат *Стварање слике* (Бг 1990) и књига *Кад будем велика, бићу богата и славна уметница и становаћу у Француској улици* (Бг 2000). Илустровала је антологију *Српског љубавног песништва* (Аранђеловац 1985), коју је приредио Радослав Војводић. Њено стваралаштво обележило је шест циклуса цртежа и слика у стилу поетске фантастике. Одликовали су је цртачка вештина, ониричке визије, ирационални садржаји и нежни еротски набој. За **В.** линија је била мисао, боја емоција, а геометријска и органска форма супротности које се допуњују.
ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, *Нада Надежда Виторовић*, Бг 1978; К. Амброзић, *Нада Надежда Виторовић*, Бг 1985; С. Тимотијевић, *Нада Надежда Виторовић*, Бг 1995.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Никола
**ВИТОРОВИЋ, Никола**, новинар (Трнавци код Александровца, 17. I 1927 – Београд, 5. VII 1994). Био је члан редакције Танјуга 1946–1965: редактор, уредник, дописник из земаља узаврелих збивања – из Киншасе (тадашњи Леополдвил, Конго, 1961–1962), из Сингапура (са извештајима из Куала Лумпура, главног града Малезије и целе Малајске федерације, 1962–1963) и из Пном Пена (1963–1965). У Пном Пену направио је потресно сведочанство *Кампучија '78*, а његов документарни материјал коришћен је и у играном филму Роланда Џофија *Поља смрти*. У оближњи Јужни Вијетнам илегално је прешао 1965. и из Сајгона слао Танјугу многобројне извештаје који су објављивани широм света. Извештавао је са вишегодишњих преговора Американаца са представницима Северног Вијетнама као „летећи дописник" Радио-телевизије Србије. Без сталног седишта писао је са врелих простора Африке и слао запажене репортаже домаћим и страним редакцијама. Припада групи истакнутих репортера и коментатора који су радили на Радио Београду.
ДЕЛА: *Црне сузе Конга*, Бг 1961; *Ослободилачки фронт Јужног Вијетнама*, Бг 1966; *Рат за Кампучију*, Бг 1979.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Славољуб
**ВИТОРОВИЋ, Славољуб**, фармацеут, универзитетски професор (Београд, 26. III 1939). Фармацеутски факултет у Београду завршио је 1962. Магистрирао је 1968. на Природно-математичком факултету у Београду, а докторирао 1974. на Пољопривредном факултету у Београду из области токсикологије органофосфорних пестицида код сисара. Радио је 1964–1971. у Институту за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветерини и шумарству (ИНЕП), као асистент приправник. На Пољ. ф. у Београду прешао 1971. у својству асистента, а за редовног професора из области фитофармације изабран је 1987. Предавао је предмет Пољопривредна токсикологија. Током 1967. обавио је шестомесечну специјализацију из биохемијских ефеката пестицида код инсеката у Лондону, a 1974. десетомесечне постдокторске студије из области токсикологије пестицида у САД. Обављао је дужност шефа Катедре за пестициде и директора Института за заштиту биља и прехрамбених производа Пољ. ф. у Београду 1987--1990. Значајан је његов научни допринос у разради и развоју метода и анализе остатака пестицида у биљним и животињским производима, као и проучавању метаболизма и токсикологије пестицида и проучавању токсиколошких показатеља код животиња и људи. Значајан је и његов допринос у пословима регулисања безбедног промета и употребе пестицида. Као признати стручњак у периоду 1975–1983. био је члан Комисије за хемију пестицида (Оксфорд). Као представник наше земље у периоду 1981–1991. учествовао је у раду програма за хемикалије Организације за економску сарадњу и развој (OECD) у Паризу. Дуже време (1983–2009) био је овлашћен за послове токсиколошких испитивања и процене токсиколошких и других својстава хемикалија за потребе класификације и обележавања пестицида у нашој земљи. Био је члан Комисије за регистрацију пестицида у заштити биља при Министарству пољопривреде у дужем временском периоду.
ДЕЛА: коаутор, „The Еffects of Fenthion and Some of Its Metabolites on Enzymic and Functional Activities in the Cat", *Toxicology and Applied Pharmacology*, 1975, 33; коаутор, „Development and evaluation of simplified approaches to residue analysis", *Pure and Applied Chemistry*, 1981, 53; и М. Милошевић, *Основи токсикологије са елементима екотоксикологије*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: П. Вукша (ур.), *Универзитетско образовање у области заштите биља-фитомедицине*, Бг 2009.
Стеван Јаснић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ, Тодор
**ВИТОРОВИЋ, Тодор**, инжењер рударства (Сталаћ, 19. V 1902 – Београд, 22. I 1988). Дипломирао 1927. на Рударској академији у Фрајбергу (Немачка). Радио у рудницима у Србији и Македонији, пред II светски рат обављао је дужност главног рударског инспектора за Вардарску бановину, a после II светског рата, до 1948, радио у Руднику угља Алексинац, затим у Генералној дирекцији за рударство, Геолошком институту Црне Горе, Главној дирекцији за азбест Србије и у Главној дирекцији за неметале Србије. Као доцент на Рударском факултету у Београду 1948–1956. предавао је Рударске истражне радове и основе геофизике и Рударску економију и организацију. У Црној Гори je од 1956. до пензионисања 1973. радио као директор Геолошког завода Црне Горе и главни рударски инспектор. Koаутор је *Енциклопедије техничких знања Техника рударства: Књига II, Рударски истражни радови и методе геофизичких истраживања* (Бг 1952). Био је пасионирани колекционар минерала, старих рукописа и старог оружја.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОВИЋ ШАРЧЕВИЋ, Снежана
**ВИТОРОВИЋ ШАРЧЕВИЋ, Снежана**, активиста у исељеништву (Јунковац код Тополе, 6. X 1941). Дипломирала 1965. на Филолошком факултету у Београду. Најпре радила као службеница Југословенског аеротранспорта (ЈАТ) у Милану (Италија), а од 1984. у истом својству и истој компанији у Торонту, све до 1992. када се Представништво угасило услед санкција које је СБ увео против Југославије. Један је од оснивача (1993) и прва председница Удружења српских жена у Торонту, организације настале са циљем супротстављања антисрпској пропаганди која се тих година водила широм света. Успоставила је сарадњу с америчким и светским организацијама жена, те допринела ширењу истине о Србији и Србима. Радила је на прикупљању и испоруци хуманитарне помоћи, лекова и опреме за болнице у Југославији, организовању јавних скупова и протеста током 90-их година ХХ в., посебно у време бомбардовања Србије. Добила је признање *Витез Срба Канаде* од Светске српске заједнице (1997) и награду Удружења српских жена (2003). Чланица је канадске организације „Глас жена" (Voice of Women) и била у координационом одбору за организовање Светске конференције жена у Пекингу 1995. Била је активан члан организације дипломираних студената београдског универзитета „Сингидунум", као и Српске националне академије у Торонту. Живи у Торонту.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелес 1999; *Независне новине*, Торонто, 21. III 2003.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОРОГ
**ВИТОРОГ**, планина на граници између западне и средње Босне, ограничена Купрешким пољем на југоистоку, крашком површи Подови на североистоку, Прибељском крашком површи на југозападу, а на северозападу на њу се надовезује планина Јастребњак. Простире се правцем северозапад–југоисток и припада динарском планинском систему. Спада у високе планине, а највиши врхови су Велики Виторог (1.906 м), Осредци (1.804 м), Мали Виторог (1.747 м), Велика коса (1.709 м) и др. Планина је изграђена од јурских и кредних кречњака што је условило формирање типичног крашког рељефа. Доминантни облици су вртаче, увале, крашке површи, јаме и пећине. Један од најпознатијих ових облика је Ваганска пећина. И поред знатних количина падавина (и преко 2.000 мм) површинских токова нема. Мало је извора, а становништво се водом снабдева из локви и цистерни. Југозападна планинска страна обрасла је ниском вегетацијом, пре свега планинским пашњацима, а североисточна страна шумама букве, јеле и смрче. Села су смештена на ободним деловима планине, а на већим висинама су само привремена сточарска станишта, овде названа кошаре. Гаје се овце и козе.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области Југославије*, Бг 1970; А. Лепирица, „Рељеф Босне и Херцеговине", *Конгрес географа Србије*, 2, Н. Сад 2010.
Бранко Ристановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОСЛАВА
**ВИТОСЛАВА** (**Ратослава**), жена жупана Алтомана (? – ?, после 1363). Била је кћи војводе Младена и сестра севастократора Бранка Младеновића. У брачни однос са жупаном Алтоманом, средњим сином војводе Војина, ступила је крајем 1347. Том приликом Алтоман је од дубровачких власти тражио да узме у најам дубровачке бродове. Дубровчани су му доделили на коришћење и једну галију, али на трошак самог жупана. Дубровачки извори такође пружају податке да је Велико веће 17. X 1347. донело одлуку да дубровачки кнез и Мало веће, према свом нахођењу, могу да учине свадбени дар Алтоману и његовој супрузи. **В.** је надживела мужа, а сачуван је њен надгробни споменик са натписом код манастира Бање крај Прибоја. На основу текста натписа види се да је мајку сахранио њен син, жупан Никола Алтомановић, а овај историјски извор омогућава реконструкцију њеног породичног порекла и брачне везе.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг – Ср. Карловци 1935.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *О Николи Алтомановићу*, Бг 1932; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Бг – Н. Сад 2001.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОШЕВАЦ
**ВИТОШЕВАЦ**, село у источној Србији, на северним обронцима планине Буковик изнад долине реке Прчевица (десна страна слива Велике Мораве). Општински центар Ражањ налази се југозападно од села, а повезани су локалним путем дугим 15 км. Село је смештено на 250–320 м н.в., збијеног је типа, овалног облика и са мрежастим размештајем улица. У историјским изворима први пут се помиње 1453. Староседеоци су пореклом из старе Рашке, југоисточне Србије и са Косова. Током друге половине XX в. број становника је смањен за две петине. Године 1953. било је 2.227 житеља, 2002. 1.277, а 2011. 1.070 становника (93,7% Србa). Пољопривредом се бавилo 62,9% активног становништва. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, здравствена станица, пошта и апотека.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОШЕВИЋ, Драгиша
**ВИТОШЕВИЋ, Драгиша**, историчар књижевности, критичар, приповедач (Баре, Гружа, 14. VI 1935 – Сисак, 4. VIII 1987). Гимназију завршио у Крагујевцу, Филолошки факултет у Београду (1960), где је магистрирао (1965) и докторирао (1973), с темом о српској поезији на почетку ХХ в. У Институту за књижевност и уметност у Београду од 1969. биран у сва звања, до научног саветника. Више пута боравио у Паризу и Москви на студијским истраживањима. Основне научне области којима се систематично и доследно бавио – новија српска књижевност, посебно српска поезија и књижевна критика првих деценија ХХ в., књижевна периодика, народно стваралаштво, модернизација српске књижевности, сличности, утицаји и везе у књижевности и друге – веома јасно су разврстане у његовим бројним научним радовима, студијама, монографијама, критичким и есејистичким текстовима и књигама. У пажљивом и детаљном изучавању српске поезије с почетка ХХ в. (*Српско песништво 1901–1914*, Бг 1975) – преко песничких књига, песама из књижевне периодике и критичких приказа у часописима – примењивао је плуралистички критички метод којим је, уз многобројне наративне илустрације и цитате из песама, свестрано осветљавао све значајније песничке појаве тадашње српске књижевности, чак и оне које су биле заобилажене у доцнијим књижевноисторијским тумачењима, и на тај начин веома динамичним критичким поступком реконструисао епоху раног српског модернизма. Паралелно је проучавао удео и значај српске књижевне критике на почетку века у модернизацији и развоју тадашње српске књижевне мисли и непосредне књижевне праксе (*Критика у Скерлићево доба*, Бг 1975). Интензивно се бавио тумачењем и особеностима српске књижевне периодике, посебно Српског књижевног гласника (*Српска књижевна периодика*, Бг 1984; *Српски књижевни гласник 1901–1914*, Н. Сад – Бг 1990). У есејима је афирмисао изворно народно стваралаштво и стајао у одбрану традиционалних културних вредности. С песником Д. Ерићем сачинио је прву антологију сељака песника (*Орфеј међу шљивама*, Бг 1963) и основао часопис за народно стваралаштво *Расковник* (1968), чији је био дугогодишњи уредник. Посебну област његовог књижевног рада чине текстови посвећени компаративним изучавањима и везама српске књижевности са књижевностима европских народа (*До Европе и натраг*, 1–2, Бг 1987, 1989; *Смисао сличности у књижевности*, Бг 1995). Иако је био приврженик традиције и основних националних вредности у култури, у научним радовима, подједнако осветљавајући књижевни живот и главне уметничке идеје времена, тежио је приближавању српске књижевности европској традицији.
ДЕЛА: *Ја мислим друкчије*, Бг 1983; *Дародавци из прикрајка: огледи о нашем самоуком стваралаштву*, Бг 1984; *Непознати Скерлић*, Бг 2012; приповетке: *Озбиљне игре*, Н. Сад 1966, *Волови на плафону. Сто кратких прича*, Бг 1996.
ЛИТЕРАТУРА: А. Петров (ур.), *Прилози за историју српске књижевне периодике: Споменица Драгиши Витошевићу*, Н. Сад – Бг 1990; Ј. Пејчић, „Драгиша Витошевић, приповедач", у: *Д. Витошевић: Волови на плафону*, Бг 1996; *Зборник у част Драгише Витошевића*, Бг 2005; П. Палавестра, „Драгиша Витошевић и институтска критика", П. Протић, „Књижевни историчар Драгиша Витошевић", Ђ. Ј. Јанић, „Књижевност и кетман", С. Пековић, „Сенка/е Драгише Витошевића", М. Аћимовић Ивков, „Вуковска стаза Драгише Витошевића", М. Недић, „Приповетке Драгише Витошевића", *КИ*, 2005, XXXVII, 125–126.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТОШЕВИЋ, Здравко
**ВИТОШЕВИЋ, Здравко**, лекар, анатом, универзитетски професор (Приштина, 22. VII 1962). Дипломирао 1988. на Медицинском факултету у Приштини. У звање асистента-приправника на Институту за анатомију Мед. ф. у Приштини изабран 1988, а за редовног професора 2005. Магистрирао је на Мед. ф. у Београду 1990, а докторирао 1993. на Мед. ф. у Приштини. Године 1995. завршио здравствену специјализацију из Офталмологије на Мед. ф. у Београду. Био је шеф Института за aнатомију и шеф Катедре претклиничких предмета на Мед. ф. у Приштини (1996–2000), декан Мед. ф. у Приштини / Косовска Митровица (2003–2006), а од 2006. ректор Универзитета Приштина / Косовска Митровица. Председник Друштва лекара Косова и Метохије СЛД 2000–2002, а 2002–2004. генерални секретар СЛД. Од 1996. до данас члан председништва Удружења анатома СРЈ (сада Србије). Његов научни допринос односи се на изучавање морфолошких и имунохистохемијских карактеристика лобањских сегмената можданих живаца. Добитник је Октобарске награде Града Београда за медицину (2006) и Награде за научни и истраживачки рад у медицини Фондације „Браћа Карић" Београд (2011).
ДЕЛА: *Анатомија човека*, Чачак 2004; и М. Милисављевић, А. Маликовић, *Анатомија пресека и артерије мозга*, Бг 2006; коаутор, *Анатомија човека:* *практикум*, Косовска Митровица 2008; коаутор, *Атлас дисекције човека*, Бг 2010.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Приштини / Косовска Митровица.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИТРАЖ
**ВИТРАЖ** (лат. *vitrum*: стакло), ликовна техника уметања вишебојних или исликаних стаклених фрагмената у профилисане оловне носаче. Први пут се помиње у X в. приликом обнове прозора на катедрали у Ремсу. Настанком неоготичких храмова у XIX в. долази до обнове **в.** широм Европе, а на прелазу у ХХ в. сецесија, ар нуво и југендстил подстичу његов даљи развој прилагођен новом естетском изразу. Пресудан утицај на архитекте и витражисте овог периода имали су Ото Вагнер и Коло Мозер (црква у Штајнхофу, 1904–1907). Креативне могућности и префињеност израде Луиса Тифанија у САД доприносе великој популарности декоративног **в**. За његово продужено трајање после II светског рата заслужан је Марк Шагал, који је снажним креативним набојем извео витражне ансамбле за катедралу у Мецу, синагогу у Јерусалиму и палату ОУН у Њујорку.
Архитектура сакралних споменика средњовековне Србије није погодовала развоју класичних **в**. Ипак, прозор на Богородичиној цркви у Студеници (око 1190) од перфорираних оловних плоча (фигуре животиња, птице), са уметнутим стаклима у боји, као и знатан број бојених фрагмената пронађен приликом ископавања у црквама Св. Николе у Куршумлији, манастиру Бањи код Прибоја, Сопоћанима, Градцу, Грачаници или Пећкој патријаршији, сведоче о њиховој градитељској примени. Са појавом историзма средином друге половине XIX в., а истовремено са дешавањима у Европи, **в.** налази своје место на простору севера данашње Србије. Бројни сачувани **в.** на прозорима храмова у Војводини у непосредној су вези са оснивањем Државног института за израду **в.** у Будимпешти (1878). Почетком XX в. у овом граду делује више радионица, чији су оснивачи и главни мајстори извели грандиозне витражне ансамбле: Рот Микша (Синагога 1902. и Градска кућа 1912. у Суботици), Шандор Лигети (цркве Св. Крижа, Св. Ђорђа, Св. Рока 1896. у Суботици и католичка црква у Бездану 1896), Гида Валтер (цркве Исусовог срца у Футогу 1907. и Св. Михајла у Оџацима 1910), Јожеф Палка (Црква Св. Герхарда у Вршцу 1911), Имре Желер (цркве Св. Тројства у Ади, Св. Петра и Павла у Бајмоку, Име Маријино у Мартоношу, Богородичина црква у Торњошу 1914, Св. Ђорђа у Кули, Св. Ђорђа у Новом Саду 1905. и Св. Врача у Футогу 1908), Карољ Мајорош (ораторијум Цркве Исусово срце у Футогу, Црква Српањске госпе у Бачкој Тополи), Шандор Пор (Евангелистичка црква у Новом Саду 1904, католичка црква у Новом Кнежевцу 1913). Осим будимпештанских регистрован је и рад бечке радионице „Карл Гејлингс Ербен" (основана 1841), чији је настављач Рудолф Гејлинг извео **в.** у католичкој цркви у Сремској Митровици, као и рад чувене дворске радионице Франца Ксавијера Цетлера (Катедрала Св. Терезе у Суботици, Црква Св. Стефана у Сомбору). Тиролски институт за израду **в.** израдио је **в.** у Богородичиној католичкој цркви у Хоргошу и православној Цркви Христовог Вазнесења у Суботици. Карл Лудвиг Тирке из Саске радионице (основане 1865) извео је **в.** у цркви Име Маријино у Новом Саду (1897) и католичкој цркви у Руми (1917). Чех Едуард Крацман из радионице у Минхену аутор је знатног броја композиција на прозорима цркве Име Маријино у Новом Саду (1895), који спадају у групу најбољих дела изведених на нашој територији. Атеље „Милан Станишић и синови", основан у Сомбору 1908, ради и данас. Нарочито је унук, Милан Станишић, не само наставио него и добро развио посао. Током времена овај атеље сарађивао је са Пеђом Милосављевићем, Васом Поморишцем, Павлом Радовановићем, Јованом Бикицким, а стално запослени били су сликари Петар Карлпруг и Јохан Грап. Станишићи су, поред осталог, извели **в.** на прозорима Саборне цркве и Цркве Ружице у Београду, Николајевске цркве у Новом Саду, Белог двора, панеле за зграду СИВ-а и хотела „Метропол" по картонима Васе Поморишца, хотела „Москва" (архитекта Григорије Самојлов), ресторан „Балкан", робну кућу „Беко" и таваницу апотеке у Кнез Михаиловој улици (сликар М. Коњовић, архитекта Т. Марковић), зграде Протокола, Народне скупштине, као и прозоре на згради СAНУ по нацртима Младена Србиновића (2001–2005).
ЛИТЕРАТУРА: В. Хан, „Прозорско стакло XV и XVI века у Србији", у: *Историја примењене уметности код Срба*, I, Бг 1977; Б. Дуранци, „Витражи Градске куће у Суботици", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1978, VIII–IX; Д. Станчић, *Витражи Новог Сада и околине*, Н. Сад 1997; З. Корхец Пап, *Витражи у Војводини*, Суб. 2010.
Донка Станчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦ
**ВИЦ**, кратка прозна усмена врста, блиска шаљивој причи, анегдоти и говорним формама, посебно питалици. Може да алудира на сваку животну ситуацију и целокупно искуство. Међу поступцима стилизације су: изокретање логике и значења појмова, паралелизам, градација и кумулација, хипербола, парадокс, карикатура. И наоко безазлена ,,антилогика" игре речи некад покреће критичке процене стварности, „спушта" уврежене представе и истиче критичку дистанцу према друштвеним појавама. Док постоји апсолутна усаглашеност колективних схватања и висок степен (само)идентификације са религијом, историјом, традицијом, теме из тих сфера се тешко могу представити у форми **в**. Језгровитост омогућава типска црта ликова, коју сигнализира номенклатура (етничка припадност: Мујо и Хасо, Милојица и Радојица; Лала и Соса, Пироћанац; породични однос: муж–жена; зет–ташта; друштвени статус: свештеници, сељаци–грађани, судије; личности из јавног живота). Најчешћу троделну структуру **в.** чине: увод, успоравање и поента (изненадно разрешење), која балансира између наговештаја и неочекиваног. Агресивност Фројд доводи у везу са подсвесним потребама јединке (и колектива) да се ослободи цензура и репресија, што се пре свега односи на политичке и еротске или ,,масне" **в**. Карикатура, алузије, ироније, па и безазлен смех потврђују и релативност хумора и удео контекста у трајању **в**. Ретко се зна „аутор", али се **в.** радо слуша, а некад може и да надомести немогућност успостављања конвенционалне или било какве комуникације. И **в**. и њихове приповедаче средина препознаје као ,,добре" и ,,лоше", како је и Вук разликовао усмене ствараоце и варијанте.
ЛИТЕРАТУРА: A. Јолес, *Једноставни облици*, Зг 1978; М. Солар, *Идеја и прича*, Зг 1980; В. Проп, *Проблеми комике и смеха*, Н. Сад 1984; *Речник књижевних термина*, Бг 1985; Н. Љубинковић, „Теоријско одређивање усменог народног вица – проблеми и недоумице", *Рад XXXVII Конгреса Савеза фолклориста Југославије*, Зг 1990; М. Клеут, „Бележење и проучавање вицева", у: *Фолклор у Војводини*, 7, Н. Сад 1993; З. Карановић, „Виц као огледало културних разлика и стереотипа", ГФФНС, 1994, 23; В. Трифуновић, *Ликови домаћих вицева*, Бг 2009; С. Самарџија, *Облици усмене прозе*, Бг 2011.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦАНОВИЋ, Радивоје Вицан
**ВИЦАНОВИЋ, Радивоје Вицан**, фото-репортер (Ваљево, 13. I 1948 – Београд, 18. XI 2003). Каријеру започео 1970. у листу *Напред*, а потом сарађивао с *Дечјим новинама*. Био је дугогодишњи фото-дописник загребачког *Вјесника* и слободни фото-репортер. Његова првобитна фотографска преокупација били су рок-концерти и спортска такмичења. Осамдесетих година преоријентисао се на фотографисање политичких догађаја у скупштинама, на страначким манифестацијама и конференцијама. Тражио је јавне личности у необичним тренуцима и позама. У књизи *Два века српског новинарства* (Бг 1992) заступљен је фотографијом Милована Ђиласа, који је као слободан грађанин позирао иза решетака казнионице у Сремској Митровици 20 година после осуде због „политичке јереси". **В.** је био и фото-репортер *Дуге* и директор Новинског сектора БИГЗ-а. Крајем 1996. прешао је у *Политику*. О њему постоји документарни филм (1977) Слободана Голубовића Лемана.
ДЕЛО: *Јавни живот*, Зг 1987.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦЕ ЛОВРОВ
**ВИЦЕ ЛОВРОВ**, сликар (Дубровник, друга половина XV в. – Дубровник, између 3. III 1517. и 22. XII 1518). Млађи син которског и дубровачког сликара Ловра Добричевића. Сликарску вештину учио је најпре у радионици свога оца у Дубровнику, а потом у Венецији. Године 1497. вратио се у Дубровник и заједно са братом Марином отворио сликарску радионицу. Из времена њиховог заједничког рада сачувана су писана сведочанства – уговори о изради олтарских слика. Године 1497. израдили су сликани поклопац у дуборезу (*Благовести* и 18 фигура) за сребрну олтарску палу за олтар Св. Крста у дубровачкој катедралној цркви. Задовољни изведбом, заступници радова на дубровачкој катедрали наручили су 1498. код Марина и **В.** полиптих за олтар Св. Ане у катедрали. Према уговору пет фигура светитеља на полиптиху и сцене из живота Св. Јакова на предели требало је да буду лепо насликане добрим бојама и златом. Самостални уметнички рад **В.** започиње 1506. За капелу Св. Бартоломеја у женском манастиру Св. Марка у Дубровнику завршио је 1508. олтарску слику са пет светитeљских фигура, пределом и рељефном бојеном фигуром Св. Бартоломеја у средини. Године 1510. урадио је велики полиптих за олтар Св. Михаила у Богородичиној цркви фрањевачког манастира у Цавтату. То је и једино његово сачувано дело. Средишње поље са представом арханђела Михаила фланкирају стојеће фигуре Св. Јована Крститеља и Св. Николе, а изнад њих су попрсја Св. Фрање и Св. Бартоломеја. Полиптих има две пределе са сценама идејно везаним за светитељске фигуре испод и изнад којих се налазе. На врху је икона Богородице са Христом, коју окружују Св. Себастијан и Св. Роко. Године 1510. **В.** је фрескама осликао цркву православног требињског манастира Тврдош, чији су остаци уништени приликом обнове цркве у трећој деценији ХХ в. Био је под утицајем готичко-ренесансног стила свога оца и венецијанског сликара Бартоломеа Виваринија.
ИЗВОР: Ј. Тадић, *Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII–XVI в.*, Бг 1952.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963.
Валентина Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦИЈАНУМ
**ВИЦИЈАНУМ** (Vicianum), римско насеље и станица на путу Naissus–Lissus код Приштине. Станица се помиње у Појтингеровој табли (Tabula Peutingeriana), а њеној убикацији допринео је налаз једног миљоказа код села Доње Љупче, североисточно од Приштине, у долини реке Лаб. Овај локалитет се налази испод илирског и античког утврђења на брду Кулина. Миљоказ је подигнут за време цара Емилијана, а убележено одстојање, највероватније од раскрснице Vicianum, омогућава да се та станица лоцира између села Чаглавице и Угљара.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Чершков, „Римски пут Naissus-Scuрi и станица Viciano", *ГМКМ*, 1961, 6.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦКО, Арпад
**ВИЦКО, Арпад** (Vickò Àrpàd), књижевни преводилац, есејиста (Нови Сад, 31. I 1950). Школовао се у Новом Саду, где је апсолвирао на Филозофском факултету (група за српскохрватски језик и југословенску књижевност). Од 1979. уредник емисије Радио Новог Сада за културу и књижевност на мађарском језику. Од 1970. објавио преко 60 књига српских превода прозе, поезије, есејистике мађарских писаца (Г. Филепа, П. Бендера, О. Толнаија, И. Немета, Т. Варадија, Б. Сомбатија, Н. Гиона, Ј. Херцега, И. Еркења, Л. Вегела, Ђ. Конрада, И. Борија, И. Бибоа, О. Јасија, Ј. Киша, П. Естерхазија, И. Ершија, А. Силађија, И. Кертеса, И. Ловаш, З. Шебека, К. Фараго, О. Фењвеша, А. Серба, Л. Дарвашија) и 16 драмских дела (Л. Вегела, О. Толнаија, Ф. Деака, А. Шите, А. Силађија, И. Ершија, Ђ. Шпироа, З. Егрешија и Г. Берењија). Аутор је антологије војвођанске мађарске новеле *Једина прича* (Н. Сад 2003) и поезије *Јануарски ћилибар* (Смед. 2003), као и збирке интервјуа *Пролазни жанр* (Н. Сад 2011); његови преводи су уврштени у неколико антологија. Осим домаћих удружења, члан је и Мађарског савеза писаца (1990), те оснивач и члан Асоцијације средњоевропских књижевних преводилаца (2000). Добитник је награда за преводилаштво: „Бажаликом" (1986, 2007), награде ДКВ (1991), „Милан Фишт" Мађарске академије наука (1999), „Милош Н. Ђурић" (2002), Искре културе (2003), Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност (2011), Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије (2011), те награде Војвођанског мађарског културног института (2011).
ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Културолошки процеп: врлина или мана?", *ЛМС*, 2007, 479, 6.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦКОВИЋ, Данило
**ВИЦКОВИЋ, Данило**, национални радник (Будва, 23. IV 1926 – Сиднеј, Аустралија, 1. II 1999). Као припадник четничког покрета напустио земљу 1944. и приступио британској војној команди у Италији. Са породицом се после рата преселио у Либију, где је радио као навигатор, али и као грађевински радник. Уселио се у Аустралију 1955. Постао је члан црквеног одбора Црквено-школске општине (ЦШО) „Свети кнез Лазар" и председник ЦШО „Свети Великомученик Георгије" у Сиднеју, која је била једна од највећих и најутицајнијих парохија у Аустралији. Као дугогодишњи члан и председник Епархијског савета Слободне српске православне цркве за Аустралију и Нови Зеланд, те челник Удружења краљевске војске „Дража Михаиловић" у Сиднеју, допринео је развоју националног и културног живота Срба на Петом континенту. У време демократских промена у отаџбини међу првима се истински борио за верско помирење унутар СПЦ, као и за национални интегритет Србије у време распада СФРЈ. Био је члан нове организације Српски национални савез у Аустралији, учесник српских демонстрација и процеса усвајања више резолуција о српском народу. Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао га је највећим црквеним одликовањем – Орденом Св. Саве I реда. Отац Илије Вицковића и деда Петра Стефановића, водећег православног иконописца у Аустралији. Сахрањен је у Сиднеју.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Казић (ур.), *Срби у Аустралији: историјат и развој Слободне српске православне цркве – Епархије за Аустралију и Нови Зеланд*, Канбера 1989; „Данило Вицковић одликован Орденом Светог Саве Првог Степена", *Српски Глас*, Мелбурн, 12. VIII 1998; Ђ. Ђурђевић (ур.), *Спомен књига: Саборни храм Светог великомученика Георгија у Кабрамати 1959–2009*, Сиднеј 2010.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦКОВИЋ, Илија
**ВИЦКОВИЋ, Илија**, адвокат, активиста у исељеништву (Бенгази, Либија, 28. IV 1950). Рођен у породици српских емиграната, син Данила Вицковића. У Аустралију се уселио 1955. Дипломирао је на Факултету политичких наука (1974) и права (1977) Универзитета у Сиднеју, а магистрирао 2008. из области права на Правном факултету Маквори универзитета у Сиднеју. Седамдесетих година XX в. радио је као правник у Управи за етничка питања Новог Јужног Велса, бавећи се питањима статуса миграната и проблемима реформи законодавства. Осамдесетих година отворио је адвокатску канцеларију у западном предграђу Сиднеја, у којој је пружао правне савете и помоћ члановима српске заједнице и другим досељеницима. Као адвокат волонтерски је заступао СПЦ у Аустралији. Академску каријеру започео 2004. као хонорарни предавач на сиднејским огранцима универзитета Латроуб и Квинсленд, a 2007. постављен је за редовног главног предавача из предмета Пословно право на сиднејском огранку Куртин универзитета. Од 2009. редовни је предавач на Маквори универзитету у Сиднeју, где предаје предмете Судски процес, Закон доказа и Уговорно право и уређује часопис *Macquarie Law Journal*. Оснивач је Српског фудбалског клуба *Авала*, који је прерастао у прволигашки ФК *Бели орлови* у Бониригу. На Сиднејском универзитету 70-их година учествовао је у стварању Српског универзитетског удружења студената које је промовисало вредности српске културе. Био је новинар и уредник сопственог часописа *Преглед*. Године 1980. иницирао је формирање Задужбине за српске студије на Маквори универзитету у Сиднеју, чији је председник био у неколико наврата. Ова фондација основана за очување и развој српског језика и књижевности, допринела је отварању Катедре за српски језик у Аустралији. У време рата у бившој СФРЈ **В.** је као један од челника Српског националног савеза предводио српске делегације у сусретима са аустралијским званичницима и јавним личностима. Године 1993. предводио је делегацију Српског националног савеза која је предала представку о рату на Балкану Одбору за спољне послове у Сенату Аустралије и која је затим одговарала на питања сенатора.
ДЕЛА: и P. Radan, J. Gooley, *Principles of Australian Contract Law: Cases and Materials*, Sydney 2007; „Towards a Responsive Law Paradigm for Faith Work", *Macquarie Law Journal*, 2009, 9; и P. Radan, C. Stewart, *Principles of Australian Equity and Trusts: Cases and Materials*, Sydney 2010; „The Modern *Animus Contrahendi*: Focusing on Intention through a 'Contemporary Lens'", *The Flinders Law Journal*, 2011, 13, 1.
ЛИТЕРАТУРА: „Интервју: адвокат Илија Вицковић", *Сеоба магазин*, Сиднеј, 1988, 1, 1; Т. Казић (ур.), *Срби у Аустралији: историјат и развој Слободне српске православне цркве – Епархије за Аустралију и Нови Зеланд*, Канбера 1989; Ђ. Ђурђевић (ур.), *Спомен књига: Саборни храм Светог великомученика Георгија у Кабрамати*, Сиднеј 2010.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЦКОВИЋ, Селена
**ВИЦКОВИЋ, Селена**, сликар (Београд, 17. X 1958). Дипломирала сликарство 1982. на Факултету примењених уметности (ФПУ) и дизајна у Београду, код проф. Рајка Николића. После усавршавања на Бозару у Паризу (1984–1986) и магистарских студија (1988) на ФПУ и дизајна у Београду, радила је на истом факултету као доцент на предмету Цртање и сликање (1989–1999). Од 1982. излаже самостално и учествује на групним изложбама у земљи и иностранству. Oптимистичним мотивима, експресивном контуром и колористичким експлозијама, њена рана дела зраче хедонизмом матисовске провенијенције и поуздан су означитељ духа времена и креативности београдске уметничке сцене 80-их година. Касније њеним сликама доминирају тамнији колорит, мотиви портрета и маски, ТВ лица и призора (серије *Мета*, *Школица* и *С/лагалица*). Иако засноване на инфантилној идеји о слици, оне су заправо симболи савремене цивилизације. Као симболички и визуелни контрапункт, „црна" слика експлицитно указује на сву тежину, трагику друштвене реалности 90-их. Уједно, она је идејни али и естетски, језички увод у гротескну, понекад бруталну експресију новијих цртежа, слика и објеката из циклуса *Играчка/плачка*. Добитница је награде Салона Монруж (1999).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мереник, *97 Селена Вицковић*, Бг 1997; М. Мартић, *Селена Вицковић: слике, цртежи, објекти (1997–2009*), Бг 2009.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЧА
**ВИЧА**, село у Драгачеву, на јужним падинама планине Јелице, смештено на саставу долина реке Бјелице (десна притока Западне Мораве) и њене десне притоке Горушице. Припада општини Лучани. Са варошицом Гучом повезано је локалним путем дугим 10 км. Дисперзивног је типа, куће су изграђене на обе долинске стране на висини до 520 м. Централни део села је на долинском дну, крај пута на 390 м н.в. Први пут се помиње 1476. Староседеоци су досељени почетком XIX в. из Црне Горе. Током друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1953. било је 2.172 житеља, 2002. 1.225, а 2011. 971 становник (98,9% Србa). У пољопривреди је радило 72,9% активног становништва. У њему се налазе православна црква, основна школа, здравствена станица, пошта, месна канцеларија коју користи и суседно село Кривача, погон конфекције и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЧА
**ВИЧА**, извори термоминералних вода у подножју планине Видојевице на око 20 км западно од Прокупља. Налазе се на десној обали Топлице на око 300 м. н.в. У геолошкој грађи овог терена, који припада Српском кристаластом језгру, јављају се прекамбријумски кристаласти шкриљци и горњокредни флиш који су у долини Топлице покривени неогеним и квартарним седиментима. Археолошки материјал сведочи да су извори коришћени још у неолиту, а затим активно и током римског доба. Током 30-их година ХХ в. започиње флаширање минералне воде под називом „Милан Топлица". Пре II светског рата ова вода бива одликована на изложбама у Паризу и Лондону. Током 60-их година ХХ в. започињу истражна бушења која резултирају каптирањем вода на око 100 м дубине са самоизливом од око 5 л/с. Воде су хидрокарбонатно-алкалне са повишеним садржајем флуора и радиоактивношћу (радијум и радон). Укупна минерализација је око 4 г/л. Температура воде је 21о С. Због релативно ниске температуре вода се не користи у балнеолошке сврхе.
Зоран Стевановић
Село у близини извора повезано је са Прокупљем, као општинским средиштем, локалним путем. Чини га неколико заселака који се нижу низ долину реке на висинама од 280 до 360 м н.в. Највећи су **В.**, Поповићи и Кличани. Године 2002. имало је 81 становника. На западној периферији насеља налазе се остаци неке средњовековне тврђаве, која се у предању везује за Милана Топлицу.
Слободан Ћурчић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995; Б. Филиповић, О. Крунић, М. Лазић, *Регионална хидрогеологија Србије*, Бг 2005.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИЧЕК, Карољ
**ВИЧЕК, Карољ**, филмски, ТВ и позоришни редитељ (Нови Сад, 28. VIII 1941). Студирао на Филозофском факултету у Београду. Више година сарађује у Информативном програму ТВ Београд (редакција на мађарском језику). За „Неопланта филм" у Новом Саду реализовао петнаестак документарних и три играна филма. Бавећи се пре свега судбинама и свакодневицом нижих слојева, посебно људи са села, тематски је усмерен ка савременим и актуелним друштвеним проблемима војвођанске средине. Међу документарним филмовима посебно су запажени: *Крст са звездом* (1972, оспораван и забрањиван), *Тест* (1976), *Идвор-Пупин* (1976), *Победићемо* (1979), који су награђивани на Фестивалу документарног филма у Београду, те *Пинки* (1978), *Балада обешених* (1981) и *Повратник* (1984). У играном првенцу *Парлог* (1974, Бронзана арена за режију на Филмском фестивалу у Пули) са извесним дефетизмом обрађује тематику младих који напуштају село; у *Трофеју* (1979, Велика златна арена на Филмском фестивалу у Пули) критички оштро сагледава размере корупције у политичком врху; а у *Заласку сунца* (1982) третира хипокризију и конфликте у односима богатог гастарбајтера и средине у коју се враћа. У ТВ Нови Сад реализује бројне емисије из културе и образовања, као и неколико ТВ драма: *Црни глобус* (1977, награда за режију на ТВ фестивалу у Порторожу), *Стан* (1980), као и серију *Највише на свету целом* (1993), од које је настао и истоимени филм. У продукцији „Digitel" ради *Да није љубави, не би свита било* (2003), серију и филм о трагичним данима у време НАТО бомбардовања. У већини филмова на фону друштвених мена и искушења у интимистичком кључу обрађује личне, породичне и социјалне трауме савремених јунака. Косценарист је у већини својих филмова. Редитељски приступ изазовним темама му је директан и храбар, а стил изоштрен и рустичан. Инсистира на снажним карактерима, жестоким емоцијама, моралним дилемама и сукобима, али структурну равнотежу остварује осећањем за филмски ритам. Паралелно са филмским и ТВ активностима, остварује и више позоришних режија у подручју драмског репертоара и мјузикла. Био је директор Новосадског позоришта (1998–2003), које је у том периоду остварило значајне уметничке резултате.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ћурчић, Ђ. Хорват и др., *Време расних паса*, Н. Сад 2011.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШ
**ВИШ** (*Achnatherum calamagrostis*), вишегодишња бусенаста трава из породице Poaceae. Ризом је разгранат и из њега избијају многобројни надземни стерилни изданци са листовима и метличастим цвастима. Цветни изданак висок је 60–120 цм. Листови су зелени, до 2–5 мм широки, постепено сужени у дугачак зашиљени врх, у старости уздужно увијени. Цваст је растресита, издужена и на врху зашиљена метлица, дугачка до 30 цм, с великим бројем сјајних класића састављених од ланцетастих, зашиљених и опнастих плева и кожастих плевица са дугачким осјем на врху. Распрострањена је на планинама средње и јужне Европе, на Пиринејима, Алпима, Карпатима и Балканским планинама. У Србији је честа врста која претежно расте на кречњачким, ређе серпентинским сипарима и огољеним камењарима од брдско-планинских до субалпијских предела. Једна је од пинирских врста које везују сипаре у клисурама и кањонима, те карактеристична врста заједнице *Achnatheretum calamagrostis*. Декоративна трава која се може гајити у хортикултури.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „*Achnatherum* P. Beauv.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 3, Бг 1976.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИША ЖЕНСКА ШКОЛА У БЕОГРАДУ
**ВИША ЖЕНСКА ШКОЛА У БЕОГРАДУ**, основана је законом од 17. VI 1863. Од оснивања имала је двоструки задатак – била је једина државна средња школа за девојке у Србији са задатком да женској деци пружи средње опште образовање и, истовремено, да припреми будуће учитељице. Основана као трогодишња, 1866. продужена је на четири године, 1879. на пет, а 1886. на шест година. Уписивала је девојчице након завршене четвороразредне основне школе. Пријемни испит уведен је 1874. Програм је обухватао општеобразовне предмете, уже „женске предмете" (женски рад, играње и вештине готовљења јела) и педагошке предмете (педагогика с методиком). Временом су педагошки предмети добили већи фонд часова и изучавани су у последња два разреда. Ученице су у прво време рада школе остајале у њој још годину дана и држале часове у статусу приправница, а од 1879. при њој је отворена (основна) школа вежбаоница у којој су ученице имале праксу из школског рада и на тај начин су практично оспособљаване за учитељски позив. Прва управница **В. ж. ш.** Катарина Ђорђевић Миловук остала је на овој функцији пуних 30 година. Године 1871. уведена је обавеза да будуће учитељице полажу учитељски испит који се састојао из усменог испита из свих предмета који су се у овој школи слушали и писменог дела који се састојао из израде есеја ради провере знања из српског језика. Године 1883. учитељски испит за ученице **В. ж. ш.** делом је усаглашен са учитељским испитом за ученике Мушке учитељске школе у Београду: обухватао је усмени испит из педагогије, писмени испит из науке хришћанске, српског језика и књижевности, српске и опште историје, педагогије са школским радом, рачунице, земљописа, јестаственице, те практични испит из женског ручног и школског рада. Првих година рада **В. ж. ш.** била је смештена на другом спрату приватне куће на Зеленом венцу. Октобра 1865. добила је своју школску зграду у данашњој улици Краљице Наталије, која је била мала и неусловна, да би 1882. школа добила на коришћење и дотадашњу зграду Државног савета. Број ученица се стално повећавао, па су у периоду 1889–1913. изнајмљивани приватни локали за учионице, а настава се одвијала и у згради Треће београдске гимназије код Вазнесењске цркве (1906), у основној школи за Савски крај (1908), те у згради Друге београдске гимназије на Батал Џамији (1910). Изменама закона о учитељској школи од 1896. било је предвиђено оснивање женске учитељске школе, али је реализација ове одредбе уследила четири годинe касније – Женска учитељска школа у Београду свечано је отворена 1900. У склопу припрема за отварање женске учитељске школе, изменама закона од 1898, **В. ж. ш.** у Београду претворена је у шесторазредну средњу школу за опште образовање девојака, изгубила је карактер стручне школе за спремање учитељица, а новим наставним планом прва три разреда уједначена су са девојачким школама. Године 1904. добила je статус четворогодишње ниже женске гимназије, чиме су учињене формалне припреме за отварање прве женске гимназије у Београду 1905. Изменама закона о средњим школама од 4. VII 1912. **В. ж. ш.** у Београду је укинута.
****
ЛИТЕРАТУРА: К. Цветковић, *Виша женска школа у Београду – педесетогодишњица 1863–1913*, Бг 1913.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШАЦКИ, Војин
**ВИШАЦКИ, Војин**, ветеринар, филателиста (Београд, 20. IX 1921 – Београд, 9. I 2002). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду (1954). Као ветеринар радио у Тамишу, Омољици и другим местима у Војводини. Члан Савеза филателиста Србије од 1959. Око 1960. појављује се у српском часопису *Филателиста* са првим чланцима о војним поштанским цензурама на Солунском фронту. Њих преузимају загребачка *Филателија*, немачки часопис за филателију са подручја Југославије *ARGE Jugoslawien* и часопис југословенске студијске групе за филателију који излази у Лондону – *Јugoposta*. Истраживао је како су војне и поштанске окупационе власти поступале са поштанским пошиљкама у ратовима на тлу Србије и Југославије. Сазнања до којих је дошао продубио је и проширио на прве године по ослобађању Југославије после II светског рата. Истраживање о војним цензурама 1876–1945. објављено je у више наставака 1993–1998. у часопису *Филателиста* под називом „Пошта војних заробљеника и цензура". Сврстава се међу најистакнутије истраживаче поштанских жигова Србије и Југославије. Књига *Војна пошта и санитет Војне границе 1496–1871* (Бг 2000) на Европској филателистичкој изложби у Амстердаму (2002) награђена је позлаћеном медаљом. У првом тематском броју часописа *Филателиста* (2002) објавио је рад „Локације немачких војних пошта на Балкану 1941–1945", на српском и немачком језику. Био је један од најуспешнијих српских и југословенских излагача на филателистичким изложбама у земљи и иностранству између 1970. и 2000. Добитник је националног гран-прија на Југословенској филателистичкој изложби 2000.
ДЕЛА: *Амбулантне (путујуће) поште на територији Југославије 1857–1970*, Бг 1988; *Отварање пошта и месни поштански жигови у Србији 1840–1918*, Бг 1989.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШАЦКИ, Ђорђе
**ВИШАЦКИ, Ђорђе**, веслач, спортски функционер (Београд, 2. IV 1975). У успешној веслачкој каријери од 1991. до 2004. као члан *Партизана* имао је 175 наступа за национални тим. Највеће успехе остварио је у двојцу без кормилара са Николом Стојићем – пето место на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, сребрну (2001) и бронзану медаљу (1998) на сениорским првенствима света, а златну (2000), две сребрне (обе 2001) и бронзану (2002) у регатама Светског купа. На државним шампионатима освојио је 17 златних медаља. Дипломирао је социологију 1999. на Универзитету Беркли (САД) на катедри за интердисциплинарне науке, а 2008. завршио је мастер студије на Универзитету „Клод Бернар" у Лиону из области менаџмента спортских организација. Био је помоћник министра у Министарству омладине и спорта (2000–2003), члан је Спортске комисије Олимпијског комитета Србије (од 2003), Управног одбора Веслачког клуба *Партизан* и Управног одбора Веслачког савеза Србије од 2007. Био је директор Европског олимпијског фестивала младих (EYOF) 2007. и директор Светског универзитетског првенства у веслању 2008. у Београду, а 2009. именован је за генералног секретара Олимпијског комитета Србије. Од 2009. је и члан Комисије за EYOF Европских олимпијских комитета и члан Техничке комисије Међународног комитета Медитеранских игара. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2010).
ИЗВОР: Лична архива и архива Веслачког савеза Србије.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕ ПЕДАГОШКЕ ШКОЛЕ
**ВИШЕ ПЕДАГОШКЕ ШКОЛЕ**, више школе за образовање наставника виших разреда основне школе. **В. п. ш.** у Београду припремала је, осим тога, и наставнике за рад са децом са сметњама у развоју, а пре II светског рата и наставнике грађанских и учитељских школа и школске надзорнике. Оснивање **в. п. ш.** регулисано је Уредбом која је донета 1920. Прва **в. п. ш.** у Србији основана је у Београду и почела је с радом 1924. Имала је два течаја: нижи – за припремање наставника грађанских школа, који је трајао две године, и виши – за припремање наставника учитељских школа и школских надзорника, који је био најпре једногодишњи, потом (од 1926/27) двогодишњи, а уписивали су га кандидати који су завршили нижи течај. Тако је припремање наставника грађанских школа трајало две године, док је школовање наставника учитељских школа и школских надзорника најпре било трогодишње, а потом четворогодишње. Касније усвојеним законским решењима допуштено је да се и кандидати који заврше двогодишње студије (нижи течај) могу запошљавати и као школски надзорници, али само као срески, док су кандидати са вишим течајем могли бити и срески и обласни школски надзорници. Пријем кандидата обављао се путем конкурса, на који су се могли јавити учитељи и учитељице који су положили учитељски испит са одличним или врло добрим успехом и који су најмање три године радили у основним или грађанским школама, уколико је њихов рад оцењен одличном оценом (уз услов да нису старији од 38 година). И упис у виши течај вршен је конкурсом, на који су се могли јавити кандидати који су завршили нижи течај. Уредбом је прописано да примљени кандидати не плаћају ни уписнину ни школарину и за све време школовања задржавају право на плату и друге принадлежности које су имали као учитељи. Касније је ово преиначено тако да се одобравало једногодишње одсуство с правом на половину дотадашњих учитељских принадлежности. Уредбом о оснивању утврђује се да предавања на **в. п. ш.** морају имати карактер факултетских предавања. Школа је имала и своје вежбаонице за практичан школски рад. Кандидати су на крају школске године полагали годишњи, а на крају школовања дипломски испит, пред комисијом коју је предлагало наставничко веће, а потврђивао министар просвете.
Наставни план и програм школе прописивао је министар просвете, уз мишљење Главног просветног савета. Према првом наставном плану настава је организована у пет одсека нижег течаја и пет одсека вишег течаја. Нижи течај имао је следеће одсеке: историјско-филолошки (национална група предмета, без страних језика), филолошки (одсек страних језика, са националном групом предмета), географско-природњачки, математичко-физички и цртачко-уметнички одсек. Сви одсеци нижег течаја имали су и педагошко-филозофску групу предмета, коју су чиниле следеће дисциплине: педагогија, историја педагогије, општа дидактика, посебна дидактика (тј. методика наставе одговарајућег предмета), психологија, експериментална психологија, логика и етика. Одсеци вишег течаја били су: педагошко-филозофски, историјско-филолошки (национална група предмета без страних језика), филолошки (одсек страних језика са националном групом предмета), географско-природњачки одсек и математичко-физички одсек. У педагошко-филозофском одсеку вишег течаја изучавани су следећи предмети: педагогија, историја педагогије, историја васпитања у Краљевини Југославији, историја и организација учитељских школа, психологија, експериментална психологија, патолошка психологија, историја филозофије, теорија сазнања са логиком, етика са социологијом, естетика, историја уметности, школски рад и један стручни предмет из нижег течаја. У осталим одсецима вишег течаја изучавани су предмети струке, а обавезан предмет у свим одсецима је и посебна дидактика (тј. методика наставе одређеног предмета) са практичним радом. Имајући у виду да су кандидати који су уписивали ове одсеке вишег течаја изучавали већи број педагошких дисциплина у нижем течају, може се констатовати да је у овој школи велика важност придавана педагошком образовању наставника. У школској 1928/29. дошло је до измене наставног плана, тако да се настава организује у три одсека (и у нижем и у вишем течају). Одсеци су: национална група предмета (са факултативним једним страним језиком или географијом), географско-природњачки и математичко-физички одсек. У сваком одсеку, поред предмета струке, изучавала се и педагошко-филозофска група предмета, с тим што је обим изучавања ових дисплина у нижем течају (I и II година) био већи – обухвата седам предмета (педагогију, историју педагогије са општом дидактиком, посебну дидактику, психологију, експерименталну психологију, логику и етику), а у вишем течају четири – нову педагогију, експерименталну психологију, историју филозофије и школски рад. И у овој новој организацији наставе, педагошке дисциплине имале су веома повољан статус. Због смањења броја одсека (са пет на три) указала се потреба за изменом дотадашњих испитних група на дипломском испиту вишег течаја, па су 1930. образована четири одсека: педагошко-филолошки, филолошко-педагошки, природњачко-педагошки и математичко-педагошки. Укинут је потом виши течај (III и IV година) и **в. п. ш.** је постала двогодишња. Касније је уведен нови одсек – за припремање наставника за рад са децом са сметњама у развоју (дефектолошки одсек).
У другој половини XX в. оснивају се **в. п. ш.** и у другим местима – у Новом Саду, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Призрену, Ђаковици, Гњилану. **В. п. ш.** у Београду отвара (после 1960) своја одељења у Шапцу, Пожаревцу и Ужицу, која су касније прерасла у самосталне **в. п. ш**. После II светског рата, тј. након увођења седмогодишње, а потом и осмогодишње основне школе, **в. п. ш.** образују наставнике предметне наставе за више разреде основне школе (од петог до осмог разреда). Имају више одсека, односно студијских група (најчешће једнопредметних и двопредметних), које су формиране према предметима за које су припремале наставнике. Трају две године. Из дефектолошког одсека **В. п. ш.** у Београду, на којем су припремани наставници за рад са децом са сметњама у развоју, 1963. настаје Виша школа за специјалне педагоге, која 1967. постаје Виша дефектолошка школа, а 1974. основан је и Дефектолошки факултет (почео са радом 1975), који касније мења назив у Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. Оснивањем педагошких академија (после 1972) требало је да престане рад **в. п. ш**. Није се, међутим, остварила идеја да новоосноване педагошке академије, поред образовања учитеља и васпитача, преузму и припремање наставника предметне наставе за више разреде основне школе, па су ту улогу, после укидања **в. п. ш.**, преузели факултети који су већ припремали наставнике гимназија и других средњих школа – филозофски, филолошки, природно-математички, пре свега, као и факултети за физичку културу (за предмет физичко васпитање) и уметничке академије, односно факултети из области ликовне уметности и музичке уметности (за предмете ликовно васпитање и музичко васпитање). Неке **в. п. ш.** наставиле су рад и после оснивања педагошких академија, а најдуже се задржала **В. п. ш.** у Београду, најстарија школа ове врсте у Србији, која је имала наставу на појединим одсецима (за предмете природних наука) до 1987, као и **в. п. ш.** у Приштини, Призрену, Ђаковици и Гњилану, које су укинуте Законом о оснивању учитељских факултета (1993).
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Цветковић (прир.), *Виша педагошка школа у Београду: Живот и рад школе од њена оснивања до краја школске 1929/30. године*, Бг 1930.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕ РАДНИЧКЕ ШКОЛЕ → РАДНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ
**ВИШЕ РАДНИЧКЕ ШКОЛЕ → РАДНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ**
# ВИШЕ ШКОЛЕ
**ВИШЕ ШКОЛЕ**, први степен у оквиру високошколског образовања, на којем се припремају кадрови са вишом стручном спремом намењени различитим подручјима привреде, друштвених делатности и јавних служби (VI-1 степен стручне спреме). Углавном су двогодишње, мада је закон допуштао могућност оснивања и трогодишњих **в. ш**. Уписују их лица са завршеном одговарајућом средњом школом. Одговарају првом степену факултетске наставе – после завршене **в. ш.** било је могуће, на појединим факултетима, наставити студије на другом степену ради стицања потпуног (четворогодишњег) високог образовања. Пре II светског рата мрежа **в. ш.** није била развијена. Њихов развој кренуо је после 1945, а нарочито је постао интензиван након доношења Резолуције о образовању стручних кадрова (после 1960), тако да је у другој половини XX в. основан велик број **в. ш**. У последњој деценији XX в. и у првој деценији XXI в. основано је и више приватних **в. ш**. Заједницу **в. ш.** Србије (конференцију) средином прве деценије XXI в. чинило је 50 државних **в. ш.** (школе које је основала Република) и 32 приватне **в. ш**. Закон о високом образовању (2005) не предвиђа даље постојање ових школа. Опредељење је да **в. ш.** које испуне услове након поступка акредитације прерасту у високе (трогодишње) школе, а да остале буду укинуте. Тако је након спроведеног поступка акредитације, обављеног у првој деценији XXI в., већина **в. ш.** стекла статус високих школа.
Постојале су **в. ш.** за различита подручја рада. Највише их је било у области технике (машинске школе, саобраћајне, електротехничке, железничке, грађевинске и др.). Неке имају општи назив („више техничке школе"), као у Београду, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Ужицу, Чачку, Пожаревцу, Звечану, Урошевцу – са привременим седиштем у Звечану, и укључују профиле више струка из области технике. Поред машинске струке, тј. машинског одсека, који све школе у наведеним местима имају, у њима се јављају и смерови/одсеци из других области: електротехнички (у Новом Саду, Нишу, Пожаревцу, Суботици, Чачку, Звечану), грађевински (у Нишу, Ужицу), металуршки (у Новом Саду, Ужицу), технолошки (у Зрењанину), информатички (у Суботици), одсек за заштиту и графички одсек (у Новом Саду), а Виша техничка школа у Пожаревцу има и пољопривредно-прехрамбени одсек. У Београду – Новом Београду Виша техничка школа, у саставу Политехничке академије, имала је смерове за нумеричке обрадне системе и индустријски инжењеринг. Неке су, пак, усмерене на једну или две области технике (што је често и у самом називу школе означено), при чему обично имају више одсека/смерова у оквиру те области, као, на пример: Виша машинска техничка школа у Београду – Земуну (са машинским и саобраћајним одсеком), Виша техничка машинска школа у Трстенику (са смеровима: хидраулика и пнеуматика, производно машинство, технички маркетинг), Виша техничка ПТТ школа у Београду (са одсецима: ПТТ саобраћај, телекомуникације), Виша железничка школа у Београду (са више одсека: железнички саобраћај, железничко машинство, заштита на раду у саобраћају, комерцијално пословање железнице), Виша електротехничка школа у Београду (са више смерова: електроника, енергетика, аутоматика, рачунарска техника, нове рачунарске технологије, менаџмент у електротехници), Виша грађевинско-геодетска школа у Београду (смерови: грађевински и геодетски), Виша техничка школа машинске и саобраћајне струке у Крагујевцу (са смеровима: машински, саобраћајни, информатички), Виша техничка школа за индустријски менаџмент у Крушевцу. Осниване су и посебне **в. ш.** из области технологије – Виша политехничка школа у Београду (са три одсека: технологија коже и полимера, графичка технологија, дизајн), Виша техничко-технолошка школа у Крушевцу (са два смера: хемијска технологија и технологија полимера), Виша техничка технолошка школа у Врању (са одсецима: шумарски / финална обрада дрвета, технолошки / обућарски смер, а постоји и машински одсек), Виша техничка текстилна школа у Београду (са одсецима: текстилна технологија, дизајн за текстил и одећу, менаџмент и управљање квалитетом у текстилној индустрији), Виша техничка текстилна школа у Лесковцу (са одсецима: текстилно-механички, оплемењивање текстила, текстилно-одевни), Виша хемијско-технолошка школа у Шапцу (са два смера: хемијски и прехрамбени), Виша технолошка школа за неметале у Аранђеловцу (са два одсека: технологија неметала и технологија воде). Постојале су више пољопривредне школе: у Шапцу (са два смера: ратарство и сточарство), у Неготину, Бачкој Тополи, као и Виша пољопривредно-прехрамбена школа у Прокупљу (са одсецима: ратарство, воћарство-виноградарство и прехрамбено-технолошки одсек). Био је већи број виших економских школа (у Београду, Нишу, Ваљеву, Лесковцу, Пећи – са привременим седиштем у Лепосавићу, које најчешће имају смерове за: финансије, рачуноводство и банкарство; робни промет; маркетинг и трговину), и њима сличних виших пословних школа: у Београду – Београдска пословна школа (са одсецима: маркетинг и трговина, финансије и рачунарство, пословна информатика и статистика, порези и царине) и Пословна школа „Мегатренд", у Новом Саду (са одсецима: менаџмент, финансије и рачуноводство, менаџмент спољне и унутрашње трговине, менаџмент производно-пословних система, менаџмент туризма и угоститељства, информатика), Косовом Пољу – са привременим седиштем у Блацу (са смеровима: пословна информатика и статистика, финансије и рачуноводство, порези и царине), Ваљеву, Чачку. Њима сродне су и: Виша пословно-техничка школа у Ужицу, Виша школа за менаџмент у Зајечару, Виша школа за менаџмент у саобраћају и царини у Нишу, Виша школа за пословне секретаре и менаџмент у Новом Саду, Виша школа за рачуноводство и берзанско пословање у Београду, Виша школа за маркетинг, трговину и туризам у Суботици, Виша школа за предузетништво у Београду, Виша школа за математику и статистику у Београду, Виша школа за компјутерске науке у Београду, Виша школа – Београдска академија рачунарских наука. Раније су у Београду постојале: Виша комерцијална школа, Виша школа за спољну трговину, Виша школа за примењену информатику, Виша статистичка школа. За управне послове основане су више управне школе (у Београду и Новом Саду 1956, у Приштини 1959, а укинуте 1964). У Београду је постојала Виша школа за социјалне раднике, основана 1958. за образовање кадрова са вишом спремом за рад у области социјалне заштите (касније постала посебан одсек на Факултету политичких наука). У области здравствене струке постојале су: Виша медицинска школа у Београду – Земуну (са смеровима за: више медицинске сестре-техничаре, више санитарне техничаре, више терапеуте/физиотерапеуте, више радиолошке техничаре, више дијететичаре/нутриционисте, више естетичаре/козметичаре), Виша здравствено-санитарна школа „Висан" у Београду – Земуну, Виша медицинска школа „Милутин Миланковић" у Београду, Виша медицинска школа у Ћуприји (са смеровима: виша медицинска сестра-техничар, виши терапеут/физиотерапеут, виши радиолошки техничар). Постојале су и посебне **в. ш.** за друге области – Виша хотелијерска школа у Београду, Виша туристичка школа у Београду – Новом Београду (при Политехничкој академији), Виша школа за пројектни менаџмент у Београду, Виша школа за еколошки инжењеринг у Београду, Виша школа за информационе технологије у Београду, Виша школа за организацију и информатику у Новом Саду, Виша школа за пропаганду и односе са јавношћу у Београду, Виша школа унутрашњих послова у Београду – Земуну (основана 1972. за образовање кадрова за потребе Mинистарства унутрашњих послова и сродне послове), Академија за дипломатију и безбедност у Београду. Основане су у Београду и: Виша школа за примењену психологију, Виша школа за енглески језик, Академија за естетику и козметику, Виша школа за спортско новинарство. У области уметности такође су осниване **в. ш.** – Виша школа ликовних и примењених уметности у Београду (основана 1987. као школа за припремање наставника ликовног васпитања, који су раније припремани на посебном одсеку Више педагошке школе), Виша музичка школа у Нишу (са два одсека: теоријски – за припремање наставника музичког васпитања, и инструментални), као и у области спорта – у Београду (Виша школа за спортске тренере, Виша кошаркашка школа, Виша школа „БАМ" – центар за највише кошаркашко образовање „Борислав Станковић", Виша школа „Академија фудбала", Спортска академија) и Новом Саду (Виша школа за спортске тренере и менаџмент у спорту). Постојале су и: Виша школа за специјалне педагоге у Београду (припремала наставнике специјалних школа, тј. наставнике за рад са децом са сметњама у развоју; настала 1963. из дефектолошког одсека Више педагошке школе, која 1967. постаје Виша дефектолошка школа), као и Виша педагошка школа за економику домаћинства у Београду – Земуну, која је припремала стручњаке са вишом спремом за извођење наставе домаћинства у основним и учитељским школама. Статус **в. ш.** имале су и школе за образовање наставника – више педагошке школе, које су припремале наставнике за више разреде основних школа (у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Шапцу, Ужицу, Пожаревцу, Приштини, Призрену, Ђаковици, Гњилану), као и касније основане (од 1972) педагошке академије за образовање учитеља и васпитача (у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Кикинди, Вршцу, Сремској Митровици, Шапцу, Ужицу, Јагодини, Крушевцу, Неготину, Алексинцу, Пироту, Врању, Призрену), које су замениле дотадашње средње учитељске и средње васпитачке школе. После укидања педагошких академија (1993) за образовање учитеља основани су учитељски факултети – у Београду, Сомбору, Јагодини, Ужицу, Врању и Призрену, а касније и у Суботици и Лепосавићу (факултети у Сомбору и Јагодини потом преименовани у педагошке факултете), а за образовање васпитача формирају се **в. ш.** за образовање васпитача (у Београду, Новом Саду, Суботици, Кикинди, Вршцу, Сремској Митровици, Шапцу, Неготину, Алексинцу, Крушевцу, Пироту, Гњилану), које статус **в. ш.** задржавају све до поступка акредитације (отпочете након доношења Закона о високом образовању, 2005) и њиховог прерастања у трогодишње високе школе струковних студија за образовање васпитача, с тим што је Виша школа за образовање васпитача у Неготину укинута (2001), а Виша школа за образовање васпитача у Београду интегрисана са Учитељским факултетом у Београду, на којем се образовање васпитача остварује на четворогодишњим студијама (као и на другим учитељским/педагошким факултетима, који су поред образовања учитеља, отворили и смерове за васпитаче), тако да се, осим на трогодишњим високим школама, васпитачи образују и на четворогодишњим факултетским студијама.
ИЗВОРИ: „Закон о вишој школи", *СГ Републике Србије*, 1992, 50; „Закон о високом образовању", *СГ Републике Србије*, 2005, 76.
Љубомир Коцић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕ ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА → ВАСПИТАЧКЕ ШКОЛЕ
**ВИШЕ ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА → ВАСПИТАЧКЕ ШКОЛЕ**
# ВИШЕВАЦ
**ВИШЕВАЦ**, село у Шумадији у Лепеници, смештено са обе стране долине реке Раче, леве притоке Велике Мораве. Северни део села налази се на магистралном путу Марковац–Топола. Општинско средиште Рача удаљено је 5 км источно од села. Насеље је дисперзивног типа. Већа је концентрација кућа уз друм на левој страни долине. Настало је крајем XVII и почетком XVIII в. Становништво се доселило из околине Сјенице, Доње Ресаве, Тимочке крајине, Поморавља и Груже. Током друге половине XX в. број становника се константно смањивао. Преци Карађорђа Петровића доселили су се у **В.**, а и он је ту рођен. Године 1953. у селу је живело 1.361 лице, 2002. 700, а 2011. 610 становника (99,7% Србa). Пољопривредом се бавило 61,4% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и црква (задужбина епископа шумадијског Саве Вуковића).
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГЛАСНА МУЗИКА
**ВИШЕГЛАСНА МУЗИКА**, структурални модалитет музике који подразумева да се поједине целине, односно укупно музичко дело, реализују истовременим звучањем двa или више звучних слојева/гласова. Развила се на једногласној мелодијској основи унутар које су се, као резултат истовременог извођења од стране више појединаца, спорадично издвајали „случајни" вишегласи који су уочени као нови квалитет и постепено прерасли у традиционално прихваћен начин извођења. Кроз извођачко и композиторско стваралаштво – а, потом, и кроз теоретско уопштавање – разграничене су две варијанте: полифоно и хомофоно вишегласје. Док полифоно вишегласје подразумева равноправност и у могућој мери остварену самосталност двеју, односно више мелодијских линија које истовремено звуче, хомофоно вишегласје одређује функционална подела на један водећи (мелодијски) и један, односно више пратећих (хармонских) звучних слојева/гласова.
РСЕ
Вишегласје је у српској фолклорној традицији заступљено у неколико типова (према класификацији О. Елшека): хетерофонија, хетерофонија-бордун, бордун и хомофонија. Прва три типа припадају старијој сеоској певачкој традицији (западна, источна и централна Србија, БиХ, Црна Гора, Хрватска, Војводина, Призренска Гора), а последњи старијој (Банија, Кордун, Војводина) и новијој сеоској (читава Србија, Славонија, БиХ, Хрватска), као и варошкој и градској традицији. Стари двогласни облици уклапају се у општу слику балканског вокалног изражавања, а имају заједничке одлике и са певачком традицијом других словенских народа. Народна терминологија за улогу водећег и пратећег гласа веома је богата. Важна карактеристика старог певања је сазвук секунде, третиран као консонанца, а једно од мерила лепог је кад гласови певача „звоне као звонца".
Јелена Јовановић
Традиционални литургијски напеви у црквеној музици Срба су једногласни, а вишегласна црквена музика јавља се тек 30-их година XIX в. када се, по узору на Руску цркву, вишегласно певање уводи и у богослужбену праксу и то најпре код Срба у Хабзбуршкој монархији (Арад, Темишвар, Пешта, Нови Сад, Панчево, Котор, Трст). Црквена јерархија Карловачке митрополије је ово прихватала и надгледала, указујући на потребу да се вишегласно певање повеже са традиционалним српским напевима. На Литургијама су у почетку извођена дела руских аутора и странаца који су писали за српске хорове (Б. Рандхартингер и Г. Прејер у Бечу, отац и син Ф. и Ђ. Синико у Трсту, В. фон Беренфелс у Петрињи, Д. де Сарно у Котору), а потом и српских музичара (А. Морфидис Нисис, С. Трбојевић, Н. Ђурковић). Први шире образован српски музичар и композитор који се посвећено бавио и мелографским радом – бележењем како световних тако и црквених напева – био је Корнелије Станковић. Поред компоновања и објављивања Литургије, он је за четири гласа хармонизовао обиман корпус српског традиционалног литургијског појања, које је 1854–1861. записао од најбољих појаца у Сремским Карловцима. Ови његови рукописи још нису објављени. Иако је литургијско појање у Српској цркви и даље традиционално једногласно, у градовима и местима која имају хорове недељом и празником певају се вишегласне литургије, али и поједине песме на другим празничним богослужењима. У новије време поједини црквени хорови редовно певају делове вечерње службе или бденија у хорској обради наизменично са црквеним појцима.
Даница Петровић
Уметничка музика се у Србији развија тек током XIX в., у време када су западноевропски композитори не само поодавно заокружили барокни простор скоро искључиве владавине полифоног вишегласја, него и дефинитивно уобличили хомофони вишеглас као нову, преовлађујућу одредницу стваралаштва епохе класицизма, те неповратно закорачили ка његовом романтичарском разгранавању. Сатреперећи са стваралачким посебностима времена којем припадају, српски композитори су, стога, своја жанровски разнолика дела уобличавали у развојно променљивим варијантама претежно хомофоног вишегласја следећи, најчешће са подразумеваном временском дистанцом, његов развојни ток.
РСЕ
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Почеци вишегласја у српској црквеној музици", *Музиколошки зборник*, 1982, XVII/2; Д. Големовић, „Новије сеоско двогласно певање у Србији", *ГЕМ*, Бг, 1983, 47; „Духовна музика у Српској црквеној општини у Трсту у XIX веку, *Музиколошки зборник*, 1989, ХХV; Д. Стефановић, „Црквено појање и црквена музика", *ЗМССУМ*, 1994, 15; Д. Девић, „Хибридни облици вишегласног певања у Србији"*, Зборник радова са 4. међународног симпозијума Фолклор–Музика–Дело*, Бг 1997; „Динарско и шопско певање у Србији и метанастазичка кретања"*, НЗ*, 2002, 19; Ј. Јовановић, *Стaринске свaдбене песме и обичajи у Горњоj Jaсеници – свaтовски глaс и његови облици*, Бг 2002; С. Ракочевић, „Вишегласно певање у Доњем Банату – аспекти развоја хармонског слуха у традиционалној вокалној пракси", у: *Човек и музика*, Бг 2003.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГОДИШЊЕ ПОВРЋЕ
**ВИШЕГОДИШЊЕ ПОВРЋЕ**, група најчешће ботанички двогодишњих врста које остају више година (и до 20) на истом месту, у башти или на њиви, захваљујући хранљивим материјама у корену, подземном стаблу или луковицама. У нашим условима лако презимљава. У Србији су то најчешће баштенске врсте и оне са малом заступљеношћу на њивама. Због тога нема статистичких података о површинама и приносу али је сигурно да се гаје у свим баштама. Најпознатије вишегодишње повртарске врсте код нас су: рен, шпаргла, артичока, зеље и кисељак, рабарбара, лукови.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-visegodisnje-povrce-tabla-1.jpg)
**Рен**, хрен (*Armoratia rusticana*), из породице Brassicaceae, води порекло од дивљег који и сада расте у југоисточној Европи. Подземно стабло (у народу корен) користи се као специфична салата, зачин или индустријски прерађује, а листови су додатак за маринирање поврћа. Карактеристичан укус даје јабучна киселина, а љутину етерична уља типа слачице алил и бутил угљоводоници који рену дају антибактеријски ефекат. Рен има снажан, разгранат корен, подземно стабло образује велик број спавајућих пупољака спирално распоређених који служе за вегетативно размножавање. Листови су ланцетасти са израженим средњим нервом, равне или таласасте ивице. У другој години развија цветно стабло, цваст и цветове типичне за купусњаче. Семе у плоду је најчешће стерилно. Рен је биљка умереног климата, отпорна на ниске температуре, има умерене захтеве према светлости а велике потребе за водом. Највећи принос постиже се на плодним, влажним земљиштима богатим органским материјама. У Србији се рен најчешће гаји као вишегодишња баштенска врста или једногодишња индустријска. Производи се садњом једногодишњег подземног стабла (резницама) у пролеће код вишегодишњих усева, а у јесен код једногодишњих. Вади се у пролеће/јесен, просечан принос је 10–15 т/ха.
**Шпаргла**, шпарога (*Asparagus officinalis*), из породице Liliaceae, спада у најфиније поврће и врло је цењена на европском тржишту. У Србији расте дивља по ливадама, крај путева и као жбуње у шуми, чији млади изданци „тетици" су танки, горког укуса. За исхрану се користе млади, нежни и сочни изданци „свеће" беле, зелене или љубичасте боје у зависности од сорте, од којих се справљају укусна јела. Шпаргла је богата протеинима (2,9 г), витаминима А, B1, B2 и фосфором, а мале је енергетске вредности. Лековита је јер стимулише рад јетре, бубрега, повећава перисталтику црева, садржи антиоксидансе и пробиотске материје. Образује разгранат и снажан корен са резервном хранљивом материјом из којег се образују ризоми са којих избијају надземни изданци „свеће". Из изданака се развија високо, танко, разгранато стабло са игличастим листовима, декоративног изгледа. Цветови се образују у пазуху љуспастих листова, плод је троделна глатка бобица црвене боје са по 6–8 црних округлих семена. Шпаргла је дводома биљка, мушке биљке су дужег века и приносније, а женске биљке имају мање али квалитетније изданке. Успева на лаким и средње лаким плодним земљиштима pH 6,5–7,5, раст почиње на 10° С, а оптимум је 15–22° С. Мразеви је ретко оштећују, добро подноси краткотрајну сушу. Најквалитетнији су млади бели изданци који се добијају када се усев шпаргле производи дубљом садњом (30–50 цм) и изнад тога формира трапезаст банак. Они се препокривају белом или бело-црном фолијом за заштиту од мраза и за убрзани раст белих, сочних изданака, што није потребно за производњу зелених и љубичастих сорти. Шпаргла се производи из контејнерског расада уз уобичајену негу усева што укључује обавезно ђубрење стајњаком. Пуна берба је од 3. године, од априла до маја, и траје 15–20 година. Бере се са појавом уздигнућа на банку и тада се земља око „свећа" одгрне специјалним ножем, „свећа" се одсеца у основи и класира према стандардима. Принос је 20–60 т/хa.
**Артичока** (*Cynara scolymus*) из породице Asteraceae је у Србији мало позната врста, али је увек има у баштама, где је истовремено и украсна врста. У исхрани се користе меснати цветови као салате и варива. Богата је витаминима А и В2, те угљеним хидратима. Гаји се из семена расада и изданцима. Сетва је у пролеће. Изданци се у рано пролеће засецају и плитко саде. Крупније цвасти се образују када се на биљци оставе 2–3 плодне гране. Пред зиму се стабло са листовима скраћује и огрне земљом. Берба започиње две године по садњи. На истом месту може да остане и до 10 година. Принос је 80–100 цвасти по квадратном метру.
**Зеље**, штавељ (*Rumex patientia*) и кисељак (*Rumex rugosa*) из породице Polygonaceae су баштенске врсте у Србији, гаје се на делу баште одвојеном за **в. п**. За исхрану се користе млади изданци, вршни део стабла и листови као салата, за вариво и за различите пите. Пријатан, слабо кисео укус потиче од високог садржаја јабучне и лимунске киселине. Богате су витамином С. У току зиме добро подносе ниске температуре и успешно расту и у полусенци. Као вишегодишње врсте у пролеће пре садње ђубре се са 4–5 кг/м² компоста, а затим се њиме прихрањују сваке треће године. Могу се гајити директном сетвом, из расада и дељењем бокора када је садња у јесен или рано пролеће. Гаје се и као једногодишње. Принос је 1,5–2,5 кг/м². Самоникле су јестиве биљке у Србији.
**Рабарбара** (*Rheum rhabarbarum*) из породице Polygonaceae гаји се због укусних, сочних, дугачких зелених или љубичастих лисних дршки богатих јабучном и лимунском киселином, бојеним материјама и витамином С, од којих се праве сокови, слатко, а сасвим млади листови користе се као вариво. Отпорна је на ниске температуре. Украсна је биљка која се гаји на растојању 100–150 цм, из семена али најбоље из резница (дељењем ризома), са једним до два пупољка. Листови са лисним дршкама се најчешће одсецају први пут после друге године, највише два пута недељно. На једном месту остаје 10–15 година. Принос лисних дршки је до 3,5 кг/м².
Од биљака из породице **лукова** Alliace као вишегодишње врсте у баштама гаје се: **власац**, резанац (*Allium schoenoprasum*); **влашац**, љутика, шалот (*A. ascalonicum*); **аљма**, зимски лук (*A. fistulosum*), **рокамбол** (*A. scorodoprasum*) Оне се у њивској производњи гаје као једногодишње врсте. За исхрану се користе млади листови (власац), млади лук и луковице. Као вишегодишње врсте остају у земљишту 10–15 година стварајући бусен са испреплетеним кореновим системом. Од друге године морају се закидати цветна стабла. Користе се у исхрани, традиционалној медицини, а у баштама су биљке пријатељи које штите поврће, посебно мркву, од напада болести и штеточина.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радић, *Повртарство*, Пан. 1878; М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008; Б. Лазић, *Башта зелена целе године*, Н. Сад 2008.
Јелена Савић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ
**ВИШЕГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ** (перене, трајнице), цветне врсте које на сталном месту у башти или на украсној површини остају и до 30 година. Биљке су зељастог надземног стабла, висине од 10 цм (љубичица) до преко 150 цм и различитог облика, разнобојних цветова, често специфичног мириса. У Србији велик број **в. ц. в.** припада самониклој флори (висибаба, ђурђевак, перуника, јагорчевина, саса, хајдучка трава, жалфија и др.) и користе се као цветне и зачинско-лековите биљке. За неке од њих везана су народна веровања и предање (ђурђевак, божур, ружа, хризантема). Перене обухватају велик број родова и врста што омогућује њихово разноврсно коришћење у баштама и посебним перенским засадима, различитог облика, геометријских или природних облика. Перенски засади су најчешће заједнице више перена или перена и сезонског цвећа, а у баштама су ивичњаци, живе ограде и делови камењара или водених површина. Сезонске перене размножавају се семеном, односно расадом и чине део украсних површина у периоду без мраза (дан и ноћ, бегонија, мушкатла, петунија, љубичице и др.). Највећи број трајница размножава се вегетативно: зеленим резницама (*Pelargonium*), коренским резницама (*Primula*, *Delphinium*), ожиљавањем целог листа (*Santpaulia*) или дела листа (*Begonia*, *Sanseveria*), дељењем корена (*Gypsohila*) и подземним органима као што су луковице, ризоми, гомољ (*Iris*). Перене су економичне врсте јер нема сталне сетве, сем када се перењак подмлађује сваких 5–6 година. Имају вишеструку примену (лек, зачин, биолошки корисне врсте, као део перењака, као резано или саксијско биље). Бројност врста и декоративне одлике омогућују да се гаје у различитим еколошким условима. Оне захтевају плодна земљишта и прави избор места у односу на њихове захтеве као што на полусенци и влажном земљишту успева *Lobelia*, *Iris*, на сувом земљишту *Aster*. Саде се 3–5 биљака по 1 м² (оне које су висине преко 150 цм) или 6–8 по 1 м² (оне 50–150 цм). Најбоље успевају на плодном земљишту уз употребу органских ђубрива и обавезно настирање у јесен. Нега подразумева заливање, прихрањивање, уништавање корова, заштиту од болести и подмлађивање. Поделе су извршене условно на основу морфолошких и биолошких особина. При дизајнирању перењака потребно је остварити привлачну различитост и непрекидну смену цветања у току године. У перењаку биљке се саде по групама, слажући боје и висине биљака са временом цветања, а ређе се саде појединачно као што је то случај код мака или хризантема. Перене из рода *Sedum* веома су погодне због своје мале висине (10 цм) као покровне биљке у украсним баштама и парковима. У Србији се **в. ц. в.** најчешће гаје у баштама уз домаћинство као украсне врсте, а део је намењен продаји на пијацама као саксијско цвеће (љубичица, чуваркућа, љиљан, бегонија). Петуније и мушкатле су обавезни цветни украс прозора и тераса у селима и градовима са традиционалним избором сорте и садње, у зависности од региона. У традиционалним баштама и предбаштама гаје се и ђурђевак, божур, љубичица, мајчина душица, жалфија, чуваркућа, перуника, јагорчевина, љиљан, минђушица, каранфил, петунија, мушкатла, саса и друге у зависности од агроеколошких услова Србије. Понуда расада **в. ц. в.** је значајна за домаће тржиште (има стални раст), али и за извоз (посебно мушкатле). У пластеницима расад је међуусев у цвећарској производњи и при гајењу поврћа. Производња цвећа, па и **в. ц. в.**, посебно расада, развијена је у Војводини и централној Србији, углавном на мањим површинама. Евидентан је пораст броја произвођача, удружења, кластера. Статистика још не води податке о производњи, а у 2011. укупан извоз цвећа, украсног биља и садног материјала био је око 3,4 милиона долара.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Прошић, В. Мишић, *Цвећарство*, Бг 1960; Б. Лазић и сар., *Прозор у био-башту*, Н. Сад 1998; Б. Лазић, Д. Шикопарија, *Био-башта за вас*, Селенча 2011.
Андреа Субашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГРАД
**ВИШЕГРАД**, град и центар општине на источној периферији Босне, у Републици Српској, који је смештен уз реку Дрину, код ушћа Рзава. На том месту је долина уска, са долинским дном мале површине, па је у таквим орографским условима могао да се формира само мали град. Услови за формирање саобраћајница такође су ограничени и путеви су везани за речне долине. Долином Дрине изграђен је пут само између **В.** и Фоче. На том сектору Дрина нема дугачке притоке и градња путева је подразумевала савладавање великих успона. Пут од **В.** према истоку, ка Ужицу, трасиран је једним делом долином Рзава, а даље прелази превој Шарган (око 900 м). Приликом градње модерног пута висинска разлика је смањена прокопавањем тунела. Пут према западу **В.**–Сарајево није трасиран долином реке и прелази превој на планини Деветак, висок 1.180 м. Стара ускотрачна железничка пруга трасирана је долином Праче, која је спојена са долином Дрине око 30 км узводније од **В**. Главни квалитет регионалног положаја **В.** даје мост преко Дрине саграђен 1571–1577. У условима изразито планинског окружења формиран је мали град, који је 1991. био центар општине површине 448 км² са 163 насеља, у којима је живело укупно 21.199 становника. Само два села су имала више од 500 становника. Град је зачет на алувијалној равни мале површине са леве стране ушћа Рзава, а ширио се по долинским странама на обе стране Рзава и у новије време и са леве стране Дрине. На тој страни северно од **В.** формирана је мала индустријска зона, а код ње је Дрина премошћена новим мостом. Развој насеља убрзан је градњом моста преко Дрине. Од тада су више активирани стари каравански путеви. Бржи развој уследио је после анексије Босне и Херцеговине 1878, када је у околини изграђено неколико малих индустријских погона, а 1906. и ускотрачна железничка пруга између Сарајева и Ужица. После II светског рата изграђено је неколико фабрика. Године 1991. **В.** је имао 6.902 становника (50,2% Муслимана и 37,9 % Срба). У непосредној близини моста, на месту где се Бели Рзав улива у Дрину, Емир Кустурица је на Видовдан 2011. почео да зида камени Андрићград који би требало да буде завршен 2014, и који данас у потпуности мења панораму **В.** и Вишеградског моста.
Миленко Живковић
Први пут се у писаним изворима помиње 1407. Уз утврђење се развило и подграђе – Подвишеград. Изглед је познат на основу гравире у Курипешићевом путопису. Утврђење је било издужене основе са две кружне куле на рубовима, повезане бедемом. Једна од истурених кула налазила се на падини изнад десне обале Дрине. Била је кружне основе, пречника 7,5–8 м. Према димензијама и начину градње слична је кружним кулама Добруна. **В.** је припадао властеоској породици Павловића. Дубровачки каравани су га интензивно посећивали 1433–1437, а када је прешао у руке деспота Ђурђа Бранковића (1448), Дубровчани се жале на царину у њему. Долазак у руке српског деспота била је последица рата са босанским краљем око Сребренице, који је краљ изгубио. У **В.** се развио трг, на којем се 1449. помиње кнез. Турци су **В.** заузели сигурно пре освајања Босне 1463. Турски кадија се у њему помиње 1462. После освајања Босне **В.** је постао седиште истоимене нахије у земљи Павловића, у оквиру Босанског санџака. У њему је било и седиште кадилука земље Павловића и Ковачевића. По подацима османског дефтера из 1468/69. **В.** је имао 158 домаћинстава (кућа), са 30 неожењених, а по дефтеру из 1485. насеље је имало 208 кућа и 11 самаца. Варошко насеље се делило на Горњу и Доњу варош. Ту се налазио прелаз преко Дрине са скелом, на којем је оствариван приход од скеларине. На овом прелазу је Мехмед-паша Соколовић подигао „на Дрини ћуприју".
Синиша Мишић
У епици **В.** се јавља без атрибуције или уз одредницу „град". Старо име града – Павловина – долази од оснивача града, средњовековне породице Павловић, у чијем је поседу био у XV в. Као важан прелаз преко Дрине, **В.** је повезивао Босну и Србију. Пре него што је 1571–1577. подигнут у њему камени мост, прелаз преко Дрине био је на месту званом Стари Брод. У епици је зидање моста преко Дрине у **В**. („на Дрини ћуприје") обрађено као посебан мотив који је, као и стих 142 (из песме *Зидање ћуприје у Вишеграду*, КХ I, 3) „Оста данас на Дрини ћуприја", послужио Иви Андрићу за његов чувени роман. Мост је задужбина великог везира Мехмед-паше Соколовића, а подигао га је Коџа Мимар Синан. Градња моста, који је дуг 180, а широк више од 7 м, трајала је седам година (довршена 1577). У епици **В.** се помиње још и као место на путу од Травника до Темишвара у контексту опсаде Темишвара (КХ I, 2) и као место из којег потиче извесни Ахмо у контексту султанове женидбе Леховкињом Маром (МХ III, 5). Песма *Ђерзелез Алија и Вук Јајчанин* (КХ I, 4) пева о настанку коњских трагова у стени на обали Дрине код **В.** (када је Алија Ђерзелез прескочио Дрину јер на њој још није било моста).
Мирјана Детелић
ИЗВОР: А. Аличић, *Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године*, Мостар 2008.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачка средњовековна караванска трговина", *ЈИЧ*, 1937, 1–4; А. Дероко, *Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; Б. Купришић, *Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију*, Сар. 1950; Н. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, 1; В. С. Караџић, *Српски рјечник*, Бг 1969; Ђ. Даничић, *Рјечник из књижевних старина српских*, Бг 1975; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; А. Ресулбеговић Дефтердаревић, *Град Вишеград и околина*, Бг 2000; С. Ристановић (прир.), *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000; М. М. Коџо, *Вишеград у српској и босанској средњевјековној држави*, Бг–Вишеград 2003; М. Поповић, „Утврђења у земљи Павловића", у: М. Васић, Р. Кузмановић, *Земља Павловића*: *средњи вијек и период турске владавине*, Бл – Срп. Сар. 2003; С. Мишић, *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГРАД
**ВИШЕГРАД**, oстаци средњовековног утврђења на брегу у клисури Бистрице, око 3 км југоисточно од Призрена. Није познато када је подигнут. Краљ Милутин га је даровао цркви Богородице у Призрену. Његов наследник краљ Стефан Дечански, потврђујући овај прилог, одредио је да се ту чува ризница и да буде прибежиште за случај опасности, а да га чува епископ са својим људима. После изградње манастира Св. архангела на обали Бистрице под Вишеградом, средином XIV в., цар Стефан Душан га је доделио својој новооснованој задужбини. Турци су 1455. заједно са Призреном освојили и **В**. Основа утврђења на брегу има облик неправилног полигона, дужине 50 а ширине око 15 м. Бедеми су му били ојачани са 4–5 кула. Највећа кула, кроз коју се улазило у град, налазила се на североисточној страни. Била је солидно грађена са полукружним угаоним ојачањима и имала је зидано степениште за излаз на спрат. Међу нашим средњовековним утврђењима представља особен пример конструкције главне куле – донжона. У унутрашњости утврђења налазе се остаци мале цркве Св. Николе, која се помиње у повељи краља Милутина. Нижи делови утврђења дограђени су после подизања манастира и повезани су у јединствену целину са цитаделом на брегу.
ЛИТЕРАТУРА: И. Здравковић, *Средњовековни градови и дворци на Косову*, Бг 1975; *Задужбине Косова*, Бг 1987; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, *Светоарханђеловска хрисовуља*, Бг 2003.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГРАДСКА БАЊА
**ВИШЕГРАДСКА БАЊА**, балнеолошки центар, око 5 км североисточно од Вишеграда, у долини Бањског потока (десне притоке Дрине), 2 км од његовог ушћа. Налази се на надморској висини од 414 м. Постоје два извора термоминералне воде, чија је температура 26оС и 34оС. Припада групи земноалкалних хипотерми и хомеотерми. Бањски комплекс се састоји од Горње бање, познате и под називом Соколовића бања, те Доње бање, познате и под називом Кадијина бања. Први хамам са кубетом подигао је Мехмед паша Соколовић 1575, заслужан и за изградњу познатог моста на Дрини код Вишеграда. У хемијском саставу лековите воде доминирају калијум, калцијум, сулфати, натријум и хидрокарбонати, који доприносе лечењу реуматизма зглобова и мишића и последица повреда. Пријатна околина и бујна вегетација условљавају извесну климатотерапију од значаја за превенцију, лечење и рехабилитацију оболелих од астме и нервних болести. Данас постоје смештајни и угоститељски капацитети, као и комплекс за медицинску терапију. Здравствени центар „Вилина влас" ради током целе године.
Стеван Станковић
У геолошкој грађи овог простора који припада Унутрашњим Динаридима на површини терена доминирају серпентинити, а у близини постоје и интрузије гранитоидних стена. Вода је по свом саставу хидрокарбонатно-калцијско-магнезијска што указује и на присуство тријаских кречњака у дубљим деловима терена као примарног резервоара ових вода. Воде имају повишену радиоактивност, посебно садржај гаса радона. Температура воде је 34о C. Воде су активно коришћене у турско доба, хамам који и данас постоји датира из друге половине XVI в. Вода се у рехабилитационом центру „Вилина влас" користи за лечење реуматских болести, неуралгије, ортопедских болести и деформитета, гинеколошких обољења, обољења дисајних путева.
Зоран Стевановић
ЛИТЕРАТУРА: Л. Ненадовић, *Бање, морска и климатска места у Југославији*, Бг 1936; С. Чичић, Н. Миошић, *Геотермална енергија БиХ*, Сар. 1986; Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕГРАДСКИ МОСТ
**ВИШЕГРАДСКИ МОСТ** (Мост Мехмед-паше Соколовића), један од најзначајнијих споменика османске архитектуре на Балкану подигнут на улазу у Вишеград, над средњим делом тока реке Дрине. **В. м.** је ктиторско дело Мехмед-паше Соколовића, по пореклу Србина из околине Вишеграда, који је у време његовог подизања био велики везир на Порти. Према подацима са саме грађевине, подигнут је између 1571/2. и 1577/8. на месту на којем је пре њега постојао дрвени мост. **В. м.** је градитељско остварење Коџе Мимар Синана (1489–1588), главног архитекте Османског царства.
Конструкцију моста чине главни, водоравни део, и бочни, који се у виду рампе под правим углом од коловоза моста спушта низ леву обалу реке, чинећи противтежу притиску водене стихије. Мост почива на девет снажних камених стубова постављених у релативно плитком речном кориту. За темеље моста коришћен је систем дрвених роштиља, преко којих су изведене темељне плоче које се преко једног до три степена проширују од стуба до основног лежишта. Стубови су полигоналног облика и на узводној страни имају оштар завршетак, док су на низводној страни готово кружног облика. Они од половине висине добијају пирамидалне завршетке, с врхом у облику декоративно стилизованог каменог цвета. Прелаз из вертикалног у пирамидални део стуба наглашава профилисани венац. Стабилност грађевине обезбеђује велика дужина стубова, између којих је успостављен низ од десет снажних лучних отвора неједнаке ширине. Једанаести лучни отвор далеко мањег распона је уз десну обалу реке и испод њега не протиче вода. Бочни део моста, у виду рампе, такође у подножју има низ од четири лучна отвора преломљена у темену и упадљиво мањег распона. Монотонију чеоних зидова моста разбијају по две плитке нише изнад сваког стуба. Нивелета коловоза моста на фасадама је оцртана профилисаним венцем с каменом оградом (коркалук), првобитно изведеном од вертикално постављених камених плоча. Након велике поплаве 1896. замењена је мањим зидом од ломљеног камена. У обнови моста средином XX в. по целој његовој дужини постављена је нова ограда од три слоја правилно приклесаних квадера седре. Читав мост конструисан је од крупних блокова тесаног камена седре из оближњег каменолома Бање. Изнад шестог стуба су два особена декоративна елемента. На низводној страни изведена је софа за одмарање, правоугаоне основе, одигнута од коловоза за два степеника и уоквирена каменом клупом. На узводној страни изведен је портал, на којем су два у камену исклесана натписа настала вероватно у време довршења моста. Доњи, старији натпис има исклесане стихове на турском и годину почетка градње, а горњи, млађи натпис, има дванаест полустихова на турском и на крају годину завршетка градње. Аутор текста је песник мудерис Мухамед еф. Карамусић – Нихади из Сарајева.
У доба Првог српског устанка, над стубом на којем се налазе портал с натписима и софа подигнута је дрвена кула, с неколико мањих топова, као стражарница и царинарница ради спречавања неконтролисаног преласка моста. У њеном приземљу налазио се пролаз, са обе стране затворен дрвеним вратима. Као веома трошна, уклоњена је 1886. Укупна дужина моста је 179,44 м, а дужина бочног дела, у виду рампе, 120 м. Укупна ширина моста износи 7,2 м, а корисна ширина коловоза 6 м. Дужина стубова је око 11,5 м, док им се ширина креће од 3,65 м до 4,12 м. Ширина лучних отвора је од 10,70 м до 14,80 м. Ширина највећег лучног отвора на бочном делу износи 4,5 м. Висина моста на највишој тачки износи 15,4 м. Мост је представљао веома важан стратешки објекат у свим неуралгичним историјским моментима. Више пута је делимично оштећен (1914, 1915, 1943) и обнављан (око 1664, 1873, 1896, 1911, 1939/40, 1949–1952, 1960). Због изградње акумулационог језера ХЕ „Бајина Башта", **В. м.** данас лежи на мирној води језера а не на природном водотоку Дрине, па првобитно високу и елегантну конструкцију на стубовима сада добрим делом покрива језеро. Због изванредне културно-историјске вредности, **В. м.** је 2008. стављен на Унескову листу светске културне баштине.
Дејан Црнчевић
На првим страницама романа *На Дрини ћуприја* (1945), за који је 1961. добио Нобелову награду за књижевност, И. Андрић описује како је **В. м.** и све у вези с њим утицало на народе који су живели од њега и око њега, приповедајући о њему неколико народних предања. Како градњу и даље не би ометала вила бродарица, легендарни Раде Неимар одлучује да у средње стубове моста узида нејаку децу, близанце Стоју и Остоју, оставивши на њима слепе отворе попут пушкарница кроз које би њихова мајка могла да их доји. Трагови млека, као и у Скадру на Бојани, појављивали би се у одређено доба године у танким млазевима, а људи их стругањем скидали и продавали женама које после порођаја нису имале млека. Веровало се и да се у централном стубу **В. м.**, испод капије са испустима а иза џиновских врата у облику уске пушкарнице, налазила велика мрачна просторија у којој је живео Црни Арапин. У вароши и околини се причало да је свако коме би се он јавио у сну или на јави морао да умре или да се предано моли Богу како се то не би десило. Вишеградски дечаци су зато често, играјући се око моста, узвикивали „Арапин" почињући нагло да беже, чиме су се међусобно плашили и надигравали.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: К. Херман, „Ћуприја у Вишеграду", *ГЗМБиХ*, 1889, 1; Д. М. Коркут, „Обнова натписа на Соколовића мосту у Вишеграду", *ГЗМБиХ*, 1929, 2; Џ. Челић, „Обнова Соколовићева моста у Вишеграду", М. Мујезиновић, „Обнова натписа на Соколовићеву мосту у Вишеграду", *НС*, 1953, I; Џ. Челић, М. Мујезиновић, *Стари мостови у Босни и Херцеговини*, Сар. 1969; Lj. Stošić, „The Black Arab in Serbian Literature and Art", *The Black Arab as a Figure of Memory*, Sk 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕЈЕЗИЧНИ РЕЧНИК → РЕЧНИК
**ВИШЕЈЕЗИЧНИ РЕЧНИК → РЕЧНИК**
# ВИШЕЈЕЗИЧНОСТ
**ВИШЕЈЕЗИЧНОСТ** (мултилингвизам), напореднa употреба више од једног језика у друштвеним заједницама (социјетална **в.**) и код појединаца (индивидуална **в.**). Гранични случај са само два језика јесте двојезичност (билингвизам) насупрот једнојезичности (монолингвизму). Социјетална **в.**, која не подразумева и индивидуалну **в.** свих или већине чланова датог колектива, него само да је у оптицају више језика, планетарно је раширена појава. Једнојезичне државе у свету су крајње редак изузетак, а многе земље броје на десетине, па и на стотине језика (предњаче Папуа Нова Гвинеја са око 750, Индонезија са 650 и Нигерија са 450). Масовне миграције, мешање становништва и демократизација политичког и јавног живота проширили су сазнања о правим размерама социјеталне **в.** и у државама које су традиционално сматране једнојезичним, иако то уистину нису биле. У Европи је свега неколико држава озваничило своју вишејезичност (као Швајцарска, Белгија, Финска или доскорашње федерације СССР, ЧССР, СФРЈ), док су многе друге формално једнојезичне националне државе, али у свакој од њих (осим Исланда и Португала) има и већи број званично признатих или непризнатих језика националних и етничких мањина. Тек је скорашње изоштравање демографске и политичке оптике, уз либералнији однос према правима мањина, учинило одвајкада постојећу **в.** видљивијом. Србија је за европске прилике просечно вишејезична, али се нарочито АП Војводина налази у самом врху по степену институционалне заштите мањинских језика. (Овом циљу посвећена је Европска повеља о регионалним или мањинским језицима, чија је потписница и Србија од 2005). На другим континентима, изузев европеизираних земаља попут САД, Канаде и Аустралије, исконска и свеобухватна **в.** никада се није прикривала. Језици заступљени у некој заједници могу обављати различите улоге; функционална расподела, при којој нпр. један језик служи за званичну а други за свакодневну комуникацију, назива се диглосија. Растућој свести о **в.** доприносе и велике међународне организације типа Савета Европе, Европске уније или Уједињених нација, суочене са изразитом језичком разноликошћу својих чланица и последичном неопходношћу масовног коришћења распрострањенијих језика, данас нарочито енглеског. Њихово оптимално функционисање захтева обезбеђивање успешне комуникације, али уз поштовање језичког као и националног идентитета чланица. Индивидуална **в.** такође је веома раширена; процењује се да је убедљиво већа половина човечанства и појединачно двојезична или вишејезична, при чему се данашња наука одмакла од популарног схватања да знање тих језика мора бити у свему једнако, тј. да су двојезични само они који имају два матерња језика (обично деца из мешовитих бракова). Према томе, и социјетална и индивидуална **в**. сасвим су нормалне појаве, пре правило него изузетак, а нису непожељна одступања од неке претпостављене норме, засноване на наслеђеном али увелико превазиђеном европском идеалу језички и културно хомогене националне државе. Ове данас познате чињенице, удружене са самим постојањем више од 6.000 језика на свету (премда се тај број убрзано смањује, што је ненадокнадив губитак за људски род), сведоче да је *Homo sapiens* еволуирао, генетски и средински, као биће инхерентно вишејезичких капацитета. У даљем систематском развијању ових способности кроз учење већег броја језика поменуте европске институције виде задатак дана и програм за будућност.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кристал, *Кембричка енциклопедија језика*, Бг 1996; Р. Бугарски, *Језици*, Бг 2010.
Ранко Бугарски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕК, Радован
**ВИШЕК, Радован**, инжењер, наставник, управник школе (Праг, 1828 – Београд, 13. II 1896). По народности Чех, крштен као Франтишек, променио је 1891. своје лично име Фрања у Радован. Техничке студије започео у Прагу, завршио у Бечу. Радио као инжењер на изградњи железничких пруга широм Аустроугарске. Власти су га прогањале као чешког националисту и 1878. био је принуђен да се повуче с посла и пензионише. Убрзо је победио на конкурсу генерала Черњајева за израду споменика руским борцима палим на Делиграду. У Србију је дошао ради надгледања радова, али се трајно настанио у Београду. Уочава потребу за железничким кадровима и 1880. оснива Железничку школу. Она је 1881. прерасла у дворазредну, а затим и у троразредну Вишекову трговачку школу. Настава се одвијала у Панђеловој згради (на месту где се данас налази Народна скупштина), а школа је могла да прими у првом курсу 45 ђака са шест наставника, а у другом курсу 22 ђака с девет наставника. У прво време школу је финансирао сам **В.**, а тек касније, када су свршени ученици ступили у службу, држава је делимично финансирала школу из свог буџета. Значајна средства су добијана од Народне банке, Београдске задруге и других новчаних завода широм Србије. Ученици су плаћали школарину, која је у незнатној мери покривала не мале трошкове. После осам година од оснивања у школи је било запослено 32 наставника, од којих су тројица били доктори наука. **В.** је предавао банкарску и трговачку рачуницу, практичне радове и краснопис до краја живота. Школу је 1891. предао држави с целокупним инвентаром и училима, али је остао на месту директора (до 1896) и члана Надзорног одбора. Променом наставног плана 1890. школа је добила назив Београдска трговачка школа, од које су касније настале Државна трговачка академија, а затим и Економска средња школа, смештена од 1929. у новој, задужбинској згради трговаца Васе и Николе Радојковића у Цетињској улици број 5, где се и данас налази.
ЛИТЕРАТУРА: *Прва економска средња школа у Београду,* *Споменица 75-годишњег рада 1881–1956*, Бг 1956; *100 година Прве економске школе „Владимир Перић Валтер"*, Бг 1981.
Прибислав Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕМЕДИЈСКА УМЕТНОСТ
**ВИШЕМЕДИЈСКА УМЕТНОСТ**, тип уметничких остварења и пројеката који се заснивају на коришћењу најмање два различита уметничка медија. У основи визуелни, тактилни и звучни, ови медији се, према средствима којима постижу поменуте чулне ефекте, гранају на оне који обухватају записе као визуелни материјал (нпр. речи, ноте, слике), затим покрет као изворно кинетички материјал, медије који сем што су визуелног типа представљају и опипљиве материјалне објекте (нпр. тканина, папир, дрво, стакло, гипс) и на медије који су гласовне, музичке и у најширем смислу звучне природе (говор као звук, музички звук, звук произведен на било који други начин). Медији могу бити коришћени на лицу места, дакле непосредно у току извођења дела или у виду звучних или визуелних снимака ускладиштених на разним носачима звука и слике (нпр. на звучним и филмским тракама, као и у дигиталним записима). Начин коришћења различитих медија при обликовању једне вишемедијске уметничке целине није одређен нити ограничен ни у којем смислу. Може подразумевати равноправност медија у тој целини, затим доминацију једног или неколико од свих медија који су у њој примењени, као и потпуно одсуство њихове хијерархије, што се све може уочити у инсталацијама, перформансима и осталим видовима појавности контекстуалне уметности.
ЛИТЕРАТУРА: В. Радовановић, *Воковизуел*, Бг 1987; П. Арден, *Контекстуална уметност*, Н. Сад 2007.
Мирјана Веселиновић Хофман
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕСАВ
**ВИШЕСАВ**, град и тврђава на десној обали Дунава, низводно од ушћа Поречке реке. Први пут се наводи у запису инока из Далше, где се говори како су се он и његова сабраћа склонили у **В.**, због угарско-турских сукоба око Голупца 1428. Споменут је још једном у запису из 1438. и, коначно, у млађим српским летописима као један од градова које је Махмуд-паша Анђеловић заузео 1458. Тврђава је несумњиво старијег датума него што су њени први помени у писаним изворима. Она је штитила источну границу српске државе, која је ту успостављена после 1292. Тачан положај тврђаве није познат, али је извесно да је била недалеко од ушћа Поречке реке у Дунав (испод виса Гребен или код локалитета Градац). Најновија археолошка истраживања на овом подручју и откриће средњовековног насеља насталог на остацима античких утврда и утврђења изграђеног током XIV в. индирекно потврђују овај закључак. На основу линије пружања границе није вероватно да остаци утврђења код Текије одговарају граду **В**.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, VI 1926; *Стари српски родослови и летописи*, Ср. Карловци 1927.
ЛИТЕРАТУРА: Ст. Новаковић, „Град Вишесав и Видинска област", *ГНЧ*, 1883, 4; Д. Минић, „Поречка река, средњовековно насеље и некропола", *Старинар*, 1982–1983, 33–34; С. Мишић, „Топонимија у запису инока из Далше", *Црквене студије*, 2006, 3; А. Узелац, „Прилози за *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*", *Београдски историјски гласник*, 2010, 1.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕСАВА
**ВИШЕСАВА**, село у западној Србији у Подрињу, на десној страни долине реке Пилице (десна притока Дрине), око 3 км североисточно од општинског средишта Бајине Баште. Јужно од села, у долини реке, пролази пут Бајина Башта – Ужице. Насеље је дисперзивног типа и простире се по планинској страни, на висини 280–660 м. Групе кућа назване су по презименима фамилија. **В.** се последњих деценија трансформише у приградско насеље Бајине Баште и број становника се повећава. Године 1981. било је 793 житеља, 2002. 1.566, а 2011. 1.706 становника (99,3% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 9,8% активног становништва, док су остали били запослени у оближњем граду.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** је на стеновитом узвишењу Јовин брег, на десној обали Дрине, истражено мање енеолитско насеље градинског типа. У културном слоју дебљине око 1 м откривени су остаци неколико слабо очуваних правоугаоних кућа и пећи потковичастог облика. **В.** припада малобројној групи локалитета западне Србије на којима је у истом насељу пронађен хетерогени керамички материјал географски удаљених култура, чији носиоци, вероватно у потрази за рудним лежиштима, продиру на територију винчанске културе. Налази са **В.** припадају културама Бодрогкерестур и Салкуца, чије се централне и матичне области налазе ван територије Србије, у мађарском Потисју и Олтенији. Међу налазима Бодрогкерестур културе истиче се тзв. посуда за млеко (Milchtopf). Карактеристични налази Салкуца културе су посуда са четвртастим реципијентом и фрагменти посуда са дршкама Scheibenhenkel типа (тракасте дршке са плочастим завршетком) које се приписују најмлађој фази ове културе.
Дубравка Николић
На локалитету Јевтића луке регистровани су и током 1985. археолошки делимично истражени остаци римске рустичне виле (villa rustica), која са сатојала од централне, веће просторије са апсидом на једном крају и низа мањих одаја. Настанак и развој током II–III в. тог већег пољопривредног добра и објекта на њему били су условљени повољним природним факторима и добрим положајем у односу на оближња насеља и саобраћајнице.
Ивана Поповић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бучић, П. Петровић, „Римска вила у Вишесави код Бајине Баште", *УЗ*, 1986, 15; М. Зотовић, „Основе енеолитског развоја у југозападној Србији – прелаз ка бронзаном добу", *УЗ*, 1988, 17; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕСЛАВ
**ВИШЕСЛАВ**, кнез (архонт) Срба (VIII в.). Потомак именом непознатог кнеза који је за владавине византијског цара Ираклија (610–641) из „Беле Србије" довео Србе на Балканско полуострво и преминуо пре 680. Име **В.** забележено је једино у грчком облику Boi>sesqavwoõ у 32. поглављу дела *О управљању царством* византијског цара-писца Константина VII Порфирогенита (913–959), које се још назива и *Спис о народима*. Према истом извору, **В.** је имао сина Радослава, унука Просигоја и праунука Властимира. Из раздобља његове владавине нису познати никакви одређени историјски догађаји. Једино је забележено да су све до владавине његовог праунука Властимира око 850. „Бугари живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја (Византинаца) и примајући од њих доброчинства". У раном периоду српске историографије **В.** је сматран родоначелником најстарије српске династије која се по његовом имену називала Вишеслављевићи.
ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, II, Бг 1959.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", *ИЧ*, 1948, 1; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија и властеле*, Бг 1991; Т. Живковић, *Портрети српских владара (IX–XII век)*, Бг 2006.
Радивоје Радић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЕСТРУКА ТРУДНОЋА
**ВИШЕСТРУКА ТРУДНОЋА**, појава више деце као резултата једне трудноће, при чему се јављају двојке, тројке, четворке, петорке, шесторке, а изузетно ретко чак и седморке. **В. т.** настаје јер је сперматозоидима оплођено више зрелих јајних ћелија жене или се оплођена јајна ћелија током свог развитка у ембрион поделила на више делова који се развијају у самосталне јединке. Код **в. т.**, чешће уколико има више фетуса (плодова у материци старијих од осам недеља), проблем је што нема довољно места за све њих у материчној дупљи (притискају и оштећују један другог) и што доток крви може бити отежан и неравномеран. Због тога се неки фетуси слабије развијају или умиру.
Осим описане спонтане (природне) **в. т.**, данас постоји и **в. т.** узрокована медицинским манипулацијама, тј. асистираним техникама репродукције (АТР). То се постиже стимулирањем више овулација (стварања више зрелих јајних ћелија) или, када се, после извршене вантелесне оплодње (јајне ћелије се оплоде сперматозоидима изван тела жене, тј. „у епрувети"), више тако оплођених јајних ћелија (или више већ створених раних ембриона) уносе у материцу жене или материцу „сурогат мајке". Наиме, ако се више оплођених јајних ћелија, тј. више ембриона унесе у материцу, већи су изгледи да ће се неки ембриони одржати и развити у фетусе и даље у новорођенчад. Најчешћи резултат **в. т.** су, међутим, близанци. Постоје двојајни („фратернални", дизиготни) и једнојајни (идентични, монозиготни) близанци. Ови последњи су две идентичне нормалне индивидуе или су међусобно, на различите начине, телесно спојени (сијамски близанци).
**Двојајни близанци** настају када истовремено дође до сазревања и оплођења две јајне ћелије (из једног или оба јајника). Од сваке оплођене јајне ћелије ствара се један ембрион, који се развија у фетус и новорођенче. Новорођенчад су међусобно браћа и/ или сестре (истог су или различитог пола) и не разликују се од браће и сестара која су рођена појединачно. Генетски су различити (као и нормална браћа и сестре). Генетска разлика је још већа ако је мајка имала истовремено сексуалне односе са два или више мушкараца (када су им очеви различити) јер су различити сперматозоиди оплодили њене две јајне ћелије. Учесталост двојајних близанца у свету креће се од 0,01% до 1,79% од свих трудноћа. У Србији они чине до 1,05% од свих трудноћа. Неки родитељски парови показују већу склоност ка стварању двојајних близанаца.
**Једнојајни близанци** настају од само једне оплођене јајне ћелије која се умножава али се створена заметна основа убрзо поделила на две заметне основе. Од сваке од њих настаје посебно дете. Имају исти генотип те су увек истог пола и толико су међусобно слични да их често и родитељи не разликују. Ипак, нису 100% идентични. Разлог за те минималне међусобне психо-физичке разлике некад су услови заједничког живота у материчној дупљи (некад на штету једног једнојајног близанца) или, чешће, неке касније мутације у генотипу (у једру или цитоплазминим митохондријама). Такође, узрок могу бити и настале грешке у хромозомима током ћелијске деобе настале код једног близанца. Рани делови подељеног ембриона могу се, дакле, развити у одвојене јединке – што се данас може и експериментално изазвати на одговарајућим животињама. Учесталост једнојајних близанаца у свету је око 0,3%. Разлози ране поделе примарног ембриона нису дефинитивно утврђени. Могуће је да се ради о неком филогенетском атавизму у циљу већег размножавања, које је неполно јер се задржава иста наследна основа.
Једнојајни близанци пружају изванредну могућност за изучавање утицаја наслеђа, с једне стране, и животне средине, с друге стране, на коначно психо-физичко устројство одрасле индивидуе, тј. на његов фенотип (особине са којима се приказује). Њима се могу међусобно трансплантирати кожа, бубрези и други органи јер им је генетска основа иста, те нема имунолошког одбацивања трансплантата. Плодове овојнице хорион и амнион (ембрионалне опне – унутар којих ембрион живи и развија се) код двојајних и једнојајних близанаца су различите. Двојајни близанци имају увек свој посебан хорион (ћелије које урастају у слузокожу гравидне материце, стварају постељицу и омогућавају размену хранљивих материја и гасова између плода и мајке). Једнојајни близанци имају најчешће заједнички хорион, а ређе и заједнички амнион (опна у којој је амнионска течност око плода).
**Једнојајни спојени (сијамски) близанци** су ретка варијанта једнојајних близанаца и, сходно томе, увек су истог пола. Код њих је велика али ипак непотпуна подела ембриона на двојке. Наиме, две створене индивидуе остају међусобно мање или више спојене неким деловима тела. Према месту споја разликују се: торакопагуси (спој предњим странама грудног коша), исхиопагуси (спој карлицама – карлица једног близанца се наставља у карлицу другог), пигопагуси (спој доњим деловима леђа) и, најређе, краниопагуси (спој главама). Спојени близанци се називају и сијамски близанци према чувеним сијамским Кинезима браћи Чангу и Енгу (1811–1874), торакопагусима, спојеним предњим странама грудног коша и то највише врхом грудне кости. Они су се на свој спој тако добро прилагодили да су чак могли и да трче. Запазио их је менаџер чувеног америчког Барнамског циркуса и одвео их у САД, где су постали богати људи, оженили се двема сестрама и изродили децу. Одбијали су хируршко раздвајање. Један се, међутим, пропио и то је постао предмет њихових сталних свађа. Близанац пијанац је на крају добио цирозу јетре и умро. Међутим, здрави близанац је и тада одбио хируршко раздвајање – „целог живота смо заједно живели и заједно ћемо и умрети".
Ако се у току заједничког развоја у материци нека особина једног близанца промени или само један близанац оболи од неке болести – онда је, због исте генетске основе, узрок нека стечена нокса а не наследни фактори. У једном нашем случају краниопагуса само је један близанац рођен са урођеном срчаном маном – фибро-еластозом ендокарда (јако еластично задебљање унутрашњег слоја срца), што говори да је унутарматерична вирусна инфекција, узрок урођене срчане мане, погодила срце само једног близанца. Учесталост спојених близанаца је око један случај на 50.000 порођаја. Данашња модерна хирургија, вишесатном операцијом од стране компетентног мултидисциплинарног тима, у стању је да раздвоји све врсте спојених близанаца. Некада, међутим, када постоје и заједнички унутрашњи органи, један близанац се мора жртвовати.
Могу постојати једнојајне тројке, па и појава више деце, већ према томе на колико се делова поделила примарна заметна основа. У прошлом веку широм света биле су познате канадске девојчице – петорке Dionne, које су се одржале. Физички су биле скоро идентичне али психички ипак нешто различите. Наиме, једна је била вођа, друга веселија, трећа агресивнија и слично. Држава Србија и нарочито град Београд материјално помажу сиромашним породицама, које покушавају да добију пород вантелесном оплодњом или су га добиле због **в. т**.
ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух и сар., „Xipho-thoraco-omphalopagus близанци (Клиничка и патолошко-анатомска анализа једног случаја)", *Радови Мед. ф. Зг. (Зборник радова I конгреса патолога Југославије*), 1970; „Случај спојених близанаца (*Ischiopagus tetrapus*)", *Конгениталне аномалије III, Зборник радова II југословенског конгреса о конгениталним аномалијама*, Бг 1976; група аутора, „Фиброеластоза ендокарда у краниопагуса", *VII конгрес Југословенског кардиолошког друштва*, Љуб. 1977, 46.
Владимир Кањух; Снежана Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊА
**ВИШЊА** (*Prunus*), коштичава воћка из фамилије Rosaceae (руже). **В.** које се гаје на простору западног Балкана постале су од врсте *Prunus cerasus*. У Србији су у дивљем стању заступљене још четири врсте, које су ботанички сродне: *Prunus fruticosa* (степска **в.**), *Prunus padus* (сремза), *Prunus mahaleb* (магрива) и *Prunus laurocerasus* (ловорвишња). Плодови **в.** претежно се користе за разне видове прераде: сок, џем, мармелада, компот, воћни јогурт, колачи, пите, чоколадне бомбоне, ликер, ракија. Смрзнути плодови представљају значајан извозни производ. Гајење **в.** је релативно једноставно: лако се вегетативно размножава, рано ступа у род, добро и редовно рађа, потребан је мали број заштитних прскања, плодови се могу брати механизовано, отпорна је према мразу и може успевати и на већим надморским висинама (до 1.500 м). **В.** потиче из области између Каспијског језера и Црног мора. У Србији су разне форме „домаће" **в.** до 50-их година XX в. гајене углавном на окућницама. Први плантажни засади подигнути су у Војводини са сортом Керешка, али је она због слабе родности касније практично напуштена. Експанзија **в.** у Србији почиње гајењем Облачинске **в.** крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века. Први већи засад ове **в.** подигнут је у селу Облачина код Прокупља, а по том месту је и добила име. Захваљујући масовном гајењу Облачинске **в.**, у периоду 1955–1990. производња **в.** у Србији повећана је десет пута.
Производња **в.** у свету износи око 1,1 милиона т (просек 2004–2008), а највећи произвођачи су Русија, Пољска, Турска, Украјина, САД и Србија. Са просечном производњом од 83.296 т Србија се налази на 6. месту у свету и 4. месту у Европи. **В.** се највише гаји у јужној Србији (Прокупље, Ниш, Лесковац, Врање), затим у смедеревском Подунављу, Шумадији, Мачви и око Суботице. Доминантно место у сортименту заузима Облачинска **в.** (око 60% укупног броја стабала). Она је слабо бујна и врло родна сорта, ситног плода, али доброг квалитета. Гаји се и више типова домаће **в.** (тзв. „циганчице"). Од сорти крупног плода највише се гаје Рекселе, Хајманова конзервна, Келерис 14 и Шумадинка. У Србији су створене три сорте **в.**: Чачански рубин и Шумадинка (Институт за воћарство у Чачку) и Лара (Институт ПКБ „Агроекономик" у Београду). Облачинска **в.** се размножава изданцима и сади се на мањем растојању (густина склопа око 800–1.200 стабала по хектару). Остале сорте се калеме на сејанце дивље трешње или магриве и саде се на већем растојању (400–600 стабала по хектару). У мањим засадима примењује се углавном ручна берба, док се у већим берба обавља механизовано, помоћу тресача.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Милатовић, М. Николић, Н. Милетић, *Трешња и вишња*, Бг 2011.
Драган Милатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊЕВАЦ
**ВИШЊЕВАЦ**, село у северном делу Бачке, у општини Суботица, на бачкој лесној заравни, уз долину мале реке Чик. Кроз село пролази локални пут Чантавир (3 км) – Суботица (19 км). Има два издвојена дела, а оба имају линеаран размештај улица. **В.** је настао у време међуратне колонизације и у њега је насељено 170 породица из Херцеговине, Црне Горе и Србије. На почетку II светског рата окупациона власт је становништво депортовала у логоре, а овамо доселила Мађаре. После рата су се вратили преживели логораши. Године 2002. било је 639 становника, а 2011. 543 (46,6% Срба, 34,6% Мађара и 6,8% Буњеваца). У пољопривреди је радило 38,8%, а у индустрији 25,6% активног становништва. Највећи број непољопривредног становништва радио је у Чантавиру или Суботици. У селу су само елементарни објекти јавног стандарда (основна школа, дом културе и две продавнице) јер је у близини велико село Чантавир.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; Т. Ковачевић, *Општина Суботица*, Н. Сад 2006; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Јевто
**ВИШЊИЋ, Јевто**, командир, племенски капетан, народни посланик (Вишњића До, Голија, 1865 – Вишњића До, 1941). Код свог оца Ђока Живкова, племенског капетана и командира, био је писар до 1887. Тада је именован за племенског капетана, а од 1889. замењивао је оца на дужности командира народне војске Голије и Опутних Рудина. Када је 1902. основан Голијски батаљон, именован је за његовог првог команданта. Изабран је за првог народног посланика са Голије у црногорској Скупштини 1906. У доба Анексионе кризе 1908/09. био је погранични комесар према Херцеговини. Показао је вештину у командовању и личну храброст у Првом балканском рату, нарочито у борбама за освајање Скадра. Постављен је за команданта Никшићке бригаде уместо Ђура Новова Јововића. Био је на сектору Херцеговачког одреда у јесен 1914. са Голијским батаљоном. Пред сам почетак 1916. примио је наређење команданта Пивског сектора Муја Сочице да крене на Ноздре. После капитулације (јануар 1916) живео је у својој кући под присмотром. Доста је урадио за напредак свог краја и за слогу међу породицама на Голији. Имао је Обилића медаљу, Белог орла и друга одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: О. Вишњић, *Голија и Голијани*, Требиње 1987; О. Благојевић, *Изабрана дјела, књ. 2,* *Пива*, Бг 1996; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Никшић 1999.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Милан
**ВИШЊИЋ, Милан**, хирург, пластични хирург, универзитетски професор (Купиново код Куршумлије, 6. IV 1950). На Медицинском факултету у Нишу дипломирао 1973, специјализовао хирургију 1979, одбранио докторску тезу 1986. и био биран у сва наставна звања. Редовни професор од 2001. Специјализацију из пластичне хирургије завршио 1982. на ВМА у Београду. Усавршавао се у Љубљани, Вирцбургу, Нотингему и Гетингену. Основао Одсек, затим Одељење и Клинику за пластичну и реконструктивну хирургију у Клиничком центру Ниш. Декан Мед. ф. у Нишу од 2000. Његовим залагањем уведене су на Мед. ф. студијске групе Фармација (2002) и Здравствена нега (2003). У региону урадио прве реконструктивне операције носа, капака, дојке, великих дефеката главе и врата, прву реимплантацију шаке, први микроваскуларни трансфер ткива итд. Написао уџбенике из области хирургије (*Хирургија*, Ниш 2005), као и монографије о посебним проблемима хирургије ока, коже, меких ткива, дојке и сл. (*Реконструкција очних капака*, Ниш 1995; *Хирургија тумора коже и меких ткива*, Ниш 1997; *Биопсија лимфног чвора стражара код карцинома дојке и меланома коже*, Ниш 2005). Проглашен аутором године часописа *Војносанитетски преглед* за 2009. Добитник признања: Плакета СЛД (1998), Повеља СЛД Ниш (2002), Златна плакета здравствених радника Србије (2009), Награда града Ниша „11 јануар" (2006).
ДЕЛО: *Ратна хирургија*, Ниш 2000.
ЛИТЕРАТУРА: С. Добрић, „Аутор године Војносанитетског прегледа за 2009", *ВП*, 2010, 67(3).
М. Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Мирослав
**ВИШЊИЋ, Мирослав**, новинар (Београд, 12. XI 1936). Док је студирао права у Београду, примљен је у Танјуг где је радио од 1957. као уредник и као дописник из Каира (1971–1974, 1978–1982, 1986–1989). Био је ратни извештач из Шестодневног јунског рата 1967. из Бејрута, Дамаска и Амана. Као афирмисани познавалац радикалног ислама од 1989. пише чланке за многе југословенске и српске листове (љубљанско *Дело*, загребачки *Вечерњи лист*, сплитска *Слободна Далмација*, београдске *Вечерње новости*, *Интервју*, *Време* и др.), а сталнију сарадњу успоставља са српском редакцијом Дојче Веле (1990–2000). Живећи у Каиру до 2012, бавио се истраживањем присуства и животом Срба у Египту.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Петар
**ВИШЊИЋ, Петар,** пуковник, историчар (Ужице, 30. XII 1925). Завршио је четири разреда гимназије са малом матуром. После окупације Југославије радио је од августа 1941. по директиви СКОЈ на прикупљању помоћи партизанима око Ужица. Октобра 1941. ступио је у 1. ужички партизански одред. До завршетка рата био је борац, десетар и водник у 2. пролетерској бригади, политички делегат вода Пратећег батаљона 1. пролетерске бригаде, комесар чете у 1. пролетерском корпусу, 2. пролетерској бригади и 2. пролетерској дивизији. После II светског рата, од августа 1945. до 1952. обављао је дужности комесара дивизиона Противавионске бригаде и секретара техничког одсека Политичког одељења 5. армије, помоћника шефа персоналног одељења 3. дивизије. У чин мајора унапређен је 1949, у чин потпуковника 1958, а у чин пуковника 1966. Од 1952. до 1980. радио је у Војноисторијском институту као историчар у 1. одељењу (за историју НОР-а) и у Одељењу за научноистраживачки рад. Од септембра 1980. до пензионисања 1984. обављао је дужност директора Војног музеја у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других ратних и послератних одличја. Објавио је бројне чланке, расправе, саопштења, приказе, есеје и фељтоне са тематиком из НОР (коаутор, *Ослободилачки рат народа Југославије 1941–1945*, I–II, Бг 1957–1958; коаутор, *Завршне операције за ослобођење Југославије 1941–1945*, Бг 1957; коаутор, *Београдска операција*, Бг–Москва 1964; *Битка за Србију*, I–II, Бг 1984).
ДЕЛА: коаутор, *Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941–1945*, Бг 1964; *Продор 2. и 5. дивизије у Србији 1944*, Бг 1972; коаутор, *Србија у рату и револуцији 1941–1945*, Бг 1976; *Операције за* *ослобођење источне Србије*, За 1985; *Београдски октобар 1944*, Бг 1994; *14. српски корпус*, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1977; *Војни лексикон*, Бг 1981.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Филип
**ВИШЊИЋ, Филип**, слепи гуслар (Трнава у Босанском Подрињу, око 1767 – Грк/ Вишњићево, Срем, 1834). По оцу Вилић, презиме је добио по мајчином надимку Вишња. Ослепео од богиња у осмој години. После 1787. Турци су затрли целу његову породицу. Своју је засновао кад му је било 30. Савременици су сачували опис **В.** изгледа. Чеда Радишић из Грка, „земљеделац и становник овдашњи", сећа га се као крупног човека, главатог, јаких обрва и бркова, проседих, риђе, дуге, проседе косе, „од чела па до пола темењаче – ћелав", лица богињавог; „По прсима и плећи необично широк. Прави јунак". Занимљиво је **В.** тумачење унакаженог лица и слепила. Он окупљеним слушаоцима у Грку прича о својим херојским делима на Равњу. Анегдотски структурирана казивања и епски наративи о тобожњим јуначким подвизима којима се образлаже губитак вида и унакаженост лица представљају расуте фрагменте фиктивне херојске (ауто)биографије слепог гуслара у записима **В.** савременика. Певајући уз гусле, прошао је Босну, Херцеговину, Црну Гору све до Скадра, а у Србију је доспео са избијањем Првог српског устанка. У избегличком логору крај Шапца био је 1809, а 1810. је опевао победу код Лознице. Међу његовим слушаоцима, који су га веома ценили, били су поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и други устаници, па и сам Вожд.
**В.** песме о устанку имају око 5.000 стихова. Све их је непосредно од **В.** забележио Вук Караџић за свога боравка у манастиру Шишатовцу 1815. захваљујући архимандриту Лукијану Мушицком, који му је **В.** довео. Све осим мотивске песме *Лазар Мутап и Арапин* испеване су у Срему и забележене вероватно после 1825. То су: *Почетак буне против дахија*, *Бој на Чокешини*, *Бој на Лозници*, *Бој на Салашу*, *Кнез Иван Кнежевић*, *Бој на Мишару*, *Милош Стоићевић и Мехо Оругџић*, *Лука Лазаревић и Пејзо*, *Бјелић Игњатије*, *Хвала Чупићева*, *Лазар Мутап и Арапин*, *Станић Станојло*. У Шишатовцу је Вук забележио још четири песме из старије тематике (*Опет Свети Саво* и *Свети Саво и Хасан-паша*, *Смрт Марка Краљевића* и *Бајо Пивљанин и бег Љубовић*). Песму „о смерти Кулин-капетана", Вук није могао чути од самога Филипа, а објавио ју је у првој „пјеснарици" 1814. О **В**. стваралачком поступку Лукијан Мушицки оставља драгоцене податке: „Питао с војске пришедше за битку, ко је предводио, гди су били, ко је погинуо, против кога су ишли." Мушицки наводи да **В.** „пре востанија србског није једну песму сам сочинио. Али с почетка востанија србског почео сочињавати. Кромје њега нико није певао нове песме". Вук је у своме „рачуну од пјесама" из 1833. такође нагласио да је **В.** епске народне песме о Првом српском устанку сам спевао.
**В.** је као епски певач израстао из једне древне, богате и плодне традиције. Да слепи гуслар има изграђен комплекс формула и мотивских образаца, богат вокабулар, познавање усмене поетске граматике и усвојену технику епског спевавања као поуздано тло на које се ослања у опевању устаничких догађаја најбоље показују његове старе, прерађене песме. У иначе оскудном корпусу народних песама о највећем српском светитељу Св. Сави **В.** варијанте се заснивају на житијној књижевности, народним приповеткама и предањима. У песми о смрти Марка Краљевића повезао је његову дубоку људску жал за пролазношћу живота са непролазном епском славом. Нагласио је душевно господство Баја Пивљанина, својствено само великим јунацима.
**В.** је пре свега певач Првог српског устанка, концентрисан на простор Мачве и Подриња. Историјска објективност и епска одмереност кључне су одреднице **В.** поетике. Пример је ламент Кулинове каде над погинулим „цветом турске Босне" у песми *Бој на Мишару*. У **В.** најзначајнијој песми *Почетак буне против дахија* Први српски устанак је схваћен као усудна мисао и заветна идеја, као митска „премјена" после које ништа више неће бити исто, а вожд Карађорђе означен као идејни творац Буне. Сурову ратну атмосферу устаничке Србије оплемењује **В.** епска интерпретација историјске биографије кнеза Ивана Кнежевића. Песма *Лазар Мутап и Арапин* представља певачев обол косовској легенди, обликованој на врло архаичним премисама. У **В.** државотворној визији акцентована су два преломна момента у историји српског народа. То су Косовски бој и Први српски устанак. Већ је В. Недић запазио да у **В.** устаничкој поезији „одјекују косовски одломци".
ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, „Вуков 'рачун од јуначких песама'", у: Ђ. Гавела (ур.), *Ковчежић*, II, Бг 1959; Н. Љубинковић, „Порекло последње воље султана Мурата у песми Филипа Вишњића − *Почетак буне на дахије*", *ГМКМ*, 1962–1963, 7–8; В. Стефановић Караџић, *О српској народној поезији*, Бг 1964; М. Панић Суреп, *Филип Вишњић, живот и дело*, Бг 1967; М. Матицки, *Епика устанка*, Бг 1982; В. Недић, *Вукови певачи*, Бг 1984; С. Јовановић, *Из историје и књижевности I.* *Сабрана дела Слободана Јовановића*, XI, Бг 1991.
Бошко Сувајџић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Чедомила
**ВИШЊИЋ, Чедомила**, агроном, научни саветник (Вишњић Дол код Никшића, 23. XII 1923 – Нови Сад, 3. X 2003). Дипломирала 1950. на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду. Докторску дисертацију одбранила 1964. на Пољ. ф. у Новом Саду. У Огледном добру „Камендин" радила 1950–1953, а од тада до 1957. на ПИК „Беље", Живинарској фарми „Кокинград", као шеф погона узгајалишта и инкубације. У Институт за сточарство у Новом Саду прешла 1957, где је била до пензионисања 1987. У институту је бирана у сва звања, од асистента 1961. до научног саветника. Поред научноистраживачког рада, **В.** је била шеф Одељења за живинарство, а непосредно је руководила фармом живина „Камендин". Научно усавршавање обавила је у Француској у установи ACTIM (Агенција за техничку, индустријску и економску сарадњу). Бавила се проблемима гајења, исхране, смештаја и менаџмента у живинарству. Као предавач на међународном курсу за живинаре у оквиру UNIDO (Организација УН за индустријски развој) писала је о технолошким процесима комерцијалне производње јаја, бројлера и излегања јаја. Радећи у непосредној производњи живине и научноистраживачком раду, била је међу врхунским ауторитетима у наведеној грани сточарства. Сарађивала је са најзначајнијим установама и привредним организацијама тога типа у земљи и свету.
ДЕЛА: и Ђ. Трифуновић, С. Живковић, „Ефекат употребе разних доза антибиотика у исхрани пилића у тову", *Савремена пољопривреда*, 1966, 4; „Производно-економски аспекти узгоја живине", *Зборник радова I Конгреса о производњи људске хране у Југославији*, Н. Сад 1975.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Пољопривредног факултета 1954–1984*, Н. Сад 1984.
Тимотеј Чобић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ, Чедомир
**ВИШЊИЋ, Чедомир**, историчар, есејиста (Огулин, Хрватска, 9. II 1960). Дипломирао на Факултету политичких наука у Загребу. Прве текстове објављује од 1993/94. у гласилима Срба у Хрватској. Један је од обновитеља рада Српског културног друштва „Просвјета", а од 1996. уредник издавачке дјелатности ове институције (*Љетопис* СКД „Просвјета"). На том је мјесту уредио и објавио преко сто наслова књига и годишњака из књижевности и историје Срба у Хрватској. У периоду 2004–2011. био је помоћник министра културе РХ, у ресору књиге и издаваштва. Истраживања су му везана за друштвену, културну и политичку историју Срба у Хрватској новог доба (између два свјетска рата, НОБ, раздобље политичких процеса послије II свјетског рата, статус Срба у Хратској послије распада Југославије). Председник је СКД „Просвјета" од 2002.
ДЕЛА: *Кордунашки процес*, Зг 1997; *Срби у Хрватској 1918–1941: анотирана библиографија*, Зг 2000; *Партизанско љетовање*, Зг 2002.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋ ФРАЈНД, Марија
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-marija-visnjic-frajnd.jpg)ВИШЊИЋ ФРАЈНД, Марија**, лекар, патолог, универзитетски професор (Београд, 2. XII 1897 – Београд, 5. V 1986). Дипломирала 1931. на Медицинском факултету у Београду. Завршила специјализацију патолошке анатомије у Загребу 1938. У II светском рату Немци су њеног супруга др Карла Фрајнда (који је с њом радио у Институту за патологију Мед. ф. у Београду), као Јеврејина, затворили у логору на Сајмишту крај Београда и ликвидирали. Хабилитовала 1957. радом о нуклеинима, њиховом деловању и значају за размену материја. Бирана је 1962. за редовног професора патолошке анатомије (предајући највише општу патологију) у Институту за патолошку анатомију Мед. ф. у Београду (в.д. управника 1956–1957), а радила је и у Онколошком институту (управник од 1956. до пензионисања 1969), као и на Стоматолошком факултету (чији је један од утемељивача). Била сарадник академика САНУ Ксенофона Шаховића, бавила се експерименталном онкологијом и патологијом и, нарочито, хистопатолошком дијагностиком, посебно биопсијама малигних тумора. Публиковала је око 70 радова, највише у *Acta Pathologica*.
ДЕЛА: и К. Шаховић, *Le métabolisme énergétique au cours de la tuberculose expérimentale*, Paris 1927; и К. Шаховић, „La Transplantation préalable des tissus a-t-elle un effet sur la transplantation ultérieure des tumeurs", *Acta Cancerologica*, Budapest, 1936; коаутор, „Патолошко-анатомске промене код туберкулозних менингитиса лечених стрептомицином", *Глас САНУ*, 1951, 3.
ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, *Општа патологија тумора*, Бг 1968; *Ко је ко у Југославији – Лекари*, Бг 1968; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века*, Бг 2003.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЋЕВО
**ВИШЊИЋЕВО**, село у западном Срему, у општини Шид, на острву дилувијалне терасе, окружено алувијалном равни реке Босут. Њено корито дели село на два дела. Раније је имало изразито периферан положај и слепим путем је било повезано само са суседним Моровићем и општинским центром. Продужавањем тог пута до суседног села Босут, оно је повезано са путем за Босну. Сада је то најкраћа друмска веза између источне Босне и западног Срема. Уз западну ивицу села је пруга Шид--Бијељина, изграђена 1912, којом сада саобраћају само теретни возови. Шид је удаљен 25 км. Село је често мењало име, а у основи свих тих имена увек је било име Грк. Једно такво насеље помиње се 1275. Савремени назив успостављен је 1935. по гуслару Филипу Вишњићу, који је овде живео и сахрањен. Године 2002. било је 1.899, а 2011. 1.683 становника (93% Срба). Пољопривредним делатностима бавило се 68,9% активног становништва. Део **В.** на левој обали Босута чине две унакрсне улице, а на раскрсници су црква, школа, дом здравља и пошта. Мањи део села је на десној страни реке и у њему су железничка станица и зграда шумске управе. Они су повезани мостом.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурчић, *Општина Шид*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Срема -- географске карактеристике*, Н. Сад 2000.
С. Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЦА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/visnjica.jpg)ВИШЊИЦА**, вишањ (*Prunus fruticosa*), листопадни жбунић из породице ружа (Rosaceae) и потпородице вишања (Prunoideae). Подземна стабла су многобројна, пузећа, а из њих избијају надземни изданци. Надземно стабло високо је 30–100 цм, ретко 1,5 м. Листови су голи, издужено лопатичасти, по ободу фино тупо назубљени, сјајни, тамнозелени. Цваст је штитолика са 2–5 цветова на дугим дршкама. Круница је бела. Плод је тамно црвена бобица киселог укуса. Распрострањена је у источној и југоисточној Европи и одликује се степским ареал-типом. У Србији је веома ретка и крајње угрожена, са многих места нестала уништавањем степских станишта. Преостала станишта су на ободу Фрушке гoре и сремског лесног платоа, Тителском брегу и у околини Кладова. Једна је од најближих дивљих сродника обичне вишње. Веома је декоративна врста које се може гајити у хортикултури.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, „*Prunus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 4, Бг 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВИШЊИЦА
**ВИШЊИЦА**, подунавско насеље на источној периферији Београда које припада општини Палилула и нема статус самосталног насеља. Протеже се уз десну обалу Дунава на дужини од око 4 км дуж слепог пута подно стране „теразијске" језерске терасе на висинама 90–120 м. На западу је спојена са делом Београда – Карабурмом. На источној периферији **В.** су долина потока Радаман и потез Градина.
С.лободанЋурчић
Археолошко налазиште римског и византијског периода које се налази на подручју града Београда. У атару села изнад обале Дунава налазe се остаци рановизантијског утврђења – *Castrum ad Octavum*. Каструм је подигнут у склопу утврђивања дунавске границе, за владе цара Јустинијана. Познати оновремени хроничар Прокопије први помиње каструм који се налазио на осам миља од Сингидунума, на шта се односи и сам назив утврђења. Археолошка истраживања су вршена 1955. и 1964. Каструм је правоугаоног облика, димензија 180х100 м. Уз западну страну утврђења лежи сада већим делом уништена некропола. Откривенa су укупно 24 гроба, који су постављани у редове. Већина гробова је зидана од опека, док је за четири слободно укопана гроба претпостављено да су млађег датума. Да су на ромејској некрополи сахрањиване и имућне особе потврђују скупоцени гробни прилози, израђени од злата, датовани у VI или прве деценије VII в. На локалитету је откривена и једна касноантичка гробница, са налазом новца III в. На оближњем локалитету Рамадан откривени су остаци великог римског насеља, са налазима новца II и III в. На локалитету Мађарско гробље налази се некропола из XVI–XVII в.
Иван Бугарски
У епици **В.** се јавља са атрибутом „град". На узвишењу Градина је био стари град који се звао **В.** у којем је живео Филип Маџарин. Причало се да су **В.** звали „мали Цариград". Испод градине до Дунава постоји „маџарско гробље". Такође, по предању, Кумодраж и **В.** су најстарија села у околини Београда, будући да су њихови становници учествовали у зидању београдског града. Епика помиње **В.** као град Филипа Маџарина у једном, односно као град Лазара Вишњевића и његове жене Јеле у другом епском контексту („Змај огњени и Вишњевића Јеле" МХ I, 55). У првом контексту **В.** је место у епској Мађарској: „Једно проси Вилип Маџарине/ Од Мађарске, од земље богате" (Вук II, 80:10,11).
Мирјана Детелић
ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, *Пипо Спано (прилог српској историји почетком XV века)*, Бг 1901; Р. Николић, *Околина Београда*, Бг 1903; М. Бирташевић, „Вишњица Castrum Octavum, Београд – византијско утврђење и некропола", *АрПр*, 1964, 6; Б. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; И. Поповић, *Касноантички и рановизантијски накит од злата у Народном музеју у Београду*, Бг 2001; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЈЕЖБИЦКИ, Јан
**ВЈЕЖБИЦКИ, Јан** (Wierzbicki, Jan), слависта, универзитетски професор (Згнањск-Вонсоша, Пољска, 7. VI 1934 – Љубљана, 5. VIII 1996). Славистичке студије на Варшавском универзитету (бохемистика) завршио је 1956. и запослио се као асистент на Катедри за словенску филологију. Две школске године (1956–1958) провео је као постдипломац у СФРЈ (Загреб, Београд), што га је трајно усмерило према југославистици. Универзитетску каријеру градио је на Варшавском универзитету, прошавши кроз сва звања. Докторат из области хрватско-пољских односа у XIX в. одбранио је 1966, а хабилитацију стекао 1974. на основу расправе о Мирославу Крлежи (*Miroslav Krleža*, Warszawa 1975). И. Андрићу посветио је књигу (*Ivo Andrić*, Warszawa 1965), која је била од нарочитог значаја за пријем и разумевање Андрићевог дела у Пољској. Током година наставног и научног рада бавио се различитим проблемима, периодима и писцима српске и хрватске књижевности, изводећи их на ширу јужнословенско-западнословенску компаративистичку раван. Остала му је неостварена намера да напише упоредну историју српске, хрватске и словеначке књижевности. Као књижевни критичар пратио је текућу рецепцију српске и хрватске књижевности у Пољској, а аутор је низа запажених уводних студија и поговора уз преведена дела југословенских писаца (И. Андрић, М. Крлежа, И. Секулић и др.). Коаутор је речника *Mały słownik serbochorwacko-polski* (Warszawa 1966) и *Малог пољско-српскохрватског речника* (Варшава 1966).
ДЕЛА: *Z dziejów chorwacko-polskich stosunków literackich w wieku XIX*, Wrocław 1970; *Pożegnanie z Jugosławią. \[Cz. 1\], Szkice i portrety literackie*, Warszawa 1992; *„Разговор о књижевности" као категорија рецепције и питања књижевноисторијског процеса*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Вучковић, „Пољска монографија о Андрићу (Ј. Вјежбицки, *Иво Андрић*, Варшава, 1965)", *Ослобођење*, Сар., 5. XII 1965, 6287; Р. Ђокић, „Темељни научни приступ (Ј. Вјежбицки: Разговор о књижевности)", *Политика*, 1/2/3. V 2004, 32501.
Петар Буњак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЈЕШТИЦА, Ђоко
**ВЈЕШТИЦА, Ђоко**, новинар (Отрић код Грачаца, Лика, 9. V 1939 – Београд, 17. XI 2008). Новинарством почео да се бави у београдском *Студенту*, а 1963. примљен је на конкурсу *Борбе* за професионалног новинара и са групом вршњака преузео београдску рубрику, у којој су седам година „претресали" градске и општинске институције. У кратким вестима, извештајима и цртицама увек је био на страни грађана против бирократије у власти и управама предузећа. Када је *Борба* покренула радио-станицу Студио Б, био је заједно са Душком Радовићем међу њеним најјачим стубовима. Водио је *Јутарњи програм* и *Београдске разгледнице* које је довео до велике популарности и освојио слушаоце, а трајање емисије, због великог интересовања, продужио је са 60 на 90 минута. Програм се састојао од великог броја краћих вести, извештаја и разговора са слушаоцима. Његова емисија добила је надимак „књига жалби", у којој су се преплитали говорни и музички минути. У емисији „Хоризонти" окупљао је стручњаке и надлежне функционере, афирмисао нове идеје и предлоге, покренуо многе добре акције. Био је уредник нових програма и учитељ младих новинара. Удружење новинара Србије доделило му је награду за животно дело.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДА
**ВЛАДА**, колегијални државни орган и носилац извршне власти. У класичном облику не постоји у председничком систему власти, у којем је шеф државе носилац целокупне извршне власти, с тим што је кабинет који образује само његово помоћно радно тело, чије постојање устав и не предвиђа. **В.** не постоји ни у скупштинском систему власти, у којем је скупштина (парламент) носилац свих државних власти, осим судске, а вршилац извршне власти је само скупштински одбор (веће), који је организационо и функционално везан за скупштину, вршећи овлашћења извршне власти у име и за рачун скупштине. **В.** је стога државни орган карактеристичан за парламентарни и мешовити систем власти, у којима постоји двојство извршне власти – шеф државе (монарх или председник републике) као њен инокосни (изузетно колегијални) и **в.** као њен колегијални (никада иконосни носилац) орган.
**В.** сачињавају сви министри заједно, па се отуда назива и „Министарски савет". Она омогућује јединство државне управе тако што се постиже јединство у раду свих министара, те расправљају и утврђују питања опште политике, која не улазе у делокруг послова ниједног од посебних министарстава на чијем су челу министри. На врху **в.** налази се њен председник, који се у монархијама и мешовитим системима власти, као шеф извршне власти, не сматра шефом државе, а назива се још и првим министром, премијером, пошто је позив председника резервисан за шефа државе. Настанком парламентарног система власти, **в.** се образује од представника политичке већине у парламенту, пред којим одговара за свој рад. За појам **в.** у парламентарном систему кључна ствар је да она мора уживати поверење (веру да добро ради) парламентарне већине. Кад се то поверење изгуби, тј. кад парламент то на посредан (**в.** приликом гласања остане у мањини) или непосредан начин (**в.** буде изгласано неповерење, односно не буде јој изгласано поверење) констатује, **в.** је престао мандат и парламент бира нову **в**. Како се **в.** оснива на парламентарној већини, каже се да се у парламентарном систему на парламентарним изборима бира не само парламент него и **в.** (политички, не и персонално). Данас су ретке политички хомогене **в.** (образоване од стране само једне политичке странке); штавише, због вишестраначког поретка, у земљама с парламентарним системом правило су коалиционе **в.**, које, у случајевима кад земља улази у кризу, прерастају у концентрационе **в.** (чине их представници свих парламентарних политичких странака).
Послови **в.** могу се груписати у три целине: 1) утврђивање и спровођење опште политике (унутрашње и спољашње), тј. управљање државом; 2) спровођење (извршавање) закона и других аката парламента; 3) ванредна овлашћења у изузетним стањима (стањима нужде). У парламентарним системима **в.** је монополисала за себе право законодавне иницијативе (предлози закона других, формално овлашћених носилаца законодавне иницијативе изузетно и ретко постају закони јер се не уклапају у општу политику **в.**). С обзиром на то да **в.** постоји док ужива поверење парламента, постоји могућност да губитком тог поверења у току једне легислатуре (периода на који је изабран парламент) престане мандат **в.** и да парламент изабере нову **в**. Због тога се и каже да је у систему двојне извршне власти, какав постоји у парламентарном систему, **в.** нестабилни, а шеф државе стабилни елемент извршне власти.
У Србији је **в.**, схваћена као колегијални уставни орган који сачињавају сви министри („Министарски савет"), настала Уставом од 1869 (члан 99), премда је Министарски савет као државни орган први пут уведен Законом о устројству централне управе, марта 1862. Дотле министри (све до 1862. називали су се попечитељи) нису били обједињени у посебном колегијалном органу – носиоцу извршне власти. Они су дотле били старешине појединих ресора (управних области) и управљали су ресорним пословима. У Уставу од 1838. се и каже да попечитељи „бит' ће независими један од другог у упражненију њини взаимни дужности, без да један буде подчињен другому, и они ће имати сваки своју Канцеларију одјелену". Закон од 1862. предвиђао је да, поред председника, Министарски савет сачињава и седам министара. Први председник првог Министарског савета био је Илија Гарашанин. Такав састав Министарског савета (ресори, не и личности) остао је све до 18. III 1883, када је под председништвом Милана Пироћанца било уведено Министарство народне привреде (први министар тог министарства био је Јеврем Гудовић). Тих осам ресорних министарстава остало је све до 1918, тј. до краја постојања Краљевине Србије. Да би **в.** била посебан државни орган, а не обично саветодавно тело шефа државе као државног органа, било је неопходно да се осамостали у односу на шефа државе (тј. књаза), мада формално „стоји непосредно под Књазом". Било је потребно да она сама постане државни орган. Први корак на том путу је организационог карактера – да министри буду окупљени у колегијуму који има свог председника. Други је статусни и функционални – да тај колегијум, који се зове Министарски савет, добије сопствена овлашћења, за чије обављање сноси одговорност и то двоструку: правну – за повреде устава и закона почињене у вршењу службене дужности (кривична одговорност министара), те политичку – за неправилан рад, због чега може да му се ускрати поверење оног ко га је изабрао. У том смислу **в.** у Србији настала је Уставом од 1869. када је Министарски савет од законске постао уставна категорија, када је уведена правна, тј. кривична одговорност министара („министар може бити оптужен, кад учини издајство према отачаству или владаоцу, кад повреди устав, кад прими мито и кад оштети државу из користољубља") и када је установљена обавеза премапотписа („Министри су одговорни Књазу и народној скупштини за своја званична дела. – И зато сваки акт у државним делима, који Књаз подписује, мора бити против-подписан од дотичног министра."). Испуњењем ових захтева, може се узети да је у Србији **в.** настала, тј. да је Министарски савет добио субјективитет посебног државног органа. Министарски савет је добио обележје **в.** из парламентарног система наредним Уставом од 1888, када је, колективно и појединачно, постала одговорна Народној скупштини.
Ратко Марковић
Пре него што ће се образовати **в.** у савременом смислу те речи, требало је прећи дуг пут од скоро шест деценија. Изградња српске државе у новом веку почиње Првим српским устанком 1804. Султановим хатишерифима 1830. и 1833. Србија је добила статус вазалне кнежевине, а 1878. на Берлинском конгресу призната јој је независност. Њен посебни државни развитак завршен је 1918. стварањем заједничке југословенске државе – Краљевине СХС. Држава коју је српски народ формирао са другим јужнословенским народима представља једну фазу његовог политичког и државноправног живота. Уставноправни развитак се не подудара у потпуности са овом периодизацијом. Он је у већој мери представљао израз унутрашњег друштвеног, економског и политичког развитка, мада је и уставно питање у Србији зависило од међународноправних прилика и односа међу великим силама. Државни функционери и органи који имају својства министара и **в.** називани су у уставним и правним документима различито: попечитељи, саветници, касније министри, попечитељство, правленије, државни савет и министарски савет. У политичкој пракси срећу се и називи **В.** и Кабинет. У каснијем периоду среће се и назив Извршно веће.
**Борба за ослобођење Србије (1804–1830).** Поред Врховног вожда и Скупштине, два органа централне власти настала на самом почетку Првог српског устанка (у фебруару 1804), формиран је у другој години устанка (1805) и трећи орган – Правитељствујушчи совјет. Совјет је основан на иницијативу групе старешина који су тежили да ограниче Карађорђеву моћ и обезбеде своје учешће у власти, а на препоруку руског министра иностраних послова А. Чарториског. Старешине су и раније предузимале кораке да се организује једно тело које би делило власт с Карађорђем. О томе су обавестили и карловачког митрополита Стефана Стратимировића који је сматрао да је мисао о оснивању савета добра и корисна.
Значајну улогу у оснивању Совјета одиграо је један други образовани Србин из Аустрије, Теодор Филиповић (Божидар Грујовић). Преко њега, пештанског доктора права и присталице школе природног права, у Србију су продрле идеје француске револуције, слободе и законитости, тада владајуће у европским интелектуалним круговима. У Србији још нису постојали услови да ови принципи буду оживотворени, али Грујовићеви погледи, као и програми и циљеви устаника, показивали су да се српско друштво креће управо путем грађанске, буржоаске револуције.
Совјет је основан на скупштини у селу Борку 27. VIII 1805. Прота Матеја Ненадовић је тада одабрао за саветнике представнике само четири нахије, а касније су саветници били бирани на нахијским скупштинама. У Совјет су бирани угледни људи, али они углавном нису били познати ван својих локалних средина. Приликом оснивања није прецизније утврђена надлежност Совјета, речено је само да он треба да суди за тежа кривична дела, о којима ће решавати заједно с Карађорђем. Већ у првим месецима после оснивања број чланова Совјета је повећан, а и његова надлежност је проширена. Совјет је различито називан: Синод, Правитељствујушчи совјет, а понекад и Сенат.
Совјет је у почетку заседао у забаченом манастиру Вољавчи, а после ослобођења Смедерева новембра 1805, седиште Совјета је тамо премештено. Од лета 1807. боравио је у Београду. Послови којима се Совјет бавио били су бројни и разноврсни: судски, војни, дипломатски, управни, финансијски, привредни, просветни и црквени. Доносио је и бројне прописе о питањима из свога делокруга, па се може рећи да је имао и законодавну власт.
Покушај да се Карађорђева власт ограничи путем оснивања Правитељствујушчег совјета није успео, али је долазак руског изасланика К. К. Родофиникина у лето 1807. ободрио старешине. Родофиникин је сачинио пројект унутрашње организације Србије, по којем би Карађорђева власт била знатно ограничена установом „Правитељствујушчег сената србског". Мада није имао формално одобрење руског цара, пројект је несумњиво био начињен у духу руске политике и сагласан руским интересима. Проценивши да је његова врховна власт озбиљно угрожена, Карађорђе је одлучио да предупреди доношење неког решења којим би његова моћ била ограничена. На седници Совјета 26. XII 1808. Карађорђу су признати врховна власт и наследни положај, а он је обећао да ће о народу водити очинску бригу, признавати Совјет за врховни суд у земљи и све наредбе издавати преко Совјета и у договору с њим. Тако је питање највише власти у Србији, отворено од самог почетка устанка, 1808. формално решено у Карађорђеву корист. Пошто одредбе овог договора нису биле поштоване, Карађорђе је сазвао Скупштину у Београду, јануара 1811, где је донесен нови уставни акт. Њиме је обезбеђена Карађорђева потпуна превласт над старешинама и Совјетом и окончане унутрашње борбе око власти које су потресале устаничку државу. Правитељствујушчи совјет је реорганизован. Саветници нису више били бирани, него их је постављао Врховни вожд, који је постао и председник Совјета. Формирано је Попечитељство (**в.**), а именовано је пет попечитеља (министара): војних дела, унутрашњих дела (правде), хазне (финансија), иностраних дела и просвете. Поред њих именован је и „велики вилајетски судија", који је вероватно требало да врши функцију попечитеља правосуђа. Формиран је Врховни суд у који су ушли они чланови претходног Совјета који нису постали попечитељи. Поделом Совјета на два дела: Попечитељство, са функцијом **в.**, тј. извршне власти, и Велики вилајетски суд, као орган судске власти, дошло је до извесне диференцијације функција власти, али она није била доследна и потпуна јер су сви органи власти и даље обављали и законодавне и извршне и судске послове и делокруг њихових послова није био прецизно утврђен до краја устанка. Осим проте Матеје Ненадовића најважније функције у Попечитељству обављали су и Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.
После угушења Првог српског устанка у септембру 1813. и страховитих репресалија турских власти, убрзо је дошло до новог устанка, априла 1815, на чијем челу се нашао Милош Обреновић, један од малобројних старешина који није напустио земљу. Устанак је 6. XI 1815. окончан београдским споразумом Марашли Али-паше, који је именован за управника у Београду, и Милоша Обреновића. Споразумом је уређено стање у Београдском пашалуку, а почетком 1816. издато је осам посебних фермана који су регулисали положај Србије. Поред осталог предвиђено је да се у Београду установи Канцеларија од 12 кнезова, представника нахија. У Београдском пашалуку је тако уведено својеврсно двовлашће, паралелно постојање турских и српских власти.
Народна канцеларија је поред главног кнеза, Милоша, била централни орган власти, са седиштем у Београду. Сачињена од представника свих 12 нахија, она је требало да буде највише српско судско и административно тело: да суди Србима за веће кривице и да предаје паши прикупљене дажбине. Милош је у Народној канцеларији видео опасност по своју власт. Успео је убрзо да је подреди својој власти и Канцеларија се претворила у његов помоћни орган. После 1817. углавном је имала судску функцију и бавила се пресуђивањем локалних спорова, па се често називала и Београдски суд. Када се Београдски суд потпуно издвојио 1826, Народна канцеларија се коначно претворила у Кнежеву канцеларију.
**Период вазалности (1830–1878).** Дуготрајна борба српског народа за ослобођење од турске владавине, вођена и оружаним и дипломатским средствима, са ослонцем на Русију, постигла је свој први резултат стицањем статуса вазалне кнежевине са самосталном унутрашњом управом, султановим хатишерифима од 1830. и 1833. Тада су Срби добили право да сами организују административне и судске власти. Хатишериф од 1830. је као органе врховне власти предвиђао кнеза и Совјет. Милош Обреновић је султановим бератом добио својство наследног кнеза. Совјет би имао самосталан положај, независан од кнеза. Састављен је од непокретних совјетника, који нису могли бити удаљени са својих положаја уколико не изврше неко кривично дело против Порте или против закона и уредаба. Очигледна је била намера да ово тело ограничи кнежеву власт. Нема прописа о броју чланова савета и начину њиховог избора, па се може закључити да је то препуштено кнезу. Хатишерифи су представљали правну и својеврсну уставну подлогу за организовање српске државе, те се у свој оштрини поставило питање њеног уставног организовања.
Незадовољство Милошевом владавином испољавало се у виду многобројних буна, народних и старешинских, те масовне хајдучије. Да би стишао незадовољство старешина, Милош је на скупштини 13. II 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Обећао је постављање попечитеља (министара) за све струке државне управе: спољне послове, унутрашња дела, правосуђе, финансије и просвету, са председништвом или размотрилиштем попечитељства на челу. Кнез је ово обећање извршио и у току прве половине 1834. поставио је пет попечитеља за шест струка државне управе. Француском дипломати Боа ле Конту поверио је израду нацрта о организацији Врховног савета. Мада је поставио министре, кнез није дао ни устав ни законе, а незадовољство његовом владавином расло је у свим слојевима српског друштва.
После буне под вођством Милете Радојковића, јануара 1835. кнез Милош је био приморан да попусти, те се приступило изради устава. На скуштини о Сретењу 14. фебруара донесен је први српски устав, назван Сретењски. Устав је прогласио начело поделе власти, али оно у њему није било доследно спроведено. Систем централних органа власти сачињавају кнез, Државни савет и Народна скупштина. Увођење Државног совјета, као највише власти у Србији до кнеза, било је резултат борбе између кнеза и старешина за ограничење кнежеве власти. Савет и кнез имају законодавну и извршну власт, али њихова улога у законодавној и извршној власти и њихови међусобни односи нису били јасно и прецизно утврђени. Кнез има право да извршава законе и уредбе „посредством надлежни попечитеља разни струка дјела народни". Државни совјет има у свом саставу шест попечитељстава: правосуђа, унутрашњих дела, финансија, иностраних послова, војних послова и просвете. Њих у звање попечитеља именује и отпушта кнез, али и када би били смењени, они остају чланови Државног совјета и заседају у њему заједно са осталим члановима.
Попечитељи сваке године подносе извештај (сваки о својој струци) Државном совјету и кнезу, а попечитељ казначејства (финансија) и Народној скупштини. Према томе, одговорни су за свој рад и кнез их може сменити, али они и даље остају саветници. И саветници су начелно одговорни, али како за њихову одговорност није предвиђена никаква санкција, може се рећи да они нису политички одговорни. Одговорни су кривично, за дела изричито набројана у уставу. Ако би суд осудио оптуженог саветника, он би могао бити смењен.
Услед незадовољства трију великих сила доношењем Сретењског устава, тај устав је био кратког века. И после његовог суспендовања Савет је у извесном смислу наставио да постоји, његово организовање се сматрало већ неоспорним, а политички сукоби и борба за доношење новог устава су се наставили. Нови устав за Србију донесен је у Цариграду децембра 1838. у виду султановог хатишерифа, због чега ће и понети назив Турски. Његовим доношењем постигнута је сврха борбе кнежевих противника: потпуно је ограничена кнежева власт. Устав је предвиђао постојање двају органа централне државне власти: кнеза и Совјета. Кнезу је поверена унутрашња управа земље, он бира чланове и председника Совјета. Има право да именује три лица, која ће сачињавати Централно правленије (**в.**): министра унутрашњих послова, министра финансија и министра правосуђа. На челу кнежеве канцеларије биће кнежев намесник, представник, који ће имати функцију министра иностраних дела. Док су на дужности, министри имају право да заседају у Совјету.
Други орган централне власти је Совјет. Совјет чини 17 чланова, најугледнијих старешина. Председника и чланове Совјета именује кнез, али их не може сменити, сем ако би нарушили земаљске законе и уредбе, што би се доказивало код Порте. Законодавна и извршна власт нису одвојене. Заједно са кнезом Совјет учествује у законодавној, а и у извршној власти. Министри су дужни да сваке године Совјету подносе извештај о свом раду. Кнез не може издати ниједан правни акт без претходне сагласности Совјета, чиме је његова власт битно ограничена јер је у свим својим функцијама зависио од Совјета. Ограничење кнежеве власти у корист Совјета довршено је доношењем аката о устројству Совјета, кнежеве канцеларије и Централне управе (*Устројеније Совјета Књажества србског*, *Устројеније Централнога* *правленија Књажества србског*) 29. V 1839. Ти су прописи утврдили и чак проширили власт Совјета одређену Уставом. Кнезу је онемогућено да слободно бира не само саветнике, него и министре, који су овим прописима везани за Совјет. Не могавши да прихвати ново стање, кнез Милош Обреновић је 1. VI 1839. абдицирао и отпутовао у Влашку на своје спахилуке.
Од доношења Турског устава, односно свргавања са власти и кнеза Михаила Обреновића 1842, почиње тзв. уставобранитељски период. Због непрецизности одредаба Турског устава, долази до честих сукоба између кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеља око тога да ли ће **В.** и администрација бити независни од Совјета. У тој борби је Совјет изнео победу. У овом периоду **В.** су водили Аврам Петронијевић (1839–1840, 1842–1843, 1844–1852), Илија Гарашанин (1852–1853) и др.
Светоандрејска скупштина 1858. вратила је на престо Обреновиће. У време своје друге владавине кнез Милош је успео да успостави апсолутистичку власт, не поштујући уставне одредбе које су је ограничавале. Дошавши на престо после очеве смрти у септембру 1860, Михаило Обреновић је сматрао да је за остварење његових политичких циљева нужан услов снажна власт, усредсређена у рукама владаоца. Њу није било могуће спровести у условима важења Устава од 1838. Пошто је нови устав Србије, због њеног вазалног положаја, могао бити донесен опет само у форми султановог хатишерифа, кнез је спровео уставне промене доношењем законā, које је могао да изда сам, без Порте. Низом органских закона 1861. и 1862. измењене су основне уставне одредбе. Међу њима су и *Устројеније Државног Совјета* од 17. VIII 1861. и *Устројеније Централне државне управе* *у Књажеству* *Србији* од 10. VIII 1862.
*Устројеније Државног Совјета* је суштински изменило положај савета који више није независан у односу на кнеза. Овим законом савет је постао бирократско тело, потпуно подређено кнезу. *Устројеније Централне државне управе* од 10. VIII 1862. заменило је *Устројеније Централног правленија* од 1839. Укинута је веза између Државног совјета и министара, министри су одвојени од Совјета и подређени искључиво кнезу. Кнез је потпуно слободан у избору министара, могао их је узимати и изван Совјета. Пошто министри више нису чланови Совјета, Министарски савет се јавља у односу на Совјет као посебно колегијално тело. Раније су министри деловали самостално, сваки у ресору за који је био одговоран. Сада се установљује Министарски савет (**В.**). Предлози које су поједини министри подносили Државном совјету више нису њихови лични предлози, него предлози целог Министарског савета. Установљен је и председник Министарског савета, а повећан је и број министарстава, од четири, колико је постојало по Турском уставу, на седам. Уместо старога назива „попечитељство" уводи се нови „министарство". Иако је *Устројенијем* начелно предвиђена одговорност министара кнезу и Совјету, о њој није донесен посебни закон.
До уставних промена дошло је после атентата на кнеза Михаила и ступања на престо малолетног кнеза Милана Обреновића. Неколико месеци после убиства кнеза Михаила, 19. VI 1869. донесен је нови устав. По овом уставу, познатом под називом „Намеснички", највеће промене су везане за положај и права Народне скупштине, која је први пут добила учешће у законодавној власти и буџетско право. Законодавну власт дели са кнезом који је у законодавству надмоћнији чинилац. Буџетско право скупштине је такође окрњено, чиме је ограничено њено право да утиче на рад **в.**, јер је неодобравање буџета у земљама где постоји парламентарни систем средство којим парламент изазива пад **в**.
На врху државне службе налази се Министарски савет, који стоји непосредно под кнезом. Кнез поставља и отпушта министре. Министри нису могли бити посланици, док су у парламентарном систему министри политичке личности које су узете из редова самог парламента и политички су за свој рад одговорне парламенту. Мада у овом Уставу стоји да су министри одговорни за своја службена дела и да сваки акт који кнез потписује мора бити премапотписан од одговарајућег министра, и Устав и Закон о министарској одговорности донесен 1870. утврђују министарску одговорност само као кривичну, а не и политичку. Министри нису политички одговорни пред Народном скупштином, него само кривично пред специјалним судом за изричито побројана дела: издају државе или владаоца, повреду устава, примање мита и оштећење државе из користољубља. Министра могу оптужити кнез или Народна скупштина, а суди му посебни Државни суд. Према томе, Намесничким уставом у Србији није био уведен парламентарни режим, јер не постоји политичка одговорност министара, што чини његову суштину. У овом периоду **В.** су водили: Илија Гарашанин (1861–1867), Јован Ристић (1867, 1873), Никола Христић (1867–1868), Миливоје Петровић Блазнавац 1872–1873) и др.
**Период независности (1878–1918)**. Добијање статуса самосталне и суверене државе и територијално проширење које је Србија добила на Берлинском конгресу 1878. имали су изузетно велик значај за њен даљи развитак, али је период после Берлинског конгреса био оптерећен и бројним проблемима, политичке и економске природе, који су проузроковали даљи пораст политичког незадовољства. Финансијске афере, политички прогони опозиције, ограничавање демократских грађанских права и слобода, и законским путем и у политичкој пракси, кршењем уставних и законских прописа, Тимочка буна 1883. и Српско-бугарски рат 1885, као и неки разлози личне природе допринели су опадању угледа краља Милана и у земљи и у иностранству. Да би обезбедио опстанак династије Обреновића на српском престолу, краљ је решио да абдицира, а доношење новог устава изгледало је као једино средство да се поврати популарност династије и постигне помирење са Радикалном странком, главном политичком снагом у табору присталица промене устава.
По овом уставу, донесеном децембра 1888, Министарски савет (**в.**) налази се на челу државне службе и стоји непосредно под краљем. Чине га министри, наименовани за поједине струке управе, и председник Министарског савета, који може бити без портфеља. Поставља их краљ указом, а министри могу бити само српски држављани. Ниједан члан краљевског дома не може бити министар. Министри су могли бити народни посланици. Они више нису били сматрани за краљеве чиновнике, него за политичке људе који долазе на власт по скупштинском поверењу. Одговорни су политички и кривично, краљу и Народној скупштини. За све краљеве акте одговорни су министри, сваки у својој надлежности или сви, ако је надлежан Министарски савет, а премапотписују сваки државни акт који потпише краљ. Никаква краљева наредба, ни писaна ни усмена, не може заклонити министра од одговорности. Министарска одговорност је овим уставом добила одговарајући механизам за своје обезбеђење. Установа министарске одговорности и пуно буџетско право Скупштине, најважније полуге парламентарног система, омогућили су његово увођење у Србији. Устав од 1888. је значио победу грађанских демократских начела, за која се народ у Србији борио још од прве владе кнеза Милоша. Овим уставом је Србија постала грађанска, уставна и парламентарна монархија.
После абдикације краља Милана 1889, на српски престо је дошао његов малолетни син Александар. Владавину краља Александра Обреновића обележили су политичка нестабилност, страначке борбе, честа промена **в.** и неколико државних удара. Првим државним ударом се краљ пре времена прогласио за пунолетног, 13. IV 1893. После незаконитог повратка у земљу краља Милана 1894. радикали су морали да се повуку са власти. Погађајући се са политичарима осталих двеју странака, оба краља су склапала **в.** по својој жељи, постављала и смењивала чиновнике. Препреку таквом начину владавине представљао је постојећи устав са својим парламентарним системом и другим демократским одредбама, па је краљ Александар 21. V 1894. обуставио устав и вратио у важност Устав од 1869. и законе донесене на основу њега.
На доношење новог устава краљ је био приморан због опадања свог угледа, што је претило његовом опстанку на престолу. Нови устав краљ је октроисао 18. IV 1901. Најкрупнија новина у овом уставу било је увођење дводомног народног представништва, које чине Народна скупштина и Сенат. Буџетско право Народног представништва било је ограничено, па оно није могло приморати на одступање **в.** којом не би било задовољно. Министре именује краљ, а они стоје на челу државне управе, непосредно под краљем. Не могу бити чланови Народне скупштине, нити изабрани сенатори, а одговорни су краљу и Народном представништву. Министарска одговорност је слична одговорности министара по Намесничком уставу и искључиво је кривична. С обзиром на то да устав није утврдио одговорност министара за њихова политичка дела, што представља најважнију полугу парламентарне владавине, може се закључити да на тај начин још није омогућено увођење парламентаризма у Србији, па је краљ Александар и даље владао апсолутистички.
Владавина Александра Обреновића завршена је тзв. Мајским превратом 11. VI 1903, атентатом на краља и краљицу и проглашењем Петра Карађорђевића за краља. Народно представништво је већ 16. јуна усвојило нови устав који је представљао допуњени и измењени Устав од 1888. Међу најважније измене спадају оне које се односе на одговорност министара и других државних службеника. Министре поставља краљ, али су они политички одговорни не само краљу, него и Народној скупштини. Повећавањем министарске одговорности ограничена је и власт краља. Усмена или писана краљева наредба не може их заштитити од одговорности. Застарелост министарске кривице је продужена од четири на пет година после учињеног дела. Краљ не може прекинути поведену истрагу против оптуженог министра. Сваки чиновник је одговоран за своја службена дела, без обзира на то по чијим је наредбама радио. Доношењем Устава од 1903. у Србији су остварене уставне, правне претпоставке за увођење парламентарне **в.** по енглеском моделу.
У овом периоду **в.** су водили: Јован Ристић (1878–1880, 1887), Милан Пироћанац (1880–1883), Никола Христић (1883–1884, 1888–1889, 1894–1895), Милутин Гарашанин (1884–1887), Сава Грујић (1887–1888, 1889–1891, 1893–1894, 1904, 1906), Никола Пашић (1891–1892, 1904–1905, 1906–1908, 1909–1911, 1912–1918), Јован Ђ. Авакумовић (1892–1893, 1903–1904), Стојан Новаковић (1895–1896, 1909), Владан Ђорђевић (1897–1900), Михаило В. Вујић (1901–1902), Љубомир Стојановић (1905–1906), Милован Миловановић (1911–1912) и др.
**Период Краљевине СХС/Југославије (1918–1941)**. Временом провизоријума назива се време од 1. XII 1918, тј. од стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, до доношења првог устава 28. VI 1921. То је време изграђивања нове државе и њених основних установа, као и припремā за доношење устава. У овом периоду државну власт су вршили краљ, **В.** и Привремено народно представништво.
Прва заједничка **в.** нове државе, Министарски савет Краљевине СХС, формирана је 20. XII 1918. **В.** је имала коалициони карактер, у њу су ушли, сразмерно својој бројној снази, представници свих важнијих странака „сва три племена". Зазирући од популарности и ауторитета Николе Пашића, регент Александар није мандат за састав **в.** поверио Пашићу, него Стојану Протићу, једном од првака Народне радикалне странке. Привремено народно представништво, које је имало карактер врховног представничког и законодавног тела у провизоријуму, није било изабрано непосредним изборима. Формирала га је у ствари **В.**, по критеријуму заступљености свих политичких странака и група, сразмерно њиховој бројној снази. Почело је да ради марта 1919.
И редослед формирања органа власти у новој држави, прво формирање **в.**, па потом народног представништва, као и његов каснији рад, показивали су снажну превагу **в.**, тј. извршне власти над законодавном. **В.** је за време мандата Привременог народног представништва донела око 800 прописа из области финансија, социјалне политике и унутрашње управе, ограничавајући на тај начин компетенције привременог парламента. То је оправдавано практичним политичким разлозима. Стање у земљи и низ битних послова које је требало обавити на уређивању најважнијих државних послова наметали су бржи поступак доношења правних прописа. **В.** је донела и низ прописа који су имали чак уставни карактер: прописе о равноправности писама, ћирилице и латинице, равноправности језика, српскохрватског и словеначког, прописе о државним симболима, застави и грбу. Донела је фебруара 1919. и прописе о извршењу аграрне реформе, о чему је Привремено народно представништво само обавештено.
Избори за уставотворну скупштину спроведени су 28. XI 1920. Уставотворна скупштина је 28. VI 1921. донела устав, назван Видовдански, по којем је држава дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија. Поред краља и Народне скупштине, трећи орган централне власти је Министарски савет. Министре поставља и смењује краљ, а министри постављају ниже чиновнике. Министарски савет „стоји непосредно под Краљем". Видовдански устав је усвајао парламентаризам као систем поделе власти и основицу уставног политичког уређења државе, али он није доследно споведен. Краљ је делио законодавну власт са Народном скупштином, али је према Народној скупштини имао права која су му стварала надређен положај.
Министри нису морали бити узимани из реда скупштинских посланика, што је противно начелима парламентаризма, по којима **В.** треба да произлази из парламентарне већине и да за свој рад одговара искључиво парламенту. У парламентарној пракси Краљевине СХС није поштовано начело да се **в.** формирају од скупштинске већине и да падају када изгубе поверење парламента. Министри су политички одговорни и краљу и Народној скупштини, што је такође противно правилима прокламованог режима парламентаризма. У погледу одговорности министара уочава се превага краља у односу на Народну скупштину. Краљ се окруживао политичарима који нису уживали поверење скупштинске већине, мешао се у избор личности које су улазиле у **в.**, омогућавао да земљом управљају они који су изгубили потребну посланичку већину у Народној скупштини и рушио **в.** које су имале већину. **В.** су састављане на двору, а не у Народној скупштини. У периоду 1921–1929. само су две **в.** пале у скупштини, парламентарним путем, а све остале су смењене вољом краља. У периоду 1918–1929. **В.** су водили Стојан Протић (1918–1919, 1920), Миленко Веснић (1920–1921), Љубомир Давидовић (1919–1920, 1924), Никола Пашић (1921–1924, 1924–1926), Никола Т. Узуновић (1926–1927), Велимир Вукићевић (1927–1928), Антон Корошец (1928–1929).
Овакав систем, знатно ограничен краљевим прерогативима и сужен његовим фактичким утицајем на све **в.** у периоду 1921--1929, добио је ознаку привидног парламентаризма, „псеудопарламентаризма". Криза парламентарног система у Краљевини СХС настала је као резултат неколико компонената: класне, националне и кризе политичког представништва. Све оштрији политички сукоби између Срба и Хрвата, испољени кроз сукобе влaдајућих странака (радикала и Сељачко-демократске коалиције), достигли су критичну тачку атентатом у скупштини 20. VI 1928. који је означио крај парламентаризма и убрзао прелаз на отворену диктатуру, створивши краљу повод и оправдање за државни удар.
Шестог јануара 1929. краљ Александар је извршио државни удар и увео отворени апсолутизам, суспендовањем устава и распуштањем скупштине. Диктатуру је обележавала политика „чврсте руке", милитаризација власти, укидање парламентаризма, забрана рада странака и терор над комунистима. Правну основу диктатуре чинило је неколико закона, међу којима је најважнији био Закон о краљевској власти и врховној државној управи донет 6. јануара. По овом закону краљ је носилац све власти у земљи. Он именује председника и чланове Министарског савета, који стоје непосредно под њим и раде по његовом овлашћењу. Управну власт по краљевом овлашћењу врше поједини министри за поједине гране управе, министри су одговорни краљу и он их може оптужити. Суди им Државни суд који именује краљ. Истога дана је формирана **в.** са генералом Петром Живковићем на челу, у коју су ушли дворски поузданици, претежно дисиденти појединих политичких странака. Законом о уређењу врховне државне управе од 31. III 1929. врховна државна управа подељена је на 12 министарстава.
Увођење диктатуре 6. I 1929. није решило ниједан од политичких и економских проблема са којима се држава суочавала. После неколико неуспелих покушаја преговора са представницима неких странака, краљ Александар је одлучио да излаз из кризе потражи у враћању ограничене уставности, па је октроисао устав 3. IX 1931. Устав није представљао значајнији корак ка демократизацији југословенског друштва у односу на стање створено шестојануарском диктатуром, нити је покушано решавање његових најакутнијих проблема: националног и социјалног питања.
Држава је дефинисана као наследна уставна монархија, а изостала је ознака „парламентарна", коју је садржавао претходни устав. Иако је прокламована подела власти на законодавну, извршну и судску, краљу је обезбеђено највише овлашћења у свим трима функцијама власти. Управну власт краљ врши преко одговорних министара. Председника Министарског савета (**В.**) и министре именује краљ, а они стоје непосредно под њим. Краљ и Народна скупштина могу оптужити министре за повреду устава и земаљских закона, учињену у службеној дужности. Министар може бити оптужен за време трајања службе и пет година после одступања. Министри су политички одговорни само краљу, пошто је једино краљ могао министра једнострано разрешити дужности. Према томе Устав није у државу увео парламентарни систем. Сваки чин краљевске власти премапотписује надлежни министар, односно Министарски савет, али како су они политички одговорни једино краљу, произлази да је уведена само формална уставност, а остао апсолутизам.
После октроисања Устава формиране су две **в.** Петра Живковића, углавном истог састава као и прва. После оставке треће генералске **в.** уследило је формирање краткотрајних **в.**, без великих политичких разлика, које нису успевале да реше политичке проблеме који су оптерећивали земљу. До 27. III 1941. **в.** су водили: Петар Живковић (1929–1932), Војислав Д. Маринковић (1932), Никола Т. Узуновић (1934), Богољуб Јевтић (1934–1935), Милан Стојадиновић (1935–1939), Драгиша Цветковић (1939), Драгиша Цветковић и Влатко Мачек (1939–1941) и др.
**Време II светског рата (1941–1945)**. Председник **в.** формиране 26. VIII 1939. Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Цинцар-Марковић потписали су 25. III 1941. у Бечу Протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Бурне антифашистичке демонстрације избиле су у земљи тим поводом, а 27. марта извршен је и државни удар – збачени су **В.** Цветковић–Мачек и Краљевско намесништво, а млади краљ Петар II прогласио се за пунолетног и преузео краљевску власт. Без сагласности Народног представништва, које је било распуштено, краљ је именовао нову **в.**, са генералом Душаном Симовићем на челу. Састав ове **в.** био је делимично измењен 11. априла, још за време њеног бављења у земљи.
Симовићева **в.** напустила је земљу 15. IV 1941. **В.** у емиграцији била је сматрана од стране савезничких земаља за јединог легитимног и уставног представника Краљевине Југославије и носиоца њеног државноправног и међународноправног континуитета, а деобу Југославије није признала ниједна савезничка **в**. Због сукоба око питања одговорности за рат и априлску капитулацију, Симовићева **в.** пала је почетком 1942. До августа 1943. формиране су **в.** које су водили Слободан Јовановић (1942–1943) и Милош Трифуновић (1943). У редовима југословенске **в.**, југословенских политичких људи и политичке емиграције у Лондону било је дубоких разлика око низа политичких питања, која су постојала у прошлости, међусобних оптуживања за исход рата и последице окупације и неслагања око уређења државе после рата.
У окупираној Србији, одмах после четворомесечне Комесарске управе Милана Аћимовића, формирана је **в.** под окупацијом коју је све до ослобођења 1944. водио Милан Недић. Истовремено, у току НОБ-а у земљи је почело изграђивање нове, револуционарне државне власти која је с обзиром на ратне и револуционарне услове имала првенствено војни карактер. Највише војне и политичке функције вршили су главни штабови и национална и покрајинска партијска руководства. Упоредо са организовањем војних власти, формирају се на ослобођеним територијама локални органи власти – народноослободилачки одбори. Августа 1941. формулисана је иницијатива за стварање Народног комитета ослобођења, као централног органа власти за целу Југославију. Ова замисао, обновљена у јесен 1942, није наишла ни на подршку Совјетског Савеза ни западних савезника, те је на скупштини одржаној у Бихаћу 26. и 27. XI 1942. основано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), као врховно политичко представничко тело свих народа Југославије. Извршни одбор АВНОЈ-а састојао се од више ресора и имао фактички обележја револуционарне **в**. За председника Извршног одбора изабран је Иван Рибар. Тако од оснивања АВНОЈ-а југословенска **в.** у избеглиштву више није била једини представник Југославије.
Промена ратних и политичких прилика 1943. довела је и дo промене политике Велике Британије према Југославији. На свом Другом заседању у Јајцу, 29–30. XI 1943, АВНОЈ је конституисан као „врховно законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник суверенитета народа и државе Југославије", а Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као његов извршни орган, „са свим обележјима народне **в.**". Избегличкој **в.** одузета су права законите **в.** и право да пред страним државама заступа народе Југославије. Следећег дана, 30. новембра, Председништво АВНОЈ-а донело је одлуку о именовању Националног комитета ослобођења Југославије.
У вези са ситуацијом у земљи и формирањем револуционарне **в.**, и као последица измењене политике савезника према југословенском проблему, **в.** Божидара Пурића је демисионирала 1. VI 1944. Мандат за састав нове **в.** поверен је Ивану Шубашићу, који је са НKOJ-ем (односно његовим председником Јосипом Брозом Титом) склопио Споразум, 16. VI 1944. на Вису и 1. XI 1944. у ослобођеном Београду. Краљевска **в.** признала је тековине југословенске Народноослободилачке борбе, као и промене које су настале у земљи, а првенствено АВНОЈ и НКОЈ. Споразум су признале и савезничке велесиле. Дана 5. III 1945. уследиле су оставка Краљевске **в.** и оставка Националног комитета, а 7. марта образована је Јединствена привремена **в.** Демократске Федеративне Југославије, са Јосипом Брозом Титом на челу. То се још увек сматрало за државноправни провизоријум, о којем ће коначну одлуку донети будућа Уставотворна скупштина Демократске Федеративне Југославије.
Након што је 11. XI 1945. изабрана Уставотворна скупштина, она је на својој првој седници у Београду 29. XI 1945. донела Декларацију о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије. Уставотворна скупштина ФНРЈ закључила је да се „коначно у име свих народа Југославије *укида Монархија* у Југославији, а краљ Петар II Карађорђевић са целом династијом Карађорђевића лишава свих права, која су њему и династији припадала..." Декларацијом Уставотворне скупштине ФНРЈ санкционисано је као коначно оно државноправно стање које се изграђивало у Југославији током четири ратне године.
На иницијативу Политбироа ЦК КПЈ створен је у Ужицу 16. XI 1941. Централни народноослободилачки одбор. Његов председник био је Драгојло Дудић, а секретар Петар Стамболић. Одбор је имао и своје ресоре: пољопривреду, финансије, грађевинарство, просвету и школство, занатство, трговину и привреду. Међутим, због брзог слома устанка, овај Одбор није практично ни деловао.
После оснивања АВНОЈ-а његов извршни одбор је, у сарадњи са највишим војним и политичким руководством, у појединим областима припремао организовање земаљских антифашистичких већа или претварање постојећих земаљских органа у оваква тела. То је било обављено у току 1943, а Србија је била једина земља у којој није било конституисано земаљско антифашистичко веће које би послало своје представнике на Друго заседање АВНОЈ-а. Том конституисању се противио ЦК КПЈ јер је још увек била жива теза о „версајској Југославији", великосрпском хегемонизму и угњетачким и угњетеним народима. Тако је све одлуке које су се односиле на југословенску државу и положај Србије у њој наметало искључиво војнополитичко руководство партизанског покрета. У току рата била су изграђена војнополитичка руководства Војводине, Косова, Метохије и Санџака, али није било наговештаја да ће Србија бити изграђена као сложена, федерална јединица. Све до ослобођења Београда постојао је Главни народноослободилачки одбор Србије. После ослобођења Београда ГНОО припремио је сазив Велике антифашистичке скупштине Србије, у Београду 9–12. XI 1944. Најважнија одлука ове скупштине била је следећа: „Да се Главни народноослободилачки одбор Србије прошири и реконструише у Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије, која ће бити највише законодавно и извршно народно представничко тело, носилац суверенитета народа и државе Србије и врховни орган државне власти демократске Србије, као равноправне федералне јединице Демократске Федеративне Југославије". Ова одлука је имала уставни карактер и њоме је успостављен континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, образованог новембра 1941, и АСНОС-а. У одлуци је о томе речено да је ГНОО у току борбе од највишег органа борбеног јединства Србије прерастао у врховни орган власти Србије.
Љубомирка Кркљуш
**Период социјалистичке Југославије (1945–1991)**. У Другој Југославији Србија је, по угледу на совјетски модел федерације, који је био пресликан у Уставу ФНРЈ од 1946, као федерална јединица следила схему организације власти федерације. Она је, као и остале народне републике, наставила то да чини и после промене карактера друштвеног и државног уређења Југославије – од административног у самоуправни социјализам. У периоду административног социјализма, који се поклапа с важењем Устава ФНРЈ од 1946. у првобитном, интегралном тексту (и Устава НР Србије од 1947), организација државне власти била је изведена према совјетској варијанти начела јединства власти. Државни органи у републици подељени су на највише органе државне власти (Народна скупштина републике и Президијум Народне скупштине републике) и на органе државне управе (**В.** Народне републике и министарства републике). Уместо ранијег назива Министарски савет, за који се држало да више одговара монархијском облику владавине (у којем је министарски савет саветодавно тело монарха), уведен је назив **в.** за одговарајући државни орган, чији положај ни приближно није био налик положају **в.** у парламентарном систему власти. Сходно наведеној подели државних органа, **в.** је била одређивана као врховни орган државне управе („највиши извршни и управни орган државне власти народне републике"). За свој рад одговарала је Народној скупштини републике. Због ондашње концепције друштвеног и привредног уређења (административно управљање државним привредним предузећима и државним установама у области просвете, културе и социјалне заштите) функције **в.** излазиле су из традиционалних оквира органа носиоца извршне власти.
Концепција друштвеног уређења земље (самоуправни уместо административног социјализма) почела је да се мења Уставним законом од 1953. да би потом била усавршавана и допуњавана у последња два устава социјалистичке Југославије, од 1963. и 1974. Укинута је подела државних органа на органе државне власти и органе државне управе из совјетских устава. Од државних органа били су укинути президијум и **в.**, а уместо министарстава били су уведени секретаријати (реч која, сматрало се, боље „звучи" у скупштинском систему власти, пошто је реч министарство из терминолошког апарата система поделе власти). Организација власти била је изведена на начелу јединства власти, што је значило да је орган који врши послове извршне власти само извршни орган Скупштине, а не посебан државни орган. Извршно веће, као извршни орган републичке Скупштине, бира републичка Скупштина из реда својих чланова, да би овај статусни услов отпао Уставом од 1974. Према Уставу СР Србије од 1974, „Извршно веће Скупштине СРС сачињавају председник, чланови Већа које бира Скупштина СРС и републички секретари који руководе републичким органима управе, као и други функционери који руководе републичким органима управе и организацијама одређеним законом" (члан 379. став 1).
У Другој Југославији, значи и у републикама, постојала је само једна политичка странка (КПЈ, а од 1952. СКЈ), па су све **в.**, како федералне тако и републичке, биле једностраначке. Исто важи и за извршна већа која су уместо **в.** била формирана уставном реформом од 1953. У НР Србији, на основу Устава НР Србије од 1947, биле су формиране две **в.**, а обема је председник био Петар Стамболић. Прва је имала 34 члана, друга 16 чланова. Пре него што је Устав НР Србије био донесен, указом Председништва АСНОС-а формирана је априла 1945. Народна **в.** Србије. Састављена на ресорном принципу, с председником и два потпредседника, имала је 14 чланова. У току мандата доживела је неколико реконструкција јер су била формирана нова министарства, а у њен састав су ушли и министри без портфеља (било их је пет), тако да је имала 26 чланова. Председник те **в.** био је све време Благоје Нешковић (од 4. XII 1946. уједно и министар финансија). По Уставном закону о основама друштвеног и политичког уређења и органима власти Народне Републике Србије од 1953, била су образована три извршна већа, која од тада па до краја свог постојања (11. II 1991) нису имала обележја **в**. Председник првог био је Петар Стамболић, другог Јован Веселинов и Милош Минић, а трећег Милош Минић и Слободан Пенезић. Поред председника, прво Извршно веће имало је 26, друго 19, треће 28 чланова. По Уставу Србије од 1963, било је пет извршних већа. Њихови председници су били Слободан Пенезић, Драги Стаменковић (два пута), Ђурица Јојкић и Миленко Бојанић. Прва три су имала по 14 чланова, а четврто и пето по 21 члана. По Уставу СР Србије од 1974, било је пет извршних већа. Председници су били Душан Чкребић, Иван Стамболић, Бранислав Иконић, Десимир Јевтић и Станко Радмиловић. Осим Извршног већа Станка Радмиловића, које је имало 26 чланова, сва претходна извршна већа образована по Уставу Србије од 1974. имала су преко 30 чланова, а Извршно веће Десимира Јевтића имало је чак 42 члана. Број чланова Извршног већа је у овом периоду порастао због промене уставне концепције о његовом саставу (председник, потпредседници, изборни чланови које бира Скупштина СРС и чланови по положају).
**Период СР Југославије/Србије и Црне Горе (1991–2006)**. У трећој, смањеној Југославији, преосталој после отцепљења њене четири федералне јединице, која се састојала од свега две федералне јединице, Република Србија била је једна од двеју република чланица СРЈ. Та федерација, која је била смањени наставак „велике" федерације, донела је свој Устав 1992, док је Република Србија донела свој Устав 1990. у време када је још увек постојала СФРЈ, а та федерација и њене федералне јединице уставно биле одређене као „социјалистичке". Устав Србије од 1990. је, супротно Уставу СФРЈ од 1974, уредио политички живот на начелима вишестраначке парламентарне демократије, која је касније прихватио и Устав СРЈ од 1992. По Уставу Србије од 1990, власт је била организована на начелу поделе власти, а у тој подели „извршна власт припада **В.**" (члан 9. став 3.). По том уставу, образовано је осам **в**. Председници су им били Драгутин Зеленовић, Радоман Божовић, Никола Шаиновић, Мирко Марјановић (два пута, најдуже без прекида био председник **в.** у српској политичкој историји), Зоран Ђинђић, Зоран Живковић, Војислав Коштуница. Њихов састав кретао се између 19 и 36 чланова. **В.** Драгутина Зеленовића имала је 27 чланова, Радомана Божовића 28, Николе Шаиновића 29, прва **в.** Мирка Марјановића 33, а друга 36, **в.** Зорана Ђинђића 27 (она ће остати упамћена и по највећем броју потпредседника које је једна **в.** Србије имала после II светског рата: у моменту формирања било их је седам), **в.** Зорана Живковића 26 чланова, **в.** Војислава Коштунице 19 чланова (имала је само једног потпредседника, а касније су јој „придодата", без избора у Народној скупштини, још два члана).
Све **в.** изабране на основу овог устава функционисале су на начелима парламентарног система власти, све до октобарских промена 2000. када је, после победе кандидата опозиције на изборима за савезног председника Републике (Војислава Коштунице), ДОС (Демократска опозиција Србије), сматрајући да постојећа, у складу с Уставом и важећим Законом о **в.** изабрана **в.** Србије нема више политички легитимитет, уз велику унутрашњу и спољашњу подршку, закључио са СПО и СПС Договор о формирању тзв. прелазне **в.** Србије, који су као гаранти још потписали председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Републике Србије Милан Милутиновић. Тим договором било је предвиђено формирање тзв. прелазне **в.** Србије и потом расписивање превремених парламентарних избора за Народну скупштину. После потписивања Договора, **в.**, која је била изабрана сагласно Уставу, поднела је 21. X 2000. оставку, а њене функције преузела је прелазна **в.**, коју је постојећа Народна скупштина, после унутрашњег престројавања народних посланика, изабрала 24. X 2000. Сагласно Договору, превремени парламентарни избори били су одржани 23. XII 2000, а прелазна **в.** функционисала је до 25. I 2001, када је у складу с Уставом од 1990. и важећим Законом о **в.** од 1991. образована **в.** с председником Зораном Ђинђићем на челу.
За време важења Устава од 1990 (1990–2006) све **в.** Србије биле су састављане по страначком начелу, према резултатима вишестраначких парламентарних избора. При том су прва и друга **в.** по Уставу Србије од 1990. биле страначки хомогене, пошто је на парламентарним изборима од децембра 1990, одржаним по већинском изборном систему, убедљиву већину у Народној скупштини добила једна странка – СПС (194 посланичка мандата од 250 по Уставу могућих). Тај скупштински сазив имао је две **в.**, јер је председник прве, Драгутин Зеленовић, поднео оставку. Трећа **в.** била је мањинска **в.** СПС-а, пошто је та странка на парламентарним изборима одржаним децембра 1992. по систему сразмерног представништва добила релативну већину од 101 посланичког мандата. До распуштања Народне скупштине октобра 1993, та **в.** је опстајала уз првобитну подршку СРС у Народној скупштини, да би потом СРС поднела у Народној скупштини предлог за гласање о неповерењу тој **в**. Четврта **в.** била је коалициона јер је СПС на парламентарним изборима од децембра 1993 (одржаним по систему сразмерног представништва), премда је добила највећи број посланичких мандата (123), ипак била принуђена да парламентарну већину формира с неком другом парламентарном странком (НД). И пета **в.** по Уставу од 1990. била је коалициона. Сачињавали су је коалиција СПС, ЈУЛ, НД, као јединствена изборна листа (која је на парламентарним изборима одржаним септембра 1997. по систему сразмерног представништва освојила 110 посланичких мандата) и СРС (која је на истим изборима освојила 81 посланички мандат). Прелазна **в.**, образована после октобарских промена политичким договором, била је коалиција трију странака које су потписале Договор о формирању тзв. прелазне **в.** Републике Србије – ДОС-а, СПО-а и СПС-а – и постојала је до 25. I 2001. Њен председник је био Миломир Минић, а потпредседници су били Спасоје Крунић и Небојша Човић. Обухватала је 25 министарстава. У министарствима унутрашњих послова, финансија, правде и информисања била су успостављена тзв. коминистарства, што је значило да је сваки од ова четири ресора имао по три министра (по један из ДОС-а, СПО-а и СПС-а), што је довело до тога да су општи и појединачни акти коминистарства морали бити потписивани од стране сва три коминистра. У прелазној **в.** одлуке су се доносиле сагласношћу (консензусом) председника и два потпредседника. **В.** Зорана Ђинђића била је коалиција 18 политичких странака (и у том погледу је била јединствена у политичкој историји Србије). **В.** Зорана Живковића поновила је страначку схему **в.** Зорана Ђинђића јер је била изабрана у оквиру истог скупштинског сазива, с тим што је имала једног потпредседника мање. Последња **в.** по Уставу од 1990, **в.** Војислава Коштунице, образована марта 2004, била је коалиција ДСС-а, Г17, НС-а и СПО-а, а обухватала је најмањи број министарстава (17) од свих **в.** образованих на основу Устава од 1990. У моменту када је била образована имала је 19 чланова. Међутим, Одлуком о обавезама државних органа Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени гласник РС", бр. 48/2006) од 5. VI 2006. **В.** Србије су припале надлежности у области спољних послова и одбране, па су јој „до доношења неопходних закона" (који никада нису били донети) припојена два нова министра, ранији чланови Савета министара државне заједнице која је престала да постоји, који су у том телу представљали државу чланицу Србију. Били су то министар иностраних послова (Вук Драшковић) и министар одбране (Зоран Станковић), тако да је од тада па до краја свога постојања (јул 2008) та **в.** имала 21 члана. Тиме је повређена одредба Устава по којој се министарства одређују само законом, као и одредба Устава по којој се министри бирају у Народној скупштини.
Настојањем дела домаћих политичара, потпомогнутих пре свега из Европске уније, прекинут је уставноправни континуитет СРЈ, а држава Југославија престала је да постоји. На основу једног политичког споразума, закљученог између два представника савезне државе, два представника Црне Горе и једног представника Србије, у присуству високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност „као сведока" (Хавијер Солана), који је носио назив „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе", а не на основу одредаба важећег Устава СРЈ о доношењу и промени устава (ревизиони поступак), донесена је фебруара 2003. по *ad hoc* поступку Уставна повеља, којом је формирана државна заједница Србија и Црна Гора, као врста реалне уније те две државе. Штавише, нигде у Уставној повељи није било речено да њеним доношењем и ступањем на снагу престаје да важи Устав СРЈ од 1992. Трајање те државне заједнице било је ограничено на три године, после којег периода су државне чланице имале право „да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање из државне заједнице Србија и Црна Гора" (члан 60. став 1. Уставне повеље). Касније се показало да је права сврха државне заједнице била баш у томе – да се омогући миран, актом уставног карактера предвиђен, излазак Црне Горе из државне заједнице са Србијом, уставни разлаз Србије и Црне Горе, и тако оствари главна поставка Бадентерове комисије – да се Југославија разложила, распала на своје саставне делове. На референдуму о државном статусу Црне Горе, одржаном 21. V 2006, од 86,5% гласалих 55,5% грађана Црне Горе определило се за независност Црне Горе. Тиме је престала да постоји државна заједница Србија и Црна Гора, али је као нуспроизвод црногорског референдума настала самостална и суверена Република Србија.
Државна заједница Србија и Црна Гора имала је орган, који је, сагласно правној природи државне заједнице, са врло редукованим надлежностима био носилац извршне власти државне заједнице. Звао се Савет министара, а састојао се од пет министара и два заменика министра (спољних послова и одбране), с тим што су на средини мандата министри спољних послова и одбране замењивали функције са својим заменицима. Председник Србије и Црне Горе, који је истовремено председавао Саветом министара, био је политичар из Црне Горе, Светозар Маровић. Распадом државне заједнице Србија и Црна Гора, Србија је, поставши туђим а не својим актом самостална држава, морала да решава уставно питање. Њен важећи Устав био је донесен 1990, још у време постојања СФРЈ, а важио је и док је Србија била чланица скраћене федерације и државне заједнице са Црном Гором. За самосталну државу Србију требало је донети друкчији устав, што је у Србији било учињено 2006.
**Период самосталне Републике Србије (од 2006)**. Устав од 2006. није суштински променио организацију власти предвиђену Уставом од 1990. То посебно важи за састав, избор и функције **в**. Њу чине председник, један или више потпредседника и министри. Председник **в.** одређује једног потпредседника за првог потпредседника – заменика председника **в.**, који га замењује за време одсутности или спречености са свим овлашћењима председника **в.**, изузев овлашћења на предлагање избора или разрешења члана **в**. За разлику од Устава од 1990, по којем посланичка функција није била сметња за чланство у **в.**, сада је, супротно британском моделу парламентаризма, **в.** искључиво непосланичка, с бројним функцијама које су неспојиве с функцијом члана **в.** (тзв. владини инкомпатибилитети). Кандидата за председника **в.** предлаже Народној скупштини председник Републике, пошто претходно саслуша мишљење представника изабраних изборних листа. Кандидат за председника **в.** износи Народној скупштини програм **в.** и предлаже њен састав, а Народна скупштина истовремено гласа о програму **в.** и избору председника и чланова **в**. **В.** је изабрана ако је за њен избор гласала већина од укупног броја народних посланика. Мандат **в.** траје до истека мандата Народне скупштине која ју је изабрала. Током мандата **в.** је политички одговорна за свој рад Народној скупштини, што може имати за последицу престанак мандата **в**. Инструменти политичке одговорности **в.** пред Народном скупштином су посланичко питање, интерпелација и гласање о неповерењу **в**. **В.** може престати мандат и оставком председника **в.** Народној скупштини. **В.** одлучује на седници, већином гласова свих чланова **в**. Кад **в.** има паран број чланова, одлука **в.** је донесена кад за њу гласа најмање половина свих њених чланова, под условом да је за одлуку гласао председник **в**. То је тзв. златни глас председника **в.**, који у наведеној ситуацији вреди више од гласа других чланова, због чега је изражена сумња у уставност одговарајуће законске одредбе.
Прве три **в.** формиране после доношења Устава од 2006. биле су коалиционе. Прву, изабрану маја 2007, чинила је коалиција ДСС, ДС и Г17. Председник јој је био Војислав Коштуница и имала је 25 чланова. Другу, изабрану јула 2008, чинила је ДС са својим коалиционим партнерима („За европску Србију") и СПС са својим коалиционим партнерима. Председник јој је био Мирко Цветковић и пре реконструкције имала је 30 чланова (24 министарства). Тада је први пут била уведена функција првог потпредседника **в.** – заменика председника **в**. Марта 2011. та **в.** је била реконструисана у структуралном и персоналном погледу (дошло је до спајања појединих министарстава, избора старих министара за спојена министарства, неколико нових је изабрано уместо дотле постојећих и изабран је један нов потпредседник **в.**). Председник **в.** изабран је за новог министра финансија, а тако реконструисана **в.** обухватала је 21 члана. После парламентарних избора одржаних маја 2012, изабрана је нова **в.**, јула 2012, која има укупно 18 чланова. Њен председник је и министар унутрашњих послова, први потпредседник је и министар одбране, један од потпредседника је и министар рада, запошљавања и социјалне политике, један је министар спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, а један потпредседник је без министарског ресора. Поред 17 ресорних министара, **в.** има и једног министра без портфеља. Непосредно пре избора **в.** Уставни суд је одлучио да функција заменика председника **в.** није у сагласности с Уставом, па је први потпредседник сада без назива заменика председника **в.**, премда је с истим овлашћењима које је имао као први потпредседник **в.** – заменик председника **в**. Почетком септембра 2013. промењени су организациона структура и персонални састав постојеће **в.**, после чега **в.** има 18 министарстава и 22. члана.
У читавом периоду после II светског рата, све до данашњих дана, у српским **в.** било је знатно мање личности које су за собом оставиле дубок и трајан траг у култури, науци или уметности или које су биле од општег националног значаја, него што их је било у **в.** образованим у време Кнежевине и Краљевине Србије (до 1918). Док је у периоду после II светског рата таквих личности било свега неколико (Благоје Нешковић, Сретен Вукосављевић, Владимир Јовичић, Душан Каназир), у Кнежевини и Краљевини Србији, у периоду који је с одбитком година ратовања трајао приближно колико и време после II светског рата до данас, било их је неколико десетина (нпр. Илија Гарашанин, Димитрије Давидовић, Лазар Арсенијевић Баталака, Јеврем Грујић, Димитрије Матић, Љубомир Ненадовић, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић, Владимир Јовановић, Глигорије Гершић, Владан Ђорђевић, Никола Пашић, Миленко Веснић, Сима Лозанић, Милован Миловановић, Љубомир Стојановић, Лазар Пачу, Љубомир Давидовић, Радомир Путник, Степа Степановић, Јаша Продановић, Јован Жујовић и многи други). Уместо високој стручности и доказаним општепризнатим делима и вредностима, предност за чланство у српским **в.** после II светског рата давана је према страначким заслугама и страначкој послушности.
Ратко Марковић
ИЗВОРИ: Д. Матић, *Јавно право Књажества Србије*, Бг 1851; *Сборник закона и уредба издани у Књажеству Србији од почетка до конца 1861. године*, ХIV, Бг 1862; М. Ненадовић, *Мемоари*, Бг 1867; В. С. Караџић, *Скупљени историски и етнографски списи* I, Бг 1898; *Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. јуна 1921, Збирка закона*, 60, Бг 1926; „Закон о уређењу врховне државне управе", *Службене новине*, 1929, 78; „Устав Краљевине Југославије", *Службене новине*, 1931, 200; С. Прибићевић, *Диктатура краља Александра*, Бг 1952; В. С. Караџић, *Из историје првог српског устанка*, Бг 1954; Б. Кризман, Б. Петрановић, *Југословенске владе у избеглиштву 1941*–*1945*, I–II, Зг 1981; М. Јовичић (ур.), *Устави Кнежевине и Краљевине Србије: 1835–1903*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, *Историја српског устанка*, I–II, Бг 1898; М. Вукићевић, *Карађорђе*, I–II, Бг 1907; С. Новаковић, *Уставно питање и закони Карађорђева времена, Студија о постању и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805–1811*, Бг 1907; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, I–III, Бг 1908, 1909, 1912; С. Новаковић, *Двадесет година уставне политике у Србији 1883–1903*, Бг 1912; *Васкрс државе српске, Политичко-историјска студија о Првом српском устанку 1804–1813*, Бг 1914; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века*, I–IV, Бг 1923–1925; С. Јовановић, *Друга влада Милоша и Михаила (1858–1868)*, Бг 1933; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада*, Бг 1933; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, I–III, Бг 1934; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I–II, Бг 1934, 1936; Г. Јакшић, Д. Страњаковић, *Србија од 1813. до 1858. године*, Бг 1937; М. Поповић, *Порекло и постанак устава од 1888. године*, Бг 1939; Ј. Продановић, *Уставни развитак и уставне борбе у Србији*, Бг б. г.; Д. Јанковић, *Правитељствујушчи совјет*, посебан отисак из „Историјског гласника", бр. 1–2, 1954; Ф. Чулиновић, *Југославија између два рата*, I–II, Зг 1961; Р. Д. Лукић, *Политичка теорија државе*, Бг 1962; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929*, Бг 1979; Р. Марковић, *Извршна власт*, Бг 1980; Д. Јанковић, *Српска држава првог устанка*, Бг 1984; В. С. Караџић, *Историјски списи* (прир. Р. Самарџић), Бг 1985; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, I–III, Бг 1988; Д. Мрђеновић (прир.), *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941)*, Бг 1988; Н. Енгелсфелд, *Први парламент Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца*, Зг 1989; Р. Љушић, *Кнежевина Србија (1830–1839)*, Бг 1993; Р. Марковић, *Уставно право и политичке институције*, Бг 1996; Н. Родић, Љ. И. Јовић, *Владе Србије 1805–1996*, Бг 1996; М. Јовичић, *Лексикон српске уставности 1804–1918*, Бг 1999; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, *Србија и Црна Гора*, Н. Сад 2001; Љ. Димић, *Историја српске државности*, III, *Србија у Југославији*, Н. Сад 2001; група аутора, *Владе Србије 1805–2005*, Бг 2005; Р. Марковић, *Уставно право*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДАЛАЦ
**ВЛАДАЛАЦ**, општи назив за све врсте управника или управитеља у средњовековној Србији и Босни. Делили су се на „мале" и „велике" **в.**, а могу се разврставати у неколико категорија, зависно од тога у чијој су се служби налазили.
На највишем положају налазили су се владареви **в.**, тј. **в.** српског краља, босанског бана или самосталног обласног господара. Поверавани су им различити послови, па је краљ Владислав наредио (1242) да поседима манастира Св. Николе на Врањини не може нико управљати, „ни мој властелин, ни мој владалац". У исто време бан Нинослав обавезао се Дубровчанима (1240. и 1249) да ће их у Босни штитити од сваког зла „моји људи и моји владалци". „Владалци господина краља", односно „владалци краљевства ми" замењивали су владара приликом суђења, па је краљ Србије наредио да се људи манастира Хиландара, у спору са „земљанима", суде пред краљем или „пред једним од владалаца двора краљевог". Наведени називи јасно показују да се ова врста **в.** налазила у служби краља и да је своју службу обављала на краљевом двору. То су, у ствари, представници централне државне управе и носиоци највиших дворских звања, као што су: казнаци, тепчије, челници, слуге, ставилци, а касније ризничари, двородржице и носиоци других звања.
Другу групу **в.** чине представници локалне управе која није била једнообразна. У градовима **в.** су: кефалије, кнезови и пургари, а у XV в. војводе и војводе кулске. За разлику од градова, господари властеоских „држава" имају потчињене **в.**, понекад са називима као и у централној управи па се у „земљама" и жупама помињу локални казнаци и „мале" тепчије. После запоседања византијских области, у локалној управи помињу се „севасти" и „прахтори".
Трећу и најмногобројнију групу чине **в.** по властелинствима са различитим звањима. По Душановом законику то су: кнезови, примићури, **в.**, предстајници и челници. Примићурима се називају старешине појединих влашких катуна, кнезови су се налазили на челу неколико влашких катуна, а постављала их је државна власт. **В.** су управници појединих села и потчињени су господарима властелинства. Теже је одредити положај предстајника, док се челницима називају и старешине земљорадничког становништва на неком већем властелинству, првенствено придвораца. На великим властелинствима челницима се називају и старешине коњуха, односно коњушара, као и сточара који су непосредно потчињени владару и чувају његове домаће животиње (овце, говеда). Све врсте влашких и сеоских управника потчињене су господарима властелинстава, али је Душанов законик пренео на њих и кривичну одговорност за крађу, разбојништво и губитак имовине страних трговаца. Господари властелинстава узимали су у заштиту своје управнике, па ако би неко од мештана тукао **в.** на поседима манастира Бањске, дао би за казну шест оваца и провео би у затвору три месеца.
Посебну групу чине црквени **в.** или **в.** у манастиру, с посебним овлашћењима, како у пословима газдинства тако и у храму. Најугледнији су после игумана: економ, еклисијарх, дохијар параеконом. У начелу, то су све представници клира, али су за управљање појединим пословима на великим црквеним властелинствима ангажовани и лаици који се називају челници.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави* I, Бг 1931; М. Живојиновић, „Судство у грчким градовима Српског царства", *ЗРВИ*, 1967, 10; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; „Влашки кнезови, премићури и челници у држави Немањића и Котроманића (XIII – XIV в.)", у: Р. Михаљчић (прир.), *Споменица Милана Васића*, Бл 2005.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДАНИЈЕ
**ВЛАДАНИЈЕ**, власт, односно људи и територија под нечијом влашћу. У средњовековним изворима највише се среће у босанским и дубровачким ћирилским исправама. У редовној употреби термин је добио више изведених, ужих значења. Владари и обласни господари о својој држави, подручју под својом врховном влашћу, говоре као о **в.**, почевши од бана Кулина, који је Дубровчанима дозволио да „ходе по мојему владанију тргујући". У повељама се каткад наглашава разлика између земље и власти над њом, без обзира на то да ли се истиче њено божанско порекло („држимо земљу и владање које је Бог нама дао", истиче војвода Радосав Павловић 1432) или се према историјским околностима зна да је у питању онај ко „држи" власт по нечијем овлашћењу. У овом другом случају **в.** се према значењу приближава термину *држава*, често коришћеном у законима и повељама владара средњовековне Србије. **В.** означава и подручје неког града. То важи како за градске комуне на Јадрану с високим степеном самосталности тако и за градска насеља у Босни. Дубровчани су 1399. обећавали властели требињске области да неког Радоњу „нећемо никако примити у наш град ни у наше владаније нећемо да стоји". На градску жупу се без сумње мисли када се каже у једној босанској властеоској повељи „град Вратар с владанијем и с држанијем", али има случајева да су у **в.** давани и жупски крајеви који нису били везани за неки град. Укупно узев, **в.** је могла бити било која територија над којом се врши власт, најчешће делегирана. **В.** кнеза Лазара и деспота Стефана над Приморјем, истакнуто у повељама Дубровчанима, само је декларативно – представља израз њихове тежње да баштине идеологију, владарска и територијална права Немањића.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „*Владаније* кнеза Лазара у Приморју", *ЗФФБ*, 1985, 15, 1.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДАРСКА ИКОНОГРАФИЈА
**ВЛАДАРСКА ИКОНОГРАФИЈА**, појединачни или групни портрети владара и највиших црквених великодостојника устројених као посебне представе, најчешће у вертикалном или хоризонталном низу, или њихове представе у оквиру алегоријских и историјских композиција или споменичких целина.
Богатством решења и слојевитошћу идеја српска **в. и.** спада у најсадржајније старе **в. и.** на подручју Европе. Кретала се углавном у оквирима византијских традиција. Ипак, најстарију сачувану представу неког српског владара, вероватно зетског краља Михаила Војислављевића, у Цркви Св. Михаила код Стона (друга половина ΧΙ в.) обележавају иконографски елементи ктиторске слике који су тек посредно везани за византијски изворник. Представљени Војислављевић носи инсигније власти које својим облицима у потпуности припадају западноевропској традицији. У доба Немањића и њихових наследника западњачки инсигнолошки и иконографски утицаји биће ограничени углавном на владарске представе са српских печата и новца. Развој немањићке **в. и.** може се пратити од првих деценија XIII в. Као велики жупан, Стефан Немањић на студеничком портрету (1208/09) носи инсигније које одговарају високим византијским достојанственицима будући да је носио и византијску титулу севастократора. Низ представа Немањића у Милешевској припрати (1220–1228) показује да је Стефан приказиван с византијским патрицијским инсигнијама и након што је добио краљевску титулу и круну из Рима. Ставови и гестови српских владара на тим раним представама, као и укупни иконографски контекст портрета, одговарају узусима византијске патрицијске а не царске слике. Ипак, већ тада су уочљиви особени иконографски елементи произашли из идеологије Немањића као светородне династије. Представници главне династичке гране приказивани су у молитвеним низовима с родоначелником Св. Симеоном Немањом на челу, који их приводи Христу и Богородици. Распоред ликова Немањиних потомака у овим низовима указује на редослед наслеђивања власти и на њено хијерархијско устројство. Осим светости и трајности династије такве „хоризонталне" генеалошке слике величале су и ктиторску делатност владара, приказаног с моделом храма у рукама (припрата Милешеве, јужни параклис у Студеници, наос Сопоћана, Градац, Драгутинов параклис у Ђурђевим ступовима). Династичке поворке – постављене каткад наспрам низова портрета поглавара српске цркве, предвођених Св. Савом (јужни параклис у Студеници, Ариље) – преовлађују у српској **в. и.** до краја ΧΙΙΙ столећа. У припратама Сопоћана и Ариља портрети Немањића доведени су у програмску везу с представом *Лозе Јесејеве*. На тај начин истицала се идеја о српској светородној династији као о предводницима „новог" Изабраног народа. Од треће или четврте деценије ΧΙΙΙ в. српски краљеви усвајају одећу и инсигније какве су носили византијски цареви (сакос, лорос, куполна круна). Нови инсигнолошки обичаји јасно се прате тек на представама краља Уроша I (Вољавац, Сопоћани, Градац, владарски печати). У складу с византијском царском иконографијом стоји и појава нимба на портретима српских владара.
Посебно место у српској **в. и.** припада представама локалних сабора којима председава владар. Оне су се јављале у оквиру засебног циклуса слика владарског устоличења. У параклису краља Драгутина у Ђурђевим ступовима код Раса четири слике српских сабора указују на историју наслеђивања трона од Стефана Немање до краља Милутина. С друге стране, оне су добијале и иконографски вид догматских расправа вођених под покровитељством суверена. Тада су слике српских локалних сабора придруживане циклусу васељенских синода да би се указало на сличност српских владара са древним царевима као борцима за очување правоверја (у XIII в. Сопоћани и Ариље, а у XIV в. Св. Димитрије у Пећи и Матеич).
Крајем XIII столећа српскa владарскa слика већ је потпуно усклађена с начелима византијске царске иконографије. Српски краљеви не само да носе све инсигније византијских царева, него су као и василевси портретисани строго чеоно и заузимају хијератичне, церемонијалне ставове (католикон и параклис Ђурђевих ступова код Раса). Они стоје на пурпурним јастуцима (супедионима), у рукама држе жезло и анексикакију, а изнад њихових глава представљен је Христ који их благосиља (Ариље). Тиме се исказивало учење о земаљском владару као изабранику, намеснику и икони власти Небеског цара. Насупрот овим иконичним, свечаним владарским представама стоје портрети владара у дубокој проскинези пред Христом, Богородицом и њиховим светима (Ставротека из манастира Св. Павла на Атосу, први слој српске иконе из Барија, скулптура над улазом и Св. арханђели код Призрена). Они су изражавали схватање да је владар по својој људској природи једнак осталим смртницима, па од Небеског господара смерно моли милост. Мисао о небеском пореклу земаљске власти најјасније је образлагана иконографском формулом божанствене инвеституре владара – представа Христа, Богородице, светих или анђела који обично с небеса уручују владарима знаке власти (круна, лорос, мач или копље). У српској уметности таква **в. и.** јавља се у време краља Милутина (Старо Нагоричино, Грачаница), а нарочито је присутна у доба краља и цара Душана (*Лоза Немањића* у Пећи, Трескавац, Полошко, *Лоза Немањића* у Дечанима, Лесново, реверс царског новца). Од почетка XIV в. у оквиру илустрација појединих поетских богослужбених састава представљани су српски владари како учествују у слављењу Божића и Васкрса (Жича, Дечани, Матеич).
У време краља Милутина настаје нови вид династичке слике – „вертикална" *Лоза Немањића* (Грачаница). Она је иконографски уобличена према представи Христове генеалогије – *Лозе Јесејеве* – и представља разгранато стабло на чијим гранама почивају ликови мушких и женских представника династије, од Св. Симеона до актуелних владара. Таквом сликом истицала се уподобљеност свете породице Немањића родословљу старозаветних царева и праведника, Христових предака по телу. У доба краља и цара Душана *Лоза Немањића* сликана је у Пећи и Дечанима. Идеја о царству које ће под влашћу Немањића објединити балканске народе довела је до уобличавања хибридне династичке генеалогије. Осим Немањића на њој су били представљени и њихови „сродници", чланови династија Комнина и Асена (Матеич, фасада куле у Студеници). У време краља Стефана Дечанског и краља/цара Душана нарочито је био поштован обичај заједничког представљања владара и поглавара српске цркве (Св. Димитрије у Пећи, егзонартекс Сопоћана, Дечани, Св. Никола Болнички и Св. Софија у Охриду). На тај начин сликом се образлагало старо византијско учење, прихваћено у Србији, о сагласју и складном деловању државне и црквене власти. У Душаново доба посебно је био поштован обичај представљања уже владарске породице (владар, његова жена и мушко потомство), установљен још у време краља Уроша I. У Полошком манастиру и Леснову владарска породица, којој инсигније власти с небеса дарује Христос, насликана је у другој зони, изнад породичног портрета велможа-ктитора, да би се кроз три степенована нивоа слике представили хијерархијско устројство власти и њен извор. На потчињеност властеле суверену указивало се другачије у живопису осталих властеоских задужбина. Тамо су молитвени породични портрети племића-ктитора постављани наспрам или поред свечаних ликова владара (Кучевиште, Бела црква каранска, Добрун, Псача, Богородица Перивлепта у Охриду). На портретима краља Стефана Дечанског, Душана и жене му Јелене јављају се каткад древне и веома анахроне инсигније – укрштени лорос и „торакион". Захваљујући њима српски владари истицани су као подобни првим и светим хришћанским царевима.
У доба краља Душана у иконографију монументалних владарских представа спорадично продиру и елементи западњачке витешке симболике и иконографије (Дуљево у Паштровићима). На коњаничким представама владара са српских краљевских печата они се јављају још од времена краља Владислава Ι. Наследници Немањића – Мрњавчевићи, Лазаревићи и Бранковићи – углавном су следили **в. и.** из доба краљевства и царства. Краљеви Вукашин и Марко портретисани су и крај улаза у храм, на пурпурној позадини (Св. арханђели у Прилепу, Марков манастир). Иако су Лазаревићи и Бранковићи носили титуле кнеза и деспота, које изворно нису биле владарске, сликани су с инсигнијама највише државне власти. Уместо куполне они носе отворене круне, преко рамена плаштеве, одевени су у царски сакос с лоросом, држе скиптар и анексикакију, те стоје на супедионима. У Љубостињи и Ресави деспоту Стефану Лазаревићу Христос и анђели на главу спуштају круну и уручују му оружје као сувереном господару српских земаља. Однос владара и ктитора властелина исказује се сада као нешто непосреднији и приснији но у доба краљевства и царства (Руденица, Наупара, Каленић).
Драган Војводић
Од пресудног значаја за разумевање суштине политичких циљева и дипломатских маневара Карловачке митрополије у XVIII в. је књига *Стематографија* коју је Христофор Жефаровић, заједно с Томом Месмером, изрезао и штампао у Бечу 1741. По поруџбини српског патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, Жефаровић је гравирао тридесетак портрета јужнословенских владара и светитеља, као и репрезентативни Шакабентин архијерејски портрет. Њихов традиционални средњовековни, дводимензионални изглед оживљен је постављањем у дубину барокног простора, уз истовремено приказивање савремене одоре, хермелинских огртача, колосалних стубова и завијорених драперија. На овај начин је колико једноставно толико убедљиво показана везаност за старе српске владаре-светитеље и наследна права која из тога произилазе у новим животним и измењеним политичким околностима. Уз светитеље из дома Немањића и Лазаревића, у манастиру Бођани (1737) приказан је и свети Стефан Штиљановић, а у манастиру Крушедолу (1750/51) – последњи српски деспоти из куће Бранковића.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/002-iii-vladarska-ikonografija-tabla-2.jpg)
Под несумњивим Жефаровићевим утицајем, а у редакцији арадског епископа Синесија Живановића, у Римнику 1761. излази из штампе *Србљак* илустрован с петнаестак бакрореза бечког гравера Јозефа Антона Лидла, од допојасног репрезентативног портрета епископа Живановића у пуном архијерејском орнату до монашког лика преподобне матере Ангелине с књигом и бројаницама. Почев од 60-их година XVIII в. ликови српских светитеља предвођени светим Савом и Симеоном, који се клечећи моле за српски народ пред Христовим престолом, редовно се укључују у барокну тематику иконостаса, заузимајући понекад и његову целу трећу зону. Већ Рајићева *Историја* (1794/95), штампана код Стефана Новаковића у Бечу, представља прави идејни и ликовни преврат; по цртежима Јакова Орфелина, Јохан Георг Мансфелд израђује галерију од дванаест лаицизираних бакрореза српских владара од Немање до Уроша с барокном круном и у царској одори, уместо светачких ореола и монашког крста у рукама. Подстакнути култом руског цара Петра Великог, ови ликови, изведени по идејној замисли митрополита Стефана Стратимировића, користиће као предлошке и српски сликари епохе романтизма.
Одмах по пресељењу у Хабзбуршку монархију српски црквени великодостојници своје прве самосталне гравиране и званичне портрете рађене као уља на платну наручују од непознатих и познатих страних мајстора (Ј. Василијевич, Ј. М. Вагнер, Ј. Ф. Биндер, Ј. Г. Мансфелд). Сви они припадају или западноевропском типу парадног дворског портрета у целој фигури или допојасном портрету протестантског културног круга, чија се израда током друге половине XVIII в. све чешће поверава најбољим домаћим сликарима (Т. Крачун, Н. Нешковић, Ј. Орфелин, Т. Илић Чешљар, А. Теодоровић). Величајност српских патријараха и карловачких митрополита као духовних и политичких предводника народа испрва на портретима истичу њихове ахријерејске одежде, митре и жезла као симболи власти бранилаца вере и правоверности. Нешто касније почиње да преовлађује други тип тзв. пуритански празног портрета на неутралној позадини, усредсређен на архијерејев индивидуализовани лик као морализаторску представу идеалног и узорног пастира. Осим манастирским салонима, ове парадне галерије портрета биле су намењене свечаним просторијама митрополитских и епископских резиденција, попут оних у Београду, Сремским Карловцима, Новом Саду, Вршцу, Пакрацу, Сентандреји, Будиму и Темишвару, и у функцији су потврђивања дуговечности њихових институција. За живота црквених великодостојника радиле су се бројне реплике ових портрета, док су се непосредно после њихове смрти оне масовно умножавале у некој од графичких техника.
Љиљана Н. Стошић
Слика владара је кључни део владарског система и најпрепознатљивији симбол владарског представљања. Без обзира на изабрани материјал и ликовну технику владарев дуплирани лик представља основу **в. и.**, постајући предмет дијалога између владара и поданика. Владарска слика је одраз у огледалу јавног мњења, народних идеала и хтења. Овакав поглед на владарску слику последица је Француске револуције која ограничава барокни апсолутизам, кодификујући систем владарске репрезентације на сужену вољу владара и расподелу друштвене власти. Систем **в. и.** у XIX в. подразумевао је многострукост владарског представљања кроз његово изједначавање са митским херојима, поистовећивање с алегоријским персонификацијама или симболичним фигурама, те типско униформисање као последицу јачања новог националног грађанског сталежа. Појава литографије, фотографије, разгледница, штампе и филма омогућила је бржи проток владарских слика, а тиме и њихово масовно пласирање.
Конституисање српског владарског програма почетком XIX в. тече паралелно с почетком српске револуције, а идеја нације и њене конституције, национално јединство и уставно очување, окосница су политичких захтева национално оријентисаног грађанства којима су владари морали да се прилагоде. Паралелни ток српске и европске **в. и.** почивају на преузимању модела и њиховом уподобљавању.
Основе српског нововековног владарског програма постављене су визуелизацијом првог српског владара Карађорђа Петровића (1804–1813). Рађање модерне **в. и.** представља алегоријска слика изашла у *Календару на ново лето* (1808), у издању Георгија Михаљевића. Срж ове представе заузима биста Карађорђа са допунским елементима, а алегоријска персонификација Србије додатно национализује владара. **В. и.** у доба Карађорђа обележена је уобличавањем аутентичног Вождовог лика у зенитном историјском тренутку. Вождова слика постаје образац за касније владарске слике и иконографски тип за будућност. Карађорђев портрет руског сликара Боровиковског, који је касније копирао Урош Кнежевић (1840), постаје иконична представа. Представљен на врхунцу своје моћи, снажног торза, опточен пиштољима и обучен у народно рухо, Карађорђе Петровић меморисан је као родоначелник династије Карађорђевића и херој чијом се појавом најављују ослобођење и обнова златног доба српске средњовековне државе. Тиме су просветитељски идеали о неуморном владару који непрестано ради за добробит народа отелотворени у Карађорђу.
**В. и.** кнеза Милоша Обреновића (1815–1839) обележена је разноликим видовима његовог идентитета. У оквиру још видног османског наслеђа, преовлађујућег народног модела и долазећег европског културног обрасца, кнежев лик се приказује у народном оделу уз брижљиво одабрану капу (турбан, фес или калпак) као јасна политичко-културна порука.
Кнежев наследник Милан Обреновић владао је свега неколико месеци, али је његова фунерална представа једна од најзначајнијих у систему **в. и**. На слици Јована Исаиловића Млађег *Кнез Милан на одру* (1839) тело преминулог владара лежи на катафалку без знакoва пропадљивости, као држава у интерегнуму до доласка новог владара. Друго владарско тело овде је присутно алегоријски, преко владарских портрета кнеза Милоша и кнеза Михаила и кнежевског грба као вечног симбола државе.
Прву владу кнеза Михаила (1839–1842), као и период проведен у емиграцији, обележило је истицање концепта народности, због чега је кнез Михаило портретисан у богатој градској балканској ношњи. На исти начин приказан је и на портрету Анастаса Јовановића током емиграције 1848. Из времена изгнанства познате су многобројне кнежеве представе на којима је приказан као европски денди, са цилиндром и фраком. По повратку на власт у његовом портретисању долази до измене, па се он махом приказује у војничкој одежди као симболу државности, која је својом строгом формом обележила његов концепт власти заснован на просвећеном апсолутизму. Кнез Михаило представљан је и у богатом властелинском руху, којим је визуелизована његова надмоћ. Мајестетично присутан али истовремено и одсутан, кнез Михаило је преко портрета слао поруку о властитој недодирљивости и апсолутној премоћи.
Приказиван најчешће у војничкој одежди, кнез Александар Карађорђевић (1842–1858) поручивао је да се држава на чијем је челу унификује и централизује. У његовој обезличеној личности одражава се гломазни државни апарат ослоњен на чиновничку бирократију.
Повратак кнеза Милоша и кнеза Михаила у Србију инспирисао је Ђуру Јакшића да наслика једну од најупечатљивијих представа владарске пропаганде. На слици *Бакљада кроз Стамбол капију* (1860) приказани су скупштинари који у тријумфалној поворци носе слику кнеза Милоша. Његова портретна представа замењује одсутног владара и представља његово невидљиво присуство. Другу владу кнеза Михаила (1860–1868) обележили су бројни портрети кнеза у војничкој униформи, чиме се назначава све видљивија милитаризација друштва.
Сложена личност краља Александра Обреновића (1889–1903) визуелизована је великим бројем иконографских решења на којима је владар приказан као војсковођа или ловац, с идејом да се крхкост портретисаног лика потисне његовом потентношћу. Период његове владавине обележило је масовно умножавање владаревих портрета који су красили све јавне и државне институције, али и све снажнија негација достојанства краљеве личности. Карикатуралне представе краља Александра и краља Милана, настале с циљем да разбију мит о неповредивости владареве слике, биле су предмет цензуре и строге државне контроле.
Почетак владавине Петра Карађорђевића (1904–1921) обележило је уклањање или ретуширање слика претходне династије, као и меморисање лика краља Петра. Његов портрет Влаха Буковца у војничкој униформи постао је масовни медијски производ намењен јавним установама. Медијски спектакл приликом крунисања краља Петра у Београду 1904. овековечен је филмском камером, означивши почетак медијске ере. Крај његове владавине означио је I светски рат и повлачење српске војске преко Албаније с краљем на челу. Грандиозна епопеја српске војске и народа запечаћена је визуелизацијом избегличке колоне коју на воловским колима предводи народни краљ Петар. Меморијска снага ове слике остала је укорењена и деценијама касније, указујући на јединство народа и краља.
Нова политичка стварност проузрокована стварањем Краљевине СХС/Југославије утицала је на владарски програм краља Александра Карађорђевића (1921–1934). Разгледница из 1920. приказује генезу дома Карађорђевића: профилни портрети Карађорђа, кнеза Александра, краља Петра и краља Александра одређују владарски програм краља Александра. Физичка и амблематска сличност, потврђене профилном препознатљивошћу, упућују визуелну поруку о симболичном и структуралном јединству Карађорђевића. Усложњавање **в. и.** којим се манифестовао краљ Александар Карађорђевић испољава се у иконографском решењу које је Паја Јовановић варирао у периоду 1927–1932. Стојећа фигура краља Александра (1927), ослоњена на мач, парадигматска је слика тренутка. Култ личности који је тих година почео да се уобличава суштински се повезивао са снагом, контролом и величајношћу. У свом лику краљ ујединитељ требало је да интегрише локалне национализме, оличавајући унитарност и наднационални југословенски идентитет. Након краљеве трагичне смрти његов лик се умножавао великом брзином не би ли се владаревом сликом учврстила крхкост државне творевине. Снага војне елите и милитаризација доживљавају врхунац у колосалном Споменику краљу Александру (1936), постављеном испред Војнотехничког завода у Крагујевцу, раду Драгомира Арамбашића. Краљ мученик је у име државе и југословенства представљен у ригидној војничкој униформи, вербализован чувеним исконструисаним мотом: *Чувајте Југославију*.
Игор Борозан
Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. XI 1943. у Јајцу, у згради бившег друштва Сокола, за ту прилику преименованој у Дом културе. Подијум је, осим новом југословенском заставом с црвеном петокраком и грбом, био декорисан и заставама Америке, Енглеске и СССР-а, као и портретима Стаљина, Рузвелта и Черчила. Титов саборац, вајар Аугуст Аугустинчић, уједно потпредседник Заседања, извео је за ту прилику своју прву бисту маршала Тита, па се може сматрати да је ту и званично зачета нова, социјалистичка **в. и**. На више сачуваних фотографија из 1947. овековечен је председник нове државе у маршалској униформи како седећи у фотељи позира најугледнијим југословенским уметницима, међу којима су Јакац, Аугустинчић, Тартаља, Ступица, Крижанић и Мујезиновић, али и како разгледа штафелаје Паје Јовановића и Владимира Бецића. Међу Јовановићевим портретима насталим исте године јесу и портрет Јосипа Броза с песницом на мапи Истре и други, с цигаретом у руци, које је сам уметник назвао – владарским. Били су то почеци уметничке прераде стварности у социјалистички/хипер/реализам, с портретима хероја револуције као главним протагонистом једне добро контролисане и организоване стварности. Сви они, укључујући на стотине споменика у свим градовима тадашње државе, настали су за председниковог живота.
Деведесетих година ХХ в., упоредо с масовним променама имена главних улица и тргова, долази до демонтаже и покушаја премештања споменика који су деценијама заузимали централно градско језгро. За разлику од социјалистичких времена, последње две деценије обележили су неславни покушаји да се бившим српским лидерима подигну споменици након њихове смрти, у намери да добију своје друго или продужено политичко тело. Упоредо с подизањем споменика Зорану Ђинђићу (Прокупље) и Царици Милици (Јагодина), од наших млађих или руских уметника наручују се споменици очевима нације (Св. Сава, цар Душан, Никола Пашић) или се у центру престонице (2004) смештају стари споменици уметника проверених вредности, као што је Убавкићев *Таковски устанак* с кнезом Милошем и архимандритом Мелентијем (1900). Увиђајући опасност од повлађивања укусу наручилаца приликом израде јавних споменика, стручна јавност почиње да се пита нису ли прохујала времена у којима сећање на бившег државника или историјски догађај уопште мора да буде антропоморфно.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, „Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне пералеле ΙΙ", *ЗРВИ*, 1967, 10; Д. Медаковић, *Путеви српског барока*, Бг 1971; Д. Давидов (прир.), *Стематографија – Изображеније оружиј илирических*, Н. Сад 1972; *Српска графика XVIII века*, Н. Сад 1978; Б. Вуксан, „Јован Исајловић Млађи: Кнез Милан Обреновић II на одру", *ЗМСЛУ*, 1984, 20; О. Микић, „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји", *СЗб*, 1987, 1; М. Тимотијевић, „Портрети архијереја у новијој српској уметности", *Западноевропски барок и византијски свет*, Бг 1991; С. Марјановић Душанић, *Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века*, Бг 1994; Д. Војводић, „Владарски портрети српских деспота", у: *Манастир Ресава: историја и уметност*, Деспотовац 1995; С. Радојчић, *Портрети српских владара у средњем веку*, Бг 1996; И. Борозан, „Визуелна култура и идеолошко уобличавање Војнотехничког завода у Крагујевцу", у: *Историјска и уметничка баштина Војнотехничког завода*, Краг. 2005; *Репрезентативна култура и политичка пропаганда: споменик кнезу Милошу у Неготину*, Бг 2006; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја: систем европске и визуелне културе у служби нације*, Бг 2006; К. Митровић, „Двор кнеза Александра Карађорђевића", *Приватни живот код Срба у деветнаестом веку*, Бг 2006; А. Игњатовић, *Југословенство у архитектури 1904–1941*, Бг 2007; В. Јовановић, „Избрисана сећања: уништавање и ретуширање слике о несталој династији Обреновића", *ГДИ*, 2007, 14/1–3; Б. Пејић, „Култура сећања и политика заборава", *Време*, 9. VIII 2007; К. Митровић, *Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића*, Бг 2008; М. Тимотијевић, *Паја Јовановић*, Бг 2010; Д. Војводић, „Слика световне и духовне власти у српској срењовековној уметности", *ЗМСЛУ*, 2010, 38; Л. Мереник, „Један човек и једна жена: идеолошки еклектицизам у делу Паје Јовановића 1946–1947. године", *Паја Јовановић: између естетике и живота*, Н. Сад 2010; *Уметност и власт: српско сликарство 1945–1968*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДАРСКИ ПРЕСТО
**ВЛАДАРСКИ ПРЕСТО**, један од најизразитијих симбола власти, суверенитета и првенства, у циљу разликовања од обичног човека и службе. У раним цивилизацијама повезан је са идејом светог места и њеним заменама – светом планином или дрветом живота – због чега је истовремено и симбол власти богова и божанске природе владара. Сакрални извори објекта већ су у старом веку нашли одјека у његовом изгледу (свечано седиште са наслоном за руке и леђа, постоље, подножје, биљни и фигурални симболи власти). У средњи век **в. п.** доспева посредством Рима, Византије и Старог завета. Упркос истим коренима и подударној намени, појам **в. п.** у Византији и на Западу, услед разлика у схватању државе, није исти. Док на Истоку он означава достојанство у ужем значењу речи, одређену представама о природи и пореклу власти василевса, на Западу је много више – синоним за краљевство или царство.
У средњовековној Србији **в. п.** је, уз круну, главни знак владарског достојанства. Појава има обредне корене. Кад је Стефан Првовенчани крунисан за краља (1217), примат стиче круна, симбол суверености државе на међународном плану. Захваљујући државноправном континуитету Рашке и Србије, **в. п.** постаје средишњи појам политичке идеологије до пропасти државе (1459). Његов унутрашњи садржај обухвата све важне видове монархијске идеологије и читав систем замисли везаних за представу о држави. У зависности од тога да ли се истиче лични или службени вид ауторитета, **в. п.** припада владаоцу („мој престо") или надличном носиоцу монархијске власти („престо краљевства ми", „престо царства ми", „престо господства ми"). Сви српски средњовековни владари седе на престолу својих очева, родитеља, прародитеља, односно светих краљева и царева. С јачањем култа оснивача династије учвршћује се и схватање о престолу српских владара као **в. п.** Симеона Немање. Близина Запада утицала је на то да инсигније у Србији постану средство симболизације схватања о држави и уздизања њеног ауторитета над личним и династичким концептом власти. У зависности од тога који се од конститутивних чинилаца истиче, држава се означава као српски сто, престо отачаства, престо краљевства, престо царства или престо краљевства српске земље. Средином XIV в. српски **в. п.** постаје чак субјект права, као што је у Енглеској, Угарској, Чешкој или Пољској била круна.
У средњовековној Србији **в. п.** је једна од чешћих тема владарске уметности. Представа владара на престолу типа majestas понавља се од XIII в. на печатима и новцу, док је сцена устоличења владара све до средине XIV в. незаменљива ликовна потврда легитимне и наследне власти (српски државни сабори из Сопоћана, капеле краља Драгутина у Ђурђевим ступовима и Сабор Симеона Немање у пећком Св. Димитрију).
Као реална инсигнија, престо је тесно повезан са званичним и јавним животом владара. Попут византијских и западних, и српски владари имају црквене престоле, свечана седишта с којих прате богослужење. У целини је сачуван краљевски престо прислоњен уз источно лице југозападног поткуполног ступца цркве манастира Дечана. Њега прати опширан програм живописа из средине XIV в. На страницама југозападног ступца насликани су Богородица Перивлепта, Св. Симеон Немања, Парабола о мудрим и лудим девицама и Св. Симеон Нови, а на источном зиду јужне певнице – монументални Деизис и Св. Стефан Првомученик. По тематици живописа закључује се да су **в. п.** имале и Богородичина црква у Студеници, Милешева, Св. апостоли у Пећи, a можда и Љубостиња. Избор представа везаних за **в. п**. у програму живописа српских цркава усредсређен је на главне теме владарске идеологије: божанско порекло земаљске моћи, схватање о идеалном хришћанском владару, као и истицање њихових домаћих и општехришћанских заштитника.
ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Појам државе у средњовековној Србији", *ГНЧ*, 1933, XLII; С. Марјановић Душанић, *Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века*, Бг 1994; М. Радујко, „Програм живописа око 'краљевог престола' ", у: *Зидно сликарство манастира Дечана*, Бг 1995; „Престо светог Симеона", *Зограф,* 2000–2001, 28; „Мермерни уломак у виду полиедра са натписом 'Стефан краљ четврти' из Студенице", *Наша прошлост*, 2010, 8.
Милан Радујко
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДЕТА ВОЈВОДА → ВЛАТКО ВУКОВИЋ
**ВЛАДЕТА ВОЈВОДА → ВЛАТКО ВУКОВИЋ**
# ВЛАДИВ ГЛОВЕР, Слободанка
**ВЛАДИВ ГЛОВЕР, Слободанка**, слависта, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1944). Студије руског, немачког и француског језика и књижевности завршила 1967. на Универзитету у Мелбурну (Аустралија), где је магистрирала (о руском роману XIX в., 1969) и докторирала (о Достојевском и Бахтину, 1974). Предаје компаративну књижевност на Монаш универзитету (Мелбурн). Бави се рускoм, француском, енглеском и новијом српском књижевношћу, истражује популарну и постмодерну културу и филм, анализира романе и драме европског реализма и модерне књижевности. Реалистичку прозу посматра као „феноменолошки модел виђења света", који се у различитим облицима преноси и на књижевност ХХ в. (*Поетика реализма*, Бг 2010). Структуралистичко-наратолошко тумачење романа Ф. Достојевског проширује и на прозу Г. Флобера, Л. Толстоја, Стендала, Ч. Дикенса, Х. Џејмса, В. Вулф, те српских писаца И. Андрића, Д. Киша, Д. Албахарија, В. Огњеновић и др. Збирка студија *Лирска драма словенског модернизма* (Бг 1997) садржи огледе о драмским делима А. Чехова, М. Црњанског, М. Бојића, М. Настасијевића. Постмодернизам она изучава како на глобалном нивоу тако и у погледу специфичности које се јављају у српској и руској култури (*Russian postmodernism – New Perspectives on Post-Soviet Culture*, New York 1999; *Постмодернизам од Киша до данас*, Бг 2003). Главни је уредник часописа *The Dostoevsky* *Journal*, Idyllwild, California (2000) и уредник часописа *Transcultural* *Studies*, Idyllwild (2005).
ДЕЛА: *Narrative Principles in Dostoevskiy's Besy*, Bern 1979; и A. Генис, М. Епштејн, *Романи Достојевског као дискурс трансгресије и пожуде*, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Z. Milutinovic, „*Romani Dostojevskog kao diskurs transgresije i požude*", *The Dostoevsky Journal: An Independent Review*, 2003–2004, 3–4; М. Илишевић, „Савремена истраживања књижевне поетике", *Свеске*, 2010, 96.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИР
**ВЛАДИМИР**, кнез Бугарске (? – ?), владао 889–893. Најстарији син кана Бориса, рођен пре покрштавања Бугарске. У детињству добио паганско васпитање. Поред свог словенског имена носио је и бугарско, Расате или Хрсате. За време Борисове владе **В.** се нашао на челу једног неуспешног похода на Србију (датира се различито, у 853–854, 869–870. или око 880), током којег је био заробљен заједно са 12 тзв. великих бољара, а ослобођен је тек после склапања мира између Бориса и Мутимира. Наследио престо од свог оца Бориса 889, када се овај повукао и замонашио. Као кнез, стао је на чело нове паганске реакције дела бољара и становништва у Бугарској, због чега му је савремени црквени писац Константин Преславски приписао „фараонску злобу". Повратак паганству био је уперен и против интереса Византијског царства и патријаршије, с обзиром на то да је свештенство архиепископије Бугарске било већином грчко. Модерна археологија му приписује да је спалио комплекс Велике цркве у Плиски, седишту архиепископа Бугарске. Септембра 892. склопио је савез са немачким краљем Арнулфом, уперен против Велике Моравске и интереса Византијског царства. Главна тачка споразума била је обустава извоза соли из Бугарске у Велику Моравску. У исто време је средиште трговине Византијског царства са Бугарском премештено из Радеста у околину Цариграда и Солун, уз то је оптерећено већим таксама, што је непосредно после свршетка његове владе довело до византијско-бугарског рата са значајним последицама. Због његове верске и спољне политике отац Борис се 893. накратко из манастира вратио на власт, свргнуо га, у складу са византијским схватањима ослепео и потом затворио, а престо оставио свом трећем сину Симеону.
ЛИТЕРАТУРА: И. Божилов, В. Гюзелев, *История на средновековна България*, София 1999; И. Г. Илиев, „Управланието на княз Расате (Владимир) (889–893). Един неуспешен опит за европейска преорентация във въшната политика на България", у: В. Гюзелев, А. Милтенова (ур.), *Средновековна християнска Европа: Изток и Запад. Ценности, традиции, общуване*, София 2002; А. Николов, *Политическа мисъл в ранносредновековна България (средата на IX – края на X век)*, София 2006.
Срђан Пириватрић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИР
**ВЛАДИМИР**, кнез Дукље (?, друга половина X в. – Преспа, 22. V 1016). У предању блажени краљ **В.** и Св. Јован **В**. Његову биографију могуће је реконструисати у извесном броју детаља, највише на основу тзв. *Летописа попа Дукљанина* (познатог и као *Барски родослов*), тј. *Gesta Regum Sclavorum*, списа анонимног аутора који је обилно користио несачувано житије (liber gestorum) блаженог **В.**, настало, вероватно, крајем XI в., као и *Кратке историје* византијског историчара Јована Скилице, настале последње четвртине истог столећа. Међутим, мало је података који се могу потврдити другим независним извором. Према *Летопису попа Дукљанина* **В.** је био син Петрислава, владара Зете, вероватно истоветног с Петром, архонтом Дукље, иначе познатом по једном владарском печату византијског обрасца. Према истом извору, **В.** је био брат од стрица „краља" Доброслава, односно Стефана Војислава, каснијег кнеза Дукље, пореклом од српских кнежева Травуније. Почетак његове владе пао је у време ширења Бугарског царства под Самуилом на области залеђа јужног Јадрана. Око 998. Самуило је освојио Дукљу, заробио **В.** и заточио га у свом двору на Преспи (другачија релативна хронологија датира догађаје у 1009/10). Према *Летопису попа Дукљанина* у „краља" **В.** заљубила се Косара, кћи цара Самуила, и измолила оца да је уда за њега, а Самуило је потом **В.** вратио на престо и поставио за намесника у драчкој области. Повест о **В.** и Косари у *Летопису попа Дукљанина* у неким тачкама слична је причи о Ашоту Тарониту, заробљеном византијском војсковођи који је постао Самуилов зет и намесник у Драчу, и Мирослави, Самуиловој кћери, из списа Јована Скилице, који доноси и податак да је **В.** био Самуилов зет по кћери. Додатну забуну уноси једна допуна деволског епископа Михаила у тексту Скилице, по којој је **В.** био Самуилов зет по кћери Теодорити. Одатле се у литератури и Теодора јавља као друго име Владимирове супруге. После Самуиловог похода у Далмацију, који је обухватио и Рашку и Босну, **В.** је вероватно проширио власт и на Рашку, Травунију и Захумље, одакле се у спису Скилице појављује као владар „Трибалије и оближњих области Србије". **В.** се држао изван византијско-бугарских сукоба за живота Самуила и његовог сина Гаврила Радомира, а његов је значај порастао када се нови цар Јован Владислав окренуо поновном освајању Драча и на превару га убио на свом двору у Преспи 22. V 1016, без обзира на своју заклетву и јемства бугарског патријарха. **В.** се приписује један од гробова у наосу базилике Св. Ахилија на острву у Малој Преспи, седишту бугарске патријаршије. Косара је 1018. пренела његове мошти и сахранила их у манастирској цркви Св. Марије, где је био његов двор, тамо се замонашила и по смрти сахрањена. Беатификација „краља" **В.** и појава његовог житија у вези су са постанком Дукљанског краљевства (1075) и Барске надбискупије (1089). Обласни владар Карло Топија обновио је 1381. манастир Св. Јована (Шин Ђон) у околини Елбасана, где је сместио кивот са светитељевим моштима. Његов култ добио је на значају у доба устанака против власти Турака крајем XVII в., из 1694. датира једно његово легендарно житије које је написао Козма, високи свештеник Охридске архиепископије. Мошти се од 1995. налазе у Тирани, а крст, који је по предању **В.** послао Јован Владислав, чува породица Андровић у околини Бара.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пириватрић, *Самуилова држава*, Бг 1997; „Дукља, Бугарска и Византија на јужном Јадрану крајем X и почетком XI века", у: *България и Сърбия в контекста на византийската цивилизация*, София 2005; Т. Живковић, *Портрети српских владара*, Бг 2006; *Gesta Regum Sclavorum*, II, Бг 2009.
Срђан Пириватрић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИРИЋИ
**ВЛАДИМИРИЋИ**, средњовековна властеоска породица из источне Босне. Били су у сродству са Павловићима. Родоначелник породице највероватније је био Владимир Вукосаљић којег је убио Франко Округли из Дубровника. Владимиров син Вукашин и Прибио Јурјевић ослободили су маја 1411, у своје име и име својих синова и браће, Франковог брата Вукоја сваке одговорности. Владимирови синови вероватно су били кнежеви Радосав, Вукашин и Јурко. Радосав је уписан као сведок на повељи краља Стефана Остојића из 1419, и повељама Павловића из 1423, 1427. и 1432. Вукашин је сведок на повељама Павловића из 1423, 1427. и 1432, а Јурко на повељама из 1427, 1432. и 1433. На повељи из 1423. сведоке је чинила властела „нашега племена", а уз име Радосава Владимирића стоји одредница „брат мој". Радосав је имао два сина: Радоја и Јурја. Кнез Радоје је уписан као сведок на повељама Павловића из 1439. и 1442. На две повеље краља Стефана Томашевића из 1461. уписан је као пристав од двора и као дворски. Кнез Јурај је сведок на повељама Павловића из 1442. и 1454. Сведок на повељи из 1454. био је и кнез Вукас, највероватније син Вукашина или Јурка. Део породице се пред пад босанске средњовековне државе настанио у Задру. Јурај, Радић и Радивој, син њиховог брата Радоја, покренули су 19. V 1463. судску парницу ради наплате дуговања које њихов рођак војвода Петар Павловић није успео да наплати за живота.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; М. Шуњић, *Босна и Венеција (односи у XIV и XV ст.)*, Сар. 1996; М. Благојевић, *Државност земље Павловића*, Бл – Срп. Сар. 2003; С. Рудић, *Властела Илирског грбовника*, Бг 2006.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич
**ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич** (Владимиров, Василий Сергеевич), математичар, универзитетски професор (Дјаглево, Лењинградскa област, 9. I 1923 – Москва, 3. XI 2012). Завршио је Математичко-механички факултет Лењинградског универзитета 1948, а 1960. докторирао на Математичком институту „В. А. Стеклова", где је од 1948. прошао сва научна звања. Од 1964. професор је на Московском физичко-техничком институту. За дописног члана Академије наука СССР изабран је 1968, а за редовног 1970. Основна преокупација била му је математичка физика која се бави конструкцијом и изучавањем математичких модела физичких феномена. Крајем 50-их година ХХ в. све јасније се истицала потреба коришћења и развијања математичког апарата ствараног на новим идејама и резултатима у математици. У квантној теорији поља, као и у другим деловима математичке физике, физичке величине јављају се као уопштене границе класа аналитичких функција више комплексних променљивих холоморфних у пригодно одабраним областима одређеним аксиоматски. На исти начин јавља се и проблем конструкција обвојница холоморфности у тако одређеним областима, као и њихово интегрално представљање које би изражавало значење холоморфних функција преко њихових значења на главном делу границе конструисаних области. Све то се није могло решавати у границама „класичне математике". То је захтевало развијање нових области математике или суштинска проширења основе „класичне математике": теорију функција више комплексних променљивих, уопштене функције (посебно темпериране дистрибуције) и операције са њима, решавање парцијалних једначина у разним просторима уопштених функција, теорију Лијевих група, векторско-тополошке просторе и интегралне трансформације, теореме Тауберовог типа, суперанализу (математички апарат за израчунавање суперсиметрије у теорији поља и др.). **В.** је инострани члан ВАНУ од 1987, а САНУ од 1991. Учествовао је у подстицању и раду на заједничким пројектима Академије наука СССР, ВАНУ, а затим САНУ. Пројекти су се односили на асимптотско понашање уопштених функција – теорију и примену. Кроз ту сарадњу показало се да су „автомодельные" функције, које је он са својим сарадницима увео и које су незаменљив апарат у теорији уопштених функција, у ствари правилно променљиве функције Ј. Карамате. Ту чињеницу је **В.** доцније у књизи *Многомерные тауберовы теоремы для обобщенных функций* (Москва 1986) и потврдио.
ДЕЛА: „Об уравнении переноса честиц", *Известия Академии наук СССР*, серия математическая, 1958, 22, 1; „О построении оболочек голоморфности для областей специального вида", *Доклады Академии наук СССР*, 1960, 134, 2; *Математические задачи односкоростной теории переноса частиц*, Москва 1961; *Уравнения математической физики*, Москва 1967; „Analytic functions of several complex variables and axiomatic quantum field theory", *Actes du Congres international des mathematiciens* *1–10. sept. 1970*, *Nice, France. T. 3.* *Mathématiques appliquées (E.). Histoire et enseignement* (F.), Paris 1971; „Автомодельная асимптотика причинных функции и их поведение на световом конусе", *Теоретическяа и математическая физика*, 1982, 50, 2.
ЛИТЕРАТУРА: А. А. Логунов (ред.), *Василий Сергеевич Владимиров*, Москва 1987.
Богољуб Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИРОВ, Соте
**ВЛАДИМИРОВ, Соте**, фармацеут, универзитетски професор (Босилеград, 25. X 1951). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирао 1975, магистрирао 1978, а докторирао 1985. Специјализацију из Испитивања и контроле лекова завршио 1987. Усавршавао се у Лабораторији за структурна истраживања Института за физику Универзитета у Новом Саду 1976/77. и током 1986. у водећем истраживачком Институту за хемију Мађарске академије наука у Будимпешти. Редовни је професор фармацеутске хемије Фарм. ф. у Београду од 1994. Главна област његовог научноистраживачког рада обухвата изоловање, синтезу и структурну анализу биолошки активних молекула (коаутор, „Novel оbservations on the „main-part" isostructuralism exhibited by various steroid molecules: structures of 5-androstene-3β,17β-diol monohydrate and a 1:2 adduct of digitoxigenin and digirezigenin", *Acta Cryst. B.*, 1992, 48; коаутор, „Interaction of quinapril anion with cationic surfactant micelles of cetyltrimethylammonium bromide", *Journal of Colloid and Interface Science*, 2006, 301, 2). Технички је експерт Акредитационог тела СРЈ, СЦГ и Србије (2002–2012) и главни редактор-координатор прилагођеног превода Европске фармакопеје, издања Југословенске фармакопеје V. Коаутор је два уџбеника за студенте Фарм. ф. (и Д. Радуловић, *Фармацеутска хемија*, I, Бг 2005; и Д. Живанов Стакић, *Фармацеутска хемија*, II, Бг 2006), пет издања *Практикума из фармацеутске хемије* (Бг 1982) и *Фармацеутске хемије за средњу школу* (Бг 1978). Поред наставне активности, на Фарм. ф. обављао је функцију продекана за финансије (1994–2000, 2007–2010). Члан је Комисије за регистрацију ОТЦ лекова Министарства здравља Србије (1998–2004), члан комисије за регистрацију лекова Републике Српске (2003–2010) и гостујући професор фармацеутске хемије Фарм. ф. у Сарајеву (1988–1990), Медицинског факултета – одсек Фармација у Бањалуци (1996–2012) и управник Института за фармацеутску хемију (2007–2011). Шеф катедре за фармацеутску хемију Фарм. ф. у Београду од 2011; шеф катедре фармацеутске хемије Фармацеутског одсека Мед. ф. у Бањалуци од 2008; члан Редакцијског колегијума *Архива за Фармацију* од 2012; члан Већа групације Медицинских наука Универзитета у Београду од 2009.
ДЕЛА: коаутор, „A steroidal sapogenin from *Helleborus Multifidus* Vis. subsp. *Serbicus* (Adamovic) Merxm.& Podl", *Phytochemistry*, 1991, 30; коаутор, „Correlation between Lipophilicity of the Ligands and the Hepatobiliary Properties of the Radiopharmaceuticals: Approach to the devolepment of new IDA derivatives", *J. Radioanalyt. Nucl.* *Chem.*, 2000, 245; коаутор, „The synthesis of Novel iodineted Iminodiacetic Acid Analogues as Hepatobiliary Imaging Agents", *Monatshefte für Chemie*, 2004, 153; коаутор, „Correlation between ultra-high performance liquid chromatography–tandem mass spectrometry and reversed-phase thin-layer chromatography hydrophobicity data for evaluation of angiotensin-converting enzyme inhibitors absorption", *Journal of Chromatography A*, 2012, 1258, 5.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИРОВАЦ
**ВЛАДИМИРОВАЦ**, село у општини Алибунар (јужни Банат), на контакту Банатског песка на југу и Банатске лесне заравни на северу. Кроз **В.** води пут Београд–Темишвар, а јужно од њега је пруга истог правца. Овде се од ње одваја колосек према Ковину, којим се одвија само теретни саобраћај. Село је грађено по плану, па има основу правоугаоног облика и решеткаст распоред улица. Настало је 1809, када су на безводном терену са плодним земљама ископана два бунара, дубока око 50 м, из којих се вода вадила долапом, а што је омогућило насељавање. Током друге половине XX в. одвија се процес депопулације. Године 1961. било је 5.519 становника, 2002. 4.111, а 2011. 3.868 (59,1% Срба и 31,8% Румуна). У пољопривреди је радило 45,9%, а у индустрији 19,2% активног становништва. Половина запосленог становништва ради у околним градовима, а највећим бројем у Панчеву. У центру је мали трг у којем су црква, парк и пијаца. У близини су основна школа и задружни дом. Крај **В.** је после I светског рата изграђено и мало колонистичко насеље Нови Владимировац.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИМИРЦИ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vladimirci-karta.jpg)ВЛАДИМИРЦИ**, село на источној периферији Поцерине, смештено на развођу долина потока Врбичанка на истоку и Водичиног потока на западу, који отичу ка реци Сави. Насеље није јединствено, а налази се 2 км источно од пута Шабац (16 км) – Ваљево. Централни део (ранија Владимирци Варошица) збијеног је типа, издужен правцем друма, с решеткастим распоредом улица. **В.** су основани у другој половини XVII в. Староседеоци су досељени из Повардарја у другој половини XVIII в. Од 1850. су седиште Посавско-тамнавског среза са 55 села, а 1924. добили су статус варошице. Од 1953. центар су општине површине 338 км2 са 29 насеља, у којима је 2011. живео 17.462 становник. Током друге половине XX в. број становника у насељу је растао. Године 1948. било је 1.107 житеља, 2002. 1.879, а 2011. 1.662 становника (97,2% Срба). Аграрним занимањима бавило се 24,4% активног становништва, док је у индустрији радило 17,5%. У селу раде три агроиндустријска предузећа и погони машинске, хемијске и индустрије обуће. У њему се налазе православна црква, све општинске службе, основна школа, средња школа, дом здравља, пошта и центар за културу. У околини је дисперзивни део насеља (ранији Владимирци Село), које чини шест издвојених „махала".
Србољуб Ђ. Стаменковић
У селу је откривена остава од 1.800 комада римског бронзаног новца, кованог од времена владавине цара Марка Аурелија до цара Аурелијана. Последња ковања из ове оставе датирају из 274, па се може претпоставити да је похрањена у последњој четвртини III в. У исто време закопане су и оставе у Туларима и Свилеуви, где су констатовани остаци пољопривредних добара (*villae rusticae*). У несигурна времена током друге половине III в. Посавина је била поприште упада разних група „варвара" са леве обале Дунава на територију Римског царства. Виле богатих велепоседника биле су на удару ових пљачкашких похода, што објашњава велик број остава – скривница новца из овог периода.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Црнобрња, „Три оставе римског бронзаног новца (IV век) са подручја општине Обреновац", *Нумизматичар*, 1991, 14; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; A. Црнобрња, „Остава антонинијана из Тулара", *Museum*, *годишњак Народног музеја у Шапцу*, 2005, 6; „Археолошка налазишта на територији Обреновца 1", *ГМГБ*, 2005, 52.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Владислав
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Владислав**, архитекта (Београд, 21. III 1905 – Београд, 20. XI 1961). Завршивши архитектуру 1930. у Београду, 1931–1932. живи и ради у Берлину, да би се затим запослио у београдском грађевинском предузећу „Лабор". Самостално радио 1933–1941. Студијски боравио у Италији, Француској, Шпанији, Немачкој, Грчкој и Турској. Његове радове одликује декоративност ослоњена на романтичарски историцизам XIX в. Овакав приступ највидљивији је на породичним стамбеним зградама богатих трговаца и индустријалаца – вилама – подигнутим у резиденцијалним градским зонама, на Дедињу и Сењаку, у којима **В.** посеже за српско-византијским стилом и неоготиком, са стилским мотивима из народне, шпанске и медитеранске архитектуре. Одликује га перфекционистички однос према детаљу и завршној обради. Најзначајнија дела у Београду: кућа Јелене Бајлони у Ужичкој 20 (1932); кућа Нели Алкалај у Ужичкој 10 (1933); кућа Барјактаревића у Доситејевој 1а (1933); кућа инж. Ацовића у Ужичкој 15 (1933–1934); кућа браће Владисављевић у Господар Јевремовој 57 (1936); кућа Боже Петровића у Жанке Стокић 11 (1936); кућа Николе и Владислава Пашића у Крунској 10 (1937); вила Катарине Касидолац у Толстојевој 19 (1937–1938); кућа Алберта Илића на Топчидерском венцу 24 (1938); куће Божане Бајлони у Сање Живановић 12 (1937–1938) и у Сање Живановић 14 (1938); кућа Санде и Видана Бошковића у Вукице Митровић 4 (1939); кућа Урсуле Владисављевић у Змај Огњеног Вука 3 (1939); кућа Ксеније и Милорада Дивјака у Булевару мира 27 (1939); кућа Данила Николића у Цвијићевој 125 (1940). Најоригиналније дело **В.** је Задужбина Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици 19 (1939), са карактеристичном обрадом профилације прозорских отвора, тордираним стубовима, општом организацијом маса и динамиком композиције фасадног платна. Ликовном изразу овог здања доприноси хроматика употребљеног камена за фасадну оплату.
ЛИТЕРАТУРА: С. Максић, „Архитекта Владислав Владисављевић", *АУ*, 1995, 2.
Маре Јанакова Грујић; Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Данило
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Данило**, архитекта (Доњи Милановац, 16. IV 1871 – Београд, 5. I 1923). Студије архитектуре започеo у Минхену, а завршио у Ахену 1895. По доласку у Београд запослио се у приватној инжењерско-архитектонској канцеларији Милоша Савчића, са којим је радио на пројекту и изградњи Кланице, до 1898. Године 1899. запослио се у Министарству војном, као архитекта II класе. Његов рад у државној служби био је кратак јер се, због ослабљеног здравља након преласка Албаније у I светском рату, пензионисао већ 1921. Као архитекта у Министарству пројектовао је већи број касарни у целој Краљевини (Артиљеријска касарна у Ваљеву 1906, Коњичка касарна у Смедеревској Паланци 1910, Инжењерска касарна у Нишу 1911), код којих је примењивао сведено академско обликовање са елементима класичне и средњовековне романске архитектуре, уобичајене за војне зграде у тадашњем средњоевропском градитељству, посебно у Немачкој. Ове одлике има и комплекс Војне болнице на западном Врачару (Пастерова 2), у Београду, подигнут 1905–1909. на површини од око 8 ха. Представљао је прву савремену плански осмишљену целину здравствене намене у српској престоници, која је у великој мери унапредила изградњу овог вида државних грађевина у Србији. Међу здањима **В.** посебно се издвајају две пословно-стамбене палате, које су донеле модерније европске стилске тенденције у градитељство Краљевине Србије. Прва је импозантна двоспратна палата Врачарске штедионице (угао Краља Милана 9 и Кнеза Милоша), изграђена 1906. у сарадњи са М. Савчићем, изузетно монументалне класичне академске архитектуре, у коју је **В.** унео значајне новине кроз решавање приземног дела. Код ове палате смештене на оштром углу, на пресеку две значајне градске комуникације, остварен је један од доминантних урбаних мотива на потезу од Славије ка Теразијама, у виду кружне угаоне куле завршене куполом на високом тамбуру, којом је успостављен дијалог са угаоном кулом на Старом двору. Друга модерна зграда је палата Прометне банке (угао Кнез Михаилове 26 и Змај Јовине) из 1912, настала у сарадњи са М. Савчићем, код које је угаона позиција наглашена ризалитом са кубетом на високом полигоналном тамбуру. Ова палата има знатно модернији третман зидног платна захваљујући савременом конструктивном систему и употреби гвоздених траверзи изнад отвора, што је омогућило да се база још више ослободи зидних маса и сведе на уске траке између великих правоугаоних отвора који повезују приземље и мезанин. Модерни приступ се огледа и у комбинацији богате класичне академске и сецесијске декоративне пластике, концентрисане око отвора и на врховима лезена. **В.** је пројектовао и бројне зграде у унутрашњости земље – Фабрику дувана у Нишу, неколико већих зграда у Рибарској Бањи, вилу Симоновића у Смедереву и кућу трговаца Николића и Хаџи Илића у Крагујевцу. Након I светског рата, од 1919. до 1923, пројектовао је у Београду хотеле „Косово" и „Сплендид", као и Анатомски институт, Интерну и Хируршку клинику Медицинског факултета.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Б. Несторовић, *Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа*, Бг 1972; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Бг 1981; Б. Максимовић, *Идеје и стварност урбанизма Београда*, Бг 1983; Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006.
Мирјана Ротер Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Ђорђе Ђока
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Ђорђе Ђока**, лекар, интерниста, санитетски генерал (Доњи Милановац, 12. IV 1866 – Београд, 23. VIII 1932). Завршио је гимназију у Београду и Медицински факултет у Бечу, где је специјализирао интерну медицину. У активну војну службу ступио је 1894. у чину капетана, као лекар интерниста Војне болнице у Београду. До балканских ратова (1912–1913) био је управник Шумадијске сталне војне болнице у Крагујевцу и шеф Унутрашњег одељења Војне болнице у Београду. Током балканских ратова био је референт санитета Дунавске дивизије I позива, начелник санитета Прве армије и начелник санитета Приморског кора. Између балканских ратова и I светског рата поново је био начелник Унутрашњег одељења Војне болнице у Београду. У I светском рату (1914–1918) обављао је дужности начелника санитета Прве армије, a од августа 1918. начелника санитета Штаба Врховне команде. После рата се налазио на дужностима инспектора санитета, судије Инвалидског суда, председника Војносанитетског комитета и начелника Санитетског одељења Министарства војске и морнарице. Први je санитетски генерал у Војсци Краљевине Југославије. Активна служба му је престала пензионисањем 1929.
ДЕЛА: *Упут за дезинфекцију*, Солун 1917; *Стручна саопштења Војног Санитета*, Солун 1917; „Санитетски аероплани", у: В. Станојевић (ур.), *Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство*, Бг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, *Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство*, Бг 1992; М. П. Стоиљковић, Ј. Зељковић, В. Тадић, „Из историје Војномедицинске академије: IV – Интерно одељење", *Војносанитетски преглед*, 2002, 59 (6); М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Живко
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Живко,** грађевински инжењер, универзитетски професор (Нови Сад, 24. III 1911 – Београд, 16. IX 1981). Дипломирао на Грађевинском факултету у Београду (1935), где је и докторирао (1955). После студијског усавршавања у Немачкој код проф. А. Лудина и рада у бродоградилишту, 1946. изабран је за доцента на ГФ у Београду, где је наставио своју професионалну каријеру као универзитетски наставник све до одласка у пензију 1978, а биран је за декана факултета 1962. Предавао је Хидротехничке мелиорације, Пловне путеве и пристаништа, Организацију грађевинских радова. У послератним годинама обављао је значајне функције у Одсеку за речну пловидбу Министарства саобраћаја и у Савезној планској комисији у Сектору за инвестиције. Био је више година директор Института за водопривреду у Београду, управо у периоду његовог израстања у угледну научну установу у области вода. Његова најужа специјалност били су проблеми одводњавања и наводњавања, а из те области је написао опсежан уџбеник *Хидротехничке мелиорације* (Бг 1957). Овај предмет је предавао не само на ГФ у Београду, него и на више грађевинских и пољопривредних факултета у бившој СФРЈ, па се сматра утемељивачем савремене науке о хидротехничким мелиорацијама. На последипломским студијама предавао је Хидротехничке мелиорације и Водопривреду. Своја богата искуства у водопривредном планирању крунисао је монографијом *О водопривреди – погледи и методи* (Бг 1969), која је постала најчешће цитирана књига у области вода. У њој је систематизовао методе стратешких водопривредних планирања (водопривредне основе, комплексни системи и др.). Ова књига је коришћена на последипломским студијама на свим универзитетима у СФРЈ и одиграла је важну улогу у формирању водопривреде као посебне научне дисциплине и третирању развојних пројеката у области вода. Изузетно образован, често је као експерт учествовао у решавању бројних водопривредних проблема у свету (Ирак, Алжир, Тунис, Перу и др.). Технички факултет у Кампали у Уганди основан је према његовом плану и он је био први декан. Био је делегат СФРЈ у низу међународних организација (FAO, EEC, OECD, SEV), у којима је активно доприносио решавању важних методолошких проблема у области вода на међународном плану. Био је члан комисије СФРЈ за граничне водотоке. Богат публицистички опус и експертско ангажовање на најсложенијим проблемима планирања у области вода учинили су да се **В.** сматра водећим водопривредним експертом у Србији и некадашњој СФРЈ у периоду после II светског рата. Био је носилац највишег одликовања за рад (Орден рада са црвеном заставом), те низа домаћих и међународних признања.
ДЕЛА: „Уопштавање неких поставки у пројектовању", *Техника*, 1, Бг 1955; *Irrigation and other uses of water*, UN Conference, Genève 1963; *О планирању хидросистема заснованом на будућој динамици производње*, Н. Сад 1977.
Бранислав Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Милан
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Милан**, правник, универзитетски професор (Смедеревска Паланка, 10. IX 1904 – Београд, 16. III 1978). На Правном факултету у Београду дипломирао 1928. Током студија бавио се новинарством, а у периоду 1928–1931. радио као адвокатски приправник. На ПФ у Београду одбранио докторску дисертацију *Проблем јединства јавног права. Држава и међународна заједница* (Бг 1934). За доцента (1934) и ванредног професора (1937) изабран на суботичком ПФ, на Катедри за државно и уставно право. За ванредног професора на ПФ у Београду изабран 1940, такође при Катедри за државно и уставно право. Током окупације земље остао је на ПФ у Београду у истом звању, да би јануара 1943. био преведен у звање саветника у Министарству финансија. Одатле га је ПФ у Београду преузео 1945, да би са њега, из идеолошких разлога, тобоже на захтев студентске организације, био удаљен 1947. Пре пензионисања радио је као адвокат у Београду. У краткој академској каријери представио се као плодан и савестан писац. Објавио је две краће монографије из државноправне историје (*Државноправни положај Хрватске у оквиру Хабсбуршке монархије*, Бг 1937; *Развој уставности у Србији*, Бг 1938) и десетак чланака о основним темама државног и уставног права.
ДЕЛА: „Материјална концепција судске функције", *АПДН*, 1933, 27 (44), 3; „Сувереност и међународно право", *АПДН*, 1935, 31 (51), 1–2; „Појам устава", *АПДН*, 1936, 32 (49), 3; „Разматрања о начелу поделе власти", *АПДН*, 1937, 34 (51), 6; „Покушај класификације држава (с нарочитим освртом на правну државу)", *АПДН*, 1937, 34 (51), 6; 1938, 36 (53), 5; „Постанак државе", *АПДН*, 1939, 39 (56), 3; „О професионалној етици адвоката", *Југословенска адвокатура*, 1958, V, 3.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, „Слободан Јовановић – човек школе", у: С. Врачар (ур.), *Дело Слободана Јовановића у свом времену и данас*, Бг 1991; Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду*, II/2, Бг 2002.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Симеон Сима
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Симеон Сима**, трговац, добротвор (Каћ код Новог Сада, око 1775 – Нови Сад, око 1839). Симеонов стриц, парох Григорије, преселио се у Нови Сад у другој половини XVIII в. Како стриц није имао деце, својим тестаментом 1790. прогласио је **В.** за сина и наследника половине свога имања. У то време **В.** је с оцем Василијем живео у Каћу и обављао службу граничара у Шајкашком батаљону. Када је **В.** стекао наследство, напустио је војну службу и 1798. затражио од новосадског Магистрата пријем у грађанство. Ускоро се преселио у Нови Сад, тражио и добио од Магистрата дозволу за трговину житом. После неког времена, определивши се за трговину ланом, постао је веома успешан трговац. Поред тога, уживао је углед међу суграђанима и по свом добротворном раду. Један је од првих приложника за Новосадску православну гимназију и дугогодишњи старатељ фондова Православне гимназије и Српске православне општине. Од 1816. биран је за православног члана Изабраног општества при новосадском Магистрату.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о стогодишњици Српске православне гимназије у Новом Саду, 1810–1910*, Н. Сад 1910; В. Стајић, *Новосадске биографије I*, Н. Сад 1936.
Ведрана Марлог
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Стеван Каћанин
**ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Стеван Каћанин**, адвокат, сенатор (Нови Сад, 1818 – Нови Сад, 16. VI 1899). Прва три разреда гимназије завршио у Новом Саду (1829–1832). Право учио у Пожуну/Братислави (1838–1839). Вративши се у Нови Сад, бавио се мање адвокатуром (1843–1847), а више имањем. Прикључивши се револуцији, наименован је за шефа градске благајне у Магистрату (1848), а потом и сенатора (1850). Декретом генерала Мајерхофера постао је почасни сенатор без плате (1852). Поднео је оставку 1854. и вратио се имању. Избором новог градоначелника Светозара Милетића враћен је на место шефа градске благајне (1861). Ову службу обављао је све до 1878, када је пензионисан. Учествовао је у културном животу града. Био је старатељ новосадске гимназије, а 1867. изабран као приложник за члана Матице српске.
ИЗВОР: Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа Матице српске.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Стеван Владисављевић – Каћанин", *НД*, 1899, 45; *Споменица о стогодишњици српске православне велике гимназије у Новом Саду 1810–1910*, Н. Сад 1910; *Споменица града Новог Сада*, Ср. Карловци 1933, 18; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I–VI, Н. Сад 1936–1964.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ
**ВЛАДИСЛАВ**, војвода деспота Ђурђа Бранковића (?, друга половина XIV в. – Србија, пре 1439). У првој половини XV в. српски деспоти имали су велик број поседа у Угарској. Имали су их и њихови достојанственици, пре свега војводе које су добијале на значају како је турски притисак постајао све јачи. **В.** је држао посед „Seel" (Сел) код Ковина. Уочавајући значај овога града за одбрану јужне угарске границе од Турака, краљ Жигмунд Луксембуршки је његовим становницима дао значајне привилегије. Међутим, судија Ковина Петар обавестио је краља да се те повластице не поштују на поседу „Seel" који држи **В**. Краљ је 28. X 1429. писао **В.**, „барону" Рашког краљевства, захтевајући да поштује привилегије које је дао становницима Ковина, којем припада и посед „Seel". Краљ је повељом од 4. VII 1435. ослободио становништво Ковина и околних села плаћања тридесетине. Та повластица односила се и на посед „Seel", што је краљ поновио и у писму од 6. I 1436. Тај посед није, међутим, остао трајно у власништву **В**. Већ 1439. држао га је српски војвода Михаило.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Динић Кнежевић, „Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне јужне Угарске", *ЗМСИ*, 1988, 37; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994.
Момчило Спремић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ I
**ВЛАДИСЛАВ I**, краљ (XIII в.), владао 1234–1243. Средњи син краља Стефана Првовенчаног. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена са којом је имао синове Стефана и Десу и ћерку непознатог имена удату за омишког кнеза Ђуру Качића. На престо је дошао после побуне властеле, наследивши старијег брата Радослава, чије је свргавање са власти било последица опадања моћи Епирске државе након битке код Клокотнице (1230). Владавину краља **В.**, који је био зет трновског цара, обележио је јак утицај Бугарске која је постала доминантна сила на Балканском полуострву. Краљевским венцем крунисао га је стриц, архиепископ Сава. За време његове владавине дошло је до прве смене на српском архиепископском трону, када је Саву наследио његов следбеник и ученик Арсеније. Врло брзо по доласку на власт **В.** се сукобио са Дубровником након што је у њему уточиште нашао збачени краљ Радослав. Спор је завршен миром 1235, о чему сведочи текст споразума сачуван на латинском и српском. Српски краљ је Дубровчанима обновио старе трговачке повластице и доделио нове, док су се дубровачке власти обавезале да неће подржавати организовање било каквих акција против српске краљевине на територији под њиховом контролом. Забележено је да је цариник краља **В.** у самом Дубровнику убирао царину од дубровачких трговаца који су ишли да послују у Србију. Односи са Дубровачком републиком и поред мировног споразума и даље су били напети због црквеног спора између Дубровника и Бара. Још пре доласка на престо, око 1225, **В.** је започео градњу Милешеве, задужбине посвећене Вазнесењу Христовом. У њу је 1237, после дужих преговора са тастом, бугарским царем, лично из Трнова пренео мошти свог стрица, првог српског архиепископа Саве Немањића. Како би одбранио српску власт над Хумом, краљ **В.** је 1237. морао да предузме поход све до реке Цетине и да уђе у сукоб са Угарском. Том приликом је на Цетини склопио уговор о миру и савезништву са градом Сплитом. Владавину краља **В.** уздрмала је 1241. прво смрт његовог таста, а потом 1242. провала Монгола који су, гонећи угарског краља Белу IV све до Далмације, опустошили Србију. Суочивши се са последицама монголског пустошења и губитка политичке потпоре свога таста, **В.** се нашао под притиском српске властеле незадовољне великим утицајем Бугарске. Попут старијег брата, био је принуђен да се одрекне власти и преда престо млађем брату Урошу I са којим се касније измирио. Умро је у Србији између 1264. и 1277.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912; *Животи краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила II*, Бг 1935; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I, Бг – Ср. Карловци 1939.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба* I, Бг 1952; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад – Бг 2001.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ I ЈАГЕЛО
**ВЛАДИСЛАВ I ЈАГЕЛО**, пољски и угарски краљ (? – околина Варне, 10. XI 1444). Син пољског краља Владислава II и брат краља Казимира IV. После смрти угарског краља Алберта Хабзбуршког (1437–1439) отворило се питање наслеђа круне. Деспот Ђурађ Бранковић покушао је да оствари брак између свог сина Лазара и удовице краљице Јелисавете, ћерке краља Жигмунда (1387–1437), али су ти планови пропали. Део угарских барона понудио је круну петнаестогодишњем сину пољског краља, како би се ресурси и ове државе ангажовали у одбрани Угарске од Османског царства. Док је посланство путовало на пољски двор, краљица Јелисавета је родила и одмах потом крунисала за краља свог сина Ладислава V Посмрчета (1440–1457). По доласку у Угарску, **В.** је такође крунисан за краља, што је довело до грађанског рата. У прво време, краљ **В.** био је непријатељски настројен према деспоту Ђурђу, али су се односи регулисали до 1441. и деспоту су враћени његови угарски поседи. На смиривању сукоба у Угарској радили су папа Еуген IV и кардинал Јулијан Ћезарини како би се организовао поход против Османског царства. Деспот Ђурађ је за ову идеју придобио главног војсковођу краља **В.** – северинског бана Јована Хуњадија (Сибињанин Јанко). Угарска војска кренула је у „Дугу војну" новембра 1443. и успела да преко Србије изврши продор до Софије, наносећи неколико пораза османској војсци. Због неповољних временских прилика војска се јануара 1444. вратила преко Дунава. У преговорима са султаном деспот Ђурађ је добио назад Деспотовину, што га је отуђило од краља **В.** и кардинала Ћезаринија, који су планирали нови крсташки поход. Пошто је пут преко Србије био затворен, септембра 1444. **В.** је с војском прешао Дунав код Оршаве и кренуо ка истоку. Како млетачки и ђеновљански бродови нису блокирали мореузе, султан Мурат II (1421–1444, 1446–1451) прешао је из Мале Азије и 10. новембра код Варне на црноморској обали нанео страховит пораз хришћанској војсци. У току битке погинули су краљ **В.** и кардинал Ћезарини, као и многи великаши, док се Јован Хуњади једва спасао бекством преко Влашке.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Rasciani regales краља Владислава I Јагелонца", *ЗМСИ*, 1970, 1; П. Рокаи, „Боравак угарског краља Владислава I код Крушевца 1444. године", *ЗФФБ*, 1985, 15–1; *Историја српског народа*, II, Бг 1994; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; P. Engel, *The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary 895–1526*, London – New York 2001; П. Рокаи и др., *Историја Мађара*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ II
**ВЛАДИСЛАВ II**, краљ (?, око 1270 – Угарска?, после 1326). Син краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. Још за очевог живота, од угарског краља Андрије III добио је 1292. на управу „херцештво Славонију" као наследни посед, а наредне године оженио се његовом нећаком Констанцом Морозини. Крајем прве деценије XIV в., у склопу политичких борби око утицаја у Угарској, венчао се ћерком ердељског војводе Ладислава Апора, али је тај брак био осуђен од стране папског легата. Вероватно је према одредбама споразума у Дежеву из 1282. требало да наследи на престолу свог стрица краља Стефана Уроша II Милутина. Пред крај Драгутиновог живота, на државном сабору је одређен за наследника области свога оца. Убрзо по преузимању власти почео је да кује новац по угледу на оца, са натписом *Владислав раб Христу*. Потиснуо га је стриц, краљ Милутин, који га је утамничио, а потом загосподарио његовом облашћу, што је српског краља довело у сукоб са угарским краљем Карлом Робертом. О овом сукобу нема много података. Извесно је да је **В.** боравио у тамници од 1316. све до Милутинове смрти 1321. После избављења из заточеништва вероватно није учествовао у борбама за српски престо упражњен смрћу краља Милутина, него је био признат за краља у области коју је наследио од свога оца. Имао је свој двор са достојанственицима и дворјанима, ковао је новац са натписом *Стефан Владислав*, издавао владарске повеље и уживао друге регалне приходе. Све до 1323. био је у пријатељским односима са Стефаном Дечанским, о чему сведочи податак да су трговци из приморја слободно пословали у обе српске државе. Крајем 1323. избио је између **В.** и Стефана Дечанског сукоб око важног геостратешког и економског региона планине Рудник. Присталице краља **В.** заједно са дубровачким трговцем Менчем Менчетићем затвориле су се у рудничку тврђаву Островицу склањајући се пред војском краља Стефана Дечанског. Тај инцидент је довео до затезања односа између Дубровника и Стефана Дечанског, што је условило прекид трговине и почетак преговора о превазилажењу несугласица. Сукоб између **В.** и Стефана Дечанског трајао је све до 1326. Током тих борби **В.** је изгледа прешао у Угарску, где му се губи сваки траг.
ИЗВОРИ: *Животи краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила II*, Бг 1935; *Старе српске биографије XV и XVII века,* Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства* II, Бг 1962; С. Димитријевић, „Новчане емисије краља Драгутина, Владислава II и краља Милутина", *Старинар*, 1976, 27; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; *Историја српског народа* I, Бг 1981; В. Јовановић, „Островица код Рудника, Прилог проучавању средњовековних градова у Србији", у: *Уздарје Драгославу Срејовићу*, Бг 1997; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад – Бг 2001.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ГАЛЕШИЋ
**ВЛАДИСЛАВ ГАЛЕШИЋ**, велики војвода (XIV в.). Мало познати босански властелин са територије Западних страна. У изворима се, као сведок са титулом великог војводе, помиње једном на повељи бана Стефана II Котроманића Дубровнику из 1332. Титула великог војводе коју је носио, а која је била једна од најугледнијих у босанској држави и представљала највиши војни чин, сведочи о великом угледу који је уживао. **В.** је први по имену познати велики војвода у Босни. Галешићи су били потомци старог жупанског рода Хливљана. Из извора су познати још Галеша из Ливна и његов син Гргур Галешић (Gregorius filius Gales de Hleuna) који је 1356. угарском краљу Лајошу I предао Бистрички град у замену за поседе у загребачкој жупанији. **В.** је вероватно био Галешин син, односно Гргуров брат.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Повеља краља Дабише Чубрановићима и великашки род Хливљана", *ГЗМС*, 1983, 38; Т. Рибар, *Западне стране у средњовјековној босанској држави*, Бг 2010.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ГОНОМА (Јонима)
**ВЛАДИСЛАВ ГОНОМА** **(Јонима)**, племић, поданик краља Стефана Уроша II Милутина (?, друга половина XIII в. – ?, прва половина XIV в.). Помиње се у документу папе Јована XXII од јуна 1318. као „кнез Дукље и приморске Албаније" (Bladislao Gonome Dioclee et maritime Albanie Comiti). Заједно са баронима „краљевине Албаније" прикључио се широј коалицији против српског краља иза које је стајао папа. Име и презиме Гонома присутно је више пута у изворима XIV в. Забележено је у попису „катуна Арбанаса" у *Другој Дечанској хрисовуљи*, а извесни Дмитар Гонома помиње се у два Дубровачка документа из 1399. О угледу породице Гонома, односно Јонима, сведочи и помен „севаста Јониме" из 1274. У науци постоји претпоставка да је **В.** иста личност као и жупан Владислав, који је поменут у повељи краља Милутина манастиру Богородице Ратачке из 1306.
ИЗВОРИ: L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay, *Acta et Diplomata Res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia, I (344–1343)*, Vindobonae 1913; A. Theiner, *Vetera monumenta historica Hungariam* *sacram illustrantia* I, Osnabrück 1968.
ЛИТЕРАТУРА: I. Ruvarac, „Kleinigkeiten zur Geschichte der Balkanhalbinsel", *ASPh*, 1895, 17; М. Шуфлај, „Повијест сјеверних Арбанаса (Социолошка студија)", *ААСЈЕ*, 1924, II/2; *Срби и Албанци*, Бг 1925; М. Пурковић, *Авињонске папе и српске земље*, По 1934; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; М. Грковић, *Имена у дечанским хрисовуљама*, Н. Сад 1983.
Станоје Бојанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ГРАМАТИК
**ВЛАДИСЛАВ ГРАМАТИК**, писац, преписивач, сликар-минијатуриста (Ново Брдо код Приштине, 1430 – манастир Матејча код Куманова, 1480). Његов рад одвијао се најпре у Новом Брду до 1455, када су Турци освојили град. Тада је отишао у Младо Нагоричино, где је у дому Николе Спанчевића 1456. окончао преписивање зборника са *Шестодневом* Василија Великог и *Пределима*. Преместио се у манастир Матејчу, у Скопској Црној Гори, где је остао до краја живота. По наруџбини Димитрија Кантакузина преписао је 1469. свој најобимнији зборник житија, слова, беседа и других састава од 1.540 страна. Беседе Јована Златоустог, назване *Андрианти*, преписао је 1473. Седамдесетих година ХV в. преписао је зборник са списима посвећеним Димитрију Солунском и други са словима и житијима. Његов писарско-илуминаторски рад има преко 7.000 страна. Оставио је низ записа и изворно дело *Рилску повест* (1479), у којој се посебно истиче пренос моштију Јована Рилског из Трнова у Рилу.
Томислав Јовановић
По свему судећи сам **В.** је украшавао рукописе које је преписивао. У њима се налазе две врсте илуминација – заставице и иницијали. Заставице су квадратног облика и потпуно симетричне. Свака од њих има разнолике сложене преплете који се од средишта шире према све четири стране и дијагонале, а састоје се од трака и стилизованих врежа, обично завршених листовима, међу којима су понекад и птице. Све имају оквире са преплетима постављеним између две траке. На њих се надовезују на средини горњег дела стилизовани биљни мотиви који ничу из преплета, а у угловима симетрично постављени украси, у вишим деловима обично са крајевима у облику волута, a у доњим – биљни са цветовима или врежама са волутама. Иницијали се састоје од пажљиво изведених сложених преплета трака које се често завршавају листовима и ређе животињским главама. У њима се јављују и фигуре фантастичних крилатих звери, а у једном чак и људски лик. **В.** је радио на хартији тамним тушем, а потом цртеж попуњавао топљеним златом и густим пигментима тамноплаве, зелене, окер и црвене боје. Иако је све заставице и иницијале обликовао на сличан начин, није понављао исте обрасце, него је увек примењивао другачија решења. Сачувани украси сведоче да је био вешт, прецизан, педантан и технички сигуран, а избор мотива и складних боја, као и брижљива израда илуминација, указују на то да је имао висока естетска мерила.
Татјана Стародубцев
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Прилози к историји српске књижевности", *Гласник СУД*, 1867, ХХII; С. Радојчић, *Старе српске минијатуре*, Бг 1950; Ј. Максимовић, *Српске средњовековне минијатуре*, Бг 1983; Ј. Грковић Мејџор (прир.), *Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика*, Бг 1993; В. Павловић, „Порекло заставица у рукописима Владислава Граматика", *АПр*, 1999, 21; Т. Јовановић (прир.), *Стара српска књижевност*. *Хрестоматија*, Бг 2000.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ДАБИШИЋ → ДАБИШИЋИ
**ВЛАДИСЛАВ ДАБИШИЋ → ДАБИШИЋИ**
# ВЛАДИСЛАВ ДИЊИЧИЋ → ДИЊИЧИЋИ
**ВЛАДИСЛАВ ДИЊИЧИЋ → ДИЊИЧИЋИ**
# ВЛАДИСЛАВ КЛЕШИЋ
**ВЛАДИСЛАВ КЛЕШИЋ**, војвода (?, крај XIV/почетак XV в. – ?, после 1. VII 1452). Син војводе Павла Клешића. Крајем 1435. налазио се у пратњи краља Твртка II, када је овај био приморан да напусти Босну и склони се у Угарску. На повељи, којом је 26. I 1436. босански краљ обећао да ће примити фрањевце под заштиту и помагати покрштавање у својој земљи, уписан је као „magistro curiae nostrae". У литератури се сматра да је у то време већ прешао у римокатоличанство, иако се то нигде изричито не спомиње. Након смрти краља Твртка II био је присталица претендента Радивоја, а противник новог краља Стефана Томаша. Убрзо се помирио с новим краљем и током 40-их и почетком 50-их година XV в. спадао је међу најмоћнију босанску властелу. Касније је понео титулу војводе са којом је уписан као сведок на повељама краља Стефана Томаша из 1444, 1446. и 1451. **В.** се последњи пут помиње у писму папе Николе V од 1. jула 1452. Из писма сазнајемо да је негде у пролеће 1452. заједно с Петром Војсалићем дошао у сукоб са краљем. До сукоба је дошло највероватније у вези са ратом који је у то време вођен против херцега Стефана Вукчића. Краљ Томаш је **В.** прогласио за „невјерника" јер се није одазвао на позив у службу, односно одбио је „верну службу" на коју је, као краљев властелин, био обавезан. Измирење је постигнуто уз посредовање папског легата хварског бискупа Томе Томазинија које је потврдио и папа. **В.** је из сукоба са краљем по свему судећи изашао без тежих последица.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века*, Н. Сад 1905; П. Живковић, *Твртко II Твртковић*, Сар. 1981; П. Ћошковић, „О доласку Стјепана Томаша на власт и његовом међународном признању", *Историјски зборник*, 1984, 5; Д. Драгојловић, *Крстјани и јеретичка црква босанска*, Бг 1987; П. Ћошковић, *Босанска краљевина у пријеломним годинама 1443–1446*, Бл 1988; *Црква босанска у XV. стољећу*, Сар. 2005; Т. Рибар, *Западне стране у средњовјековној босанској држави*, Бг 2010.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ КОТРОМАНИЋ
**ВЛАДИСЛАВ КОТРОМАНИЋ**, кнез (? – ?, 1354). Син босанског бана Стјепана I (? – 1314) и Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина, брат бана Стјепана II Котроманића (1322–1353). Лично име Владислав се ни пре ни касније не јавља међу члановима владајуће породице Котроманић. **В.** се 1338. у Трогиру оженио Јеленом, ћерком брибирског кнеза Јурја II Шубића, и са њом имао синове Твртка, будућег бана и краља, и Вука (Стефана), као и ћерку Марију. Кнез **В.** се наводи у шест повеља којима бан Стјепан II даје своју „милост" и „веру господску" припадницима властеоског рода Хрватинића, у периоду 1326–1351. То би била јасна индикација да је **В.** имао учешћа у државној власти, вероватно уз подршку босанске властеле и државног сабора („станка све Босне"), али у изворима нема потврде да му је на управу била поверена нека одређена територија као „чест" босанске државе. Након смрти бана Стјепана II, кнез **В.** се 1353. наводи с титулом „господина", вршећи регентску власт у име свог сина Твртка, тада петнаестогодишњег владара. Избор малолетног Твртка за бана представљао је преседан, што би могло да указује на жељу угарског краља Лудовика (Лајоша) Анжујског (1342–1382) да ојача свој непосредни утицај на прилике у Босни. У том контексту треба тумачити и брак угарског краља с Јелисаветом, ћерком Стјепана II, до којег је дошло исте године (1353). Наредне године, у повељи коју су издали бан Твртко, баница Јелисавета и кнез Вук, не помиње се кнез **В.**, те се претпоставља да је у међувремену преминуо.
ИЗВОР: L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Државни сабор средњовековне Босне*, Бг 1955; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; „*Верна служба* и *вјера господска*", *ЗФФБ*, 1962, 6, 2.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ НИКОЛИЋ
**ВЛАДИСЛАВ НИКОЛИЋ**, кнез (? – ?, после 1363). Син кнеза Николе, сестрић босанског бана Стјепана II Котроманића и потомак кнеза Андрије, сина кнеза Мирослава. Он и његов брат Богиша су 1342. примили могориш од Дубровника, као господари Попова. У ово време они признају власт свога ујака, босанског бана. Међутим, у октобру 1344. Дубровчани се на њих жале и босанском бану и српском краљу, што значи да је неког утицаја на њих имао и краљ Душан. **В.** и његов брат последњи пут се помињу 1363, од када могориш за Попово узима Санко Милтеновић, који је уклонио Николиће. **В.** је носио титулу кнеза и наследио је поседе Петра Тољеновића. Покопан је у породичној гробници у Врањевом Селу, испод брда Жернова, у жупи Жаба. Имао је три сина: Вукосава, Петра и Милшу.
ИЗВОР: *Monumenta Ragusina* I, 161; II, 68, 71, 86.
ЛИТЕРАТУРА: *Дубровачки трибути*, Бг 1935; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ПАВЛОВИЋ
**ВЛАДИСЛАВ ПАВЛОВИЋ**, властелин (XIV в.). Син кнеза Павла Хрватинића, а унук Хрватина Стјепанића, кнеза Доњих Краја. Заједно с братом, кнезом Гргуром Павловићем, и рођаком кнезом Гргуром Стипанићем одметнуо се од босанског бана и понудио угарском краљу Лајошу I своју „верну службу". Угарски краљ у писму од 14. III 1357, упућеном поменутој властели ословљеној као nobilibus de Greben et de Dlamuch, обећава да ће, уколико остану чврсти у свом обећању, добити потврду свих баштинских поседа и права; истовремено их је изузео из власти босанског бана и ставио под своју непосредну заштиту. **В.**, Гргур Павловић и Гргур Стипанић уступили су угарском краљу градове Гребен и Гламоч. Гребен се налазио у долини Врбаса у жупи Земуник, док је Гламоч био седиште истоимене жупе. У замену су добили град Добра Кућа у Крижевачкој жупанији. На основу формулације повеље може се закључити да су сва тројица поменуте поседе уживали заједно и да су и нове поседе добили на заједничко уживање. О даљој судбини **В.** не зна се ништа, док се Гргур априла 1358. помиње као господар тврђаве Добра кућа. Прелазак Павловића под власт угарског краља на босанској страни оцењен је као „невера". Остали чланови породице Хрватинић остали су под влашћу бана Твртка који је исте 1357. издао повељу кнезу Влатку Вукославићу којом му даје „веру" да неће настрадати због поступка свог братучеда Гргура. Поменута повеља, настала као последица поступка Гргура и **В.**, од изузетног је значаја за проучавање односа између владаоца и властеле у средњовековној босанској држави.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји, крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ (Ласло) РОЗГОЊИ
**ВЛАДИСЛАВ (Ласло) РОЗГОЊИ**, великаш, капетан, бан (?, пре 1461 – ?, између 21. VI 1491. и 9. III 1492). Припадник угледне угарске аристократске породице, син ердељског војводе Себастијана Розгоњија и Барбаре Понграц од Денгелега, рођаке краља Матије Корвина. Током 1481–1482. био је на дужности капетана Београда и у том својству учествовао у великој угарској офанзиви против Османлија у северној Србији, новембра 1481. Заповедник угарске војске на јужној граници Павле Кињижи окупио је људство код банатског Храма, док су из Београда са бродовима, међу којима је било и српских шајкаша, кренули капетан **В.** и деспот Вук Гргуревић. После њихове победе над смедеревским санџакбегом Скендером и османском дунавском флотом у близини Смедерева, у којој су потопљене 24 турске лађе, угарска војска прешла је Дунав. Смедерево је стављено под опсаду, одред под командом Јована Јакшића потукао је и убио голубачког заповедника, а главнина угарске војске предвођена Кињижијем, деспотом Вуком и **В.** спустила се до Крушевца, који је разорила. Мањих сукоба било је и у Мачви. Из северне Србије је почетком децембра 1481. преко Дунава преведено наводно чак 50.000 људи и насељено у околини Темишвара. **В.** је касније вршио дужност надзорника краљеве коморе (1491). Био је ожењен Јелисаветом, кћерком Павла Банфија, са којом је имао сина (умро 1492) и две кћери.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; К. Јиречек, *Историја Срба* *I*, Бг 1952; Ј. Калић Мијушковић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4; P. Engel, *Középkori magyar genealógia*, CD-Rom, Budapest 2001; P. Engel, *The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary 895–1526*, London – New York 2001.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВ ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА
**ВЛАДИСЛАВ ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА**, војвода, херцег (?, после 1425 – Угарска, 1488). Био је најстарији син Стефана Вукчића Косаче из брака са Јеленом Балшић. Помиње се од 1433. у актима о заоставштини војводе Сандаља. Септембра 1438. још увек није имао пуних 14 година. Следећи пут поменут је 1443. у акту о тестаменту његове прабабе Јелене Балшић. На херцегов двор је 1448. доведена из Фиренце Елизабета, намењена **В.** за жену, али ју је његов отац узео себи за конкубину, што је погодило **В.** и мајку му. Афера је утицала на односе у породици, па не чуди што су се они, када је почео рат са Дубровником, окренули против херцега Стефана. У пролеће 1452. **В.** је отворено устао на оца и заузео Благај, Тођевац, Вратар, нешто касније Невесиње. **В.** је подржао део хумске властеле, посебно Влатковићи, са војводом Иванишем на челу. До општег напада на Стефанове територије није дошло због неспоразума између **В.** и босанског краља Томаша, који је тражио град Благај, а **В.** потврду свих земаља. Босански краљ се повукао из рата, а херцег Стефан је крајем године уз помоћ Турака напао тврђаве у Хуму. До помирења сина и оца дошло је у јулу 1453. **В.** је вратио градове оцу, а овај је њему опростио побуну и обећао да ће за живота поделити земљу синовима. У пролеће 1454. посетио је Дубровник и бродом отишао на ходочашће у Лорето. Како је херцегова жена умрла 1453, за пролеће 1455. планирана је трострука свадба: самог херцега и двојице старијих му синова. Из непознатог разлога свадба **В.** одложена је за јесен 1455.
У другом браку херцег је добио сина Стефана, па су односи постали сложенији око поделе земље. Током 1461. херцег се жали на поступке старијег сина. У септембру исте године у Дубровнику бораве **В.** жена кира Ана и син Балша. Узрок сукоба била је обећана а неподељена земља. **В.** је за издржавање имао градове Острог, Сусед и Будош. Отишао је турском султану жалећи се да га је отац лишио обећане поделе земље. Обећао је султану 100.000 дуката ако му Турци помогну у борби против оца. То је Турцима пружило прилику да врше притисак на херцега Стефана. **В.** је добио од султана помоћ у војсци и у пролеће 1463. потукао херцега Стефана на реци Брезници. Убрзо затим султан је освојио Босну. У јулу 1463. долази до привременог помирења и **В.** заједно са оцем и братом води борбе за повратак градова које су Турци освојили. Тада је уговорена подела земље на четири дела, на коју се **В.** заклео. Добио је област у западном делу државе, у залеђу Јадранске обале. Убрзо су се односи поново покварили, а Венеција је подржавала **В.**, који је тражио поделу на три дела, тако да Влатку и Стефану заједно припадне један део. Током 1465. односи сина и оца су никада лошији, и такви ће остати до смрти херцега Стефана 1466. У тестаменту **В.** се спомиње само код поделе ствари и прихода од куће у Дубровнику. Херцегови наследници су били двојица млађих синова – Влатко и Стефан.
Још и пре смрти херцега Стефана **В.** је остао без свог дела територије јер ју је заузео турски војсковођа Есе-бег. Територије око Новог које нису заузели Турци припале су Влатку. **В.** се месецима потуцао по дубровачким острвима јер му због страха од Турака није био дозвољен долазак у град. Због тога у децембру 1466. његов представник присуствује отварању очевог тестамента. Затим је био заповедник венецијанских војника у Босни. У Угарску је отишао 1468, а жену и сина оставио на дубровачком острву Шипану. Вратио се наредне године и 1469. трајно прешао у Угарску, где је од краља Матије Корвина добио градове Велики и Мали Калник, а касније (1481) и Моровић на граници. Био је непосредно потчињен угарском краљу, а имао је титулу херцега: dux sancti Sabe. Крајем 1473. долазио је на Шипан, а до 1475. се помирио са братом Влатком. Обојица су 1476. били у Венецији. **В.** је дуже време био ангажован око утврђења у Макарској и њихове одбране од Турака. На дубровачку територију поново је долазио 1480. О његовим последњим годинама нема података. Титулу и поседе наследио је син Балша Херцеговић.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1964; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; Р. Радић, „Ана Кантакузина – византијска невеста у кући Косача", *ЗИБиХ*, 1997, 2; Ђ. Тошић, „Босанска краљица Катарина (1425–1478)", *ЗИБиХ*, 1997, 2.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВА
**ВЛАДИСЛАВА**, властелинка, севастократорка (?, прва половина XIV в. – ?, после 1371). Жена севастократора Влатка. Насликана је (1358–1360) у цркви Св. Николе у селу Псача код Криве Паланке, на јужном зиду западног травеја у јединственој ктиторској композицији са седам чланова породице, у раскошној властеоској одећи. Натписима крај ликова, који су тешко оштећени у I светском рату, били су обележени: кнегиња Озра, кнез Паскач, севастократор Влатко, севастократорка **В.**, најстарији син Стефан (?), средњи син Угљеша и најмлађи син, чије се име није сачувало. Родбинску везу одају сличност ликова и присни покрети руку обеју жена, које десницом додирују главе дечака. Упадљива је сличност између кнеза Паскача и севастократора Влатка, **В.** и најстаријег сина у младићском узрасту. **В.** је приказана као млада жена, лепог лика и црне коврџаве косе. Одевена је у веома богату одећу. На глави има високу отворену круну украшену драгим камењем и мотивом љиљана на горњем рубу, с којег се спушта бели вео. На ушима носи скупоцене висеће наушнице од злата са крупним смарагдом и бисерима. Њена раскошна одећа има обележје особене локалне ношње, док скупоцена круна са љиљанима, као својеврсна инсигнија, указује на њен друштвени ранг и титулу. У хрисовуљи цара Душана (после 1348, препис из 1358), којом се Хиландару прилаже црква Св. Николе на Псачи, оснивач цркве Влатко помиње се као царев „превазљубљени и правоверни" властелин. Касније, у време савладарства цара Уроша и краља Вукашина (1365–1371), који су заједно насликани у цркви Св. Николе у Псачи, Влатко је стекао титулу севастократора. Тада је и **В.** понела титулу севастократорке.
ИЗВОР: С. Мишић, „Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању Цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару", *ССА*, 2005, 4.
ЛИТЕРАТУРА: И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; З. Расолкоска Николовска, „О историјским портретима у Псачи и времену њиховог настанка", *Зограф*, 1995, 24.
Гордана Томовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ, Сава
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-sava-raguzinski-vladislavic.jpg)ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ, Сава**, дипломата, трговац, писац (Јасеник код Гацка, 25. I 1668 – Mатокс код Петрограда, 10. VI 1738). Наводе се различита места (околина Гацка, Фоча, Херцег Нови, Дубровник) и време (1664–1670) његовог рођења. Према предању, његов отац Лука доселио се као трговац у Дубровник из Херцеговине. Према неким вестима, у Дубровник су дошли из Фоче; кад је стекао висок положај, за **В.** је, опет према предању, истицано да потиче из гатачке области. У Дубровнику Лука презимену додаје придевак Рагузински. Савин брат Дука (родоначелник Дучића) остао је у Требињу. Из оскудних података не може се прецизно закључити где се **В.** школовао. Поседовао је несумњиви таленат за трговину и дипломатију (окретан у „играма високе политике"). Тргујући, доспео је до Азова, који је Петар Велики освојио од Турака 1696. До 1705. био је незванични руски дипломатски агент у Цариграду, где је доспео око 1690. због трговачких послова. Тамошњој руској дипломатској мисији указао је на напоре појединих западних сила да онемогуће руски утицај у Турској. На препоруку грофа Петра А. Толстоја, чији запис у дневнику из 1698. представља прво помињање Црне Горе у руским изворима, у војном логору Шлиселбург срео се с царом Петром Великим на прелазу 1702/03. У Русију је коначно прешао 1705. Његов животни пут укрстио се са путевима цара Петра. Четврт века био је умешан у све важне догађаје Руског царства. Утемељитељ је руске обавештајне службе. Ступио је у „Посољски приказ", државно надлештво које је управљало односима Русије са иностранством и, у оквиру тога, предузимало веће трговачке операције. Дворски саветник постао је 1710. мада је цара саветовао још раније, у бици код Полтаве 1709. и о стратешким приликама на црноморском подручју, виталном за израстање Русије у велику силу. У оквиру Прутског похода Петра Великог 1711, дело **В.** постао је ослободилачки покрет у Црној Гори, Брдима и Херцеговини. На његов подстицај цар је граматом – коју је вероватно саставио сам **В.** – позвао на устанак балканске Словене, пре свега Црногорце и Херцеговце. Изасланик Петра Великог у овој мисији био је Михаило Милорадовић, „полковник и кавалијер", потомак гласовите херцеговачке породице Храбрен-Милорадовић, који је 1707. посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину својих предака. Милорадовићева мисија посебно је за Црну Гору значила излазак из уског круга млетачко-турских сукоба и интереса, те улазак у шири простор европске политике. Од 1716. до 1722. **В.** је представник Русије у Црној Гори, Дубровнику и италијанским државама. Преговори о проблему унијаћења православних у Пољској и о склапању конкордата Русије с Ватиканом остали су незавршени због смрти папе Климента XI. Поткрај живота Петра Великог проучавао је могућности успостављања трговачких веза с Кином. Царица Катарина I поставила га је за изасланика у ту велику земљу, где је 1727. био један од састављача и потписника првог руско-кинеског уговора на реци Бури у близини данашње Кјахте, којим је утврђена руско-кинеска граница у дужини од преко 4.000 км. Пошто се вратио у Русију, писао је о Кини и израдио карте Сибира у сарадњи с капетаном Витусом (Иваном) Берингом.
Као потомак „кнезова Владиславића" стекао је диплому илирског грофа (грофовску титулу признала му је тек Катарина I) и право на потпис „гроф Рагузински". Трговином и царевим наградама у дворцима и поседима стекао је завидно богатство. Са енглеским конзулом поседовао је монопол на извоз шалитре из Архангелска; био је власник мануфактура за производњу платна за једра и имања у Украјини; трговао је лисичјим крзнима, војску снабдевао сукном за униформе. На цариградској пијаци робова купио је и цару Петру I поклонио младог Етиопљанина, чији ће праунук бити Александар Пушкин. У Сибиру је основао град Троицкосавск (данашња Кјахта, у Бурјатији), у чијем језгру је храм посвећен Св. Сави (раније је Дубровачки сенат одбио његов захтев да на свом имању у Дубровнику подигне цркву задужбину). Веома је заслужан за балканске Словене, пре свега Србе. Подстицао је њихову ослободилачку борбу и ослонац на православну Русију. Тестаментом је наложио синовцу и наследнику Мојсију Ивановићу да два сандука словенских књига поклони манастирима Пива и Савина. Иницирао је превод дела (а можда и сам превео) Мавра Орбина *Il regno degli Sclavi* из 1601. на руски језик (Петроград 1723). Тако је ово дело, у то време најцеловитија историја Срба и осталих балканских народа, овим преводом, скраћеним у односу на оригинал, постало доступно Василију Петровићу и Јовану Рајићу. **В.** је знао латински, италијански, турски, грчки и руски језик. Женио се два пута. Надживео је сина Луку из првог брака и три кћерке из другог брака са тридесет година млађом Виргилијом Тревизан. Умро је на једном пољском имању у околини Петрограда и сахрањен са мајком и кћеркама у Благовештенској цркви Царске лавре Св. Александра Невског. Истоветни споменици „најмоћнијем Србину XVIII века" откривени су 2009. у Гацку и Сремским Карловцима, а 2011. у Шлиселбургу (Лењинградска област).
ДЕЛО: *Тајна информација о снази и стању кинеске државе / Секретная информация о силъ и состоянiи Китайского государства*, В. Давидовић (прир.), Москва–Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дучић, *Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I. Гроф Сава Владиславић*, Питсбург 1942; Д. Синдик, „Тестамент Саве Владиславића", *Мешовита грађа*, 1980, VIII; „Прилог биографији Саве Владиславића", *СЗб*, 1997, 3; Б. Косановић, *Сава Владиславић Рагузински у свом и нашем времену*, Бг – Гацко – Ср. Карловци 2009; С. Терзић, „Евроазијски видици грофа Саве Владиславића", *ЗМСДН*, 2012, 138; Д. М. Ћирјанић, „С Државом у срцу", *Српска национална ревија* (специјално издање), Бг, јануар 2013.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИЋ, Радослав
**ВЛАДИЋ, Радослав**, филмски сниматељ, универзитетски професор (Београд, 20. X 1952). Аматерским филмом почео да се бави још као ученик школе за индустријско обликовање. До 1978. снимио је више десетина филмова, од којих су најзначајнија три комплетно ауторска пројекта: визуелно-поетска химна материнству *Кут* (1976), интимистички запис о породичном окружењу *Кућа* (1977) и носталгична евокација простора сопственог детињства *Пољана* (1978). Луцидно повезујући личне емоције с авангардним приступом, остварује врхунске филмске домете са лирским предзнаком. По завршетку студија на ФДУ у Београду (1978) успешно наставља професионални сниматељски рад и израста у једног од најбољих мајстора филмске фотографије на нашим просторима. Повезујући истанчани сензибилитет, техничко умеће и ликовну зрелост, подједнако квалитетно сарађује са редитељима различитих ауторских опредељења: Г. Марковићем (*Вариола вера*, 1982; *Тито и ја*, 1992; *Урнебесна трагедија*, 1994; *Турнеја*, 2008), М. Радивојевићем (*Чавка*, 1987; *Ни на небу ни на земљи*, 1993; *Буђење из мртвих*, 2004; *Како су ме украли Немци*, 2010), Љ. Самарџићем (*Небеска удица*, 1999; *Наташа*, 2001; *Ледина*, 2002; *Јесен стиже дуњо моја*, 2004), З. Шотром (*Браћа по матери*, 1988; *Бој на Косову*, 1988), Ж. Павловићем (*На путу за Катангу*, 1987), Г. Паскаљевићем (*Време чуда*, 1989), Н. Стојановићем (*Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву*, 1990) и др. Беспрекорни професионалац, перфекциониста и кооперативни члан екипе, остварио је један од најобимнијих и најконзистентнијих сниматељских опуса код нас. Радио је дугометражне, али и краткометражне, документарне и пропагандне филмове. Близу стотинак награда и признања за аматерске и краткометражне филмове, као и око 50 врхунских награда за професионални рад, потврђују његову истрајност и квалитет. Редовни је професор (од 2000) на Академији уметности у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Петровић (прир.), *Радослав Владић, поетика малих ствари*, Бг 2010.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР
**ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР**, епископско средиште које се налази уз цркву. Посебна здања резиденцијалног карактера намењена оснивачима, заштитницима, великим дародавцима и високој црквеној јерархији у манастирима средњовековне Србије била су позната као царске палате, архимандритије или игуменарије. Почетком XIII в. у манастиру Св. Николе у Топлици северно од цркве подигнуто је стално пребивалиште епископа. У Пећкој патријаршији сазидана је са југозападне стране храма патријаршијска палата, а слично здање налазило се и у Дечанима. У манастиру Св. Николе у Павловцима из доба деспота Стефана Лазаревића северно од цркве налазио се игумански или властелински двор. Унутар манастирског комплекса Успења Богородице на београдској доњоградској падини, уобличеног у времену деспота Стефана, пронађени су остаци монументалне грађевине за коју се сматра да је била резиденција београдских митрополита крајем прве половине XV в. Означавајући у XIII в. искључиво владарску резиденцију, палата у XV в. мења значење, па се под њом подразумева и палата властелина, заповедника градова и црквених великодостојника.
У временима смењивања угарске са турском влашћу српска уметност се развијaла под византијским културним утицајем. Судбоносну прекретницу означава Велика сеоба 1690. под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када насељавање на простору једне западноевропске државе намеће преображај целокупног духовног живота српског народа и његово прилагођавање условима модерне апсолутистичке државе. Привилегије добијене од Леополда I, Карла VI и Марије Терезије признавале су српским патријарсима и митрополитима улогу духовних и световних поглавара што доводи до рефеудализације и убрзаног устројавања дворова као стецишта народног живота. Пећки патријарх Арсеније III нашао се у Хабзбуршкој монархији без сталног пребивалишта, а и његови наследници бораве у разним местима и манастирима. Све до Београдског мира (1739) седиште Митрополије налазило се у Београду. У граду су постојала три двора: Стари двор, Старши двор ниже Сланој чесми и Новоправитељствујушчи белградски двор архијепископско-митрополитске резиденције, чија је градња започета 1725. Служећи за народне послове, овај „Обшчи дом" представљао је и својеврсно политичко средиште српског народа. То потврђује и постојање придворне капеле, школе, семинарије и архиепископско-митрополитске библиотеке. Пошто су Турци поново заузели Београд 1739, Митрополијски двор је срушен. Митрополит Вићентије Јовановић 1733. започиње изградњу двора у Сремским Карловцима, а окончава је патријарх Арсеније IV Шакабента. Уз двор је сазидана и црквица Св. Трифуна као дворска капела, у коју је смештена чудотворна икона Винчанске или Бездинске Богородице. После великог пожара у којем је страдало седиште карловачких архијереја 1788, гради се нова резиденција. У митрополијским и епархијским резиденцијама тада настају и галерије портрета, с циљем да укажу на духовни континуитет црквене институције. Све обичаје које су у првој половини XVIII в. увели поглавари српске цркве, као и преображај дворског ентеријера у стилу барока, сведоче о новом духу епохе у Карловачкој митрополији. Седишта епископа у Војводини из XVIII, XIX и с почетка XX в. подигнута су у различитим грађевинским стиловима и део су културног идентитета српског народа дубоко утканог у његову историју, културу и традицију.
Мирослава Костић
**Београд**. За време столовања два београдско-карловачка митрополита, Мојсеја Петровића и Вићентија Јованoвића, у време аустријске Краљевине Србије (1725–1739) у Београду су постојала три двора: Стари двор, други Стари двор и Нови двор. Уз Нови двор налазила се и придворна црква, а била је планирана и изградња школске зграде и семинара. Палата је имала три нивоа – подрум, приземље и спрат. Иако радови ни после 15 година по ударању темеља (на простору данашње амбасаде Француске) нису били завршени, сачувани цртежи показују да је то била најрепрезентативнија зграда у српском делу београдске вароши. Реч је о прaвоугаоном здању са централним доксатом као главним украсом са барокним фронтоном и високим кровом. Што приватних, што парадних, двор је имао четрдесетак одељења. Свечане просторије биле су зидане „по западњачки" и имале равну таваницу са украсима у штуку, а радне, укључујући и библиотеку, почивале су на сводној или „ћемерли" конструкцији. Главне просторије биле су митрополитова соба, свечана сала, црвени и зелени кабинет, канцеларија и трпезарија. Нова резиденција београдско-карловачких митрополита представљала је за Српску варош оно што је за немачки део Београда била Александрова или Виртембергова касарна – архитектонска доминанта или главна оријентирна тачка. Подизањем сталног митрополијског здања прво у Београду а затим и у Сремским Карловцима, мада без посебне територије, Срби су створили важне духовне и политичке центре будући да су црквени архијереји уједно били и легитимни народни представници у Аустрији.
Љиљана Н. Стошић
**Нови Сад.** Репрезентативни **в. д.** Бачке епархије налази се у централној визури главних и најстаријих улица градског језгра, на углу Змај Јовине и Дунавске. Саграђен је на месту првог епископског двора у Новом Саду, који је подигнут под покровитељством владике Висариона Павловића 1741, у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Одмах пошто је стара резиденција срушена у Буни 1849, покренуто је питање градње новог седишта епископа Бачке епархије. Пројекат је израдио архитекта Владимир Николић 1899, а потписао Ференц Рајхл. Својим архитектонско-стилским решењем једноспратна зграда двора представља један од најупечатљивијих симбола Новог Сада. Основа је у облику развученог ћириличног слова П, са нешто краћим левим крилом. Приликом градње посебна пажња посвећена је решењу главне фасаде. Над отворима у форми монофора, бифора и трифора су полукружни камени фронтони са орнаментима плитког двочланог биљног преплета. Поред византијских архитектонских и декоративних елемената фасада има и елементе српских средњовековних манастира. Кров је низак, скоро заклоњен оградом од балустера. Над централним делом објекта је пирамидална купола са лантерном на врху. У приземљу су ходници са канцеларијама, а на спрату свечани салон, трпезарија са зидним композицијама из Новог завета Владимира Предојевића и капела која је до II светског рата служила за богослужења руској емиграцији, са иконостасом који је извео сликар Курочкин. Данас у овом здању, чије бифоре на прозорима подсећају на студеничке, а романтичарски дух фасаде употпуњује амбијент старог градског језгра, столује епископ бачки Иринеј Буловић. Испред двора, на месту некадашњег крста од ружичастог мермера који је премештен у порту Саборне цркве, постављен је 1984. споменик Јовану Јовановићу Змају.
**Вршац.** Изградњи двора за резиденцијалне потребе вршачко-карансебешког владике приступио је епископ Јован Георгијевић 1750, након пресељења седишта Банатске епархије из Карансебеша. Камен темељац зграде двора освећен је 1757, а грађевина је завршена 1763. По монументалности ова епархијска резиденција могла се поредити једино са тадашњим митрополијским двором у Сремским Карловцима. Првобитно обликована као барокна структура са централним и бочним ризалитима, грађевина је изведена као спратни објекат са низом раскошних просторија и дворском капелом Св. арханђела Михаила и Гаврила. Радикалну адаптацију која је у потпуности изменила изглед здања и променила њену просторну структуру, осим капеле, извршио је владика Гаврило Змејановић 1904. Тада је измењен улазни део и реконструисан кров. Главна фасада добила је необарокне и неоренесансне архитектонске елементе, пиластре и нове прозоре, чиме је наглашена њена репрезентативност. Изнад централног ризалита постављена је балустрада са пољем у којем је грб епархије, а изнад свих ризалита подигнути су кровни облици виши од крова целе грађевине. Здање окружују стилски обрађени парк и аутентична барокна ограда од кованог гвожђа. Првобитни изглед највише је сачувала капела двора са каменим намештајем, часном трпезом и нишом проскомидије у олтару у облику барокног табернакла. Сликани програм зидане олтарске преграде са вертикалним распоредом икона дело је Николе Нешковића, придворног сликара вршачког епископа Јована Георгијевића и његовог наследника Викентија Поповића. Средишњу икону *Поклоњење краљева* уоквирују овални медаљони са Христовим родословним стаблом, *Лозом Јесејевом*. После I светског рата у придворну капелу пренета је из манастира Бездина најугледнија чудотворна икона Карловачке митрополије, *Богородица Бездинска*. У обновљеном двору данас се налази вредна збирка портрета епископа вршачке епархије, библиотека, архива, предмети примењене уметности и збирка икона ван богослужбене употребе, међу којима се издвајају зографске иконе из прве половине XVIII в. и дела најзначајнијих српских барокних сликара.
**Сремски Карловци.** Здање у којем столује епископ сремски саграђено је између 1892. и 1895. на месту зграде познате под именом Пашин конак, где се налазило седиште поглавара СПЦ када је архиепископија смештена у Сремске Карловце. Пројекат је дело архитекте Владимира Николића и изведен је за време патријарха Георгија Бранковића. Једноспратна зграда двора представља репрезентативну урбану палату, са уличним фронтом наглашеним средишњим ризалитом, два бочна крила и једним по средини здања. На крају средишњег крила, као анекс, постављена је придворна капела посвећена Св. Димитрију. Фасаде двора обликоване су у духу архитектуре историјских стилова, доминантне неоренесансне композиције површина и необарокним декоративним елементима. У двору су изложене највредније иконе ван богослужбене употребе, портрети митрополита и најзначајнијих црквених великодостојника, предмети примењене уметности, а ту је и библиотека са ретким и вредним рукописима и старим штампаним књигама. Део комплекса палате чини дворски парк, у којем се налази низ помоћних зграда са Старим двором. Палату окружује висока зидана ограда са решеткама од кованог гвожђа.
Мирослава Костић
**Крагујевац**. Зграда старог **в. д.** у Крагујевцу из прве половине ХХ в. била је обновљена 1984. У овој једноспратници од око 200 м² живеле су шумадијске владике Валеријан и Сава. Мада у добром стању, здање више није одговарало новим потребама Шумадијске епархије с владиком Јованом на челу. У порти цркве Успења пресвете Богородице, у самом центру града, ново здање **в. д**. на око 900 м², које је требало да буде завршено још 2007, освештано је 2012. Један од најмлађих **в. д.** зидан је и опремљен на савремени начин, прилагођен духу данашњега времена. Подигнут у српско-византијском стилу, нови **в. д**., осим владичиних одаја, има велику салу, салу за састанке, канцеларије, библиотеку, капелу и гостинске апартмане. Његов аутор је архитекта Сава Стражмештеров из Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада, који је радио и на обнови манастира Хиландара.
РСЕ
**Шабац.** У време када је подигнут (1849–1854), **в. д.** у Шапцу био је најлепша спратна палата у граду. Зграда је подигнута за потребе Конзисторије шабачко-ваљевске, у доба владике Јоаникија Нешковића, у народу званог Јања. Величанствена палата на понос и граду и владици коштала је ондашњих 2.000 дуката. Преко пута **в. д.** 1856/57. подигнута је зграда Полугимназије, па су оне заједно с црквом у непосредној близини чиниле најрепрезентативније градско језгро. Њему је, по речима Милорада Шапчанина, много доприносио врт у двориштву **в. д.**, уређен по европској моди. Све до 1886, када је уступљен Гимназији, објекат је имао првобитну намену; владика је живео у горњим собама, а у доњим су се налазиле просторије Конзисторије и оне намењене владичиној сестри. У дворишним кућама било је помоћних објеката у којима су становали владичини питомци. Поновним установљењем Епархије шабачко-ваљевске 1898, **в. д.** је враћен цркви. Док се оближња црква у међуратном периоду обнављала и осликавала, у владичином конаку су се неко време вршили и црквени обреди. Током 1941. у зграду се усељавају Немци, после 1945. ту се смешта Среска управа, да би се 1954. у њу из кафане Мирамаре преселила Градска библиотека. Зграда је 1985. проглашена непокретним културним добром. Свеобухватна адаптација спроведена је 1995/96. када Градска библиотека, која се и данас ту налази, добија 400 м² новог канцеларијског простора у поткровљу зграде. Посебност овог објекта огледа се у јединственом мотиву отворене лође на првом спрату, изнад средишњег троструког улаза у приземљу, како због њене архитектонске репрезентативности тако и због жеље да комуницира са спољним светом. У унутрашњости здања са обимним зидовима некада се налазила диванхана, а и данас се из њеног крова уздижу високи оџаци. Сви подови били су поплочани опеком, а приликом градње нигде нису употребљени ексери и жица, него искључиво дрвени клинови.
Љиљана Н. Стошић
**Сентандреја.** После Велике сеобе Срба 1690. патријарх Арсеније III Чарнојевић подигао је западно од Саборне цркве у Сентандреји скроман конак од две собе. Нешто касније уз ову зграду дозидана је качара с намером да се патријархова „ћелија" додатно прошири. Епископ Дионисије Новаковић (1749–1767) намеравао је да подигне репрезентативну зграду за **в. д**., па је за ту потребу припремио и новац и грађу. Међутим, до изградње новог двора дошло је тек у време епископа Арсенија Радивојевића (1770–1774). Преко пута Саборне цркве, сасвим одвојено од конака патријарха Арсенија, подигнута је скромна и ниска дугачка зграда покривена шиндром. Надовезујући се на **в. д**., за време епископа Софронија Кириловића (1774–1781) изграђен је и један плански уређен и ограђен врт с ренесансно уобличеним парцелама. Последња већа обнова **в. д.** у Сентандреји била је за време епископа Арсенија Стојковића (1853–1892) који га је опремио вредним намештајем, библиотеком и галеријом портрета будимских епископа. Крајем XIX в., у време када је Епархија имала резиденцију и у Будиму, донета је одлука да се стари двор поруши и да се на истом месту сазида репрезентативна зграда по плану архитекте Момчила Тапавице. Просторно сасвим одвојено од нове резиденције, адаптирани су делови старог **в. д.** за потребе епархијских канцеларија и економата. Надзор над изградњом водио је Михаило Харминц, епархијски архитекта. Када је двор 1900. довршен, у њега су унети намештај и библиотека епископа Арсенија Стојковића, као и збирка портрета будимских епископа.
Коста Вуковић
**Будим**. Мада је службено средиште будимских епископа било у Сентандреји, њихова резиденција налазила се у Табану, старом делу Српске вароши у Будиму. Tридесетих година XIX в., у близини српске Саборне цркве, родољубиви трговац Андрија Милетић завештао је своју једноспратну кућу за дом будимским епископима и тамошњој српској црквеној општини. У згради познатој као Епископска кућа, која је једном фасадом била окренута Дунаву а другом улици Дебрентаи, столовао је Платон Атанацковић и одседао Арсеније Стојковић. Због старости и трошности здања кућу је делимично обнавио патријарх Георгије Бранковић. Када је Магистрат донео одлуку да се ради регулисања вароши будимска обала уреди као пештанска – што је подразумевало рушење старих и изградњу троспратних зграда – СПЦ је одлучила да гради нову зграду **в. д**. Како је пројекат Владимира Николића из 1894. имао подршку српског патријарха Бранковића, он добија и сагласност угарског Краљевског министарства за зидање. Будући да је прво страдао у бомбардовању а потом и срушен после II светског рата (1955), оригинални пројекат **в. д.** у Будиму сачуван је у Архиву САНУ, а његов изглед је познат преко једне фотографије из 1912. Троспратна палата у необарокном стилу, подигнута 1896, својим је габаритом заузимала цели грађевински блок и имала основу у облику ћириличног слова „П". Фасада зграде ка Дунаву била је најрепрезентативнија, а у унутрашњости је имала владичански стан, епископске собе и свечану салу на првом спрату. Било је то једно од бољих Николићевих архитектонских остварења, на чијем се месту данас налази затрављени празан простор.
**Темишвар.** На месту старије барокне палате на централном градском тргу, која је заједно са Саборном црквом изгорела у пожару 1737, почетком XX в. подигнута је нова епископска резиденција у духу владајућег историцизма. Нови двор саграђен је у српско-византијском стилу, са наглашеним вишебојним украсима и барељефима, те епархијским грбом изнад улазне капије. Изглед претходног **в. д.** са Саборном црквом сачуван је на копији портрета темишварског епископа Георгија Поповића из XIX в., који држи свитак са сликаним представама обеју старијих здања. У згради су својевремено држани учитељски течајеви, а ту је 1790. припреман и Темишварски сабор. Од постојећих икона, богослужбених предмета, рукописних и штампаних књига, графика и портрета, као и драгоцености из манастира Бездина, Сенђурђа и других епархија, на првом спрату **в. д.** 1967. отворена је збирка црквене уметности. Посебну вредност имају зографске иконе из прве половине XVIII в. и галерија парадних портрета темишварских архијереја и угледних Срба домаћих и страних сликара XIX в. Ретки су и рукописи из Радимне и Вршца из XVI в., добро очувани примерци *Октоиха* Божидара Вуковића (Венеција 1537) и *Псалтира* (манастир Милешева 1544), те оригиналне бакрорезне плоче *Богородице Бездинске* (1774) и *Св. Ђорђа са изгледом манастира* *Сенђурђа* (1767/1769) Захаријe Орфелина.
Љиљана Н. Стошић
**Даљ.** Прва резиденција у Даљу коју је подигао митрополит Викентије Поповић била је изграђена од ћерпича и плетера. Имала је четири собе, кухињу и подрум. Митрополит Павле Ненадовић доградио је 1754. салу и једну собу од тврдог материјала, да би изградњу двора 1828. довршио митрополит Стефан Стратимировић обновом целокупног комплекса и подизањем репрезентативног источног крила окренутог Дунаву. Била је то приземна грађевина у облику слова Г, чија се етапност градње огледала у тлоцрту, висини просторија, фасада и кровова. Двор је служио као летња резиденција карловачких митрополита, касније патријарха. Олтарску преграду придворне капеле Св. архиђакона Стефана у стилу неокласицизма највероватније је израдио дрворезбар Максим Лазаревић из Сремских Карловаца, док се иконе приписују сликару Георгију Бакаловићу. Од поновног успостављања Осјечкопољске и барањске епархије 1991, двор је седиште епископа Лукијана (Владулова). Између 1992. и 2004. изведени су обимни конзерваторско-рестаураторски радови тако да је двор у потпуности обновљен, а дворска башта ревитализована.
**Пакрац.** На месту старије резиденције од дрвета са краја XVII или почетка XVIII в., у којој је столовао Софроније Подгоричанин, градњу новог двора 1732. започео је епископ Никифор Стефановић. Монументална једноспратна грађевина један је од првих барокних објеката код Срба и једна од најстаријих наменски зиданих епископских резиденција. Дограђиван у XVIII и XIX в., **в. д.** коначан изглед добија 1896, када се у духу еклектицизма преуређује по идеји Хермана Болеа. Уз двор се налазио геометријски обликован врт ограђен зидом, заједно са комплексом економских помоћних зграда. Иконостас дворске капеле посвећене Благовестима сликао је средином XVIII в. Василије Романович. У двору је временом устројена галерија портрета славонских епископа и сабрана значајна збирка богослужбених предмета. Епископску библиотеку утемељио је 1807. епископ Кирил Живковић. У II светском рату двор је опљачкан, иконостас демолиран и делимично уништен, а део црквено-уметничких предмета и библиотека однети у Загреб. У Пакрац су враћени 1985, након чега је уређена ризница са иконама и другим сачуваним литургијским и уметничким предметима са подручја целe Славоније. Започето је и уређивање библиотеке у којој је било 112 српских књига штампаних XV–XVII в. У рату 1991/92. **в. д.** је опљачкан и тешко оштећен. Део предмета и књига пренет је у Загреб, где се од 2005. налазе у Музеју СПЦ епархије Загребачко-љубљанске. У међувремену су започети радови на обнови **в. д**.
Боривој Чалић
**Плашко**. По премјештању 1721. средишта Епархије горњокарловачке у Плашко, владика Данило Љуботина подигао је скромне грађевине од дрвета – двор и цркву. Темељи за нову зидану цркву постављени су 1755, а до изградње новог двора дошло је 1783/84, у вријеме владика Петра Петровића и Јована Јовановића. Двор је изграђен у касном барокно-класицистичком стилу, по пројекту Јосипа Стилера. Доживљавајући овај скромни једноспратни објекат недостојним свога положаја, владике су настојале да га прошире или преселе у сједиште епископије, у Карловац. Када је то учињено 1945, Двор је већ био веома оштећен. Владика Лукијан Мушицки је између 1825. и 1827. обновио спољашњост двора и дозидао камени барокно-класицистички балкон изнад главног портала. До нових већих обнова дошло је 1839. и 1857, у вријеме епископа Сергија Каћанског, када је уређена фасада и промјењена организација унутрашњег простора. Из 1855. сачуван је инвентар двора, на основу којег се зна да су се у њему налазилили портрети свих епископа од почетка XVIII в. до тада – портрети митрополита Стратимировића и Стефана Станковића, као и галерија владарских портрета куће Хабзбург. До мање обнове Двора дошло је 1877–1879, али и 1913. Двор је проширен 1921. када је на страни према цркви дограђен дио без декоративних елемената. Почетком II свјетског рата радници Музеја за умјетност и обрт пренијели су цјелокупну архивску грађу Епархије у Загреб, заједно са највриједнијим умјетничким предметима из двора и ризнице саборне цркве. Почетком 70-их година ХХ в. **в. д.** у Плашком потпуно је срушен.
Сњежана Орловић
**Бањалука.** Зграда бањалучког **в. д.**, седиште митрополије бањалучко-бихаћке, изграђена је напорима првог бањалучко-бихаћког митрополита Евгенија Летице. Двор је грађен 1902–1905, када је и освештан. У току II светског рата претворен је у немачку војну команду. После рата у доњем делу двора направљена је импровизована капела као једино богослужбено место у Бањалуци, с обзиром на то да је Саборна црква Христа Спаса срушена 1941. Двор је оштећен у земљотресу 1969, али је због свог историјског значаја саниран и поново стављен у функцију. Његова генерална обнова трајала је 1997–2006. У двору сe, поред два салона, канцеларија и других просторија, налази и капела посвећена Васкрсењу Христовом.
Радован Пилиповић
ЛИТЕРАТУРА: П. Атанацковић, *Повјест резиденцие епископата будимскога*, Будим 1846; М. Грбић, *Карловачко владичанство*, Карловац I–II 1891, III 1893; Д. Руварац, „Неприлике Лукијана Мушицког у Плашком"*,* *СрС*, 1906, 11; *Архив за историју српске Православне Карловачке митрополије*, 1912, II, 13–14; Р. М. Грујић, „Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718–1739)", *Споменик СКА*, 1914, XLII/44; *Пакрачка епархија*, Н. Сад 1931; И. Маројевић, *Градитељска обитељ Грахор*, Зг 1968; Љ. Дурковић Јакшић, „Двор Београдско-Карловачке архиепископије", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; П. Васић, *Доба барока*, Бг 1971; Ђ. Цвитановић, „Парохијска црква Светога Николе у Карловцу и њезин градитељ Јосип Стилер", *ЗЛУМС*, 1974, 10; В. Борчић, *Збирка слика одјела Срба у Хрватској*, Зг 1978; *Српски православни викаријат у Темишвару: збирка црквене уметности*, Темишвар 1984; О. Микић, „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји", *СЗб*, 1987, 1; Д. Медаковић, *Барок код Срба*, Зг 1988; С. Милеуснић, *Духовни геноцид*, Бг 1994; Д. Живанов, *Иконостас капеле Св. архиђакона Стефана у Даљу*, Н. Сад 1995; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997; С. Вујичић, *Срби у Будиму и Пешти*, Будимпешта 1997; Д. Станчић, *Архитект Владимир Николић*, Н. Сад 1999; Ф. Бикар, *Сентандреја у огледалу прошлости*, Н. Сад 2003; Д. Дамјановић, „Нацрти Јанка Николе Грахора зa преобликовање прочеља епископског двора у Плашком", *Простор*, 2003, 11/2; Т. Марковић, „Сто педесет година Владичанског двора у Шапцу", *Museum*, *Годишњак Народног музеја у Шапцу*, 2004, 5; М. Поповић, В. Бикић, *Комплекс средњовековне митрополије у Београду*, Бг 2004; *Саборна црква Ваведења Пресвете Богородице у Плашком*, Зг 2005; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; З. М. Туркан, *Владичански двор епархије Банатске*, Вш 2006; *Црква*, календар СПП за 2006; А. Ђурановић, *Српска православна парохија у Даљу*, Даљ 2007; *Културно наслеђе Војводине*, Н. Сад 2008; Б. Карталовић, „Касни изградња Владичанског двора", *Политика*, 7. II 2008; Р. Кулунџија, Р. Радујковић, *Саборни храм Христа Спаситеља: православни храмови у Бањој Луци*, Бл 2009; Д. Шућур, *Бањалучка епархија за вријеме епископа др Василија (Костића), 1947–1961*, Бл 2009; М. Радека, *Горња Крајина: Карловачко владичанство*, Зг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИЧАНСКИ ПРЕСТО
**ВЛАДИЧАНСКИ ПРЕСТО**, свечано, понекад монументално и раскошно украшено седиште архијереја, смештено у предолтарски део наоса, спрам јужних двери. Редовна је појава у катедралама, неким парохијским црквама и у значајнијим манастирима везаним са седиште епархије. Осим **в. п.** или трона назива се и архијерејски трон или амвон, рундук, место, доње или припремљено место, као и место где се облачи архијереј. Порекло **в. п**. није јасно. Према Д. Паласу, појавио се у VIII в. и, под утицајем измена у богослужењу Првог входа, резултат је повлачења „спољног трона" из атријума, најпре у нартекс а потом у наос. У Јерусалиму, Сирији и на Криму трон је у предолтарском делу наоса присутан од позноантичких времена. Његов први поуздан помен потиче из X в. У Типику Св. Софије каже се да уз горње место има и „доње место у средини храма". У каснијим временима, **в. п.** се прати од Србије до Александрије и Грузије и од Јерусалима до Русије. У Србији је устаљен у епископским црквама од XIII столећа. У средњи век и турскo доба датују се постоље за престону ложу из Ђурђевих ступова код Берана, фрагменти камене фотеље из Ариља, ложа за престо поглавара Српске цркве у пећким Св. апостолима, остатак стасидиона у Св. Атанасију у Лешку, трон-ниша и делови трона на балдахин, оба у цркви Св. Варваре на Рељиној градини код Раса, и постоље за трон рашких епископа у цркви Св. Петра у Расу. Српске цркве XVIII и XIX в. имају **в. п.** упадљиво често. Међу најрепрезентативније примере спадају они из Хопова, Крушедола, Успенске цркве у Иригу, цркве Ваведења у Сремским Карловцима, те београдске Саборне цркве. Заступљеност архијерејског трона у саборним храмовима православног света сразмерна је његовој улози у богослужењу. Било да служе или присуствују богослужењу, епископи већи део службе проводе у наосу, седећи или стојећи на **в. п**. Ту се заустављају по уласку у храм, ту се облаче и скидају са себе богослужбену одежду, одатле дају благослов свештеницима и ђаконима, ту примају поклоне и целиве али и осењују народ, те заједно с њим говоре: Господи помилуј, произносе: Мир свима, Символ вере, Приђите, поклонимо се. Од краја средњег века свечана интронизација новопостављеног епископа врши се управо на **в. п**.
У погледу форме **в. п.** укључује све познате типове свечаног седишта: нишу, фотељу с високим и ниским наслоном за леђа, стасидион, трон с балдахином и ложу за престо. Израђује се у камену и дрвету. У средњем веку украс се јавља повремено и изводи у плитком рељефу, у турско доба и инкрустацијом. Под утицајем Запада у српским црквама XVIII и XIX столећа сем симбиозе стасије и балдахина јавља се стасидион са табернаклом на месту наслона за леђа и „небом" изнад њега, док целина, услед сложене архитектонике облика, обиља украса и позлате, постаје изразито „торжествена". Зидне површине иза престола и уз њега у средњем веку покрива живопис тематски везан за трон. „Престону" тематику у српским црквама (Жича, Ариље, Рас, Богородица Љевишка, Грачаница, Св. апостоли у Пећи) чине Христос, Богородица, апостоли, свети оци, оснивачи и угледни поглавари помесних цркава. У подлози тематике везане за **в. п.** стоје основне идеје учења о епископу и цркви као слици Христа, прејемнику апостола и наследнику светих отаца, о видовима и природи епископске власти или о пореклу и јединству цркава. Сликари новог века престону тематику излажу у склопу самог трона. Новозаветне личности и представе остају и даље у основи програма, али се он шири, па се схватања о природи епископске власти у XVIII в. излажу и помоћу амблематичких илустрација врлина, док тематици идућег столећа печат даје место које у програму заузима лик оснивача Српске цркве, Св. Саве.
ЛИТЕРАТУРА: А. Голубцев, *O Стартом архиерейском месте въ храме: Соборные чиновники и особености служъбы по нимъ*, Москва 1907; D. I. Pavllaõ, „O episkopikovõ evxw qrovnoõ kai to aspastikovn twn ekklhsiwvn", Epethriv" Etaireiva" Buzantinwvn Spoudwvn, КГ/1953; М. Радујко, *Епископски престо у Србији средњег века*, Бг 2008; М. Костић, „Сликани програм тронова", у: *Тронови цркве манастира Крушедола*, Н. Сад 2009.
Милан Радујко
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДИЧИН ХАН
**ВЛАДИЧИН ХАН**, град у јужној Србији, на јужном крају Грделичке клисуре и на левој обали Јужне Мораве. На десној страни долине реке пролази аутопут Ниш–Скопље с прикључком на локалне путеве, а кроз насеље железничка пруга истог правца и локални пут, који га повезује с Врањем (25 км). На месту где је настало насеље мало је површина погодних за градњу па је оно издужено уз леву долинску страну на висинама 320–500 м. У том правцу су трасиране најдуже улице, док су споредне кратке и кривудаве. Део насеља измештен је и на другу обалу реке уз долину реке Врле (десна притока јужне Мораве). **В. Х.** је центар општине површине 366 км2 са 51 насељем, у којима је 2011. живео 20.871 становник. Први помен о насељу је из 1890. Становништво је пореклом из јужног Поморавља. Године 1921. добио је статус варошице (тада је имао 66 домова и 370 становника). Током друге половине XX в. број становника је нагло растао. Године 1948. било је 1.262 житеља, 2002. 8.338, а 2011. 8.030 становника (92,7% Србa). Пољопривредом се бавило 7,8% активног становништва, док је у индустрији било запослено 44,1%, трговини и услужном занатству 9%, а у државној управи 7,4%. У граду су изграђене фабрике грађевинског материјала, пластике, амбалаже, конфекције, фабрике за прераду дувана, дрвне, металне и прехрамбене индустрије. Ту се налазе и православна црква, сва општинска надлештва, дом здравља, предшколска установа, основна школа и две средње школе, дом културе и остали градски садржаји.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Храм Св. Николе подигнут је током друге половине XIX в. на десној обали реке Врле, на узвишењу поред пута који од **В. Х.** води у Сурдулицу. Данас се црква налази у средишту гробља. Подужне основе, грађена од камена и опеке, с три апсиде на истоку, ова црква се, као и бројне околне, одликује редукцијом сакралних украсних елемената. Оно што је издваја од осталих јесу четири торњића на крајњим угловима кровне конструкције. Иконостас је постављен између 1904. и 1910. прилозима мештана из Прекодолца, **В. Х.**, Житорађа и Врања. Сликани програм извео je Теофан Исаиловић Буџароски, пореклом из села Галичник у Дебарском округу. Kао најближи узор послужио му је монументални иконостас Саборног храма у Врању. Иконе су изведене у препознатљивом стилу зографског сликарства и руских иконописачких радионица.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, *Владичин Хан*, Бг 1997; Ј. Пјевац, „Храм Светог Николе у Владичином Хану", *ЛЗ*, 2010, 50.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДОЈЕ
**ВЛАДОЈЕ**, тепчија (?, крај XIII в. – ?, после 1326). Био је члан централне државне управе последњих година владавине Краља Милутина. По владаревом наређењу „утесао" је међе, односно извршио разграничење између села Белаћевца, које је припадало српском краљу, и села Куманова, на доњем току Дренице, које је припадало Српској архиепископији, што је било у складу с његовим надлежностима. Када је Стефан Дечански потчинио Белаћевац Призренској епископији (1326), наредио је да сеоске међе остану непромењене, како их је тепчија **В.** „утесао" неколико година раније. **В.** је задржао свој положај у централној управи, титулу и звање тепчије и за време владавине Стефана Дечанског, што му је омогућавало да се налази у владаревој близини. Када је Стефан Дечански потврдио трговачке повластице Дубровчанима и поводом тога 25. III 1326. издао посебну исправу, били су присутни краљеви најближи сарадници: војвода Младен, односно „војвода стегоноша" и родоначелник Бранковића, затим тепчија **В.** и челник Ђураш. Владареви сарадници наведени су према постојећој хијерархији.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I, Бг – Ср. Карловци 1929; С. Мишић, „Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији", *ССА*, 2009, 8.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Тепчије у средњовековној Србији, Босни и Хрватској", *ИГ*, 1976, 1–2; *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДОЈЕ
**ВЛАДОЈЕ**, кефалија (?, прва четвртина XIV в. – ?, после 1343). Помиње се свега једном 1342/43, управо у време када је Стефан Душан започео са реформом државне управе, уводећи позната византијска звања и титуле. У централној управи то су логотети и протовестијари, а у локалној управи „опште" и „локалне" кефалије, као и севасти. **В.** је први познати „општи" кефалија у „српској земљи", односно владарев „чиновник" или опуномоћеник, који је своју службу вршио у „земљи полошкој". Полог је историјска област или „земља" на северу Македоније, која је у то доба представљала интегрални део „српске земље", а у њој је примењивано српско обичајно право. Када је полошки властеличић Исаха поклонио село Седларево манастиру Св. Богородице Хтетовске, **В.** је званично увео манастир у стечени посед. У питању је стари српски обичај који је познат под називом „издава", па се **В.** појављује у улози „издавчије" или „пристава", односно лица које ужива „јавну веру".
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Споменик СКА*, 1890, III.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДОЈЕ
**ВЛАДОЈЕ**, логотет (Србија, прва половина XIV в. – Босна, после јуна 1394). Логотет краља Стефана Твртка I Котроманића. Пореклом је из Србије, а био је изузетно добро образован. Након крунисања Твртка за краља у Босни су уведена и нека достојанства која су постојала у српској држави за време Царства. Међу њима је било и достојанство логотета које је први понео **В**. Вероватно је управо он посредовао у преношењу владарске идеологије, краљевске титуле, титуларног имена Стефан, канцеларијских и дворских обичаја из Србије у Босну. **В.** је саставио повељу од 10. IV 1378, у којој је образложио уздизање босанског бана у ранг краља. Твртка је Бог удостојио „сугубим венцем" као наследника босанских банова и српских краљева који су у „земаљском царству царствовали и на небеско царство преселили се". Пошто је видео земљу својих прадедова без пастира отишао је у „српску земљу" и тамо био крунисан „венцем" прародитеља својих и постављен за краља „Србљем и Босне и Поморија и Западних страна". Повељом је Твртко I пренео на себе сва права и обавезе српских владара и босанских банова према Дубровнику. На крају повеље стоји „писа логофет **В.**" Ово је једина повеља на којој је **В.** наведен као писар, али сигурно није и једина коју је написао. Осим канцеларијским, бавио се и дипломатским пословима. Заједно са војводом Влатком Вуковићем и кнезом Мирком Радојевићем боравио је 1382. у Дубровнику поводом проблема насталих отварањем трга соли у граду Светог Стефана. Иако није био најугледнији члан посланства водио је преговоре. Када су се наредне године (1383) односи Босне и Дубровника поново заоштрили, **В.** је, заједно са кнезом Вукашином Милатовићем, опет дошао у Дубровник као краљев посланик. Краљ Твртко I га је 1390. одредио за члана делегације, коју су поред њега чинили још протовестијар Трипе Буће, епископ кнински Михаило и кнез Станоје Јелашић, чији је задатак био да установи границе сплитске општине. Том приликом је забележен као Vladoie de Rascia dicte aule logophet. Последњи пут се спомиње 24. VI 1394. у тестаменту Дубровчанина Климе Гучетића као некадашњи логотет краља Твртка (fo logofeth de Re Tuertcho de Bossina).
ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Листине о одношајих између јужнога Славенства и Млетачке републике*, IV, Зг 1874; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I/1*, Бг – Ср. Карловци 1929.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Сугуби венац. Прилог историји краљевства у Босни", *ЗФФБ*, 1964, 8-1; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДОЈЕ
**ВЛАДОЈЕ** **НОВАКОВИЋ**, кнез (? – ?). Најпре је био жупан, угледан у свом крају, Драчевици, па су Дубровчани у два наврата 1445. очекивали да им помогне у превазилажењу пограничног спора. Размеђивање њихових Конавла и Косачине жупе Драчевице након две године прерасло је у теже питање, а велику помоћ Стефану Вукчићу пружао је управо **В**. Као кнез он је са особом истог звања из Конавла уредио незнатни спор око четири гранична солила. Није био увек помирљив према овим суседима. Када није пратио свог господара у удаљене ратне походе, пленио је жито са спорних земаља, иначе похрањено у заједнички депо до окончања размирица. Он и његови људи су 1447. ухватили једног Дубровчанина, отели му барку и држали га у затвору 15 дана. Наредне године из тог града су му послата двојица посланика. Када је 1449. коначно повучена граница, Дубровник му се захвалио са 50 перпера ценећи његов допринос и надајући се његовој даљој благонаклоности. „Кнез Новога" је очигледно тих година био главни носилац државне власти у жупи Драчевици, па је потиснуо и локалног војводу, формално њему надређеног, а посебно свог помоћника са титулом жупана. Овакав утицај је могао потицати од бројних земљишних поседа али и од кнежевих личних особина.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАДУШИЋ, Слободан
**ВЛАДУШИЋ, Слободан**, књижевник, историчар књижевности, књижевни критичар (Суботица, 9. V 1973). Дипломирао 1998, магистрирао 2004. и докторирао 2008. на Катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где је од 2001. у звању асистента-приправника. За доцента је биран 2009. Један је од водећих српских књижевних критичара и сарадник многих књижевних часописа (*ЛМС*, *Поља*), недељника (*Нин*, *Печат*) и дневних листова (*Политика*, *Новости*). Од 2013. главни и одговорни уредник *Летописа Матице српске*. Проучава нову српску књижевност, у оквиру које је пратио развој мотива умрле драге у српском песништву од Ј. Дошеновића до Б. Миљковића, са освртом на светску литературу (*Ко је убио мртву драгу, историја мотива мртве драге у српском песништву*, Бг 2009). Један је од оснивача групе *Проза на путу* 2009. са В. Кецмановићем, Н. Маловићем, Д. Стојиљковићем и М. Крстићем. У студији *Црњански, мегалополис* (Бг 2011) **В.** проучава слике европских метропола заступљених у делима М. Црњанског, закључно са Београдом. У роману *Forward: кримикомедија* (Бг 2009) испитује феномен медијске доминације, колективног заноса и воајеризма матрицом криминалистичког романа, снажним антиутопијским сликама, иронијом и цитатима из литературе и мас-медија. Добитник је награде „Милан Богдановић" за књижевну критику (за 2004), „Исидора Секулић" за књигу *Црњански, мегалополис*. За синопсис романа *Forward: кримикомедија* добио је стипендију Фонда „Борислав Пекић" (2008), а за исти роман награду „Златни сунцокрет" (2009).
ДЕЛА: *Дегустација страсти*, Бг 1998; *На промаји*, Зр 2007; *Портрет херменеутичара у транзицији*, Н. Сад 2007; *Ми, избрисани*, Бг 2013.
ЛИТЕРАТУРА: В. Гордић Петковић, „Круг, вир и транзиција", *ЛМС*, 2008, 481, 3; Д. Бошковић, „Болести транзиције", *Поља*, 2008, 449; Љ. Пешикан Љуштановић, „Justice must win?", *Поља*, 2009, 460; А. Татаренко, „Шаховско поље укрштенице", *Повеља*, 2009, 39, 3.
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЂ (Влаи) ДОБРОВОЈЕВИЋ
**ВЛАЂ (Влаи) ДОБРОВОЈЕВИЋ**, кнез (? – ?). Босански кнез из времена бана Твртка I. Име Влађ записано је у једном случају и у облику Влаи, што би били облици изведени од имена Владислав. Његовом властеоском роду вероватно је припадао Влатко Добровојевић, сведок и представник жупе Треботић у повељи бана Стјепана II Котроманића (1322–1353) из 1332. Кнез **В.** се помиње у Твртковим повељама као представник „земаља" Босне и Усоре, те би се могло претпоставити да су се његови поседи налазили близу Дрине, уз границу с државом Немањића. Тако би се разјаснио и помен његовог имена у анатемама српских синодика, у којима се проклињу „јеретици босански и хумски". Кнез **В.** се наводи на првом месту међу сведоцима у повељи коју је бан Твртко I издао приликом своје посете Дубровнику 1. VI 1367, што сведочи о његовом високом угледу на двору босанског владара. Може се претпоставити да је његов син био Твртко Влађевић, који је 1378. вршио дужност ставилца на двору краља Стефана Твртка.
ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica* *spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii*, Wien 1858; Ђ. Шурмин, *Хрватски споменици*, I, Зг 1898; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914; В. Мошин, „Рукопис Пљеваљског синодика православља", *Слово*, 1957, 6–8; J. Mргић Радојчић, „Повеља бана Твртка кнезу Вукцу Хрватинићу", *ССА*, 2003, 2.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Постојбина и род Дивоша Тихорадића", *Слово*, 1976, 25–26; M. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1976, XIV–1.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Вељко
**ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Вељко**, гинеколог, андролог, универзитетски професор (Љубљана, 3. I 1950). У Љубљани завршио Медицински факултет (1974), специјализовао гинекологију и породиљство (1980). Докторску тезу из области андрологије одбранио у Загребу (1984). Усавршавао се из ембриологије и репродуктивне биологије у Мелбурну, Бриселу и Холандији. На Мед. ф. у Љубљани изабран у звање доцента 1988, а за редовног професора 2002. Професор гинекологије и породиљства и на Високој здравственој школи у Марибору (1993). Инострани члан САНУ од 2003. Сада је начелник Одељења за репродуктивну медицину и гинеколошку ендокринологију Опште болнице Марибор и директор Института за репродуктивну биологију Универзитета у Марибору. Посебно значајан допринос дао у развоју техника хумане репродукције и примене ултразвука у гинекологији, као и у ширењу тих сазнања на подручју целе бивше Југославије. У Србији је одржао много предавања и активно учествује у раду више клиника које се баве хуманом репродукцијом. Објавио више књига/монографија (коаутор, *Ginekologija*, Maribor 2008; *Reprodukcija človeka – laboratorijski in eksperimentalni vidiki: zaključno poročilo o rezultatih raziskovalnega programa v obdobju 2004–2008*, Maribor 2009). Виши саветник Министарства за здравље и члан Националног здравственог савета Словеније. Потпредседник и члан Извршног комитета и Комитета за едукацију *European Society for Human Reproduction and Embryology (ESHRE)*, оснивач и члан Балканског друштва за репродуктивну медицину и Међународног друштва за ултразвук дојке, Европске групе за откривање карцинома дојке итд. Почасни члан Удружења гинеколога Македоније и Турске. Добитник бројних признања: Југословенског друштва гинеколога и опстетричара, Секције за примену ултразвука СЛД, Југословенске школе ултразвука (Крагујевац), Балканске школе ултразвука (Охрид) итд.
ДЕЛА: коаутор, „Multinucleation and cleavage of embryos derived from in vitro-matured oocytes", *Fertility and Sterility*, 2006, 86(2); и M. Došen, „Ultrasound in human reproduction", у: A. Kurjak, F. Chervenak (ур.), *Donald School Textbook of Ultrasound in Obstetrics and Gynecology*, New Delhi 2007; „ART Procedure and Ultrasound Only Monitoring Protocols", у: B. Ahmed и др., *Donald School Basic Textbook of Ultrasound in Obstetrics and Gynecology*, New Delhi 2008; „Should the practice of double blastocyst transfer be abandoned? A retrospective analysis", *Reproductive BioMedicine Online* (Print), 2008, 16(5).
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Крагујевцу.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Владо
**ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Владо**, пјесник (Јастребарско, Хрватска, 14. VII 1901 – Јастребарско, 7. III 1943). Син личког Србина и Чехиње, запустио је образовање (похађао средњу школу у Сушаку) и покушао да живи само за поезију. Живио је у Загребу и био један од најпознатијих загребачких боема. У хрватским и српским гласилима (*СКГ*, *ЛМС*, *Записи* и др.) објавио преко 250 пјесама. Запажен је сарадник *Књиге другова* (Кикинда 1929), алманаха југословенских социјалних лиричара (Д. Цесарић, Д. Јерковић, Ј. Поповић и др.). Под усташком влашћу се појавио с циклусом пјесама *Вечери под земљом*, у колективној збирци пјесника-боема *Рањени галеб* (Зг 1942). Лирика **В.** је настајала у распонима српско-хрватске поезије, како се ова „двоједна" књижевност осјећала између два свјетска рата. Изградио је особен пјеснички говор: упадљив полисилабичан стих, низови паралелних импресија, јаке слике на преламању двију неподударних сфера искуства, с призорима дјетињства, пејзажа, социјалних прилика градског и сеоског живота, али и тренутака интензивне стрепње, самоће и нелагодности, нарочито у пјесмама објављеним под усташком влашћу, гдје говори гласом зебње: у сјају сузе слути сјај свијеће с нечијег гроба и зов црног мрака, у звуцима вјетра мирис мртвих и плач рањених. Лирика **В.** је чистих, стегнутих облика и пажљиво контролисаног смисла, пуне а ненаметљиве емотивности и прецизне а богате сликовитости. О њој је И. Г. Ковачић писао као о поезији слика, запажајући и њихове фолклорне коријене и њихову хипермодерност, виртуозност метафоре, преплитање мотива. Од таквих пјесама најпознатија је *Балада о Тоуњчици* (Зг 1957), лирска прича о пастирици коју су однијеле воде, у једноставном тону фолклорне легенде и модерне пјесничке слике.
ДЈЕЛА: поезија: *Круха и срца*, Зг 1937; приповјетке: *Сан и јава*, Зг 1941.
ЛИТЕРАТУРА: И. Г. Ковачић, „Поезија слика", *Хрватско коло*, Зг, 1941, XXII; С. Кораћ, *Преглед књижевног рада Срба у Хрватској*, Зг 1987; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Уго (Југослав)
**ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Уго (Југослав)**, филозоф, универзитетски професор (Високо, БиХ, 8. VII 1957). Студирао филозофију и социологију на Филозофском факултету у Сарајеву, где је дипломирао 1980. и магистрирао 1986. Докторирао 1992. Редовни професор ФФ у Сарајеву, предаје онтологију и епистемологију. Од 2003. предаје предмет Идеја Европе на Европским студијама, а од 2005. Род и политика на Родним студијима при Центру за интердисциплинарне постдипломске студије Универзитета у Сарајеву. Главни уредник филозофског часописа *Дијалог* (Сар.). Члан редакције међународног часописа *Transeuropeennes* (Париз). Председник ПЕН центра БиХ (2006–2009). Објавио бројне чланке и студије, од којих неколико десетина у иностраним часописима и зборницима. Више пута био гостујући професор у Оксфорду, Кембриџу, Паризу и Стразбуру. Поред великог броја огледа и чланака превео је с немачког, енглеског и француског књиге Б. Валденфелса, Ј. Хабермаса, Ж.-Л. Нансија и Ж. Дериде. У коауторству са Ј. Бабић Авдиспахић и Ј. Бакшић Муфтић уредио зборник *Род и наука* (Сар. 2009). Цитиран је у више дела о феноменолошкој филозофији. До почетка рата у БиХ бавио се феноменологијом и савременом француском филозофијом, пре свега ауторима који потичу из строге феноменолошке школе, да би се у рату и после њега окренуо политичкој филозофији. У књизи *Мерлo-Понтијева семиотика перцепције* (Сар. 2003), најважнијем тексту из предратне фазе, у методолошком поступку који назива археологијом деконструкције, испитује изворе појма деконструкције у текстовима Едмунда Хусерла, Мориса Мерло-Понтија, Пола Рикера и Жака Дериде. У књизи *Лепоглава и универзитет* (Сар. 2003), која је обележила његов послератни теоријски ангажман, узроке распада Југославије тражи у образовању комунистичких првака, каснијих водећих политичара социјалистичке Југославије, за време њиховог робијања, као политичких затвореника, у Краљевини Југославији.
ДЕЛА: *Онтологија и њено насљеђе*, Сар. 1995; *Феноменолошка конституција Европске заједнице,* Сар. 1995; *Извор геометрије и трансцендентална феноменологија повијести*, Сар. 2003; *Етнополитика и грађанство*, Мостар 2006; *Рат као највећи културни догађај*, Сар. 2007; *Припитомљавање национализма*, Сар. 2008; *Метаморфозе етнонационализма*, Бг 2009; *Скица за портрет Арифа Тановића*, Сар. 2011; *Феноменолошки пут у деконструкцију*, Н. Сад 2011; *Аветињска стварност наративне политике*, Сар. 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Даковић, „Култура сећања на протекли рат", у: У. Влаисављевић, *Метафизика етнополитике*, Н. Сад 2009.
Иван Миленковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИН, Милан
**ВЛАЈИН, Милан**, композитор, музички педагог, етномузиколог (Темишвар, Румунија, 25. XI 1912 – Београд, 21. X 1976). По завршетку Музичке школе „Станковић" (1937) уписаo je композицију на тек основаној Музичкој академији у Београду и, уз бројне прекиде студија, дипломирао 1947. У међувремену је био наставник музике у румунско-банатским селима, диригент хора „Бранко" у Подгорици (1939) и наставник у Црквеној музичкој школи у Вршцу (1940/41). Потом се трајно настанио у Београду и запослио у Музичкој школи „Станковић", у којој је предавао све до пензионисања. Његов композиторски опус чине соло песме, камерне и оркестарске композиције, међу којима су и *Романтична поема* за симфонијски оркестар, *Балкан* – свита за симфонијски оркестар, три гудачка квартета, Свита за виолину и клавир, Свита за клавир, две збирке соло песама, те 16 песама за глас и клавир на текстове кинеских песника *Кинеска годишња доба*. Бавио се записивањем румунских народних песама и игара из Баната и објавио три свеске обрада румунских народних песама за мешовити и мушки хор *Cântece populare româneşti*, те две студије посвећене проучавању народне музике: *Карактеристике музичког фолклора из околине Неготина* (Неготин 1969) и *Карактеристике музичког фолклора у Банату* (*Лумина*, 1968).
ЛИТЕРАТУРА: Н. Мосусова, Р. Петровић, „In memoriam Милан Влајин", *Звук*, 1977, 3; I. Tomi, *Dictionar – 123 compozitori, dirijori, muzicologi*, Timişoara 2009.
Милица Андрејевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИНАЦ, Милан
**ВЛАЈИНАЦ, Милан**, агроном, универзитетски професор (Врање, 23. XI 1877 – Београд, 7. IV 1964). Дипломирао на Пољопривредном институту Универзитета у Халеу, где је и докторирао 1902. дисертацијом „Аграрно-правни односи у средњовековној Србији", која је оцењена највишом оценом и штампана у аналима Универзитета. У току 1905/06. провео је 14 месеци у Данској, где је проучавао рад њихових институција у области пољопривреде и могућност оснивања сличних установа у Србији. По завршетку студија радио је у Министарству народне привреде и Савезу српских земљорадничких задруга, а затим је био управник Топчидерске економије и Државног сточарског завода у Добричеву. По завршетку I светског рата постао је заменик генералног директора Министарства пољопривреде, али је због сукоба по службеним питањима са тадашњим министром пензионисан 1924. Ускоро по пензионисању изабран је за ванредног професора на новооснованом Пољ. ф. у Београду за предмете Пољопривредно газдовање и Аграрна политика. У звање редовног професора изабран је 1926. Од 1926. до 1932. обављао је функцију декана и успео да заврши изградњу нове зграде факултета и Огледног добра у Земуну. За развитак наше пољопривреде, а посебно пољопривредног образовања, имао је изузетне заслуге. Био је изванредан познавалац не само своје струке него и прошлости нашег народа и његовог живота кроз векове. У своја етнографско-историјска истраживања уносио је егзактне методе и начин приступа једног инжењера-аналитичара. Познавао је пољопривредне прилике не само наше земље него и напредних земаља Европе. У својим књигама приказао је достигнућа у науци и струци, као и неопходне мере за унапређење пољопривредне производње. Поред тога, један број публикованих радова био је намењен образовању пољопривредних стручњака и произвођача. Посебно је значајан његов рад у Задужбини Николе Спасића, у чији је Управни одбор изабран 1931. По његовом предлогу утврђен је трајни програм рада на унапређењу пољопривреде, који је у пуном обиму спровођен све до почетка рата.
Живорад Гајић
Поред послова у пољопривреди и аграрној економији, **В.** је од почетка своје научне делатности посебну пажњу посветио историјској етнологији и лексикографији. У својој докторској дисертацији проучио је аграрно-правне односе у средњовековној Србији. Потом је детаљно обрадио улогу организовања мобе и позајмице као колективног облика рада у сређивању пољопривредих послова. Указао је на разлике између мобе и позајмице. Посебно је скренуо пажњу и проучио значај и улогу организованог колективног рада (згон и кулучење) у пољским пословима, грађевинарству и градњи путева и мостова који су спадали у обавезе према поседнику, владару, цркви и држави (*Згон или кулучење ван места становања од средњега века до наших дана*, Бг 1932). Веома детаљно проучио је и енциклопедијски обрадио наше старе и савремене мере које су изазвале посебну пажњу и у нашој и у страној научној јавности.
Петар Влаховић
Своју збирку *Пољска привреда у народним пословицама* (Бг 1925) **В.** је наменио пољопривредницима и њиховим учитељима као „подсетник" на вековна народна опажања и искуства. Овом циљу је жртвовао жанровску пречишћеност и осим пословица унео опаске, клетве, заклетве, здравице, питалице и загонетке, са варијантама, из седамдесетак писаних извора. Грађа представља својеврстан регистар појмова распоређен у низ одељака обухваћених трима обимним целинама: Опште прилике и потребе за производњу, Производња биља, Производња стоке. Прва се тиче нпр. климе и њених учинака (Ако није мраз о Божићу, он је о Ускрсу; Тешка зима – тежак сноп), друга – обраде земље (Нема хране без дубоке бразде) или усева (Кукуруз је јунак), трећа – разних животиња (Од добре кобиле и ждребе). Обимни тематски зборник *Жена у народним пословицама* (Бг 1975) даје етноантрополошки и социолошки пресек јужнословенске грађе (пословице, изреке, питалице) кроз фазе женског бивствовања од рођења до смрти. Обухвата преко 3.500 примера преузетих из периодике, из народних песама и збирки малих фолклорних облика.
Мирјана Детелић
ДЕЛА: „Пољска привреда у Србији и предлог буџета за 1905", *Српски економист*, 1904, 22, 23/4; *Пољопривредна настава у Србији*, Бг 1905; „Потреба за стручним образовањем наших земљорадника", *Земљорадничка задруга*, 1905, 2, 3/4; *О подизању пострадале пољске привреде*, Бг 1920; *О млекарској производњи помоћу крављег млека*, Бг 1921; *О успешном гајењу кукуруза*, Бг 1922; *Како да појачамо производњу сточне хране*, Бг 1923; *О вредности и цени пољопривредног земљишта*, Бг 1927; *Моба и позајмица, народни обичаји удруженог рада*, Бг 1929; *Речник наших старих мера у току векова*, I–IV, Бг 1961, 1964, 1968, 1974.
ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година Пољопривредног факултета у Београду* *1919/20–1969/70*, Бг 1970; К. Николић, „Биографија и библиографија Милана З. Влајинца", у: М. Влајинац, *Жена у народним пословицама*, Бг 1975; *Зборник радова Учитељског факултета*, 11, Врање 2004; М. Гаталовић, „Животопис Милана Влајинца (1877–1964)", у: М. Влајинац, *Пољска привреда у народним пословицама*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАJИНАЦ, Христина
**ВЛАJИНАЦ, Христина**, лекар епидемиолог, универзитетски професор (Скопље, 20. X 1939). На Медицинском факултету у Београду дипломирала (1967), магистрирала (1972), специјализовала епидемиологију (1973) и докторирала (1976). Бирана за асистента 1972, а за редовног професора 1990. Усавршавала се у САД, Португалији и Канади. Изводила наставу на Мед. ф. у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Приштини. На Мед. ф. у Београду била шеф Катедре за последипломску наставу (1987–1992, 2002–2005), управник Института за епидемиологију (1995–1997), руководилац наставе на енглеском језику (2003–2005), те председник Комисије за научноистраживачка звања и унапређење наставе (2000–2005). Највише се бавила епидемиолошким истраживањима малигних, кардиоваскуларних и полно преносивих болести. Била аутор и коаутор уџбеника епидемиологије који су имали много издања (коаутор, *Општа епидемиологија*, Бг 1979; *Специјална епидемиологија*, Бг 1980). Члан Медицинске академије СЛД (2004) и укључена у 14. издање *Marquis Who's Who in the World*. Одликована Орденом рада са сребрним венцем (1972) за ангажовање на сузбијању епидемије великих богиња. Добитник Награде прве категорије за научноистраживачки рад Министарства за науку (2004).
ДЕЛА: „Effect of Caffeine Intake During Pregnancy on Birth Weight", *American Journal of Epidemiology*, 1997, 145; *Основи методологије научноистраживачког рада у медицини*, Бг 2005; „Environmental factors and Parkinson's disease: a case-control study in Belgrade, Serbia", *International Journal of Neuroscience*, 2010, 120(5).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; *Академија медицинских наука СЛД. Биографије чланова: суплемент (II)*, Бг 2006.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Божидар Бока
**ВЛАЈИЋ, Божидар Бока**, адвокат, публициста, политичар (Београд, 8. IX 1888 – Лондон, 14. V 1974). Гимназију завршио у Београду, а потом се десетак година, пре и за време I светског рата, школовао у Немачкој, Француској и Швајцарској, студирајући право и социологију. Био је ослобођен војне обавезе, али је радио у Централном пресбироу Врховне команде и као преводилац у једној француској бригади у Солуну. Новембра 1918. учествовао је у стварању Југословенске демократске лиге. У југословенској држави запажен је као хроничар и аналитичар унутрашњих политичких дешавања, чији су текстови редовно објављивани у *Српском књижевном гласнику* (1922–1928), али и у другим часописима и новинама, попут *Недељног гласника* (1922), на чијим су страницама расправљана питања државног уређења. Учествујући у тим дискусијама, **В.** се залагао за ублажавање централизма и српско-хрватски споразум, пристајући у том погледу уз левицу Демократске странке (ДС). Тих година примећен је и његов благи политички успон: постао је шеф кабинета владе Љубомира Давидовића (1924), генерални секретар ДС и народни посланик (1927). Уважаван је као врсни познавалац уставног проблема, доследни демократа и заговорник политичке сарадње са хрватском опозицијом, али је истовремено сматран и конзервативцем, који покушава да контролише Љ. Давидовића као страначког шефа. После стварања Бановине Хрватске (1939) оштро је критиковао величину територије коју је добила, на штету српских етничких простора, и ширину компетенција, противну интересима државне целине. Усвојио је и страначко мишљење да целокупан простор изван ових граница и изван Словеније треба да чини једну српску федералну јединицу. Други светски рат и остатак живота провео је у емиграцији. Био је члан Удружења српских писаца и уметника у Лондону и члан Културног одбора удружења слободних грађана Југославије. Иступао је против сваког национализма, продужавања грађанског рата, социјалне неправедности предратних режима и једнопартијске послератне диктатуре, залажући се за демократску југословенску државу, засновану на српско-хрватском договору. Овакви су га ставови приближили Савезу „Ослобођење", чије је погледе делио, те је постао његов члан и вишегодишњи уводничар његовог часописа *Наша реч*.
ДЕЛО: *Свођење рачуна и преиспитивање*, Лондон 1960.
ИЗВОРИ: Д. Јовановић, *Људи, људи...*, *Медаљони 46 умрлих савременика*, Бг 1975; Д. Тошић, *О људима*. *Есеји, записи, сећања*, Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; „Споменица Божидара Влајића", *Наша реч* (ванредно издање), Лондон, мај 1974; М. Радојевић, *Удружена опозиција 1935–1939*, Бг 1994.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Божидар
**ВЛАЈИЋ, Божидар**, архитекта (Неготин, 20. V 1934). Дипломирао 1961. на Архитектонском факултету у Београду, а од 1966. ради као самостални аутор и члан УЛУПУДС-а. Његово стваралаштво је богато и тематски разноврсно, посебно наклоњено области меморијалне и јавне архитектуре. Одликују га монументалност у изразу, крупан потез у моделовању и експресивни језик. Најзначајнија дела: уређење ентеријера хотела „Србија" у Београду (1969), породична кућа на Трешњи код Београда (1969–1974), уређење ентеријера ресторана „Ковач" у Београду (1971), тржни центар у Земун пољу (1973), те уређење ентеријера више пословница ЈИК банке у Крушевцу (1980), Пожеги (1987), на Теразијама 30–32 у Београду (1988), у Тузли (1988), Врњачкој Бањи (1988), Неготину (1989) и Книну (1989).
ЛИТЕРАТУРА: А. Миленковић, „Архитектура", у: *40 година УЛУПУДС-а 1953–1993*, Бг 1994.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Вера
**ВЛАЈИЋ, Вера**, редитељ анимираног филма (Бачка Топола, 25. VIII 1947). Дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1980. Ауторка препознатљивог стила, остварила је стваралачки континуитет и трајни допринос српској филмској анимацији. Нарочито су успели њени филмови „оживљеног" сликарства и цртежа. На филму ради од 1972. као аниматор у „Застава филму". Њени најзначајнији филмови су *Уво* (1975, дебитантска награда – Београд), *У алеји великана и великих догађаја* (1977, Сребрна медаља – Београд, Бронзани Микелди – Билбао, Диплома – Берлин), *Звездана ноћ* (1989, Велика златна медаља – Београд, дипломе на фестивалима у Еспињу и Лос Анђелесу), *Магрит* (1993, Велика златна медаља – Београд, Кристална призма Академије за филмску уметност, Специјална награда жирија фестивала у Клермон Ферану), *Женска страна романа* (2007, Прва награда Балканиме – Београд, Бронзани витез – Москва). Оснивач је и водитељ Радионице за анимирани филм за децу и младе „РАФ-А2", коју је похађало више од 250 младих аниматора. Са некима од њих остварила је колективно дело *Мали принц на језеру* (1996, Сребрна медаља – Београд, Гран при на Међународном фестивалу анимације у Чачку, награде на фестивалима у Визбадену и Москви). Била је ликовни уредник на РТС-у (1989–2003), те уметнички директор Фестивала документарног и краткометражног филма у Београду (2003–2007). Од 2008. председница је Удружења филмских уметника Србије и Одбора за филмску анимацију Академије за филмску уметност. Добитница је националног признања за уметност Србије (2009).
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Дамјан
**ВЛАЈИЋ, Дамјан**, пуковник, војни писац (Љубичевац код Неготина, 14. VII 1854 – Београд, 27. I 1944). Гимназију је завршио је у Крагујевцу, а војну академију у Београду (1871–1875). Током 1880–1881. боравио је у Бечу, где је усавршавао знања из артиљеријско-техничке струке. За артиљеријског потпоручника произведен је 1875, поручника 1877, капетана II класе 1881, капетана I класе 1886, мајора 1889, потпуковника 1896, а пуковника 1900. Пензионисан је 1910. На почетку каријере био је водник у Дунавском артиљеријском пуку. После српско-турских ратова 1876–1878. био је члан комисије која је извршила премеравање српско-бугарске границе за потребе српске делегације на Берлинском конгресу 1878. Од тада па до пензионисања обављао је штабне и артиљеријско-техничке дужности. Био је члан Артиљеријског комитета, шеф артиљеријско-техничког одељења Министарства војног, управник Војнотехничког завода у Крагујевцу, члан комисије за испит артиљеријских мајора и судија војног касационог суда. У годинама 1882–1894, 1899–1900. и 1901–1910. предавао је Науку о оружју с теоријом гађања и Артиљерију са балистиком на Војној академији. Објавио је неколико војностручних књига и чланака у *Ратнику* и *Нашим крилима*. Као признати артиљеријски стручњак био је у више наврата члан комисија за набавке наоружања. У том својству, по налогу владе Ђорђа Симића, путовао је у Париз 1897, а 1899, заједно са министром војним Вучковићем, у Дрезден и Берлин. После 1903, када су планиране велике набавке наоружања за српску војску, био је члан артиљеријске комисије која је обилазила француске, енглеске, немачке и аустријске фабрике и вршила пробе њихових оруђа. За време Топовске афере штампа га је оптуживала да је примао мито. Сличне оптужбе поновљене су и 1910. Заједно са пуковником Рашићем изведен је пред војни суд који је, ипак, донео ослобађајућу пресуду.
ДЕЛА: *Уплив атмосфере на гађање*, Бг 1888; *Савремено наоружање пешадије*, Бг 1891; *Артиљерија*, I, II, VIII, Бг 1896; *Балистика*, Бг 1904; *Наука о оружју*, Бг 1930.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1875–1912.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, II, Бг 1935; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1966.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Душан
**ВЛАЈИЋ**, **Душан**, сликар (Шабац, 29. VIII 1911 – Београд, 20. VI 1945). Дипломирао 1934. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а сликарство приватно учио у атељеу Јована Бијелића. Припадао је групи „Десеторица", основаној 1940, коју су чинили Богдан Шупут, Никола Граовац, Јурица Рибар, Љубица Цуца Сокић, Даница Антић и др. За време II светског рата био је немачки заробљеник у логору у Оснабрику. За први период његовог сликарског опуса карактеристични су формирање особеног стила, наглашена наративност, колористичка тражења и тежња ка експресивности (*Глава старца*, *Аутопортрет у огледалу*), док се другим сматра фаза у заробљеништву током које је у ограниченим могућностима стварао у доступним техникама (цртеж, акварел, темпера, пастел, уље). Поред аутопортрета, фигура и портрета других логораша **В.** је сликао и пејзаже. У његовом раду се уочава тежња ка психолошким студијама, најбоље оличеним у скицама за нереализоване слике људских патњи (*Мучење*, *Таоци*, *У тамници*). Његова дела из 40-их година ХХ в. ослобођена су свега сувишног; у њима се са свега неколико потеза сажимају осећања, а форма уопштава и колористички дефинише. Експресионистички израз највише долази до изражаја у низу његових аутопортрета рађених у заробљеништву. Сугестивна порука лишена наративних детаља и концентрација на људски лик и његову судбину чини ове радове другачијим од ратних радова његових савременика. **В.** је први пут излагао на Јесењој изложби у Београду 1935, док му је посмртна изложба приређена 1952. у Београду и Паризу. Дела му се чувају у Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у другим јавним и приватним колекцијама.
Литература: А. Челебоновић, *Душан Влајић*, Бг 1959; Л. Трифуновић, *Српско сликарство 1900–1950*, Бг 1973.
Симона Чупић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Петар
**ВЛАЈИЋ, Петар**, судија, правни писац, публициста (Жарково код Београда, 26. I 1876 – Београд, април 1941). Гимназију (1896) и студије права (1901) завршио у Београду. После адвокатског испита био је секретар Првостепеног суда у Шапцу, а затим је 1910. у том суду постављен за судију. Годину дана касније премештен је у првостепени суд Београдског округа. У време I светског рата био је судија и иследник војног суда. Са српском војском је 1915. прешао преко Албаније на Крф. После рата постављен је за судију у Великом Градишту, а затим за судију Апелационог суда у Београду. Пензионисан је 1936. За време бомбардовања Београда 6. IV 1941. тешко је рањен и убрзо је преминуо у једној београдској болници. Између два светска рата сарађивао је у више београдских дневних листова и стручних часописа (*Правда*, *Нови живот*, *Дело*, *Правосуђе*, *Полиција* и др.). Објавио је биографске приказе великог броја истакнутих личности из политичког, војног, културног и јавног живота Србије свога времена. Стручне правне прилоге објављивао је у *Архиву за правне и друштвене науке* који је излазио у Београду.
ДЕЛА: *Знаменити свештеници и споменице*, Бг б. г.; *Спасоје Радосављевић, бивши народни посланик Радикалне странке из Бела Потока*, Бг 1938; *Наши војни великани*, Бг 1941.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋ, Тодор
**ВЛАЈИЋ, Тодор**, учитељ, сакупљач народних умотворина (? – ?, 10. IX 1881). Пореклом је из Војводине, а службовао је по разним местима (Гургусовац, Велико Село, Доњи Милановац, Зајечар, Ћуприја, Бобови). Записе народних умотворина слао је као прилоге за *Даницу* и лист *Подунавка*. Засебно је штампао (старом ортографијом) *Српски венац: од народни српски исторически и наравоучителни прича, песама, басна, пословица и загонетки исплетен*, I (Бг 1850). Ту су након кратког предговора различито стилизоване народне песме, приповетке и предања, руковет пословица, описи народног живота и, у петом одељку, песнички покушаји самог ,,сочинитеља". *Српски венац* је драгоцен за историју бележења грађе, сагледавање односа према фолклору, жанровска и тематско-мотивска истраживања усмене књижевности.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Рајковић, „Најстарија збирка народних умотворина из Тимочке Крајине", *Развитак*, За, 1979, 19, 3; С. Самарџија, *Од казивања до збирке народних прича*, Бл 2006.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈИЋИ
**ВЛАЈИЋИ**, село у средњем делу Босне, у Републици Српској, у општини Теслић, на североисточним обронцима планине Борја. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину, а већи део је у горњем делу тока реке Гомјеница, леве притоке Велике Усоре (слив Босне). Чини га велик број заселака изграђених на висинама од 250 до 420 м, у долини Гомјенице и њених притока, те по развођима између њих. Међу њима су највећи Горњи и Доњи **В**. Доњи **В.** су у долини реке, а у њима је термоминерални извор „Бања", на контакту палеогених кречњака и перидотита. Температура воде је у летњем периоду око 18° С, а издашност близу 2 л/с. Простор око извора није уређен, нити су карактеристике воде стручно и научно верификоване. Код домицилног становништва извор је познат под називом „блато" и приписују му се лековита својства. Општински центар је око 5 км према североистоку, а према њему је упућено неколико сеоских путева. Године 1991. село је имало 839 становника (96,5% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Чедомир Црногорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈКОВАЦ
**ВЛАЈКОВАЦ**, село у јужном Банату, у општини Вршац, изграђено унутар дилувијалне терасе. Кроз њега води пут Вршац (9 км) – Београд, а јужно од њега је и пруга истог правца. Године 1972. уз западну границу насеља прокопан је канал Тиса–Дунав између Новог Бечеја и Банатске Паланке, а крај њега су шљункара и асфалтна база. Село је водоплавном долином потока Боруга подељено на два дела, који имају неправилне облике основе и решеткаст распоред улица. Први помен села је из 1660. Средином XVIII в. помиње се као српско-румунско насеље. Током читаве историје био је мало насеље са максималним бројем становника од 1.855 (1961). После тога је уследила депопулација. У селу је 2002. било 1.178, а 2011. 1.148 лица. Највеће етничке групе чине Срби (57,2%) и Румуни (20,5%). У пољопривреди ради 46,5% активног становништва, а 23,8% je запослено у индустрији. Већина запослених радника ради у оближњем граду. Све јавне зграде су у улици којом пролази друм (две цркве, четвороразредна основна школа, пошта, амбуланта и запуштени дом културе).
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Вршац*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈКОВИЋ, Ђорђе Ђока
**ВЛАЈКОВИЋ, Ђорђе Ђока**, пуковник, национални радник, задужбинар (Београд, 15. III 1831 – Београд, 29. VIII 1883). Гимназију је завршио у Београду, где је започео и студије на Лицеју. Као питомац српске државе упућен је 1845. у Русију у јункерску војну школу. За пешадијског потпоручника аустријске војске произведен је 1847, а у чинове поручника и капетана унапређен за време службе у руској војсци (1851–1856). Капетан I класе постао је у српској војсци 1862, у којој је стекао и чинове мајора (1876), потпуковника (1876) и пуковника (1876). Због тешке инвалидности пензионисан је 1879. У српску војску је ступио са 14 година (на основу специјалне молбе). За време буне 1848–1849. придружује се српским добровољцима под командом Стевана Книћанина. Истакао се у борбама код Србобрана. Потом се враћа у Србију. У руску војску ступа 1851. и у Кримском рату учествује као артиљеријски официр. При одбрани Севастопоља (1855) бива тешко рањен и губи ногу. По завршетку овог рата је пензионисан, па поново долази у Србију. Током 60-их година XIX в., иако тежак инвалид, у више наврата је ступао у војну службу и из политичких разлога иступао из ње. Посебно се истакао 1862, приликом турског бомбардовања Београда са тврђаве, када је командовао добровољцима. Због неслагања са политиком Намесништва, 1869. иступа из војске. У време српско-турских ратова враћен је у активну службу. Као командант бригаде из састава Дринске дивизије у лето 1876. учествовао је у борбама у Семберији и заузимању Бијељине. Потом је био командант Добровољачког кора на Јавору. У Другом српско-турском рату 1877–1878. командовао је добровољачким јединицама, био командант места у Белој Паланци и командовао Власотиначким одредом са којим је учествовао у борбама код Власотинаца и Грделице. После овог рата постављен је за команданта Ибарске дивизије, али је на сопствену молбу пезионисан. Током 60-их година XIX в. активно је учествовао у револуционарном раду на националном ослобођењу. Одржавао је везе са културним и политичким првацима Срба из Границе, Срема, Баната, Бачке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Био је активни учесник војничке завере која је 1866. на маневрима у Пожаревцу требало да принуди кнеза Михаила да збаци владу и предузме кораке за ослобођење и уједињење српства. Радио је на организовању Уједињене омладине српске и био један од њених најодлучнијих делатника. Национални рад интензивирао је посебно током 70-их година XIX в. Тада је био један од оснивача и писаца статута Дружине за ослобођење и уједињење српско, која се залагала за национално ослобођење и социјално-либералне реформе. Током 1871. радио је на подизању општег устанка у српским земљама, па се због тога састајао са Светозарем Милетићем и ишао у поверљиву мисију у Црну Гору, где га је примио кнез Никола. Када је 1875. избио херцеговачко-босански устанак, био је на челу организације која је прикупљала добровољце, новац и оружје. Помагао је просветне и хуманитарне организације, а тестаментом имовину завештао Ученом друштву и Савету Велике школе. Између два светска рата СКА и Београдски универзитет су делили ренту од ове задужбине, а од њених средстава је подигнута зграда задужбине у Влајковићевој улици бр. 5. Одликован је орденима Таковског крста III, IV и V степена, Златном медаљом за храброст, Споменицом 1849, ратним Споменицама 1876–1878, Црногорском споменицом 1851, руским орденима Св. Ане, Крстом Св. Ђорђа и Севастопољском споменицом.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *Шематизам Србије*, 1864–1883; *Српски глас*, 29. VIII 1883, 69, 3; *Српче*, 1883–1884, 31; Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка*, грађа, II, Ср. Карловци 1968–1969; Б. Калај, *Дневник Бењамина Калаја 1868–1875*, Бг 1976.
ЛИТЕРАТУРА: *Педесетогодишњица СКА*, II, *Фондови и задужбине*, Бг 1937; М. Софронијевић, *Даривали су своме отечеству*, Бг 1995.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈКОВИЋ, Јелена
**ВЛАЈКОВИЋ, Јелена**, психолог, психотерапеут, универзитетски професор (Београд, 4. II 1943). Дипломирала (1966) и докторирала (1990) на Филозофском факултету у Београду. Специјализовала медицинску психологију на Медицинском факултету у Београду 1974. Као клинички психолог била запослена у Институту за психијатрију КБЦ Звездара, а 1980. примљена за асистента на Одељење за психологију ФФ у Београду. У звање ванредног професора изабрана 1997. Била је наставник на предметима Психологија менталног здравља, Психолошка превенција и Ментално здравље у заједници. Била је шеф Катедре за клиничку психологију (1997–2008) и управник Одељења за психологију ФФ у Београду (1997–2003). Најзначајније радове објавила је из области превенције и психологије у заједници. У области клиничке психологије зачетник је примарно превентивног приступа у заједници. Најзначајније књиге: *Теорија и пракса менталне хигијене* (Бг 1987), *Животне кризе и њихово превазилажење* (Бг 1992), *Клијентом усмерена терапија – Карл Роџерс* (Бг 1998), *Од жртве до преживелог – психолошка помоћ у несрећама* (Бг 2009). Добитник је годишње награде „Жижа Васић" за популаризацију савремене психологије коју додељује Друштво психолога Србије.
Марија Митић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈКОВИЋ, Светозар
**ВЛАЈКОВИЋ, Светозар**, индустријалац (Баћевац код Београда, 24. III 1866 – Београд, 17. X 1947). Изучио је столарски занат у земљи и иностранству. По повратку у земљу отворио столарску радионицу у Београду и 1895. основао прву Српску столарску задругу. Од 1925. у радионици су, уз овлашћење Војног ваздухопловства, одржавани и поправљани авиони типа Бреге 14 (Breguet), различити типови авио-мотора, укључујући и Рено, израђивани и поправљани авионски делови. Столарска радионица је јуна 1926. преименована у фабрику аероплана и авионских мотора „Светозар Влајковић и синови". Српска ваздухопловна индустрија се, захваљујући пионирима у авио-предузетништву, попут **В.**, знатно развила у међуратном периоду: у Београду и околини производња је била на високом технолошком нивоу, вођена стручњацима који су сарађивали с истакнутим европским произвођачима. Желећи да скрене пажњу државних и војних стручњака, **В.** је 1926. покренуо пројекат израде атрактивног лаког спортског авиона, малог једноседа, који је довршен на пролеће 1927. у радионици на Дорћолу и назван „Свети Ђорђе", по **В.** крсној слави и заштитнику предузећа, с осликаном стилизованом иконом свеца како јаше авион. X-SABC је био, вероватно, први службено регистровани југословенски цивилни авион. Његов пробни лет посматрао је низ домаћих и иностраних ваздухопловних стручњака и званичника. Јуна 1927. авион је учествовао на међународној аеронаутичкој изложби у Прагу. Том приликом **В.** је с представницима чехословачке фирме „Валтер а. д." уговорио израду и оправку мотора овог предузећа у Београду. Уз учешће чехословачког капитала 1928. у Београду је основано заједничко предузеће „Светозар Влајковић и комп.". Будући да **В.** радионице на Дорћолу нису задовољавале потребе рационалне производње, Команда ваздухопловства је захтевала подизање нове фабрике у Раковици. **В.** у овом подухвату није учествовао, него је уз обештећење изашао из посла. Његово породично предузеће „Светозар Влајковић и синови" наставило је с радом до 1940, производећи каросерије за аутомобиле, машинску столарију и друге столарске производе. Авион „Свети Ђорђе" поклоњен је националном удружењу резервних авијатичара. **В.** је опремио цркву Александра Невског у Београду. Одликован је орденима Св. Саве V и IV реда и Белог орла V реда. Породична имовина је национализована након II светског рата.
ЛИТЕРАТУРА: С. Микић, *Историја југословенског ваздухопловства*, Бг 1933; Ф. Каниц, *Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века*, I–II, Бг 1987; Ч. Јанић, Ш. Оштрић, „Београдска авио-индустрија", *Аероплан*, 1990, 1; Ч. Јанић, *70 година ваздухопловне индустрије Југославије*, *1923–1993*, Бг 1993.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈКОВИЋ, Светозар
**ВЛАЈКОВИЋ, Светозар**, књижевник (Београд, 5. I 1938). Гимназију и Правни факултет завршио у Београду. Радни век провео у Радио Београду као уредник у редакцијама за културу. Тематски је везан за живот у савременом граду, урбану психологију и модерни сензибилитет. Јунаци његових дела у покушајима да потврде идентитет пролазе кроз разноврсна животна, емоционална и морална искушења, спознавши да не постоје савршенство и жељена трајност у љубави и у односима оних који се међусобно привлаче и воле. **В.** је повремено проширивао садржинске и мотивске оквире своје прозе на детињство јунака проведено у окупираном Београду у време II светског рата и непосредно после њега (роман *Покретне степенице*, Бг 1987), на призоре поетске фантастике, као и на животне ситуације и трагичне опште околности у којима су се нашли у последњој деценији ХХ в. (роман *Незнани војник*, Бг 2008). Његова проза писана је једноставним стилом, уз често коришћење дијалошких средстава, са поетским и меланхоличним екскурсима у прошлост и уз осећање свеопште пролазности основних животних вредности. Осим романа (*Чубура, негде у Калифорнији*, Бг 1976; *Вечерњи тркачи*, Бг 1980; *Ружичасти архипелаг*, Бг 1991) писао је и приповетке (*Добар провод*, Бг 1971; *Рајска птица – џез приче*, Бг 2005).
ДЕЛА: Романи: *Шума чудновата*, Бг 1969; *Неко друго лето*, Бг 1971; *Вера*, Бг 1981; *Пустиња у прашуми*, Бг 2008; приповетке: *Шта би учинио Зобец*, Бг 1967; *Дуга на Сајму књига*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живковић, „У тихим водама", *ЛМС*, 1982, 430/4; Р. Путник, „У тескобном свету промена. С. В.: Покретне степенице", *ЛМС*, 1988, 441/4; М. Николић, „Заводљивост приче: о прози С. В.", Свеске, 1995, 5, 26; Р. Батуран, „Зашто Београд прећуткује београдског писца С.а В.", *Људи говоре*, 2008, 1, 1.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈНИЋ, Живојин
**ВЛАЈНИЋ, Живојин**, сликар (Београд, 7. III 1901 – Београд, 5. III 1992). Уметничко школовање започео у Уметничкој школи у Београду (1921–1924), а студије наставио у Паризу (1925–1926). У београдски ликовни живот укључио се 1933, када је излагао на пролећним и јесењим изложбама у павиљону „Цвијета Зузорић". Између два рата припадао је групи лево оријентисаних уметника, активно учествовао у раду групе „Живот", те излагао и на Салону независних (1936). Одмах по избијању II светског рата прикључио се НОП-у. У поратном периоду радио је као самостални уметник у Београду и учествовао на колективним изложбама (Београд, Загреб, Љубљана), али и ван граница земље (Москва, Петроград, Праг, Братислава, Варшава, Краков, Будимпешта). Пределe, мртве природе и фигуралне композиције сликао је у постмодернистичком маниру. Најзначајнија платна насликао је у Београду, Македонији и Словенији. Међу значајним добијеним признањима јесте *Политикина* награда на VI Јесењој изложби београдских уметника (1933). Његове слике налазе се у београдским музејима и галеријама, као и у приватним колекцијама у земљи и иностранству.
ДЕЛА: *Уметнички павиљон на Калемегдану*, 1928; *Под Шар планином*, 1935/1936; *Пејзаж из Словеније*, око 1947; *Капетан-Мишино здање*; *Предео са белим путем*.
ЛИТЕРАТУРА: M. Б. Протић, *Савременици*, II, Бг 1964; Л. Трифуновић, *Српско сликарство 1900–1950,* Бг 1973; *Добитници Политикине награде*, Бг 1979.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈЧИЋ, Добривоје Боб
**ВЛАЈЧИЋ, Добривоје Боб**, архитекта (Лесковац, 12. V 1941). Студирао и дипломирао у Београду (1965). Од 1967. живи и ради у Великој Британији. Од 1974. члан је Краљевског института британских архитеката (RIBA). Каријеру започео као сарадник у познатим архитектонским бироима у Лондону (Chapman, Taylor, Partners – CTP, George Trew Dunn – GTD, Scott, Brownrigg and Turner – SBT), у којима је стекао драгоцено искуство за даљу архитектонску делатност у земљи и иностранству. Седамдесетих година прошлог века за SBT је пројектовао тржне центре у Дагенхаму, Сатону и Гилфорду. У периоду проведеном у Србији (1978–1993) радио је у предузећу „Енергопројект", на изградњи и обнови Београда уочи Самита несврстаних земаља (Резиденција ирачког амбасадора на Сењаку, адаптација Робне куће „Ферум" у робну кућу за децу „Пионир"). По повратку у Енглеску (1993) ради за компанију Браће Карић, „Triftfain" ентеријер бизнис центра у Ул. Марлбороу у централном језгру Лондона, као и на пројектовању и извођењу ентеријера резиденцијалних објеката власника компаније Карић. Године 2002. оснива сопствену фирму „BCA" и отада превасходно пројектује комплексе стамбених зграда у покрајини Бакингхемпшир.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЈЧИЋ, Милан
**ВЛАЈЧИЋ, Милан**, новинар, публициста, књижевни и филмски критичар (Београд, 23. VIII 1939). Дипломирао светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1964. Критичар и публициста широког интересовања (књижевност, филм, масовна култура, електронски медији), од 1959. професионално се бави новинарством као сарадник и уредник листова *Студент*, *Видици*, *Младост*, *Гледишта* и др. Објавио је више стотина написа, коментара, критика, а од књига се издвајају: *Попришта* (Бг 1971), *Једном и никад више* (Бг 1979), *Ћути и* *пливај даље* (Бг 1983), *Ноћ у Казабланки* (Бг 2001), *Фест, одбројавање* (Бг 2002). Од 1970. новинар је културне рубрике, а 1985–2004. стални колумниста и филмски критичар *Политике*. У истом периоду сарађивао је са *НИН*-ом (рубрика „Књиге и идеје" 1981–1989) и РТС-ом (културни магазин „Студио 3", циклус „Еротика на филму" и др.). Од 2004. колумниста, критичар и уредник дневног листа *Блиц*. Члан и председник жирија Нинове награде за роман године (2004–2009) и члан жирија на међународним филмским фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Монтреалу, Бечу, Минхену, Кракову и Монпељеу. Добитник је награда „Милан Богдановић" за новинску књижевну критику (1981), „Душан Дуда Тимотијевић" за телевизијску критику (1984), „Златно перо" за филмску критику (1988), Златног беочуга града Београда за допринос култури (2000) и награде БК фондације за допринос новинарству (2003).
ДЕЛА: *Пристрасна лектира*, Бг 1999; *Узводно од Џимија Барке*, Ниш 2001; *Легенда о зиду*, Вш 2008; *Градска шетња*, Вш 2011.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вучинић, „Умеће критике", *НИН*, 31. I 2002, 2666; З. Јевремовић, „Критичар који се радује", *Књижевни гласник*, 2002, 15; Т. Панчић, *На хартијском задатку*, Н. Сад 2006.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАКЧА
**ВЛАКЧА**, село у Шумадији, источно од планине Рудник, у изворишном делу реке Раковице (десна притока Јасенице, слив Велике Мораве). Два км источно од села пролази магистрални пут који повезује Београд са општинским средиштем Крагујевцем (25 км), с којим је село повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене на благо нагнутим развођима између долина, на 220–420 м н.в. Село је настало крајем XVIII в. досељавањем становништва из околине Сјенице. Током друге половине XX в. број становника је смањен за више од једне половине. Године 1948. било је 1.432 житеља, 2002. 671, а 2011. 592 становника (98% Србa). У пољопривреди је радило 58,8% активног становништва. Највећи део непољопривредног становништва (34,3% активних) радио је у другим местима, пре свега у Крагујевцу. У селу сe налазе православна црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЛУКИН, Драган
**ВЛАЛУКИН, Драган**, балетски играч (Нови Сад, 21. XI 1962). У Балетској школи у Новом Саду био је ученик С. Стојадиновић, М. Прерадов, К. Дињашки и В. Феле, у чијој је класи дипломирао 1982. Као ученик VII разреда освојио је II награду на Републичком такмичењу ученика балетских школа у Земуну, као и на Југословенском балетском такмичењу у Новом Саду. Члан балетског ансамбла СНП постао 1982, солиста је од 1992, солиста прве групе од 1995, а карактерни првак од 2002. Успешним остварењем улоге Дворске луде (П. И. Чајковски, *Лабудово језеро*), у кореографској редакцији К. М. Сергејева, показао је да му је хуморескни, лакрдијашки фах – у којем се, технички атрактиван, креће с мером и укусом – најближи, али не и ограничавајући. Детаљно нијансирајући ликове које игра, **В.** оправдава очекивања кореографа с којима ради и добија годишње награде СНП за различите улоге: Цар (Р. Шчедрин, *Коњић Грбоњић*, кор. В. Литвинов, 1989), Павлос (М. Теодоракис, *Грк Зорба*, кор. К. Симић, 1995) и Његуш (Ф. Лехар, *Весела удовица*, кор. В. Федотов, 1996). Памти се и као: Гамаш (Л. Минкус, *Дон Кихот*), Ален (Л. Ј. Ф. Херолд, *Враголанка*), Девер (З. Мулић, *Вечити младожења*), Флавијус (А. Аренски, *Клеопатра*), Каин, Авељ (А. Петров, *Стварање света*), Стефан (Ј. Бошњак, *Краљева јесен*), Штанцика (З. Мулић, *Избирачица*), као и по солима на концертима. Са представама СНП гостовао је у земљи и иностранству (Мађарска, Румунија, Аустрија). У мањем саставу играо је на Кипру, а са Кијевским балетом у Канади. Улогом Меркуција (С. Прокофјев, *Ромео и Јулија*) 2007. обележио је 25 година уметничког рада на сцени СНП.
ЛИТЕРАТУРА: В. Крчмар (прир.), *Балет: првих педесет година (1950–2003)*, Н. Сад 2004.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАОЛЕ
**ВЛАОЛЕ**, село у источној Србији, на западним падинама планине Мали крш, у долини Божине реке (извориште реке Пек, десне притоке Дунава). Дуж долине пролазе локални пут и железничка пруга који повезују општинско средиште Мајданпек (28 км) и Бор. Насеље је збијеног типа и чини га улица формирана уз друм на око 430 м н.в. Мањи број издвојених кућа изграђен је на долинским странама. Село је настало после Другог српског устанка досељавањем влашког становништва из Црне Реке. Током друге половине XX в. број становника је смањен за једну трећину. Године 1948. било је 1.202 становника, 2002. 767, а 2011. 604 житеља (54,6% Влаха и 33,8% Србa). Аграрним занимањима бавило се 50,3% активног становништва. Највећи број неаграрног становништва радио је у рударству (14,4%), саобраћају (12,2%) и индустрији (8,9%), а највише њих (36,9% активних) запослено је у другим местима, највише у Бору и Мајданпеку. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, амбуланта и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСАК, Арнолд
**ВЛАСАК, Арнолд**, музички педагог, хорски диригент (Кандија код Новог Места, Словенија, 21. VII 1914 – Бијела, 10. VIII 1977). Студије завршио на Музичкој академији у Београду (наставнички одсек) 1955. Исте године похађао је семинар за музичке педагоге Института „Карл Орф" у Салцбургу. Био је професор у средњој школи и на Педагошкој академији (данас Учитељски факултет) у Београду, диригент Културно-уметничког друштва „Абрашевић", секретар Савета за културу и уметност града Београда, те просветни и педагошки саветник за музичку културу (1962–1972). Учествовао је у изради планова и програма наставе музике у основним и средњим школама. Аутор је уџбеника музичке културе за основну школу *Ми певамо* (Бг 1962, и Б. Поповић), приручника *Музичка збирка за основну школу* (Бг 1963) и *Музичка збирка за средњу школу* (Бг 1965, и Д. Пападопулос, Б. Станчић) и више чланака у музичким и педагошким часописима.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон југославенске музике*, II, Зг 1984.
Милица Андрејевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСАНИЦА
**ВЛАСАНИЦА**, село у Шабачкој Посавини, јужно од пута Шабац (25 км) – Обреновац и села Дебрц. Кроз село пролазе два локална пута, а онај који води ка западу, повезује га са општинским средиштем Владимирци (13 км). Кроз село пролази Власаничка река (слив реке Саве). Насеље је дисперзивног типа и чини га пет међусобно удаљених делова. Помиње се у историјским документима из времена кнеза Лазара (Раваничка повеља). Староседеоци су досељени крајем XVIII и почетком XIX в. из Срема, Македоније и БиХ. Током друге половине XX в. број становника је смањен за једну трећину. Године 1948. било је 734 житеља, 2002. 482, а 2011. 418 становника (95% Србa). Пољопривредом се бавило 84% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСАЦ
**ВЛАСАЦ**, резанац, дробњак, шнит, лук (*Allium schoenoprasum*), поврће из породице лукова (Alliaceae). Ботанички је двогодишња врста, а гаји се као вишегодишња и једногодишња. То је укусан, здрав зачин богат витамином Ц, бета-каротеном и сумпорним етеричним уљем, блажег мириса и укуса у односу на црни лук. Образује ситну лажну луковицу (одебљали доњи део биљке). За исхрану се користе сочни, зелени, цевасти, уски и нежни листови зелене боје, који се брзо развијају и за 30–50 дана висине су и до 20 цм. Листови се секу 4–5 пута годишње и брзо се из бокора развијају нови, а код неких бујнијих сорти користи се за исхрану и **в.** у фази младог лука. После резања усев треба прихранити азотним ђубривом. Гаји се у башти, њиви и заштићеном простору, често у саксијама и веома је лепа украсна и корисна биљка у заштити од инсеката, посебно лисних ваши и мрквине муве. **В.** се брзо бокори и у првој години може образовати 30–40 биљака у бокору. Цваст је ситна, типична за лукове, бледо ружичасте до љубичасте боје, цвета у току лета. Најбоље успева на сунчаном положају. Производи се директном сетвом семена (у рано пролеће и у јесен), расадом (мај–јун) и дељењем бокора (у пролеће или у јесен). У зависности од сорте и циља призводње сеје се или сади на растојању 20–30 цм. Највећи принос вишегодишњег усева **в.** је треће и четврте године. **В.** за прераду у зачин производи се директном сетвом у густом склопу 10–20 цм и коси се 1–2 пута у току лета. Крајем новембра, пре јачих мразева, може се извадити бусен **в.** и пресадити у заштићен простор у земљу или у саксије, контејнере. Уз редовно заливање на рачун резервних делова лажних луковица брзо се развијају нове биљке које се користе као витамином богата салата у току зиме и раног пролећа. За зелену пијацу **в.** се везује у везице. Принос у првој години је 1,0–1,5 т/ха, а треће и четврте до 3,0 т/ха.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008; Б. Лазић, Д. Шикопарија, *Био-башта за вас*, Селенча 2011.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСАЦ
**ВЛАСАЦ**, насеље културе Лепенског вира у Горњој клисури Ђердапа. Чињеница да је откриће културе Лепенског вира представљало неочекивани резултат опсежних радова на заштити споменика културе угрожених изградњом хидроелектране Ђердап I (1965–1971) непосредно је утицала на различите оцене саме културе, потпуно непознате у целокупној праисторији средњег и доњег Подунавља. То је уједно било и прво откриће нове праисторијске културе са низом насеља у Горњој и Доњој клисури Ђердапа, учињено у једном замаху и то у целини, уместо дуготрајних истраживања протегнутих и на читав век (пример винчанске културе централног Балкана). Једно од насеља те културе, **В.**, смештено у непосредној близини Гребена, сужене окуке Дунава на прилазу Поречком острву (старој локацији Доњег Милановца), оцењивано је од почетка на различите начине у стратиграфском и хронолошком погледу (то је уосталом био случај са свим насељима ове културе). Најпре се помишљало на протонеолит, затим на мезолит повезан са горњим палеолитом, потом на његово непрекинуто трајање кроз мезолит и старији неолит, све док најзад није преовладала категоризација целокупне културе Лепенског вира као ретко очуваног сведока образовања прве неолитске културе на овом простору, обележене прелазом са аутохтоне мезолитске основе на примарну агрикултуру и производњу полираног каменог оруђа. Нарочито је истакнут изненађујући напредак колективног риболова крупних ђердапских риба јесетре и моруне, развијеног првенствено на посебним дунавским ловиштима – дубоким вировима – Госпођин вир, Лепена код Гребена, теснац Хајдучке Воденице. Прва етапа ископавања **В.**, 1970–1971, обухватила је површину од 640 м2 (културни слој местимично моћан до 3,5 м), што је заправо чинило мању терасу формирану на стрмој, високој обали. Успостављена је специфична архитектура станишта особених троугаоних и трапезоидних форми, остварених адаптацијом природних просека и заклона у стеновитој подлози. Документована је такође и знатна количина артефаката окресаног кремена и коштаног оруђа од јеленских рогова, као и костију дивљачи и крупних дунавских риба. Насеље је подељено на три хоризонта становања (**В.** I–III), са кућама карактеристичним по издуженим огњиштима израђеним од камених плоча. Апсолутни датуми добијени анализом радиоактивног угљеника C14 определили су старост насеља на другу половину VII и прву половину VI миленијума старе ере, што делимично претходи класичном старијем подунавском неолиту. Други период истраживања **В.**, 2006–2007, односи се на део високе обале коју није покрила вода језера акумулационог система електране Ђердап I. Том приликом је допуњена документација стратиграфске поделе насеља, уз откриће добро очуваних гробова староседелаца различитог пола и узраста, сахрањених по посебном гробном ритуалу. Епонимно насеље за ову културу, Лепенски вир, налази се узводно од ушћа речице Бољетин, у непосредној близини **В**. Али њих не дели само геоморфолошка разлика локација, него се то такође понавља у материјалној култури (археолошким артефактима), пре свега у појави керамике познате старије неолитске старчевачке културе, заступљене у ужем Подунављу. Слично различитим решењима за порекло и развој сваке боље упознате праисторијске културе и овог пута се сучељавају два супротстављена гледишта: по првом се поставља питање колико су непосредни контакти између мезолитске (аутохтоне) популације и носиоца старије неолитске старчевачке културе означили и њихову заједничку еволуцију; по другом гледишту, то је првенствено наслеђе млађе културе, која замењује већ ослабљене староседелачке рибарске заједнице. Међутим, наводи се и мишљење да је ерозија Дунава у дугом раздобљу времена уништила најстарији део насеља на Лепенском виру – и то онај, сличан или подударан са **В.**, па се овде заправо ради о даљем развоју централног насеља ове специјализоване културе, познате и по својој оригиналној каменој скулптури. Решавање ових могућности за разумевање порекла, еволуције и трајања културе Лепенског вира, чија се приобална територија протеже од Кључа и узводно до Рама, има подједнаки значај и вредност за разјашњење настанка најстаријих култура примарне земљорадње у југоисточној и централној Европи.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Срејовић, З. Летица, *Власац. Мезолитско насеље у Ђердапу*, I, Бг 1978; А. Бенац, М. Гарашанин, Д. Срејовић, „Протонеолит – култура Лепенског Вира", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, II, Сар. 1979; I. Radovanović, *The Iron Gates Mesolithic*, Ann Arbor 1996; D. Borić, Ch. French, V. Dimitrijević, „Vlasac, revisited: formation, processes, stratigraphy and dating", *Documenta Praehistorica*, 2008, 35.
Борислав Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСЕ
**ВЛАСЕ**, село у јужној Србији, у доњем делу долине реке Јабланице (лева притока Јужне Мораве), 8 км југозападно од Лесковца. Локалним путем дугим 2 км село је спојено с магистралним путем који повезује општинско средиште Лесковац и Лебане. Насеље је збијеног типа, смештено уз десну страну долине на 240 м н.в. Помиње се од 1516. Староседеоци су досељени крајем XIX в. са Власине, из Топлице, околине Врања и из околних села. Током две последње деценије XX в. број становника се смањио. Године 1981. било је 686 житеља, 2002. 584, а 2011. 503 становника (99,8% Србa). У пољопривреди је радило 59,9% активног становништва. Значајне су производње поврћа и вишања. У селу се налазе мали погон за производњу радијатора, четвороразредна основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСЕНИЦА
**ВЛАСЕНИЦА**, град и центар општине у источној Босни, у Републици Српској, смештен у долини реке Сушице (лева страна слива Дрине). Налази се између планине Јавор на југозападу и планине Јаворник на североистоку. Кроз њега пролази магистрални пут Зворник–Кладањ–Сарајево, а овде се укршта са два попречна локална пута. **В.** је локални гравитациони центар, чија је општина 1991. имала површину од 532 км2 и припадала су јој 92 насеља у којима је живело 33.942 становника. Формирањем Републике Српске источни део општине је припојен новој општини Милићи. **В.** се под тим именом помиње од времена турске доминације Босном. После II светског рата почиње градња неколико погона дрвне и текстилне индустрије. Године 2011. изграђена је фабрика полиетиленских цеви. Насеље је изграђено на ободу планине Јавор, изнад ерозионог проширења долине, издужено је правцем долине и у већем делу очуван је мрежаст распоред улица. У њему је 1991. било 7.909 становника (60,7% Муслимана и 34,7% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990.
Мира Мандић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСИ
**ВЛАСИ**, старобалканска етничка заједница, тј. романско и романизовано становништво опстало у планинским пределима после досељавања Словена. Познати су под именима: Аромуни, Аромани, Цинцари, Румуни, Ћићи, Истарски Власи, Истрио-Румуни, Моровласи, Морлаци, Каравласи, Куцовласи, Карагуни, Карагани, Саракачани, Црновунци, Каравунци, Каракачани, Мегленски Власи, Фаршериоти, Ашани, Арванитовласи. Име **В.** се изводи од имена једног келтског племена које су Римљани називали Valacae, а Германи Walhos, Walch. Словени су именом Влах означавали све Романе, романизоване Илире, Трачане и друге етничке заједнице романског порекла или језика, које су затекли на Балканском полуострву. Сви ови називи се обједињују именима **В.**, Цинцари, Аромуни. Мисли се да су романизовани и грцизирани потомци старих балканских народа, односно некадашњих римских колона. У Србији живе у Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском округу. Деле се на четири групе: Царани (Кладово, Неготин, Зајечар), Унгурјани (Хомоље, Браничево, Млава), Мунћани (слив Поречке и Црне реке) и Буфани (Мајданпек). Говоре влашким језиком који се разликује од румунског. **В.** су се, под овим именом, у мањим групама одржали у Србији, Румунији, Грчкој, Македонији, Бугарској, Албанији, Херцеговини, Далмацији и Истри. Центар влашког формирања биле су планинске области централног и југозападног дела Балканског полуострва. У X в. једна њихова група живела је на планини Пинду, у Тесалији, Епиру и Македонији. Друга њихова група се налазила по планинама Балканског полуострва, између Црног и Јадранског мора, затим у континенталној Далмацији и по неким градовима у Јадранском приморју. Током XIII и XIV в., као професионални сточари, доспели су са својим стадима далеко на север, све до карпатског планинског лука. Преко лета су изгонили стада на планине, а зими су са стадима боравили у нижим и питомијим пределима. Њихове обавезе и кретања били су регулисани обичајним правом, а често и законским прописима (Законик цара Душана, Закон Влаха манастира Милешеве, Закон Цетинских Влаха). Били су обавезни да надокнаде „травнину", чувају стоку дотичног господара и обављају „работе" друге врсте, али и да плаћају одређене дажбине. У турском периоду, услед потреба за месом, **В.** су, као сточари, чак са одређеним правима, укључивани у привредни живот балканског дела Отоманског царства. Током XV в. већ постоје и стална влашка села. Међутим, потреси и кризе које су захватиле Турско царство од XVII до XIX в. довеле су и до прогона **В.** сточара. Најсуровији су били прогони Али паше Јањинског (1744–1822) који је 1788. и 1803. разорио њихову матицу на планини Пинду и растерао их на разне стране. Напуштајући матицу, многе влашке породице кренуле су на север и доспеле у разне пределе Балканског полуострва. Један део и даље остаје веран номадском начину живота, а неки напуштају сточарство, баве се печалбом и улазе у градске центре где убрзо образују влашко-цинцарски слој становништва. Све више су се изједначавали са живљем у чију су средину дошли. У градским срединама бавили су се занатима и трговином, те се развили у угледан слој градског становништва. Традиционално станиште **В.** сточара преко лета на планинама представљао је шатор од пустине (ваљана вуна, врста филца) или колиба направљена од прућа и грања, покривена сеном. Основну храну чинили су млеко и млечни производи, а остале намирнице набављане су од земљорадника куповином или трампом.
Одећа **В.** сточара била је од сукна природне боје вуне. Хаљеци од платна нису били у употреби. Носили су дужу „аљину" са рукавима, а преко ње капут без рукава, набран у струку и дуг до колена, на ногама чарапе од вуне и опанке од пресне коже. Саставни део одеће представљао је и појас од вунене пређе, црвене боје. Главу су покривали плитком капом. Пастирска кабаница са капуљачом носила се као огртач. Слична мушкој, била је и женска ношња, у којој је посебан значај имала кецеља од вуне украшена гајтанима. Патријархална задружна породица представљала је основну друштвену заједницу. Породице су се груписале у родовске групе. Родовска група на чијем се челу налазио старешина – челник или ћехаја (у Македонији) – обухватала је од 20 до 200 породица. Челник је био неограничени господар са великим овлашћењима. Управљао је групом која је могла имати стадо и до 10.000 оваца, плаћао порез, царине, старао се о продаји производа, бринуо о свим пословима. Језик **В.** формирао се на латинској или грчкој основи, уз доста словенских и албанских елемената. С обзиром на одвојени развој појединих група, настало је више дијалеката. По правилу, поред свог говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе. У југоисточним областима Балканског полуострва прихватили су грчки као основни језик. Развили су све облике усмене народне књижевности: лирске и епске песме, баладе, пословице, загонетке и приповетке. У овом стваралаштву нема прича о фантастичним бићима и догађајима. Углавном се говори о трговцима и занатлијама, богаћењу и стицању друштвеног угледа.
Петар Влаховић
Назив Влах/Власи присутан је у свим савременим словенским језицима и односи се на припадника романске народности: пољ. *Wlosi*: Италијани; слов. *Lah*: Италијан; укр. *Волох*: Румун; срп. и буг. *Влах*: становник Влашке, Румуније. У средњем веку назив се користи и као етничка и као социјална одредница. Срби су још у XIII в. називали **В.** све становништво приморских градова – Латине, укључујући и Дубровчане, да би у XIV в. **В.** називали сточаре уопште, супротно Србима који су земљорадници. Поред уобичајеног назива Влах, рано се помињу Мавровласи: по Барском родослову *Moroulachi* су што и *Nigri Latini*, односно Романи (краће Morlacco/Morlachi).
Велике скупине **в.** биле су груписане у раном средњем веку у Тесалији, са ослонцем на планине Пинд и Грамос, у Бугарској око Родопа и Старе планине (Балкан, Хемус) и у Румунији. Нашавши се у словенском окружењу, прекинули су контакте са центрима античке цивилизације, што је утицало на њихово културно и привредно заостајање. Ове романизоване скупине одржале су се на Балканском полуострву до краја XX в., а њихово присуство у северној и средњој Грчкој бележе византијски извори од X в. У српским изворима срећу се од времена Стефана Немање, када он оснивачком повељом Хиландару прилаже и 170 **в**. Основно занимање било им је сточарство. Обавезе **в.** као зависног становништва први пут су регулисане „Законом Светог Симеона и Светог Саве", а у Светостефанској хрисовуљи је садржан „Закон Влахом". **В.** на бањском властелинству били су дужни да дају мали десетак, једну овцу са јагњетом и једну јалову на 50 оваца. Ове основне обавезе биле су сличне на свим властелинствима.
У дипломатичкој грађи разликују се две основне социјалне категорије **в.**: војници и ћелатори. У Светоарханђеловској хрисовуљи издвајају се и поклоници који представљају катунску аристократију и сами одређују десетак. Војници и ћелатори чувају манастирску стоку, војници носе со и сир и дају црвени покоров, а ћелатори прерађују манастирску вуну. Положај ћелатора је био тежи, па их поједини извори зову убоги **в**. Без обзира на разноврсне обавезе социјални статус **в.** био је повољнији у односу на земљорадничко становништво. Транспортна и пастирска служба омогућавала им је новчану зараду, а војничка им је гарантовала личну слободу и способност одбране. Српско друштво је било свесно ове разлике па је настојало да спречи прелазак земљорадника у сточаре (**в.**), посебно у категорију војника. Ако би се то ипак десило, земљорадник је добијао статус ћелатора, а не војника.
**В.** живе у катунима, на чијем челу стоје катунари и примићури. На челу веће скупине **в.** стајао је кнез којег је постављао владар, али и господар великог властелинства. Катун као пореска јединица увек броји 50 клетишта (кућа), а обавеза давања две овце и две јагњеће коже на годиште једнака је на свим властелинствима. Пастирске дужности није извршавао цео катун него пастири уз материјалну надокнаду „месечину" и „белег". Месечина је месечно издржавање пастира у храни, одећи и обући, те плати од једне перпере за Ускрс. Овчари су на име белега добијали једну овцу са јагњетом, а кобилари су на Ускрс добијали пет перпера на име белега. Пастири у залеђу Дубровника добијали су једну перперу за чување два коња, али нису добијали храну, одећу и обућу. Немарно чување стоке је подразумевало надокнаду штете власнику од стране пастира. Законски споменици српског средњег века **в.** посматрају као социјалну, а не етничку категорију. Из пописа **в.** у повељама види се да је процес србизације код пописаних катуна скоро завршен. Велике скупине **в.** су живеле на простору данашње Херцеговине и Црне Горе. Посебно се истичу скупине Доњих Влаха и у Полимљу скупина Милешевских Влаха. По доласку Турака на овим просторима доћи ће до спајања влашких катуна и земљорадничких насеља, те стварања племена.
**В.** сточари представљају, поред раје, другу основну друштвену групу која се након османских освајања формирала у српском друштву. Турски извори из друге половине XV и прве половине XVI в. **в.** називају искључиво Србе сточаре који су имали посебан фискални статус у оквиру Османског царства, стечен вршењем војне службе. Влашки статус је свој пуни облик добио у граничним областима, где су **в.** војници били значајан елеменат како за даљa освајања тако и за одбрану освојених територија.
Подимни дукат (филурија), основна пореска обавеза становништва које је уживало влашки статус, плаћана је по кући. Своје обавезе чувања границе и важних путева **в.** су обављали по начелу једно домаћинство – једна филурија – један човек за војничку службу, али су у случају потребе у војску могле бити позване све мушке главе. Поред филурије **в.** су давали и одређени износ у новцу као еквивалент за вредност једног овна. Катун је давао чергу, два овна, два круга сира, два конопца и три улара (односно еквивалент у новцу). Такође су плаћали глобу за ситне преступе, коју је уживао санџак-бег, а на пет кућа један мушки члан домаћинства је одлазиo у војну службу („петница"), а катун је давао и слугу („коморница") за санџак-бега. Дажбине су плаћане о Божићу и Ђурђевдану. **В.** нису плаћали младарину и овчарину, а такође су били ослобођени бројних „работа". Влашки статус могао се стећи и обављањем службе која је била од посебног значаја за државу, па су тако **в.** Драчевице стекли тај статус радећи у соланама у Грбљу.
Неколико породица, углавном једно или два села, билo je под непосредном влашћу примићура, а овај је опет био одговоран кнезу, који је био врховни старешина **в.** у својој кнежини. Функције кнеза и примићура биле су наследне. Дужности примићура састојале су се од испомоћи при сакупљању пореза, штићењу и чувању поверене им територије, старању о кретању становништва и посебно спречавању исељавања, те од учествовања у војним походима. Заузврат, они су били ослобођени дажбина на тзв. примићурским баштинама. Кнезови су имали истоветне обавезе као и примићури, уз једну допунску – да јемче за примићуре, а уживали су тимаре или кнежинске баштине које су такође биле ослобођене дажбина. Припадала им је и десетина од новчаних глоба које је убирао санџак-бег. У Смедеревском санџаку 1476. убележен је извесни Малога, Николин син, који је имао титулу врховног кнеза, што представља једини помен те институције у расположивим изворима.
Влашки статус укинут је 30-их година XVI в., али је 1540. та одлука ревидирана за становништво Видинског и Босанског санџака, као и за **в.** Драчевице. Укидање влашког стауса у осталим областима (Смедеревски, Зворнички санџак) покренуло је талас влашких миграција ка новим крајиштима, где је и даље било потребе за додатном војском, углавном у правцу Славоније.
Синиша Мишић; Ема Миљковић
Као етничка група, у време османске власти **В.** су делили судбину српског и осталих народа на Балкану. Стална последица ратова Хабзбуршке монархије и Османског царства биле су миграције становништва. После Великог бечког рата (1683–1699) и Прве велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690, становништво из јужних српских земаља насељава пограничне области Аустрије и Угарске. Заједно са њим у ове крајеве се досељавају и **В**. Процес досељавања **В.** наставио се и после наредног аустријско-турског рата 1716–1718. који је донео промене граница. Њиме је Аустрија добила области северне Србије, од ушћа Тимока до ушћа Дрине, тј. области у сливу Пека, Млаве и Велике Мораве, и крајеве северно од Западне Мораве. **В.** који после Пожаревачког мира 1718. насељавају ове области етнички су сродни Румунима, а **В.** у источној Србији и долазе углавном из неких делова данашње Румуније. Досељавање **В.** из Влашке и Молдавије у Србију наставило се током целог XVIII и XIX в. услед тешког положаја тамошњег сељаштва, угњетавања бољара и свештенства, глади, болести и устанака. Њихово ионако бедно стање још више се погоршало после доношења регуламенте 1832, због које **В.** у великом броју беже у Србију где је од 1833. сељак постао господар земље коју је обрађивао. Захваљујући православној вери, **В.** су се стапали са Србима. По месту из којег су дошли **В.** се деле на Унгурјане (из Ердеља) и Царане (из Влашке и Молдавије). Унгурјани су насељени углавном у области Браничева и Звижда, а већином су се бавили земљорадњом. Царани су населили области око Тимока и Црне реке. Досељавање **В.** у Србију кнеза Милоша Обреновића (1815–1839) примано је благонаклоно од српских власти које су тежиле да населе и бројчано ојачају земљу. То је доводило и до сукоба са кнежевима Влашке и Молдавије. Кнез Милош није правио разлику између Срба и **В.** у погледу њихових права и обавеза према држави. Према попису становништва из 1834. у Кнежевини Србији је од 698.624 становника 20.000 отпадало на **В.** и влашке „беле" Цигане. Међу досељеницима нису били само **В.** по пореклу. Међу њима је било и оних чији су преци били Срби и који су, бежећи од Турака, пребегли у Румунију и источни Банат, где су се постепено румунизовали. То доказује чињеница да је цело влашко становништво у Србији у XIX и XX в. упражњавало православне обичаје, укључујући крсну славу као аутентични српски обичај, неговало косовски мит и предања о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу.
На почетку XX в. **В.** су чинили најбројније несрпско становништво у Србији. На основу пописа из 1900, којим је пописано становништво на основу језика који је говорило, у Србији је живело 122.429 **В.**, односно 63% укупног броја несрпских становника. **В.** се у XX в. први пут јављају као посебна етничка категорија у попису из 1948, када су у Браничевском округу пописана 44.763 становника који су се изјаснили као **В.**, што је чинило 16% становништва. Уједно, тада је званично пописан највећи број **В.** у Југославији. У следећем попису 1953. тај број је у истом округу опао на 9.886, да би у пописима 1961, 1971. и 1981. та категорија изостала, вероватно зато што су се становници раније изјашњавани као **В.** изјаснили као Срби или Југословени. Према попису из 1991. број **В.** у Браничевском округу износио је 6.383, да би у попису из 2002. забележио значајан скок и износио 14.083 становника.
Мирјана Маринковић
Срби у Војној крајини у Славонији и Хрватској у XVI и XVII в. обично су у службеној преписци аустријских крајишких заповедника називани *Власима*, јер су приликом насељавања, наступајући као политичка заједница (*communitas Valachorum*), тражили да добију *влашке* повластице, сличне онима које су пре сеобе имали на крајиштима у турским пограничним санџацима. Тамо су имали влашки статус и нису били подређени спахијама, него су уживали пореске олакшице, вршили војну службу и имали право на самоуправу са кнезовима на челу. Назив *Влах* за српске крајишнике дубоко се укоренио у Војној крајини, па је унет и у писане повластице, које је владар 1630. доделио Србима у Вараждинском генералату (*Statuta Valachorum*).
Римокатолички црквени достојанственици, који су били заинтересовани за то да православне, српске досељенике поунијате, такође су их називали *Власима*, али су, прецизности ради, обично наводили и њихову етничку и верску припадност. Тако је, на пример, бискуп босански и коадјутор загребачког бискупа И. Т. Мрнавић у извештају упућеном из Загреба у Рим 15. I 1633. навео да се на територију Загребачке бискупије доселило „quaranta millia anime scismatiche di natione serviana, chiamati comunemente Vallacchi". Назив *Власи* био је поближе одређен појмом *Рашани* или *Сервиани* у латинским језиком писаним списима неколико загребачких бискупа у XVII в., па је тако бискуп Александар Микулић у једном свом акту крајишке Србе назвао „хришћанима грчког обреда, Рашанима обично званим Власи". Владике Марчанске епископије, који су били верске старешине српских крајишника, називали су себе *епископ Србљем* (Василије Предојевић, Сава Станиславић) или *епискуп Србски синов* (Гаврило Мијакић), док су их други понекад називали *влашким* епископима, јер је појам *влашки* често коришћен као синоним за *православни*. Такође, постоје извори који потврђују да су православни крајишници сами себе уобичајено сматрали и називали Србима или *српским синовима*. Тако су угледне српске војводе Иван и Никола Пеашиновић, као сведоци у једном судском спору, изјавиле 1610. да њихов исказ може потврдити хиљаду *vitezov Serbskih sinov.* Њихово сведочење и бројни други извори не остављају простор за оспоравање припадности такозваних *Влаха* у Војној крајини у Хрватској и Славонији српском етничком корпусу, што се понекад дешавало у историографским и публицистичким текстовима, али не из научних, него ненаучних побуда.
У приморском делу Карловачког генералата постојала је једна невелика скупина крајишника, која је у изворима називана *Власи – католици* или *Власи – Крмпоћани*, који данас припадају хрватском етничком корпусу. Они су се прво доселили у Лич и током XVII в. населили у крајевима између Лединица и Сења, понајвише у Светом Јакову. У једној судској исправи из 1681. њихов кнез и свештеник тврдили су да су они *Rasciani*, односно Срби, премда су били римокатолици. Према неким ауторима, они су покатоличени непосредно по насељавању у Војној крајини. У прилог томе говори и писмо загребачког бискупа Бенедикта Винковића од 3. II 1639, у којем тврди да унијаћење српских досељеника није било делотворно и да је боље резултате показало њихово превођење на римски обред. Написао је да је тако учињено „у сењској дијецези у Личу и Драги Винодолској, где су слични Власи... напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, примили и до данас задржали римски обред и себе више не називају Власима, него Хрватима".
Војин С. Дабић
**В.** у Србији су успели да у знатној мери сачувају своје обреде и обичаје, песме и игре, народне музичке инструменте, као и специфичан стил извођења традиционалне музике. Из њихове фолклорне баштине и данас се могу забележити песме годишњег циклуса (коледарске, додолске, седељачке), песме животног циклуса (успаванке, дечје песме, обредне и обичајне свадбене песме, тужбалице, песме за испраћај покојника), али и баладе које се изводе уз пратњу виолине (митолошке, историјске, породичне), љубавне песме и песме уз игру. Већина љубавних песама има модалну структуру и богато орнаментисану мелодијску линију, са специфичним тремоландом, као препознатљивим морфолошким елементом влашке традиционалне музике. Певају их најчешће жене у један глас – унисоно. Овај стил извођења јавља се и у инструменталној музици влашких фрулаша. Осим фруле, као једног од најомиљенијих инструмената, јављају се и други пастирски инструменти: двојнице (свирала архаичног типа направљена у једном комаду багремовог дрвета), караба (архаична свирала са шест рупица начињена од зове), рикало (пастирска труба од дрвета или липове коре, дугачка и до три метра), дудуљејш (свирала којом су девојке дозивале момке), влашке гајде, виолина, виола и бубањ.
Већина влашких народних игара изводи се у колу, а играчи се, готово увек, држе за појас. Жене у колу имају већу слободу кретања (окретање, врћење), док мушкарци телом изводе дискретније покрете усклађене са корацима игре. Влашке игре се одликују ситним корацима, снажним ударањем ноге о под („ропота"), збијеним држањем играча који играју врло дуго, напето и егзалтирано. Мелодије влашких кола су обично богато орнаментисане (предудар, пралтрилер, трилер) и лако се могу препознати по специфичном тремоланду. Изводе се претежно у бржем (живахном) темпу, у дистрибутивном ритмичком систему (2/4 такту), ређе у *аксак* ритму (7/16 2+2+3; 5/8 + 7/8). Обредно коло се игра око ватре, на гробљу, као и током ритуала „Русаље" (празник Духови, Тројица) посвећеног мртвима. Веровало се да поједине жене, које током ритуалне игре „Русаље" падају у транс, имају моћ да покојницима преносе поруке и жеље од њихових живих рођака. Међу омиљеним влашким играма треба истаћи Влахињу (нова и стара, полак Влахиња, полувлашка, каравлашка и др.) и кокоњеште, са много варијаната и варијација. Поједине влашке игре задржале су румунска имена (*батрна коло* – старинско коло, *јепура –* зец, *препишор* – на нози), док су другe сачувалe влашка локална обележја појединих села: *оштрељка* (по Оштрељу), *оснићанка* (по Оснићу), *брестовљана* (по Брестовцу).
Иако је у другој половини XX в. дошло и до појава акултурације, првенствено међуутицаја са српском културом, влашка традиционална музика сачувала је своја основна обележја која и данас указују на заједничке функционалне, структуралне, тематске и стилске особености са традиционалном музиком Румуна из Румуније (Баната, Ердеља и Олтеније) и Војводине.
Нице Фрациле
ИЗВОРИ: Р. Лопашић, *Споменици хрватске Крајине*, I–III, 1884–1889; М. Јачов, *Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима (1622–1644)*, I, Бг 1986; A. Девић, „Списи генералних сједница Конгрегације за ширење вјере у XVII ст.", *Фонтес. Извори за хрватску пивијест*, 1999, 5.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја*, Н. Сад 1909; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво и јужнословенске земље*, I, Бг 1922; В. Радовановић, *Горња и Доња Белица у Струшком Дримколу*, Бг 1936; М. Динић, „Дубровачка средњовековна караванска трговина", *ЈИЧ*, 1937, 3; Д. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937; Б. Ђурђев, „Нешто о влашким старјешинама под турском управом", *ГЗМС*, 1940, 52; Б. П. Сучевић, „Развитак „Влашких права" у Вараждинском генералату", *ХЗ*, 1953, VI; Ј. Ф. Трифуноски, *Варошица Крушево*, Бг 1957; М. Васић, „Кнежине и кнезови тимарлије у зворничком санџаку у 16. вијеку", *ГДИБиХ*, 1959, 10; К. Јиречек, „Власи и Мавровласи у дубровачким споменицима", у: *Зборник Константина Јиречека*, I, Бг 1959; Ј. Ф. Трифуноски, *Цинцари у Овчепољској котлини*, Бг 1959; М. Филиповић (ур.), *Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961.г*, Сар. 1963; С. Новаковић, *Село*, Бг 1965; М. Благојевић, „Средњовековни забел", *ИЧ*, 1965, 14–15; М. Благојевић, „Планине и пашњаци у средњовековној Србији", *ИГ*, 1966, 2–3; И. Божић, „Катуни Црне Горе", *ЗФФБ*, 1968, 10/1; Ј. Ф. Трифуноски, *Die Aromunen in Mazedonien*, Bg 1971; О. Младеновић, *Коло у јужних Словена*, Бг 1973; D. Antonijević, *Tradition and Innovation at Tzintzars in Ovče polje in the Socialist Republic of Macedonia*, Bg 1974; О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији 1459–1683*, Бг 1974; М. Благојевић, *Закон Светога Симеона и Светога Саве*, *Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање*, Бг 1979; Д. О. Големовић, „Инструментална традиција Влаха (прилог етномузиколошком проучавању подручја акумулације ХЕ Ђердап II)", *Развитак*, За, 1983, 4–5; Н. Филиповић, „Исламизација Влаха у Босни и Херцеговини у XV и XVI вијеку", *Радови*, 1983, 73; П. Влаховић, *Народи и етничке заједнице света*, Бг 1984; Б. Ђурђев, „О насељавању Влаха – сточара у сјеверну Србију у другој половини 15. вијека", *ГДИБиХ*, 1984, 35; Ђ. Петровић, „Попис Влаха Пљешчевића из 1371. године", *Ономатолошки прилози*, 1986, 8; Д. Девић, *Народна музика Црноречја у светлости етногенетских процеса*, Бг 1990; Д. О. Големовић, „Народна музика ђердапских Влаха", у: *Народне игре Србије: грађа*, 2, Бг 1992; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; Ђ. Тошић, „О влашкој скупини Вранеши у нахији Љубовића", *Милешевски записи*, 1996, 2; В. С. Дабић, *Војна крајина. Карловачки генералат (1530–1746)*, Бг 2000; М. Недељковић, *Лексикон народа света*, *Човечанство 2000*, Бг 2001; Н. Фрациле, „Промене стила и репертоара у инструменталној музици Срба, Влаха и Румуна у Србији", *НЗ*, 2001, 18; З. Куделић, „Повијест гркокатоличке Марчанске бискупије („бискупије Влаха") загребачког бискупа Петра Петретића из 1662. године", *Повијесни прилози*, 2003, 25; Е. Миљковић Бојанић, *Смедеревски санџак 1476–1560. Земља. Насеља. Становништво*, Бг 2004; Ђ. Тошић, „Прилог проучавању Доњих влаха у источној Херцеговини", *ЗИБиХ*, 2004, 4; „Херцеговачка породица Милорадовић", *Ћоровићеви сусрети*, Гацко 2004; М. Благојевић, „Влашки кнезови, примићури и челници у држави Немањића и Котроманића", *Споменица Милана Васића*, Бл 2005; В. С. Дабић, „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији", *Зборник САНУ о Србима у Хрватској*, 2007, 6; М. Антоновић, „Власи у грчким областима Душановог царства", Н. Ђокић, „Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије у 18. веку", Е. Миљковић, „Власи у домаћој историографији (1960–2010)", „Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века", С. Мишић, „Законске одредбе о власима у повељама Немањића", М. Ђорђевић, „Власи у Хомољу", Н. Ђокић, О. Думић, „Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије у XVIII веку", М. Вушковић, „Прилог проучавању живота влашког становништва у Пожаревачкој нахији током прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815–1839)", Е. Мирковић, „Власи у пописима двадесетог века у Браничевском округу", *БГ*, 2010, 7.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСИНА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlasina-karta.jpg)ВЛАСИНА**, река у источној Србији, настаје на источној страни планине Чемерник у близини границе према Бугарској, а улива се у Јужну Мораву низводно од Лесковца. Дугачка је 70 км и има велик пад од око 980 м. Захвата слив површине 1.050 км2 , просечнe густинe речне мреже од 1.385 м/км2. После изградње бране на месту излаза реке из Власинске тресаве промењени су сви хидролошки показатељи ове реке (→ Власинско језеро). Кроз брану се испушта биолошки минимум воде, али се река низводно обогаћује водом неколико притока, које су, као и главни ток, изразите бујице. Главне притоке **В.** су: Градска река (17 км), Тегошница (41 км), Лужница (38 км), Пуста река (20 км), Бистрица (14 км) и Растовница (11 км). За побољшање водног биланса Власинског језера, некадашње притоке **В.** (Чемерница, Млађеница) прокопаним каналима скренуте су ка језеру. У горњем и средњем делу тока, долина **В.** је клисураста, а низводно од Власотинца пространа и равничарска. После јачих киша **В.** се излива и плави приобални простор. Последња катастрофална поплава десила се 26. и 27. VI 1988. Поред воде река је тада код Власотинца пронела 230.000 т лебдећег наноса. Просечан протицај **В.** на ушћу у Јужну Мораву је 11 м3/с. Знатан део воде за време лета користи се за наводњавање обрадивих површина на којима се гаје разне врсте поврћа. Уз **В.** су мали градови Црна Трава и Власотинце.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Станковић, Т. Младеновић, „Режим реке Власине", *Гласник Српског географског друштва*, 1970, L, 2.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСИНСКО ЈЕЗЕРО
**ВЛАСИНСКО ЈЕЗЕРО**, акумулација у источној Србији, у долини реке Власине, између планине Чемерник на западу и државне границе према Бугарској. Настала је изградњом 34 м високе и 239 м дугачке бране на излазу реке Власине из дотадашње Власинске тресаве. Брана је завршена 1949. Пуњење пространог језерског басена трајало је до 1954. Језерска вода служи за производњу електричне енергије у систему хидроелектрана „Врла I–IV", укупне инсталиране снаге 127 МW. Изградња сложеног хидроенергетског система трајала је до 1958. Надморска висина акумулације је 1.212 м, запремина воде 168.000.000 м3, површина акваторије 16,5 км2 и максимална дубина 30 м. Дужина језера је 9 км, а ширина 3,5 км. Обалска линија је ситно разуђена и променљива у зависности од водостаја. За побољшање водног биланса у језеро се доводи вода из суседне акумулације Лисине. Више пута је порибљавано. Временом се развило у туристички центар погодан за летњи и зимски боравак људи свих узраста, посебно за висинске припреме спортиста. Језеро се налази недалеко од ауто-пута Ниш–Скопље и преко малих градова Власотинца и Сурдулице лако је приступачно асфалтним путевима. Посебну знаменитост представљају пловећа острва изграђена од бујне травнате вегетације, која ветар лако покреће. Станишта су водоземаца и птица мочварица, те су законом заштићена.
Стеван Станковић
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlasinsko-jezero-karta.jpg)**Основни хидроклиматски показатељи указују на здраву планинску климу, те се **В. ј.** налази у туристичкој понуди као летњи и зимски планинско-рекреативни туристички центар. Што се тиче купалишног туризма, климатско-хидрографске прилике на **В. ј.** не омогућавају развој овог вида туризма у већим размерама. Субпланинско-планински климат подручја Власине јача организам и подстиче размену материја. Делује стимулативно и погодан је за здраве особе ради рекреације и одмора. Власинска клима прија и астматичарима и срчаним болесницима, као и другим људима са физиолошким тегобама. Власину зато и називају „фабрика крвних зрнаца". Уз то, могућност упражњавања спортова на води као што су веслање, једрење, донекле и купање, те клизање по залеђеној површини језера, санкање и скијање на околним теренима, указује на то да **В. ј.** има изузетне природне туристичке потенцијале. У околини **В. ј.** од значаја за туризам су и антропогени мотиви у виду споменика културе, спомен-обележја и етнографских вредности. Споменици културе са архитектуром из прошлости су: манастир Св. Богородица у Паљи, цркве у Божици, Клисури, Tурска кула у Клисури, Романов град код Сурдулице, римски кастел код села Битврђе. Споменици културе са архитектуром из прошлости поседују значајне вредности које битно доприносе обогаћивању садржаја туристичког боравка. Етнографске вредности из околине **В. ј.** су посебно привлачне за туристе из других крајева. Традиционалне манифестације су: Сабор горана Србије, Власинско лето, Хајка на вукове, Рибарски котлић, разна риболовачка такмичења и такмичења у спортовима на води. Од смештајних капацитета на **В. ј.** постоје мотел „Језеро", хотел „Власина", новији мотел „Нарцис", Одмаралиште Завода за запошљавање из Врања, као и 500–600 кућа за одмор или викендица. Оне су углавном изграђене на западној обали језера, на планинским косама које се благо спуштају ка језеру.
Бојан Ђерчан
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Власинско језеро – хидробиолошка студија*, Бг 1997; С. М. Станковић, *Језера Србије*, Бг 2005; Ј. Ромелић, *Туристичке регије Србије*, Н. Сад 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСОТИНЦЕ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlasotince-karta.jpg)ВЛАСОТИНЦЕ**, град у jугоисточној Србији, на источној периферији Лесковачког поља, где река Власина (десна притока Јужне Мораве) напушта свој планински део тока и почиње да тече широком долином. Налази се на локалном путу који јужно Поморавље повезује с планинским делом југоисточне Србије. Лесковац је удаљен 13 км. Насеље је смештено на обе стране корита реке, основа му је неправилног облика, а у распореду улица види се доста знакова стихијске градње. **В.** је центар општине површине 303 км2 са 48 насеља, у којима је 2011. живело 29.893 становника. То је старо насеље из предтурског времена. Староседеоци су пореклом из околних насеља, с Косова, из Црне Горе, Македоније, Бугарске, Лужнице, околине Сурдулице и Рашке области. Током друге половине XX в. број становника нагло се повећао. Године 1948. било је 4.917 житеља, 2002. 16.212, а 2011. 15.882 становника (94,9% Србa). Највише активног становништва радило је у индустрији (26,7%), грађевинарству (23,7%), трговини и услужном занатству (13,4%). У околини је значајна виноградарска производња. Прве фабрике грађене су између два светска рата. Данас раде фабрике конфекције, дрвне индустрије, индустрије грађевинског материјала и винарски подрум. У граду се налазе православна црква, сва општинска надлештва, две основне школе, гимназија, техничка школа, дом здравља, пошта и два хотела.
Србољуб Ђ. Стаменковић
На североисточној страни места, на локалитету Ћерамиџиница, нађени су остаци касноантичког насеља и некрополе. У гробовима, зиданим опекама, откривени су римски накит од злата и стаклене пасте, бронзана крстаста фибула, фрагменти стаклених и керамичких судова. Тај археолошки материјал се може оквирно датовати у IV в.
Ивана Поповић
ЛИТЕРАТУРА: С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, *Археолошки споменици и налазишта Лесковачког краја*, Бг 1988; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТЕЛА
**ВЛАСТЕЛА**, уобичајен назив за припаднике повлашћеног сталежа у средњовековној Србији и Босни. Према тадашњим схватањима и поред постојећих разлика, **в.** је било у Дубровнику, Византији (**в.** државе Грчке), Бугарској (загорска **в.**), као и у другим државама. У српским изворима **в.** први пут помиње Св. Сава (1208), када каже да је Немања упутио (1196) следећи благослов: „Мир буди вама, *властело* моја и *бољари*". Оба назива означавају припаднике повлашћеног сталежа, али се речи властелин и **в.** чешће користе у званичним исправама, а бољар и бољари у црквенословенским књижевним саставима. Доследна употреба не постоји, па се **в.** помиње у роману о Александру Великом, а бољари у Бањској и Дечанској хрисовуљи. Према Жичком натпису, повељи Стефана Првовенчаног на зиду (око 1220), људи се деле на **в.**, војнике и убоге, па су у складу са овом поделом изрицане судске казне. За недозвољен развод брака властелин је кажњаван одузимањем шест коња у корист краља, војник са по два коња, а убоги људи са по два вола. **В.** и војници припадају феудалној класи, па ако се неко од њих противзаконито ожени свастиком, владар би му одузео два вола, а ако то учини неко од убогих, епископ би му узео половину казне. За исто кривично дело, у зависности од сталешке припадности, изрицане су различите казне и по Душановом законику.
Властеоски сталеж одвојио се од осталог становништва до XII в., а формирао се постепено, као и у другим земљама, од чланова споредне владарске гране, од представника родовске аристократије, истакнутих војних заповедника, од утицајних представника државне управе и њихових потомака. Властелин је могао бити Србин, Грк, Немац или припадник других народа, али се разликовао од осталог становништва по својим обавезама према владару и држави, својим пореклом, политичким утицајем и имовином. Главнину имовине чинили су наследни земљопоседи – властеоске баштине, затим велика стада домаћих животиња и релативно већа новчана средства. Богаћење српске **в.** настављено је после освајачких ратова крајем XIII и у првој половини XIV в., па су појединци могли да поклањају црквама и по неколико насеља, а они најмоћнији и по десетак села. Баштина жупана и војводе Младена, родоначелника Бранковића, налазила се у Дреници на Косову, па су његови унуци Гргур, Герасим и Вук Бранковић потчинили десетак села светогорским манастирима. Жупан Вукослав потчинио је цркви Св. Богородице у Лешју, источно од Параћина, пет села и поклонио 100 оваца, 30 свиња, ергелу коња и шест волова („плуг"), можда десетину сточног фонда којим је располагао. Сваки властелин, поред потчињених сеоских насеља у оквиру властелинства, поседовао је и водио лично газдинство, састављено од многобројних њива, винограда, вртова, воћњака, „ступова", пчелињака, рибњака, воденица, ливада, „забела", разних објеката и других врста култивисаног и необрађеног земљишта. Центар газдинства и властелинства био је „двор" у којем је живео властелин, окружен дворанима, себрима и пронијаревићима. Сеоско становништво које је живело на баштини неког властелина, односно на властелинству, било је потчињено господару властелинства, па је у његову корист обављало многобројне „работе" и давало различите „данке".
За разлику од потчињеног становништва, властелин је лично био ослобођен многобројних „работа" и „данака", уживајући широка имунитетска права, економска и судска. Душановим закоником (чл. 42) предвиђа се за властеоске баштине: „да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да војују по закону". Из тога следи обавеза властелина да сакупи соће од потчињених сељака и преда цару, а он лично да учествује у војним походима и да врши војну службу у складу са величином баштине. Што је баштина била већа, то је властелин био дужан да са собом поведе и већи број војника. Српска средњовековна држава није имала разгранат судски и управни апарат, па су многе њихове надлежности пренете на **в**. Властелин се налазио на челу патримонијалног суда који је судио потчињеним људима на властелинству за разна кривична дела, изузев најтежих, која су била у надлежности владаревог суда. Уз све то, властелин се бринуо за одржавање јавног реда и мира на својим поседима, о безбедности путника и трговаца, као и о извршавању оних обавеза које су падале на терет целог села или жупе. Према средњовековним схватањима, владар је српској **в.** био „господин" – господар (*dominus*, бεσπότης), па се властелин, бар формално, налазио у положају владаревог „слуге" или „раба", од којег се очекивало да буде „покоран" и „послушљив". Стварност је изгледала другачија. Ослањајући се на неопходну помоћ **в.**, владар им се обраћао као „драгим друговима", „вољеној браћи" и „рођеној деци". На прва два назива могла су да рачунају само велика **в.**, док су се остали налазили у положају владареве „деце". Успостављени односи темељили су се на начелима војних дружина и патријархалних породица, која су учвршћивана узајамним поверењем – „вером". Властелин је био „веран" свом „господину", а владар је држао властелина „верним" и „веровао му". У средњовековној Босни усталио се израз да је властелин бану дуговао „верну службу", а заузврат је очекивао од владара „веру господску", односно највећу помоћ и подршку. У средњовековној Србији краљевска власт је уздигнута на виши ниво, па је властелин владару дуговао „правоверно поработаније", односно личну и верну службу, док је владар био у обавези да таквом властелину чини и ствара „милост", односно да му потврђује све стечене повластице и да га награђује за учињене услуге. Под појмом „правоверног поработанија", поред основне обавезе да се „војује војска по закону", **в.** је имала и друге дужности. Владар је од **в.** очекивао да одговорно управљају повереним „државама", крајиштима, да руководе најважнијим пословима у централној и локалној управи, а првенствено војним јединицама. Уколико властелин откаже послушност владару, то се сматрало „невером" и најстроже кажњавало. Руководећи војним и цивилним пословима у држави, **в.** је добијала посебне титуле које су истовремено биле и звања, као што су: казнац, тепчија, војвода, челник, слуга, ставилац, двородржица, ризничар, а после Душановог крунисања за цара – и најпознатије византијске титуле. Стечене титуле и звања везивале су се само за једну личност, привремено или доживотно, и нису биле наследне. Изузетак представља титула жупана.
У зависности од политичког утицаја, порекла и величине баштине, **в.** се делила на „велику", „помалу" (мало мању) и „малу", док је најниже место припадало „властеличићима". За властелу се каже да су „благородна", а за најмоћније да су „силни", „силноименити", „веле можни" и „великоименити". Ови последњи били су у сродству са владаревом породицом или династијом. Између „велике" и остале властеле није постојала разлика у правима, изузев у почастима, па је судија позивао великог властелина „књигом", а остале „печатом". Мању повластицу приликом плаћања „приселице" уживао је „велики властелин стегоноша", као господар жупе, односно војвода којем је повераван владарев стег или застава. У средњовековној Босни издвојила су се „русашка господа", односно малобројан слој велике **в.** која је вршила снажан утицај на најважније државне послове.
После појаве обласних господара у Србији и Босни **в.** је у осамостаљеним областима била потчињена новим господарима који су носили различите титуле. Током прве половине XV в. централна власт је постепено слабила, а потреба за ратницима постајала све већа због борбе против Турака. **В.** почињу да се називају сви слободни људи који носе оружје, припадају војним дружинама, аутономним заједницама и врше неку власт, привремено или стално. У аутономној „племениташкој" заједници Паштровића било је 12 „племена" која су сваке године на збору бирала двојицу војвода, четири судије и 12 властелина, што је омогућавало да се у „властелу" уброје сви угледни Паштровићи. У Зети Црнојевића су 24 „властеле околнијех катуна" утврђивали међе Ораховој Љути 1494. Господин Ђурађ Црнојевић именовао је (1492) из ратничке дружине Малоншића 24 „властеле истих Малоншића" да врате спорно земљиште Голубовићима. Некако у исто време су 24 „властеле од земље" утврђивали међе између Кчева и Пјешиваца, као и Брежина и Станисаљића. Сиромашно „племство" Паштровића одржало се вековима под млетачком влашћу, али је зато огромна већина **в.** у српским земљама под турском влашћу брзо изгубила свој статус.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Пронија*, Бг 1951; И. Божић, „Средњовековни Паштровићи", *ИЧ*, 1959, 9–10; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Ћирковић, „Русашка господа", *ИЧ*, 1974, 21; И. Божић, *Немирно Поморје XV века*, Бг 1979; *Историја српског народа* Бг I 1981, II 1982; С. Ћирковић, „*Допуне и објашњења*", у: С. Новаковић, *Историја и традиција*, Бг 1982; Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави*, Бг 1996; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТЕЛИНОВИЋИ
**ВЛАСТЕЛИНОВИЋИ**, угледна херцеговачка (никшићка) породица из XVII и XVIII в., у којој је достојанство племенског кнеза било наследно. Истакли су се у антитурској борби у Кандијском (1645–1669) и Морејском (1684–1699) рату, војујући углавном за Млетачку републику. Иако разна породична предања претке **В.** смештају још у XV в., поуздани подаци о њима потичу из средине XVII в., када су достојанство племенског кнеза уживали Стефан, његов брат Томаш и рођак Петар (Пејо)*.* Стефан је у Кандијском рату у име Никшићана и других херцеговачких племена настојао да издејствује млетачку помоћ у антитурском побуњеничком врењу у Херцеговини и Црној Гори. Пошто су Турци убили његовог брата Томаша, Стефан се настанио у Котору, а затим у Прчњу. Одржао је везу са саплеменицима и 1662. у Котору сведочио о турском насиљу и погубљењу 67 главара из Никшића, Пиве, Дробњака и Мораче. Током Морејског рата истакао се кнез Раде, са браћом Митром и Јованом. За 500 дуката откупио је слободу за Митра и себе после заробљавања у бици на Вртијељци (1685). Поразио је и заробио херцеговачког санџакбега Џин-Алију у никшићком Горњем Пољу (1690). Пошто је бега у Котору предао млетачким властима, Сенат је Рада наградио златном медаљом и колајном, месечном платом коју су у умањеном износу уживала и његова браћа, што није прошло без отворене зависти појединих истакнутих главара. Тако је и поништена одлука о Радовом прогонству из Млетачке републике због неке хајдучке пљачке. Нема поузданих доказа да је одликован млетачком племићком титулом. Син Никола служило је у млетачкој коњици. Кнез Раде је учествовао у каснијим акцијама млетачке војске у Херцеговини. По завршетку рата населио се у Рисну, бавио трговином и обогатио. Учествовао је у борбама против Турака и у рату 1714–1718. Око 50 списа и докумената који се односе на њега и његову породицу прикупио је Михаило Властелиновић (1769), наложио да се препишу и овере код нотара у Венецији. Као хајдучка група, окупљена без јасне економске рачунице и сређене егзистенције, и **В.** су повремено позивани на одговорност пред млетачким властима због пљачкашких акција. У писму перашком капетану 1695. војвода и харамбаша Никшића Стјепан (Шћепан) Властелиновић уочавао је да Млечани искоришћавају хајдуке насупрот плаћеним млетачким војницима („ми, херцеговски кнезови, невољни хајдуци, без плате служимо од почела рати и дан данашњи..."). Никола Властелиновић је 1715. за свог пријатеља Михаила Милорадовића, руског пуковника српског порекла, у Москви преписао *Требињски хронограф*, спис који је и раније више пута преписиван. Умро је у Русији после 1720. За рисанског грофа Илију Властелиновића (умро 1812) удала се 1807. Екатерина Сундечић (1777–1847), добротворка, „блистава звијезда превлачка", обновитељ цркве и православног богослужења на Превлаци. Трагичне личне судбине, имовину је завештала владици Петру II Петровићу Његошу.
ИЗВОР: М. Милошевић (прир.), *Хајдуци у Боки которској 1648–1718*, Тг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: С. Мијушковић, „Племе Никшићи у Морејском рату (1684–1699)", *ИЗ*, 1954, X, 1; „Никшићки кнежеви Властелиновићи у млетачким дукалима и терминацијама", *ИЗ*, 1956, XII, 1–2; Г. Станојевић, *Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека*, Бг 1970; Б. Храбак, *Никшић до почетка XIX века*, Бг 1997; В. Костић, *Звијезда свештеног архипелага: контеса Екатерина Властелиновић*, Н. Сад 2001; Б. Кнежевић, *Властелиновићи*, Пг 2006.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТЕЛИНСТВО
**ВЛАСТЕЛИНСТВО**, посед, имање (dominium) у средњовековној Србији на којем његов власник у име државе, тј. владара, убира извесне приходе и врши неке јавне функције. Од насељеника на поседу власник може имати директних или индиректних прихода. Једно **в.** обухватало је све земљопоседе једног властелина као феудалног господара и све становништво које му је било потчињено, подразумевајући и њихова различита права коришћења земљишта, али и све обавезе које проистичу из стечених права. Земљиште **в.** није било у пуноправној својини властелина, он је само на једном делу обрађених и необрађених површина имао искључиво право коришћења. Други и значајнији део обухватао је мале деонице зависног становништва, на којима су они уживали искључиво право коришћења и имали неку врсту потчињеног власништва (dominium utile), којима је такође припадало и право заједничког коришћења необрађеног земљишта. **В.** је газдинство затвореног типа, које је само подмиривало све своје потребе. Центар је био двор властелинов, манастир или седиште епархије. Ту је била смештена остава пољопривредних производа, концентрисана административна и судска власт. На **в.** су живеле разне категорије зависног становништва (меропси, сокалници, мајстори, попови и др.), али и властеличићи и пронијари са обавезом војне службе. Постојала су села са посебним задужењем у изради опреме, на шта подсећају њихова имена (Седлари, Копљари, Тулари, Шавци и сл.).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlastelinstvo-manastira-decani.jpg)
У средњем веку не помиње се термин **в.** (уместо њега грчки термин стас или српски термин имање). Настао је у српској историјској науци сходно термину властелин који се помиње у Законику цара Душана. **В.** је било световних, које су држали световни властелини, и црквених, чији су поседници били цркве, манастири, епархије, архиепископија (касније патријаршија). У феудалном друштвеном поретку власник феуда експлоатише зависно становништво узимајући од њих натуралну (робна давања) или радну ренту. Закон је забрањивао зависном становништву да напушта земљу и одлази на друго **в**. Сачувани извори много више података саопштавају о манастирским него о световним **в.** Властелин је имао обавезу да иде у рат, да даје соће, да брине о безбедности хватајући лопове и разбојнике. Најпознатије световно **в.** припадало је великом челнику Радичу.
Обавезе зависног становништва на црквеном **в.** регулисао је „Закон људем црковним", саопштен у појединим манастирским повељама, а био је заокружен и употпуњен Закоником цара Душана. Насељеници на црквеним имањима били су ослобођени обавезе плаћања соћа, као и од свих работа, великих и малих, у корист владара и државе: војне службе, поноса (превоз владара, његових дворана, државних чиновника, војске и државне робе; једино ако би цар ишао преко црквеног **в.**, требало би му дати превоз), приселице, позоба, траварине и других обавеза. Остајале су им једино обавезе према црквеном **в.** (орање, сејање, берба, копање, кошење и скупљање сена, ношење дрва, хватање зечева): те обавезе нису биле ништа мање него код других феудалних господара, а одређене су величином земље коју обрађују или бројем радних дана које треба да одраде на властелиновом имању. Радна рента је одређивана или површином земље коју је требало обрадити или бројем радних дана. Њен главни део односио се на обраду ораница. Меропси су имали обавезу да узору одређену површину под различитим житарицама. На дечанском **в.** обавеза за меропхе износила је шест мати, а за сокалнике три мата. Према закону Србљем који је записан у грачаничкој повељи, меропси ору девет мати, а сокалници шест, а заманицом бедбу сви три мата. Све што поору, дужни су да посеју, пожњу, овршу и у житне јаме сместе. Душанов Законик је радну ренту ограничио на два дана у недељи што је повољније по земљораднике. Несавесни управници црквених имања су кажњавани, манастирском имовином руковали су „владалци", тј. иконом, еклесијарх, дохијар и параиконом (световњак није могао да буде „владалц"). Закон је кажњавао сељаке ако истуку управника црквеног имања. С обзиром на самосталност манастира, црквена имања уживала су судски и економски имунитет, а насељеници на манастирским имањима били су изузети од потчињености локалним властима. У повељама појединих манастира државним органима је забрањен улазак на манастирско **в**., а једино су врховна власт (тј. цар и патријарх) и владарев логотет имали власт над манастирима. Монаха и манастирског сељака нико није могао да изведе на световни него само на црквени суд, а црквени сељаци парницу воде само пред игуманом. Забележени су случајеви бежања са световних на црквена **в.** уз плаћање извесне таксе, али је то Законик забранио како меропсима и отроцима тако и власима (сточарима). Степен датих привилегија није био једнак за свако **в**. Највећи манастири, владарске задужбине, уживали су најшире привилегије.
Располагање манастира земљишним поседом, често великим, давало је манастиру, осим духовне, и одређену друштвену улогу. Манастирска **в.** развијају се као велика, успешна и продуктивна газдинства. О величини тих поседа сведочи неколико података: Жича је од свог ктитора добила 57 села и заселака и 217 породица сточара; Бањска од краља Милутина 75 села и осам катуна сточара са преко 500 породица; Дечани 45 села (али у пољопривредно богатој области) и девет катуна сточара; Св. арханђели код Призрена 60 села, седам цркава са поседима и људима, те 17 катуна сточара; Раваница чак 148 села. Хиландар је од оснивача добио девет села, али је временом, добијајући дарове од владара и властеле, створио **в.** од 360 села, широм српске државе, од Солуна до Поморавља. Сваки манастир имао је потребно обрадиво земљиште, виноград, шуму, пашњак, рибњак, пчелињак (уљаник) и воденицу, тј. све што је неопходно за несметан живот манастирске обитељи. Манастири су били поседници са гарантованом независношћу и правима, која им нису могла бити одузета, а једино су могла бити надокнађена заменом. Црквена имања уживала су неприкосновеност и многе имунитетне повластице: економске, судске, војне, управне и др.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законик Стефана Душана цара српског 1349 и 1354*, Бг 1898; *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, *Светоарханђеловска хрисовуља*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Једна жупа за време царства", *ГСНД*, 1928, 3; Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави I*, Бг 1931; Ст. Новаковић, *Село*, Бг 1965; М. Благојевић, *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 1973; В. Тошић, „Велики челник Радич", *ЗМСИ*, 1976, 13; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", *Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање*, Бг 1979; Г. Шкриванић, „Раваничко властелинство", *Манастир Раваница*, Бг 1985; М. Благојевић, *Соће – основни порез средњовековне Србије*, Бг 2001; *Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII–XV в.)*, Бг 2006; *Земљораднички закон. Средњовековни рукопис*, Бг 2007; С. Мишић, *Поседи великог логотета Стефана Ратковића*, Моравска Србија – историја, култура, уметност, Круш. 2007; Р. Михаљчић, *Огледи о старом српском праву*, Бл 2013.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТЕЛИЦА
**ВЛАСТЕЛИЦА** (*Himantopus himantopus*), врста птица из породице сабљарки Recurvirostridae, реда шљука Charadriiformes. **В.** је упадљива барска птица, дугачка 35–40 цм (укључујући и кљун и изразито дугачке ноге), распона крила 67–83 цм. Телом је шљука средње величине, али јој сразмерно најдуже ноге међу птицама дају врло грациозан изглед. Претежно је белог перја осим црних плећа и крила. Ружичасте ноге у лету држи опруженим. У зависности од сезоне и пола, добијају мање или више црног перја на глави (мужјаци више). У Србији живе на низинским плитким стајаћим природним и вештачким водама са високом биолошком продукцијом, укључујући и слана језера, рибњаке, таложнике отпадних вода (шећеранске баре, комуналне отпадне воде, пепелишта, фекална језера свињарских фарми и др.). Распрострањена је локално и спорадично у панонском и перипанонском делу Србије. Храни се претежно воденим бескичмењацима које лови гацајући по води, често до изнад глежњева. Живи у јатима, а и гнезди се у разређеним колонијама, обично у мају. У гнездо направљено од гомиле биљака женка снесе четири пегава јајета и лежи преко три недеље. Младунци полећу са четири и по недеље. Селица је, гнездилишта напушта у јулу, али је главни пролаз у августу и септембру. Повратак на гнездилишта је у априлу и мају. Угрожена је и заштићена птица у Србији. Почетком ХХI в. колебљива популација у Србији је процењена на 100–200 парова, али су после тога откривена нова гнездилишта.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТЕЛИЧИЋИ
**ВЛАСТЕЛИЧИЋИ**, назив за ниже племство у средњовековној Србији и Босни. Реч **в.** је деминутив од именице „властелица", синонима за „властелин", а као патронимик **в.** је дословно „син властелице" – „син властелина". У грчким исправама српских владара властела се преводе као „архонти" (rconteõ), а **в.** као „архонтопули" (rcontopou¤loi), док се у дубровачким документима на италијанском и латинском **в.** преводе као „zentilotti". Назив **в.** касно је доспео у српске исправе. Први пут га је употребио краљ Драгутин (1276–1282) када је дозволио „властеличикемь дубровьчькимь" да слободно тргују по Србији. У осталим документима Драгутин више не помиње **в.**, него дубровачку властелу и „тржнике". У исправама које су издали краљ Милутин и краљ Стефан Дечански **в.** се такође не помињу, што не значи да тада нису постојали.
**В.** су конституисани као посебна друштвена категорија приликом издавања Душановог законика. Новим термином обухваћени су некадашњи „војници", затим „дедићи", а вероватно и „мали бољари". Они су поседовали баштине, носили оружје и вршили војну службу. Цар Душан је с разлогом ову хетерогену и многобројну групу становништва приближио и правно изједначио с властелом, па је на тај начин проширио свој политички ослонац. Цар је на исти начин потврђивао и давао баштине властели и **в.**, а једни и други добијали су од цара „у државу", односно да управљају, „земљу и градове". **В.** је могао да поседује у жупи једно село, као и цар, властелин или црква и да то село ужива једнака права као и сва жупска села. По народности **в.** је, као и властелин, могао бити Србин, Грк, Немац или припадник неког другог народа. Душанов законик прави јасну разлику између властелина и **в.** поводом увреде, па „Властелин који опсује и осрамоти властеличића, да плати 100 перпера, а властеличић, ако опсује властелина, да плати 100 перпера и да се бије штаповима".
Истовремено са правном једнакошћу постојале су политичке и социјалне разлике између властеле и **в**. Први су извршавали своје обавезе непосредно у корист владара и државе, док су други могли бити потчињени велможама и црквама, а најчешће цару. Иванко Пробиштитовић био је **в.** деспота Јована Оливера. Кнез Војислав Војиновић послао је своје **в.** Дубровчанима да се пред њима закуну, као што се и он заклео да ће бити пријатељ Дубровнику (1362). Владар је имао право да потчини **в.** својим велможама и црквама, па је цар Душан потчинио **в.** Новака Пецију манастиру Св. арханђела код Призрена, са двором, виноградима, њивама и млином. Земљопоседи овог **в.** су слични имању неког богатијег сељака, што је он и био. Нешто је богатији био Иванко Пробиштитовић који је купио земљиште у граду Штипу, на којем је подигао цркву, затим покуповао винограде, њиве и врт, па је све то потчинио цркви, као и девет отрока. Цар Душан му је својом повељом све то потврдио у баштину са широким економским имунитетом. Знатно сиромашнији су били **в.** Витомир и Станиша који су даровали један виноград цркви Св. Николе Стошког. Дешавало се да по неколико **в.** држи једно село али је зато „љубовни и верни властеличић царства ми" Никола Утоличић приложио манастиру Св. арханђела код Призрена село своје баштинско Љубочево, са црквом Св. Николе, заселком Јеловцем и млином. Он је био угледна и поштована личност, па савременицима није било лако да направе разлику између властелина и **в**. Цар Душан је свог поданика Пуљка Болкачевића из Драчевице слао у Дубровник са писмима, па га је у размаку од шест дана у првом писму назвао **в.**, а у другом властелином. За Дубровчане је он у оба случаја *gentilhomo Pulco* (властелин).
**В.** су по наређењу владара и својих господара обављали различите послове, а на неке је већ горе указано. Када су властела, **в.** и влашки катуни угрозили и запосели хиландарске пашњаке, цар Душан је послао **в.** Бранила да са 12 „стариника" на уобичајен начин обележи спорне међе. **В.** су били наоружани, а могли су повести и наоружану пратњу, па је цар Урош послао „властеличића царства ми Вукшу у Свети Срђ", да тамо борави, да чува и штити дубровачке трговце од сваког ометања, а посебно од насиља властелина Жарка.
После крунисања краља Твртка I (1377) **в.** се помињу и у Босни, а за увођење овог термина заслужан је краљев логотет Владоје. По угледу на цара Душана, краљ Твртко је послао свог **в.** Гојака у Дубровник да прими „српски" или „светодмитарски доходак", а по „попу Ратку" и **в.** Богићу послао је Дубровчанима усмену поруку. Назив **в.** се одомаћио у средњовековној босанској држави, где се одржао све до њене пропасти. **В.** босански су припадници нижег племства које је лично вршило војну службу, па су Турци заробили на Косову неколико **в.** и чланова угледне властеоске породице Златоносовића. После пропасти босанске државе **в.** се помињу у области херцега Стефана Вукчића Косаче и његових синова. Херцег Влатко Косача примио је 1.000 дуката из очевог депозита у Дубровнику, „по нашем властеличићу по кнезу Радичу Групковићу" (1468). Употреба назива „властеличић" и „кнез" показује да је већ дошло до изједначења властеле и **в**. До изједначавања је дошло знатно раније у држави Лазаревића, областима Бранковића и Балшића, где се **в.** не помињу, него само властела. Временом се изгубила и разлика између велможа и **в.**, па се у роману о Александру Великом помињу двојица „велмужа" персијског цара Дарија, за које се истовремено каже и да су Даријеви „властеличићи". Назив **в.** често су употребљавали Дубровчани и он се односио, првенствено, на чланове градског патрицијата, а уз њих и на друге трговце који су имали пословне везе у Србији и Босни. Приликом употребе поменутог термина присутна је тежња Дубровчана да умање значај, а тиме и одговорност своје властеле за почињена кривична дела у српским земљама.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, Бг I 1929, II 1934; А. Соловјев, В. Мошин, *Грчке повеље српских владара*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Законик Стефана Душана цара српског*, Бг 1898; Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави*, Бг 1931; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; М. Динић, *Хумско-требињска* властела, Бг 1967; А. Соловјев, *Законик цара Стефана Душана из 1349. и 1354. године*, Бг 1980; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТИ
**ВЛАСТИ**, војне и територијалне управне јединице створене реформом локалне управе деспота Стефана Лазаревића (1402–1427). Деспотовина се налазила под сталном опасношћу од Османског царства и било је неопходно да се сви њени ресурси ангажују у одбрани, што је довело до милитаризације целокупне државне управе. Користећи добре односе са султаном Мехмедом I (1413–1421) и затишје у оружаним сукобима, деспот Стефан је извршио територијалну реорганизацију у наследним земљама Лазаревића. Нове јединице – **в.** – обухватале су утврђени град или тврђаву са околним подручјем које је могло да се брани из тог центра. На челу те нове територијалне јединице био је војвода, у чијим рукама је обједињена управна, војна и судска власт. У време деспота Стефана у изворима се помињу **в.** и војводе у Новом Брду, рудничкој Островици, вероватно и Сребреници, штитећи богате руднике и насеља. Након што је 1423. закључен мир с Венецијом, мрежа **в.** проширена је и на Зету. Као седишта војвода помињу се градови Бар, Дриваст, Подгорица, а касније и Медун. Реформу је довршио деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), када су центри **в.** постале резиденције Некудим и Крушевац, док се Смедеревска **в.** јавља у време његових наследника. По освајању територија на левој, босанској обали Дрине, 1433. организоване су две нове **в.** – Теочачка и Тишничка. Из последњих година Српске деспотовине сачувани су помени неколико **в.**: Голубачка, Петруска (обухвата некадашње крајиште у широј околини Параћина), Борачка (Гружа) и Лепеничка (у долини истоимене реке). После османског освајања 1459, имена неких **в.** задржана су као називи нахија.
ИЗВОРИ: Ф. Рачки, „Прилози за збирку србских и босанских листина", *Рад ЈАЗУ*, 1867, 1; *Живот деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1935; Н. Радојчић, *Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1962; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, II, Бг 1962; „Власти у време Деспотовине", *ЗФФБ*, 1969, 10–1; И. Божић, *Немирно Поморје XV века*, Бг 1979; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; А. Крстић, „Град Некудим и некудимска власт", *ИЧ*, 2007, 55; С. Мишић, „Поседи великог логотета Стефана Ратковића", *Моравска Србија – историја, култура, уметност*, Круш. 2007.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТИМИР
**ВЛАСТИМИР**, кнез (архонт) (? – ?), владао средином IX в. Једине податке о српском кнезу **В.** доноси византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у свом делу *О управљању царством*, које се још назива и *Спис о народима*. Он се помиње у низу владара из династије чији је оснивач именом непознати архонт који је, у време цара Ираклија (610–641), Србе из „Беле Србије" довео на Балканско полуострво, а умро пре 680. и образовања бугарске државе. У делу цара-писца **В.** је наведен на четвртом месту, после својих предака – прадеде Вишеслава, деде Радослава и оца Просигоја. Према Порфирогенитовом тексту до владавине **В.** Срби су се налазили у добрим односима са својим суседима Бугарима и заједно су признавали врховну власт византијског цара од којег су примали доброчинства. Ситуација се променила за владавине бугарског кана Пресијана (836–852) који је покренуо рат против Срба с намером да их потчини. Међутим, то му није пошло за руком, па после трогодишњег ратовања не само да ништа није постигао, него је и изгубио много људи. Овај бугарско-српски рат се не може прецизније датовати него се једино може грубо сместити у хронолошки оквир Пресијанове владавине, дакле између 836. и 852, када је на власт дошао његов наследник Борис. У новије време опрезно се претпоставља да се могао одиграти између 848. и 851. У старијој научној литератури **В.** је сматран родоначелником најстарије српске династије која је по њему називана Властимировићи. Међутим, он је имао знатног удела у заснивању династије травунијских кнежева, тако што је своју ћерку удао за Крајину, сина Велоја (Белоја), жупана Травуније (Требиња). У жељи да свог зета узвиси, подарио му је титулу кнеза (архонт) и обезбедио му да буде самосталан владар. Из тог брака потекао је Хвалимир (Фалимерос), а од њега Чучимир, кнежеви Травуније до средине X в. Осим те ћерке, **В.** је имао и тројицу синова – Мутимира, Стројимира и Гојника – који су после очеве смрти међу собом поделили територију српске државе и сукобљавали се док напослетку Мутимир није изашао као победник.
ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, II, Бг 1959.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", *ИЧ*, 1948, 1; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија и властеле*, Бг 1991; Т. Живковић, *Портрети српских владара (IX–XII век)*, Бг 2006.
Радивоје Радић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАСТИМИРОВИЋИ
**ВЛАСТИМИРОВИЋИ**, српска владарска династија (прва половина VII в. – средина X в.). О коренима прве српске владарске породице историјске податке донео је средином X в. византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу *О управљању царством*. У спису се наводи да је неименовани родоначелник најстарије српске династије довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија у првој половини VII в. Први по имену познати владар из ове породице, кнез Вишеслав, дошао је на власт око 780. За његове наследнике Радослава и Просигоја нема довољно података да би се реконструисала њихова владавина. Властимир, по којем је породица добила име, потомак првих српских старешина, дошао је на власт средином IX в. Ратовао је против бугарског кана Пресијана. У тековине његовог управљања српским земљама спада и проширење политичког утицаја на Травунију и Конавле озваничено склапањем династичког брака између његове ћерке и требињског жупана Белоја. Наследио га је најстарији син Мутимир. Млађи синови, Стројимир и Гојник, добили су на управу делове државе признајући врховну власт најстаријег брата. Нови сукоб са бугарским каном Борисом одиграо се око 880, a из њега је Мутимир изашао као победник. Власт је учврстио тек пошто је победио своју браћу протеравши их у Бугарску. Потомци Стројимира и Гојника учествовали су у потоњим борбама за власт у Србији. Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар, рођени у другој половини IX в., први су припадници српске владарске породице који су носили хришћанска имена. Тај податак сведочи да је српску владарску династију трајно захватио процес христијанизације. Мутимира је након смрти 891. наследио син Прибислав, којег је убрзо свргнуо са власти брат од стрица Петар Гојниковић. Прибислав и његова браћа Бран и Стефан су протерани у Хрватску. Покушај Мутимирових синова да поврате престо остао је без успеха. Стројимиров син Клонимир, такође члан династије, уз подршку Бугарске безуспешно је покушавао да потисне Петра Гојниковића. Петар је учврстио своју политичку позицију признајући врховну власт византијског цара Лава VI Мудрог. Почетком X в. у измењеним политичким околностима Петар је изгубио власт 917. приликом ширења бугарске државе за време владавине цара Симеона. Тада је као штићеник бугарског владара на власт дошао Павле Брановић, унук кнеза Мутимира. У међусобним ратним сукобима чланова породице **В.** 921. Захарије, син Прибислава, је уз подршку Бугарске потиснуо Павла Брановића и протерао га из Србије. На власти се одржао до 924, када је, пошто је подршку потражио у Византији, био принуђен да се повуче у Хрватску под војним притиском из Бугарске. Власт у Србији убрзо је преузео Клонимиров син Часлав који је 927. дошао из Бугарске. Искористивши смрт цара Симеона, признао је врховну власт Византије и обновио власт **В.** на територији Србије која се на западу граничила са Хрватском, на истоку се простирала до Раса и Западне Мораве, а на северу до Саве. Часлав је погинуо у сукобима са Мађарима јужно од Саве око 950. Он је био последња личност из ове династије за коју постоје поуздани историјски подаци. Продужетак родословног стабла наведен у *Летопису попа Дукљанина*, спису из XII в., представља неутемељену реконструкцију и не може се узети као релевантан извор података.
ИЗВОР: *Византијски извори за историју Југославије* II, Бг 1959.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", *ИЧ*, 1948, 1–2; Љ. Максимовић, „О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију", *ЗФФБ*, 1979, XIV–1; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија и властеле*, Бг 1992.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО
**ВЛАТКО**, севастократор цара Уроша (? – ?). Првобитно властелин цара Стефана Душана, тек у служби цара Уроша добио је високо достојанство и титулу севастократора. Иако његово порекло није утврђено, реконструкцију породице севастрократора **В.** могуће је извести и употпунити на основу ктиторских портрета насликаних у **В.** задужбини, цркви Св. Николе у Псачи код Криве реке. По свему судећи, повељу којом је **В.** поклонио манастир Псачу Хиландару потврдио је пред крај своје владавине цар Стефан Душан. У време издавања повеље **В.** још увек није носио титулу севастократора. Из истог периода вероватно датира и новац са натписом **В.**, такође без титуле. Његова властеоска област обухватала је територије Славишта, Врања, Иногошта и Прешева. **В.** успон био је истовремен са уздизањем браће Мрњавчевић, са којима је можда био родбински повезан. Сведочанство о његовој породици пружа живопис у цркви Св. Николе у Псачи, настао у периоду 1365–1371. Ктиторски портрети приказују севастократора **В.**, његову жену Владиславу, синове Стефана, Угљешу и још једног без имена. На фресци су представљени кнез Паскач, који заједно са **В.** придржава модел храма, и његова жена кнегиња Озра, вероватно **В.** родитељи. Однос између севастократора **В.** и централне власти у Српском царству био је добар, о чему сведоче фреске савладара цара Уроша и краља Вукашина насликане у истом храму. После Маричке битке (1371) браћа Драгаш су приликом ширења своје области заузела територију малолетног Угљеше, сина севастократора **В**.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, IV, Бг 1923; А. Соловјев, *Одабрани споменици* *српског права*, Бг 1926; С. Мишић, „Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару", *ССА*, 2005, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радојичић, „Севастократор Влатко и његов новац", *Старинар*, 1938, III 13; Б. Ферјанчић, „Севастократори и кесари у српском царству", *ЗФФБ*, 1970, Х/1; Р. Михаљчић, *Крај српског царства*, Бг 1975; *Историја српског народа*, I, Бг 1982; И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле*, Бг 1994.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО
**ВЛАТКО**, властелин, кастелан (?, прва половина XV в. – Србија, после 1458). Помиње се само у једном документу – писму Ладислава Палоција, краљевског судије на двору угарског краља Ладислава V, будимском каптолу, 3. XII 1453 – као кастелан града Вилагош, којег је поставио деспот Ђурађ Бранковић. Вилагош је улазио у састав домена српских деспота у Угарској, добијен од краља Алберта 1439, али тек од 1448. чврсто у деспотовим рукама. Не зна се када је **В.** именован за кастелана, највероватније 1448. или после те године. На том положају сигурно је био 1450, јер се у поменутом писму говори о граничним споровима из те године са Арадским каптолом, у којима је главну реч испред Вилагоша имао, према овлашћењу **В.**, поред других, његов вицекастелан Брајслав. Исте године морао је да издржи опсаду града од стране војске Јована Хуњадија, а место кастелана напустио је најкасније 1458, када је град дошао у руке Михајла Силађија, а потом краља Матије Корвина.
ИЗВОР: L. Thallóczy, A. Áldásy, *A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára,* *1198–1526*, Budapest 1907.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ВЛАЂЕВИЋ
**ВЛАТКО ВЛАЂЕВИЋ**, великаш, кнез (?, средина XIV в. – Рогатица, Босна, пре 1407). Поседи су му се налазили у Босни, у Влађевини (данас Лађевина) код Рогатице. Био је у служби Павла Рађеновића, а на његовом надгробном споменику стоји: „обиђе многе земље и дома погибе". Споменик му је подигао војвода Миотош, који је сахрањен код ногу **В**. Oдржавао је везе са Дубровником. Крајем XIV в. њему је поверена управа над Требињем, које је 1377. припало Босни. Преко Дубровника је 1399. упућивао посланика у Валону. Често се идентификује са Влатком Вуковићем, што је погрешно јер се у једном документу они наводе заједно. Са историјске позорнице је нестао пре 1407.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дукин преводилац о боју на Косову", *ЗРВИ*, 1964, 2.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ВУКОВИЋ
**ВЛАТКО ВУКОВИЋ**, војвода (? – ?, средином 1392). Према Мавру Орбину, отац му је био Вук Храна, син неког рудинског кнеза. Имао је брата Храну, који је за живота споменут само 1378. О поседима војводе **В.** има мало подaтака. Првобитни поседи породице Косача налазили су се у горњем Подрињу, можда у селу Косаче, по којем ова породица вероватно носи име. Као њихов град од почетка се наводи Соко изнад Шћепан поља. **В.** је пред крај живота држао јужну половину Конавала и део царине у Леденицама. Први пут се помиње међу сведоцима у повељи краља Твртка I из 1378. Војводска титула (војвода од Босне), коју је тада носио, сведочи о положају и угледу који је уживао. Наредних десетак година помиње се углавном у вези са политичком делатношћу: сведок је на повељи краља Твртка I Хрвоју Вукчићу (1380); био је члан делегације која је преговарала са Дубровчанима поводом отварања трга соли у граду Св. Стефана и сведок на повељи којом је то питање решено (1382); уз Трипа Бућу био је преговарач о склапању мира између босанског краља и Дубровника (1387); са Станојем Јелашићем боравио је у Клису са задатком да далматинским градовима понуди споразумни прелазак под власт краља Твртка I (1388). **В.** је предводио војску која је извојевала победу над Турцима најпре на Рудинама, а потом 27. VIII 1388. и код Билеће. Твртко га је потом именовао за свог војноадминистративног намесника у Далмацији. Предводио је босанске снаге у боју на Косову 15/28. VI 1389, где је командовао левим крилом српске војске. Могуће је да је управо он обавестио босанског краља о победи над Турцима. Како су се у међувремену далматински градови побунили и босанске позиције враћене на стање с краја 1387, босанска војска, вероватно под командом **В.**, успела је да наметне врховну власт свога краља Сплиту, Трогиру, Шибенику и острвима Хвару, Брачу и Корчули. Након Тврткове смрти **В.** и Павле Раденовић поделили су Конавле пошто су децембра 1391. из њих протерали Санковиће, који су покушали да их својевољно продају Дубровнику. Средином августа 1392. **В.** је, заједно са Павлом Раденовићем, држао царину у Лединицама изнад Дубровника. Ово је и последња вест о војводи **В.**, који је вероватно убрзо и умро. Претпоставља се да је под својим епским именом Владета Војвода забележен као гласоноша о исходу Косовске битке у песми *Царица Милица и Владета војвода* (Вук II, бр. 49).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пешић, „Напомене и објашњења", у: В. С. Караџић, *Српске народне пјесме*, II, Бг 1988; Ђ. Тошић, „Српски војвода Влатко Вуковић", *Васељена*, 2001, VIII, 11; Ђ. Тошић, „Родоначелник племена Косача – војвода Влатко Вуковић", у: *Српска проза данас: Косаче – оснивачи Херцеговине*, Билећа–Гацко–Бг 2002; Е. Куртовић, *Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача*, Сар. 2009.
Срђан Рудић; Нада Милошевић Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ВУКОСЛАВИЋ
**ВЛАТКО ВУКОСЛАВИЋ**, кнез (? – ?, после 1367). Босански кнез у доба бана Стјепана II Котроманића (1322–1353) и бана Твртка I (1353–1391). Вероватно је најстарији син кнеза Вукослава Хрватинића (? – 1350) и брат кнезова Вука и Павла Вукославића. Отац Вукослав био је господар жупа Бањице и Врбање, у долинама река Сане и Врбање, али је после његове смрти дошло до деобе породичне баштине између синова, чији међусобни односи нису били добри. Тако је кнез **В.** са сином Вукославом наследио град Кључ на Сани и већи број села у жупама Бањици, Врбањи и Земунику, што је бан Твртко потврдио у неколико повеља (1353, 1354, 1357), дајући гаранције своје „вере господске". Ипак, кнез **В.** се 1363. одлучио да преда град Сокол у жупи Пливи угарском краљу Лудовику (Лајошу) Анжујском (1342–1382), чиме је починио „неверу" према босанском владару. Идуће године од угарског владара прима у посед град Бршљановац у Крижевачкој жупанији и његова породица се исељава из западне Босне, прерастајући у угарску племићку властелу (В)Латковиће „од Бршљановца", потом од „Могора и Слобоштине". Последњи помен кнеза **В.** је из 1367, након чега му се губи траг из писаних извора.
ИЗВОР: L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Верна службаи вјера господска", *ЗФФБ*, 1962, 6, 2; P. Engel, *Magyarország világi archontológiája 1301–1457* I, Budapest 1996; „Zur Frage der bosnisch-ungarischen Beziehungen im 14. und 15. Jahrhundert", *Südost-Forschungen*, 1997, 56; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ЂУРЂЕВИЋ
**ВЛАТКО ЂУРЂЕВИЋ**, кнез (? – ?, пре септембра 1444). Изданак хумских великаша Радивојевића-Влатковића из крајева између Неретве и Цетине. Од мајке је Владике, унуке краља Дабише. Након 1415. скоро увек наступао заједно са старијим братом војводом Павлом, те кнезом Николом. Међутим, млађу браћу је 1419. заробио Војин Срациновић, вероватно Сандаљев човек, али су се откупили. Увек безуспешно тежећи пуној самосталности, 1434. прешли су под власт Ђурђа Војсалића. Тада су им потврђени градови Вратар, Нови, Крушевац, села у Горској жупи и села Живогошће у Приморју и Макар (Качићи). Споменут је и њихов део прихода у виду четвртине царине у тргу Дријева, који је касније отео Стефан Вукчић. **В.** се испрва сврстао у његове главне противнике, али је већ крајем 1436. одбијен његов захтев за дубровачко посредовање код Косаче. Тројица браће су пре септембра 1444. извесно била мртва. Из те године је и вест о **В.** скупоценој чаши, заложеној код Дубровчанина. Имао је синове војводу Иваниша, те кнезове Марка, Жарка, Радивоја, Андрију, Бартола и Тадију.
ИЗВОР: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовековне босанске државе*, Сар. 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; Ђ. Тошић, „Павловића део Дријевске царине", у: *Земља Павловића*, Бл – Срп. Сар. 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ТВРТКОВИЋ
**ВЛАТКО ТВРТКОВИЋ**, војвода (? – ?, око 1400). Син усорског војводе Твртка Ивахнића, унук тепчије Ивахна Прибиловића. Ова босанска властеоска породица своје баштинске поседе имала је у области Треботић, у долини Јадра, десне притоке Дрињаче. Територију средњовековног Треботића могуће је оквирно одредити према најстаријем османском попису нахије Треботић из 1468. У низу повеља бана Стјепана II Котроманића (1322–1353) наводе се посебни сведоци „од Треботића", да би се касније њихова властела уздигла у ранг усорских војвода. Војвода Влатко Војводић (Твртковић) први пут се помиње у повељи краља Стефана Твртка I (1353–1391) из 1378, а затим 1380. као сведок „од Треботића", иако врши функцију усорског војводе, као и његов отац, из чије титуле је извео „ново" презиме. Може се претпоставити да је војвода **В.** предводио Усорце и „војску усорачку" која је, према писању фра Николе Лашванина, 1388. прешла Саву и упала у Срем заједно са угарским одметником баном Иванишем Хорватом, али су били поражени и морали су да се повуку у Босну. И према листама сведока у повељама краља Дабише (1392–1395) и краља Остоје (1398–1404), војвода **В.** обавља највећу управну функцију у Усори, која у то време обухвата читав северни део Босанског краљевства, од Врбаса до Дрине.
ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica* 1858; Ш. Љубић, *Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике*, IV, Зг 1874; Ђ. Шурмин, *Хрватски споменици*, I, Зг 1898; Љ. Стојановић, *Старе српске* *повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; Г. Чремошник, „Босанске и хумске повеље средњег века", *ГЗМС*, 1949–1950, IV–V; T. Смичиклас, *Дипломатички зборник краљевине Хрватске, Далмације и Славоније*, XVII, Зг 1981; Р. Михаљчић, „Повеља краља Стефана Твртка I Котроманића кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу", *ССА*, 2002, 1.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Босанско Завршје*, Бг 1979; П. Анђелић, *Студије о територијално-политичкој организацији средњовјековне Босне*, Сар. 1982; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ТУМРЛИЋ
**ВЛАТКО ТУМРЛИЋ**, дипломата (?, друга половина XIV в. – ?, после 1423). Крстјанин „цркве босанске" и први њен по имену познат припадник који је обављао световне послове у служби породице Павловић. О његовом животу пре ступања у службу код кнеза Павла Раденовића нема података. У изворима се јавља у периоду 1403–1423. Први пут се спомиње 12. IX 1403, као један од изасланика који су у Дубровник донели мировну понуду кнеза Павла и војводе Сандаља Хранића. Налазио се у пратњи кнеза Павла на састанку краља и виђенијих великаша, одржаном крајем августа 1415. у Сутјесци. Том приликом је убијен кнез Павле, а **В.** се у страху за свој живот склонио у оближњи фрањевачки манастир. Пренео је тело свога господара у Врхбосну ради сахране. У изворима се поново јавља пет година касније, у служби војводе Радослава Павловића. Учествовао је у преговорима око продаје Конавала Дубровчанима. У једној поруци од 8. X 1423. Дубровчани га, уз Браила Тезаловића, наводе као главног противника њихових покушаја да се домогну половине Конавала која је припадала војводи Радославу. Ова дубровачка вест уједно представља и последњи познати податак о **В.** који се више не појављује у изворима.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ћошковић, „Крстјанин Влатко Тумурлић и његово доба (1403–1423)", *Croatica Christiana Periodica*, 1995, 35.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО УДИНСКИ
**ВЛАТКО УДИНСКИ**, јунак бугарштице коју је 1555. хварски рибар Никола Зет „србским начином" испевао Петру Хекторовићу (*Рибање и рибарско приговарање*, Венеција 1568). Имена протагониста – Радосав Сиверинац и **В. У.** – сведоче о простору са којег дата песма потиче (Турн Северин, Видин) и говоре у прилог тези да је српски североисток у XV в. поседовао песме у дугом стиху, које су миграцијама дошле до Приморја, где су забележене (В. Јагић, А. Серенсен, М. Пантић).
ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, *Изабрани краћи списи*, Зг 1948; А. Серенсен, *Прилог историји развоја српског јуначког песништва*, Бг – Н. Сад 1999; M. Пантић (прир.), *Народне песме у записима XV – XVIII века. Антологија*, Бг 2002.
Лидија Делић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКО ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА
**ВЛАТКО ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА**, кнез, херцег (?, 1429/1430 – Раб, пре марта 1489). Млађи син Стефана Вукчића Косаче и Јелене Балшић. Од 1433. спомиње се у дубровачким актима о Сандаљевој заоставштини. Он и његов старији брат Владислав 1438. нису имали 14 година, па због тога нису могли подићи новац наслеђен од Сандаља Хранића. У тестаменту Јелене Балшић, Сандаљеве удовице, од 25. XI 1442. кнезу **В.** је остављена „кругла мала". У време рата са Дубровником и током Владислављеве побуне (1452–1453) он је остао уз оца, што се види и по томе што је 1452. херцег са сином упутио посланство у Венецију. Дубровчани су у то време обавештавали Владислава о томе да **В.** покушава да заузме његово место. Помирењем у јулу 1453. изгубио је повлашћени положај код оца. У пролеће 1455. ожењен је рођаком грофа Урлиха Цељског. Тај брак је трајао неколико година, а 1463, када су Турци освојили Босну, његова бивша жена је боравила у Дубровнику. У јесен 1455. преко Дубровника је, као очев посланик, путовао у Венецију где је дочекан са почастима. У пролеће 1461. браћа су била у добрим односима, али је на свечаности крунисања Стефана Томашевића херцега Стефана заступао **В.**, а не старији син. Сукоб Владислава и херцега Стефана је избио 1462–1463, а **В.** је опет остао уз оца. Учествовао је у ослобађању градова од Турака и у јулу 1463, заузео град Кључ. **В.** и полубрат Стефан нису издвојили своје територије од оца у подели коју је изнудио Владислав.
Током 1464. браћа су била у добрим односима, **В.** је ратовао против Турака у источним деловима херцегове државе. Био је рањен или болестан, па се повукао на дубровачку територију где се лечио од августа до октобра 1464. Почетком 1465. избио је нови сукоб између херцега и синова. Маја месеца **В.** се спремао на пут у Угарску. Турци исте године освајају херцегову земљу све до Приморја, а у мају 1466. умире херцег Стефан. Из његовог тестамента се сазнаје да је **В.** одређен за наследника. Титулу херцега од Светога Саве преузео је у августу 1466. Велике непријатности је имао око извршавања очевог тестамента јер је угарски краљ забранио Дубровчанима исплату због дуговања према круни. Дубровчани су 1469. под притиском Турака пристали да издају заоставштину херцега Стефана, те је она до 1470. подељена међу браћом.
У спољној политици херцег **В.** је одлучно наступао против Турака, а 1468. успео је да зароби турског војводу Ахмета. Ипак, почетком 1470. се потчинио и постао султанов вазал. Од Турака је добио Требиње и Попово, тако да се његова територија простирала од Новог до Неретве. Покушавао је да потчини острво Посредњицу у делти Неретве, што га је доводило у сукобе са Влатковићима и Дубровником. Султан му је убрзо одузео Попово и Требиње. У периоду 1473–1475. успео је да изгради цркву Св. Стефана у Новом. Склопио је нови брак са Маргаретом Марцано, рођаком краља Ферантеа. Свадба је прослављана у јулу 1474, уз присуство сестре Катарине, босанске краљице. Пре овога од њега се одвојио млади Стефан, одведен је на Порту, примио ислам и добио име Ахмет. Са братом Владиславом се измирио, па су 1476. обојица били у Венецији. **В.** је нашао савезника у Ивану Црнојевићу, који је био ожењен његовом сестром Маром. После краћег ратовања са Турцима 1477. Иван се повукао, а **В.** је потучен и гоњен до зидина Новог. Од 1478. Турци захтевају да им се преда Нови и оно што је остало од херцегових земаља. Мир Турске и Венеције 1479. лишио је **В.** озбиљне млетачке подршке, а он је тражио подршку угарског и напуљског краља. Одред угарских ратника је стигао у Нови и запосео једно од два градска утврђења, а напуљски краљ је упутио две галије које су пловиле око Новог. После дуге опсаде град се предао, а угарска војска је остала у горњој тврђави до краја јануара 1482, када се предала и била пуштена да оде.
**В.** је додељена мала територија „код неретљанских планина". Већ 1486. та територија, која му је додељена за издржавање, била је у рукама других. Херцег **В.** је нашао уточиште на млетачкој територији, на острву Рабу, где је и умро. У браку са Маргаретом имао је три сина, од којих је само Јован преживео и продужио венецијанску грану Косача.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, „Нове вести о паду Херцеговине", И. Божић, „Млечани према наследницима херцега Стефана", *ЗФФБ*, 1962, 2; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1964; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋ, Андрија
**ВЛАТКОВИЋ, Андрија**, војвода, калуђер (? – ?, 1488). Најмлађи син Влатка Ђурђевића и брат војводе Иваниша Влатковића. У односу на осталу браћу, касно се јавља у изворима. Замонашио се између 1458. и 1460, а 1461. у име браће примио је „провижиун". Био је уз њих када су се, уз угарску подршку, учвршћивали у Крајини (1466–1468). У преотимању поседа херцега Влатка подржавали су их и Дубровчани. У време борби око Вргорца (1470), које је предводио Жарко Влатковић, **В.** је ишао у мисију за свог брата у Дубровник као фра Августин. Као фрањевачки редовник последњи пут се помиње 1476. Влатковиће су из долине Неретве убрзо истерали Турци. У овим несигурним временима фра Августин је напустио манастир, прешао на страну Турака јер је 1481. био у служби санџакбега Ајаза као војвода. Турци су му дали поседе у нахијама Вргорац, Љубушки и Приморје, одакле су почетком 70-их година XV в. истерали његову браћу. То је тзв. Августинова Хумска земља која обухвата добар део Крајине. Њега су, као турског човека, ухватили Мађари из тврђаве Кош 1488. и погубили га по наређењу краља Матије Корвина, а сахрањен је у Заострогу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Дубровачки трибути*, Бг 1935; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋ, Бранко
**ВЛАТКОВИЋ, Бранко**, биолог, универзитетски професор (Нова Градишка, Хрватска, 6. IV 1902 – Београд, 28. XI 1980). Као студент Биолошке групе Филозофског факултета 1923. био је постављен за практиканта Министарства просвете у Зоолошком заводу Универзитета у Београду, где је радио од дипломирања 1925. до 1927. Од 1927. до 1930. био је суплент Мушке учитељске школе у Сомбору. Исте године изабран је за асистента на Хистолошком институту Медицинског факултета у Београду. Докторирао је 1933. На новооснованом Ветеринарском факултету у Београду (1936) један је од прве тројице наставника коме је у звању доцента поверена настава из Хистологије и ембриологије. Оснивач је и управник Хистолошког института (1938). За редовног професора изабран је 1956. Од 1954. једно време је држао наставу и на Ветеринарском факултету у Сарајеву. Написао је прве уџбенике из Хистологије и ембриологије за студенте ветеринарске медицине: *Хистологија – ћелијица и ткива* (Бг 1959), *Јединица живе материје* (Бг 1953), *Основи хистолошких вежби и прикази микроскопске грађе органа* (Бг 1947). Сматра се да његова књига *Природно регулисање зачећа код жене* (Бг 1939) спада у базична дела Београдске акушерско-гинеколошке школе. Објавио је више десетина научних радова из различитих области хистологије и ембриологије животиња. Председавао је Међународним конгресом о пчеларству у Бечу 1956.
ДЕЛА: „О утицају инфрацрвених зракова на семеник пацова *Rattus novergicus* var. *alba*", *Зборник радова Српске академије наука*, 1951; „Beitrag zur Frage der Terminologie der Gehörgangsdrüsen", *Acta Anatomica*, 1958, 33; „Einfluss der Gibberellin auf die Differenzierung der Beinregenerative von Kammmolchen", *Acta Anatomica*, 1961, 46.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Балтић (ур.), *Знамените личности ветеринарске медицине Србије I*, Бг 2009.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋ, Драгољуб
**ВЛАТКОВИЋ, Драгољуб**, историчар књижевности (Сопот, 27. IX 1924 – Београд, 25. VIII 1999). Студије књижевности завршио у Београду. Радио у издавачком преузећу „Рад" и у Радио Југославији; био је професор у Панчеву и на Војној академији у Београду. Поред књижевних студија приређивао сабрана и изабрана дела М. Глишића, Б. Станковића, П. Кочића и др. Биографска истраживања, проучавање архива и преписке у основи су његовог бављења драмским стваралаштвом и историјом позоришта у Београду, Сарајеву и Новом Саду, историјом појединих драмских дела и њихових извођења (*Кочић, између Сциле и Сцене*, Бл–Бг 1997), те променама које настају од првих ауторових интервенција (*Коштана на сцени 1900–1975*, Бг 1979). Издвајају се радови о Нушићу: докторска дисертација *Млади Нушић* (1964), библиографија *Нушић у Југославији* (Бг 1965), монографије *Нушић и Српско народно позориште 1890–1980* (Н. Сад 1982) и *Сто година „Народног посланика" у Народном позоришту* (Бг 1986).
ДЕЛА: *Волео сам, више нећу: љубавна страдања и (не)женидбе српских списатеља*, Бг 1986; *Суђења српским писцима*, Бг 1987; *Нушић, наш Шекспир*, Смед. 1995; *Нобеловац у новинама: сусрети и разговори новинара са Ивом Андрићем*, Ниш 1996; *Беше моје... (љубави Боре Станковића)*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: К. Лазић, „Др Драгољуб Влатковић: Прилог библиографији радова о Петру Кочићу", *Библиотекар*, 1967, 19, 1/2; З. Т. Јовановић, „Драгољуб Влатковић", *Театрон*, 2000, 25, 11.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋ, Жарко
**ВЛАТКОВИЋ, Жарко**, великаш (? – ?, јул 1498). Син Влатка Ђурђевића и млађи брат војводе Иваниша Влатковића. На сцену ступа током лета и јесени 1452. у рату са херцегом Стефаном Вукчићем. Тада су га Дубровчани наговарали да сузбије активности брата Иваниша на измирењу са херцегом. Крајем 1452. херцег је добио помоћ Турака па је напао градове побуњеника. Нови у Луки је бранио **В.**, херцег је опсео град и тукао га топовима, али није успео да га заузме. **В.** је храбро бранио град и нанео херцегу озбиљне губитке. По измирењу са сином херцег је Влатковићима опростио неверу.
Влатковићи се 1466–1468. учвршћују у Крајини, у чему, поред Иваниша, главну улогу игра **В**. Он је 1470. преотео град Вргорац херцегу Влатку. Дубровчани су га у овом сукобу помагали оружјем. Међутим, у августу 1470. одбили су да га помогну у некој акцији. Покушали су да га измире са херцегом али безуспешно. Почетком 1471. они су рачунали на помоћ **В.** у одбрани Стона од Турака и позвали га у град Стон са 100 људи. Опасност је минула па **В.** није ни долазио, али га је дубровачка влада ипак наградила са 50 дуката.
Турци су све више притискали поседе Влатковића, тако да је **В.** у лето 1471. морао да се „нагоди" око дријевске царине са Хамза-бегом. Све време је остао у лошим односима са херцегом Влатком. Пре 1472. Иваниш и **В.** су се поделили и свако је независно управљао својим поседима. Од лета 1473. нагло се проређују вести о **В.**, а западно од Неретве јавља се турски вилајет Приморје. Следеће 1474. **В.** се помиње на неком поседу на Цетини. Он је на новим поседима, добијеним од Угарске, наставио борбу против Турака, али и Венеције. Марта 1480. Сињорија се жали угарском двору на штете које јој он наноси у Далмацији. После овога дуго нема вести о њему.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Дубровачки трибути*, Бг 1935; И. Божић, *Дубровник и Турска у XIV и XV веку*, Бг 1952; В. Трпковић, „Вилајет Приморје", *ГДИБиХ*, 1964 (1963), 14; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1974; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Х. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1982; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋИ
**ВЛАТКОВИЋИ**, село у Републици Српској, у општини Кнежево, на развођу између реке Угар на југозападу и реке Врбање на североистоку (десне притоке Врбаса). Насеље, изграђено око 10 км југоисточно од општинског центра, дисперзивног је типа и протеже се правцем југоисток–северозапад на дужини од око 10 км по југозападној – присојној планинској страни. У њему се налазе основна школа и две пилане. Године 1991. имало је 730 становника, од којих су 99,3% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋИ
**ВЛАТКОВИЋИ**, властеоска, великашка породица у Западном Хуму. Језгро поседа им је било у жупи Вруљи (долина Требижата) са градовима Вргорац, Вратар и Љубушки. Оснивач ове породице је Богавац, а за њим следи Радивој. Они нису играли значајнију политичку улогу. Радивој је умро пре 1390, а његови синови су активни на почетку XV в. – 1415. били су уз краља Остоју. У рату Сандаља Хранића и краља Твртка II Радивојевићи су били уз краља, са жељом да се ослободе власти Косача, али су потпали под власт Ђурђа Војсалића. Он је 1434. синовима Ђурђа Радивојевића, војводи Павлу, кнезу Николи и кнезу Влатку, вратио баштине. Том приликом се наводе њихови поседи: Вратар, Нови и Крушевац, села у Горској жупи, Живогошће у Макарској, село Макар и њихов део дријевске царине. Под њихову власт су враћени и Качићи. Током 1435. и 1436. браћа су се борила на страни Угарске против Стефана Вукчића Косаче. Крајем 1436. Влатко Ђурђевић је тражио од Дубровчана да га измире са Косачом, али су га они одбили. Први се са њим измирио Никола Радивојевић, стриц Ђурђевића, и добио свој део дријевске царине. Породица се опет сукобила са Стефаном Вукчићем, својим сизереном, почетком 1444. Заједно са краљем Стефаном Томашем они су Косачу потиснули из Западног Хума и узели Дријева. Стефану Вукчићу су помогли Турци па је до краја године опет покорио Радивојевиће – Ђурђевиће.
У време рата Дубровника и херцега Стефана Вукчића (1451–1453) на сцену ступа нова генерација ове породице. То су синови Влатка Ђурђевића: Иваниш, Жарко, Тадија и Андрија. Старешина породице је војвода Иваниш Влатковић, који је 25. III 1452. напустио херцега заједно са Владиславом и склопио савез са Дубровчанима, који су њему и браћи дали своје грађанство и поклонили палату у граду. У време преговора о миру 1453. Дубровчани су наговарали Жарка да утиче на брата Иваниша да се не измири са херцегом. Мир је ипак склопљен, а **В.** су се вратили под власт Косаче. Већ 1455. избија нови сукоб **В.** и херцега, почетком 1456. Иваниш Влатковић је морао да се склони на Стон, а затим и у Дубровник. Исте године херцег је трајно протерао **В.** из Западног Хума. Они ће од краља Томаша добити нове поседе, вероватно у Ливну. Од Дубровника су од 1458. почели да добијају „провижиун" од 600 перпера, по уговору из 1452. До смрти војводе Иваниша Влатковића Дубровчани су редовно исплаћивали „провижиун", a после тога нису више били тако редовни у исплати његовој браћи.
После смрти херцега Стефана **В.** су од 1466. до 1468. господарили Крајином уз угарску подршку и тако се вратили у Западни Хум. До 1470. продрли су у долину Неретве, а Жарко је исте године узео Вргорац херцегу Влатку Косачи. У ово време они су били главни носиоци борбе против Турака у долини Неретве. Турци су 1471. заузели Почитељ и озбиљно угрозили позиције **В**. И наредне године су у рату са њима, а Иваниш држи заробљене неке Турке. Пре 1472. породица се поделила тако да су Иваниш и Жарко имали своје поседе којима су независно управљали. Исте године Тадија Влатковић се налази у Попову на територији коју контролише херцег Влатко, што значи да се одвојио од браће и да је са њима у сукобу јер су они у сукобу са херцегом. Најмлађи Влатковић, Андрија, је у ово време већ у манастиру као фра Августин. Турци су до лета 1473. протерали Иваниша и Жарка са доње Неретве и западно од ње формирали вилајет Приморје. **В.** су се склонили на поседе око Цетине, где су се борили за рачун краља Матије Корвина против Турака, али и Венеције. У међувремену придружио им се и брат Тадија, тако да 1480. заједно угрожавају млетачке поседе у Далмацији. Војвода Иваниш Влатковић је умро 1482/83, а фра Августин је 1485. изашао из манастира и отишао Турцима примивши ислам. Од њих је добио на управу део породичних земаља – Августинова Хумска земља. Њега су ухватили Мађари из тврђаве Кош 1488. и погубили га. Жарко и Тадија су остали без значајнијих поседа. Тадија се последњи пут помиње 1493, а Жарко је умро у јулу 1498.
**В.** су били изразито католичка породица. У Западном Хуму они су пружали одлучну подршку фрањевцима и њиховом деловању. Својим главним местом сматрали су град Вратар, који је са запада затварао улаз у жупу Луку. Иваниш Влатковић се 1466. помиње као *comes perpetuus de Wrathar*. Други по важности био им је Вргорац у Горској жупи. **В.** су имали удела у дријевској царини јер им је припадала четвртина њених прихода, који су им Косаче одузимале при свакој побуни. Свe време **В.** су тежили да постану обласни господари, али им то моћне Косаче нису допустиле.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I/2, Бг 1934.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Знамените српске властеоске породице средњег века", *ГНЧ*, 1888, 10; М. Динић, *Дубровачки трибути*, Бг 1935; Б. Рупчић, „Убикација Вруље", *Рад ЈАЗУ*, 1961; В. Трпковић, „Вилајет Приморје", *ГДИБиХ*, 1964 (1963), 14; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1964; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Ђ. Тошић, *Трг Дријева у средњем вијеку*, Сар. 1987; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАТКОВИЋИ (Латковићи)
**ВЛАТКОВИЋИ (Латковићи)**, потомци босанског кнеза Влатка Вукославића, који је 1363. угарском краљу Лајошу (Лудовику) предао град Кључ и у замену добио посед Бршљановац у Крижевачкој жупанији. У угарским изворима помињу се као племство Латковићи „од Бршљановца", а након замене поседа „од Могора и Слобоштине". Њихови потомци могу се пратити до 1475. када им се губи траг из писаних извора.
ИЗВОРИ: T. Смичиклас, *Дипломатички зборник краљевине Хрватске, Далмације и Славоније*, XIII, Зг 1915 ; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914.
ЛИТЕРАТУРА: J. Безендорфер, *Цртице из славонске повијести*, Осијек 1910; Ђ. Сабo, *Средњовјечни градови у Хрватској и Славонији*, Зг 1920; P. Engel, *Magyarország világi archontológiája 1301–1457*, I, Budapest 1996; J. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХ, Јован
**ВЛАХ,** **Јован**, вођа жумберачких Срба (? – Љубљана, између 25. и 27. VI 1543). После преговора са аустријским крајишким заповедницима доселио се у четвртој деценији XVI в. заједно са неколико стотина српских породица из Срба, Лапца и насеља око река Унца и Цетине у Унутрашњу Аустрију, где су за насељавање добили Жумберачко властелинство, посед аустријског надвојводе. Обећано им је да ће добити довољно земље за привређивање и да неће бити зависни сељаци, него да ће учествовати у одбрани Хабзбуршке монархије, вршећи неплаћену војничку службу. Пошто у Жумберку није било довољно земљишта за насељавање овако велике скупине досељеника, што је њима отежавало живот, покушао је са двојицом других народних старешина (Вук Поповић и Ђурађ Радивојевић) да организује повратак незадовољних ускока на турску територију. Када су државне власти за то сазнале, пребегао је у позну јесен 1542. у турску Босну са непознатим бројем породица. Због опасности да Турци могу искористити незадовољство жумберачких Срба, представници аустријских власти, уз сагласност владара, покушали су да га преко посредника наговоре на повратак у Хабзбуршку монархију, обећавајући му опрост и задовољење његових личних захтева. У томе нису успели, па је крањска земаљска влада уценила његову главу на 300 дуката. Ухваћен је у мају следеће године, када је покушао да тајно пређе у Жумберак. У Љубљани је због покушаја да организује повратак жумберачких Срба у Турску осуђен на смрт и погубљен између 25. и 27. VI 1543, заједно са још неколико саучесника. Свесне да овом пресудом неће уклонити узроке незадовољства жумберачких ускока, државне власти су предузеле мере да им се обезбеди довољно земље за трајно насељавање (реамбулацијом Жумберачког властелинства и укључивањем у њега земљишта суседних феудалних поседа), дозволиле им трговину сољу и другом робом без плаћања дажбина, а једном броју ускока и њихових старешина обезбедиле сталну плаћену војничку службу.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Из прошлости Срба Жумберчана", *Споменик СКА*, 1923, LVIII; В. С. Дабић, *Војна крајина. Карловачки генералат (1530--1746)*, Бг 2000.
Војин С. Дабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХ АЛИЈА
**ВЛАХ АЛИЈА**, непријатељ Бановић Страхиње из истоимене песме (Вук II, 50). Преко сложених односа епских модела, архаичних слојева традиције и сећања на историјска збивања, карактер силника се склапа кроз сведочења других ликова у песми и коментара певача, старца Милије. Наспрам бановог витештва, јунаштву **В. А.** недостаје чојство. То показују његови мучки упади, злостављања заробљеника и отмице. Ипак, Милија не обликује **В.** **А.** црно-белом техником. Јачи од бана у физичком смислу, што откривају етапе њиховог мегдана, **В.** **А.** саосећа са младом робињом, бановом љубом, те и гине због страховања за крхку ,,женску страну". Лик је психолошки изнијансиран у односу на друге варијанте, од којих у најстаријем познатом запису – бугарштици (XVII–XVIII в.), у сведеном двобоју Деналију Влаховића (Турчина-отмичара) убија банов хрт.
ИЗВОРИ: Богишић, 40; Вук II, 44.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Меденица, *Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у нашој народној епици*, Бг 1965; J. Деретић, *Огледи из нашег народног песништва*, Бг 1978; Н. Милошевић Ђорђевић, *Косовска епика*, Бг 1990; Б. Сувајџић, *Јунаци и маске*, Бг 2005; Н. Љубинковић, *Трагања и одговори*, Бг 2010.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Бранко
**ВЛАХОВИЋ, Бранко**, новинар (Урошевац, 14. V 1952). Као гимназијалац у Пећи почео да пише за *Јединство* из Приштине. У Загребу је завршио Факултет политичких наука, дипломатски смер и дипломирао новинарство (1976). Писао је у *Студентском листу* и запослио се у *Вечерњем листу* (1984). Од 1985. је за издавачку кућу *Вјесник* из Загреба био стални дописник из СССР у време перестројке. После распада СФРЈ остао је у Москви да се бави бизнисом. Био је директор представништва немачке фармацеутске компаније *Берингерингелхајм* за Казахстан, Киргистан, Таџикистан и руски Далеки исток (1991–1995). Живео је у Алма Ати и Владивостоку. Постао је сарадник српских медија и консултант у снимању филмова о распаду Југославије и трагедији Срба на Косову и Метохији. Истраживао је српску политичку емиграцију у Русији и окупљао наше људе који раде у Русији. Био је 16 година стални дописник *Вечерњих новости* из Русије и земаља бившег СССР. Објавио је интервјуе са руским званичницима, много екслузивних репортажа, извештавао је из Чернобила, Сибира, Авганистана, где је боравио три пута. Писао са крвавог Кавказа и из немирне Москве. За интервју са Дмитријем Медведевим, председником Русије, добио је Годишњу награду за ексклузивност *Вечерњих новости* (2010). Добитник је награде за младе новинаре, Златног пера и награде Друштва новинара Хрватске. Живи у Москви.
ЛИТЕРАТУРА: Лична архива Б. Влаховића.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Вељко
**ВЛАХОВИЋ, Вељко**, инжењер, политичар, народни херој (Трмање код Колашина, 2. IX 1914 – Женева, Швајцарска, 7. III 1975). Студије машинства започео је на Техничком факултету у Београду, наставио у Прагу и на Сорбони, а дипломирао на Универзитету у Москви. Био је један од руководилаца студентског покрета у Београду. У СКОЈ је примљен 1933, а у КПЈ 1935. Због учешћа у организацији студентског штрајка фебруара 1935. био је ухапшен, интерниран у логор у Вишеграду и искључен са Универзитета за 1935/36. школску годину. Да би избегао хапшење, средином 1936. отпутовао је у Праг, где је наставио студије. Јануара 1937. са групом југословенских студената илегално се пребацио у Шпанију и постао борац у Балканском интернационалном батаљону „Димитров". Рањен је у бици на Харами фебруара 1937. и остао тежак инвалид. После опоравка обављао је дужност помоћника начелника за кадрове Балканске групе интернационалних бригада, радио у Комесаријату интернационалних бригада у Мадриду и Барселони, те у Центру за евакуацију бораца интернационалних бригада. У Паризу је организовао технику и израду докумената за повратак добровољаца из шпанског грађанског рата у Југославију. После избора за члана ЦК СКОЈ 1939, упућен је у Москву где је радио у Комунистичкој омладинској интернационали и био представник КПЈ у Коминтерни до њеног распуштања 1943. По задатку ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ, организовао је новембра 1941. радио-станицу „Слободна Југославија" на којој је припремао радио-емисије према информацијама које је добијао од Врховног штаба. У Југославију се вратио 1944. и потом био постављен за начелника управе за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ.
После II светског рата био је потпредседник Већа народа у Народној скупштини ФНРЈ, председник Одбора за просвету Савезног већа, председник Спољнополитичког одбора Народне скупштине ФНРЈ, заменик министра иностраних послова ФНРЈ (1951–1952), директор *Борбе* (1953). Био је члан Извршног одбора и члан Председништва ССРНЈ (до јуна 1966), председник Комисије за међународне везе ССРНЈ, члан Централног одбора СУБНОР-а Југославије, председник Централног одбора Савеза ратних војних инвалида Југославије (до октобра 1965) и члан Управе Удружења шпанских бораца Југославије. На свим послератним конгресима КПЈ (СКЈ) био је биран за члана ЦК, а на конгресима 1958. и 1964. и за члана Извршног комитета ЦК СКЈ. На деветом (1969) и десетом конгресу (1974) изабран је за члана Председништва ЦК СКЈ. Обављао је дужност председника Градске конференције СКС Београда од 1968. до 1970. Био је члан Савета федерације; 1950. члан, а 1952. шеф југословенске делегације на заседању Генералне скупштине УН. Један је од твораца Београдске декларације, потписане јуна 1955. приликом посете делегације СССР Југославији, и члан југословенске делегације на Првој конференцији шефова држава или влада несврстаних земаља у Београду (1961).
Написао је велик број студија и чланака из области друштвених наука и учествовао у изради бројних партијских програмских и конгресних докумената. Одликован је орденима Народног хероја, Југословенске велике звезде, Јунака социјалистичког рада, Заслуга за народ са златном звездом, Братства и јединства са златним венцем, највишим орденом републиканске Шпаније за ослобођење „Insignia de Maestrante" и др.
ДЕЛА: *Народно просвећивање у СССР*, Бг 1946; *O лику комунисте*, Зг 1948; *Планови америчких империјалиста за светским господством и обновом фашизма*, Бг 1948; *Шест година постојања народне државе*, Бг 1949; *Sedmi kongres Zveze komunistov Jugoslavije in naloge Socijalistične zveze delevnega ljudstva Jugoslavije*, Љуб. 1958; *Програм Савеза комуниста Југославије и „заоштравање" идеолошке борбе*, Бг 1959; *Корак назад*, Бг 1961; *Идејна кретања на садашњем степену нашег развоја и даљи задаци Савеза комуниста Југославије*, Бг 1964; *Рад комуниста на Универзитету*, Бг 1965; *Савез комуниста и реформа Универзитета,* Бг 1969; *Revolucije in ustvarjalnost*, Ljub. 1972; *Револуција и стваралаштво*, Бг 1973; *Сабрани радови*, 1–7, Бг 1981; *Строго пов.: 1955–1958*, Бг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1975; *Политика*, 8. III 1975; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, Бг 1988.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Иларион
**ВЛАХОВИЋ, Иларион**, адвокат, сенатор (?, 1779 – Темишвар, 9. V 1849). Школске 1796/97. био је на првој години филозофије у Пожуну (Братислава). У Темишвар је дошао из Сентандреје (Пештанска вармеђа) и 1812. унет је у списак грађана и у списак чиновника и људи слободне професије. Бавио се адвокатуром и био спахијски бележник. Уживао је углед, па су га Срби бирали за сенатора у Градском магистрату. На Нову годину 1829. био је у шесточланој делегацији Срба Темишвараца која је у Араду поздравила владику Јосифа Путника поводом његовог избора за епископа темишварског, а 1830. као изасланик Магистрата присуствовао је устоличењу темишварског проте Јована Васића.
ЛИТЕРАТУРА: С. Костић, *Грбови Епископа и грађана темишварских у православном српском Саборном храму темишварском 1757–1838*, Темишвар 1938; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 3; I. D. Suciu, R. R. Constantinescu, *Documente privitoare la istoria Mitropoliei Banatului*, Temişoara 1980.
Стеван Бугарски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Југослав
**ВЛАХОВИЋ, Југослав**, илустратор, карикатуриста, универзитетски професор (Београд, 17. III 1949). Дипломирао на Факултету примењених уметности (ФПУ) 1974, код професора Богдана Кршића. Од 1976. ради најпре као илустратор-карикатуриста, а касније и као уредник у београдском недељнику *НИН*, где постаје препознатљив по својој оригиналности и особеном поентилистичком сликарском поступку. Осим илустрацијом и карикатуром, бавио се и графичким дизајном (опрема књига, плоча, CD-а) и сликарством. На ФПУ ради од 1997, а 2005. изабран је за редовног професора. **В.** је уметник огромне енергије, знања, оштрих запажања и неутољиве интелектуалне потребе да комуницира са својим окружењем. Од 1971. графички је опремио стотинак ЛП плоча и CD-а разних издавача, почевши од првог сингла за групу *Породична мануфактура црног хлеба* (чији је био члан), преко ангажовања за *Рибљу чорбу*, до комплетне опреме за друге групе, певаче и пројекте (*Сунцокрети*, *С времена на време*, *Генерација 5*, *Рок машина*, *Смак*, *Корнелије Ковач – филмска музика*, *Ођила*, *Поп парада 1*). Сталну сарадњу са иностраним издавачима **В.** започиње 1982. када одлази у Њујорк, где објављује у *Њујорк Тајмсу*. Његове карикатуре објављују и аустријски и француски листови (*Винер Журнал*, *Винер Цајтунг*, *Курир Интернационал*). Приредио је преко 70 самосталних изложби у земљи и иностранству, учествовао на великом броју колективних, а реализовао и низ ауторских пројеката (*Цензура*, 2006; *Бранислав Нушић, портретна карикатура*, 2008; *Тесла у карикатури*, 2010). Један је од оснивача и реализатор Међународног конкурса „Златни осмех" у организацији УЛУПУДС-а и Удружења карикатуриста Србије (FECO). Његови радови увршћени су у антологију карикатура Skona Skamt у издању Bea Bocker-а (Шведска), а налазе се и у колекцијама Музеја примењене уметности и Музеја савремене уметности у Београду (мапа графика *Сликари и воајери*), у Музеју хумора у Габрову (Бугарска), Симлунг у Базелу, колекцији „У потрази за лепим" *Гилберт новина* (САД), Музеју историје у Бону и Паризу. **В.** је објавио и десетак књига својих илустрација, карикатура и стрипова (*Veni, vidi, vici*, Бг 1974; *Расветљен случај*, Бг 1986; и Х. Бергер, *Поуке* /*Denkzettel*/, Беч 1999; *Консеквенце*, Бг 2000; *Велика мала књига*, Бг 2005; *Чекајући годове*, Бг 2006; *Мондисеја 2001–2009*, Бг 2010) и приредио књигу савремене српске карикатуре (*Ведра страна Србије*, Бг 2010). За своју делатност добио је велик број награда (48), као и домаћих и међународних признања, међу којима су посебно значајне селекције његових радова за међународне изложбе, књиге и прегледе савремене уметности (*Нови свет*, међународна изложба карикатуре, Париз 2002; *Источноевропски илустратори у Њујорк Тајмсу*, међународна изложба, Музеј школе визуелне уметности, Њујорк 2003; *Мапе у уметности*, међународна изложба, Енглеска галерија, Лондон 2002, 2003). Увршћен је у књигу најбољих илустратора *Њујорк Тајмса*, а проглашен је и за карикатуристу-илустратора 2011. у Француској (*Crayon de porcelaine – Presse Internationale* 2011, St. Just le Martel).
ДЕЛА: *Сликари и воајери*, Бг 1981; *Југослав*, Бг 1991.
ЛИТЕРАТУРА: J. Krauss, *All the Art that Fit to Print*, New York 2009.
Дијана Милашиновић Марић; Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Лазар
**ВЛАХОВИЋ, Лазар**, учитељ, књажев ађутант, секретар црногорског Сената (Карлово/ Ново Милошево, Банат, 1815 – ?, после 1870). Пореклом је из Роваца у Црној Гори. Завршио Учитељску школу (препарандију) у Сомбору. За црногорског учитеља Његошу препоручили су га Вук Караџић и Платон Атанацковић. На Цетиње је дошао крајем 1841. Његови ђаци су били књаз Данило, потпредседник Сената војвода Крцо Петровић и други Црногорци из главарских породица. У првом извођењу *Горског вијенца* (у Биљарди 1847) играо је улогу Томаша Мартиновића. Учитељски посао је изгубио 1848. и кратко живео у Котору одакле је био ожењен. Поново је у служби на Цетињу крајем 1851. Марта 1852. као народни секретар потписао је одлуку Црногорског сабора о проглашавању књажевине, новог облика владавине са књазом Данилом. Од 1853. је књажев ађутант. У рату се бавио снабдевањем војске храном и оружјем, пратио барона Мамулу при његовој посети Црној Гори и био дворски мајордом. Путовао је у Беч и посредовао за школовање црногорских младића у Русији (1855). Одбацио је аустријско и примио црногорско поданство, постао секретар књаза Данила и његов повереник у Београду (1857). У доба Херцеговачког устанка упућен је у Котор, Трст и Задар да прикупља помоћ, али је у Дубровнику ухапшен и протеран у Црну Гору (1858). Од 1858. је секретар Сената, па опет књажев ађутант (побожник). Скупљао је старе српске књиге и слао их Вуку Караџићу. Писао је дописе са Цетиња за ондашње српске листове (*Световид* и др.). Дао је оставку књазу Николи 1860. и са његовом препоруком отишао у Русију. Тамо се поново оженио, али је и даље радио за књаза Николу и тражио руску помоћ Црној Гори (1862). Коначно је напустио Цетиње 1864. и настанио се у селу Разљоту, у Черниговској области. Ћерку му је крстила књегиња Милена 1870, а даља његова судбина није истражена. Када је био у Петрограду код цара Александра II, због сеобе Црногораца у Русију, одликован је Орденом Св. Станислава IV степена.
ЛИТЕРАТУРА: П. И. Поповић, „Један Војвођанин у служби Црне Горе", *ГФФНС*, 1957; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; С. Поповић, *Ровца и Ровчани*, Никшић 1990.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Милинко
**ВЛАХОВИЋ, Милинко**, комитски војвода, потпуковник (Ровца, Црна Гора, 14. V 1881 – Београд, 6. XII 1930). Завршио је подофицирску, а потом и официрску школу на Цетињу. Као пешадијски официр црногорске војске учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату. У Мојковачкој бици као капетан I класе командовао је Ровачким батаљоном. После капитулације црногорске војске избегао је заробљавање и током 1916, заједно са братом Тошком и зетом Николом Влаховићем, окупио групу истомишљеника и формирао комитску чету. У јесен исте године кренули су пут Румуније, како би се придружили руској војсци и наставили борбу. У Топлици су срели војводу Косту Пећанца, који их је убедио да остану и помогну му у припреми устанка. **В.** је одређен за команданта Јабланичког комитског одреда са којим је код Бојника 24. II 1917. поразио Бугаре. У устанку је показао високе квалитете као старешина и организатор устаничких јединица. По пропасти устанка са другим војводама прелази на герилски метод борбе и успева да избегне све потере. По пробоју Солунског фронта активирао се и, по наређењу К. Пећанца, заједно са војводом Јованом Радовићем прешао у Црну Гору, где је организовао устанике, најпре у Васојевићима, а потом и другде. Помагао је српској војсци у ослобађању Црне Горе и Херцеговине. После рата примљен је у састав Војске Краљевине СХС. За време албанске побуне 1920. у чину мајора командовао је Климентским одредом на положајима Скадар–Подгорица. У војничкој каријери напредовао је до чина потпуковника. Одликован је орденима Белог Орла са мачевима IV и V реда и Орденом Св. Саве V реда. Био је отац Велимира Вељка Влаховића, предратног члана КПЈ и шпанског борца, народног хероја и високог партијског и државног функционера СФРЈ.
ИЗВОР: Војни архив, Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Миљанић, „Црногорске војводе у Топличком устанку", Б. Поповић, „Топлички устанак – војводе и четовође", *Добровољачки гласник*, 1997, VII, 9; *Топлички устанак 1917. године*, Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 29. II 1997.
Дмитар Тасић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Милош
**ВЛАХОВИЋ, Милош**, геолог, универзитетски професор (Пирот, 13. V 1932). Школовао се у Нишу и Београду. На Рударско-геолошком факултету у Београду дипломирао је 1959, магистрирао 1974, а докторирао 1977. Током студија запослио се у предузећу „Машинокомерц" у Београду, a oд 1960. радио је у предузећу „Косовопројект" из Београда као водећи инжењер, а затим шеф Одсека за геотехнику примењену на саобраћајницама. Од 1969. ради у Институту за путеве у Београду, као самостални истраживач. Руководио је геотехничким истраживањима за потребе пројектовања и изградње саобраћајница, мостова, тунела, брана, објеката високоградње, као и санацију клизишта. Важнији објекти на којима је радио су: у Либији аутопут Бенгази–Триполи (1967) и железничка пруга Хиша–Сирт (2000), у Египту саобраћајнице на територији Ел Мулак (1968), као и низ саобраћајница на територији СФРЈ. На Грађевински факултет у Суботици прелази 1975. као асистент на предметима Инжењерска геологија и Механика тла, а од 1982. прелази на ГФ у Београду, на групу предмета Инжењерска геологија. На истом факултету изабран је 1996. за редовног професoра. Између 1987. и 1990. држао је наставу на Факултету техничких наука у Новом Саду и Грађевинско-архитектонском факултету у Приштини. На основу Уговора са ЕАR 2006, а преко француске фирме ВСЕОМ из Париза, постављен је да као експерт обавља контролу геотехничких подлога за изградњу мостова, надвожњака, тунела и косина на усецима, засецима и насипима дуж Коридора 10 у Србији и Црној Гори.
ДЕЛА: *Инжењерска геологија са основама геологије*, Бг 1987; *Геологија у грађевинарству*, Бг 1996.
ИЗВОР: Архива ГФ у Београду.
Душко Сунарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Миро
**ВЛАХОВИЋ, Миро**, сердар, бригадир (Трмање, Ровца, 1830 – Колашин, 12. III 1905). Као младић је био перјаник књаза Данила, а потом стотинаш (командовао четом од сто војника) у Ровцима. Учествовао је у Црногорско-турском рату 1853. и истакао се храброшћу у борбама у Бјелопавлићима, потом у ослобађању Речина 1857. и у нападу на Колашин 1858. У Херцеговачком устанку Луке Вукаловића 1861. водио је своју чету у борбама око Билеће, Крсца и Пилатоваца код Никшића. Рањен је на Пресјеци 1862. када му је погинуо отац, сердар Павић Ђиканов. Књаз Никола га је именовао за сердара Роваца 1862. и за првог командира тек формираног Ровачког батаљона 1871. Решавао је пограничне спорове са Турцима у околини Колашина и после битке на Липову 1872. Са својом јединицом учествовао је у Црногорско-турском рату 1876–1878, у бици на Вучјем долу (1876), у борбама око Спужа, а рањен је на Петном брду 1877. када га је заменио поткомандир Вујо Бећковић. Поново је преузео команду Ровачким батаљоном у опсади Бара и ослобађању Улциња 1877. и Колашина 1878. Успешно је бранио манастир Острог. После рата је формирана Морачко-васојевићка бригада и био је њен први командант. Добио је чин бригадира 1886. у Колашинској бригади. Исте године је, без одобрења књаза Николе, напао Колашинска Поља и уништио турске чардаке на Тари. Био је и племенски капетан у Ровцима и писао о гладним годинама у њима. Противио се масовној сеоби Ровчана у Србију и тражио да им се не издају пасоши. Ипак, 15 породица је 1887. прешло у Србију, а 19 породица у Бугарску 1885. И он се преселио у Колашин. Књаз Никола му је 1901. одузео бригадирски чин, по свему судећи због обрачуна његових рођака са утицајним Морачанима. Његови синови Мујо, Мркоје и Периша имали су капетанске, перјаничке и бригадирске положаје. Носилац је Обилића медаље и других црногорских одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: *Орлић, црногорски годишњак*, 1865, 1868; *Глас Црногорца*, 1905, 9; 10; *Нови Србобран*, 1905, 74; Н. Ракочевић и др., *Колашин*, Бг 1981; Р. Раосављевић, *Морача, Ровца, Колашин*, Бг 1990; С. Поповић, *Ровца и Ровчани*, Никшић 1990.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Митар
**ВЛАХОВИЋ, Митар**, етнолог (Радигојно код Колашина, 4. X 1897 – Београд, 16. I 1982). Географију и етнологију студирао у Београду. Био асистент за етнологију на Филозофском факултету у Београду 1923–1927, од 1927. кустос, потом директор Етнографског музеја у Београду 1950–1960. Његови радови из етнологије односе се већином на проучавање ношње и народне поезије. Свој радни век углавном је посветио етнолошкој науци и ЕМ у Београду и својим радом допринео успесима Музеја на музеолошкој и научној афирмацији. Разврстао је и систематизовао бројне збирке предмета у одређене оквире и типове (ношња, керамика), те обављао стручно конзервирање музејских предмета. Организовао је стручне тематске изложбе појединих музејских збирки и пропратио их одговарајућим стручним каталозима. Његово стручно и научно интересовање углавном се кретало око проучавања лова, народних ношњи, постанка и развитка црногорских племена, народних песама, народних музичких инструмената, кумства као установе, гробља и надгробних споменика. Допринео је да се ЕМ развије и учврсти у модерну културну, просветну и научну институцију, која је постала радна и за сарадњу отворена установа, корисна друштвеној заједници чију прошлост и стваралаштво представља. Захваљујући његовом пожртвовању, старању и сналажљивости, највреднији део данашњих збирки и документације ЕМ сачуван је од насртаја силника у II светском рату. Приредио је сталну изложбу народне културе и 1951. организовао прославу педесетогодишњице постојања и рада ЕМ. Као уредник приредио веома запажен *Зборник Етнографског музеја* посвећен том јубилеју (1901–1951). Обновио је и поспешио излажење *Гласника Етнографског музеја* у Београду које је било прекинуто у II светском рату.
ЛИТЕРАТУРА: С. Раичевић, „Митар С. Влаховић. Библиографија радова наших етнолога", *ГЕМ*, 1939, 14; М. Барјактаровић, „Уз седамдесетогодишњицу живота Митра Влаховића", *ГЕМ*, 1973, 36; „Митар С. Влаховић", *ГЕМ*, 1977, 41; Н. Пантелић, „Митар С. Влаховић", *ГЕМ*, 1982, 46.
Петар Влаховић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Петар
**ВЛАХОВИЋ, Петар**, етнолог, антрополог, универзитетски професор (Слатина код Бродарева, 28. VI 1927). Студирао етнологију (1948–1952) на Филозофском факултету у Београду, где је докторирао 1958. Факултет кинеског језика за странце и специјализацију из антропологије завршио на Пекиншком универзитету (1955–1957), а потом је усавршавање наставио у Москви, Љубљани, Пољској (Познањ, Вроцлав, Краков), Италији, Бугарској и Грчкој. Радни век је провео на ФФ у Београду. Од 1950. до 1952. био је службеник „књижничар" (библиотекар) у Библиотеци Катедре за етнологију, а потом је од 1952. до 1992. на ФФ прошао кроз сва универзитетска звања, од асистента до редовног професора (1980). Гостовао је као професор на универзитетима у бившој СФРЈ, Пољској, Кини и Совјетском Савезу. Утемељивач је етничке и историјске антропологије на ФФ у Београду. Обављао је дужност шефа Катедре за етнологију народа Југославије и управника Одељења за етнологију, продекана ФФ (1975–1977), директора Етнографског института САНУ (1977–1982) и уредника његових издања. Поред универзитетске наставе, велику пажњу посвећивао је теренским истраживањима, те популаризацији етнологије и антропологије на радију, телевизији и на јавним трибинама. Предавао је етнологију народа Југославије, те установио предмете Увод у антропологију, Антропогенезу и Етничку антропологију. Поред етногенезе бавио се истраживањима материјалне и духовне културе Срба и других јужнословенских народа. Од 1950. активно сарађивао са Етнографским музејем у Београду, где је био и председник управног одбора и један од оснивача и утемељивача Фестивала етнолошког филма, Дана Етнографског музеја у Београду и награде „Др Боривоје Дробњаковић". Био је главни и одговорни уредник (1994–2000) и члан редакције *Гласника Етнографског музеја у Београду*. Учествовао је у оснивању Антрополошког друштва Југославије (1959) и био његов дугогодишњи председник (1968–2007), а од 1963. покретач и одговорни уредник едиција посебних издања и *Гласника Антрополошког друштва Југославије*. Оснивач је и члан Антрополошког друштва Европе, чијем је оснивању у Загребу председавао 1977. Од 1980. почасни је члан Сената Универзитета „Адам Мицкијевич" у Познању, од 1989. етнолошког, а од 1996. и антрополошког друштва у Пољској. Посебну пажњу научне јавности привукла је његова књига *Народи и етничке заједнице света* (Бг 1984) са освртом на проблематику етногенезе у антрополошкој и етнолошкој науци. Од 1996. члан је Белоруске антрополошке академије наука. За ванредног члана ЦАНУ изабран је 1988, а за редовног 1994. У ЦАНУ руководи одборима за етнологију и демографију, научним пројектима и потпројектима, а уредио је и више тематских зборника, међу којима су најзначајнији: *Традиционална народна култура у Црној Гори* (Пг 2000), *Село у Црној Гори* (Пг 2004), *Демографска кретања и популациони проблеми у Црној Гори* (Пг 2006), *Етнологија града у Црној Гори* (Пг 2008) и *Павле Ровински и Црна Гора* (Пг 2008). Добитник је разних домаћих и међународних признања, плакета, повеља, Ордена рада са златним венцем (1980) и Ордена заслуга за пољску културу (1985).
ДЕЛА: *Санџачка војска и битка на Мојковцу 1915*, Бг 1953; *Бродарево и његова околина*, Бг 1968; *Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије*, Бг 1972; *Живот и обичаји народа Кине*, Бг 1973; *У вртлогу живота*, Пријепоље 1978; *Писци наше етнологије и антропологије*, Бг 1987; *На животним раскрсницама*, Пријепоље 1987; *Kultura ludowa w Serbii*, Krakov 1991; *Човек у времену и простору*, Бг 1996; *Србија, земља, народ, живот, обичаји*, Бг 1999; коаутор, *Црна Гора на старим разгледницама*, Пг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, *Петар Влаховић*, Бг 1996; *Зборник радова посвећен академику Петру Влаховићу*, Пг 2003; „Академик Петар Влаховић, професор Универзитета, уз 75 година живота и рада", *ГЕМ*, 2004, 67–68; Б. Челиковић, „Научно стваралаштво академика Петра Влаховића" (поговор), у: П. Влаховић, *Србија, земља, народ, живот, обичаји*, Бг 2011.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋ, Тошко
**ВЛАХОВИЋ, Тошко**, војвода (Трмање, Ровца, Црна Гора, 1. V 1893 – Проломска планина код Куршумлије, 2. XI 1917). Као стипендиста црногорске владе студирао филозофију у Петрограду и Јени, али је студије прекинуо због I светског рата. Вративши се у отаџбину, борио се као добровољац у I батаљону Колашинске бригаде. Након капитулације постаје организатор првих комитских одреда у Црној Гори, које формира у пролеће 1916. са братом Милинком Влаховићем, Јованом Радовићем и Миљаном Дрљевићем. После преласка у Србију, организoвао Јабланички четнички одред и постао један од вођа Топличког устанка, чије је избијање крајем фебруара 1917. озваничило већ постојећи отпор окупацији Србије. Био је административни помоћник Косте Пећанца. На састанку у Обилићу 21–22. II 1917, којем је присуствовало око 300 четовођа, постао командант Тимочке крајине. Као члан Централног комитета са титулом војводе заповедао је Крајинским одредом. Борио се на простору Топлице, Пусте Реке и Јабланице. Након пропасти устанка борио се у источној Србији, а упао је и на бугарску територију. У Јабланицу се вратио августа 1917. Погинуо је у сукобу са бугарским окупаторима. Делујући као комита, водио је дневник који су запленили Бугари, а развио је и просветну активност, образујући своје саборце.
ИЗВОРИ: *Споменица у славу наставника и студената Београдског универзитета погинулих од 1912–1918*, Бг 1930; *Споменица прославе тридесетогодишњице четничког покрета у јужној Србији*, Ск 1938.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дерок, *Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–1918*, Бг 1940; А. Митровић, *Устаничке борбе у Србији 1916–1918*, Бг 1987; М. Влаховић, *Браћа Влаховић 1917*, Бг 1988; Б. Младеновић (ур.), *Топлички устанак*, Бг 2007.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋИ
**ВЛАХОВИЋИ**, село у Херцеговини, у Републици Српској, у општини Љубиње, смјештено на крашкој површи Хумине, између планина Хргуд на сјеверозападу и Ситница на југоистоку, Дабарског поља на сјевероистоку и Љубимског поља на југозападу. Село је дисперзивног типа, издужено правцем сјеверозапад–југоисток. Чине га четири засеока везана за мале обрадиве површине. Локалним путем дугим 14 км повезано је с општинским центром. Шира околина је изразито депопулациона средина. У селу је 1948. живјело 612, а 1991. само 169 становника (76,9% Срба, 23,1% Муслимана). Главно занимање становништва је сточарство. У селу се налази православна црква.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Неда Живак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВИЋИ
**ВЛАХОВИЋИ**, једна од петнаестак влашких скупина које су у другој половини XV в. живеле на подручју нахије Доњи Власи (простор данашње столачке, љубинске, берковићке и билећке општине). Први помен о њима у дубровачким изворима (1368) не наводи простор њиховог обитавања. Катунар Вучихна Влаховић преносио је робу у Дубровник (1420, 1432), пред чијим судом је био оптужен за пљачку. Надгробна плоча његовог сина Вукца налази се у гробљу села Влаховићи, а извесног Радосава Влаховића у некрополи у селу Поплат, с назнаком да су на тим просторима поседовали племените баштине. Према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића (1476–1477), **В.** су се делили на Велике (*Vlachovichi Grandi*), са седиштем у Врањској код Билеће, и Мале (*Vlachovichi Pizullini*), чији је центар био, претпоставља се, на простору данашњег села Влаховићи код Љубиња. Према сумарном попису Босанског санџака из 1468/69, кнез Влађ Бијелић на челу катуна Великих **В.** уживао је тимар, који је чинило дабарско село Заград(ац). Зна се да је Влађ преминуо пре 15. IX 1474. и да је сахрањен у својој задужбини, цркви Св. Лазара у Влаховићима. Према попису Херцеговачког санџака из 1475–1477, велики катун његовог сина кнеза Вукосава имао је 108 кућа и 14 неожењених Влаха. Зимовали су у месту Биоска, а летовали на планини Трескавици. Већ као војвода, Вукосав је погинуо у сукобу са турском војском (1481) и сахрањен поред оца. После помена катунара Николе Влађевића 1493, ишчезавају подаци о Великим **В**. Извори о Малим **В.** још су оскуднији – своде се на навођење имена петорице њихових припадника који су 1477. преносили олово Џивана Припчиновића.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Филиповић, „Власи и успостава тимарског система у Херцеговини", *Годишњак Центра за Балканолошка истраживања*, Сар., 1974, XII/10; Ђ. Тошић, „Прилог изучавању Доњих Влаха у источној Херцеговини", *ЗИБиХ*, 2004, 4.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАХОВО
**ВЛАХОВО**, село у јужној Србији, у Топлици, на десној страни долине реке Топлице, у подножју планине Пасјаче. Кроз насеље пролаз пут који Прокупље спаја са аутопутем Ниш–Лесковац. Општинско средиште Житорађа налази се 6 км источно. Село је збијеног типа, смештено дуж друма и долине једног потока, а улице имају мрежаст распоред. Први помен о **В.** је из 1444/45. У другој половини XX в. број становника је смањен. Године 1961. било је 699 житеља, 2002. 506, а 2011. 488 становника (94,7% Србa). Пољопривредом се бавилo 17% активног становништва, а остали су највећим бројем (71,6% активних) радили у околним градовима. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, стругара и мали погон прехрамбене индустрије.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАЧИЋ, Љубомир
**ВЛАЧИЋ, Љубомир**, протојереј, богословски писац (Метковић, Хрватска, 28. VII 1868 – Београд, 23. VIII 1942). После италијанске класичне гимназије и богословије у Задру, служио као ђакон и парох по Далмацији, те као окружни протојереј Имотског и Книнског протопрезвитеријата. Хонорарни катихета, а по одласку у пензију члан Црквеног суда у Сарајеву и архијерејски заменик дабробосанског митрополита. Као студент преводио сонете и новеле са италијанског, касније објављивао радове из црквене и националне историје, богословља и црквено-грађанског права. Прикупљао је и објављивао грађу за историју православља и унијаћења православног становништва у Далмацији (*Епископ Венедикт Краљевић*, Н. Сад б. г.; *Одлуке цара* *Фрање о унијаћењу православних у Далмацији*, Бг 1936). У Задру је преписао око 1.200 тајних аката из доба аустријске владавине. Одликован је Напрсним крстом и орденима Св. Саве и Белог орла V реда.
ДЕЛА: *Из прошлости* *српске области неретљанске*, Дубр. 1903; *Старост света и библија*, Сар. 1936; превод с италијанског: Л. Десанктис, *Папа није наследник св. Петра*, Бг 1896.
ЛИТЕРАТУРА: А. К., „Јубилеј проте Љубомира Влачића", *Политика*, 24. VI 1938, 10; А., „Љубо Влачић", *Ново време*, 25. VIII 1942, 3, 5.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШАЦ
**ВЛАШАЦ**, лук козјак, љутика (*Аllium аscalonicum)* из породице Alliaceae (лукови), пореклом из Сирије. Познат је и као шалот, ешалота, зависно од региона. To je врста из југоисточне Европе, Русије и Азије. Ботанички је, као и сви лукови, двогодишња врста, али се гаји као једногодишња и вишегодишња култура. У Србији то је баштенска врста, посебно у традиционалним баштама централне и јужне Србије. За исхрану се користи млади лук, први лук у рано пролеће и зреле луковице у свежем стању као додатак јелима и успешно се маринира у домаћинству. **В.** је богат витамином Ц, угљеним хидратима и специфичним етеричним уљима који дају карактеристичан мирис и укус, те лековита својства као и код других лукова. Образује гранат коренов систем. Из једног подземног стабла, које има више клица, образују се младе биљке – млади лук којег чине бело, кратко лажно стабло и сочни овални зелени листови. Зрењем хранљиве материје из зелених листова прелазе у основу лажног стабла и образују се праве луковице, чији број зависи од сорте, величине садног материјала и услова успевања. Луковице су повезане преко мајчиног стабла и чине „гнездо". Права луковица је исте грађе као и луковица црног лука (има суве листове, сочне листове, подземно, право стабло са одређеним бројем клица). Најмањи број луковица у гнезду је при производњи из семена (2–4), а највише при садњи крупнијег арпаџика (и до 40 луковица у гнезду). Облик луковице је неправилан на месту где се развијала уз друге луковице и увек се види део основног, правог стабла. Луковица је издуженог, овалног и округлог облика, најчешће ситнија (до 30 г) него код црног лука, иако код неких популација достиже масу и до 150 г. Има нежне суве листове, жуте, смеђе, бакарно црвене и љубичасте боје, са белим или обојеним унутрашњим листовима. Луковица је често веома чврста, пријатног, карактеристичног мириса који подсећа на црни лук. **В.** може бити полуљут и љут (зато се у неким крајевима Србије и зове љутика). Клица у луковици дуго мирује, не проклијава и читавих годину дана од вађења (од јула до јуна следеће године), што омогућује добро чување и дугу потрошњу. У другој години образује цветно стабло и цваст типичну за лукове, а уз странооплодњу образује се ситно, угласто, црно семе, чврсте семењаче, слично семену црног лука. Производња на њиви и заштићеном простору у Србији је спорадична, али се у баштенским условима за зелену пијацу производи најчешће из ситне луковице, садњом у септембру и октобру (растојање 20 x 15 цм на дубини 4–5 цм). Млади лук се може користити већ у фебруару и марту, а луковице су зреле у јуну и јулу. Садња у рано пролеће омогућује добијање младог лука крајем лета, а садњом почетком лета доспева у јесење доба. При директној сетви у марту луковице се остављају у земљи током зиме и већ се од фебруара може убирати млади лук. Принос младог лука је око 3–4 кг/м², а луковица и до 5 кг, што зависи од начина производње и сорте.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радић, *Повртарство – за школу и народ*, Пан. 1878; Б. Лазић, М. Ђуровка, В. Марковић, *Повртарство*, Н. Сад 2008.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШИЋ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlasic-karta.jpg)ВЛАШИЋ**, пространa младa веначнa планинa, око 10 км северозападно од Ваљева. Југозападно је река Јадар (десна притока Дрине), а североисточно реке Тамнава и Уб (слив Саве). Припада флишним планинама у планинској регији Рудне и флишне планине. **В.** је дуг 24 км, а висок 474 м. Прекривају га девонски кварцни пешчари, конгломерати, брече и ређе аргилиофилити. На њима леже мање површине миоцених кречњака, пешчара, песковитих глина и шљункова. На крајњем северозападу планине су кварцни пешчари и аргилофилити, а ка реци Јадар су карбонски кречњаци и глинени шкриљци. Са ове планине се сливају бројни мањи водени токови. **В.** је обрастао углавном листопадном шумом. На њему се налази велик број села.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Дрмић, *Туристички потенцијали планине Влашић*, Н. Сад 2007.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШИЋ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vlasic-bosna-karta.jpg)ВЛАШИЋ**, планина у средњој Босни, која припада динарском планинском систему, а оивичена је на југу долином Лашве, те на истоку долином Бије (Бијеле), десне притоке Лашве. На тим странама су стрме падине високе и преко 1.000 м изнад којих је и највиши део планине. На северу **В.** се простире до изворишта Бије и реке Врбање, десне притоке Врбаса. Западна граница планине је мање маркантна јер је на тој страни разгранато извориште реке Угар (десна притока Врбаса) и висораван Витовља. Планински венац се протеже правцем северозапад–југоисток. Највиши врхови су на јужном делу планине: Пањеник (1.933 м), Влашке громиле (1.919 м), Паво (1.807) и Чардаков (1.805 м). Према северу висине се благо смањују до Љуте греде (1.739 м) и Парич-греде (1.660 м). Тај део планине је мање дисециран долинама. Највећа долина је на источној периферији, долина Козице, десне притоке Биле. Долина је много више на северној и западној периферији **В.**, у извориштима Врбање и Угара. На планини се налазе многа врела од којих су најпознатија: Девечани, Орман, Краљица, Шантић, Преочка и Харамбашино врело, које повремено пресуши. Планинско језгро чине старије стене покривене мезозојским кречњацима. Обронци овог масива обрасли су омориковом шумом. Села су на ободу планине, а највиша су Горњи Корићани и Шишава на западном ободу (до 1.300 м). У вишим деловима планине постоје само катуни и туристички објекти.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Кроз планине Босне и Херцеговине*, Сар. 1935.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШИЋ, Драгиња
**ВЛАШИЋ, Драгиња**, сликар (Војка, 29. I 1928 – Београд, 20. X 2011). Дипломирала (1954) и магистрирала (1956) код Зоре Петровић на Академији ликовних уметности у Београду. Похађала курс фреско-сликарства код Ј. Кратине. Студијски обилазила Венецију, Милано, Париз и Минхен. Била је члан „Ладе". Самостално је излагала од 1959, а на заједничким изложбама учествовала од 1965. Сликала је уљем, а цртала оловком, тушем и сепијом. Прихвативши утицај Зоре Петровић, сликарски се исказала кроз савремене токове експресионизма. Упориште је налазила у реалним облицима, а исходиште у својеврсном симболизму и оностраном. Није користила моделе и скице него је спонтано стварала размишљајући о егзистецији и расположењима (*Велико лебдење*, *Пред катаклизму*, *Сутон*, *Ехо у космосу*, *Пакао*). Снажним гестом и особеном колористичком оркестрацијом градила је динамичне композиције. Њено стваралаштво чине целине као што су Актови (од 1954), Главе и Портрети (од 1959), Страдања, ликови из грчке митологије, библијске легенде, историјске личности, косовски циклус, епопеја трагичног јунаштва (од 1960), Ентеријери (од 1973) и Пејзажи (од 1974).
ЛИТЕРАТУРА: К. Амброзић, К. Рајх, *Драгиња Влашић 1954–1984: ретроспектива*, Земун 1984.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКА
**ВЛАШКА** (рум. Ţara Românească), историјско-географска покрајина у јужној Румунији која се простире између Јужних Карпата и Дунава. Долина реке Олт дели је на два дела: Велику **В.** (Мунтенију) на истоку, са средиштем у Букурешту, и Малу **В.** (Олтенију) на западу, са средиштем у Крајови.
**Средњи век.** Након повлачења Римског царства из Дакије 272, територијом између Јужних Карпата, Дунава и Црног мора пролазили су многи народи (Готи, Хуни, Гепиди, Лангобарди). У VI в. Словени се насељавају на том простору, на којем је наредних столећа било присутно и више народа са истока (Авари VII–IX в., Бугари од XI в., Печенези и Кумани, Татари у XIII в.). Писани извори XI–XII в. помињу и романско становништво – Влахе, о чијој етногенези постоје различите теорије. Према једној, Власи северно од Дунава директни су потомци романизованих Дачана, док је по другој, већи део романског становништва на територију данашње Румуније прешао са Балканског полуострва у миграцијама током раног средњег века, измешавши се потом са староседелачким живљем и Словенима. Угарска је ради одбране југоисточне границе основала Северински Банат западно од реке Олте око 1230, а формирана је и бискупија у Милкову ради ширења католичанства међу паганским Куманима и православним Власима и Словенима на територији Велике **В**. Монголске инвазије (1241–1242, 1285) зауставиле су угарску експанзију и окончале владавину Кумана на простору **В.**, што је, заједно са слабљењем Угарске и Бугарске крајем XIII и почетком XIV в., омогућило стварање румунске кнежевине у **В**. Мање територије под влашћу влашких војвода, које се помињу средином XIII в., успео је да уједини војвода Басараб (око 1310–1352) из Арђеша. Он је 1330. потукао угарског краља Карла Роберта и обезбедио самосталност нове државе. Иако су његови наследници настојали да очувају самосталност, **В.** је углавном признавала врховну власт Угарске, а од 1390-их (коначно од 1417) и Османског царства, често се налазећи у положају двоструког вазалства и трпећи услед угарско-османског сукобљавања. Влашки владари су заузврат повремено у Угарској добијали поседе и области на управу, делом насељене Власима (Северински Банат, односно Фaгараш и Амлаш у Трансилванији). Страно мешање у прилике у **В.** било је олакшано честим споровима око престола унутар владајуће династије Басараба. Највеће територијално пространство **В.** је имала за владавине војводе Мирче Старијег (1386–1418), када је, поред поменутих области у Угарској, под његову власт доспела и Добруџа. Он се ослањао на Пољску и Угарску, уз чију помоћ је победио Османлије код Ровина 1395. и повратио власт, али је 1417. морао да прихвати плаћање харача и слање помоћних одреда. Након пада Цариграда 1453. османски утицај и висина харача знатно су повећани, а покушај Влада III Дракула (1455–1462, 1476–1477) да се супротстави Мехмеду II није успео. Порта је постављала владаре које је потврђивала скупштина бојара, а подунавске тврђаве дошле су под османску контролу. Ипак, **В.** је, као и Молдавија, успела да и под османским суверенитетом задржи своју државност.
Преовлађивање византијско-словенске културе у **В.**, што се огледало како у институцијама тако и у употреби црквенословенског језика у богослужењу и државној канцеларији, олакшавало је и успостављање српско-влашких веза у средњем веку. О значају државних односа сведочи брак цара Уроша са Аном, ћерком војводе Александра (1352–1364). Обе државе се од краја XIV в. суочавају са османским притиском, што доводи и до српских сеоба на територију **В**. Као турски вазали, у бици на Ровинама учествовали су краљ Марко и Константин Драгаш, који су погинули, и Стефан Лазаревић. Кнез Лазар је манастирима Тисмени и Водици, које је у **В.** основао српски монах Никодим, даровао 10 села у Браничеву, што је 1406. потврдио и деспот Стефан Лазаревић. Влашке војводе градиле су и обнављале манастире у Србији (Крепичевац, Лопушник). Раковицу код Београда подигао је Радул I Црни (око 1377–1383) или Радул IV Велики (1495–1508), за чије је владе митрополит у **В.** био Максим Бранковић, бивши деспот Ђорђе (1507–1509). Владика Максим и његова мајка Ангелина изградили су манастир Крушедол уз помоћ војводе Њагоја (1512–1521), који је обновио и манастир Орешковицу у Браничеву. Влад IV Калуђер (1482–1495) је преко султаније Маре Бранковић стекао право патроната над манастиром Хиландаром. Други влашки владари наставили су да помажу Хиландар и остале светогорске манастире, те да пружају уточиште српским монасима у својој земљи. Штампар Макарије је са Цетиња прешао у **В.**, где је штампао прве књиге на румунском тлу (1508–1512).
Александар Крстић
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/002-iii-vlaska-teritorija-pod-upravom-vlaskog-kneza.jpg)Нови век.** После пораза угарске војске на Мохачу 1526, све три кнежевине (**В.**, Молдавија и Трансилванија) пале су до 1541. под турску власт, сачувавши извесну унутрашњу аутономију до средине XIX в. Кратко време 1600. биле су обједињене под влашћу Михаила Храброг, али је он ускоро убијен, а стварну власт су заузели бојари, румунска аристократија, која је била протурски настројена, те међусобно завађена и подељена. У размирицама је протекао цео XVII в. Почетком XVIII в., са јачањем националне свести, господари **В.** траже савезништво Русије да би се ослободили од турске власти.
Од XVIII в. **В.** је постала мета и Аустрије и Русије. Руски цар Петар I издао је проглас хришћанима у Турској да се ставе под руску заштиту. Подухват је пропао после пораза на реци Прут 1711. Аустрија је имала много више успеха, те је овладала Малом **В.** (западни део Влашке) у периоду 1716–1739. У руско-турском рату (1768–1774) **В.** су окупирале руске трупе и заведена је руска војна администрација, да би у следећем аустро-турско-руском рату 1789–1791/92. у земљу поново ушле аустријске трупе, које су помогле увођењу руско-аустријске окупације. У знак одмазде султан је послао казнену експедицију Осман Пазваноглуа, која је 1799. опустошила Малу **В.** и свргнула тамошњег кнеза. Паралелно са непрестаним ратним збивањима, **В.** су 1715–1821. управљали Грци фанариоти. У том периоду смењено је 23 владара, почев од Николе Маврокордата, па до Александра IX Суцуa.
Руска империја током XVIII в. свој циљ није успела да оствари оружјем, те је уместо освајања изабрала пут васкрсавања идеје државности међу балканским хришћанима и стварања сателит-држава које би дале подршку њеним спољнополитичким циљевима. На том пољу је до почетка XIX в. учињено доста: стекла је право да руски цар буде покровитељ хришћана у Турској, а да његов дипломатски представник у Цариграду говори у име „једновераца". Због близине реке Дунав Русија је осамостаљивање **В.** и Молдавије од турске власти ставила у своје приоритетне задатке. Као турска савезница (1799–1806) најпре је издејствовала хатишерифе за **В.** и Молдавију 1802, којима су ове провинције добиле висок степен аутономије, а њихови кнежеви се нису могли сменити без сагласности руског царског двора. Поновни руско-турски рат (1806–1812) довео је још једном руску окупацију и војну администрацију у **В**. У пролеће 1821. оборен је фанариотски режим, али је и угушен устанак Тудора Владимирескуа, румунског револуционара. Уследила је једногодишња турска окупација **В.**, која је за последицу имала постављање кнеза Ђорђа IV Гике (1822–1829), који је без обзира на грчко порекло сматран првим владарем из редова локалних првака, нефанариотом. Једренским миром 1829. **В.** је постала фактички аутономна, под протекторатом Русије до 1856. На челу руске војне администрације налазио се генерал гроф Павле Дмитриевич Кисељев (1829–1834). У том периоду две дунавске кнежевине **В.** и Молдавија добиле су први заједнички уставни акт, назван Органски статут, донет у Букурешту 1832. Он је послужио као темељ доцнијем уједињењу кнежевина у стварању модерне румунске државе. Тада је, под надзором руских војних стручњака, ударен темељ влашкoj армији и утврђени су њени борбени редови. Слободом трговине и повратком Браиле и других пристаништа на Дунаву под влашку управу створени су услови за привредни и културни препород земље, под кнезом Александром II Гиком (1834–1842). Незадовољне њиме, Русија и Турска су радиле на његовом свргавању. Уклоњен је с престола, пошто је Народна скупштина за новог владара изабрала Ђорђа III Бибескуа (1843–1848). Број тајних завереничких удружења, предвођених млађим официрима, стално је растао. Њихов циљ је био подизање револуције којом би се свргао кнез и донео устав. Под утицајем револуционарних догађаја у Европи, један од тих покрета Фрација (*Frăţia*) 21. VI 1848. извршио је државни удар и издао Прокламацију (*Islaz Proclamation*) којом се захтевају политичке слободе, независност, укидање феудализма, аграрна реформа и формирање националне гарде. У почетку покрет је имао успеха, свргнуо је Бибескуа и формирао привремену владу. Међутим, турске трупе су 13. септембра ушле у Букурешт и угушиле побуну, а придружила им се и руска војска, јер је револуција имала и антируски карактер. Војске обе земље остале су у **В.** до 1851, а на престо су довели Димитрија Барбуа I Штирбеја (1848–1854, 1854–1856). Његова власт је била само титуларна с обзиром на чињеницу да су се у току Кримског рата смениле три окупационе власти: руска 1853–1854, турска 1854. и аустријска 1854–1856. Главни господари ситуације били су руски војни комесари.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/004-iii-knezevine-moldavija-i-vlaska-karta-1786.jpg)
После пораза Русије у Кримском рату Париским уговором 1856. предвиђено је да се и у **В.** и у Молдавији оформи једно тело – Диван – које би се заузимало за уједињење две земље. Иако су у Букурешт дошли само делегати из унионистичке Националне партије, већина у **В.** је била конзервативно оријентисана и против уједињења. Јануара 1859. унионисти су гласали за молдавског кандидата, за кнеза Александра Јона Кузу (1859–1866), који је у својој земљи већ био изабран. Притисцима су приморали и остале посланике да промене свој став, те је тако оформљена заједничка држава (Principatele Unite ale Valahiei şi Moldovei), а Букурешт је постао њен главни град и седиште Парламента. Порта је 2. XII 1861. издала Ферман о административном устројству Молдавије и **В.**, којим су потврђени уједињење и аутономија у оквирима Турског царства. Кнез Куза је 23. XII 1861. издао прокламацију о образовању румунске нације. Од јануара 1862. држава носи назив Кнежевина Румунија и била је у вазалном односу према Турском царству, с обавезом плаћања годишњег трибута, све до Берлинског конгреса 1878. када је стекла државну независност.
Прво дипломатско представништво Кнежевина Србија је отворила у Букурешту 17. II 1836. На основу фермана из октобра 1835. дата је сагласност за отварање Књажеско српске агенције, пре свега ради унапређења трговине и обављања послова везаних за имања кнеза Милоша у **В.** и Молдавији. Ова агенција је радила до 1863, а обављала је, поред конзуларних, и друге послове. Она је водила евиденцију о активностима српских држављана и Срба уопште, којих је у **В.** било преко 100.000. Посебно је надзирала политичке догађаје, кретања емиграната из Србије, али и акције руског посланства, као и Портиних чиновника. Од 1863. Србија има дипломатско заступништво у Букурешту, које 1882. прераста у Генерални конзулат Краљевине Србије у Букурешту. Румунски кнез Куза 7. VII 1863. отвара у Београду дипломатску агенцију и поставља Теодора Калимакија за свог првог дипломатског агента. Две суседне државе су током читавог XIX в. одржавале интензивне трговачке, привредне и саобраћајне односе. Еманципација од Турског царства и обнова њихове државности текла је у XIX в. готово паралелно и упућивала их је на сарадњу. Устаничко вођство Србије је у првој етапи своје борбе истицало облик аутономије **В.** и Молдавије за свој узор. Румунија је била чланица Првог балканског савеза (1866–1868), а као савезница Србије деловала је и у Другом балканском рату 1912/13. На Берлинском конгресу 1878. обе државе су стекле међународно признање независности. Румунија је проглашена Краљевином 1881, а Србија 1882. И доцније у XX в. заједнички интереси две земље налагали су им да буду на истој страни у I светском рату, а потом и да обе учествују у склапању Балканске антанте 1934 (Србија, Румунија, Грчка и Турска), делотворне до 1940.
Сузана Рајић
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба* *I*, Бг 1952; Ђ. Сп. Радојичић, „Српско-румунски односи 14–17. века", *ГФФНС*, 1956, 13–29; C. C. Giurescu, *Istoria Bucureştilor. Din cele mai vechi timpuri pînă în zilele noastre*, Bucharest 1966; W. S. Cooke, *The Ottoman Empire and Its Tributary States (Excepting Egypt)*, Amsterdam 1968; D. C. Giurescu, *Ţara Românească în secolele 14. şi 15*, Bucureşti 1973; *Историја румунског народа*, Н. Сад 1979; С. Тимотијевић, „Књажевско српска агенција у Букурешту 1836–1918", *Архивски преглед*, 1980, 2; *Историја српског народа I–II*, Бг 1981--1982; Ş. Papacostea, *Romanii in secolul al 13-lea*, Bucureşti 1993; N. Djuvara, *Între Orient şi Occident. Ţările române la începutul epocii moderne*, Bucharest 1995; L. Maior, *1848–1849: Români şi unguri în revoluţie*, Bucharest 1998; J. A. S. Grenville, *Europe Reshaped, 1848–1878*, Oxford 1999; Ђ. Лопичић, „Прво Српско дипломатско представништво, Књажевско српска агенција у Букурешту 1836. године", *АПДН*, 2000, 3; L. S. Stavrianos, *The Balkans Since 1453*, London 2000; V. Achim, *The Roma in Romanian History*, Budapest 2004; Ђ. Лопичић, „Преглед конзуларних односа Србије 1804–1918", *Бранич*, 2007, 1–2.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКА
**ВЛАШКА**, село у долини Велике Мораве, на десној страни долине реке, источно од Јагодине. Источно од села пролази локални пут ка општинском средишту Ћуприји (7 км). Насеље је компактно, смештено на око 120 м н.в. Основа му је неправилног облика, распоред улица мрежаст, а растојања између њих велика. Током друге половине XX в. број становника се нагло смањио првенствено због одласка на рад у иностранство. Године 1948. било је 737 житеља, 2002. 372, а 2011. 293 становника (89,1% Србa и 5,1% Влаха). У пољопривреди је радило 90,3% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКА
**ВЛАШКА**, село у Шумадији, источно од долине реке Луг (лева страна слива Велике Мораве), дуж које пролазе магистрални пут и железничка пруга који повезују општински центар Младеновац (7 км) и Београд. Село је с тим путем повезано локалним путем дугим 3 км. Насеље је дисперзивног типа, а куће су у густим низовима изграђене дуж кривудавих локалних путева. У историјским изворима помиње се од почетка XVI в. Староседеоци су досељени из источне Србије, Црне Горе, Македоније, са Косова и Пештера. Крајем XX в. почело је смањивање броја становника. Године 1991. било је 2.938 житеља, 2002. 2.547, а 2011. 2.440 становника (95,9% Срба). Аграрним занимањима бавило се 22,5%, а у индустрији је радило 36,3% активног становништва. Већина неаграрног становништва (63,9% активних) радила је у суседним градовима, највише у Младеновцу. У селу се налазе православна црква, дом културе, амбуланта, пошта, као и предузеће „Кварц".
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКА
**ВЛАШКА**, рудник мрко-лигнитског угља у Космајско-младеновачком терцијарном басену. Између Младеновца и Космаја истраживан је и откопаван угаљ још од 70-их година XIX в. на локалитетима **В.**, Рајковац, Кораћица, Амерић, Рогача, Иванча, Неменикуће и Младеновац. Више угљених слојева басена, најчешће 2–3, несталне дебљине 1–2 м, није представљало поуздану основу за развој рудника који су производили за локалне потребе. То је довело до обустављања производње у овим рудницима. За више од сто година периодично прекидане и обнављане експлоатације, рудници овог басена произвели су око 400.000 т угља.
ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКА ЕПАРХИЈА
**ВЛАШКА ЕПАРХИЈА**, обухватала је Тесалију и припадала је Охридској архиепископији. У границе српске државе дошла је после освајања цара Душана. У науци још није рашчишћено питање положаја и јурисдикције грчких епархија у оквиру јединствене црквене организације у Душановој држави. Ипак, није сматрана епархијом Српске цркве. Тесалија је у српској власти била кратко (1348–1358), а потом је била централни део сепаратистичке државе Душановог полубрата Синише/Симеона, који се одвојио од цара Уроша. Цар Симеон повељом из 1357. додељује Ћирилову пећину Нилу, проти Стагијског скита, на основу старих исправа „славних предака царства ми који су у разно време господовали у Влахији". При томе мисли на своје претке по мајчиној линији из династије Палеолога, како се и Синиша/Симеон потписивао, поноснији на своје грчко порекло по мајци него на српско порекло по оцу.
ИЗВОР: А. Соловјев, *Грчке повеље српских владара*, Бг 1936.
Радомир Милошевић
# ВЛАШКА ПЛАНИНА
**ВЛАШКА ПЛАНИНА**, планина у југоисточној Србији, око 20 км јужно од Пирота. Припада Балканским планинама, а пружа се правцем северозапад–југоисток на дужини од око 6 км. Највиши врх је Врти бог (1.443 м), а мали превој – седло дели га од суседног врха Паница (1.442 м). Ови врхови се налазе у северозападном делу планине. Источно од **В. п.** је долина Јерме (десна притока Нишаве), а јужно њена притока Кусовранска река. Североисточне падине изграђене су од јурских спрудних и субспрудних лапоровитих кречњака, а спуштају се равномерно. Југозападна страна је, нарочито око врха Дрен (1.324 м), изразито стрма. Чине је сипари, а у продужетку, ка северозападу, пешчари доњег тријаса и јурски кречњаци са кременим квргама, као и кварцни конгломерати и пешчари. Јужно од тог потеза, на висини од око 800 до 900 м је низ планинских села. Она леже на флишу старијег палеозоика и на црвеним пешчарима, алевролитима и глинцима млађег палеозоика. Ниже њих планинска страна се стрмо спушта према Кусовранској реци. Долина Јерме **В. п.** одваја од Гребен планине. Стрме стране, односно оштри остењаци, обе планине дају долини Јерме кањонски карактер. Северозападни део **В. п.** прекрива букова шума, док су у њеним другим деловима шуме ниског и закржљалог храста и граба. Јужно од **В. п.** смештена је Звоначка бања.
ЛИТЕРАТУРА: „Планине, природне лепоте и манастири око Звоначке Бање", *Планинарски гласник*, 2008, 54.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКАЛИН, Александар
**ВЛАШКАЛИН, Александар**, правник (Београд, 1. X 1919 – Београд, 12. VII 2003). Син Милорада, правника и политичара. Гимназију учио у Француској и Београду, где је матурирао. Студирао право у Београду од 1939. до 1941. Избијање рата затекло га је у Новом Саду, где су га ухапсили и малтретирали мађарски окупатори. По изласку из затвора прешао је у Београд, где је једно време радио као приватни намештеник. Од краја 1943. приступио НОП-у, а од 1944/45. у оквиру НОП-а био на разним функцијама у Војводини (у Агитпропу, омладински руководилац, помоћник начелника Војне управе за Банат, функционер ОНОО за Северни Банат). Од 1946. до 1949. наставио и зaвршио студије на Правном факултету у Београду. Докторат наука стекао је на ПФ у Загребу 1966. Био је запослен у Ријечкој луци, Ријечкој привредној комори и поморском бродарству, где је радио на пословима поморског права, економике поморства и саобраћаја уопште, као и спољне трговине. Радио је као шеф правне службе, саветник Ријечке луке за правно-економска питања из области саобраћаја, саветник и секретар Ријечке привредне коморе за спољну трговину и поморство, виши саветник Прекоокеанске пловидбе Бара, те саветник у Удружењу поморских бродара Југославије у Београду. Био на специјализацијама у Лондону, Ротердаму, Амстердаму, Ђенови и Хамбургу. Налазио се на листи интернационалних експерата Уједињених нација у Њујорку за лучке и поморске проблеме. У том својству вршио је за рачун споменуте организације обучавање из области управљања лукама и поморског бродарства руководилаца и других лица, које је ова организација слала на специјализацију и техничко усавршавање у Холандију. Осим обуке ова организација ангажовала га је да учествује и у разради непосредних планова и пројеката земаља у развоју. Од 1949. и касније учествовао је у свим значајнијим захватима из области поморске привреде и саобраћаја уопште у нашој земљи, било при разради економских планова и инструмената, било при изради прописа и закона из ове области. Био је веома активан члан угледних међународних организација из области транспорта, као што су: Comité Maritime International, International Cargo-Handling Co-ordination Association и International Law Association. Исто тако, био је члан разних југословенских савезних тела из области саобраћаја, као што су: Савезна комисија за спречавање загађивања мора уљем, Одбор Привредне коморе Југославије за савремене системе транспорта, интеграцију саобраћаја и контејнеризацију и др. Из области транспорта, поморске привреде и спољне трговине, која је у вези са проблемима међународног транспорта, објавио је више од 125 студија, чланака и расправа. Самостално и са супругом превео је више романа (А. К. Дојл, Х. Џејмс и др.) и био члан Удружења књижевних преводилаца Хрватске и Удружења књижевних преводилаца Србије.
ДЕЛА: *Др Јован Пачу и његов круг*, Бг – Н. Сад 1996; *Правни аспекти интегрисаног транспорта*, I–II, Бг 1999.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКАЛИН, Милорад
**ВЛАШКАЛИН, Милорад**, правник, бан (Међа, Банат, 26. V 1890 – Нови Бечеј, 27. XII 1984). Син свештеника из Врањева (данас Нови Бечеј), завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду (1907), а потом права у Будимпешти, где је и докторирао 1911. Током I светског рата живео је у Темишвару и радио као бележник Епархијске конзисторије. Децембра 1918. запослио се као чиновник у Министарству унутрашњих послова, у којем је најпре обављао дужност генералног инспектора у Одељењу за Банат, Бачку и Барању, а касније и друге дужности. Био је врсни познавалац организације полицијске службе у Краљевини Југославији. За помоћника министра унутрашњих дела именован је 1939. Као представник Југославије учествовао је у више међународних преговора. После пуча 27. III 1941. именован је за једанаестог бана Дунавске бановине. Након Априлског рата држан је неко време у кућном притвору, а затим предат окупационим властима у Србији. Био је заточен и у логору на Бањици. После II светског рата живео је као пензионер у Београду и Новом Бечеју. Објављивао је радове из управног права у *Службеном гласнику* МУП-а и био у његовом уредништву.
ЛИТЕРАТУРА: *Време*, 23. IX 1939; 2. IV 1941; *Дан*, 2. IV 1941; 3. IV 1941; *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996.
Биљана Шимуновић Бешлин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКАЛИН, Михаило
**ВЛАШКАЛИН, Михаило**, правник, добротвор (Врањево, Нови Бечеј, 11. X 1824 – Врањево, Нови Бечеј, 2. XII 1852). Право име Константин променио је у Михаило, али се потписивао и као Мија, а Влашкалић уместо Влашкалин. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, студирао филозофију у Пожуну (1841–1846), а потом право у Прешову (1846–1847). И пре Револуције 1848. био је активно укључен у српске омладинске организације у Пожуну, Пешти, Прешову – у Пожуну је био члан, записничар и књижничар Српске ђачке дружине. Средином 1847. полиција је код њега пронашла материјал који је теретио круг око Светозара Милетића. Учествовао је на Мајској скупштини 1848, а касније је био члан Омладинске легије. После подређивања српског покрета у Војводини Бечу, повукао се у пролеће 1849. са Јованом Ђорђевићем и Светозарем Милетићем у Врањево. Ту сe бавио адвокатуром, а у јесен 1851. постао и председник општине. Непрекидно је одржавао везе са друговима и пријатељима, највиђенијим Србима из Угарске, који су касније имали истакнуту улогу у српском политичком и културном животу. Помагао их је све, као и омладинска удружења, друштвену читаоницу, издавање *Славјанке* у Пожуну 1847, а имао је богату личну библиотеку са око 500 књига.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, *Историја српске књижевности*, Н. Сад 1906; Л. Зрнић, *Српске ђачке дружине*, Бг 1912; Б. Ковачек, *Јован Ђорђевић*, Н. Сад 1964; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 2–3.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКАЛИЋ, Светозар
**ВЛАШКАЛИЋ, Светозар**, протојереј, задужбинар (Мошорин, 26. III 1874 – Шајкаш, 6. I 1942). Завршио гимназију и карловачку богословију, те службовао у Омољици и Мошорину. На гробу сина Србислава, на обронку Тителског брега, подигао је Храм Св. Николе, са намером да оснује женски манастир са домаћичком школом. Храм је зидан у српско-византијском стилу, са куполом и звоником, двобојна фасада урађена је од цигле црвене и жуте боје, а иконостас од белог мермера са крстом од оникса. Иконе и живопис рад су Уроша Предића. На ктиторској композицији приказани су протојереј-ставрофор **В.** и син му Србислав са моделом задужбине у рукама, а Св. Никола их приводи трону Богородице. **В.** је настрадао као жртва окупаторског терора. На састанку код римокатоличког свештеника Иштвана Кевешија састављен је списак лица противних мађарском државном поретку и одлучено да масовно убијање Срба отпочне „ликвидацијом" проте **В**. На Бадњи дан 1942. ухапсили су га Немци Хенрих Хофшајер и Михаел Кун, спровели у Шајкаш и на једној њиви убили и опљачкали. Није ни сахрањен, само је затрпан земљом у јарку. Тек је после рата пренет и сахрањен у својој задужбини. Носилац је Ордена Св. Саве IV степена.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби*, Бг 1960.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКАЛИЋ, Тихомир
**ВЛАШКАЛИЋ, Тихомир**, економиста, универзитетски професор, политичар (Кула, 1. I 1923 – Београд, 24. XII 1993). У II светском рату учествовао је од 1943. Члан СКОЈ-а је постао 1944, а КПЈ 1945. Завршио је Економски факултет у Београду (1949), где је и докторирао (1957). На истом факултету је био редовни професор од 1968. Поред наставног рада, био је ангажован и као секретар Савеза комуниста ЕФ, секретар Удружења универзитетских и других научних радника Србије, члан Централног одбора Синдиката просветних радника Југославије, председник Идеолошке комисије Универзитетског комитета СК и Секретаријата Универзитетског комитета СК Београдског универзитета, посланик Скупштине и члан Извршног већа Скупштине СР Србије (1967–1969), члан ЦК СК Србије. Октобра 1972. постао је председник ЦК СК Србије и члан Председништва ЦК СК Југославије. Од 1978. до 1982. био је члан Председништва СР Србије. Као политекономист (заједно с Миладином Кораћем) **В.** се бавио идеолошким утемељењем самоуправног економског система, заступајући тзв. доходашку доктрину (коју су у Загребу раних 70-их година XX в. формулисали Савка Дабчевић Кучар и Јаков Сиротковић).
ДЕЛА: *О најамнини*, Бг 1954; и М. Кораћ, *Основи политичке економије*, Бг 1960; *Анализа економског положаја привредних групација у Југославији*, Бг 1964; *Економски положај робних произвођача у нашем привредном систему и облик деловања закона вредности*, Бг 1964; *Производни процес у социјалистичком предузећу као робном произвођачу. Прилог историјској анализи*, Бг 1966; *Елементи система расподеле у самоуправном систему привређивања*, Бг 1968.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђукић, *Слом српских либерала*, Бг 1990; Љ. Димић, *Историја српске државности. Срби у Југославији*, III, Н. Сад 2002.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКИ ДО
**ВЛАШКИ ДО**, село у Поморављу, на десној страни долине Велике Мораве, 15 км јужно од Пожаревца. Налази се на локалном путу који повезује Пожаревац са општинским средиштем Жабари (15 км). Збијеног је типа, смештено дуж долинске стране и пута на око 3 км. Дуж пута формирана је главна улица, док је распоред споредних улица мрежаст. Први помен села је из 1467. Староседеоци су пореклом из Ресаве, Неготинске крајине, Бугарске, Ердеља и румунског дела Баната. Током друге половине XX в. број становника је знатно смањен, првенствено због одласка на рад у иностранство. Године 1948. било је 2.789 житеља, 2002. 1.310, а 2011. 1.267 становника (97,1% Србa). Аграрним занимањима бавилo се 82,2% активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа и пошта. Око 2 км према истоку, изнад долине, на око 200 м н.в. смештен је заселак Точак.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКИ ДО
**ВЛАШКИ ДО**, село у источном делу Шумадије, 12 км северно од Смедеревске Паланке. Источно од села пролази пут који повезује општинско средиште Смедеревску Паланку са Смедеревом. Насеље је дисперзивног типа и чине га велике групе кућа изграђене на знатним растојањима. Настало је настањивањем становништва суседне Азање на своја имања. Током друге половине XX в. број становника је смањен за око две петине. Године 1948. живело је 1.961 лице, 2002. 1.161, а 2011. 975 становника (98,7% Србa). Аграрним занимањима бавило се 77,2% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и задружни дом. На северозападној периферији села је вештачко језеро изграђено ради наводњавања задружног воћњака.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКО ПОЉЕ
**ВЛАШКО ПОЉЕ**, група мањих површинских копова кварцног песка (Селиште, Илићи, Штале). Геолошко-седиментолошким истраживањима започетим 1957. утврђен је релативно низак садржај силицијума (74–85%) и повишен садржај алуминијумске компоненте (до 14%) у сировини. Први елаборат о рудним резервама за лежишта Селиште и Илићи урађен је 1969, а за лежиште Штале 1974, када је утврђено да се сировина после прања и сепарисања може користити као ливачки песак. Наредних година изграђена је сушара са класирницом. Лежишта су и данас у експлоатацији.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вакањац, Д. Миловановић, *Основни проблеми сировинске базе и производње неметаличних минералних сировина СР Србије*, Бг 1977.
Раде Јеленковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКО ПОЉЕ
**ВЛАШКО ПОЉЕ**, рудник каменог угља који се налази на средини пута између Књажевца и Бољевца. У лежишту је више прослојака и слојева угља, а главни угљени слој, који се налази између пешчара и битуминозних шкриљаца, једини је продуктивни слој на којем је почивала производња рудника. Просечна дебљина главног угљеног слоја је 2–3 м, са местимичним сочивастим задебљањима до 20 м. Подземна експлоатација угља у **В. П.** почела је 1908. изградњом поткопа у Иваку дужине око 350 м. Између два светска рата производња је била веома скромна и периодична. После II светског рата рудник је 1946. активиран, али су експлоатациони радови обустављени 1950. У том периоду произведено је око 40.000 т каменог угља топлотне моћи 18.400–34.500 kJ.
ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШКО-ПОНТИЈСКИ БАСЕН
**ВЛАШКО-ПОНТИЈСКИ БАСЕН**, обухвата остатке миоценског мора Источног Паратетиса (западни део Дакијског басена) на простору источне Србије, од Кључа и Кладова на северу до Зајечара на југу. На западу је ограничен планинским масивом Мироча и Дели Јована. Најстарији језерски миоцен (пре-баден) констатован је у околини Зајечара и има мало распрострањење. **В. б.** је испуњен највише морско-бракичним седиментима (средњи миоцен – баден и сармат) и ослађеним, каспибракичним наслагама (меот и понт) укупне дебљине преко 2.000 м. Током своје еволуције имао је више пута везу са Панонским басеном на западу (преко мореуза на Карпатима и Ђердапа), односно са Црним морем на истоку. Седименти који изграђују **В. б.** представљени су најчешће кластитима (конгломерати, брече, пешчари, шљункови), глинама, алевритима и лапорцима. У бадену и сармату има мало и кречњака. У скоро свим поменутим седиментима, а поготово финозрним, нађени су бројни фосилни докази (шкољке, пужеви, алге, јежеви, фораминифере, остракоде и др.) који сведоче о врло разноврсном животу у тадашњем мору, али и каснијим, ослађеним етапама (ендемични мекушци). Врло интензивни тектонски покрети током миоцена (алпско-карпатска обликовања) условили су успостављање и прекидање веза међу поменутим басенима. Последњи пут та веза је постојала крајем миоцена (понт) када је простор источне Србије и данашње Панонске низије био повезан водом. Радијална тектоника је условила и различиту брзину спуштања дна басена и брзину седиментације, па су неогене наслаге све дебље идући од западних планинских масива ка истоку и Дунаву, тј. од југа ка северу. Из тог разлога, морско-бракичне миоценске наслаге се „завлаче" дубље у Карпате него каспибракичне, користећи попречне и уздужне тектонске потолине, нарочито тзв. Штубичко-тимочки ров. Укупна дужина морско-бракичног миоценског појаса у правцу север–југ (од Сипа до Зајечара) износи око 85 км, а ширина мерена од тадашњег копна (кристалин и мезозојске стене, на западу) па до Дунава, на истоку, веома варира (1–25 км). Морске наслаге **В. б.** скоро у потпуности одговарају онима које налазимо у околини Београда, па и даље, на запад, до Бечког басена. То говори о постојању јединственог морског акваторијума током баденског века средњег миоцена. Млађи сармат и меот се доста разликују од панонског развића и више су слични оном у јужној Русији и у области Црног мора („еуксински развој"), а нарочито у Румунији и Бугарској. У морфотектонском смислу, могуће је издвојити четири зоне правца север–југ, односно север-северозапад–југ–југоисток. Прве две обухватају крајње западне делове **В. б.** и старе, кристаласте терене и мезозојске творевине (карпатске зоне). Источно од њих, у остале две зоне, миоцен је развијен на читавом терену, с тим да је у четвртој зони, на крајњем истоку, прекривен квартарним терасама (перикарпатске зоне). Посебно је важна прва зона, тј. Тимочко-штубички ров, структура настала пре него што је у њега продрла вода миоценског Паратетиса. Дужина тих морских наслага по правцу север–југ иде до 60 км. Уз његов западни обод констатовани су и старији миоценски, угљоносни седименти са остацима копнених сисара. Ширина рова је неуједначена, што зависи од поменутог палеорељефа. Просечно се креће око 10 км, али се понегде сужава на само 0,5 км (Трњане), где је Тимочко-штубички ров практично подељен на северни – штубички део и јужни – северни наставак тимочког рова. Друга зона има дужину око 40 км и означена је као зона ексхумираног палеорељефа, са малом дебљином миоценских седимената (до 200 м). У преостале две, перикарпатске зоне, које имају мању ширину а достижу дужину око 50 км, миоценске творевине су у почетку доста стрмо нагнуте ка северо-североистоку, односно ка гетској депресији. Источније, идући ка Дунаву, скоро да су хоризонталне (Михаиловац). Њихова укупна дебљина је много већа у односу на карпатске миоценске наслаге (у Прахову око 1.000 м, а у Кључу скоро 2.000 м).
ЛИТЕРАТУРА: П. Стевановић, „Источна Србија – Област источно од Карпато-балканида", Д. Долић, „Источна Србија – од Неготина, односно Чубе до Зајечара", у: *Геологија Србије, II–3,* *Стратиграфија-Кенозоик*, Бг 1977.
Љупко Рундић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВЛАШТИЦА
**ВЛАШТИЦА**, село 10 км југоисточно од Гњилана, у којем је откривена некропола са седам тумула из старијег гвозденог доба. Тумули су до 2 м висине, са пречником до 30 м. Имали су у средини уздигнуту камену конструкцију, пречника 3 м, и камени венац на раздаљини 6–7 м у оквиру тумула. На каменој конструкцији су нађени бројни прилози распоређени по групама, али не и остаци покојника, па се претпоставља да су покојници били спаљени, а пепео разасут наоколо (такав обичај сахрањивања је, иначе, био познат на овом подручју). Прилози се састоје од керамике, украшене махом канелурама: урне са коничним вратом и наглашеним трбухом и две хоризонталне дршке, урне са две вертикалне дршке, зделе са увученим ободом и од метала, претежно бронзаног накита: наочарасте фибуле без осмица у средини, лучне двопетљасте фибуле са кружном ногом, наруквице са прекрштеним крајевима, тордирани торквеси са „Т" завршецима и остаци једног мањег култног инструмента са птичјим главама. Некропола се датује у VIII–VII в. п.н.е. и припада културној групи старијег гвозденог доба Лапотинце–Влаштице, која је била раширена на Косову, у јужној Србији и северној Македонији, изражавајући одређено културно јединство ширег простора, мада са приметним локалним разликама на ужим подручјима.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић (ур.), *Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века*, 1–2, Бг 1998.
Растко Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВМРО
**ВМРО** (Внатрешна македонска револуционарна организација), политичка организација формирана 1893. у Солуну. Њена активност обухвата више периода: раздобље изградње и сукоба између струја централиста и врховиста до 1910; време изразите пробугарске делатности у балканским ратовима и I светском рату; и период терористичке, сепаратистичке и антијугословенске акције након 1918. Борећи се за аутономну и етничку Македонију у саставу Османског царства и развој македонског националног идентитета, **ВМРО** је настао као дело интелектуалаца и револуционара (Гоце Делчев, Даме Груев, Ђорче Петров, Јане Сандански, Дима Хаџи Димов). Покрет је деловао као широко замишљена организација, са Уставом, Централним и окружним комитетима, народним судовима, војним четама. Осим сукоба са османским властима, јавила се борба са Врховним македонским комитетом основаним у Софији 1895. Развивши врло јаку пропаганду и опсежне војне акције, врховисти су желели Македонију у саставу Бугарске. Подигли су Илинденски устанак 1903, а њега су као централни догађај подржали и прваци **ВМРО**. Од 1910. врховисти су преузели вођство и формирали нови ЦК са Тодором Александровим, Александром Протогеровим и Петром Чаулевим. У непосредној вези са бугарским двором, врховистичка **ВМРО** се истакла антисрпском борбом и злочинима у балканским ратовима и I светском рату, а немачки цар је одликовао Александрова и Протогерова. Претежно присутан у источном делу Македоније, **ВМРО** је за време Краљевине СХС/Југославије деловао терористички, у сарадњи са албанским качацима и уживајући подршку Италије. У Бугарској је имао углавном повољан положај, иако су владе Краљевине СХС, Грчке и Румуније протестовале, а то питање било изношено пред Друштво народа. Бугарски председник владе Александар Стамболиски пао је као жртва ове организације 1923. **ВМРО** се противио Македонској федералној организацији, која је предвиђала аутономну Македонију у саставу балканске федерације. На простору југословенске државе вршена су планска убиства, експлозије, напади на пруге, магацине и жандармеријске станице, а главна мета су били официри и државни чиновници као носиоци тзв. „великосрпске хегемоније". Између 1922. и 1930. изведена су 63 атентата. Иако је 1925. број припадника **ВМРО** у Југославији био преко 1.500, он ће значајно опасти током 20-их година и неће успети да покрене акције ширих размера. Међусобни обрачуни унутар **ВМРО** довели су до убиства Александрова 1924. и Протогерова 1928. Тих година успон је доживео изразито пробугарски расположени Иван Ванчо Михаилов. Први његови контакти с Антом Павелићем били су 1927. Михаилов и Павелић су у Софији 1929. потписали декларацију о сарадњи са циљем стварања независних држава Македоније и Хрватске. Припадник **ВМРО** Владо Георгијев Черноземски, потпомогнут од Италије и Мађарске, извршио је атентат на краља Александра Карађорђевића 9. IX 1934. у Марсељу. Упориште у Бугарској **ВМРО** губи од средине 1934. и од успостављања владе Кимона Георгијева када Михаилов напушта земљу. Он затим борави у Турској, Пољској и Југославији. Други светски рат провео је у Павелићевом Загребу и, за разлику од великоалбанских и великобугарских планова, неуспешно заступао идеју о „Независној уједињеној Македонији", сателитској држави под немачким окриљем.
ИЗВОРИ: И. Катарџијев (прир.), *ВМРО (обедината). Документи и материјали*, I–II, Скопје 1991–1992; М. Пандевски, *Програмски и статутарни документи на Внатрешната македонска револуционарна организација (1904–1908)*, Скопје 1998.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Кризман, *Анте Павелић и усташе*, Зг 1978; С. Милосавлевски, „Фашизација у ВМРО-у између два светска рата", *ММ*, 1986, 3; Ђ. Васиљевић, „ВМРО и Србија 1893–1934", *Catena mundi*, Кв, 1992, 2; Д. Тасић, „Војно-политичка акција „македонствујушчих" у Краљевини СХС/Југославији 1919–1934. године", *Архив*, 2002, 3, 3.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОГАЊ
**ВОГАЊ**, село у средњем делу Срема, у општини Рума, близу јужне границе фрушкогорске лесне заравни. Кроз село пролази локални пут Рума (6 км) – Сремска Митровица, а у центру се од њега одваја споредни пут ка суседном селу Шашинци. Јужно од **В.** је пруга Београд–Загреб. Железничка станица је удаљена 4 км и за село нема већи значај. Главна сеоска улица формирана је уз друм Рума – Сремска Митровица, а неколико споредних улица, трасираних дуж пољских путева, дале су му радијалну форму. Први помен села је из 1339, а после тога помиње се тек у XVIII в. У селу је 2002. живело 1.614 становника, а 2011. 1.506 (87,6% Србa). У пољопривреди је радило 44,5%, а у индустрији 15,9% активног становништва. Већина радника радила је ван **В.**, односно у суседној Руми и Сремској Митровици. У центру села налазе се црква, основна школа и месна канцеларија, а јужно од села фарма свиња капацитета 10.000 товљеника.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, С. Ћурчић, *Општина Рума*, Н. Сад 1990; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОГОШЋА
**ВОГОШЋА**, град и средиште општине у средњој Босни, у Кантону Сарајево, у Федерацији БиХ. Налази се на југозападним падинама планине Озрен, у проширеном делу долине истоимене реке, а у близини њеног ушћа у реку Босну. Сарајево је око 6 км према југоистоку и до њега воде два савремена пута. **В.** је до краја II светског рата била село са 497 становника, на чији развој је снажно утицао оближњи град. До 1953. број становника **В.** порастао је на 3.744, а до 1961. на 5.807 житеља. До 1991. она је имала 10.598 становника (44,3% Срба, 35,1% Муслимана и 5,1% Хрвата). Најзначајнији разлог брзог раста био је нагли развој Сарајева и формирање простране урбане зоне у околини. То је покренуло досељавање становништва, како у град тако и у околна села. Једно од њих, **В.**, развило се у типично приградско насеље, у које је Сарајево изместило и неке своје функције. Највећи погони који су овде изграђени су „ТАС" – Творница аутомобила Сарајево, као и фабрике кугличних лежаја и алуминијумског посуђа. Уз њих су се развиле и све друге градске функције. Град је смештен на висини од око 500 м, улице су трасиране дуж долине правцем исток–запад, а шири се и по странама долине, инкорпорирајући околне заселке.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vogosca-karta.jpg)
Mира Mандић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДА
**ВОДА**, најпростије и стабилно једињење водоника и кисеоника, H−O−H. Најраспрострањеније је једињење на Земљи и ту се налази у сва три агрегатна стања. **В.** чини хидросферу у ужем смислу (океане, мора, реке, језера, баре, подземне **в.**), сачињава влагу земљишта, налази се у ваздуху (водена пара, облачне капи, магла), у облику леда и снега покрива поларне области и врхове високих планина, а хемијски је везана за многе минерале у Земљиној кори. Састојак је свих живих организама. Организам човека садржи око 72%, копнене биљке 50−75%, рибе око 80%, а алге 95−99% **в**.
**В.** у облику леда откривена је у репу неколико комета, затим на Марсу и на Венери, на неким од месеца Јупитера, Сатурна, Нептуна, Урана и Плутона, као и на месецу Земље. Сматра се да прстенови Сатурна садрже 20 до 30 пута више **в.** него што има на Земљи. Порекло **в.** на Земљи је вишеструко: 1) налазила се на материјалу од којег је настала Земља, 2) донесена је на кометама и астероидима који су се сударали са Земљом, 3) настала је кондензацијом водене паре из вулканских емисија, 4) ослобођена је из разних минерала, и 5) производ је фотосинтезе пурпурних сумпорних бактерија.
**В.** прекрива око 71% површине Земље. Највећи део **в.** је слан (океани, мора, слана језера), док само 2,6–3,5% спада у тзв. слатке **в.** код којих је укупни садржај свих соли испод 1.000 mg/L (поларни лед и ледници на планинама, подземна **в.**, влага тла, слатководна језера, реке, водена пара у атмосфери, атмосферске падавине, облачне капи, текуће **в.**, **в.** у живом свету). Под утицајем енергије Сунчевог зрачења успостављен је глобални кружни ток **в.**, услед чега глобална расподела **в.** остаје практично константна. Квалитативно посматрано, кружни ток **в.** састоји се у следећем. **В.** прелази у ваздух у облику водене паре (испаравањем са водених површина, са копна, биљног покривача, емисијом из вулкана, дисањем живог света и из процеса сагоревања). Ваздушна струјања распоређују водену пару и облаке, хоризонтално и вертикално. Део водене паре на већим висинама се кондензује у облачне капи и ствара облаке. Из ваздуха који је у додиру са хладним површинама (вегетација, тло, кровови) део водене паре се кондензује стварајући росу или се смрзава у иње. Из облака падају атмосферски талози (киша, снег, град) на водене површине и на копно. Талог који пада на копно делом продире у тло, а други део се слива према речним долинама или испарава. Од талога који се инфилтрирао у тло део бива преузет коренима биљака, а други део остаје у тлу, као **в.** тла (влага), или се спушта ниже стварајући подземну **в**. Подземна **в.** се креће спорим подземним токовима, местимично излази на површину у облику извора из којих постају потоци и реке или подземно храни реке и језера. Део подземне **в.** настаје и инфилтрацијом речне или језерске **в**. Реке носе **в.** у мора и тиме се кружни ток **в.** затвара. Кружни ток **в.** утиче на кружни ток скоро свих елемената, стога доприноси и распростирању загађивача кроз све средине. Бројчани (количински) приказ кружног тока **в.** за неко подручје представља водни биланс тог подручја.
**Значај в. и водни ресурси.** Скоро све карактеристике планете Земље повезане су са кружним током **в**. Tако, климатске карактеристике и временске појаве зависе на сложен начин од **в.** (нпр. системи као голфска струја, амазонска кишна прашума, Сахара). **В.** је један од најважнијих чинилаца у обликовању површине Земље (нпр. алувијалне равни, ерозија, кањони, карст), а заједно са ваздухом најважнији је у хемијским променама површинског слоја. Океанска **в.** је услед своје алкалности најснажнији регулатор концентрације угљен-диоксида у ваздуху, што је противтежа глобалном загревању. Састав **в.** и њена количина одређују састав сваког екосистема. **В.** се уноси у тело пијаћом **в.**, пићима и храном, а део **в.** се и ствара у организму хемијским реакцијама. Из тела се **в.** излучује мокраћом, фекалијама, знојем и дисањем. **В.** је, сем за одржавање личне хигијене и чистоће уопште, неопходна у пољопривреди, индустрији, производњи енергије. Многе површинске **в.** су важне саобраћајнице, пружају могућност за риболов и за рекреацију. Oко 40% светског становништва већ данас нема довољно пијаће **в.** прихватљивог квалитета. Последице тога су, пре свега, велика смртност деце од болести изазваних неисправном **в**. За развој привреде неке земље кључни су водни ресурси, водни биланс и квалитет управљања ресурсима. Водни ресурси представљају укупну, потенцијално употребљиву количину **в.** у једном подручју. У образовању водног ресурса неког подручја учествују непосредне падавине и доток из других подручја. Како се водни ресурси не могу битно повећати, то је њихово очување предуслов за покривање потреба за **в.** неког друштва. Годишњи доток **в.** у Србију је 162,5 милијарди m3, а укупни отицај је око 178,5 милијарди m3. Разлика од 16 милијарди m3 представља отицај домаћих **в**. По количини домаће површинске **в.** по становнику, од око 2.200 m3, Србија спада у сиромашнија подручја Европе јер се доњом граничном количином сматра 2.500 m3, која обезбеђује дугорочну самодовољност неке земље водним ресурсом. Просечна годишња количина падавина у Србији је 65 милијарди m3 или 734 mm по m2. Укупна годишња количина захваћене **в.** (површинске и подземне) за све потребе у Србији је процењена 2009. на око 700 милиона m3. За снабдевање домаћинстава и индустрије око 70% **в.** обезбеђују подземне **в.** и капацитет тих изворишта је 670 милиона m3 годишње. За водоснабдевање у Србији нарочито су значајне алувијалне равни (седименти речних долина), које треба да буду заштићене. Још увек многе **в.** и њихове обале служе као средина за бацање отпадних материјала, чиме се смањује искористивост **в**. **В.** спада у обновљиве ресурсе, али зависно од хемијске природе загађења нека **в.** може дугорочно или неповратно да изгуби статус ресурса.
**Структура течне в., аномалије, изотопни састав.** **В.** је једно од највише изучених једињења. Структура чисте **в.** (која не садржи растворене супстанце) врло је сложена; постоји око 20 теорија. Било које растворене супстанце допунски усложњавају структуру **в.** јер оне ствараjу посебнe распоредe молекула **в.**, а делом се и везују за њих. Од структуре **в.** и особина које проистичу из ње зависе многе појаве у природи. Као последица структуре, физичке особине течне **в.** одступају од теоријски предвиђених вредности, тј. **в.** показује низ аномалија. На пример, тачка кључања чисте **в.** би требало да буде на око -90 оС уместо на +100 оС; затим, густина **в.** је највећа (1,000 g/cm3) на 3,98 оС, a не код леда, тј. код чврстог облика, као што је код свих осталих супстанци. Како је лед лакши од **в.**, он плива на **в.**, а замрзавање **в.** почиње са површине, што омогућава воденим животињама да се током зиме повуку у дубље и топлије делове **в**. Поменуте, као и друге аномалије **в.** од великог су биогеохемијског и техничког значаја и од њих зависе и хемијски процеси у живим организмима.
Због постојања три изотопа водоника („обични" водоник H-1 или протијум, Н-2 или деутеријум, и Н-3 или трицијум, који је радиоактиван) и три стабилна изотопа кисеоника („обични" О-16, затим О-17 и О-18) постоји 18 врста молекула **в.** по изотопном саставу, од којих девет сачињавају **в.** у природи. Међутим, укупни садржај молекула **в.** састављених од тежих изотопа водоника или кисеоника у **в.** у природи је само реда величине 0,015% и специфичан је за сваку врсту **в.**; нарочито то важи за однос изотопа. Однос изотопа омогућава утврђивање порекла неке **в.**, прецизна хидролошка, геохемијска и биохемијска истраживања, али и откривање фалсификата код комерцијалних пијаћих и минералних **в.**, вина, сирева и др. Техничким концентровањем деутеријум-оксида добијају се тзв. тешке **в**. Имају велику примену у медицинским, хемијским и физичким истраживањима и у нуклеарној техници. **В.** састављена из велике количине трицијум-оксида зове се супертешка **в.** и радиоактивна је, па се примењује у нуклеарној техници.
**Хемијске особине в.** Треба разликовати хемијске особине саме (чисте) **в.** од хемијских особина које су последица присуства растворених супстанци. **В.** раствара многе супстанце и врло је активан реагенс. Киселине, базе и соли у воденом раствору разлажу се до одређене мере на јоне, а особине **в.** тада зависе и од растворених јона. Због садржаја јона, **в.** проводи електрицитет. Особина **в.** која зависи од количине растворених јона калцијума и магнезијума традиционално се назива тврдоћа **в**. Што је садржај тих јона већи, то **в.** троши више сапуна при прању а при кувању ствара већу количину талога (каменца), тј. тврђа је. Међутим, на техничке карактеристике **в.** утичу и анјони. Нова званична јединица тврдоће **в.** у Европи јесте mmol/L (милимол на литар) јона земноалкалних метала (мисли се на калцијум и магнезијум који су најчешћи). У Србији, као у већини европских земаља, пре тога је коришћен немачки степен тврдоће (оdH): 1 mmol/L = 5,6 odH; или обрнуто, 1 odH = 0,1783 mmol/L. У техници се у многим земљама ипак још увек користе и старе јединице. Техничка подела **в.** према тврдоћи дата је у табели. Пример врло меке **в.** је кишница. Меке подземне **в.** настају у областима са гранитом, гнајсом или базалтом и могу да показују извесну радиоактивност.
Тврде **в.** настају у кречњачким, пешчарским и евентуално у хумусно-глиновитим областима. Код подземних **в.** тврдоћа може да се повећа под утицајем вештачких ђубрива (суперфосфат, кречњачка, посредно и азотна ђубрива). Тврдоћа ограничава употребљивост **в.** у многим областима, нпр. код производње водене паре, пива, примене у текстилној и у хемијској индустрији. За такве примене **в.** се мора омекшавати (јонска измена, обрнута осмоза, дестилација и др.). Постоје показатељи да тврда **в.** умањује ризик од обољења срца и крвних судова. Тврдоћа водоводске **в.** у Србији креће се у опсегу од мекe до врло тврдe, нпр. у Војводини је од 5 до преко 35 оdH, у Ивањици близу 6, у Нишу и Ужицу око 10, у Београду 9−18, у Краљеву око 26 odH.
**Копнене површинске в.** (извори, потоци, реке, канали, природна и вештачка језера, мочваре) кад нису сувише загађене, могу да садрже врло разноврстан живи свет. Лако се загађују и због тога је потребно да се заштите. Главни извори загађивања површинских и подземних **в.** у Србији су: (а) комуналне отпадне **в.**, (б) индустријске отпадне **в.**, (в) чврсти и течни отпад ван уређених депонија, (г) **в.** које се сливају са саобраћајница, (д) отпадне **в.** сточарства, (ђ) **в.** које се сливају са пољопривредних површина, (е) загађивачи донесени рекама из суседних држава. Једна од честих појава загађености површинских **в.** јесте еутрофикација (грчки: *еу* = много, добро; *трoфе* = хранити, храна). До еутрофикације (популарно: *цветање **в.***) долази нарочито при малим брзинама тока и код језера. Огледа се у наглом развоју обиља алги и бактерија, недостатку кисеоника за дисање риба и њиховом помору. Еутрофикацију изазива превисока концентрација хранљивих састојака фосфата и евентуално нитрата (вештачка ђубрива, комуналне и друге отпадне **в.** богате поменутим једињењима). У површинским **в.** критична је већ концентрација фосфатног јона од 0,5 mg/L.
**Mеђународна класификација квалитета в.** заснива се на вредностима низа физичких, физичкохемијских, хемијских и биолошких карактеристика: класа I – **в.** велике чистоће за све врсте употребе, за припрему пијаће **в.**, гајење салмонида (представник: пастрмка), купање са највишим захтевима; класа II – **в.** са умереним загађењем; погодна за спорт и рекреацију, сточарство, гајење ципринида (представник: шаран), прерадом се може добијати пијаћа **в.**; класа III – јако запрљана **в.**, погодна за наводњавање, за друге примене тек после одговарајућег пречишћавања; класа IV – врло јако загађена **в.**; могућа одређена употреба само после испитивања и пречишћавања; трошкови пречишћавања су високи; **в.** ван категорије (вк): врло јако загађена, садржи једну или више отровних супстанци у концентрацији већој од граничне вредности за **в.** IV класе; од живог света може да садржи само неке врсте бактерија.
Алтернативно, у многим државама се квалитет **в.** изражава и знатно оперативније, индикатором квалитета **в**. Он се израчунава на основу десетак циљано изабраних карактеристика, најрепрезентативнијих за **в.** дате државе. У Србији се у новије време такође примењује такав индикатор, али он не узима у обзир релативно чести местимични садржај токсичних метала у **в**. Због тога овај индикатор у постојећем облику није довољно реалан за изражавање квалитета **в**.
**Класификација в. у Србији.** Веће реке у Србији треба, према Уредби из *Службеног гласника СР Србије* бр. 5 из 1968, да буду углавном у класи II квалитета. Сада припадају често вишој класи, тј. загађеније су (III или IV, или су између ових класа – III/IV). На пример, просечно стање према међународној класификацији: Велика Морава III/IV, местимично III или IV, Дрина II, местимично II/III, Дунав углавном III, местимично II/III, III/IV, Западна Морава III, Јужна Морава III, III/IV, Канал Дунав–Тиса–Дунав III и IV, Сава претежно II/III, Тиса III, III/IV. У Србији су изграђена акумулациона језера, на којима се налазе хидроцентрале (→ Бране) или служе за снабдевање **в.**: Бајина Башта, Барје, Бачка Топола, Бела Црква, Бован, Бојник, Бор, Бресница, Власина, Врутци, Гараши, Грлиште, Грошница, Гружа, Дивчибаре, Завој, Златиборско језеро, Зворник, Кокин Брод, Крајковац, Лудош, Међувршје, Моравица, Овчар Бања, Палић, Потпећ, Придворица, Првонек, Радоиња, Сјеница, Ћелије. Квалитет **в.** у овим језерима сличан је оном код речних **в**. Свака **в.** има одређену, aли ограничену моћ самопречишћавања. Самопречишћавање се дешава у садејству бактерија, биљака, животиња, хидрохемијских и хидролошких чинилаца. Као резултат, смањује се концентрација неких штетних састојака. Међутим, за постизање постојане чистоће класе II потребно је да се **в.** заштите. Већ деценијама у Србији је хемијска стручност инспекцијских служби незадовољавајућа, а кад се виновници загађивања и открију, казне су још увек несразмерно ниске. Одговарајућим хемијским анализама може се идентификовати скоро сваки извор загађивања **в**.
*Подземне **в.*** се налазе испод површине земље, а изнад неког непропусног материјала (глина, стене). То је најважнија врста **в.** за водоснабдевање. Незагађена подземна **в.** је практично без патогених клица, али може да обилује специфичним живим светом. Главни извори загађивања подземних **в.** су инфилтрирајуће загађене **в.**, затим атмосферске **в.** које пролазе кроз депоније отпада (процедне **в.**), као и примена вештачких ђубрива и пестицида. Квалитет подземних **в.** у Србији у приобаљу река (алувијалне равни) креће се у широком распону, од првенствено класе II или I, до местимично III, III/IV или вк. Најлошијег квалитета су подземне **в.** у Банату и Бачкој. Посебна врста подземних **в.** су термоминералне **в**. Одликују се специјалним саставом и релативно високом температуром. Зависно од састава, могу бити лековите, а због високе температуре могуће је њихово коришћење у грејању насеља.
*Атмосферске падавине* (киша, снег, град) спадају у најчистије **в.** у природи и од кључног су пољопривредног и водопривредног значаја. Ако ваздух кроз који падавине пролазе садржи значајнију количину гасова киселинске природе (оксиди сумпора и азота, хлороводоник), падавине постају неприродно киселе (pH је нижи од 5,6). То су киселе кише, кисели снег. Оштећују биљке, земљиште, грађевинске и текстилне материјале и изазивају бржу корозију метала. У Србији је распон pH кишнице 2008. био 3,2–9,0, а распон просечних вредности 4,0–5,7.
**В.** према **техничкој подели** су, на пример, пијаћа, минерална, дестилована, погонска, отпадна. Пијаћа **в.** је **в.** погодна за људску употребу, која испуњава одређене услове квалитета у погледу физичких, органолептичких, физичкохемијских, хемијских и микробиолошких карактеристика. Листу тих карактеристика утврђује свака држава, на основу препорука Светске здравствене организације. У том смислу је у Србији квалитет пијаће **в.** регулисан Правилником о хигијенској исправности **в.** за пиће (*Сл. лист СР Југославије*, бр. 42/98 и 44/99). Пијаћа **в.** добија се из тзв. сирових **в.** (подземне **в.**, површинске слатке **в.**, атмосферске падавине, морска **в.** или неке отпадне **в.**). Од хемијског састава сирове **в.** зависи комбинација поступака за прераду. Подземна и изворска **в.** су понекад непосредно употребљиве за пиће. Општа шема припреме пијаће **в.** из слатких **в.** приказана је на слици. Према потреби, обрада **в.** почиње аерацијом, тј. продувавањем ваздуха, кисеоника или озона.
*Аерацијом* се постижу оксидација и таложење нижевалентног гвожђа и мангана, одстрањивање вишка угљен-диоксида или других гасова, повишење концентрације кисеоника, делимична оксидација хуминских и других органских супстанци. Код површинских **в.** обавезно се примењује и *флокулација*, тј. хемијским средствима изазвано стварање таложивих пахуљица који са собом повуку многе неорганске и органске нечистоће. Скоро све **в.** се у неким фазама прераде *процеде*, најчешће кроз пешчана цедила, ради добијања бистре **в.**, али и ради допунског биолошког пречишћавања. Са изузетком неких врло чистих подземних **в.**, све се **в.** *дезинфикују* ради уништавања микроорганизама изазивача болести. За то се примењују хлор, озон, хлор-диоксид, хипохлорит и др. Последња фаза прераде **в.** најчешће јесте *адсорпција* (пропуштање **в.** кроз колоне са активним угљем), ради одвајања заосталих трагова органских супстанци, као и токсичних супстанци насталих дезинфекцијом. У разводну мрежу водовода треба пуштати **в.** прописаног квалитета. Из морске **в.** пијаћа **в.** се добија поступцима *десалинизације* (обесољавања): дестилација, електродијализа, обрнута осмоза и др. У неким крајевима света пијаћој **в.** се додаје одређена количина флуорида ради побољшања заштите зуба. Међутим, постоје и оспоравања ове праксе. Потрошња пијаће **в.** зависи од великог броја фактора. Оријентационо, одраслој особи треба око два литра дневно. Потрошња **в.** за све потребе, укључујући и припрему хране, одржавање чистоће насеља и поливање паркова, износи од 100 до више стотина литара на дан по особи. У Србији је та потрошња око 350 литара. Крајем прве декаде XXI в. око 63% становништва Србије (без АП КиМ) снабдевало се **в.** из јавних водовода, а 14% из локалних водовода. Индустрија се снабдева **в.** углавном из сопственог система. У неким државама се води расправа о томе да ли пијаћа **в.** треба да спада у тржишну робу.
Посебне врсте **в.** за пиће су минералне **в.** (стоне **в.** за пиће, стоне минералне **в.**, лековите минералне **в.**) и вештачке пијаће воде („артифицијелне" **в.**). Вештачке (артифицијелне) пијаће **в.** добиjају се из површинских или подземних **в.** потпуном деминерализацијом (јонска измена) и затим додавањем чистих соли и угљен-диоксидa до жељеног јонског састава. Допунски се додаје кисеоник.
У тзв. „чисте **в.**" спадају дестилована, бидестилована (двоструко дестилована), деминерализована (дејонизована) **в.** и суперчиста **в**. Дестилована **в.** добија се дестилацијом неке довољно чисте подземне или водоводске **в**. Може да садржи трагове полазних катјона и анјона, а садржи испарљиве органске супстанце из полазне **в.** и гасове из ваздуха. Деминерализована **в.** добија се најчешће јонском изменом, ређе обрнутом осмозом и по правилу је чистија од дестиловане **в**. Садржи трагове полазних катјона и анјона, разних органских супстанци из **в.** и из јоноизмењивачких смола, са којима је обрађивана, и микроорганизме. За производњу деминерализоване **в.** потребна је знатно мања количина енергије у поређењу са дестилованом **в.** и зато је током последњих деценија потиснула производњу дестиловане **в**. Деминерализована **в.** понекад долази на тржиште под називом дестилована. Области примене деминерализоване **в.** су нпр. производња водене паре за термоцентрале и топлане, у хемијској и фармацеутској индустрији, производњи пива. Суперчиста **в.** добија се сложеном технологијом, која поред дестилације или обрнуте осмозе обухвата и друге процесе. Користи се у фармацеутској и хемијској индустрији, хемијској аналитици, електроници.
Под погонском **в.** подразумева се **в.** која се припрема за одређену примену у енергетици, индустрији, пољопривреди, комуналној делатности. Хемијски састав погонске **в.** треба да буде у складу са њеном применом и креће се од квалитета мало загађене речне или подземне **в.** до суперчисте **в**.
Отпадне **в.** су **в.** које су коришћене за било коју сврху, а то су: 1) **в.** од хлађења, 2) комуналне отпадне **в.** (**в.** из домаћинстава, јавних зграда, радионица, трговинских радњи), 3) индустријске и пољопривредне отпадне **в.**, 4) атмосферске падавине са чврстих површина (**в.** са улица, кровова, саобраћајница), 5) процедне **в.** (настају проласком атмосферских падавина кроз депоније отпада, непокривена складишта). Особине отпадних **в.** су у односу на **в.** у природи промењене, у негативном смислу. Услед својих састојака изазивају одређену еколошку штету у било којој средини. Састојци отпадних **в.** се према природи свог штетног дејства деле у четири групе: 1) супстанце које у пријемној **в.** (река, језеро, море) бивају микробиолошки оксидоване и тиме троше кисеоник неопходан воденом живом свету; 2) хранљиве супстанце (једињења фосфора и азота), изазивају еутрофикацију; 3) супстанце које поремећују животну заједницу пријемне **в.** (глина, било које суспендоване честице, соли, уља); 4) отровне супстанце, представљају општу опасност (јони тешких метала, већина синтетичких органских супстанци, неке бактерије, вируси, гљивице).
Модерна стратегија заштите животне средине од дејства отпадних **в.** заснована је на: смањењу стварања отпадних **в.**, регенерацији састојака отпадних **в.** и обу- хватању што веће количине отпадних **в.** процесима пречишћавања. Регенерацијом састојака добијају се секундарне сировине, чијим се коришћењем могу делом надокнадити трошкови обраде отпадне **в**. На пример, регенерација хрома из отпадних **в.** галванотехнике, фенола из отпадних **в.** од хидрирања угља, влакна из отпадних **в.** индустрије целулозе и хартије.
Циљ *пречишћавања отпадних **в***. јесте побољшање физичких, хемијских и биолошких особина до те мере да се **в.** може без штетних последица вратити у природни кружни ток **в.**, а то је: (1) одвођење пречишћене **в.** у неку пријемну **в.**; (2) коришћење за наводњавање у пољопривреди; или (3) распрскавање по земљишту ради обогаћивања подземних **в**. Један од циљева може да буде и добијање погонске **в**. За пречишћавање отпадних **в.** примењују се физички, хемијски и биолошки поступци, у оквиру којих сe користе сви познати принципи раздвајања и/или разградње супстанци. Да би се пречишћавањем постигао горенаведени циљ, за сваку врсту отпадних **в.** потребна је одређена комбинација поступака, али се увек тежи да трошкови пречишћавања буду оптимално ниски. Од физичких поступака примењују се аерација, дестилација, екстракција, испаравање, обрнута осмоза, таложење, цеђење, центрифугирање, флотација. За хемијско пречишћавање карактеристично је додавање неких хемикалија. Поред флокулације која се најчешће користи, примењују се адсорпција, дезинфекција, електродијализа, јонска измена, неутрализација, оксидација, редукција, хемијско таложење. Кадгод састав отпадне **в.** и остали услови то омогућавају, примењује се бар у једној фази микробиолошко пречишћавање јер је то најјефтиније. Микроорганизми, аеробни (бактерије, плесни, протозое, алге, у присуству ваздуха или кисеоника) или анаеробни (бактерије, у строгом одсуству ваздуха) у потпуности или делимично разграђују биолошки разградљиве органске састојке отпадних **в**. Неопходно је присуство азотних и фосфорних једињења и есенцијалних елемената. Аеробни поступци су знатно бржи и углавном ефикаснији, док је једна од предности анаеробних поступака могућност истовремене производње гасовитог горива биогаса. Комуналне отпадне **в.** се најчешће пречишћавају микробиолошким поступцима. Споредни производ неких микробиолошких поступака је вишак активног муља (смеса микроорганизама, неразложених и адсорбованих супстанци). Он се, зависно од састава, прерађује у органско ђубриво (→ Вештачка ђубрива), у биогас, или се сагорева. Успешно поступање с отпадним **в.** зависи и од квалитета аналитичког праћења процеса пречишћавања. Процеси пречишћавања могу да буду извор загађивања ваздуха. У стамбено-комерцијалном сектору је у Србији 2007. евидентирано 380 милиона m3 отпадне **в.**, од чега је пречишћавањем обухваћено само 14,4%, при чему је само део пречишћен до степена прихватљивог за уливање у пријемне **в**. Већина постројења за пречишћавање комуналне отпадне **в.** изграђена по општинама не раде, а код постројења која раде учинак је углавном врло лош. На јавни канализациони систем засад су прикључени станови од око 75% градског и око 9% сеоског становништва. У индустрији је настало 3.170 милиона m3 отпадне **в.** и од тога је пречишћавано 6,5%.
Европска повеља о **в.**, донесена на Савету Европе 6. V 1968. у Стразбуру, садржи следеће ставове: 1) **В.** не познаје границе, **в.** је људски проблем. Без **в.** нема живота. Она је драгоцено добро, неопходно у свакој човековој делатности; 2) Слатководни ресурси **в.** нису неисцрпни. Неопходно их је сачувати, контролисати и ако је могућно повећавати; 3) Смањити квалитет **в.** значи угрожавати живот човека и осталих бића; 4) Квалитет **в.** мора се очувати до нивоа који предвиђа и задовољава посебне захтеве народног здравља; 5) Ако се **в.** по употреби враћа у природну средину, то не сме бити на штету других корисника, било јавних било приватних; 6) Одржавање одговарајућег биљног покривача, првенствено шумског, од велике је важности за очување водних ресурса; 7) Водни ресурси морају бити предмет инвентарисања; 8) Добро управљање **в.** мора да буде предмет плана озакоњеног преко надлежних власти; 9) Заштита **в.** тражи значајан напор у научном истраживању, у образовању специјалиста за јавне информације; 10) **В.** је опште наследство чију вредност морају сви познавати. Задатак свакога је да њоме економише и да је брижљиво користи; 11) Управљање воденим ресурсима мора се пре свега вршити у оквиру слива, а не унутар управних и политичких граница; 12) **В.** не зна за границе. То је општи извор који тражи међународну сарадњу.
Петар А. Пфенд
**У религији. В.** је један од религијских симбола, заснован на чињеници свеприсутности, због чега има средишње место у традицији многих народа. Она је нека врста комуникационог моста између овостране и оностране стварности. Став верника према **в.** одређен је Библијом. Она је предуслов живота, зато ју је Бог створио првог дана „и Дух Божји дизаше се над водом" (Пост 1,2), а потом природу (биљни и животињски свет) и човека на крају. **В.** је дар Божји не само човеку него целој природи, тј. и животињама и биљкама; зато је она општа својина човечанства, својина свих генерација јер свака генерација има задатак да је чисту остави својим потомцима.
У Старом завету **в.** је вишеструки симбол: среће и сигурности (Јез 47,1), окрепљења (Ис 55,1; Јн 4,14; Отк 22,17), моралног очишћења (Јез 36,25; 1. Пт 3,20-21), плодности (Бр 24,6; Пс 1,3). Слично гледиште постојало је и код народа Месопотамије. Сам Бог ословљава се као извор живе **в.** (Ис 17,3), у чијој близини живе побожни верници (Пс 1-3; Јер 17,8). Просута **в.** коју упије прашина означава ништавност живота (Пс 22,15), а текућа **в.** означава пролазност живота (2. Сам 14,14). Грешан човек упија у себе зло као **в.** (Јов 15,16). Жива, свежа, изворска **в.** симбол је Божјег благослова (Ис 12,3), што посебно важи за **в.** у пустињи и сувој земљи (Ис 41,17-20; 47,1-12; Отк 22,1-2).
У Новом завету **в.** као материја са натприродним својствима задржала је своју симболику. Христос је себе представљао као живу **в.** од које се не жедни (Јн 4,10.13), Он је извор живота, али и они који у Њега верују постају извор живота (Јн 7,37). **В.** крштења знак је новог живота (Јн 3,5; Дап 8,36), јер у чину крштења уз помоћ молитава служи тајанственом очишћењу од наследног греха и узрастања у нови благодатни живот (Јн 3,15; Еф 5,26) и тиме крштеног чини способним за пријем божанске благодати у тајни миропомазања и у читавом животу. Крштење које је обављао Јован Крститељ у **в.** реке Јордана слика је опроштаја грехова. Библија у слици живе **в.** види дело Светога Духа (Ис 44,3-4; Јн 4,10.13-14; 7,38-39), она и сузе назива **в.** (Јер 8,23).
Насупрот овим позитивним казивањима, **в.** се у Библији јавља и као симбол несреће и страшног гнева Божјег (Пс 18,16; Ос 5,10), што је очигледно у потопу, од када се **в.** схвата као несрећа и већином као суд Божји. **В.** потопа или уништавајућим **в.** долази суд (Пост 6; Отк 8,11). Библија упозорава да **в.** може да буде опасна и разорна стихија у време обилних киша и поплава (Пс 18,15; Јер 47,2; Ис 43,2). Отуда библијски израз „бити у воденим дубинама" значи страдање; „узмућено море" означава немир човека суоченог с непријатељским силама. **В.** символише несрећу, прогон, непријатељски упад и поробљавање (Пс 69,2; 88,17-18; Ис 8,7-8). Пресахли потоци и исушена река означавају казну Божју.
Библија помиње и бездане **в.**, тј. силне водене масе испод површине копна (Пост 49,5). Стварајући свет, Бог је поделио **в**. на горње и доње (Пост 1,6), а њихова заједничка провала назива се потоп (Пост 7,11.17). У Новом завету бездан је место где су заточени демони (Отк 9,1.11; 17,8). **В.** је стална потреба, али и стална претња, тек у време другог Христовог доласка и стварања новог неба и нове земље нестаће опасности од **в.** (Отк 21,1). Због важности **в.** се освећује за употребу у цркви и у домовима, обавезно уочи Богојављења и на само Богојављење, на источни петак, изношење часног крста, за крсну славу и Васкрс.
Радомир Милошевић
**У народним обичајима.** Веома важан елемент у структури народних обичаја и веровања. Њена су својства вишезначна – лустрациона, апотропејска, плодоносна, лековита. У Првој књизи Мојсијевој (Пост.1,7), другог дана стварања света, Бог раставља **в.** над сводом (небо) и **в.** под сводом (земља). **В.** је од самог почетка у веровањима и народним обичајима била граничник између доњег и горњег света. У традиционалној култури Срба и према народном схватању света, **в.** је третирана живим бићем па се сходно томе регулисало и понашање према њој. **В.** као течна, мокра опозит је статичном, сувом. Најраспрострањенија улога **в.** је у животном и годишњем циклусу обичаја. Она представља сам живот, али и границу између светог и профаног, зла и добра, нечистог и чистог. **В.** помаже лустрацији, она је апотропејон и помаже плодност. Сматрано је да је **в.** привремено станиште душа умрлих, али и простор у којем бораве нечисте силе (нпр. водени бик у ђердапским насељима или у насељима у близини Власинског језера). Према веровањима, поред **в.** (у воденици) често борави и сам ђаво, а поред језера и река бораве виле, змајеви. Код елементарних непогода **в.** чувана у кући се прекривала јер се веровало да се у њу може увући неко демонско биће. Чим се јединка роди, окупа се у **в.** у коју се додавала освећена **в.** из цркве или богојављенска водица. Све док беба не напуни 40 дана, купала се свако вече у **в.** у коју се стављала струка босиљка. Таква **в.** се није смела просипати на простор где се хода или на места која се сматрају нечистим, јер се детету могло нашкодити преко тек просуте **в**. Чином крштења (симболичног купања), очишћења од греха и поновног рађања дете је постајало легитимни члан заједнице. У свадбеном ритуалу невеста и младожења сваки код своје куће су се обредно купали у **в.** у коју су се стављали одређени магијски предмети. Сватови по повратку с венчања прелазили су преко корита са **в.** у коју су претходно морали да убаце новац. У погребном ритуалу покојник се симболично купа **в**. Док је покојник у кући, прекривао се суд са **в.**, а када се изнесе из куће, **в.** се просипала јер се веровало да у њу може ући покојникова душа. У североисточној Србији и јужном Банату стара жена и девојчица носе и изливају подушну **в.** до 40 дана, а потом се за све покојнике **в.** излива на Велики четвртак. У североисточној Србији веровало се да се на „онај свет" прелази преко **в**. У народу је распрострањено мишљење да на „оном свету" влада жеђ, па је **в.** потребна покојницима.
У готово свим годишњим обичајима **в.** је неизоставни елемент. Распрострањено је веровање да се у поноћ на Богојављење све текуће **в.** зауставе и претварају у вино. Богојављенска водица донесена из цркве на Богојављење има посебно исцелитељско својство и чува се уз кућну икону. У обичајима пролећног циклуса најзаступљенији су ритуали са **в.** о Ђурђевдану. На Цвети су се **в.** прскали укућани по повратку из цркве (Бачка, Срем), на Васкрс се умивало **в.** у коју је потопљено црвено јаје за здравље и напредак; други дан по Васкрсу у северним крајевима Србије, у Војводини, момци су поливали **в.** девојке, а оне њих трећег дана. У југоисточном Банату у четвртак пред Духове изливали су „духовску" или „средњу" **в.** за све покојнике у породици, једном дневно по изласку Сунца. У Павлишу „духовку" **в.** доносе у девет кућа. Негде такву **в.** изливају у башту на цвеће, а негде се окупе старије жене и изливају у реку. На Духове, у североисточној Србији на празник Русалија, веровало се како се сједињују три елемента: **в.**, плодност и покојници. **В.** се излива на додолу у обредима за кишу. У југоисточној Србији људе су симболично бацали у реке како би изазвали кишу, што неки тумаче као остатке људских жртава намењених **в**.
Према народном веровању **в.** може бити „неначета", прва јутарња **в**. која се доносила у кућу пре сванућа за мешење култног колача на Божић, Васкрс, крсну славу. **В.** омаја, она која се одбија од воденог кола у покрету и, према веровањима, поседује чудотворно својство – може бити лековита и узима се са разних лековитих извора у близини светих места и манастира. Чудотворна моћ **в.** нарочито се везује за изворе везане за Пресвету Богородицу и Св. Петку. Верује се да је **в**. с извора, водица (са култних места) и бунара посвећених Богородици и Св. Петки лек за очи, да поседује исцелитељску моћ и помаже нероткињама (капела Св. Петке на Калемегдану у Београду, Црква Св. Петке у манастиру Фенеку, капела Св. Петке у Вогњу итд.). Веровања у лековиту и исцелитељску моћ **в.** присутна су у свим културама и религијама света и старог су порекла. **В.** се у празничне дане дарује посебно умешеним култним колачима, кравајима, поскурицама, венцима, цвећем тако што се такви предмети бацају низ реку (јужни Банат, доњи Срем). Стајаће **в.** попут оних у бунарима дарују се металним новцем. Све је више учестала појава да се новац убацује у декоративне фонтане, као нпр. приликом посете Сталној поставци у Етнографском музеју у Београду, где се налази копија чесме из манастира Дечана. Како је **в.** кључни животни ресурс, њено искоришћавање је у традиционалној култури било регулисано строгим обичајно-правним нормама. Традиционално регулисање коришћења **в.** најраширеније и најкомплексније је било у јужној и југозападној Србији и у северној Црној Гори. Обичајно-правним нормама регулисано је натапање усева (наводњавање) и употреба **в.** за млинове. Тако су и за натапање и за млинове постојали „обреди" (редови, редоследи), а тзв. захватање воде зависило је од величине земљишта или од величине удела у млину. Обичајно-правним нормама регулисани су и градња и употреба јазова – канала за спровођење **в**.
Весна Марјановић; Милош Матић
**У усменој књижевности.** **В.** је у фолклору дефинисана преко функција које има у миту, обреду и књижевности. *Митско кодирање*. Трагови мита најлакше се препознају у живој и мртвој **в.** која се често јавља у бајкама, а нешто ређе у епици и предањима (нпр. о закопаном благу). Могуће је претпоставити да вуче порекло из античког концепта **в.** сећања и **в.** заборава који је, захваљујући Платону и хеленистичкој усменој мистичкој традицији, стабилно пренет у средњи век и потом у нова времена. И песме и приче знају, међутим, и за „**в.** заборавну" (**в.** трусовину – *Ропство и женидба Јакшића Шћепана*, Вук II, 95; **в.** заборава – *Предојевић кнез и његов братић Никола*, *Српске народне приповетке*, 148), те је такође могућа и друкчија етиологија мотива живе и мртве **в.** у усменој књижевности. За разлику од античке традиције где **в.** заборава (ако се попије) враћа душу у нови циклус реинкарнација, а **в.** сећања је ослобађа обезбеђујући јој бесмртност и право да борави у друштву хероја и богова, „**в.** заборавна" наших песама и прича има сасвим свакидашњи карактер. У песми је она просто **в.** „натруњена", како јој и име каже: „Под пазухо боцу трусовине, / У коју су биља од планине; / Е сам чуо, казивали су ми, / Да то јесте вода заборавна: / Ко с' умије и ко се напије, / Своја ће му вјера омрзнути, / Заборавит' своју породицу" (Вук II, 95). У причи, сврха испијања трусовине још је више сужена, а породица и вера концентрисани у лику мајке: „Када тамо дођеш \[у Стамбол\], донијеће ти воде, коју ако попијеш, ти ћеш своју заборавит мајку..." (*Српске народне приповетке*, 148). Јединствено својство живе **в.** (или **в.** живота) јесте да враћа из мртвих, у ком случају њена употреба чини кулминацију радње, разрешава сукобе међу ликовима који се гомилају током развоја сижеа и води срећном крају. Понекад се поентом сматра тек довођење у посед обе врсте **в.** – и живе и мртве, нпр. кад царева кћи полије пса „**в.** смрти", он угине; кад га полије „**в.** живота", он оживи (*Српске народне приповетке*, 34). Место на којем се оваква **в.** може наћи већ само по себи има митске црте: „Видиш ли онај велики бријег и на њему ону велику ватру? На брегу, иза велике ватре теку **в.** живота и **в.** смрти." (*Српске народне приповетке*, 34). Најчешћи држалац живе **в.** је неки женски лик, људски или демонски. У епици, међутим, жива **в.** има сасвим тривијалан смисао и увек означава здраву, текућу **в.** добру за пиће (*доста траве, доста воде живе*, КХ II, 75). Занимљиво је да се мртва **в.** изван бајке ретко кад укључује у радњу. Епске песме, и кад је помену, потпуно мењају њено порекло и намену. У песми *Предраго је прескупо* (*Пјеванија*, 169), на пример, мртве **в.** су, претпоставља се, хладан зној (који се још зове и мртвачки). У начелу, епска мртва **в.** је знак тешке болести – душевне или телесне: „Од јада га забољела глава, / И мртва га вода спопанула" (Вук IX, 31). У **в.** несумњивог митског порекла спадају још и: *жута* (*блатњава*) ***в.*** из предања о крају света, у којој земља почива на леђима четири бика (црном, сивом/жутом, белом и црвеном) који стоје у жутој **в**. Кад буду поклецнули, десиће се нови потоп и „пошљедња времена"; таква је и ***в.** Калаџијнска* (*Јован и дивски старјешина*, Вук II, 8) која враћа вид ископаним очима; ***в.** Ступница*, која одваја свет црног Арапина од белог света и „није здрава по јунаке" (*Јакшићима двори похарани*, Вук II, 97), чиме подсећа на антички Ахеронт; ***в.** аџијазма* и друге нарочите **в.** које лече. Таквог је порекла свакако и *мутна језерска **в.*** која се провали испод тела великих грешника, рецимо испод младе Павловице у песми *Бог ником дужан не остаје* (Вук II, 5) као казна послата од Бога са доказима Павловичине кривице: „Ђе је она сама собом пала, / Језеро се онђе провалило, / По језеру вранац коњиц плива, / А за њиме злаћена колевка." Овај се поступак у епици примењује (као и у античкој драми Deus ex machina) при кажњавању грехова који превазилазе људску компетенцију. Сасвим другој врсти **в.** са пореклом у миту припадају *вилинска језера*, нпр. у песми *Марко Краљевић и вила бродарица* (МХ II, 2): „Ал се чувај замутит језеро; / На њем спава бродарица вила, / Острвац јој по језеру плови. / Жље јунаку, који је пробуди / И који јој замути језерце, / Јер узима тешку бродарину: / Од јунака обе очи црне, / А од коња све четири ноге." У тумачењу овог топоса језеро се лако изједначава са граничним прелазом ка оном свету, а вила са чуварем прелаза (упоредити такође приче код Чајкановића *Петар бега од смрти*, *Златна лађа*, *Пепелко* 36, 65 и др.). У том својству, као нечиста, стајаћа **в.**, она је и ексклузивно средство кажњавања. За разлику од језера које готово да и нема позитивне конотације, море има амбивалентну природу па може да се јави и тако (исто као језеро), и као чисти елемент старији од праисконског греха који не прима у себе остатке великог грешника.
*Обредно кодирање*. У обреду **в.** се јавља у три значењске равни: као део обреда, као део текста који прати обред и као елемент књижевног текста који описује или на други начин користи обред. Други случај се најчешће јавља у лирици, а трећи у епици.
Лирске песме које прате обред везан за **в.** или манипулацију **в.** (додолске, ђурђевданске, богојављенске, водичарске итд.), иако имају сопствену поетику и могу се сматрати посебном књижевном врстом, ипак остају уско везане за одређену, врло важну намену: да подрже обред и да му обезбеде делотворност („Ми идемо преко села, / ој додо, ој додо ле! / а облаци преко неба / Облаци нас претекоше / ој додо, ој додо ле! / жито, вино поросише / ој додо, ој додо ле!"). Без обзира на коначну хришћанску редакцију, њихова је основа паганска и рачуна на дејство магије речи и имитативне магије у постизању циља обреда.
Епика у обредном кодирању **в.** може да премоделује већ готове обредне садржаје, као што је познат и у литератури добро описан обред помана – изливања **в.** и давања из руке на Велику среду, Велики четвртак и у другим приликама. Током обреда, који има више фаза, дарови за мртве (посебни, шупљи колачи, свећице, цвеће и новац) спуштају се у текућу **в.** (обично поток) јер се верује да ће их она однети у море (које је једна од најранијих представа доњег света, трајног боравишта мртвих). Судови у којима су донете понуде затим се напуне **в.** из потока и, на повратку кући, сваком намернику се нуди „из руке" да попије за душу покојника. Таква се **в.** по правилу не одбија. Епска песма *Јакшићима двори похарани* (Вук II, 97) може послужити као изузетно добар пример обраде овог обичаја. У њој, браћа Јакшићи трагају за сестром коју је отео црни Арапин и одвео је у свој „вилајет". Дмитар, наиђе на **в.** Ступницу и на њој добија обавештење да му је сестра у дворима: „За онијем агом Арап-агом,/ Когођ путем кроз чаршију прође,/ Она носи студену водицу,/ Она поји по путу путнике,/ А за здравље двају браће своје." Одговор на питање зашто сестра обавља обред „давања воде из руке" за живу браћу, будући да је обред недвосмислено намењен мртвима, лежи у непогрешивој епској логици стављања слике у доњи свет – свет мртвих, где се по добро познатом закону јукстапозиције све дешава обрнуто, па се **в.** из руке има давати за живе. Друга врста епске интерпретације **в.** као значајног чиниоца у одређеној врсти обредног понашања, може се наћи у песмама о јуначким женидбама, нарочито у групи песама везаних за Иву Сењанина (Вук VII, 12, 13; Вук САНУ III, 35, 38). Река Тиса, мирна на одласку сватова по девојку, испречава се као водена стихија на повратку сватова са невестом: „ал је пуста Тиса устанула, / ударила вода у брегове / вода носи борје и јаворје, / страшно ли је очима гледати, / а за газа ни помена нема" (Вук VII, 13). Тај је преокрет песми био потребан да би у оквиру свадбене драме могао до пуног изражаја доћи чин иницијације младенаца **в.** (невеста спасава младожењу из бујице у коју нико од сватова није смео да уђе), те тако искупљује читаво сватовско друштво.
*Књижевно кодирање*. **В.** је, због својстава да тече, да стоји, да чисти, да носи, спира, ваља, да је истовремено и мирна и стихијска, али пре свега да је неопходна за живот, лако ушла у све паремичке облике, будући да је њихова улога у фолклору првенствено прагматичка – у пословице (*Вода и ватра су добре слуге а зли господари*; *Вода не пази кумства ни пријатељства*; *Вода свашто опере до погана језика / црна образа*), у клетве (*Вода ти стала! Вода га однијела!*), изреке (*Воду у авану тући*), прогностике (*Водокрште, зими око прште*). Паремијска поетика не допушта развијање других својстава елемената (митских, обредних и сл.), те ниједна од надграђених особина **в.** није искоришћена у овој врсти. Овај недостатак у потпуности је надокнађен у басмама. Из досад наведених примера се могло видети како књижевни код преузима грађу већ обрађену у неком другом коду. Има, међутим, примера у којима је претходно кодирање или сасвим изостало, или је толико старо и дубоко постављено да се не примећује. Такав је случај, рецимо, са неким лирским песмама неодређене намене, које се стога најчешће сврставају у необредне, или „љубавне и друге песме" нпр.: „Игличе венче над воду цвета, / над воду цвета, над воду вене, / над воду вене, над воду спада" (Карановић 1996, 63). Епске песме, напротив, могу од историјских догађаја да направе митски, односно да обичној, природној појави припишу митска или магијска својства. То је редован и очекиван поступак у оквиру епске поетике. За пример могу послужити песме о грађењу великих мостова (ћуприја) – на Неретви (ЕР 155) и на Дрини код Вишеграда (МХ I, 36), грађењу градова као што је Скадар на Бојани (Вук II, 26) и сличних где **в.** тражи људску жртву не би ли грађевина опстала: „Краље гради, вила обаљује, / не да вила \[која је у Бојани\] темељ подигнути, / а камо ли саградити града" (Вук II, 26). У најстаријој од ових песама, броју 155 из *Ерлангенског рукописа*, водена стихија се умири кад добије жртву у новцу, која је позната као замена за људску: „три пута благо заграбио / три пута гроша и дукатах / пак је баца у воду Неретву / јер је вода мутна и помамна / и онда се вода уставила" (22–26). На известан начин у ову групу **в.** спада и река из Вукове бајке „Усуд" која не може имати рода (риба и другог живог света) док не прогута човека. Посебан случај епске манипулације мотивом **в.** је светачко чудо које се може испољити на два начина: као последица деловања одређеног свеца и као последица његовог неправичног погубљења – као у песми *Московски дарови и турско уздарје* (Вук III, 15) где старац патријар износи турском цару следећи аргумент: „Не губи ме на мору сињему / Јер ће за мном обратит' вријеме / Устануће мора и језера, / Потопиће лађе и галије / И сву земљу на четири стране." Последице активног светачког чуда нису ништа мање упечатљиве, рецимо у песми о Св. Сави Јерусалимском (Вук II, 11) и варијантама о Нику патријару (Вук III, 12) и о Св. Сави Српском (Вук III, 13, 14): „Онда стаде Нико патријаре, / Ману крстом на четири стране, / Устави се на истоку сунце, / А и сјајан мјесец на западу; / Пресушише воде шедрвани, / Устави се Шарац вода ладна, / А потресе земља по Стамболу" (Вук III, 12). Најзад, као типични епски топоси, јављају се многобројна зелена, мутна и бистра језера на која се иде у лов на утве златокриле, разне **в.** по имену Дунај (тек у малом броју случајева везане за стварну реку тога имена), **в.** у којима бораве змајеви и аждаје (у бајкама и епским песмама), из којих долазе рисе (златне) рибе са чудесним својствима, смрдљиве **в.** на граници међу световима („Отац и његове кћери", *Српске народне приповетке*, 48) и др. Епика уз то посебно драматизује мотив одласка за гору на **в.** подржавајући недвосмислен статус горе као места прелаза и **в.** као локуса који појачава то дејство. Као јединствен за епику овде се, међутим, може издвојити њен виталистички принцип релативизације смрти као коначног прекида комуникације живих са мртвима. Један од најуспелијих примера те врсте, а везан за **в.**, јесу стихови из *Ерлангенског рукописа* бр. 94: „Да копамо Шиму Латинина / на бјелилу украј мора сиња / гди дјевојке бијело платно бијеле; / да копамо Ђуру Даничића / на скели мору дебеломе / гдино се саста дванаист друмовах, / гди је скела Турком и Латином, / куд пролази бисер и камење."
Мирјана Детелић
ИЗВОР: „Водопривредна основа Републике Србије", *Службени гласник Републике Србије*, 2002, 11; *Извештај о стању животне средине у Републици Србији, 2003. и 2004*, Министарство науке и заштите животне средине, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, „Белешке из наше народне поезије", *ППНП*, 1935, II/1; С. Вукосављевић, *Сеоске уредбе о водама*, Бг 1947; J.-P. Vernant, *Mythe et pensée chez les Grecs*, Paris 1965; В. Ст. Караџић, *Српске народне пословице*, СДВСК, IX, Бг 1965; „Жива вода", *Православни мисионар*, 1968, 3; В. Ст. Караџић, *Српске народне приповијетке*, Бг 1969; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; В. Николић Стојанчевић, *Врањско Поморавље*, Бг 1974; Љ. Раденковић, *Народне басме и бајања*, Ниш–Краг.–Пр 1982; Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, 2 (V), Бг 1984; Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; М. Детелић, *Митски простор и епика*, Бг 1992; З. Карановић (прир.), *Антологија српске лирске усмене поезије*, Н. Сад 1996; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; E. Mazor, *Chemical and Isotopic Groundwater Hydrology: The Applied Approach*, New York 1997; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; Б. Далмација (ур.), *Контрола квалитета вода у оквиру управљања квалитетом*, Н. Сад 2000; A. Morbidelli и др., „Source regions and time scales for the delivery of water to Earth", *Meteorites and Planetary Science*, 2000, 35, 1309; М. Ђекић, *Водице у Војводини*, Бг 2001; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; R. Ludwig, „Water: From Clusters to the Bulk", *Angewandte Chemie, Int. Ed*., 2001, 40(10), 1808; Љ. Стошић, *Речник црквених појмова*, Бг 2006; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДА ВРЊЦИ
**ВОДА ВРЊЦИ**, предузеће за експлоатацију минералне воде и производњу безалкохолних пића у Врњачкој Бањи. Пробна производња отпочела je фебруара 1970. у погону за флаширање монтираном у згради економата бањског лечилишта. Kao заштитни знак, на етикетама je приказан лик римског цара Константина, преузет са новчића који je пронађен приликом каптаже 1924. Технолошким путем, из природне минералне воде деферизацијом отклањано је гвожђе, a додаван је угљен-диоксид. Основне карактеристике флаширане воде које су наведене на етикети биле су: Природна кисела минерална вода са римског извора у Врњачкој Бањи, пуњена у Лечилишту „Врњачка Бања". Рок трајања 6 месеци. Нето садржина: 1 литар. Анализу извршио Балнео-климатолошки институт ССР Београд 1964. Литар воде садржи: натријума (Na) 0,578, калијума (К) 0,070, калцијума (Са) 0,087, магнезијума (Mg) 0,065, сулфата (S04) 0,002, хидрокарбоната (HC03) 2,171, хлора (HCI) 0,04, силицијум-диоксида (Si02) 0,085, гвожђе-оксида (Fe203) 0,001, алуминијум-оксида (Al203) 0,001. Гасова: слободног угљен-диоксида (С02) 1,78, сумпор-водоника (H2S) 0,001, сувог остатка на 180°С 2,040. Категоризација: вода спада у ред алкалних, угљено-киселих хомеотерми.
Када се 1970. први пут појавила на тржишту флаширана минерална вода „Врњци", на територији Југославије je било 13 произвођача природне минералне воде, са укупном продукцијом од 363.411.000 л. У наредних пет година број произвођача je нагло растао тако да je 1975. достигао максимум од 25, са растом укупне производње, али и потрошње пo становнику Југославије. Од првобитног капацитета од 20 милиона л годишње, Пунионица минералне воде у оквиру бањског лечилишта прерасла je у самосталну фабрику Минералне воде „Врњци", чији је камен темељац поставио Јосип Броз Тито, а која је пуштена у рад маја 1974, са капацитетом од 60 милиона л годишње.
После награде коју je добила својим првим изласком на тржиште и сајмове, на Међународном сајму алкохолних и безалкохолних пића Скендерија у Сарајеву 1970, већ 1972. добила je највеће признање за квалитет на Сајму југословенске робе широке потрошње у Москви, a 1973. награду Златни победник Београда. Стандард и квалитет природне минералне воде „Врњци" признало je Међународно удружење произвођача минералних вода Европе. Године 1986. произведено je више од 27 милиона л природне минералне воде, што je чинило 4,9% целокупне југословенске производње са 19 пунионица. У укупној југословенској производњи безалкохолних напитака учешће ДП „**В. В.**" било je 3,5% јер je производила напитке Фрутела, Егзотик и Швенди. Ha нивоу Републике Србије, у производњи минералне воде учествовала je са 14,4%, a у производњи безалкохолних пића са 8,6%. До 1992. поред домаћег, појављивала се експериментално и на страном тржишту, у Немачкој, Великој Британији, Америци, Јапану и Аустралији.
Схватајући потребу да иде у корак са временом, **В. В.** од 1997. отпочиње са производњом и у пластичној амбалажи, у паковањима од 1,5 л и 0,5 л. Тржиште je обогаћено и новим безалкохолним пићима, пa се производе и Врњци кола, Врњци тоник, Fizz, негазирани напитак Orange Врњци, као и нискогазирана минерална вода. Године 1999. отворена је нова производна хала површине 6.000 м2, са погоном за флаширање воде и безалкохолних пића у стакленој амбалажи, а следеће године нова линија за производњу и пуњење пет боца, капацитета 12.000 јединица на сат. Линија за пуњење производа у стакленој амбалажи запремине 0,25 л и 1 л, са капацитетом од 16.000 јединица на сат, пуштена је у рад 2004.
Фабрика је приватизована 2004. Прерасла је у Привредно друштво „Вода Врњци АД" чији је власник „Екстрапет Београд". После приватизације етикете на боцама се мењају у бројним варијантама и почиње убрзани развој и повећање обима производње. За пуњење су се почели користити извори Борјак 1, 2 и 3, те извор Снежник. Нова линија за пуњење пластичних балона од 6 л, капацитета 5.000 јединица на час, као и за пуњење боца од 2 л, пуштена је 2005, када је почела да се флашира и негазирана вода са извора Белимарковац на Гочу. Данас **В. В.** има укупну производњу од преко 120 милиона л, што чини више од 18% тржишта флашираних природних минералних вода у Србији.
Јелена Боровић Димић
Вода у Врњачкој Бањи садржи веома повољан однос калцијума и магнезијума (2:1), па тако превентивно делује код кардиоваскуларних обољења, а при томе регулише и рад мишића и нервног система. Привредно друштво поседује Сертификат којим се потврђује да је систем менаџмента квалитетом организације усаглашен са захтевима стандарда SRPS ISO 9001:2008, као и Сертификат којим се потврђује да је систем управљања безбедношћу производа, укључујући HACCP – анализа опасности и критичне контроле тачке организације, усаглашен са препорукама докумената CAC/RCP, 1-1969, рев. 4-/2003.
Теодор Атанацковић
ИЗВОРИ: *Врњачке новине*; Архива предузећа; Вода Врњци, годишњи извештај за 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Боровић Димић, *Вода у традицији и животу Врњачке Бање*, Врњачка Бања 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДАЊ
**ВОДАЊ**, село у северној Србији, на површи изнад леве стране долине реке Раље (лева притока Велике Мораве). Смештено је 13 км југозападно од општинског средишта Смедерева, с којим је повезано локалним путем. На југу у долини Раље су железничка пруга Београд–Пожаревац са железничком станицом и аутопут Београд–Ниш с прикључком на локалне путеве. Насеље се налази на висини од око 160 м и збијеног је типа. Основа је овалног облика, а распоред улица мрежаст. Основано је почетком XIX в. досељавањем становништа из Куча, Драгачева, Јасенице, Такова, околине Крагујевца и с Рудника. Током друге половине XX в. број становника је благо растао. Године 2002. било је 1.314 становника, а 2011. 1.206 житеља (98,5% Србa). Пољопривредом се бавило 48% активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем (44,9% активног становништва) радило ван села, пре свега у Смедереву. У селу сe налазе основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДАРИЦЕ
**ВОДАРИЦЕ**, потпородица неотровних змија (Natricinae), поглавито везана за северну хемисферу. Припадници ове скупине су миоценске старости, а одликују се, мада не искључиво, животом у води или уз њу. Од других особина заједничко им је да су месоједне, снажног тела, са изразито гребенастим крљуштима, троугластом главом и да у случају невоље избацују садржај клоаке неподношљиво одбојног мириса. Не бране се уједањем, него се често претварају да су мртве, чак са хеморагичном реакцијом. Потпородицу, по процени, чини до 38 родова са приближно 200 врста. У Европи пребива само један род *Natrix* са три, евентуално четири врсте, а у Србији само две: белоушка (*Natrix natrix*) и рибарица (*Natrix tessellata*). Прва је најпознатија и најраспрострањенија змија наших простора и истовремено најмање везана за акватичну средину. Премда се у литератури наводи да само белоушка изузетно може достићи дужину од 2 м, у Србији и рибарица може достићи те димензије. Док су рибе примарна храна врсти *N. tessellata*, по чему је и добила име, белоушка се храни и жабама, крастачама, даждевњацима и пуноглавцима, а ређе другим ситнијим животињама. Паре се на копну. Размножавају се јајима из којих се приближно после седам до девет недеља код белоушке, односно 40 до 45 дана код рибарице, изваљују младе змије просечно дуге 18 цм код *N. natrix*, тј. 20 цм код рибарице. Обе врсте, посебно рибарица, сматрају се у рибарству за штеточине, с тим што још увек није могуће антропогено регулисање њихове бројности. Међутим, стално уништавање водених екосистема и загађивање вода доводи до континуираног редуковања величине њихових популација. И белоушка и рибарица тренутно су угрожене и нестају на многим местима у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, *Водоземци и гмизавци наше земље*, Бг 1951; K. Kabisch, *Die* *Ringelnatter*, Wittenberg Lutherstadt 1978; G. Kreiner, *The Snakes of Europe*, Frankfurt am Main 2007; K. Mebert (ed.), „The Dice Snake", *Natrix tessellata*: *Biology, Distribution and Conservation of a Palaearctic species, Mertensiella*, 18 (Supplement to Salamandra), Rheinbach 2011.
Георг Џукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДВИЉ
**ВОДВИЉ** (фр. *vaudeville*), мали позоришни комад настао у Француској почетком XV в. када се још звао *водвир* и имао уметнуте стихове који су се певали по познатим мелодијама. Назив је добио по имену покрајине Vau de Vire у Нормандији. У XVIII в. песме су се уносиле у позоришне комаде који су извођени по вашарима па су се отуда називали комедије са **в.**, а затим само **в**. Кад је ишчезла комедија с песмама, име је остало као ознака за све комедије лаког жанра, веште интриге и помало претеране, грубе, лакрдијашке комике. Као посебан жанр, **в.** се развио у време Француске буржоаске револуције, кад је у Паризу (1792) отворено прво специјализовано *Водвиљ позориште*. Пошто је освојио булеварска позоришта, **в.** је доспео и на сцене озбиљних позоришта, често прожет елементима сатире како би се извргли руглу непријатељи револуције. Почетком XIX в. добија претежно забавни карактер. Најпознатији аутори **в.** су Е. Скриб, Ф. Димоноар, Е. Лабиш и др., али је Ж. Фејдо том жанру дао коначне обрасце. Француски водвиљисти утицали су на писце Пољске, Немачке, Данске, Русије и других земаља, као и на наше комедиографе: К. Трифковића, Б. Нушића, Б. Цветковића, Д. Добричанина, А. Поповића и др. Водећим писцем овог жанра у српској драми сматра се К. Трифковић.
ЛИТЕРАТУРА: В. Милинчевић, *Српска драма до Нушића*, Бг 1985; Ј. Христић, „Наш водвиљист Коста Трифковић", у: *Есеји*, Н. Сад 1994.
Рашко В. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕН
**ВОДЕН** (Едеса), град у Северној Грчкој (Егејској Македонији), античко и средњовековно регионално средиште и важно стратешко место на значајној балканској комуникацији *Via Egnatia*. Под српску власт **В.** је доспео у време ратовања краља Стефана Душана са Византијом, 1342–1343. Византијски цар Јован Кантакузин је 1350. опсео **В.** који је у то време био добро утврђен и опасан бедемима и кулама између обале сада ишчезлог језера и кршевите косе на којој се налазила унутрашња тврђава. Град је бранила посада под командом четири српска властелина. У борбама у којима је учествовао и цар лично, Византинци су успели да град привремено запоседну. Заробљена српска посада била је ослобођена, а у заробљеништву су задржана поменута четири властелина. Кантакузин је у освојеном граду оставио посаду од 200 оклопника под командом Георгија Лизика. Већ наредне године цар Стефан Душан је на јуриш успео да преотме **В.**, којом приликом су били порушени и делови бедема. Српски владар је у граду имао присталица, посебно међу сиротињом која је запосела куће Кантакузинових присталица. У тим борбама истакао се Радослав Хлапен који је касније био намесник цара Уроша у овом граду. Византијска посада је без оружја пуштена на слободу, а заробљени Георгије Лизик је упућен у Скопље где му је требало судити, али је на путу умро. Турци су **В.** заузели, вероватно, средином 1385. или 1386, у исто време кад и оближњу Верију (Бер).
ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, VI, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1978; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Цар Стефан Душан*, Бг 2005.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНА БОКВИЦА
**ВОДЕНА БОКВИЦА** (*Alisma plantago-aquatica*), вишегодишња зељаста биљка мочварних и забарених станишта из фамилије Alismataceae. Укорењује се кратким, до 2 цм дебелим кртоластим ризомом из којег израста безлисна стабљика, 10–100 цм висока, која на врху носи цветове. Листови при основи стабла су крупни, елиптични, на дугачким дршкама; срцасте или заобљене лиске образују розету. Листови који се развијају под водом су седећи, линеарни или ланцетасти. Цветови сакупљени у крупне метличасте цвасти су пирамидалног облика. Цвет је тромеран, бео или бледо ружичаст. Осим полним путем, размножава се и вегетативно пузећим изданцима. **В. б.** се одликује скоро космополитским распрострањењем. У Србији je широко присутна. Расте уз обале река, језера, рибњака, канала, у барама, јарковима и мочварама, од низија до 1.200 м. Задебљали подземни изданци се, сасушени, у народној медицини користе као диуретик и средство које побољшава излучивање млека. У Србији је заступљена и знатно ређа траволисна **в. б.** (*A. gramineum*), док је Калдезијева **в. б.** (*Caldesia parnassifolia*) ишчезла из Србије још у прошлом веку. Расла је на Макишу и на Власини.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, 7, Бг 1975; Љ. Грлић, *Енциклопедија самониклог јестивог биља*, Зг 1990; С. Вукојичић, М. Јанковић, „*Caldesia parnassifolia* (L.) Parl.", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1. Ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНА БРАДИЦА
**ВОДЕНА БРАДИЦА** (*Callitriche*), род биљака из породице Calitrichaceae. **В. б.** је водена флотантна, субмерзна и амфибијска биљка. Веома је варијабилног хабитуса који зависи од услова у којима биљка расте. Листови су лопатичасти или елиптични, подводни или пливајући. Ситни и неугледни цветови налазе се у пазуху листова. **В. б.** се распростире воденим струјама и птицама мочварицама. Род *Callitriche* обухвата око 20 врста широко географски распрострањених по свим континентима изузев екстремно хладних и сувих предела. Најчешће настањује стајаће или споротекуће воде. У Србији су констатоване три врсте (*C. verna*, *C. stagnalis* и *C. cophocarpa*), које спорадично живе у локвама, барама, каналима, обалама река и потока, врелима, језерима и микроакумулацијама. Индикатори су чистих вода.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, М. М. Јанковић, „Еколошки услови водене вегетације у врелу Млаве код Жагубице, са посебним освртом на биљку *Callitriche verna*", *Архив биолошких наука*, 1962, 14; С. Стојановић, Б. Буторац, М. Вучковић, „Преглед барске и мочварне вегетације Војводине", *ГИББУБ*, 1987, 21; Н. В. Ранђеловић, К. Б. Златковић, *Флора и вегетација Власинске висоравни*, Ниш 2010.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНА БУВА
**ВОДЕНА БУВА**, нижи рачић из рода *Daphnia*, породице Daphnidae, реда Cladocera и класе Crustacea. Род обухвата око 120 врста у свету од којих нешто преко 10 живи у Србији. Малих су димензија од 0,2–5 мм (*Daphnia magna*). Настањује слатке стајаће воде, нарочито баре и рибњаке у којима се често јавља у великом броју, чинећи главну масу зоопланктона. Карактеристично се креће помоћу добро развијених антена, скоковитим покретима који подсећају на скакање буве по чему је **В. б.** и добила име. Храни се бактеријама, гљивама и алгама које лебде у води. Размножава се партеногенетски и полним путем. После низа партеногенетских женских генерација, долази до појаве мужјака и до полагања јаја која падају на дно водених базена. Ова јаја могу да преживе потпуно исушивање бара и рибњака. **В. б.** су изузетно значајне као храна за млађ и одрасле рибе. Користе се сушене као храна за акваријумске рибе. Значајне су и као тест организми за утврђивање токсичности отпадних вода. У неким земљама користе се у поступку прераде воде за пиће.
ЛИТЕРАТУРА: В. Калафатић, „Диверзитет Cladocera i Copepoda (Crustacea) копнених вода Југославије са прегледом врста од међународног значаја", у: В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995.
Владимир Калафатић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНА КУГА
**ВОДЕНА КУГА** (*Elodea canadensis*), субмерзна водена биљка из породице Hydrocharitaceae. Народни назив **в. к.** добила је због особине да се интензивно вегетативно размножава и брзо осваја водене басене потискујући друге водене биљке. Стабла су танка, дугачка 30–60 цм, гранају се на пршљеновима, а прекривена су дугуљастим и на врху фино тестерастим листовима. Цветови су појединачни, састављени од 3 бела крунична и 3 зелена чашична, а развијају се на дугачким кончастим дршкама изнад воде. **В. к.** расте у мирним или споротекућим водама – језерима, барама, каналима, мртвајама, акумулацијама, приобаљу река образујући густе подводне ливаде. **В. к.** је дводома биљка, а у Европи се налазе само женске биљке. Води порекло из Северне Америке, одакле се раширила скоро по читавом свету. У Европу је унета у XIX в. У Србији је широко распрострањена и у експанзији, посебно у равничарским крајевима. **В. к.** се лако вегетативно размножава расплодним пупољцима (турионима), откинутим деловима стабљике и ефикасно разноси воденим струјама и воденим птицама. На местима где се пренамножи, омета кретање водених пловила и риболов. Атрактивна је и као акваријумска биљка. Поред ове врсте у Србији је констатована још једна инвазивна врста овог рода *E. nuttalii* која се све више шири.
ЛИТЕРАТУРА: J. E. Dandy,. „Elodea Michx.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* 5, Cambridge 1980; J. Guard, *Wetland Plants of Oregon & Washington*, Vancouver 1995; М. Вучковић и др., „Акватичне макрофите Кикиндског канала у функцији биоиндикације", *Заштита вода*, 1996, 96.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНА РОСУЉИЦА
**ВОДЕНА РОСУЉИЦА** (*Aldrovanda vesiculosa*), вишегодишња зељаста субмерзна водена биљка која се не укорењује, а припада породици росуља (Droseraceae). Стабло је нежно, скоро нитасто, са 6–8 листова пршљенасто распоређених. Лисне дршке, широке на врху, проширене су у виду два поклопца, окружених кончастим лискама. Ови поклопци представљају замке за сићушни зоопланктон којим се **в. р.** храни. Припада месоједним биљкама. Цветови су самоопрашујући, мали, са пет белих круничних листића. Плод је чаура. Расејава се семеном и вегетативним пупољцима. Распрострањена је спорадично и раштркано у Евроазији, Африци и Аустралији. У Европи је на многим местима у нестајању и увршћена је у листе угрожених врста. У Србији је врло ретка и крајње угрожена водена биљка која се донедавно сматрала ишчезлом. Живела је у барама Макиша и у Блацком језеру, могућно је да је још има у Обедској бари, а пре неколико година нађена је на Засавици.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, В. Стевановић, „*Aldrovanda vesiculosa* L.", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије, 1, Ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999; G. Tomović и др., „Threat status revision of some taxa from *The Red Data Book of Flora of Serbia 1*", *Botanica Serbica*, 2009, 2.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНЕ БИЉКЕ
**ВОДЕНЕ БИЉКЕ** (хидрофите), сви аутотрофни биљни организми који цео животни циклус проводе у слаткој, сланој или бочатој води. У ширем смислу то су једноћелијске и вишећелијске алге, водене маховине, папрати и васкуларне биљке. Једноћелијске алге припадају групи планктонских и перифитонских **в. б.** док се вишећелијске **в. б.** са јасно диференцираним органима називају макрофите. Деле се на три основне еколошке групе: субмерзне које су целим телом потопљене у води (дрезга – *Ceratophyllum*, кроцањ – *Myriophyllum*, различите врсте таласиња – *Potamgeton lucens*, *P. perfoliatus*, *P. pectinatus*, *P. crispus* итд.), мешница (*Utricularia*), водена куга (*Elodea*); флотантне са пливајућим листовима (водене папрати – *Salvinia natans*, *Azolla*, сочивица – *Lemna*, *Spirodella*, бели и жути локвањ (*Nymphaea alba*, *Nuphar luteum*), локвањчић – *Nymphoides peltata*, враголић – *Trapa*, жабогриз – *Hydrocharis morsus-ranae*, тестерица – *Stratiotes aloides*, неке врсте таласиња – *Potamogeton natans*, *P. gramineus*); и емерзне које су делом изнад воде (трска – *Phragmites australis*), рогоз – *Typha*, вежљика – *Schoenoplectus*, шаш – *Scirpus*, иђирот – *Acorus calamus*, воденa перуника – *Iris pseudacorus*, водена боквица – *Alisma* итд. Субмерзне и флотантне **в. б.** се даље деле на основу тога да ли се укорењују или не. **В. б.** су прилагођене на живот у воденој средини низом адаптација у зависности којој еколошкој групи припадају. За све је карактеристично присуство ваздушних шупљина или аеренхима у листовима и стаблима преко којих се **в. б.** снабдевају кисеоником, посебно коренови и ризоми у муљу где влада анаеробија. Субмерзне и делови флотантних **в. б.** који су под водом одликују се танким, прозрачним листовима који немају кутикулу или је она веома танка, увећаном површином лиске у односу на запремину захваљујући раздељености или заталасаности лиске, стално отвореним и малобројним стомама. Стабло је са мало механичких елемената који заузимају централни положај, коренови су слабо развијени, а неке субмерзне и флотантне **в. б.** се и не укорењују. Размножавају се полно семеном и вегетативно откинутим деловима биљке или посебним вегетативним пупољцима – турионима. Скоро све **в. б.** одликују се широким распрострањењем што је условљено уједначеношћу водене средине на широким просторима и лаким расејавањем воденим токовима. У Србији је забележено преко 200 врста макрофита, претежно емерзних које насељавају различита станишта, од низијских бара, мочвара и језера, планинских глацијалних тресава и језера, вештачких акумулација, канала, река, па све до брзих планинских водотока. Мали је број морских макрофита цветница (*Posseidonia martima*, *Zostera marina*) јер у морима доминирају макрофитске вишећелијске алге које су причвршћене за дно. Највећи број макрофита цветница налази се у слаткој води, а најбројније су у еутрофним барама где чине главну биљну компоненту ових комплексних екосистема. Њихово присуство омогућава исхрану и заклон многим воденим животињама, нарочито рибљој млађи. Вегетација **в. б.** у слатководним воденим басенима одликује се карактеристичним зонирањем. На обалама и плиткој води налази се појас емерзних **в. б.** (трска, рогоз, вежљика), следи појас флотантних **в. б.**, а у дубљим деловима воде су субмерзне **в. б**. Неке **в. б.** у Србији спадају у најугроженије представнике флоре. Исушивањем бара и мочвара и загађивањем вода неке врсте су доведене на ивицу опстанка. Такве врсте су водена росуљица (*Aldrovanda vesiculosa*) и ребратица (*Hottonia palustris*) које су увршћене у *Црвену књигу флоре Србије*. Многе врсте **в. б.** заштићене су законом.
ЛИТЕРАТУРА: D. Sculthorpe, *The Biology of Aquatic Vascular Plants*, London 1967; В. Стевановић, *Црвена књига флоре Србије*, Бг 1999; Б. Стевановић, М. Јанковић, *Екологија биљака са основама физиолошке екологије биљака*, Бг 2001.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНЕ БУБЕ
**ВОДЕНЕ БУБЕ**, представници реда тврдокрилаца (Coleoptera), који цео или део животног циклуса проводе у води. У таксономском смислу, овој групи припадају представници већег броја породица. Прилагођене су животу у води различитим адаптацијама. Дишу атмосферски кисеоник. Највећи број врста поседује крила за летење која омогућавају дисперзију у широком простору и колонизацију и најмањих, чак и привремених, водених површина. Распрострањени су по читавом свету осим Арктика и Антарктика. Појављују се некад у великом броју, у свим слатководним екосистемима. У морима није забележена ниједна врста, али значајан број **в. б.** живи у бракичним и другим заслањеним водама. Најчешће насељавају све типове стајаћих и текућих копнених вода, укључујући и подземне. Највећи број врста се може наћи у малим, плитким воденим басенима са стајаћом или споротекућом водом густо обраслим воденом вегетацијом. Ларве код већина породица **в. б.** су такође акватичне и живе у сличним стаништима као одрасли (имага). Међутим, код једног броја породица ларве живе у води, док одрасли воде копнени начин живота. У Србији акватични облици који цео свој животни циклус проводе у води припадају породицама Gyrinidae, Haliplidae, Hygrobiidae, Noteridae, Dytiscidae и Hydroscaphidae. Облици код којих су ларве акватичне, а имага не морају да имају адаптације на живот у води припадају породицама Hydrophilidae, Dryopidae, Elmidae, Heteroceridae, Limnichidae, Psephenidae и Sphaeriusidae. До сада је познато само неколико врста породице Dryopidae којима су ларве терестричне, док адултни облици живе у води. У свету је познато око 2.000 врста **в. б**. Величина одраслих се креће од 0,5 мм (*Sphaerius*) до чак 50 мм (*Hydrophilus*). До сада је у Србији регистровано близу 200 врста **в. б.**, али тачан број је свакако далеко већи с обзиром на то да неке врсте воде врло скривен начин живота, а систематска истраживања ове групе до сада нису рађена.
ЛИТЕРАТУРА: R. A. Crowson, *The natural classification of the families of Coleoptera*, Hampton 1955; B. V. Gueorguiev, „Coleoptera Hydrocantares et Palpicornia – Catalogus Faunae Jugoslaviae", *Academia Scientiarum et Artium Slovenica*, 1971, III/6; B. Klausnitzer, *Käfer im und am Wasser. Die Neue Brehm-Bücherei*, Heidelberg 1996.
Габор Месарош
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНИ ЦВЕТ
**ВОДЕНИ ЦВЕТ** (Ephemera vulgata), пригодан хумористички лист који је излазио у Београду 1908. У данима Тројичког сабора, у време одржавања новинарског конгреса на Ади циганлији, појавила су се три броја, од 30. маја до 1. јуна. Главни организатор и уредник био је књижевник Бранислав Нушић (Бен Акиба), а један од главних сарадника Брана Цветковић. Лист је издавало Српско новинарско удружење. Захваљујући шаљивим и сатиричним текстовима имао је добру прођу за време сабора, а читаоци су га тражили и касније.
Бранка Булатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНИ ЦВЕТОВИ
**ВОДЕНИ ЦВЕТОВИ**, припадници инсекатског реда Ephemeroptera са oкo 200 родова и 19 породица. Углавном су мале до средње величине, нежног меканог тела, неупадљиве обојености. Глава је мала са врло кратким пипцима, а пошто се одрасли не хране, усни апарат је нефункционалан. Сваки грудни сегмент носи по пар нежних дугих ногу. Код мужјака предње ноге су знатно дуже од средњих и задњих и служе за хватање женке за време парења. Имају два пара крила са богатом нерватуром, од којих су предња знатно већа од задњих. Трбух је издужен и на крају има два или три дуга кончаста израштаја. Ларве живе у слатким водама, потоцима, рекама, језерима и барама. Дишу помоћу трахеалних шкрга на боковима трбушних сегмената. Живе у тунелима које копају у глиновитом дну или се скривају испод камења. Развиће траје и до три године када ларва исплива на површину воде и када јој се на леђној страни јавља пукотина кроз коју излази крилати инсект. Излазак одраслих дешава се предвече и то обично масовно, па је та појава у народу названа цветање воде, а сами инсекти су названи **в. ц**. Ројење **в. ц.** се догађа једном годишње и траје само неколико дана, обично у поподневним и вечерњим часовима и до зоре живот им се завршава. Током једне ноћи колико траје тзв. „свадбени лет", обавља се парење и полагање јаја када женке близу водене површине одбацују читаве гроздове, до 4.000 оплођених јаја која брзо упијају воду и одмах падају на дно. Из њих се брзо пиле ларве, које почињу свој акватични живот. Неке врсте су веома фотофилне и у ројевима долећу на светлост сијалица. Раније, када су језера и реке биле незагађене, **в. ц.** су били изузетно бројни и својим угинулим телима прекривали површину река или језера, а испод уличних светиљки могли су се наћи слојеви угинулих инсеката дебели и по неколико сантиметара. У реци Тиси сваке године долази до масовног ројења (крајем јуна) тзв. Тиског цвета (*Palingenia longicauda*). То је наша најкрупнија врста, дужине тела 30–40 мм, а с израштајима на крају трбуха и до 120 мм. Ројење ових инеската било је често и у Београду до 60-их година прошлог века, када су долетали са Саве и Дунава на градске уличне светиљке. **В. ц.** су једна од најстаријих инсекатских група на Земљи. Познати су по фосилним налазима још из карбона. До сада их је описано око 2.500 врста, у Европи око 200, а у нашој фауни око 100. Веома су важна храна слатководним рибама, а изванредни су и индикатори загађености вода, посебно хемијским полутантима.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008; E. Bauernfeind, T. Soldàn, *The Mayflies of Europe (Ephemeroptera)*, Ollerup 2012.
Љубодраг Михајловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНИЦA
**ВОДЕНИЦA**, економскa зградa са механизмом за покретање камења којим се меље жито (житарице). Воденични механизам искоришћава снагу воде да би се добио механички рад. **В.** су грађене широм Србије и њихова архитектура, начин грађења и коришћени материјали прате опште одлике локалне архитектуре, а најчешће су грађене попут динарске брвнаре или у бондручном систему, понегде су зидане од камена (нпр. у Истоку). Грађене су на великим рекама по којима су обично добијале име (моравке, дринке) или на мањим рекама и потоцима (поточаре). Поточаре су грађене над самим потоком или је вода до њих довођена јазом, каналом или жљебом. **В.** на великим рекама понекад су грађене на самој обали, али превасходно тако да плутају на води, те на тај начин нису зависиле од водостаја. Механизам **в.** се састоји од кола, вретена (осовине), камења (горњак и доњак), бадња, коша за мливо и мучњака (посуда у коју пада брашно). Горњи камен је постављен на вретено, доњи камен се не окреће. Коло **в.** може бити хоризонтално или вертикално. Код хоризонталног кола се снага воде на камење преноси директно вретеном, док код вертикалног механизма постоје зупчаници којима се смер обртања ломи за 90º јер је камење увек постављено хоризонтално. Механизам **в.** увек има „кобилу" на коју се ослања вретено и помоћу ње се подешава одстојање између горњег и доњег камена. Механизам **в.** је прављен од дрвета, са појединим деловима од гвожђа.**В.** с вертикалним колом су чешће грађене на великим рекама. **В.** обично имају два или три камена (или кола), понекад и више. У традиционалној култури су за **в.** често везани посебни власнички односи. Могле су бити власништво појединаца, али много чешће су биле или колективне (нпр. сеоске) или удеоничарске (ортачке). У зависности од структуре удела зависио је и редослед помељара и узимања ујма. Удели су могли да буду различити на различитом камењу исте **в**. У сеоским **в.** свако је млео према својим потребама, а о одржавању су бринули или сви или човек задужен за то, а који је био плаћан житом или брашном. Иначе, услуге **в.** у традицијској култури никада нису наплаћиване новцем, него је искључиво узиман ујам. За **в.** се сматра да су хтонска места, тј. да их посећују разни демони: ђаво, вештица, вампир, цоглав (псоглав), вила. Делови воденице (коло, камен, кош, чекетало и сл.) имају у народној религији магијска својства и користе се у ритуалима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, „Воденице на Дрини и на њеним притокама", *ГЕМ*, 1933, 8; Б. Радовић, „Моравке – воденице на Великој Морави", *ГЕМ*, 1934, 9; С. Вукосављевић, *Сеоске уредбе о водама*, Бг 1947; Б. Радовић, „Воденице у доњем Банату", *ЗЕМБ, 1901–1951*, Бг 1953; Ђ. Тешић, „Воденице и ваљавице у Истоку", *ГЕМ*, 1954, 17; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија – енциклопедијски речник*, Бг 2001.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНКОС
**ВОДЕНКОС** (*Cinclus cinclus*), округласта птица кратких крила кратког напереног репа, у Србији једини припадник породице Cinclidae, јединствене међу певачицама (*Passeriformes*) по животу у сталном и непосредном додиру с водом у коју урања у потрази за храном. Притом, нема нарочитих морфолошких прилагођености, осим нешто гушћег и маснијег перја и капака на ноздрвама који се затварају када рони. Нема чак ни пловне кожице на иначе снажним и високим ногама. Дугачак је 18 цм, а распон крила му је 25,5–30 цм. Перја је црносмеђег па привидно личи на коса (*Turdus merula*), али је од њега мањи и није му сродан. Глава је браон а на грудима одрасли имају бели жабо, док су млади одоздо пиргасти. Лети брзо и право изнад воде. Својствени су му ритмични чучњеви, а при сваком обори реп и трепне белом жмурњачом. Утрчава или зарања у воду, а онда хода по дну или плива уз брзаке испод површине веслајући крилима. Живи на бистрим водама горњих токова планинских река и потока, са шљунковитим и каменитим дном, обично у клисурама и кањонима. Распрострањен је у Европи, Северозападној Африци и западним деловима Азије, а у Србији највише у планинским пределима, где живи невелика али стабилна популација, почетком ХХI в. процењена на 2.200–3.000 парова. Храни се воденим бескичмењацима, нарочито ларвама тулара (*Trichoptera*), које налази на дну или испод шљунка, а ретко једе и сасвим ситну рибу. **В.** је станарица. Оба пола певају а песма им је меко цвркутава, док је метални зов продоран као ударац чекића у наковањ. Гнезди се већ средином марта, а има обично по два легла годишње. Гнездо се налази у центру веће лоптасте творевине састављене од стабљика, корења, лишћа и длаке у удубљењу или на испусту на стени, међу камењем, на мосту, воденици и др. Носи 4–5 белих јаја, инкубација траје две недеље, а полетарци полећу са око три недеље.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЕНО СТАКЛО → СИЛИКАТИ
**ВОДЕНО СТАКЛО → СИЛИКАТИ**
# ВОДЕНСКА ЕПАРХИЈА
**ВОДЕНСКА ЕПАРХИЈА**, добила је име по седишту у Водену, како су Срби назвали византијски град Едесу. Основ за ново име била је истоимена река (Водас или Едесеос) која протиче кроз град правећи шест водопада на висинској разлици од 100 м. Едеса је стари град у централним областима античке Македоније и њен главни град до V в. п.н.е., када је краљ Архелај (413–399) за престоницу прогласио Пелу. Римљани су Едесу назвали „Тврђава на води". Цар Душан освојио је град 1342/43. и прикључио га српској држави, али је у црквеном погледу припадао Охридској архиепископији.
У Водену је 11–22. XII 1916. био смештен српски двор са краљем Петром I Карађорђевићем и регентом Александром у посебној згради. Стари краљ Петар редовно је долазио на литургију у Цркву Св. Јована, што је записао у свом дневнику, као и то да је дао 500 драхми да се набаве нове богослужбене одежде и 500 драхми за поправку крова на цркви како би се на тај начин спречило даље прокишњавање. После I светског рата уговором у Неју (1919) део **В. е.** припао је Краљевини СХС, тј. дошао је под јурисдикцију Српске цркве. Благословом Цариградске патријаршије тај део је остао у саставу Српске патријаршије.
ЛИТЕРАТУРА: П. Карађорђевић, *Ратни дневник 1915–1916*, Бг 1984; Р. Милошевић, *Српска црква у времену и простору*, Смед. 2009.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИНЕЛИЋ, Владимир
**ВОДИНЕЛИЋ, Владимир**, правник, универзитетски професор (Штајер, Аустрија, 14. V 1918 – Крагујевац, 2. I 1994). Права студирао на Правном факултету у Београду и Сплиту. Докторирао 1970. на ПФ у Загребу. За време II светског рата учествовао у антифашистичком отпору, хапшен од стране усташких власти и осуђен пред покретним преким судом. После ослобођења радио као новинар *Вјесника* (Загреб), а потом у органима унутрашњих послова на задацима криминалистичке оперативе. Био је оснивач, директор и наставник криминалистичке школе у Јанкомиру (Загреб) и наставник и помоћник директора Више школе МУП-а ФНРЈ у Београду. Радио као начелник одељења за документацију у Институту за криминолошка и криминалистичка истраживања у Београду (1961–1965). Од 1967. до 1976. био виши предавач, ванредни и редовни професор Кривичног процесног права са Криминалистиком на ПФ у Сплиту, на којем је био проректор за научно-наставни рад. На ПФ оснива и води Криминалистичко-криминолошки институт „Иван Вучетић". Године 1976. прелази на ПФ у Крагујевцу, где до пензионисања 1985. предаје Кривично процесно право са Криминалистиком, а био је проректор Универзитета за научно-наставни рад. Од краја 70-их година па све до смрти професор је по позиву на Факултету за безбедност у Скопљу. Био је шеф посматрачких мисија владе СФРЈ на суђењима усташким терористима, нападачима на дипломатска представништва у Бону 1964. и Штокхолму 1971. Библиографија његових радова објављена је у часопису *Безбедност* (1995, 2).
ДЕЛA: *Criminal Investigation* (уџбеник за полицију афричких земаља), Бг 1962; *Увиђај код саобраћајних незгода на јавним путевима*, Бг 1966; *Вриједност идентификационих трагова за утврђивање чињеница у кривичном поступку*, Сплит 1969; *Криминалистика*, Бг 1972; *10 верзија више једна једнако истина*, Сплит 1973; *Саобраћајна криминалистика*, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Алексић, „Дефинисање криминалистике у учењу проф. Водинелића", у: *Сузбијање криминалитета – деценија после смрти проф. Водинелића*, Бг 2004.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИНЕЛИЋ, Владимир В.
**ВОДИНЕЛИЋ, Владимир В.**, правник, универзитетски професор (Загреб, 12. Х 1948). Студирао права на Правном факултету у Београду (1967–1971) и Сплиту. Магистрирао (1981) и докторирао (1986) на ПФ у Београду. Почасни докторат Универзитета Сарланда у Сарбрикену (Немачка) стекао 2007. Адвокатски приправник у Сплиту (1971–1973), доцент, ванредни и редовни професор ПФ у Београду. Од 2002. редовни професор ПФ Универзитета „Унион" у Београду. Суоснивач Факултета за пословно право у Београду, потоњег ПФ Универзитета „Унион" у Београду и невладине организације Центар за унапређење правних студија у Београду. Коаутор је већег броја донетих закона, поред осталих: Закона о јавном информисању, Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закона о заштити података о личности, Закона о електронским комуникацијама и Закона о задужбинама и фондацијама. Председник је комисије за израду Законика о својини и другим стварним правима. Тежишна подручја његовог научног рада: Општа теорија приватног права (*Јавно и приватно право*, Бг 1986), Општи део грађанског права (*Грађанско право – Уводне теме*, Бг 1991; *Увод у грађанско право*, Бг 1992; *Грађанско право – Увод у грађанско право и општи део грађанског права*, Бг 2012), Стварно право (*Промене стварног права у Србији*, Бг 2004), Право личности и Право медија (*Право медија*, Бг 1998; *Право масмедија*, Бг 2003).
ДЕЛА: *Одржај – упоредно правно*, Бг 1981; *Такозвана злоупотреба права*, Бг 1997; *Прошлост као изазов праву*, Бг 2002; *Право информационих технологија*, Бг 2007; *Антидискриминационо право* – *Водич*, Бг 2010.
ИЗВОР: Архива ПФ Универзитета „Унион".
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИЦА
**ВОДИЦА**, народни назив за празник Богојављења (6/19. јануар) потекао је од великог броја обичаја везаних за воду, реке, изворе и посебно црквено освештану воду (водицу). Богојављенска ноћ је ноћ у којој се догађају чуда, „отварају" се небеса па је пожељно у том тренутку помислити само једну жељу која ће се, верује се, остварити. Чудесна својства те ноћи се преносе посебно на воду па су у народној традицији били присутни обичаји да се рано ујутру одлази на реке и изворе, баци босиљак (на тај начин се вода светила) и захвати вода, са којом се поступало уз поштовање посебних ритуалних правила. Црквено освештење воде обично се обављало у црквеној порти, али у неким крајевима и на раскрсницама или у центру града. Богојављенска вода, како се верује, има велику чудотворну моћ коју добија на основу своје светости. Она се чува током читаве године у посебним посудама и има лустративну и профилактичку моћ. Не може да се „поквари", користи се у лечењу болесника, пије се за здравље, њоме се меси славски колач, прскају се кућа, укућани, њиве и стока ради здравља и берићета током читаве године.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998.
Лидија Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИЦА
**ВОДИЦА**, извор са лековитом водом везан за чудо исцељења, на којем се подизао бунар, чесма, чардак, капелица или манастирић као заветна грађевина. **В.** се углавном налази у старом селу, крај остатака средњовековних грађевина или уз постојеће или напуштене манастире. Њен настанак везује се за XV в. и мајку Ангелину из деспотске породице Бранковић (озидани бунари у манастирима Обеду и Фенеку). До учесталијег подизања **в.** долази током XVIII и нарочито у XIX в., када лековитост воде са постојећих извора за одређене болести почиње да признаје и званична медицина, а њиховој христијанизацији доприноси патријарх Јосиф Рајачић. Пошто би излечени изнад лековите воде поставио икону светитеља-заштитника, дрвени или камени крст, приступало се изградњи **в.** најчешће као зидане једнобродне капеле са тремом и полукружним олтаром. Капела је имала правоугаону (Ковиљ), квадратну (Дероње), кружну (Уздин) или основу у облику уписаног крста (Баваниште) и триконхоса (Долово). Од друге половине XIX в. изнад улазних врата капеле на западу подиже се звоник, док се у унутрашњости смешта иконостас (Стапар). Једина капела са исцелитељском водом у саставу конака налази се у манастиру Бођани. Данас на подручју Војводине, Барање и Стига, у српским крајевима у Мађарској и Румунији, као и у Даљу и Вуковару, има стотинак **в**. Обнављање старе или подизање нове **в.** више није дело анонимног народног неимара него архитекте који је пројектује по средњовековним узорима.
ЛИТЕРАТУРА: В. Константиновић, *Благо Срема: најзнатније извор-воде, чесме и бунари*, Ср. Карловци 1882; Н. Влајић, „Водице јужнобанатског округа: прилог проучавању сакралног народног градитељства на тлу Војводине", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1996, 18; Д. Сандо, „Цркве 'Водице' у Срему", *СрС*, 1996, 21; М. Ђекић, *Водице у Војводини*, Н. Сад 2001.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИЦЕ
**ВОДИЦЕ**, село у источном делу Шумадије, смештено на десној страни долине реке Јасенице (лева притока велике Мораве). Налази се 3 км јужно од Смедеревске Паланке као општинског центра, с којом је повезано локалним путем. Изграђено је на 120–160 м н.в., овалног је облика и има мрежаст распоред улица. Помиње се од 1818. Насељено је претежно динарским и моравско-вардарским становништвом. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Године 2002. било је 930 становника, а 2011. 883 житеља (89,2% Србa). Пољопривредом се бавило 31,2% активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем (57,5% активних) радило у другим местима, пре свега у Смедеревској Паланци. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИЧ КРОЗ КУЛТУРУ
**ВОДИЧ КРОЗ КУЛТУРУ**, публикација са основним подацима о установама просвете и културе. Један од првих објавио је Јован Суботић 1844, сабравши у јединственом издању податке о свим знаменитостима, школама, заведенијима, „сбиркама за науку", библиотекама, музејима, галеријама, позориштима и другим „општекорисним" заводима града Беча. У њему су били детаљно наведени услови уписа за српске ђаке, као и доступни пропратни садржаји у бечким установама културе.
Први **в.** кроз српску престоницу, *Београд у слици и речи*, објављен 1892. у Будимпешти на српском, француском, мађарском и немачком, имао је прилоге најугледнијих српских писаца свога времена. У поглављу *Стање Београда у садашњости* М. Р. Маринковића налазе се подаци о броју београдских сликара (11), књижевника (13), уредника и издавача новина (37), што употпуњује слику српске престонице, уз опширније образложена поглавља *Знаменитости Београда* Д. Живаљевића, *Новинарство и књижевност* С. Новаковића и *Просветне и уметничке установе* П. Ђорђевића. И доцнији **в.** кроз Београд или Србију знатну пажњу поклањали су установама културе и институцијама важним за представљање Кнежевине и Краљевине Србије. Када je после I светског рата Београд постаo престоница шире државне заједнице, потреба за публикацијама ове врсте све је више расла. Писан по наруџбини, један **в.** кроз Београд на француском изашао је и из пера Милоша Црњанског (1936). Најчешће илустровани, **в.** кроз српску престоницу и нову државну заједницу тежили су шире схваћеној информативности. Подаци о установама културе и споменичком наслеђу у њима су најчешће веома сведени, било да их пишу страни било српски аутори.
У XX в. форма **в.** се шири и на публикације појединих установа културе. Једна од првих публикација ове врсте је *Вођа кроз Етнографски музеј у Београду* (1924). Већина српских музеја објављује **в.** кроз своје сталне изложбене поставке, износи податке о свом историјату и саставу, често обнављајући издања у одређеним временским интервалима. **В.** намењене потенцијалним корисницима објављују и библиотеке, културни центри и друге установе културе. Посебну врсту **в.** издаје Завод за проучавање културног развитка (С. Мађановић, *Водич кроз уметничка и сталешка удружења у области културе у СР Србији*, Бг 1984).
ИЗВОРИ: Ј. Суботић, *Бечъ и нъгове знатности*, Будим 1844; *Београд у слици и речи*, Будимпешта 1892; Т. Радивојевић, *Југославија у слици и речи: 1. Србија – природне лепоте и историјске знаменитости у 208 чланака са 380 фотографија из путничких бележака и других списа*, Бг 1913; *Вођа кроз Етнографски музеј у Београду*, Бг 1924; Ц. Л. Мајер, *Београд: водич по југословенској престолници*, Бг 1930; М. Црњански, *Belgrade*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. С. Костић, *На брегу изнад река: Београд у водичима за путнике: (1800–1945)*, Бг 2009.
Љубица Ћоровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДИЧАРСКЕ ПЕСМЕ
**ВОДИЧАРСКЕ ПЕСМЕ** (Богојављенске песме), зимске религиозне, обредне лирске песме извођене о Богојављењу (Водокршћу, Водицама, 6/19. јануара). Забележен је мали број **в. п.**, углавном у јужним деловима Србије. На Косову и Метохији постојале су опходне обредне поворке, водичари, који су певали песме. Садржином су везане за култ воде и аграрне плодности, па сходно томе и за љубавна осећања и свадбени обред. Постоје и песме развијене наративне структуре, које се везују за Христово крштење: „Ајд овамо, мој Јоване, куме!/ Да идемо на воду Јордана,/ Да крстимо Риста сина мога." \[...\] Помами се Јордан вода ладна: „А не бој се мој Јоване, куме!/ Е се није вода помамила,/ Но се вода, куме, посилила,/ Е се хоће од Христа посветит." Будући да у њима, такође, важно место припада посвећивању воде, ове песме представљају и траг прастарих веровања у њену плодотворну и исцелитељску моћ о Богојављењу, што указује на преплитање паганских и хришћанских веровања у српској песничкој традицији обредног порекла.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Богојављенске народне песме", *ПКЈИФ*, 1926, 6; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; Д. Живковић (ур.), *Речник књижевних термина*, Бг 1985; З. Карановић, *Антологија српске лирске усмене поезије*, Н. Сад 1996.
Зоја Карановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДНА → РЕСАВСКО-МОРАВСКИ РУДНИЦИ УГЉА
**ВОДНА → РЕСАВСКО-МОРАВСКИ РУДНИЦИ УГЉА**
# ВОДНИК, Бранко
**ВОДНИК, Бранко** (B. Drechsler), историчар књижевности, критичар, универзитетски професор (Вараждин, 26. II 1879 – Загреб, 14. VI 1926). Студирао славистику у Загребу, Прагу и Кракову. Докторирао филозофију 1905. у Загребу. Као средњошколски професор радио је у Карловцу, Осијеку и Загребу, а затим је као приватни доцент (од 1906) и редовни професор (од 1922) предавао на Филозофском факултету у Загребу. У периоду модерне, 1902. покренуо је и издавао ревију *Млада Хрватска*, а заједно са Ђ. Шурминим уређивао 1906. *Савременик*. Објавио је бројне прилоге у *Раду ЈАЗУ*, *Грађи* и *Савременику*, књижевноисторијске студије о Петру Прерадовићу (1903, чија је дела критички приредио у два тома, 1918–1919), Станку Вразу (1909), Антуну Михановићу (1910), Анти Старчевићу (1912), те синтезе *Славонска књижевност у XVIII вијеку* (Зг 1907) и *Повијест хрватске књижевности* I (Зг 1913, од хуманизма до рационализма, са уводом В. Јагића; II део о илиризму остао је у рукопису). Настојао је да у историји књижевности повеже филолошку школу са новим приступом, филозофијом и историјом културе. Приредио је *Изабране народне пјесме, I јуначке* (Зг 1908), са уводном студијом о одликама народне епике, а разматрао је и питање популарности Марка Краљевића. Класификација прати Вукову систематизацију и поделу Павла Поповића (на циклусе: легендарни, преткосовски, косовски, о Марку Краљевићу, Бранковићима, Јакшићима, Угричићима, хајдуцима и ускоцима).
ЛИТЕРАТУРА: А. Барац, „Б. Водник", *СКГ*, 1926, 16; *Југословенски књижевни лексикон*, Н. Сад 1984.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДЊАЧА
**ВОДЊАЧА**, воловод, бобова куга (*Orobanche*), род вишегодишњих, двогодишњих и једногодишњих зељастих паразитских биљака из породице водњача (Orobachaceae). Подземним делом стабла причвршћују се за коренов систем домаћина од којег узимају воду, минералне и хранљиве супстанце. Стабло је усправно, високо 10–60 цм, без хлорофила, беличасто, жућкасто, црвенкасто или љубичасто, прекривено љуспастим листовима. Крунични листићи су по боји обично слични стаблу, цевасти на врху са две усне, од којих је доња обично трорежњевита. Плод им је чаура са много ситних семена. Род обухвата око 200 врста распрострањених претежно у северној хемисфери. У Европи има око 60, а у Србији око 25 врста, од којих су четири ендемичне (*O. pancici*, *O. esulae*, *O. serbica*, *O. nowackiana*). Многе врсте **в.** високо су специјализоване у паразитирању појединачних врста домаћина или врста једног рода или читаве фамилије, нпр. *O. hederae* паразитира на бршљану, *O. laserpitium-sileris* на расковнику, ендемична *O. esulae* на млечики (*Euphorbia esula*), *O. salviae* на жалфијама, *О. teucri* на чистацу, *O. rapum-genistae* на различитим врстама и родовима из породице лептирњача итд. Неке врсте могу бити велике пољопривредне штеточине као што је *O. cumana* која паразитира на корену сунцокрета и *O. aegyptiaca* на памуку.
ЛИТЕРАТУРА: A. O. Chater, D. A. Webb, „Orobanche L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europae* 3, Cambridge 1972; С. Парабућски, „Orobanche L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србиј*е, 6, Бг 1974.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОЗАХВАТ ПОДЗЕМНЕ ВОДЕ
**ВОДОЗАХВАТ ПОДЗЕМНЕ ВОДЕ**, начин преузимања воде из подземних резервоара. Подземне воде се захватају на природним изворима на површини терена или бушотинама и бунарима у оквиру издани, односно водоносних хоризоната. Први начин подразумева каптирање природно истекле количине воде. По правилу, започиње рашчишћавањем терена до матичне стене како би се утврдио начин истицања. Према врсти каптажа разликујемо захват вода гравитационих или узлазних извора. Код првих се обезбеђују услови за хоризонтални доток воде у каптажу, док је код узлазних извора потребно да се отворени или перфорирани део остави у самом поду каптажне грађевине. Код разбијених изворишта и дифузног тока постављају се дренажни ровови или бетонска крила да би се омогућио максимални прихват воде. Каптаже већих извора често имају и преткоморе за бистрење, а за дезинфекцију воде се могу инсталирати хлоринатори. Код плитких или водом сиромашнијих издани израђују се копани бунари. Најчешће су већег пречника како би служили и као резервоари воде, а стабилност зидова се обезбеђује подзидом или уградњом бетонских прстенова. Дубље бушотине се израђују претежно машински. Служе првенствено да се утврди присуство подземних вода, а уградњом цеви мањег пречника претварају се у осматрачке бушотине, тзв. пијезометре. Експлоатациони бунари такође се израђују бушаћим гарнитурама, али са већим пречницима који омогућују уградњу пумпи за црпење. Уколико у издани постоји довољан хидростатички притисак за избијање подземне воде на површину терена без црпења, ову врсту бунара називамо артеским. Код нестабилних зидова бунара (пескови, шљункови) обавезно се уграђују филтри од различитих материјала. Порозност филтра треба да омогући слободан доток воде, али и да спречи унос слојног материјала. Код водом богатих издани израђују се вертикалне шахте великог пречника са хоризонталним дреновима. За снабдевање Београда изведено је око 100 таквих објеката (рени-бунари) у алувијону Саве. Водозахвати овог типа изграђени су и за Нови Сад, Панчево, Обреновац и Крагујевац. Различитим врстама **в. п. в.** водом за пиће снабдева се три четвртине становништва Србије. Око водозахвата за јавно снабдевање успостављају се зоне санитарне заштите чија величина зависи од хидрогеолошких услова.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Филиповић, *Хидрогеолошка истраживања за водоснабдевање*, Бг 1980; М. Јахић, *Урбани водоводни системи*, Бг 1988; Н. Крешић, З. Стевановић, *Хидрологија подземних вода извора: инжењеринг, теорија, менаџмент и одрживост*, Елсевир–Блумингтон–Оксфорд 2010.
Зоран Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОЗЕМЦИ
**ВОДОЗЕМЦИ** (*Аmphibia*), класа тетраподних кичмењака која се карактерише спољашњим оплођењем, развићем јаја и ларви у води и њиховом метаморфозом у одрасле који су потом превасходно везани или за водену или за влажну средину. Осим тога **в.** се карактеришу и специфичном грађом коже, крвотока и система за дисање. Рецентни **в.** деле се на три реда: репати **в.** (Urodela или Caudata), безрепи **в.** (Anura) и безноги **в.** (Apoda). У свету је познато око 7.000 врста **в.** у оквиру 60 породица. Најзаступљенији ред је безрепих **в.** (жабе) са 5.600 врста сврстаних у 48 породица, затим репати **в.** (мрмољци, даждевњаци) са 571 врстом у оквиру 9 породица, и безноги **в.** са 171 врстом. Највећи број врста **в.** распрострањен је у тропским и суптропским областима, посебно у кишним шумама. У Европи број врста **в.** је веома мали у поређењу са тропским областима. Забележене су 62 врсте у оквиру 10 породица или око 1% укупне светске фауне **в**. На Балканском полуострву утврђено је око 30, а у Србији 22 врсте и један клептон или 35,5% фауне **в.** Европе. Посебан куриозитет и реткост балканске и европске фауне **в.** је ендемореликтна човечја рибица која живи у пећинским водама Динарских планина. У Србији од репатих **в.** живе две врсте даждевњака и шест, односно седам врста мрмољака (седма врста је у фази описивања), док су безрепи **в.** представљени са две врсте мукача, две врсте крастача, једном врстом гаталинке, две врсте жаба чешњарки, четири врсте мрких жаба и две врсте и једним клептоном зелених жаба. Већина **в.** данас је угрожено у Србији, али и свуда у Европи уништавањем станишта, загађивањем вода, изловом, специфичним гљивичним болестима које их нападају, као и све израженијим антропогеним или спонтаним ширењем страних врста риба, гмизаваца и биљака.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, *Водоземци и гмизавци наше земље*, Бг 1951; Г. Џукић, „Диверзитет водоземаца (Аmphibia) и гмизаваца (Reptilia) Југославије са прегледом врста од међународног значаја", у: *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; G. Džukić, M. Kalezić, „The biodiversity of amphibians and reptiles in the Balkan Peninsula", у: H. I. Griffiths и др. (ур.), *Balkan Biodiversity*, Dordrecht–Boston–London 2004.
Георг Џукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОМАР
**ВОДОМАР** (*Alcedo atthis*), птица из породице Alcedinidae (ред викачица Coraciiformes). Мала је, 16–17 цм дугачка, блиставих дугиних боја, крупне али уске плаво-бело-црвенкасте главе на кратком врату, црног или црно-црвенкастог дугачког узаног копљастог кљуна, кратких ногу са у основи међусобно сраслим предњим прстима, кратких заобљених крила распона 24–26 цм, врло кратког репа, 2–2,5 цм. Одозго је сјајноплав, одоздо наранџасто-риђ. Лети муњевито брзо и право. Глас му је крајње продоран, иако не гласан метални крик, а песма му је тиха и звиждукава. Храни се првенствено рибом и другим воденим пленом (инсектима, ређе рачићима, мекушцима и водоземцима). Лови гњурањем пошто скочи на главу са осматрачнице или из ваздуха претходно лепршајући изнад воде да нанишани плен. Евроазијска је врста, распрострањена у целој Србији где год има бистре, слободне стајаће или тихе текуће воде с обиљем ситне рибе и добрих осматрачница за уочавање плена. Радије се смешта на сеновитим потоцима, речицама и каналима него на изложеним отвореним језерима, акумулацијама и великим рекама, мада и тамо живи ако има погодности за риболов. У време гнежђења важни су му обалски одсеци ради укопавања гнезда. Живи усамљенички, у паровима, а ретко се окупи више јединки на ловишту богатом рибом. Крајем априла или почетком маја прави гнездо у комори на крају водоравног или благо нагнутог тунела, дугог 45–90 цм, у стрмој или усправној обали реке, шљункаре уз воду, понекад и у рупи у зиду, између корења дрвета. Годишње има два легла са 6–7 сјајнобелих лоптастих јаја. Лежи три недеље, а полетарци излећу после три и по недеље. После гнежђења, од јула до октобра, скитају у свим правцима, а када воде почињу да се мрзну, померају се ка Средоземљу. Враћају се, у зависности од времена, у фебруару или марту. Процењује се да се у Србији почетком ХХI в. гнездило стабилних 1.200–1.800 парова.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003,12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОПАДИ
**ВОДОПАДИ**, места у речним коритима где се вода сурвава низ вертикални одесек стена. Уздужни профили река, посебно у почетним фазама формирања, састоје се из делова са различитим падовима, па чак и од вертикалних одсека. На местима на којима су падови велики формирају се брзаци и слапови, а на вертикалним одсецима **в**. Брзаци или букови су краћи потези речног корита, који имају велик пад и неправилан нагиб дна. Чести су код свих планинских токова у клисурама и кањонима, а пример су токови Нишаве у Сићевачкој клисури, делови токова Сврљишког Тимока, Ибра, Лима, Белог Дрима итд. Слапови су делови речног корита са неколико малих одсека који су на кратким растојањима преко којих се вода сурвава стварајући више малих **в.** и брзака. Најпознатији су слапови Мируше (Бели Дрим), Сопотнице (десна притока Лима) код Пријепоља, Вучјанке (десна притока Ветернице) код Лесковца, Црне реке (десна притока Градца) на Дивчибарама, слапови Арбиња (Дојкиначка река – слив Височице) на Старој планини итд. **В.** настају на деловима корита на којима се вода сурвава низ вертикални одсек. Ти одсеци могу бити различитог начина настанка: тектонског (раседни), ерозивног и акумулативног. Тектонски или раседни **в.** настају на раседним одсецима, где је низводнији део тока спуштен дуж линије раседања. Ерозивни **в.** јављају се на местима на којима корито реке прелази из зоне отпорнијих стена у зону стена које лакше еродирају и оно се у њима брже усеца. На месту контакта јављају се одсеци, односно **в**. Акумулативни (травертински) **в.** јављају се у областима које су изграђене од кречњачко-доломитских стена. У њима речна вода има велику концентрацију раствореног калцијум-карбоната. На местима брзака и слапова, где се вода разбија преко постојећих прагова и стена, из ње се ослобађа кречњак и таложи у облику бигра, односно травертина градећи пречаге иза којих се формирају језера. На низводној страни пречаге формирају се **в**. Такви су Плитвички **в.**, затим **в.** Прскало и Велики бук (у сливу Ресаве), Рипаљка на речици Градашници на Озрену (притока Моравице), Бледерија на истоименој реци (слив Реке, десне притоке Дунава у Кључу), Бели извори на северозападним обронцима планине Мали крш око 10 км југоисточно од Мајданпека. **В.** по сложености могу бити прости и сложени. Прости **в.** формирају се на једном одсеку, док се сложени формирају на више одсека који су у непосредној близини па се називају и каскадни **в**. Вертикалним усецањем (ерозијом) уздужни речни профили у касним фазама формирања добијају облик равномерно извијене линије параболичног облика, тзв. равнотежни профил, а на њима настају брзаци и **в**. Тај процес спречавају једино акумулативни **в**.Највећи **в.** у Србији је Копрен на Старој планини испод истоименог врха на Дабиџином потоку (слив Нишаве) на 1.820 м н.в. Каскадног је типа и на дужини од 148 м има пад од 104 м. На источним падинама Копаоника, 2,5 км источно од Панчићевог врха, на изворишној челенци Ђерекарске реке (слив Топлице) је **в.** Јеловарник, висине 75 м. На Старој планини, у сливу Топлодолске реке (слив Нишаве), на 1.450 м н.в. je Пиљски **в.**, укупне висине 65 м, који чине две каскаде. **В.** Барска река налази се 10 км источно од Рашке, на десној страни Барске реке (слив Ибра) на Равном Копаонику, на надморској висини од 915 м. Полукружног је и каскадног облика, са висином од преко 50 м. Селски поток извире на планини Тари и на току до Перућког језера, савлађујући висинску разлику од 500 м, формирано је четрдесетак **в.** ерозивног постанка, висине и до 50 м.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, *Геоморфологија*, Бг 1980; Р. Лазаревић, *Геоморфологија*, Бг 2000.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОПИЈА
**ВОДОПИЈА** (*Cichorium intybus*), вишегодишња зељаста биљка са млечним соком из фамилије Asteraceae, висине до 150 цм. Корен је вретенаст, осовински, стабло усправно, у горњем делу слабо гранато. Приземни листови са дршком и дубоко режњевито-тестерасто усечени (подсећају на маслачак), док су горњи седећи и ланцетасти. Цветови су двополни, језичасти, светлоплави, ретко бели или ружичастоцрвени, сакупљени у бројне главице пречника 3–4 цм. Цвета од јула до септембра. Плод је ахенија светлосмеђе до црнкасте боје. Космополитска врста евроазијског порекла, најчешће расте као коров поред стаза и путева, по зидинама, ораницама, ливадама и шумским ободима и прогалама. У Србији је широко распрострањена. Добро подноси сушу јер има дугачак корен, због чега је и добила такав назив. **В.** се од давнина користи у народној медицини као неотровна горка дрога за лечење органа за варење, пре свега за појачавање апетита, за јачање желуца, боље варење, обилније лучење мокраће и жучи, као лек за жутицу, болести јетре и слезине, али и као средство за подстицање раста косе. Употребљава се корен, ређе надземни део биљке у цвету или само лист. Корен оплемењене **в.** (*C. intybus* var. *sativus*) богат је инулином и са мање горких састојака, гаји се као индустријска биљка у многим земљама Европе и код нас. Испржен и самлевен корен користи се као додатак кафи или као њена замена – сурогат (тзв. цигура, дивка, „сиротињска или ратна кафа"). Захваљујући инулину особе оболеле од шећерне болести радо користе **в.** као дијеталну храну. У народу су врачаре користиле корен ове биљке за изазивање побачаја, па је отуд у народу позната и као женетрга.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Cichorium* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 7, Бг 1975; С. Вујчић, П. Лукић, К. Савин, „*Cichorium intybus* L.", у: М. Сарић, (ур.), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989.
Слободан Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОПИЋ, Мато
**ВОДОПИЋ, Мато**, књижевник, бискуп, учитељ (Дубровник, 13. XII 1816 – Дубровник, 13. III 1893). Гимназију је похађао у Дубровнику и намеравао да се, попут оца, посвети поморству. Одустао је и завршио теологију и филозофију у Задру. За свештеника је заређен 1840. и скоро четири деценије провео је у дубровачким жупама вршећи истовремено и учитељску службу. Од 1879. заузимао је високе положаје у дубровачкој цркви као каноник и дубровачки бискуп. Књижевним радом бавио се од ране младости (као ђак гимназије почео је да пише на италијанском језику), као и фолклористиком (прикупља етнографску грађу, описује обичаје), док је службовао у дубровачким селима. Деловао је у кругу писаца Срба католика. Осим малог броја лирских песама, написао је неколико развијених новела са темама из дубровачке прошлости и из патријархалног сеоског живота. Неке од њих објављене су у дубровачкој периодици (*Дубровник-забавник*, *Словинац*). Његову прозу, у којој је препознат одјек романа A. Манцонијa *Вереници* (*I promessi sposi*), одликује реалистички стил у приповедању: то је, уз нови приступ фолклорним темама, допринело да његове новеле заузму препознатљиво место у дубровачкој књижевности XIX в.
ДЕЛА: *Робињица*, Дубр. 1875; *На Доборскијем развалинама*, Дубр. 1881; *Тужна Јеле*, Дубр. 1886; Л. Паљетак (прир.), *Ђеневрија, пиларска приповијест*, Дубр. 2004; С. Стојан (прир.), *Стољећа хрватске књижевности*, Зг 2005; *Марија Конавока*, Дубр. 2009.
Злата Бојовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОПРИВРЕДА
**ВОДОПРИВРЕДА**, научно утемељена делатност и сектор државне управе који се бави планирањем и изградњом система за коришћење вода, за заштиту од штетног деловања вода, за заштиту вода и за управљање водама. Објекти и системи у све четири наведене области називају се водопривредним објектима или водном инфраструктуром. Као вишедисциплинарна струка, **в.** користи достигнућа свих хидротехничких дисциплина, као и економије, екологије, водног права, геофизичких наука, климатологије итд. **В.** је шири појам од хидротехнике јер обухвата и економске, социолошке, еколошке, правне и друге аспекте у области вода, док се хидротехника бави само техничком страном **в.** и као таква представља њену физикалну основу. Однос према води и водопривредном планирању проистиче из посебних својстава воде, од којих су најбитнија следећа: вода је незаменљива животна намирница, чија расположивост у неком неопходном обиму условљава живот; вода је незаменљив природни ресурс који се користи у свим производним процесима као сировина и/или као средство за рад; вода угрожава човека и материјална добра, што условљава градњу, одражавање и повећање поузданости система заштете од поплава; вода, као станиште најбројнијих биоценоза, представља један од највиталнијих екосистема који треба штитити од неповољних утицаја; системи водне инфраструктуре имају веома строге захтеве за развој (зоне изворишта, места изградње брана и акумулација итд.), тако да, у односу на друге системе, захтевају дугорочније и обавезније планирање, као и заштиту од непланске градње; као највиталнији ресурс чија се доступност убрзано смањује, вода је добро од општег интереса, које се мора користити рационално, вишенаменски и вишекратно, на бази дугорочних планских докумената („Водопривредних основа"). Разликују се две категорије вода: вода присутна на сливу, у облику површинске и подземне воде, независно од тога да ли се могу користити; вода као ресурс, коју чини само онај део воде на сливу за коју не постоје ограничења коришћења за разне потребе. Због бројних ограничења у простору (геотехничких, урбаних, еколошких, запоседнутости, у погледу квалитета итд.), као и због велике просторне и временске неравномерности, количине вода које се могу искористити као водни ресурс знатно су мање од вода присутних на сливовима, што је највећи проблем при планирању водопривредних система.
**В.**, једна од најсложенијих делатности, обухвата четири основне области, од којих свака има више грана.
*Коришћење вода и водотока*. Ова област обухвата: снабдевање насеља и индустрије водом; наводњавање; коришћење водних снага (хидроенергетику); пловну инфраструктуру (пловне реке, канали, пристаништа, зимовници); узгајање риба у рибњацима; рекреацију, туризам и спортове на води; експлоатацију грађевинских материјала из река; специјално коришћење (војне потребе и др.). Први приоритет при расподели вода на кориснике има снабдевање насеља водом, док се потребе осталих корисника међусобно усклађују током планирања вишенаменских водопривредних система, уз принцип вишекратног коришћења воде где год је то могуће (нпр. воду која се испушта из акумулације за еколошке потребе успутно користи хидроелектрана).
*Уређење вода и заштита од вода*. Ова област **в.** обухвата: регулацију река и уређење обала; одбрану од поплава; каналисање и одвођење вода у урбаним срединама; одводњавање пољопривредног и другог земљишта; заштиту тла од ерозије и уређење бујица; уређење сливова и конзервацију земљишта и вода. Наведене водопривредне гране чине комплекс тзв. „заштитне хидротехнике", чија је битна одлика да се тим активностима економски не привређује, него се постојећа добра штите од рушилачког дејства вода и на тај начин осигурава захтевани степен сигурности људи и заштите материјалних добара у речним долинама.
*Заштита вода у оквиру заштите животне средине*. Овом облашћу обухваћене су следеће водопривредне гране: одвођење отпадних вода – каналисање насеља и индустрије; пречишћавање отпадних вода; побољшање режима малих вода; и очување екосистема у природним и вештачким водним срединама. Ове гране се баве свим видовима санитације насеља и простора, те заштите вода као највиталнијег дела животне средине. При томе се поставља захтев да се све отпадне воде сакупе и пречисте, а да се воде река и језера очувају у прописаним класама квалитета.
*Управљање водама*. Ова област се састоји од: планирања дугорочног развоја **в.**; оперативног управљања водним режимима у циљу рационализације потрошње воде; правне заштите вода и водопривредног простора; и водног права. Сврха дугорочних планова је резервисање и очување простора који је неопходан за даљи водопривредни развој (очување изворишта и локација за неопходне акумулације и друге објекте, те сагледавање развоја водне инфраструктуре), што се планира стратешким планским документом – „Водопривредном основом". Оперативним управљањем усаглашавају се интереси свих корисника вода у оквиру једног слива или водопривредног система, одржавају захтевани водни режими и обавља расподела вода. Кључна категорија за све видове водопривредног планирања су водни режими. Под водним режимом се подразумева динамика промене количине и квалитета воде током времена. У природним условима водни режими су веома променљиви, што је неповољно за све видове коришћења вода, заштите вода и заштите од вода. Да би се управљало водама, водни режими се морају учинити управљивим. То је један од примарних циљева **в.**, који се може остварити само на један начин – акумулацијама. Зависно од расположиве запремине, акумулације могу бити са дневним, недељним и годишњим регулисањем протока. Највећу вредност за регулисање водних режима имају акумулације са годишњим регулисањем. Оне прихватају и задржавају поплаве и на тај начин их ублажавају („активна одбрана од поплава"), а наменским испуштањем воде у периодима малих вода повећавају протоке у рекама у односу на оне у природном стању, чиме повољно утичу на квалитет воде низводно од брана, што представља водопривредну меру заштите вода и водених екосистема. Највећу вредност у погледу управљања водама имају акумулације које се налазе у горњим деловима сливова. У Србији су то акумулације на Ветерници (Барје), Власини, Бањској реци, Увцу, Ђетињи, Гружи, Расини, Алексиначкој Моравици, Јабланици (Стубо-Ровни), Грлишкој реци и др., у Републици Српској – Билеће и Требиње (Требишњица), Бочац (Врбас), Вишеград (Дрина), а у Црној Гори – Пива на Пиви и три акумулације у сливу Зете: Вртац, Слано и Крупац. Ове акумулације имају вишенаменске функције (снабдевање насеља водом, активна заштита од поплава, побољшање режима малих вода). Приликом планирања акумулација, дефинише се и тзв. гарантовани еколошки проток – проток воде који се мора стално испуштати низводно од бране у циљу очувања низводних екосистема. Водопривредно планирање се суочава са брзим развојем два супротно усмерена процеса: потребе за водом свих видова потрошње експоненцијално расту, док се са друге стране, због ограничења у простору и исцрпљивања река и изворишта, нагло смањују количине квалитетних вода које се могу користити. У таквим околностима мењала се сложеност неопходне водопривредне инфраструктуре. У почетку су потребе могле да се покривају мањим једнонаменским системима, са извориштима у близини зона коришћења. Врло брзо се морало прећи на све сложеније вишенаменске системе, са пребацивањем воде на све веће даљине, са реализацијом све бројнијих циљева више разних водопривредних грана. Напокон, ушло се у садашњу фазу развоја све већих и све разуђенијих и сложенијих интегралних система, у којима се вода пребацује на велика растојања, из једног слива у други слив, са објектима који треба истовремено да задовоље циљеве читавог низа водопривредних грана, од којих је обавезан и циљ побољшања еколошких услова (повећање малих вода и заштита квалитета вода).
**В. у Србији.** Развој **в.** у Србији условљен је релативно оскудним сопственим водним ресурсима, који су неповољно распоређени у простору и времену. На почетку XXI в. Србија располаже просечном годишњом количином вода од око 16,03×109 m3. Просечни годишњи проток износи 508,8 m3/s, са просечним специфичним отицањем од 5,7 L/s·km2. Укупни биланс површинских вода Србије, изражен у истим мерним јединицама (mm), износи: просечне падавине 734 mm, отицај домаћих вода 181 mm (без тзв. транзитних вода – река које пролазе кроз Србију), просечна евапотранспирација 553 mm, просечни коефицијент отицаја 0,25. Међутим, стање у погледу расположивих вода знатно је неповољније када се биланс разматра у простору. Падавине су веома неравномерно распоређене, од око 500 mm у Бачкој и Банату и другим долинским деловима, до око 1.500 mm у планинским зонама Шаре, Мокре горе и Старовлашких планина. Неповољно је што су падавине најоскудније у зонама са најквалитетнијим земљишним ресурсима, а најмање су управо у време највећих потреба за водом. Најмање количине падавина су у Војводини (северна Бачка), у долинама Ситнице, Јужне и Велике Мораве и доњег тока Колубаре. Мање од 700--800 mm падавина имају сви равничарски делови Србије. Све су израженији вишемесечни периоди са веома мало падавина, посебно у другом делу вегетационог периода. Још неповољнији је просторни распоред отицаја. Специфични отицај домаћих вода од 5,7 L/s·km2 варира у врло широком и неповољном опсегу: од око 1 L/s·km2 у Војводини, око 2–3 L/s·km2 у долинама Мораве, Колубаре и на Косову, до 15–20 L/s·km2 у планинским зонама по ободу западне Србије. Неповољна је законитост да воде нема управо тамо где је најпотребнија – у плодним долинским подручјима и у зони великих насеља и индустријских центара.
Временски распоред вода је такође неповољан. Већи део протока (чак преко 60% од годишњег биланса) реализује се у бујичним поводњима, после чега наступе дуготрајни периоди малих вода, када су угрожени сви видови потрошње, као и саме реке као еколошки системи. Постоје бујични водотоци на којима је однос између најмањих и највећих протока 1:2.000, што су рекордно неповољни режими у Европи. Врло је неповољна и узастопна појава сушних година, јер то захтева велике акумулације за подмиривање потреба за водом. Велику неравномерност протока доказује и податак да сума свих месечних протока у маловодним периодима може бити мања од 50 m3/s. Због ефекта климатских промена очекује се продужење трајања маловодних периода, још веће смањење малих вода, а повећање учесталости великих вода. Таква неравномерност релативизира расположивост водних ресурса, чинећи изузетно сложеним сва техничка решења у домену водне инфрастуктуре. Због тога је Србија упућена на развој све сложенијих интегралних водопривредних система, са пребацивањем воде на све већа растојања, са акумулацијама које треба да обезбеде неопходну просторну и временску прерасподелу вода за разне кориснике. За коришћење транзитних вода у Војводини, Подрињу и Посавини неопходан је развој каналских вишенаменских система све сложенијих конфигурација. У Војводини је реализован хидросистем Дунав–Тиса–Дунав (ХС ДТД), са каналском мрежом укупне дужине од око 930 km, са 25 устава којима се одржавају водни режими (нивои, протоци), зависно од хидролошке ситуације. ХС ДТД се постепено проширује према северној Бачкој, водом најоскуднијем подручју Србије, у које се вода доводи из Тисе и Дунава, а водом се обогаћује и све угроженије Палићко језеро.
Са специфичном расположивошћу сопствених површинских вода од око 1.500 m3 по становнику годишње, Србија спада у водом сиромашнија подручја Европе (сматра се да је око 2.500 m3 по становнику годишње доња граница за дугорочну самодовољност домаћих вода једне земље). Међутим, постоје простране врло дефицитарне зоне у којима је специфична расположивост домаћих вода мања од 500 m3 по становнику годишње (Шумадија, Доња Колубара, Војводина, Косово). Та се подручја морају снабдевати довођењем воде из других сливова или из транзитних вода. Пошто воде нема довољно тамо где је најпотребнија, док су квалитетни водни ресурси распоређени по ободу државе (Дрина, Старовлашке планине, Власина), биће неопходни све дужи преносни системи. Може се закључити: водни биланси су напрегнути и неопходна је њихова поновна оцена уз вођење рачуна и о тенденцијама погоршања због климатских промена; у циљу оптималног коришћења водних ресурса потребне су строге мере рационализације потрошње воде; неопходне су све сложеније интегралне мере заштите квалитета вода, уз повећање малих вода из акумулација; неопходне су акумулације са годишњим регулисањем; делови Србије (Војводина, Мачва, Посавина) који гравитирају ка међународним рекама морају се ослонити на интензивно коришћење њихових вода, имајући у виду да се, због све веће експлоатације, биланси међународних река погоршавају и по количини и по квалитету.
*Водоводним системима* у Србији обухваћено је око 75% становника, док се остали снабдевају из малих водовода или индивидуално. За те потребе се захвата око 20–22 m3/s. Просечна специфична потрошња је око 330 L по становнику на дан. У градовима достиже 450 L по становнику на дан, а овако превелика потрошња је последица великих губитака у мрежама (око 35%) и нерационалне потрошње. Циљ је да се специфична потрошња смањи на око 250 L по становнику на дан. Смер развоја је у постепеном повезивању појединачних водовода у све веће системе, ради повећања поузданости снабдевањем из више изворишта. Просторним планом је предвиђен развој 18 великих регионалних система, чији је развој у току. Поред београдског водовода, који ће се ширити до Младеновца, формирани су и други велики водоводни системи: крагујевачки, који се ослања на акумулације на Гружи и Грошници, те на подземне воде у моравском алувиону; рзавски, са извориштем на Великом Рзаву и изграђеним преносним системом на правцу Ариље, Пожега, Чачак, Горњи Милановац; расински, са акумулацијом Ћелије на Расини; колубарски, са акумулацијом Стубо-Ровни код Ваљева, из које ће се вода преносити до Лазаревца; систем северног Косова и Приштине, са акумулацијама Грачанка, Батлава и Газиводе.
*Хидроенергетско коришћење вода* реализује се у оквиру интегралних речних система. У категорији технички искористивог хидропотенцијала је производња од око 19,2 терават-часова годишње (TWh/год.), од чега се око 17,5 TWh/год. може искористити у постројењима снаге веће од 10 МW. Искоришћено је око 10,3 TWh/год., од тога је око 6,6 TWh/год. само у систему „Ђердап" 1 и 2, тако да је за коришћење у хидроелектранама (ХЕ) снаге веће од 10 МW преостало око 7,2 TWh/год. Смер развоја подразумева даље искоришћавање расположивог водног потенцијала, а већи нови системи су каскадне хидроелектране на Средњој и Доњој Дрини, на Великој Морави и на Ибру. Приоритет је и обнова постојећих хидроелектрана, уз могућност повећања њиховог капацитета.
*Одводњавање*. У Србији је површина од око 2,7 милиона ha угрожена сувишним водама у периоду великих вода, па је неопходна заштита системима за одводњавање. Око 945.450 ha (35,7%) површина спада у прву и другу дренажну класу земљишта (врло јако и јако угрожена сувишним водама), која се не могу користити без одговарајућих система за одводњавање. Око 669.000 ha (25%) спада у трећу дренажну класу (слабије угроженог) земљишта. На прве три дренажне класе отпада око 1,6 милиона ha (60,4%) земљишта угроженог од вишка воде. Око 2 милиона ha налази се под неким од 400 система за одводњавање. Стратегија развоја система за заштиту од унутрашњих вода своди се на побољшавање ефикасности и обнову постојећих система за одводњавање. То се односи на системе у оквиру ХС ДТД, системе одводњавања у приобаљу Саве, у Срему, у Мачви (Церски канал), у долини Велике Мораве и у Неготинској низији. Ту спадају и системи којима се приобаље Дунава брани од провирних вода у зони успора од ХЕ „Ђердап 1" (Сл. 3) и ХЕ „Ђердап 2".
*Наводњавање* у Србији веома заостаје у односу на могућности и потребе. Изграђени су системи за наводњавање на 149.210 ha, од чега је у функцији сада мање од 30%. У прву класу земљишта по погодности за наводњавање (без ограничења) спада око 712.000 ha, у другу класу 884.000 ha и у трећу око 2,05 милиона ha. То значи да површину од укупно око 1,6 милиона ha, за наводњавање најпродуктивнијег земљишта из прве две класе, треба одговарајућом политиком коришћења замљишта штитити као вредан национални ресурс.
*Пловидба* за пловила 1.000–1.500 t одвија се у Србији на Дунаву, Сави, Тиси, Тамишу, Бегеју и каналима ХС ДТД на укупној дужини од око 1.329 km.
*Рибњаци* шарански (на око 14.600 ha и долинским зонама) и хладноводни, на водотоцима квалитета воде прве класе, који нису ангажовани као изворишта, реализују се у оквиру речних водопривредних система. Није дозвољен кавезни узгој у акумулацијама које служе као изворишта.
*Заштита од вода*. Мере заштите од вода могу бити „хидрограђевинске мере" и „превентивне" или „неинвестиционе мере". Хидрограђевинске мере обухватају: пасивне мере, које се спроводе линијским заштитним системима (насипи, регулациони радови у коритима река, формирање касета) којима се приобаље штити од плављења; активне мере, којима се утиче на смањење поплавних таласа применом акумулација, ретензија и одводних канала. Превентивне, „неинвестиционе" мере, које имају циљ да се ограничавањем или прописивањем начина градње у угроженим зонама спречи пораст потенцијалних штета, обухватају: просторне планове засноване на картама плавних подручја и картама штета и ризика; прописе за услове грађења и смањења штета; економске мере којима се путем обавезног осигурања дестимулише градња у зонама повећаног ризика. Заштита од поплава подразумева комбиновање наведених мера, при чему степен заштите зависи од садржаја и вредности добара на угроженом подручју. У Србији се од поплава штити површина од око 2 милиона ha. Највећа потенцијално угрожена подручја налазе се у Војводини, у којој би, да не постоје заштитни насипи, стогодишњом великом водом било угрожено око 1,3 милиона ha, као и сви велики градови (Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Бачка Паланка, Бечеј и Нови Бечеј, Апатин, Ковин, Сента, Тител и др.). Територија Војводине је највећим делом нижа од нивоа у рекама при проласку великих вода, па је опстанак и развој могућ само уз безбедно функционисање заштитних система. То исто важи и за најплодније зоне Посавине, Подриња, Поморавља и Колубаре. Укупна дужина изграђених насипа износи 3.550 km, а дужина регулационих радова на рекама 1.200 km. У Панонској низији кључну улогу у активној одбрани од поплава има ХС ДТД, где се помоћу устава регулишу нивои у каналима, одговарајућом прерасподелом вода. Карактер објеката за активну заштиту од великих вода имају и Церски ободни канал, канали у Срему, у Посавини и другим подручјима. Заштита од вода се у Србији одвија и на нивоу речних интегралних система, а активна заштита од поплава спроводи се и у низу градова и насеља који се другим мерама не могу успешно заштитити, нпр. акумулација Барје (штити Лесковац), акумулација Ћелије, насеља у долини Расине итд.
*Заштита вода*. Због врло споре реализације мера заштите вода стање квалитета вода у Србији није задовољавајуће. Заштита вода се одвија у оквиру већих речних система, уз интегрално коришћење технолошких, водопривредних и организационо-економских мера. Технолошке мере се заснивају на изградњи постројења за пречишћавање отпадних вода из насеља и индустрије. Приоритет имају загађивачи у горњим деловима слива, као и насеља која својим отпадним водама угрожавају изворишта, заштићене природне вредности, или погоршавају квалитет на низводним речним деоницама. Водопривредне мере се спроводе изградњом канализационих система у насељима, испуштањем воде из акумулација у циљу побољшања режима малих вода и заштитом изворишта. Организационо-економске мере су превентивне и обухватају: забрану стављања у промет по квалитет воде опасних материја, увођење стандарда за материје које се испуштају у водотоке, економске стимулансе за промену „прљавих" технологија, смањење потрошње воде у производњи и спровођење принципа „загађивач плаћа" који подразумева да накнада за испуштање отпадних вода мора бити већа од трошкова пречишћавања тих вода.
ИЗВОР: *Просторни план Републике Србије*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Владисављевић, *О водопривреди – погледи и методе*, Бг 1969; Б. Ђорђевић, *Водопривредни системи*, Бг 1990; *Хидроенергетско коришћење вода*, Бг 2001; *Водопривредна основа Републике Србије*, Бг 2001; Б. Ђорђевић, „Развој водопривредне инфраструктуре у складу са стратегијом из Просторног плана Србије", *Водопривреда*, 2008, 234–236.
Бранислав Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОДОЧА
**ВОДОЧА**, манастир у истоименом селу, 5 км од Струмице, са Богородичиним храмом, касније преименованим у храм Св. Леонтија. Храм је зидан у више фаза и представља комплекс од више објеката. Најстарији је источни део који потиче од ранохришћанске базилике. Непознати ктитор саградио је у XI в. крстообразну цркву са куполом. У XII в. порушена је олтарска апсида и саграђена велика крстообразна црква са куполом и апсидом, уклопљена у остатке ранохришћанске базилике, тако да је формиран јединствен простор. Доласком у српску власт манастир је обновљен, снабдевен имањима и постао седиште струмичког епископа, због тога названог водочки. Тада је са западне стране дозидана припрата ужа од брода двеју цркава, а са јужне стране предворје. Данило, епископ водочки, у друштву са бањским епископом Григоријем и вештацима решавао је 1376. спор око граница хиландарског имања у околини Струмице, „у дане благочастивог деспота Драгаша и брата му Костадина". После погибије Константина Драгаша (1395) манастир и епископија дошли су под јурисдикцију Охридског архиепископа, a касније цариградског патријарха. Оба храма су зидана ломљеним каменом и циглом на декоративан начин, јер је око прозора и врата опека зидана у виду ластиног репа, меандра или зубаца. Од два слоја живописа (XI и XIV в.) сачувани су само фрагменти. Старији живопис има сличности са живописом Св. Софије у Охриду, из XI в. Лик Св. Исавра скинут је са зида и изложен у Музеју града Струмице.
ИЗВОР: А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века)*, Бг 1926.
ЛИТЕРАТУРА: К. Митајев, „Црквата при село Водоча", *Македонски преглед*, 1926, 1929; Ђ. Радојичић, „Прилог историји Велбушке и Струмичке епископије", Ж. Татић, „Два остатка византијске архитектуре у Струмичком крају", *ГСНД*, 1928, 3; М. Јовановић, „О Водочи и Вељуси после конзерваторских радова", *Зборник на Штипскиот Народен музеј*, 1959, 1.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЂЕНИЦА
**ВОЂЕНИЦА**, село у западној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Босански Петровац, смештено на североисточној периферији Петровачког поља, у подножју планине Грмеч. Пружа се правцем југозапад–североисток, дуж истоимене реке. Попреко, северном границом поља пролази локални пут који га повезује на југоистоку са 12 км удаљеним општинским центром. Насеље је дуго око 4 км и чини га неколико заселака изграђених на висинама од 650 до 800 м. Највећи су Горња и Доња **В**. Године 1991. село је имало 562 становника (90,6% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Александра Петрашевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЖД
**ВОЖД** (врховни вожд), предводник, војвода, вођа. У житијима и другим књижевним саставима (Доментијан, Данило II и његови настављачи, Константин Филозоф) од почетка XIII до XV в. реч *вожд* означава предводника народа, духовног или политичког, те се помиње уз имена Св. Саве („**в.** отачаства на благоверје") и Св. Симеона, а касније и владалаца Милутина, Стефана Душана и деспота Стефана Лазаревића („**в.** отачаства и **в.** српске земље"). У Првом српском устанку je титула Карађорђа Петровића који је на збору у Орашцу 2/14. II 1804. изабран за предводитеља народа, команданта, војног старешину, како се у почетку устанка и назива. Титула **в.** се јавља нешто касније. Назив *вожд* је коришћен у званичним актима насталим у време устанка, али и у контактима и преписци са страним дипломатским представницима. Као „**в.** народа словено-српског" Карађорђе је 1807. закључио Конвенцију са пуковником Паулучијем, изаслаником руског министра иностраних послова. У Уставном акту из 1811. Карађорђе се назива „Верховни **в.** народа сербског" и „Верховни народа **в.**". Пред крај устанка титула **в.** је преовладала над осталим. У мемоарској грађи се чешће срећу друге ознаке, као *старешина*, *поглавар* и *господар*, али и **в**. У време Српског народног покрета 1848–1849. командант српске народне војске у Српској Војводовини Ђорђе Стратимировић прогласио се за **в**.
Љубомирка Кркљуш
Избор **в.** представљао је зачетак организације државне управе устаничке Србије, мада се сам израз јавља нешто касније, те га прота Матеја употребљава од 1805. Од те године власт **в.** била је ограничена установом Совјета (Савета), чији је он био „предсједатељ верховни" и без његове сагласности ниједна одлука овог тела није била важећа. Поред њега, важна акта потписивали су чланови Скупштине и председник Савета, али **в.** није морао да се сложи са сваком одлуком Савета. У војним пословима имао је неограничену власт, а првенство у систему деобе власти са Скупштином и Саветом. Старешине су све време устанка с више или мање успеха стварале опозицију таквом стању. Упркос овим настојањима, Карађорђе је уставном реформом извршеном у децембру 1808. осигурао наследну титулу „првог и верховног српског предводитеља". На верност и покорност заклели су му се Савет, устаничке старешине, војводе, кнезови и народ. Стечена права потврђена су новом уставном реформом, спроведеном јануара 1811. „Верховни **в.** народа сербског" или „Верховни народа **в.**" био је истовремено председник владе (Правитељствујушчег совјета), с правом постављења и смењивања попечитеља (министара), сазивања и распуштања Скупштине с којом је делио законодавно право. Као неспорни војни предводник постављао је војводе и команданте. Тиме је стекао сву власт, војну и цивилну (законодавну и извршну). Уређење устаничке Србије, изведено без руског и аустријског утицаја, тиме је било завршено.
Мира Радојевић
ИЗВОРИ: М. Ненадовић, *Мемоар*и, Бг 1867; Ј. Ђурић и др., *Казивања о српском устанку 1804*, Бг 1980; Архив САНУ, *Српски народни покрет*.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Уставно питање и закони Карађорђева времена*, *Студија о постанку и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805–1811*, Бг 1907; В. Ст. Караџић, *Српска историја нашега времена*, Бг 1969; М. М. Вукићевић, *Карађорђе*, I, II, Бг 1981; Д. Јанковић, *Српска држава првог устанка*, Бг 1984; Л. Арсенијевић Баталака, *Историја српског устанка*, I, II, Бг 1988; М. Благојевић, „Архиепископ Сава", *Свети Сава у српској историји и традицији*, Бг 1998; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, Бг 2003.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЗАРЕВИЋ, Лазар
**ВОЗАРЕВИЋ, Лазар**, сликар (Сремска Митровица, 15. VI 1925 – Београд, 29. III 1968). Сликарски одсек на Академији ликовних уметности у Београду завршио 1948, у класи Мила Милуновића. Био је члан УЛУС-а (од 1952), уметничких група „Једанаесторица" и „Децембарска група", као и један од водећих представника струје београдског енформела. Током 50-их и почетком 60-их година у више наврата боравио у Паризу. Од 1960. радио је као доцент на АЛУ у Београду. Осим сликарством, бавио се и илустрацијом књига и мозаиком. Самостално је излагао од 1952, а од 1951. у оквиру југословенских селекција на међународним ликовним смотрама (Париз, 1959; Токио, 1961; Александрија, 1961/62; Сао Паоло, 1967) и на многим групним изложбама у земљи. Добитник је Октобарске награде града Београда (1959) и Награде за сликарство на I југословенском тријеналу ликовних уметности у Београду (1961). Његове слике чувају се у домаћим и страним музејима и галеријама, као и у приватним колекцијама у земљи и иностранству (Вујичић, Вукмановић, Рокфелер, Склар, Тревизан, Боде). Његови монументални мозаици налазе се у београдским здањима – хотелу „Метропол" (1956/57), Војнотехничком институту (1958) и Дому омладине (1964). У Сремској Митровици је 1973. отворена за јавност Галерија „Лазар Возаревић".
Током релативно кратке уметничке каријере **В.** је прошао кроз неколико фаза и стилских опредељења. Почетни, реалистички манир у духу домаће међуратне уметности и „париске школе" **В.** је врло брзо напустио у корист сликарства утемељеног на поукама сезанизма, кубизма, али и српске средњовековне традиције. Дела карактеристична за овај период су *Девојка са спуштеном косом* (1952) и циклус *Материнство* (1954/55). Након почетног периода тражења, од 1955. **В.** постепено формулише особен фигуративни стил са снажним упориштем у Пикасовој посткубистичкој стилистици и византијском уметничком наслеђу, инвентивно транспонованом у модернистичку концепцију слике. Реч је о креативним интерпретацијама иконографије и тематике средњовековних фресака, хералдике и амблематике, односно о геометријски структурираним сликама комбинованим са редукованим елементима предметног света (*Pietà*, 1956, *Симонида I*, *Симонида II* и *Оплакивање* – све из 1959), на којима су фигуре грађене комплексно, мрежом линија, и постављене на једноставно решене монохромне позадине. Архитектоника призора, третман фигуре и распоред маса на сликама из овог периода засновани су на геометризованом синтетисању форми, снажној линеарности и загаситој колористичкој гами. Око 1960. под утицајем опште духовне климе Париза, обележене филозофијом егзистенцијализма и радикалним примерима европског енформела, дело **В.** добија апстрактан израз. Ипак, извесне реминисценције на српско средњовековно уметничко наслеђе и афинитет према иконама остају обележје и ове нове, енформелне фазе која траје 1961–1963 (*Мала слика*, *Светлост у форми*, *Црне форме*, *Разорене форме*, *У простору*, *Композиција II*). Ова остварења изразито разуђене структуре и у суштини превратничких идејних основа проистекла су из технолошких експеримената са цурењем ликвида, спаљивањем или нагризањем материје и концентрацијом слојева несликарских материјала (плех, жица, песак, гит, ексери). Иако их одликује деструкција склада ликовних елемената (композиције, форме, боје) типична за енформелну анти-слику, ови радови показују тежњу ка пиктуралности, систематизовању и уређењу плохе. Последња, постенформелна фаза (1964–1968) представља синтезу његових ранијих уметничких преокупација, која доводи до специфичних геометријско-гестуалних слика-рељефа. Раније насумично, спорадично аплициране металне елементе, тапетарске нитне које асоцирају на окове средњовековних икона, књига или шкриња, уметник сада организује на бојеном пољу (црвеној, мркој и златној основи) у геометризоване облике са универзалним симболима – кругом, елипсом, правоугаоником, квадратом, троуглом или њиховим комбинацијама (троугао у квадрату, круг у ромбу). Преко рељефне површине **В.** наноси или отире боју, постижући ефекте патине или просијавања. Дискретан оптичко-кинетички квалитет ових дела последица је незнатних алтернација у величини металних нитни и својеврсног преплитања, „уписивања" једне геометријске фигуре у другу. Врхунац ове фазе представљају радови *Површина* (1966), *Ниско паковање* и *Круг са оранж линијом* (1967), *Спектар II* и *Правилно дељење* (1968). Оно што повезује готово сва његова дела јесте њихова универзална хуманистичка порука која проистиче из уметникових духовних стања и свести о сопственој коначности, као и о трагичној судбини појединца у савременој цивилизацији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, *Лазар Возаревић*, Бг 1969; *Српско сликарство ХХ века*, Бг 1970; *Југословенско сликарство шесте деценије*, Бг 1980; Л. Трифуновић, *Енформел у Београду*, Бг 1982; З. Маркуш, *Лазар Возаревић (1925–1968)*, Бг 1986; Ј. Денегри, *Педесете: теме српске уметности*, Н. Сaд 1993; Л. Мереник, *Уметност и власт: српско сликарство 1945–1968*, Бг 2010; С. Тимотијевић, *Лазар Возаревић*, Бг 2012.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЗАРИ
**ВОЗАРИ**, лица задужена за вучење бродова на Дунаву за време османске власти. Тридесетих година XVI в. становници 13 села на обалама Дунава имали су обавезу да вуку бродове из Видина и Влашке за шта су били ослобођени одређених дажбина. За време војних похода у овом послу је учествовало више хиљада хришћана. Капетан Миша Анастасијевић је за вучу бродова на Дунаву користио коње.
ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији 1459–1683*, Бг 1974; М. Маринковић, „Капетан Миша Анастасијевић и турски бродари", *ЗМСИ*, 1996, 53.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЗАРОВИЋ, Глигорије
**ВОЗАРОВИЋ, Глигорије**, књиговезац, књижар, издавач (Лежимир, Срем, 1. VIII 1790 – Београд, 10. I 1848). У детињству је стекао основну писменост. Оставши без родитеља, обрео се у Земуну, где се издржавао послужујући у гостионици и радећи друге послове. Када је 1824. прешао у Београд, ушао је у круг образованих и утицајних грађана међу којима су били његови ранији знанци Димитрије Давидовић из Земуна и Алекса Симић из оближњих Бољеваца у Срему. Они су га подржали у намери да изучи књиговезачки занат, што му је новчаним прилогом омогућила кћи кнеза Милоша Обреновића Петрија, супруга земунског трговца Теодора Бајића. Занат је од 1825. до 1827. учио у Бечу код познатог књиговезачког мајстора Франца Хермана и усавршио га код чувеног Карла Хесингера. Пошто је извесно време боравио у Будиму, 1827. вратио се у Београд и отворио прву књиговезницу и прву књижару у обновљеној Србији. Подстакнут просветитељским идејама Доситеја Обрадовића о значају књига, ту је са изузетном уметничком вештином поправљао и преповезивао српске књиге, излагао их у скромним витринама, нудећи их ретким купцима. Тај невелики избор проширио је немачким и француским књигама. Осим њих, држао је стара годишта *Новина сербских из царствујушчега града Виене* и актуелне наслове на немачком језику – *Allgemeine Zeitung* и *Oesterreichischer Beobachter*, позивајући читаоце посредством огласа у часописима и новинама да прегледају публикације у његовој књижари. Захваљујући томе, његова књижара постала је место где се окупљала тадашња интелигенција и одатле ширила свој културни утицај. Књижара је радила и у раздобљу од октобра 1833. до маја 1835. док је **В.** био књиговезац у Државној књигопечатњи у Крагујевцу. Када је у Кнежевини Србији почела да ради типографија, први српски књиговезац и књижар постао je 1832. и први српски издавач. Исте године објавио је књигу *Србска стихотворенија* Гаврила Ковачевића и Николе Стаматовића. Потом је издао *Забавник* Димитрија Давидовића (1833), календар *Београдска лира* (1833–1835) и алманах *Голубица, са цветом књижества србског* (1839–1844). Његов највећи издавачки подухват био је публиковање сабраних дела Доситеја Обрадовића, који је започео 1833. а окончао 1845. Ширењу српске културе значајно је допринео поклањајући књиге и часописе библиотекама и угледним личностима, међу којима су били Библиотека Београдског лицеја и познати слависта Адам Мицкјевич. Свестан значаја који имају књиге и читање, 1832. утемељио је прву јавну библиотеку у Кнежевини Србији. Она се сматра претечом данашње Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије. Посебан пијетет исказао је према српским просветитељима Св. Сави и Доситеју Обрадовићу. На Врачару, где су биле спаљене мошти Св. Саве, 1847. подигао је велики дрвени крст. Десет година раније, када је измештано гробље поред старе митрополијске цркве где је био сахрањен и Доситеј, он је отворио просветитељев гроб и његове посмртне остатке, после опела које је одржао митрополит Петар Јовановић, пренео на гробље крај Цркве Св. Марка. Болестан од грудобоље, 1846. препустио је књижару бризи супруге Саре.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Дурковић Јакшић, *Књига о Глигорију Возаровићу*, Бг 1995; Ј. Пејчић, *Заснови Глигорија Возаровића*, Бг 1995.
Радован Мићић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЗУЋА
**ВОЗУЋА**, село у средњем делу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Завидовићи, смештено у долини реке Криваје, десне притоке Босне. Око 20 км југоисточно од општинског центра, изграђено је на десној обали реке, на висини од око 280 м. Кроз село пролази пут Завидовићи–Олово. Током послератног периода број становника нагло расте. Године 1948. имало је 966, а 1991. 1.948 становника (67% Срба и 30,6% Муслимана). Насеље је збијеног типа и пружа се дуж долине. У њему се налазе основна школа, задружни дом, месна канцеларија и неколико продавница.
Игор Зекановић
У **В.** се налази манастир са црквом посвећеном Богородичином Покрову. По предању основао га је краљ Драгутин у XIV в. Првобитно, црква је била посвећена Св. Николи. Први пут се помиње 1617, када је настојањем проигумана Висариона преписивач Петар забиљежио да је у Храму Св. Николе „зовому Возућа" преписао љествицу. У **В.** је 1622. „расодер" Илија, при игуману Серафиону, писао требник, а калуђер Захарије Возућанин је 1628. у селу Детлаку (околина Дервенте) преписао молитвеник. Монаси су напустили манастир након аустријско-турског рата 1690. Црква је обновљена између 1856. и 1859. Натпис уклесан изнад западних врата помиње обновитеље и неимара Јосифа Максимова из Буковице. Прву школу у **В.** основао је свештеник Серафион Стакић 1851, а 1858. поред цркве подигнута је школска зграда. Тодор Станић Грачанић је послије 1859. насликао за **В.** иконе Христа, Богородице, Св. Тројице и Благовијести. Звоник из 1894. уклоњен је приликом конзерваторских радова у новије вријеме. Црква је, судећи према архитектонским одликама, саграђена у другој половини XVI в. Једнобродна је, са споља петостраном а изнутра полукружном апсидом, припратом, куполом ослоњеном на пиластре и са правоугаоним пијевницама. Западни травеј и припрата ужи су од поткуполног простора. Лучно завршени прозори и портал украшени су једноставном профилацијом, а тамбур, коцкасто постоље куполе и апсида слијепим аркадама. У поду од камених плоча из XIX в. сачуван је шестоугаони амвон од разнобојног мермера. Фреске у цркви нису сачуване, премда су трагови живописа били видљиви крајем XIX в. Храм је оштећен бомбардовањем у јесен 1995, послије чега је поново напуштен. Обновљен је 2007/08.
Љиљана Шево
ЛИТЕРАТУРА: В. Скакић, „О манастиру Возућој", *Дабробосански источник*, 1889, 21; М. Филиповић, *Манастир Возућа*, Ск 1940; В. Р. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; З. Кајмаковић, „Око датације православних манастира у сјевероисточној Босни са посебним освртом на Папраћу", *НС*, 1973, 13; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век*, Бг – Н. Сад – Пр 1991; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈАКОВАЦ
**ВОЈАКОВАЦ**, село североисточно од Крижеваца у Хрватској. Насељено је Србима крајем XVI в. када и добија име Батињани, према селу у Славонији из којег је стигла већина досељеника. У изворима се помиње под старим називом све до краја XVIII в. Парохијска Црква Св. Георгија подигнута је 1769, а током XIX и XX в. неколико пута је обнављана. Година подизања цркве и данас је уклесана изнад јужних бочних врата. Над главним улазом у цркву уклесана је година 1779, што се односи на подизање звоника. Једнобродни корпус грађевине завршен је полукружном апсидом на истоку и једноставним четвороугаоним звоником прислоњеним уз западну фасаду. Пандативни сводови над целим простором широког су распона због неуобичајено ниских зидова. Иконостас, који је 1782–1783. сликао Јован Четиревић Грабован, још увек се, мада запуштен и местимично знатно оштећен, налази у цркви.
ИЗВОР: *Шематизам православне српске епархије пакрачке за годину 1898*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Б. Тодић, *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века*, Н. Сад 2010.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈАР, Eлиз
**ВОЈАР, Eлиз** (Voïart, Élise), француска књижевница (Нанси, 10. II 1786 – Нанси, 22. I 1866). Са двадесет година долази у Париз, а по удаји за Жак-Филипа Војара одлази са породицом у Шоази-ле-Роа, где у своме салону сакупља интелектуалце и уметнике. Пише моралистичке романе и књиге за омладину и преводи с немачког и енглеског. Превела је српске народне песме на француски, с немачког превода Т. А. Л. фон Јакоб (Талфј), и објавила их 1834. под насловом *Народне песме Срба* (*Chants populaires des Serviens*, recueillis par Wuk Stéphanowitsch \[Karažić\], et traduits d'après Talvy, par Mme Elise Voïart, I–II, Paris 1834), с дугим предговором у којем даје податке о својим изворима, о друштвено-историјским околностима у којима живе Срби, као и о самим песмама. Oви преводи надахњивали су многе француске писце који су писали о српским крајевима и српском народу: Ламартин је осам песама из те књиге унео у свој *Пут на Исток* (Париз 1865), а у њима је могао наћи и „словенску антитезу", стилску фигуру коју је и сам неговао.
ЛИТЕРАТУРА: Д. А. Јањић, „Елиза Војар – преводилац српских народних песама", *ЗМСС*, 1987, 32; М. Павловић, *Од Есклавоније ка Југославији*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994.
Јелена Новаковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДА
**ВОЈВОДА**, војни старешина, војсковођа. У средњовековној држави Немањића звање **в.** није устаљено, то је углавном била функција команданта војске. Владар је, у свом одсуству, могао да пренесе на **в.** своја права која он врши током похода, па тако на походу има апсолутну судску власт. Сваки жупан је у ратном походу **в.** или стегоноша, па га извори тако и називају. Тако је Ненад Страхињић у Требињу између 1347. и 1350. наизменично титулисан и као **в.** и као жупан. У смислу функције **в.** је присутан и у Душановом законику. У доба Немањића појављује се и функција великог **в.** који замењује владара на походу. Обављали су је 1313/14. Новак Гребострек, а 1342/43. кнез Вратко. У време краља и цара Душана изгледа да се појављује и титула спојена са функцијом, и као такву једно време је носи Јован Оливер. После њега исту титулу носили су Угљеша Мрњавчевић и Никола Стањевић. У земљи је могао постојати само један велики **в**.
У периоду расула државе Немањића титула жупана пада у заборав јер их потискују **в.** као заповедници значајних војних одреда. Они су уједно на том подручју и најкрупнија властела – баштиници. Овај процес је отпочео још за време цара Душана, а у доба кнеза Лазара **в.** постаје најзначајнији представник локалне управе. У ово време то су најмоћнији феудалци (Никола Зојић, Новак Белоцрквић, Обрад Драгославић). **В.** са истом улогом и значајем појављују се и у областима Мрњавчевића (**в.** Жутко), браће Драгаш (**в.** Дмитар) и у Зети (**в.** Ђурађ Ђурашевић). Моћ ових **в.** темељила се на великим баштинама и значајним војним одредима. Временом они су почели да врше утицај и на послове централне управе, па се јављају као милосници на повељама Дубровчанима код Балшића (1386), Вука Бранковића (1387) или деспота Стефана Лазаревића (1405). У време деспота Ђурђа Вуковића (1428) **в.** избија на чело државне управе, што значи да су војни послови однели превагу над цивилним.
Почетак милитаризације државне управе везује се за реформу деспота Стефана Лазаревића, чији су резултати постали видљиви већ 1410. До тог времена он је скршио моћ крупне властеле (која је носила титуле **в.**) и променио социјалну структуру државне управе. У земљи су уведене власти на челу са **в.**, који су били владареви намештеници које је он по свом нахођењу постављао и смењивао. После смењивања они су губили титулу као некада кефалије. Средишта власти су били утврђени градови, а у сваком од њих је постојао **в**. Такође је властелин – крајишник, као заповедник крајишта, замењен **в.** којег поставља и замењује деспот по свом нахођењу.
У средњовековној босанској држави ова титула је имала нешто другачији развојни пут. Први пут је посведочена у повељи бана Матеја Нинослава из 1249 (**в.** Јуриша). У XIV в. **в.** је у босанској држави представник најугледније властеле и стоји на челу локалне управе појединих земаља (**в.** босански, **в.** усорски). После 1377. и проглашења краљевства број **в.** се увећава, а временом титула у појединим породицама постаје наследна и носе је старешине породице (Косаче, Павловићи, Војсалићи, Николићи, Клешићи), док остали чланови рода носе титуле кнежева. И у Босни се 1332. јавља титула великог **в.**, а носи је Владислав Галешић. У XV в. најкрупнија властела и обласни господари носе титулу „војвода русага босанскога". Титула **в.** је присутна и у Зети Црнојевића. У XV в. влашке скупине су имале свог **в.** који их је предводио у рату. Тако је катун Храбрених давао **в.** Доњим Власима из рода Милорадовића, а 70-их година XV в. то је био **в.** Петар Стјепановић. После њега Турци су наметнули свог човека (Турчина) за **в.** Доњим Власима. То је у турској војсци била једна од нижих титула.
Синиша Мишић
За време османске владавине овим звањем означавани су управитељи вазалних провинција Влашке и Молдавије, скупљачи пореза које је именовала влада, као и управитељи поседа државних достојанственика и припадника царске породице. **В.** је, такође, најчешћи назив за племенског старешину у Црној Гори и Херцеговини од XVI до XIX в. Мада је биран на племенским скупштинама, достојанство **в.** постаје наследно у најистакнутијем братству. Титула се задржава и у време турске владавине, као ознака нижих војних старешина.
Мирјана Маринковић
Звање **в.** се појављује у Првом (1804–1813) и Другом (1815) српском устанку. Додељивано је командантима нахијске војске. Често се за команданте војске више нахија и истакнутије устаничке представнике користио израз велики **в**. За време устанака у БиХ у XIX в. команданти одреда су имали звање **в**. На Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима 1. V 1848. граничарски пуковник Стеван Шупљикац је проглашен за првог **в.** Српске Војводине, који је октобра исте године постао врховни војни командант српских народних одреда.
Чин **в.** је у Србији установљен *Законом о устројству војске* из 1901. укидањем до тада највишег војног чина армијског ђенерала, уведеног 1900. и додељеног само некадашњем краљу Милану Обреновићу, команданту Активне војске за његове посебне заслуге у реформи Војске Краљевине Србије. Новим законом је предвиђено да у чин **в.** може бити унапређен ђенерал искључиво за заслуге стечене у рату. Прописано је да ознаке војводског чина буду истоветне ранијим ознакама чина армијског ђенерала. Новоустановљени чин **в.** oдговарао је чину маршала или фелдмаршала у другим европским армијама. Први је, 21. X 1912, у чин **в.** унапређен начелник Штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, што је представљало посебан знак признања за његове заслуге у припреми војске за ослободилачке ратове и руковођењу операцијама Војске Краљевине Србије током Кумановске битке. Други у рангу **в.** у Војсци Краљевине Србије био је командант Друге армије Степа Степановић, који је у тај чин унапређен 20. VIII 1914. након успешно изведене Церске операције и протеривања аустроугарских војних снага са територије Краљевине Србије. За посебне заслуге у командовању Првом армијом током Колубарске битке у чин **в.** је 4. XII 1914. унапређен ђенерал Живојин Мишић. Командант Прве армије ђенерал Петар Бојовић постао је **в.** 13. X 1918. због посебних заслуга при пробоју Солунског фронта и успешном вођењу операција Прве армије за ослобођење Србије. Након I светског рата чин **в.** је задржан и у војсци Краљевине СХС/Југославије. Као вид посебне захвалности и пијетета, почасно звање **в.** додељено је и француском маршалу Франше д' Епереу, команданту савезничких снага на Солунском фронту. У периоду личне владавине краља Александра Карађорђевића (1929–1934) било је неколико безуспешних покушаја измене закона како би се чин **в.** и у миру додељивао за посебне заслуге.
Поред регуларног чина **в.**, звање **в.** носили су и поједини обласни четнички команданти и команданти већих оперативних четничких јединица током Четничке акције (1904–1912), балканских ратова (1912–1913) и I светског рата (1914–1918). Током II светског рата (1941–1945) и поједини команданти Југословенске војске у отаџбини су, такође, имали то звање, али оно није било законски санкционисано.
Александар Животић
ИЗВОР: Н. Радојчић, *Законик цара Стефана Душана*, Бг 1960.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Стара српска војска*, Бг 1893; Ј. Томић, *Прилози за историју Црнојевића и Црне Горе 1489–1536*, *Споменик СКА*, 1909, 47, 2; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, II, Бг 1952; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; Х. Шабановић, *Турски извори за историју Београда*, I/1, Бг 1964; *Историја Црне Горе*, Тг 1970; Х. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1982; M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü*, III, İstanbul 1983; Д. Јанковић, *Српска држава Првог устанка*, Бг 1984; С. Новаковић, *Васкрс државе српске*, Бг 1986; M. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; *Војска Краљевине СХС /Југославије 1922–1935*, Бг 1994; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995; Т. Тарановски, *Историја српског права у немањићкој држави*, Бг 1996; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; Р. Михаљчић, *Владарске титуле обласних господара*, Бг 2001; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; М. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003; M. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007; S. Mišić, „Territorial Division and Representatives of the Local Administration in the Medieval Bosnian State in 13th and 14th century", *БИГ*, 2010, 1; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДА
**ВОЈВОДА**, у свадбеним народним обичајима један од часника који има веома значајно место. Улози **в.** придавао се већи значај него куму или деверима. Као младожењин зет, постао је, одмах после старог свата, друга личност у сватовском хијерархијском поретку. **В.** се све време и у одласку по младу и у повратку са младом старао о поретку и кретању сватовске поворке. Он је имао одређену улогу и у појединим свадбеним обичајима. У Шумадији, на пример, дужност **в.** је била да за време свадбе у младожењином дому обавезно украде петла. Он је био дужан да, када млада први пут улази у кућу и поред огњишта обредно седа свекрви у крило, поред њих проспе мало воде у жељи да млада рађа унучад, а свекрва да их подиже и да се стара о њима. **В.** је такође био дужан да се за време свадбеног церемонијала попне на кров куће и да на крову импровизује насиља и несташлуке. Циљ овог церемонијала **в.** био је да га млада дарује пре свих законика и сватова и тако истакне његов посебан значај у свадбеном церемонијалу.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ж. Петровић, *Живот и обичаји народни у Гружи*, Бг 1948.
Петар Влаховић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДА ПРИЈЕЗДА
**ВОЈВОДА ПРИЈЕЗДА**, епско име српског велможе, заповедника Сталаћа, погинулог после дуготрајног опирања турској опсади града. Према историјским подацима Сталаћ је пао 1413. Константин Филозоф, савременик збивања, сведочи да је град бранио „један од благородних... све док са кулом није сагорео, храбар као што су и у старини његови били". Судећи по Константиновој евокацији херојске традиције и законитостима настајања јуначке песме, не би било нелогично претпоставити непосредну поетску транспозицију догађаја. За сада је најстарији познати запис песме с почетка XVIII в. (ЕР, 70), а најпознатији, врхунског уметничког домета – у Вуковој збирци (*Смрт Војводе Пријезде*, Вук II, 84). Поред поменутих песама, пронађено је још 11 варијаната (на готово целом балканском подручју), у којима, као и у ЕР, турски освајач обљуби мртву љубу **В. П.**, чија је лепота и била један од покретача његове опсаде града. Вукова певачица, слепа Јеца, овај мотив изоставља, наглашава љубину активну улогу хероине, поенту ставља на њену верност мужу и храброст, равну његовом јунаштву. Одлуку да оде заједно са њим у смрт доноси сама: „Волим с тобом часно погинути,/ Нег' љубити на срамоту Турке;/ Нећу своју вјеру изгубити/ И часнога крста погазити." Ови формулативни стихови добијају кључну вредност, да би они који их следе, повезали дубоко људску, заветну брачну љубав са неприкосновеном дужношћу јунака према вољеној земљи: „Узеше се обоје за руке,/ Па одоше на беден Сталаћа,/ Па беседи Јелица госпођа: 'О, Пријезда, драги господару!/ Морава нас вода одранила,/ Нек Морава вода и сарани.'/ Па скочише у воду Мораву." У складу са највишим поетским захтевима епске поезије, браниоци града, иако војно поражени – морални су победници. Освајач, који се није домогао основних јуначких атрибута противника (ни коња, ни сабље), нити жељене жене – у ствари је губитник. Епилог то јасно показује: „Цар је Мемед Сталаћ освојио,/ Не освоји добра ни једнога./ Љуто куне Турски цар Мемеде: 'Град-Сталаћу да те Бог убије!/ Довео сам три иљаде војске, А не водим, него пет стотина'." У науци о народној књижевности дошло је до мешања Тодора од Сталаћа, такође историји непознатог јунака, са **В. П.**, по свој прилици, због Вуковог указивања, још 1824. на постојање епске фабуле о опсади Сталаћа, у којој је заповедник града војвода Тодор. Радња се одвија у ширем контексту Тодорове женидбе, а Турци нападају на наговор проклете Јерине (Вук I, стр. 558). Занимљиво је постојање локалитета у околини Сталаћа и кутурноисторијских предања који се везују за **В.** **П.** име (нпр. Пријездино село).
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, Бг 1923; В. Недић, *Вукови певачи*, Н. Сад 1981; Г. Геземан, *Студије о јужнословенској народној епици*, Бг 2002; Константин Филозоф, *Живот Стефана Лазаревића деспота српског*, прир. Г. Јовановић, Бг 2007.
Нада Милошевић Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДА СТЕПА
**ВОЈВОДА СТЕПА**, село у средњем делу Баната, у општини Нова Црња, на уској лесно-пешчаној греди која дели итебејску тектонску депресију на југу од молинске депресије на северу. Том гредом изграђен је пут између Зрењанина и Темишвара. Зрењанин је удаљен 46 км, а општински центар 4 км. **В. С.** је грађен по старим правилима планске градње села у Војводини и има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Село је настало у време међуратне колонизације између 1923. и 1925. Колонисти су били из Херцеговине, Босне, Лике, Црне Горе и оптанти из Мађарске. Већ 1931. било је 450 кућа. Године 1948. било је 2.832 становника, 2002. 1.720, а 2011. 1.374 житеља (92,3% Срба). У пољопривреди је радило 47,5%, а у индустрији 19,6% активног становништва. У селу је постојао само један погон конфекције, а већина радника ради ван села. У центру се налазе основна школа, здравствена станица, ветеринарска станица, пошта, комплекс продавница и управа земљорадничке задруге.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бајић, *Општина Нова Црња*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИНА
**ВОЈВОДИНА**, део Србије северно од Саве и Дунава, те административна јединица са статусом аутономне покрајине. На западу је ограничена државном границом према Хрватској, на северу границом према Мађарској, а на истоку границом према Румунији. Према југу постоји природна граница, коју чине две поменуте реке и у тим границама **В.** заузима територију од 22.572 км2. Њене административне границе не поклапају се са природним јер је најужа околина Београда у Срему и Банату припојена београдским општинама, а део Мачве у близини Сремске Митровице сремскомитровачкој општини. У административним границама **В.** се простире на 21.506 км2. Чине је три велике природне целине: Бачка, која се простире између Дунава, Тисе и државне границе према Мађарској (8.761 км2); Банат, између Дунава, Тисе и државних граница према Мађарској и Румунији (9.413 км2); и Срем, између Дунава, Саве и државне границе према Хрватској (4.398 км2).
Слободан Ћурчић
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vojvodina-karta.jpg)
**Геолошки састав.** Територија **В.** покрива јужни део Панонског басена (ПБ). Геолошки састав тог простора на површини је релативно једноставан. Само на Фрушкој гори и Вршачком брегу има старијих стена, иначе преовлађују младе кенозојске творевине. Испод површине земље геолошки састав је сложен и познат само на основу проучавања података из дубоких бушотина и геофизичких снимања. Тамо су заступљене стене и јединице разне старости, петрографских особина и тектонског склопа. У геолошком стубу издвајају се два главна литолошка комплекса. Доњи је премезозојски и мезозојски и лежи у подлози басена, а горњи, басенски или покровни, чине претежно неогене и квартарне творевине. У подлози ПБ у **В.** развијене су три велике и две мање тектонске јединице: *Тисија* на северу, *вардарска* и *мурешка сутура* у средини и *Јадарски блок* и *северно продужење Моравида* на југу. Успостављање тих јединица се везује за кенозојска набирања, транскурентна кретања и екстензионе процесе у литосфери.
*Тисија* се налази у средини и на северу Бачке и Баната. Одвојена је од јужније јединице трансданубијском дислокацијом на правцу Оџаци--Србобран--Бечеј. Претежно је изграђена од протерозојских кристаластих шкриљаца (гнајсева, микашиста и зелених шкриљаца), затим, од старијих гранита и палеозојских стена. Све те стене су делимично покривене тријаским и кредним седиментима. Овај ентитет је тектонски обликован у више наврата и по особинама подсећа на део групе бихарија навлака, које су на површини откривене у северним Апузенима (Румунија). *Вардарска зона* се грана северно од Београда на западну, савско-вардарску и источну, мурешку сутуру. Западној сутури припада подлога целе јужне Бачке и Срема, осим његовог југоисточног дела. У њој су констатовани тријаски сјајни шкриљци, јурски офиолитски меланж, три зоне базичних и ултрабазичних стена и кредни до палеогени флишеви. *Мурешка сутура* се налази у основи југозападног и средњег Баната. Садржи тријаске и јурске сјајне шкриљце, јурско-кредни офиолитски меланж (са две зоне базита и ултрамафита) и кредне до палеогене флишеве. Тектонски склоп обе ове сутуре је веома сложен. Доминирају навлаке, краљушти и изоклини набори. *Јадарски блок* лежи у југоисточном Срему и представља североисточно продужење веће структуре откривене у западној Србији. Из тог терена су познати палеозојски и тријаски кластити и кречњаци. У подлози југоисточног Баната утврђено је *северно продужење Моравида*. Од Вардарске сутуре одвојени су реверсном дислокационом зоном на линији: Ковин – Банатски Карловац – Пландиште. Овај ентитет чине доњи и горњи комплекс кристаластих шкриљаца, који су откривени на Вршачком брегу. Граница ова два комплекса је на потезу између тог брега и Страже. Доњи комплекс је протерозојски, а састављен је од дволискунских гнајсева, микашиста, кварцита и мигматита. Горњи комплекс је представљен зеленим шкриљцима и има протерозојско-доњокамбријску старост. Оба комплекса су вишефазно деформисана. Преовлађују линеарни набори разних димензија са главним осама пружања север–југ и раседима исте оријентације.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/002-iii-vojvodina-geomorfoloska-karta.jpg)
Преко наведене старије подлоге ПБ дискордантно леже кенозојски седименти. Они су таложени паралелно са формирањем басена. То је релативно дебела сукцесија неогених и квартарних творевина. Геолошки стуб често почиње слатководним еквивалентима отнанг-карпатске старости (песковити, глиновити, лапоровити и, ређе, карбонатни седименти). Настављају се морске, баденске разноврсне наслаге већином песковито-глиновитог састава; затим сарматске, панонске и понтијске бракичне и каспибракичне једноличне песковите и глиновите творевине. Завршни хоризонти су од језерских плиоценских и језерско-речних, речних, пролувијалних и еолских наслага плеистоцена и холоцена. На површини територије **В.** највише се истичу: лесне заравни (сремска, тителска, севернобачка, делиблатска, тамишка и јужнобанатска), пешчаре (Делиблатска пешчара/ Банатски песак и Суботичко-хоргошка) и разни генетски типови речних седимената (речне терасе, алувијалне равни, седименти старача и др.) квартарне старости. Све стратиграфске јединице по пружању имају променљиву дебљину.
Неоалпске структуре на територији **В.** су настале током образовања ПБ и то услед диференцијалног спуштања блокова од краја олигоцена до квартара. Тако је настало више јасно издвојених неоструктурних целина. Њихов положај и изглед били су стално контролисани значајнијим пренеогеним раседним зонама, које и сада ограничавају поменуте блокове. У Бачкој се разликују: севернобачки праг (на дубини око 1.000 м) и јужнобачки ров (са дубинама до 2.500 м), а у Банату морфолошки разуђена банатска депресија са више јединица нижег реда (севернобанатски и Маков ров, кикиндско-сегедински праг, ров Српске Црње, јужнобанатски ров и зрењанинска депресија, у којима дубине износе 500–4.000 м). Посебно се издваја греда Београд–Орловат, правца север–југ, којом су раздвојене банатске и бачке структуре. У Срему се налазе фрушкогорски хорст и сремско-славонски ров са дубинама 1.500–2.000 м. На територијама Бачке и Баната позната су бројна нафтна, нафтно-гасна и гасна поља. Везана су за тзв. компакционе антиклинале или доме које су компликоване раседима. Већина лежишта у њима је слојног типа и смештена су у миоценским седиментима.
Александар Грубић
**Рељеф.** Чине га шест геоморфолошких целина; две планине (Фрушка гора и Вршачке планине), две пешчаре (Банатска и Суботичко-хоргошка), неколико фрагмената лесних заравни, велик број фрагмената дилувијалне терасе, простране алувијалне равни и неколико тектонских депресија.
*Фрушка гора* је планина, која заузима северни део Срема и простире се правцем исток–запад на дужини од око 80 км. Основа јој је сочивастог облика, а највећа ширина је око 15 км. Заузима површину од око 500 км2. Највиши врх је Црвени чот (539 м). Централни део је највиши и има карактер планине, а западна и источна периферија су ниже и имају форме платоа. Јужна страна планине је кратка и стрма, а северна се у виду четири степенице спушта ка нижем земљишту. Оне су ерозијом потока издељене на мање фрагменте, а ниже су боље очуване од виших. Читава планина дисецирана је долинама потока. Фрушка гора је настала у херцинској, а трансформисана је у алпској орогенези. Планинско језгро чине стене које чине фундамент Панонске низије, њих прекривају млађе стене, док је највећи део површине планине прекривен лесом. Највиши делови су под шумом и те површине су проглашене националним парком.
*Вршачке планине* се налазе у југоисточном делу Баната. Простиру се у благом луку источно од Вршца. Развође им је заталасано и на њему су најмаркантнија четири узвишења: Вршачка кула (399 м), Вршачки врх (590 м), Гудурички врх (641 м), који је и највиша тачка у **В.**, и Горњи Вршишор (463 м), који је на граници према Румунији. Њих раздвајају нижи превоји. Вршачке планине спадају у групу млађих раседних планина, а планинску масу граде кристаласти шкриљци. У време Панонског мора оне су биле острво и на јужној планинској страни је формирано неколико абразионих тераса, на којима су сада простране плантаже винограда. Више делове планине покривају шуме. На планинама је мало потока, а њихови токови су често бујични. Сем града Вршца, који је смештен уз западну подгорину планине, њу окружује још седам села.
*Банатски песак* се налази у јужном делу Баната и представља највећу војвођанску пешчару. Овалног је облика и издужена правцем југоисток–северозапад, којим дува и најчешћи ветар кошава, главни агенс овог рељефног члана. Дуга је 35 км, а широка до 15 км и заузима површину од око 300 км2. Са три стране окружена је нижом лесном заравни, а јужна периферија допире до алувијалне равни Дунава. Са околном заравни граничи се широком лесно-песковитом прелазном зоном. Благо је засвођена и висине степенасто расту од југоистока ка северозападу, где достижу до 189 м апсолутне висине. Читава површина је заталасана динским рељефом, а релативне висине дина достижу до 20 м. Највећи део пешчаре је пошумљен, а унутар ње су само два мала села (Шушара и Шумарак). Главни друмови мимоилазе Банатски песак.
*Суботичко-хоргошка пешчара* је јужна периферија велике пешчаре, која се у Мађарској простире између Дунава и Тисе. На територији Бачке максималне висине су уз границу према Мађарској и достижу 143 м. Она се протеже уз државну границу између Хоргоша и Горњег Таванкута на дужини од око 40 км, а широка је око 10 км. Површина је око 250 км2. Заталасана је благим динским рељефом, а у неколико депресија су изданске воде формирале језера. Широком песковито-лесном прелазном зоном надовезује се на нижу Бачку лесну зараван. На пешчари су градови Суботица и Палић, те пет села.
*Бачка лесна зараван* је простран геоморфолошки члан који се протеже правцем исток–запад, широк око 60 км, а правцем север--југ дуг око 50 км. Благо је засвођена. Код Суботице, где се граничи са пешчаром, висока је 110–125 м, одакле јој висине благо опадају ка јужној, источној и западној периферији. На периферијама, где се граничи са бачком дилувијалном терасом, висока је око 90 м. Границе су јој блажи или стрмији прегиби високи 10–30 м, а на југоистоку је граница блага и на терену неприметна. Површина заравни је благо заталасана, а пресецају је дубоки долови малих река Чик, Криваја, те њихових притока. Чини је типски лес са две зоне фосилних земаља.
*Тителски брег* је лесна зараван на југоисточној периферији Бачке. Маркантна је јер су је Дунав и Тиса доскора еродирале, док Тиса то још увек чини на источној страни. Релативне висине достижу до 50 м. Елипсастог је облика издуженог правцем северозапад–југоисток, дуга око 17, а широка 7 км. Апсолутне висине се смањују од истока, где изнад Титела достижу до 129 м, ка западу где су око 120 м. Источна половина заравни је заталасана вртачама, а на периферијама су кратке и дубоке долине – „сурдуци". Зараван чини типски лес пресечен већим бројем слојева фосилних земаља.
*Фрушкогорска лесна зараван* опкољава ову планину, Фрушку гору, са готово свих страна, а на југу се продужава уз десну обалу Дунава до Земуна. Тај део заравни зове се по овом граду – Земуну. Њену горњу границу тешко је утврдити јер лес засипа планину до великих висина а странице су у нижим деловима благе. Доња граница је на северној и источној страни према кориту Дунава уочљива, а изражена је стрмим одсецима. На јужној страни она је нејаснија, а типски лес спушта се до висина од 80 до 100 м. Број слојева фосилних земаља није једнак на свим локалитетима. Ове површине су дисециране широким долинама фрушкогорских потока, које ту имају стрме странице и широко равно дно („дол").
*Банатска лесна зараван* са западне, северне и источне стране окружује виши Банатски песак, а површина му је мање разуђена. Гради је типски лес издељен са два слоја фосилних земаља. Границу према пешчари чини широка лесно песковита зона. Граница према нижим теренима је различита, од стрмих одсека код Алибунара, до благих прегиба на истоку. На ободу је висока око 100 м, а према Банатском песку око 150 м. На ободу је неколико уских и дубоких долина типа „дола" и „сурдука".
На десној страни реке Тамиш, између Орловата и Ботоша, налази се мања површина типског леса, али морфолошки није маркантна. Форму лесне заравни има само на одсеку према тој реци, док су јој остале границе на терену благе и нејасне.
*Дилувијалне терасе* су нижи геоморфолошки члан, који заузима велике површине у сва три дела **В**. Простране компактне површине заузима у јужном делу Бачке, у јужном Срему и средњем (зрењанинска) и јужном (панчевачка) делу Баната. Просечне висине су им око 80 м, а по правилу опадају у правцу токова великих река. Поред њих постоји велик број мањих острва овог геоморфолошког члана, а највише их је у Банату. Граде их акватични лесови.
*Алувијалне равни* су најмлађи и најнижи геоморфолошки члан у **В**. Висине им опадају сагласно са токовима река уз које се простиру. Највише су уз Дунав (86 м) и Тису (78 м) у близини границе према Мађарској, а најнижа је раван Дунава код Старе Паланке (68 м) пред улазак реке у Ђердапску клисуру. Алувијалне равни су најшире око великих река, као што су Дунав, Тиса, Сава, Тамиш и Бегеј, а ширине достижу и 15 км. Изграђене су од пескова, глина и шљункова. Њих су сваке године плавиле високе воде, а култивисање земљишта је захтевало обимне мелиорационе радове, које је Аустрија предузела још у првој половини XVIII в. До сада су највећи делови алувијалних равни од високих водостаја заштићени насипима, а површине иза насипа дренирају се каналима.
*Тектонске депресије* су, с алувијалним равнима, најмлађи геоморфолошки члан. Настају спуштањем земљишта на великим површинама и највеће су у источном делу Баната (Мали вршачки рит, Алибунарски рит, Иланџански рит и др.). Оне успоравају отицање река и фреатске издани, што изазива поплаве. У Срему се на јужној подгорини Фрушке горе налази крчединска тектонска депресија, на дилувијалној тераси у Срему је пространа крњешевачка, а на бачкој дилувијалној тераси рускокрстурска тектонска депресија.
**Клима.** Због положаја у средњим географским ширинама, клима **В.** припада умереној климатској зони, али знатна дистанца од Атлантског океана и извесна изолованост у оквиру Панонске низије у знатној мери смањују маритимне карактеристике климата. На другој страни, мања изолованост од зона континенталног климата источне Европе олакшава те утицаје. Сем тога извесна орографска изолованост Панонске низије потенцира деловање локалних климатских фактора. Најопштије речено њен климат карактеришу топла лета и хладне зиме са два прелазна годишња доба, од којих је јесен незнатно топлија од пролећа. Како је ово релативно униформна равница, великих климатских разлика унутар ње нема.
Унутар покрајинске територије нема великих температурних разлика. Благ пораст температура постоји идући од северозапада ка југоистоку, са изузетком ареала Фрушке горе. Средња годишња температура је 110С, а разлика између најхладнијег месеца, јануара (-1,20С) и најтоплијег месеца јула (21,40С) је 22,60С што су карактеристике умерено-континенталних климата. Јесен је топлија од лета за 0,70С и температурни прелаз од зиме ка лету је оштрији него прелаз од лета ка зими. Знаци континенталности војвођанске климе су и екстремне температуре ваздуха. Апсолутно максимална температура од 42,90С регистрована је 24. VII 2007. у Зрењанину. Апсолутно минималне температуре од -32,60С регистроване су 24. I 1963. у Врбасу и у Вршцу. Амплитуда тих температура је 75,50С.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/004-iii-srednja-godisnja-temperatura-karta.jpg)
Знатна удаљеност од Атлантског океана, главног извора влаге у овом делу Европе, и извесна изолованост Панонске низије условили су релативно мале количине падавина. У периоду 1948–1970. просек за **В.** био је 611 мм. Разлике унутар покрајинске територије нису биле велике. Највеће количине биле су излучене у Срему и јужном делу Баната, а најмање у Бачкој и северном Банату. Распоред падавина током године погодује пољопривредној производњи, јер се већи део талога излучи у време вегетационог периода, а максимум је у месецима када је усевима потребно највише влаге (април, мај, јун).
У исто време количине падавина су веома неуједначене и у посматраном периоду забележене су годишње суме падавина од 336 мм 1961. у Врбасу, до 1.071 мм 1955. у Моровићу. У Вршцу је 21. VIII 1957. у току 24 часа излучено 122 мм талога, што је више од трећине годишње количине излучене у Врбасу 1961. и више од свих просечних месечних количина падавина приказаних на претходној табели. Највећи део атмосферских талога излучи се у виду кише, а у периоду од новембра до априла део се излучи и у виду снега. Снег пада у просеку 19% укупног броја падавинских дана.
У већем делу **В.** доминантан је ветар из југоисточног правца познат по имену кошава. Карактеристичан је за зимске месеце, а кретање ваздушних струја условљава барометарска депресија у западном делу медитерана и антициклон на југу Украјине и у Бесарабији. Фрушка гора делује као баријера и у јужном Срему кошава добија источни правац. За северни и западни део Бачке карактеристичнији су ветрови из северозападног и северног правца, који у летњим месецима дувају услед формирања центра високог ваздушног притиска над Атлантиком и ниског изнад централне Азије. Тада слабе струјања с истока, а доминацију преузимају северозападни ветрови. Тада су и чести дани без ветра. У јесен поново почиње доминација југоисточних и источних ветрова.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/007-iii-vojvodina-ruza-vetrova-karta.jpg)
**Воде.** Чине их реке, потоци, језера, забарене површине и густа мрежа канала, као и више слојева подземних вода. Три највеће војвођанске реке су Дунав, Тиса и Сава и све оне су алохтоног порекла.
Дунав је велика међународна река, после Волге друга по дужини у Европи. Његова дужина је у различитим изворима података различита и креће се између 2.850 и 2.860 км. Настаје у Немачкој, протиче и кроз Аустрију, Словачку, Мађарску, Србију и Румунију, а гранична река је између Словачке и Мађарске, Србије и Хрватске, Србије и Румуније, Румуније и Бугарске, Румуније и Молдавије, те Румуније и Украјине. Укупна површина слива је 816.947 км2 што је 7,98% површине Европе. Река је пловна од Улма низводно на дужини од 2.588 км или 90,8% свог тока. Део реке који протиче крај **В.** или кроз њу је између 1.433. речног километра на граници према Мађарској, до 1.075. речног километра на ушћу реке Нере у Дунав, што износи 358 км. То је део средњег тока реке. На овом потезу он прима неколико великих притока као што су Драва, Тиса, Сава и Велика Морава. Захваљујући њима повећава се и количина воде реке, тако да је просечан средњемесечни протицај (период 1946–1970) код Бездана био 2.460 м3/с, а код Великог Градишта (период 1946–1965) 5.560 м3/с. Протицај и водостај Дунава током године имају два максимума и два минимума. До ушћа Тисе највиши водостаји су у јулу, а низводније од њега у априлу. Други, секундарни максимум је у јесењим месецима или почетком зиме. Примарни минимум је у октобру, а секундарни у јануару. Високе воде се изливају по инундационој равни, чији су велики делови заштићени насипима. Простране незаштићене површине, по којима се оне слободно изливају, налазе се низводно од државне границе према Мађарској и низводно од Новог Сада. Изузетно високе воде на неким местима преливају или пробијају насипе и плаве заштићене површине и чине велике штете на пољопривредним површинама и у приобалним насељима. Велике поплаве догађале су се између 1853. и 1965. 27 пута.
Сава извире у северозападном делу Словеније, а формира се код града Радовљице спајањем речица Саве Долинке, која извире на висини од 1.222 м н.в., и Саве Бохињке, која извире као Савица на 830 м. У Дунав се улива код Београда на висини од 71 м. Река је дуга 845 км, слив има површину од 95.551 км2, а на 207 км од ушћа долази до територије **В.**, одакле је до ушћа Дрине гранична река ка Босни и Херцеговини. Од 175. км тока улази на територију Србије. При повољним водостајима пловна је до ушћа Купе. Протицаји воде и водостаји на потесу Срема током године имају два максимума и два минимума. Примарни максимум је у априлу, а секундарни у новембру или децембру. Примарни минимум је у августу, а секундарни у јануару. Велике површине инундационе равни нису брањене насипима и по њима се високе воде слободно разливају.
Тиса настаје на западној подгорини Шумовитих Карпата у Украјини спајањем два изворишна крака Црне и Беле Тисе код места Новоселица. Укупна дужина реке је 977 км, а слив има површину од 157.220 км2. У **В.** улази на 164 км од ушћа у Дунав. Четрдесетих година XIX в. почињу обимни мелиорациони радови на овој реци међу којима су била и пресецања меандара чиме је њена првобитна дужина од 1.429 км смањена на 977 км. Осцилације водостаја Тисе током године одвијају се преко једног максималног нивоа, који је у априлу, и минималног, који се јавља од средине септембра до почетка октобра. На територији **В.** Тиса не прима веће притоке, тако да јој је протицај на читавој дужини уједначен. Тиса је пловна на целом сектору кроз нашу земљу. И поред обимних мелиорационих радова поплаве ове реке су честе.
Мање реке у **В.** су Бегеј, Тамиш, Караш и Нера у Банату, Јегричка и Криваја у Бачкој, те Босут у Срему. Поред њих је и неколико мањих токова.
**В.** као пространа равница нема услова за формирање већег броја потока. Они постоје на две острвске планине. Много их је више на пространијој Фрушкој гори, где је констатован 51 главни поток од којих већина има разгранате изворишне челенке и мање притоке. Они се уливају у Дунав или се сливају низ јужну планинску страну, али због малих количина воде већина њих до Саве доспева каналима. Геолошки састав Вршачких планина разлог је што је на њима мало потока.
На територији **В.** постоји већи број језера чији су басени стара речна корита, међудинске депресије, депресије настале у време поплава или их је начинио човек. Највећа група језера је на северној периферији Бачке на Суботичко-хоргошкој пешчари, где су најпознатија Палићко и Лудашко језеро. Поред корита Дунава, Тисе и Саве је неколико природно или вештачки пресечених меандара, који су претворени у језера. Њихова генеза је брза и басени им се брзо засипају и обрастају у барску вегетацију. Најпознатија таква језера су Стара Тиса код Чуруга и Обедска бара. Постоје много старија језера оваквог порекла знатно удаљена од савремених река, а највише их је у Банату (Русанда, Окањ). У време неких поплава, поплавни талас је издубио басене у које је касније надирала фреатска издан. Познате су Провала код Вајске и Виловачке јаме. У новије време настао је и већи број вештачких језера. Највише је оних насталих преграђивањем долина потока или малих река земљаном браном. На тај начин настале су акумулације ради заливања околних усева, рекреације, формирања рибњака и сл. Таквих језера је највише у јужном подножју Фрушке горе. У равницама неке површине слатинастог неплодног земљишта претворене су у рибњаке.
Копање канала у **В.** има дугу традицију. Најстарији примери су из античких времена, а један од њих, Јарчина у Срему, још увек је у функцији. Интензивирање ових подухвата започето је у XVIII в. успостављањем аустријске власти. Сврха канала било је одводњавање пространих забарених површина, брже отицање река, наводњавање и пловидба. Највећи подухвати били су копање Великог бачког канала од Дунава до Тисе између 1794. и 1801. и копање система канала Дунав–Тиса–Дунав у Бачкој и Банату после II светског рата, чији основни канал спаја Дунав код Бездана са Тисом код Бечеја и Дунавом код Банатске Паланке. Његова укупна дужина је 278 км, а дужина укупне каналске мреже 929 км. Функције канала су пловидба, одводњавање мочварних терена и наводњавање. Споредне функције су узгој рибе и риболов, као и туристичке функције. Оне су у све већој мери угрожене загађивањем воде. Мрежа секундарних канала дуга је око 15.000 км.
**Педолошки састав.** У **В.** постоји велик број педолошких формација. Основни чиниоци њиховог формирања били су геолошки супстрат, површинске и подземне воде и биљни покривач. Због тога постоји велик степен подударности између геоморфолошких прилика на једној и педолошких прилика на другој страни. Лес је стена која покрива око трећине површине **В.** и он је геолошки супстрат за формирање најпространије педолошке формације – чернозема, која покрива око 9.360 км² или 43,5% покрајинске територије. Он je најчешћe земљиштe на лесним заравнима и вишим деловима плеистоцених тераса, на којима је утицај подземних вода на формирање земљишта мали, a најчешће je у Бачкој. Велике површине заузимају ливадске црнице, око 2.460 км² или 11,4%. Оне су карактеристичне за ниже геоморфолошке чланове, на којима је деловање вода на формирање земљишта знатно, као што су нижи делови дилувијалних тераса и алувијалне равни. Највише их је у Бачкој. Велике површине, око 1.980 км² или 9,2% заузимају алувијална и дилувијална земљишта. Њихова генеза је под снажним утицајима подземних и површинских вода, а карактеристична су за најниже геоморфолошке чланове, као што су алувијалне равни. Највише их је у Банату и Бачкој, у ширем окружењу великих река. Ритске црнице покривају око 1.030 км² или 4,8% покрајинске територије и карактеристичне су за депресије, у којима је отицање фреатских вода успорено, тако да оне снажно делују на заглињавање земљишта. Оне су карактеристичне за источнобанатске тектонске депресије. На ниским земљиштима, која су дуго изложена утицају подземних вода, долази до процеса заслањивања. То је карактеристично за неке делове алувијалних равни и депресија. Ту се формирају различити типови слатина и заслањивању изложених земљишта, која покривају око 2.000 км² или 9,6% покрајинске територије. Много мање површине заузимају гајњаче, око 560 км² или 2,6%, као и различити типови земљишта чија је педогенеза у почетним стадијумима еволуције (антропогенизовани песак, хумусно-силикатно земљиште, кисело смеђе земљиште на кристаластим шкриљцима, псеудоглеј, мочварно глејно заслањено земљиште, тресетно земљиште), као и језера, баре и мочваре. Сва ова земљишта највеће површине заузимају на две војвођанске планине и на пешчарама. Највеће производне вредности имају черноземи, ливадске црнице, ритске црнице и алувијална земљишта.
Слободан Ћурчић
**Биљни и животињски свет.** У биогеографском погледу територија **В.** обухваћена је са два региона: средњоевропским и понтско-јужносибирским. Средњоевропски биогеографски регион обухвата, с једне стране, низијске регионе, тачније галеријске плавне шуме, ливаде, мочваре и ритове дуж великих река Дунава, Саве, Тисе, Тамиша, Бегеја и др., а са друге брдске и доње планинске зоне Фрушке горе и Вршачких планина. Понтско-јужносибирски регион представљен је панонском провинцијом која обухвата екосистеме лесних платоа, пешчара и слатина. Оваква груба биогеографска рејонизација територије **В.** не одсликава њено сразмерно велико флористичко и фаунистичко богатство, те хоролошку сложеност.
*Флора* **В.** је веома богата васкуларном флором која се процењује на преко 1.800 врста. Највећи број припада широко распрострањеним европским и евроазијским врстама које настањују шумска, ливадска и мочварно-барска станишта. Међу њима има доста оних које су на територији **В.** ограниченог распрострањења са малобројним популацијама, а такве врсте су по правилу веома ретке, строго заштићене и заштићене врсте: у шумама кукурјак (*Eranthis hiemalis*), срцасти чопотац (*Listera cordata*), вучји језик (*Coenoglossum viride*), борбашева калужђарка (*Epipactis atrorubens* subsp. *Borbasii*), кадивка (*Kitaibela vitifolia*), ловорасти јеремичак (*Daphne laureola*), шумски љиљан (*Lilium martagon*), јетрењарка (*Hepatica nobilis*), плућњак (*Pulmonaria rubra*), кошутице (*Fritillaria meleаgris*, *F. orientalis*) и др.; од мочварних биљака то су ребратица (*Hottonia palustris*), барска росуљица (*Aldrovanda vesiculosa*), лоптарка (*Pilularia globulifera*), барска калужђарка (*Epipactis palustris*), борак (*Hippuris vulgaris*), мочварна коприва *(Urtica kiovensis*), тространа зука (*Schoenoplectus triqueter*), језичасти љутић (*Ranunculus lingua*), љутак (*Cladium mariscus*), велики каћунак (*Orchis laxiflora*), тестерица (*Stratiotes aloides*), мали рогоз (*Typha minima*), пероњика (*Cyperus longus*), водена детелина (*Marsilea* *quadrifolia*), мађарска побарица (*Elatine hungarica*) и др. Посебну вредност васкуларне флоре **В.** чине пешчарске, степске и шумостепске реликтне врсте, данас распрострањене на ограниченом броју локалитета и представљене малобројним популацијама. Такве врсте су: шафраника (*Bulbocodium versicolor*), усколисни и банатски божур (*Paeonia tenuifolia*, *P. banatica*), гороцвет (*Adonis vernalis*), патуљаста перуника (*Iris pumila*), пешчарска перуника (*Iris humilis*), степски бадем (*Prunus tenella*), степска вишњица (*Prunus fruticosa*), неколико врста козинаца (*Astragalus dasyanthus*, *A. excapus*, *A. austriacus*, *A. asper*), сасе (*Pulsatilla grandis*, *P. pratensis*), шумска саса (*Anemone sylvestris*), пешчарски шушуљак (*Gypsophila fastigiata*), татарско зеље (*Crambe tataria*), пешчарски каранфил (*Dianthus serotinus*), слатки корен (*Glycirrhiza glandulifera*), пелени (*Artemisia pancicii*, *A. austriaca*), пешчарско смиље (*Helichrysum arenarium*), мачково уво (*Ophrys fuciflora*, *O. scolopax*, *O. sphegodes*), засучак (*Spiranthes spiralis*) и др. Слатине и слатински пашњаци **В.** такође се одликују ретким представницима халофитске флоре као што су: цаклењача (*Salicornia herbacea*), панонска јуричица (*Sueda panonica*), солњача (*Salsola soda*), панонски шиљ (*Cyperus panonnicus*), вражемил (*Limonium gmelinii*), слатинска гроница (*Lepidium cartilagineum*), политовац (*Scorzenera parviflora*), барски трозубац (*Triglochin palustre*), слатинска паламида (*Cirsium brachycephalum*), шварценбергова боквица (*Plantago schwarzenbergiana*) итд.
*Фауна* **В.** у зоогеографском погледу одликује се, с једне стране, присуством средњоевропских, претежно шумских и ливадских елемената, а с друге стране присуством понтских, односно степских врста на ливадо-степама, слатинама и пешчарама. Овоме свакако треба додати и одређен број ендемичних панонских елемената које пре свега налазимо у оквиру понтске фаунистичке групе. Фауна и флора **В.** данас се налази под снажним утицајем алохтоних, пре свега северноамеричких инвазивних врста. Ово се посебно односи на плавна подручја, укључујући мочваре, баре и плавне шуме.
Сисари су у **В.** заступљени са 69 врста или 73,5% фауне ове класе у Србији и близу 50% европске фауне сисара. Сви редови сисара у Европи су распрострањени у **В.** и то: бубоједи (Insectivora) са седам врста, слепи мишеви (Chiroptera) са 18 врста, звери (Carnivora) са 14, папкари (Artiodactyla) са шест, глодари (Rodentia) са 23 и зечеви (Lagomorpha) са једном врстом. Из реда звери у **В.** живе скоро све врсте које налазимо у Србији осим медведа. Од ретких представника овог реда на првом месту то су: степски твор (*Mustela eversmanni*), хермелин (*M.* *erminea*), европска видрица (*M. lutreola*), видра (*Lutra lutra*), ракунопас (*Nyctereutes procyonoides*), вук (*Canis lupus*) који се у **В.** задржао само на Вршачким планинама и у Делиблатској пешчари. Из реда глодара у **В.** посебно су важни ретки степски представници као што су: текуница (*Spermophilus citellus*), скочимиш (*Sicista suptilis*), слепо куче (*Nannospalax leucodon*) и у скорије време реинтродукован дабар (*Castor fiber*). Неке врсте сисара из реда папкара као што су јелен, срна и дивља свиња представљају важне ловне ресурсе **В**.
У **В.** је забележено 312 врста птица, од којих је 188 или 60% гнездарица. **В.** је посебно богата птицама водених станишта (реке, језера, канали, баре, мочваре и слатине). Од око 130 забележених врста водених птица у **В.** 58 врста или 45% су гнездарице. Територија **В.** значајно је зимовалиште и одмориште воденим птицама селицама из северне и средње Европе као што су бројне врсте гусака, патака и шљукарица, те сиви ждрал (*Grus grus*). Многе врсте птица гнездарица водених и слатинских станишта су угрожене, као што су: орао белорепан (*Haliaetus albicilla*), ражањ (*Plegadis falcinelus*), кашичар (*Plataea leucorodia*), црна рода (*Ciconia nigra*), сабљарка (*Recurvirostra avosetta*), зијавац (*Glareola pratincola*), велика царска шљука (*Numenius arquata*), обична муљача (*Limosa limosa*), властелица (*Himantopus himantopus*), морски жалар (*Charadrius alexandrinus*), црноглави галеб (*Larus melanocephalus*), патка кашикара (*Anas clypeata*) итд. Посебну вредност орнитофауне **В.** представљају степске врсте птица као што су: велика дропља (*Otus tarda*), сива ветрушка (*Falco vespertinus*), степски соко (*F. cherrug*), орао крсташ (*Aquila heliaca*), краткопрста шева (*Calandrella brachydactyla*), модроврана (*Coracias garrulus*) итд. Шумска орнитофауна **В.** највише је заступљена на Фрушкој гори, Вршачким планинама, Делиблатској пешчари и равничарским поплавним шумама уз Дунав, Саву, Тамиш и Тису. Од реткости шумске фауне треба издвојити: патуљастог орла (*Hieraetus pennatus*), орла кликташа (*Aquila pomarina*), осичара (*Pernis apivorus*), дугорепу сову (*Srix uralensis*), црну жуну (*Dryocopus martius*) итд.
Фауна гмизавца и водоземаца броји 31 врсту или 70% ове фауне у Србији и око 20% у Европи. Од широко распрострањених врста у **В.** се налази неколико врста зелених жаба из рода *Rana*, две врсте мукача (*Bombina*), две жабе крастаче из рода *Bufo*, гаталинка (*Hyla arborea*), шарени даждевњак (*Salamandra salamandra*) и три врсте мрмољака (*Triturus vulgaris*, *T, dobrogicus*, *T. cristatus*), док су од гмизаваца чести гуштер зелембаћ (*Lacerta viridis*), зидни гуштер (*L. muralis*), слепић (*Anguis fragilis*), смук (*Elaphe longissima*), смукуља (*Coronella autriaca*) и водене змије – белоушка и рибарица (*Natrix natrix*, *N. tessellata*), као и барска корњача (*Emys orbicularis*). Од степских и шумо-степских елемената у **В.** заступљене су две врсте жаба чешњарки из рода *Pelobates* (*P. fuscus*, *P. syriacus*), степски гуштер (*Lacerta taurica*) и степски смук (*Coluber jugularis caspius*), те китајбелов гуштер (*Ablepharus kitaibelii*). Од змија отровница у **В.** су забележене релативно ретка шарка (*Vipera berus*), а врло ретко у јужном Банату и поскок (*Vipera ammodytes*), као и на северу панонски шарган (*V. ursini rakosiensis*).
Ихтиофауна **В.** у рекама, каналима и барама броји 57 врста риба или 58% ове фауне у Србији карактеристичне за различита водена станишта Дунавског слива. Од ретких врста риба то су: мргуда (*Umbra krameri*), грегорац (*Gasterosteus aculeatus*), чиков (*Misgurnus fossilis*), сабљарка (*Pelecus cultratus*), белица (*Leucaspius delineatus*) и све јесетарске врсте као што су моруна (*Huso huso*), дунавска јесетра (*Acipenser queldenstaedti*), паструга (*Acipenser stellatus*) и сим (*Acipenser sturio*) које су постале у **В.** данас права реткост због изградње ХЕ Ђердап I и II: бране спречавају узводне миграције ових анадромних врста дуж водотока Дунава и већих притока. У Дунаву се могу наћи пакларе, ретке врсте риба колоуста (*Eudontomyzon danfordi*, *Eudontomyzon mariae*). Услед угрожености све ређе су постале врсте које насељавају барска станишта златни караш (*Carassius carassius*) и лињак (*Tinca tinca*). Ихтиофауна **В.** важан је природни биолошки ресурс, посебно дуж већих река и околних плавних подручја.
Бескичмењачка фауна **В.** још увек није довољно истражена, али на основу досадашњих сазнања она је веома богата. Познате су одређене групе инсеката као што су дневни лептири, вилини коњици, правокрилци и неке породице тврдокрилаца и сирфидних мува. Фауна дневних лептира (Rhopalocera) броји око 130 врста, што је скоро 70% ове фауне у Србији. Вилини коњици (Odonata) заступљени су са око 35 врста или 55% ове фауне у Србији. Неке врсте инсеката су и ендемичне за **В.** и Панонску низију: нпр. зрикавац *Zeuneriana amplipennis* и тврдокрилци *Tenthyria friwaldskyi* и *Carabus praecellens*, затим ретке врсте као што су панонски скакавац (*Acrida hungarica*), скакавац грабљива кобилица (*Saga pedo*), степска стрижибуба (*Pilenia tigrina*). Лептир фрушкогорски белац (*Leptidea morsei*) критично је угрожена врста. Глиновита дна реке Тисе једино су преостало станиште тиског цвета (*Palingenia longicauta*) на којем се масовно појављује овај инсект у Србији. Ретки слатководни сунђер (*Spongilla lacustris*) индикатор је чистих вода **В**.
*Вегетација*. Велике површине под зоналном природном вегетацијом су вековима уништаване претварањем у плодно пољопривредно земљиште, било да се ради о шумама, степама и/или мочварној вегетацији. Данас су остали само фрагменти природних екосистема у виду мањих или већих појасева шумске вегетације дуж река и плавних зона, одређени мочварно-барски екосистеми и веома мале површине под ливадо-степском вегетацијом на чернозему. Интразонална вегетација представљена је слатинама и пешчарским заједницама, а у мањој мери и низијским хигрофилним ливадама.
Шумска вегетација дуж речних токова у **В.** заступљена је с неколико појасева који прате линију постепеног уздизања алувијалне равни од речних обала према лесним терасама и дужину плављења. Данашња дистрибуција алувијалне шумске вегетације у великој мери је измењена изградњом насипа и драстичним смањивањем плавне зоне на само неколико стотина метара од водотокова. Непосредно уз обале, изложене редовним и обично дуготрајним плављењима, развија се вегетација врба и топола из свезе Salicion albae представљена са неколико заједница: панонским шумама беле врбе (*Salicetum albae pannonicum*), шумама беле и бадемасте врбе (*Salicetum albo-amygdalinae*), шуме топола и врба (*Salici-Populetum*, *Salici-Populetum nigrae*), шумама црне и беле тополе (*Populetum nigro-albae*), а посебно је интересантна ретка заједница црног глога и беле тополе (*Crataego nigrae-Populetum albae*) у Ковиљском риту, Подунављу и неким дунавским адама. У зони врбових шума развијене су и шибљачке заједнице неколико врста врба *Salicetum triandrae*, *Salicetum purpureae* и *Salicetum cinereae*. Појас плавних врбово-тополових шума се даље од обале наставља или је мозаично измешан са шумама усколисног јасена (*Fraxinus oxycarpa*) који гради неколико заједница како на плавним местима са врбама и тополама (*Fraxinetum angustifoliae*), тако и са везом (*Fraxino-Ulmetum effusae*) и лужњаком (*Fraxino-Quercetum roborиs*). Ове шуме су нарочито развијене у равном Срему. Чисте и мешовите лужњакове шуме заступљене су са неколико заједница условљених нивоом подземних вода и дужином или одсуством плављења. Данас су лужњакове шуме очуване у виду већих или мањих комплекса или забрана пре свега у Срему и Подунављу, а у мањој мери и у јужном Банату. Лужњакове шуме у **В.** cу флористички и најбогатије у односу на друге алувијалне шуме. На местима са високим нивоом подземних вода и одсуством плављења развијене су лужњаково-грабове шуме (*Carpino betuli - Quercetum roboris*). Данас су природне шуме алувијалних равни у **В.** скоро свуда угрожене сађењем култура америчко-канадских топола и експанзијом инвазивних врста дрвећа и жбунова пореклом из Северне Америке.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/010-iii-karta-vegetacija.jpg)
Шуме брдских региона **В.** на Фрушкој гори и Вршачким планинама, а у мањој мери и у Делиблатској пешчари, представљају најразноврсније облике природне шумске вегетације. То су, пре свега, различите заједнице више врста храстова. На топлим експозицијама развијене су термофилне шуме храста медунца и/или виргилијског храста са различитим субедификаторима као што су црни јасен и бела липа (*Orno-Quercetum virgilianae*, *Orno-Quercetum petraea-pubescentis*, *Querceto-Tilietum tomentosae*), обично у виду мањих фрагмената или девастираних узаних појасева. Највећи део шумске зоне на Фрушкој гори и Вршачким планинама изграђују различите заједнице храста китњака (*Festuco montanae - Quercetum petraeae*, *Aculeato-Querco-Carpinetum serbicum*, *Quercetum petraeae-cerridis*) итд. Неколико варијаната балканских шума цера и сладуна (*Quercetum frainetto-cerridis*) посебно су развијене на Вршачким планинама, a самo фрагментарно на Фрушкој гори. На вишим положајима и северно експонираним странама развијају се мешовите субмонтане букове шуме (*Tilio-Fagetum submontanum* и *Festuco montanae - Fagetum submontanum*). Букове шуме се на појединим местима северне стране Фрушке горе спуштају долинама потока и до самог Дунава што је и најнижи положај ове врсте дрвећа у Србији.
Ливадо-степска вегетација данас представља најугроженији облик природног биљног покривача у **В**. Она је некада покривала велике површине лесних платоа **В.** на чернозему које су највећим делом претворене у обрадиво земљиште или у степске пашњаке. Преостали су само мањи фрагменти на стрмим странама лесних платоа Телечке, Тителског брега, Сремског лесног платоа и обода Фрушке горе, Банатског лесног платоа, углавном на периферији Делиблатске пешчаре и у подножју Вршачких планина. Едафски условљена пешчаном подлогом највеће површине под степском вегетацијом налазе се у Делиблатској, а у мањој мери и у Суботичко-хоргошкој пешчари. Степску вегетацију **В.** изграђује неколико врста бусенастих трава као што су: *Festuca sulcata*, *Chrysopogon gryllus*, *Botriochloa ischaemum*, *Stipa pulcherrima*, *S. sabulosa*, *Koeleria gracilis* и др. Ливадо-степска вегетација **В.** флористички је веома богата али су многе врсте угрожене, а неке су и ишчезле у последњих 50 година.
Слатинска вегетација посебно је развијена у Банату и северној Бачкој, а у широком дијапазону од добро развијених слатинских влажних ливада до љутих слатина са оскудном халофитском вегетацијом. Разлике у флористичком саставу слатина условљене су степеном заслањености и типом слатинских земљишта, представљеног солнчацима, солоњецима или солођима. Познате слатине су Слано Копово, Окањ, Русанда, слатине у околини Сечња у Банату, око Баранде, Маргите, Чоке, Мокрина, Новог Кнежевца, севернобачке слатине око Сомбора, Суботице, Руског Крстура, Оџака и др.
Посебну вредност биљног покривача **В.** чине барска и мочварна вегетација. Некада широко распрострањена у плавним алувијалним зонама она је иригацијама (мелиорацијски захвати) највећим делом уништена. Преостала подручја као што су Обедска бара, Ковиљско-петроварадински рит, Царска бара, Карапанџа, Апатински рит, Моношторски рит, Краљевац и Црна бара између Делиблата и Ковина, Јегричка, Поњавица, Засавица, Бељанска бара као и Лудашко језеро итд. остаци су некадашњих широких зона барско-мочварне вегетације. Већина ових мочварних подручја са околном шумском вегетацијом данас је под заштитом.
*Заштићена подручја.* У **В.** се налази 127 заштићених подручја, укупне површине 122.463,10 ха, што износи 5,69% од укупне територије. Према врсти заштићеног природног добра ту се налазе: један национални парк (НаП Фрушка гора), специјални резервати природе (СРП Обедска бара, СРП Засавица, СРП Горње Подунавље, СРП Карађорђево, СРП Багремара, СРП Ковиљско-петроварадински рит, СРП Делиблатска пешчара, СРП Царска бара, СРП Пашњаци велике дропље, СРП Слано Копово, СРП Селевењска пустара, СРП Лудашко језеро, СРП Краљевац), строги резервати природе (Варош, Стара Вратична, Рађеновци, Мајзецова башта, Рашковица, Винична, Иваново), два предела изузетних одлика (ПИО Вршачки брег, ПИО Суботичка пешчара), регионални паркови природе (ПП Поњавица, ПП Камараш, ПП Палић, ПП Бегечка јама, ПП Тиквара, ПП Стара Тиса, ПП Јегричка, РПП Панонија, РПП Зобнатица), споменици природе (заштићено станиште, стабло, групе стабала, дрвореди, паркови, шумске целине и др.).
Паркови и заштићена стабла заузимају само незнатан део ове површине. Највеће целине очуваних станишта, а са тим и највеће заштићене површине су у брдским деловима (НаП Фрушка гора, ПИО Вршачке планине) и у широким плавним подручјима Подунавља и Посавине (СРП Горње Подунавље, СРП Ковиљско-петроварадински рит, СРП Обедска бара, ловиште Моровић), док су на подручјима повољним за развој пољопривреде заштићена добра знатно мања и често састављена од већег броја просторно изолованих целина. Величина заштићених подручја сразмерна је очуваним природним стаништима: три заштићена подручја већа од 10.000 ха (СРП Делиблатска пешчара – 34.829,32; НП Фрушка гора – 25.393; СРП Горње Подунавље – 19.605); величину 1.000 ха – 10.000 ха има 11 заштићених подручја. Највише има заштићених подручја која заузимају површину од 100 до 1.000 ха, а нека природна добра имају површину мању од 100 ха (нпр. СП Јуришина хумка – 0,18 ха; СП Чарнок – 3.22 ха; СП Ивановачка ада – 6.07 ха). Природна станишта у заштићеним подручјима очувана су на знатно мањим површинама у односу на укупну површину заштићеног подручја. На Суботичкој и Делиблатској пешчари су остаци исконских пешчарских и степских станишта очувани на шумским чистинама, ливадским и пашњачким површинама. То се уочава и у природним стаништима под режимима заштите I и II степена која су мозаично распоређена. Појединачна микростаништа флористичких реткости на пешчарама најчешће су мања од 0,01 ха. Као последица фрагментације природних станишта у границама заштићених подручја понекад се налази неколико субјединица, које су делимично изоловане (СРП Слано Копово, СРП Лудашко језеро) или су потпуно одвојене (СРП Пашњаци велике дропље, СРП Селевењске пустаре). Поједина природна добра су острвског карактера потпуно окружена пољопривредним или урбанизованим површинама (СП Чарнок, СП Јуришина хумка).
*Међународно значајна подручја.* У **В.** је на листу Рамсарских подручја (Конвенција о очувању и одрживом коришћењу подручја која су од међународног значаја, нарочито као станишта за птице мочварнице – Рамсарска конвенција) уписано осам подручја. То су: Обедска бара, Лудашко језеро, Стари Бегеј – Царска бара, Слано Копово, Горње Подунавље, Засавица, Лабудово окно и Ковиљско–петроварадински рит, укупне површине 57.890 ха, што износи 2,69% територије **В**.
Као значајна станишта за птице од међународног значаја IBA (Important Bird Areas) издвојено је 21 подручје укупне површине 354.786 ха која заузимају 16,5% територије **В**. У оквиру међународног пројекта IPA (Important Plant Areas, значајна ботаничка подручја) на подручју **В.** издвојено је 27 таквих подручја укупне површине 328.208 ха тј. 15,3% територије. Подручја значајна за дневне лептире (PBA – Prime Butterfly Areas) обухватају 91.107 ха заузимајући 4,2% простора **В**. Поједина подручја издвојена су по више основа, а неки делови међународно значајних подручја заштићени су и националним законодавством као заштићена добра. Као подручја значајна за прекограничну сарадњу издвојени су НП Фрушка гора, ПП Палић, СРП Лудашко језеро, СРП Селевењске пустаре, СРП Горње Подунавље, СРП Засавица и СРП Делиблатска пешчара. На међународном нивоу у оквиру пројекта УНЕСКО „Човек и биосфера", чији је циљ обједињавање заштите биодиверзитета, културних вредности и економског развоја одређеног подручја, номинован је прекогранични резерват биосфере „Драва–Мура–Дунав" (ТБР МДД) који ће се пружати у пет држава: Аустрија, Словенија, Мађарска, Хрватска и Србија.
Владимир Стевановић; Биљана Пањковић
**Насеља. В.** је била насељена од најстаријих времена, али стицај историјских околности учинио је да савремена насеља немају дугу традицију. Чак ни развој на читавој територији није био уједначен. Урбани процеси су овде каснили. Најпре су започети у Срему, почетком нове ере, када се довде проширила Римска империја. Њени утицаји на развој насеља у другим деловима данашње **В.** били су минорни. Релативан континуитет из тих времена очуван је само на неколико примера (Сремска Митровица, Земун). За друге делове **В.** дуго су била карактеристична нестална насеља номада. Први подаци о сталним насељима потичу тек са почетка другог миленијума нове ере. Чести ратови учинили су да се ни она нису развијала у континуитету, а непрекидан развој већине почиње тек од XVIII в., после успостављања аустријске власти.
Године 2011. у **В.** је било 465 административних насеља, од којих је 52 имало правни статус града. У градовима је те године живело 1.146.731 или 59,4% становника. То су веома разнородна насеља. Највећи су Нови Сад са 231.798, Суботица са 97.910, Зрењанин са 76.511, Панчево са 76.203, Сомбор са 47.623, Сремска Митровица са 37.751 и Вршац са 36.040 становника. То су и највећи гравитациони центри. Неколико градова у окружењу Новог Сада (Сремска Каменица, Бачки Јарак), Панчева (Качарево, Старчево) и других градова има карактер приградских насеља, а статус града има и већи број малих општинских центара.
За војвођанска села карактеристичан је знатан број становника, просек 1.901, а многа од њих већа су од малих градова (Чуруг 8.166, Сивац 7.895, Ново Милошево 6.020, Меленци 5.982 становника итд.). Знатан број војвођанских села грађен је још у XVIII и XIX в. по доста унифицираним плановима, па су честа села четвороугаоних основа, са решеткастим распоредом улица и тргом у центру, уз који су све јавне зграде. Тај манир градње је толико укорењен, да су многе његове елементе подражавала и друга села приликом реконструкција. У околини неколико највећих градова (Нови Сад, Београд, Панчево, Зрењанин и др.) један број села доживео је корените трансформације, па су у њима аграрне функције добиле миноран значај, а у окружењу централног града створене су типичне урбане зоне.
**Становништво**. Модерни пописи становништва региструју становништво **В.** 1869–2011. Током приказаног периода број становника **В.** је растао, са изузетком деценије 1981–1991. Тај раст није био равномеран, а расположиви подаци у неким случајевима не приказују реално стање. Током релативно дугих међупописних периода долазило је до великих демографских промена, што је најкарактеристичније за периоде у оквиру којих су се одвијала два светска рата. Процењује се да је током I светског рата број становника смањен за 66.900, а током II за 90.700. Те мањкове компензовали су порасти током делова међупописних периода од пре и после ратова. Такође постоје сумње у депопулацију између 1981. и 1991. и постоје мишљења да је разлог рестриктивнији приступ приликом пописивања становника који су се дуго третирали као „радници на привременом раду у иностранству". Депопулацију у последњој деценији спречило је усељавање становништва прогнаног из Хрватске и БиХ.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/014-iii-vojvodina-kretanje-broja-stanovnika-grafikon.jpg)Промене броја становника биле су резултат природног прираштаја и миграција. Природни прираштај је увек био доминантан фактор. Пре I светског рата њега карактеришу велике осцилације, које су биле резултат високих и неуједначених стопа, како наталитета тако и морталитета. Из године у годину смењивале су се високе и ниске стопе прираштаја, које су некада биле и негативне. У време оба светска рата оне су биле негативне. После I светског рата долази до стабилизације али и опадања стопа, како наталитета тако и морталитета, а од 70-их година XX в. умирање претиче рађање, тако да стопе природног прираштаја постају негативне, те најављују неминовну депопулацију.
Неравномерном порасту броја становника доприносиле су и миграције. За период пре I светског рата карактеристична су била исељавања у прекоморске земље. После тога рата и промена државних граница отварају се путеви за миграције са југа. Тада је најмасовнија била колонизација бораца у **В.**, после које је уследила градња већег броја малих села и заселака, највише у северном делу Бачке. На крају II светског рата исељава се већина Немаца (процењује се да се радило о око 250.000 лица). После рата организована је нова колонизација која је у **В.** довела 216.306 лица. Она је довела до великих демографских промена. Наредна масовна миграција ка покрајини, која је доводила сиромашно аграрно становништво, одвијала се између 1955. и 1965. После тога аграрни разлози престају да буду важни покретачи миграција и смењују их урбани разлози. Следе исељавања радника у развијене земље Европе и унутрашње миграције ка градовима. Последња снажна миграциона струја ка **В.** одвијала се током последње деценије XX в., када се у току грађанских ратова у бившој Југославији овамо досељава велик број становника прогнаних из Хрватске и БиХ. Регистрацијом избеглица коју је извршио Републички завод за статистику 1996. констатовано је у **В.** 186.463 таквих лица, што је спречило депопулацију и поред негативног природног прираштаја. У градовима је 2002. живело 1.152.295 или 56,7%, а у селима 879.697 или 43,3% становника.
У **В.** је 2002. живело 984.942 или 48,5% мушкараца и 1.047.050 или 51,5% жена. Средња старост становништва била је 39,8 године и по свим критеријумима то је већ дуго стара популација. У групи младог становништва (0--14 година) било је 322.214 лица или 15,9%, у групи средовечних (15–59 год.) 1.265.519 или 62,3% и у групи старог становништва 435.697 или 21,4% популације (за 8.562 лица или 0,4% популације старост није била позната). Активно је било 912.800 или 44,9%, од којих су 701.112 обављали одређено занимање. Издржавано је било 706.843 или 34,8%, док је нека лична примања ван рада имало 408.999 или 20,1%. На раду у иностранству до једне године било је 3.350 лица или 0,2% популације. У примарним занимањима (пољопривреда, шумарство и рибарство) радило је 159.723 лица или 22,8%, у секундарним (вађење руда и камена, те прерађивачка индустрија) 186.186 лица или 26,6%, док је остало активно становништво (338.092 или 48,2%) радило у терцијарним делатностима. За 17.111 активних лица или 2,4% делатност није позната. Од 1.709.778 становника старих 15 и више година 42.229 или 2,5% било је неписмено, 75.377 лица или 4,4% било је без школске спреме, 280.389 или 16,4% имало је завршену непотпуну осмогодишњу школу, 425.564 или 24,9% завршену осмогодишњу основну школу, 751.182 или 43,9% завршило је средњу школу, 73.485 или 4,3% вишу школу и 88.596 или 5,2% факултет. За 15.185 лица или 0,9% школска спрема није позната. Становништво је живело у 749.925 домаћинстава.
Савремена популација **В.** формирана је после дуготрајних Аустро-турских ратова с краја XVII и у првој половини XVIII в. После тих ратова на овој територији остало је мало становника, а велику већину чинили су Срби. Уследила су спонтана или организована досељавања – колонизације, која су трајала током XVIII и XIX в. Домицили досељеника били су из околних, али и веома удаљених регија у Европи. То је створило велико етничко шаренило које је и данас једна од карактеристика популације, чија се етничка процентуална заступљеност временом мењала. У наредној табели приказане су промене до којих је дошло током XX в.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/017-iii-vojvodina-dominantne-etnicke-grupe-2011-karta.jpg)
На промене броја припадника појединих етничких група деловали су природни прираштај, асимилација и миграције. Констатовано је да је пракса планирања породице и рађање малог броја деце рано продрла на ову територију, али да није захватила припаднике свих етничких група у исто време. Најраније је постала честа појава код немачког становништва. Знатно смањивање природног прираштаја прво је констатовано код њих, а после II светског рата захватало је прво припаднике мањинских група, да би на крају постало општа појава. Асимилације становништва устаљена су појава, посебно присутна у случајевима када две етничке групе припадају истој религији. Мађарске власти су пре I светског рата биле посебно активне у томе, а мађаризацији је нарочито било подложно словачко и немачко становништво. После II светског рата знатан број Немаца изјаснио се као Мађари. Буњевци су се различито изјашњавали (или као Буњевци или као Хрвати), што је један од разлога великих осцилација броја Буњеваца. Чести су случајеви и да се Румуни изјашњавају као Срби. Број Немаца је нагло смањен после II светског рата због исељавања. Знатно повећавање броја Срба омогућено је после I светског рата померањем државне границе према северу и отварањем пута новим миграцијама.
**Привреда.** Природни услови за развој привреде у **В.** доста су униформни. **В.** је пространа равница погодна за разноврсну пољопривредну производњу, а униформност су реметиле само острвске планине Фрушка гора и Вршачке планине. Није читава територија била погодна за обраду. На две пешчаре педогенеза се споро одвијала и велике површине су биле под невезаним „живим песком". Велике површине на алувијалним равнима и депресијама биле су плављене површинским и подземним водама, а на пространим лесним заравнима постојао је проблем снабдевања водом. И поред тога пољопривреда је дуго била основна привредна грана, а њени производи су били сировине за прве фабрике и основне робе којима се трговало.
О значају појединих привредних грана може се судити по томе колико радника ангажују и којим делом учествују у остваривању народног дохотка. Према првом критеријуму у време пописа становништва из 2002. водећа привредна грана била је индустрија са 182.644 или 26% радника. За њом је мало заостајала пољопривреда (158.696 лица или 22,6%), која је до 1981. била доминантна привредна грана, а 1953. ангажовала је две трећине активног становништва. За њима је знатно заостајала трговина са услужним занатством (90.198 лица или 12,9%) и остале делатности.
По критеријуму народног дохотка до изражаја долази акумулативност производњи. Редослед је сличан оном извршеном по уделу запослених, али су разлике између челних привредених грана – индустрије и пољопривреде – много веће (38,7% према 20,7%). На трећем месту су трговина и оправке (17,6%), потом саобраћај (6%), грађевинарство (5%) и друге привредне гране. Ако се то упореди са стањем у читавој држави, види се да је редослед исти, али се односи донекле разликују. У **В.** индустрија има знатно веће учешће у народном дохотку, нешто је мања разлика код пољопривреде, а трговина, саобраћај, грађевинарство и друге привредне гране у Србији као целини остварују већи део народног дохотка.
У **В.** су услови за водеће гране пољопривредне производње бољи него у другим деловима државе. У њој пољопривредно земљиште заузима знатно већи део територије него на територији Србије без покрајина (83,4% према 66%), а и његова структура је повољнија. У **В.** је знатно већи удео земљишта под ораницама (1.793.572 ха или 88,3%), а мањи је удео површина под воћњацима (18.408 ха или 1%), виноградима (11.450 ха или 0,6%), ливадама (37.959 ха или 2,1%) и пашњацима (112.643 ха или 6,3%). Већи је удео и земљишта под рибњацима (30.421 ха или 1,7%; подаци за 2003). На више од половине површина под ораницама узгајају се кукуруз и пшеница, на више од једне петине индустријско биље (највише сунцокрет, шећерна репа и соја), а на много мањим површинама поврће и крмно биље.
Најбољи услови за ратарску производњу су на површинама лесних заравни и дилувијалних тераса, које заузимају око две трећине површине **В**. Повртарској производњи погодују растресита земљишта на алувијалним равнима, али су ту и велике површине угрожене поплавама или плитким фреатским водама и користе се као пашњаци. Ниска земљишта тектонских депресија у источном Банату тежа су за обраду, а приноси на њима су неуједначени и у већој мери зависе од падавина и нивоа фреатских вода. Ограничене су могућности за коришћење земљишта на планинама и пешчарама, али су на њима многи терени изузетни за воћарску и виноградарску производњу, а знатне су површине и под шумама.
За илустрацију пољопривредне производње у **В.** може да послужи једна година са просечним приносима каква је била 2002. Тада је у **В.** произведено 1.272.055 т пшенице, што је било 56,8% државне производње, 3.086.372 т кукуруза (55,2% државне производње), 2.009.706 т шећерне репе (95,8% државне производње), 258.871 т сунцокрета (92,5% државне производње) иако **В.** заузима само 27,8% државне територије (без КиМ). За државним просеком **В.** заостаје у сточарској производњи, јер је овде мање територије остављено под пашњацима и ливадама. Војвођанско сточарство је већим делом оријентисано на стајски узгој. На дан 15. I 2003. узгајано је 215.407 говеда (18,5% државног фонда), 1.311.074 свиње (36,1% државног фонда) и 157.535 оваца (10,4% државног фонда).
Индустрија је привредна грана која у **В.** нема дугу традицију. Разлози су били у периферном положају унутар Аустријске монархије, релативно лошим условима саобраћаја и касној градњи железничких пруга. Монопол над већим делом индустријских производа дуго је за себе држао централни део државе. Малобројна индустријска предузећа радила су само за потребе локалног становништва и за прераду пољопривредних производа. Први значајнији објекти изграђени су тек у другој половини XIX в. Прехрамбена индустрија задржала је примат над другим индустријским гранама. За војвођанску индустрију карактеристичнa је концентрисаност фабрика у највећим градовима, као што су Нoви Сад, Суботица, Панчево, Зрењанин, Кикинда, Сомбор, Вршац и др.
Једни од првих индустријских објеката били су млинови. Они су еволуирали до великих погона са пратећом пекарском индустријом и индустријом тестенина и кексова. Такви објекти постоје у већини војвођанских градова. Сличан је распоред и млекара и погона за прераду млека. Велике кланице са погонима конзервне индустрије постоје у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Врбасу, Вршцу, Банатском Карловцу и Чоки. Велик је и број фабрика за конзервирање воћа и поврћа. Највеће пиваре су у Апатину, Зрењанину, Панчеву, Вршцу, Челареву и Новом Саду, а шећеране у Жабљу, Сенти, Бачу, Новој Црњи, Зрењанину, Врбасу, Црвенки, Ковачици и Сремској Митровици. У Зрењанину и Јабуци код Панчева налазе се фабрике за производњу скроба, a у Хоргошу фабрика за прераду индустријске паприке, у Суботици, Врбасу и Вршцу фабрике чоколаде и кондиторских производа, уљаре у Врбасу, Зрењанину, Сомбору итд.
Дугу традицију има и индустрија грађевинског материјала. На овој територији мало је квалитетног грађевинског материјала, па су врло рано отваране циглане. Мањи или већи погони постојали су у већини насеља, а неки од њих израсли су до великих фабрика. Они у Кањижи, Белој Цркви и Новом Бечеју, поред цигле и црепа, производе и керамичке плочице. У првој половини XIX в. у околини Беочина почела је експлоатација и мануфактурна прерада цементног лапорца, а почетком XX в. изграђена је велика фабрика цемента.
Традицију има и текстилна индустрија, која се у прво време ослањала на велико тржиште и јефтину радну снагу јер је сировинска база за њу доста ограничена. Највеће фабрике су у Бачкој Паланци, Зрењанину, Новом Саду, Суботици, Кули и Оџацима. Много је шира мрежа фабрика конфекције. Производе се тканине, конфекција, санитетски материјали, трикотажа итд.
Једна од нових индустријских грана је хемијска индустрија. Највећи погони су рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, „Петрохемија" и „Азотара" у Панчеву, фабрика вештачких ђубрива у Суботици, синтетичког каучука у Елемиру, метанола и сирћетне киселине у Кикинди и др. Већи је број фабрика сапуна, детерџената и козметичких препарата (Нови Сад, Зрењанин, Суботица, Вршац и др.).
На бази великог тржишта настао је и велик број фабрика металне индустрије, каква је ливница у Кикинди, неколико фабрика машина и алата, аутомобилских делова, електроматеријала, медицинске опреме, ексера, шрафова, металне галантерије и др., а главни центри су Нови Сад, Суботица, Зрењанин и Сомбор. Фабрике дрвне индустрије раде на бази увезених сировина, а највећим бројем производе финалне производе, као што су намештај и грађевинска столарија. Постоје и фабрике коже и обуће, дувана, штампарије и др. Током последње деценије XX и почетком XXI в. дошло је до великих преструктурирања војвођанске привреде током које су се многе врсте производње нашле у кризи, па су поједини погони за краће или дуже време обустављали производњу.
Туризам није развијена привредна грана. Основни видови су ловни, бањски и транзитни туризам.
Територију **В.** пресеца неколико природних путних праваца што потенцира њен саобраћајни значај. Ово је југоисточна периферија Панонске низије преко које је средња Европа повезана с великим деловима југоисточне Европе и југозападним делом Азије. Према њој је упућена Моравска долина, која је најважнији путни правац Балканског полуострва. Саобраћајном значају доприносе и три дуге пловне реке, од којих је свакако најважнији Дунав. И поред свега тога, низ историјских околности учинио је да су европске железничке пруге овамо доспеле касно, тек у другој половини XX в. Правци првих пруга сведоче о томе да нису грађене за потребе ове територије, него за транспорт руда из карпатских рудника ка Аустрији. Прва пруга пресекла је 1856. југоисточну периферију Баната (Оравица–Базјаш у Румунији), а наредне године и северни део Баната (Сегедин–Кикинда–Темишвар). Године 1869. изграђена је пруга Сегедин–Суботица–Сомбор, а 1883--1884. најважнија војвођанска пруга Суботица – Нови Сад – Београд. После тога до I светског рата мрежа железничких пруга у **В.** брзо је попуњавана. Јачањем друмског саобраћаја на многим старим пругама саобраћај је обустављен или су пруге демонтиране. Најважније пруге усмерене су ка Београду и Моравско-вардарском природном путу. То су правци Београд–Суботица–Будимпешта, Београд–Загреб и Београд–Темишвар.
После II светског рата приоритет преузима друмски саобраћај. Укупна дужина путева са савременим коловозом је 5.334 км (аутопутеви, магистрални, регионални и локални путеви). Главни путни правци, који имају међународни значај су Београд–Загреб (аутопут), Београд – Нови Сад – Суботица (аутопут у изградњи) и Београд–Темишвар.
Слободан Ћурчић
**Језици и говори. В.** као регија јединствена је у Србији, Европи и у свету по oптималној регулисаности употребе већинског језика и језика националних мањина. На основу Устава Републике Србије (СГ Републике Србије бр. 83/06, члан 10) утврђено је да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, али је у члану 79 прецизирано да националне мањине имају право на употребу свог језика и писма, што се уређује посебним законом. Статутом АПВ (СЛ АПВ бр. 17/09, члан 26) утврђено је да су у органима и организацијама тог дела Србије у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик и њихова писма. Службена употреба српског језика на латиничком писму уређена је покрајинском скупштинском одлуком, а у складу са законом. Употреба језика и писама на територији општине, града или насељеног места утврђена је статутом општине односно града.
У општини Ада је, поред српског језика, са ћирилицом и латиницом, у употреби и мађарски језик. У општини Алибунар, уз српски језик са оба писма, у употреби су и словачки и румунски са својим писмима. У општини Апатин се, поред српског језика са оба писма, користе и мађарски (Купусина и Свилојево) и хрватски језик (Сонта). У општини Бач, уз српски језик са оба писма, у употреби су и мађарски и словачки језик са својим писмима. У општини Бачки Петровац, поред српског језика са оба писма, у службеној употреби је и словачки. Српски језик са ћирилицом, али и словачки језик са својим писмом, у службеној употреби су у општини Бачка Паланка. У општини Бачка Топола у службеној употреби је српски са оба писма, али и мађарски, словачки (Бајша) и русински (Ново Орахово). У општини Бела Црква у службеној употреби су четири језика: српски са ћириличким писмом, мађарски, румунски и чешки. Општина Беочин у службеној употреби има српски језик са ћирилицом и словачки (само у селу Луг). У општини Бечеј у службеној употреби је српски језик са оба писма, али и мађарски. У општини Врбас је слично, с тим што се у њој службено употребљава и русински језик. У вршачкој општини службени језици су српски са оба писма, мађарски и румунски. У жабаљској општини службени језици су српски са ћирилицом и русински језик. Општина Житиште, уз српски језик са оба писма, користи у службеној употреби и мађарски и румунски. У општини Зрењанин, поред српског и ћирилице, службено се употребљавају и мађарски, словачки и румунски језик са својим писмима. У општинама Инђија и Ириг у употреби је само српски језик са ћирилицом. У општини Кањижа у употреби је српски са оба писма, али и мађарски језик. У кикиндској општини званичан је српски са ћирилицом, али и мађарски (Банатска Топола, Кикинда, Руско Село, Сајан). Општина Ковачица има четири језика у службеној употреби: српски са оба писма, мађарски, словачки и румунски. У ковинској општини у службеној употреби су српски са ћирилицом, мађарски и румунски језик. У кулској општини службени језици су српски са ћирилицом, мађарски и русински. У општинама Мали Иђош и Нова Црња, поред српског са оба писма, користи се и мађарски језик. У општинама Нови Бечеј и Нови Кнежевац, уз српски са ћирилицом, користи се мађарски са својим писмом. У новосадској општини у службеној употреби су: српски са ћирилицом, мађарски, словачки и русински са својим писмима. У општини Опово у употреби је само српски језик са ћириличким писмом. У оџачкој општини, уз српски са оба писма, користе се и мађарски и словачки језик. У панчевачкој општини користи се службено српски са ћириличким писмом, али и мађарски (Иваново, Војловица), румунски (Банатско Ново Село), македонски (Јабука) и бугарски (Иваново). У општинама Пећинци и Рума у службеној употреби је само српски језик са ћириличким писмом. У општини Пландиште, уз српски језик са ћириличким писмом, користе се и: мађарски, словачки, румунски и македонски (Дужине). У сенћанској општини, поред српског са оба писма, користи се и мађарски језик. У општини Сечањ је слична ситуација, али се употребљава и румунски језик. У сомборској општини службени језици су српски са оба писма, мађарски, али и хрватски (Бачки Моноштор и Бачки Брег). У сремскомитровачкој општини српски са ћирилицом је скоро на целој територији, осим у Старој Бингули, где се употребљава и хрватски језик. У општини Србобран, поред српског са ћириличким писмом, користи се и мађарски језик. У општини Сремски Карловци заступљен је само српски језик са оба писма. У старопазовачкој општини, поред српског са ћириличким писмом, у самом граду користи се и словачки језик. У суботичкој општини користе се службено три језика: српски са ћирилицом, мађарски и хрватски са својим писмима. У општини Темерин у употреби су српски са ћирилицом и мађарски са својим писмом. Слична је ситуација и у општинама Тител и Чока, с тим што је српски заступљен и латиничким писмом. У шидској општини, уз српски језик са оба писма, у употреби су и словачки и русински језик.
На територији АПВ у свим општинама и градовима (45) у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо, а у 22 општине у службеној употреби је и латиничко писмо. Употреба само српског језика утврђена је у шест општина (Инђија, Ириг, Рума, Пећинци, Сремски Карловци и Опово), док се у осталим у службеној употреби користе и неки од језика и писама националних мањина. Тако се мађарски са својим писмом користи у 31 граду и општини, словачки у 13, румунски у 10, русински у шест, хрватски у четири, македонски у два, а чешки и бугарски у по једном месту. У панчевачкој општини у службеној употреби је пет језика и писама, а четири језика и писма су у службеној употреби у шест градова и општина, три језика и писма у 13 градова и општина, два језика и писма у 19 градова и општина. У средствима информисања користе се и украјински и ромски језик, на чијој се стандардизацији у **В.** интензивно ради.
На највећем делу територије **В.** говори се шумадијско-војвођански дијалекат, у оквиру којег се разликују говори Баната, Бачке и Срема. На западу Бачке у неколико подунавских села (али и Старчеву код Панчева) досељеници Шокци говорили су славонским икавским дијалектом, док Шокци у Срему говоре углавном исто као и Срби. На северу и северозападу Бачке, тј. у околини Суботице и Сомбора, Буњевци говоре млађим икавским дијалектом. Најстарији говорници досељени након II светског рата из БиХ, као и избеглице из те републике и Хрватске чувају и одлике источнохерцеговачког (херцеговачко-крајишког) дијалекта. У југоисточном Банату говори се смедеревско-вршачким дијалектом. Од почетка XIX в. у банатским селима Бока, Неузина, Радојево и Кеча (у Румунији) било је и говорника кајкавског наречја, који су углавном асимиловани будући да су у тим местима били у мањини.
Жарко Бошњаковић
**Религија.** Попис из 2002. показао је да у **В.** живи 2.031.992 становника који припадају различитим вероисповестима. Православни су најбројнији са 1.401.475 верника (68,97%). Римокатолика има 388.313 (19,1%), протестаната 72.159 (3,55%), исламских верника 8.073 (0,39%), јудаиста 329 (0,016%), атеиста 12.583 (0,62%), а припадника прооријенталних култова 166 (0,008%). Остале верске заједнице скупа имају 4.456 верника (0,22%). Становника који не припадају ниједној верској заједници било је 418 (0,02%), а о својој верској припадности није се изјаснило 101.144 (4,98%) становника. Није позната верска припадност 42.876 становника (2,11%), који су у време пописа били одсутни, вероватно на раду у иностранству.
Радомир Милошевић
**Историја.** *Праисторија.* На основу геолошке старости слојева као и технолошког поступка код израде оруђа од окресaних, најчешће силикатних стена и минерала, животињских костију и рога, извршена је подела старијег каменог доба -- палеолита на неколико фаза: *старији* (*доњи*), *средњи* и *млађи* (*горњи*) *палеолит*. У Банату, у околини Вршца, откривена је група палеолитских налазишта са бројним артефактима: Козлук, Месић канал, Црвенка, Ат и Балата. Локалитети Црвенка, Ат и Балата налазе се на простору који је био интензивно насељен у млађој фази средњег вирма (27–24. миленијума п.н.е.). Друга група палеолитских станишта нађена је у Срему: на Петроварадинској тврђави, у Иригу и Земуну. Климатским променама насталим између 24.000 и 10.000 година п.н.е., створени су повољни услови за увођење земљорадње и сточарства. *Старчевачка култура* из старијег неолита (друга половина 7 – прва половина 6. миленијума п.н.е.) издваја се као прва земљорадничка култура у којој се прелази на планску производњу житарица и седелачки начин живота. Обухватала је подручје Срема, јужни и средњи Банат и Бачку са главним локалитетима Старчево, Вршац, Перлез, Визић, Рума, Обреж, Оџаци и Мужља. Препознатљива је посебно по керамици, монохромној глачаној и грубој украшеној „барботин" орнаментом и техником урезивања, док се јавља и сликана керамика.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/025-iii-vojvodina-arheoloska-nalazista-karta.jpg)
*Винчанска култура* (друга половина 6 – прва половина 5. миленијума п.н.е.) припада млађем неолиту и углавном се поклапа са подручјем старчевачке културе. Подељена је на две фазе: на старију – Винча–Тордош I и II – са налазиштима: Арадац, Баранда, Чента, Сакуле, Опово, Ботош, Чока, Српски Крстур, Иђош, Оџаци, Дероње, Ратково, Каравуково, Бач, Обреж, Хртковци, Батајница, и млађу фазу – Винча–Плочник I и II ab – са налазиштима: Гомолавa у Хртковцима, Белетинци код Обрежа, Кормадин код Јакова, Потпорањ код Вршца, Богојевo, Перлез, Сремски Карловци, Петроварадин и др. За ову фазу је важно откриће прве систематски истражене и документоване некрополе на Гомолави са 27 инхумираних покојника. Један број гробова имао је прилоге израђене од бакра – наруквице и минијатурне перле. Групу карактерише керамика, основни облик су глачане биконичне зделе, и посебно антропоморфна пластика.
Паралелно са винчанском, у појединим регијама развијају се још две неолитске културне групе: потиска и *сопотско-ленђелска*. Потиска култура (прва половина и средина 5. миленијума п.н.е.) доминира у северном Банату: Матејски брод код Новог Бечеја, Кремењак код Чоке, Камара хумка код Новог Кнежевца, Градиште код Иђоша и др. У западном делу Срема праисторијске заједнице преузимају елементе истовремене сопотско-ленђелске културе, чије је матично подручје у Славонији (од Илока до Вашица, Сремске Раче до Доњег Михољца, Нашица, Орљаве) и постепено се шире на источни део Срема до Лаћарка, Хртковаца и Буђановаца.
После винчанске културе која је увела велике социјалне и економске новине у начину живота праисторијских заједница, енеолитска револуција у којој доминира бакар, својим иновацијама значајно делује на живот тадашњег праисторијског друштва. Те новине манифестују се у материјалној култури, начину живота, овладавању новим техникама и сировинама. Напредак се уочава у изради оруђа, оружја и накита, као и кроз појаву нових популација изазвану индоевропском сеобом народа. На подручју **В.** издвојене су енеолитске културе аутохтоног и миграционог порекла. У аутохтоне убрајамо *Тисаполгар* (Tiszapolgár), *Бодрогкерестур* (Bodrogkeresztúr), делимично *Салкуца IV* (Salkuţa) и *Вајска–Хуњадихалом културе.* Као последица великих етничких покрета, с друге стране, јављују се нове културне творевине попут Чернавода III – Болерас (Cernavoda–Boleráz), затим *баденска* и културе које настају њеном еволуцијом – *костолачка и вучедолска*. Културе *Тисаполгар и Бодрогкерестур* (друга половина и крај 5. миленијума п.н.е.) спадају у прве енеолитске културе које су се развиле на подручју **В.**, највише у Потисју (Црна Бара код Чоке, Носа код Суботице, Батка код Сенте) и Срему (Прогар и Шанчине у Белегишу). Поред предмета од бакра (појава првих секира, ножева и длета), обележје ових културних група је и њихова керамика (пехари на високој нози и лепо украшене зделе). На подручје **В.**, као део миграционих промена, из Румуније стиже *Салкуца IV* култура. Налазишта ове културе откривена су у Баранди и Земуну, а препознају се по посудама са тракастим дршкама и плочастим проширењем на дну. У исто време, у западном делу Бачке (Вајска) регистровани су гробови са прилозима (златни привесци). Култура *Чернавода III* (прва половина 4. миленијума п.н.е.) откривена је у јужном Банату (Ковин – Брза Врба) и Срему (Вашице – Градина на Босуту), док су носиоци истовремене *Болерас културе* запосели западну Бачку (Мостонга I код Оџака). За развој енеолита **В.** изузетан значај припада носиоцима *баденске културе* (средина и крај 4. миленијума п.н.е.). Равничарска култура, номадског карактера, са развијеном економијом, са коњима и запрежним колима, развила се на лесним пространствима Панонске низије. Типична насеља из овог периода су откривена у Добановцима, Хртковцима (на Гомолави), код Оџака, Богојева, Вршца и др. Керамика је препознатљива по шољама са луковичастим реципијентом, по посудама са елипсоидним отвором и дводелним зделама.
Након великих миграционих покрета који се јављају у раном и средњем енеолиту, у касном енеолиту долази до развоја *нове костолачке културе* (последња четвртина 4. и почетак 3. миленијума п.н.е.). Српско Подунавље, посебно Срем (али и источна Славонија и део Барање) имали су значајну улогу у развоју костолачке културе. Костолачка насеља су трајна, а костолачка керамика, иако садржи елементе баденске културе, представља нову појаву у енеолиту **В.** и северног Балкана. Костолачка култура има три развојне фазе које су издвојене у насељу на Гомолави (Хртковци), у Добановцима, Земуну, код Оџака, Богојева и Сремских Карловаца. Временом, она са својим орнаменталним стилом (Furchenstich) прераста у *вучедолску културу* (првe три четвртине 3. миленијума п.н.е.). Вучедолска култура се развија такође уз реке или на брдовитим теренима (Пећине код Врдника).
Са појавом бронзе **В.** улази у нову развојну фазу. Главне културе раног бронзаног доба (крај 3. и прва трећина 2. миленијума п.н.е.) у Срему су *винковачка култура* са налазиштима Градина на Босуту, Циглана у Добановцима, Стојића гумно и Градац код Белегиша, Голокут код Визића, Пећине код Врдника; на северу Баната *моришка* са некрополама у Мокрину и Остојићеву; и *ватинска* *култура* која се простирала у јужном Банату, Бачкој и Срему – Ватин, Жидовар, Омољица, Попов салаш код Каћа, Феудвар код Мошорина – као и у Србији, и захватала је делом средње бронзано доба. У културе средњег бронзаног доба (средина 2. миленијума п.н.е.) убрајају се у јужном Банату и североисточној Србији *култура инкрустоване керамике или дубовачко-жутобрдска група* чији су остаци нађени у Дупљаји, Лудошу код Вршца, Дубовцу, Жидовару и Иланџи, која се поред богато украшене керамике одликује већим бројем антропоморфних фигурина, затим у Срему Белегишка група, с налазиштима Белегиш, Сурчин, Калуђерске ливаде, и на северу *Култура гробних хумки* (Hügelgräberkultur), чији се утицаји запажају далеко на југу – Иђош, Хајдуково, Лудош, Велебит, Банатски Карловац. Неке од ових група, нпр. Белегиш–Гава, позната по црноглачаној тордираној керамици, настављају живот и у касно бронзано доба (последња трећина 2. миленијума и сам почетак 1. миленијума п.н.е.), које је познато по великом броју остава металних предмета, које могу бити по свом карактеру оставе ливнице, оставе скривнице и заветне оставе. Највише их је нађено у Банату око Вршца (Мали Жам, Марковац–Груњац, Вршац–Козлук итд.) и у Срему (Крчедин, Пећинци, Добринци, Бингула–Дивош, Шимановци итд.), мање у Бачкој (Футог).
Појава гвожђа и његова употреба у свакодневном животу уводи нас у нову етапу развоја праисторијског друштва у **В**. У старијем гвозденом добу, које представља време стабилизације тадашњих прилика, најзначајнија културна група је босутска, раширена у Срему, југоисточној Бачкој и средњем и јужном Банату. Рана фаза (950–750. п.н.е.) заступљена је у насељима Калакача код Бешке, Гомолава код Хртковаца са две велике гробнице (78 и 32 покојника), Градина на Босуту, Феудвар код Мошорина, Попов салаш код Новог Сада (Каћ), Батка код Перлеза, Леје код Арадца и др. Развијена фаза (750–550. п.н.е.) издваја се по керамици тзв. басараби стила, украшеној жигосаним „С" мотивима, урезаном спиралом у низу и урезаним геометријским и фигуралним украсима, на налазиштима Градина на Босуту, Гомолава код Хртковаца, Жидовар и Феудвар. Касна фаза (550–400. п.н.е.) јавља се у насељима Градина на Босуту, Гомолава код Хртковаца, Жидовар код Вршца, Градиште код Иђоша, Феудвар код Мошорина и др. На западу и северозападу Бачке егзистира *даљска група* (750–450. п.н.е), најбоље представљена у некрополи Ђепфелд код Дорослова.
*Античко доба.* На овом простору долази до формирања првих племенских заједница, о којима говоре антички извори: Панони, Трибали, Бреуци, Амантини и др. Нешто касније на историјску позорницу ступају Келти (V в. п.н.е. – II н.е.), који започињу миграције које ће их одвести у разне делове Европе, све до Мале Азије. Након пораза код Делфа (279. п.н.е.) поражена келтска племена се уједињују у племенску заједницу Скордиска и трајно насељавају Подунавље – Срем и јужну Бачку. У Подунављу затичу аутохтоно илирско-панонско становништво, са којим граде нову материјалну културу. Насељавањем Келта у **В.** мењају се социјално-економски услови, уводи се робноновчани промет са златним и сребрним монетама, оснивају се занатски центри за израду керамике и прераду метала, користе се ротационо витло, жрвњеви и др. Поред једнослојних насеља којих има највише у Срему и Бачкој, током II в. п.н.е. Скордисци подижу и утврђена насеља-опидуме (*oppida*), који су административно-економско-војни, али и занатски центри за одређене регије у **В.**: Гомолава, Градина на Босуту, Стари Сланкамен, Плавна, Турски шанац код Бачке Паланке, Чарнок код Врбаса, Чуруг, Феудвар код Мошорина, Гардиновци, Жидовар и др.
Римљани су тек након угушења панонско-далматинског устанка, 6–9. г. дефинитивно заузели овај простор. Срем је укључен у римску државу 12. г. у оквиру провинције Паноније. Формирањем панонске границе од средине I до краја IV в. н.е., Бачка и Банат су остали изван римског одбрамбеног система – лимеса. Археолошки материјал са леве обале Дунава указује да су Римљани трговали са неримским становништвом које је живело у Бачкој и Банату, келтским, сарматским и дачким племенима. У Бачкој су током I–II в. н.е. у северном делу живела сарматска племена (Бачка Топола, Суботица, Мали Иђош), док су јужни део задржали Скордисци и Панонци (Чуруг, Чарнок код Врбаса, Турски шанац, Плавна итд.), али и сарматска племена (Ада, Чуруг и др.). Остаци римских грађевина у јужном Банату сведоче о истовременом присуству Римљана и сарматских племена на овој релативно малој територији. Урбанизација Срема почиње средином I в. н.е., када Римљани излазе на Дунав. Тада почиње и изградња одбрамбеног система – лимеса. Најјачи градски центри у Срему су Сирмијум (*Sirmium*) и Басијана (*Bassianae*) код Доњих Петроваца. Већ средином I в. н.е. оснива се *civitas Sirmiensium et Amantiorum*, који 79. добија статус града – *colonia Flavia*. Сирмијум се убрзано развија, постаје важан војно-административни и економски центар у провинцији Доњој Панонији (II–VI в.). Највећи просперитет достиже почетком IV в. н.е., када постаје главни град провинције *Panoniae Secundae*, затим седиште перфекта источно-илирске перфектуре, повремена резиденција царева, као и место рођења неколико римских царева (комплекс царске палате, део форума, житница, хиподром, градске терме, базилика Св. Димитрија и Св. Иринеја, трговачко занатски центар итд.). Сирмијум је 1. III 293. за време владавине Галерија постао једна од четири престонице Римског царства. Басијана код Доњих Петроваца у историјским изворима помиње се до средине II в. н.е. као територија перегринске заједнице, којој су припадали и Амантини и Скордисци. Градска територија Басијане је почетком II в. н.е. добила *municipiali status* (124. г.), док се у III в. (од 214) помиње као колонија, и уз Сирмијум, била је најзначајнији центар војне и цивилне управе.
Изградња првих утврђења на Дунаву почиње већ у време Веспазијана (69–79) и траје све до IV в. н.е. На сремском делу доњопанонског лимеса потврђени су остаци више војних логора: *Taurunum* (Земун), *Burgenae* (Нови Бановци), Белегиш, *Rittium* (Сурдук), *Аcumincum* (Ст. Сланкамен), Чортановци, *Cusum* (Петроварадин), *Bononia Malata* (Баноштор). Као контра лимес подижу се и утврђења на левој овали Дунава – *castellum Onagrinum* (Бегеч) и на острву Сапаји код Банатске Паланке. Поделом царства за време Теодосија (395), Срем потпада под дијецезу Илирик. Налази римских парадних шлемова у Беркасову код Шида (два комада) и Јарку код Хртковаца, указују на важност Срема у историјским догађајима који су везани за IV в. Бројне некрополе из Сирмијума (14 гробаља), из пограничне зоне лимеса у Бешкој и Свилошу, као и у унутрашњем делу Провинције: Чалма, Беркасово, Кузмин, Прогар, Хртковци, Нови Бановци указују на важност овог дела царства. Као периферно подручје западног Римског царства, Срем је био и под јаким византијским утицајем. Током V и VI в. Срем је био изложен освајањима и борбама око превласти Хуна, Гота и Гепида, све до доласка Авара и пропасти Сирмијума 582/83.
У време када Римљани освајају Срем, Дачани су били господари јужног и источног дела Панонске низије. Пад дачке државе и римска освајања се донекле поклапају са почетком насељавања Сармата (I–IV в.) на подручје Бачке и Баната. Сарматска племена: Јазиги, Лимиганти, Роксолани били су под јаким утицајем аутохтоног дачког и келтског становништва с једне стране, а с друге изложени утицају знатно развијеније римске цивилизације.
Крајем IV в. започињу политички, етнички и културни процеси који захватају период сеобе народа и рани средњи век. У овом историјском раздобљу степски народи стижу у Карпатску котлину, где доживљавају промену свог политичког и економског поретка: распадање родовског друштва које је водило према феудалном друштвеном и економском систему. У Подунавље међу првима стижу Хуни (око 370) који покоравају Алане, Источне и Западне Готе. Први директни напади Хуна на погранична утврђења у Мезији уследили су 422. Већ 427. Цариград ступа у превентивну акцију и од Западног Римског царства преузима контролу над Сирмијумом. Након Атилине смрти (453), Хуни напуштају Подунавље; на њихово место стижу Источни Готи (Нови Бановци, Земун, Раковац, Сремска Митровица). Већ 471. Источни Готи напуштају провинцију Панонију, а у Срем из Потисја (Српски Крстур, Бочар, Ковин, Хоргош, Сента и Суботица) долазе Гепиди, који чак и своју престоницу премештају у Сирмијум (Батајница, Јаково, Земун, Сремска Митровица). Већ 546. на историјску позорницу ступају Лангобарди који су у савезништву са Аварима 567. потукли Гепиде. Са поразом Гепида, Византији се пружила прилика да поврати Сирмијум и већи део Доње Паноније. Историју Авара у Карпатској котлини делимо на две фазе: рани или први каганат који траје од 567. до приближно 670. Други каганат (на прелазу из VIII у IX в.), везан је за појаву Франака, који су потпуно скршили аварску политичку моћ у овом делу југоисточне Европе.
Марија Јовановић
*Средњи век.* Мађари су у Панонију продрли 896. и одатле су до последње трећине X в. кретали на пљачкашке походе дубоко у западну Европу, потом и ка југу. За време владавине првог краља Св. Стефана (997–1038), почео је процес христијанизације, стварања државе и изградње феудалног друштвеног поретка, углавном по западноевропском обрасцу. Утицаји византијског културног круга били су дуго приметни, нарочито у јужним деловима земље где се Угарска граничила са Византијом, доцније са Србијом.
Временом је знатан део покореног становништва, већином словенског, асимилован. Неке етничке групе, као Кумани, Саси, Секељи и Јаси, имале су своју самоуправу. Срби су се одржали само на крајњем југу земље. Територијално-управне јединице биле су жупаније (мађ. Vármegye), њихов укупни број и границе су се мењали да би се, углавном, усталили у XV в. Бачка је била подељена између две жупаније, са седиштима у Бодрогу и Бачу. Северни део Баната припадао је Чонградској жупанији, а остатак Чанадској, Тамишкој, Торонталској, Карповској и Ковинској. Под Сремом су подразумеване и области са друге стране Саве у данашњој Мачви („Онострани" или „Доњи" Срем). Био је поприште борби између Византије и Угарске којој је коначно припао крајем XII в. када је подељен на две жупаније, Сремску и Вуковску. На том простору је током нареднa два столећа, оснивањем већег броја манастира католичких монашких и просјачких редова, скоро искорењено православље. „Доњи Срем" организован је као крајиште јер су српски владари из династије Немањића показивали претензије ка овим територијама. Стефан Драгутин је од мађарског краља Ладислава IV 1284. добио Мачву са Београдом, Усору и Соли, а Браничево и Рудник су око 1292. заједнички освојили краљеви Милутин и Драгутин: Драгутин их је држао под својом влашћу до 1316, а тада их преузима Милутин.
Привредни и демографски развој Бачке, Баната и Срема ишао је углавном узлазном линијом. Прекинут је најездом Монгола 1241. и настављен почетком XIV в. Формиран је велик број насеља међу којима је било релативно много оних са статусом вароши и тргова. У време османског освајања нека су сасвим затрвена, а друга су неповратно изгубила некадашњи значај.
После битака на Марици (1371) и Косову (1389), којима је почело рушење српске државе, на удару Османлија нашло се и подручје данашње **В**. Деспот Стефан Лазаревић искористио је турски пораз од Монгола код Ангоре (1402) и постао (1403) вазал мађарског краља Жигмунда Луксембуршког који је њему и његовом наследнику, Ђурђу Бранковићу, даровао поседе широм Угарске, највише у Банату, Бачкој и Срему. Тамо су се после пада Смедерева (1459) населили припадници династије Бранковић којима су деспотску титулу потврдили краљеви Матија Корвин и Ладислав Јагелонац: Вук Гргуревић („Змај Огњени Вук", 1471–1485) Ђорђе (касније владика Максим, 1486–1496), Јован (1496–1502). После Бранковића деспоти су били Иваниш Бериславић (1504–1514), Стефан Бериславић (1520–1526), Радич Божић (1527–1528), Павле Бакић (1537) – последња двојица нису имала поседе на подручју **В**. У Угарску су прешле и друге угледне породице које су се укључиле у овдашњу феудалну структуру као Јакшићи, Бакићи. Све бројнији, Срби су имали важну улогу у одбрани граница као коњаници, пешаци, шајкаши на рекама. Ојачала је и православна црква, па су крајем XV и у XVI в. основани бројни манастири, нарочито на Фрушкој гори.
*Под османском влашћу*. Уочи османског освајања територија **В.** је, као и већи део Угарске, била 1514. захваћена сељачким устанком Ђерђа Доже који је исте године угушен. Сулејман Величанствени је 1521. освојио Београд, а 1526. код Мохача нанео одсудни пораз мађарској војсци – краљ Лудовик II је погинуо а племство било десетковано. У време безвлашћа и борбе за престо између Фердинанда Хабзбуршког и ердељског магната Јована Запоље појавио се српски „цар" Јован Ненад, личност тајанственог порекла. Окупио је у Суботици војску коју су чинили Срби и нешто Мађара, овладао Бачком и преговарао са обојицом претендената, док у лето 1527. у сукобу са Запољом није био поражен, потом и убијен.
Османлије су до 1541. овладале Сремом и Бачком, а по заузимању Баната (1552–1556) скоро целим панонским басеном. Угарска је била подељена на три дела: северозападни („Краљевска Угарска") под влашћу Хабзбурга; источни (Ердељ), којим су владали мађарски кнежеви као османски вазали; средишњи, у којем се налазила и **В.**, био је под непосредном османском влашћу. У Банату је успостављен Темишварски ејалет (пашалук) са неколико мањих територијално-управних јединица – санџака. Срем и Бачка били су у Будимском ејалету, те у Сремском, односно Сегединском санџаку, с тиме што је 1596. Сегедински санџак припојен новооснованом Јегарском ејалету.
Многа насеља су разорена током ратних похода, а друга су добила спољна обележја оријенталне културе – међу значајнијим били су Сремска Митровица и Бечкерек, управна седишта санџака. Изменио се и састав становништва. Срба је било и у „Краљевској Мађарској" и у Ердељу, док су на подручју Срема, Баната и Бачке представљали етничку већину. Много их се доселило током османског освајања, док је мађарски живаљ делом побијен, а делом мигрирао ка северу. Са Балкана су се доселили и Грци, Цинцари, Бугари, сефардски Јевреји. Муслимани су живели углавном у утврђењима и урбаним средиштима.
Убрзо по заузимању Баната, 1557, обновљена је Пећка патријаршија која је Србе и духовно и политички обједињавала. Мада су многи од њих имали повлашћен статус јер су служили у османским помоћним војним јединицама у време Дугог рата (1593–1606) између Аустрије и Турске, дигли су 1594. устанак у Банату. Заузели су Вршац, Бечкерек, Липову, Бечеј и Тител али су, оставши без помоћи из Аустрије и Ердеља, поражени. Турци су за одмазду на Врачару, надомак Београда, спалили мошти Св. Саве.
Крај османске власти у Панонији обележио је Велики бечки рат (1683–1699). Пошто је 1683. разбила опсаду аустријске престонице, хришћанска војска је кренула у продор ка југу: 1686. заузела је Будим, 1687. однела велику победу код Харшања, 1688. заузела Београд и ушла у Србију напредујући 1689. до Ниша, Приштине, Скопља и Штипа. Срби су почели масовније да јој прилазе после пада Будима, када се она приближила крајевима у којима су били гушће насељени, а у Србији је 1689. избио устанак. После пораза аустријске војске 1690, око 70.000 Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, црквеним и народним старешинама прешлo је у страху од одмазде у крајеве на другој страни Саве и Дунава. Офанзива Османлија заустављена је 1691. када им је Лудвиг Баденски нанео тежак пораз код Сланкамена, а кључну победу извојевао је 1697. код Сенте Евгеније Савојски. Миром у Сремским Карловцима 1699. Бачка и западни део Срема припали су Аустрији, а Банат и југоисточни Срем Турској. Уследио је нови рат у којем је Евгеније Савојски 1716. потукао Османлије код Петроварадина; исте године освојио је Темишвар, а следеће 1717. Београд. Пожаревачким миром 1718. Аустрији су припали Банат и већи део Србије коју је изгубила миром у Београду 1739. када се граница усталила на Сави и Дунаву. Турци ће провалити у јужни Банат за време последњег аустро-турског рата 1788–1791, али ће бити брзо одбијени.
*Под аустријском влашћу.* Хабзбурзи су области Угарске из којих су протеране Османлије третирали као освојене и намеравали да њима владају апсолутистички. Комисијом за новозадобијена подручја (Neoaquistica Commisio) руководио је кардинал Леополд Колонић, непомирљиви поборник централизације и покатоличавања калвиниста и православних. Тиме се руководио и у плановима за обнову земље. Мађарско племство се одупирало апсолутизму и захтевало је да се све ослобођене територије ставе под власт угарског сабора. Противило се и успостављању нових војних граница, Посавско-подунавске и Потиско-поморишке (1699–1702) јер су ове области биле под непосредном управом Ратног савета у Бечу, а настањивали су их углавном Срби. Срби су настојали да избегну укмећивање и притиске католичке цркве, па су заузврат скоро сви одрасли мушкарци подлегали војној обавези. Устанак под Ференцом II Ракоцијем (1703–1711) угушен је уз помоћ Срба који су том приликом поднели велике људске жртве и у неким крајевима су скоро истребљени.
Аустрија је постепено попуштала захтевима Мађара. Зато су државно-правне и административне поделе на подручју данашње **В.** током XVIII и XIX в. биле врло сложене. Већи део Бачке враћен је под угарску управу после Ракоцијевог устанка, а део 1751. после укидања Потиско-поморишке војне границе. Срби су се томе узалудно опирали, део њих мигрирао је ка југу, на територије које су остале у статусу Границе, а неколико хиљада их се одселило у Русију. Срем је, као део Славоније, враћен у састав Угарске, односно у надлежност Хрватског сабора 1745. Банат је био под управом Дворске коморе у Бечу, ван домашаја мађарског племства и жупанијске управе, све до 1778. Посебан, привилегован, статус задржали су Потиски дистрикт у Бачкој и Великокикиндски дистрикт у Банату. Делови Срема, Баната и Бачке нису били стављени под власт Угарске све до потпуног укидања Војне границе (1871–1881).
У XVIII в., у време владавине Јозефа I, Карла VI, а нарочито просвећених апсолутиста Марије Терезије и Јозефа II, ове области су делом спонтано, а више интензивним мерама државе доживеле велике промене у привредном, етничком и културном погледу. У Бачкој и Банату почели су опсежни мелиорациони радови који су настављени у XIX столећу и тиме је потпуно измењен изглед ових предела. Пре тога реке су кривудале и разливале се километрима ван корита па су, по сведочењу савременика, насеља подигнута на сувом терену изгледала као острва. Већим делом године копнени путеви били су непроходни. Исушивањем мочвара сузбијена је маларија и добијене су нове обрадиве површине. Пресецањем меандара знатно су скраћени токови река, а дуж њихових обала подигнути су насипи који су зауставили поплаве; прокопане су стотине километара канала. Обновљена су стара и формирана потпуно нова насеља. Градња је обављана плански по правилима која су прописивала распоред и ширину улица, површину окућнице, положај и величину кућа, распоред просторија у њима. Нови Сад (1748), Сомбор (1749), Суботица (1779) и Вршац (1817) имали су статус слободног краљевског града, а развило се и више урбаних агломерација нижег ранга (коморска насеља, слободне вароши). Бечкерек је био административни центар Торонталске, Сомбор Бачко-бодрошке жупаније, Бечеј Потиског, а Кикинда Великокикиндског дистрикта. У Војној граници су урбане функције (занатске, трговачке, образовне) имали слободни војни комунитети: Петроварадин, Земун, Сремска Митровица, Сремски Карловци, Бела Црква и Панчево.
Крајем XVIII и почетком XIX в. Бачка и Банат убрајани су у развијеније угарске покрајине. Ка северозападу пловили су бродови са житом и у крдима терана стока гајена на пустарама. Постепено су увођене и друге културе: кукуруз, кромпир, лан, кудеља, дуван, хмељ, свилена буба. Виноградарство је било заступљено у Срему, на обронцима Фрушке горе, у Банату у околини Вршца, у Бачкој око Суботице. Бројни су били млинови – воденице („дунавке"), ветрењаче, „суваче". Средишта текстилне и свиларске индустрије били су Нови Сад, Бачка Паланка, Сомбор, Апатин и Вршац. Пиваре су у већим местима оснивали Немци који су развили и производњу цигала. Реке су биле богате рибом која се извозила. Важна је била посредничка трговина са Турском у којој су, захваљујући вештини и пословним везама, предњачили дошљаци са Балкана, Срби, Грци и Цинцари, од којих су многи стекли велико богатство.
Почетком XVIII в. подручје **В.** је било слабо настањено и то углавном Србима, али се демографска и етничка слика до краја столећа изменила. Пораст становништва мање је био резултат спонтаног усељавања а више планске колонизације коју су спроводили владајући кругови, имајући у виду првенствено привредни развој али и политичке циљеве. Највише су, већ после Бечког рата, насељавани Немци-католици, али је њихова масовна колонизација почела по ослобођењу Баната (1718) и потрајала је кроз цео XVIII в. Брзо су асимиловали малобројне Италијане, Французе и Шпанце па су, уз Србе и Мађаре, постали најбројнији народ у **В**. Мађари су се испрва настањивали у Бачкој и њихов број је овде и у другим областима растао споро али константно. Насељавање Словака у Бачку почело је 1745, а убрзо потом и у Срем. Русини су из северозападне Угарске и Прикарпатја дошли у Бачку у два таласа (1749–1751. и 1763), а одатле су се у мањим групама насељавали у Срему. Румуни су се спонтано досељавали у Банат током целог XVIII в. Рома (Цигана) било је на целом подручју **В.** и споро су се прилагођавали седелачком начину живота. У мањем броју и некомпактно насељавали су се Цинцари, Грци и Јермени који су се по верској основи углавном претопили у Србе. Јевреји су у Бачкој насељавани без већих препрека, а у Срему и Банату им је, државним мерама, настањивање ограничавано све до друге половине XIX в.
И поред бројних случајева претапања, сваки од народа чувао је веру, језик, обичаје, ношњу. Међусобни утицаји били су врло јаки што је резултирало сличностима у начину живота, али чврсто културно и политичко заједништво није остварено. У Великој сеоби Србију су напустили патријарх и мноштво угледних људи па се током XVIII в. политичко и културно средиште целокупног српског народа налазило у **В.**, што код Мађара, Немаца, Румуна, Русина и Словака није био случај. Као раније у османској, православна јерархија на челу са патријархом, доцније митрополитом, уважена је и у хабзбуршкој држави као легитимни представник српског народа. Правна основа за то био је низ нормативних аката које су почев од 1690. издали хабзбуршки владари, а познати су под заједничким именом Привилегије: Србима је осигурано исповедање вере и право да бирају митрополита и епископе, сопствене магистрате, оснивају школе. Захтеви српског вођства за засебном територијом нису уважени, а и зајамчене повластице су временом од стране владара биле оспораване и сужаване. Представничко тело кроз које је остваривана црквено-просветна аутономија био је Црквено-народни сабор чије надлежности нису биле јасно одређене што је омогућавало уплив државе на његов рад, пре свега на избор митрополита. Састав сабора усталио се током времена, а у њега су поред представника цркве улазили и посланици области које су биле под цивилном управом (угледни грађани) и они из Војне границе (официри). Срба племића било је мало да би играли виднију улогу у националном животу, већином су следили политику мађарског племства, па су на сабору као посебан сталеж били заступљени само једном (1790). Да би се одупрла католичком прозелитизму, православна црква чије је седиште било у Сремским Карловцима (→ Карловачка митрополија) радила је енергично на јачању унутрашње организације, дисциплиновању и образовању свештенства и верника. У материјалној и духовној култури све су видљивији били утицаји барока. Изграђен је просветни систем који је обухватао основне школе; гимназије у Сремским Карловцима (1791) и Новом Саду (1810); Богословију у Сремским Карловцима (1794), учитељску школу у Сомбору (тзв. Норма, 1778), потом у Сентандрeји (1812, пренета у Сомбор 1816). Многи младићи похађали су протестантске лицеје у данашњој Словачкој, ређе универзитете у Пешти и Бечу или ван Хабзбуршке монархије. Под различитим утицајима, највише руским, немачким и француским, започео је развој модерне српске књижевности и историографије чији су први представници Захарија Орфелин, Јован Мушкатировић, Павле Јулинац, Емануило Јанковић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић и др. Све бројније и самосвесније грађанство прихватило је идеје просветитељства, а снажан одјек у **В.** имала је Француска револуција 1789. То је до изражаја дошло 1790. на Темишварском сабору који је означио почетак епохе борбе за националну еманципацију и либералне друштвене установе.
Први српски устанак Срби из **В.** су подржали слањем материјалне помоћи, ређе као борци. Најважнији допринос дали су интелектуалци који су непосредно учествовали у организовању администрације и просвете у устаничкој држави – у томе ће и доцније, до средине XIX в., имати кључну улогу у Кнежевини Србији. Под утицајем Првог српског устанка и револуционарних збивања у Европи избили су немири у Срему (Тицанова буна, 1807) и Банату (Крушчичка буна 1808).
Бранко Бешлин
*Од Велике сеобе до Мајске скупштине*.Кад су аустријска царска војска и устанички српски одреди претрпели од Турске пораз у Качаничком кланцу, почетком јануара 1690. отпочело је њихово повлачење на Косово и Метохију, према Призрену, и повезивање генерала Енеја Силвија Пиколоминија са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који је, дотад, био упућен више према Млетачкој републици него према бечком ћесару Леополду I.
Да би спречио наступање Турака, цар Леополд је 6. IV 1690, становништву Балкана, односно Србима, упутио своје Позивно писмо (*Invitatoria*) у којем је инсистирао да не напуштају своја огњишта него да се дигну против Турака и у свему помогну његовој војсци, а он им је свечано обећао слободу вероисповести, право на избор војводе, ослобађање од свих јавних дажбина осим оних које су имали у време пре доласка Турака, као и уређење које ће свима одговарати и свачија права штитити.
Пошто ни после Инвитаторије није дошло до промене ратне среће, него до продора Турака према Нишу, патријарх је 18. VII 1690. сазвао збор народних првака у Београду, који је с позивом на Инвитаторију формулисао упутства за Привилегију. Та упутства је јенопољски епископ Исаија Ђаковић понео у Беч на преговоре с Двором за цркву и народ, који је ускоро кренуо у сеобу у угарске царске земље. Тако је дошло до Прве привилегије, државно-правног акта којим је цар Леополд I Србе признао као *народ (Natio Rasciana)* и узео га под своју заштиту, дозволио му слободу вероисповести и употребу старог, јулијанског календара, дозволио слободан избор архиепископа „из српског народа и језика" и признао му духовну и световну власт над црквама, свештенством и православним народом, а свештенство ослободио „од десетине, данка и квартира". Архиепископу и епископима је потчинио цркве, манастире и одговарајућа добра, а осигурао им је и право на канонске визитације у чему их нису смеле ометати ни духовне (католичке) ни световне (војне и грађанске) власти. О војводи, интернираном грофу Ђорђу Бранковићу, није било ни речи. Двор је, очигледно, предност дао духовном а не војном и управном старешини српског народа, јер је зазирао од политичког обједињавања Срба како на Балкану тако и у својој Монархији, у чему му је и сама црквена јерархија ишла на руку, настојећи да и у новим приликама задржи положај и повластице, које је у мирним временима имала у Турској. У том смислу збило се и именовање мање истакнутог официра Јована Монастирлије за подвојводу са ограниченим војним надлежностима.
Корак даље у том правцу начињен је Другом привилегијом од 21. VIII 1691, у којој се изричито каже „нека сви од архиепископа као од свог црквеног поглавара, како у духовним тако и светским стварима зависе", као и одредбом да имовина верника умрлих без наследника припада архиепископу и цркви (тзв. кадуцитет). Даље, у тој привилегији налази се и одредба „да српски народ остане под управом и под уредбама својих рођених власти", али се она везује за евентуално освајање Србије и враћање народа у њу. Изгледа, међутим, да су и Срби савременици и каснији историчари ту одредбу оценили као важећу и за угарски простор односно угарску државу.
У Трећој српској привилегији од 4. III 1695, којом се потврђује оно што је већ садржано у прве две, изричито се каже да ће Срби бити ослобођени давања десетине католичкој цркви, односно Царској комори, али да ће десетину давати својој цркви, свом митрополиту. И заиста, неколико година патријарх Чарнојевић убирао је десетину од својих верника, али му је Двор то право ускоро ускратио и одредио новчану накнаду, чиме десетина није скинута са плећа сељака него је само са цркве пренета, односно враћена, Царској комори, тј. држави.
Из изложеног се види да Инвитаторија нема ниједног елемента *уговора*, али се свака од Привилегија, а посебно прва, морају сматрати уговорима *sui generis*. Њиховом доношењу претходили су и са српске стране неки правни акти, поднесци, гравамина у име целог српског народа, који су послужили *као повод и као основа за Привилегије*, које дакле, нису једнострана акта, само милост владара, него двострана акта јер се на једној страни владар морално обавезивао да своју милост укаже народу који му изражава покорност, верност, оданост, а чије заслуге у ратовима против Турака владар не само да признаје него их и посебно истиче. Другачије речено, Привилегије нису уговори у најпунијем смислу речи, али нису ни владарев једнострани акт, него нешто између, нешто *sui generis*.
Што се, пак, тиче Народно-црквеног сабора, о њему се у привилегијама не говори изричито, али се право на његово одржавање имплицитно подразумева у оквиру права народа и свештенства да сами, из својих редова, бирају свог архиепископа. Питање сабора искрснуће тек после смрти патријарха Чарнојевића, кад је требало изабрати новог црквено-народног поглавара, али тај Сабор, иако састављен по сталешком начелу (епископат, свештенство, официри и представници грађанства), неће имати статус Угарског или Хрватског сабора, као израза мађарске односно хрватске државности, него ће бити само израз верско-етничке посебности православне цркве и народа „илирическог". Биће то сабори на чији ће рад снажно утицати царски комесари, преко којих ће Бечки двор своју политику наметати Србима и фактички сужавати привилегије дате им 1690-их година; сабори иза којих нису стајали никакви органи сопствене власти и управе осим Митрополије, чији је утицај у лаичком, грађанском животу упорно и успешно сузбијан од стране органа државне власти како царско-аустријске тако и угарско-жупанијске.
Стварањем Војне границе у Славонији, Срему, Бачкој и Поморишју 1702. српски народ подељен је у две велике целине: војнограничарску и контрибуентску (која се граничила и постепено претварала у сасвим обесправљену кметску целину). Но, у духовном, верском па и у националном погледу Срби су били обједињени преко цркве у оквиру Карловачке митрополије. Иако је 1702. наглашено да нове Војне границе неће чинити „одељену провинцију", односно посебну српску територију, Србима се ипак чинило да су, у извесном смислу, ту постали *corpus separatum* бар у односу на Угарску и Хрватску у оквиру којих је Војна граница, узета у целини, већ увелико била издвојени организам, мада је с њима и даље била укључена у састав Монархије. У првој половини XVIII в. то осећање посебно се одражавало у круговима Срба официра и црквене јерархије, пошто су официри, укључив и оберкапетане, били из српске народне средине, а јерархија је била заштићена народно-црквеним привилегијама. Чињеница што су Срби изван Војне границе, својим највећим делом, првих деценија XVIII в. били под коморском, немачком влашћу, која је игнорисала мађарску, жупанијску управу, па и толерисала сеоску и кнежинску самоуправу (посебно у Банату и Малој Влашкој, а донекле и у Срему), могла је код „провинцијалиста" да одржава танку нит веровања о посебности Срба у Угарској и као царских поданика и као православних верника. Том веровању допринело је и именовање посебних „српских судија" (*judices Rascianorum*), Александра фон Каланека за Србе у Славонији и Срему и барона Јакоба Грачића за оне између Дунава и Тисе. Најзад, све царске привилегије дате или потврђене Србима до средине XVIII в. признају Србе и њихову цркву као посебан народ, посебну заједницу, као специфичан *corpus separatum* али без сопствене територије и управно-политичке власти.
Пошто су Срби примљени у земље које су од Турака освојене оружјем бечког цара и од њега добили своје привилегије, они су од стране Двора сматрани као његова својина (*Patrimonium Domus Austriacae*), што је требало да значи „да Краљевина Угарске нема никаква права над тим народом, који је од ње потпуно одвојен, но да једино Његова Царска милост може њиме управљати". Но, будући да су Срби ипак били насељени на просторима Краљевине Угарске, њена политичка тела сматрала су да све што се тицало српског народа спада у унутрашња питања те краљевине, тј. да њихове ствари треба третирати као *Provinciale et politicum Hungariae*. Будући да су Срби, знатним делом, ушли у састав Војне границе, њихов свакодневни живот требало је да остане у делокругу војних власти са Дворским ратним саветом на челу, док су они који су били у статусу контрибуената потпадали под Дворску комору у Бечу, а они који су дошли под спахије, стављени су под јурисдикцију угарских жупанија, Угарске Дворске канцеларије и Угарског сабора, а касније и под власт Угарског намесничког већа у Будиму.
Све то говори да је политичко-правни положај Срба у Монархији и Краљевини Угарској, као њеном саставном делу, био врло сложен и противречан. Двор је могао да Србе узме у заштиту од угарских сталежа, па и од агресивних католичких бискупа, али и да, по потреби, сужава српске привилегије, а да при томе не наилази на противљење угарских власти, које су Србе сматрале за нежељене госте, за уљезе и страно тело у оквиру свог државно-правног устројства. Отуда су угарске власти упорно одбијале да српске привилегије инартикулишу у своје законе, иако су их, под притиском владара, као угарског краља, морале да проглашавају по жупанијама и слободним краљевским градовима.
Слабост правног положаја Срба у Монархији, који се сводио на царски „patrimonium", показала се врло рано, јер је владару остављао слободу да мења одредбе и смисао појединих одредаба њихових привилегија (право на војводу, посебну територију, црквену десетину, подизање цркава, јурисдикцију митрополита и епископа итд.), односно да у њих уноси рестриктивне клаузуле па, најзад, и да их фактички обеснажи, што се и десило у току XVIII в. и то баш преко институције формално намењене њиховој заштити.
Већ у привилегији из 1713. цар Карло VI је унео клаузулу да привилегије важе само „уколико то не буде вређало права других", што је отварало могућност различитог тумачења српских права и њиховог ограничавања. Представници српског народа оштро су протестовали против такве и сличних клаузула, против права владара да по својој вољи тумачи слово привилегија, па је цар, да би утишао незадовољство Срба 10. IV 1715. објавио тзв. Заштитну диплому којом је обећао да ће поштовати привилегије све док Срби буду у непоколебљивој верности, оданости и послушности према његовом царском дому. Диплому је требало обнародовати не само у Угарској него, први пут, и у Хрватској. Међутим, и после тога, привилегије су биле на удару, што се показало Деклараторним рескриптом од 12. IV 1727, којим је ограничавано право на избор архиепископа, на зидање и поправљање цркава, суђење свештенства, права на канонске визитације и на право кадуцитета. Пошто су и та ограничења изазвала народне тужбе, уследили су 1729, 1732. и 1734. нови царски рескрипти који су само у неким појединостима и појашњењима мењали и раније негативне одредбе, што се може рећи и за царево Заштитно писмо од 18. V 1735, којим су привилегије начелно потврђене, али дотад донете одредбе, које су их ограничавале, нису поништене.
Владавина царице Марије Терезије (1740–1780) посебно је била значајна за решавање аутономности Срба у Хабзбуршкој монархији. Притиснута од Пруса, Бавараца и Француза, царица је ослонац потражила у угарском племству, којем је на Сабору 1741. обећала да ће расформирати Потиску, Поморишку и Подунавску војну границу и заједно са Коморском Славонијом и Сремом укључити их (инкорпорисати) у Угарску, као и да ће удовољити захтевима Хрватског сабора и католичког клера да „заштити" његову веру, угрожену, наводно, од православне цркве. Срби су се, с правом, осетили угрожени па је патријарх Арсеније IV пошао у Беч да од царице тражи потврду српских привилегија и заштиту за свој народ. Пошто су Срби, као војници, били Двору веома потребни, царица је 1743. потврдила њихове привилегије, а 1744. сазван је њихов Народно-црквени сабор, којем су основни тон дали захтеви будимских Срба, међу којима је био и онај о оснивању српског „националног магистрата" као народне депутације у Бечу, који би бранио права српске нације, као и захтев да им се по целој Угарској дозволи учешће у органима власти, да слободно стичу непокретну имовину, да се неометано баве трговином и занатом а сељаци да буду ослобођени кметства. Ти захтеви нису усвојени, али је већ 1745. царичиним декретом створена Илирска дворска комисија, која је 1747. преименована у Илирску дворску депутацију као високу политичку установу у Бечу изједначену по значају с другим дворским канцеларијама. У току три деценије (1745–1777) она је била својеврсно министарство за српске послове и допринела потврђивању националне и верске самосвести код српског народа.
Спроводећи политику централизације и истовремено друштвене реформе у духу просвећеног апсолутизма, царица је баш преко те Депутације систематски сужавала српске привилегије и тзв. регуламентима у великој мери поништила аутономна права угарских Срба, сводећи их на искључиво црквена и школска питања. У време њене владавине изведена је милитаризација у Војној граници, која је ишла на штету ранијих народних самоуправа, а реформисањем појединих Војних граница ослабљен је не само српски официрски сталеж него и цела народна заједница као политички чинилац у Монархији. У угарском провинцијалу, ишчезавањем коморских власти и коморских поседа, Срби су губили релативно подношљив положај коморских контрибуената и претварали се у жупанијске поданике и спахијске кметове, осим уколико нису били у Потиском и Великокикиндском округу, односно становници слободних краљевских градова. Па ипак, они су и даље успевали да очувају духовно-политичко јединство у оквиру Карловачке митрополије, првенствено уз помоћ цркве, школства, па и народно-црквених сабора, а и врховна власт у Бечу сматрала их је као јединствену „илирску нацију" (*Natio Illirica*), што је код њих одржавало мисао о аутономности и онда кад су њихове националне привилегије биле сведене само на црквену и унеколико на школску област.
Питање аутономије, на кратко време, избило је у први план на Народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. Водећи Срби из црквеног и грађанског сталежа намеравали су да питања свог „национа" решавају споразумно с Мађарима и то преко њиховог сабора, чије је заседање било заказано за лето те године, а од којег се очекивало да озакони односно инартикулише српске привилегије у њиховом изворном облику и да Србе призна за равноправни народ у Угарској. Но, пошто су мађарски прваци одбијали да Србе признају за *народ* и да их као такве приме у Сабор, српски представници, с митрополитом Мојсијем Путником на челу, обратили су се цару Леополду II за одобрење да одрже сопствени сабор, у чему им је он радо изашао у сусрет како би њихов сабор искористио за притисак на Мађаре.
На другој седници Сабора изнети су главни политички захтеви Срба: посебна територија у Банату под управом сопствене власти; поштовање српских привилегија за онај део народа који остане изван националне територије; да у случају расформирања појединих делова Војне границе, Срби-граничари не потпадну под спахије, него да задрже своје повластице или да пређу на народну територију; да се за Србе, поред сопствене националне управе, при Двору у Бечу створи посебна политичка установа под називом Илирска дворска канцеларија, која ће заступати и бранити српски народ, као целину, у Монархији. Међутим, кад су, у већ измењеним приликама, априла 1791. решавани српски захтеви, Двор је Србима ставио до знања да им се Банат не може уступити, а за утеху им је речено да ће владар наћи за сходно „да српски народ састави" и „део земље премилостиво да уступи". Неки од осталих српских захтева су испуњени, па је почетком 1791. дошло до стварања Илирске дворске канцеларије у коју су двојица Срба ушла као саветници а неколицина као чиновници. Под жестоким притиском угарског племства, Канцеларија је после 16 месеци укинута, а Срби враћени у положај у којем су били пре свог сабора, али с том разликом што им је Угарски сабор, као „несједињеним становницима грчког обреда" признао грађанска права и прокламовао да ће бити у стању „добра стицати и поседовати и сва звања вршити", односно да могу управљати „делима клира, цркве и верозакона, којега упражњавају", да стварају фондације и отварају школе, као и да уживају своје привилегије уколико „нису противне основном уставу Краљевине Угарске". Другим речима, пошто су српске привилегије у *битном* биле неспојиве са угарским законима, оне су сведене на *општа грађанска права* и „на повластице које се тичу искључиво вероисповести, школа и фондова", с тим што је владару и даље остало право потврђивања избора митрополита и епископа, давање дозволе за одржавање Народних сабора и именовање краљевских комесара на њима.
Пошто су признати само као верска заједница, и то „несједињена", остала је неиспуњена основна тежња Срба да остваре политичку и националну равноправност с Мађарима, па, као такви, нису добили ни право да суделују на Угарском сабору, осим преко својих митрополита и епископа, који, опет, том Сабору нису радо присуствовали због нерешених питања места и ранга у њему, па су се, и даље, више окретали према Двору, бранећи још преосталу, ограничену црквено-школску аутономију. Међутим, ни грађанска права нису се могла потпуније остваривати у феудално-католичкој Угарској, не само стога што је постојала укорењена одбојност према православнима, него и зато што се под појмом „народ" (populus) подразумевало племство, које је код Срба у Угарској било мање значајно него код Мађара, а за племиће су биле резервисане жупанијске и државне службе, тако да се српска грађанска интелигенција тешко пробијала до виших положаја. О социјално обесправљеном сељаштву да и не говоримо!
У таквим приликама, умерено-конзервативна струја у српском друштву повела је борбу против насилне мађаризације која је после 1825. све више угрожавала опстанак Срба као народа у Угарској, истичући своје програмско начело по којем „црква, школа и књижество садржава наше онога и овога света душевно и народно спасење", до којих се може доћи очувањем црквено-школске аутономије преко Народно-црквеног сабора. Либералнија струја је остварење тог циља видела у активирању црквених општина као „тисућогласних органа" у друштву док су се ђачке дружине заносиле демократским панславизмом, сарадњом са Илирским покретом и обновом Душановог царства. Питање аутономног војводства у оквиру Монархије и Угарске нико није постављао.
Иако су се 1830–1840. Срби упорно борили против мађаризаторских настојања Лајоша Кошута, они се у првим данима Четрдесетосмашке револуције нису одвајали од Мађара, прихватили су уставне слободе, али су постављали и своје посебне, националне захтеве, што ће их довести у сукоб с мађарском владом, која је сматрала да у новој, мађарској држави, може постојати само један политички народ – Мађари.
На Мајској скупштини, одржаној у Карловцима 13. и 15. маја 1848, српски народ прогласио се као „политично слободан и независан" у оквиру Хабзбуршке монархије и Угарске, те донео одлуку о стварању Српске Војводовине у коју улазе Срем, Барања, Бачка и Банат. Српска митрополија проглашена је за патријаршију, а митрополит Јосиф Рајачић за српског патријарха. За војводу је изабран пуковник Огулинске регименте Стеван Шупљикац, а као извршни орган Скупштине створен је Главни народни одбор од 48 чланова. Скупштина је такође одлучила да призна „влашку народну самосталност", као и да Српска Војводовина ступи „у политички савез... на темељу слободе и савршене једнакости" са Троједном Краљевином.
Међутим, цар Фердинанд одбацио је одлуке Мајске скупштине и одбио да Србе призна као *народ*, па их је „као своје поданике грчко-источне вероисповести" упутио на Мађарски сабор и мађарску владу, као једино надлежне за решавање њихових захтева. Мађарска влада, са своје стране, не само што је порицала легалност Мајске скупштине, него је закључила да је ту реч „о завери ради успостављања једне независне српске краљевине" на југу Угарске, па је почела да предузима репресивне мере према Србима, што је 12. VI довело до напада царско-мађарске војске на Карловце, чиме је почео српско-мађарски рат у којем су Срби остали усамљени јер су се Немци, Мађари, Румуни, па и Хрвати и Словаци на подручју Српске Војводовине према њима држали или пасивно или непријатељски. Уз војвођанске Србе остала је само Кнежевина Србија без чије се помоћи у добровољцима и ратним потрепштинама они не би могли годину дана одупирати далеко надмоћнијој Мађарској.
Од јесени 1848. почело се мењати држање Бечког двора према Србима у **В.**, а кад је у децембру на аустријски престо дошао млади цар Франц Јозеф, он је посебним патентом потврдио одлуку Мајске скупштине о избору војводе и патријарха „као јемство за народну унутрашњу организацију" коју ће српском народу, по завршетку рата, дати „по основама равноправности свих наших народа". Међутим, у царском патенту намерно је заобиђено питање територије и граница Српске Војводовине. Да ће са Српском Војводовином бити и горе, показало се Октроисаним уставом од марта 1849, којим је Србима обећано уређење на основу њихових привилегија и царских одлука које ће им (наводно) обезбедити национални опстанак и верску слободу, а да притом није било ни речи о аутономном положају Војводовине у духу одлука Мајске скупштине, пошто она није призната за посебну круновину, него је предвиђена могућност да она буде прикључена Троједној Краљевини, Мађарској или Ердељу. Војна граница је издвојена из Војводовине и Троједнице као посебно тело са својом дореволуционарном организацијом. Недуго после тога, Српска Војводовина стављена је под војну управу са генералом Фердинандом Мајерхофером на челу, а патријарх Рајачић, дотадашњи „управитељ народа", деградиран је на царског комесара за цивилне области Војводовине, да би у јулу био одстрањен из ње и упућен у Беч скоро као заточеник.
*Војводство Србија и Тамишки Банат*. Средином августа 1849. рат је завршен, али је државноправни статус Српске Војводовине и даље остао неодређен. Кад се то питање средином октобра најзад почело решавати, изражена су два опречна става: Хрвати су били јединствени у тражењу да се Српска Војводовина прикључи Троједној Краљевини са заједничким баном, подвојводом и сабором како се не би постављало питање разграничења у погледу Срема. Патријарх Рајачић, са већином народа, био је за то да Српска Војводовина буде призната за посебну круновину, а тек онда да као раван с равним ступи у заједницу с Троједницом, што је било у духу одлука Мајске скупштине. Он је одбијао могућност да и на челу Војводовине буде католик, а његове присталице страховале су од мајоризације у заједничком сабору и влади, као и од притисака католичке цркве на православне Србе. Ово српско-хрватско разилажење олакшало је владару да 18. XI 1849. донесе своје решење о стварању нове посебне административне области под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, у које су ушли Бачка без Шајкашког батаљона и цео Банат, али без Војне границе, а од Срема само Илочки и Румски срез, док је Сремска Војна граница, укључив чак и Карловце, остала изван састава Војводства. Титулу српског војводе цар је задржао за себе, а на чело Војводства Србије дошао је царски генерал Фердинанд Мајерхофер. Седиште управе пренето је у Темишвар, на периферију српског народа, а немачки језик враћен је у службену употребу. Све то било је неизмерно далеко од Српске Војводовине прокламоване као аутономна област на Мајској скупштини 1848.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/033-iii-vojvodstvo-srbija-i-tamiski-banat-karta.jpg)
Одмах после освајања Угарске, у јесен 1849. аустријски Министарски савет почео је да разматра организовање управе у **В.**, а већ 18. XI 1849. цар је издао *Патент* којим је основано Војводство Србија и Тамишки Банат. У њега су ушле следеће области: дотадашње жупаније Бачко-Бодрошка, Торонталска, Тамишка и Крашовска (Бачка и Банат), те Румски и Илочки срез. Војводство је била посебна управна област, чија је администрација независна од Угарске и управљана од стране земаљских власти подређених непосредно царском министарству. Ради признања српској нацији, а на основу цару изложених жеља, да би се одала почаст њиховим народним и историјским традицијама, цар додаје својој царској титули и титулу „велики војвода Војводства Србије". Управитељ области Војводства добиће титулу подвојводе.
Војводство је обухватало територије које су само делимично биле насељене српским живљем. Ниједан део Војне границе, која је најгушће била насељена Србима, није ушао у Војводство Србију и Тамишки Банат. Границе Војводства су биле тако повучене, да су етнички односи у њему били неповољни за Србе. Према попису становништва из 1850/51. у Војводству Србији и Тамишком Банату живео је укупно 1.426.221 становник, од којих 321.110 Срба.
Проглашење оваквог Војводства није задовољило српска очекивања ни у погледу територије, ни у погледу његове организације, јер Војводство није било ни аутономно, ни српско. Ни његово административно седиште није било у Новом Саду, чије је становништво било већином српско, него у Темишвару где су Срби били у мањини. Овакво Војводство Аустрија је формирала с намером да се у првом реду казне Мађари због подигнутог устанка против Хабзбурга и покушаја отцепљења од Аустрије, тако што ће се нарушити територијални интегритет Угарске.
Славко Гавриловић; Љубомирка Кркљуш
Новопроглашено Војводство Србије и Тамишког Баната само по имену било је српско. Савременици су у иронији говорили да су Војводством „Срби за верност награђени оним чиме су Мађари кажњени за непослушност". Неповољно решење српског питања тешко је погодило црквену јерархију и све конзервативне кругове, који су у време револуције стали на страну Беча и Хабзбурга. Доживевши слом своје традиционалистичке политике ослона на Беч, српска јерархија никад више није била у стању да се наметне народу својим концепцијама као политички предводник, што је био случај у ранијим деценијама.
После пораза Аустрије у рату са Италијом и Француском 1859. Двор је одлучио да укине Војводство. Одлука о његовом укидању донета је 27. XII 1860, кад је његова територија, осим Румског и Илочког среза, који су додељени Хрватској, припојена Угарској. Српској јерархији и конзервативним српским политичарима, који су се ослањали на Беч и Двор, није пошло за руком да, поред свих настојања, позивања на историјско право Срба, на њихове заслуге, вековну лојалност, на правду и правичност, убеде владара да сачува **В**. Тиме је проаустријски опредељеним српским политичарима и српској јерархији, као предводницима српског народа у Угарској, из самог Беча задат нови ударац, још тежи од оног који су задобили после оснивања Војводства 18. XI 1849. Услед тога дошло је до значајног заокрета у српској политици у Угарској. Српски грађански политичари, предвођени Светозаром Милетићем, напустили су дотадашњу оријентацију на Беч и Двор, а посебну аутономну територију покушали су да стекну сарадњом и споразумом са Мађарима.
*Од Благовештенског сабора до I светског рата*. Један од најкрупнијих догађаја у историји Срба у Угарској, који се тиче историје њихове аутономије после укидања **В.**, јесте Благовештенски сабор који је држан у Сремским Карловцима 1861. Царева одлука да сазове политички сабор, какав је био Благовештенски, значила је јавно признање Срба као народа у Монархији. Та одлука је утолико значајнија што се после тзв. Октобарске дипломе из 1860. у Бечу и Будимпешти намерно избегавало такво признање.
Закључци Благовештенског сабора садржавали су нужна јемства за опстанак и развитак Срба у Монархији. Поред засебне територије, која је захватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу, Сабор је захтевао посебну политичку и судску управу и обласну скупштину. На челу **В.**, у којој би службени језик био српски, а која би имала свој грб и заставу, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. Иако је цар обећао да ће испунити све српске захтеве изнете у Сабору, то се није догодило. Захтеви су наишли на једнодушан отпор Мађара и меродавних чинилаца Хрватске. Владар је са српским захтевима тактизирао, њима претио Мађарима, да би их учинио попустљивијим према Бечу, али се за њих није заузимао. Због тога су они остали неиспуњени, али, упркос томе, од изузетног значаја за историју политичке мисли Срба у Угарској и њихове борбе за аутономију.
На Благовештенском сабору, а и у годинама после њега, дошло је до огорчене борбе између црквене јерархије и њој привржених конзервативно-клерикалних кругова, с једне, и грађанских слојева либералног смера и демократског опредељења, с друге стране, око питања организације њихове цркве, просвете, културе и црквено-школске аутономије. Била је то борба за преузимање кључних положаја у целокупном животу нације. Та међусрпска борба добро је дошла Мађарима, после Аустроугарске нагодбе 1867. и стварања двојне монархије, у сузбијању српских захтева за њихова аутономна права. Мађари су 1868. донели IX законски чланак којим је Србима признато право да могу имати своју српску народну аутономију за црквене, фондовске и школске ствари. Највећа добит од IX зак. чл. била је у томе што је њиме признат национални карактер српске цркве у Угарској, чему су Срби увек тежили и по чему се углавном тај закон и разликује од XXVII зак. чл. из 1791, у којем се говори једино о „грчко-несједињеним". Тим IX чланком закона била је релативно добро зајемчена народно-црквена аутономија, али је невоља била у томе што он није доследно оствариван. Срби су њиме стекли право да самостално уређују аутономне ствари без било каквих октројки које би вређале аутономију. Законски члан IX није имао никакве штетне установе по српску народно-црквену аутономију, осим оне којом је дозвољено отцепљење Румуна од Карловачке митрополије, и због тога што је прећутао привилегије. Највеће штете по аутономију имао је завршни део закона где је речено да Срби имају право да самостално управљају својом црквом, својим закладама и школама, али уз државни надзор.
Ову клаузулу, уз државни надзор, мађарске владе су у наредним деценијама тумачиле на свој начин, користиле су се њоме и злоупотребљавале је. Захваљујући њој Српски народно-црквени сабори и њихова законодавна делатност били су у свему спутани. Та клаузула послужила је мађарским владама да у јачој мери притежу Србе у Угарској и спроводе свој „државни надзор" над српском аутономијом. Не без разлога уверене да јерархију могу лакше придобити или сломити него представнике српских грађанских странака, мађарске владе су увек подржавале јерархију. У најдрастичнијој форми то се показало 1881. када је мимо свих закона и прописа за карловачког митрополита и патријарха влада именовала Германа Анђелића. Користећи се својим упливом на патријарха и на епископе, мађарске владе су проширивале свој државни надзор настојећи да у сваком питању аутономије воде главну реч и да своју вољу, често и у безначајним питањима, спроведу не обазирући се при томе ни најмање на позитивне законе.
За време новог патријарха Георгија Бранковића, који је 1890. наследио Анђелића, јерархија је у Сабору имала већину па је патријарх успео од ње да образује тзв. аутономну странку, која је, заправо, била чисто мађаронска и клерикална странка. Упркос томе јерархија није успела да на Сабору од 1892. наметне „Јединствени статут", којим је хтела да обухвати читав аутономни живот у Карловачкој митрополији и да замени све дотадашње законе. После обарања „Јединственог статута" Сабор се дуго није састајао. У складу с постојећим законима за Карловачку митрополију, у то време руководили су српским пословима највиши аутономни органи изабрани од Сабора, у којима су тада били заступљени искључиво представници клерикалне групе српских политичара. Тај период у српској аутономији пружа јадну слику. Мађарски „државни надзор" тада је достигао врхунац, јер су мађарски министри водили главну реч у свим аутономним пословима.
Овакво стање у српској аутономији изазвало је све српске народне странке да отпочну борбу против патријарха и клерикала. Патријарх је ту борбу прихватио и она није остала без рђавих последица по српски народ, његову аутономију, али и по углед самог патријарха и читаве јерархије. У српском аутономном животу годинама је трајало незаконито стање, јер мађарска влада није дозвољавала изборе за Сабор и његово сазивање. Кад су представници клерикалног Саборског одбора, Митрополитског црквеног савета и Школског савета, као највиших аутономних органа, знатним својим бројем били већ поумирали, мађарске власти су дозволиле 1902. да се одрже избори за нови Сабор. Избори су били поразни за јерархију и мађарску владу. Читавим Сабором са највишим аутономним органима овладали су световњаци и њихове странке. После 1902. Сабор се састајао 1906. и 1909. У законодавни рад упустио се једино Сабор из 1906. Он је донео тзв. Манастирску уредбу, која је за свог кратког трајања, јер је укинута 1912, дала извесне позитивне резултате. Исти Сабор од 1906. обавио је 1908. избор новог патријарха у личности будимског епископа Лукијана Богдановића, који је био кандидат мађарске владе.
Иако је српска народно-црквена аутономија почетком XX в. била прилично скучена и у много чему конзервативна, она је била једина институционално организована заштита специфичних националних и верских интереса Срба у туђинској многонационалној држави у којој се као нереалан показао ранији покушај да се добије шира политичко-територијална аутономија. Стога су се Срби упорно борили за очување и овако ограничене аутономије, налазећи у њој извесну гарантију своје верске, просветне и национално-политичке егзистенције. Непрестано сужавајући аутономију, Бечки двор и мађарске владе су је почетком XX в. сузили на врло уске оквире, који су се сводили на верску и школску самоуправу. И тако скучена аутономија сметала је Бечу и Будимпешти па су је они 1912. сасвим укинули. На предлог мађарске владе, Франц Јозеф је јула 1912. донео декрет којим су стављене ван снаге све значајније уредбе које су прописивале односе у аутономији, чиме је она била суспендована.
Василије Ђ. Крестић
*Од присаједињења **В.** Србији до распада југословенске државе и периода транзиције.* Након укидања српске црквено-народне аутономије 1912. све српске политичке странке – либерали, радикали и демократи – одржале су заједничку конференцију 20. августа у Пешти, а затим у Новом Саду, где је донета одлука о заједничкој борби свих странака против укидања аутономије и за њено васпостављање. У ту сврху основан је и одбор српских народних странака, под председништвом Милутина Јакшића.
На крају I светског рата Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена одржана у Новом Саду 25. XI 1918. донела је одлуку о присаједињењу Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији, а 24. новембра је Збор изасланика народних већа Срема у Руми одлучио да се Срем присаједини непосредно Србији. Велика народна скупштина је формирала и неке органе (Велики народни савет и Народну управу за Банат, Бачку и Барању) да врше функције власти у времену провизоријума, тј. до увођења организације власти нове заједничке државе и њеног уставног конституисања. Ни у ово време, ни касније у току процеса конституисања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно у време доношења Видовданског устава, у **В.** није било захтева за аутономију. Већина становника и водеће политичке снаге су сматрале да је национално питање решено присаједињењем Срема, Бачке, Баната и Барање Србији 24. и 25. XI 1918. Аутономија **В.** као посебне јединице била је предвиђена само у федералистичким уставним нацртима хрватских политичких странака и коалиција, који су поред осталих јединица предвиђали и **В.** Тако се питање војвођанске аутономије од самог почетка поставило као важно питање српско–хрватских односа.
Узбуркане политичке прилике, борба за власт у условима сложених социјално-економских и национално-политичких противречности које су оптерећивале нову државу, довеле су у **В.** до истицања ставова о посебности **В.** у односу на Србију и захтева за аутономију. Аутономистички ставови јавили су се већ током 1925. у круговима Самосталне демократске странке, а израженије после стварања Сељачко-демократске коалиције 1927. Ови ће се захтеви појавити као релативно уобличен политички програм тек после тзв. „Загребачких пунктација" (5. XI 1932), политичког програма за федеративно преуређење Југославије, у чијем је формулисању учествовао и Душан Дуда Бошковић, адвокат из Панчева, самостални демократ. У Новом Саду је 28. XII 1932. одржан састанак представника опозиционих странака, углавном радикала и самосталних демократа. Тада је усвојена тзв. „Новосадска резолуција", у којој је осуђен централизам и његове неповољне економске последице, те захтевана ревизија уставног уређења државе.
У лето 1935. су почели покушаји да се у **В.** формира Војвођански фронт или Покрет, који је у јулу 1935. усвојио политичку платформу. У њој се тражило федеративно уређење Југославије, у којој би **В**. требало да буде једна од федералних јединица. Војвођански фронт није био институционално изграђен, био је хетерогеног политичког карактера и није имао јединствену идеолошко-политичку платформу. Развијао је култ покрајинске свести и патио од покрајинског шовинизма, занемарујући српске националне интересе у покрајини. Објективну основу настанка Фронт је имао у централизму и занемаривању и гушењу особености појединих крајева. Специфични покрајински проблеми били су пренаглашени, превиђало се да се они могу решавати само у комплексу свих државних проблема и народних потреба. Умеренија струја била је за давање шире покрајинске самоуправе, али да се не доводи у питање „јединство српског народног подручја". Фронт није имао подршку у народу, што се показало и на изборима 1938, када није добио ниједан мандат. Критику програма Фронта и његове потпуне зависности од Хрватске сељачке стране упутила је и група од 81 истакнутог војвођанског интелектуалца и јавног радника.
После споразума са Хрватском сељачком странком, августа 1939. и деобе **В.**, уз Мачекове захтеве за територијално дефинисање националних простора, аутономистичке тенденције почињу да се гасе. Основан са амбицијом да се претвори у масован покрет у **В.**, Војвођански покрет није био ни идеолошко-програмски кохерентан, ни политички ни организационо изграђен. У политичком животу **В.** имао је епизодну улогу. Окупио је само малу групу грађанских политичара, везаних за Загреб и ХСС. Био је укључен у политику антисрпских снага чији је циљ био стварање посебних јединица у којима би се окупили сви југословенски народи осим Срба, који треба да у већој или мањој мери остану раздељени и расцепкани. Залагање за **В.** значило је несумњиво слабљење Србије и српске премоћи у држави. Стога ни у самој **В.** Војвођански фронт није имао снажнијег одјека.
Љубомирка Кркљуш
Много значајнији чинилац, који је током II светског рата и непосредно по његовом окончању довео до успостављања аутономије **В.**, била је политика КПЈ и Коминтерне од 1924. Те године у КПЈ коначно је преовладало следеће становиште које ће читавих једанаест година бити окосница партијске политике: „Национално питање не може се идентификовати са уставним питањем (тј. с питањем *унутрашњег* државног уређења), јер се тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што је у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоопредељења народа до његовог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама." Већ 1924. КПЈ је оспорила припадност **В.** Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у **В.**" На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу 1926. У Резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија, него и Црна Гора и **В.**, чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине **В.** од 25. XI 1918. и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 26. XI 1918. о присаједињењу Србији.
Најдаље се у овој политици разбијања Југославије и свођења Србије на најмању меру отишло на IV конгресу октобра 1928. у Дрездену када је КПЈ признала неограничено право самоопредељења не само свакој југословенској нацији понаособ него и националним мањинама. „Отуда је Партија дужна да помаже ослободилачке покрете угњетених нација и националних мањина, руководи борбом против империјализма и да без резерве брани њихово право на самоопредељење све до отцепљења." То је практично значило да КПЈ „свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију" и признаје „мађарској националној мањини у Северној **В.** право на отцепљење".
Овај разбијачки и сепаратистички став према Југославији као држави и уверење да се национално питање може решити једино кидањем њених граница, заступани су све до 1935. када је у КПЈ, а пре свега у Коминтерни, дошло до радикалног обрта. Последњи пут је став да Југославију треба разбити заступан на IV земаљској конференцији КПЈ која је одржана 1934. У њеним одлукама такође наилазимо на тврђење да је Југославија версајска творевина, чије успостављање није било ништа друго до „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и **В.** од стране српских трупа". А то је значило да 1918. српска војска није ослободила него окупирала **В**. После 1935. заузет је став да се национално питање може решити и у државним оквирима Југославије.
Иако је оваква политика напуштена, нису напуштене претпоставке такве политике, које сведоче о њеном потоњем континуитету. Године 1943. и 1944. када је највише руководство КПЈ, независно од АВНОЈ-а и испитивања стварне воље становништва, утврђивало границе појединих федералних јединица, Србији су одређене границе од 1912. као да уопште није водила ратове за национално ослобођење. И то је прави разлог што је од 1943. **В.** била конституент будуће југословенске федерације, да би 30. и 31. VII 1945. она сама, као да је већ конституисана аутономија, донела одлуку да се присаједини Србији.
Коста Чавошки
Почетком 1943. аутономија **В.** постала је актуелно питање, као последица двају догађаја: спора о територијално-политичкој и војној припадности Срема и обнављања Покрајинског комитета за **В**. Око територије **В.** која је била раскомадана од окупатора између НДХ, Мађарске и Трећег Рајха настају у току рата сукоби између партијских руководстава. Хрватски комунисти су Срем сматрали за хрватску земљу. То гледиште је налазило потпору и у околности да су Срем и Барања били у склопу НДХ, која је тамо колонизовала хрватски живаљ. Хрватски комунисти су се противили томе да Срем потпадне под надлежност Покрајинског комитета **В**. У схватању да се територија НДХ поклапа са хрватским националним простором, хрватски комунисти се нису разликовали од хрватских националиста.
Насупрот томе, код војвођанског руководства КПЈ је постојала развијена свест о томе да је Срем, као и Банат, Бачка и Барања, део **В**. Комунисти из Срема су у својим писмима ЦК КПЈ истицали да би прикључењем партијске организације Срема организацији Хрватске у суштини биле озваничене границе НДХ и признато војно разбијање југословенске државе. Децембра 1942. Окружни комитет за Срем је одбацио ширење компетенција Поверенства ЦК КП Хрватске и изјаснио се за обнову Покрајинског комитета за **В**. Њихов став је био да Срем, Банат, Бачка и Барања чине једну целину и да се сви проблеми на тој територији могу решити „заједничком сарадњом свих народа и давањем **В.** аутономије..."
Одлуком ЦК КПЈ од 3. VII 1943. озваничено је територијално-политичко разграничење партијских структура **В.**, Хрватске и Србије. Крајем августа 1943. је организован Покрајински Народноослободилачки одбор за **В.**, чиме је учињен корак ка институционализовању аутономије. У првом акту овог, највишег органа власти у **В.** 22. X 1943. стоји да **В.** не може бити ништа друго до аутономна покрајина.
Све до јесени 1944, иако је у политичкој активности субјеката народноослободилачког покрета аутономија **В.** имала важно место, није се помињала припадност **В.** одређеној федералној јединици, него се говорило о аутономној **В.** у демократској и федеративној Југославији. Овај став је последица проблема српско-хрватских односа, али и могућих замисли о **В.** као саставном делу федерације, мимо федералних јединица.
Октобра 1944. је у **В.** (Банату, Бачкој и Барањи) дошло до успостављања Војне управе, која је трајала до 15. II 1945. Увођење Војне управе је образлагано врло комплексним разлозима: што хитнијим нормализовањем прилика и стварањем услова за редовно функционисање „народне демократске државне власти".
У време заседања Велике антифашистичке скупштине Србије у Београду 9–12. XI 1944. и после ње, изражени су ставови о томе да **В.** треба да буде аутономна јединица у склопу федералне Србије. На VII Покрајинској конференцији КПЈ за **В.** 5–6. IV 1945. заузет је јасан став да **В.** треба да буде у склопу федералне Србије, јер Срби чине релативну већину у **В.**, а пленум Главног народноослободилачког одбора **В.** потврдио је ту одлуку, сматрајући да је огромна већина становништва свих народности у **В.** за овакво решење. Питање мањина биће решено у духу одлука АВНОЈ-а.
Дакле, од става да **В.** треба да буде конституент федеративне Југославије, од краја 1944. преовлађује мишљење да она треба да буде аутономна покрајина у склопу федералне Србије. Одлука о **В.** као саставном делу Србије била је природна последица националног састава **В.**, постојања српске већине која је духовно била везана за Србе јужно од Саве и Дунава, за које је пак **В.** била центар српске културе у модерно доба.
Скупштина изасланика народа **В.** у Новом Саду 30. и 31. VII 1945. изјаснила се коначно за уједињење **В.** са Србијом и упутила предлог АВНОЈ-у да донесе одлуку о прикључењу АПВ федералној Србији. АВНОЈ се о томе изјаснио на Трећем заседању 10. VIII 1945. једногласно прихватајући одлуку.
Границе између **В.** (Србије) и Хрватске утврдила је Комисија коју је именовало Председништво АВНОЈ-а 19. VI 1945. У комисију су ушли Милован Ђилас, министар у Савезној влади за Црну Гору, као председник, Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова народне владе Хрватске, Милентије Поповић, министар унутрашњих послова народне владе Србије, Јован Веселинов, секретар ЈНОФ-а **В.**, и Јерко Златарић, потпредседник НОО-а Сомбор као чланови. Приликом разграничења између **В.** (Србије) и Хрватске срезови западног Срема: Вуковарски, Винковачки и Жупањски су припали федералној Хрватској, а област Барање, која се одувек историјски сматрала за део **В.** (Банат, Бачка и Барања) изузета је из састава **В.** још маја 1945, на основу одлука највиших органа КПЈ.
*Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине* донет је 1. IX 1945. Овим *Законом* је утврђена територија **В.**, опсег аутономних права и унутрашња организација покрајине. Народна власт у **В.** ради на основу закона и уредаба Србије и Демократске Федеративне Југославије. Покрајинска скупштина није према овом закону имала законодавну власт. Одлуке доноси на основу републичких и савезних закона. Из **В.** као саставног дела Србије биран је у Народну скупштину Србије сразмеран број посланика, а 15 посланика требало је да се бира за Скупштину народа Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.
Љубомирка Кркљуш
Конституисање аутономних покрајина у оквиру Србије од самог почетка је било спорно. Први разлог који је то могао да оправда могла је бити особена национална структура **В**. Године 1948. када је обављен први попис становништва после II светског рата у **В.** је било 428.554 Мађара, што је износило 25,79% у укупној структури становништва. Па чак и кад би се Мађарима придружиле остале бројније мањине (Словаци, Румуни и Русини), које не припадају јужнословенским народима, њихов укупан број 1948. износио је 582.310 односно 35,01%. Стога затечена национална структура становништва није могла бити ваљан разлог за успостављање аутономије **В.**
Други разлог који је могао оправдати конституисање аутономије **В.** био је својеврсни историјски и културни развитак ове области. Реч је о особеној персоналној аутономији пречанских Срба у свим духовним и појединим световним стварима. Ако је оваква аутономија Срба под аустроугарском туђинском влашћу могла бити претеча АПВ и ваљан разлог за њено успостављање 1945, одмах се поставља питање зашто то није био разлог за успостављање српске аутономије у оквиру Хрватске. Јер, ако је уопште било неопходно успостављање било какве аутономне области са већинским српским становништвом, зар није било природније и неопходније да се она успостави на територији Хрватске у оквиру које су Срби мањина, а не у оквиру Србије у којој су Срби велика већина?
Остаје још једна могућност тумачења појма особеног културног и историјског развитка као разлога за успостављање војвођанске аутономије. Како су народи **В.**, а нарочито Срби, живећи неколико векова у Аустрији, односно Аустроугарској, стекли извесне културне, историјске и етнолошке посебности, могло би се рећи да би њих и даље требало развијати путем одговарајуће територијалне аутономије. Ако је овај разлог био на делу приликом успостављања АПВ, одмах се поставља питање зашто није довео и до образовања аутономне покрајине Далмације у оквиру Хрватске. Јер, Далмација (Истру да и не помињемо) много је дуже била раздвојена од Хрватске, најпре у оквиру Млетачке Републике, а затим и под непосредном аустријском влашћу, за разлику од Хрватске која је била у саставу Угарске. Тај особени историјски и културни развитак Далмације није, међутим, био довољан разлог за успостављање њене послератне аутономије.
Све у свему, аутономија пречанских Срба под аустријском и аустроугарском туђинском влашћу имала је и те какво оправдање, док аутономија **В.** са већинским српским становништвом у оквиру српске државе нема никакво оправдање. На исти начин могла је бити и те како оправдана српска аутономија у оквиру Хрватске на подручју негдашње Војне крајине, која никада није успостављена, иако је таква могућност помињана током II светског рата.
Коста Чавошки
Први *Устав Федеративне Народне Републике Југославије* донесен је 31. I 1946. Држава је по њему република, федеративна држава сачињена од федералних јединица. Устав је непосредно уредио и организацију власти у федералним јединицама (народним републикама), као и у територијалним аутономијама (АПВ и Аутономна Косовско-метохијска област). Територијалне аутономије као свој највиши акт доносе статуте.
Уставне промене уследиле су 1953, као последица раскида са Совјетским Савезом и почетка увођења самоуправљања у друштвени и уставни поредак земље. Промене у уставном уређењу су спроведене уставним законом. У односима између политичко-територијалних јединица напуштен је принцип демократског централизма и повећана права народних република и аутономних јединица, а у општини, граду и срезу проглашено је самоуправљање радног народа.
*Устав* *Социјалистичке Федеративне Републике Југославије* од 1963. променио је име државе, полазећи од закључка да су у свим подручјима друштвеног живота преовладали социјалистички односи. Полазећи од концепције интегралног самоуправљања, Устав је увео појам „друштвено-политичке заједнице", под којим се „подразумевају све територијалне заједнице које имају и елементе друштвено-економске и политичке заједнице". Аутономне покрајине Устав од 1963. одређује као „друштвено-политичке заједнице у саставу републике". Аутономна права и дужности и основна начела у организацији аутономних покрајина утврђује устав републике. Аутономије су уставне или законске категорије федералне јединице у чијем су саставу; аутономија нема оригинерне власти ни пуно право на самоорганизовање.
На *Устав СФРЈ* од 1963. биле су усвојене три групе амандмана: 1967, 1968. и 1971. Њима је дограђен самоуправни уставни систем, али и измењен карактер федерације. У Амандману VII, децембра 1968. међу набројаним социјалистичким републикама које сачињавају СФРЈ помиње се Социјалистичка Република Србија са Социјалистичком АПВ и Социјалистичком АП Косовом, које су у њеном саставу. Амандманом XVIII, децембра 1968. аутономне покрајине су од категорије републичког устава постале категорије савезног устава, уз знатно измењен уставни положај. Федерација штити уставом утврђена права и дужности аутономних покрајина. Аутономна покрајина има врховни суд и друге правосудне органе. Врховни суд покрајине врши на територији покрајине права и дужности републичког врховног суда. Уставним амандманом XIX, децембра 1968. изједначена су права народности (националних мањина) са правима народâ.
Уставни амандмани од 1971 (XX--XLII) проширили су и увели нове области самоуправљања, а измењен је и карактер федерације. Радни људи, народи и народности остварују своја права у социјалистичким републикама и у социјалистичким аутономним покрајинама у складу са њиховим уставним правима, а у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији кад је то у заједничком интересу Уставом СФРЈ утврђено. СФРЈ је „државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и аутономних покрајина Војводине и Косова, које су у саставу Социјалистичке републике Србије". Установљено је Председништво СФРЈ, које сачињавају председници скупштина република и покрајина, по два члана из сваке републике и по један из покрајина. Савезни органи одлучују као заједнички органи република и покрајина и тек пошто буду изражени посебни интереси република и покрајина.
*Устав* од 1974. представљао је продужење појединих решења *Устава* од 1963. и готово свих амандмана. Њиме је створена нормативна подлога за суштинску трансформацију југословенске федерације, односно њену дезинтеграцију. По члану 1 Устава Југославија је „савезна држава као државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и социјалистичких аутономних покрајина **В.** и Косова које су у саставу Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности". Сви савезни органи су конституисани на начелу једнаке заступљености република и „одговарајуће заступљености" покрајина, а поједини органи (Председништво СФРЈ) и једнаке заступљености покрајина. Одлуке су се доносиле „на основу усаглашавања ставова чланова" или сагласношћу („консензусом") представника свих република и покрајина. Републике и покрајине биле су искључиво представљене у оба дома савезног парламента, док други субјект, грађани, нису били непосредно представљени. Републички и покрајински органи били су непосредно укључени у вршење појединих функција савезне државе. Федерација је била немоћна да обезбеди поштовање прописа на целој територији Југославије, пошто је претпоставка надлежности за њихово извршавање била у корист органа у републикама и покрајинама. Судска функција је добила искључиво републички, односно покрајински карактер.
Устав је у основи изједначио републике са покрајинама, тако да се и за промену устава тражи сагласност скупштина свих република и покрајина. Аутономне покрајине нису изједначене са републикама само као категорије савезног устава. У Уставу Социјалистичке Републике Србије 1974, аутономне покрајине равноправне су у многоме са републиком у чијем су саставу. По члану 293 аутономна покрајина самостално уређује законом и другим прописима оне друштвене односе који нису уређени републичким законом јединствено за целу републику. По члану 294 за извршавање и примењивање на територији аутономне покрајине републичких закона и других прописа одговорни су органи у аутономним покрајинама, а односи између републичких органа и органа у аутономним покрајинама у погледу извршавања тих закона заснивају се на међусобној сарадњи, обавештавању и договарању. Ако покрајински органи не извршавају републичке законе и друге прописе, Извршно веће СРС упознаће о томе одговарајући орган аутономне покрајине (члан 295).
У члану 300 набројани су послови који се уређују јединствено за целу територију државе републичким законом. Други односи који нису обухваћени овим чланом, могу се утврђивати законом јединствено за целу територију републике, на иницијативу скупштине или извршног већа републике или покрајине, а доноси га Скупштина СРС уз претходну сагласност скупштина аутономних покрајина. Ако изостане сагласност једне од покрајина, закон се може донети и примењује се на територију „Републике ван територија аутономних покрајина" и територију покрајине чија је скупштина дала сагласност (члан 301).
О промени устава Социјалистичке Републике Србије одлучује Скупштина СРС; ако се промена устава односи на питања од интереса за републику као целину, Скупштина СРС одлучује уз сагласност скупштина аутономних покрајина (члан 427). Као и у многим другим питањима и у промени републичког устава јасно се уочава да Скупштина СРС у ствари има пуну надлежност само на „територији Републике ван аутономних покрајина".
Одмах после *Устава СФРЈ*, проглашеног 21. II 1974, Скупштина Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине је прогласила *Устав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине*, 28. II 1974. У основним начелима је истакнуто да: „социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина учествује у одлучивању у федерацији на начелима споразумевања република и аутономних покрајина, солидарности и узајамности, раноправног учешћа република и аутономних покрајина у органима федерације, у складу са Уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и на начелу одговорности република и аутономних покрајина за сопствени развој и за развој социјалистичке заједнице као целине". Тако се и по карактеру највишег правног акта покрајине могла уочити промена њеног положаја: од статута, преко уставног закона (1969), највиши правни акт покрајине добија карактер устава.
Устав од 1974. подстакао је процесе који су довели до дезинтеграције Југославије, која је коначно и у пракси постала савез шест република и две покрајине. Партикуларизам и сепаратизам довели су до тога да је федерација престала да буде државни субјект и постојала је онолико колико је то било у интересу република и покрајина. У процесу бурних политичких промена, 1989. дошло је до усвајања амандмана на Устав од 1974, којима је Србија после дужег времена постала суверена на целој државној територији, у границама републичке надлежности, а 1990. донет је *Устав Републике Србије*. По том Уставу постоје Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије. Образују се у складу са посебним националним, историјским, културним и другим својствима њихових подручја. Покрајина доноси програм привредног, научног, технолошког, демографског, регионалног и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села, у складу са планом развоја Републике и утврђује мере за његово спровођење. Доноси буџет и завршни рачун; доноси одлуке и општа акта у складу са Уставом и законом, којима уређује поједина питања од интереса за грађане у аутономној покрајини у областима: културе, образовања, службене употребе језика и писма народности; јавног обавештавања, здравствене и социјалне заштите, друштвене бриге о деци и заштите и унапређивања животне средине, урбанизма и у другим областима утврђеним законом.
Распад државе завршен је процесом међународног признања отцепљених република почетком 1992. Преостале две републике су, референдумом у Црној Гори 1. III 1992. и одлуком Народне скупштине Републике Србије од 27. II 1992, одлучиле да остану у заједничкој држави. Устав Савезне Републике Југославије донет је 27. IV 1992, чиме је и формално престала да постоји и друга југословенска држава и настала нова, трећа. По овим последњим уставним решењима аутономне покрајине нису биле категорије савезног, него републичког устава.
Нови устав Србије донесен је 2006. Покрајинска аутономија (и локална самоуправа) дефинишу се као право грађана које остварују било непосредно, било преко својих изабраних представника. У надлежност аутономне покрајине долазе питања која се на најсврсисходнији начин могу решавати на нивоу аутономне покрајине, а у којима није предвиђена надлежност Републике. Надлежност се не одређује ближе уставом, него се препушта закону. Део надлежности покрајине могу чинити и поверене надлежности – послови који спадају у надлежност Републике а чије обављање она може поверити аутономној покрајини, с тим што је дужна да за њихово обављање обезбеди потребна средства. Обављање свих поверених послова подлеже надзору органа републике.
Као највиши правни акт АПВ, Статут покрајине донесен је јануара 2009. Поред Скупштине као највишег органа и носиоца нормативне власти, Статут предвиђа и постојање Владе АПВ, као органа и носиоца извршне власти у оквиру надлежности АПВ на њеној територији. Покрајинска влада је одговорна Скупштини за свој рад.
Љубомирка Кркљуш
Подељеност Србије на две покрајине и тзв. Ужу Србију била је по Уставу од 1974. запечаћена ветом обеју покрајина на било какве, за њих неповољне промене Устава Србије. Тек је Слободану Милошевићу 1989. пошло за руком да амандманом на Устав Републике Србије, за који је била потребна тешко издејствована сагласност обеју покрајина, укине овај вето, да би 1990. био донет нови Устав Србије којим је, сем у погледу друштвене својине, извршен скоро потпуни раскид са тзв. социјалистичком уставношћу. Покрајине су, додуше задржане, мада је било предлога да се оне укину, али је њихова надлежност сведена у границе које су примерене уобичајеној регионалној самоуправи.
После пада Слободана Милошевића 5. X 2000, под владом Демократске опозиције Србије поједине војвођанске странке ултимативно су захтевале од премијера Зорана Ђинђића да законом пренесе на покрајине што већи број републичких, тј. државних надлежности. Он се томе најпре противио, а онда је напокон попустио и 7. II 2002. кроз Народну скупштину спровео Закон о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине, којим је та надлежност битно проширена у односу на ону која је утврђена Уставом. Иако би се из назива овог Закона могао стећи утисак да се њиме само ближе одређују појединости надлежности покрајина које су на општи начин већ утврђене чланом 109 ставом 1 Устава, њиме је извршено далекосежно преношење републичке надлежности на покрајине, тј. **В.** Таквом правном злоупотребом је по други пут започето подржављење ове покрајине. Од 68 чланова поменутог Закона, укључујући и шест чланова који чине прелазне и завршне одредбе, чак 40 садржи завршну одредбу да се послови из претходних ставова врше као поверени. То значи да се тим одредбама покрајинским органима поверава републичка надлежност и да се на **В.** преносе они послови који су Уставом Србије утврђени као републичка, односно *државна* надлежност. Укупан број пренетих послова износио је 131.
Следећи велики корак у подржављењу **В.** био је Закон о утврђивању надлежности АПВ, донет 30. XI 2009. Tим Законом се на **В.** преноси већи број важних и далекосежних надлежности. И док је тзв. омнибус Законом од 7. II 2002. на **В.** пренет 131 посао из републичке надлежности, овим новим Законом број таквих поверених послова повећан је на 170. Уз то се овим Законом на **В.** преносе битни прерогативи суверене државе. Тако се АПВ овлашћује да закључује међурегионалне споразуме у оквиру своје надлежности. То је *ius contrahendi* које искључиво припада сувереним државама, што значи да и **В.** има међународни уговорни капацитет. Затим се чланом 3 ставом 3 овог Закона АПВ даје право да у оквиру своје надлежности може оснивати своја представништва у регионима Европе, односно у Бриселу. То је *ius legationis* које искључиво имају суверене државе, тако да ни федералне јединице у правим федерацијама не располажу њиме, а камоли некакви окрузи и региони. Притом ваља запазити да су законодавци навели не само представништва **В.** у регионима Европе него и у Бриселу, који је главни град Белгије и седиште врховне команде Атлантског пакта и централних органа ЕУ. То би значило да би, поред Србије као државе, и **В.** имала своја дипломатска представништва при команди Атлантског пакта и средишњим органима ЕУ.
Оваквим поверавањем нових надлежности АПВ, од којих су неке и битни прерогативи суверене државе, настављено је убрзано подржављење **В.**, које је започето омнибус Законом од 7. II 2002. Непосредан циљ ових процеса је постизање државноправног статуса који је **В.** имала по Уставу СФРЈ и Уставу Србије од 1974, што би значило успостављање војвођанске законодавне, извршне и судске власти од првостепеног до врховног суда, са привидном а уистину само номиналном везом са Србијом као таквом. Насупрот томе покренути су поступци утврђивања супротности ових процеса са уставним поретком и започета је политичка иницијатива спречавања даљег подржављења АПВ.
Коста Чавошки
**Уметност.** Вредни налази из богатих археолошких налазишта у **В.** већином су смештени у музеје. Од највећег значаја из античког доба су остаци римског града Сирмијума у Сремској Митровици. Крајем III и почетком IV столећа Сирмијум је постао метропола Римског царства. У њему су откривени остаци раскошне царске палате, бројни стамбени и приватни објекти, храмови и цркве ранохришћанског периода, мозаици, скулптуре, као и надгробна и декоративна пластика.
На остацима здања из средњег века видљиви су додири култура Истока и Запада. На рушевини романичко-готичке цркве Домбо у Раковцу налази се занимљива пластика. Арача, средњовековна опатија и насеље код Новог Бечеја из XIII в., припадала је фрањевачком реду, а једно време држао ју је деспот Стефан Лазаревић. Грађевина је подигнута у прелазном романичко-готичком стилу. Фрањевачки самостан у Бачу сачувао је оригиналну средњовековну апсиду. Делимично је очувана и стара црква Св. Марије у Моровићу. Бач, средњовековни замак који се налази на острву између реке Мостонге и једног од њених рукаваца, подигнут је 1338–1342. У унутрашњем простору налази се добро очувана донжон кула, једно од најбољих остварења војне архитектуре XIV столећа на подручју некадашње угарске државе. Коначан облик добија у XV в., када се ојачава систем одбране и код северне куле дограђује палата са каменом пластиком у духу ране ренесансе. Од Вршачког града-тврђаве са стратешким значајем сачувана је источна кула, од утврђења код Врдника остали су делови бедема и донжон кула са елементима готике, а од тврђаве у Старом Сланкамену само живописни детаљи.
Након пада Смедерева (1459) и пропасти српске Деспотовине долази до повлачења српског народа у северне крајеве преко Саве и Дунава. Крајем XV и почетком XVI столећа основана је већина данас познатих православних манастира на Фрушкој гори, у Банату (Месић, Војловица) и Бачкој (Ковиљ, Бођани), изграђених и украшених трудом последњих српских деспота Бранковића. Тада настају и неке од најстаријих сакралних грађевина какав је Храм Св. Николе у Старом Сланкамену, легендарна задужбина деспота Змаја Огњеног Вука из 1470.
У доба турске владавине у Срему забележeно је постојање 35 манастира на Фрушкој гори. Из периода између XII и XV столећа, када се ова област налазила у саставу средњовековне угарске државе, о броју манастира и њиховој верској припадности нема поузданих података. У архитектури фрушкогорских манастира јасно су дефинисана два временски и стилски различита периода: традиционално-византијски (с краја XV и из XVI в.) и барокни (усвојен међу поручиоцима и градитељима током XVIII в.). Сакрална здања подигнута у средњовековној Србији између XII и XV в. била су за фрушкогорске манастире и архитектонски образац и узор загробних задужбина као погодног места за неговање култова Срба владара. Тако у манастиру Крушедолу, чије дизање почетком XVI в. у култном значењу има посебну улогу одређену верско-политичким разлозима и историјским околностима, формиран је и негован, по угледу на српске Немањиће, култ последњих сремских деспота Бранковића. Након Велике сеобе, ради одбране националног интегритета, поново су успостављени култови цара Уроша, кнеза Лазара и Стефана Штиљановића, чије се мошти доносе и чувају у фрушкогорским манастирима. Први поуздани подаци о постојању фрушкогорских манастира из прве и друге деценије XVI столећа односе се на Крушедол. Стари Јазак и Раковац забележени су у трећој и четвртој деценији, а неколико година пре првог турског пописа Срема (1541) помиње се Ново Хопово. У најранијем турском попису Срема (1545–1548) забележени су Гргетег, Бешеново, Раковац и Старо Хопово, а већ у следећем (1566–1569) нашли су се сви данас познати манастири Фрушке горе, изузев Беочина који је први пут забележен 1578.
Као што су манастири, настајали на подручју данашње **В.** у XV и XVI столећу, у архитектури преузели рашки и моравски архитектонски образац, тако се и на сликарство пренела касновизантијска традиција украшавања храмова зидним живописом. У Храму Св. Николе у Сланкамену очувани су фрагменти фресака са краја XV в., у манастиру Раковцу у куполи и поткуполном простору налазе се фреске из око 1533, црква манастира Крушедола на стубовима под куполом чува фреске из 1545, а спољни западни зид осликан је почетком XVII столећа. У Петковици је готово цео храм прекривен живописом из 1588. У Новом Хопову је скоро на свим зидовима сачувано сликарство из 1608. и 1654, док се у Сретењској цркви села Крушедола налазе фреске из прве половине XVII в.
У српској културној историји барокнa епохa је омеђена двама преломним догађајима који су одредили новију националну историју – Велика сеоба (1690), са којом започиње нова епоха укључивања Срба у западноевропску културу, и Темишварски сабор (1790). Висока црквена јерархија је као водећа духовна и политичка снага у XVIII в. спровела преображај целокупног духовног живота и његовог прилагођавања модерној апсолутистичкој држави. Како је моћ црквених поглавара постепено слабила, на Темишварском сабору водећа улога цркве доведена је у питање, а обогаћено грађанство уместо верске самосталности у први план стављало је националне интересе.
Утицај барокних струјања у архитектури најбоље се испољава на призиданим високим звоницима уз старе и нове цркве и монументалне манастирске конаке, који се од темеља презиђују, дограђују, надзиђују или наново граде. За педесетак година у свим фрушкогорским манастирима изграђени су нови конаци. Уместо старих цркава у Шишатовцу, Старом Хопову, Привиној Глави и Малој Ремети подигнуте су нове грађевине, сазидана је црква у Новом Јаску, подигнути звоници уз старе и нове храмове и барокизиране старе цркве у Крушедолу, Раковцу, Новом Хопову, Великој Ремети и Петковици. У духу барока мењају се декоративни и архитектонски програм фасада, облици и величина прозорских отвора, који се проширују како би увели драматични светлосни ефекат у унутрашњост храма. Осим на Фрушкој гори, нова збивања дешавају се и у осталим црквама на подручју **В**. Специфичан процес барокизације архитектуре заокружен је изградњом катедралне цркве Св. Николе у Сремским Карловцима. Посебан значај за **В.**, заснован на важности коју добијају почетком XVIII в. као духовни, политички, културни и економски центар српског народа, представљају Сремски Карловци. Специфичан печат дали су им Саборна црква, Горња и Доња црква, Католичка црква, зграда Магистрата у неокласицистичком стилу, зграда Гимназије, дворац Илион, зграда Богословије, Стефанеум и Капела мира.
Хабзбуршка монархија је на већем делу данашње **В.** формирала Војну границу, погранично подручје које је требало да штити од турских напада. На стратешким местима обновљена су стара или изграђена нова утврђења, опремљена да одговоре савременом типу ратовања (Панчево, Тител). Најобимније војно барокно остварење је Петроварадинска тврђава. На простору средњовековне тврђаве и цистерцитске опатије између 1690. и 1776, према француском Вобановом фортификационом систему, изграђено је масивно утврђење. Подграђе Петроварадина најцеловитија је стара агломерација сачувана до наших дана.
Основно обележје ликовној уметности на територији данашње **В.** током XVIII столећа даје развојни пут зографског сликарства ослоњеног на византијску традицију до његовог укључивања у нове токове европске уметности. Почетком века већина сликара били су монаси и свештеници, приучени мајстори, Георгије Стојановић, Станоје Поповић, Шербан и Недељко Поповић, Георгије Мишковић, који су у оквиру традиције познавали средњовековну икону и њену иконографију. Европеизацијом српске уметности зографске иконе више не задовољавају укус нарастајућег грађанског друштва и образованих црквених кругова. На том путу водећу улогу имала је графика Христофора Жефаровића и Захарије Орфелина. Зидно сликарство задржало је нешто дуже дух традиционалне византијске иконографије, а први покушај да се постигне спој традиционалних иконографских и стилских обележја с примесама нове барокно схваћене слике видан је на зидним сликама манастира Бођана, које је 1737. извео Христофор Жефаровић. Сликарска дружина Андреје Андрејевића осликаће 1743. зидове манастира Месића. Теодор Коста, Никола Крапић, Јања Димо, градитељи цинцарског порекла, те сликари Јанко Халкозовић, Јован Четиревић Грабован, Теодор Грунтович и дрворезбар Никола Јанковић Талидорос радиће заједно са српским сликарима и украшавати новоизграђене цркве и манастире.
У оквирима барокне епохе у српској културној историји уочавају се две културне оријентације: руско-украјинска и аустријска. Прва фаза ранобарокног сликарства развијала се под снажним утицајем Кијево-печерске сликарске школе. Уследио је покушај спровођења реформе пикторалне поетике, с циљем да православно учење о светим иконама усклади са средњоевропским тумачењем религиозне слике. За завршну фазу каснобарокног еклектицизма, продор рококоа и неокласицизма, карактеристично је прихватање естетских начела бечке ликовне Академије. Најзначајнији српски уметници који су прихватали барокизиране облике, посредно преко утицаја руско-украјинске сликарске школе и кроз деловање сликара Јова Василијевича и Василија Романовича, били су Димитрије Бачевић, Димитрије Поповић, Јанко Халкозовић, Јован Четиревић Грабован и двојица која су сакралној тематици додали и аутопортрет – Никола Нешковић и Стефан Тенецки. Јачањем грађанског друштва и његовог политичког значаја непосредан утицај аустријског барока и рококоа био је све очигледнији. Представници ове генерације уметника били су академски образовани. То су мајстори последње четвртине XVIII в. – Теодор Крачун, Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар – ученици бечке ликовне Академије, који прихватају савремене уметничке токове и постају носиоци даље европеизације.
За разлику од барока који је на подручје **В.** продирао постепено, класицизам се појавио готово истовремено када и у земљама у којима је настао. Нова схватања у области архитектуре прихватила је и српска јерархија. У мањим градовима и даље су најзначајнији градитељски подухвати цркве (Св. арханђели Михаило и Гаврило у Брестачу, Арханђео Гаврило у Бочару, Вазнесењска у Буковцу) и племићке палате (летњиковац Стратимировића у Кулпину, дворац Зако у Бајши и дворац Карачоњи у Новом Милошеву). Из овог периода познат је велик број школованих градитеља и занатлија. Матијас Шмидингер зидао је 1815. цркву манастира Кувеждина, а Адам Кверфелд радио је 1838. класицистички обликовану зграду Магистрата у Панчеву. Почетком XIX в. обнављају се постојеће, знатно старије цркве, у Иригу Николајевска и Успенска, те Св. Стефана у Сремској Митровици. Подижу се здања обликована у ампиру, специфичној варијанти класицизма, Магистрат у Сремским Карловцима 1811. и Земуну 1826. Исто је примењивано и у црквеној архитектури (храмови у Башаиду, Српској Црњи, манастирски конаци у Шишатовцу и Месићу), на резиденцијама високих црквених архијереја (Стари епископски двор у Новом Саду), на дворцима племића и богатих грађана (дворац Дунђерских у Челареву, Ивановића у Новом Бечеју).
Током друге половине XIX в. романтичарски историцизам, окренут средњовековној баштини српско-византијског стила моравске епохе, под снажним утицајем Теофила Ханзена и његових ученика Светозара Ивачковића, Јована Илкића, Душана Живановића и Владимира Николића, био је прихваћен у српском сакралном градитељству. Они пројектују већи број православних храмова и здања у Панчеву, Сремским Карловцима, Меленцима и Новом Саду. Даља модернизација градитељства на Фрушкој гори своди се на веће или мање преправке постојећих објеката. У прве две деценије саграђене су нове цркве монументалних облика у манастиру Кувеждину и Врднику у духу класицизма. Романтичарски историцизам није имао утицаја на архитектуру манастира Фрушке горе. Крајем столећа градитељска делатност сводила се на мање преправке, изузев у Гргетегу у којем је изведена темељна обнова заснована на идеји стила Готфрида Семпера и Виоле ле Дика, под руководством архитекте Хермана Болеа.
Поред Беча нови центар образовања сликара са ових простора у раздобљу епоха класицизам–бидермајер и романтизам–реализам постаје и Минхен. Почетак века обележен је духом класицизма који даје предност статичној форми, наглашеној скулптуралности и цртежу. Овај период обележили су Арсеније Теодоровић и Павел Ђурковић. Најзначајнији представници грађанске епохе бидермајера (1830–1860), када портретни жанр достиже европски ниво, јесу Никола Алексић, Катарина Ивановић, Димитрије Аврамовић, Павле Симић, Јован Кљајић, Димитрије Посниковић, Јован Поповић, Урош Кнежевић и Константин Данил. Oд револуционарне 1848. до краја осме деценије XIX в. влада дух романтизма у којем је основни жанр изражавања и даље портрет, у чијем се раду нарочито истичу Новак Радоњић, Стеван Тодоровић и Ђура Јакшић. Последња четвртина XIX столећа период је владавине реализма и његових најбољих представника Стевана Алексића, Уроша Предића и Паје Јовановића. И неколицина мађарских и немачких уметника (Карољ Јакобеи, Тан Мор, Ференц Ајзенхут, Стефан Јегер) својом креативношћу стичу знатан углед. Крајем XIX столећа многи сликари из **В.** одлазе у Београд који постаје политички и културни центар.
Ово је и период када на објектима долазе до изражаја идеје нове уметности, бечке сецесије, немачког југендстила и посебно мађарске варијанте сецесије или мађарског националног стила, чији је родоначелник Еден Лехнер. Каштел у Беочину поседује низ детаља у сецесијском стилу, али аплицираних на конвенционално обликовани корпус објекта. У смиреној форми сецесије подигнути су у Новом Саду синагога и Јодно купатило, Реформаторска црква у Кикинди, палата Вајдингер у Сомбору и Градска кућа у Кањижи. Својеврсним приступом и схватањем нових тенденција истиче се архитекта Ференц Рајхл, чија су дела препознатљива по комбинацији сецесијских украсних мотива: Рајхлова палата у Суботици, Градска кућа у Апатину, као и Фернбах каштел у Алекси Шантићу. Први светски рат изазвао је кризу стваралаштва која траје све до 30-их година XX столећа.
Утицаји Париза, Прага и немачког баухауса долазе са извесним закашњењем. Раскидајући са компромисима у решавању односа форме, функције и конструкције, а дајући примат функцији, поједине архитекте прихватају идеје Ла Корбизјеа. Године 1932. Ђорђе Табаковић пројектује Клајнову кућу у Новом Саду, а на тој згради су испољене све нове архитектонске идеје. У Новом Саду средином 30-их година ХХ в. подигнуто је монументално здање Банске управе по пројекту Драгише Брашована. Овом грађевином модернизам се потврђује и прихвата као равноправни архитектонски израз за све типове јавних објеката.
Након 1945. примењују се неки од принципа социјалистичког реализма. Већина војвођанских градова добија нова ободна насеља стамбене и индустријске намене. У Новом Саду почиње изградња факултета окупљених на простору крај Дунава. Савремени архитектонски израз најприметнији је на грађевинама намењеним културним манифестацијама у Новом Саду, као што су Галерија спомен-збирке Павла Бељанског (1962) архитекте Иве Куртовића, Музеј револуције (Музеј савремене уметности) архитекте Иве Витића, у Опову Галерија „Јован Поповић" (1970) Милорада Бербакова и Спасоја Крунића. Појаве вишенаменских центара изражавају савремене тенденције њиховог обједињавања у јединствени урбанистичко-архитектонски ансамбл, какав је култни Спортско-пословни центар „Војводина" у Новом Саду архитеката Живорада Јанковића и Бранка Булића, те комплекс „Миленијум" у Вршцу архитекте Петра Арсића, чија изградња обележава прелазак XX у XXI столеће.
Сликарство XX в. одликује континуитет развоја од почетка столећа који се може поделити на три периода. У првом (1900–1920) сликари су превасходно заокупљени феноменом светлости и боје. Центри школовања су Минхен и Париз, а од стилских праваца заступљени су продужени академизам, пленеризам, импресионизам, југендстил, симболизам и експресионизам. Најистакнутији представници ових ликовних тенденција су Стеван Алексић, Урош Предић, Паја Јовановић, Васа Ешкићевић, Шандор Чавошки, Коста Јорговић, Јосип Фалта, Даница Јовановић, Стипан Копиловић, Ђорђе Крстић, Александар Секулић, Јожеф Пехан, Антал Штрајтман, Воја Трифуновић и Јожеф Варкоњи. Други, међуратни период, обележен је истраживањем форме ликовног дела, које се испољава кроз дадаизам, посткубизам, експресионизам форме и боје, поетски реализам, надреализам и социјалну уметност. Сликари наглашене индивидуалности и програмског опредељења су Милан Коњовић, Петар Добровић, Арпад Балаж, Сава Ипић, Бела Фаркаш, Иван Радовић, Сава Шумановић, Васа Поморишац, Миливој Николајевић, Миленко Шербан, Богдан Шупут, Иван Табаковић и Младен Јосић. Трећи период обухвата раздобље после II светског рата до краја осме деценије ХХ в. Прву послератну деценију одликује дезоријентисаност и прилагођавање идејама социјалистичког реализма, што се напушта после 1950. прихватањем савремених ликовних идеја. Овај период обухвата сликаре више генерација, укључујући и најмлађу која се појављује од 80-их година столећа. Заслуге за развој овог сликарства имају Иван Радовић, Зора Петровић, Милан Коњовић, Зоран Петровић, Јожеф Ач, Ференц Маурич, Душан Миловановић, Андраш Ханђа, Александар Лакић, Миленко Шербан, Тивадар Вањек, Иван Табаковић, Бошко Петровић, Анкица Опрешник, Стојан Трумић, Лазар Возаревић, Здравко Мандић, Миодраг Михајловић, Милан Керац, Милан Кечић и Милан Узелац. Сви они су део јединственог ликовног организма војвођанског сликарства.
Мирослава Костић
Наивну уметност **В.** одликује неколико сликарских школа и група, од којих се издвајају оне у Ковачици недалеко од Панчева, Уздину, Новом Бечеју и Таванкуту код Суботице. Најстарији наивни сликар и оснивач ковачичке сликарске школе је Мартин Палушка који, надахнут словачким фолклором, почиње да ствара још 1929. Њему се придружују прво Михал Биреш и Јан Сокол, а потом и Мартин Јонаш и Јан Кназовиц. Године 1955. у селу Ковачици отвара се прва Галерија сељака-сликара, међу којима су и радови прослављене Зузане Халупове, Еве и Ане Хусарикове. И оближњи Уздин надалеко се прочуо по самоуким сликаркама Румункама какве су Мариоара Моторожеску и Марија Балан. Славу наивне уметности **В.** раширили су и Емерик Фејеш из Новог Сада, Илија Башићевић Босиљ из Шида, Слободан Јеремић Јеремија из Пећинаца, Михаило Марјанчевић из Старих Бановаца, Крста Савић из Марадика и вајар Цвијо Поповић из Беочина. Драгиша Буњевачки је 1960. у Новом Бечеју основао групу сликара и вајара нове наиве Село, међу којима су се нарочито истакли Душанка и Светозар Киселачки и Јанош Месарош. Заједно са Емериком Фејешом он 1963. у Новом Бечеју организује Прву изложбу наивних сликара и вајара **В.**, која отада постаје традиционална. Буњевке из села Таванкута веристички сликају на платну али своје мотиве израђују и плетењем сламе, док сеоске мотиве, портрете али и историјске догађаје израђују и сомборски сликари Сава Стојков, Јосип Видаковић и Иванка Јовановић. Заједничко свима њима је што својим подсвесним асоцијативним светом пуним искрености и непосредности симболично и визионарски спајају равничарску прошлост, садашњост и будућност. Модерна уметност не само да није замислива без наивног стваралаштва него се оно данас сматра и претечом нове фигурације.
Феномен постмодерне, неоавангарде и тзв. нове уметничке праксе у **В.** обележили су текстуализам и концептуализам суботичке групе *Bosch + Bosch* (Славко Матковић, Балинт Сомбати, Ласло Салма, Атила Черник, Ласло Керекеш, Каталин Ладик), новосадских група *KÔD* (Мирко Радојичић, Славко Богдановић, Мирослав Мандић, Предраг Вранешевић, Слободан Тишма, Јанез Коцијанчић) и *(Ǝ* (Владимир Копицл, Ана Раковић, Чедомир Дрча, Милан Живановић), те уметнички тандем „више од појединца, мање од групе" *Вербумпрограм* (Ратомир Кулић -- Владимир Матиони) који је деловао у Руми. Нову уметност 70-их година у **В.** одликује истовременост са светским уметничким догађањима, као и незнатно предњачење и осамостаљење у односу на београдску културну сцену. Све више се удаљујући од владајућег друштвеног миљеа, њени протагонисти постају свестрани, самосвесни и критички настројени интелектуалци. Почетком 80-их у први план ступа постмодерна која се, под утицајем немачког неоекспресионизма и италијанске трансавангарде, испољава кроз појаву *нове слике*. Током кризе 90-их у **В.** долази до плурализма ауторских поетика (Звонимир Сантрач, Милица Мрђа Кузманов, Растислав Шкулец, Драган Јеленковић, Мирослава и Слободан Којић, Никола Џафо; уметничка асоцијација *Апсолутно*; *Лед Арт*), из којег се издвајају политички ангажовани уметници и руководиоци ликовних галерија и музеја, као и покретачи или уредници часописа (Драгомир Угрен, Живко Грозданић). Нову војвођанску ликовну сцену обележиле су изложбе одржане у Савременој галерији у Панчеву, Галеријском простору Конкордија у Вршцу, Музеју савремене уметности, Центру за визуелне уметности Златно око и Галерији Мост у Новом Саду, али и ликовна дешавања у Кикинди и Апатину. Захваљујући напорима ликовних критичара (Сава Степанов, Светлана Младенов) и богатој понуди каталога и часописа (*Кошава*, *Златно око*, *Пројектарт*, *Транскаталог*, *Артконтекст*), на тлу **В.** се крајем ХХ и почетком XXI в. искристалисала једна децентрализована савремена уметничка сцена са свим атрибутима самосвојног ликовног простора.
Љиљана Н. Стошић
**Књижевност.** Према начелима спроведеним у националној библиографији књижевност **В.** обухвата: 1) ауторe поријеклом из **В.**; 2) ауторe из других крајева који су стварали у **В.**; 3) ауторe који су писали о њој на другим језицима; 4) издања објављена на геополитичком подручју које обухвата (или је обухватала) **В.** (књиге, периодика и други списи); 5) рукописe и другу грађу у архивима и рукописним фондовима тога подручја. **В.** је имала промјенљив геополитички оквир и статус: тим оквиром су обухваћени осим српског и други народи и њихове културе („националне мањине"), те је појам *књижевност* **В.** категоријално различит од појма „српска књижевност". Истовремено ужи, пошто обухвата само један дио српске књижевности, и шири, обухватајући и књижевност других народа (националних мањина) на подручју **В.**, откако се одвојила од Аустроугарске. Ј. Скерлић је, мислећи на ово геополитичко подручје, устврдио: „Књижевност православних Срба у јужној Угарској у XVIII веку значи први, почетни и основни период целе српске националне и савремене књижевности", „неких сто и педесет година ту се мислило и писало за цео српски народ". Књижевност **В.** укључује различите нивое интеграција и диференцијација: књижевност Мађара, Румуна, Русина, Словака, Буњеваца и Хрвата у **В.** дио је књижевности тих народа у цјелини, мада може имати и аутохтон статус, али је такође дио књижевне мапе **В.** и Србије. Везе између књижевности националних мањина и српске књижевности мнoго су живље него између српске књижевности и матичних књижевности тих мањина. Дио аутора националних мањина пишe и на српском и на свом матерњем, или им се дјела у већој мјери преводе на српски. Послије II свjетског рата писци њемачке националности из **В.** уносе завичајне теме у њемачку књижевност (нпр. Ј. Вајденхајм), што се може рећи и за ауторе других нација поријеклом из **В.** који су наставили да дјелују у матичним срединама (Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и др.).
Књижевни рад међу Србима у средњем Подунављу почиње средином XV в., кад српска властела добија угарске посједе и издаје повеље (деспот Ђурађ Бранковић), а књижевници повезују српску и угарску традицију. Овдје ће настати први родослови „сремских Бранковића" крајем XV в., те службе (пјесме) за култ деспоту Стефану Бранковићу; један Крушедолац незнаног имена састављао је пјесме у славу посљедњих Бранковића и кратке животописе појединих чланова породице; услиједиће родослов породице Јакшић (између 1563. и 1584). Међу оригиналним дјелима су љетописи појединих манастира (манастира Грабовца, с краја XVI и почетка XVII в.). Сачувани су такође записи од непознатог Шишатовчанина (XVII в.) и службе Стефану Штиљановићу. О Великој сеоби (1690), у једној фази дуготрајног Аустријско-турског рата, настају потресни умјетнички документи, описи помора, глади, лешева, крвопролића, пустошења српске земље, све пред „заспалим лицем господњим" (Атанасије Даскал Србин, Ћирило Хоповац, Стефан Раваничанин, патријарх Арсеније Чарнојевић). У ове записе продире народни језик, поред јаких трагова нове осјећајности, изазване невољама, призорима страдања људи, разарања духовних средишта и пропадања свих вриједности. Томе раздобљу припада неколико истакнутих аутора и више текстова неутврђеног поријекла. Међу првим је гроф Ђорђе Бранковић, самозвани „деспот целог Илирика", потом изабрани деспот Срба (1691), којег су аустријске власти због испољених политичких претензија интернирале. У интернацији (у Бечу и Хебу) све до смрти 1711. састављао је обимне *Хронике славеносрпске* (прир. А. Кречмер, Бг 2008; 2011). Тумачио је српску историју у средњоевропском и словенском геополитичком оквиру, уз осјетан утицај усмених предања, те с намјером да оправда своје поријекло и право на обнову српске државе. Ширено у преписима, дјело је утицало на српске историографе (П. Јулинац, Ј. Рајић).
Књижевна дјелатност махом се сводила на преписивање средњовјековних дјела, с повременим записима у стиху или прози (*Стихослов* Н. Мелетијевића, писан у Крушедолу 1717). Нарочито је активна група калуђера из манастира Раче поред Дрине, избјегла за Велике сеобе: међу њима су Кипријан („општи духовник" у Сентандреји, с великим бројем преписа богослужбених књига, као што је химнографски зборник *Стихологија*, почетком XVIII в., који завршава записом о личној судбини, „в старости глубоцеј": „Перо се поби, ум изнеможе, лист снетева (опада), старост достиже") и Јеротеј, познат по путопису у свете земље (*Путашаствије к граду Јерусалиму,* 1704/1727), писаним мјешавином народног и српскословенског, с фолклорним легендама, религиозним чудима и необичним причама из свакодневице. У кругу Рачана несравњив значај има Гаврил Стефановић Венцловић, преписивач, илуминатор, преводилац, прерађивач и бесједник, с обимним опусом (готово 20.000 страница) на српскословенском (богослужбени списи) и народном језику (бесједе, преводи, житија). Радио је и живио у различитим срединама (Сентандреја, Ђур, Коморан), у непосредном контакту са својом паством и великом омилитичком (проповједничком) традицијом. У истом периоду писане верзије добивају усмена предања о Косовској бици (*Повест о кнезу Лазару...*), која ће убрзо постати грађа историографских (Ј. Рајић) и пјесничких дјела (З. Орфелин), ући у рукописне пјесмарице, а почетком XIX в. утицати на стварање спјевова писаних „на народну" (Г. Ковачевић) или бити грађа драмских дјела (Ј. С. Поповић).
Иако досељени с царским привилегијама у којима се гарантовало очување самосталне културе (вјерска и друга права), и народ и представници врха културног и политичког живота Срба нашли су се у нетрпељивом окружењу. У тим околностима вјерски прваци су се ослањали на везе са руском једновјерном црквом и њену помоћ при оснивању школа и у набавци уџбеника. Отуда је за рану фазу књижевног рада у XVIII в. међу Србима у Подунављу одлучујући руски утицај, посредован преко руско-украјинских учитеља. Школска пракса је подразумијевала и вјежбање у писменим саставима, упознавање са одређеним књижевним и реторичким обрасцима, те усвајање тих образаца. Међу учитељима који су стигли из Русије издваја се Мануил Козачински, аутор *Траедокомедије*, прве драме у новој српској књижевности (1734. или 1736), изведене у сремскокарловачкој словенско-латинској школи. Из ових школа потичу први српски барокни писци, а на језичкој и стилској подлози које су оне дале штампа се *Стематографија* (Беч 1741), прво знаменито дјело новог доба српске књижевности, грбовник „илирских" земаља (дијелом земаља српске средњовјековне државе), на темељу дјела хрватског полихистора П. Ритера Витезовића (Беч 1701). Овом издању идејну подлогу даје патријарх Арсеније Јовановић Шакабента. Језгро књиге су хералдички симболи са портретима српских владара и светитеља, а њен основни циљ – предочавање славне српске прошлости и обнова српске државотворне идеје. То ће се одразити у хералдичким симболима за вријеме Првог српског устанка и изазвати аустријске власти да *Стематографију* ставе на индекс забрањених књига, опасних по државне интересе.
Сремскокарловачка митрополија је у ово доба и вјерско и књижевно средиште. При њој почиње многострано дјеловање Захаријe Орфелина и Јована Рајића, средишњих личности српског барока. Први је пјесник, издавач, уредник, аутор популарнонаучних и приручних књига, цртач, бакрорезац, коректор, историчар. Пише на рускословенском и на народном језику (популарна дјела, дио поезије), пригодне и богослужбене пјесме, или варијације на пасторалне мотиве, спаја ликовне и вербалне поруке, посебно у богато украшеном рукопису пјесме *Поздрав Мојсеју Путнику* (1757). Умјетничком вриједношћу издваја се тужбалица *Плач Сербији* (Венеција 1762/63), на готово чистом народном језику, с персонификованом сликом раскомадане мајке Србије, као визија историјског усуда Срба између турске најезде и нетрпељивог средњоевропског окружења. Вишеструке су назнаке Орфелиновог просвјетитељства: савремене форме књижевно-научне комуникације, идеја о језику разумљивом ширем кругу читалаца, први српски и јужнословенски часопис – *Славено-сербски магазин* (Венеција 1768); аутор је задуго најбољих српских календара, садржински блиских алманасима, а његов *Вечни календар* је нека врста популарне научне енциклопедије, с грађом из астрономије, географије, физике, српске историје, здравствене културе (Беч 1783; Будим 1789). Најпопуларнија му је књига *Искусни подрумар* (Беч 1783), приручник за добијање вина, издаван више пута током XIX в. Подржавајући реформе у Аустријској царевини, у многим стварима је непосредни претеча Доситејевих идеја (*Представка Марији Терезији*, Н. Сад 1972): опредијељен начелно за „собствени" (национални, народни) језик; критичар високог свештенства, начина монашког живота, проповједник повратка првобитном хришћанству; заговорник напуштања застарјелих обичаја и укидања превеликог броја празника; о школи ће говорити аргументима сличним оним које ће употребити Доситеј. Монографијом о Петру Великом (Венеција 1772) нашао се на путу крупне биографско-романсијерске форме. Барокна у основном мотиву (владалац који је своју државу из мрака „извео на тако светао пут моћи и славе") и по изузетној опреми (графика, ликовни прилози), посветом царици Катарини славила је такође „разум просвећен наукама".
Слава Ј. Рајића везана је за *Историју разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов* (Беч 1794–1795), писану с родољубиво-васпитним тежњама, у барокном ламенту над пропашћу старе српске државе и с просвјетитељским надама у будућност. Била је изузетно важан извор мотива и тема у српској књижевности и историографији XIX в. Писао је и пригодно-побожну поезију („Кант о воспоминанији смерти"), саставио на чистом народном језику, стилом пуним фолклорно-говорних фразеологизама и слика, шаљиви алегорично-историјски еп о рату Аустрије и Русије против Турске и заузимању Београда (*Бој змаја са орлови*, 1791). Прерадио је *Траедокомедију* Козачинског (*Трагедија о смерти Уроша Пјатаго*, Будим 1798), преусмјеравајући текст оригинала ка историјској драми, ближој класицистичким конвенцијама и изразито просвјетитељској поруци – да је спас у разуму и знању. У рукопису му је остао аутобиографско-мемоарски спис *Точноје изображеније Катихисма* (приручника који је саставио за богослужбене потребе видећи у њему историјску улогу у очувању од унијаћења), важан извор за познавање прилика међу Србима првих деценија по Великој сеоби и међу високим православним свештенством у Сремским Карловцима. У књижевној јавности Павле Јулинац се појавио с популарним списом *Краткое ввденије в историју происхожденија славеносербскаго народа* (Москва 1765), значајан и по преводу популарног Мармонтеловог романа *Велизариј* (Беч 1776). Треба поменути и Симеона Пишчевића, официра аустријске војске који је прешао у руску службу и оставио руски писана сјећања о својим ратним годинама, дипломатско-војним пословима, породичним приликама и српским исељеницима у Русији/Украјини (*Мемоари/Извјештај о доживљајима...*, Москва 1884; српски превод, Бг 1963). Дјело потврђује изузетан дар опажања, памћења и суздржане емотивности свог аутора.
Уз књижевни рад везан за официјелне установе (школа, црква, издавачи, ауторска дјела) настаје више врста књижевних текстова на граници усмене и писане традиције или у слободном мијешању тих традиција. Најзначајнији дио припада тзв. *грађанској поезији*, која је сачувана у рукописним свескама од средине XVIII до првих деценија XIX в. Она је ауторског и анонимног/усменог поријекла, у додиру са водећим правцима писане књижевности, прилагођена „простонародном укусу" и обично везана за мелодију, односно пјевање, с бизарним мијешањем језичко-стилских и морфолошких обиљежја. У њој преовлађују љубавне, сатиричне или хумористичке пјесме, о интимним, социјалним и моралним странама живота. Неке од ових пјесама досежу високу артифицијелност у изузетно духовитим медаљонима-портретима („Пашхалија новаја") или у сатиричним реакцијама на напуштање патријархалних облика понашања („Пјесн во всја дни"). Такође је израз вишејезичке средине у којој су се такве пјесме преписивале и шириле. Једна таква збирка, *Banater Liederbuch in bunter Reihe* (Темишвар 1863), састоји се из њемачких, мађарских, српских, румунских, хрватских, славонских и чешких народних и друштвених пјесама. Ова традиција је утицала на истакнуте ауторе од барокног доба до романтичара (Орфелин, Рајић, Мушицки, Стерија, Радичевић, Змај, Костић).
Аутори с простора будуће **В.** осјећали су се неодвојивим дијелом српског народа. Орфелин осим „овдашњих Срба" мисли на Србе у Србији, Босни, Херцеговини и Приморју (1783); Доситеј у *Писму Харалампију* (1783) своје књиге намјењује свима који српски говоре, укључујући и „Турке" Бошњаке и Херцеговце; Лукијан Мушицки говори о српском народу „од Пеште даж до Черне Горе"; Матица српска ову идеју свесрпског јединства ставља у свој оснивачки акт (1826), чему одговара и концепција њеног *Летописа.* У том периоду, крајем XVIII и првих деценија XIX в., књижевни рад се веже за слободне групе (Беч, Трст, Будим, Ср. Карловци), у којима су махом аутори с војвођанског простора, али и из других крајева (П. Соларић, С. Мркаљ, Ј. Дошеновић, М. Видаковић, В. Караџић). Испрва под доминацијом сремскокарловачке митрополије, књижевност ће, током јачања просвјетитељства и грађанског сталежа, наћи подршку у грађанским круговима (мецене, претплатници, издавачи), што ће водити оснивању Матице српске и покретању листова, часописа и алманаха независних од клера. Развој свјетовног школства такође подстиче ово осамостаљење, прије свега ангажовањем професора гимназије (Г. Магарашевић, П. Ј. Шафарик и др. у сарадњи на *Летопису*). Манастири и митрополитски двор остају ипак врло утицајна мјеста књижевног дјеловања и окупљања. Око њих се стварају својеврсне пјесничке школе, групе које се програмски и поетички повезују. Л. Мушицки, архимандрит манастира Шишатовац, а доцније горњокарловачки владика, постаје кључна личност српске поезије, с високим угледом у славистичком свијету и широком скалом иницијатива у стварању свесрпског културног програма. С друге стране, митрополит Стефан Стратимировић настоји да својим погледима подреди реформске процесе у Вуковој борби око језика и правописа. Касније, крајем XIX в., професори гимназија и других школских установа имају водећу улогу у покретању листова и часописа, те у књижевнокритичком вредновању дјела.
Књижевни рад војвођанских Срба обликовао је развој нове српске књижевности: први правци и периоди, односно књижевне епохе, и Доситејево и Вуково доба, остварују се на овом простору или у вези с њим. Барок улази преко рускословенских школа, дјеловањем руско-украјинских учитеља у Сремским Карловцима, те повезивањем са штампарима и бакроресцима у Бечу (*Стематографија*, 1741), до настајања оригиналних дјела домаће књижевности (З. Орфелин); просвјетитетљство као културна оријентација има коријене и у реформским настојањима људи из врха православне цркве (Будим, Ср. Карловци), под утицајем реформи Петра Великог, али му епохалан лик даје Д. Обрадовић, трајно повезан са родним тлом (Карловачка митрополија) и другим дијеловима српског народа. Овдје настају темељи сентиментализма (проза Д. Обрадовића, романи А. Стојковића и М. Видаковића, поезија Ј. Пачића и др.), класицизма и пјесничких струја које се уливају у тзв. школу објективне лирике (Л. Мушицки и круг пјесника и филолога око њега); млађа генерација је готово без изузетка из војвођанских мјеста и често ради у њима (Ј. Хаџић, Ј. С. Поповић, Ђ. Марковић Кодер, Н. Грујић, Ђ. Малетић, Ј. Суботић, В. Живковић): она је прихватила народни језик а задржала просвјетитетљски став, класицистичку објективност и елементе стила. Између свих се издваја Ј. С. Поповић, утемељивач српске комедије и историјске драме, који је отворио српску прозу ка модернизацији, а класицизам у поезији повезао са тзв. школом објективне лирике (*Даворје*, Н. Сад 1854). С класицизмом и сентиментализмом повезано је настајање романтизма (сарадња Л. Мушицког и В. Караџића), који нагло потискује старије струје. Кључни представници ове епохе су с војвођанског тла (Вукови сљедбеници, Б. Радичевић, Ђ. Даничић, Б. Атанацковић, М. Стојадиновић Српкиња и млађа генерација, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић).
Јака доситејевска и романтичарска традиција суспреже програмско ширење реализма (усредсређено у Београду око С. Марковића), али се реалистичке струје осјећају у српској штампи **В.** већ на размеђу 50-их и 60-их година XIX в. (*Седмица*, *Даница*, *Летопис*), посебно у дјелима писаца с овог подручја, под утицајем постромантичарске (бидермајерске) литературе с њемачког и руског језичког подручја, те су прва значајнија реалистичка дјела у српској књижевности потекла од писаца из **В.** (Јаков Игњатовић, касније Ј. Грчић Миленко, убрзо Ђ. Јакшић, Коста Трифковић и др.).
У **В.** је поникао и развио се цијели ред основних жанрова нове српске књижевности: поезија (лирика), драма, аутобиографија, оглед и басна (Д. Обрадовић), роман (А. Стојковић, М. Видаковић, потом Ј. С. Поповић), приповијетка (Ј. Суботић, Б. Атанацковић, J. Игњатовић, Ђ. Јакшић и др.). Иако је вуковска линија преусмјерила књижевне токове, потискујући доситејевско насљеђе, управо је међу војвођанским књижевницима дошло до својеврсног компромиса: јавно прихватање Вукових реформи (Ј. Суботић, Ђ. Даничић, Б. Радичевић, Ј. Игњатовић и др.) није потиснуло језичке, структурне и духовне везе са традицијом, посебно у романима, мемоарима, огледима и чланцима Ј. Игњатовића, чије је дјело у цјелини (осим историјских романа) везано за војвођанске Србе, односно Србе у Угарској. Игњатовић је, на видаковићевској традицији, изградио реалистички роман широког жанровског и морфолошког распона (*Милан Наранџић*, Н. Сад 1860–1862; *Вечити младожења*, 1878, у бечком листу *Српска зора* и др.). Војвођанска тематика, с фрушкогорским пејзажима и мотивима из сремског сеоског живота, у језгру је пјесничког и прозног дјела Ј. Грчића Миленка. Локални колорит обиљежиће такође прозу П. Марковића Адамова, С. В. Поповића и М. Савића, која се није наметнула као нова вриједност. Али је С. Сремац у романима и приповијеткама дао једну од најведријих слика војвођанског живота (*Поп Ћира и поп Спира*, Ср Карловци 1898).
На подручју **В.** почиње историја српске драме. У рускословенској (словенско-латинској) школи у Сремским Карловцима изведена је *Траедокомедија* М. Козачинског (1734/36), сачувана у више преписа, објављена у преради Ј. Рајића (1795). Заслугом Е. Јанковића у српску књижевност је ушла комедија у облику посрба (Голдони: *Терговци*, 1787). Одлучан прелаз на организовано превођење, адаптације и стварање драмских дјела повезан је с Јоакимом Вујићем (1772–1847), „оцем српског позоришта". Нове генерације ће врхунског аутора добити у класику српске драме, Ј. С. Поповићу: поставио је темеље српске комедије (*Покондирена тиква*, *Тврдица*, *Родољупци* и др.), дао незаобилазан прилог историјској драми/трагедији. Велик значај у развоју овог рода имали су Матица српска (објављује конкурсе за драмска дјела и даје награде), потом Српско народно позориште у Новом Саду (основано 1861), на чијем ће се репертоару афирмисати романтичарска драма (Ј. Суботић, Ђ. Јакшић и Л. Костић). Удаљавајући се од класицистичких комедиографских оквира, преображај српској комедији даје Новосађанин К. Трифковић (1843–1875) у водвиљским комадима из савременог грађанског живота (*Избирачица*, *Љубавно писмо*, *Француско-пруски рат*). Његов утицај на репертоар СНП током епохе реализма проширио се и на ауторе изван овог подручја, у првом реду на Б. Нушића, утичући посебно на драмске писце из **В.** (М. Савић и др.).
Српска поезија у **В.** успоставља континуитет на грађанској и ауторској лирици (барокна, сентименталистичка, класицистичка), потом на Вуковим збиркама и на локалном фолклору, врхунска остварења има у дјелима романтичара Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, Ј. Јовановића Змаја и Л. Костића. Њихова лирика и њихово политичко дјеловање (Змај, Костић) прожети су идејом ослобођења и уједињења српског народа (мотиви Косова, Видовдана код Змаја, Јадрански Прометеј код Костића). Поред различитих врста лирске поезије, која је током романтизма заузела водеће мјесто у српској књижевности, развијали су се и други облици у стиху, међу којима се издваја религиозни еп на библијске теме. Писали су га, између осталих, В. Ракић и М. Видаковић. Ускоро је и у ову форму продрла национална тематика (косовска легенда, устаничке борбе у Србији, Св. Сава), у еповима Јевте Поповића и Н. Грујића.
Устаљене оквире српске лирике прекинуо је реформски заокрет Београђанина В. Илића, који је међу војвођанским ауторима имао прве апологете (М. Савић) и прве значајне сљедбенике: издваја се М. Јакшић, цјелокупним дјелом везан за пејзаж и животни простор родног тла. Ослобађајући се Илићевог утицаја, означио је почетак српске модерне, с новом осјећајношћу, другачијим стихом и мотивима, изузетним смислом за пејзаже у различитим временским тренуцима. Велик утицај на модернизацију српске књижевности имали су аутори с војвођанског тла, радећи претежно у Београду или другим срединама. Међу њима као модернисти и авангардисти издвајају се В. Петровић, М. Ћурчин, С. Стефановић, М. Црњански, Т. Манојловић, А. Савић Ребац; поезију послије I свјетског рата обиљежио је прије свега М. Црњански (*Лириком Итаке*), али је Д. Васиљев остао оличење антиратне лирике (пјесма *Човек пева после рата*). Покрет социјалне литературе у **В.** такође има истакнуте носиоце (Јован Поповић) и манифестна издања (*Књига другова*, Велика Кикинда 1929).
Дјело Д. Обрадовића, прије свих *Живот и прикљученија* (Лајпциг 1783; 1789), дало је снажан подстицај мемоарско-аутобиографској прози и мјешовитим жанровима. Писали су их понајвише писци, али и људи других занимања, свештеници, официри, научници, јавни радници, трговци, занатлије (С. Пишчевић, Ј. Вујић, С. Текелија, Н. Грујић, М. Стојадиновић Српкиња, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић, Н. Нинковић, Н. Голупски, М. Евгеновић, Савка Суботић, Т. С. Виловски, М. Пупин). Ова проза садржи мноштво слика из свакодневице, с путовања, из војничког живота, ратних збивања на тлу **В.** (посебно о покрету 1848–1849) или у походима и искушењима људи тога поднебља по свијету. Тежња ка поучности испољила се у прикупљању и објављивању пословица (Ј. Мушкатировић, *Причте илити по простому пословице*, Беч 1787), а критички и сатирични став према савременим приликама у *Малом буквару за велику децу* (Беч 1792) М. Максимовића. Доситејева писма (други дио *Живота и прикљученија*) биће образац или подстицај за велик број путописних текстова у облику писама: такву форму је својим путописима дао Георгије Магарашевић („Писма Филосерба", *ЛМС*, 1828–1829; „Путовање по Србији", Пан. б. г.), а касније И. Секулић, М. Црњански и др. Доситеј је такође књигом *Езопове... басне* (Лајпциг 1788) утемељио врло утицајну врсту српске књижевности, која ће до данас имати велик број сљедбеника.
Међу подунавским Србима се зачела и српска књижевна критика, од трагова (З. Орфелин, Д. Обрадовић) до све самосталније дисциплине (К. Богдановић, Ј. С. Поповић, П. Арс. Поповић, Ј. Суботић, Ђ. Малетић и др.). Развој књижевне штампе, од 50-их година XIX в., утиче на ширење овог вида текстова о књижевности и стварање цјеловитијих физиономија књижевних критичара (К. Руварац, Л. Костић, М. Савић, Ј. Грчић), од којих ће неки заузети водеће мјесто у српској периодици друге половине XIX в. (М. Савић). Врло значајну улогу у вредновању текуће књижевности имали су уредници листова и часописа: издваја се „ментор" српских романтичара Ђ. Поповић Даничар, а сличну су улогу имали и Ј. Андрејевић Јолес и Ј. Ђорђевић, заслужан прије свега за оснивање позоришта у Новом Саду и Београду, али и за оријентацију српске поезије и прозе ка реализму. Плодан позоришни критичар, полемичар и есејиста, аутор чувене расправе о Змајевој поезији (1902), издваја се Лаза Костић афирмисањем високих естетских и компаративних мјерила у просуђивању књижевних дјела домаће усмене и писане традиције и дјела свјетске књижевности (Шекспир, Хомер и др.).
У истом периоду постепено се рађа и књижевна историографија. Уколико се као њен зачетник узме Л. Бојић (*Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним*, Пешта 1815), несумњив полет струци даје дјеловање П. Ј. Шафарика, који се нашао на мјесту директора Велике српске гимназије у Новом Саду (1819–1833), сарађујући у *Летопису* и прикупљајући грађу за своју историју словенских језика и књижевности (на њемачком, Пешта 1826) и српске књижевности (посмртно, у Прагу, 1864–1865). Уже националне основе, полазећи од романтичарске поетике, уноси Ј. Суботић, аутор једне кратке историје нове српске књижевности на њемачком (Беч 1850), у студијама, полемикама и критикама, отворен према синтезама и теоријским расправама. Ђ. Даничић утемељује историју старе српске књижевности и филолошку критику као метод вредновања књижевних дјела према чистоти језика, а Ђ. Рајковић отвара пут архивским истраживањима разнолике биографске и књижевне грађе. Кључну улогу у књижевноисторијским проучавањима имаће, међутим, нова генерација. Т. Остојић написао је монографије о најважнијим личностима и појавама нове српске књижевности у **В.**: *Доситеј Обрадовић у Хопову* (Н. Сад 1907), *Захарија Орфелин – живот и рад му* (Бг 1923), збирка грађанске поезије (Бг – Ср. Карловци 1926), многобројне студије и критике (Б. Радичевић, српски барок, Ј. С. Поповић и др.), поред прегледа историје српске књижевности и монографије *Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића* (Ср. Карловци 1905). Знатан дио својих истраживања Остојић је засновао на богатој грађи војвођанских архива и приватних збирки докумената. На тој традицији српска књижевна историографија у ХХ в. досеже нека од својих врхунских остварења у огледима и студијама В. Стајића, М. Лесковца, Д. Живковића, Ђ. Сп. Радојичића, Б. Ковачека, Б. Маринковића, М. Клеут, М. Д. Стефановић и др. Са оснивањем Универзитета у Новом Саду отпочело је систематско проучавање књижевног насљеђа у методолошки различитим смјеровима (историја књижевности, књижевна компаратистика, специјалистичка проучавања појединих епоха и праваца). Особито су развијена изучавања књижевности Доситејевог доба, грађанске лирике и романтизма, али и других периода, епоха и типова српске традиције.
Од средине ХХ в. до данас Матица српска је, својом периодиком (*Зборник за књижевност и језик*, од 1954), научним пројектима, лексикографским (*Југословенски књижевни лексикон*, *Лексикон писаца Југославије*, *Српски биографски речник*) и научно-популарним издањима књижевне класике (посебно сабрана дјела Ј. Ј. Змаја, И. Секулић, В. Петровића, Ј. Игњатовића, Л. Костића, Б. Петровића и др.), постала најутицајнија установа у проучавању српског књижевног насљеђа, поред других научних области којима је посвећена. Овдје је покренуто више библиотека, *Српска књижевност у сто књига* (1956–1967, друго, измиjењено издање 1969–1972), *Прва књига* (од 1957. до данас објављује дебитантске прозне, пjесничке и есејистичке књиге аутора млађих од 30 година), едиција *Десет векова српске књижевности* (од 2010). Једна од едиција Библиотеке Матице српске обухвата поред библиографске грађе и археографске списе (Каталог старих и ретких књига БМС).
Издавачкa дjелатнoст на српском у **В.** сеже од Матице српске (којој претходе мањи покушаји појединаца, нпр. породица Каулици у Новом Саду), а потом низа значајних издавача, везаних за књижевну периодику или посебне библиотеке: Данило Медаковић (Н. Сад), Браћа Јовановић (Панчево), Арса Пајевић (Н. Сад), издавачи у Сомбору, Кикинди и другим мјестима. Издавачка мрежа особито јача посљедњих деценија ХХ и почетком ХХI в.: Књижевна заједница Новог Сада, *Братство-јединство* (касније *Светови*), *Будућност* (Бачки Петровац), Филозофски факултет у Новом Саду, Завод за културу Војводине у Новом Саду, Културни центар Новог Сада, те низ градских и народних библиотека по већим мјестима или књижевним центрима (Вршац, Зрењанин, Сомбор, Врбас, Кикинда, Панчево и др.). Формирано је такође више приватних издавачких кућа: *Прометеј*, *Орфеус*, *Соларис*, *Стилос*, *Адреса*, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, *Академска књига*, *Тиски цвет* (Н. Сад), *Агора* (Зрењанин), *Мали Немо* (Панчево), *Каирос* (Ср. Карловци) и др. Почеци редовнијег награђивања књижевних дјела везани су за Матицу српску у којој су 1839. покренуте овакве активности. Године 1953. овде је установљена Змајева награда, а затим низ књижевних награда, именованих по значајним именима српске књижевне традиције и традиције националних мањина у **В.**: Награда Друштва књижевника Војводине, Европска награда за поезију (Вршац), Међународна награда за књижевност „Нови Сад" и Бранкова награда (ДКВ), Вељкова голубица (Сомбор), „Ђура Јакшић" (Српска Црња), „Васко Попа" (Вршац), „Лаза Костић" (Новосадски сајам), „Стеван Пешић" (Градска библиотека у Новом Саду и Месна заједница Ковиљ), „Милица Стојадиновић Српкиња" и *Искра културе* (Завод за културу Војводине), „Душан Васиљев" (Народна библиотека у Кикинди), „Тодор Манојловић" (Градска библиотека у Зрењанину), „Милован Видаковић" (међународна награда) и „Мирослав Антић" (Културни центар Новог Сада), „Ленкин прстен" (Општина Србобран), „Карољ Сирмаи" (општине Темерин и Врбас), „Златни сунцокрет" – Виталова награда и Фестивал поезије младих (Врбас), Печат вароши сремскокарловачке и др. У **В.** постоји и више књижевних фестивала, попут Бранковог кола (Сремски Карловци), Змајевих дечјих игара (Нови Сад), Међународног новосадског књижевног фестивала, Фестивала поезије младих (Врбас) и др.
Као специфичност војвођанског књижевнонаучног и културног миљеа са српске стране треба истаћи крупне резултате у изучавањима компаративних односа са књижевностима мањина и њихових националних матица. Посебно мјесто имају изучавања српско-мађарских књижевних веза, али су, особито послије оснивања катедара за мањинске језике, развијена и изучавања веза с другим народима и њиховим националним мањинама у **В**.
Почеци српске књижевне периодике и штампе уопште везани су за војвођанске Србе, односно Србе с подручја Карловачке митрополије (*Славеносербски магазин* З. Орфелина, Венеција, 1768; *Новине сербске* Д. Давидовића и Д. Фрушића, Беч, 1813–1822). Од 20-их година XIX в. увећавају се број и врсте периодичних издања. Од најопштијег и највећег значаја за српску књижевност је покретање *Летописа Матице српске* (*Сербска летопис*, Будим 1825), најстаријег књижевног часописа у Европи с непрекидним излажењем (осим у ратовима или забранама), несумњиво и најзначајнијег часописа у историји српске периодике. Као подршка *Летопису* основана је Матица српска (Пешта, 1826), која ће се развити у средишњу српску културно-научну установу, од огромног утицаја на књижевност (посредством посебних фондова, награда, стипендија, периодичних издања и библиотека). Тих деценија нагло се покрећу алманаси/годишњаци (забавници): *Банатски алманах* Д. Тирола (Темишвар, 1827, 1828; Будим, 1829), *Талија* Ј. Радивојевић (Пешта, 1829), *Сербска пчела* П. Стаматовића (Будим, 1830–1837; Н. Сад, 1838–1840; Сегедин 1841), *Бачка вила* П. Јовановића (Н. Сад, 1841–1845), *Драгољуб* Т. Павловића (Пешта, 1845–1846). У њима се, поред културноисторијске грађе и превода, објављују пјеснички и прозни текстови који српску књижевност преусмјеравају од класицизма ка романтизму. Повремено већи значај имају листови, пошто излазе учесталије. *Сербски народни лист* (Пешта, 1835–1848) Т. Павловића, с књижевним и поучним садржајем, успоставља континуитет српске штампе у Угарској/**В**. У њему сарађују сви знатнији књижевници онога времена (Л. Мушицки, Ј. Суботић, П. П. Његош, С. М. Сарајлија, Ђ, Малетић, В. Караџић). Ускоро је покренут *Магазин за художество, књижество и моду* (Пешта, 1838–1839) А. Арнота, с бакрорезним прилозима, а међу сарадницима су такође сви значајнији савремени српски књижевници (С. М. Сарајлија, Ј. С. Поповић, М. Видаковић). Наставља га *Пештанско-будимски скоротеча* (1842–1844), у којему сарађују П. П. Његош и С. Милутиновић Сарајлија. Послије прекида изазваних покретом 1848–1849, у условима Баховог апсолутизма постепено се обнавља и књижевна штампа. Издваја се *Седмица* (Н. Сад, 1852–1858), као додатак листу *Српски дневник:* у њој се, заслугом уредника Ђ. Поповића (Даничара), поред значајних прилога старијих аутора (Ј. С. Поповић) афирмише нова генерација романтичара (Јакшић, Змај, Костић); потом ће Ђ. Поповић (назван по листу – Даничар) покренути *Даницу* (Н. Сад, 1860–1872), у првом периоду излажења водећи лист српских романтичара (истакнути сарадници су Ј. Игњатовић, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић), док се *Јавор* Ј. Ј. Змаја (Н. Сад, 1862–1863), упркос изврсним сарадницима, није дуже одржао.
Послије оснивања Велике школе, у Београду почињу да излазе водећи књижевни часописи, *Вила* (1865–1868), потом *Отаџбина* (од 1875, с прекидима до 1892), али су и они знатним дијелом ослоњени на прилоге књижевника из **В.** (Ј. Игњатовић, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај и др.). Уз доминацију покрета С. Марковића у Београду између 1868. и 1875, чврста је његова веза са омладинским покретом у **В.**, гдје Уједињена омладина српска има главно упориште: њена оснивачка скупштина одржана је у Новом Саду (1866), с циљем да ради на унапређењу српског народа у цјелини. У то вријеме већ снажна књижевна периодика окупља водеће романтичаре (Ј. Јовановића Змаја, Ђ. Јакшића и Л. Костића) и укључује се у реалистичка струјања, обликујући нов модел забавно-поучне штампе, намијењен књижевности и популаризацији наука. Ти су процеси повезани с покретом Уједињене омладине српске и идеолошким диференцирањима у њему: излази *Матица* (Н. Сад 1865–1870) као противтежа *Даници* (и уреднику, с којим су се романтичари-милетићевци разишли), потом *Млада Србадија* (Н. Сад – Бг 1871–1873). Оба листа су окупила велик број сарадника, најистакнутијих српских писаца и публициста, међу којима су С. Марковић, Ј. Павловић и др. Покрећу се календари/годишњаци као што је *Српски омладински календар* (Н. Сад 1868–1873) или *Панчевац* (Панчево 1872–1885), близак покрету С. Марковића, као и лист *Панчевац* (1869–1876). Послије забране УОС (1872) доћи ће до видне осеке књижевне штампе и у Новом Саду и у Београду. Уз кризу романтичарске традиције и све виднији продор реализма, од средине 70-их почиње обнова књижевне периодике: 1874. под старим именом излази *Јавор* (Н. Сад 1874 – Земун, 1893) као забавно-поучни лист иза којега су стали К. Трифковић, Ј. Ј. Змај и И. Огњановић. Тежећи строжим мјерилима уређивања, с модернијим књижевним опредјељењима, почеће излазити *Стражилово* Ј. Грчића (Н. Сад 1885–1888, 1892–1894), а касније *Бранково коло* П. Марковића Адамова и др. (С. Карловци, 1895–1914), поставши под уредништвом М. Будисављевића гласило модернистичких струја. Објављујући прилоге српских писаца са свих страна, ови војвођански листови су заправо водећа гласила цјелокупне српске књижевности. Врло су богати преводима, особито из мањих словенских књижевности (словачке, чешке, словеначке). У Новом Саду, бјежећи од затворске казне у Србији, налази уточиште П. Тодоровић, гдје ће издавати часопис *Стража* (1878–1879), знаменит по сарадницима међународног угледа и по великом одјеку у социјалистичком покрету. Треба поменути и развој илустроване периодике: издвајају се *Илустрована ратна кроника* (Н. Сад, 1876–1877) П. Тодоровића и Ј. Ј. Змаја и *Српске илустроване новине* С. В. Поповића (Н. Сад, 1881–1883), један од најбољих листова те врсте код нас. Паралелно с овом периодиком излазе сатирично-хумористички листови Ј. Ј. Змаја (*Змај*, Пешта – Н. Сад – Беч, 1864–1871; *Жижа*, Пан. – Пешта – Н. Сад, 1871–1874; *Стармали*, Н. Сад, 1878–1889), врхунски ниво српске периодике ове врсте. Слично се може рећи и за Змајев *Невен* (Н. Сад – Бг – Зг, 1880–1891, 1898–1908), којему у историји периодике за дјецу нема премца. По дуговјечности излажења и уредничкој концепцији значајан је сомборски *Голуб*, лист за дјецу (1879–1914). Велик број кратковјеких листова и часописа мапу књижевне периодике **В.** посљедњих деценија XIX в. чини изузетно динамичном и богатом. Ово је такође период ширења књижевне (и књижевно-политичке) штампе на мања мјеста (Кикинда, Сомбор, Вршац, Панчево).
Снажна традиција календара/алманаха из прве половине XIX в. оријентише се на поуку у књижевном облику (дидактичка проза и поезија), с богатим информативним рубрикама и популарно писаним чланцима о различитим областима привреде, науке, културе. Међу календарима је по популарности и броју претплатника прво мјесто заузео *Орао* С. В. Поповића (Н. Сад и др., 1875–1902): поред поучних прилога, уредник се залагао за модернизацију институција, давао портрете истакнутих личности, обликујући календар као смотру актуелних догађаја и питања. Међу дуготрајним календарима је *Годишњак* Д. Медаковића (Н. Сад 1850–1914, с прекидима, под различитим уредницима). Календари осим поучних и информативних чланака доносе књижевне прилоге истакнутих савременика (приповијетке, пјесме). Поменимо и календар *Царић* (Н. Сад 1878–1894), намијењен дјеци, под уредништвом С. В. Поповића, с прилозима Ј. Ј. Змаја, И. Огњановића Абуказема и С. В. Поповића. Повремено су се појављивали и календари намијењени женској публици (нпр. *Женски забавник*, Пан. 1875), што ће учестати и у другој врсти периодике намијењене женама.
Душан Иванић
Припајањем **В.** Србији а потом и Краљевини СХС долази до тешњег повезивања књижевности унутар новоформиране државе, док истовремено јача узајамност између српске и осталих литература са простора **В**. Настављајући да излази после ратног прекида, *Летопис* окупља традиционалне писце и умерене модернисте, без суштинског поетичког заокрета, до уредништва Тодора Манојловића, који је часопис усмерио према новим тенденцијама у књижевности и ликовној уметности. Матица наставља своју ранију издавачку делатност (библиотека *Књиге за народ*, 1885–1926), објављује монографију *Матица српска 1826–1926* (1927), те *Српска уметност у Војводини* *од* *деспота до уједињења* (1927).
Између два светска рата књижевност на српском језику карактерише напоредно деловање модернистичких и авангардних струјања. То је такође период пуне афирмације аутора који су деловали у другим срединама, а потекли с војвођанског тла и остали делом везани за њега тематиком својих дела: Исидора Секулић, Вељко Петровић, Аница Савић Ребац, Ненад Митров (право име Алфред Розенцвајг), Жарко Васиљевић, Душан Васиљев, Милош Црњански, Тодор Манојловић и др.
Током II светског рата и фашистичке окупације **В.** све важније културне институције престале су са радом. После рата и формирања социјалистичке Југославије, јача идеја југословенства, што ће резултирати Новосадским договором (1953–1954) о јединственом српскохрватском језику, те Правописом из 1960, али и низом других пројеката и издања југословенске оријентације. У делима многих послератних писаца присутан је снажан утицај соцреалистичке струје, тематизовања рата и величања НОБ, као и послератне обнове и ширења братства-јединства. Све већи значај придаје се књижевностима народности (тј. мањинских народа) и компаративним истраживањима. Оснива се Друштво књижевника Војводине, испрва секција Удружења књижевника Србије (1966), а самостална организација од 1976. Друштво 2001. покреће часопис *Златна греда*.
Поред *Летописа* печат војвођанској књижевној периодици даје часопис за књижевност и уметност *Поља* (Н. Сад, од 1955. до данас): оријентисан на модерне и неоавангардне струје, доноси и прилоге везане за проучавање књижевности и културе. Поред тога, у Зрењанину излази *Улазница* (од 1967), у Сомбору *Домети* (од 1974), *Свеске* (од 1989) у Панчеву, *Луча* (од 1991) у Суботици, *Северни бункер* (од 1999) у Кикинди, *Ковине* (од 2001) у Вршцу, а *Квартал* (од 2003) у Панчеву. Покрећу се и нови часописи (*Нова мисао* од 2009, *Интеркултуралност* од 2011. у Новом Саду).
Међу песницима са простора **В.** посебно место припада Васку Попи, по многима најбољем нашем песнику, чија је песничка књига *Кора* (Бг 1953) означила повратак српске модерне поезије у периоду после II светског рата. Писац гротескних, афористичних и елиптичних стихова, Попа је нашао идеалну меру између надреалистичке поетике и фолклорне грађе. На послератној књижевној сцени афирмацију стичу Богдан Чиплић, Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Флорика Штефан, Раша Попов и др. Њихове песме и приповетке у већој или мањој мери тематизују војвођанске, равничарске, понекад „паорске" мотиве, а језик чува елементе архаичности и дијалектолошке посебности. Бошко Петровић, један од првих српских послератних модернистичких писаца, писао је приповетке, песме, романе, есеје и друга дела.
На простору **В.** живели су и стварали Данило Киш и Александар Тишма, водећи српски прозаисти који су у својим делима описали панонски простор и историјске догађаје на њему. Киш је стекао међународну књижевну славу, а сматра се кључном фигуром српске постмодернистичке прозе. Тишма је свој живот и стваралаштво везао за Нови Сад, а међународни успех стекао је као приповедач. У прози се највише бавио темом насиља, погромом Јевреја, ратним страдањима, али и мушко-женским односима, створивши особену поетику патње, ужаса, егзистенцијалистичке запитаности. Позоришни редитељ и прозни писац Павле Угринов (право име Василије Поповић) живео је и стварао у Београду али је тематски остао везан за простор Бачке и Баната, а писац је изузетно модерног, лирског и еротизованог израза прожетог биографским елементима, сведочанствима и портретисањем савременика и времена у којем је живео. Међу књижевницима из **В.** који су живели у Београду треба поменути Борислава Михајловића Михиза, Васу Поповића, Бранислава Црнчевића и урбаног приповедача Момчила Миланкова; затим „хроничара равнице" Младена Маркова, који описује ратно и поратно време, као и заблуде комуниста на простору **В.**; Ђорђа Лебовића, који је после вишегодишњег страдалништва у нацистичким логорима, меланхолију и насиље тематизовао у драмама; Мирослава Јосића Вишњића, прозног писца, настањеног у Београду, тематски и стилски хетерогеног постмодернисту. Међу песницима који су стасавали 50-их година, Павле Поповић је неговао урбане, али и фолклорне токове, а од 60-их година Перо Зубац је прихватио модел сентиментално-евокативног поетског говора, те певљивих и памтљивих стихова. Попут Душка Трифуновића, који је од 1992. до смрти (2005) живео у Новом Саду, Мирослав Антић је дао велик допринос песништву за децу. Борислав Милић писао је, између осталог, сонете, Бошко Ивков тематски и мотивски је разноврстан песник и приповедач, а Раде Томић и Иван Гађански су упечатљивије песничке фигуре са простора **В**. Међу песницима треба поменути и Душана Вукајловића, Миленка Фржовића, Душана Радака и др.
Неоавангардна струја с краја 60-их и почетка 70-их година ХХ в. јавила се и на простору **В**. Формирају се уметничке групе *K*d*D* (1970–1971), (Ǝ (1971) и (Ǝ *– K*d*D* (1971–1973) у Новом Саду, *Bosh + Bosh* (1969–1977) у Суботици или уметници наступају самостално, али је веома често у њихов формално-језички експеримент укључена и синкретистичка авангардна уметничка пракса. Међу њима издвајају се: Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов, Владимир Копицл, Слободан Тишма, Јудита Шалго, Бранко Андрић, Јанез Коцијанчић, Мирко Радојичић, Милан Живановић, Божидар и Мирослав Мандић, Каталин Ладик, Славко Матковић и др. Током 70-их појављују се Јован Зивлак као песник изразите рефлексивности и модерне фрагментарности лирског говора, док је Милан Ненадић (формиран у сарајевском песничком кругу, а у **В.** живи од краја 80-их) најуспешнији као лиричар везаног стиха.
Многи песници, стасавали 80-их година – Иван Негришорац, Селимир Радуловић, Васа Павковић, Ласло Блашковић, Зоран Ђерић и др. – на самим почецима свога стварања прихватили су неоавангарду. Док су Негришорац и Радуловић направили радикални песнички заокрет, приближивши се молитвеном брују и поезији изразите рефлексивности какву пише Ђорђо Сладоје, дотле Л. Блашковић, З. Ђерић, В. Павковић, Ђорђе Кубурић, Саша Радоњић и др. и даље пишу постмодерну поезију. Транссимболистичку песничку традицију афирмишу вишеструко награђивани песник Војислав Карановић, који је своје песничке почетке и стваралачку зрелост доживео у Новом Саду, Ненад Шапоња, а у новије време и Ален Бешић. Мисаоност и семантичка разбокореност, интимни тонови и свест о сталним облицима видљиви су код Ненада Грујичића, потом код Марије Шимоковић, Милана Дунђерског, Зорана М. Мандића, Милорада Грујића, Симона Грабовца, Саше Радојчића, Благоја Баковића, Небојше Деветака, Мирослава Алексића, Милана Орлића, Гордане Ђилас, Данице Вујков, Емсуре Хамзић, Владиславе Војновић и других песника и песникиња.
Међу српским прозаистима на простору **В.** издваја се приповедач и романсијер Миро Вуксановић, који описује патријархални свет горштачке Црне Горе, уз коришћење речничке структуре романескне форме. Милица Мићић Димовска, Слободан Тишма, Ласло Блашковић и Слободан Владушић иду у ред најистакнутијих писаца из **В**. Прозу су писали Војислав Деспотов, Јудита Шалго, Вујица Решин Туцић, Бранко Андрић, Мирослав Мандић, Зоран Мирковић и др. Међу представницима тзв. „младе прозе 80-их" у Новом Саду су: Ђорђе Писарев, Фрања Петриновић, Сава Дамјанов, а такву поетичку оријентацију засновану на јаким конструктивним начелима прожетим ефектима игре негује и Јовица Аћин, настањен у Београду. У пуној списатељској зрелости у Нови Сад се доселио Радослав Петковић. Прозу пишу и следећи аутори: Радивој Шајтинац у Зрењанину, Љиљана Јокић Каспар, Ђорђе Сударски Ред, Ђорђе Рандељ, Милутин Ж. Павлов, Радован Ждрале и многи други у Новом Саду. Међу прозаистима млађе генерације истичу се: Владимир Тасић (настањен у Канади), Угљеша Шајтинац, Срђан Срдић, Мића Вујичић, Срђан В. Тешин. Допринос проучавању српске књижевности и критичком описивању релевантних књижевних чињеница дали су, између осталих: Милорад Живанчевић, Милорад Павић, Светозар Петровић, Витомир Вулетић, Сретен Марић, Живан Милисавац, Младен Лесковац, Славко Гордић, Мирослав Егерић, Марија Клеут, Јелка Ређеп, Драшко Ређеп, Јован Делић, Никола Грдинић, Љиљана Пешикан Љуштановић, Јован Љуштановић, Иван Негришорац, Васа Павковић, Бошко Томашевић, Горана Раичевић, Саша Радојчић, Владислава Гордић Петковић, Сава Дамјанов, Јован Попов, Радмила Гикић Петровић, Зоран Ђерић, Ненад Шапоња, Владимир Гвозден, Слободан Владушић, Ален Бешић, Драгана Белеслијин и др.
*Књижевност на језицима националних мањина.* *Мађарска књижевност*. У трећој деценији ХХ в. почињу да се систематичније негују културолошке специфичности војвођанских Мађара и чешће штампају дела на мађарском језику у **В**. У Великом Бечкереку лист *Fáklya* (*Бакља*) покренут је 1922. Исте године, Золтан Чука у Новом Саду покреће часопис авангардне књижевности *Út* (*Пут*), који излази до 1925. и прокламује активистички програм Л. Кашака. Часопис је објављивао прилоге из белетристике, поред Арпада Ланга и З. Чуке у њему су објављивали и други аутори, припадници српске књижевности. Корнел Сентелеки је покренуо часопис *Kalangya* који је излазио 1932–1944, а у његовој историји разликују се три периода. Сентелеки је са својим програмом имао пресудан утицај на прва четири годишта часописа, а у периоду 1936–1941, који се сматра и кризним периодом овог часописа, главни уредник је Карољ Сирмаи. У трећем периоду, 1941–1944, уредник је био Јанош Херцег. Лево оријентисани интелектуалци 1934. покрећу часопис *Híd* (*Мост*), који с прекидима, као централни часопис мађарске књижевности у Србији, излази и данас. У периоду између два рата међу писцима истичу се Ласло Гал, Павле Пап, Иштван Латак, Геза Фаркаш и др., а у послератном периоду око часописа се окупљају историчар књижевности Имре Бори, песник Ференц Фехер, приповедач и романсијер Нандор Мајор, песници Карољ Ач, Јожеф Пап и многи други. Издавачко предузеће „Форум" основано је 1957, па се издавачка делатност интензивира. Наредна генерација писаца, обновитеља авангардних токова, окупља се око часописа *Új Symposion* (1964–1995, oд 1995. под именом *Symposion*). Најзначајнији представници наведене генерације су: песник Иштван Конц, прозаисти Нандор Гион, Тибор Варади, Ласло Вегел, песници и прозни писци Ото Толнаи, Иштван Домонкош, Иштван Брашњо, Ференц Деак и др., те књижевни критичар Чаба Уташи, историчар књижевности Иштван Бошњак, песници Калман Фехер и Пал Бендер и др. Средином 70-их година долази до смене генерација, па часопис уређују песникиња Магдолна Дањи, потом песник Јанош Сивери, а окупљају се: песник Бела Чорба, есејиста Алпар Лошонц, прозаиста Атила Балаж, песникиња Ева Харкаи Ваш, критичарка Корнелија Фараго, романсијер Ђезе Бордаш и др. Нешто касније у књижевни живот укључили су се: критичарка Ева Толди, Ерика Бенце, Иштван Беседеш, Илдико Ловаш, која је уређивала часопис *Üzenet* (*Порука*), покренут у Суботици 1971. Најзначајнији преводиоци са мађарског језика су Сава Бабић, Ј. Шалго, Драгиња Рамадански, Арпад Вицко и др., а проучавањем књижевности баве се И. Бори, Иштван Сели, Ј. Бањаи, Беата Томка, Ержебет Чањи и др. Посебно место припада неоавангардној уметници, перформерки, песникињи и глумици Каталин Ладик (1942), као и Ласлу Вегелу, који су дали допринос мађарској али и српској књижевности.
*Румунска књижевност*. Иако је *Libertatea* (*Слобода*) као новинско-издавачка установа на румунском језику почела са радом још 1945, за румунску књижевност у **В.** од пресудног је значаја формирање Књижевног кружока *Lumina* (*Светлост*) 1947. у Куштиљу. Група књижевника коју предводе В. Попа, Ф. Штефан, Раду Флора, Михаљ Аврамеску, Јон Балан и др. у исто време покреће и истоимени часопис. За разлику од В. Попе и Ф. Штефан, који су наставили да пишу на српском језику, Аврамеску, Балан и Флора ускоро објављују своје прве збирке поезије на румунском језику. Румунска књижевност излази из оквира мањинске литературе са наредном генерацијом писаца, коју предводи Славко Алмажан, који је први од војвођанских Румуна изашао из традиционалистичких стега и модернизовао израз. Поред њега, значајни су и Јоан Флора, Петру Крду, који је објављивао и на српском језику и дао немерљив допринос целокупној књижевној сцени у Вршцу. Поред њих, прозу пишу Олимпију Балош, Еуђенија Балтенау, Илеана Урсу, Мариора Баба Војновић, Јоан Баба и др. Постмодернизам промовишу Павел Гатајанцу (од 2008. уредник часописа *Europa*), Мариоара Цера, Валентин Мик и многи други.
У *књижевности Словака* из **В.** важан тренутак је формирање Матице словачке и часописа *Naš život* 1932. Часопис 1949. мења назив у *Nový život.* После Јана Чајака, јављају се следећи писци: Јан Лабат, Јурај Тушјак, Вјера Бенкова, Вићазослав Хроњец а касније и Мирослав Демак, Златко Бенка, Михал Ђуга, Зорослав Спевак и др. Јурај Мучаји и Паљо Бохуш су 40-их година ХХ в. објавили прве симболистичке књиге. Паралелно са старијим писцима Андрејем Ферком, Мучајијем, Лабатом и Михалом Бабинком, пишу и радикалнији писци Вјера Бенкова, В. Хроњец, а касније и Мирослав Дудок, З. Бенка, М. Ђуга, Јарослав Супек, Мартин Пребуђила, Ладислав Чањи, Катарина Хрицова и др. Михал Харпањ је најважнији преводилац, теоретичар и историчар књижевности међу војвођанским Словацима.
*Русинска књижевност* је, после Хавријила Костељника, који је објавио прву граматику и прву књигу на русинском језику 1904, наставила да се развија у делима Јанка Фејсе, Силвестера Саломона, Хавријила Нађа, Михајла Ковача, Евгенија Кочиша и др. Шездесетих година ХХ в. јављају се нови аутори: Мирослав Стрибер, Ђура Папхархаји, Микола Кочиш, Штефан Худак и др. Часопис за културу *Шветлосц* излази у Новом Саду од 1952. У издавачкој делатности незаобилазна је издавачка установа *Руске слово*, а међу ауторима који у њој објављују истиче се Јулијан Тамаш, писац првe историје русинске књижевности (Н. Сад 1984). Треба поменути и историчара књижевности Михаила Фејсу, песника Јакима Чапка, прозаисту Владимира Кочиша, песникињу Ирину Харди Ковачевић, те млађе ауторе Наталију Дудаш, Марију Јаким, Владимира Гарјанског, Николу Шанту, Звонимира Њарадија и др.
Најважнији представник *ромске књижевности* био је Трифун Димић, песник, преводилац, оснивач Матице ромске и антологичар усмене ромске поезије, дословно, ромски просветитељ, остаће упамћен и по песничким књигама.
*Хрватску књижевност* у **В.** у почетку заступа лист *Невен* (1884–1940), са писцима Николом Кујунџићем, Антом Мирољубом Еветовићем, Иваном Петрешом, Блашком Рајићем, који је 1920–1941. уређивао *Суботичке новине*, а 1935. покренуо и часопис *Класје наших равни*. Запажени аутори су: Лазар Стипић, Јосип Андрић, Балинт Вујков, покретач књижевног часописа *Буњевачко коло* 1933, те песници Алекса Кокић, Анте Јакшић, Јаков Копиловић, Анте Секулић, романописци Јосип Пашић, Марко Човић, драмски писац Матија Пољаковић, те песник и прозни писац Лазар Мерковић, уредник књижевног часописа *Руковет* (1955). Поред њега, у суботички књижевни круг формиран 50-их година ХХ в. ушли су: прозаиста Јосип Кларски, песници Јаков Орлић и Анте Золнаић, Јосип Буљовчић, писац и филолог. Буњевачком говору враћа се Иван Панчић. Најзначајнији представници хрватске књижевности у **В.** су Петко Војнић Пурчар и песникиња Јасна Мелвингер.
Драгана Белеслијин
*Буњевачка књижевност*. Развој буњевачке књижевности може се континуирано пратити од средине XVII в., када су се Буњевци у највећем броју доселили на простор Бајског троугла. Фрањевци из Босне Сребрене, који су народ и повели у ове селидбе, носиоци су и прве књижевности писане на штокавској икавици. Михајло Раднић Бачванин писац је прве буњевачке књиге *Размишљања прибогомнa* (Рим 1683). Следе га Ловро Брачуљевић, Гргур Пешталић и многи други. Средином XIX в. свест у великој мери помађареног буњевачког народа почео је будити бискуп Иван Антуновић. Неколико сарадника следили су Антуновића: Амброзије Боза Шарчевић, Калор Милодановић, Никола Кујунџић. Мијо Мандић, такође Антуновићев следбеник, покренуо је и уређивао 1884. забавни и поучни мисечник *Невен*, који је излазио тридесет година. У бележењу буњевачке народне књижевности истакао се Блашко Рајић са књигом *Народно благо* (Суб. 1910), а еп *Слава* из 1942. написао је док се налазио у заточеништву у Будиму. Књижевност између два рата обележили су Иван Тиквицки, Јосип Вујковић Ђидо, Мара Ђорђевић Малагурска, која је описала бројне буњевачке обичаје, приповетке и новеле из живота свог народа. Њену књигу *Вита Ђанима и друге приповетке из буњевачког живота* (Бг 1933) наградила је Српска краљевска академија. После II светског рата Буњевцима се званичним декретом укида право да се као такви изјашњавају, што је трајало све до 90-их година XX в. Током тог периода, а и неколико деценија раније, ради и делује на очувању буњевачког језика и књижевности Марко Пеић. Његово најважније лексикографско дело је *Речник бачких Буњеваца* (Н. Сад – Суб. 1990). Из овог вишедеценијског лексикографског рада изродиле су се књиге *Именослов бачких* *Буњеваца* (и Г. Бачлија, Н. Сад – Суб. 1994) и *Народне умотворине бачких Буњеваца* (и Г. Бачлија, Суб. 1997). Антологију савримене буњевачке књижевности *Липота наши ричи* (Суб. 2009) издала је Буњевачка матица, као тежњу за очувањем националног и културног идентитета. *Буњевачке новине* покренуте су поново 2005. у Суботици, а три године касније и дечји лист *Тандрчак*. Оба листа су месечници – уређује их Сузана Кујунџић Остојић.
Сузана Кујунџић Остојић
**Музика.** *Фолклорно стваралаштво*. **В.** представља хетерогено подручје у којем је дошло до међусобног утицаја, прожимања и оплођавања музичко-фолклорног стваралаштва 26 националних заједница. Византијска, оријентална и аустро-угарска култура оставиле су дубок траг како у њиховим обредима и обичајима, ношњи и игри, тако и у њиховој традиционалној музици. Миграције и честе сеобе становништва допринеле су стварању шаролике етничке структуре, правог мозаика фолклорних регија, са мноштвом занимљивих обичаја, обредних песама и игара, те шароликом лепезом народних музичких инструмената и стилова извођења. Живљење у сличним историјским, друштвеним и економским условима, у истој географској средини, природно је довело и до настајања сличних облика материјалног и културног живота, што се одразило и на традиционалну музику. Отуда и знатан број заједничких фолклорних категорија: песме из циклуса зимских, пролећних и летњих обичаја, успаванке, дечје песме, песме из свадбеног церемонијала, баладе или епско-лирске песме, љубавне песме, песме уз игру, тужбалице и др.
Типичне одлике вокалне традиције огледају се како у поетско-музичком садржају народних песама тако и у стилу њиховог извођења. Старији стил двогласног певања, који се у народу назива „на глас", може се и у данашње време чути код Црногораца, као и код других Срба који су се доселили након I и II светског рата из Хрватске и БиХ – и то, углавном, од старијих певача, код којих је изражена свест о чувању корена, а тиме и завичајног начина певања. Стилске посебности њиховог певања огледају се у малом амбитусу мелодијске линије, нетемперованом извођењу и „тјесним" интервалима (нарочито код Банијаца и Херцеговаца), те у сазвуку секунде на крају и у отегнутом и веома гласном певању („из вика", тј. форте). Хетерофонија, као и комбиновање хетерофоније са бордуном, основна је особеност овог стила. Најучесталији и најраспрострањенији стил вокалног извођења код Срба и Хрвата/Шокаца је двогласно певање, које се у народу назива „на бас". Овај стил хомофоног, новијег двогласног певања, испољава се у кретању другог гласа у паралелним терцама и, готово увек, у истом ритму као и водећи, први глас. Иако се сазвук чисте квинте (као и други интервали попут секунде или кварте) може спорадично појавити и у току напева, он је, ипак, карактеристичан за завршетке мелопоетских целина, као и за крај песме.
Индивидуално (солистичко) или једногласно (унисоно или у октавама) певање јавља се код војвођанских Мађара, Словака, Буњеваца, Румуна, Рома, а у најновије време и код Македонаца из околине Панчева. Док је код Словака и Румуна данас готово ишчезло, у многим местима са мађарским живљем једногласно певање негује се и у данашње време. Иако је у вокалној традицији војвођанских Русина присутно и унисоно певање, за њих је карактеристичније традиционално певање на два, а ређе на три и четири гласа. У оквиру двогласног певања (као и у појединим трогласним песмама) други глас се обично креће у низу паралелних терци (ређе у секстама) и текст изговара заједно са првим гласом, да би се на крају мелострофе гласови састали у унисону. Једна од основних заједничких одлика традиционалног певања српских песама јесте извођење више поетских текстова на устаљен мелодијски модел, познат под називима „глас", „арија", „сорта". Текстови различитих песама, али истог фолклорног жанра и метричке структуре стиха, обликују се, дакле, на устаљен мелодијски тип: сватовац се изводи на „сватовски глас", асталске песме на „асталски глас" итд. У музичкој традицији овдашњих Банијаца, Херцеговаца, Крајишника или Личана уобичајено је, међутим, да се десетерачки римовани двостихови певају на више „гласова" или „арија" чак и када је реч о истом фолкорном жанру. Један од фундаменталних, заједничких елемената је и пентатонски низ, који се – као прастари, универзални морфолошки елемент -- веома лако може уочити у мађарским, словачким, румунским, па и у неким српским традиционалним мелодијама. Као заједничка нит са фолклором матичних земаља у традиционалној музици војвођанских Румуна и Македонаца веома је и данас учестао *Аксак* ритам. Реч је претежно о дактилоидном облику, нпр. 7/16 (3+2+2) код Румуна, односно 7/8 (3+2+2) код Македонаца.
У архаичне облике вокално-инструменталне музичке традиције, који се и у данашње време могу чути, спадају: певање црногорских и српских епских песама уз гусле, српских сватовских песама уз гајде, српских свакидашњих песама и песама за игру уз пратњу тамбуре (двожице/трожице), унисоно или једногласно певање (у октавама) мађарских лирских песама уз цитре и двогласно/трогласно певање украјинских лирских песама уз пратњу бандуре. Као новији облик вокално-инструменталне традиције, забележено је једногласно певање словачких лирских песама женске групе певача из Арадца крај Зрењанина, уз пратњу на дијатонским хармоникама.
Као и код многих народа широм света, и у **В.** је индивидуално свирање био један од најстаријих облика инструменталног музицирања, а најтипичније традиционалне музичке инструменте представљају свирале и гајде. Без њих се нису могли ни замислити игранке, свадбе, крштења и други обичаји и облици забаве. Инструментална музичка традиција обухвата широк дијапазон народних музичких инструмената, од традиционалних (фрула, двојнице, кавал, дипле, гајде, окарина, дромбуље, гусле, цитра, ћуп-бас, даире, тапан, самица), преко музичких инструмената фабричке израде (тамбура, виолина, цимбало, бандура, акустична гитара, хармоника, тарагот), до дувачких инструмената преузетих из војних оркестара (кларинет, труба, саксофон и флаута). Многи од њих присутни су у традицији више националних заједница: тамбура у Срба, Хрвата, Буњеваца, Шокаца, Мађара, Русина, Рома; цимбало у мађарском, румунском и словачком фолклору; тарагот код Румуна и Мађара и сл. Само поједини од њих постали су временом симболи препознавања музичке традиције једног народа или једне фолклорне регије. Тако се звук цитре повезује са фолклором војвођанских Мађара, кавала са македонским, бандуре са украјинским, дијатонске хармонике са фолклором Словака из Арадца, тамбуре двожице са музиком Кордунаша, а тамбуре трожице са фолклорном баштином Крајишника/Банијаца.
Нице Фрациле
*Уметничка музика.* Постоје подаци да је музика најпре негована у феудалним утврђењима (Сомбор, Суботица, Апатин), католичким самостанима и српским манастиримa, а у време турске владавине забележени су и облици турске музичке праксе. У XVIII в. музицирало се у народу и у црквама различитих конфесија. Сталежи племића и велепоседника неговали су музику пригодну за салонска окупљања. Били су популарни балови различитих друштвених и етничких група. Развијано је и кућно музицирање, о чему сведочи штампани каталог нотних издања књижаре Емануила Јанковића у Новом Саду (1790).
Традиционално српско црквено појање пренето је сеобама и на просторе Карловачке митрополије. Ту је временом претрпело различите утицаје, чијим деловањем се уобличила његова особена варијанта позната под називом „карловачко појање". Оно је посебно неговано у фрушкогорским манастирима и у школама осниваним од првих дeценија XVIII в. Оснивањем учитељске школе у Сомбору (1778), гимназије (1791) и богословије (1794) у Сремским Карловцима, те гимназије у Новом Саду (1810) учење музике, па и српског црквеног појања, јесте институционализовано. Једини примери нотама записаних мелодија код Срба у XVIII в. су четири песме у спису *Поздрав Мојсеју Путнику*, књижевника и бакроресца Захарија Орфелина. Музичка писменост и пракса записивања народних и црквених напева развиће се тек у ХIХ в.
Развој грађанског друштва и утицаји који су преко Беча и Пеште стизали из централне Европе довели су до формирања првих оркестара и певачких друштава међу мађарским, српским и немачким живљем. Ђерђ Арнолд је 1803. у Суботици основао оркестар католичке цркве, а следеће године новосадски и петроварадински аматери одржали су јавни концерт са делима Ј. Хајдна и И. Плејела. Музичком капелом Грађанске гарде у Новом Саду око 1820. дириговао је Јозеф Шлезингер, а организовани су и концерти на којима је наступала војна музика Петроварадинске регименте. У Сомбору је 1822. основан мушки хор „Сомборски трубадури", а у Панчеву 1838. Српско црквено певачко друштво. Исте године је Александар Морфидис Нисис у Новом Саду оформио ученички хор, који је прерастао у Новосадско певачко друштво. Певачка друштва у другој половини века постају главни носиоци музичке културе у Панчеву (Немачко мушко певачко друштво „Liederkranz", 1861; Мађарско певачко друштво, 1881), Вршцу (Werschetzer Männergesangverein, 1854; Српско црквено певачко друштво, 1864; Gesangverein der Weinproduzenten, 1882; Gesangverein der Gewerbetreibenden, 1882), Новом Саду (Српско новосадско певачко друштво, око 1860; Мађарско мушко певачко друштво „Újvidéki Dalárda", 1870; Српско читаоничко певачко друштво, око 1880; Немачко певачко друштво „Frohsinn", 1888; Грађанско мађарско певачко друштво – Polgári Magyar Daloskör, 1897; Српско занатлијско певачко друштво „Невен", 1900) и др. Певачка друштва „Невен", „Frohsinn" и „Újvidéki Dalárda" често су приређивала заједничке концерте и забаве.
Значајна средишта музичке делатности у XIX в. биле су школе. У новосадској Српској великој гимназији основе „ноталном певању" дао је 1841. А. Морфидис Нисис. Градска музичка школа у Вршцу основана је 1855, а Јулиус Киблер је у Новом Саду 1857. отворио јавну музичку школу за виолину, гитару и певање. У Суботици је 1868. одлуком Градског већа отворена Музичка школа, а на иницијативу певачког друштва „Újvidéki Dalárda" у Новом Саду је 1879. основана Општа јавна музичка школа (Neusatzer öffentliche Musikschule) за виолину и клавир. У то време стварају и први композитори: А. Морфидис Нисис, Никола Ђурковић, Аксентије Максимовић, Јован Пачу, Мита Топаловић и др. Они пишу хорове и соло-песме, неретко родољубивог садржаја, салонску музику за клавир, као и музику за комаде са певањем. Значајан траг на простору **В.**, где је записивао српску народну и црквену музику, оставио је и Корнелије Станковић, који је први забележио карловачко појање (Сремски Карловци, 1855–1857). Међу композиторима рођеним у другој половини XIX в. издвајају се Јосиф Маринковић, Ференц Гал, Ерне Лањи, Исидор Бајић, Петар Коњовић и др. Значајан је и допринос низа чешких композитора, који су део живота провели у **В.** (В. Хорејшек, Г. Хавлас, В. Хлавач, Х. Доубек, Р. Толингер, Д. Блажек, К. Це, А. Освалд и др.). Један од пионира у писању музике за комаде са певањем био је Н. Ђурковић, који је 1844. у Панчеву основао позоришно друштво. У Вршцу је Карл Це 1859. имао друштво за приказивање позоришних представа, у којем су гостовале немачке позоришне дружине, а од 1865. извођене су оперете и опере. У Новом Саду је 1861. основано Српско народно позориште, у чији су репертоар од почетка били увршћени комади са певањем. Прве изведене оперете биле су: *Врачара* (1891) А. Пихерта и *Јабука* (1892) Х. Доубека. Прве опере, *Лепа Галатеа* Франца Супеа и *Јованчини сватови* Виктора Маснеа, изведене су 1896. До почетка I светског рата изведено је 12 опера, међу њима и опере *На уранку* С. Биничког и *Кнез Иво од Семберије* И. Бајића.
У другој половини XIX в. интензивира се и концертни живот. Запажени су били наступи Корнелија Станковића, Драгомира Кранчевића, Јованке Стојковић, Јована Пачуа, Олге Василијевић, Сидоније Илић, Ференца Гала. Крајем XIX в. све чешће гостују страни уметници (Франтишек Ондричек, Јан Кубелик, Емил Сауер, Леополд Годовски). У Кикинди је 1876. с радом почело и Друштво за неговање музике „Гусле", које је 1886. покренуло први српски музички часопис *Гудало*. И. Бајић је у Новом Саду покренуо *Српски музички лист* (1903) и едицију музичких издања домаћих композитора *Српска музичка библиотека*, а основао је и Музичку школу (1909). Суботичка филхармонија основана је 1908. на иницијативу Е. Лањија. У Сомбору је излазио часопис *Гусле* (1911–1914), као гласило Савеза српских певачких друштава.
У периоду између два светска рата Нови Сад постаје водећи музички центар **В**. У СНП је, као самостална грана, 1920. основана опера, а највећи успеси постигнути су 1920--1922. под вођством Ловра Матачића. После пет година, због материјалних неприлика, опера је затворена. Филхармонија је основана 1924, Друштво пријатеља музике 1928, а од 1929. до 1931. излазио је немачки музички часопис *Der Sänger*. На пољу хорског певаштва значајан је био рад Светолика Пашћана Којанова, који је водио Женско музичко удружење (1927) и Академски мушки хор (1933). У исто време било је веома активно и Певачко друштво „Polgári Magyar Dalóskör". Запажена је и уметничка делатност Станислава Препрека, композитора, оргуљаша и хоровође певачких друштава „Невен" у Петроварадину и „Звонимир" у Сремским Карловцима, као и пијанисткиње Милице Моч, која је наступала у земљи и иностранству, увек радо изводећи дела југословенских композитора. Деловале су и приватне музичке школе Белохорски–Седлачек (1923–1928) и школа пијанисткиње Ј. Касовиц (1938–1941). У Вршцу је радила Војна музичка школа (1920–1941).
Маријана Кокановић Марковић
После II светског рата уметничка музика негована је у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Зрењанину, Вршцу, Сремској Митровици, али су и бројна културно-уметничка друштва из мањих места имала хорске секције и мање камерне ансамбле. Oд посебног значаја било је поновно оснивање Опере СНП у Новом Саду (1947) и Новосадске филхармоније (1949). Први диригент оба ансамбла био је Војислав Илић. По формирању сталних састава, ове институције су постале водећи центри неговања уметничке музике у Покрајини. И при Хрватском народном казалишту у Суботици основанa је 1950. Музичка секција (диригент М. Асић), која је у свом кратком, четворогодишњем трајању поставила значајан број опера и оперета и гостовала широм **В**. Бележи се активност и значајног броја других ансамбала: Градски симфонијски оркестар у Вршцу (1945, дир. Ј. Брнобић), Симфонијски оркестар КУД „Светозар Марковић" Нови Сад (1949, дир. П. Зељак, А. Тот, Ј. Војтјеховски, Р. Вуксан), Оркестар хармоника АКУД „Соња Маринковић" Нови Сад (1951, дир. М Барачков Маленица, Г. Пенић), Музичко друштво „Золтан Кодаљ" Кањижа (1967), Градски оркестар „Бела Барток" Ада (1969), Зрењанински камерни оркестар (1969, са прекидима наставио да ради 2011. под називом „Camerata Panonica"), Новосадски камерни оркестар (1969, М. Фајдига, М. Јаноски, поново покренут 2002, ум. рук. Ф. Балаж), као и Зрењанинска филхармонија (1945). Симфонијски оркестар деловао је и у Суботици (обновљен 1945), Сенти (1946, дир. М. Фабијан) и Сомбору (1948, дир. Д. Митровић). Запажене резултате показао је и Симфонијски оркестар Академије уметности (дир. М. Јагушт), као и камерни оркестар студената Академије уметности „Camerata Academica" (1992, уметнички руководилац И. Варга). Од мањих ансамбала деловали су Новосадски камерни ансамбл (1953), гудачки квартет „Collegium Musicum" (1963, О. Пухан, Ј. Барањаи, Л. Хорват, Т. Хартиг), ансамбл флаута „Денсити" (1981, Л. Леваи Аксин, С. Антунић, Р. Ракин Мартиновић), дувачки квинтет „Brass People" (1992., ум. рук. Л. Вукобратовић, С. Драгаш, Н. Васић, В. Нежић, Е. Футо), гудачки квартет „ТАЈЈ" (2002, А. Крчмар Ћулибрк, Ј. Мазалица, Ј. Филиповић, Т. Калмар). Од 2001. под покровитељством ИВ АПВ делују „Војвођански симфоничари" (ум. рук. и дир. Б. Скендеровић), чија је делатност од 2011. институционализована, а назив модификован у Војвођански симфонијски оркестар. У Новом Саду од 2006. делује и Војвођански мешовити хор (ум. рук. и дир. А. Бурсаћ), професионални ансамбл чију делатност је, такође, подржала Владa АПВ.
Поједини композитори који су стварали у другој половини XX в. били су трајно окренути авангардним правцима (Е. Кираљ) или су настојали да свој првобитни авангардни став касније ублаже различитим неокласичним решењима (К. Кромбхолц, Р. Бручи, Н. Петин, Д. Радић, И. Ковач, С. Ковачевић, М. Штаткић, С. Шуклар, С. Дивјаковић, З. Мулић и др.), док други негују музички језик постмодерне, са свим разноврсностима које он нуди (Н. Живковић, Ж. Авдаловић, Ј. Митрушић, Н. Аврамовић, А. Вребалов, М. Алексић). Допринос научноистраживачком раду на пољу уметничке музике дали су Хранислав Ђурић, Антон Еберст, Марија Адамов, Душан Михалек, Богдан Ђаковић, Маријана Кокановић Mарковић, Ира Проданов Крајишник и др., а једини стручни часопис који објављује текстове из ове области је *Зборник Матице српске за сценске уметности и музику*, који од 1987. издаје Матица српска у Новом Саду. Деловање Удружења композитора и музичких писаца **В.** (1973), прекинуто 90-их година XX в., обновљено је 2011.
Афирмисању уметничке музике допринела је и мрежа образовних музичких институција коју у првој деценији XXI в. чине 23 ниже и пет средњих музичких школа (Нови Сад, Панчево, Суботица, Сремска Митровица, Сомбор). Крајњу карику у овом образовном ланцу чини једина висока музичка школа у Покрајини: Академија уметности Универзитета у Новом Саду (1974). Осим покрајинских смотри и такмичења ученика музичких школа као њихових редовних годишњих активности, покренута су и међународна такмичења међу којима су посебно значајна пијанистичко окупљање са интернационалним угледом Меморијал „Исидор Бајић" (2002, ум. директор Д. Лељак), Mеђународно такмичење за кларинет и флауту „Антон Еберст" (2008, извр. директор Р. Ракин Мартиновић), те Фестивал гудача „StringFest" у Сремској Митровици (2003).
Као и на почетку XX в., важну улогу у афирмацији уметничке музике, превасходно кроз хорско певање, имала су и културно-уметничка друштва. Завидне резултате на домаћој и интернационалној музичкој сцени постигли су хор КУД „Светозар Марковић" Нови Сад (1945, диригенти Б. Цвејић, Д. Стулар, С. Вујков, Л. Бута, М. Булован, Ј. Ферик, Е. Гвоздановић, Х. Гуга, Ф. Проданов, Б. Црњански), хор АКУД „Соња Маринковић" Нови Сад (1961, дир. И. Топлак, Т. Остојић, Д. Ходоба Леш), Камерни хор „Бечеј" (1963, дир. М. Шустран), хор „Коча Коларов" Зрењанин (1966, дир. М. Булован), хор „Pro Musica" Суботица (1968, дир. Г. Егете, Е. Хусар, Ч. Пашко, K. Чикош), хор „Јосиф Маринковић" Зрењанин (1970, дир. С. Бурсаћ, А. Бурсаћ), Хор музичке омладине Нови Сад (1976, дир. Е. Гвоздановић), хор „Iuventus Cantat" (1985, дир. С. Хајнал, А. Вујић, М. Алексиначки), хор „Свети Стефан Дечански" Нови Сад (1987, дир. Т. Петијевић), хор „Свети Георгије" Нови Сад (1987, дир. Б. Ђаковић), мушки хор Епархије сремске (дир. Г. Максимовић), женски хор „Sirmium Cantorum" из Сремске Митровице (дир. В. Бугарски).
О музичким догађањима у војвођанским градовима организационо су бринуле Концертна пословница (К. Пашчик, Б. Ракић), Војводина Концерт (М. Радовић) и Музичка омладина Новог Сада (1966), која је кроз бројне активности (Возом у оперу, квиз такмичења, Омладински музички матине, Музичка трибина младих, Млади за младе, радио-емисија Дневник музичке омладине) имала и значајну улогу у пропагирању уметничке музике. Популаризацији уметничке музике допринела је и Музичка омладина Војводине (1968). Музички живот је битно обогаћен и фестивалима: Сомборске музичке вечери (1961, обновљене 2012), Фестивал музичких друштава Војводине у Руми (1963), Новосадске музичке свечаности (НОМУС, 1975), Фестивал омладинских хорова у Зрењанину (1979), Дани Јосифа Маринковића – „Обзорја на Тиси" у Новом Бечеју (1993), Фестивал духовне музике „Путевима православља" у Новом Саду (1994), Војвођански фестивал класичне гитаре у Новом Саду (ум. директор Р. Радовић). Запажен допринос афирмацији савременог музичког стваралаштва дали су Трибина младих (1956), Културни центар младих „Соња Маринковић" (1978) и Културни центар Новог Сада (1984), а његовој медијској промоцији РТВ Војводине и дневни листови *Дневник* и *Magyar Szó*.
Ира Проданов Крајишник
**Позориште.** На територији данашње **В.** у XVII и XVIII в. постојало је популарно забавно позориште путујућих глумачких дружина. То позориште, тзв. *зурнице*, било је позни облик активности средњовековних забављача у импровизованим слободним просторима. Европско драмско стваралаштво, пре свега оно на немачком и мађарском језику, са којим су дошли у додир после Велике сеобе, побудило је код Срба у **В.** интересовање и живу позоришну активност, тако да је код њих у XVIII в. театар био развијенији него у другим областима у којима су живели Јужни Словени, осим у Дубровнику. Познати црквени проповедник, писац и преводилац Гаврило Стефановић Венцловић је у првој половини XVIII в., са циљем да народ васпита у црквеном духу, на народном језику изводио беседничке драме, дијалоге на религиозне теме проткане интервенцијама приповедача, који су богослужење чинили занимљивим и динамичним. У то време, на позив српских митрополита, међу Србе северно од Саве и Дунава долазе учитељи из Русије, који са својим ђацима изводе школско позориште и драму. *Траедокомедија* Мануила Козачинског, написана на рускословенском језику и изведена 1734. у Сремским Карловцима, представља почетак новије драмске књижевности и настанак школског позоришта које је код Срба дуго било једини облик њихове позоришне делатности. Наставници из Русије пренели су у Сремске Карловце и руско-украјински обичај да се о Божићу носи вертеп. Та особена врста школске драме коју су изводили костимирани ђаци на јавном месту или носећи вертеп од куће до куће постала је временом народни обичај који је у себи спајао религиозне и народне елементе.
У другој половини XVIII в. позориште се развијало под утицајем савремених просветитељских идеја које је прихватио новостворени српски грађански слој, али и као облик борбе за националну равноправност. Емануил Јанковић је 1787. објавио превод Голдонијеве комедије *Терговци*, први превод из светске драмске књижевности на српски језик. Најзначајнији књижевни представници просветитељске епохе који пишу или преводе драмска дела су Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Емануил Јанковић, Вићентије Ракић, Глигорије Трлајић и Лукијан Мушицки. Крајем века се развија световни школски театар који добија нове садржаје, а поред религиозних појављују се и комади са темама из грађанског живота. Значајан је рад бројних школованих учитеља који су са ђацима постављали драмске текстове, а међу којима су били и Јован Крестић, Михајло Крекић, Козма Јосић, Јаков Пејаковић и Марко Јелисејић. Атанасије Николић је са дружином коју су чинили ученици новосадске гимназије 1825. извео комад Стефана Стефановића *Смрт Уроша петог последњег цара српског*, а са истим ансамблом поставио је још неколико драмских текстова. Тих година настало је више позоришних трупа, што је убрзо довело до стварања првих професионалних ансамбала. У Петроварадину су током XVII в., у организацији језуита, неговани и разни облици позоришне делатности. Они су сваког 5. августа, у част победе над турском војском, организовали спектакуларне процесије, а када је 1729. отворена католичка основна школа, редовно се одржавала процесија поводом црквеног празника Тијелово. Од 1765, када је отворена гимназија, па све до 1773, када је ред укинут, организоване су и представе школског језуитског позоришта.
У првој половини XIX в. позориште се развијало под утицајем снажног националног буђења које су пратиле важне културне иницијативе и оснивање значајних образовних и културних институција. За развитак професионалног позоришта најзаслужнији су Јован Стерија Поповић и Јоаким Вујић. У Пешти је 1813. изведена посрба комада Аугуста Коцебуа *Крешталица*, прва световна, јавна и грађанска представа коју је Вујић припремио. Посрбе су особен начин прилагођавања дела из страних драмских књижевности, у којима се радња из оригиналног амбијента измешта у живот српских градова и села. Вујић је посрбио 28 драмских дела и иницирао стварање глумачких дружина сa којима је давао представе у више градова **В**. Прва професионална позоришна трупа, Летеће дилетантско позориште, настала је 1838. у Новом Саду. Иако га је Вујић основао са ђацима-аматерима, оно је убрзо постало професионално и изводило представе по војвођанским градовима, а гостовало је и у Загребу. На репертоару је имало највише дела Јована Стерије Поповића, најзначајнијег српског драмског писца у том периоду. Играна су и дела Стефана Стефановића и Лазара Лазаревића. Никола Ђурковић је 1844. основао Панчевачку добровољну позоришну дружину, после Летећег дилетантског позоришта најбројнији српски глумачки ансамбл у првој половини XIX в. Подигнуте су и зграде позоришта у Великом Бечкереку (1839), Панчеву (1844), Суботици (1854), Белој Цркви (1867), Темишвару (1875), Сомбору (1882) и Новом Саду (1895). Шездесетих година XIX в. оснива се низ српских, углавном аматерских позоришних трупа на простору Аустријске царевине: у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Вршцу, Панчеву, Земуну, Новом и Старом Бечеју, Српском Чанаду, Иригу и Будиму.
Највећи значај за позоришни живот до I светског рата има Српско народно позориште, прво српско национално позориште, основано 28. VII 1861. Први глумци били су бивши чланови трупе Јована Кнежевића, која је основана годину дана раније. Позориштем је управљало Друштво за СНП, а радило је захваљујући помоћи војвођанских Срба (који су га звали *мезимче*), организованој преко широке мреже одбора Друштва у градовима и селима у којима су широм Аустријског царства Срби живели. СНП је било највећим делом путујуће позориште, не само зато што га новосадска публика не би могла издржавати у току целе сезоне, него зато што је од свог оснивања вршило националну и културну мисију. Од 1861. до 1914. приказало је 10.242 представе и гостовало у 60 места. У првом раздобљу главни редитељ био је управник Јован Ђорђевић. После његовог преласка у Београд (1868) нови управник био је Антоније Тона Хаџић, који је посвећено обављао многе позоришне послове, међу њима и редитељске. Најзначајнији глумци СНП од оснивања до I светског рата били су Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Милка Марковић и, по многима највећи српски глумац, Пера Добриновић. Друштво за СНП покренуло је издавање листа *Позориште* (први број је изашао 1871), а у едицији *Зборник позоришних дела* штампани су драмски текстови. Највише успеха код публике имале су представе по мотивима из српске националне историје. Публика је волела комаде са музиком и певањем, а глумци, добри певачи, били су омиљени. Од оснивања посебна пажња поклањала се музици и певању, па су убрзо основани хор и оркестар, те је крајем XIX в. изведено и неколико опера и оперета. Значајни драмски писци из **В.** у том периоду били су Ђура Јакшић, Лаза Костић и Коста Трифковић.
Позоришна делатност између два светска рата није се развијала са националним полетом карактеристичним за претходни период, него уз бројне организационе и финансијске тешкоће које су изазивале и краће прекиде. Крајем 1919. СНП је подржављено и добило назив Новосадско СНП. Тада је и престало да даје представе по **В**. Од 1921. носи име Народно позориште у Новом Саду или Обласно НП у Новом Саду. Већ од 1920. поред драмских представа изводе се и опере. Опера је, захваљујући добрим домаћим и руским певачима, као и добрим диригентима и редитељима, постојала шест сезона, али је због штедње укинута одлуком Министарства просвете. Оперске представе су после тога извођене тек повремено. Квалитетном раду опере значајно је допринео тадашњи управник, композитор Петар Коњовић. Оперета је престала да ради 1927. После пожара у позоришној згради и одлуке Министарства просвете позориште се 1928. спојило са Народним казалиштем из Осијека и носило назив Новосадско-осијечко позориште или НП за северне области. Радило је као путујуће позориште, а од 1932. носило назив Народно казалиште за северне области и Народно казалиште за приморску бановину. Расформирано је 1934. и обновило рад уз помоћ НП у Београду као његова Секција за Дунавску бановину са седиштем у Новом Саду и са самосталном управом. Затим је 1935. постало НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла, са седиштем у Новом Саду, Крагујевцу, Суботици и Петровграду (данашњем Зрењанину) и тако радило до 1941.
После више захтева из разних делова **В.** да се СНП врати својим изворним принципима, Друштво за СНП је оформило ново позориште под старим називом, које је радило држећи се предратног начина рада. Већи број глумаца је дошао из вршачког позоришта „Стерија", формираног 1920. Позориште је радило у тешким околностима и са прекидима од 1921. до 1941. под именом СНП „Јован Ђорђевић".
После II светског рата за државна позоришта у **В.** проглашена су СНП, Мађарско НП у Суботици и СНП у Панчеву, за окружна Хрватско народно казалиште у Суботици, позоришта у Сомбору, Зрењанину и Сремској Митровици, а за градско оно у Вршцу. Истовремено, у већини војвођанских места снажно се развија аматерско позориште, а од посебног је значаја позоришни аматеризам националних мањина који осим уметничког има и циљ да развија национални језик и културу. Нека војвођанска аматерска позоришта успешно су учествовала на фестивалима аматерских позоришта Југославије, међу њима аматерска позоришта из Кикинде, Панчева, Куле, Старе Пазове, Бачког Петровца и Руског Крстура.
Друга половина XX в. донела је најбогатији и уметнички најзрелији период позоришног стваралаштва у **В.**, којем су допринели многобројни уметници, међу њима глумци Милан Ајваз, Рахела Ферари, Виктор Старчић, Љубиша Иличић, Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Ђорђе Јелисић, Петар Вртипрашки, Фрања Живни, Иван Хајтл, Мира Бањац, Милица Кљајић Радаковић, Добрила Шокица, Гордана Ђурђевић Димић, Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Ласло Патаки, Габријела Јонаш, Иби Ромхањи, Иштван Бичкеи, Ђерђ Фејеш, те редитељи Јован Коњовић, Јуриј Љвович Ракитин, Јосип Кулунџић, Бора Ханауска, Јован Путник, Миленко Шуваковић, Димитрије Ђурковић, Дејан Мијач, Желимир Орешковић, Михаљ Вираг и Ђерђ Херњак.
Почетком XXI в. у **В.** раде следећа институционална позоришта: СНП у Новом Саду, Новосадско позориште – Ujvidéki Színház (основано 1973), НП – Народно казалиште / Népszínház, Суботица (1945), Позориште „Деже Костолањи" – Kosztolányi Dezső Színház, Суботица, НП Сомбор (1945), НП „Тоша Јовановић", Зрењанин (1946), НП „Стерија", Вршац (1945, Сцена на румунском језику 2003), Позориште „Добрица Милутиновић", Сремска Митровица (1944–1954, поново професионално 1990), НП Кикинда (1992), Словачко војвођанско позориште – Slovenské vojvodinské divadlo, Бачки Петровац (2003), Русински народни театар „Петро Ризнич Ђађа", Руски Крстур (2003). Од позоришта за децу раде: Позориште младих, Нови Сад (основано 1931), Дечје позориште – Дечје казалиште, Gyermekszínház, Суботица (1946), Луткарска сцена на српском и мађарском језику НП „Тоша Јовановић", Зрењанин (1956).
У **В.** су се одржавали следећи позоришни фестивали: Сусрети војвођанских позоришта, касније Фестивал професионалних позоришта **В.** (основан 1947), „Стеријино позорје", Нови Сад (основано 1956. као фестивал на којем се такмиче југословенска позоришта са представама насталим на домаћим текстовима, али је после распада Југославије фестивал донекле променио првобитни концепт), Вршачка позоришна јесен, Вршац (1993), Међународни фестивал позоришта за децу, Суботица (1994), Интернационални фестивал алтернативног и новог театра (ИНФАНТ), Нови Сад (1995).
Позоришни музеј **В.** основан је 1982. Стеријино позорје од 1965. издаје часопис за позоришну уметност *Сцена* и објављује књиге из области театрологије. У његовом саставу ради Центар за позоришну документацију.
Академија уметности у Новом Саду основана је 1974, а на њеном Одсеку за драмске уметности студирају се глума, режија, драматургија, продукција, дизајн светла и дизајн звука. Такође, свршени студенти друга два одсека, музичког и ликовног, дају значајан допринос војвођанској позоришној уметности. На Академији раде два студентска позоришта: Позориште „Промена" (1978) и Салашарско позориште (1978).
**Кинематографија.** Већ 1896, годину дана после прве пројекције филмова браће Лимијер у Паризу, путујући кинематографи приказују филмове и у **В.**, а почетком XX в. њих више десетина, од којих су најпознатији били кинематографи Александар Лифка и Георг Нартен, обилази војвођанске градове и села. Први стални биоскоп отворио је Ернест Бошњак у Сомбору 1906, а за њим они убрзо настају и у другим градовима, тако да је 1918. радило 30 сталних биоскопа, док су путујући биоскопи углавном пуштали филмове у селима. То је била најгушћа биоскопска мрежа у Краљевини СХС. Први домаћи филм за који се зна је *Долазак железничког влака на Новосадској станици*, снимљен 1897. и приказиван у путујућем биоскопу „Витаскоп". Власници путујућих биоскопа често су приказивали документарне записе снимљене у градовима у којима су гостовали, а у томе је предњачио Александар Лифка. Ернест Бошњак је 1909. у Сомбору снимио свој први филм *У држави Терпсихоре*, у којем је приказао игру девојака у градском парку, а снимио је и низ документарних записа о народним обичајима у **В**. Покушао је да успостави филмску продукцију у Сомбору, а када му општинске власти нису изашле у сусрет, предложио је исту идеју новосадском магистрату. Идеја је била прихваћена, али је I светски рат омео њену реализацију. Свршени ученик трговачке школе Владимир Тотовић, глумац неколико мањих филмских улога у Бечу и Будимпешти, снимио је 1915. у Новом Саду играни филм *Детектив као лопов*.
Између два светска рата није развијена ни филмска производња ни дистрибуција, мада је **В.** била подручје са најразвијенијом приказивачком мрежом у земљи. Ернест Бошњак је са својим предузећем „Боер филм" у Сомбору снимио 1923. филм *Лажи мене ради*, а 1924. филмове *Моја драга колевка* и *Фаун*. Због финансијског неуспеха престао је да производи игране филмове, али је касније снимио још неколико репортажа. Фотограф и филмски сниматељ Данило Јакшић основао је 1924. у Старом Бечеју „Титан филм". Предузеће је потом пренео у Нови Сад и до 1934, када је прекинуо рад, снимио је више наручених филмова. Први војвођански филмски часопис *Ревија за позоришну и филмску уметност* основан је 1925.
После ослобођења значајније се развија филмски аматеризам. Прво друштво кино-аматера основано је 1951. у Новом Саду, а затим и у Суботици, Сомбору, Сенти, Зрењанину, Кикинди, Апатину, Сремској Митровици и Панчеву. Војвођански аматери тада имају најразгранатију и најјачу организацију у земљи, која обухвата две мреже: Фото-кино савез Војводине (преко 200 клубова) и Фото-кино секције осмогодишњих и средњих школа (преко 100). У аматерским оквирима афирмишу се и први филмски ствараоци. У Панчеву Културни центар почиње професионалну филмску производњу 1965, а 1973. основана је филмска продуцентска кућа „Пан филм". У Новом Саду је 1964. основана филмска група *Неопланта* која ствара документарне филмове, а њен најистакнутији аутор је Бранко Милошевић. Аутори окупљени око *Неоплантe* иницирали су покретање професионалне филмске производње, па је 1966, одлуком Скупштине САП Војводине, основана филмска продуцентска кућа „Неопланта филм", а три године касније њена производња почиње да се финансира из покрајинског фонда. Већина филмских стваралаца „Неопланта филмa" долази из филмског аматеризма и ствара документарне и анимиране филмове које карактерише та врста ентузијазма, лакоће, неконформизма и вере у неспутан ауторски израз. Тиме су унели нов дух у тадашњу југословенску филмску продукцију, изазвали пажњу и добили признања у земљи и иностранству. Поред Бранка Милошевића, ту су Мирослав Антић, Желимир Жилник, Карпо Аћимовић Година, Првослав Марић и Карољ Вичек, а најпознатији аутори анимираног филма су Зоран Јовановић, Борислав Шајтинац и Никола Мајдак.
Први играни филм у продукцији „Неопланта филмa" био је *Свети песак* (1968) песника и аутора неколико кратких филмова Мирослава Антића. Значајан је и његов други филм *Доручак са ђаволом* (1971). Желимир Жилник је 1969. снимио филм *Рани радови*, дело инспирисано студентским протестима 1968. Душан Макавејев је 1971. у копродукцији „Неопланта филмa" и минхенског „Телепола" снимио филм *W. R. Мистерије организма.* Ови филмови, храбри и неконвенционални како по стилу тако и по идејама које су заступали, изазвали су реакцију власти, тако да њихови аутори више нису могли радити у „Неопланта филму", а филм Макавејева био је и судски забрањен за јавно приказивање у Југославији. У другој половини 70-их највише играних филмова режирао је Карољ Вичек, који је на Фестивалу југословенског филма у Пули за филм *Трофеј* добио Златну арену за најбољи филм. У продукцији или копродукцији „Неопланта филм" снимио је 16 дугометражних играних и преко 150 краткометражних играних, документарних и анимираних филмова. Услед финансијских проблема изазваних производњом филма *Велики транспорт*, у „Неопланта филму" је 1985. покренут стечајни поступак који је окончан следеће године. Новосадско предузеће за дистрибуцију и приказивање филмова „Звезда филм" (основано 1977) откупило је укупан фонд филмова произведених у „Неопланта филму", чиме ја филмска баштина **В.** спасена од распродаје.
Да би била настављена организована производња филма у **В.**, одлуком Самоуправне интересне заједнице за културу **В.** основана је 1986. радна организација за производњу филмова „Тера филм". До 1992, када је услед промењених законских околности **В.** изгубила право да подржава филмску делатност, „Тера филм" је произвео двадесетак краткометражних и три играна филма који су добили више домаћих и међународних награда. После својинске трансформације 1993, „Тера филм" постаје деоничарско друштво које послује под уметничким вођством Желимира Жилника, њеног најзаступљенијег аутора у том периоду. Од тада је произведено шест дугометражних и око педесет краткометражних филмова, који су учествовали на многим фестивалима и освојили више признања.
Живко Поповић
**Просвета, култура, наука.** Процес изградње образовног система на територији данашње **В.** пролазио је кроз више фаза, омеђених крупнијим историјским догађајима, а највише појавом тзв. клерикалних школа, значајнијим школским реформама у Хабзбуршкој монархији (касније Аустроугарској), као и реформама које су уследиле у Краљевини СХС, Краљевини Југославији, ФНРЈ, СФРЈ и периоду између 1999. и 2010.
Kлерикални период у развоју школства, који се односи на Хабзбуршку монархију, чини раздобље од почетка отварања манастирских или црквених школа па до првих школских реформи и превођења школа у надлежност државе. У том периоду постојале су само школе различитих верских конфесија. То је за новопридошле народе значило да могу похађати школе које су овде тада постојале (немачке и мађарске) или, с обзиром на затечено стање у верским слободама, отварати своје вероисповедне школе. Што се тиче српског народа, њему су црквено-школске слободе и организациона самоуправа биле загарантоване повељом цара Леополда II *Привилегије* из 1690, у истој години када се догодила и сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Од раније српске школе постојале су у манастиру Хопово (1573) и манастиру Ковиљ (1607), као и при другим манастирима или црквама. Све су биле по узору на манастирске или грчке школе какве су постојале у Старој Србији (Косово, Метохија, Рашка). Међу првим новоотвореним школама после Велике сеобе била је школа у Будиму (1704). Године 1727. митрополит Мојсије Петровић издејствовао је од двора у Бечу да Срби свуда могу отварати своје школе. Тако је већ 1726 (пошто су годину дана раније из Русије стигли учитељи Максим и Петар Суворов са 400 буквара) у Сремским Карловцима отворена руско-словенска школа, коју су похађали старији ученици са знањем српскословенског језика да би се припремали за свештенички, војни или неки други позив. Убрзо је, по узору на западне школе, отворена и латинска школа (1732), у којој је главни предмет био латински језик, да би из ње био могућ упис на двогодишње студије филозофије. Слична школа ће од 1731. постојати и у Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) под називом Рождествено-богородична латинско-словенска школа, коју је у порти Саборне цркве основао епископ Висарион Павловић. По сличном обрасцу отварали су своје школе и други народи. Прва католичка школа отворена је у Петроварадинском Шанцу (1726). Словаци су, под окриљем евангелистичке цркве, отворили прву школу у Бачком Петровцу (1770). Румунске школе се појављују првом половином XVIII в. у Великом Средишту, Куштиљу, Николинцима и Гребенцу. Русини су у окриљу унијатске цркве отворили школу у Руском Крстуру (1753) и Куцури (1765). У то време школе конфесионалног карактера имали су, такође, и Грци и Јевреји. У српским школама тада се учило из црквених књига и на тадашњем црквенословенском језику, а касније и на другим словенским језичким варијантама.
Значајније промене у погледу школства, како за српски народ тако и за остале народе, уследиле су са школским реформама. Прву велику школску реформу (1774–1777) иницирала је царица Марија Терезија. Реформа је спровођена по етапама, с тим да су за наше школство нарочито биле значајне прве две етапе. Прва етапа школске реформе (1774–1777), за аустријски део државе, имала је циљ да се, под утицајем просветитељства, школа ослободи од верског утицаја и тиме спречи културно-просветно и научно заостајање Хабзбуршке монархије. Реформа је започела уз помоћ опата И. Фелбигера, а на основу наредбе царице Марије Терезије Општи школски ред из 1774. Овим актом уведена су три типа основних државних школа: тривијална школа (у мањим местима с једним учитељем), главна школа (са два-три учитеља у већим местима) и нормална школа (са четири најбоља учитеља) у седишту сваке провинције. Нормална школа је трeбало да буде узор осталим школама и да организује норме или течајеве за припремање учитеља који ће радити по напредној Фелбигеровој наставној методи. Реформу српских школа у Банској Хрватској, јужној Угарској и Војној крајини требало је да спроведе новооснована Илирска дворска депутација (нека врста уреда при министарству) са ослонцем на штампарију за уџбенике у Бечу. У том циљу деловало се на основу Устава Илирске депутације за илирске мале школе (1777), а што се тиче школа у Војној крајини, преко војних команди, које су биле надлежне и за школе. Немачке школе су највише биле државне, али су постојале и конфесионалне, са ограниченим суверенитетом. Српске су, на основу загарантованих верских слобода и црквено-школске аутономије, биле искључиво конфесионалне. Систем српских основних школа био је исти као и систем немачких (тривијалне, главне, нормалне), с тим што се овде појавила и тзв. повторна школа. То је школа коју је могла похађати омладина између 12 и 15 година, недељом и празником (сем летњег периода). У њој се понављало научено, неговало читање одабраних текстова, учили историја и рачун и омладина упознавала са „економичним наукама", као што су сточарство, воћарство, виноградарство, свиларство итд. Српске школе нису давале знање на немачком језику па је то била главна препрека за даље школовање. Све цркве су се супротстављале подржављењу школа, али је држава истрајала у својој намери. Школство је унапређено по више основа: садржајно, методама наставе, организацијом, наставу су почели изводити образовани учитељи, уместо латинског језика уведен је у наставу „народни" језик и латиница (1770--1790), а касније ћирилица (1849) и Вуков правопис (1852).
Друга етапа школске реформе, за мађарски део државе, започела је на основу *Школске уредбе* из 1774. и касније уредбе Ratio educationis из 1777. За српске и румунске основне школе на подручју Баната сачињен је 1776. посебан Школски устав. И овде су уведена поменута три типа основне школе и обавеза отварања течајева за учитеље. Први такав течај отворио је у Темишвару 1777. Т. Јанковић Миријевски, а у Сомбору 1778. А. Мразовић. Исте такве течајеве у загребачком округу отварао је С. Вујановски. Школе су отваране таквом динамиком да је у то време у свакој епархији била по једна тривијална или мала српска школа. Из тривијалне школе ишло се у главну или у нормалну школу. Из главне школе могло се прећи у виши разред нормалне школе или у гимназију. У нормалним и главним школама били су исти предмети и садржаји али неједнаког обима. Ко је желео боље образовање могао се уписати у протестантске школе, јер је у њима преовлађивала световна настава, а биле су и боље уређене. Реформу Марије Терезије наставио је њен син Јозеф II (1780–1790), прокламујући још енергичније, уредбом Патент из 1781, начело једнакости и верске толеранције. Без обзира на уредбе дозволе за отварање школа су обично касниле. Због тога је митрополит Ненадовић још 1749. у Сремским Карловцима успео створити неку врсту школског центра, тзв. Покрово-Богородичних школа, у којем су биле: мала словенска школа (са два разреда), словенско-граматичка школа (врста гимназије у којој се учио и грчки језик) и латинска школа. Последња је била по узору на западне и у њој се претежно учио латински и немачки језик. Сличне школе отваране су и у другим местима **В.** – у Суботици 1747, Сомбору 1759, Петроварадину 1765, Руми 1770. итд. Латинска школа у Руми била је најпре дворазредна, касније троразредна, а 1787. престала је да постоји припајањем католичкој гимназији. Настојањем митрополита Стратимировића у Сремским Карловцима отворена је прва српска гимназија 1791, а 1794. и богословија. Обе школе биле су и база за образовање учитеља јер су се у њима изучавали и педагошки предмети. У Новом Саду је Српска основна школа (основана 1703) прерасла 1810. у Прву српску православну гимназију.
Другу велику школску реформу у Аустрији иницирао је 1806. гроф Штадион. За врховног инспектора српских комуналних и грчких школа 1810. постављен је Урош Несторовић. Он је по извршеном прегледу школа констатовао да су у „јадном стању", највише због различитих варијаната наставног словенског језика, којима се народ није користио. Године 1813. Несторовић је сачинио тзв. Школску уредбу, којом је предвидео да су општине дужне у свим местима отварати школе и да црквенословенски језик треба заменити матерњим. На прелазу из XVIII у XIX в. јачање српског грађанског слоја погодовало је ширењу мреже постојећих школа и отварању нових врста средњих школа. Тако је 1812. на предлог У. Несторовића отворена учитељска школа у Сентандреји (у Сомбор пресељена 1816). У школовању сиромашне српске деце и омладине значајну улогу су имале задужбине, а нарочито домови Текелијанум (1838) и Ангелијанум (1870). Значајан догађај у развоју школства било је и то што је Школска комисија (основана у Бечу 1850. при Министарству „богочасти и наставе") прегледала и одобрила прве уџбенике на српском народном језику Платона Атанацковића. Дотле су све школске књиге биле искључиво на црквенословенском језику. Такође је био значајан и просветитељски рад Д. Обрадовића, рад на српском језику, граматици, правопису и буквару В. С. Караџића, књижевни рад Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Ђ. Даничића, Л. Костића и рад на национално-политичком пољу С. Милетића. Развој школства у Хабзбуршком царству био је условљен Уставом од 1849. и поделом Монархије на осам области, чиме су српске школе биле разједињене у четири области и то: Војводство Србија и Тамишки Банат; Угарска; Угарска и Славонија; Војна крајина. За саветника школа у Војводству Србија и Тамишки Банат постављен је 1857. Ђ. Натошевић (чиме је започела интензивна реформа православних школа у Банату). Под утицајем револуционарних догађаја 1848/49. и нагодбе Аустријанаца и Мађара 1867. дошло је до поновног преуређења Монархије, поделом територије и надлештва између Аустрије и Угарске. Хабзбуршка монархија постаје Аустроугарска. То је, као и догађаји из 1848/49, имало за последицу потез Франца Јозефа да, идући у сусрет Мађарима, 1860. укине Војводство Србија и Тамишки Банат. Није се остварила ни одлука српске Скупштине у Сремским Карловцима из 1848. о проглашењу аутономије **В.** (у коју је требало да уђу Срем, Банат, Бачка и Барања, укључујући и делове Војне крајине). Новом територијалном поделом и сходно школским законима Угарске, Ђ. Натошевић 1862. из Темишвара одлази у Намеснички савет у Будим, тамо завршава школску реформу и 1867, на позив кнеза Михаила Обреновића, одлази у Србију. Натошевић је за целокупни систем школа саставио збирку прописа у виду Краљевског Рескрипта (1868), на основу којег ће се, исте године, донети Школска уредба, којом је прописана школска обавеза, као и да учитељ може бити само православни Србин примљен конкурсом, да се настава изводи на матерњем језику и да основна народна школа има четири разреда и четири учитеља, а да учитељска школа може бити нижа двогодишња и виша трогодишња. Уредбом су били регулисани рад и квалификације професора у гимназијама, као и школовање у богословијама. Уредбом је наговештен и први пропис о предшколском васпитању, што се догодило 1870. у виду Законског предлога о дадиљама, којим се предвиђало: да институције предшколског васпитања могу оснивати држава, друштва, појединци и црквене општине; да будући васпитачи могу стећи стручну спрему у „учевним заводима" похађањем двогодишњег течаја (један такав завод за војвођанске Србе почео је да ради 1895. у Великом Бечкереку); да као васпитачи могу радити и свршени учитељи који су током школовања имали вежбе у забавишту, што је био случај на Учитељској школи у Сомбору. Истом уредбом, односно Рескриптом, с обзиром на то да су Уставом цара Франца Јозефа из 1860. враћена права свакој вероисповести да слободно одлучује о црквеним и просветним питањима, положене су и основе Школског савета. Такав савет, формиран у Сремским Карловцима, представљаће врховну школску власт све до почетка I светског рата.
Српске школе изван ове територије (Срем, Славонија и Хрватска) све више су падале под утицај хрватске просвете. Средње школе у XIX в. нису значајније напредовале. Школе у Војној крајини нису биле обухваћене реформом, а њихово стање је и даље било веома лоше. У свим државним школама (нормалним, главним и тривијалним) био је обавезан немачки као наставни језик, а радило се по истом систему какав се примењивао у немачким школама – по дијалошкој и Фелбигеровој нормалној методи. Што се тиче недржавних школа или школа које су, по принципу верских слобода, могле отварати и самостално издржавати православне црквене општине или родитељи, ни ту се није користио српски народни језик. Чешће је био у употреби рускоцрквенословенски (са српским изговором), какав се користио у богослужењу, или славеносрпски, какав се користио у световној књижевности, а у неким случајевима користио се и српскоадминистративни стил у сврху службене комуникације. На језичке проблеме још почетком XIX в. највише је указивао У. Несторовић, сматрајући их главним разлогом лошег стања у просвети српског народа у **В**. У неким случајевима је и сама црква отежавала ситуацију. Тако нпр. није непознато да се митрополит Путник обратио цару Јозефу II са молбом да одустане од настојања да се у српске школе увeде народни језик, страхујући од унијаћења српског народа посредством језика.
Школство и просвета **В.** у Краљевини СХС/Југославији (после 1918) поново се нашло у незавидном стању. Од тада па све до 1941. школство и просветне установе **В.** и даље ће се равнати према школским законима заједничке државе, задржавајући своје специфичности због вишенационалног састава становништва. У међувремену на развој школства деловаће Закон о народним школама из 1919, када је дошло до раздвајања школе и цркве, Закон о народним школама из 1929. и Закон о грађанским школама из 1931. У то време нешто повољнији положај имало је школство у **В.** због веће развијености предшколског васпитања и деловања мушке и женске учитељске школе у Сомбору, Матице српске у Новом Саду, као и све бројнијих ђачких домова, а онда и због отварања, 30-их година, првог факултета у **В.**, тј. Правног факултета у Суботици.
Школство и просветне установе у **В.** за време II светског рата зависили су од организације непријатељске власти, учешћа наставника и ученика у народноослободилачкој борби до друге половине 1944, степена разорености или оштећења школских зграда и, коначно, од могућности деловања тзв. партизанских школа на ослобођеним територијама.
Школство и просвета **В.** у ФНРЈ после II светског рата почело се обнављати доношењем Закона о седмогодишњој основној школи из 1945, онда и применом Уредбе о оснивању дечјих вртића из 1948. и промоцијом Општег закона о школству из 1958. Утицај на нагли развој предшколског васпитања у **В.** нарочито ће имати отварање 1952/53. средње школе за васпитаче у Новом Саду и касније у Кикинди.
Школе и просветне установе **В.** у СФРЈ на нивоу предшколског, основношколског и средњег образовања даље ће се развијати. Према Уставу СФРЈ из 1974, Покрајина је могла самосталним прописима регулисати образовање. Важан моменат у том периоду било је формирање Универзитета у Новом Саду, 28. VI 1960. Томе је претходило оснивање Филозофског и Пољопривредног факултета у Новом Саду 1954 (пре тога били су у саставу Универзитета у Београду), а онда и оснивања Технолошког, Правног, Медицинског, Машинског и Економског факултета. У годинама од 1974. па до појаве високих струковних школа 2005. у саставу Универзитета у Новом Саду биле су и више двогодишње школе. Године 1974. средње васпитачке и учитељске школе постале су више школе, односно педагошке академије. Од двогодишњих виших педагошких школа (у Новом Саду и Зрењанину) образовање предметних наставника преузели су одговарајући факултети. Тада су постојале и Виша економско-комерцијална школа и Машинска школа у Новом Саду, те више грађевинске школе у Новом Саду и Суботици. У тим годинама позитиван утицај на развој школства имало је деловање регионалних педагошких завода, Педагошког завода **В.**, Педагошког друштва **В.**, покрајинских и регионалних струковних удружења васпитача, учитеља и наставника, деловање Војвођанске академије наука и уметности, а од 1992. Огранка Српске академије наука и уметности из Београда. Лист *Мисао* покренут је 1975, а наставио је да излази часопис *Педагошка стварност* (покренут 1955). Уместо *Népoktаtás* и двојезичног часописа *Школски живот*, у Суботици је од 1974. почео излaзити часопис *Oktatás és Nevelés*. Променом Устава Србије од 1989. образовање у **В.** регулише се јединственим прописима Републике Србије.
Школство **В.** од 1992. до 2010. у почетку стагнира, а потом почиње његов бржи развој. Школске 2010/11. у **В.** делују 44 предшколске установе које, заједно са припремним одељењима при основним школама и 22 приватна вртића, скоро у потпуности обухватају децу припремним програмом за полазак у школу и то на свим језицима на којима се изводи настава у основној школи. У основним школама (укључујући и школе за одрасле, специјалне за децу са тежим развојним сметњама и уметничке), настава се изводи на српском језику и на језицима свих националних заједница. У 131 школи средњег образовања настава се највише остварује на српском језику, за ученике националних заједница на матерњем језику, а под одређеним условима и двојезично. Осим државних постоји и 21 приватна школа, међу којима су специјализоване гимназије и средње техничке школе. Високе школе струковних студија уведене су Законом о високом образовању 2005. Практично су више школе прерасле у високе. Трају три године и у својству државних школа има их девет: једна пословна школа у Новом Саду, три техничке (Нови Сад, Суботица и Зрењанин) и пет школа за образовање васпитача (Нови Сад, Суботица, Вршац, Кикинда и Сремска Митровица). Факултетско образовање од 1993. обогаћено је отварањем Учитељског факултета (касније Педагошког) у Сомбору (најпре за образовање учитеља, а касније васпитача, дизајнера медија у образовању и библиотекара) и 2004. отварањем Учитељског факултета на мађарском наставном језику у Суботици. Крајем прве деценије XXI в. државни Универзитет у Новом Саду сачињава 14 факултета, лоцираних у више места. Постоје и бројни приватни факултети, као и високе школе струковних студија.
Првослав Јанковић
Најбројније културне институције су јавне, школске, факултетске и специјалне библиотеке. Њихову делатност координира функцијама матичне службе Библиотека Матице српске као национална библиотека. Иако мање бројни, исто тако значајан утицај на развој културе имају градски музеји и Музеј Војводине, који је средишња музејска установа у Покрајини. Вредно уметничко наслеђе чувају и презентују јавности Галерија Матице српске, Спомен-збирка Павла Бељанског, Галерија Рајка Мамузића и Галерија савремене ликовне уметности у Новом Саду, Галерија наивног сликарства у Ковачици и галерије Милана Коњовића у Сомбору, Лазара Возаревића у Сремској Митровици и Саве Шумановића у Шиду. Архив Војводине средишња је архивска установа у мрежи регионалних архива у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Сенти, Кикинди, Зрењанину, Белој Цркви, Панчеву и Сремској Митровици. Развој културе проучавају Завод за културу Војводине и заводи за културу Мађара, Словака, Румуна и Русина. Научни рад организован је у одељењима Матице српске, Огранку Српске академије наука и уметности, на Новосадском универзитету и у другим установама које имају бројне пројекте. Културне и научне установе сарађују са сродним институцијама у земљи и иностранству и имају развијену издавачку делатност која обухвата монографије, часописе, библиографије, каталоге изложби и друге публикације.
Радован Мићић
*Културне манифестације* у **В.** доживљавају пуну афирмацију крајем 60-их и почетком 70-их година XX в. У том раздобљу се успоставља мрежа догађања са модерном организационом структуром превасходно у мањим местима и градовима **В.**, уз укључивање свих етничких заједница. Следећи годишњи календар у **В.** се годишње одржи око 160 различитих манифестација, распоређених на основу праксе која легитимише одређено насеље према доминантном занимању становништва, домаћој радиности, извођачкој уметности или према неким другим културолошким особинама. Све манифестације одликује мобилност заједнице на локалном и ширем плану. Неке су попримиле и међународни карактер. Готoво сва дешавања данас су увршћена у календар културно-туристичких манифестација **В.** и потпомажу не само развоју туризма него и стварању одређене слике о културном диверзитету, о поједином насељу, региону и становништву.
Већину манифестација одликује лудички и тaкмичарски карактер (доделе награда најбољима, најистакнутијима). Све манифестацијe могле би се разврстати у следеће категорије: визуелне уметности, музичке, књижевне, филмске, извођачке уметности, дечје, фолклорне. Фолклорне обухватају најширу популацију публике и спадају у најпосећеније: „Вршачки венац" – Међународни фестивал фолкора у Вршцу, Фестивал музичких друштава Војводине у Руми, Фестивал нове русинске народне песме „Ружин врт" у Новом Саду, Дужијанца – културна, етнографска и религиозна манифестација у знак захвалности за обављену жетву у Суботици и Сомбору (Буњевци), Фестивал словачке музике и фолклора „Танцуј, танцуј" у Гложану, Фестивал мађарског играчко-фолклорног и музичког стваралаштва Војводине „Дуриндо" и „Ђенђешбокрета" у Малом Иђошу, Међународна смотра фолкора у Бајмоку, Фестивал културе Русина „Црвена ружа" у Руском Крстуру, Словачке народне свечаности у Бачком Петровцу, Фестивал румунске музике и фолклора у Панчеву, Фестивал буњевачког народног стваралаштва у Суботици, Фестивал фолклорних традиција Војводине у Врбасу, Фестивал духовног и материјалног стваралаштва динарских Срба колонизованих у **В.** у Бачкој Тополи, Међународни фестивал фолклора „Срем фолк фест" у Сремској Митровици, Међународни фестивал народних оркестара „Фенок" у Кикинди и другим градовима, Фестивал гуслара **В.** у Новом Саду, дечји фестивал „Златно звонце", фестивал музике извођене на жичаним инструментима „Војвођанске златне жице", неколико фестивала тамбурашке музике (Дероње, Нови Сад, Србобран и др.) итд.
Осим музичких и играчких фолклорних манифестација широм **В.** одржавају се пригодне манифестације са садржајима посвећеним одређеним традиционалним прехрамбеним и занатским производима, те производима народног стваралаштва у којима доминирају вештина и знање: Пударски дани у Иригу, Дани кулена у Бачком Петровцу, Берба грожђа у Вршцу, Купусијада у Футогу, „Златни котлић" у Апатину и Бечеју, Кобасицијада у Турији, „Сремска потковица" у Инђији, Бостанијада у Ривици код Ирига, Патлиџанијада у Иригу, Грожђебал у Сремским Карловцима, Сланинијада у Качареву, Пасуљијада у Темерину, Туцанијада и Гушчинијада у Мокрину. Посебни спектакли су савремени карневали у Белој Цркви, Панчеву, Сомбору, Новом Саду, с обзиром на то да су ови градови приступили Федерацији европских карневалских градова у првој деценији XXI в.
Весна Марјановић
*Популарна музика.* У **В.** је у XX в. деловао велик број уметника у свим областима популарне музике. Кад је о народној музици реч, треба констатовати да је тек крајем 50-их један певач своје умеће снимио на грамофонској плочи (Нестор Габрић, 1958). Пет година касније дискографски првенац Александра Дејановића открио је шарм и чари војвођанских бећараца, касније и лепоту народног мелоса са севера Србије. Тек појавом Звонка Богдана, крајем 60-их, односно почетком 70-их када је почела његова дискографска активност, војвођанска тамбурашка музика постала је популарна широм Југославије. Немерљив допринос томе дали су Исидор Хаднађев и Сава Вукосављев, композитори, аранжери и диригенти Тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, а посебно Јаника Балаж. Он је са својим оркестром (основан 1962) и солистима З. Богданом или Оливером Катарином (чак 72 концерта у чувеној париској ,,Олимпији") наступао широм света. Вредни помена су и Јелена Дејановић и Милан Прунић.
Без обзира на чињенице да је Радио Нови Сад после II светског рата био једина југословенска радио-станица која је емитовала џез (,,декадентну прозападну музику", како су је дефинисали политичари), да је фестивал ,,Дани џеза у Новом Саду" (покренут 1979) био један од најреспектабилнијих у Европи и да Нови Сад има публику која воли овај жанр, осим Плесног оркестра Радио Новог Сада (оформљеног 1959) и трубача Стјепка Гута, у **В.** у овој области нису досегнуте значајније вредности.
Забавна музика је у **В.** већ средином 50-их имала велику популарност. Тада су Мирјана и Иштван Борош и Мира Губик (касније Степановић) били звезде у свим војвођанским местима настањеним Мађарима. Они су званично били солисти Радио Новог Сада, тако да је у фонотеци остало на десетине њихових снимака народне и забавне музике, међу којима посебну вредност имају оригиналне верзије популарних песама *Чамац на Тиси*, *Сомборске руже* и *Звиждук у 8*, настале и први пут снимљене у Радио Новом Саду. За забавно-музички живот у Новом Саду и читавој **В.** пресудан догађај збио се 1959. када је формиран Плесни оркестар Радио Новог Сада, односно када су у Радио Нови Сад дошли композитор, гитариста и басиста Ангело Влатковић, саксофониста Богдан Димитријевић и композитор, аранжер и диригент Стеван Радосављевић. Влатковић је најпре основао групу *ABC*, с којом је током 60-их и 70-их пунио дворане и стадионе широм СССР, док је Димитријевић предводио квинтет, који је на концертима и турнејама пратио познате певаче (Радмила Караклајић, Љиљана Петровић, duo *DD* итд.). Љиљана Петровић је у **В.** прва и једина забавно-музичка звезда међу дамама. Њеном је успеху умногоме допринео композитор Јован Адамов, носилац бројних фестивалских награда, као и Фебруарске награде града Новог Сада. Највећи успеси забавне музике у **В.** везани су за имена Ђорђа Балашевића и Бранислава Крстића. Они су на луцидан начин, сваки са својим особеностима, али и са мером и укусом, у забавну музику инкорпорирали елементе војвођанске народне музике и постали звезде на простору читаве СФРЈ, као и у дијаспори.
После приказивања филма *The Young Ones* (са Клифом Ричардом и групом *Шедоус*) и у војвођанским већим градовима тинејџери су почели да их имитирају, најпре по фризурама и облачењу, а убрзо су се латили и инструмената. Већ почетком 1963. млади ,,електричари" свирали су по игранкама: у Суботици *Фараони* и *Комете*, у Панчеву *Феникси* и *Хаски*, у Зрењанину *Метеори* и *Омега*, у Сомбору *Тајфуни*, *Кристали* у Вршцу итд. Захваљујући разноврсном репертоару, али и одличним инструменталистима, новосадски *Детлићи* су већ лета 1964. у Радио Новом Саду снимили три инструменталне композиције. Тиме су, уз загребачке *Бијеле стријеле*, били међу првим вокално-инструменталним саставима који су у Југославији урадили студијске снимке. Потом су стасавали *Дечаци са Дунава*, *Златни акорди*, *Цврчак и мрави* и многи други, али је недостатак дискографске куће онемогућио њихову већу популарност. Дискографски првенци новосадских група *Цврчак и мрави*, *Сунце*, *Лабораторија звука* и *Пекиншка патка*, као и сремскомитровачког састава *Фобос*, односно зрењанинског *Тетка Ана*, били су током 70-их наговештај новосадског таласа, који је кулминирао током 80-их појавом алтернативних група *Обојени програм*, *Boye*, *Луна* и *Ла Страда* и сјајног инструменталисте *Rex Ilusivii* (Митар Суботић). И 90-е су за рок музику у **В.** биле веома успешне, у целини гледано вероватно и најуспешније. Појавиле су се многобројне групе, пре свих: Суботичани *Џукеле* и *Nevergreen* (почетком новог миленијума најпопуларнији састав у Мађарској), Зрењанинци *Инстант карма* и *Оружјем противу отмичара*, бечејска група *Ева Браун* и врбашки *Велики презир*. У првој декади новог века домаћи рокенрол запао је у велику кризу, али и поред тога, веру у боље дане најављују групе *Исказ* (Панчево), *Overdrive* и *Hype* (Зрењанин), *Неозбиљни песимисти* (Сомбор) и новосадски *dreDDup*, који бележи интернационалне успехе.
Изненадну општу популарност тзв. музике света (world music, како су је назвали британски критичари) крајем XX в. на најбољи начин искористили су уметници из **В.**, пре свих Борис Ковач, Слободан Тркуља (*Balkanopolis*), Феликс Лајко и група *Врело* из Руме. Лепоту војвођанског мелоса популарисали су широм света, освајајући бројне награде и висока признања (на конкурсу за The Next Big Thing 2007. коју организује BBC World Service, у конкуренцији преко 2.500 извођача из 88 земаља, *Врело* је у финалу одржаном у Лондону освојило друго место).
У **В.** се одржавају многе манифестације чији је циљ неговање популарне музике: Омладински фестивал у Суботици (1961–1990, поново покренут 2012), Панчевачки џез фестивал (покренут 1998, угостио је бројна респектабилна имена: Еди Хендерсон, Виктор Бејли, Хјуберт Табс и др.), Новосадски џез фестивал (покренут 1999, а међу учесницима су били и највеће светске звезде: Бени Бејли, Еди Хендерсон; квартети Омара Сосе, Тутса Тилеманса, Роја Хејнса, Бенија Голсона и Кенија Гарета; Ал Ди Меола, Браћа Хит, Душко Гојковић и др.), Новосадски концерт године (1993. под називом „Топ плус концерт године", трајао је до 2002, а обновљен је 2010), „Exit" (од 2000, израстао је у један од респектабилнијих рок фестивала у Европи), „FAMUS" (покренут 1977), „Златна тамбурица" (фестивал новокомповане тамбурашке музике, покренут 1989).
Богомир Мијатовић
**Медији.** Српска штампа почела је да излази крајем XVIII в. у Бечу, затим у Пешти, да би са револуцијом 1848. дефинитивно дошла на простор данашње **В**. Константин Богдановић је у Пешти покренуо *Вестник* који због превирања у том граду маја 1848. прелази у Нови Сад, а затим у Сремске Карловце, где постаје лист Главног одбора Српског народног покрета. Уредник листа био је Јаков Игњатовић, а од јануара 1849. Данило Медаковић. Медаковић је са групом интелектуалаца новембра 1849. у Сремским Карловцима покренуо либерални лист *Напредак*, који је због напредних идеја забрањен. Након револуције у време Баховог апсолутизма Д. Медаковић је са братом Милорадом марта 1852. покренуо *Србски дневник*: лист је био веома утицајан међу српским читаоцима јер је писао објективно, добро је уређиван, имао је солидну дописничку мрежу и за оно време одличан тираж од 2.000 примерака. Међу угледним сарадницима и уредницима листа истицао се Светозар Милетић који је својим чланком „На Туциндан 1860" изнео српски политички програм, у којем се наглашава борба за народна права и тежња да се насупрот дотадашњем гравитирању ка Бечу Срби морају окренути сарадњи с Пештом. То је био један од најутицајнијих чланака у историји наше журналистике, који је оставио трага на развој идејних и политичких стремљења војвођанских Срба. Око *Србског дневника* окупила се група интелектуалаца и новинара који са Милетићем на челу чине окосницу српског народног покрета у Угарској. Лист је под притисцима режима угашен августа 1864.
С. Милетић фебруара 1866. покреће *Заставу*, лист који је остварио велик утицај на јавност али и на развој новинарства на српском језику у **В**. У новинама које од 1867. излазе три пута недељно сарађују најугледнији јавни радници тог времена: Ј. Ј. Змај, Л. Костић, М. Полит-Десанчић. Лист се бори против централизма, конзервативаца, штити народна права и веома је читан и у Босни, Хрватској и Србији. Након Милетићевог робијања и болести, *Застава* запада у кризу, коју превазилази када 1885. уредник постаје Јаша Томић. У Новом Саду Миша Димитријевић октобра 1885. покреће *Браник*, новине које након расцепа у Милетићевој странци заступају ставове либерала, који се огорчено сукобљавају са радикалима окупљеним око *Заставе*. Сукоб кулминира убиством Димитријевића од стране Томића 1889. када уређивање *Браника* преузима Полит-Десанчић. *Застава* је била оштрија у критици пештанске владе, заузимала чвршћи национални курс и заступала сиромашније слојеве, док је *Браник* имао умеренији тон и заступао интересе богатијих и средње имућних Срба. Крајем XIX в. *Застава* има око 800 претплатника, од 1900. постаје дневни лист, док *Браник* у исто време има 600 претплатника и од 1904. до 1911. излази шест пута недељно. Оба медија имала су значајан утицај на српску јавност не само у **В.** него и шире, и поред жучне медијске полемике значајно су утицала на развој новинарства јер су у њима писали познати јавни и културни радници. У другој половини XIX в. на подручју данашње **В.** излазио је велик број различитих листова: политичких, стручних, шаљивих, поучних и субвенционисаних, али су наведена два медија обележила највеће домете журналистике на српском језику; скоро сви српски листови у **В.** забрањени су са избијањем I светског рата.
Након уједињења 1918. као најзначајније медије читаоци виде листове из Београда који поседују разгранату дописничку и продајну мрежу, док штампа на српском језику из **В.** задобија локални и страначки карактер са мањим утицајем на јавност. Радикали са Томићем на челу већ у јануару 1919. обнављају *Заставу*, којa ће излазити све до 1929. Тај лист никада није достигао утицај од пре I светског рата, а уредници су били Трива Милитар, Озрен Суботић и др. Од 1919. до 1925. у Новом Саду излази *Јединство*, лист близак демократама, који се залаже за самоуправу и борбу против корупције; најпознатији уредник био је Јован Храниловић, који тежи етички утемељеном новинарству. Професор Федор Никић у Суботици децембра 1929. покреће *Дневник*, лист који доцније прелази у Нови Сад, а од јула 1930. штампа се као *Југословенски дневник*. Лист је успео да задобије читаоце, био је на линији шестојануарске диктатуре, оштро се борио против ревизионизма, залагао се за југословенско јединство и први је увео мрежу дописника из читаве покрајине. Притиснут дуговима, лист је обустављен марта 1935, чиме је **В.** остала без дневних новина. Да би попунили празнину, маја исте године Дака Поповић као власник и Лаза Атанацковић као уредник покрећу у Новом Саду дневни лист *Дан*. Тај медиј је основан са жељом да се сузбију бујајући нацизам и шовинизам антијугословенских снага, а редакција је имала телеграф и добијала агенцијске вести истовремено када и престонички медији. *Дан* је био добро уређиван, имао је тираж 2.000–5.000 примерака, осуђивао је агресивну политику фашиста, а бавио се и локалним приликама. У листу су писале угледне јавне личности: Васа Стајић, Вељко Петровић и др. Последњи број изашао је пред улазак окупатора 10. IV 1941. у Нови Сад. Иако је српска штампа у **В.** до 1918. имала богату традицију, међуратни период је обележен великим бројем страначких листова који су били краткотрајни, са малим тиражима, лошим уредништвом које се брзо мењало и слабим медијским утицајем. Боље информисани, агилнији, умешније уређивани и боље дизајнирани београдски листови узели су медијски примат међу читаоцима у **В**.
Још за време II светског рата, 15. XI 1942. у Новом Саду изашао је антифашистички лист *Слободна Војводина*, који се и након ослобођења под истим именом штампао све до 1953. када је променио име у *Дневник*. Око тих новина установљена је велика медијска корпорација која до ратова 90-их година има више издања из области пољопривреде, дечјих медија, ловачких и стручних новина. Средином 1989. *Дневник* је имао тираж од 43.000 примерака и био је гласило покрајинских власти у једнопартијском систему, а у њему су стасале генерације врсних новинара и јавних радника. У **В.** је 1988. пред распад СФРЈ излазило 306 листова, 1995. 136 листова, 1999. 184 гласила, док средином 2013. постоје 342 регистрована штампана медија.
Зачетак електронских медија у **В.** представља покретање Радио Новог Сада новембра 1949. Емитовао је програм на српском језику и језицима мањина, а покренут је у пропагандне сврхе у време Информбироа. Од 1972. почело је пробно емитовање програма Радио-телевизије Нови Сад да би две године касније почело емитовање сопственог програма на српском језику и језицима мањина. Почетком 1992. долази до централизације медија те се и РТВ Нови Сад укључује у систем Радио-телевизије Србије. Од оснивања око РТВ Нови Сад настала је читава мрежа локалних радио-станица, углавном у средиштима општина, а затим и локалних телевизија. Од 90-их година у **В.** је настао велик број приватних локалних и регионалних тв и радио-станица. Радио-телевизија Војводине као покрајински јавни сервис почела је да ради јуна 2006. Према прегледу из 2013. у покрајини постоји 114 локалних и регионалних електронских емитера. Развој медијског система у **В.** био је најинтензивнији 80-их година, затим долази до стагнације 90-их, да би након ратова и санкција дошло до лаганог опоравка који је знатно успорен услед економске кризе и транзиције. Велики проблем за медије представљају неуспешне приватизације, лоши технички и економски услови, слабе зараде медијских радника и неизвесна будућност чак и за велике медијске системе.
Владимир Баровић
**Физичка култура, спорт.** Мада постоје назнаке да су у **В.** и раније постојале друштвено-спортске организације, поуздани подаци садржани су тек у издатим дозволама за рад стрељачких дружина *Schatzen Verein Weisskirchen* у Белој Цркви 1777. и *Societas Jaculatoria* у Новом Саду 1790, као и у документима о спортским школама попут купатила на петроварадинској страни Дунава 1827 (у њему су посетиоци у *Scolaе natantionеs* обучавани у пливању и веслању) или о *Гимнастическом заведенију* 1837 (у њему је песник и мачевалац Ђорђе Марковић Кодер подучавао фехтовању).
Упоредо са ширењем народне просвете у **В.** се јављају следбеници савремених теоријских поставки о значају телесног вежбања: Георгије Бечкеречки, јеремонах манастира Гргетег, 1807. у Будиму превео је на славеносербски и штампао дело доктора Хуфеланда *Художество кь продолженію живота человѣческаго* и у поглављу *Разумное физическое воспитание* прописао упуте о правилној примени физичког васпитања у одгајању деце; Димитрије Радуловић у докторској дисертацији *De gimnastica medica physiologico et diaetetico respectu*, одбрањеној у Пешти 1842, указао је на значај гимнастике у отклањању узрока и лечењу неких болести методичком применом систематског вежбања; учитељ Ђорђе Рајковић 1860. у часопису *Школа и живот* објавио је чланак „Брига о телесном васпитању младежи" истичући корист гимнастике и њен значај за народни живот. Усвојивши ове назоре, као и постојећу праксу којом је гимнастика 1849. била уведена у аустријским средњим, а потом од 1869. и у свим народним школама (према посебном закону и у мађарским средњим школама тек 1867), јављају се истакнути српски интелектуалци попут Бранка Радичевића, Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Тихомира Остојића и др. као велики заговорници телесног вежбања.
Након што је Ђорђе Натошевић 1853. први увео гимнастичка вежбања и пливање у наставни програм, унапређење физичке културе преноси се у образовне установе. Школе убрзо постају расадници спорта, а први, углавном изображени учитељи гимнастике постају његови највећи популаризатори и родоначелници спортских такмичења – Јулије Агрима, Тихомир Остојић и Глиша Мирковић у Новом Саду, Александар Шана Деметровић у Сомбору, Франтишек Хокман, Лазар Везенковић и Никола Бредуран у Вршцу, Jожеф Кон у Сенти, Карољ Шолајтер у Кикинди, Ђула Бенедек Сигети у Великом Бечкереку и др.
На скупштинама Уједињене омладине српске (1866–1869) Лаза Костић се речито залаже за унапређење телесног одгоја. Под утицајем његових иступања, а после четврте скупштине 1869. у Великој Кикинди, којој је присуствовао и представник чешког сокола Валерије Хибшман, због сталне опструкције мађарских власти да потврде правила удружења са овим именом и тек кад се одустало од назива „Соко", 1872. у Новом Саду је озваничена Прва новосадска јачачка, гасачка и веслачка задруга, 1874. Гимнастичко друштво „Венац" у Вршцу и Јачачко друштво у Панчеву, 1876. Гимнастичко и ватрогасно друштво у Великој Кикинди, 1880. Суботичко гимнастичко удружење у Суботици и 1884. Торонталски атлетски клуб у Великом Бечкереку. У њима се, уз гимнастику, упоредо гајило више спортских дисциплина, што је омогућило настанак различитих спортских клубова.
Значајем се издвајало Спортско друштво „Ахилес" браће Лајоша, Нандора и Беле Нађ-Будалфаи Вермеш који су на свом имању крај Палића, поред летњих вежбалишта, атлетске, бициклистичке, пливачке и наутичке стазе, изградили затворену арену и дом „Ахилеон" за смештај такмичара који су се на Палићкој олимпијади надметали у чак 13 дисциплина. Како је ово здање било једино такве врсте у тадашњој Угарској, овде су често приређивана државна првенства и такмичења на којима су се прославили Никола Матковић, као атлетичар, рвач и мачевалац, а онда и као учитељ и предводник суботичких спортиста; Иван Сарић, бициклиста, моториста и потоњи родоначелник овдашњег ваздухопловства; и Миливој Петровић из Сомбора као троструки првак Мађарске у трчању на 100 и 200 м.
Осим што су и сами били свестрани спортисти и вишеструки шампиони у неколико спортова, браћа Вермеш су се исказали и као умешни пропагатори нових спортова (бокс, бициклизам, једрење на леду, скок мотком, тенис, фудбал и сл.), а Бела је, као истакнути спортски радник, заједно са Ференцом Кемењем, потоњим првим сарадником обновитеља Модерне олимпијаде барона Пјера де Кубертена, учесник оснивачког конгреса Међународног олимпијског комитета у Паризу 1894. Олимпијски покрет је врло брзо у **В.** стекао своје следбенике – Надаљчанин Момчило Тапавица се у Атини 1896. овенчао бронзаном медаљом у тенису, а Ђура Стантић је освојио прво место у поновљеној трци у ходању на 3.000 м на Олимпијским међуиграма 1906, рвачи Мудин и Дамјанов учесници су V олимпијаде у Стокхолму 1912, додуше сви они наступајући под заставом Мађарске, док су сомборски рвачи Никола Грбић и Иштван Нађ на VIII олимпијади у Паризу 1924. били први овдашњи такмичари у саставу југословенске репрезентације.
Соколски покрет, упркос упорним настојањима мађарских власти да га, као носиоца пансловенских и националних идеја, на све могуће начине угуше, већ се био дубоко укоренио. Отворене претње приморале су 1901. гимназијске власти у Новом Саду да распусте групу српских вежбача, али су 1904. под старешинством Лазара Поповића у Сремским Карловцима и 1905. професора Марка Вилића у Новом Саду озваничене спортске организације под именом „Српски соко". Први јавни наступ сокола из 17 друштава удружених у Сремско-фрушкогорску соколску жупу одржан је на Видовдан 1905. пред манастиром Раваница крај Врдника и редовно је одржаван до избијања рата 1914.
Недуго по ослобођењу и уједињењу тон убрзаном развоју физичке културе и спорта у **В.** дају управо соколи, поготову након Сабора у Новом Саду 1919. и проглашења јединственог савеза у Краљевини СХС. Живко Бајазет изабран је за првог старешину жупе „Бачка", а од 1921. до 1941, када га је на том месту заменио Игњат Павлас, она је са 59.903 вежбача, од којих 21.438 само у Новом Саду, представљала најмногољуднију соколску организацију. Павлас је био покретач изградње соколског спомен-дома посвећеног краљу ујединитељу Александру I, као и неколико планинарских домова, а уз то је 1924–1932. био и председник Планинарског друштва „Фрушка гора".
Попут новосадске, широм **В.** подижу се соколане у којима се окупљају поклоници разноврсних спортова и, до осамостаљења секција и прерастања у клубове и сврставања у гранске савезе, у њима имају своје седиште. До 1939. овде је деловало 505 спортских организација – фудбалских са 7.500, куглашких са 1.000, тениских са 560, бициклистичких са 400, одбојкашких са 320, пливачких и веслачких са више од 300 чланова, а посебно брзо омасовљавали су се клубови за (женску и мушку) хазену, хокеј на леду, дизање тегова, па и кошарку и (професионални) бокс, тако да готово ниједно веће место, што је постала посебна одлика спорта у **В.**, није било без изграђеног терена и некакве спортске организације. У последњој деценији уочи II светског рата, изградњом стадиона „Карађорђе" 1931, водеће место преузима Нови Сад, а сва настојања, пре свега Јакима Јаше Бакова, после Олимпијаде у Берлину 1936, као и других спортских посленика, била су недовољна да би се повратило минуло златно доба војвођанске атлетике јер у Петровграду, Кикинди, Вршцу, Панчеву и другде она наставља да тавори.
У послератном периоду рад на омасовљењу спорта допринео је да се многобројни млади укључе у нижеразредне спортске активности, али је, истовремено, умањивши бригу о стварању услова за постизање врхунских постигнућа, спутавао развој најдаровитијих. Отуда су, упркос добрим резултатима оствареним на Балканском првенству у Тирани 1946. и Букурешту 1947, од свих најистакнутијих војвођанских спортиста само Новосађанка Јулија Матеј (диск, 30.25 м) и Панчевац Александар Ћосић (штафета 4х400 м, 3:25,4) изборили место у олимпијском тиму у Лондону 1948.
Од Лондона 1948. до Барселоне 1992, када је због уведених међународних санкција нашим репрезентативцима одобрен наступ без државних обележја под заставом МОК-а и само у појединачним спортовима, на олимпијским играма учествовао је 91 спортиста из **В.**, са 33 освојене медаљe: фудбалери Вујадин Бошков (1952), Тодор Веселиновић и Добросав Крстић (1956), те Новак Рогановић (1960); рвачи Бранислав Симић (1964, 1968), Момир Петковић и Ивица Фргић (1976), Рефик Мемишевић и Јожеф Тертеи (1984); рукометаши Чедомир Бугарски, Слободан Мишковић и Бранислав Покрајац (1972), Јован Елезовић (1984), Момир Рнић (1984, 1988) и Јожеф Холперт (1988); рукометашице Зорица Војиновић и Мирјана Ђурица (1980); боксери Звонимир Вујин (1968, 1972), Тадија Качар (1976) и Слободан Качар (1980); веслачи Зоран Панчић и Милорад Станулов (1980, 1984); стонотенисери Илија Лупулеску и Гордана Перкучин (1984); кајакаш Милан Јањић (1984); џудиста Славко Обадов (1976); кошаркашица Јасмина Перазић (1980); стрелац Аранка Биндер (1992). Висока достигнућа на светским шампионатима, европским првенствима, медитеранским и балканским играма, као и на осталим међународним такмичењима исказали су атлетичари Олга Гере Пуљић, Гизела Фаркаш, Тамара Малешев и Стеван Зорић, гимнастичари Јосип Кујунџић, Тереза Кочиш и Наташа Шљапица Бајин, фудбалери Тихомир Огњанов, Силвестер Такач, Илија Пантелић и Добросав Тривић, боксери Павле Шовљански, Петар Бенедек и Драгомир Вујковић, рвачи Стеван Хорват, Сретен Дамјановић и Бошко Маринко, џудисти Павле Бајчетић, Димитриос Константинидис, Момир Лучић, Јанош Чихи, Марица Арсеновић и Милева Васић Смиљанић, каратисти Илија Јорга, Душан Дачић и Иштван Шиптер, веслачи Србољуб Саратлић, Миленко Гарић, Дарко Мајсторовић и Мирјана Будимчевић, кајакаши Златоја Томин, Станиша Радмановић, Радован Божин, Иван Охмут и Душан Филиповић, стрелци Десанка Пешут, Бранислав Лончар и Немања Миросављев, тенисерка Моника Селеш и стонотенисери Вилим Харангозо, Војислав Марковић, Иштван Корпа, Ержебет Палатинуш, Зоран Калинић и Слободан Грујић, кошаркаши Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Марија Вегер, Станка Стошић Мезеи, Драган Тарлаћ и Јово Станојевић, куглаши Горинка Ерски и Ласло Јегер, шахисти Бора Костић, Тереза Штадлер, Драгољуб Баретић, Бранко Неговановић и др.
У нову еру, после растурања СФРЈ, а онда и распадом државне заједнице СЦГ, спорт у **В.** ушао је ослабљен и увелико осиромашен. Почетком 2000. покрајински Спортски савез имао је 37 гранских савеза и само 23 општинске организације са нешто мање од 1.000 клубова – 482 фудбалска док остатак неравномерно деле преосталих педесетак спортова – и са не више од 250.000 у њима регистрованих чланова, што јасно указује на насталу прекретницу са колективних и лоптачких ка индивидуалним спортовима. Од изградње Спортског и пословног центра Војводина 1982. у Новом Саду и Центра „Миленијум" 2001. у Вршцу није подигнут готово ниједан значајнији спортски објекат, а у „дивљој" приватизацији све учесталије клубови остају без основне имовине и убрзано се, променом намене, смањује наслеђених 4,5 милиона м2 уређеног спортског простора.
Некадашње вредности овдашњег спорта на олимпијади у Атланти 1996. потврдили су само одбојкаши (Жарко Петровић, Слободан Ковач, Владимир и Никола Грбић, Ђула Мештер, Владимир Батез и Андрија Герић), кошаркаши (Дејан Бодирога, Жељко Ребрача, Миленко Топић и Милан Гуровић) и Александра Ивошев, освојивши две медаље у стрељаштву, као и одбојкаши Слободан Бошкан, Васа Мијић и Вељко Петровић, који су освојили златне медаље 2000. у Сиднеју. Запаженије међународне успехе забележили су тек поједини рвачи (Александар Јованчевић, Бојан Мијатов и Кристијан Фрис), боксер (Геард Ајетовић), пливачи (Марица Стражмештер, Мирослава Најдановска, Игор Беретић и Игор Ерхартич), веслачи (Ива Обрадовић и Бојан Мандарић), кајакаши (Наташа Јањић и Антонија Нађ), каратисти (Предраг Стојадинов, Снежана Перић и Сара Грбић), џудисти (Татјана Тривић и Мара Ковачевић), стонотенисери инвалиди (Златко Кеслер и Илија Ђурашиновић), кошаркаши (Дарко Миличић и Миленко Тепић), рукометаши (Драган Шкрбић, Арпад Штербик и др.), те шахисти (Драган Шолак). Ватерполисти *Бечеја* освојили су национално првенство и куп, као и Европско клупско првенство 2000. Одбојкаши новосадске *Војводине* били су 11 пута државни прваци и седмоструки освајачи националног купа, два пута трећепласирани у Купу шампиона и једном трећи у Купу купова. Успех су постигли и рукометаши каћког *Југовића* освајањем Челинџ купа, а рукометаши бачкопаланачког *Синтелона* били су учесници европског Купа победника купова.
Као најизразитије узданице чије време тек долази, у јуниорским и млађим категоријама наметнули су се вредним резултатима: атлетичари Лука Рујевић, Марија Мартиновић, Ивана Шпановић, Драгана Томашевић и Михаил Дудаш, пливачи Нађа Хигл, Чаба Силађи и Иван Ленђер, стонотенисери Ана Марија Ердељи и Жорж Пете, рукометаши Жарко Шешум и Момир Рнић, ватерполисти Душан и Гојко Пјетловић, Слободан Соро, Бранислав Митровић и Милош Ћук, одбојкаши Марко Подрашчанин, Јована Бракочевић и Брижитка Молнар, као и низ других који стасавају у подмладку војвођанских клубова.
Mладен Булут
ИЗВОРИ: Агенција за привредне регистре; Републичка радиодифузна агенција; И. Вучетић, *Збирка уредаба у стварима српске православне народно-црквене автономије*, Н. Сад 1897; Ж. Миладиновић, *Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и Славонији*, Н. Сад 1897; *Автономни програм српске народне слободоумне странке и њен проглас на бираче*, Н. Сад 1902; Ј. Адамовић, *Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861*, Зг 1902; С. Јовановић, *Уставно право краљевине Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1924; *Споменица ослобођења Војводине*, Н. Сад 1929; Закон о административној подели Србије, *Службени гласник Србије*, 28, 9. IX 1945; Устав Федеративне Народне Републике Југославије, *Службени лист ФНРЈ*, 31. I 1946; Устав ФРНЈ и устави народних република, *Збирка закона ФНРЈ*, 22, Бг 1948; *Историјски архив КПЈ*, Бг 1949; Ј. Радонић, М. Костић, *Српске привилегије од 1690. до 1792*, Бг 1954; *Устав СФРЈ*, 1963; Д. Јанковић, Б. Кризман, *Грађа о стварању југословенске државе* I–II, Бг 1964; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам: идеје и стварност* 1–2, Бг 1987; Љ. Василић (прир.), *Покрајински комитет КПЈ за Војводину 1941–1945*, Н. Сад – Ср. Карловци 1971; С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад – Ср. Карловци 1972; *Устав СФРЈ,* *Устави социјалистичких република и покрајина*, Бг 1974; Б. Петрановић, М. Зечевић (прир.), *Југославија 1918--1984: збирка докумената*, Бг 1985; *Стенографски записник Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије од 9. до 12. новембра 1944*, Бг б. г.; Устав Републике Србије, *Службени гласник Републике Србије*, 28. IX 1990; *Стари српски записи и натписи из Војводине*, Н. Сад I 1993, II 1995, III 1996, IV 2000, V 2001, VI 2004; „Закон о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине", *Службени гласник РС*, бр. 6/2002 (7. II 2002); „Закон о утврђивању надлежности Аутономне Војводине", *Службени гласник РС*, бр. 99/2009 (30. XI 2009); Регистар заштићених природних добара Покрајинског завода за заштиту природе, стање: децембар, 2012.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Бојић, *Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним*, Будим 1815 (прир. М. Д. Стефановић, Н. Сад 1994); Ј. Игњатовић, *Мисли о автономији*, Н. Сад 1886; S. Stojácskovics, *A Magyarországi gör. kel. szerb egyház önkormányzatáról*, Budapest 1886; Д. Руварац, *Постанак и развитак српске црквено-народне автономије*, Ср. Карловци 1899; С. Новаковић, *Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку*, Бг 1900; Т. Остојић, *Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића*, Ср. Карловци, 1905; Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1906; Ј. Скерлић, *Српска књижевност у XVIII веку*, Бг 1909; Ж. Миладиновић, *Jus inspectionis – врховни државни надзор – или држава и самоуправа (автономија)*, Ср. Карловци 1909; Ј. Радонић, *Гроф Ђорђе Бранковић*, Бг 1911; *Уништење српске народно црквене автономије (представка Угарском Сабору и један чланак о том предмету)*, Велика Кикинда 1912; Т. Остојић, „Народна мисао, идеја ослобођења и уједињења у историји и књижевности Војводине", *ЛМС*, 1921, 300; Т. Р. Ђорђевић, „Проучавање Војводине", *ЛМС*, 1924, XCVIII; Т. Остојић, В. Ћоровић, *Српска грађанска лирика XVIII века*, Бг – Ср. Карловци 1926; Д. Руварац, *Народно-црквени сабор и Синод 1902*, Ср. Карловци 1926; М. Кашанин, В. Петровић, *Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења*, Н. Сад 1927; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини*, Н. Сад 1929; Д. Кириловић, *Српске основне школе у Војводини у 18. веку*, Ср. Карловци 1929; П. Поповић, *Милован Видаковић*, Бг 1934; Д. Кириловић, *Српски народни сабори*, Н. Сад 1937; М. Томандл, *Споменица панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838–1938*, Пан. 1938; *Војводина*, I–II, Н. Сад 1939; С. Васиљев, „Књижевност бачких Буњеваца у 17. и 18. веку", *ГИДНС*, 1940; Е. Диамант, *Осамдесетогодишњица државне Музичке школе у Суботици*, Суб. 1948; Ж. Славнић, „Слатинска вегетација Војводине", *Архив за пољопривредне науке и технику*, 1948, 3(4); М. Костић, *Доситеј у историјској перспективи XVIII века*, Бг 1951; М. Лесковац, *На нашој постојбини*, Н. Сад 1951; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини*, I–II, Н. Сад 1953–1954; Д. Живковић, *Почеци српске књижевне критике (1817–1860)*, Бг 1957; Ж. Ђорђевић, *Историја васпитања у Срба*, Бг 1958; Д. Плавша, „Ниже и средње уметничке школе", *Југословенски преглед*, 1958, 2; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, Н. Сад 1958; Ђ. Сп. Радојичић (прир.), *Антологија старе српске књижевности (XI–XVIII века)*, Бг 1960; Ф. Чулиновић, *Југославија између два рата* I–II, Зг 1961; Д. Николић, Р. Кеменци, „Геолошки и петрографски састав неогене подлоге у области Војводине", Ђ. Мариновић, „Регионални преглед геологије и тектонике нафтоносних подручја Војводине", у: *Саветовање геолога Југославије*, I, Бг 1962; Г. Михаиловић, *Српска библиографија XVIII века*, Бг 1964; Д. Попов, *Аутономна Покрајина Војводина: јуче и данас*, Н. Сад 1965; А. Челебоновић, *Савремено сликарство у Југославији*, Бг 1965; Б. Аксентијевић (ур.), *Школство и просвета код Срба у XVIII веку*, Бг 1966; Б. Маринковић (прир.), *Српска грађанска поезија*, 1–2, Бг 1966; М. Обрадовић, *Биљногеографска анализа флоре Фрушке горе*, Н. Сад 1966; Б. Кризман, „Београдско примирје од 13. новембра 1918", *ЗМСДН*, 1967, 47; М. Лесковац, *Из српске књижевности*, I–II, Н. Сад 1968; М. Малетић (ур.), *Војводина: знаменитости и лепоте*, Бг 1968; П. Kaтонa, *Повијест спорта: Спортско-друштвене организације 1867–1896, према подацима у архивама НР Мађарске*, Зг 1970; М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба*, Бг 1970; М. Протић, *Српско сликарство XX века*, Бг 1970; Д. Живковић, *Европски оквири српске књижевности*, I–VI, Н. Сад – Бг 1970–1996; Р. Кончар, „Идеја о аутономији Војводине и КПЈ", *Истраживања* I, Н. Сад 1971; Д. Медаковић, *Путеви српског барока*, Бг 1971; Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1971; А. Еберст, *Музички бревијар Војводине*, Н. Сад 1972; М. Лесковац (прир.), *Антологија старије српске поезије*, Н. Сад – Бг 1972; В. Нејгебауер и др., *Земљишта Војводине*, Н. Сад 1972; Д. Девић, „Општи преглед народних музичких инструмената у Војводини са посебним освртом на гајде у Србији", *Рад 20. конгреса СУФЈ*, Н. Сад 1973; Л. Трифуновић, *Српско сликарство 1900–1950*, Бг 1973; *Књижевности народности Војводине*: *1945–1972*, Н. Сад 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, *Праисторија Војводине*, Н. Сад 1974; А. Еберст, *Музички аматери Војводине*, Н. Сад 1974; Т. Петровић, *Из историје српске књижевности*, Н. Сад 1974; И. Бори, *Књижевност југословенских Мађара*, Н. Сад 1975; Б. Букуров, *Физичко-географски проблеми Бачке*, Бг 1975; М. Јовановић, *Српско сликарство у доба романтизма*, Бг 1976; Д. Медаковић, *Трагом српског барока*, Н. Сад 1976; Д. Дукић, *Воде СР Србије*, Бг 1977; Б. Букуров, *Бачка, Банат и Срем*, Н. Сад 1978; Ј. Зивлак (прир.), *Песништво разлике, избор из поезије у Војводини*, Пан. 1978; П. Медовић, *Насеља старијег гвозденог доба у југословенском Подунављу*, Бг 1978; К. Димитријевић, *Наива у Југославији*, Бг 1979; П. Катић и др., *Клима САП Војводине*, Н. Сад 1979; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам*, Бг 1979; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба* (*драма и опера*), Бг 1979; Л. Стјепановић Веселичић, *Вегетација Делиблатске пешчаре*, Н. Сад – Пан. 1979; М. М. Јанковић, В. Мишић, *Шумска вегетација и фитоценозе Фрушке горе*, Н. Сад 1980; Ј. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1980; М. Мали, *Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина*, Н. Сад 1980; Д. Медаковић, *Српска уметност у XVIII веку*, Бг 1980; В. Милинчевић, *На раскршћу епоха: српски књижевни часописи 1850–1860*, Бг 1980; М. Вранић, *Развој физичке културе у Војводини од краја XVIII века до данас*, Н. Сад 1981; О. Микић, Л. Шелмић, *Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века*, Н. Сад 1981; Ђ. Трифуновић (прир.), *Очевици о великој сеоби Срба*, Круш. 1982; Л. Трифуновић, *Сликарски правци XX века*, Пр 1982; М. Гајић (ур.), *Флора Делиблатске пешчаре*, Н. Сад – Бг – Пан. 1983; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 1–8, Бг 1983; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини, 1918--1941*, Н. Сад 1983; Н. Тасић, *Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита*, Н. Сад – Бг 1983; Б. Букуров, *Геоморфолошки проблеми Баната*, Н. Сад 1984; Ј. Делић, Ј. Бањаи, М. Харпањ (прир.), *Савремена поезија Војводине*, Бијело Поље 1984; В. Матић, *Архитектура фрушкогорских манастира*, Н. Сад 1984; П. Медовић (ур.), *Праисторијске културе на тлу Војводине*, Н. Сад 1984; Ј. Тамаш, *Русинска књижевност – историја и статус*, Н. Сад 1984; М. Шупут, *Српска архитектура у доба турске власти 1459–1690*, Бг 1984; М. Берар, *Физичко васпитање у војвођанским српским средњим школама*, Кикинда 1985; П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; М. Гајић, *Флора и вегетација Суботичко-хоргошке пешчаре*, Суб. 1986; Ж. Милисавац, Д. Попов, *Историја Матице српске*, I–IV, Н. Сад 1986, 1992, 2000, 2001; Д. Павловић, *Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848. и 1849*, Бг 1986; А. Форишковић, „Правни положај Срба у Хабзбуршкој монархији", *Историја српског народа*, Бг 1986, IV/I; О. Брукнер, В. Даутова Рушевљан, П. Милошевић, *Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније*, Н. Сад 1987; Р. Достанић, *Натошевићева реформа школа*, Н. Сад 1987; М. Јовановић, *Српско црквено* *градитељство и сликарство новијег доба*, Бг–Краг. 1987; Т. Бекић, С. Дамјанов и др., *Српско грађанско песништво: огледи и студије*, Н. Сад 1988; С. Гавриловић, „Срби и Угарски сабор од краја XVIII до средине XIX века", *Сентандрејски зборник*, I, Бг 1988; С. Дамјанов, *Корени модерне српске фантастике*, Н. Сад 1988; Д. Иванић, *Забавно-поучна периодика српског реализма (Јавор и Стражилово)*, Н. Сад 1988; Б. Јовановић, М. Јовановић, *Гомолава: насеље млађег гвозденог доба*, 2, Н. Сад – Бг 1988; Д. Медаковић, *Барок код Срба*, Зг 1988; Ј. Попов, „Питање аутономије у документима ПК КПЈ и Главног НОО Војводине 1941–1945", *Оснивачки конгрес КП Србиј*е, Бг – Н. Сад – Пр 1988; М. Чановић, Р. Кеменци, *Мезозоик подлоге Панонског басена у Војводини*, Н. Сад 1988; *Gomolava, Chronologie und Stratigraphie der vorgeschichtlichen und antiken Kulturen der Donauniederung und Südosteuropas,* *Internationales Symposium, Ruma 1986*, N. Sad 1988; М. Арсић, *Сликарство у Војводини 1955–1972*, Н. Сад 1989; Д. Иванић (прир.), *Мемоарска проза XVIII и XIX века*, Бг 1989; А. Секулић, *Бачки Буњевци и Шокци*, Зг 1989; О. Милановић Јовић, П. Момировић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 1990; Д. Петровић, „Фрушкогорски манастири и српско појање", у: *Фрушкогорски манастири*, Бг 1990; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини*, I–III, Н. Сад, 1990; С. Радуловић (прир.), *Антологија – савремено песништво у Војводини*, Н. Сад 1990; В. Пекановић, *Шумска вегетација Вршачких планина*, Н. Сад 1991; М. Гајић, Д. Караџић, *Флора Равног Срема са посебним освртом на Обедску бару*, Ср. Митровица 1991; С. Гавриловић, „О борби Срба у Хабзбуршкој монархији за политичко територијалну аутономију (1690–1850)", *ЗМСИ*, 1991, 43; Д. О. Големовић, „Музичка традиција банатских Срба", у: *Народне игре у Банату, Народне игре Србије (грађа)*, 1, Бг 1991; Б. Ковачек, *Талија и Клио: из историје српског позоришта и драме*, Н. Сад I 1991, II–III 2006; B. Hänsel, P. Medović, „Vorbericht über die jugoslawisch-deutschen Ausgrabungen in der Siedlung von Feudvar bei Mošorin (Gem. Titel, Vojvodina) von 1986–1990, Bronzezeit-Vorrömische Eisenzeit", *Bericht der Römisch-Germanischen Kommission*, Mainz am Rhein, 1991, 72; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII века*, Бг 1991; Љ. Кркљуш, *Историја политичких и правних институција Војводине*, Н. Сад 1992; М. Д. Стефановић, *Српска грађанска поезија: оглед из историје стиха*, Ваљево – Н. Сад 1992; Ч. Попов, Ј. Попов, *Аутономија Војводине, Српско питање*, Ср. Карловци 1993; И. Сентђорђи, Е. Бажант, *Суботичка библиографија 1870–1918*, Суб. 1993; С. Гавриловић, *Срби у Хабзбуршкој монархији (1792–1849)*, Н. Сад 1994; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам", *СДЗ*, 1994, XL; П. Ивић, *Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; Б. Кулић, Н. Срећков, *Манастири Фрушке горе*, Бг 1994; М. Арсић, *Актуелности у сликарству Војводине 1973–1993*, Н. Сад 1994; Р. Кончар, *Опозиционе партије и аутономија Војводине: 1929–1941*, Н. Сад 1995; В. Матовић, М. Циндори (ур.), *Банатска периодика XIX и XX века*, Бг 1995; П. Петровић и др., *Фрушка гора у античко доба*, Н. Сад 1995; В. Стевановић, В. Васић, *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; А. Влашкалин, *Доктор Јован Пачу и његов круг*, Бг – Н. Сад 1996; Р. Марковић, *Уставно право и политичке институције*, Бг 1996; М. Маровић, И. Ђоковић, В. Милићевић, „Геометрија и кинематика структура неоалпске литосферне екстензије у војвођанском делу Панонског басена", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1996, 60, 2; Б. Мркић, *Почеци спорта на тлу Војводине*, Н. Сад 1996; И. Негришорац, *Легитимација за бескућнике*, Н. Сад 1996; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; А. Еберст, *Музички бревијар Новог Сада*, Н. Сад 1997; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX)*, Бг 1997; М. Матицки, *Летопис српског народа: Три века алманаха и календара*, Бг 1997; М. Сарић, (ур.), *Вегетација Србије II/1, Шумске заједнице* 1, Бг 1997; *Рељеф Срема*, Н. Сад 1998; B. Hänsel, P. Medović, *Feudvar I. Titelski plato i Šajkaška*, Kiel 1998; Ј. Х. Швикер, *Политичка историја Срба у Угарској*, Н. Сад – Бг 1998; *Привреда Срема*, I–II, Н. Сад 1998–1999; *Становништво Срема*, Н. Сад 1999; *Воде Срема*, Н. Сад 1999; С. Пузовић, *Атлас птица грабљивица*, Бг 2000; М. Војиновић, *Сомбор*, Сомбор 2001; П. Милошевић, *Археологија и историја Сирмијума*, Н. Сад 2001; Р. Пејовић, *Српска музика 19. века – извођаштво, чланци и критике, музичка педагогија*, Бг 2001; С. Ћурчић, *Насеља Срема*, Н. Сад 2001; Н. Фрациле, „Вокална музичка традиција Војводине у светлу компаративних истраживања", у: И. Чавловић (ур.), *2. Међународни симпозијум „Музика у друштву"*, Сар. 2001; М. Шуваковић, Д. Угрен, *Ликовна уметност у Војводини: 1950–2000*, Н. Сад 2001; М. Булут, *Спорт у Војводини*, Н. Сад 2002; Б. Буторац, В. Хабијан Микеш, В. Видер, *Опстанак пешчара у Војводини*, Суб. 2002; Д. Угрен, *Фаталне деведесете: структуре отпора и конфронтација у уметности у Војводини на крају ХХ и почетком ХХI века*, Н. Сад 2002; Група аутора, *Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920–2000: гранични феномени – феномени границе*, Н. Сад 2002; Д. Ђурић, *Новинарски лексикон*, Бг 2003; П. Јакшић, *Црвена књига дневних лептира Србије*, Бг 2003; В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Бг 2003; *Из прошлости Срема, Баната и Бачке*, Бг 2003; П. Томић, Ј. Ромелић, *Индустрија Баната*, Н. Сад 2003; Н. Гавриловић, *Урош Несторовић – живот и дело*, Сомбор 2004; М. Матицки, С. Пековић, В. Матовић (ур.), *Књижевност на језицима мањина у Подунављу*, Бг 2004; Д. Петровић (ур.), *К. Станковић* – *Сабрана дела, Клавирска музика*, I, Бг – Н. Сад 2004; С. Ћурчић, *Насеља Баната*, Н. Сад 2004; N. Fracile, „Permanency and Change in the Instrumental Musical Tradition of Vojvodina", *Vereintes Europa – Vereinte Musik?* *Beiträge des internationalen Symposiums in Ljubljana (19–23. September 2001)*, Berlin 2004; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 2004; *Војводина: предели и људи*, Н. Сад 2005; Ж. Богдановић, С. Марковић, *Воде Баната*, Н. Сад 2005; П. Томић, Ј. Ромелић, Г. Јовановић, *Индустрија Бачке*, Н. Сад 2005; С. Кицошев, М. Бубало Живковић, А. Ивков, *Становништво Бачке*, Н. Сад 2006; *Становништво Баната*, Н. Сад 2006; Р. Вучковић, *Војвођанска књижевна авангарда*, Зр. 2006; Ј. Радујко, *Музичка омладина Новог Сада 1966–2006*, Н. Сад 2006; Ђ. Рајковић, *Станислав Препрек: Живот и дјело*, Зг 2006; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; М. Ђорђевић, *Археолошка налазишта римског периода у Војводини*, Бг 2007; Ј. Јованов, „Уметност и политичка репресија крајем ХХ века у Војводини", *РВМ*, 2007, 49; Б. Кулић, *Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку*, Н. Сад 2007; Д. Петровић (ур.), *К. Станковић –* *Сабрана дела, Песме за глас и клавир, мушки и мешовити хор*, II, Бг – Н. Сад 2007; Д. Петровић, „Традиционално појање у Српској православној цркви и његова карловачка варијанта", у: М. Матицки (ур.), *Срем кроз векове – Слојеви култура Фрушке горе и Срема*, Бг–Беочин 2007; С. Ћурчић, *Насеља Бачке*, Н. Сад 2007; *Културно наслеђе Војводине*, Н. Сад 2008; Р. Ераковић, *Религиозни еп српског предромантизма*, Н. Сад 2008; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008; П. Јакшић (ур.), *Одабрана подручја за дневне лептире: пут за остварење заштите природе у Србији*, Бг 2008; F. Metz, *Das Kirchenlied der Donauschwaben*, München 2008; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008; П. Тибор, *100 година суботичке филхармоније 1908–2008. Историјат оркестарског музицирања у Суботици*, Суб. 2008; Д. Трајковић, *Ђепфелд* – *некропола старијег гвозденог доба код Дорослова*, Сомбор 2008; М. Шуваковић, Д. Угрен (ур.), *Европски контекст уметности ХХ века у Војводини*, Н. Сад 2008; Д. Михаиловић, *Средњопалеолитско насеље на Петроварадинској тврђави*, Н. Сад 2009; С. Пузовић (ур.), *Значајна подручја за птице у Србији*, Н. Сад – Бг 2009; Д. Ређеп, *Српски север*, Бг 2009; Г. Тешић, *Српска књижевна авангарда 1902–1936: књижевноисторијски контекст*, Бг 2009; N. Fracile, „Traditional Minority Music in the Broadcast of RTV Vojvodina, Republic of Serbia", *Voices of the Weak. Music and Minorities*, Prag 2009; М. Кокановић (прир.), *Из новосадских салона. Албум салонских игара за клавир*, Н. Сад 2010; Д. Медаковић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 2010; *Света гора фрушкогорска*, Н. Сад 2010; В. Митровић, *Архитектура у Војводини*, Н. Сад 2010; С. Кујунџић Остојић (ур.), *Осцилације живота – Марко Пеић*, Суб. 2011; Д. Петровић, „Тихомир Остојић и српска музичка баштина", у: Д. Петровић, Ј. Вранић (прир.), *Православно српско црквено пјеније за мешовити и мушки лик: по старом карловачком начину удесио Тихомир Остојић*, Н. Сад – Бг 2010; С. Пузовић и др., *Рамсарска подручја Војводине*, *Обедска бара*, Н. Сад 2010; Б. Тодић, *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века*, Н. Сад 2010; С. Ћурчић, *Насеља Војводине – географска синтеза*, Н. Сад 2010; М. Јовановић, *Господари глине и жита*, Н. Сад 2011; N. Fracile, „The *Banat Bagpipes* in Vojvodina in the Past and Today", *Studia Instrumentorum Musicae Popularis*, II (New Series), Münster 2011; С. Пузовић, Х. Радовановић Јовин (ур.), *Животна средина у Аутономној Покрајини Војводини, стање-изазови-перпспективе*, Н. Сад 2011; Д. Боаров, В. Баровић, *Великани српске штампе*, Бг 2012; Б. Пањковић, К. Сабадош, „Стање и перспективе заштите природе у АП Војводини у процесу европских интеграција", *Зборник научно-стручног скупа „Засавица 2012"*, Ср. Митровица 2012; С. Ћурчић и др., *Атлас насеља Војводине, књ. 1: Срем*, Н. Сад 2012; Љ. Кркљуш, *Средишњи органи власти у Српској Војводовини 1848–1849*, Н. Сад 2013; В.Ђ. Крестић, *Срби у Угарској 1790–1918*, Н. Сад 2013; Љ. Кркљуш, *Средишњи органи власти у Српској Војводовини 1848–1849*, Н. Сад 2013.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИНА
**ВОЈВОДИНА**, лист Радикалне странке који је у периоду 1919–1941. недељно излазио у Вршцу (од средине 1919), затим у Панчеву (од почетка 1920) и поново у Вршцу (од 1921). У почетку издавач је био Светомир Јовановић, а одговорни уредник Душан Младеновић. С краћим и дужим прекидима, насталим због недостатка хартије и новца, као и раскола у редакцији, излазио је до априла 1941. Стално је био у сукобу са демократском *Новом зором*, која га је називала дегенерисаном *Заставом*. Био је једини политички лист у Војводини, који је континуирано излазио од 8. VI 1919. до рата 1941. Пред изборе 1920. пресељен је у Панчево, а уређивао га је Душан М. Крстић. Био је у сталном сукобу са тамошњим *Панчевцем*. Већ 1921. вратио се у Вршац и излазио четвртком и недељом. Oдговорни уредник тада је био Ђока Анастасијевић, а у каснијем периоду уредници су били Стеван Бенин и Славко Францић, који су окупљали нове млађе снаге. Од 1931. постао је орган Југословенске радикално-сељачке демократије, излазио једанпут недељно, а издавач је био Јован Петко Павловић. Од 1935. деловао је као гласило Југословенске националне странке са издавачем Павлом Стефановићем. Својом уређивачком политиком стајао је уз режимску странку и власт.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини: 1918–1941*, Н. Сад 1983; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИНА
**ВОЈВОДИНА**, спортско друштво основано 1914. у Новом Саду, као Спортски клуб „Војводина". Најстарије је, а својевремено било и највеће (по броју клубова) спортско удружење у Југославији. Од чланова – клубова који данас носе име **В.** – најдужу историју има Соколско друштво, чије је темеље поставио Лазар Костић 1874. оснивањем новосадске Јахачке, веслачке и ватрогасачке дружине, потом и Тихомир Остојић, први квалификовани наставник гимнастике у новосадској Великој српској гимназији и оснивач вежбачке групе *Срби гимнастичари* као претече соколске организације (1905). Окосница окупљања била је фудбалска екипа, а од 1921. под именом Омладински спортски клуб „Војводина" такмичили су се и атлетичари. Исте године приступили су и припадници женске и мушке секције хазене, 1922. тенисери и шахисти, 1925. бициклисти, 1935. пливачи и ватерполисти, 1939. боксери, а 1940. хокејаши. По ослобођењу, у пролеће 1945, обновљен је рад друштва које је због уједињења са *Радничким* и *Славијом* до 1949. деловало под називом Фискултурно друштво „Слога". У истом периоду приступили су му, уз мото-клуб, стонотениски и кошаркашки клуб (1945), одбојкашки (1946), кајакашки и рвачки (1947), рукометни (1949), а након враћања првобитног имена и једриличарски и стрељачки (1954), куглашки, карате и смучарски (1970), савате (1978), аутомобилски клуб (1991) и плесни и ронилачки (1994) – укупно 25 клубова. Рајко Кијац, утемељивач одбојкашког клуба, у децембру 1992. реорганизовао је друштво у настојању да организационо и финансијски помогне клубовима вођењем обједињеног књиговодства, приређивањем игара на срећу и пружањем маркетиншких услуга. Међутим, у друштвено-економској кризи, изазваној распадом Југославије и санкцијама Савета безбедности ОУН, предузеће одлази у стечај. Друштво је обновљено крајем 2011. окупљањем 22 клуба који носе име **В.**, с циљем да битније и непосредније утичу на побољшање положаја спорта и спортиста у Новом Саду и Покрајини.
ЛИТЕРАТУРА: *40 година СД Војводина*, Н. Сад 1954; *Спортско друштво Војводина*, Н. Сад 1994; *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996.
Младен Булут
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИНЦИ
**ВОЈВОДИНЦИ**, село на југоисточној периферији Баната, у општини Вршац, 20 км југоисточно од општинског средишта. Налази се на пространој и равној абразионој тераси нa око 117 м н.в., око 30 м изнад долине реке Караш којом је повучена државна граница према Румунији. Кроз село пролази локални пут који са Вршцем повезује неколико села. Село је издужено дуж границе абразионе терасе, има правоугаону основу и мало деформисан решеткаст распоред улица. Центар је у средњем делу агломерације, уз долину Караша. Први помен селa је из 1447. У време Турака у њему су живели Срби, а у првој половини XVIII в. досељавају се Румуни који су данас већинско становништво. Број становника се континуирано смањује. Године 1869. живело је 1.731 лице, 2002. 417, а 2011. 363 становника (91,2% Румунa и 5,5% Срба). Аграрна занимања ангажују 90,6% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Вршац*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Васо
**ВОЈВОДИЋ, Васо**, историчар (Руско Село код Кикинде, 10. IV 1928 – Нови Сад, 26. IX 2013). Као добровољац у српској војсци, отац Иво се, из села Грађани код Ријеке Црнојевића, 1921. населио у Руском Селу. Студије историје **В.** је завршио 1953. на Филозофском факултету у Београду. Током 1953/54. и 1955–1958. радио као професор, а затим као директор осмогодишње школе у Руском Селу. Од 1958. до 1960. био је асистент Историјског института САНУ. После тога прешао је у Нови Сад, где је на Катедри за историју ФФ био асистент, па виши стручни сарадник и стручни саветник. Предавао је општи курс историје народа Југославије, историју Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Србије у новом веку. Научно се бавио историјом српског народа у XIX в., а посебно је проучавао политичке и културно-просветне везе Кнежевине Србије са Србима у Турском и Аустријском царству (*У духу Гарашанинових идеја. Србија и неослобођено српство 1868–1876*, Бг 1994).
ДЕЛА: „Уједињена омладина српска и припремање устанка на Балкану 1871–1872. године", *Уједињена омладина српска*, Н. Сад 1968; „Устанак у Боки Которској 1869. године", *ГФФНС*, 1970, 13, 1.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија радова радника Филозофског факултета у Новом Саду*, Н. Сад 1984; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Владимир
**ВОЈВОДИЋ, Владимир**, фармаколог-токсиколог, професор ВМА, генерал-потпуковник (Цетиње, 27. II 1930 – Београд, 27. VIII 2008). Учесник је II светског рата (1944–1945). Дипломирао 1956. на Медицинском факултету у Београду, завршио специјализацију токсикологије и последипломске студије на Мед. ф. и ВМА 1959–1961. Усавршавао се у Лондону (1956–1966). На Мед. ф. у Београду 1964. одбранио докторску дисертацију о фармаколошким и токсиколошким особинама деривата II – нитрофенола фосфорне киселине. На Мед. ф. ВМА изабран за доцента 1964, а за редовног професора 1975. Био је заменик начелника (1979–1980) и начелник ВМА (1980–1988). Организовао је последипломску наставу из фармакологије и токсикологије на ВМА, Технолошком и Мед. ф. у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани, где је и предавао. Био је помоћник начелника Генералштаба Војске Југославије (1988–1992) и експерт СЗО за област токсикологије (1972). Учествовао је у формирању Центра за токсиколошка испитивања на Универзитету у Каиру (1975) и био руководилац Комисије за отрове Савезног комитета за здравље и социјалну политику, те експерт Савезне владе и њен представник у Комитету за разоружање УН (1971–1982). Учествовао је у раду Међународног комитета Црвеног крста и Радне групе УН 1991–1992. Ванредни члан ЦАНУ постао је 1993, редовни члан 1996, а редовни члан Медицинске академије СЛД 1984. Био је председник Удружења токсиколога Југославије, почасни члан Друштва лекара Црне Горе, члан уређивачких одбора часописа *Архив за хигијену рада и токсикологију*, *Војно дело*, *Pharmacare*, *NBC Chemical Defence and Technology*, *Medical Corps International Forum* (*Forum for military medicine and pharmacy*). Његови научни радови допринели су развоју токсикологије бојних отрова (*Токсикологија бојних отрова*, Бг 1981). Двоструки је добитник награде „22. децембар" (1973, 1981) и носилац 15 домаћих и једног страног одликовања.
ДЕЛА: коаутор, „The protective effect of different drugs in rats poisoned by sulfur and nitrogen mustards", *Fund. Appl. Toxicol*., 1985, 5; и F. Hobbiger, „The reactivation by pyridium aldoximes of phosphorylated acetylcholinesterase in the central nervous system", *Biochemical Pharmacology*, 1967, 16(3); и M. P. Мilošević, M. Terzić, „Protection against lethal phosphamidone poisoning by NN'-trimethylene bis (4-hydroxyminomethyl-pyridinum bromide) (TMB-4)", *Arch. Int. Pharmacodyn. Ther.*, 1961, 132.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Горан
**ВОЈВОДИЋ, Горан**, архитекта (Земун, 20. IX 1959). Дипломирао 1986. на Архитектонском факултету у Београду. Професионално je био ангажован у „Енергопројекту" и Центру за индустријску производњу до 1989, потом у архитектонском бироу проф. Крингса у Немачкој. Од 1992. ради у сопственом бироу, а са Ј. Војводић Ивановић 2007. оснива пројектни биро „Биро Виа". Међу његовим реализованим објектима издвајају се они у Београду – Пословно-спортски центар „Гемакс" (и Ј. Ивановић, 1996–1999), објекат Кошаркашког савеза Југославије (и С. Миловановић, 1996–1999), објекат „Поршеа" (и Г. Шишовић, Д. Радишић, 2008), кao и стамбени комплекс „Нелт" (2011) у Крагујевцу. Његове објекте одликује складна и одговарајућа архитектонска форма као резултат договора са инвеститором, али и личних, ауторских токова размишљања о функцији, конструктивном склопу и естетици употребљених материјала, било да се оно исказује у духу хај-тека, минимализма или у реконструкцији и надоградњи објекта који треба да се уклопи у амбијент.
ЛИТЕРАТУРА: „Интервју са архитектом Г. Војводићем", *Форум*, 2010, 55; *Моја архитектура, Горан Војводић*, Бг 2010.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Градимир
**ВОЈВОДИЋ, Градимир**, математичар, универзитетски професор (Вршац, 14. III 1947). Универзитетско образовање стекао у Новом Саду (дипломирао 1971) и Београду, где је на Природно-математичком факултету магистрирао 1975, а из области математичке логике на разновредносном предикатском рачуну докторирао 1979. Као асистент радио је на Технолошком факултету у Новом Саду од 1971. до 1976. када прелази на ПМФ где је биран за доцента 1979, а за редовног професора 1989. Предаје математичку логику, алгебру и универзалну алгебру. Области његовог научног и стручног интересовања и рада су алгебра, математичка логика и методика математике. Запажени су му резултати из алгебарских структура („А note on weak partial congruence algebras", *Зборник радова Природно-математичког факултета*, 1992, 22, 1; и Ј. Пантовић, Р. Тошић, „The cardinality of functionally complete algebras on a three element set", *Algebra Universalis*, 1997, 37; и И. Бошњак, Р. Мадарас, „Algebras of fuzzy sets", *Fuzzy Set. Syst.*, 2009, 160), у теорији клонова (и Ј. Пантовић, „Minimal partial hyperclones on a two-element set", Proceedings. 34th International Symposium on Multiple-Valued Logic, IEEE press 2004 (outstanding contribuded paper award); и Ј. Пантовић, Б. Родић, „Unary Minimal Partial Hyperclones", *J. Mult.-Val. Log. Soft Comput.*, 2005, 10), као и у Л-вредносним структурама, а посебно резултати о мрежама слабих конгруенција који имају одјека у међународним математичким круговима. Коаутор је пет уџбеника из математике за средње школе, који су званични уџбеници низ година у Србији и Републици Српској. Аутор и коаутор је девет универзитетских уџбеника од којих је један публикован у иностранству. Добитник је Захвалнице 1979. и Повеље 1985. ПМФ у Новом Саду, те Специјалне награде за промоцију ПМФ 2011. Члан је Националног просветног савета Србије.
ДЕЛА: и Б. Шешеља, „On the lattice of weak congruence relations", *Algebra Universalis*, 1988, 25; и Ј. Пантовић, Р. Тошић, „Relative completeness with respect to two unary functions", *Discrete Appl. Math*, 2001, 113, 2–3.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Димитрије Зеко
**ВОЈВОДИЋ, Димитрије Зеко**, генерал-потпуковник ЈНА, народни херој (Коњуси код Андријевице, 8. V 1908 – Београд, 25. VII 1987). Гимназију завршио у Беранама 1929, а потом се уписао на Правни факултет у Београду, где се дружио са комунистички опредељеном омладином. Напустивши студије после две године, вратио се родитељима у Пеношевац код Ђаковице и радио као општински благајник до фебруара 1941. Школу резервних пешадијских официра завршио је 1933, а у чин потпоручника произведен је 1934. Активирао се 1941. и учествовао у Априлском рату као командир вода и заступник командира чете. Заробљен је, али је успео да побегне у родно место. У Jулском устанку 1941. био је заменик командира Коњушког герилског одреда. Примљен је у КПЈ и од септембра био ађутант партизанског батаљона у Андријевичком, затим командир вода у Комском НОП одреду. После неуспешног напада на Пљевља, ступио је у 1. пролетерску бригаду, где је био инструктор за специјалне омладинске чете, командир Омладинске чете и заменик команданта батаљона од маја 1942. У 1. далматинској ударној бригади био је заменик команданта, потом и командант батаљона 1942, 1943. командант 1. бригаде 7. банијске дивизије и начелник Штаба 13. приморско-горанске дивизије, а од јула 1944. начелник Штаба 11. корпуса НОВЈ. Од 1945. командант наведене 13. дивизије, начелник Организацијског одељења IV армије, командант 6. дивизије КНОЈ-а, заменик начелника IV одељења Генералштаба ЈА од 1946, командант 1. пролетерске дивизије од 1947. На школовању у Војној академији ЈА био је 1948--1950. Штапске дужности обављао је до 1954, када је постао командант 54. пешадијске дивизије. Од 1957. био је начелник класе и помоћник начелника Школе тактике Више војне академије ЈНА. Пензионисан је 1963. У чин мајора унапређен је 1943, a генерал-потпуковника 1961. Одликован je високим ордењем: Народног хероја, Ратне заставе, Братства и јединства I реда, те Партизанском споменицом 1941.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1934, 1941, 1952–1966; *Документи централних органа КПЈ, НОР и револуција* *(1941–1945)*, Бг, 7 1988, 11 1989.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1957; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1975; М. Станишић, *Кадрови револуције. Црногорци на руководећим дужностима у НОР-у народа и народности Југославије (1941–1945)*, Тг 1984; *Политика*, 26. VII 1987; 27. VII 1987; 28. VII 1987.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Драган
**ВОЈВОДИЋ, Драган**, историчар уметности, универзитетски професор (Кикинда, 2. V 1959). Дипломирао (1988), магистрирао (1999) и докторирао (2006) на Филозофском факултету у Београду. На Одељењу за историју уметности истог факултета биран је у звања од асистента до ванредног професора. Укључен је у рад редакција часописа *Зограф* и *Саопштења*, као и периодичног зборника *Ниш и Византија*. Научна интересовања **В.** усмерена су ка проучавању уметности средњовековне Србије и Византије. Његов досадашњи опус обухвата две књиге (*Зидно сликарство цркве Светог Ахилија у Ариљу*, Бг 2005; и Д. Поповић, Б. Тодић, *Дечанска пустиња: скитови и келије манастира Дечана*, Бг 2011) и велик број студија и чланака објављених у угледним домаћим и страним научним часописима и зборницима. Тежиште његових проучавања представљају портрети српских средњовековних владара, властеле и црквених достојанственика, иконографска и стилска анализа зидног сликарства, као и разматрање богословских и идеолошких основа тематских програма, односно тумачење избора и распореда појединих представа у живопису средњовековних храмова. Резултати његових истраживања унапредили су досадашња сазнања у проучавању средњовековне уметности у српској средини.
ЛИТЕРАТУРА: П. Драгојевић, „Одељење за историју уметности", у: *Филозофски факултет 1838–1998*, Бг 1998.
Драгана Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Јулијана
**ВОЈВОДИЋ, Јулијана**, лекар, физиолог, универзитетски професор (Лесковац, 21. XII 1934). Медицински факултет у Београду завршила 1960. Наставну каријеру започела као лекар на Институту за физиологију 1960. У звање асистента на истом факултету изабрана 1962, а за редовног професора 1986. Докторску дисертацију о утицају тироксина на контрактилност, неуромускулатурну трансмисију и биоелектричну активност одбранила 1979. Држала је наставу у Приштини, Крагујевцу и Србињу. Била је руководилац последипломске наставе из експерименталне физиологије, патофизиологије и регулационих механизама. Усавршавала се два месеца на Институту за патолошку физиологију у Љубљани. Бавила се испитивањима везаним за механизме дејства хормона (кортикостероида, тироксина и гастрина) и медијатора на срчани мишић, гастроинтестинални и урогенитални тракт (и V. Vucković, Lj. Sćepanović, „Regulation of the gastrointestinal system by hormones", *САЦЛ*, 2000, 128, 5–6). Била је члан Уредништва часописа *Архив за гастроентерологију*. Члан је СЛД, као и Физиолошке и Гастроентеролошке секције СЛД.
ДЕЛА: и D. Matejević, M. Pavlović, „Influence of ATP on effects of lethal doses of ouabain in rats", *Arch. Int. Physiol. Biochim.*, 1971, 79(2); *Гастроентерологија*, 3, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду*, Бг 2003.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Лакић
**ВОЈВОДИЋ, Лакић**, војвода, генерал (Коњуси, Васојевићи, 1848 – Андријевица, Васојевићи, 12. IV 1924). Четврти је по реду војвода у својој породичној лози. Млад се показао у четовањима, па је већ у 18. години постао племенски капетан, те наследио војводско звање. Рањен је на Вучјем Долу 1876. и био у Црногорско-турском рату 1876–1878. Противио се апсолутизму књаза Николе. Са угледним црногорским војводама сврстао се у опозицију, тражио уставна права и изгубио службу. Остао је у немилости до 1892, када је наименован за команданта новоформиране Горњовасојевићке бригаде и пограничног комесара у Андријевици. Упорно је радио да се и Доњи Васојевићи ослободе и сједине са Црном Гором. Постављен је за управитеља Морачко-васојевићке области у Колашину 1906. У црногорској влади Лаза Томановића водио је Министарство унутрашњих послова од 1907. Оставку на министарско место поднео је 1909, након познате Бомбашке афере и смртних казни у њој, па се вратио на ранију дужност. У Колашину је био командант дивизије 1910, са чином бригадира (ђенерала). Пензионисан је 1912. На почетку Првог балканског рата (1912) имао је шест батаљона добровољаца (2.600 људи), од којих је после ослобођења Берана (1912) формирана Беранска бригада. У ослобађању Доњих Васојевића и Метохије командовао је Васојевићком бригадом. У ослобођеној Пећи био је командант Полицијског одреда и командант Војног округа. У I светском рату био је командант Васојевићке бригаде и помоћник команданта Јанка Вукотића. Истакао се у биткама на Гласинцу, Калиновику, код Фоче и Вишеграда, на правцу према Ужицу, у Мојковачкој операцији и другим ратиштима. После распуштања Црногорске војске 21. I 1916. покушао је да одступи преко Албаније, али се морао вратити. Интерниран је у логор Болдогасон, а потом у Карлштајн. Окупаторска команда у Колашину затражила је маја 1917. да буде ослобођен. Надали су се да ће преко његовог угледа смирити комитски покрет. Међутим, по доласку у Васојевиће придружио се генералу Радомиру Вешовићу, командовао устаничким јединицама и деловао у другим крајевима Црне Горе. После ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије произведен је у дивизијског генерала југословенске војске (1919), али је пензионисан 1920. Опеван је у песмама као ратник и јунак.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Марјановић, *Васојевићки главари*, Пг 1929; Р. Ј. В. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1964; Ђ. Н. Јоксимовић, *Војвода Лакић Војводић*, Котор 1965; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878. године*, Пг 1992.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Михаило
**ВОЈВОДИЋ, Михаило**, историчар, универзитетски професор (Цетиње, 27. X 1938). На групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао 1960. Школску 1960/61. провео је на постдипломским студијама из националне историје. За асистента на Катедри за Општу историју новог века на ФФ у Београду изабран је 1961. Постдипломске студије из Опште историје завршио је 1964. На специјализацији у Француској био је током 1964/65. Докторску дисертацију под насловом *Скадарска криза 1913. године* (Бг 1970) одбранио је 1966. За доцента на Катедри за Општу историју новог века изабран је 1967, а затим је прошао кроз сва наставничка звања и за редовног професора изабран 1980. Од 1988. до 1990. био је управник Одељења за историју ФФ, а од 1998. до 2000. и декан факултета. Био је гостујући професор на факултетима у Бањалуци и у Источном Сарајеву. Пензионисан је 2006. За дописног члана САНУ изабран је 2009. Као истраживач и писац историје највише је проучавао Општу историју новог века, у том оквиру историју југоисточне Европе, развитак Источног питања, међународне односе Србије и политику великих сила на Балкану. Највећи број његових радова односи се на спољну политику Србије у другој половини XIX и почетком XX в., посебно на њену националну активност усмерену ка европским областима Турске, што је у ствари био и њен најважнији правац ангажовања. Из те области проучио је више питања везаних за Стару Србију и Македонију, положај тамошњег српског становништва и спорове међу балканским државама и народима на том подручју, те сучељавања с агресивном политиком Аустроугарске. Најзначајније дело му је *Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века* (Бг 1988), у којем је на основу огромне грађе испитао утицај спољног фактора на Србију у време Берлинског конгреса, њену политику и могућности да оствари своје спољнополитичке циљеве. Допринео је разјашњавању односа међу балканским државама и утицаја кризе у Турској на њихове планове. Један број радова посветио је балканским ратовима. Писао је и о значајнијим политичким личностима Србије. Посебно место у томе имају радови о Стојану Новаковићу и његовој истакнутој улози у спољној политици Србије и дипломатској служби у којој је провео више од десет година. Објавио је више збирки дипломатске грађе, међу којима су најзначајнија три тома докумената који се односе на 1912, а у склопу су огромне збирке *Документи о спољној политици Србије 1903–1914* (V, 1–3, Бг 1984–1986).
ДЕЛА: *Путеви српске дипломатије*, Бг 1999; *Друштво Светог Саве*, Бг 1999; *Србија и Балканско питање*, Н. Сад 2002; *Стојан Новаковић и Владимир Карић*, Бг 2003; *Изазови српске спољне политике*, Бг 2007; *Петроградске године Стојана Новаковића*, Бг 2009; *Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса*, Бг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; М. Војводић, „Биографија и библиографија", *Годишњак САНУ*, 2009, CXVI.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Момир
**ВОЈВОДИЋ, Момир**, песник (Поношевaц код Ђаковице, Метохија, 18. II 1939). Студије југословенске књижевности завршио на Филолошком факултету у Београду 1964. Од 1966. радиo као средњошколски професор у Подгорици. Био је народни посланик Већа грађана СР Југославије 1992–1997. Песме објављује од 1956. с наглашеном родољубивом, културноисторијском, религијском и сатиричном тематиком (*Светигора*, Круш. 1970; *Муке с ушима*, Никшић 1986; *Боје земље*, Н. Сад 1994; *Виј*, Бг 2003), при чему Косово има повлашћено место (*Бој на Косову*, Бг 1981; *Жертвено поље*, Бг 1998). Најчешће пева у асиметричном десетерцу у римованим дистисима или катренима. Пише часописну и новинску критику, огледе и књижевно-политичку полемику. Преводио је поезију са словеначког (Прешерн) и руског језика (Пушкин, Љермонтов, Јесењин, Блок, Цветајева, Пастернак, Ахматова, Мандељштам, Бродски, Заболоцки, Кузњецов, Главјук, Базилевски). У песничким збиркама и новинским текстовима брани традиционално, српско опредељење Црногораца и подсећа на завете предака (*Гробослови*, Бг 1979; *Гробокази*, Бг 2002; *Усјековање Ловћена*, Пг 2002; *Љубве слова*, Пг 2011; *Зиданица српскога језика*, Пг 2011).
ДЕЛА: *Са извора мојих гора / Aus den Quellen meiner Berge*, Берлин 1981; *Божурова суза бројанице*, Н. Сад 2011.
ЛИТЕРАТУРА: П. Протић, „Песме о човековој судбини", *ЛМС*, 1979, 155, 424/6; М. Бећковић, „Монаштво и јунаштво", у: М. Војводић, *Азбучна молитва*, Вш 1988; М. Вуксановић, „Утек Момира Војводића", *Овдје*, 1995, 27.
Јован Делић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Радослав
**ВОЈВОДИЋ, Радослав**, књижевник (Ново Момчилово код Прокупља, 14. III 1934). Апсолвирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду (1958). Основао издавачко предузеће „Слово љубве" (1971–1982). Збирке стихова *Балканске симфоније* (Бг 1960) и *Унутрашње светлости* (Зг 1976) објавиле су песника барокног израза а реске и многочлане мисли; романи *Двојник из Кнез Михаилове улице* (Бг 1974) и *Демон у шетњи* (Бг 1988) тематизују мистику узајамног преплета светог и ђаволског у човеку и стварању, док *Светлост неовдашња* (Бг 1998), књиге песама *Књига о сенци* (Бг 1997) и *Лепо је бити жив* (Бг 2011) носе опсесивне мотиве и симболе његове поезије: артизам и активизам, демонско и двојничко у човеку, судбину уметника, метафизички диспут о најтежим животним и уметничким питањима. На тој линији су и романи (*Кнез Таме*, Бг 1971; *Споменик*, Бг 1980; *Кјеркегор у кочијама*, Бг 1997): нарација сe развија у међудејству друштва, историје, идеологије и философије, некадашњег и актуелног етичког момента. Есејиста онтоестетичког усмерења (*Христова мисија*, Бг 2004), полемичку, повремено памфлетску настројеност (*Похвала духу ругајућем*, Суб. 1987) продужава вољом за темељном ревизијом вредности у српској литератури ХХ в. (*Васељенска свест и уметност*, Бг 2010). Објавио је антологије *Српско љубавно песништво* (Бг 1982) и *Боемија као слобода* (Бг 1988). Милош Јевтић је објавио књигу разговора с писцем: *Слово љубави Рада Војводића* (Бг 1998).
Дела: поезија: *Пред собом на коленима*, Бг 1967; *Ђаволски таласи*, Бг 1985; *Јеванђеље по демону*, Бг 1991; *Моји мртви другови*, Бг 2006; романи: *Љубавници и гавранови*, Сар. 1965; *Јавни заводник*, Бг 1985; *Тавнина*, Бг 2000; *Ђавоља варош*, Бг 2006; есеји: *Судбина уметника: разговори с Ивом Андрићем*, Бг 1975; *Обасјања чудотворне иконе*, Бг 1993; *Херој подземља Заратустра*, Н. Сад 1999.
Литература: Н. Тимченко, „Есеји о демонском у литератури", *Синтеза*, 1980, XI/7; М. Марковић, *Раскршћа романа*, Суб. 1982; Ч. Мирковић, *Суботњи дневник*, Пр. – Г. Милановац 1989; П. Драгић Кијук, „Spiritus rector у егзистенцијалној ноћи", *Књижевност*, 1996, 49/101, 7/8; Д. Стојковић, *Жубор метафизичког*, Бг 2010; С. Величковић, *Приповедање и поетичко мишљење*, Ниш 2011.
Јован Пејчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ, Сава
**ВОЈВОДИЋ, Сава**, протојереј, мисионарски радник у исељеништву (Срб, Хрватска, 24. IV 1868 – Чикаго, САД, 22. XI 1919). Свештенички син, завршио две године правно-историјских студија у Загребу и 1894. богословију у Сремским Карловцима, одмах положивши испите за катихету и сталног пароха. Као парох служио у Свиници Горњокарловачке епархије у Лици. Од 1905. живи у САД, прво као парох у Мекиспорту, а потом као клирик Алеутске и северноамеричке епархије Руске цркве добивши канонски пријем од епископа Тихона (Белавина). Касније je прешао у Питсбург, па у Чикаго. По благослову епископа освештао је 1906. храм у Минго Џанкшну (Охајо), који су Срби купили од презвитеријанаца, и храм у Џанстауну (Пенсилванија), који су Срби саградили из темеља. Као шеф Српске духовне мисије у Америци (1913–1917) председавао је тродневном заседању Црквено-народног сабора 1913, који је донео одлуку да се одвоје од Руске цркве и оформе као Српска православна црква у САД са седишем у Чикагу, а под јурисдикцијом Српске митрополије у Београду. Био је критикован будући да је за архијерејског намесника постављен од руског епископа и да се противио Пупиновој политичкој делатности. Црквена општина у Чикагу изабрала га је 1908. за свог пароха, а парохијска служба у Њујорку била је само епизода од неколико месеци. Од 1916. био је на челу окружног протопрезвитеријата у Првом западном црквеном дисктрикту и издавао и уређивао *Вјесник за Српске православне цркве у Сјеверној Америци*, који је био званични орган СПЦ у Северној Америци. Лично се у парохијама око Чикага залагао да нађе претплатнике и одржи лист у животу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, *Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891–1941*, Краг. 1994.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОДИЋ ИВАНОВИЋ, Јелена
**ВОЈВОДИЋ ИВАНОВИЋ, Јелена**, архитекта (Призрен, 4. VI 1962). Дипломирала (1987) и магистрирала (1989) на Архитектонском факултету у Београду. Бави се архитектонским пројектовањем, а оснивач је и директор архитектонског бироа „Биро Виа" (2007, са Г. Војводићем). Оснивач је и организатор Београдске интернационалне недеље архитектуре (БИНА), а била је и председник архитектонског удружења ДАБ. Одликују је склоност ка тимском раду, савременост у стилу и изразу, поштовање амбијента и градитељског контекста, као и коришћење савремених технологија и материјала. Ликовност њених остварења почива на минимализму детаља, перфекционизму финалне обраде и складности композиције. Осим уређења улице и трга са Спомеником Стевану Синђелићу у Свилајнцу (и С. Литвиновић, М. Пауновић, 1991) најзначајнија њена дела у Београду су: стамбени објекат у Кнез Милетиној 43 (1999), пословни објекат „Еуроцентар" у Македонској (и М. Бојовић, С. Литвиновић, 2003) и породична кућа у Ул. Ђоке Јовановића (и В. Милуновић, 2011).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНИН
**ВОЈВОЂАНИН**, политички, недељни опозициони лист, орган Војвођанског покрета (фронта), који је излазио у Панчеву и Новом Саду 1935–1938. Тумачио је ставове Самосталне демократске странке. Појавио се у Панчеву 1. IX 1935, премештен је 6. I 1938. у Нови Сад, а обустављен после децембарских избора 1938, на којима је адвокат Душан Бошковић, власник и идејни усмеривач листа и вођа покрета, претрпео пораз. Главни уредник био је Спаса Благојевић, а међу сарадницима у Новом Саду налазио се и Светозар Марковић Тоза, који се као левичар у својим текстовима највише бавио судбином сиромашних сељака, радника и намештеника. Лист је захтевао да Војводина самостално решава своје сложене економске, социјалне и културне проблеме. Војвођански Срби имали су, по писању листа, задатак да измире све националности у интересу Војводине и интересу државе. Гласило је одлучно иступало против фашизма и рата, позивајући демократске и мирољубиве снаге на окуп, а да не допусте да народ постане „храна топова". Цензура је брисала многе текстове, а белине је редакција попуњавала рекламама или је на уводном ступцу доносила један те исти железнички ред вожње.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНКА
**ВОЈВОЂАНКА**, лист за књижевност, забаву и новости који је излазио у Земуну, 1. I – 28. VI 1851. Покренуо га је Милорад Медаковић, уредник загребачких гласила током 1848. По садржини оријентисан на културно-друштвена питања, лист је послије 51. броја забрањен због политичких тема. Објављивао је пјесме П. П. Његоша, Ј. С. Поповића, М. С. Српкиње, А. Андрића, Ј. Илића и др. Већим дијелом их карактерише пригодност, уз алузије на савремене политичке прилике. Прозни прилози су претежно хумористичке оријентације, дјелимично се надовезујући на фолклорну традицију, а дјелимично на дјело Ј. С. Поповића и његове милобруке. Јавна, друштвена, културна и језичка питања расправљана су често у полемичком суочавању са Матицом српском, *Летописом* и ДСС, у наглашено критичком односу према српској интелигенцији и њеној одговорности за националне потребе, према илирском покрету, проблемима школства, уџбеника, књижевног језика за Јужне Словене, развоја журналистике. Доносио је доста грађе о народним обичајима и националној историји (М. Медаковић о Црногорцима). Лист садржи својеврсну хронику културног и књижевног живота међу Србима тога времена (нпр. детаљно се прати Његошев боравак у Италији, пише се о значају подизања театра, јављају се рецензије на издање романа Б. Атанацковића *Два идола*). Послије забране **В.** уредник је у Темишвару покренуо лист *Јужна пчела.*
ЛИТЕРАТУРА: В. Милинчевић, *На раскршћу епоха: српски књижевни часописи 1850–1860*, Бг 1979.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
**ВОЈВОЂАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ**, највиша научна, уметничка и културна установа у Војводини од 1979, а од 1992. Огранак САНУ. Организовала je истраживања и активности у области научног и уметничког стваралаштва у оквиру задатака Академије, посебно оних везаних за подручје Војводине. Скупштина САП Војводине основала је **ВАНУ** 20. VI 1979, са седиштем у Новом Саду. Председници установе били су: Богољуб Станковић (1979–1984), Славко Боројевић (1984–1988), Александар Фира (1988–1989), Мирослав Радовановић (1989–1992). Академија се уселила у зграду Платонеума 31. V 1981 (до тада је радила у простору који је уступило Извршно веће САП Војводине у својој згради и Веће Савеза Синдиката САП Војводине), палату коју је још 1861. купио владика Платон Атанацковић са амбицијом да ту буде будући „Српски академски институт". **ВАНУ** је имала Одељење природних наука и Одељење друштвених наука и уметности.
Остваривала је сарадњу са научним, уметничким и културним установама у Војводини, посебно са Универзитетом у Новом Саду, Матицом српском и културним организацијама мањинских народа Војводине. Остваривала је и плодну међународну научну сарадњу у оквиру споразума и протокола које је потписивао ондашњи Савет академија наука и уметности – са академијама САД, СССР, Кине, Пољске, Чехословачке, ДР Немачке, Мађарске, Бугарске, Аустрије, Велике Британије, Италије, Грчке и СР Немачке. **ВАНУ** је 1980. отпочела рад на пројекту *Енциклопедије Војводине*, који је 1989. обустављен. Научна трибина основана је 1986. У оквиру рада **ВАНУ** редовно су одржавани стручни и радни састанци водећих југословенских и страних проучавалаца књижевности *Colloquia litteraria* (1982–1989), са посебним акцентом на темама из области метрике, односа усменог и писаног у књижевности и култури, а координатор је био Светозар Петровић. Од оснивања **ВАНУ** одржано је више научних скупова у чијој су организацији учествовали САНУ, Универзитет у Новом Саду, Медицински факултет у Новом Саду, Факултет техничких наука у Новом Саду, Музеј Војводине и др., као и скупови из области природних, техничких и медицинских наука, културе, просвете и осталих друштвених наука. Прва изложба у **ВАНУ**, *Слике и темпере 1963–1987* Милана Коњовића, одржана је 1989. Изложбе су биле део редовних активности. **ВАНУ** је издавала *Годишњак*, академске беседе, радове, зборнике радова са научних скупова, музичка издања, посебна издања, издања за Савет академија СФРЈ. Библиотека **ВАНУ**, као стручни и радни део Академије, обављала је размену публикација са свим библиотекама академија бивших југословенских република.
Након доношења Закона о САНУ 17. VII 1992, Народна скупштина Републике Србије донела је Указ о проглашењу. Даном ступања на снагу овог Закона престао је да важи Закон о САНУ и Закон о **ВАНУ**, и то је уједно био акт о престанку рада и постојања **ВАНУ**. Председништво САНУ донело је 24. IX 1992. одлуку о оснивању Огранка САНУ у Новом Саду. Сва 32 члана **ВАНУ** постали су чланови САНУ у чланском статусу који су имали и у **ВАНУ**. Интеграција је омогућила да чланови Огранка делују на укупном простору Србије, а истовремено да задрже битне елементе аутономије у погледу креирања плана и програма рада и активности. Организовање и руковођење Огранком уређено је Законом о САНУ, Статутом САНУ и Правилима Огранка САНУ од 25. XI 1993. Правилима су дефинисани делатност Огранка, чланство, предлагање нових чланова и управљање Огранком.
ИЗВОР: В. Латов (ур.), *Закон о Српској академији наука и уметности; Статут Српске академије наука и уметности; Правила Огранка у Новом Саду Српске академије наука и уметности*, Н. Сад 1994.
ЛИТЕРАТУРА: И. Сели (ур.), *Настанак Војвођанске академије наука и уметности*, Н. Сад 1981; *Годишњак XCIX за 1992*, Бг 1993; З. Ковачевић (ур.), *Српска академија наука и уметности, Огранак у Новом Саду*, Н. Сад 2009.
Гордана Ђилас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
**ВОЈВОЂАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ**, научна, уметничка и културна установа, основана 2003. са седиштем у Новом Саду. Услове за њен рад обезбеђује АП Војводина и има статус правног лица. Статут АП Војводине регулише њен положај од посебног значаја за покрајину. Њено оснивање различито je коментарисано у јавности, покренут је и уставни спор, а Уставни суд Републике Србије је 2012. донео одлуку да финансирање рада **ВАНУ** није у сагласности са Уставом Републике Србије. Установа организује, развија, подстиче и обавља научна истраживања и уметничко стваралаштво на тлу АП Војводине. Има Одељење друштвених наука и уметности и Одељење природних и техничких наука, а оба одељења раде на пројекту *Природни и духовни ресурси Војводине*. Одељење природних и техничких наука сарађује и у два међународна пројекта. Председници **ВАНУ** били су Јулијан Тамаш (2003–2008) и Ендре Пап (од 2008). Као засебан пројекат издвојено је објављивање *Енциклопедије Војводине* 2008. **ВАНУ** организује научне скупове и остварује сарадњу са Мађарском академијом наука, Аустријском академијом наука, Дукљанском академијом наука и умјетности, Словачком академијом наука, Националном академијом наука Украјине, Институтом за историју Подунавских Шваба и познавање земље из Тибингена (Немачка), Баварским заводом за пољопривреду и др. ВАНУ издаје *Годишњак*, приступне беседе, радове својих чланова, зборнике радова са својих научних скупова и конференција, едиције *Фонд за публиковање докторских дисертација Богумил Храбак*, *Каталоге уметничког стваралаштва*, *Жива историја.* У склопу јавне делатности организује предавања, промоције, концерте.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак*, ВАНУ, Н. Сад 2004–2009; Р. Кастори (ур.), *ВАНУ на путу ка европским интеграцијама*, Н. Сад 2007.
Гордана Ђилас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКА БАНКА
**ВОЈВОЂАНСКА БАНКА**, једна од највећих банака у Србији која је основана 1962. са седиштем у Новом Саду. Од оснивања је радила под називом Привредна банка АП Војводине, а 1966, у складу с привредним реформама и новим законима донетим 1965, постаје пословна инвестициона банка и мења име у Привредна банка Нови Сад. У оквиру реформама предвиђене интеграције банака у састав Привредне банке улазе Комерцијална банка Сента, Комерцијална банка Бачка Топола, Сремска банка Сремска Митровица, Кредитна банка Кула и Кредитна банка Зрењанин. У току 1973. Привредна банка мења име у **В. б.**, а крајем исте године из њеног састава излазе оне банке које су јој интеграцијом биле припојене. Од 1970. па до краја 1973. све интегрисане банке у Војводини поново добијају своју правну самосталност. Од 1977. организационе промене имају за циљ унапређење друштвено-економских односа у финансијској сфери репродукције. Посебан значај се даје принципима и критеријумима за оснивање основних, удружених и интерних банака. Планирано је било да се основне банке самоуправним споразумом о удруживању повезују у удружену банку и преносе део својих послова у њену надлежност. Удружене банке су биле замишљене као извори за финансирање најкрупнијих развојних и заједничких инвестиционих програма у привреди, имале су својство правног лица и могле су да имају своја представништва у земљи и иностранству. У том периоду настаје **В. б.** – Удружена банка у коју се укључује знатан број банака и већ крајем 1981. **В. б.** се нашла на петом месту ранг-листе удружених банака у Југославији према збиру консолидованог биланса. Средином 80-их **В. б**. je била највећа самоуправна финансијска организација у Војводини. У њу је било удружено 18 основних банака, имала је иза себе године успешне пословне активности, развијала је кореспондентске односе са 342 банке у 76 земаља Европе, Азије, Африке, Северне Америке и Аустралије, а мрежу пословних јединица банка је проширила својим представништвима у Франкфурту, Лондону и Њујорку, те заједничким представништвима у Москви, Техерану и Пекингу. **В. б.** постаје суоснивач и акционар више мешовитих банака у иностранству попут LHB Internationale Handelsbank AG, Франкфурт на Мајни, Banque Franco-Yоugoslave, Париз и Anglo-Yоugoslave Ltd, Лондон, као и Међународне корпорације за инвестиције у Југославији са седиштем у Луксембургу, путем којих су извозила и увозила (претежно аграрна) привредна предузећа. Године 1989. долази до радикалних реформи пословног банкарства. После пет деценија поново се уводи деоничарско друштво и друштво с ограниченом одговорношћу као систем организовања и пословања привредних јединица, па и банака. У складу с тим из **В. б.** као удружене банке настаје **В. б.** као пословна банка. **В. б.** – Удружена банка престаје да ради 1989, а 1990. са седиштем у Новом Саду почиње да ради **В. б.** д. д. Све до почетка 90-их **В. б.**, захваљујући својој успешности у пословима с иностранством, била је носилац низа значајних крeдитних ангажмана с Међународном банком за обнову и развој из Вашингтона (IBRD), Међународном финансијском корпорацијом из Вашингтона (IFC) и Фондом за реинтеграцију Европског савета са седиштем у Стразбуру. IBRD је **В. б.** одобрила три зајма: 1975. први пољопривредни крeдитни пројект на југословенском нивоу у износу од 50 милиона долара, 1977. други у износу од 75 милиона долара, и 1980. трећи у износу од 86 милиона долара. За сва три зајма зајмопримац је била **В. б.**, а зајмови су реализовани преко републичких и покрајинских банака. Међутим, трансформација удружене банке у пословну створила је низ правних проблема и спорова на спољнотрговинском плану јер су према иностранству банкарске гаранције могле издавати само за то овлашћене удружене банке, а у претходном периоду на територији Војводине то је била једино **В. б.** – Удружена банка.
Од настанка пословна банка **В. б.** има највећи значај на територији Војводине и послује преко девет равноправних наследника, осам филијала и централе. Од 1995. **В. б.** д. д. мења име у **В. б.** а. д. и у том периоду, када се банкарство суочавало с озбиљним проблемима насталим због разбијања СФРЈ, постаје прва пословна банка која добија одобрење од централне банке да ради с хартијама од вредности. У току 1999. почиње с радом берзански посредник Вобдил а. д., супсидијарно предузеће **В. б.**, а почетком 2000. Вобдил и **В. б.** биле су прве дилерско-брокерске куће које су учествовале у промету акција из својинске трансформације на Београдској берзи. Током 2002. држава постаје већински власник **В. б.**, а наредне године **В. б.** постаје прва домаћа банка која уводи Виза интернет картицу, закључује оквирне кредитне споразуме са 10 великих страних банака уз покриће агенција за осигурање кредита из Немачке, Италије, Мађарске, Швајцарске и Пољске, добија лиценцу за рад с Дина картицом, уводи нову организацију по пројекту рађеном у сарадњи с Deloitte & Touche. National Bank of Greece Group у 2006. аквирирала је 99,4% акционарског капитала **В. б**. Национална банка Грчке а. д. Београд припојена је **В. б.** а. д. Нови Сад 2008, а по припајању те две банке у Србији послују под називом **В. б.** а. д. Нови Сад.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Гаћеша и др., *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2001.
Ведрана Марлог
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКЕ БРИГАДЕ
**ВОЈВОЂАНСКЕ БРИГАДЕ**, јединице НОВ и ПО Југославије формиране од војвођанских партизана или на простору Војводине. Током II светског рата формирано је 15 војвођанских ударних бригада. Прва војвођанска бригада формирана је 11. IV 1943. у селу Брђанима, на падинама Мајевице, и проглашена је пролетерском. Учествовала је у борбама у Босни, Србији, Београдској операцији, борбама на Драви, Вировитичком мостобрану и околини Дравограда. Друга војвођанска бригада, основана 20. IV 1943. на Мајевици, учествовала је у борбама у Босни, Херцеговини, Црној Гори, западној Србији и на Вировитичком мостобрану. Трећа војвођанска бригада је образована 2. VI 1943. на Фрушкој гори. Борила се у Срему, Босни, на Дурмитору, у Београдској операцији, на Болманском и Вировитичком мостобрану. Четврта војвођанска бригада је настала 7. X 1943. у Вишњићеву. Прешла је ратни пут од Срема, преко источне Босне и Београдске операције до Вировитичког мостобрана. Пета војвођанска бригада, образована 17. XI 1943. на Мајевици, прошла је кроз борбе у источној Босни, Срему, Барањи и на обалама Драве. Шеста војвођанска бригада је формирана 17. I 1944. у Сремској Рачи. Водила је тешке борбе у Срему и источној Босни, Барањи и Славонији. Седма војвођанска бригада, настала 2. VII 1944, борила се у Срему, на мостобрану код Батине, у Славонији и околини Дравограда. Осма војвођанска бригада је основана 11. IX 1944. на Фрушкој гори, а борила се у Срему, Банату, околини Суботице, Барањи, Славонији и код Дравограда. Девета војвођанска бригада је образована у Моровићу 11. IX 1944. Учествовала је у борбама у Срему, а од новембра 1944, до преформирања у 1. бригаду 7. дивизије КНОЈ-а, обезбеђивала је Нови Сад. Десета војвођанска бригада, настала 11. IX 1944. у Карловчићу, учествовала је у низу борби на простору Срема, после чега је пребачена у Нови Сад, а одатле новембра 1944. на румунску границу, где је реорганизована у 2. бригаду 7. дивизије КНОЈ-а. Једанаеста војвођанска бригада је формирана 11. IX 1944. у Манђелосу, а борила се у Срему и Бачкој до расформирања 2. IV 1945. Дванаеста војвођанска бригада је образована 8. X 1944. у Војловици. Одмах по формирању учествовала је у Београдској операцији, а затим у борбама у Банату, на Батинском мостобрану, Барањи, Вировитичком мостобрану, код Болмана и у долини Драве. Тринаеста војвођанска бригада је основана 14. X 1944. у Петровграду (Зрењанин), а вршила је гарнизонску службу на простору Баната. Децембра 1944. реорганизована је у 3. бригаду 7. дивизије КНОЈ-а. Четрнаеста војвођанска бригада је формирана 11. XI 1944. у Бачком Петровцу од припадника словачке националне мањине. Борила се у Барањи, Подравини и на мостобрану код Болмана. Расформирана је 24. III 1945. Петнаесту војвођанску бригаду „Шандор Петефи" чинили су припадници мађарске националне мањине. Ушла је у састав 16. војвођанске дивизије и учествовала у борбама у Славонији и на Вировитичком мостобрану. На простору Војводине формиране су и артиљеријске бригаде 16 (12. IX 1944), 36 (16. XII 1944) и 51. војвођанске дивизије (12. XI 1944).
ЛИТЕРАТУРА С. Савић, *Срем у народноослободилачкој борби*, Бг 1963; група аутора, *Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941–1945*, Бг 1964; *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1994.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКИ ЗБОРНИК
**ВОЈВОЂАНСКИ ЗБОРНИК**, књижевно-друштвени алманах који су 1938. и 1939. издавали књижевници, браћа Богдан и Милоје Чиплић. У првој свесци били су потписани као уредници Богдан Чиплић и Сима Цуцић, док је у другој за уредништво одговарао Богдан Чиплић. Уредници су настојали да у овом добро уређеном гласилу окупе истакнутије војвођанске интелектуалне снаге, да поред књижевних прилога објаве и одабране ликовне радове. Зборник је показао допринос Војводине „нашем народном и општекултурном животу". Матица српска укључила се у подухват са 5.000 динара, али када је објављено да је дотадашњи председник Матице Васа Стајић одустао од сарадње, првобитна замисао није у потпуности остварена, поготово што се многи аутори нису слагали са браћом Чиплић. Ипак, у првој свесци сарађивали су Стајићеви пријатељи Жарко Васиљевић, Крешимир Георгијевић, Младен Лесковац и Бранко Магарашевић. Својим радовима јавили су се и Исидора Секулић, Радослав Грујић, Петар Коњовић, Никола Радојчић, Јован Поповић, Светислав Марић, као и млађи писци Бошко Петровић, Живан Милисавац, Станислав и Бранко Бајић, Витомир Јовановић, Владимир Коларов и Мило Дор (Милутин Дорословац), а од ликовних уметника Милан Коњовић, Петар Добровић, Богдан Шупут, Иван Табаковић, Васа Поморишац, Стеван Боднаров, Миленко Шербан, Стојан Трумић и Ђурђе Теодоровић. Делом је остварена жеља уредника да зборник постане „глас народне и слободарске Војводине у културном делању и тешком послу васпитања народа за бољу будућност". Публикација је наишла на добар пријем код читалаца у Војводини и Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Чиплић, „Жарко Васиљевић изблиза", *Свеске Матице српске*, 1988, 10.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ
**ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ**, покрет за аутономију Војводине између два светска рата. Идеја аутономије Војводине унутар југословенске краљевине имала је доста дугу традицију, чији се почеци могу пратити већ у времену расправа о начину уједињења, односно уласка северне српске покрајине у састав прве југословенске државе. Према мишљењу Васе Стајића, Војводина је везу са Београдом требало да оствари заједно са другим југословенским областима Аустроугарске. Ипак, 25. XI 1918, на Великој народној скупштини у Новом Саду, убедљиву подршку добило је уверење Јаше Томића о директном прикључењу Србији. Расправе, међутим, нису тиме окончане. Обнављане су током дискусија о моделу државног уређења и истицању захтева за покрајинску аутономију. По доношењу Устава (1921), извориште им је најпре било у економском незадовољству, изазваном прекидом дотадашњих привредних токова и висином пореских задужења, која су у Војводини била тежа но на простору некадашње Краљевине Србије, с обзиром на несразмеру у ратним разарањима и оштећењима. Убрзо потом, ови су разлози ојачани политичким незадовољством, изневереним надама о наглом процвату, губљењем примата културног центра српства, осећајем недовољне политичке заступљености, жељом да се сачувају покрајинска посебност и „индивидуалност". Барем део оваквих ставова могао се видети већ 1919. у писању *Панчевца*, преко којег је аутономистичке идеје промовисао Душан Дуда Бошковић. Јачање политичке и националне кризе у Краљевини Југославији, праћене од почетка 30-их година и тешким последицама економске кризе, додатно је допринело снажењу аутономистичких тенденција. Умногоме, пре свих српских политичких струја и група, прихватила их је Самостална демократска странка (СДС), која је окупљала већи део Срба „пречана". Посебно снажан подстрек дале су им потом тзв. *Загребачке пунктације*, документ који су у новембру 1932. донели представници Хрватске сељачке странке (ХСС), ојачани десничарском, франковачко-усташком струјом у хрватској опозицији, и представници СДС. Слажући се са основним хрватским захтевом за осуду „србијанске хегемоније" и враћање државно-политичког живота на 1. XII 1918, прихватили су и идеју унутрашњег разграничења линијама три реке – Дунавом, Савом и Дрином. Тиме би била створена два центра – Београд и Загреб, а „србијанско" чиновништво било би протерано из југословенских покрајина бивше Аустроугарске. Оштрину према „Београду", коју је том приликом показао Д. Бошковић, посебно је похвалио Миле Будак, будући идеолог усташког покрета, док је Влатко Мачек, вођа хрватске национално-политичке опозиције, „обећао да Хрвати неће правити питање због Срема ако Војвођани буду пристали на федеративно уређење земље". Неколико недеља касније, крајем децембра 1932, управо је тај захтев представљао једну од средишњих тачака *Новосадске* или *Војвођанске резолуције*, донете на састанцима војвођанских опозиционих првака, углавном радикала и самосталних демократа. Иако је нагласак стављен на „економску експлоатацију Војводине", затражено је да у процесу државног преуређења Војводина са Сремом добије исти положај као и друге покрајине. Потписници резолуције нису, међутим, у том погледу били потпуно јединствени. Посебно је међу радикалима постојала забринутост за државну целину, страх од њеног угрожавања и сепаратизма. Нејединственост ставова показао је почетком 1933. и Нацрт устава војвођанског првака Јоце Лалошевића, који је полазио од покрајине као „историјске целине", али су у њему више превладавале самоуправне него федеративне тенденције. Покрет за аутономију Војводине, називан Аутономашким покретом или **В. ф.**, и иначе је све време показивао одсуство јединствене идеолошко-политичке платформе, која је онемогућавала и његову институционалну изграђеност. У оквиру покрета (фронта) деловале су различите политичке групе, повремено чак опречних политичких тежњи. Најбројнији и најутицајнији били су самостални демократи, потом делови српских странака (Демократске, Радикалне и левог крила Савеза земљорадника), а уз њих чланови ХСС, клерикалци окупљени око Блашка Рајића и чланови КПЈ. То је био један од основних разлога што је формирање заједничког гледишта најчешће тешко постизано. Ипак, покрет је имао свој Акциони одбор, на чијем је челу најпре био Милан Костић, а потом Д. Бошковић (од јуна 1937). Упркос нејединствености, покрет је учествовао на општинским и скупштинским изборима, што је омогућавало проверу стварне снаге. Док су, на пример, општински избори (1936) показали релативан успех, резултати последњих скупштинских избора у Краљевини Југославији (1938) оспорили су многе тврдње руководства покрета. Тако је главни опозициони лист *Војводина*, политички недељник издаван од 1935, писао о широкој подршци коју покрет има у војвођанском становништву. У истом духу су Ситону Вотсону, незваничном представнику британског Министарства спољних послова, 1936. изношене тврдње по којима аутономашки покрет укључује „најмање 90% војвођанских Срба", због чега је за покрајину тражено аутономистичко, односно федералистичко решење. СДС, као најјача политичка странка „фронта", добила је, међутим, на изборима само 7.631 глас, а Д. Бошковић, његов први човек, изгубио је изборе у Панчеву, које је чак сматрано његовом „тврђавом". Водећи борбу за покрајинску посебност, представници покрета су, и поред многих објективних економских и политичких аргумената, развијали „култ покрајинске свести", патили од „покрајинског шовинизма", водили борбу за уносније положаје, превиђали да подстичу националне сепаратизме и да постају средство притиска хрватске опозиције у преговорима са представницима централних власти у Београду. Истовремено, то су били неки од разлога због којих су представници српске политичке и интелектуалне елите били спремни да разговарају једино о аутономији Војводине у оквиру будуће српске јединице, али не и о изједначавању хрватских националних захтева са војвођанским покрајинским захтевима. С друге стране, радикалнији критичари **В. ф.** сматрали су његове челнике за носиоце „националне срамоте", оптужујући их за „националну смрт Војводине". Донекле нагло, већина ових унутарсрпских размирица око места Војводине у будућем преуређењу Краљевине Југославије утихнула је отварањем српског националног питања у времену стварања Бановине Хрватске (26. VIII 1939) и забринутости за будућност српског етничког простора.
ИЗВОРИ: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност, тематска збирка докумената, 1, 1941–1943*, Бг 1987; *Југославија 1918–1988*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кончар, „Новосадска резолуција из 1932. године", *ЗМСИ*, 1973, 8; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988, 1, Краљевина Југославија: 1914–1941*, Бг 1988; Ч. Попов, Ј. Попов, *Аутономија Војводине – српско питање*, Ср. Карловци 1993; Р. Кончар, *Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929–1941*, Н. Сад 1995; М. Радојевић, „Српско-хрватски став око Војводине 1918–1941", *Историја 20. века*, Бг 1996, 2.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈЕ, Игнациј
**ВОЈЕ, Игнациј**, историчар, универзитетски професор (Љубљана, 28. II 1926). Дипломирао 1951. на Филозофском факултету (група за историју) у Љубљани. Изабран је за асистента код Грегора Чремошника на предмету Историја народа Југославије (са изузетком Словенаца) у средњем веку. Од 1954. до 1956. био је на специјализацији у Оријенталном институту у Сарајеву. Докторску дисертацију одбранио је 1964, а 1980. изабран је за редовног професора на ФФ у Љубљани. Пензионисан је 1996. и именован за професора емеритуса. Био је председник Згодовинског друштва Словеније (1976–1980) и потпредседник Извршног одбора Савеза друштава историчара Југославије (1976–1982). У својим научним радовима обрађивао је трговачке везе између Дубровника и балканског залеђа, највише Србије и Босне („Прилог проучавању домаћих трговаца Србије у 14. и 15. веку као и трговачких веза са Дубровником", у: *Ослобођење градова у Србији од Турака 1862–1867. год*, Бг 1970; „Poslovanje dubrovniških trgovskih družb na Balkanskem poluotoku v drugi polovici XV stoletja", *Zgodovinski časopis*, 1974, 28). Проучавао је улогу домаћих трговаца у Србији позног средњег века, структуру трговачких друштава, развој рударства и промет метала (сребро, гламско сребро, олово), а посебно се бавио системом кредитног пословања (*Кредитна трговина у средњовјековном Дубровнику*, Сар. 1976). Обрадио је историјску улогу цељских грофова у Словенији и балканским земљама, као и развој Косова до XVIII в. („Oris zgodovinskega razvoja Kosova do 18 stoletja s posebnim ozirom na prebivalstvo", *Borec*, 1985, 37). Добитник је највише награде за науку Словеније за животно дело (2008).
ДЕЛА: „Brskovo in vrednost srebra v srednjem veku", *Zgodovinski časopis*, 1956–1957, 10–11; „Argentum de glama", *ИЧ*, 1970, 16–17; *Nemirni Balkan. Zgodovinski pregled od 6. do 18. stoletja*, Љуб. 1994; *Slovenica-Balkanica. Zgodovinske študije*, Љуб. 2005; *Gradnja pravoslavne cerkve sv. Cirila in Metoda v Ljubljani*, Љуб. 2009.
ЛИТЕРАТУРА: V. Melik, „Ignacij Voje – šezdesetletnik", *Zgodovinski časopis*, 1980, 1–2; *Vojetov zbornik*, Љуб. 2006 (библ.).
Момчило Спремић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈЕВАЦ
**ВОЈЕВАЦ**, село у Босанској Крајини, у Федерацији БиХ, смештено на североисточној падини планине Грмеч. Припада општини Босанска Крупа, а општински центар је 12 км према северозападу. Северно од села пролази локални пут који повезује Босанску Крупу, преко Лушци Паланке, са Санским Мостом и Кључем. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број малих заселака. Југозападно од села су значајна лежишта боксита. Године 1921. **В.** је имао 676 становника и сви су били православци. До 1948. њихов број је порастао на 896, а затим настаје депопулација. Године 1991. село је имало 399 становника, од којих 98,2% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИН
**ВОЈИН**, војвода (?, друга половина XIII в. – Србија, пре 1348). Родоначелник српске властеоске породице Војиновић. Непознатог порекла, свој успон градио је за време владавине краља Милутина. Као господар Гацког, био је истакнути велможа краља Стефана Дечанског. Заједно с војводом Младеном био је саветник тада младог краља Душана у приморским областима. **В.** је имао три брата непознатих имена. У браку са женом непознатог имена и порекла имао је синове Милоша, Алтомана и Војислава и ћерку Селу (Војисаву), удату за Брајка Бранивојевића. Ћерку и зета заробили су Дубровчани 1326, а **В.** је уз помоћ војводе Младена успео да их избави из заточеништва. Средњи син Алтоман био је ожењен Младеновом ћерком Витославом/Ратославом. Синови **В.** владавину у својим областима или дворску службу започели су у време Душановог краљевања. Из тог периода већ нема вести о војводи **В**.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *О Николи Алтомановићу*, Бг 1932.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИН
**ВОЈИН**, први српски војни лист, који је излазио у Београду 1864–1870. Издавач и уредник био је Јован Драгашевић. Излазио је месечно од 1864, а од 1866. сваких десет дана. Тематика којом се бавио била је разноврсна: војно грађевинарство, историја ратова, наука о оружју, војно судство, те организација војске. Штампан је у државној штампарији, а од 3. броја 1866. штампан је старим правописом.
Душан Ђурић
Средином XIX в. у Србији је предузет читав низ мера које су имале за циљ стварање модерне оружане силе. Домаћа војна теорија и пракса нису биле утемељене, а страна искуства су споро преузимана услед недостатка образованих војних старешина. Зато се појавила потреба за покретањем специјализованог војног гласила преко којег би се у Србију преносила савремена војна искуства и даље користила у обуци, настави и ратним припремама. Државни органи нису јасно уочавали ту потребу, па је лист **В.** као приватни војни часопис, који је уједно био и први лист те провенијенције на Балкану, покренуо поручник Јован Драгашевић, потоњи почасни ђенерал и члан Српског ученог друштва. Око себе је окупио групу млађих и образованих официра и на страницама новооснованог листа покренуо живу расправу о различитим аспектима војне администрације, тактике, стратегије, артиљерије, сталне и пољске фортификације, војне историје и географије, статистике, балистике и судства. Доносио је вести о дешавањима у свету и развоју страних армија. Лист је објављивао и преводе и приказе радова најзначајнијих војних теоретичара тог доба. Сарадници листа су посебан допринос дали уобличавању домаће војне терминологије која се у то доба формирала у покушајима да се термини страног порекла прилагоде српском језику. Услед низа техничких и финансијских потешкоћа, као и недостатка озбиљне институционалне подршке, лист је престао са излажењем 1870, да би на његовим темељима 1879. био покренут *Ратник* као званично војно гласило под Драгашевићевим уредништвом.
Александар Животић
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; Р. Љушић и др., *Официри у високом школству Србије 1804–1918*, Бг 2000; К. Перовић, Љ. Брчић, Б. Јововић, *Војин – најстарији српски војни часопис (1864–1870): Библиографија прилога*, Бг 2002; И. Мијатовић, *Корени војне писане речи*, Бг 2006.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИН ЈУГА
**ВОЈИН ЈУГА**, војвода (? – ?). Потомак властеоске породице познате још из времена кнеза Лазара. Вероватно је његов отац Југа имао поседе који су били приложени манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори крајем XIV в. Према подацима повеље, баштина породице Југа налазила се у области Дубочице. У уводу Рударског законика за Ново Брдо спомиње се у припремама око кодификације извесни Богдан Југа, као и касније 1435, а који би могао имати извесне сродничке односе са војводом **В**. Војвода **В.** се први пут спомиње у изворима као преговарач о миру 1423. између Венеције и Ђурђа Бранковића који је заступао свог ујака, деспота Стефана Лазаревића. Скадарски мир склопљен је 12. августа, а међу пет војвода које су учествовале у мировним преговорима, војвода **В.** је међу сведоцима споменут на првом месту, што говори у прилог његовом значају. О његовој даљој делатности нема вести у изворима све до 1440, када га је деспот Ђурађ Бранковић упутио као свог посланика у Венецију. Није потпуно јасно у какву мисију је отишао војвода **В.** као Ђурђев поклисар. Претпоставља се да је његова дипломатска активност била усмерена ка деспотовим покушајима обнове српске државности која је привремено била укинута османским запоседањем престоног Смедерева 1439.
ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике*, VIII, Зг 1886; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; Н. Радојчић, *Рударски законик деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1962.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба 2*, Бг 1952; М. Пурковић, *Кнез и деспот Стефан Лазаревић*, Бг 1978; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1999.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Богосав Пеликан
**ВОЈИНОВИЋ, Богосав Пеликан**, сликар, мајор (Јашуња код Лесковца, мај 1894 – Београд, 1. XII 1942). Његову намеру да упише Уметничку школу у Београду омели су балкански ратови и I светски рат у којима је учествовао као добровољац. Прве значајније слике радио је у предасима између борби (*Краљ Петар у Црнољевском кланцу*, *Тамо далеко*). Подстакнут актуелним друштвено-политичким темама, после рата црта карикатуре и објављује их у београдским новинама. Прву самосталну изложбу приредио је 1924. у Београду где је излагао слике са ратном тематиком, као и пејзаже из Јужне Србије, Косова, Београда и са Јадрана. После похвалних критика организовао је још четири самосталне изложбе, а групно излагао у Павиљону „Цвијета Зузорић" (1929). Истовремено је био постављен за сликара сарадника у Музеју града Београда, са задатком да овековечи архитектонску баштину престонице. На последњој самосталној изложби (1938) једна од његових слика била је дугачка 14 м. Радови му се чувају у Музеју града Београда, Војном музеју или су у приватном власништву. За ратне заслуге и храброст одликован је Карађорђевом звездом и француским Ратничким крстом.
ДЕЛА: *Руска црква у Београду*; *Кула Небојша*; *Карлова капија*; *Амам кнеза Милоша*; *Кафана „Вук Караџић" у Скадарлији*; *Кућа у којој се родио краљ Петар I*; *Воденица манастира Раковице*; *Последња Туркиња у Београду*; *Бозаџија*; *Градски мотив*; *Предео с градом*; *Пут*; *Пећка патријаршија*; *Повлачење преко Косова*; *Острво Видо*; *Група српских војника*; *Помрли војници на острву Виду*; *Прелаз преко Везировог моста*.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, „Изложба г. Богосава Војиновића", *СКГ*, 1927, 20; У. Рајчевић, „Богосав Војиновић – Пеликан (1894–1942)", *ЛЗ*, 1987, 27.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Бранислав
**ВОЈИНОВИЋ**, **Бранислав**, драматург, редитељ, управник (Пожаревац, 22. VII 1892 – Београд, 2. IV 1951). Дипломираo филозофију на Париском универзитету 1919. У Паризу остао још две године и студирао позоришну уметност код чувеног редитеља Фирмина Жемијеа. Вратио се у Краљевину СХС 1921, али је ускоро наставио позоришне студије у Прагу, где је упознао рад трупе МXAT. Потом је 1922. отишао у Пољску, где је боравио у Варшави, Кракову и Лавову и докторирао из филозофије радом о Декарту. По повратку био суплент Женске учитељске школе у Новом Саду, те секретар-драматург, а убрзо и управник Народног позоришта. На тој дужности био је до 1928. када је постављен за управника НП у Скопљу (1928–1935). Службу завршио као управник НП у Београду (1935–1939). Бавио се режијом, претежно класичних дела, истичући психолошку интерпретацију драмског текста и његове поруке. У НП у Новом Саду поставио је драме *Заузеће тврђаве* (С. Гитри), *Главна ствар* (Н. Јеврејинов), *Каботени* (Е. Пајерон), *Ташана* (Б. Станковић) и *Игра у дворцу* (Ф. Молнар), а у Скопљу *Сирано од Бержерака* (Е. Ростан), *Патриота* (А. Најман), *Госпођа с камелијама* (А. Дима Син), *Хамлет* (В. Шекспир), *Фауст* (Ј. В. Гете), *Живи леш* (Л. Толстој), *Топаз* (М. Пањол) и *Пустолов пред вратима* (М. Беговић). Носилац је Албанске споменице (1921), ордена Св. Саве (1924) и Белог орла (1934), пољског Ордена Витез правде (1933), француског Ордена Легије части (1936), бугарског Ордена Св. Александра (1936) и чехословачког Ордена Бели лав (1938).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, „Руководиоци Народног позоришта у току једног века", *ГГБ*, 1967; З. Т. Јовановић, „Свако вече у управничкој ложи (Стогодишњица рођења др Б. Војиновића)", *Позориште*, Н. Сад, 1992, 3–4; З. Т. Јовановић, „Управник три међуратна позоришта", *Театрон*, 1993, 78/79/80.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Будимир Деви
**ВОЈИНОВИЋ, Будимир Деви**, карикатуриста, илустратор (Нови Сад, 26. III 1932 – Нови Сад, 29. VII 2009). Школу за примењену уметност у Новом Саду завршио 1953, а дипломирао на Ликовној академији примењених уметности у Београду 1957. Прву карикатуру објавио је у *Слободној Војводини* 1950. на тему спољне политике Југославије. У редакцију *Дневника* примљен је 1959. Објавио је више хиљада карикатура, реагујући на актуелна збивања у спољној и унутрашњој политици, у привреди и друштвеном и културном животу, а посебно у спорту. Радови су му имали сатирично-хумористичну ноту. У свом листу годинама је објављивао као својеврсни фудбалски коментар карикатуре под насловом „Треће полувреме". Те карикатуре излазиле су обично понедељком, после новог кола Прве савезне лиге и највише су се односиле на новосадску *Војводину*, што су њени навијачи живо пратили. Створио је 1960. карактеристичан лик Лале као Војвођанина који је после конкурса читалаца *Дневника* добио име Жива Жежин. Тај лик је 1981. био маскота Светског стонотениског првенства у Новом Саду. Уређивао је *Дневников* хумористички подлистак *Коприве* од 1973. до пензионисања 1996. Бавио се илустрацијом књига и израдом плаката, као и сликарством. Имао је преко 30 самосталних изложби у земљи и свету. На изложби југословенске карикатуре у Паризу 1967. откупљени су му сви изложени радови. На презентацији у италијанском месту Бордигери награђен је 1959. Сребрном, а 1966. Златном урмом. Добитник је награде за животно дело Савеза новинара Југославије (1995) и Октобарске награде Новог Сада (1966).
ЛИТЕРАТУРА: М. Кујунџић, „Кога жеже Жива Жежин", *Дневник*, 29. X 1995.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Владета
**ВОЈИНОВИЋ, Владета**, историчар уметности, ликовни критичар (Београд, 5. VII 1933). Студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду завршио 1957. Био је кустос Одељења за културу Скупштине града Београда (1960), Југословенског тријенала ликовних уметности (1961–1970) и УЛУС-а (1973–1998), задужен за Галерију у Кнез Михаиловој (од 1988), такође и в. д. управника Тријенала (1966–1970). Члан је Удружења уметничких критичара (AICA). Као аутор или организатор приредио је више изложби у земљи и у иностранству. Прати и проучава уметност XX в. и историју УЛУС-а (*Удружење ликовних уметника Србије 1958–1998*, Бг 2010), српског ваздухопловства (*Српско ваздухопловство 1916–1917*, Бг 1996; *Ваздухопловство Србије на Солунском фронту 1916–1918*, Бг 2000) и појединих личности везаних за I светски рат.
ДЕЛА: *Франо Менегело Динчић*, Бг 1988; *Бранко Вукосављевић, мајор, пилот ловац*, Сурчин 2003; *Др Миодраг Аћимовић, професор универзитета, судски пуковник, учесник ослободилачких ратова 1912–1918*, Бг 2007; *Оксиморон©*, 2012.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Драгослав
**ВОЈИНОВИЋ, Драгослав**, пуковник, спортски радник (Чачак, 7. XII 1883 – Ужице, 15. IV 1941). Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду (1901–1905) и био произведен у чин коњичког потпоручника. У чин мајора унапређен је 1915, а пуковника 1924. Вишу школу Војне академије завршио је 1911. Септембра 1913. постао је приправник за генералштабну службу, а почетком I светског рата био је командир митраљеског одељења Коњичког пука Шумадијске дивизије I позива. До 1915. био је у штабу Ужичке војске, а до маја 1916. Тимочке војске. Помоћник начелника Штаба Вардарске дивизије био је до фебруара 1918, а Југословенске до краја рата. У време борби 1916/17. заступао је начелника штаба. Помоћник начелника Штаба Зетске дивизијске области био је 1919–1920, а до марта 1921. в.д. начелника наведеног штаба. Током 1921. био је на служби у Главном ђенералштабу, а до 1922. у Економском одељењу Министарства војске и морнарице. Потом је обављао генералштабне послове, а највиша дужност била му је на месту начелника Штаба Коњичке дивизије (1925–1926). По својој молби пензионисан је 1926. После пензионисања радио је у грађанству и био директор Централне банке а. д. у Београду. Погинуо је у Априлском рату 1941, у борби против немачких јединица. Био је секретар Српског олимпијског клуба, председник Београдског спортског друштва и члан српске делегације на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. У управи Југословенског олимпијског комитета био је од 1929. Писао је прилоге у штампи о активности витешких удружења (клубова). Одликован је са 12 домаћих одликовања, међу којима су највиши ордени Белог орла IV реда и Св. Саве V реда, и са два страна одликовања: Споменицом шведског краља Густава V степена (1912) и Орденом Легије части (1918).
ДЕЛО: *Тактика коњице*, Ниш 1926.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1905, 1907–1915, 1920–1926; Распореди и ранг-листе официра и војних чиновника, 1906–1926; Шематизам Србије, 1906–1912, 1914.
ЛИТЕРАТУРА: „Наши јунаци", *Балкански рат у слици и речи*, 1913, 5; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес (1903–1918)*, Бг 1955; С. Тодоровић, *Почеци српског олимпизма*, Бг 1991; С. Илић, С. Мијатовић, *Историја физичке културе Кнежевине и* *Краљевине Србије*, Бг 1994.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Ђорђе
**ВОЈИНОВИЋ, Ђорђе** (Voinovich, George), адвокат, сенатор у Конгресу САД, гувернер Охаја (Кливленд, Охајо, САД, 15. VII 1936). По оцу је српског, а по мајци словеначког порекла. Отац, Ђорђе Војиновић, био је познати архитекта и председник Удружења архитеката државе Охајо. Иначе, Војиновићи су се после Косовске битке, пред турским освајањем, повлачили из Србије и настанили у Војнићу, у околини Карловца (Хрватска). Потом су се доселили у САД. **В.** је студирао права у Кливленду. Дипломирао је 1958. на Државном универзитету Охајо, а 1961. стекао титулу доктора правних наука. Своју политичку каријеру градио је у оквиру Републиканске партије, те је био биран и именован на разне функције. Био је помоћник тужиоца државе Охајо 1962–1963. Од 1967. до 1971. био је члан Представничког дома државе Охајо; од 1971. до 1976. радио као ревизор, а 1979. изабран је за градоначелника Кливленда, да би 1991. постао гувернер државе Охајо, а 1998. сенатор. На путу до положаја градоначелника тражио је и налазио подршку исељеника свих националности са територије бивше Југославије. Биран је три пута за члана Представничког дома државе Охајо и као политичар и правник истакао се у одбрани многих законских предлога. Познато је његово ангажовање на оснивању заједничког одбора девет држава на Средњем западу САД за заштиту човекове околине, за чијег је потпредседника изабран, и оснивање заједничког законодавног тела за четири државе чланице на обали језера Ири. Као гувернер посебно се усредсредио на успешно остваривање економских и еколошких програма које је нудио у пред-изборној кампањи, заједно са посебним приступом етничким правима грађана који нису рођени у САД. Његов мандат градоначелника Кливленда остао је запамћен по индустријализацији и екологији и по томе што је обновио читаве делове града. **В.** је први Србин који је изабран за сенатора САД и који ужива високо поштовање код републиканских гувернера.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби који су обележили 20. век*, Бг 2006.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Јован
**ВОЈИНОВИЋ, Јован**, сакупљач народних умотворина (XIX в.). О животу овог Вуковог следбеника нема никаквих података, мада се грађа коју је сабрао спомиње у књижевноисторијским освртима. Током 1867. и 1868. приповетке и предања (17) објавио је у *Вили* С. Новаковића, а посебну збирку *Српске народне приповијетке* штампао је у Београду 1869 (15 записа). Парафразирао је и Вуков предговор и критеријуме поделе приповедака. Његови казивачи остају анонимни (Србин Бошњак у Вишеграду, момак из пожаревачког округа, трговац, калфа), док су веома уопштени подаци о подстицању приповедања. У овом корпусу највише су заступљене бајке. Варијанте откривају прожимање жанрова или удео сакупљачевих интервенција у запису.
ЛИТЕРАТУРА: С. Самарџија, *Од казивања до збирке народних прича*, Бл 2006; С. Самарџија, *Народна проза у Вили*, Н. Сад – Бг 2009.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Јован
**ВОЈИНОВИЋ, Јован**, стоматолог, универзитетски професор (Београд, 8. XII 1956). Дипломирао 1980. на Стоматолошком факултету у Београду, а магистрирао 1984. и докторирао 1987. на Медицинском факултету у Новом Саду. Специјалиста за Дечју и превентивну стоматологију (1986). Усавршавао се у САД, Финској, Француској, Немачкој, Јапану, Швајцарској и током рада у Светској здравственој организацији. Радио као асистент (од 1981) и доцент (1988–1990) на Институту за стоматологију Мед. ф. у Новом Саду. Од 2000. ради на Одсеку за стоматологију Мед. ф. у Бањалуци, а од 2006. је ванредни професор и шеф катедре за предмет Дечја и превентивна стоматологија. Примаријус (1995) и виши научни сарадник Универзитета у Београду од 1993. Био је начелник научноистраживачке лабораторије Института за стоматологију у Новом Саду 1983–1986, директор Научног савета Превентивног стоматолошког програма Војводине 1986–1999, потпредседник Приватне лекарске коморе Србије 1996–1997, члан Председништва Балканског удружења стоматолога, председник Подружнице Друштва лекара Војводине и др. Експерт је СЗО за интегрисане превентивне програме (1984–1985). Посебно се бави организацијом и применом превентивних програма у стоматологији и интеракцијама ћелија и ткива у процесима репарације (*Глас јономер цементи у стоматологији*, Бг 1995; *Ендодонтско лечење зуба са незавршеним растом корена*, Бг 2002).
ДЕЛА: коаутор: *Биологија зуба*, Бг 1986; *Превентивни програм у стоматологији*, Бг 1989; *Дечја стоматологија*, Бл 2005.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари. Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Коста
**ВОЈИНОВИЋ, Коста**, комита, војвода, трговац (Смедерево, 13. VII 1891 – Гргур, Топлица, 23. XII 1917). Дипломирао на Трговачкој академији у Бечу. У годинама пред I светски рат развио трговачку делатност у Врању, а био је повезан са бечком превозничком фирмом „Шенкер". Војни рок служио је у Београду 1911–1912, а потом и учествовао у балканским ратовима. Након ослобођења Косова и Метохије преселио се у Косовску Митровицу, где му је отац био председник општине, а потом је ширио трговачки посао у Скопље, Ђевђелију и Солун. Учествовао у I светском рату, као борац добровољачког Јадарског одреда под командом Војина Поповића – Војводе Вука. Истакао се у одбрани Београда и борбама на Дрини и у Мачви. Рањен је у бици на Косову пољу. Оставши у окупираној Србији, сместио се код оца у Косовској Митровици и успео, захваљујући добром знању немачког језика, да од аустроугарских окупационих власти издејствује дозволу за своју трговачку делатност. То је искористио за припрему покрета отпора против окупатора, стварајући мрежу сарадника и спремајући оружје. Делујући истовремено као вешт организатор и одлучан агитатор у народу, развио је значајан национални политички рад. У лето 1916, под претњом хапшења, морао је да се одметне у шуму. Са Урошем Костићем, познатим као Рудинац и Урош Војвода, у Лепосавићу је основао први комитски одред из којег ће се развити Ибарско-копаонички одред. Деловао је на простору Копаоника и у окрузима Крушевац и Косовска Митровица, око Прокупља и Врања. На своју иницијативу ступио је у везу са Костом Пећанцем по његовом доласку у Србију у јесен 1916. и договорили су се о заједничкој борби. Уз Пећанца и **В.** били су и браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић, Миљан Дрљевић и Димитрије Димитријевић. Заједнички су обзнанили проглас о „општем устанку" против окупатора. Од подизања устанка у Обилићу код Лесковца 21. II 1917, као члан Централног комитета и командант Копаоника и долине Ибра, имао је доста успеха, наносећи пораз Аустријанцима код Бруса 14. марта, што је био и највећи војни успех Топличког устанка. Према војним извештајима, аустроугарска војска је имала преко 50 погинулих, 16 рањених и 126 несталих. Након сламања устанка крајем марта 1917. избегао је заробљавање и ускоро наставио борбу. На комитске акције неповољно је деловао сукоб између **В.** и Пећанца. Током 1917. **В.** је успешно изводио мање нападе, а у лето исте године био је изложен великим борбама против Аустроугара и Бугара. **В.** је рањен 16. октобра у заседи на месту Ливадице, 30 км од Куршумлије, али је избегао заробљавање. Крајем новембра скривао се у селу Лазаревац, под Јастрепцем, са неколицином својих сабораца. Након одсудне борбе у којој су страдали сви његови преостали другови, сâм и опкољен у воденици код села Гргура, **В.** је извршио самоубиство. Његово тело је однето у Куршумлију и јавно изложено, а потом враћено и сахрањено на месту погибије. Дневник који је водио запленили су Бугари. У сећању савременика остао је као храбар и посвећен борац за ослобођење земље. Његова смрт значила је сламање најзначајнијег отпора у окупираној Србији.
ИЗВОР: *Споменица прославе тридесетогодишњице четничког покрета у јужној Србији*, Ск 1938.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дерок, *Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–1918*, Бг 1940; М. Перовић, *Топлички устанак 1917*, Бг 1971; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; *Устаничке борбе у Србији 1916–1918*, Бг 1987; Б. Младеновић (ур.), *Топлички устанак*, Бг 2007; *Казивања о Топличком устанку*, Н. Сад 2007; Н. Пешић, *Коста Војиновић Косовац: војвода Топличког устанка*, Бг 2007.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Милорад
**ВОЈИНОВИЋ, Милорад**, архитекта, конзерватор (Ниш, 24. I 1937 – Ниш, 12. XI 1998). Архитектонски факултет у Београду завршио 1962. Претежни део радног века провео у Регионалном заводу за заштиту споменика културе у Нишу, бавећи се заштитом културне баштине („Архитектонска визија и ток рестаурације Споменика на Чегру", *Градина*, 1971, 7–8; *Заштита споменика културе јужноморавског и тимочког региона*, Ниш 1983). Најзначајнији радови на конзервацији и рестаурацији: Споменика Стевану Синђелићу на Чегру (1971, 1989), Конака кнеза Тодорчета или Куће са аркадама (1974–1980) и комплекса Мокрањчеве куће (1980–1981) у Неготину, зграде Основне школе у Сокобањи (1986–1988), старе цркве Пресвете Богородице (1973–1975, 1989–1992), зграде Начелства и Општине (1994–1996) и Окружног и среског суда (1994–1996, и С. Миловановић) у Лесковцу, Гигине куће (1979–1981) у Власотинцу, зграде Основне школе (1984), Старог начелства (1987–1988) и Градске чесме (1993) у Прокупљу, зграде Учитељске школе (1995, и К. Стојковска) у Алексинцу, Пашиног конака (1975–1983) у Врању, те Ћеле-куле (1982–1984), Пастеровог завода (1978–1984), зграде Универзитета (1976–1978, 1986–1988), комплекса Дуванске индустрије (1984–1992), зграде Нишког акционарског друштва (1989) и старе Општине и Суда (1989) у Нишу.
ДЕЛА: и Б. Андрејевић, „Архитектонска баштина Врања", *ВГл*, 1979, 12–13; „Конзерваторско-рестаураторски радови на споменицима културе у Неготину", *ГДКС*, 1982, 6; „Старо градско језгро Неготина као урбана целина споменичког карактера", *Развитак*, 1982, 2; „Градитељско наслеђе Зајечара", *Развитак*, 1982, 4–5; „Архитектонско наслеђе Лесковца (1878–1940)", *ЛЗ*, 1985, 25.
ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, „Милорад Мика Војиновић (1937–1998)", *Архитектура*, 1999, 13.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Мирко
**ВОЈИНОВИЋ, Мирко**, електротехнички инжењер, универзитетски професор (Праг, 1. I 1925 – Београд, 16. IV 2008). Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1951. Запослио се 1950. у Институту за нуклеарне науке „Винча". Одбранио је докторску дисертацију 1964. на ЕТФ-у у Београду, код Б. Раковића, са којим је, од 1964. као доцент, а од 1967. као ванредни професор, држао наставу на последипломским студијама на ЕТФ. Читавих 25 година држао је наставу у Образовном центру Института „Винча" из области мерних техника јонизујућих зрачења. Боравио је на специјализацијама у Карнеџи институту за технологију, Питсбург (САД), Кевендишовој лабораторији у Алдермастону, Кембриџ (Енглеска, 1959), те у Здруженим институтима за електрична истраживања и развој у Алдермастону (1963–1964) и Институту за нуклеарна истраживања у Саклеу (Француска, 1973). Бавио се нуклеарном електроником, тј. импулсном електроником у микросекундном домену. Нуклеарна електронска опрема је 50-их била под ембаргом, класификована као војна тајна, па је самостално развијана уз нуклеарни реактор РА и истраживачки рад у Институту „Борис Кидрич" у Винчи. Конструисао је интегралне ID-3 и диференцијалне анализаторе амплитуда импулса AA-1 и AA7, скалере (бројаче импулса) SKТ-5 (1960), регистраторе коинциденција КС-2, а (са А. Шребелом) мерила временских интервала, тј. модула мерних ланаца у нуклеарној мерној техници Ренатран (1966) са А. Аранђеловићем. У Институту „Винча" сарађивао је на радијационој метрологији тако што је развијао модуларну електронику за мерне ланце, који су се користили за пропорционалне, сцинтилационе и полупроводничке бројаче. Са Ђ. Бек‑Узаровим развијао је електронску опрему за апсолутна мерења са сцинтилационим и 4π гасним пропорционалним бројачима. Са 4π β-γ коинцидентном апаратуром 1963. учествовао у тиму у Међународним интеркомпарацијама радионуклида - 60Co, које је организовао Међународни биро за тегове и мере у Севру крај Париза (BIPM). Била је то једина научна сарадња са Севром, од како је Скупштина Кнежевине Србије 1. XII 1879. усвојила метарски систем. Изградио је инсталацију за мултиканална мерења, тзв. „Бројачки електронски комплет БEK-1", за коју је 1965. добио награду Института „Винча". Међународнa aгенцијa за атомску енергију у Бечу наименовала га је за члана комисије која је контролисала техничку подобност и поузданост контролних и управљачких мерних ланаца, на великом (Совјетском) реактору РА у „Винчи". Радио је на бројним војним развојним пројектима аквизиције података, мерила фреквенција и управљања за ЈНА.
ДЕЛА: „Amplificateurs pour impulsions", *Recueil des travaux de l'Institut de recherche sur la structure de la matière*, 1952, 1, 5; „Increased Sensitivity of Trigger Circuits", *Bulletin of the Institute of Nuclear Sciences „Boris Kidrich"*, 1958, 8, 160; „Series Diode *Increases Multivibrator Sensitivity*", *Electronics*, 1958, 32, 17; „Design of diode switch high sensitivity circuit", *Transaction of AIEE, Communication and Electronics*, 1961, 56; и A. Arandjelovic, A. Srebel, „Driving Bistable Circuits Using Charge Storage/Step Recovery Action in Junction Diodes", *Electronic Engineering*, 1968, 40, 488.
Димитрије Тјапкин; Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Мирослав
**ВОЈИНОВИЋ, Мирослав** (Франтишек Хофман), соколски радник, педагог (Проблуз, Чешка, 10. XI 1878 – Београд, 13. XII 1948). У Прагу је 1908. завршио једногодишњи предњачки курс. Исте године дошао је у Србију и радио као учитељ вештина у III мушкој гимназији и Војној академији до избијања I светског рата, који је провео у интернацији (1914–1918). После рата вратио се у Београд и ступио у службу Министарства просвете. Убрзо се посрбио и узео име **В.** (1922). Од 1937. био је саветник у Одсеку за физичко васпитање Министарства просвете. У соколском покрету био је активан од доласка у Србију. Био је први начелник (1908) Савеза соколских друштава „Душан Силни", у који је увео систем вежбања Мирослава Тирша. Од 1919. обављао је водеће стручне послове у Југословенском соколском савезу и Соколском друштву „Београд-Матица". Важио је за врсног организатора гимнастичких слетова и за писца текстова за слетске вежбе. Поред тога био је и предавач на многим предњачким курсевима и сарадник многих соколских часописа и листова. Одликован је Орденом Св. Саве IV реда.
ЛИТЕРАТУРА: *Грађа за енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, Св. 1, Сто биографија*, Бг 1969; *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1977.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Новица
**ВОЈИНОВИЋ, Новица**, правник, историчар, универзитетски професор (Лозница код Чапљине, 18. IV 1927 – Подгорица, 14. Х 2002). Два брата су му скончала у усташким јамама, а мајка у логору у Јасеновцу 1944. Са своја четири брата отишао је у партизане. Од петорице, три Војиновића су учесници НОБ-а од 1941. После рата (1945–1949) завршио је гимназију у Требињу и Загребу, а Филозофски факултет (група за историју) 1955. у Сарајеву. Од 1955. предавао историју у гимназији у Мостару, затим био директор гимназије у Стоцу и професор Учитељске школе у Задру. Од 1960. био асистент у Институту за међународни раднички покрет у Београду, у којем је радио на више научних пројеката, посебно на пројекту „Политички системи социјалистичких земаља". На Правном факултету Свеучилишта у Загребу (одељење у Сплиту) докторирао је 1966. Од 1968. до 1972. у Институту радио на пројекту „Марксизам и национално питање". Крајем 1973. и почетком 1974. био је у Институту главни и одговорни уредник сабраних дела Маркса и Енгелса. На ПФ у Нишу изабран је за ванредног професора 1974, а крајем године у истом звању на ПФ у Титограду за предмет Политички систем. За декана овог факултета биран је 1975. и 1977. Од 1988. на ПФ у Титограду предавао Општу историју државе и права и Историју државе и права народа Југославије. На ПФ у Српском Сарајеву предавао ова два предмета од 1994. Био је сенатор Републике Српске од 1995, председник Српске демократске странке у Црној Гори и њен кандидат за председника Републике Црне Горе на изборима 1997.
ДЕЛА: „Нека питања теорије револуције", *Зборник Правног факултета у Титограду*, 1982, 6–9; *Политички систем*, Тг 1984; *Општа историја државе и права*, Тг 1999.
ИЗВОР: Архива ПФ у Подгорици.
ЛИТЕРАТУРА: З. Лакић, „Стваралачки портрет проф. др Новице Војиновића", *Васпитање и образовање*, Пг, 2007, 2.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Оливера
**ВОЈИНОВИЋ, Оливера**, стоматолог, универзитетски професор (Параћин, 7. II 1931). Дипломирала 1956, а хабилитована за универзитетског наставника 1969. на Стоматолошком факултету у Београду. Специјалистички испит из Ортопедије вилица са протетиком положила 1966, а докторску дисертацију одбранила 1971, као прва жена доктор стоматолошких наука. Као стоматолог радила у Ужицу и Београду (1956–1958). На Клиници за дечју и превентивну стоматологију Стом. ф. у Београду радила од 1958, а од 1983. редовни је професор. Била шеф Катедре за превентивну стоматологију, члан Комисије за специјалистичке испите и др. Усавршавала се и била позвани предавач на Асахи универзитету у Гифу (Јапан), Стом. ф. у Варшави (Пољска) и др. Сарађивала са Каролинска институтом у Стокхолму и држала предавања широм света (САД, Француска, Немачка, Аустралија и др.). Посебно се бавила биолошким активностима у незрелом пародонцијуму, процесима одбране и репарације, те реакцијама пулпе на стоматолошке материјале. Аутор оригиналне методе лечења апикалних пародонтитиса у незрелих зуба, као и пасте за пуњење зуба („Periodontal cell migration into the apical pulp during the repair process after pulpectomy in immature teeth: an autoradiographic study", *Journal of Oral Rehabilitation*, 1993, 20, 6). Добитник плакете Америчког друштва дечје стоматологије (1981), Ордена рада са сребрним венцем (1979), плакете и повеље СЛД (1984) и др.
ДЕЛА: коаутор: *Дечја и превентивна стоматологија*, Бг 1984; *Биологија зуба*, Бг 1990; *Ендодонтско лечење зуба са незавршеним растом корена*, Бг 2002; *Биолошки основи у ендодонтском лечењу зуба са незавршеним растом корена*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948–1978*, Бг 1978, *Познати српски лекари. Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Радосав Рајо
**ВОЈИНОВИЋ, Радосав Рајо**, новинар, национални радник (Бијело Поље, 6. II 1965). На Филозофском факултету у Никшићу студирао српски језик и јужнословенску књижевност. Оснивач и први уредник студентског листа *Индекс* (Никшић). Као професионални новинар с радом почео у Радио Даниловграду, од 1998. новинар-уредник у издавачко-информативној установи Православне Митрополије црногорско-приморске „Светигора", уредник информативног програма Радио Светигоре 1999–2007, а од 2009. оперативни уредник часописа *Светигора*. Након издвајања Црне Горе из државне заједнице са Србијом (2006), јавно деловање му је усмерено на указивање на проблематичан положај и права Срба у црногорској држави. Члан Политичког савјета Српске народне странке био 2007–2009. Један од оснивача Српског националног савјета у Црној Гори и српских медија у Подгорици: *Српских новина*, Српског радија и Српске телевизије. Уредник је зборника радова *Уставни геноцид над Србима* (Пг 2006). Објављује у дневним и периодичним листовима, часописима и електронским порталима (*Дан*, *Глас* *Црногорца*, *Светигора*, *Двери српске*, на сајту *Нове српске политичке мисли* и др.) у Црној Гори, Србији и Републици Српској. Члан је одбора Српског народног вијећа Црне Горе. Политички коментатор подгоричког Бум-радија. Афирмисани је гуслар и од 2010. председник Савеза српских гуслара. На предлог Друштва гуслара „Жича" добитник је титуле српског витеза (Краљево 2010).
ДЕЛА: *Српски пишем и зборим*, Пг – Нова Пазова 2003; *Од уставчића до уставчића – српско питање у антисрпској Црној Гори*, Пг 2008; *Виртуелна држава*, Пг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђурковић, „Одговорност и традиција", у: Р. Војиновић, *Од уставчића до уставчића – српско питање у антисрпској Црној Гори*, Пг 2008.
Мирјана Ерић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ, Станиша
**ВОЈИНОВИЋ, Станиша**, библиограф, историчар књижевности (Београд, 22. IX 1950). Филозофски факултет завршио у Београду (1977), потом радио као средњошколски професор, библиотекар Института за истраживање и ИП „Просвета". Објавио више персоналних библиографија (В. Стојанчевић, С. Димитријевић), те низ библиографија периодичних публикација (између осталих *СКГ* и *ПКЈИФ*). Његове монографије (*Сима Милутиновић Сарајлија у Крајини и Кључу*, Кладово 1987; *Ђорђе Марковић Кодер*, Бг 2006) богате су новом грађом која обједињује веома разнолике изворе (рукописи, периодика, преписка). Посебно је велику пажњу посветио истраживању различитих видова заоставштине српских писаца прве половине XIX в. и утврђивању њихових опуса. Приредио је појединачна дјела више аутора (С. Новаковића, Д. Илића, Сл. Јовановића, С. Сремца и др.), *Изабрана дела* Б. Ковачевића (Бг 2010–2011), антологију прозе српских писаца о ослободилачким ратовима 1876–1878 (*Oд Нишаве па до воде Дрине*, Ниш 2005). Члан редакције *Књижевног листа* (2002–2011) и *Архивског наслеђа* (2007). Један је од истакнутих истраживача српске културне баштине у различитим културноисторијским наукама и научним дисциплинама (књижевност, историја, периодика, биографистика, архивистика).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, „Станиша Војиновић: Ђорђе Марковић Кодер", М. Матицки, „Заокружен рад на СКГ", *КИ*, 2005, 127.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ КРЧМАР, Зорица
**ВОЈИНОВИЋ КРЧМАР, Зорица**, рукометашица (Црвенка, 27. VI 1958). Рукометом почела да се бави у сомборском клубу *Бане Секулић*, у којем је провела и највећи део каријере, а од 1983. играла је за *Академац* из Кикинде. Дипломирала 1990. на Факултету физичке културе у Новом Саду. За државну репрезентацију одиграла је 49 утакмица и постигла 101 гол. На Олимпијским играма у Москви 1980. играла је на свих пет утакмица и постигла два гола и тако дала значајан допринос освајању другог места и прве олимпијске медаље за Југославију у женском рукомету. На светским првенствима играла је 1978. када је освојено пето место и 1982. када је учествовала у освајању бронзане медаље. На Медитеранским играма у Сплиту 1979. освојила је златну медаљу. Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋ МИЛОРАДОВ, Мирјана
**ВОЈИНОВИЋ МИЛОРАДОВ, Мирјана**, хемичар, универзитетски професор (Сремска Каменица, 18. VI 1940). Технолошки факултет у Новом Саду завршила 1963, магистрирала 1971, а докторирала 1976. Редовни професор је од 1988. Била је запослена на Технолошком факултету, Природно-математичком/Медицинском факултету и Факултету техничких наука у Новом Саду. Држала је наставу и вежбе из предмета: Општа и неорганска хемија, Хемија, Техничка хемија, Инжењерство заштите животне средине, Хемијски принципи у инжењерству заштите животне средине, Анализа података о стању околине, Практикум заштите животне средине, Распростирање поремећаја на ФТН-у. Била је шеф Катедре хемије на Мед. ф., шеф Катедре инжењерства заштите животне средине на ФТН-у и председник Стручног већа, односно руководилац (ЦИМСИ-УНС) магистарских, докторских студија и специјалистичких студија на универзитетском нивоу из области Инжењерства заштите животне средине више од 20 година. Именована је за експерта за POPs за медитеранску регију. Руководила је мултилатералним пројектом MONEТ. Објавила приручнике и збирке задатака за студенте Мед. ф. на српском и енглеском језику. Са Драгутином Т. Михаиловићем била је уредник књиге *Environmental, Health and Humanity Issues in the Down Danubian Region: Multidisciplinary Approaches* (Singapore 2009). Њена истраживања фокусирана су ка одређивањима ретких резидуалних количина POPs у хуманом млеку и јетрама жаба, моделовању и прорачуну подеоних коефицијената POPs у амбијенталном ваздуху и новим истраживањима из области наномолекула фулерена. Члан је међуакадемског одбора САНУ „Човек и животна средина". Добитник је већег броја признања, награда и плакета за посебан допринос развоју ФТН-а и за изузетан допринос у развоју Департмана за инжењерство заштите животне средине.
ИЗВОР: Архива ФТН, Нови Сад.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИНОВИЋИ
**ВОЈИНОВИЋИ**, српска властеоска породица из XIV в. Родоначелник војвода Војин, господар Гацког, био је истакнути велможа из времена краља Стефана Дечанског. Војин је имао три брата чија су имена остала непозната. Непознато је име и порекло његове жене, али се зна да су имали синове Милоша, Алтомана и Војислава и ћерку Селу (Војисаву), удату за Брајка Бранивојевића. Синови, најстарији Милош и најмлађи Војислав, започели су дворску каријеру ставиоца код Стефана Душана. Милош, који је умро млад, вршио је улогу преговарача око продаје Стона и Пељешца Дубровчанима 1332. Средњи син, Алтоман, носио је титулу жупана и био је ожењен Витославом/Ратославом, ћерком војводе Младена, родоначелника династије Бранковић. У изворима се последњи пут спомиње 1359. Само неколико година после смрти цара Душана било је потребно Војиславу Војиновићу да постане најмоћнији велможа у Српском царству. Господарио је широким областима од Рудника и Дрине до Поповог поља, Боке и Звечана. Носио је титулу великог кнеза, а његови политички и економски интереси у приморју косили су се са дубровачким. Пошто је кнез Војислав преминуо децембра 1363, највероватније од куге, наследила га је удовица Гоислава са малолетним синовима, која је владала широком облашћу свога мужа, укључујући и жупе Конавле, Требиње и Драчевицу у залеђу Дубровника. Њену владавину окончао је с јесени 1368. њен нећак, Никола Алтомановић, син жупана Алтомана. Гоислава је са синовима пребегла у Дубровник, а одатле у Албанију, где јој се губи траг. Жупан Никола је још 1367. загосподарио значајном облашћу од Рудника у Србији до жупа у дубровачком залеђу. Његов последњи помен је из 1395.
Марко Шуица
У епској поезији **В.** се везују за Вучитрн. Сестру Стефана, ,,земљи господара", проси војвода Војин и води своме граду Вучитрну (ЕР, 92). У *Женидби Душановој* (Вук II, 29) релација ујак–сестрић призива успомене на овог јунака. Потомци му столују у Вучитрну, у ризници се чува ,,мач зелени старога Војина", а кулаш је научио ,,путовати с коњма царевијем". Његови синови Вукашин, Петрашин и Милош истовремено су сестрићи цара Душана. Према типском поретку, најмлађи брат је и најбољи јунак. Митски и обредни слојеви, фантастика и хумор подређени су моделу јуначке женидбе с препрекама. Главна улога припада Милошу, који прерушен међу ујаковим сватовима испуњава тешке задатке тазбине и савлада троглавог Балачка војводу. Особена обредна маска заточника – чобанина и племића, као и бројни детаљи везани за значења хронотопа и обреде иницијације, стапају се са мотивацијом поступака у кохерентно вођеној радњи. За **В.** се везује и мотив пребацивања цркве буздованом (Богишић, 76; Вук II, 37/ овде Милош Обилић; *Пјеванија*, 123) уз изразитија варирања имена.
Снежана Самарџија
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *О Николи Алтомановићу*, Бг 1932; Т. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; Р. Михаљчић, *Крај Српског царства*, Бг 1975; В. Недић, *Вукови певачи*, Н. Сад 1981; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија*, Бг 1991; М. Детелић, *Митски простор и епика*, Бг 1992; J. Деретић, *Загонетка* *Марка Краљевића*, Бг 1995; Н. Љубинковић, *Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића Сарајлије*, Бг 2000; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 2000; С. Самарџија, *Биографије епских јунака*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ
**ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ**, кнез (?, почетак XIV в. – Србија, децембар 1363). Српски велможа, најзначaјнији представник породице Војиновић. Био је најмлађи син војводе Војина, господара Гацког, властелина краља Стефана Дечанског. **В.** је имао браћу Милоша и Алтомана и сестру Селу (Воиславу). У браку са супругом Гоиславом имао је два сина, Добровоја и Стефана, чија су имена позната тек из каснијих извора. Дворску каријеру је започео млад, вршећи различите мисије за краља Душана. У својству посланика ишао је 1333. у Дубровник да прими Светодмитарски доходак. По успостављању Српског царства напредовао је на двору цара Душана обављајући службу ставиоца. У време владавине цара Уроша **В.** је постао најмоћнији велможа у Српском царству. Његова област, формирана на темељу наслеђених поседа и жупа које су раније биле у поседу великог челника Димитрија, простирала се од Рудника и Дрине до Поповог поља и Јадранске обале. Титулу хумског кнеза стекао је до 1359, када су његови политички и економски интереси у приморју почели да се сукобљавају са дубровачким. У име српског цара, започео је агресивну политику према Дубровнику, пошто је приморска комуна потпала под врховну власт угарског краља Лудовика I. Непријатељства су привремено прекинута склапањем мира који је 1360. цар Урош озваничио повељом обнављајући Дубровчанима трговачке повластице. Том приликом је наглашено да дубровачки трговци могу слободно ићи и по земљама кнеза **В**. Већ наредне 1361. обновљене су територијалне претензије кнеза **В.** према Дубровнику, што је довело до поновног избијања оружаних сукоба. У нови рат укључио се и приморски град Котор, којем је **В.** пружао подршку. На страни Дубровника против Котора заратила је зетска властеоска породица Балшић. У ратним операцијама Балшићи су покушали да освоје Котор, док је **В.** желео да заузме Будву. Други рат кнеза **В.** са Дубровником завршен је августа 1362. склапањем мира у Оногошту (Никшић), који је својом повељом потврдио цар Урош. У царевој исправи кнез **В.** се наводи као „брат царства ми". Мир са Дубровчанима посебним актом утврдио је и кнез **В.**, пошто је дао у закуп свој део трга соли у Дубровнику. Наредне године **В.** је поново заратио са Балшићима. У лето 1363. дошло је до размене жупа између кнеза **В.** и челника Мусе. Кнез **В.** је уступио жупу Брвеник и преузео жупу Звечан, којом је ојачао геостратешке позиције своје области. Даље политичке и војне припрема кнеза **В.** изненада је окончала његова смрт. Преминуо је децембра 1363, највероватније од куге која је харала Балканским полуострвом. Наследила га је удовица Гоислава са малолетним синовима, која је владала широком облашћу свога мужа, укључујући и жупе Конавле, Требиње и Драчевицу у залеђу Дубровника. Њихову слабост искористио је синовац кнеза **В.**, жупан Никола Алтомановић, који је 1368. заузео читаву област и протерао кнежеве наследнике.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; М. Шуица, „Повеља цара Уроша о замени поседа између кнеза Војислава и челника Мусе", *ССА*, 2003, 2.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *О Николи Алтомановићу*, Бг 1932; Р. Михаљчић, *Крај Српског царства*, Бг 1975; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија*, Бг 1991.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИСЛАВА
**ВОЈИСЛАВА**, супруга босанског бана Кулина (?, друга половина XII в. – Босна, после 1204). Њено име се помиње у натпису на плочи нађеној на Туштиној њиви испод села Мухашиновића код Високог. Реч је о ктиторском натпису бана Кулина који се налазио изнад улаза у цркву коју је сазидао негде у кучевском Загорју. Натпис завршава речима: „Боже дај бану Кулину здравље и бани Војислави". У литератури не постоји јединствено мишљење о времену настанка овог натписа тако да се он датује у периоду 1185–1204. Из једног другог извора, у којем се име Кулинове супруге не помиње, али се вероватно ради о **В.**, сазнајемо да је она прихватила јерес. Вукан Немањић, краљ Дукље и Далмације, пише 2. I 1199. папи Иноћентију III о бујању јереси у Босни, коју је прихватио и сам бан Кулин са својом супругом, са својом сестром која је била супруга хумског кнеза Мирослава, са бројним сродницима и са више од десет хиљада својих поданика. Из извора је познато да је бан Кулин имао сина, претпоставља се из брака са **В**.
ИЗВОРИ: A. Theiner, *Vetera monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustrantia*, I, Zg 1863; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи IV*, Бг 1923, 2; М. Вего, *Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине IV*, Сар. 1970; Г. Томовић, *Морфологија ћириличних натписа на Балкану*, Бг 1974; В. Ћоровић, *Стари српски записи и натписи*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, „Натпис Кулина бана", *ГЗМБиХ*, 1898, 10; „Осврт на средовјечне културне споменике Босне", *ГЗМБиХ*, 1914, 26; В. Ћоровић, „Бан Кулин", *ГНЧ*, 1921, 34; П. Анђелић, „Ревизија читања Кулинове плоче", *ГЗМС, Археологија*, 1960–1961, 15–16.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИСЛАВА
**ВОЈИСЛАВА** (Теодора), властелинка (?, почетак XIV в. – Драч?, пре 1392?). Најмлађе дете и једина кћи севастократора Бранка Младеновића, сестра Вука Бранковића. У литератури је позната и под именом Теодора. Била је удата за арбанашког властелина Ђорђа Топију, сина Карла Топије. Њен муж је у периоду 1388–1392. господарио пространом облашћу која се налазила у залеђу Драча. **В.** и Ђорђе нису имали потомака. Последње године живота највероватније је провела у Драчу, заједно са својим мужем. Ђорђе Топија је град предао у руке Млечанима у пролеће 1392, а он је преминуо октобра исте године. **В.** је умрла пре свог мужа, па су предмети из њеног мираза припали венецијанским господарима Драча. Након њене смрти Вук Бранковић, а касније и његови синови, безуспешно су тражили да им се пошаље накит, златна круна и четири пара минђуша са бисерима, који су били део мираза **В**. Заједничко посланство деспота Стефана Лазаревића и госпође Маре Бранковић дошло је у Венецију и добило Теодорин накит, који је вредео 200 дуката, почетком јуна 1406.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија*, Бг 1991; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад – Бг 2001.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИСЛАВИЗАМ
**ВОЈИСЛАВИЗАМ**, појам који означава велику популарност поезије В. Илића у читалачкој публици и њено дјеловање на српске и хрватске пјеснике крајем XIX и почетком XX в. (Ј. Скерлић, 1907). Касније су појам прихватили и други историчари српске књижевности (Д. Живковић, М. Павић, Ј. Деретић, Д. Витошевић, П. Палавестра), уз ширење и модификовање његовог основног значења, те се под њим чак подразумијева посебан пјеснички правац на размеђу XIX и XX в. Њим се обухвата и опонашање стила и облика Илићевог пјесништва, али прије свега велик утицај на преображај српског стиха, пјесничког језика (лексика и дикција), тематике и настајање новог нивоа артифицијелности. Тим утицајем су захваћене све области српске пјесничке ријечи, широк и уједначено повољан пријем у књижевној критици, међу читаоцима и антологичарима. Неповољне стране утицаја В. Илића су биле у лакој схематизацији (опонашању) његовог језика и стиха, те се **в.** нарочито огледао у пјесничким дјелима епигона (В. М. Јовановић, браћа Илић, Д. Марковић, М. Митровић и др.), међу којима су у првим фазама свог пјесничког рада били и највећи српски па и хрватски пјесници модерне (Ј. Дучић, М. Ракић, В. Петковић Дис, М. Јакшић, А. Шантић; В. Видрић, С. С. Крањчевић, М. Беговић).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дучић, „Споменик Војиславу", *Дело*, 1902; Ј. Скерлић, „В. Ј. Илић", у: *Писци и књиге*, 3, Бг 1908; М. Павић, предговор у: В. Илић, *Сабрана дела*, Бг 1961; Д. Витошевић, *Српско песништво 1901–1914*, 1, Бг 1975; В. Живковић, *Војислављевци – одраз и израз поезије В. И.*, Бг 2002.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ
**ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ**, српска династија која је владала Дукљом у XI и првој половини XII в. Добила је назив по родоначелнику, кнезу Стефану Војиславу, за којег у веродостојним изворима нема потврде вести *Летописа попа Дукљанина* да је био брат од стрица дукљанског кнеза Јована Владимира и супруг једне од Самуилових унука. **В.** се нису мирили с положајем у византијској хијерархији држава и владара па је Дукља током већег дела XI в. била извор невоља за византијску власт на јужном Јадрану. Не зна се када је Стефан Војислав дошао на власт. Од 1034. више пута је дизао устанке и ратовао против Византинаца, а у један мах допао је и заробљеништва. Након што је присвојио злато са олупине једног византијског брода, цар је против њега организовао војне походе већих размера 1040. и 1042, али оба пута византијска војска претрпела је тешке губитке. Тим победама осујетио је византијска настојања за непосредном контролом, извојевао унутрашњу самосталност, уз признање номиналне цареве власти, и проширио територију од Бојане до Неретве и дубље у унутрашњост српских земаља. На престолу га је око 1043–1046. заменио син Михаило, који је признао врховну власт цара и добио заузврат дворско достојанство протоспатара, а изгледа и руку цареве сестричине. Након две деценије пријатељских односа ушао је у сукобе с Византијом 1072, када је помогао устанак Ђорђа Војтеха пославши устаницима сина Константина Бодина с војском. Бодин, којег су устаници извикали за цара Бугара, поражен је, после почетних успеха, и заробљен. Михаило је 1075. закратко признао византијску власт, али се убрзо поново осамосталио. Негде у то време почео се титулисати као краљ. Папа Гргур VII ословљава га у писму од јануара 1078. краљем Словена. Настојао је да избори Дубровнику архиепископски ранг. Изгледа да је делио власт са Бодином, вероватно након што га је ослободио заточеништва у Антиохији 1078. Повезао се са Норманима из јужне Италије и оженио сина Јаквинтом, ћерком Архирица из Барија. Верује се да владарски портрет у цркви Св. Михаила у Стону представља Михаила као ктитора. Наследио га је 1081. Бодин, који је сматран византијским савезником у време норманске опсаде Драча. Цар му је доделио титулу протосеваста и посредно признао његов краљевски ранг титулом ексусијаста. Пошто је изневерио цара у борбама око Драча, био је изложен нападима драчког дукса, који га је чак и заробио око 1090, али га је убрзо вратио на власт. Према *Летопису попа Дукљанина*, освојио је Рашку и Босну 1083–1084. и тамо поставио своје намеснике. Подржавао је претензије Бара на архиепископски ранг и успео 1089. да добије од антипапе Климента III булу којом је барски епископ уздигнут на достојанство архиепископа. Тиме је подигао и углед своје државе. Крсташе које је на путу ка Светој земљи предводио гроф Рајмунд Тулуски дочекао је у зиму 1096/1097. у својој престоници Скадру и побратимио се са њиховим вођом. За његову владавину може се рећи да је представљала врхунац успона Дукље у XI в. После Бодинове смрти уследило је раздобље опадања и готово непрекидних борби за престо његових наследника. Хроника тих сукоба, са много легендарних ликова и појединости, испричана је у *Летопису попа Дукљанина*. Међу њима је као историјска личност поуздано потврђен краљ Ђорђе, Бодинов син, од којег је остао сачуван један оловни печат. Према *Летопису*, два пута је владао, био у непријатељству с Византијом и у добрим односима са рашким великим жупанима. Слабљење Дукље пружило је прилику њеним суседима да намећу свој утицај и кандидате за престо. Од средине XII в. Византија је поново наметнула врховну власт и ускратила право дукљанским владарима на титулу краља. Не може се поуздано утврдити да ли се одржала непрекинута лоза Бодинових потомака до великог кнеза Михаила, последњег владара Дукље, пре но што ју је велики жупан Стефан Немања заузео у деветој деценији XII в.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, 1, Бг 1981; Т. Живковић, *Портрети српских владара (IX–XII век)*, Бг 2006; П. Коматина, „Византијска титула Константина Бодина", *ЗРВИ*, 2011, 48.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИЋ, Миодраг Мишел
**ВОЈИЋ, Миодраг Мишел**, сликар (Неготин, 31. X 1923 – Кан, Француска, 2004). Сликање учио код Петра Добровића. Студирао на Академији ликовне уметности (1941–1944), прво у класи М. С. Петрова, којем је био и асистент за графику четири године, а дипломирао код Мила Милуновића. По демобилизацији 1946. наставио је студије (због непризнавања студија под окупацијом). Завршио је и последипломске студије код Марка Челебоновића и Ивана Табаковића. Свој уметнички рад наставио је у Француској где је остао до краја живота. Своја сликарска дела излагао је на групним изложбама у Београду, Неготину, Зајечару, Паризу, Минхену, Риму и др. Учествовао је на великој изложби „Ликовно стваралаштво Срба у свету" 1990. у Народном музеју у Београду. Оснивач је Удружења савремених ликовних уметника Кана и Азурне обале, које окупља велик број ликовних стваралаца, и излагао је на свим годишњим изложбама Удружења у Кану.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг 1999.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИХНА
**ВОЈИХНА**, властелин (?, крај XIII или почeтак XIV в. – ?, пре 1370/71). Угледни племић из доба српског царства. Био је у сродству са царем Стефаном Душаном који га у једном документу из 1348. назива „властелином суродником царства ми братучедом". Пред крај Душанове владавине, вероватно пре 1350, понео је титулу цезара (кесара), трећу по рангу међу царским достојанствима. После Душанове смрти (1355) постао је најугледнија личност на двору царице удовице Јелене (Јелисавете) у Серу. У историографији је углавном познат као отац чувене српске песникиње Јефимије и господар града Драме. Међутим, **В.** је управљао знатно већом територијом која се протезала од југоисточних граница Царства до Струме и планине Беласице на северозападу. Ова област, у чијем се средишту налазио град Сер, претеча је државе његовог зета деспота Јована Угљеше. Године 1357. успешно се супротставио нападу цара Матије Кантакузина, сина бившег византијског цара Јована VI, којег је поразио и неко време држао у заробљеништву. О години рођења и смрти цезара **В**. немамо прецизних података. На основу једне Угљешине повеље из 1370/71. сазнајемо да више није међу живима и да је сахрањен у манастиру Хиландару.
ИЗВОРИ: *ВИИЈ*, VI, Бг 1986; С. Бојанин, „Повеља деспота Јована Угљеше о даровању села Акротир и катуна Зарвинце манастиру Хиландару (1. септембар 1370 – 31. август 1371. године)", *ССА*, 2008, 7.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, „Севастократори и кесари у Српском царству", *ЗФФБ*, 1970, XI/1; Р. Михаљчић, *Крај српског царства*, Бг 1975; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; С. Ћирковић, „Област кесара Војихне", *ЗРВИ*, 1995, 34; Д. Поповић, „Сахране и гробови у средњем веку", у: Г. Суботић (ур.), *Манастир Хиландар*, Бг 1998.
Станоје Бојанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИХНА
**ВОЈИХНА**, логотет (XV в.). Један од утицајних појединаца на двору српског владара Ђурђа Бранковића током првих година његове владавине. Са титулом логотета био је на челу владарске канцеларије и имао извесна овлашћења у управљању црквеним пословима. Помен о њему сачувао се у Ђурђевој повељи од 13. XII 1428. којом се потврђују привилегије Дубровчана у Србији. Наведен је, уз војводу Радослава, челника Радича и протовестијара Богдана, као један од *милосника*, односно гараната извршења правног чина. Овај податак показује да је **В.** уживао приличан углед и поверење у обављању државних послова, пошто је реч о документу који је требало да обнови и настави вишедеценијску традицију добрих економских и политичких односа између Србије и Дубровника.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/2, Бг – Ср. Карловци 1934.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, *Деспот Ђурађ Бранковић, господар Србима, Подунављу и зетском Приморју*, I, Бг 1880; С. Новаковић, *Служба логотета (или великог логотета) у старој српској држави*, Бг 1886; С. Станојевић, „Студије о српској дипломатици XI–XIV", *Глас СКА*, 1923, 106; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001.
Станоје Бојанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈИШНИЦА
**ВОЈИШНИЦА**, село у Хрватској, у Карловачкој жупанији и општини Војнић, смештено на северозападној подгорини планине Петрове горе, у долини реке Војишнице (слив Купе), 4 км североисточно од центра општине. Насеље је дисперзивног типа, протеже се дуж магистралног пута Карловац–Сисак и спојено је са Војнићем. Главна улица је настала уз пут, а од ње се дуж сеоских путева одваја још неколико споредних. Куће нису правилно ушорене. Године 1991. било је 636 становника (97,2% Срба), 2001. 565 (37,5% Срба), а 2011. било је 405 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈКА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-t-vojka-karta.jpg)ВОЈКА**, село у источном Срему, у општини Стара Пазова, унутар плеистоцене терасе на око 78 м н.в. Кроз насеље пролазе два локална пута, која га повезују са општинским центром (6 км), околним насељима и путем Београд (35 км) – Загреб. Настало је на раскрсници два пута због чега је добило основу облика крста. Касније ширење, у великој мери отежано плитким подземним водама у околини, одвијало се урастањем нових улица, те облик основе села није битније измењен. Центар се налази на раскрсници. Први помен о селу је из 1416, а затим тек из 1713–1717. Године 2002. било је 5.012 житеља, а 2011. 4.752 становника (92,6% Срба). Пољопривреда је ангажовала само 29,9% активног становништва, док су остали били запослени у индустрији и трговини, те се бавили другим неаграрним занимањима, већина у Старој Пазови и Београду. У селу се налазе црква, основна школа, дом културе, здравствена станица, банка, већи број продавница и угоститељских објеката, а од већих привредних објеката млин са сушаром и неколико производних занатских радионица, отворених у новије време.
Слободан Ћурчић
У **В.** је откривена раносредњовековна некропола. Са локалитета Хумка потичу праисторијски налази, док се на локалитету Брдашица налази аварска некропола, истраживана 30-их и 60-их година XX в. На некрополи, која се налазила на јужној граници Каганата, откривено је 120 гробова, где преовлађује војничка популација. У питању је насеобинско гробље које није истражено у целости и које је могло бити знатно веће. По свој прилици, деца су сахрањиванa на посебном, неистраженом делу некрополе. Некропола у **В.** се датује од средине VII в. до краја наредног столећа. Сахрањивање је вршено у правоугаоним ракама без гробних конструкција, оријентације запад–исток или северозапад–југоисток. Покојници су сахрањивани одевени, са својом опремом и прилозима, поред осталог и у храни. Антрополошком анализом је установљено да је сахрањивана популација монголоидног типа, што је подударно с одликама гробних прилога и појавом бројних ратничких коњаничких гробова.
Иван Бугарски
Првобитна црква подигнута од тврдог материјала 1727. била је покривена шиндром и имала олтар од опеке. Нова, садашња црква, већа, шира и дужа, грађена је од опеке и камена у североисточном крају места између 1848. и 1857. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом. Зидови су рашчлањени четвртастим стубовима и степенасто увученим удубљењима са прозорима. Кров западне фасаде придржавају четвртасти стубови са украсима на врху. Класицистички иконостас, са стубовима око којих се обавијају венци од храстових листова и ружа, дрворезбарио је Едуард Владарш. Иконостас је сликао Павле Чортановић 1859, а пресликао око 1868. Јован Клајић. Веће оправке извршене су почетком ХХ в. Храм је обновљен 1954, спољашњост цркве 1983, а унутрашња декорација 1989. У ризници се налази збирка богослужбених књига, углавном штампаних у Русији крајем XVII и у првој половини XVIII в.
Радован Пилиповић
ЛИТЕРАТУРА: *Српска митрополија карловачка око половине XVIII века*, Ср. Карловци 1902; *Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године*, Ср. Карловци 1910; Ђ. Мано Зиси, „Један сремски налаз из доба сеобе народа", *ГИДНС*, 1937, 10, 3; С. Живановић, „Антрополошке карактеристике скелета из аварске некрополе у Војки (Срем)", *ГАДЈ*, 1964, 1; Д. Димитријевић, „Brdašica près de Vojka, nécropole avare", у: *Epoque préhistorique et protohistorique en Yougoslavie – Recherches et résultats*, Бг 1971; С. Ћурчић, *Општина Стара Пазова – географска монографија*, Н. Сад 1984; *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н.Сад 2000; М. Лесек, „Едуард Владарш", *Уметничка баштина у Срему*, IV, Бг – Ср. Митровица 2006; Р. Сандић, *Црква Св. оца Николаја у Војки 1857–2007*, Стара Пазова – Војка 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈКО
**ВОЈКО**, војвода (XIV в.). Босански властелин који се у две повеље бана Стјепана II Котроманића (1322–1353) из око 1326. и 1329. наводи с титулом „војводе усорског", као први међу сведоцима „од Усоре". Преласком ове простране „земље", где је династија Котроманића имала своје баштинске поседе од прве половине XIII в., у руке босанског бана, њен значај расте, па тиме и углед усорске властеле. Положај усорског војводе био је пандан положају босанског војводе, као првог човека у „земљи" Босни, што је у ово време био Вук Штитковић. Није могуће поуздано утврдити да ли је потомак војводе **В.** био можда Гоисав Воисиловић, који се наводи као сведок „од Завршја" у повељи од 1332. С обзиром на то да се помиње иза кнеза Дивоша Тихорадића, а испред Браноша Чепрнића, значило би да је припадао усорској властели.
ИЗВОРИ: L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914; Ј. Мргић Радојчић, „Повеља Стјепана II Котроманића великом кнезу Гргуру Стипанићу 1329/1330", *ССА*, 2004, 3.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1979, 14–1; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВOJЛОВИЦА
**ВOJЛОВИЦА**, релативно младо насеље које је од 70-их година XX в. постало саставни део Панчева као његова јужна периферија. Настало је у другој половини XIX в. када је мађарска влада предузела велику акцију ради изградње нових насеља у алувијалним равнима – ритовима у јужном и средњем делу Баната. То је подразумевало заштиту терена од поплава оближње реке. Пошто су материјална средства за то била ограничена, насипима су брањена само насеља, што се показало неефикасним. Једно од тих насеља било је **В**. У дунавски рит у близини Панчева 1868. насељено је око 200 словачких породица из Хајдучице и Иванова и око 200 немачких и бугарских породица из Јаше Томића и Банатског Двора, а за досељенике изграђено је село **В**. Због учесталих поплава село је 1883. измештено на више земљиште дилувијалне терасе. Тада су се у њега доселили Мађари из Буковине. Попис становништва из 1890. регистровао је 2.146 становника и њихов број је константно растао, захваљујући како природном прираштају тако и усељавањима. На развој села током XX в. све већи утицај имао је оближњи град Панчево, удаљен око 5 км. То је посебно било изражено после II светског рата када је Панчево еволуирало у савремени индустријски центар. До 1910. **В.** је порасла на 2.920 становника, а до 1948. на 4.093. До 1971 (последњи попис који је издвајао **В.** као самостално насеље) популација је увећана на 7.144 члана. Становништво се све више оријентисало на неаграрна занимања и запошљавало се у Панчеву и Београду. Године 1971. у аграрним занимањима било је запослено само 16,7% активног становништва. Остали су највећим бројем радили у индустрији (37%) и бавили се другим неаграрним занимањима, највећим бројем ван села. Највеће етничке групе у селу били су Мађари (39,1%), Срби (30,9%) и Словаци (21,6%).
Село је настало планском градњом, па је добило правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Издужено је правцем северозапад–југоисток уз границу дилувијалне терасе на истоку и алувијалне равни Дунава на западу. Уз ту границу трасиран је и друм који повезује Панчево са неколико села на југу, а на тој граници је и центар села. У њему су католичка и евангелистичка црква, банка, дом здравља, пошта и неколико продавница. Две основне школе су на северној периферији села. После II светског рата Панчево се проширило до северне периферије **В**. Поред стамбених делова града, Стрелиште на североистоку и Топола на северозападу, на северној периферији **В**. изграђени су фабрика стакла и фабрика намештаја, на западној периферији су фабрика азота и панчевачка лука, а на југоисточној је рафинерија нафте. До свих тих објеката изграђени су индустријски колосеци. Такво окружење учинило је да је **В.** у групи насеља са најзагађенијим ваздухом у Србији. Седамдесетих година **В.** је изгубила статус самосталног насеља и припојена је Панчеву, као његов интегрални део.
Слободан Ћурчић
У **В.** је на високој старој обали Дунава 1965. и 1969. истражен тумул, пречника 35 м и очуване висине 1,5 м. У његовом средишту откривен је централни гроб, укопан у здравицу. Дно правоугаоне раке (дим. 1,75 х 0,9 м), оријентисане североисток–југозапад, покривено је простирком на коју је покојник положен на леђа, с ногама повијеним у коленима. Око скелета уочени су трагови окера, а поред лобање нађене су две сребрне спиралне навојнице. Рака је била покривена дрвеним поклопцем. На основу изгледа гробне јаме и прилога, тумул је приписан носиоцима степске културе гробова са окером (јамна култура) под тумулима, чији се начин сахрањивања у потпуности разликује од погребних ритуала истовремених енеолитских култура југоисточне Европе. Секундарно укопани гробови потичу из средњег века.
Дубравка Николић
У **В.** је, око панчевачке рафинерије нафте, откривена сарматска некропола, састављена од 55 гробова. Некропола, лоцирана на лесној греди, удаљеној око 600 м од старог корита Дунава, састојала се од четири неправилна реда гробова, оријентисаних у правцу североисток–југозапад, и извесног броја гробова ван ових редова. Археолошки је истражена 1980. Скелети су полагани у раке без дрвених сандука или неке друге гробне конструкције. Готово сви гробови садржавали су прилоге: керамичке посуде (код ногу или између стопала покојника), перле од стакла, ћилибара или алмандина, керамичке пршљенке, бронзани накит, фибуле и новац, оружје и утилитарне предмете од гвожђа. Стилски и типолошки близак другим сарматским налазима из Војводине, археолошки материјал из гробова у **В.** може се датовати у период III и IV в.
Ивана Поповић
На локалитету Рафинерија нафте Панчево, који се налази на високој лесној греди, удаљен око 600 м од старог корита Дунава, током претходних деценија су утврђени бројни археолошки остаци из различитих епоха. Приликом изградње постројења рафинерије, оштећена је бронзанодопска хумка пречника 47 м. У хумку, у чијем је средишту откривен покојник из бронзаног доба сахрањен у згрченом положају, накнадно је била укопана средњовековна некропола. Истражено је укупно 29 гробова, датованих у време XIV–XV в. или позније. Године 1980. извршено је заштитно археолошко истраживање сарматске некрополе. Откривено је укупно 55 гробова, који су према налазима материјалне културе датовани у време III–IV в. Током нових заштитних ископавања 2010. на истом локалитету је истраживано насеље које такође припада касносарматском хоризонту. Нађено је више од 60 објеката, кућа, пећи и отпадних јама, уз још један сарматски гроб који је био укопан преко оновремене отпадне јаме. На ширем простору локалитета истражен је и аварски коњанички гроб из средине VIII в., а из атара **В.** познато је још једно старо гробље. Радовима на изградњи фабрике вештачког ђубрива оштећена је још једна хумка и том приликом је уништено пет средњовековних гробова. Заштитна ископавања су уследила 1958, када је истражено 18 гробова. На основу налаза материјалне културе из гробова, гробље је датовано у време XI–XIII в.
Иван Бугарски
Манастир код Панчева са црквом посвећеном Св. арханђелима Михаилу и Гаврилу према предању основао је 1383. деспот Стефан Лазаревић, мада о томе нема писаних трагова. У недостатку материјалних података о оснивању **В.** изношене су различите претпоставке. Једна је да су га, као и остале манастире северно од Саве и Дунава, основали у XVI столећу верници и монаси пребегли из Србије; друга да су га 1526. изградили калуђери избеглице из јужних крајева; и трећа, да су оснивачи **В.** били монаси манастира Винче након што су га унишили Турци крајем XVI в. Први пут је постојање манастира посредно забележено 1530. приликом помињања најстаријег поузданог податка о данашњем Панчеву, за који се наводи да потиче из **В**. Најверодостојнији документ, уједно и полазна основа за већину истраживачких радова о овом манастиру, јесте књижица игумана Јоаникија Милковића, *Повест манастира Војловице* (Будим 1801). На унутрашњој страни корица књиге уметнуте су бакрорезна копија војловачке Чудотворице и бакрорезна икона Св. Григорија Синаита.
Током своје историје црква манастира **В.** имала је веома тешку градитељску прошлост. За време Турака, а и касније у време аустро-турских ратова 1716, 1738. и 1788, узастопно је била рушена, паљена и обнављана. Основa храма, на којој је видан утицај традиционалне архитектуре, као и код већине споменика прве половине XVI в. на територији северно од Саве и Дунава, настала је у духу рашке градитељске школе. Године 1796. настојатељ манастира **В.** постаје игуман Јоаникије Милковић под чијом су управом изведени најзначајнији градитељско-уметнички подухвати у историји манастира: 1797--1798. зидови цркве украшени су ликовима богоугодника, наручен је нов иконостас и темпло позлаћено, а 1798. дозидани конаци. Иконостас, тронове и певнице израдио је новосадски дрворезбар Аксентије Марковић, цркву је живописао панчевачки сликар Аксентије, док је аутор икона на темплу и троновима остао непознат. Због веома неуобичајеног конструктивног склопа олтарска преграда манастира **В.** представља јединствен пример у српској ликовној култури. На северној и јужној страни темпла постављени су репрезентативни тронови, Богородичин и Григорија Синаита, који са иконостасом чине целину и чији је сликани програм – чудотворна икона Богородице са Христом и икона Св. Григорија Синаита – повезан са иконографским програмом олтарске преграде. Манастир **В.**, у којем су негована два хришћанска култа, Богородичин и исихастички, стоји у реду оних наших споменика који су стекли углед ходочасничког места.
Мирослава Костић
ЛИТЕРАТУРА: В. Матић, „Манастир Војловица", *ЗЛУМС*, 1973, 9; Б. Јовановић, „Тумули степске културе гробова јама у Подунављу", *Старинар*, 1976, 26; Б. Јовановић, „Степска култура у енеолитском периоду Југославије", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, III, Сар. 1979; Д. Батистић Попадић, „Сарматска некропола Војловица – Панчево", *РВМ*, 1984–85, 29; Н. Станојев, *Некрополе X–XV века у Војводини*, Н. Сад 1989; С. Раичевић, „О зидном сликарству манастира Војловице из тридесетих година XVIII века", *Саопштења*, 1992, 24; М. Ђорђевић, „Налази некропола римског периода у југозападном Банату", *РМВ*, 1994, 36; Група аутора, *Општина Панчево*, Н. Сад 1996; М. Брмболић, „Манастир Војловица у светлу нових археолошких истраживања", *ГСАД*, 1997, 13; *Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви манастира Војловице*, Пан. 1998; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; Ј. Милковић, *Повест општежитељнога манастира Војловице, на савремени српски језик пренео и напомене написао Жарко Војновић*, Пан. 2005; М. Костић, „Иконостас са троновима цркве манастира Војловица", *Саопштења*, 2010, XLII; Б. Тодић, „Још нешто о Војловици и њеним иконостасима и троновима", *Саопштења*, 2011, XLIII.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА АКАДЕМИЈА
**ВОЈНА АКАДЕМИЈА**, војна високошколска установа основана у Београду 1880. Претечу **В. а.** представља Артиљеријска школа, основана 1850. Петогодишње школовање у Артиљеријској школи, у периоду 1850–1880, завршило је 12 класа, укупно 189 официра, међу којима четворица српских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), 33 активна и осам почасних генерала. Артиљеријска школа није сваке године примала нову класу питомаца, а класе су, посебно прве, биле веома малобројне. На бази искустава из српско-турских ратова (1876–1878) и потребе стварања већег официрског корпуса за стајаћу војску, Артиљеријска школа је 1880. реформисана у **В. а**. Организацијски, делила се на Нижу школу, у трогодишњем трајању, за образовање трупних официра пешадије, артиљерије, коњице и инжењерије, и Вишу школу, која је трајала две године и чији је задатак било више стручно образовање официра. Нижа школа је била општег типа, због чега није постојало школовање по смеровима. Настојало се да професори **В. а.**, стални и хонорарни, буду најспособнији и стручно најспремнији официри за војностручне предмете и професори Велике школе за општеобразовне предмете. За поједине предмете нису постојали уџбеници, те се учило из скрипти и бележака са предавања. У Нижу школу **В. а.** примани су младићи са завршеном средњом школом и положеним пријемним испитом. Пријемног испита су ослобађани кандидати са положеном матуром, док су у Вишу школу примани после положеног пријемног испита официри са најмање две године службе у војсци и највише у чину капетана 2. класе. По завршетку Ниже школе питомци су унапређивани у чин потпоручника и распоређивани на дужности командира вода у трупи. На крају школовања, на основу постигнутог успеха и владања, одређиван им је ранг у служби. Школовање у Нижој школи **В. а.** започела је 13. класа већ 1880, док је прва генерација Више школе своје школовање почела 1884. Иако је **В. а.** сваке године примала нову класу питомаца, број школованих официра није задовољавао формацијске потребе. Зато је командант активне војске, краљ Милан Обреновић, 1897. скратио школовање у Нижој школи на две године. Упркос наглом повећању броја официра, та мера није прихваћена. Тако је већ 1900. школовање поново трајало три, а од 1902. четири године. Због скраћивања школовања, а потом враћања на стари систем и каснијег продужавања школовања, Нижу школу **В. а.** завршиле су 1899. две класе, а 1902. ниједна. Истовремено, у склопу свеопштих реформи војске, а за потребе проширених капацитета **В. а.**, сазидана је нова зграда на углу улица Милоша Великог и Немањине. Поред теоријске наставе у Академији, преко лета су извођени и практични течајеви широм Србије. После прве године увежбавана је стројева обука, а после друге и треће вршен топографски премер земљишта и решавани тактички задаци на терену. До почетка I светског рата 1914, Нижу школу **В. а.** су завршиле 43 класе официра, док је 20 класа окончало школовање у Вишој школи **В. а**. Питомци који су се затекли на школовању у **В. а.** у моменту избијања I светског рата распоређени су на подофицирске дужности у ратним командама, јединицама и установама. Најбољи официри са завршеном Вишом школом **В. а.** настављали су даље школовање и усавршавање на ђенералштабној припреми при Главном ђенералштабу.
У новоствореној југословенској држави **В. а.** је наставила рад одмах по завршетку рата. Организација наставе и свакодневног живота, наставни планови и програми темељили су се на традицијама предратне **В. а.** Војске Краљевине Србије. Временом, у организацији наставног процеса се све израженије осећао француски утицај. Већ у септембру 1919. школовање је започела 47. класа Ниже школе **В. а.**, као и неколико класа чије је школовање рат прекинуо. У јесен 1920. наставила је започето школовање и 21. класа Више школе. Све до 1924, због потреба нове војске, проширене формације и недостатка млађег школованог официрског кадра, школовање у Нижој школи је трајало две године. Од 1924. до 1928. настава је трајала две и по године, с тим што је продужетак од шест месеци искоришћен за боравак питомаца на стручним родовским курсевима. Нижу школу је до 1928. завршило 2.890 официра. Посебном уредбом школовање у Нижој школи је 1928. продужено на три године. Првих поратних година забележено је слабо интересовање нижих официра за усавршавање на Вишој школи, што се може објаснити посебним околностима. Неколико година по окончању рата владало је стање повишене борбене готовости у многим јединицама на границама новонастале државе, што је од официра изискивало додатне напоре и смањивало могућност рада на личном усавршавању. Убрзо је уследила и нова реформа **В. а**. Почетком 1930. донета је нова уредба о организацији те високошколске установе. Уредба је важила за питомце 60. класе Ниже школе и слушаоце 32. класе Више школе. Најзначајнија измена у односу на претходне прописе односила се на дужину трајања школовања у Нижој школи. Према том пропису, настава у Нижој школи је уместо три трајала пет година и била подељена на два курса. Припремни курс је трајао две године; током њега питомци су стицали опште образовање еквивалентно вишим разредима реалне гимназије и васпитавани у општејугословенском националном духу, чиме су се припремали за каснији општи курс Ниже школе. Истом уредбом прописано је да питомци при упису у **В. а.** не могу бити старији од 15 година, чиме је онемогућен пријем питомаца који су потпуно средњошколско образовање стицали у различитим грађанским школама. Нижу школу је до 1935. завршило око 3.000 питомаца. Истовремено, промењени су и услови за ступање у Вишу школу. За наставак школовања на Вишој школи било је потребно најмање пет година службе, највише 32 године старости и највише чин капетана 1. класе, сређене материјалне прилике и положен ригорозан пријемни испит. У периоду после 1930. број слушалаца Више школе је у односу на претходну епоху готово учетворостручен. Официри са завршеном Вишом школом могли су да конкуришу за генералштабну припрему. У истом периоду дошло је и до кадровског јачања наставног особља у **В. а.**, јер је у настави ангажован већи број квалитетних генералштабних официра, као и универзитетских професора из грађанства. Сем тога, наставни планови и програми су неколико пута мењани и прилагођавани савременим тенденцијама. Ипак, снажну препреку модернизацији наставе у **В. а.** представљала су окоштала доктринарна начела југословенске војне елите, која су се заснивала на искуствима I светског рата и као таква онемогућавала увођење у наставни процес савремених ратних искустава и искустава других армија на плану модерног организовања војске и употребе ваздухопловства и оклопних и моторизованих јединица. Иако је, као у Војсци Краљевине Србије, **В. а.** конципирана као општа образовна установа за припрему будућих официра и усавршавање младих официра, временом су се почели одвајати поједини смерови. Тако је 1923. у Дубровнику почела рад Поморска војна академија, па су официри морнарице школовани потпуно одвојено, чиме је прекинута дотадашња пракса стварања поморског официрског кадра дошколовавањем и специјализацијом официра са завршеном општом **В. а**. Такође, 1925. је почело и засебно школовање официра позадинских служби у оквиру новоосноване Интендантске академије, што је било диктирано захтевима карактера позадинских послова, модернизације војске и значајем система логистичке подршке у савременим ратовима. Ваздухопловни официри су се све до 1939, када је формирана Ваздухопловна војна академија, школовали у јединственој **В. а.** по општем плану и програму, а тек по завршетку школовања и унапређењу у официрски чин усавршавали у летачким вештинама у специјализованим ваздухопловним школама. Формирањем те академије заокружен је процес конституисања **В. а.** као високошколске војне установе намењене школовању официра копнене војске. **В. а.** Војске Краљевине Југославије прекинула је рад непосредно пред почетак II светског рата на простору Југославије, почетком априла 1941, а питомци су распоређени у ратне команде, јединице и установе на различите подофицирске дужности.
Још током трајања рата, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ у Београду је 1944. основана **В. а.** Демократске Федеративне Југославије. Предвиђено је да школовање траје две године. У прву класу примани су питомци, претежно учесници рата, најчешће већ командири водова или политички делегати водова, омладински руководиоци и борци из различитих јединица Југославије. Прва генерација питомаца је имала 2.300 слушалаца, а опште образовање питомаца је било веома различито – од основне до завршене средње школе. Питомци су се добровољно јављали или су као најбољи борци бирани у својим ратним јединицама. У већини случајева били су чланови КПЈ или СКОЈ. План и програм школовања је обухватао општевојну обуку у трајању од једне и по године и стручну родовску обуку у трајању од шест месеци на крају школовања. Настава је извођена претежно у школи у оскудним кабинетским условима, док је 30 дана годишње било предвиђено за логоровање и тактичке вежбе. Тежиште наставе је било на изучавању тактике, наоружања, настави гађања и топографији. Око 80% питомаца прве класе завршило је школовање у Академији са одличним или врло добрим успехом. Наставни кадар су чинили претежно официри Војске Краљевине Југославије, који су се вратили из ратног заробљеништва, и мањим делом официри поникли у рату. Литература која се користила у настави била је разноликог порекла. Учило се из југословенских и совјетских уџбеника, често и на основу скрипти и бележака са предавања, по плану и програму који је у основи личио на предратни француски, одомаћен у Војсци Краљевине Југославије.
**В. а.** Демократске Федеративне Југославије укинута је септембра 1945. Уместо ње, по совјетском моделу, основана су посебна родовска војна училишта: пешадијско, артиљеријско, тенковско и инжењеријско. У новоформираним специјализованим училиштима школовање је трајало две године. Осећао се недостатак квалитетног наставног кадра. План и програм наставе били су под потпуним утицајем совјетских саветника. Категоризација, уџбеници, правила и прописи били су совјетски. Наставна база је била веома слаба, а услови рада врло тешки. Због низа тешкоћа 1946. је каснио почетак наставе. Од 25 предмета које су питомци изучавали на првом месту је била политичка настава, затим војностручни и општеобразовни предмети и, на последњем месту, психологија и педагогија. По учвршћивању утицаја совјетских саветника психологија и педагогија су потпуно одстрањене из наставног плана и програма, што је оставило негативне последице на оспособљеност младих официра за рад у трупи. Као страни језик учио се само руски, уместо изборног у дотадашњој **В. а**. Код питомаца из грађанства акценат је стављан на војну обуку, а код оних који су на школовање стигли из војних јединица инсистирало се на општеобразовним предметима. До сукоба са Совјетским Савезом и његовим савезницима 1948. у југословенским војним училиштима школовао се и већи број питомаца из Албаније, Бугарске, Пољске и Чехословачке. Реформисањем система војног школства 1953. укинута су постојећа училишта и поново је формирана јединствена **В. а.** ЈНА у којој је школовање трајало три године. Прве две године школовања биле су посвећене општевојној, а трећа стручној родовској обуци. На школовање у обновљену **В. а.** примани су младићи из грађанства са средњошколским образовањем и активни подофицири. **В. а.** ЈНА је 1964. преименована у **В. а.** Копнене војске. Убрзо, 1966, дужина школовања у **В. а.** је продужена са три на четири године. Реформисано школовање у **В. а.** се састојало из два двогодишња циклуса. Током прве две године учили су се општеобразовни и општевојни предмети, док се у наредне две године вршила специјализација за потребе појединих родова војске.
Велика реформа система војног школства је започела 1969, а у склопу преобликовања система војних школа и академија реформисана је и **В. а**. Основни циљ реформе **В. а.** било је њено прерастање у високошколску војну установу. Школовање за све смерове – пешадијски, артиљеријски, противавионски артиљеријски, инжењеријски, оклопних јединица, везе, АБХО, геодетски, трајало је четири године. Током прве две године у настави су реализовани заједнички садржаји, који су обухватали наставу из општеобразовних и општевојних предмета. У наредне две године извођена је уско специјализована настава по смеровима. Део наставе је реализован у школско-наставним центрима родова и служби. Настава у школско-наставним центрима изводила се на крају школовања и трајала је, у зависности од потреба рода или службе, односно смера **В. а.**, један или два семестра током којих су питомци изводили полигонску обуку, стручну праксу и специјализацију. Кандидати за **В. а.** су од 1970. примани из цивилних средњих школа са четворогодишњим трајањем и средњих војних школа, а од 1973. и из трогодишњих школа за радничка занимања, после успешно положеног пријемног испита из математике и физике. Од 1974. на школовање у **В. а.** су примани и кандидати са завршеном новоформираном војном гимназијом. Прекомпоновани наставни план и програм су омогућавали стицање општеобразовних, војностручних, идеолошко-политичких, техничких и општевојних знања потребних за обављање почетних официрских дужности – командира вода и чете. Уведен је систем извођења наставе по принципима рада високошколских установа (предавања, вежбе, семинари, практични и примењени облици наставе – стажирање, логоровање и скијање). Полагани су испити из сваког предмета, а оцене су биле од 5 до 10. Из сваког предмета испит се могао полагати највише четири пута, а четврти пут пред комисијом. На крају школовања питомци су полагали дипломски испит, који се састојао из писаног рада са одбраном и усменог испита из једног или два најважнија војностручна предмета, у зависности од смера за који се питомац школовао. **В. а.** Копнене војске је 1974. ушла у састав Центра високих војних школа.
Уз мање измене и допуне наставног плана и програма и неопходну модернизацију наставног процеса **В. а.** није битно мењала своју структуру и начин рада све до нестанка ЈНА 1992. Почетак ратних дешавања на територији бивше СФРЈ затекао је питомце завршних година **В. а.** у различитим школским центрима, претежно на територији Хрватске и Словеније. Нашавши се у опкољеним гарнизонима, питомци и наставници **В. а.** у појединим школским центрима су били приморани да се под борбом повлаче са тих простора. Питомцима који су **В. а.** завршавали школске 1991/92. школовање је скраћено за шест месеци, а као коначне оцене признате су им оне са колоквијума. Од 1955. до 1992. као саставни део спољнополитичке доктрине несврстаности у **В. а.** се, на основу међудржавних споразума, школовао и већи број питомаца из афричких и азијских земаља.
Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992, формирана је јединствена **В. а.** прикључивањем **В. а.** Копнене војске у виду посебних смерова Ваздухопловне војне академије и Морнаричке академије. Питомци су добили статус студената. Школски центри су премештени у Србију и Црну Гору пресељењем сачуваних делова наставних база ранијих школских центара. Систем наставе је уз одређене измене наставног плана и програма, делимичну модернизацију и укидање идеолошко-политичких наставних садржаја, у основи остао исти. Одливом кадра због тешке економске ситуације у земљи и отцепљења других република, редукцијом наставне базе, смањењем прилива новчаних средстава и умањењем интересовања за студирање кандидата из грађанства **В. а.** се нашла у тешком стању. Ипак, у периоду до 1999. консолидовала се. Крајем марта исте године, због почетка агресије НАТО пакта, привремено је обуставила рад, а студенти су до престанка ратних дејстава пуштени кућама. Укидањем Војнотехничке академије 2003, школовање официра техничких служби се обавља на одговарајућим смеровима јединствене **В. а**. Процес модернизације наставе и измене наставних планова и програма **В. а.** започео је 2003. Од 2007. за дужности у појединим родовима и службама на **В. а.** се школују и девојке. Сем оспособљавања студената за почетне официрске дужности, у **В. а.** се реализују и различити курсеви за стручно усавршавање официра, подофицира и цивилних лица на служби у Војсци Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; О. Бјелица, *Војна академија Копнене војске* *1944–1984*, Бг 1983; M. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА БАНДА → ВОЈНИ ОРКЕСТРИ
**ВОЈНА БАНДА → ВОЈНИ ОРКЕСТРИ**
# ВОЈНА БОЛНИЦА У БЕОГРАДУ
**ВОЈНА БОЛНИЦА У БЕОГРАДУ**, почела је са радом 1. XI 1909. као Општа **в. б**. Први управник најмодерније болнице на Балкану био је санитетски потпуковник др Роман Сондермајер. Болница је имала 400 болесничких постеља и одељења: хируршко, унутрашње (и за заразне и нервне болеснике), очно и кожно-венерично. Болница је опремљена и рендгеном, лабораторијом и зубном станицом. За време балканских ратова сви начелници су замењени резервним санитетским официрима, а на своја места су се вратили после рата. За време балканских ратова радило је више мисија Црвеног крста у овој болници: Чешка мисија (проф. Рудолф Једличка на I одељењу), Руска мисија (доц. Софотеров), Московска мисија (др Николај Холин) и Немачка мисија (познати берлински хирург проф. Рудолф Клап, на II одељењу). За време I светског рата у болници је радила америчка мисија са др Едвардом В. Рајаном на челу, који је својим преданим и стручним радом много задужио српски народ. Њему је често помагала др Славка Михаиловић, једини преостали хирург на Суботићевој клиници за време окупације. Непосредно после I светског рата у болници је било завојиште Дунавске дивизије, а управник је поново био Роман Сондермајер. Општа **в. б.** је 1922. претворена у Сталну **в. б.** Прве армијске области. Управник ове болнице до 1922. био је пуковник др Чеда Ђурђевић, а потом пуковник др Сава Поповић. Због војноорганизационих проблема, ово је период стагнације **в. б**. Лекари **в. б.** узели су знатно учешће у формирању Медицинског факултета у Београду. Тек доласком ђенерала др Јордана Стајића за начелника санитета ова болница је 1930. преформирана у Главну **в. б.**, чиме јој се даје и академски значај, поред лечења као основне функције. Приликом свечаног отварања, којем је присуствовао и краљ Александар I, ђенерал др Јордан Стајић открио је спомен бисте ђенералу др Сими Карановићу и пуковнику др Михаилу Марковићу пред зградом Управе Главне **в. б.**, спомен-плочу Роману Сондермајеру на Хируршком одељењу и спомен-плочу погинулим и умрлим лекарима, апотекарима и њиховим помоћницима у ратовима 1912–1918, која је постављена у фоајеу Управе Главне **в. б**. На овој спомен-плочи уклесано је 238 имена: 167 лекара, 24 медицинара, 25 апотекара и 22 апотекарска помоћника. Главна **в. б.** 1930. имала је 780 болесничких кревета, а 1933. основано је још једно хируршко одељење. Управници болнице били су санитетски бригадни ђенерали: др Жарко Трпковић (1933), др Милан Димитријевић (1934) и др Ђорђе Протић (1936). После ширења капацитета 1937. и 1939, болница је имала 1.200–1.500 кревета. У овом периоду почиње и образовање лекара специјалиста. Стремљења је најбоље изразио 1934. начелник санитета генерал др Жарко Рувидић рекавши да „Главна **в. б.** неће бити само највећи и најбоље уређен болнички центар у нашој војсци, него и наша војномедицинска школа слична Војномедицинској Академији у Лењинграду (Санкт-Петербург), Јозефинум-у у Бечу, школи Val de Grâce у Паризу, где ће се спремати будуће генерације наших војних лекара да наставе рад у војној медицини тамо где ми станемо". После окупације Југославије (1941) болница је била у надлежности владе Милана Недића и наставила је с радом у смањеном обиму. Октобра 1944. Санитетско одељење Врховног штаба преузело је ову болницу и прогласило је за Главну **в. б.** НОВЈ. За управника је постављен пуковник др Иван Павлетић, до тада шеф хируршке екипе Прве пролетерске дивизије. У октобру 1944. болница је имала 761 кревет са 744 рањеника и болесника. У њој су радила 32 лекара, од којих 4 хирурга. Затечено стање у болници било је лоше, а део зграда био је оштећен приликом савезничког бомбардовања Београда у априлу и мају 1944. Током рата у болници је било насељено око 120 станара са породицама, што је отежавало рад и спречавало ширење болничких капацитета. У свом саставу болница је имала Прво и Друго хируршко одељење. Због великог прилива рањеника са фронта број кревета се повећавао, како у самој **В. б.** тако и у другим болницама у Београду, које су јој биле административно припојене. Тако се под називом Главна **в. б.** НОВЈ, после ослобођења Београда, подразумевао комплекс болничких установа који су чиниле: **В. б.**, Железничка болница (196 кревета), Градска болница (276 кревета), нека одељења Опште државне болнице и клиника Медицинског факултета (795 кревета), Болница Братинске благајне, Болница Трговачке омладине (110 кревета) и Санаторијум „Станковић" (25 кревета). Током 1944. у овим установама било је дневно око 450–500 рањеника. У децембру 1944. болница је имала 112 лекара, од којих 24 хирурга. Из ове болнице рањеници су били евакуисани у болнице у Смедереву, Панчеву, Ковину, Крагујевцу, Нишу итд. У периоду новембар-децембар 1944. број кревета повећао се на више од 2.000, а попуњеност је била 80–101%. Укупно је било примљено 4.663 р/б (просечно по 70/дан). Од 537 рањеника, број тешких повреда кретао се према појединим регијама тела од 46,4–58,7%. Укупни морталитет рањеника био је 4%, а код тешких повреда 8,8%. Посебно велик морталитет (70,1%) био је забележен код пенетрантних повреда трбуха. Последња три месеца рата, у периоду завршне офанзиве за ослобођење Југославије, збринуто је 7.937 р/б. Број расположивих кревета повећао се на више од 2.300. Излечено је и враћено у јединице 3.859 р/б (48,6%). У марту 1945. за новог управника Градске **в. б.** постављен је мајор др Војислав Стојановић, до тада хирург у Болничком центру бр. 2 Главног штаба Србије у Крагујевцу. Шеф Првог хируршког одељења био је капетан др Велимир Мајсторовић (7 лекара, 100 кревета), шеф Другог хируршког одељења -- поручник др Часлав Бабић (7 лекара, 150 кревета). На овом одељењу су лечени и ортопедски болесници које је водио др Милош Симовић. Шеф Трећег одељка хируршког одељења на Мед. ф. био је капетан др Станислав Букуров (10 лекара, 180 кревета). У току 1945. административно придодата хируршка одељења из других београдских болница постепено су бивала расформирана као војне јединице. Изузетак је била Болница Београдске трговачке омладине у Звечанској улици у којој је, уз помоћ енглеске екипе за пластичну хирургију (у оквиру помоћи УНРЕ), формирано Одељење за пластичну хирургију Главне **в. б.**, на којем је, први пут у Југославији, уведена ендотрахеална анестезија. На хируршким одељењима Градске **в. б.** 1945–1950. лечено је укупно 18.674 р/б и учињена је 9.641 хируршка интервенција. Лечено је и рехабилитовано више од 45.000 ратних инвалида. У овом периоду, начелник Првог хируршког одељења био је мајор др Вјечеслав Казмин, а Другог хируршког одељења – потпуковник др Велимир Мајсторовић. Управник Главне **в. б.** ЈА у периоду 1947–1948. био је генерал-мајор др Војислав Дулић. Велике заслуге за напредак хирургије имају и пуковник доц. др Александар Телебаковић, главни хирург ЈА, начелник хируршке катедре и члан хируршке катедре Медицинске велике школе и пуковник др Војислав К. Стојановић, управник и главни хирург Градске **в. б.** и наставник ратне хирургије, који је од 1948. професор на Мед. ф. у Београду и управник Друге хируршке клинике. Главна **в. б.** је 1950. преформирана у Војномедицинску академију.
Миле Игњатовић
Здање **В. б.** налази се у Пастеровој улици бр. 2. Данас је у саставу Клиничког центра Србије. Комплекс **В. б.** на Западном Врачару у Београду подигнут је на иницијативу и залагањем Романа Сондермајера, првог управника болнице. Грађен је на простору од око 8 ха, између 1904. и 1909, према пројекту Данила Владисављевића. За своје време представљала је пример савременог архитектонског концепта болнице павиљонског типа. Симетрично решење комплекса које се поклапа са осовином улице Светозара Марковића, као и диспозиција појединих павиљона и њихова међусобна повезаност парковским површинама, представљали су веома висок домет урбанистичко-архитектонског концепта. Комплекс обухвата 12 објеката. Владисављевић је остварио јединствени ансамбл који одговара и естетским и утилитарним захтевима, а има посебно место у историји архитектуре и урбанизма Београда. У осовини је главни улаз у комплекс и управно-административну зграду, наглашен карактеристичном романичком кулом. Положај Управне зграде давао је упечатљиву силуету Западном Врачару. Све зграде обликоване су стилски јединствено и пример су неоромантичарских тенденција у архитектури Србије тога доба. Функционалност унутрашњег простора задовољила је највише захтеве санитетске службе са почетка XIX в., а ни до данас добро смишљена решења и усклађеност архитектуре са наменом нису у целини превазиђени. Својевремено је овај комплекс добијао висока признања домаћих и страних стручњака и сматран је најмодернијом болницом на Балкану. Историјски значај **В. б.**, првог осмишљеног болничког комплекса у Београду, вишеструк је с обзиром на њену велику улогу у балканским и I светском рату. У овој установи оспособљавани су најбољи кадрови, у њој су радили знаменити лекари у историји медицинске службе, а као медицински и образовни центар од значаја за развој санитета Србије и Београда била је језгро из којег се развио Медицински факултет у Београду. **В. б.** на Врачару проглашена је за споменик културе 1987.
Саша Михајлов
ЛИТЕРАТУРА: *Војносанитетски гласник*, 1930, 1; В. Станојевић, „Најстарије болнице у Београду", *ГГБ,* 1960, VII; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 1981; М. Игњатовић, „Историја војне хирургије у Србији (до Другог светског рата)", у: Р. Б. Чоловић (ур.), *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Игњатовић, „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918), III део: Четврт века мира", *ВП*, 2004, 61(1); А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", *ВП*, 2009, 66(3); *Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА ГРАНИЦА → ВОЈНА КРАЈИНА
**ВОЈНА ГРАНИЦА → ВОЈНА КРАЈИНА**
# ВОЈНА ИНДУСТРИЈА
**ВОЈНА ИНДУСТРИЈА**, индустријски производни погони чију основну производњу чине средства наоружања и војна опрема. На српским просторима развој **в. и.** почиње кpajeм XVIII и у првим годинама XIX в. У jединој државној барутани у Страгарима (на западним падинама планине Рудник) производња црног барута почела je 1806, а у београдској тополивници (у Доњем граду поред Саве) лили су се топови у периоду од 1808. до 1813. У дане пада Карађорђеве Cpбиje 1813. порушена je и спаљена страгарска барутана, а ливницу у Доњем граду у Београду Турци претварају у војничку кухињу. По налогу кнеза Милоша, 1836. формиран je у Kparyjeвцу први војни арсенал, кojи 1847. прелази у Фабрику за војну спрему. Барутана у Страгарима обновљена je и знатно проширена, а поновна производња барута почиње 1837. Већ у току 1837. и 1838. произведено je 5.948 ока (око 7.500 кг) топовског и пушчаног барута.
Међутим, систематско старање државе о снабдевању и опремању вojcкe наоружањем и војном опремом почиње после саветовања одржаног на захтев кнеза Милоша 21. I 1837. у Kpaгyjeвцу. Изградња Тополивнице у Крагујевцу почела je 1851. Из њених погона прва индустриjски изливена артиљеријска opуђa излазе 15. X 1853 (изливена су четири топа и две хаубице). Истовремено, обнављају се, а затим значајно проширују и мoдepнизyjy, производни погони у дpжaвнoj барутани у Страгарима. Тополивница у Крагујевцу и страгарска барутана представљају прву савремену индустрију у тадашњој Србији. Период 1850-их посебно је значајан у развоју **в. и.** у производњи црног барута и израде ливењем топова и ђулади. Технологија израде црног барута у Страгарској барутани до 1854. била је прилично застарела, али је касније усавршена у складу са праксом познатих европских барутана. Тополивница у Београду је модернизована набавком машина и опреме, највећим делом у Белгији, а постојећа радионица је проширена објектима намењеним за ливницу, лаборашницу и магацин. Одлуком кнеза Александра Карађорђевића 1851. Тополивница из Београда је из стратешких и производних разлога пресељена у Крагујевац.
*Између два светска рата*. По завршетску I светског рата и ставарања Краљевине СХС у наоружању војске налазиле су се велике количине првенствено француског и немачког заплењеног наоружања тако да сем одржавања није било потребе за новим средствима. Међутим, како се век употребе и исправности наоружања мењао, указала се потреба не само за одржавањем него и за занављањем средстава тако да стање почиње да се мења.
Почев од 30-их година изграђено je неколико државних фабрика и ремонтних радионица, као и неколико приватних фабрика наоружања и војне опреме (првенствено за производњу пешадијског оружја и муниције, барута и експлозива, а касније, уз учешће државног и приватног капитала, и за делимичну производњу артиљеријске и минобацачке муниције, заштитних маски, авио-бомби и авиона). Војнотехнички завод у Kparyjeвцу био je нajвeћи и најважнији југословенски војноиндустријски капацитет. Имао je свoje одељке и погоне у Скопљу, Загребу, Новом Саду, Capajeвy, Чачку, Камнику, Славонском Броду, Ужицу и Крушевцу. Пред почетак II светског рата почела je у Вреоцима недалеко од Лазаревца изградња погона за производњу црног барута. Међутим, рат je омео ову изградњу. **В. и.** Југославије на територији Србије до почетка II светског рата имала је у свом саставу: Војнотехнички завод у Kpaгyjeвцу, највећи и најважнији југословенски војни капацитет који је имао шест истурених погона од којих на територији Србије у Новом Саду, Чачку, Ужицу и Крушевцу, оспособљен за производњу пушака и пушкомитраљеза 7,9 мм, стрељачке муниције калибра 7,9 мм, упаљача за артиљеријску муницију, ручних бомби, минобацача 81 мм, јахаћег и товарног прибора; Војнотехнички завод у Обилићу, за производњу нитроцелулозних барута, бојних отрова и средстава за задимљавање; уочи рата завршена је монтажа опреме за производњу заштитних маски; Војнотехнички завод у Чачку, производња инжењерске опреме, непосредно пред рат припремана je монтажа пољских телефона и радио-станица; Војнотехнички завод у Новом Саду; Војна одећа у Београду; Државна фабрика авиона у Краљеву. Приватне фабрике за производњу наоружања на територији Србије биле су: Фабрика оружја и муниције у Ужицу, за производњу малокалибарског оружја и муниције; Фабрика муниције „Вистад" у Ваљеву, за производњу пушчане муниције, ручних бомби, мина калибра 81 мм и авио-бомби од 12,5 и 25 кг. Ова фирма је 1939. почела са изградњом фабрике за производњу тринитротолуола (ТНТ) у Баричу, недалеко од Обреновца, али она до почетка рата није била завршена. Уочи рата припремала је производњу штитова, купола и врата за бункере, а производила је и нагазне мине; Фабрике авиона „Икарус", „Рогожарски", ,,Змај", „Утва" и „Албатрос"; Фабрике авионске опреме „Телеоптик", „Микрон" и „Нестор" у Београду; Фабрика аеропланских мотора у Београду. Све ове београдске фабрике производиле су делове и опрему за авионе. По лиценци су произвођени авиони: Бреге (Bregeot) 19 и његов мотор Јупитер 9 АД од 420 КС; Потез 25 са истим мотором и лаки бомбардер Дорније (Dornier) – До–17 са два мотора од по 860 КС. Пред рат је завршен развој ловачког авиона домаће конструкције ИК–3 који је био једнак, а по неким својствима и бољи од тадашњих одговарајућих немачких авиона. **В. и.** није располагала, као и тадашња целокупна индустрија Југославије, домаћим сировинама и репроматеријалима, а највећи део наоружања производио се по страним лиценцама (пушка – белгијска лиценца, пушкомитраљез – чехословачка лиценца, минобацач са муницијом – француска лиценца, неке врсте артиљеријске муниције – чехословачка лиценца, авиони и авионски мотори – углавном француске лиценце). Укупан годишњи капацитет **в. и.** Србије за производњу наоружања пред II светски рат процењује се на: 65.000 комада пушака калибра 7,9 мм, 6.000 пушкомитраљеза истог калибра, 100 милиона пушчаних метака, 400.000 ручних бомби, 4.000 минобацача калибра 81 мм, 100.000 минобацачких пројектила истог калибра, око 200 т црног барута, 6.000 км штапина, око 3.000 тона експлозива, 130 клипних авиона (претежно школских), минималне количине авионских бомби, 150.000 заштитних маски и нешто инжењерске опреме. Монтажа пољских телефона и радио-станица тек је била започела.
*У току II светског рата*. За првих неколико месеци окупације, а затим и касније, окупатор је демонтирао и однео у Немачку сву производну опрему, осим неких мање употребљивих машина, и порушио скоро све објекте српске (југословенске) **в. и**. Из Војнотехничког завода у Крагујевцу однето је више од 3.500 машина и комплетних постројења, инсталација, уређаја и затечених делова и репроматеријала. Демонтирана је електрична централа и порушене скоро све зграде. У току окупације, са оним што је у Заводу остало, окупатор је вршио мање оправке возила, пушака, пушкомитраљеза и нишанских справа. Фабрика наоружања и муниције у Ужицу потпуно је онеспособљена. После експлозије у партизанској фабрици оружја и поновног уласка Немаца у Ужице, власник фабрике Пошингер је заједно са Немцима транспортовао у Земун известан број машина за ловачку муницију, а jeдaн део производне опреме, после оправке у Познању, продао Независној Држави Хрватској, која је купљену опрему ускладиштила у Загребу, а затим упутила у Немачку као помоћ. Од онога што је остало од Војнотехничког завода у Обилићеву после априлског бомбардовања, окупатор је однео опрему за производњу маски и опрему за производњу више хемијских производа (нитроцелулозе и барута, етера, азотне киселине, активног угља, тринитротолуола, бојних отрова и др.), а зграде порушио. Из „Вистада" у Ваљеву окупатор је однео нову опрему за производњу стрељачке муниције и продао НДХ, а осталу опрему (76 вагона машина) отпремио у Немачку. Опрему Државне фабрике авиона у Краљеву окупатор је демонтирао и однео, а зграде и друге објекте порушио. Из Војнотехничког завода у Чачку однето је 258 машина и уређаја. Крајем 1941. радила је Фабрика оружја и муниције у Ужицу за потребе Народноослободилачке војске, која је у току 65 дана рада (до поновне немачке окупације Ужица) произвела 21.000 пушака, 2,7 милиона пушчаних метака, 20.000 ручних бомби, 50.000 тромблонских мина, 3.000 Молотовљевих коктела, поправила 800 пушака, 200 пиштоља, 500 пушкомитраљеза и митраљеза, три топа и два тенка и ремонтовала око 5.000 артиљеријских метака.
*После II светског рата*. У првим послератним годинама обнављају се извесни производни капацитети, а затим се граде и нови ослањањем на сопствену производњу у опремању оружаних снага наоружањем и војном опремом. На територији Црне Горе и БиХ није било погона за производњу барута и оруђа све до почетка 1950-их година када је из стратегијских разлога највећи део погона **в. и.** пресељен из Србије (Ваљево, Крагујевац, Београд-Раковица, Обилићево и Краљево) на територију БиХ (Сарајево „Претис", Коњиц „Игман", Бугојно „Славко Родић", Нови Травник „Братство", Витез „Слободан Принцип Сељо" и Мостар „Соко"). Стварање институционалне основе за истраживачко-развојни рад почиње 1946. када југословенско ратно ваздухопловство оснива Ваздухопловнотехнички институт у Земуну и Ваздухопловни опитни центар у Батајници. Тек конституисана **в. и.**, крајње скромних могућности, формира у току 1947. и 1948. најпре групу за студије наоружања, потом Институт бр. 11 у Крагујевцу, а 1948. Вojнoтexнички институт у Београду који окупља техничке стручњаке ангажоване у родовима Копнене војске. Прве године истраживачко-развојног рада носе обележjа пионирских напора. За кратко време развијен је и 1949. усвојен у наоружање бродски топ „Б-1" калибра 76,2 мм, једно од најбољих решења у свету у то време; затим ручни противтенковски бацач „М49" са кумулативним пројектилом оригиналне концепције; нова пушка М48 калибра 7,9 мм; минобацач калибра 120 мм М-52 са хидроеластичним системом, први минобацач овакве концепције у свету; школско-борбени авион са клипним мотором; неколико борбених пловила и велик број других средстава наоружања и војне опреме. Обнова капацитета **в. и.** почела је у првим послератним данима, а први петогодишњи план **в. и.**, донет у марту 1948, предвиђао је изградњу 15 нових фабрика, обнављање у рату порушених и оспособљавање одређених погона некадашњих фабрика **в. и**. Највећи број капацитета **в. и.** изграђен је до 1951, а 1956, када је изградња практично обустављена (инвестира се само у одржавање и модернизацију производних капацитета), **в. и.** Југославије сачињавале су 32 фабрике (18 потпуно нових), једна у завршној фази изградње, пет индустријских и једна средња техничка школа. **В. и.** је 1956. запошљавала 21.548 радника, од тога 69% производних и 31% у режији. У периоду од 1946. до 1956. у **в. и.** Југославије инвестирано је укупно 102,5 милијарди динара. Значајна улагања почињу 1948, а највише је уложено 1951 (16,9% укупних инвестиционих улагања те године у Југославији). Новац за изградњу **в. и.** обезбеђиван је из војног буџета до 1954, а касније су инвестиције кредитиране из општег инвестиционог фонда, све до његовог укидања (камата 1–3% са роковима враћања 10 година за производну опрему и 25 година за грађевине). У том периоду изграђене су фабрике: „Претис" у Вогошћи, „Крушик" у Ваљеву, „Први партизан" у Ужицу. У периоду до 1956, у војнотехничким институтима и **в. и.** радило се на развоју или модернизацији више од 40 сложених средстава и система наоружања и војне опреме, а најважнији су: нови аутомат калибра 7,62 мм; нови противтенковски ручни бацач М-57; противавионски троцевни топ калибра 20 мм и противавионски топ 40 мм са муницијом; противтенковски топ 90 мм; хаубица 105 мм са муницијом и хаубица 155 мм; миноловац, торпедни чамац, десантни тенконосац, реморкер са парним турбинама и бродски торпедо; авион за везу „Курир"; млазни, авион (школски, прелазни и борбени). Истовремено, радило се на средствима везе (УКТ радио-станица, авионска радио-станица) и другим електронским и електричним уређајима, већем броју нишанских и осматрачких уређаја. Освојена је производња нитроцелулозних барута и више врста средстава за иницирање. Српска **в. и.** је до краја 1956. испоручила оружаним снагама Југославије: 418.540 пушака 7,9 мм, 33.000 аутомата 7,62 мм, 3.900 пушкомитраљеза и митраљеза 7,9 мм, 250.000 пpojeктила за противтенковски ручни бацач, 646 милиона метака пушчане и митраљеске муниције, 85 ловачких авиона, 25 речних пловила, објеката и др. У том периоду нajвeћи део потреба оружаних снага у наоружању и вojнoj опреми обезбеђује домаћа **в. и**. Инсталирани максимални производни капацитет **в. и.** (при раду у jeднoj смени) показују следећи подаци: пушака 7,9 мм 90.000 комада, аутомата 7,62 мм 40.000 комада, пушкомитраљеза и митраљеза 2.500 комада, ручних ПТ бацача 10.000 комада, топова 20/3 мм „Хиспано" 100 оруђа, метака 7,9 мм 199 милиона комада, метака муниције 7,62 мм 90 милиона комада, метака муниције 12,7 мм 15 милиона комада, пројектила за ПТ ручни бацач 150.000 комада, метака ПА муниције 20 мм 1,8 милиона комада, метака ПА муниције 37–40 мм 600.000 комада, мина 82 мм 300.000 комада, ПТ мина (за запречавање) 180.000 комада, клипних авиона 50 комада, школских авиона 80 комада, млазних авиона 150 комада, тенкова 100 комада, нитроцелулозног барута 1.500 т, тринитротолуола (ТНТ) 3.600 т, рударског експлозива 8.000 т.
*После НАТО бомбардовања*. Током агресије НАТО пакта значајно су уништени капацитети **в. и**. Благовременим мерама значајан део опреме је измештен и сачуван од уништења тако да су најважнији капацитети релативно брзо оспособљени, а од 2003. покренута је производња пре свега муниције и основних система науружања. Паралелно са обновом производних капацитета одвијао се и развој нових и модернизација постојећих система наоружања и војне опреме. Од 2006, после раздруживања са Црном Гором, српску **в. и.** данас чини систем предузећа са посебним капацитетима за производњу наоружања и војне опреме: „Југоимпорт – СДПР" у Београду, компанија која се бави трговином наоружања, одбрамбене опреме, трансфером технологија и организацијом производње у циљу реализације уговорених испорука наоружања и војне опреме; Застава оружје у Крагујевцу, за развој и производњу малокалибарских оружја и оруђа калибра до 40 мм; „Први партизан" у Ужицу, за развој и производњу малокалибарске муниције; „Крушик" у Ваљеву, корпорација за развој и производњу минобацача и минобацачких мина, балистичких и вођених ракета; „Слобода" у Чачку, за развој и производњу свих врста артиљеријске муниције и система за противоклопну одбрану и др.; „Милан Благојевић" у Лучанима, за развој и производњу свих врста барута, барутних пуњења и погонских ракетних горива, те компонената погонских пуњења; „Прва искра" у Баричу, за развој и производњу експлозива; „ФАП" у Прибоју за развој и производњу специјалних војних возила; „Трајал корпoрација" у Крушевцу, са фабрикама за развој и производњу заштитних средстава, привредних експлозива, пиротехнике и хемије за потребе војске и снага безбедности; „Утва" у Панчеву, за развој и производњу авиона; „Прва петолетка" у Трстенику, за развој и производњу хидраулике и пнеуматике за војну опрему и системе наоружања; „Телеоптик – жироскопи" у Земуну, за развој и производњу опреме за авионе, оптоелектронских система и компонената. Значајан извоз наоружања и војне опреме почиње да се реализује почев од 2009. Капацитет **в. и.** за извоз наоружања и војне опреме процењује се на око 500 милиона долара. У 2009. **в. и.** је постигла извозни резултат какав је 1989. остварила бивша СФРЈ са три пута већим војноиндустриjским капацитетима. Србија је упркос чињеници да се у војску годинама није улагало, успела да развије и патентира нова средства наоружања и војну опрему за наше оружане снаге. Од пешадијског наоружања развијеног у ВТИ и **в. и.**, Војска Србије је усвојила аутоматске пушке калибра 9 мм М97 и М97К, аутоматскe пушкe калибра 5,56 мм М21 и јуришну аутоматску пушку истог калибра М21С; далекометну пушку 12,7 мм М93 са оптичким нишаном. Домаћа пушка 12,7 мм М93 „црна стрела" са оптичким нишаном М94 развијена је и производи се у фабрици „Застава оружје" у Крагујевцу; самоходна хаубица 155 мм НОРА Б52; противоклопни ракетни систем „Бумбар" намењен је за уништавање тенкова, оклопних возила и утврђених објеката на даљинама до 600 м. Ракета калибра 136 мм има тандем-кумулативну бојеву главу која пробија 900 мм хомогеног челичног оклопа иза реактивног оклопа; вишецевни бацачи ракета калибра 262 милиметра Оркан; вишенаменско оклопно возило Лазар БТР или Лазар БТР 8808-СР МРАП намењено за транспорт људства, извиђање, патролирање, борбена дејства и хитне интервенције. Возило је развило предузеће „Југоимпорт – СДПР"; Ј-22 Орао, борбени авион развијен и серијски произвођен у кооперацији Југославије и Румуније, кроз сарадњу двају ваздухопловнотехничких института и ваздухопловних индустрија. Први прототип је полетео 1974, а међународну промоцију доживео је на ваздухопловној изложби у Паризу; Г-4 Супер Галеб, авион с турбомлазним мотором, намењен за прелазну обуку пилота, развијен је као савременији наследник Г-2 Галеба, већих могућности, за прелазно школовање војних пилота, а пре авиона Орао и других борбених авиона. Секундарна му је борбена намена за дејство против циљева на земљи; авион Ласта, развијан за потпуно и рационално оспособљавање пилота, ученика за прелазак на авион Г-4 Супер Галеб, на виши степен школовања и обуке пилота.
ЛИТЕРАТУРА: О. Пезо, *Војна индустрија Југославије*, Бг 1983; А. Стаматовић, *Војни производни погони, Прва савремена индустрија у Србији (1804–1878)*, *ПИНУС*, *Записи*, 1997, 6; *Војна привреда друге Југославије 1945–1991*, Бг 2001; *Од трешњевог топа до савремене артиљерије (1804–1878)*, Бг 2003.
Јанко Виличић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА КИНЕМАТОГРАФИЈА
**ВОЈНА КИНЕМАТОГРАФИЈА**, кинематографска делатност организована за војне потребе. Назив је први употребио Пољак Б. Матушевски у тексту „Оживљена фотографија: шта она јесте, шта треба да буде" (Париз 1898), у којем је предложио њено оснивање уз образложење потребе стварања овог вида кинематографије. Успешна снимања ратних збивања на Куби из америчко-шпанског рата 1897. уверила су војне руководиоце у потребу стварања кинематографије под окриљем и контролом војске. Прво је Врховна команда француске армије 1915. при Фотографској служби образовала и Филмску службу француске армије, а потом су створене сличне службе у британској, италијанској, немачкој и, касније, у америчкој војсци.
У Српској војсци се веома рано увидео значај који за војску има филм као средство пропаганде, али и едукације војника. Прве кадрове српске војске снимио је у Београду 1897. Андре Кар, сниматељ браће Лимијер. Најстарији сачувани снимак је у филму *Крунисање краља Петра I Карађорђевића у Београду 1904. године*. Први српски филмови о војсци настају 1908. када власник београдског биоскопа „Бен Акиба" Иван Чарнојевић набавља „машину за снимање живих фотографија" и снима филмове *Вежба војске* и *Смена дворске страже*.
По завршетку Првог балканског рата Врховна команда Српске војске није била задовољна како су страни сниматељи приказали војску и српске победе. Прихваћен је, стога, предлог власника биоскопа „Касине" Ђорђа Богдановића да инсценира најзначајније моменте из Kумановске, Прилепске и Битољске битке. Кад је започео Други балкански рат, он је добио дозволу за снимање и од 19. VII 1913. почео да снима на ратишту. Успео је да сними битке на Киселици и Жедилову, на положајима између Криве Паланке и Ћустендила, на којима се борила 1. aрмија, као и битку 3. армије на Говедарнику. Више српских филмских предузећа је снимало рат. За Богдановића је снимао Рус Самсон Чернов, за Светозара Боторића Београђанин Славко Јовановић, а неидентификовани страни сниматељи за браћу Цветковић, закупце кафане „Коларац". Други балкански рат је и први рат у којем су сви важнији догађаји снимљени, а филмови су захваљујући породици Богдановић сачувани и налазе се у Југословенској кинотеци.
У I светском рату 14. VIII 1914. ђенерал Мишић издаје налог да се снимају ратна збивања, а снимљени материјал предаје Обавештајном одсеку на увид. Према сачуваним документима и филмовима С. Чернов је снимио филмове *Српска војска у Срему код Купинова*, *Битка код Прогара* и *Улазак српске војске у Земун*. За Српску војску снимали су и Луј де Бери, Славко Јовановић, Драгиша М. Стојадиновић, сликар Љубиша Валић и Радомир Копша. Одобрење да снимају имали су и страни сниматељи. Међу њима су били и прослављени амерички сниматељ из мексичке револуције Аријел Варџес, Италијан Умберто Ромањоли, Француз Леонс Шнајдер (сниматељ филма *Одбрана Београда 1915*, на којем се виде бранитељи града и мајор Драгутин Гавриловић), те Енглез Клод Аскју и Американац Доналд Томпсон. Врховна команда Српске војске 26. V 1916. издаје наредбу да се фотографишу и снимају сви догађаји значајни за војску, али да кинематографске снимке нико не може узимати без нарочите писане дозволе шефа Обавештајног одсека Врховне команде. Начелник Врховног штаба ђенерал Петар Бојовић издаје 26. VIII 1916. наређење којим се у Обавештајном одсеку Оперативног одељења Врховне команде образује Фотографска секција у којој ће се објединити сва сликарско-фотографска-кинематографска служба у оперативној војсци. По овом наређењу шеф Фотографске секције постао је Драгиша М. Стојадиновић, а у 2. армији је за снимање обучен Михаило Михаиловић. Фотографска секција је од 24. II 1917. ушла у састав Топографског одељења Врховне команде као његова посебна јединица. Кинематографска служба је снимала филмове (*Пожар Солуна*), али и кратке, претежно једноминутне репортаже, од којих је после убиства краља Александра монтирано више филмова који су њему посвећени. Најпознатији су *Легенда Опленца* и *Сцене из живота блаженопочившег витешког краља Александра Ослободиоца*. У Извештају Фотографске секције из новембра 1918, упућеном начелнику Врховне команде, наводи се да је приспео материјал ради фотографисања и снимања важнијих момената из живота наше војске, као и зверстава почињених од стране Бугара, Немаца и Аустријанаца, те наводе места, као и сниматеље: Чеду Антонијевића, Михаила Михаиловића, Душана Михаиловића, Сотира Недељковића. Већину тих филмова (*Борба у отаџбини*, *Крф – костурница наше војске*, *Солунски фронт*, *Наступање у домовину: Кајмакчалан, Кожух, Бабуна, Вардарска долина*, *Сведочанства о злочинима Бугара и Немаца*) однео је 1928. капетан Живорад Павловић у Америку где им се губи сваки траг. Секција се из Солуна прво преселила у Дубровник, а потом у Београд, а шеф секције је постао сниматељ Михаило Михаиловић. Топографско одељење је 10. IV 1920. преименовано у Војногеографски институт, а Секција је ушла у састав његовог Репродукцијског одсека. То означава почетак мирнодопског рада кинематографске секције у Југословенској војсци, под називом Филмска радионица Војногеографског института. Она 1922. престаје да буде војна установа и постаје Државна радионица филмова при Министарству здравља. Свестан значаја који филм има за војску, ђенерал Душан Трифуновић, министар војске и морнарице, враћа Филмску радионицу у надлежност Војске Краљевине СХС 5. IX 1925. Први, потом снимљени филм је *Пут Њ. В. краља Александра и Њ. В. краљице Марије кроз Црну Гору и Приморје*. У Филмску радионицу су распоређени Божидар Лазаревић и Иван Кретић, који су 1926. послати на једногодишње школовање за сниматеље у Чехословачку, те Маријан Франко који је за снимање оспособљен у Филмској радионици. Снимљен је низ филмова о делатности војске, о посетама краља Александра у земљи и иностранству, као и о посетама страних државника Југославији. На основу материјала о краљу Александру направљено је неколико антологија (нпр. *Чувајте ми Југославију*). Плодан рад Филмске радионице прекинут је почетком 30-их година прекомандом школованих сниматеља. Лазаревић, Кретић и Франко напуштају радионицу, а долазе Душан И. Петрановић и Јулије Галант који остају са Михаиловићем све до 1941. Филмска радионица је спремно дочекала II светски рат. Сви сниматељи су добили ратни распоред и налоге шта треба да снимају. Демонстрације 27. III 1941. снимили су сниматељи „Артистик филма" и филм *Боље гроб него роб* послат је у Грчку уочи немачког напада. Било је више аматерских снимања тог догађаја, а сам напад на Југославију снимљен је у немачком филму *Слом Југославије* (*Balkanfeldzug*. *Feldzug im ehemaligen Jugoslawien*). Познато је да је бомбардовање Београда снимао Михаило Михаиловић који је филмове о ратним дејствима сакрио у селу Скела код Обреновца, али су их Немци нашли и одузели. Тиме се завршава и делатност Филмске радионице Војногеографског института. Велика збирка филмова нестала је за време рата.
Ратна збивања у току окупације снимали су аматери. Постојали су немачки журнал са српским сторијама и филмски журнали Недићеве владе. Са борбама партизана свет су упознали енглески (Keнет Родвел), амерички (Пери Фоулер) и совјетски сниматељи (Владимир Јешурин, Виктор Муромцев), а сав материјал је сачуван. Београдски сниматељи Андреја Глишић, Михаило Ивањиков, Михајло Поповић и Жарко Гргуров, окупљени око „Артистик филма", снимају ослобођење Београда. Грађа о филмским снимањима југословенских војних јединица у емиграцији, као и четничких јединица, није се посебно истраживала у страним архивима, а ретко је евидентирана и у њиховим информативним средствима. Играни филмови о партизанима снимани су у току рата и у Совјетском Савезу, а два филма о четницима снимили су и Савезници.
У лето 1944. у Прокупљу почиње организовано деловање Филмске секције Главног штаба НОВ и ПО Србије. После ослобођења Београда и Ниша део секције остаје у Нишу и наставља да се бави приказивањем филмова, а други део који је предводио Радош Новаковић и у којем су, поред бораца придошлих из Прокупља, били и филмски сниматељи из Београда М. Поповић, М. Ивањиков, Стеван Мишковић, Владета Лукић и Ж. Гргуров, прелази у Београд. Наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ, Филмска секција НОВ и ПОЈ званично је формирана 13. XII 1944, а њен руководилац постао је Никола Поповић. Са траком која је конфискована у филмским предузећима или купљена од приватних фотографа и представника страних мисија, Филмска секција започиње снимање филмова. Први домаћи филм био је *Одговор народа краљу* и приказан је 5. II 1945. Двадесет дана касније приказан је и први журнал под називом *Наша филмска хроника број 1* (касније *Филмске новости*). Највећи део материјала снимио је нишки фотограф Ђорђе Васиљевић, а скоро цео број посвећен је догађајима који се односе на Ниш. Снимљени су и документарни филмови *Београд* (Н. Поповић) и *Кораци слободе* (Р. Новаковић). Пробој сремског фронта и кретање јединица Југословенске армије до аустријске границе, заједно са савезничким сниматељима, снима и Симон Рацковић. Та значајна филмска документација чува се у Филмској колекцији Националног архива у Вашингтону.
По завршетку II светског рата, већ 3. VII 1945, укида се Филмска секција Пропагандног одељења Генералштаба Југословенске армије, а три године касније оснива се Одељење за филмове „Застава филм", које убрзо добија назив Војнофилмски центар „Застава филм". То је једино филмско предузеће у Србији које има заокружен процес филмске производње.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Слијепчевић, *Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини*, Бг 1982; Д. Косановић, *Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896–1918*, Бг 1985; М. Савковић, *Кинематографија у Србији током Другог светског рата 1941–1945*, Бг 1994; В. Миловановић, *Југословенска војна кинематографија 1948–1975*, Бг 1998; П. Волк, *Двадесети век српског филма*, Бг 2001; Д. Косановић, *Кинематографија и филм у Краљевини СХС / Краљевини Југославији*, Бг 2011.
Стеван Јовичић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА КРАЈИНА
**ВОЈНА КРАЈИНА**, одбрамбена установа и посебна област (1530–1881), унутар Хабзбуршке монархије, чији је основни задатак у XVI и XVII в. био да брани државне границе од Турака. Када у XVIII в. Турци више нису представљали претњу за Средњу и Западну Европу, добила је још две нове функције: да држи санитарни кордон према Турској и, истовремено, да за европска ратишта даје велик број војника, несразмеран њеној површини и броју становника.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-t-vojna-krajina.jpg)
Стварање **В. к.** започело је непосредно по избору аустријског надвојводе Фердинанда Хабзбуршког за угарског краља 1526, што је омогућило да се у одбрану граница Хрватске и Славоније, покрајина у саставу Краљевине Угарске, укључе земље Унутрашње Аустрије (Корушка, Крањска и Штајерска). Разумљиво је да оне нису имале правну обавезу да се старају о одбрани угарских граница, јер су биле у саставу Немачког царства. Међутим, њихови сталежи су добро проценили и прихватили чињеницу да је то најделотворнији начин да се од турских напада заштите сопствене територије и поданици. Допринос унутрашњоаустријских земаља одбрани од Турака није ограничен само на обезбеђивање средстава за плаћање сталних посада и снабдевање хрватских и славонских пограничних утврђења. Они су новчаним и другим средствима подржали свог надвојводу у његовој одлуци да на свом поседу у Жумберку на граници према Хрватској насели 1530. неколико стотина српских породица, које су дошле са турске територије из крајева око Гламоча, Унца и Срба. Права и обавезе досељеника уређени су 5. VI 1535. владаревим актом. Они су добили право да уживају своје сељачке баштине без плаћања било каквих дажбина, али су били обавезни да као неплаћени војници учествују у одбрани земље. Њима се 1538. придружила друга група досељеника, који су у повељи са додељеним им повластицама именовани као *Rasciani sive Serviani.* Насељавањем Срба на територији ранијег жумберачког властелинства и на арондираним земљиштима неких суседних поседа створена је Жумберачка капетанија (од 1578. у саставу Карловачког генералата), али и у праксу уведен нови начин организовања одбране од Турака. Он је почивао на војној обавези слободних сељака, који су добили на уживање сељачке поседе и били дужни да као неплаћени војници учествују у одбрани државних граница. Овај начин организовања пограничне одбране био је у великој мери сличан организацији турских крајишта. Премда се он у Жумберку показао делотворним, аустријски надвојвода, који је истовремено био и угарски краљ, није тада још имао могућности да га примени и на простору Хрватске и Славоније, јер би тиме била доведена у питање поседовна права тамошњих феудалних господара. Због тога је крајишка одбрана у овим покрајинама и даље почивала на систему међусобно слабо повезаних тврђава, које су тамошњи феудалци препустили владару и чије посаде су плаћали унутрашњоаустријски сталежи. За одбрану тврђава у Хрватској и Славонији био је до 1537, односно до пораза аустријске војске код Горјана, надлежан земаљски капетан Штајерске, Крањске и Корушке. После горјанског пораза именовани су први врховни капетани Хрватске и Славонске крајине, које су тада постале посебне одбрамбене целине из којих су се касније развили Карловачки и Вараждински генералат. Оба генералата су, међутим, све до 1568. била подређена врховном капетану Унутрашње Аустрије, а исте године њихове старешине постале су самостални заповедници два међусобно неповезана система тврђава.
Обавезе Унутрашње Аустрије у погледу издржавања **В. к.** у Хрватској и Славонији биле су све до 12. IX 1577. засноване на прећутном пристанку земаљских сталежа да у ту сврху троше огромна средства, које су прикупљали наметањем пореза својим поданицима. Тада је сазвана конференција у Бечу са циљем да и формално уреди обавезе Крањске, Штајерске и Корушке у одбрани граница Хрватске и Славоније, пошто хрватски и славонски сталежи нису имали за то ни воље ни средстава. На конференцији је расправљен низ важних питања и договорена су нека решења, која је требало да усвоји земаљски сабор. Тада је, између осталог, решено да се заповедништво над крајинама у Хрватској и Славонији повери надвојводи Карлу, који је приликом поделе аустријске баштине 1564. добио на управу Унутрашњу Аустрију. Надвојводи Ернесту поверене су крајине у Мађарској.
Сабор у Бруку на Мури, који је био сазван 1. I 1578, донео је низ закључака, познатих као *Брушки либел*. Они предстаљају један од неколико најважнијих правних аката, којима је утемељена **В. к.** у Хрватској и Славонији као стална одбрамбена установа, али не и посебна област унутар Хабзбуршке монархије. Тада је, измећу осталог, решено: да Штајерска годишње даје 308.365 флорена за издржавање (плаћање официра и тврђавских посада, оправку и изградњу утврђења, њихово снабдевање оружјем и муницијом) Славонске крајине (Вараждински генералат), а Корушка и Крањска 239.839 флорена за издржавање Хрватске и Приморске крајине (Карловачки генералат); да се ради вођења послова одбране ових крајина створи Ратни савет у Грацу, који је морао да буде независан од владаревог Ратног савета у Бечу; да се најважнија старешинска места у Карловачком и Вараждинском генералату, као и места чланова новог Ратног савета, попуњавају само из редова унутрашњоаустријских сталежа, који ће имати и одлучујућу улогу приликом унајмљивања плаћених војника за посаде тврђава; да Жумберачка капетанија, која се налазила на територији Унутрашње Аустрије, буде у одбрамбеном погледу укључена у Карловачки генералат. На сабору у Бруку на Мури сачињен је и списак утврђења у која ће бити смештене војничке посаде и, уједно, одређен број војника за свако утврђење. Тада се дефинитивно учврстила и подела крајина на капетаније, чије су старешине биле одговорне за одбрану поверених им подручја. Међутим, оне су и даље остале само одбрамбене области, а њихово претварање у територијално-управне целине унутар **В. к.** започело је недуго после сабора у Бруку на Мури. Томе је највише допринела околност што је непосредно пред Дуги рат (1593–1606), као и за време његовог трајања, дошло до масовног насељавања српског становништва са турског крајишта у Пакрачком и Пожешком санџаку (Мала Влашка) у Вараждински генералат. У исто време започело је и насељавање Срба из Лике и Крбаве у пусте крајеве Карловачког генералата. Када су на хабзбуршку страну границе пристигле прве веће групе пребега са турске територије, надвојвода Карло сагласио се 5. XI 1587. да се досељеницима поделе земљишта у околини славонских тврђава и да се неки истакнутији међу њима примe у плаћену војничку службу. По окончању рата извршен је у Вараждинском генералату попис досељеника и њиме је утврђено да je 756 српских породица населило 41 село у Крижевачкој, 296 породица 9 села у Иванићкој и 204 породице 9 села у Копривничкој капетанији.
Правни положај Срба, којима су аустријске војне и државне власти приликом сеобе са турске територије обећале ускочке слободе, није био уређен неколико првих деценија по насељавању. Препрека за то била је околност што је један део њих био насељен на пустим земљиштима која су правно припадала појединим световним феудалцима или загребачком бискупу, који су од досељеника тражили да их признају за земљишне господаре. Због тога је цар Фердинанд II (1619–1637) својом дипломом од 15. XI 1627. гарантовао крајишницима право да слободно уживају земљишта на којима су се населили, без обзира на то да ли је била реч о земљи која је као ошасно добро (имовина без законитих наследника, која по праву кадуцитета припада држави – државном фиску) припадала владару или земљи у поседу феудалних господара. У овом другом случају обећано је земљишним господарима одговарајуће обештећење у новцу или земљиштима на некој другој страни. Како су досељени Срби преузели обавезу да врше неплаћену војну службу, владар их је ставио под своју непосредну управу и на тај начин издвојио **В. к.** из надлежности краљевинских органа власти и земаљског сабора. То је подразумевало и доношење одговарајућих прописа, којима ће бити уређена управа и судство у крајишким насељима. Први корак у том правцу било је доношење *Српских статута* (*Statuta Valachorum)*, којима је цар Фердинанд II српској заједници у Вараждинском генералату 1630. признао одговарајућу самоуправу и, у исто време, извршио разграничење надлежности између органа крајишке самоуправе и војних заповедника. Статутима је такође био у основним цртама прописан судски поступак, предвиђене казне за поједине деликте, одређене војне обавезе и, што је било посебно важно, да се одреде међе сеоских атара, чиме је започело разграничавање крајишких од провинцијалних области. Није уређено само питање верских слобода српског, православног становништва, премда су на крајишкој територији почетком XVII в. основани православни манастири (Марча, Лепавина, Гомирје) и Марчанска епископија. Српски статути важили су само у Вараждинском генералату, док су писане повластице у Карловачком генералату добиле само две крајишке заједнице – Срби у Гомирју, Моравицама и Врбовском и Хрвати у Огулину. Остале крајишке заједнице такође су имале одређени степен самоуправе, али она није била уређена писаним актима.
Бечки рат (1683–1699) представља један од најважнијих преломних момената у прошлости **В. к.** јер је у њему Хабзбуршка монархија остварила премоћ над Турском и запосела већи део Паноније (осим југоисточног Срема и Баната), крајеве између Купе и Уне и Лику и Крбаву. Током рата, када су Турци дефинитивно изгубили Славонију (1691), војне власти су дозволиле да се Вараждински генералат прошири насељавањем „ничије земље" до реке Илове, чиме је удвостручена његова територија. Ратни савет у Грацу подржао је и настојања вараждинских генерала и заповедника Петрињске капетаније да створе ново крајиште у пустим крајевима између Купе и Уне, где је после 1689. дошло до масовног насељавања Срба из западних крајева Босне и њиховог укључивања у крајишки систем одбране. Међутим, централне власти нису дозволиле да крајиште између Купе и Уне буде прикључено Вараждинском генералату, него су га 1703. подредиле Ратном савету у Бечу, а заповедништво у њему резервисале за хрватског бана, због чега је оно добило име Банска крајина (Банија). Оваквим решењем постигао је владар три важна циља: спречио ширење утицаја градачког Ратног савета у **В. к.**, привидно учинио уступак хрватским сталежима и обезбедио средства за издржавање заповедника великих капетанија и плаћених посада у утврђењима у новој крајини јер сталежи нису могли да одбију захтев свог бана да се у ту сврху користе средства прикупљена краљевинском контрибуцијом. Банска крајина била је подељена на пет такозваних великих капетанија (Костајничка, Глинска, Зринска, Дубичка и Јасеновачка), а на њеној територији 1744. пописано је 197 села са 6.554 крајишке куће. За време рата проширен је такође Карловачки генералат насељавањем „ничије земље" на простору данашњег Кордуна, а потом припајањем Лике и Крбаве (1712).
Када је после битке код Сенте 1697. постало очигледно да ће Хабзбуршка монархија задржати највећи део запоседнутих територија у панонским равницама, решиле су војне власти да створе нове крајине: Посавску у ранијој турској Славонији, Подунавску у Срему и јужној Бачкој, Потиску на бачкој страни Тисе и Поморишку на реци Моришу између њеног ушћа у Тису и Арада. Због тешког стања државне благајне и малобројности стајаће војске био је то једини начин да се организује одбрана нове хабзбуршко-турске границе, успостави над њом пуна државна котрола, повећа јавна безбедност и побољша стање насељености изразито слабо насељених пограничних области. Мешовита војно-коморска комисија, којој је поверено организовање нових крајина, започела је рад 1698. и завршила га 1702. У Славонији су милитаризована и разграничена од коморских поседа насеља у уском појасу земљишта уз Саву, а планирано је да на овом крајишту војну службу врше 4.372 крајишника. Подунавска крајина, која је требало да има 1.301 крајишника, није организована као просторна целина, него су у њу укључена само појединачна насеља (Шид, Беркасово, војнички Илок, Черевић, Боноштар, Нештин и Кукујевци у Срему и Бачка Паланка, Вилово, Ковиљ, Петроварадински Шанац и Тител у Бачкој). У Потиску крајину, на чијем простору је 1701. било 3.060 домаћинстава, чинило је 11 већих насеља – шанчева (Сегедин, Суботица, Жабаљ, Чуруг, Бечеј, Петрово Село, Мол, Сента, Кањижа, Мартонош и Сомбор). Поморишка је имала 13 насеља (Арад, Глоговац, Мандорлок, Надлак, Павлиш, Печка, Сабадхељ, Семлак, Чанад, Чичир, Шајтин, Шоборшин и Шољмош), а 1703. војну службу у њој вршило је 1.306 крајишника. Приликом стварања ових крајина, које су биле подређене Ратном савету у Бечу, представници Дворске коморе инсистирали су да државна благајна има што мање трошкове за њихово издржавање. Због тога су у њима крајишници добили земљишне поседе и статус слободних сељака, који су обавезни да врше војну службу. Величина тих поседа била је формално прописана, али је у пракси зависила од површине расположивог обрадивог земљишта. И већина официра и подофицира добила је земљишне поседе јер су само трећину годишње плате примали у готовом новцу, док су им као еквивалент за друге две трећине додељене сразмерне површине земљишта. У тим условима официрске службе нису биле привлачне странцима и за официре су постављане народне старешине. То је у Подунавској, Потиској и Поморишкој крајини временом довело до настанка релативно богатих и утицајних српских официрских породица у којима је официрска служба постала наследна.
Хабзбуршка монархија је у рату са Турском 1716–1718. успела да освоји остатак Срема, Банат и српске области јужно од Саве и Дунава, па је на том сектору њена граница померена на Западну Мораву. После стварања Краљевине Србије, којом је у име владара управљала Земаљска администрација у Београду, било је неопходно да се на њеним границама организује нова крајина. Крајишки (хајдучки) статус добило је стотинак насеља у пограничним крајевима, али и неколико њих на важним путевима. Ова насеља била су 1728. подељена на 18 капетанија (Црнa Барa, Прњавор, Чикотa или Нова Варош, Бела Црква, Ваљево, Осеченица, Прањани, Чачак, Цветке, Крагујевац, Витановци, Гроцка, Хасанпашина Паланка, Сталаћ, Параћин, Ћуприја или Равна, Ресава и Пожаревац). Оне су биле груписане у три оберкапетаније. Према попису из исте године укупно 2.390 крајишника вршило је војну службу – давали су прописани број стражара, који су свакодневно држали страже у 10 утврђених шанаца и 70 пограничних чардака. Када је 1728. почело стварање Санитарног кордона према Турској ради спречавања ширења куге, крајишници су били задужени да спречавају прелазак путника и пренос робе са турске територије мимо дозвољених места на граници. Тада је у Параћину изграђен први контумац на аустро-турској граници. Официри и подофицири су за своју службу добијали плату, а обични крајишници су били ослобођени плаћања државне контрибуције и давања десетине урода са својих земљишних поседа. За време рата 1737–1739, када је Хабзбуршка монархија изгубила територије јужно од Саве и Дунава, део крајишника из Краљевине Србије прешао је у Срем и населио се на пустоселинама између Сремске Митровице и Земуна, где су 1745. поново добили статус крајишника.
У првим деценијама XVIII в. било је више покушаја војних власти да измене уређење **В. к.**, а најважнији циљ измена био је да крајишници сами доприносе њеном издржавању. Најдалекосежније последице имале су реформе у Вараждинском генералату, које је 1737. започео генерал Ј. Ф. Хилдбургхаузен. Оне су означиле основне циљеве каснијих реформи крајишког уређења у време владавине Марије Терезије (1740–1780), када је довршена територијализација **В. к.** и измењена њена организација са циљем да се крајишка милиција интегрише у регуларну војску и битно повећа број крајишника у служби. Ради тога Ј. Ф. Хилдбургхаузен је укинуо дотадашњу војноуправну поделу Вараждинског генералата на капетаније и створио две регименте, које су у исто време биле војне формације и војноуправне области. Да би регименте могле да буду попуњене, укинута је дотадашња пракса да се у службу узима један војник од једне баштине (60 дана орања) и свака кућа обавезана је да даје по једног војника. То је било за војне власти повољније решење јер је тада у Вараждинском генералату, због обимног усељавања становништва из хрватских провинцијалних крајева у првим деценијама XVIII в., било двоструко више домаћинстава него пуних баштина. Дотадашње Српске статуте, којима је вараждинским крајишницима било загарантовано право на самоуправу и сопствено ниже судство, изменио је и издао нове под насловом *Statuta Confinianorum Varasdiensium*, чиме је уважена чињеница да је временом њихова важност проширена на све крајишко становништво, без обзира на етничку припадност. Поред ове формалне измене, нова верзија статута суштински је ограничила крајишку самоуправу, чиме је означила један од важних циљева крајишких реформи – концентрисање управних овлашћења у рукама војних власти и стављање свакодневног живота крајишника под њихову пуну контролу. Због успеха у реформисању уређења Вараждинског генералата, Марија Терзија поверила је Ј. Ф. Хилдбургхаузену да реформише и Карловачки генералат, где је он 1746. створио четири регименте (Оточачка, Слуњска, Огулинска и Личка) које су заједно имале 18.080 војника. Финансирање преуређених крајина преузела је државна благајна, а унутрашњоаустријски сталежи су изгубили контролу над Вараждинским и Карловачким генералатом. Укинут је и Ратни савет у Грацу, што показује да је један од циљева реформи било успостављање пуне контроле централних канцеларија у **В. к**. Регулација Банске крајине започета је 1749. стварањем Глинске и Костајничке регименте, а у потпуности је довршена после гушења побуне тамошњих крајишника 1751. Они су се побунили првенствено због огромних трошкова за набавку прописаних униформи, повећаних обавеза за издржавање крајишке управе, смене народних старешина и злоупотреба новопостављених официра по компанијама.
Реорганизација источних делова **В. к.**, где је требало да буду извршене најкрупније промене дотадашњег крајишког система одбране, поверeна је 1743. генералу Ф. Л. Енгелсхофену, који се налазио на челу управе Темишварског Баната. Његов први задатак био је да укине дотадашњу Подунавску и створи нову крајину на Дунаву између Петроварадина и Земуна и на Сави између Земуна и Раче, као и да прошири Посавску крајину у Славонији. На том простору требало је да буду створене три регименте – Петроварадинска, Бродска и Градишка, као и два хусарска пука. Територије регименти одређене су тако да се у свакој од њих може узети у службу по 4.200 крајишника. Преуређење крајина у Срему имало је за последицу велика померања становништва јер је крајишницима из старе Подунавске крајине дозвољено да се преселе у нову, а сељацима из милитаризованих насеља, уколико им није био прихватљив крајишки статус, да пређу на властелинства. У исто време су у провинцијалним крајевима Славоније и Срема, који нису ушли у састав проширене **В. к.**, створене три жупаније. Поверени задатак довршио је Енгелсхофен 1747, када је проглашен нови регуламент за Петроварадинску, Бродску и Градишку регименту. Наредних година показало се да су неопходне још неке промене уређења ових регименти (прецизирање новчаних давања крајишника, утврђивање величине војних формација), али и проширивање територије Петроварадинске регименте, пошто су Земун, Карловци, Буковац и насеље Петроварадин добили статус повлашћених војних комунитета.
Други задатак Ф. Л. Енгелсхофена било је укидање Поморишке и Потиске крајине јер је Марија Терезија на то пристала 1741, када је била принуђена на уступке угарским сталежима да би јој пружили помоћ у рату за аустријско наслеђе (1740–1748). Неки шанчеви (Сегедин, Суботица и Сомбор) развојачени су 1745, док је развојачење осталих одлагано све до завршетка рата јер су поморишки и потиски крајишници били на ратишту. Одлука о укидању крајина објављена је у лето 1750, а крајишницима је остављена могућност да се преселе у друге крајине или остану у својим насељима и прихвате статус зависних сељака. Оснивањем привилегованог Потиског дистрикта (1751), који је обухватао ранија крајишка насеља у Потисју, покушале су државне власти да подстакну тамошње становништво да остане у својим селима јер им је гарантовано да никада неће бити потчињени приватном лицу као феудалном господару. Велико незадовољство развојачених крајишника било је узрок због којег се део њих иселио у Русију, а део прешао у слабо насељени Банат, где је генерал Ф. Л. Енгелсхофен тада организовао осам компанија банатске земаљске милиције са укупно 3.583 крајишника. Већина њих населила се на пустоселинама у банатском Потисју и ту створила нова насеља. Њихова права и обавезе уређени су конвенцијом, коју су оберкапетан Гаврило Новаковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић склопили 20. X 1750. са војним властима у Бечу.
Када је завршен Седмогодишњи рат (1756–1763), у којем је заједно са осталим крајишницима учествовала и банатска земаљска милиција, решено је у Бечу да се започне са стварањем две крајишке регименте у Банату са седиштем у Панчеву и Белој Цркви. Њихово стварање довршено је 1774, а касније су оне означаване бројевима XII и XIII. У исто време створен је и шајкашки батаљон, који су чинила бачка села: Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци, Жабаљ, Чуруг, Госпођинци, Сентиван, Каћ и Ковиљ. Тиме није било завршено ширење **В. к.** пошто су војне власти решиле да по узору на регименте у Хрватској, Славонији, Срему и Банату створе четири регименте у Ердељу. Међутим, због отпора тамошњег становништва оне су добиле нешто другачије уређење, али су ипак сврставане у **В. к**.
Реорганизацијом крајишког уређења, оснивањем нових крајина и мањим проширивањем територија појединих регименти откупом неких властелинстава добила је **В. к.** у време Марије Терезије своје коначне границе. Њена територија у Срему (Петроварадинска регимента), Бачкој (Шајкашки батаљон) и Банату (XII и XIII регимента) имала је укупно 14.692 км2, а у Славонији и Хрватској (Бродска и Градишка регимента, Банска крајина, Вараждински и Карловачки генералат) 20.400 км2. Стварањем регименти, увођењем униформи, уједначавањем наоружања и сталном обуком крајишника претворена је тада крајишка милиција у регуларну војску и чинила је њен знатан део (између 20 и 25%). **В. к.** је овим реформама коначно изгубила свој искључиво одбрамбени карактер јер су већи значај добиле две њене нове функције: да држи санитарни кордон према територијама под турском влашћу и да буде својеврсни гарнизон обучених војника, употребљивих на ратиштима Западне Европе. Предност крајишких у односу на друге, такозване линијске регименте хабзбуршке војске била је у томе што за њихово попуњавање није централним властима била потребна сагласност земаљских сталежа, као што је то био случај у другим деловима Хабзбуршке монархије све до увођења опште војне обавезе у другој половини XIX в. Није било занемариво ни то што су почетком XIX в., како је то утврђено у једној расправи у Ратном савету, трошкови за издржавање крајишких регименти били пет пута мањи него за издржавање линијских. Због тога је из **В. к.** одвођен на ратишта несразмерно велик број војника: у Рату за аустријско наслеђе око 25.000; у Седмогодишњем рату око 88.000; у Рату за баварско наслеђе (1778–1779) око 30.000; у ратовима против револуционарне Француске (1792–1800) око 100.000; у ратовима против Наполеона (1805–1815) око 67.000; у рату против Мађара (1848–1849) око 40.000 и у ратовима у Италији (1848–1849, 1859. и 1866) око 35.000. Број погинулих и рањених крајишника у овим ратовима не може се ни приближно утврдити, али и непотпуни подаци указују на то да је био изузетно велик. То је врло неповољно утицало на демографске и привредне прилике на крајишкој територији у другој половини XVIII и током XIX в. Све реформске мере које су наследници Марије Терезије предузимали у **В. к.** до њеног укидања биле су срачунате на то да се ублаже те лоше последице, али и да се наметањем разних дажбина становништву повећа степен самофинансирања крајишке организације. Једна од тих мера било је увођење Кантонског система 1787, који је требало да раздвоји и побољша вођење војних и управних послова и да допринесе унапређењу привреде на крајишкој територији. Када се схватило да он није допринео остваривању пројектованих циљева, укинут је 1800. Други велики реформски захват било је доношење Основног крајишког закона 1807. Премда је њиме уређен низ важних питања уређења **В. к.**, овај закон највише је познат по својим одредбама о кућним задругама, које су, према схватању војних власти, требало да буду основни облик породичног живота крајишког становништва. Заједнички живот већег број сродника, њихових жена и деце у оквиру истог домаћинства и на заједничком земљишном поседу био је за државу гаранција да опстанак и привређивање задружних породица неће бити угрожени одласком на ратиште једног или више задругара. У трећем поглављу закона, који је у целини био посвећен кућним задругама, делимично је кодификовано обичајно право и, разумљиво, прилагођено државним интересима. Такође је законодавац знатно ограничио крајишницима право диспозиције земљишним поседима. Историографија није још утврдила у којој је мери овај закон утицао на прилике на терену, али нека фрагментарна истраживања показују да његове норме нису увек доследно примењиване.
Две године после доношења овог закона, као последица Наполеонових освајања, дошао је један део **В. к.** (Банска крајина и Карловачки генералат) под француску власт, а на основу одредаба Шенбрунског мира од 14. X 1809. Премда је Наполеон у почетку био неповерљив према тамошњим крајишницима, војно уређење француског дела **В. к.** остало је неизмењено све до 1814, када је он враћен Аустријском царству.
**В. к.** није остала по страни револуционарних превирања која су 1848. захватила Хабзбуршку монархију, а посебно Мађарску. Поједине крајишке јединице су већ у пролеће упућене у Италију. Како би сузбио побуну у Италији, бечком двору је била потребна подршка или неутралност Мађара, због чега им је учинио велик уступак – 7. V 1848. подредио је **В. к.** мађарској влади, која није признавала политичка права Србима и Хрватима. Ова одлука Беча, која је касније опозвана, изазвала је незадовољство знатног дела крајишника и допринела њиховом већем укључивању у српски и хрватски национални покрет и оружани отпор Мађарима. Премда су се крајишници XI, XII и XIII регименте и Шајкашког батаљона учешћем у српском покрету у Јужној Угарској заложили за укључивање својих крајина у Српско Војводство, владар није после гушења мађарске револуције испунио њихова очекивања. Поменуте регименте и Шајкашки батаљон су 31. XII 1849. подређене Банатско-српској земаљској војничкој управи са седиштем у Темишвару, која је само по имену била српска. Хрватско-славонске регименте подређене су сличном телу са седиштем у Загребу. Укидање кметства, што је било трајна последица револуције 1848, нужно је отворило питање будућег статуса крајишника. Због тога је цар Франц Јозеф, који је дошао на престо 2. XII 1848, донео 7. V 1850. нови Основни закон којим је унеколико побољшан положај крајишког становништва.
После Основног закона донето је више нових прописа и њима је у великој мери ублажена крута војничка стега. Међутим, није више могло да се избегне отварање питање укидања **В. к.**, премда су се војне власти тешко одлучивале на такав корак. Прво су 1751. укинуте ердељске регименте, а после аустро-угарске нагодбе 1867. било је само питање времена када ће доћи на дневни ред развојачење остатка **В. к.**, првенствено због притиска Мађара, јер су крајишници у погледу развојачења били у великој мери резервисани. Предуслов да се започне са укидањем **В. к.** било је увођење опште војне обавезе 1868, чиме је скинут са дневног реда проблем регрутовања војника и створене су претпоставке за преуређење војне силе Аустроугарске. Сам процес развојачења био је врло сложен јер је претходно требало одговарајућим прописима уредити читав низ питања. Процес је започет 1871, а довршен 1881. Територија банатских регименти и Шајкашког батаљона укључена је после развојачења у угарске жупаније, док су територије осталих регименти, укључујући и Петроварадинску, прикључене Хрватској и Славонији.
ЛИТЕРАТУРА: C. B. Hietzinger, *Statistik der Militärgrenze des österreichischen Kaiserthums*, I–II, Wien 1817, 1823; F. Vaniček, *Specialgeschichte der Militärgrenze*, I–IV, Wien 1875; J. H. Schwicker, *Geschichte der Österreichischen Militärgrenze*, Wien 1883; J. Langer, „Serbien unter der kaiserlichen Regierung (1717–1739)", *Mittheilungen des k. u. k. Kriegsarchivs*, Neue Folge, III Band, Wien 1889; A. Ивић, „Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18 столећа", *СЕЗ*, 1923, 28; „Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18 столећа", *СЕЗ*, 1926, 36; С. Гавриловић, „Обнова славонских жупанија и њихово разграничење са Војном границом 1745–1749", *ЗМСДН*, 1960, 25; *Срем у револуцији 1848–1849*, Бг 1963; Ј. Савковић, *Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе*, Н. Сад 1964; G. E. Rothenberg, *Die österreichische Militärgrenze in Kroatien 1522 bis 1881*, Wien 1970; K. Wessely, „Neuordnung der ungarischen Grenzen nach dem großen Türkenkrieg", in: *Die K. K. Militärgrenze, Schriften des Heeresgeschichtlichen Museums in Wien*, 6, Wien 1973; C. Göllner, *Die Siebenbürgische Militärgrenze. Ein Beitrag zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte 1762–1851*, Мünchen 1974; A. Koрокнаи, „Проблеми задруге у Подунавској и Потиској граници (1686–1723)", *Истраживања*, 1974, 3; С. Пецињачки, „Подаци о уређењу србијанске милиције у 1728/1729. години", *Зборник радова Народног музеја у Чачку*, 1976, VII; В. С. Дабић, *Банска крајина (1688–1751)*, Бг–Зг 1984; С. Пецињачки, *Граничарска насеља Баната (1773–1810)*, I–II, Н. Сад 1985; Д. Роксандић, *Војна Хрватска. La Croatie militaire*, I–II, Зг 1988; И. Јуришић, „Два прилога o разграничењу Загребачке бискупије и Банске крајине поткрај 18. стољећа", *Радови Завода зa хрватску повијест*, 1993, 26; K. Касер, *Слободан сељак и војник*, I–II, Зг 1997; В. С. Дабић, *Војна крајина. Карловачки генералат (1530–1746)*, Бг 2000; Ф. Ш. Енгел, *Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема*, Н. Сад 2003; В. С. Дабић, „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији", *Зборник САНУ о Србима у Хрватској*, 2007, VI.
Војин С. Дабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА НАУКА, ДОКТРИНА и ЛИТЕРАТУРА
**ВОЈНА НАУКА, ДОКТРИНА и ЛИТЕРАТУРА**, систем публиковања и коришћења научних знања о суштини и садржају рата, војске, ратне вештине, војних наука и ратоводства. Обухватају научне и стручне радове, правила, приручнике, монографије, историографску и мемоарску грађу и друге радове с војном тематиком. Почеци модерне војне литературе, науке и доктрине у Србији везани су за Први српски устанак, током којег су за потребе организације и обуке новоустановљених јединица регуларне војске објављени *Учење са војничким цртежима* (Бг 1808) и *Војени устав* (Бг 1813), као збирка војних правила и прописа. Крахом Првог српског устанка настала је готово полувековна празнина у развоју војне мисли у Србији. Тек средином XIX в., у моменту када је Кнежевина Србија почела систематски да ствара модерну оружану силу, почела је нова етапа у развоју домаће војне литературе, пре свега радовима Матије Бана којима је постављена теоријска основа ратне вештине у Србији. У недостатку искустава аутохтоне војне теорије и праксе у почетку је акценат стављан на преводе стручних текстова са француског, немачког и руског језика, који су се тицали различитих питања тактике, организације и употребе артиљерије и изградње и одржавања фортификација. Покретањем војностручних часописа *Војин* (1864), а потом и *Ратник* (1879), започео је рад на прикупљању оригиналних радова. Касније су се појавила и оригинална дела чији су аутори настојали да на бази познатих достигнућа страних армија и објављених дела страних аутора заснују српску војну доктрину. Основама ратоводства бавио се генерал Јован Анђелковић, а војном географијом и историјом генерал и академик Јован Мишковић. Пишући о стратегији, тактици, топографији и употреби артиљерије, генерал Димитрије Ђурић је учинио велики корак ка упознавању српског официрског кора са савременим тенденцијама у развоју војске и ратне вештине. Генерал Јован Драгашевић, покретач и главни уредник листа *Војин*, претежно се бавио војном географијом. Написао је неколико приручника о војној географији и више анализа војногеографских особености Балканског полуострва. О организацији српске војске, о поређењу њене организације са организацијом савремених европских армија, као и о особеностима војног развоја суседних земаља, писао је генерал и угледни политичар и државник Сава Грујић. Војвода Живојин Мишић је сабрао своја предавања из стратегије на Војној академији и објавио их као посебно дело *Стратегија: вештина ратовања: са засебним атласом слика / предавања на вишој школи војне академије од 1898–1904 године* Живојина Р. Мишића (Бг 1906), које је имало изузетан значај за усавршавање вишег командног кадра српске војске. Уобличавањем савремених војних искустава за потребе развоја војне теорије и праксе и критичким сагледавањем минулих ратова, посебно српско-бугарског (1885), као и писањем пешадијских правила, бавио се потпуковник Станојло Стокић. На страницама часописа *Ратник* објављен је велик број чланака и краћих расправа који су се бавили различитим аспектима и проблемима ратне службе, организације и употребе пешадије, артиљерије, инжењерије и коњице, изградње и одржавања фортификација и комуникација, као и низом правила и прописа којима су нормативно уређиване те области. Посебна пажња је посвећена анализи васпитања и обуке војника, те улози војске у држави и друштву. Војвода Петар Бојовић је писао о методама и начину васпитавања и обучавања војника, а потпуковник Тодор Павловић, који је поред завршених највиших војних школа докторирао и педагогију на париској Сорбони, написао је дело о односу друштвеног развоја и развоја оружане силе (1910). За време балканских ратова (1912–1913) и I светског рата (1914–1918) нису објављивана значајнија војна дела, сем различитих упутстава, правила и прописа којима су детаљније регулисани поступци јединица у нападу и одбрани, понашање војске на војишту и у позадини, организовање снабдевања војске у рату, рад санитетских органа и поједини аспекти примене начела међународног ратног права у конкретним ратним ситуацијама. Истовремено, и у Црној Гори су се јавили зачеци војне литературе објављивањем неколико војних правила, прописа и упутстава којима се уређивала област организовања војске и њена употреба у рату без темељнијих студија из области ратне вештине.
У Војсци Краљевине СХС/Југославије оснивањем Војногеографског института, а касније и Војноисторијског института, уз развој мреже војних стручних и теоријских часописа и система војног школства остварен је знатан напредак у бављењу разним видовима војне литературе, науке и доктрине. По завршетку I светског рата и формирању нове југословенске војске обновљен је рад на пољу систематског уобличавања ратних искустава. Основну карактеристику војне мисли настале у периоду између два светска рата представљало је инсистирање на искуствима из I светског рата и ослањање на достигнућа француске војне теорије и праксе, што је посебно било изражено у уџбеницима и приручницима из стратегије и тактике, као и низу доктринарних докумената. Такав начин сагледавања стратегије је посебно био видљив у уџбеницима стратегије генерала Милана Раденковића и Љубомира Марића, као и у различитим приручницима тактике насталим између 1922. и 1931. аутора генерала Александра Димитријевића, Димитрија Живковића, Петра Арачића, Драгутина Живановића и Лазара Милосављевића. Дела из области тактике ослањала су се на доктринарна начела прокламована у *Привременој ратној служби* (Бг 1922), која је уз мање измене и допуне представљала препис *Ратне службе* (Бг 1911). Радило се о шематизованим упутствима за класични маневарски и позицијски рат. Генерал Владимир Цукавац је на бази искустава I светског рата сачинио шири синтетички приказ позицијског начина ратовања под насловом *Рововска војна* (Бг 1927). Сличне тенденције су, уз извесне изузетке, испољавали и чланци и расправе објављени у часописима *Ратник*, *Пешадијски гласник*, *Артиљеријски гласник*, *Коњички гласник*, *Инжињеријски гласник*, *Војноекономски гласник* и *Војносанитетски гласник*. У годинама непосредно пред почетак II светског рата почели су се појављивати чланци и размишљања активних и пензионисаних официра који су се својим погледима на различите аспекте ратне вештине, доктрине, стратегије, тактике, питања употребе и организације ваздухопловства, формирања и организовања ваздушнодесантних јединица, али и формирања и употребе оклопних јединица у савременим ратовима, супротстављали окошталим схватањима већег дела тадашњег југословенског генералитета, који је своје ставове о тенденцијама развоја ратне вештине заснивао на искуствима I светског рата. У објављивању радова у којима се инсистирало на савременом сагледавању тенденција развоја ратне вештине посебно се истицала редакција приватног војностручног часописа *Војни весник*, чији је оснивач и дугогодишњи главни уредник био бригадни генерал Драгољуб Динић. Сем тога, генерал Милан Раденковић, иако поборник француских доктринарних начела, реаговао је на некритичко преузимање француских статичких доктринарних начела у делу *Наша тактика* (Зг 1925), у којем је указао на то да се француска начела не могу потпуно применити у условима потенцијалног југословенског ратишта. Нова *Ратна служба* из 1936. задржала је предратну идеју о маневарском начину вођења рата, али је предвиђала и тешње садејство између различитих родова војске чиме је учињен значајан доктринарни искорак, али је његова реализација у пракси изостала. Објављен је и већи број дела о организацији, изградњи и одржавању система фортификација. Сва објављена дела о проблематици сталних и пољских фортификација била су под јаким утицајем схватања о позицијском начину ратовања. Иако многобројна, разликовала су се само структурално, али не и концепцијски. О карактеристикама система пољске фортификације у периоду 1924–1938. писали су генерали Драгош Ђелошевић, Владимир Талић, Душан Божић, Никола Аранђеловић, Лазар Милосављевић и Милан Поповић. Посебан допринос развоју војне географије дао је генералштабни пуковник Живадин Јовановић у делу *Војна стратегијска географија* (Бг 1924). Пуковник Јовановић је, у складу са општеприхваћеном позитивистичко-геометријском стратегијом линија и праваца у односу на граничне фронтове Југославије, приказао војногеографске карактеристике југословенске територије. Уџбеник *Војна географија* (Бг 1935), аутора генерала Косте Ђорђевића и Драгутина Живановића, био је више физичкогеографски приказ југословенске територије, него приручник из војне географије. Питања организовања система логистике у модерним условима нису често разматрана у војној литератури Краљевине Југославије. Опсежније дело о раду интендантске службе у савременим ратним и мирнодопским околностима објавио је генерал Милутин Николић под насловом *Оперативна интендантска служба* (Бг 1933). Посебна пажња је посвећена праћењу тенденција савремене војне технике. Генерал Драгољуб Динић је објавио две обимне студије – *Савремена ратна техника* (Бг 1928) и *Познавање наоружања* (Бг 1936), о основним правцима развоја наоружања и војне опреме, док је пуковник Дамјан Влајић написао дело *Наука о оружју* (Бг 1930), у којем је систематизовао постојећа научна знања о пројектовању, производњи и правцима развоја наоружања. Енциклопедијски приказ ратне технике којом је располагала Краљевина Југославија под насловом *Наоружање Краљевине Југославије* (Бг 1938) објавио је поручник Милан Турина. Изузетан допринос познавању војне историје балканских ратова и I светског рата дао је генерал и академик Живко Павловић у делима: *Београдска операција новембра 1914. године* (Бг 1922), *Битка на Јадру августа 1914. године* (Бг 1924), *Опсада Скадра 1912–1913*. *године* (Бг 1926), *Битка на Колубари*, I–II (Бг 1928, 1930) и *Битка на Брегалници* (Бг 1929). Учињени су и извесни покушаји да се објави војна енциклопедија.
У Краљевини Југославији постепено је почела да се ствара и литература о организацији и употреби ваздухопловства у савременим борбеним дејствима. Један од пионира ваздухопловне војне мисли у Југославији био је генерал Душан Симовић, који је објавио уџбеник *Тактика ваздухопловства* (Н. Сад 1928) и приручник *Упут за употребу ваздухопловства у вези са трупама на земљи* (Бг 1932). У *Историји југословенског ваздухопловства* (Бг 1932) Сава Микић је приказао дотадашња искуства из области организације и употребе ваздухопловства на простору Југославије у ратним и мирнодопским условима. Различити проблеми из области организације, тактике и доктрине ваздухопловства, изградње аеродрома и организације техничке службе ваздухопловства разматрани су на страницама *Ваздухопловног гласника*. Иако није постојала традиција сагледавања поморске ратне вештине, у Краљевини Југославији је започео процес настанка војне литературе о различитим аспектима развоја поморских војних снага. Морнаричка литература, настала у периоду Краљевине Југославије, имала је претежно уџбенички и нормативни карактер. У највећем броју случајева радило се о текстовима и збиркама предавања наставника на Поморској војној академији. Таква литература није одражавала концепцију развоја и употребе југословенских поморских снага. Проблемима навигације посебно се бавио адмирал Јулије Лутероти, који је из те области објавио два обимнија дела: *Терестричка навигација* (Дубр. 1927) и *Астрономска навигација* (Дубр. 1928). Руски адмирал Александар Бубнов, хонорарни предавач на југословенској Поморској војној академији у Дубровнику, бавио се историјом поморске ратне вештине и стратегијом вођења рата на мору. Из те проблематике објавио је дела *Историја поморске ратне вештине*, I–II (Дубр. 1930–1931) и *Стратегија вођења рата на мору* (Земун 1937). Капетан бојног брода Рудолф Кубин објавио је монографију *Удружене операције немачке војске и морнарице при заузећу балтичких острва 1917* (Земун 1936), која је служила као приручник за извођење амфибијских операција. Проблемима метеорологије и океанографије бавили су се Антон Риболи и Петар Мардешић који су коауторски објавили два дела: *Поморска метеорологија* (Земун 1936) и *Океанографија* (Земун 1940). Сем тога, у ратној морнарици је издато и неколико књига правила, прописа и приручника: *Сигнална књига*, *Телеграфски кодекс*, *Правила службе на мору*, *Правила за еволуционисање*. На страницама специјализованог часописа *Морнарички гласник* објављивани су чланци из различитих области поморске ратне вештине.
Војна издавачка делатност у Краљевини Југославији замрла је капитулацијом њене војске априла 1941. Током II светског рата за потребе успешнијег вођења ратних операција, обуке старешинског кадра, регулисања појединих области вођења рата и стварања чврсте војне организације Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије штампао је већи број правила, прописа и упутстава чиме се започело са утемељењем новог доктринарног концепта који ће у потпуности бити заокружен у социјалистичкој Југославији. Значајнији уџбеници и приручници током рата нису објављивани.
По завршетку II светског рата, у измењеним војним, политичким, економским и друштвеним околностима, започело је стварање новог концепта организације војске и начина вођења рата што се у потпуности одразило на форму војне литературе за потребе команди, јединица, установа и школа Југословенске армије. Једна од битних карактеристика војне литературе из периода социјалистичке Југославије било је изучавање искустава II светског рата и њихова примена у развоју савремене војне доктрине. Развој војне литературе био је диктиран спољнополитичким и геостратешким положајем Југославије током хладног рата и потребама стварања сопствене војне доктрине. После година интензивног војног и политичког везивања за Совјетски Савез (1945–1948), блокаде (1948–1950) и блиских односа са западним силама (1950–1954), Југославија је настојала да повезивањем са неангажованим и блоковски несврстаним земљама Азије и Африке води спољну политику која се базирала на начелима активне и мирољубиве коегзистенције. У складу са тим креирана је и сопствена доктрина о употреби оружаних снага, односно доктрина општенародног одбрамбеног рата. До 1948. југословенска војна теорија и пракса су биле под пресудним совјетским утицајем. Зато су у Југословенској армији у употреби били совјетски уџбеници и приручници, као и њихови преводи, док су текстови многих војних правила и прописа у том периоду представљали дословне преводе са руског језика. Током година интензивне војне и политичке сарадње са западним земљама, првенствено са САД, у употребу у ЈНА су ушли и преводи различитих војних уџбеника, приручника, правила и прописа са енглеског језика, што је било у директној вези са коришћењем војне опреме и наоружања западног порекла у југословенским оружаним снагама. Сем тога, доступна западна војна литература утицала је и на начин писања и сагледавања појединих проблема војне теорије и праксе од стране југословенских војних писаца и утемељивача доктринарних концепата. Једно од теоријских изворишта писаца југословенске војне доктрине постала су *Војна дјела (1941–1971)* Јосипа Броза Тита, објављена у Београду 1961–1972. у четири тома. Велик број југословенских војних писаца је све до 1991. црпео основне поставке о организацији и техничком опремању ЈНА и идеје о потреби наоружања свеукупног становништва земље и стварања одреда наоружаног народа. Југословенска послератна војна литература је настојала да прати савремена војна достигнућа на плану војне теорије и праксе, као и да их примени уз извесна прилагођавања на услове потенцијалног југословенског ратишта. Настојало се да се кроз различите видове војне писане речи обезбеде неопходни услови за стварање југословенске војне мисли и доктрине општенародне одбране и општенародног одбрамбеног рата, посебно на плану анализе и теоријског уобличавања искустава народноослободилачког рата. Нарочито велик број радова био је посвећен карактеру савременог рата и особеностима општенародног рата. Војна литература о општенародном рату заснивала се на искуствима народноослободилачког рата, а расправљала је и разрађивала поставке и проблеме организације народног рата, као и његове карактеристике у условима вођења рата савременим техничким средствима. О проблемима савременог рата као општег друштвеног феномена објављени су радови: Едвард Кардељ, *Социјализам и рат* (Бг 1960); Александар Војиновић, *О народном рату* (Бг 1960); Богдан Орешчанин, *Војни аспекти борбе за светски мир, националну независност и социјализам* (Бг 1962); Костадин Грозданић, *Цивилна заштита у општенародном одбрамбеном рату* (Бг 1964); Душан Дозет, *О карактеру и физиономији савременог рата* (Бг 1966) и *Друштвене основе општенародне одбране* (Бг 1969); Милија Станишић, *Ратна техника и војно дело* (Бг 1968); Павле Јакшић, *Савремени рат*, I–II (Бг 1969); Виктор Бубањ, *Доктрина побједе* (Бг 1972); Група аутора, *Општенародна одбрана Југославије* (Бг 1970); Група аутора, *Територијална одбрана* (Бг 1970). Посебно обимна литература написана је о проблемима партизанског рата и искуствима народноослободилачког рата. Нарочито важни радови из те области били су: Мате Јерковић, *Борбе у Славонији за вријеме четврте и пете непријатељске офанзиве* (Бг 1951); Петар Томац, *Четврта непријатељска офанзива* (Бг 1951) и *Пета непријатељска офанзива* (Бг 1953); Група аутора, *Ослободилачки поход на Трст Четврте југословенске армије* (Бг 1952); Михаило Апостолски, *Завршне операције за ослобођење Македоније* (Бг 1953) и *Фебруарски поход* (Ск 1964); Пеко Дапчевић, *Снага и значај маневра* (Бг 1954), *Како смо водили рат* (Бг 1956) и *Тактика партизанских одреда и бригада у току НОР* (Бг 1961); Вељко Ковачевић, *Нека искуства из борби у Хрватском приморју и Горском котару 1941--1943* (Бг 1955); Перо Морача, *Напади НОВЈ на насељена мјеста* (Бг 1956) и *Преломна година народноослободилачког рата* (Бг 1957); Јован Васиљевић, *Дејства на Јадрану у народноослободилачком рату* (Бг 1957); Владо Стругар, *Рат и револуција народа Југославије 1941–1945* (Бг 1962); Рајко Танасковић, *Питања партизанског ратовања* (Бг 1964); Петар Клеут, *Партизанска тактика и организација* (Бг 1965); Радован Вукановић, *На ратној стази* (Бг 1965); Манојло Бабић, *Оклопне јединице у НОР-у* (Бг 1969); Божо Лазаревић, *Ваздухопловство у народноослободилачком рату 1941–1945* (Бг 1972). Сем тога, објављен је и велик број посебних монографија о јединицама, службама, родовима, појединим крајевима, областима, покрајинама и републикама у којима су, поред изношења историјских чињеница, анализирана и искуства партизанског рата. Публикован је и већи број биографија ратних команданата, револуционара и народних хероја, као и низ чланака и расправа са истом тематиком у војностручним часописима.
У делима послератних југословенских војних писаца посебно место је заузимала литература из области моралног и политичког васпитања, наставе у војсци, војне психологије и социологије, као и борбеног морала. Значајнији радови објављени из те проблематике су: Владимир Бељаков, *О психологији летача* (Бг 1950); Бранко Боројевић, *О моралном васпитању у армији* (Бг 1954) и *Друга страна рата* (Бг 1960); Група аутора, *О морално-политичком фактору и партијско-политичком раду* (Бг 1960); Саво Оровић, *Морално васпитање* (Бг 1962); Група аутора, *Изабрана поглавља војне психологије* (Бг 1962); Милија Станишић, *Старешина у борби* (Бг 1964); Зденко Колар, *Теоријске основе наставе у армији* (Бг 1967); Група аутора, *Основи војне андрагогије* (Бг 1967); Алија Лошић, *Млади пред ступање у армију* (Бг 1967) и *Одред ЈНА на Синају* (Бг 1968); Група аутора, *Теоријски проблеми војног васпитања* (Бг 1968); Група аутора, *Војна настава у светлу научне теорије* (Бг 1969). Посебан корпус послератне војне литературе био је посвећен проблематици тактике, стратегије, организације посебних служби и целокупне војске. Из те групе радова квалитетом и ширином утицаја на развој војне теорије и праксе издвајали су се: Бошко Станисављевић, *Пројектовање артиљеријских система* (1952); Група аутора, *Артиљерија у савременом боју* (Бг 1953); Божидар Краут, *Оперативно истраживање* (Бг 1953); Саво Оровић, *Изненађење у рату* (Бг 1954); Векослав Колб, *Борбена дејства на красу* (Бг 1954) и *Борбена дејства у шуми* (Бг 1956); Рајко Танасковић, Саво Конвалинка, Душан Крнета, *Садејство* (Бг 1957); Јован Вукотић, *Задржавајућа одбрана* (Бг 1957); Љубо Вучковић, *Одбрана стрељачког корпуса на планинском земљишту* (Бг 1960); Група аутора, *Општа тактика копнене војске* (Бг 1964); Група аутора, *О борбеним дејствима јединица* (Бг 1965); Група аутора, *Изградња оружаних снага* (Бг 1965), Манојло Бабић, *Атоми и оклоп* (Бг 1965); Рајко Танасковић, *Фактори у изградњи оружаних снага* (Бг 1971) и *Штабови у рату и миру* (Бг 1972). Из области ракетног и нуклеарног наоружања било је више превода него оригиналних научних и стручних радова. Из те области важнији стручни радови су били: Никола Сафонов, *Материјали за изучавање вођених пројектила* (Бг 1959); Златко Рендулић, *Ракетна техника и ваздухопловство* (Земун 1961) и Група аутора, *Заштита од нуклеарних зрачења* (Бг 1967). Посебна пажња је посвећена проблематици санитета и војне медицине. Богато југословенско ратно санитетско искуство нашло је одраза у делима: Група аутора, *Ратна хирургија*, I–II (Бг 1953); Хуго Клајн, *Ратна неуроза Југословена* (Бг 1953) и *Неурозе* (Бг 1963); Група аутора, *Токсикологија експлозивних материја и сировина* (Бг 1961); Група аутора, *Основи ваздухопловне медицине* (Бг 1965); Група аутора, *Основи војне епидемиологије* (Бг 1966).
Засебан део војне литературе послератне Југославије односио се на проблематику организације и употребе ваздухопловства и противваздушне одбране у рату. На том плану је било више синтетичких и прегледних радова него оригиналних научних и стручних радова. Инсистирало се на праћењу савремених тенденција у организацији ваздухопловства и развоју ваздухопловне технике. Из области развоја ваздухопловне војне мисли истицали су се радови: Група аутора, *Артиљеријска авијација* (Бг 1951); Ђорђе Кешељевић, *Торпедна, минска и противподморничка авијација* (Бг 1954); Виктор Бубањ, *Трећа димензија рата* (Бг 1966); Група аутора, *Савремено ваздухопловство* (Земун 1961); Златко Рендулић, *Механика лета* (Бг 1962) и *Ваздухопловна техника данас и њене перспективе* (Земун 1969); Љубиша Ћургуз, *Авијација за подршку и нека гледишта о њеној употреби у рату* (Земун 1964). Једна од ретких студија о војном значају космоса била је монографија Миливоја Југина *Космичка техника и њена примена* (Бг 1971). Међу посебним обележјима војне литературе социјалистичке Југославије било је и развијање литературе о организацији, формацији, доктрини и употреби поморских снага у савременим ратним дејствима. У корпусу поморске литературе посебну важност имало је дело Петра Мардешића *Енциклопедија пловидбе* (Бг 1948), у којем су сабрана домаћа и страна искуства о употреби поморских састава у ратним операцијама. Међу монографским делима посебно су се издвајала дела: Јосип Черни, *Улога и задаци савремене морнарице* (Бг 1949); Едиција *Поморство*, I–III (Сплит 1953--1956); Антон Симовић, *Речне ратне флотиле* (Бг 1954); Јосип Жужул, *Поморски оперативно-тактички десанти* (Бг 1959). Значајан сегмент војне литературе чиниле су расправе, студије и чланци из области војног права. Радови из области војног права тицали су се широке војне тематике. У обимној и развијеној литератури о тој тематици посебно су се истицале студије: Јурај Андраши, *Епиконтинентални појас* (Зг 1951) и *Војна потреба и ратно право* (Зг 1960); Вуко Гозе Гучетић, *Савремени војноправосудни, војнокривични и војнодисциплински системи* (Бг 1964).
У развоју војне литературе и војне мисли послератне Југославије посебно место и улогу имали су војни часописи. У њима су разматрани различити проблеми војне науке, ратне доктрине, стратегије и тактике, организације, наставе, моралнополитичког васпитања; систематизована су страна војна искуства и обрађивана искуства из народноослободилачког рата. У систему војних часописа најзначајније место заузима општевојни и теоријски часопис *Војно дело*, док је *Војни гласник* штампан као стручни часопис родова и служби ЈНА. Као посебни часописи видова, родова, служби и установа објављивани су часописи *Гласник РВ и ПВО*, *Морнарички гласник*, *Војнотехнички гласник*, *Војноекономски преглед*, *Војноисторијски гласник*, *Билтен правне службе ЈНА* и *Војносанитетски преглед*.
Поред студија и часописа објављиване су и војне библиографије, зборници, специјализовани речници, лексикони и енциклопедије. Најзначајније издање енциклопедијског типа представљала је *Војна енциклопедија*, која је објављена у два издања са 10 томова и индексом, а садржи битне информације о свим војним питањима, као и о областима које су са војном тематиком у одређеној вези. После објављивања другог издања *Војне енциклопедије* публикован је *Војни лексикон* (Бг 1981), који садржи кратке информације из различитих области које су детаљније представљене и описане у оквиру *Војне енциклопедије*. Важни енциклопедијски лексикони објављени за војне потребе су и: *Енциклопедија наоружања* (Бг 1953), коју је за штампу приредио пуковник Милан Турина, *Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941–1945*, коју је 1964. објавио Војноисторијски институт, и лексикон *Основи народне одбране* (Бг 1969). Друго обимно енциклопедијско издање је била *Поморска енциклопедија* (Зг 1954–1964), објављена у два издања са по осам томова. Обухватила је све области које су у вези са поморством, а садржи обиман приказ историје ратне морнарице, поморских ратова и II светског рата на Јадрану. Као посебан издавачки подухват на плану објављивања историјских извора о II светском рату на територији Југославије Војноисторијски институт је објавио волуминозну едицију докумената *Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије*, у оквиру које је објављено 170 томова изворне архивске грађе. Објављене су и значајне библиографије од којих посебан значај за развој војне литературе у Југославији имају: *Библиографија издања у народноослободилачком рату 1941–1945*, коју је 1964. објавио Војноисторијски институт, *Библиографија војних издања 1945–1968* (Бг 1969), као и *Библиографија о рату и револуцији у Југославији 1945–1965* (Бг 1969). Међу објављеним војним речницима посебно су се истицали *Војни речник*, који је за штампу приредио Јован Хаџидамјановић (Бг 1955) и *Војни речник (оперативно-тактички)*, који је 1967. објавио Државни секретаријат за народну одбрану. Једно од капиталних дела војног издаваштва представљало је објављивање едиције *Развој оружаних снага СФРЈ 1945–1985.* у 24 тома, која није била доступна широј јавности него је била намењена само за интерну употребу у командама, јединицама, установама и школама ЈНА. Скраћено двотомно издање те едиције, прилагођено коришћењу у грађанству, публиковано је посебно (Бг 1987). Пред почетак распада југословенске државе покренута је посебна едиција која је обухватала преводе актуелних дела страних војних писаца. У склопу те серије објављен је низ квалитетних књига о начину извођења савремених борбених дејстава, карактеру будућих ратних сукоба, искуствима у командовању у рату и тенденцијама развоја, организацији система цивилне одбране, модерној војној дипломатији и изворима савремене војне доктрине, геостратегији и тенденцијама развоја војних снага у блиској будућности.
Нестанком ЈНА и трансформацијом њених остатака у Војску Југославије радикално се изменио војни, политички, друштвени и економски амбијент у којем је објављивана војна литература. Пре свега, престала су да излазе издања намењена морално-политичком васпитању официра, подофицира и војника, као и друге публикације идеолошке садржине. Број часописа које издаје војска знатно је смањен. Као општевојни и теоријски часопис наставило је да излази *Војно дело*, док су видовски часописи угашени и интегрисани у јединствен часопис *Нови гласник*. Као специјализовани часописи, уз извесне измене тематске оријентације, наставили су да излазе *Војноисторијски гласник* и *Војнотехнички гласник*. Од капиталних дела на пољу војне историје српског народа објављена је седмотомна едиција *Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске* (Бг 1998), као и неколико дела о реформама српске војске, улози официра у националној култури и биографски лексикони: *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије* (Бг 2003) и *Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије 1862–1870* (Бг 1998). Тротомна *Историја ратне вештине* (Бг 2000) није дала очекиване резултате, иако је била врло амбициозно замишљена. Објављена је и библиографија најстаријег војног часописа *Војин* (К. Перовић, Љ. Брчић, Бг 2002). На плану војног права публиковани су приручници и практикуми о различитим аспектима и проблемима међународног ратног права. Наставило се и са праксом објављивања дела о различитим питањима стратегије, тактике и војне доктрине. Посебна пажња је посвећена штампању дела која садрже приказе војне технике и тенденција њеног будућег развоја. Услед актуелних дешавања, све израженије глобалне претње од тероризма и нове концепције организације и употребе војних снага тежиште тематике војне литературе се све више померало ка анализи различитих аспеката терористичких и противтерористичких дејстава, што је домаћој војној литератури дало нов печат и трасирало нове путеве и тенденције њеног развоја у савременим условима. Потребе организовања војске на новим основама условиле су сасвим нов начин сагледавања места и улоге војне литературе у систему одбране.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, X, Бг 1975; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; *Југословенско искуство са мултиетничком армијом, 1918–1991*, Бг 1999; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; Б. Димитријевић, *ЈНА од Стаљина до НАТО пакта. Армија у спољној политици Титове Југославије*, Бг 2006; *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА СТОМАТОЛОГИЈА
**ВОЈНА СТОМАТОЛОГИЈА**, организована медицинска служба за лечење болести зуба код војника. За време прве владавине књаза Милоша 1829. започето је стварање „српског војинства", а по доношењу „Турског устава", 1838, и званично, када је установљен војни санитет, а за начелника постављен Емерих Линденмајер. Међутим, почеци организованог лечења зуба и уста датирају тек од 1904. Те године је др Милош Ђ. Поповић отворио у Београду Прву зубну станицу у српској војсци у оквиру Главне војне болнице у Београду. Током 1909. у Нишу оснива и Другу зубну станицу при Сталној моравској војној болници. У обе станице рађена је само оперативна, али не и реконструктивна стоматологија. Само су вађени и оправљани зуби. Војни лекари који су се бавили и зубним лекарством током ратова 1912–1918. бивали би мобилисани као лекари. За време балканских ратова брига о зубима и устима у војсци била је минимална. Током 1912–1913. незванично је формирано Одељење за преломе вилица при Петој резервној болници у Београду. У њему је радио др Атанасије Пуљо, лекар који је од 1909. у Земуну имао приватну зубнолекарску праксу. Обрадом ратних повреда, костолома вилица, први је у свету, на делу, показао да хирург и зубни лекар треба заједно да збрињавају ту врсту повреда. Своје резултате из периода 1912–1913. усмено је изложио фебруара 1914. у Српском лекарском друштву, а потом тај текст штампао у *Српском архиву*. Крајем новембра 1916, у Паризу, на Међусавезничком зубарском конгресу, Атанасије Пуљо наступа са радом „Лечење костолома вилица у Србији 1914–1915". Септембра 1914, Пуљо прелази у Србију и тада га Министарство војно поставља за шефа Одељења за лечење изломљених и повређених вилица у Нишкој војној болници. Јануара 1917, у северној Грчкој, у Водену (данас Едесa), др Милош Ђ. Поповић, уз помоћ леди Табет, отвара нову зубну станицу. Њен значај је огроман. Први пут у историји српског војног санитета ради се и реконструктивна стоматологија, израђују се фиксни и мобилни протетички радови. До пробоја фронта збринуто је преко 18.000 бораца. У I светском рату др Вацлав Јелинек уочио је масовну појаву улцеромембранозног Винцентовог стоматитиса и увео је оригиналну методу лечења овог обољења замрзавањем патолошких промена на деснима хлоретилом. Крајем 1918. у Београду је поново формирана Зубна станица Главне војне болнице Југословенске војске, којом руководи др Миливоје Петровић. У њој су радила три зубна лекара и три дентиста. Током 1930. она се претвара у Зубно одељење Главне војне болнице са 25 кревета. Овим одељењем од 1934. руководи др Вацлав Јелинек, све до 1941, а те године он добија чин санитетског генерала. У бомбардовању Београда, априла 1941, одељење је срушено и не ради током II светског рата. После 1944. формирано је Зубно одељење при Главној војној болници ЈНА у Београду. Лечење зуба и уста обављало се и у гарнизонским зубним амбулантама у Београду. Током 1947. прелази се на мирнодопски рад, а формирају се и поједини одсеци. Зубно одељење 1950. прераста у Клинику за болести уста, зуба и вилица ВМА. Године 1972. она постаје Клиника за стоматологију ВМА, која даље организује стоматолошку службу у ЈНА. Тада Клиника за максилофацијалну хирургију и оралну хирургију постаје самостална јединица (1972). Обе јединице интензивно раде на унапређењу организације, стручног, научног и наставног рада. Током 1980. отвара се Одсек за дечју и превентивну стоматологију, а Одсек за екстракцију зуба и дентоалволарну хирургију прераста у Одсек за оралну хирургију. Са усељењем у нову зграду ВМА, 1981. добијају се неупоредиво бољи услови за даљи развој. Тада на Клиници ради преко 50 доктора стоматологије који су сви специјалисти. Клиника располаже са 47 ординација са најсавременијом опремом и материјалима, хируршком салом, салом за предавања и др. На њој ради 58 зубних техничара, а у настави више професора и осталог наставног особља. Услед дешавања после 1991. долази до опадања у раду и осипања великог броја наставног особља и зубних техничара. Последњих десетак година интензивно се ради на поновном унапређењу рада и обнављању угледа ове установе. Клиника за стоматологију ВМА је највиша наставна, научна и струковна установа у Војсци Србије. Чине је: Одељење за болести уста и зуба са два одсека, Одељење за клиничку протетику са три одсека, Одељење за зубну технику и Одељење за дечју и превентивну стоматологију и ортопедију вилица са два одсека. Посебна јединица је Клиника за максилофацијалну хирургију, оралну хирургију и имплантологију. На Клиници за стоматологију ВМА обавља се и стаж за докторе стоматологије, постоје и последипломске студије, као и усавршавање у различитим гранама стоматологије. До сада је одбрањено 28 докторских и 27 магистарских теза. Специјалистичке испите из различитих грана стоматологије положило је преко 660 доктора стоматологије. Доктори Клинике за стоматологију ВМА објавили су преко 25 књига и монографија и преко 650 научних и стручних радова. Руководиоци војне стоматолошке службе били су: Милош Ђ. Поповић (1904–1919), Миливоје Петровић (1919–1934), Вацлав Јелинек, генерал (1934–1941) и (1945–1947), Сафет Латифић (1947–1969), Војин Петровић (1969–1971), Милосав Старчевић (1972–1989), Благоје Грковић (1989–1992), Миленко Брајовић (1992–1997), Милош Теодосијевић (1998–2001), Бешир Љушковић (2001–2003), Милан Зељковић (2003–2007), Мирослав Драгањац (2008–2011) и Зоран Лазић (од 2011).
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, „О зубарству у српској војсци 1914–1918", у: С. Станојевић, *Историја српског војног санитета и наше санитетско ратно искуство*, Бг 1925; В. Гавриловић, *Историја стоматологије*, Бг–Зг 1986; *90 година војне стоматолошке службе и 50 година Клинике за стоматологију ВМА*, Бг 2000; Б. Димитријевић, *Стоматологија и култура*, Бг 2002.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНА ШТАМПА
**ВОЈНА ШТАМПА**, недељни и месечни листови и часописи с војном тематиком. У Србији се појавила касније него у осталим европским земљама. Како су у Србији средином XIX в. војна наука, вештина ратовања и војна терминологија, као и уопште модерна војна организација још увек биле у зачетку, јавила се потреба за покретањем посебног војног гласила. Званични државни органи нису увиђали потребу за тим, па је први војни лист у Србији и на Балкану – *Војин* (1864–1870), као лист за „војничке науке, вештине и новости", представљао плод приватне иницијативе поручника Јована Драгашевића. По завршетку српско-турских ратова 1876–1878. јавио се посебан интерес за изучавање ратне вештине, па је на иницијативу министра војног потпуковника Јована Мишковића 1879. покренут лист *Ратник* (излазио до 1941) као званичан орган Министарства војног. Поред „научно-поучног" имао је и „службени" део који је формирањем *Војног службеног листа* 1881. престао да буде део *Ратника*. Сем тога, крајем XIX и почетком ХХ в. излазили су листови *Војин* (1879–1889), *Глас војске* (1890), недељни лист *Српска војска* (1908–1912) и *Узданица* као лист за „војну науку, војничке врлине и витешку забаву" који је 1901–1905. штампан недељно, а потом до 1912. месечно. Краће су излазили и листови *Артилериско-инжињериски гласник* (1905–1906) и *Војска* (1903–1907). Током I светског рата војни листови нису излазили. Како је постојала наглашена потреба за дневним информисањем, Штаб Врховне команде је преко свог пресбироа јула 1914. почео да штампа *Ратни бележник*, касније *Ратни дневник*, који је излазио све до повлачења српске војске преко Албаније 1915. Обновљен је 1916. и излазио је до краја рата.
У новоствореној југословенској држави са излажењем је наставио *Ратник*, који је доносио текстове из стратегије, тактике, војне организације, војне историје и географије, војног ваздухопловства и морнарице, али су покренути и нови војни листови. Као информативно-забавни листови публиковани су *Војнички гласник* (1920–1929) и његово повремено издање *Војнички забавник* као гласила намењена пре свега војничкој популацији чији се задатак огледао пре свега у васпитном и забавном деловању. Организационо и бројчано јачање војске, али и изазови новог времена, узроковали су и појаву нових листова војно-стручног карактера који су се бавили превасходно родовском проблематиком. Нов лист *Пешадијски гласник* почео је са излажењем 1922, *Коњички гласник* и *Артилериски гласник* 1926, а *Инжињериски гласник* 1929. Капитулацијом Војске Краљевине Југославије 1941. сви војни листови престали су са излажењем.
Током II светског рата наметнула се потреба за новим војним гласилом. Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије је већ 1941. покренуо *Билтен Врховног штаба* који се базирао на објављивању дневних и периодичних информација, а делом и текстова везаних за ратну вештину, обуку и наоружање. Последњих дана рата, почетком 1945. основан је илустровани војни лист *Фронт*, а исте јесени и *Народна армија*, који су излазили непрекидно до 1992. Преносили су вести из земље и иностранства, коментаре актуелних међународних и друштвених збивања, прилоге и репортаже из живота и рада јединица, команди, установа и школа југословенских војних снага, али и посебне прилоге о страним армијама. У периоду између 1945. и 1955. започето је публиковање читавог низа војно-стручних листова и часописа који су се бавили специјализованом видовском и родовском тематиком, док су 1949. и 1950. покренута два најзначајнија часописа – *Војно дело*, као специјализовани војно-теоријски часопис, и *Војноисторијски гласник*, као часопис за војну историју, који у континуитету излазе до данас. Истовремено, на нивоу армијских области, излазили су листови који су били намењени васпитању и забави војника и старешина. Нестанком југословенске државе и њене оружане силе, те стварањем Савезне Републике Југославије и Војске Југославије, извршене су промене у организацији система **в. ш**. Спајањем редакција листова *Фронт* и *Народна армија* 1992. настао је недељни лист *Војска*. Ранији видовски часописи су међусобном интеграцијом прерасли у јединствени интервидовски часопис *Нови гласник*. Услед темељних реформи система одбране, лист *Војска* је септембра 2005. престао са излажењем, а на бази њене редакције оформљен је нов лист *Одбрана* који излази двомесечно и поред основног дела листа периодично објављује и специјализоване прилоге.
ЛИТЕРАТУРА: M. С. Бјелајац, *Jугословенско искуство сa мултиетничком армијом, 1918–1991*, Бг 1999; Р. Љушић и др., *Официри у високом школству Србије 1804–1918*, Бг 2000; К. Перовић, Љ. Брчић, Б. Јововић, *Војин – најстарији српски војни часопис (1864–1870): Библиографија прилога*, Бг 2002; И. Мијатовић, *Корени војне писане речи*, Бг 2006; Б. Димитријевић, *Jугословенскa армија 1945–1954*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ
**ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ**, специјалне здравствене установе за стационарно лечење војних лица (у неким земљама и чланова њихових породица), запослених у војсци и цивилног становништва. Најчешће се деле на мирнодопске (сталне и привремене) и ратне (непокретне у позадини и покретне или пољске, привремене на војишту). Прве **в. б.** основане на тлу данашње Србије нису биле српске или нису биле на тлу Србије тог доба (Римска **в. б.** и Аустријска **в. б.** у Београду, Земунска **в. б.**). У Србији почињу да се формирају тек у XIX в. До тада, војници су лечени у оближњим кућама, ретким преосталим манастирским болницама, а најчешће код своје куће. У време српских устанака војници су лечени најчешће у кућама, а имућнији су ишли у иностранство. У време устаничких борби за Београд постојала је на Ташмајдану устаничка болница која је била у пећини и вероватно је функционисала само као прихватилиште, завојиште и складиште, али постоји запис да се у њој лечио, годину и по дана, Хајдук-Вељков војник Ђорђе Топал-Петровић. Такође, било је више руских **в. б.** у периоду 1807–1812.
Хатишерифом из 1830. дато је право Србији да може формирати болнице, а то је и формално регулисано Сретењским уставом. Иако устав није признат, први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838. Вероватно је било **в. б.** и пре овог периода јер је формирање војске почело 1830. Уз дуги војни рок (шест година) и често обољевање, вероватно је постојао и неки вид њиховог стационарног збрињавања. Оне су настајале на основу тренутних потреба и усменим наређењем кнеза Милоша. Према писању Владана Ђорђевића, прве **в. б.** установљене су 1836. у Пожаревцу, Крагујевцу, Чачку и Београду. О њима практично нема никаквих података. За **в. б.** у Крагујевцу се наводи само да је поред реке Лепенице, а оскудни су подаци и за „шпитаљ солдачки" у Савамали у Београду. Иако су се звале болницама, данас се то не би могло рећи за њих и више су подсећале на стационаре, често само са негом болесника, без праве медицинске помоћи. Према извештајима Владана Ђорђевића, стање у тим болницама било је катастрофално. Биле су смештене у делу касарне (као у Београду) или у делу кафане (у Чачку). Практично без икаквог особља и неге, у ретким посетама доктор је давао лекове из своје торбе. Лечење у болницама није било компликовано и сводило се на две ствари: хлађење ледом и пуштање крви „помоћу пијавица или из жиле". **В. б.** су формиране као привремене (у миру и рату) и сталне. Привремених ратних **в. б.** формирано је много због честих ратова (Србија је водила шест ратова у периоду 1876–1918. и провела у рату 13 година или трећину тог времена). Привремене **в. б.** у миру формиране су због повећаног обољевања, најчешће од заразних болести (сифилис, дифтерија, колера). Нпр. 1923. било је 17 сталних и 21 привремена **в. б**. Поред **в. б.** у Београду, „сталне" **в. б.** су се одржавале краће или дуже време, а до данас су опстале само две, у Нишу и Новом Саду.
**Београд.** *Солдатски шпитаљ у Сава-мали* је прва српска **в. б.** која је испунила све критеријуме за једну болницу, укључујући сталног лекара. Основана је 1836. у полувазалној Србији, по наредби „Воено-Полицајне канцеларије" за потребе регрутације (била је предвиђена потребна телесна висина и тежина регрута, а по др Линденмајеру, скоро 40% регрута ослобађано је због неухрањености). Болница је имала две просторије, „jедну за смештај болесних војника, другу за лекара и момке који су му помагали". Солдатски шпитаљ убрзо је пресељен у део зграде касарне на Палилули (преко пута данашње Ботаничке баште).
*Палилулска војна болница* имала је у приземљу: две собе за „шугаве", собу за мртваце, купатило и седам магацинских просторија (за кревете, муницију, наоружање и др.), а на спрату: собу за официре, собу за послугу, собу за „внутрене болеснике" и собу за реконвалесценте. У болници су радили: један лекар, „два момка за послуживање и две слушкиње за прање и рад око мртваца". Др Карло Белони је био први управник болнице, постављен 1837. и становао је у болници. У болници са око 30 болесничких места, постојале су широке клупе, а у болесничким собама на миндерлуцима поређано је онолико сламњача колико је било болесника. Болесници су добијали расол уместо лимунаде а лекове је доносио лекар из прве београдске варошке апотеке браће Ивановића. Зиме 1837/38. избила је епидемија великих богиња и потом трбушног тифуса од којег је оболео и сâм Белони. На његов предлог, да би се заштитили здрави војници, болница је пресељена у зграду Варошког суда („на сред једне ливаде испод садашњег Зеленог венца"). У болници је било 60–80 болесних војника. Маја 1838. Белони је премештен у Крагујевац, а на месту управника заменио га је др Херман Мајнерт. Септембра 1838. Белони је враћен у Београд да би преселио болницу у Палилулску касарну, где је добио целу зграду. Шпитаљ је имао у приземљу девет соба, од којих су три биле одређене за саму болницу (купатило, соба за мртваце, магацин болнички), а осталих шест соба за нужне потребе смештаја других војничких ствари. На спрату се налазило девет соба, од којих су шест биле болесничке (две за „внутрене болеснике", једна за „спољашње болеснике", једна за „реконвалесценте", две за „шугаве", за укупно 50 болесника), а остале три за болничко особље (официре, шпитаљске слуге и др.). У исто време постојала је и болница турске низамске војске преко пута џамије Султана Мехмеда.
Године 1838. др Линденмајер је предао др Пацеку свој „Пројекат устројенија шпитаљског", али он није реализован. Указом од 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер, гардијски лекар у Крагујевцу, са основним задатком да уреди војну болницу где је одмах постављен аустријски подлекар Мориц Фидлер. Линденмајер је од 1845. био шеф и грађанског и војног санитета. На његов захтев, Главни штаб војске је 1839, незадовољан функционисањем дотадашње болнице, поднео захтев „попечитељству внутрених дела" за изградњу нове **в. б.** („Устројенија војеног шпитаља"). Захтев је нестао, али је поновљен 1842. Међутим, одлука о изградњи нове **в. б.** у Београду усвојена је тек 1844. и то одлуком књаза Александра Карађорђевића („Устројеније шпитаља централне војске"). Градња болнице је започета 1846, a завршена је 1848.
Палилулска болница преселила се у ову болницу на Цветном тргу, која је постепено прерасла у *Дунавску сталну војну болницу* са 150 болесничких кревета и два одељења: унутрашњим и спољашњим. Први управник ове болнице био је потпуковник др Јосиф Холец, а касније: др Димитрије Герасимовић, др Светозар Арсенијевић, др Роман Сондермајер, др Сима Карановић и др. Одлуком о оснивању ове **в. б.** означен је нови период у раду српског војног санитета, те се овај датум данас слави као Дан Војномедицинске академије у Београду. Због нараслих потреба била је неопходна нова болница. Одлука о зидању нове **в. б.** на западном Врачару донета је 1903, градња је започета 1904, а завршена 1909, после енергичног заузимања др Мике Марковића, др Герасимовића и др Сондермајера (→ Војна болница у Београду).
**Крагујевац.** Од 1830. у Крагујевцу је стационирана „Прва пешачка гвардија", а због честог обољевања војника, организован је 1832. војни „гвардејски шпитаљ". По наредби др Емериха Линденмајера формиран је „војени шпитаљ" и 1836. на левој обали Лепенице. О овим болницама не постоје никакви трагови јер су брзо затваране, пре свега због недостатка лекара. За болницу из 1836. само се наводи да је „стари шпитаљ, сниска, мрачна, рђаво вентилирана...у којој има малих соба са једним прозором и осам постеља", да је у њој радио магистар хирургије Антоније Славуј и да је надзорни лекар био др Карло Пацек. У Крагујевцу као другој (војној) престоници отворена је и новосаграђена **в. б.** 1840. Међутим, после одласка Врховне команде из Крагујевца и ова **в. б.** је убрзо запуштена. „Законом о устројенију министарства војеног" из 1864. предвиђена је стална **в. б.** у Крагујевцу и Београду. Новоизграђена болница „код Горњег парка" отворена је 1867. и убудуће је увек била попуњена кадровима. Често су у њој радили и лекари из цивилне болнице (хонорарно или мобилисани). Дошао је и први војни хирург Грк др Панајот Папакостопулос. У ово време публикују се и први приручници из војне медицине. Др Љубомир Радивојевић, шеф Окружне болнице, објављује 1867. „Поученије о видању рана и других повреда за потребе војника", а др Сава Петровић „Претварање и прикривање болести код војника" (1875). У Првом српско-турском рату 1876. формирана је и руска **в. б.** коју води др Студенски. Хирургијом се интензивно бави др Ленард Лонкијевић са др Стеваном Недоком, али прави преокрет настаје 1894, када је формирано хируршко одељење са др Лазаром Генчићем на челу. Њему у хируршком раду, између осталих, помажу и будући начелници санитета др Сима Карановић и др Ђока Владисављевић. Хирургијом се интензивно баве и др Слава Милисављевић и др Крста Драгомировић. Управници **в. б.** у ово време били су: др Ленард Лонткијевић (1867–1874), др Стеван Недок (1874–1876), др Алојз Кумер (1885–1886), др Милош Борисављевић (1888), др Сигисмонд Краков (1897–1898), др Светозар Арсенијевић (1899), др Лазар Генчић (1901), др Светислав-Слава Милисављевић (1910). У I светском рату болница је била претесна да прими све рањенике, а због великог броја оболелих од пегавог тифуса основана је и Прва резервна болница. Др Никола Велимировић, први управник ове болнице и његов наследник др Илија Коловић умрли су од пегавца 1915. У то време у Крагујевцу су боравиле и енглеска, шкотска, француска и руска мисија. Болница је евакуисана октобра 1915. и особље се укључило у рад српских болница. После пробоја Солунског фронта у Крагујевац је дошла Друга пољска хируршка болница као болница 2. армије. Између два рата управници **в. б.** су: др Живко Стоиловић и др Ђорђе Вулкан, а као хирурзи раде: др Александар Милановић, др Александар Атанасијевић и др Исаило Здравковић. **В. б.** од 1942. ради за потребе Недићевих снага. Управник је др Ђорђе Вулкан, а као хирурзи раде: др Боривоје Тимотијевић, др Милорад Јовановић и др Милутин Самуилов. Они раде у **В. б.** до њеног укидања, али 1944/45. бивају измештени на Грудно одељење цивилне болнице, а на хируршком одељењу **в. б.** ради др Мишић за потребе Шесте личке дивизије и Друге пролетерске бригаде. **В. б.** у Крагујевцу је укинута 1957.
**Ниш.** Најстарија српска **в. б.** која има јединствени континуитет формирана је одмах по ослобођењу Ниша јануара 1878. Наиме, војни санитет добио је у Нишу две велике зграде за болнице и смештај 600 болесника и 32 сале за смештај 1.200 болесника. На предлог Владана Ђорђевића, већ 10. I 1878. основана је Велика нишка **в. б.** код „Ћеле куле". Болница за 1.000 болесника и рањеника формирана је од затечених турских болница: Велике турске војне болнице на лесковачком друму, Варошке турске болнице крај „Ћеле куле" и Мале градске болнице „Ислахане". За првог управника постављен је начелник санитета др Владан Ђорђевић. Поред управника, у болници је радило још шест лекара: др Лаза Стевановић, др Јанко Сјенкиевић, др Димитрије Поповић, др Казимир Станишевски, др Ђорђе Димитријевић, др Мурел (турски заробљеник) и лекарски помоћник Роземберг. Ово је прва болница (Окружна је основана 1881) у Нишу који је имао 12.800 становника и ни једног лекара. **В. б.** је преузела и лечење становништва, али и едукацију санитетског кадра у војсци и грађанству (први течај Црвеног крста одржан је већ 1878). У Привременој **В. б.** у Пироту и **В. б.** у Нишу лечени су и заробљени Турци, који су после завршеног лечења враћани у Турску. После Владана Ђорђевића, управници ове **в. б.** до 1914. били су: др Лаза Стевановић (1878), др Јарослав Кужељ (1878), др Васа Брентовић (1879), др Јован Порубовић (1880), др Михајло-Мика Марковић (1880–1886), др Владислав Јасјевски (1886–1893), др Милош Борисављевић (1893–1900), др Војислав Стојновић (1901–1910), др Михаило Митровић (1913) и др Михаило Петровић (1913–1914). У периоду 1889–1897. изграђена су три нова објекта у кругу болнице код „Ћеле куле", болница на лесковачком путу и Ислахана су затворене. Др Михаило Петровић је отворио прво хируршко одељење (1897). Заслугом др Мике Марковића изграђен је 1906. први хируршки павиљон са рендгенолошким кабинетом, 1908. стоматолошки кабинет и, под патронатом и за потребе **В. б.**, формирана је 7. VI 1900. прва превентивно-медицинска установа – „Краљевски војни Пастеров завод у Нишу". У овој **В. б.** је отворено и прво одељење максило-фацијалне хирургије („Одељење за изломљене и повређене вилице") у којем је радио 1912–1914. др Атанасије Пуљо. Назив болнице је више пута мењан: Велика нишка **в. б.** (1878–1880), Стална нишка **в. б.** (1880–1894), Моравска стална **в. б.** (1895–1926), Армијска стална **в. б.** (1926–1941), **В. б.** (1941–1944), Болнички центар број 1 (1944–1946), Армијска болница у Нишу (1947–1956), Подручна **в. б.** у Нишу (1956–1968) и **В. б.** Ниш (од 1968).
У Српско-бугарском рату Великој нишкој **В. б.** припојена је 1885. новоформирана Резервна **В. б.** у Нишу са 753 постеље, а обе су збринуле око 2.000 рањеника. Посебан значај болница је имала у балканским и I светском рату. Активни приступ ратној рани и први шавови крвних судова у балканским ратовима уздигли су српску ратну хирургију на сам светски врх. **В. б.** је била централна болница за збрињавање великог броја рањеника и оболелих од колере. У I светском рату, после збрињавања великог броја рањеника (и до 6.000 месечно) и оболелих од тифуса (око 3.000, месечно је умирало 250–500), под вођством др Владимира Станојевића била је једина болница која се организовано евакуисала у Албанију. Болница је поново формирана 6. XII 1915. у Скадру, са 150 кревета, лечено око 5.000 повређених и оболелих са дневном смртношћу од 35 лица. Болница је радила месец дана, а потом је преко Драча доспела на острво Видо, као једина сачувана српска санитетска установа. Болница је расформирана у пролеће 1916 (део људства оснива болницу у Ипсосу, део ради у Централној српској болници у Седесу, а део оснива два одељења у Водени). Одмах по ослобођењу Ниша октобра 1918. започето је са формирањем привремених болница у Нишу (1. завојиште Моравске и 3. завојиште Дунавске дивизије и болнице за ратне заробљенике) и Сталне моравске **в. б.** на месту руиниране раније **в. б**. У II светском рату у болници су лечени немачки и квислиншки војници. После ослобођења Ниша 14. X 1944. болница је интегрисана у санитетску службу НОВЈ под називом Болнички центар бр. 1, у којем је збринуто 9.860 рањеника. После II светског рата болница се развила у модерну медицинску установу са свим дијагностичким и терапијским могућностима. Управници **в. б.** били су: др Живорад Рашић (1944–1945), др Александар Ђокић (1945), др Лука Смиљанић и др Милисав Петровић (1945–1951), др Крстивоје Танасијевић (1951–1961), др Радивоје Николић (1961–1963), др Душан Карановски (1963–1970), др Радован Додић (1970–1975), др Никола Петров (1976–1987), др Радомир Милошевић (1987–1989), др Витомир Панчић (1989–1992), др Бора Илић (1992–1993), др Чедомир Костић (1993–2002), др Сретен Миленковић (2002–2006), др Славиша Ћирић (2006–2011) и др Радиша Витас (од 2011). Уз посебне напоре и одличне резултате болница је организовала санитетско збрињавање у току сукоба на Косову (осам мобилних хируршких екипа збринуло 1.066 повређених), као и у току НАТО агресије (збринуто укупно 1.587 повређених). Данас је **В. б.** савремена здравствена установа са развијеном специјалистичком и супспецијалистичком службом из свих грана медицине. У болници са 300 постеља (100 хируршких, 90 интернистичких) ради 463 лица (312 медицинских). **В. б.** Ниш је наставна база Војномедицинске академије у Београду, Средње медицинске школе и Медицинског факултета у Нишу. Од 1973. до данас особље болнице је више пута учествовало у мировним и санитетским мисијама УН.
**Нови Сад. В. б.** у Петроварадину формирана је 26. V 1786. за потребе Петроварадинске тврђаве („Гибралтар на Дунаву"). По наређењу цара Јозефа II у болницу су адаптирани фрањевачки манастир и црква. У то време у тврђави је боравило и до 100.000 аустријских војника. Изградњом нових зграда Болница је проширена 1835 (данас Интерно одељење) и 1887 (данас Управа). У **В. б.** је радио један лекар, пет подлекара и магистара хирургије, те школоване бабице. Болница је била добро опремљена, а 1808. је набављен нови инструментаријум за хирургију, акушерство и обдукције. У кругу болнице је саграђен 1925. и православни храм „Св. апостола Павла".
Болница је више пута мењала назив, а то је данас најстарија **в. б.** у Европи која успешно ради. После I светског рата била је болница Дунавске дивизије, потом Стална болница Потиске дивизије и касније **В. б.** I армијске области. Болнички центар I – Нови Сад формиран је 1944. са 1.000–2.500 кревета за лечење рањеника са Сремског фронта. У јесен 1945. у реновирану **В. б.** премештена је Стална **в. б.** III ЈА из Марибора. До 1952. била је **в. б.** III армије и II војне области и потом Војног подручја Нови Сад. У састав Санитетског школског центра Нови Сад ушла је 1964. заједно са пресељеним Санитетским школским центром из Љубљане и Подофицирском школом из Марибора. Због пресељења овог центра у Ниш, болница је издвојена као **В. б.** I армије. Од 1984. обједињена је са примарном здравственом заштитом у Војномедицински центар Нови Сад. У току сукоба 1991–1992. збринуто је око 1.000 повређених и оболелих, као и у току НАТО бомбардовања 1999. Данас је то модерна војна здравствена установа секундарног нивоа здравствене заштите. За многогодишњи успешни рад болница је награђена највишим државним и црквеним признањима: Орден Св. Саве I реда (1998), Октобарска награда Новог Сада (1999), Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена (1999).
**Пожаревац.** Према сведочењу чешког путописца Ота Дубислава Пирха, постојала је још 1829. О томе не постоје други трагови, из данашњег угла тешко би се и могла назвати болницом. Од 1830. у Пожаревцу је стационирана „Друга пешачка гарда" (гвардија, Прва у Крагујевцу), убрзо и два одељења артиљерије и вероватно је постојао неки вид њиховог стационарног лечења. Неспорно је да **в. б.** постоји јануара 1836. и да је лекар у њој др Максим Николић Мишковичев, којег је Милош примио у службу марта 1834. Др Николић је јуна 1836. Милошу поднео и извештај о лечењу у болници. У исто време у болници ради и Антоније Боровац (приучени лекар), а 9. I 1837. у болницу долази и „доктор Каспери" (Димитрије Капарис, лекар без дипломе, „хирург Военне болнице Пожаревачке"). У септембру 1837. у војној болници је лечено 294 болесника (излечено 225, умрло седам: четири од богиња и три од врућице), а остало у болници 32 („7 богињави, 5 у врућици, 19 у различној грозници, и један у хектики"). У то време болница је радила у више зграда, а обезбеђивала је и маневре целокупне Милошеве војске (1.700 војника) у околини Пожаревца. Др Николић је 15. IX 1837. болницу предао Капарису, који је водио болницу све до 25. I 1839, када је за лекара „пожаревачке гвардејске болнице" постављен др Јован Цомијо (Цомпо). Он је „научио кувању лекова" једног артиљерца и поставио га 28. II 1839. за свог „лаборанта". Овај артиљерац је био први болничар српске стајаће војске, а до тада су болеснике неговали други војници, који су се смењивали сваких осам дана. Болесници су спавали на сламњачама, без постељине, јастука и замене веша. Болница је радила до 1841, када је одред премештен у Београд и Крагујевац. Крајем 1839. као гвардејски лекари поново раде др Николић (до 1842) и Капарис (до 1843). Болница је поново формирана 1859 (на предлог др Линденмајера из 1856), а на челу болнице је поново Димитрије Капарис. У болници је било 26 кревета и 39 сламњача. Према извештају мајора др Карла Белонија од јуна 1861. у болници са 12 болесника стање је било катастрофално. Болница је са прекидима радила до 1915.
****
Миле Игњатовић
**Црна Гора.** Прва **в. б.** на подручју данашње Црне Горе основана је 1732. у Мељинама (Херцег Нови), у време млетачке владавине Боком. Лечење грађана у овој болници било је повремено. На основу документа из Архива Херцег Новог сазнаје се да је Заповједништво ратне луке Херцег Нови 1919. на молбу општинске управе одобрило и лечење цивила. У црногорско турском рату 1876–1878, балканским ратовима и I светском рату на територији целе Црне Горе осниване су привремене **в. б.** и превијалишта. Током II светског рата партизанске **в. б.** формиране су по територијалном принципу у Беранама, Бијелом Пољу, Колашину, Шавнику, Жабљаку, Острогу, Никшићу, Пиперима, Бањанима, Голији, Бијелим Пољанама, Цетињу, Подгорици, Тивту итд. На подручју Црне Горе 1941. радило је 10 **в. б.**, 1942. њих 12, 1943. само две, док их је 1944. било осам, а 1945. девет (рачунајући оне са капацитетом преко 10 кревета). Једно време је и **в. б.** у Мељинама функционисала као партизанска болница. Након II светског рата она је била једина **в. б.** на простору Црне Горе, Дубровника и Требиња и њихове околине. У њој су лечена војна лица стационирана на тим просторима, као и породице војних старешина. Рад болнице одвијао се кроз интерно, хируршко, оториноларинголошко и очно одељење. Шездесетих година у непосредној близини болнице саграђена је вила за боравак Јосипа Броза Тита коју су користили и највиши државни функционери и страни званичници.
Крајем 70-их година дограђен је Центар за лечење и рехабилитацију кардиоваскуларних обољења. Од 2003, уз самодопринос грађана, при болници је отворено гинеколошко-акушерско одељење. У овом породилишту је први пут у Црној Гори уведен безболни порођај. Војномедицински комплекс у Мељинама приватизован је 2010. и од тада функционише као општа болница отвореног типа. У Подгорици је раније функционисао и Војномедицински центар, у којем је, поред амбулантног дела, постојао и стационар са 20–30 кревета.
Михаило П. Миљанић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српског војног санитета. Књига прва 1835–1875*, Бг 1879; О. Д. Пирх, *Путовање по Србији у години 1829*, Бг 1900; Т. Р. Ђорђевић, *Из Србије кнеза Милоша. Културне прилике од 1815 до 1839 године*, Бг 1922; В. Михаиловић, *Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804–1860*, Бг 1951; Д. Кастратовић, *Историја медицине Пожаревачког округа (1822–1914)*, По 1991; З. Д. Матовић, *Историја крагујевачке хирургије*, Краг. 2002; В. Патић, „Развој Војномедицинског центра у Новом Саду", у: Р. Чоловић (ур.), *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Игњатовић, „Формирање војне санитетске службе у Србији средином XIX века", *ВП*, 2003, 60, 4; М. Игњатовић, Н. Станковић, „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). V део: „Ратна хирургија у Србији у Првом светском рату", *ВП*, 2004, 61, 3; С. Миленковић, М. Димић, *125 година Војне болнице у Нишу*, Ниш–Зр–Бечеј 2004; В. Патић и др., *Војна болница Петроварадин*, Н. Сад 2005; Љ. Поповић, Ј. Николић, Д. Милорадовић, „Здравствене прилике на подручју Пожаревца у 19. и почетком 20. века", у: Б. Радовановић (ур.), *175 година болнице у Пожаревцу*, По 2008; Н. Ђенић и др., „Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу: јануар 1878 – јануар 2008", *ВП*, 2008, 65, 1; З. Весић, Б. Поповић, *Српски војни санитет*, Бг 2009; А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", *ВП*, 2009, 66, 3; М. Павловић, Ч. Антић и сар., *Војна болница у Нишу*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНЕ УНИФОРМЕ → УНИФОРМЕ
**ВОЈНЕ УНИФОРМЕ → УНИФОРМЕ**
# ВОЈНЕ ШКОЛЕ
**ВОЈНЕ ШКОЛЕ**, образовне војне установе намењене школовању подофицира и резервних официра, те усавршавању активних официра и подофицира. У Војсци Кнежевине Србије нису постојале сталне подофицирске школе, него су у трупи у виду курсева организоване подофицирске и капларске школе. Подофицирске школе у Србији су започеле рад 1889. Пешадијска подофицирска школа је формирана 22. VIII 1889. у Београду, Артиљеријска 14. XI 1890. у Крагујевцу, Инжињеријска 4. V 1896. у Нишу, а Коњичка 19. II 1899. у Београду. Сем тога, постојале су и Војнозанатлијска, Војноветеринарска и Војноадминистративна школа. Школовање у подофицирским школама је трајало две године, а на школовање су без пријемног испита примани младићи са завршена два разреда реалне гимназије. Наставу су изводили нижи официри. Ради усавршавања официра пешадије и артиљерије 1909. образоване су Пешадијска школа гађања и Артиљеријска школа гађања. Од 1886. систематски су школовани и резервни официри у оквиру посебних ђачких чета.
У Војсци Краљевине СХС/Југославије постојао је разгранат систем **в. ш**. У копненој војсци су постојале три пешадијске подофицирске школе и по једна артиљеријска, болничарска, ауто-возарско саобраћајна, коњичка и инжењеријска подофицирска школа. Формиране су и стручне: Војноветеринарска са војнопоткивачком школом, Војнозанатлијска школа и Војномузичка школа. За посебно усавршавање пешадијских и артиљеријских официра образована је Школа за пешадијске и артиљеријске официре у Сарајеву, као и Артиљеријска школа гађања. Усавршавање инжењеријских официра обављано је при Команди инжењеријских школа у Београду. Формиране су и школе резервних официра пешадије, артиљерије, коњице и инжењерије, у којима су редовни војни рок служили регрути са завршеним средњим или високим образовањем у грађанству. При Интендантској војној академији функционисала је Школа за резервне интендантске официре. У ваздухопловству је постојао већи број школа различите намене. Млађи официри, који би прошли селекцију за летачку обуку, стицали би летачка знања у оквиру Команде пилотских школа у Панчеву, која је у свом саставу имала три пилотске школе (Панчево, Краљево, Ниш), а потом и у Вишој ваздухопловној школи. У оквиру система ваздухопловних **в. ш.** у Панчеву су постојале школе за усавршавање официра и подофицира у појединим специјалностима (извиђачка, падобранска, фотографска, метеоролошка, за везу). У Панчеву су базиране и Ваздухопловна подофицирска школа и Школа резервних официра ваздухопловства. У Краљеву се налазила Команда ваздухопловних школа специјалиста, која је у свом саставу имала Школу за оружаре, Шоферску школу, Школу помоћних служби и Школе за монтере, мотористе и електричаре. У ратној морнарици је до формирања Поморске војне академије 1923. за преквалификацију официра копнене војске ради обављања дужности у морнарици постојала Поморска официрска школа, која је расформирана оснивањем академије. У саставу система морнаричких **в. ш.** биле су Морнаричка подофицирска школа, Школа резервних официра морнарице и Артиљеријска и Машинска школа за усавршавање морнаричких официра и подофицира. Пилоти поморског ваздухопловства су школовани у Поморској ваздухопловној школи. При Војногеографском институту су постојале Виша и Нижа геодетска школа повременог карактера, које су припремале официре за извршавање геодетских и топографских радова. Војне школе Војске Краљевине Југославије прекинуле су рад априла 1941.
По завршетку II светског рата и преласку на мирнодопски начин рада у Југословенској армији се приступило организовању система **в. ш**. Пошто се у редовима војске нашао знатан број официра без икаквог војног образовања, који су официрски чин стекли током рата, отпочео је процес стварања родовских официрских школа у којима су ратни официри стицали теоријска војна знања. До 1950. формирана је 21 школа те врсте. Систематско школовање резервних официра у посебним школама за резервне официре родова и служби започело је 1949, а процес формирања родовских подофицирских школа отпочео је 1951. До тада су подофицири школовани у посебним мањим јединицама при појединим пуковима одговарајућег рода. На школовање у подофицирске школе су примани војници на одслужењу редовног војног рока или кандидати из грађанства са завршених шест разреда основне школе. Ради стручног усавршавања официра и подофицира 1950. формирано је седам специјалистичких **в. ш**. Реформом система војног школства, која је започела 1969, уместо подофицирских школа формиране су средње **в. ш.** у четворогодишњем трајању у које су примани кандидати из грађанства са завршеном основном школом. У прве две године школовање будућих подофицира је било заједничко, а у друге две по смеровима. Део наставе током последње године школовања или последњег полугодишта, у зависности од специфичности рода или службе, извођен је у посебним школским центрима родова и служби у којима су ученици изводили полигонску обуку, стручну праксу и специјализацију. Систем школовања у средњим **в. ш.** је прилагођен начину рада цивилних средњих школа. Војна гимназија, као општеобразовна **в. ш.** за припрему питомаца Војне академије, образована с циљем уједначавања образовног нивоа будућих питомаца, настала је 1970. у Београду. После ње је формирана и Ваздухопловна војна гимназија у Мостару. До нестанка ЈНА 1992. систем **в. ш.** се, сем неопходне модернизације наставног процеса, није суштински мењао. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992. задржана је јединствена Средња **в. ш.**, чији су се ученици током последње године школовања усавршавали у школским центрима родова и служби. Постепеним гашењем појединих смерова те школе, у склопу општих реформи војног образовног система, организовано је само специјалистичко једногодишње школовање за подофицире кандидата са завршеном цивилном средњом школом. Војна гимназија је, упркос привременом укидању, наставила рад по програму цивилне гимназије општег типа.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; M. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ АНСАМБЛ → ВОЈНИ ОРКЕСТРИ
**ВОЈНИ АНСАМБЛ → ВОЈНИ ОРКЕСТРИ**
# ВОЈНИ АРХИВ
**ВОЈНИ АРХИВ**, специјализована установа Министарства одбране Србије која прикупља, преузима, чува, сређује, обрађује архивску грађу војне провенијенције и омогућава њено коришћење у научне и друге сврхе. Његово место је у организацији и формацији Војске Краљевине Србије, Војске Краљевине СХС/Југославије, у структури ЈНА, односно Оружаним снагама СФРЈ, Војсци Савезне Републике Југославије, Војсци Државне заједнице Србије и Црне Горе и у Војсци Републике Србије од 2006. На предлог поручника Јована Драгашевића, професора Артиљеријске школе, **В. а.** је 5. II 1876. Указом кнеза Милана Обреновића о Устројству Ђенералштаба основан као његово Треће одељење (тј. Историјско одељење) са задатком да „прибира дата за ратну историју, пише их, уређује и чува и под њим стоје библиотека и цела ђенералштабна архива". Историјско одељење за прикупљање војне архивске грађе и писање војне историје, оформљено 1878, ангажовало се на прикупљању војне архивске грађе о српско-турским ратовима 1876–1878. и на покушајима реконструкције ових ратова. Уредбом од 5. VIII 1900. Треће одељење Главног ђенералштаба подељено је на Ратну архиву и Библиотеку. После балканских ратова 1912/13. српска Врховна команда наредила је да се сва ратна архива среди и чува, те да се оперативна документа (операцијски дневници и др.) препишу, а оригинална документа доставе Ратној архиви Главног ђенералштаба. Други значајан и сталан рад Историјског одељења био је уређивање и објављивање општевојног месечног часописа *Ратник* (1879–1941).
Приликом повлачења српске војске 1915/16. један део грађе је евакуисан на југ, део закопаван и скриван пред непријатељем, а део је пребачен преко Скадра на Крф па у Солун, одакле је по ослобођењу земље 1919. допремљен у Београд. Према Упутству за поступак са ратном архивом Министарства војног и морнарице од 1. III 1920. сва важна архивска грађа предата је Трећем одељењу Главног генералштаба, који је 6. V 1920. донео уредбу којом је основано Историјско одељење Ђенералштаба (*Службени војни лист*, бр. 10/1920). Уредбом о устројству Главног ђенералштаба војске и морнарице Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца од 10. IV 1920. (*Службени војни лист*, бр. 24 – прилог) били су прописани задаци и обавезе Историјског одељења да ради на „прикупљању, сређивању и проучавању података за историју наших ратова, као и на изради историје, затим да рукује ратном архивом и да управља библиотеком Главног ђенералштаба". Одељењу је предата архива допремљена из Грчке, предузете су мере да се пронађе закопавана и скривана архива, међутим, већи део докумената у току рата однео је окупатор. Организовано је и прикупљање мемоарске грађе од учесника ратова 1912–1918. Прикупљена архивска грађа сређивана је у Историјском одељењу и уписана у инвентарне књиге (пописнике). Знатан део ове грађе публикован је у периоду 1924–1939. у едицији докумената *Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца*, књиге 1–31.
Уредбом о Војноисторијском институту од 6. III 1940 (*Службене новине Краљевине Југославије*, 66, XXII) Историјско одељење је спојено са Војним музејом и формиран је Војноисторијски институт, као помоћни орган Главног ђенералштаба са „задатком да обавља послове око израде историје наших ратова, чувања ратне архиве" и да „прикупља, сређује, проучава и чува предмете ратног материјала од историјске вредности, а у циљу да помоћу тих предмета \[...\] приказује постепени развој, напредак и славу наше војске у вековним борбама за слободу и уједињење наших народа, те тиме допринесе чувању светлих војних традиција у нашој Војној сили као и у народу". Након Априлског рата 1941, Историјско одељење престалo је са радом. Уочи напада Немачке на Југославију војна архива је из Београда склоњена у Чачак, Ужичку Пожегу и Ивањицу. Немци су је пронашли и пренели у Београд. Део архивске грађе однесен је у Берлин, док је остатак, преко испостава, уз истовремено прикупљање остале архивске грађе оперативних јединица, пренет у Бечки архив. После рата део грађе је враћен у Југославију.
Врховни штаб је 1942. издао неколико наређења потчињеним јединицама и штабовима о прикупљању и чувању докумената, како својих јединица тако и оних које би пронашли или запленили од непријатељских снага. Наредбом врховног команданта ЈА од 1. III 1945. формирано је Одељење историјско и за ратне опите. У његовом саставу налазио се и Одсек архива. Историјско одељење је имало главни задатак да: прикупи сву ратну архиву од јединица НОВЈ, утврди шта су окупатори однели од раније војне архиве и предузме мере да се однето врати. Почетком јануара 1946. из Историјског одељења издвојен је део од којег је формирано Одељење за ратне опите, а Историјско одељење је прво, средином 1946, преименовано у Историјски институт Југословенске армије, а од априла 1947. у Војнонаучни и издавачки институт. У пролеће 1949. назив је промењен у Војноисторијски институт при којем је оформљено Одељење архива. Касније је Одељење архива названо Архив Војноисторијског института. Архив је 1972. спојен са Централном архивом ЈНА и функционисао је под називом **В. а.** или Архив Војноисторијског института, а званичан назив **В. а.** је понео од јесени 2006. Наведене статусне промене уређиване су унутрашњим актима војних органа и установа. Приоритетан задатак Историјског одељења био је да прикупи, изврши класификацију, систематизацију и обради архивску грађу јединица НОВ и ПОЈ, затим непријатељских формација 1941–1945, архиву југословенске војске 1918–1941 (закључно са Априлским ратом 1941) и архиву српске војске до 1920. Већи део грађе настале до 1941, која је у II светском рату однета, враћен је после рата. Ради расветљавања појединих догађаја из Aприлског рата 1941. и НОР-а прикупљене су бројне изјаве и сећања учесника и вршено фотокопирање и микрофилмовање докумената који се налазе у другим архивским, музејским и осталим установама у земљи и иностранству.
У току агресије НАТО пакта 1999. архивска грађа је премештена, уништен је део информативних средстава и готово сва техника за микрофилмовање, а тешка оштећења претрпела је лабораторија за конзервацију архивске грађе. Данас **В. а.** чува преко 7.220 дужних метара грађе од 1847. до данашњих дана. Документи су писани највећим делом на српском језику, а има их и на француском, немачком, италијанском, руском, грчком, енглеском и другим страним језицима. Архивска грађа разврстана је у групе фондова: Војска Кнежевине/Краљевине Србије 1847–1920; Војска Краљевине СХС/Југославије 1921–1941; Народноослободилачка војска Југославије, 1941–1945; Немачка окупаторска војска, 1941–1945; Италијанска окупаторска војска, 1941–1943; Српска влада и министарства Милана Недића, 1941–1944; Југословенска војска у отаџбини (четници Драже Михаиловића), 1941–1945; Емигрантска влада Краљевине Југославије, 1941–1945; Независна Држава Хрватска, 1941–1945; Оружане снаге ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, 1945–1991; Војска Савезне Републике Југославије, 1992–2003; Војска Државне заједнице Србије и Црне Горе, 2003–2006; Војска Републике Србије, после 2006. Део архивске грађе разврстан је на збирке докумената од којих издвајамо: Откупљена и поклоњена архивска грађа о ратовима на тлу Југославије (1806–1945); Досије и персонални подаци официра, подофицира и војних службеника Војске Краљевине Југославије (1920–1941), где су унети картони персоналних података из периода Краљевине Србије; Спискови погинулих, умрлих и рањених припадника НОВЈ (1941–1945); Немачки ратни заробљеници у Југославији (1945–1949); Депеше војних и цивилних организација српске владе Милана Недића (1942–1944). Посебна целина је Збирка микрофилмова (1837–1945) која садржи микроснимке докумената снимљених у другим институцијама у земљи и иностранству.
Посебну целину архивске грађе представљају и документи војног правосуђа и правосудне управе од 1944. до гашења војног судства 31. XII 2004. Законом о преношењу војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва на органе држава заједница Србије и Црне Горе (*Службени лист* *СЦГ*, бр. 55/2004) престале су да постоје ове војне институције. Угашени су војно правосуђе и правосудна управа формирана давне 1839. кад се први пут помињу војни судови. На основу чл. 5. Уредбе о начину и поступку предаје предмета, ствари и лица од стране војних судова, војних тужилаштава и војне установе за извршавање кривичних санкција органима држава чланица (*Службени лист* *СЦГ*, бр. 62/2004) сви завршени предмети (кривични, парнични и управни) војних судова и војних тужилаштава предати су **В. а.** укључујући и уписнике, регистре и предмете из Централног архива војних судова.
У оквиру делатности **В. а.** објављени су зборници докумената: *Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца* *1912–1918*, Бг 1924–1939 (31 књига); *Архивски фондови и збирке у СФРЈ – савезни архиви – Преглед (војних) архивских фондова и збирки за грађу, насталу до 15. маја 1945*. *године*, Бг 1980; *Априлски рат 1941 –* документи од марта 1938. до 18. IV 1941, 1–2, Бг 1987; *Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа 1941–1945* (173 књиге у оквиру 15 томова), Бг 1949–1986; бројни документи објављени су у часопису *Војноисторијски гласник* (излази од 1950, сада у издању Института за стратешка истраживања – Одељења за војну историју Министарства одбране), а има их и у оквиру других публикација.
ИЗВОРИ: *Српске новине*, 1876, 61; *Службени војни лист*, 1920, прилог бр. 24; Библиографије *ВИГ*-а: *Садржај Војноисторијског гласника 1950–1980*, Бг 1980; *Преглед садржаја Војноисторијског гласника 1981–2000. године*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Митровић, „Кратак историјат постанка и развоја војних архива", *ВИГ*, 1963, 1; „Архивска грађа српске војске од 1817–1913", *ВИГ*, 1964, 3; „Архивска грађа српске војске од 1914–1920"; *ВИГ*, 1964, 6; Г. Раичевић, „Преглед архивских фондова немачких јединица у Архиву ВИИ", *ВИГ*, 1965, 1–3; „Документа четника Д. М. о сарадњи са окупационим и квислиншким снагама", *ВИГ*, 1965, 4; „Архивски фондови немачких јединица у Архиву ВИИ", *ВИГ*, 1965, 5; *Војна енциклопедија*, 1, Бг 1970; 10, Бг 1975; *Војноисторијски гласник 1950–1980*, Бг 1980; А. Петровић, „Архив Војноисторијског института – оснивање и делатност", *ВИГ*, 1982, 1–2; М. Пршић, „Документи о прикупљању архивске грађе за историју војске Краљевине Србије", *ВИГ*, 1990, 2; А. Варга Цетењи, „Збирка депеша војних и цивилних организација српске владе Милана Недића", *ВИГ*, 1996, 1–2; В. Иветић, „Спасавање архивске грађе Војног архива у току НАТО бомбардовања од марта до јуна 1999. године", *ВИГ*, 2009, 1.
Бранка Пророковић Лазаревић; Милић Ф. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ ВЕСНИК
**ВОЈНИ ВЕСНИК**, приватни војни часопис који је 1921, у Крагујевцу, покренуо потпуковник, касније бригадни генерал Војске Краљевине Југославије и генерал-мајор Југословенске армије Драгољуб М. Динић. Динић је све време излажења часописа био његов уредник и директор. Недуго по почетку излажења, због преласка пуковника Динића у Београд на место наставника Војне академије, редакција часописа је пресељена у Београд. Часопис је редовно излазио у Београду до 1940. Уређивачку концепцију часописа одликовао је либералан приступ различитим актуелним питањима војне теорије и праксе. На страницама **В. в.** могли су се срести чланци активних и пензионисаних официра, који су се својим погледима на различите аспекте ратне вештине, доктрине, стратегије, тактике, питања употребе и организације ваздухопловства, формирања и организовања ваздушнодесантних јединица, али и формирања и употребе оклопних јединица у савременим ратовима, супротстављали окошталим схватањима већег дела тадашњег југословенског генералитета, који је своје ставове о тенденцијама развоја ратне вештине заснивао на искуствима I светског рата. Редакција часописа је, поред радова домаћих аутора, објављивала и преводе текстова познатих страних војних писаца, као и приказе и критике књига домаћих и страних аутора о разним питањима савременог организовања војске и вођења рата.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ ГЛАСНИК
**ВОЈНИ ГЛАСНИК**, стручни часопис Копнене војске ЈНА који је почео да излази 1947. До 1952. објављиван је као стручни пешадијски и општевојни часопис, а од тада, обједињавањем дотадашњих часописа, и осталих родова – артиљеријског, инжењеријског, тенковског, везе и позадине. Био је намењен официрима и подофицирима, непосредним извођачима трупне обуке, резервним старешинама и старешинама јединица територијалне одбране. Садржајем је био оријентисан ка захтевима разраде и изградње система општенародне одбране, посебно тема из примењене тактике копнене војске, методике планирања, организовања и извођења трупне обуке, обуке старешина, команди и јединица територијалне одбране, наставе гађања и наоружања, тактичких искустава и приказа војностручних дела домаћих и страних војних писаца. Сем редакције часописа постојали су и Редакцијски и Уређивачки одбор, који су се старали о његовој стручној и научној вредности. Редакција **В. г.** је објављивала и брошуре о појединим актуелним проблемима. **В. г.** је престао да излази 1992. услед трансформације ЈНА у Војску Југославије, при чему је обједињавањем редакција **В. г.**, *Морнаричког гласника* и *Гласника РВ и ПВО* формиран нов јединствен часопис сличне тематске и садржинске концепције – *Нови гласник*. Часопис **В. г.** је одликован већим бројем домаћих одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Б. Димитријевић, *ЈНА од Стаљина до НАТО пакта*. *Армија у спољној политици Титове Југославије*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ КОМУНИТЕТИ
**ВОЈНИ КОМУНИТЕТИ**, слободне градске општине формиране у оквиру Војне границе Хабзбуршког царства. У оквиру честих реорганизација Војне границе, 1747. дошло је до стварања граничарских регименти и почетка милитаризације Границе, у коју се уклапало и формирање слободних градских општина – комунитета, као средишта занатства и трговине, односно, као тржишта за аграрно-сточарске производе граничара и центара за њихово снабдевање неаграрним производима, односно, мануфактурном и фабричком робом увоженом из већих центара у Хабзбуршкој монархији и изван ње. На степен **в. к.** прва је 1748. уздигнута Стара Градишка, коју су следили исте године Петроварадин, 1749. Земун и Карловци, а потом и Митровица, Винковци, Брод, Петриња, Костајница, Бјеловар, Карлобаг, Иванић, Госпић, Огулин, Сењ, као и касније Панчево, Бела Црква и Карансебеш. Стварање комунитета било је повезано са довођењем занатлија из Немачког Рајха, од којих се очекивало унапређење привреде, а којима је требало осигурати повољније услове за рад ослобађањем од непосредне војне службе, од работних и других обавеза, које су теретиле варошко становништво пре тога. То је требало постићи увођењем грађанске управе, издвајањем комунитета из састава граничарских регименти и њиховим потчињавањем директно главним (генералним) командама, а преко њих Дворском ратном савету у Бечу. У први мах магистрат комунитета имао је само управну власт, а од 1753. стекао је и одређене судске компетенције. Магистрат су чинили градски судија (Stadtrichter), 3 одборника (присежника, сенатора) и синдик као правно лице. Они су представљали уже колегијално тело у којем синдик није имао право гласа него само тзв. *votum informativum*. Поред њих, постојало је Унутарње веће од шест плаћених чланова и Спољно веће или савет од 12 неплаћених чланова али ослобођених од кулука, патрола и ноћних стража. Спољно веће било је, заправо, саветодавни орган у градским економским пословима; његови чланови су, наизменично, присуствовали полицијским истрагама и суђењу и излазили на извиђање штете почињене у граду и градском атару. Магистрат је имао још и благајника, плаћене пандуре, курире и четвртаре (фиртелмајсторе) који су обављали неки вид полицијског надзора у својим градским четвртима. Овако је било у Земуну, а уз неко мање одступање и у другим комунитетима. Магистрати су обнављани сваке треће године. Магистрат је био и првостепени суд у свим грађанским и мањим криминалним случајевима. Пресуде на веће казне упућиване су на потврду Апелационом суду при генерал-командама, а у посебним случајевима и Дворском ратном савету. Поред тог магистарског суда постојао је и суд изабраних грађана од по три члана, првенствено трговаца, који је решавао спорове из ортачких, трговачких послова.
Живот у комунитетима текао је према *Норми* из децембра 1754, у којој су била садржана наређења и упутства у погледу избора градских магистрата, судске процедуре и апелације, односа према граничарским региментама, санитетским прекршајима, кријумчарењу, јавној безбедности, комунитетским дажбинама и располагању општинским приходима, обавезама чиновништва, трговини, шумским таксама, купопродаји земљишта, закупима, порезу, односу према страним лицима, царској војсци, школству, сирочадској имовини и другом чему из живота комунитетске заједнице. Званични језик комунитетске администрације био је немачки, али су поднесци грађана примани и на њиховом матерњем језику.
Становници комунитета делили су се на *грађане*, *контрибуенте*, *привилегована и заштићена лица*. *Грађана* није било много, а право на грађанство није било наследно. Могли су га имати само трговци и занатлије са непокретном имовином, угледне, моралне и за град заслужне личности. Грађанин је за своје „писмо" (Bürgerbrief) плаћао 6–12 форинти, а био је ослобођен војне службе, откупљивао се од општинског кулука, није могао бити кажњаван телесно него само новчано, а казну је издржавао у тзв. грађанском затвору. Имао је право жалбе генералној команди, право на одору сличну племићкој, као и на припасавање сабље. У категорију *контрибуената* спадали су мање имућни трговци и занатлије, а од имућнијих они који нису имали моралне квалитете за грађане, затим виноградари, надничари, бећари и грађански синови пре стицања привилегованог грађанског статуса. И они су уживали опште комунитетске благодети, али је свака њихова породица била обавезна на кулук (работу) у натури за општину, и то бесплатно, 12 дана годишње, као и на четири дана рада за сваки комад теглеће марве (коња и волова). Контрибуенти су подлегали телесном кажњавању које је спровoђено јавно, батинањем на „дерешу" пред зградом магистрата у присуству шефа полиције, лекара, синдика, добошара и батинаша. Деца контрибуената била су слободна у избору своје будуће професије. Међу *привилегована лица* убрајани су свештеници, племићи, официрске удовице и *хонорациори*, односно „учена класа са дипломама", као што су лекари, магистратски чиновници, пензионисани официри, професори и учитељи. Они су уживали сва грађанска права, али нису могли бити бирани у органе локалне власти. Ово се односило и на *племиће* који су, за разлику од оних у жупанијама, ипак плаћали порез и били обавезни и на обављање општинског кулука и подвоза, од којих су се новцем откупљивали, јер би за њихов статус било недостојно да их обављају „у натури", у работи. Државне власти су, по правилу, у комунитетима у свему предност давале грађанима и хонорациорима немачке народности, посебно у магистратима иако су Немци били у мањини у односу на домаће поданике.
У време цара Јозефа II, у складу са општом централизацијом у држави, а и због злоупотреба и неправилности у раду појединих комунитетских магистрата, настојало се и са ограничавањем права комунитета. За све њих постављен је мајор Тадија Естерајхер у својству комесара који се мешао у рад градских управа, смењивао и кажњавао чиновништво, ограничавао изборно право грађана и настојао да смањи број привилегованих грађана у њима. Најзад, 1787. дошло је до укидања тзв. малих комунитета, као што су били Митровица, Винковци, Брод, Стара Градишка и Бела Црква, који су деградирани на тзв. *штабска места*, чији је положај побољшан одлукама из 1827, иако ни тада није био изједначен са положајем граничарских **в. к**. За преостале комунитете обнародован је *Регулатив* који ће, уз касније мање допуне, постати главна правна основа њихове егзистенције до укидања Војне границе. Регулативом је, као битно, ограничена комунитетска самоуправа па градски судија није био изборно лице, као пре тога, него један официр у рангу капетана, којег је именовала генерална команда. Од четворице сенатора (већника) двојицу је, из реда официра, постављала генерална команда, а другу двојицу бирао је тзв. грађански одбор од 12 лица, који је у споразуму са магистратом постављао командант бригаде, и још 12 грађана-изборника, које је одређивао магистрат комунитета. Синдик и градски писар улазили су у круг одборника (већника); добили су право гласа а постављала их је виша војна власт. Остале чиновнике и службенике, на предлог магистрата, такође је постављала генерална команда. И судске компетенције магистрата унеколико су ограничене а у свему су били појачани надзор и контрола од стране војне власти над грађанском управом, у којем смеру су ишле и накнадне одредбе, тумачење и прецизирања у вези са Регулативом. Државни кулук је укинут, али не и подвоз војних лица и опреме. Поред тога, комунитети су били обавезни да устроје компаније домобрана (Landwehr) и да их једном недељно увежбавају у војној вештини. Официре домобранаца, на предлог магистрата, именовала је генерална команда. Иначе, та војна формација малог значаја била је предвиђена само за службу у тврђавама кад је стајаћа и граничарска војска из њих упућивана на ратиште.
У првој половини XIX в., поред наведених, није било значајнијих организационих, управних и правних промена у комунитетима и штабским местима, који су остварили значајан економски, урбани и културно-просветни напредак, као и пораст становништва, што се може рећи посебно за Земун као највећи војно-граничарски комунитет са око 9.000 становника и једно од најзначајнијих трговишта на главном путу од Солуна до Беча. Све у свему, **в. к.** су испунили очекивања њихових твораца и дали врло значајан допринос развитку Војне границе, иако је њихова самоуправа ограничавана и никад није досегла онај степен на којем је била у слободним краљевским градовима у Угарском провинцијалу.
ИЗВОР: С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад – Ср. Карловци 1972.
ЛИТЕРАТУРА: Fr. Vaniček, *Specialgeschichte der Militärgrenze*, Wien 1875; И. Рајић, *Прилог проучавању прошлости града Митровице у XVIII веку*, Ср. Митровица 1951; К. Петровић, „Карловци и карловачко становништво од 1753. до 1815", *ИЧ*, 1959, 9–10; Л. Ћелап, „Земунски војни комунитет (1717–1881)", *Споменик САНУ*, 1967, 19; С. Гавриловић, *Митровица – Трговиште у Срему XVIII и XIX века*, Бг 1984; „Граничарски војни комунитети и штабска места", *ЗМСИ*, 2002, 65–66; С. Радовановић, *Петроварадински комунитет 1702–1849*, Петроварадин 2006.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ МУЗЕЈ
**ВОЈНИ МУЗЕЈ**, установа културе војске југословенске и српске државе која је основана 23. VIII 1878. Указом кнеза Милана Обреновића одређено је да прикупља, обрађује, чува, излаже и публикује предмете из историје српске војске, државе и ратовања уопште. Прва стална изложбена поставка уређена је у Горњем граду Београдске тврђаве, у адаптираној згради поред Римског бунара. Отворио ју је дан после крунисања 22. IX 1904. краљ Петар I Карађорђевић. Учешћем на великој Балканској изложби у Лондону 1907. **В. м.** се са око сто експоната први пут представио у иностранству. Балкански ратови успорили су развој музеја, а I светски рат га је прекинуо. Погођена гранатама немачких топова, зграда Музеја је разорена, а евакуисани предмети опљачкани су крајем 1915. и однети у Бечки и Пештански музеј. Још током борбених дејстава на Солунском фронту, наређењем министра војног од 1917. почело је прикупљање предмета за обнављање **В. м**. Предмети који су прикупљени током рата чувани су у Микри код Солуна, а они прикупљени после рата у Артиљеријско-техничком заводу у Крагујевцу. Разрушени Београд и недостатак простора за смештај **В. м.** онемогућили су рад и отварање нове сталне поставке. Уредбом о образовању **В. м.** у Београду од 1934. краљ Александар I Карађорђевић дао је законску основу обнављања Музеја у Краљевини Југославији. После интензивног прикупљања предмета и преуређења две зграде и помоћних објеката за потребе **В. м.** сталну изложбену поставку отворио је кнез Павле Карађорђевић 20. IV 1937. Бројни дарови и откуп музејских предмета убрзо су довели до недостатка простора за њихов смештај и излагање.
Планови за израду нове, наменске зграде за **В. м.** и богаћење збирки прекинути су новим ратом. У току Априлског рата 1941, током окупације и ратних дејстава за ослобођење Београда 1944, поново су оштећени објекти **В. м.**, а музејске збирке опљачкане. Музеј је после рата био сиромашнији за преко 2.500 предмета. Нестале су скоро комплетне збирке династија Карађорђевић, Обреновић, Петровић, руске Регалије и многи други драгоцени предмети. Делатност **В. м.** у годинама након завршетка II светског рата огледала се у утврђивању ратне штете, прикупљању предмета и прилагођавању сталне изложбене поставке новом времену и идеологији. Иако је Одељење НОБ отворено маја 1946, а крајем године у другој згради изложен материјал којим је приказана историја народа Југославије све до 1952, вршене су сталне измене у поставци. После адаптације зграда и уређења изложбене поставке, 1. маја 1952, отворено је одељење „Стварање ЈНА", а 1. VII исте године и одељење „Ратна историја народа Југославије". У новој поставци предност је дата НОР. Трајно решење за Музеј нађено је 1956, уступањем зграде Војно-географског института за његове потребе. Адаптација зграде и уређење нове поставке завршени су 1961, када ју је 20. октобра отворио председник Републике, Јосип Броз Тито. У 52 сале било је изложено преко 3.000 предмета, а у екстеријеру стотинак артиљеријских оруђа и тенкова. Поставку музеја је током наредних деценија годишње разгледало 100.000–150.000 посетилаца, па је **В. м.** био најпосећенија музејска установа у Југославији.
Активност музеја током 70-их и 80-их година ХХ в. била је усмерена на организовање великог броја изложби, које су гостовале у бројним градовима Југославије и у иностранству. Као централна матична музејска установа у ЈНА, **В. м.** је пружио стручну и материјалну помоћ у формирању Спомен-соба у јединицама и установама ЈНА и уређењу музејских поставки посвећених догађајима из НОР. Издао је велик број каталога, водича и монографија, а од 1954. издаје стручни часопис *Весник*. У депоима **В. м.** чува се преко 35.000 предмета, а у фото-архиви преко 100.000 негатива и фотографија. Ратни сукоби на простору Југославије (1991–1995), терористичка дејства ОВК на Косову и Метохији (1998–1999) и НАТО агресија на СРЈ 1999. утицали су да музејске збирке буду увећане стотинама нових предмета и хиљадама фотографија и филмова.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Прибаковић, „Војни музеј ЈНА", *ГМГБ*, 1954, 1; И. Чејван, „Нова поставка Војног музеја ЈНА", *ГМГБ*, 1961, 8; Д. Самарџић, „Отварање Војног музеја 1904", *Весник Војног музеја*, 1974, 19-20; А. Радовић, П. Лажетић, *Војни музеј 1878–2000*, Бг 2000.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ ОРКЕСТРИ
**ВОЈНИ ОРКЕСТРИ**, оркестарски ансамбли разноликог састава који делују при војним формацијама. Прва војна музика у Србији настала је средином 1831. у Крагујевцу под називом Књажевско-сербска банда. Најзаслужнији за њено формирање био је Јосиф Шлезингер (1794–1870). Овај капелник велике радне енергије, способан да организује музички живот у веома тешким условима, био је на њеном челу све до пензионисања 1864. Банда је у почетку бројала 16 музичара, да би тај број веома брзо нарастао на 40. Од инструмената били су заступљени флаута, кларинет, обоа, рог, труба и бас. Ансамбл је имао веома истакнуту улогу у музичком животу Србије, а свирао је приликом свечаних дочека и испраћаја, празничних ручкова и балова, на војничким приредбама, те служио за увесељавање грађанства и праћење народних манифестација. Шлезингер је строгом дисциплином и уметничким захтевима високим за време у којем јe деловао музицирање оркестра подигао на завидан ниво. За њега је компоновао велик број оригиналних дела (корачнице, маршеви, игре, музички комади итд.) и за извођење приредио бројна позната дела европске музике. По преласку у Београд Књажевско-сербска банда организовала је и концерте за грађанство, а забележен је први концерт 4. I 1842. Након одласка Ј. Шлезингера, банда неко време није имала капелника, а 1868–1899. на том месту био jе Драгутин Чижек који је настојао да продужи Шлезингеров рад и створи музички кадар, неопходан тадашњој Србији. Први је Чижек у војну музику увео гудачке инструменте, а захваљујући његовом раду, по узору на првоформиран војни ансамбл, војне музике се оснивају широм Србије јер је по уредби о формацији сваки пук требало да има и свој **в. о**.
Значајнији развој оркестарског музицирања у Србији почиње формирањем Београдског **в. о**. Ансамбл је основан указом министра војног, у саставу је имао 34 музичара, а са радом је започео 1. XI 1899. За капелника је одређен Станислав Бинички, дотадашњи капелник Београдске војне музике чији је рад истим указом престао. Оркестар je делoвao до почетка 1904, а по његовом расформирању Бинички je оснoваo Музику Краљеве гарде (касније преименовану у Оркестар Kраљеве гардe) и на њеном челу остаo до 1920. За то време је својим изузетним способностима као диригент, композитор и организатор значајно унапредио музички живот престонице. Како је он водио и Певачко друштво „Станковић", оба ансамбла су у првој деценији постојања заједнички извела и значајна вокално-инструментална дела. Током I светског рата, при повлачењу преко Албаније, изгубљена је архива, уништени многи инструменти, али се оркестар под управом Биничког поново окупио на Крфу. Према постојећим подацима, у то време се ниједан озбиљнији концерт у Солуну није могао ни замислити без учешћа Оркестра Краљеве гарде. На концертима који су често приређивани у добротворне сврхе извођена су, поред популарних програма, и дела класичног репертоара. Након окончања рата оркестар је често гостовао у другим градовима новоформиране државе. Ова концертна гостовања утицала су на оснивање 27 нових **в. о.** у којима је било ангажовано 1.196 музичара. Биничког је заменио Драгутин Покорни (1920–1937), који је 1921–1924. сарађивао са Миленком Пауновићем. До почетка II светског рата Оркестар Краљеве гарде водио је Драгољуб Живковић (1938–1941).
После II светског рата војни музичари се поново окупљају. У условима великих промена које су након рата уследиле у држави, војна музика и музичари се не повезују са традицијом до 1941. Тадашње актуелне војне и државне институције истичу везу војне музике са културно-уметничком делатношћу у партизанским јединицама народноослободилачке војске. У том духу је 1. IX 1947. формирана Уметничка група Централног дома ЈА – Београд, у оквиру које је деловао и симфонијски оркестар. Крајем 1948. ансамбл je добиo име Уметнички ансамбл ЦДЈА, потом назив Уметнички ансамбл ЈНА, који je носиo све до 1992. Исте године променио је име у Репрезентативни ансамбл Војске Југославије да би 1994. наставио рад под именом Уметнички ансамбл Војске Југославије „Станислав Бинички". Потом је у јавности присутан под називом Оркестар Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички". Ансамбл су водили диригенти Иван Рупник (1947–1950), Франц Клинар (1950–1957), Младен Јагушт (1957–1966), Ангел Шурев (1966–1977), Владимир Мустајбашић (1977–1988) и Павле Медаковић (од 1988). Након II светског рата формиран је велик број **в. о.** (према организационим јединицама и родовима војске), који су били носиоци културног живота у градовима широм Србије. Значајну и свеобухватну делатност (концерти за грађанство и војску, обележавање важних празника и сл.) остварио је оркестар копнене војске у Новом Саду, који је углавном наступао као дувачки, премда је у свом саставу имао и гудачке инструменте. У бурним променама друштвеног и државног уређења земље укинут је 1997. и овај, као и већина других **в. о**. Још увек делују само Оркестар Гарде и Војни оркестар у Нишу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, *Музика и музичари*, Бг 1956; Б. Каракаш, *Музичка активност у ЈНА*, Бг 1987; „Пет деценија уметничког ансамбла Војске Југославије *Станислав Бинички*", *НЗ*, 1997, 11; Г. Крајачић, *Војна музика и музичари 1931–1945*, Бг 2003; А. Сабо, „Активности војног оркестра у периоду после Другог светског рата (1947--1968)", у: В. Микић, Т. Поповић Млађеновић (ур.), *Тематски потенцијали лексикографских јединица о музичким институцијама*, Бг 2009.
Аница Сабо
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИ ПОХОДИ → ЦАРСКИ ПОХОДИ
**ВОЈНИ ПОХОДИ** → **ЦАРСКИ ПОХОДИ**
# ВОЈНИ САНИТЕТ
**ВОЈНИ САНИТЕТ**, војна служба збрињавања рањених, повређених и пострадалих. У Србији почиње да се организује тек са формирањем модерне српске државе. Увек је делио судбину свог народа, често потпуно запостављен, понекад са много жртава, али је успевао да обезбеди максимално могуће медицинско збрињавање и сачува војску и нацију од много већих страдања.
**У старом веку.** На тлу данашње Србије, медицина Трачана и Илира магијска и магијско-религијска, али и емпиријска и била је на истом нивоу као и грчка. Медицина старих Словена је такође магијска, али су познавали рационалне узроке за многе болести (тровања, грешке у исхрани, метеоролошке промене) и повреде. Добро су познавали анатомију, основ животних појава је дах (дисање), а носиоци животне снаге су телесни сокови (највише крв). Ране су спаљиване у циљу хемостазе или чишћења, као последица култа ватре. Римљани су у својим походима и освајањима туђих територија водили са собом и војне лекаре и хирурге (ранаре). Сâм народ се лечио код својих народних лекара. Вештина лечења се преносила с колена на колено. Лекари (травари, најчешће жене) лечили су биљем, а хирургијом су се бавили народни видари (најчешће мушкарци). Ране су испиране вином, a крварење заустављано адсорбенсима (труд, истругана кожа, паучина, суво биље, касније дуван). На ране су стављани разни биљни мелеми, буђ или сало разних животиња, а ране су помоћу „фитиља" држане отворене све док се не „очисте", као својеврсна дренажа ране. Римљани су донели каутеризацију ране врелим уљем. Познат је био штетан утицај страних тела у рани те су она одстрањивана (најчешће стреле, делови копља и сл.). Рађена је и имобилизација поломљених екстремитета (дрво, кора дрвета, глина, тесто и конопља). Инструменти су служили за пробадање апсцеса, одстрањивање површних тумора и страних тела. Од физикалних процедура коришћени су масажа, хладни и топли облози.
**У средњем веку.** У целој Европи практично није ни постојала посебно организована војна медицина ради збрињавања војних формација. Лекара је било једино на дворовима, а они су пратили владаре и у војничким походима. У Европи она почиње да се организује тек после XV в. И поред честих ратова тако је било и у Србији, али до XIX в. војници су били препуштени сами себи и саборцима. У случају победе, после самопомоћи или узајамне помоћи, рањеници су изношени с бојног поља и остављани ради лечења и неге у оближње куће или ретке преостале манастирске болнице. Упутства за лечење ратних рана налазила су се у кодексима верске и народне медицине. Српске војнике често су пратиле и жене (личне, регионалне) ради помоћи и изношења у случају рањавања, али често и ради личне користи и плена. У случају пораза, рањеници и заробљеници су препуштени милости победника. Доба до рођења Христа назива се добом варварства, али те милости није било ни касније. Византијски цар је после битке на Беласици 1014. ослепио 15.000 Самуилових војника, а сваком стотом оставио по једно око да би вратили остале. Ретки су примери да победник дозволи повратак пораженима као што је монголски освајач Тумур-Ленк, после победе код Ангоре (1402), пустио све византијске вазале међу којима су били деспот Стефан са синовима и синови Маре Бранковић. Никаквих историјских података нема о збрињавању рањеника у великим српским ратовима и бојевима, као што је Косовски бој. Једине податке можемо наћи у српским јуначким народним песмама, па су за овај период народни песници и Вук Караџић најплоднији писци медицинске литературе. Aрхиепископ Данилo описује први дан после боја: „...носи река Ситница на својим крвавим таласима грозни хаос од мртвих и рањених коња и људи, а са самог разбојишта разносе тице грабљивице парчета искасапљених људских телеса". Према народном песнику: „Састаше се и Срби и Турци/ Искупише осјечене главе/ Изнесоше рањене јунаке". Описи повреда су изванредни. Павле Орловић, барјактар цара Лазара, описан је на следећи начин: „Десна му је рука осечена/ И лијева нога до колена/ Вита су му ребра поломљена/ Виде му се џигерице беле", а царев слуга Милутин: „Носи десну у лијевој руку/ На њему је рана седамнаест". Када су извршени изношење и евакуација рањеника, требало их је и збрињавати. За свог сестрића Секулу, Сибињанин Јанко хоће: „Да му тражи од мора хећиме/ Да му гради мекане мелеме". А поводом тражења хећима с мора, рањени Јован-капетан, видевши да му прогноза не може бити гора, одговара: „Оваке се ране не видају/ Лијева је нога саломљена/ Саломљена на двоје, на троје/ А десна је рука осјечена/ Осјечена рука на рамену/ А по срцу сабље дохватиле/ Испале су црне џигерице". Велика већина рањеника лечена је вероватно код својих кућа од стране народних видара. Према народној песми, видарица је обећала да ће одмах наћи у планини лековито биље да „загаси ране на јунаку". Као да су народни песник и видар знали 1389. да се у свакој рани развија упала коју би требало „гасити". Ране су лечене и по годину и више дана.
Једна од најпознатијих видарица била је вила Равијојла, посестрима Краљевића Марка. У народној песми опевана је и Косовка девојка, а Владан Ђорђевић је назива „првом српском милосредном сестром", која је поред тога организовала „приватну помоћ рањеницима". Лик Косовке девојке сигурно је идеализован и надограђен, али познато је да су у средњем веку (и на Косову) иза српске војске ишле монахиње „са циљем да негују рањенике". Познато је да су рањенике неговале и жене владара: Јелена Анжујска, кнегиња Милица Хребељановић, Јелена Балшић (кћи кнеза Лазара), Јелена (жена деспота Ђурђа Бранковића), Ангелина (мајка последњег српског деспота Змај Огњена Вука).
Турски путописац Евлија Челебија каже да су средином XVII в. у Београду били „хирурзи": Алија, Јаков Јеврејин, Мићо Латинин и један берберин. По њему, хирурга је било и у Новом Пазару, а по једном запису из 1707. и у Новом Брду хећимбаша (главни лекар) београдски Халилбашић. За време аустријске окупације у првој половини XVIII в., Београд је имао физика, хирурга, фелчера, апотеку, зубара, примаљу, болницу и купатило, а на граници наспрам Турака неколико контумаца (са потхирурзима у карантинима и граничарским јединицама). Од аустријских хирурга у Београду у периоду 1718–1739. помињу се: Г. Шанел, М. Бишоф, К. Хемплинг, П. Савојард и доктор Даблин. Крајем XVIII в. помињу се као хирурзи у Смедерeву: А. Куртвејл, С. Мадленер, И. Гаил, И. Де Оби, а у чети капетана Коче Анђелковића 1790. хирург Брунер. Турци су више волели народне лекаре и хирурге емпирике.
**У Првом и Другом српском устанку**. Према Вуку Караџићу, нахијски кнезови су из државне касе плаћали лекаре и лекове за лечење рањеника, а на крају године ради накнаде подносили цео обрачун Правителствујушчем совјету. Међутим, само поједини устанички одреди имали су народне хирурге (видаре рана). Вероватно је већина калоијатара и видара учествовала у лечењу рањених устаника. Познато је да су у збрињавању рањеника учествовали: Цинцар Петар Ичко, шабачки хећим Глиша, Гаврил Савић из Ћуприје, Баба-Стоја, Баба-Станија, Јован Врбица и други. Ћира-мана (Госпа-мајка) и њен син хећим Тома Константиновић долазе 1805. из Грчке у Београд. Обоје су били врло вешти у лечењу рана и омиљени код народа, а Хећим Тома примљен је 1806. као војни лекар у српску војску. Емерих Линденмајер има изванредно мишљење о њима и више пута је истицао да су народни хирурзи често предузимали и успешно вршили врло сложене хируршке интервенције. Ото Пирх каже да су ране лечене од народних хирурга, које је он видео, биле тако излечене „да би при вештачком лечењу повукле са собом губитак уда, а које су овако потпуно залечене и без остављања икаквих последица". Ови народни хирурзи опијали су рањенике ракијом да „тако опијени они ништа за себе не знају и по њиховим ранама траже зрно, врше свакојаке операције и да им не дају од себе никаква знања бола". Међу многима, Хећим Тома је излечио Конду Бимбашу, Радича Петровића, Павла Поповића, Милоша Обреновића. Лечило се и у иностранству. После битке на Мишару војвода Цинцар-Јанко Поповић, да би лечио ране, прешао је у Земун код контумацијског хирурга Ендредија, а Узун-Мирко Апостоловић отишао у Беч. Народни хирурзи (видари, ранари) дали су немерљив допринос збрињавању повређених у српским устанцима. Прве ратне бласт повреде су описане после битке на Чегру када су „бљували крв" многи преживели Срби и Турци. Била је присутна хуманост на делу 50 година пре оснивања Црвеног крста. Наиме, кнез Милош, после битке на Љубићу 1815, желећи да се пред Турцима покаже хуман, наредио је лекарима да и рањеним Турцима завију ране. „Сутра дан рањенима поградише носила па их испратише у Ужице и предадоше Турцима".
Школованих хирурга је било у руској војсци која се заједно са Србима борила. Санитетска сарадња српске и руске војске почиње када су се војске сјединиле (1807). Као српски предводник, Карађорђе је 1807. упутио молбу главнокомандујућем генералу Молдавске војске генералу Михаиловском (Михелсон): „... српски рањени војници леже без икакве лекарске помоћи, немајући лекара ни апотеке, па зато молим да се српској војсци ставе на расположење војни лекари (Feldspitäler) и да би за њихово лечење требало организовати у Београду војну болницу са апотеком". Генерал Исајев је 1807. најмање два лекара додељивао српској војсци (др Орловскиј, др Кузмињскиј), а стање се поправило 1809, када је за штаб-доктора руских трупа у Београду постављен доктор Иван Морачевски, виши војни доктор и хирург, који је Србима донео материјалну и новчану помоћ, хируршки инструментаријум и опрему. Он је дошао заједно са фелчером Алањиним, а повремено је боравио 1811. и 1812. и у Шапцу. Доктор Морачевски је онај први доктор који је дошао у Србију и остао значајан период, а запамћен је као пожртвован ратни хирург који се посебно истакао октобра 1811. у борбама око Ниша и Видина, као хирург који је неуморно оперисао и лечио српске рањенике и становништво.
Пред пропаст Првог српског устанка, у Србију је прешао на захтев српских власти и др Хрудимски, хирург земунског контумаца, да би извршио вакцинацију деце против великих богиња. Према извештају аустријског команданта из Земуна од 19. V 1809, постојало је санитетско складиште у Београду за снабдевање устаничке војске. Колико је систем функционисао тешко је проценити, а највећи недостаци били су у организацији санитетске службе.
Извлачење рањеника из борбе радили су њихови саборци. Нпр. војвода Васа Чарапић је 1805. из боја изнео тешко рањеног Павла Поповића, саветника нахије београдске и грочанске, којег је Хећим Тома излечио. Рањеници су лечени у кућама добрих људи у близини рањавања (Милован Перушић, рањен на Делиграду 1813, излечен је у кући неког сељака) или, најчешће, код своје куће. Јован Курсула је задобио 17 рана на Делиграду 1813, али је тражио и однет је у своје село Цветке, чак у Рудничком округу, а у путу га је пратио неки видар. Рањеници су лечени и у манастирима. Тодор Војиновић, јунак Првог устанка, тешко је рањен у кук и излечен у манастиру Радовишници. Рањени капетан Жика који је основао делиградска утврђења („зајажало Турства"), са Делиграда, на велику суботу, однесен је у манастир Св. Романа. У време устаничких борби за Београд, постојала је на Ташмајдану устаничка болница.
**Формирање војне санитетске службе** почиње са обнављањем српске државе. Турска је 1830. Србији признала право на унутрашњу самоуправу објављивањем Хатишерифа, којим је дозвољено да Срби могу заснивати болнице. Пет година касније донет је први српски – Сретењски устав, а Милош завршава стварање првих војних јединица у циљу „чувања јавног безбједија и поретка". У овом уставу стајао је и параграф: „Старати се о средствима којима би се здравље војника одржало и о болницама и о другим за војску полезнима заведенијама". Нажалост, устав нико није признао, али први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838. Прве војне и грађанске болнице установљене су 1836. Доношењем Турског устава формира се и одељење унутрашњих дела у оквиру којег је „оделеније карантинско са санитетом" са др Карлом Пацеком (1807–1876) као првим начелником. Указом од 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер (1806–1883), гардијски лекар у Крагујевцу. Од 1845. Линденмајер је био шеф грађанског и војног санитета. Поред болнице у Београду, организовао је и гарнизонске болнице у Крагујевцу и Ћуприји, уводио је у службу стручно санитетско особље, израдио је прве прописе и правила санитетске службе у војсци и грађанству, увео је прве учене бабице у српске болнице, прва правила о лекарским прегледима и регрутацији војника, основао је „Стални лекарски одбор" (касније Главни санитетски савет) итд. На место начелника **в. с.** 1847. постављен је др Карло Белони.
У Србију долази све више лекара, углавном из Аустроугарске (највише из Војводине, а из Хрватске др Јосиф Панчић) тако да их је 1855. било око 30, када је медицину у Паризу завршио државни питомац др Стева Милосављевић, први лекар са територије тадашње кнежевине Србије. Године 1862. у војном санитету били су: др Карло Белони, др Максим Николић Мишковичев, др Херман Краус, др Јован Петровић (прекрштени др Шауенгел, хирург), др Сава Димитријевић и Димитрије Капарис. Уз њих, 1864. радили су и: др Јован Ковач, др Стеван Недок, др Карл Кико и др Александар Вермински. Исте године заслугом министра војног Белимарковића набављено је доста санитетског потрошног и непотрошног материјала, као и 80 кола за превоз рањеника, 50 великих и 25 малих пољских апотека. У војни санитет примљени су др Филип Тајсић (1864), др Јосиф Холец (1866), др Сава Петровић (1866), др Леонард Лонткијевић (1867), др Владан Ђорђевић (1870). У војном санитету 1875. било је 19 лекара. Др Филип Тајсић био je први лекар са територије кнежевине Србије у српском војном санитету и трећи начелник војне санитетске службе (1877–1886).
После убиства дечака на Чукур-чесми, 2. и 3. VI 1868. дошло је до сукоба са Турцима на улицама Београда, а 5. VI 1868. турска посада је гранатирала Београд. После тога у Војну болницу је донето 15 рањеника, а у Варошку болницу 30 рањеника и 22 мртва. Укупно је било 23 мртва и 45 рањених од којих је 17 умрло. У септембру исте године дошло је до сукоба и у Ужицу. Сви цивилни доктори (17 са пет помоћника) привремено су примљени у војну службу. Санитетском службом руководили су др Белони и др Линденмајер. Нису учествовали др Ландак, који је побегао, и др Стева Милосављевић, који је био послат у Белгију по пушке. Министарство војно наредило је и формирање привремених војних болница, а прве су формиране у Неготину и Пожеги. Без икаквог разумевања код војних и државних власти, **в. с.** је вегетирао у овом периоду, али је Министарство војно 1876. тражило од Црвеног крста за будући рат 111 лекара и лекарских помоћника, а у цивилном и војном санитету било их је укупно око 70.
**У време српско-турских ратова.** Др Карло Белони, начелник тадашњег санитета, уочивши недостатак болничара, доставио је 1865. први предлог за реорганизацију војносанитетске службе по узору на аустријску. Предлог је пропао као и покушај унапређења **в. с.** после Француско-пруског рата, мада су формиране две комисије. Никаквим плодом нису уродила ни запомагања Белонија 1875, ни налаз комисије у којој су били др Владан Ђорђевић и др Сава Петровић да санитетске опреме има само за неколико дана рата. Уочи самог рата Министарство војно је од Српског друштва црвеног крста тражило помоћ у лекарима, куварима, али и 93 кола за тешке и 47 омнибуса за лакше рањенике. Од опреме је много тога недостајало. Санитет је ушао у рат потпуно неспреман, а старешине су упућене у своје јединице са „упутством да раде с импровизацијама". Дан после прве борбе код села Мрамора, на запомагање начелника дивизијског санитета, др Белони одговара да ће завоје и остали санитетски материјал добити наредних дана. Није било ни довољно болница за смештај рањеника. Тек у току рата подижу се бараке за то: три у Ћуприји, две у Београду и једна у Јовановцу. Шеф руских мисија Црвеног крста генерал др Таубер и др Марконет, шеф Руске болнице у Смедереву, најцрњим речима описују стање у санитетској служби. Мајор др Владан Ђорђевић, као начелник санитета Јужноморавске дивизије, првих дана рата је уочио потпуну неспремност и неорганизованост нашег санитета.
У току Првог и Другог српско-турског рата као лекарски помоћници у пољским болницама радили су и многи студенти медицине (Лаза Лазаревић, Војислав Субботић, Милан М. Радовановић и др.). У збрињавању рањеника учествовале су и две Енглескиње: Ема Пирсон и Лујза Меклафлин. Евакуација рањеника у овом рату била је нерешен проблем. Пре рата нису набављена санитетска возила, а у току рата возила добијена од Црвеног крста нису била довољна. Евакуација се одвијала углавном воловским сељачким колима, најчешће без икакве санитетске пратње.
На почетку рата Србија је имала 60 лекара (19 војних), 10 лекарских помоћника (5 војних) и 26 апотекара (1 војни). Из Аустроугарске, највише из Војводине, у Србију је дошло 23 лекара српског порекла који су учествовали у Српско-турском рату. Сматра се да је после ових ратова из Војводине у Србију дошло 32 лекара. Захваљујући помоћи Црвеног крста из целе Европе у рату је било: 120 доктора медицине и хирургије, 49 лекара и врачева и 157 апотекара. Највише их је било из Русије (10 ратних болница са око 1.000 кревета) и Енглеске. Сâм начелник санитета у овом рату мајор др Владан Ђорђевић каже да „са толиким санитетским персоналом цела српска војска се могла тако снабдети, да јој војни санитет функционише као прајски". Ратно искуство из Првог српско-турског рата било је прескупо највише због организационих пропуста. У рату без победника Србија је имала око 30.000 рањеника, а изгубила 25.000 људи (погинулих, умрлих, онеспособљених, несталих) и направила државни дуг од 30 милиона златних динара.
У Другом српско-турском рату (1877–1878) Србија је имала 64 лекара, 41 лекарског помоћника и 25 апотекара, укупно 130, а по формацији, требало је 411. Покушај ангажовања страних друштава Црвеног крста није успео, као ни покушај „ангажовања платног медицинског персонала". Српски санитет је ушао у рат са 45 лекара, 34 лекарска помоћника и 19 апотекара. Основни недостатак био је у санитетским средствима, али је надокнађен ратним пленом. Посебно се истакао др Михаило-Мика Марковић, будући дугогодишњи начелник српског **в. с.**, а учествовале су и две жене као санитетски официри: Драга Љочић и др Марија Фјодоровна Сиболд. Укупни губици српске војске на бојишту износили су 6,81%. Према накнадним подацима било је 5.410 погинулих и рањених војника и официра.
**У време Српско-бугарског рата.** После српско-турских ратова није решен један од основних проблема – недостатак лекара. Године 1879. у Београду је било осам војних лекара: др Карло Белони („на расположењу"), др Филип Тајсић („начелник санитета у министарству војеном"), др Сава Петровић (помоћник начелника санитета), др Јован Машин (шеф београдске војне болнице), др Јосиф Холец, др Максим Николић, др Петар Остојић, др Радмио Лазаревић. У унутрашњости Србије било је још девет војних лекара: др Јулије Ленк (Неготин), др Јевта Ристић (Ниш), др Јован Ковач (Карановац, данас Краљево), др Димитрије Куфас (Крагујевац), др Јован Порубовић (Куршумлија), др Милутин Поповић (Ваљево), др Карло Сиберт (Врање), др Освалд Хајнц (Ниш), др Васа Брентовић (Ниш) и „практични лекар у Београду др Мијајло Марковић постављен је за санитетског капетана I класе и да врши дужност Начелника санитета моравског кора у Нишу".
Српски **в. с.** и овај рат је дочекао потпуно неспреман. Нико у санитету није ни претпостављао да ће бити рата док није објављена мобилизација. Одмах је постављен за начелника санитета резервни санитетски пуковник др Владан Ђорђевић (у то време председник београдске општине у оставци), а на његову интервенцију – за деловођу (одговара заменику) мајор др Лаза К. Лазаревић. **В. с.** је ушао у рат са 22 лекара, 20 лекарских помоћника и 11 апотекара. У грађанској служби и приватних било је још: 82 лекара, 11 лекарских помоћника и 38 апотекара. После мобилизације у грађанској служби остало је 22 лекара и 19 апотекара. Сви остали упућени су у јединице. Лекова у војним складиштима било је довољно за шест месеци у миру, а највише два месеца у ванредним околностима. Пољске апотеке биле су празне. За евакуацију рањеника коришћена су поправљена возила из српско-турског рата, преузета велика поштанска кола (напуштена када је прорадила железница), а Српско друштво Црвеног крста куповином је обезбедило једну „колну санитетску колону" из Угарске (16 кола с фургоном и шатором за операције и 10 ранаца са санитетским материјалом за 20 рањеника) и једну из Аустрије, са укупно 45 кола.
Почетком борбених дејстава показало се да није довољна Војна болница у Нишу са 1.800 постеља. Рањеници се упућивани у Београд, али тамо је Црвени крст једва опремио једну болницу са 50 кревета! Др Лаза Лазаревић је у Нишу за неколико дана уредио болницу од 1.200 лежаја у којој је дуго радио као једини лекар и напустио је потпуно разочаран. Из општег ратног хаоса, санитет је некако испливао, јер је рат кратко трајао.
Стране санитетске мисије пружиле су значајну помоћ и у овом рату. Помоћ су пружили: Аустријско друштво Црвеног крста са 26 сестара и шест болничара, Угарско друштво Црвеног крста послало је потпуну амбуланту за 100 рањеника са лекарима и шест болничарки, Румунски Црвени крст послао је мисију са два лекара и четири лекарска помоћника, Немачки Црвени крст послао је лекарске мисије са потребним материјалом, Енглески Црвени крст је послао и снабдевао једну мисију са четири хирурга, Руски Црвени крст послао је санитетску делегацију са пет лекара, шест фелчера, 14 болничара и 11 лекарских помоћника, Немачки витешки ред послао је једну лекарску мисију, а мисија Малтешког витешког реда после одласка санитетског воза, поклонила је сав санитетски материјал у рубље. У рату је учествовао као добровољац и др Војислав Субботић, сада као хирург.
Српски губици у овом рату износили су: 746 погинулих, 4.570 рањених и 1.641 нестао (већина заробљена и убијена). Највеће губитке имала је Нишавска војска, која је Пирот предала Бугарима тек пошто је изгубила 22,82% официрског састава и 17,03% војника. Одмах по успостављању примирја начелник санитета написао је опширан реферат о стању у санитетској служби. Као одговор, смењен је лично од Врховног команданта и ратни начелник санитетске службе из три рата више се није вратио у ову службу. Међутим, било је јасно да се и у раду санитета у миру мора много тога мењати. Пре свега, у људима.
**Крајем XIX и почетком XX в.** Почетком 1886. на место начелника санитета долази потпуковник др Михаило-Мика Марковић, који је био начелник од 1886. до 1903, уз кратке прекиде 1893 (начелник др Радмило Лазаревић) и 1901 (начелник др Милош Борисављевић). Као учесник претходна три рата, знао је да мора изградити **в. с.** на другим основама, а као искусан војни доктор и енергични организатор у томе је и успео.
Као прво, требало је имати докторе, а „наша војска може доћи до добрих лекара, ветеринара и апотекара, само тако, ако их она сама о свом трошку образује од домородаца, Срба". Прва група питомаца послата је на студије децембра 1886, а бројала је 10 људи: Чеда Ђурђевић, Сима Карановић, Милан Пецић, Влада Поповић, Чеда Михајловић, Лазар Генчић, Негослав Велизаревић, Михаило Митровић, Воја Стојановић и Благоје Николић. Друга група питомаца послата је 1893. Друго, требало је имати хирурге. На начелников позив, из Кракова долази Роман Сондермајер, први српски војни хирург, који је утемељио српску војну хирургију. Потом у војну службу долази др Михајло Петровић, централна и најизразитија појава наше ратне хирургије, највећи таленат који је наша ратна хирургија досад имала, прави отац српске ратне хирургије. После два готова хирурга, требало је школовати нове и они су пристизали као државни питомци редом: Лазар Генчић, Чеда Ђурђевић, Јордан Стајић, Слава Милосављевић, Петар Николић, Крста Драгомировић, Милутин Никетић итд. Треће, хирурзи су морали негде и нечим радити. Мика Марковић је основао хируршка одељења у војним болницама: 1889. у Београду (шеф Роман Сондермајер), 1897. у Нишу (шеф Михајло Петровић), 1899. у Крагујевцу (шеф Лазар Генчић) и 1901. у Ваљеву (шеф Јордан Стајић) и Зајечару (шеф Чеда Ђурђевић).
Михаило Марковић је посебну пажњу посветио едукацији и усавршавању. Написао је нову, нашу прву оригиналну „Ратну санитетску службу", прву после Упутства из 1876. Изашла је 1889. нова „Формација целокупне војске" по којој се број болничара значајно повећао код активне војске (225.000 људи). Успео је да број војних лекара повећа на 60 (раније 20) и да оформи специјалистичке службе које су радиле у најбољим условима. За превентивну медицину учинио је више него сви начелници пре њега. У иностранству је школовао пет специјалиста хигијене (од 56 лекара). Отворио је јуна 1900. у Нишу први Пастеров завод на Балкану (у саставу војне болнице био је до краја I светског рата, а потом ради као посебна цивилна установа). Ипак, највећи проблем су биле културне и обичајне навике. На предлог једног трупног доктора да се војници купају макар једном у две недеље, познати генерал је одговорио: „нису војници рибе да пливају у води!"
**У Балканским ратовима.** Велика већина цивилних доктора је мобилисана а у рату је учествовало 296 лекара (од 370). Цивилни лекари су били практично без курсева и обуке из ратне медицине, тако да је пуковник др Лазар Генчић, тадашњи начелник **в. с.**, у свом предавању у Официрском дому уочи самих ратова, закључио: „Ми у ствари немамо **в. с.**, већ једну малу групу грађанских лекара обучених у униформе санитетских официра". Стручна спрема болничара није била на потребном нивоу, а налазили су се само у дивизијским завојиштима, пуковским превијалиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су добровољне болничарке и трећепозивци.
Средства за евакуацију била су недовољна и неприлагођена. Батаљонска рањеничка двоколица („финска", једноосовинска) била су неприлагођена за брдско-планинске терене и лако су се превртала, а велика, двоосовинска рањеничка кола која су чинила „дивизијску санитетску колону", набављена од Црвеног крста, била су велика, гломазна и нису могла да прате дивизијску војну колону. Добро опремљен санитетски воз из прошлог рата је брзо поправљен у нишкој радионици, од поштанских вагона преуређен други воз и трећи направљен за пругу уског колосека (на прузи Ужице-Сталаћ, убрзо је преправљен за пругу широког колосека). Значај ових возова био је велик: сваки воз је могао да прими до 400 рањеника, а сва три санитетска воза превезла су више од 11.000 рањеника и сваки је прешао више од 40.000 км. Овим возовима превожени су и заробљеници, а један од возова је превозио и грчке рањенике између Скопља и Солуна, касније је потпуно уступљен грчкој војсци, заједно са особљем. Значај санитетских возова за брзу евакуацију рањеника до болница у Београду посебно су истицали хирурзи Војислав Субботић и Јулије Будисављевић.
Опрема и средства намењена првој помоћи, опште медицинском и хируршком раду на бојишту, по оцени српских и страних хирурга, била су задовољавајућа. Новонабављен и на време подељен холандски Утермеленов први завој (по два код сваког војника) употребљаван је са успехом. Било је довољно удлага за фиксацију фрактура (по конструкцији др Михаила Петровића) и потпуно су одговарале својој намени. Нису сe показали прикладним за транспортну имобилизацију: гипс и разне импровизације (дашчице, картон, жица и сл.). Санитетска ратна материјална средства, потрошна и непотрошна, била су набављена у потребној количини, али су неравномерно распоређена, често недовољно попуњена и неприкладно пакована (у гломазне сандуке). Велик проблем је био непостојање санитетских складишта, те се често морало долазити у Ниш. Опрема за превентивну медицинску заштиту, на брзину набављена у Аустрији, била је гломазна за брдско-планинске терене, а апаратима за дезинфекцију воде нико није знао руковати. Размештај, смештај, хигијена и контрола свега тога нису били адекватни, што је и разлог избијања епидемија. У току Првог балканског рата, у српској војсци било је спорадичних епидемија дизентерије, тифуса, рекуренса и пегавца. Велика епидемија колере избила је у бугарској војсци новембра 1912, после судара са турском војском, а у српској војсци после судара са бугарском војском на Брегалници. Од колере у српској војсци боловало је око 15.000 људи, а умрло око 5.000. За гашење епидемије била су најбитнија два фактора: брз противнапад и успех српске војске те пренос ратних операција из долине Брегалнице на планинске терене и кратко трајање рата. Ратна организација збрињавања рањеника била је: превијање рањеника на бојишту, брзо извлачење и евакуација у позадинске болнице, претежно у Београду.
Српске пољске болнице (по четири на сваку дивизију) имале су санитетског материјала за 100 рањеника (оболела) и под шатором (када се нису развијале у зиданим објектима) простор за 14–16 кревета. Санитетска чета је развијала завојиште, по једно на дивизију, у којем је било: четири лекара, један апотекар, један медицинар и 450 војника болничара, од којих су упућивани болничари у пукове). У сваком пуку било је 1–2 лекара, 56 болничара војника и 64 носиоца рањеника. Сви рањеници су долазили у завојиште. У завојиштима (у зони борбеног дејства) рађени су само хитни оперативни захвати, контрола завоја и имобилизације.
У почетку рата збрињавање рањеника одвијало се у регионалним болницама, школама и прикладним зградама. Од 12. до 25. IX 1912. активирано је 13 резервних болница са укупно 3.295 постеља, а само у Нишу било је 1.500 постеља. Веће болнице биле су у: Лесковцу (300 кревета), Врању (300), Пироту (200), Чачку (190), Ужицу и Прокупљу (по 150). После освајања Скопља, уређиване су и болнице на ослобођеној територији, а према извештају од 7. I 1913, највећа и најбоља је била војна болница у Битољу са 560 постеља. За све време рата оформљено је 93 болнице. Децембра 1912. у Београду је радило више од 100 лекара у 24 болнице са око 5.000 кревета. До краја јануара 1913. у Београду збринуто је око 7.000 рањеника.
Почетком рата мобилисане су у Србији и све жене лекари. Оне нису слате на ратиште, али су обављале значајне дужности у резервним и војним болницама, често као једини лекари. У рату их је учествовало 21: др Драгиња Бабић (управник и једини лекар резервне болнице у Ваљеву), др Божана Бартош (управник резервне болнице у Краљеву, а од 1913. лекар у заразним баракама у Београду), др Зорка Бркић Поповић (управник II резервне болнице 1912, а 1913. управник III резервне болнице у Шапцу), др Марија Прита Вучетић (општински лекар у Београду), др Љубица Ђурић (лекар у Општој државној болници у Београду), санитетски мајор др Марија Фјодоровна Зиболд, др Ана Бркић Милијановић (у **в. с.** у Београду), др Катарина Јакшић Радулашки (добровољац из Сарајева, резервна војна болница у Крагујевцу), др Неда Јовановић (управник резервне војне болнице у Ћуприји 1912, а 1913. управник окружне милитаризоване болнице у Јагодини), др Станислава Јововић (управник сталне војне болнице у Београду и једно време резервне војне болнице у Ужицу), др Даринка Крстић (лекар у Београду), санитетски поручник др Драга Љочић (лекар у Београду), др Вера Марковић (управник и једини лекар XII резервне болнице, а од маја 1913. лекар опште војне болнице у Београду), др Радмила Милошевић (кћи Драге Љочић, лекар хируршког одељења Опште државне болнице у Београду), др Славка Михаиловић Клисић (управник резервне војне болнице у Нишу), др Наталија Николајевић Давидовић (лекар у Београду), др Јелена Попадић (управник и једини лекар резервне војне болнице у Алексинцу и округа), др Надежда Стојановић (управник и једини лекар резервне болнице и града Пирота), др Десанка Стоиљковић (асистент др В. Субботића), др Стака Чубриловић (добровољац из Сарајева, лекар резервне војне болнице у Крагујевцу) и др Ева Хаљецка (лекар резервне војне болнице у Нишу).
По избијању рата, у Србију су похрлиле многе санитетске мисије из читаве Европе. Већина тих мисија дошла је у организацији Међународног комитета Црвеног крста у Женеви, али било је доста и лекара добровољаца. Није познат тачан број тих мисија, лекара, хирурга и осталог медицинског особља. Апроксимативно, једну трећину тих лекара плаћао је наш Црвени крст, трећину њихове националне организације Црвеног крста, а трећина је дошла добровољно, из хуманитарних разлога. Руски, амерички и француски конзул имали су прилику, дан после изненадног напада Бугара на Брегалници, да посете бојно поље и виде несхватљива унакажења на српским рањеницима: одсечене уши и нос, многобројни прободи бајонетом, живи спаљени итд. Због тога су овај рат оценили као „рат за ослобођење, који је дегенерисао у рат за деобу, и на крају у рат за истребљење".
У току 1912. у Србији је било најмање 16 мисија (са укупно око 100 лекара) и то: седам мисија Руског Црвеног Крста (са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара), Швајцарски Црвени крст три мисије, а по једну мисију имали су белгијски, италијански, британски, аустријски, угарски, чешки, немачки и француски Црвени крст. Не рачунајући руску и швајцарску мисију, остале су имале скупа: 34 лекара, 36 сестара и пет болничара. У току 1913. у Србији је била 21 мисија: по три мисије имали су белгијски, дански, шведски, норвешки и холандски Црвени крст, две руски Црвени крст, две мисије су биле америчке, а по једну мисију енглески и шкотски Црвени крст, са укупно око 60 лекара, 70 сестара и 60 болничара. У оба рата било је око 150 лекара, око 170 сестара и 160 болничара.
Све екипе у Београду дочекали су др Роман Сондермајер, који је организовао рад и распоређивао екипе и др Војислав Субботић, који је био њихов домаћин у Београду. Др Субботић, у то време председник Српског лекарског друштва, организовао је 11 састанака домаћих и страних лекара ради наставе, размене искуства и критичке процене примењених метода и поступака у лечењу рањеника. Још у Београду су почеле дискусије о изузетно малој учесталости инфекције рана, тетануса и црвеног ветра код српских рањеника. Наиме, код више од 7.000 рањеника лечених у београдским болницама, еризипел је запажен само код 13 рањеника (сви су излечени), а тетанус код четири рањеника (сви су умрли). Најчешће су прављена поређења са искуствима санитетских мисија у бугарском санитету, где је била неприхватљива учесталост инфекција рана, црвеног ветра, тетануса, ампутација и хоспиталне смртности рањеника. Сви хирурзи пристигли у Београд заступали су мање или више строг конзервативни, асептички приступ у лечењу ратне ране, што је последица Бергмановог учења. Први хирург који у овом рату прелази са конзервативног на активни став у обради ратне ране је др Михаило Петровић и то као хирург у зони борбеног дејства, где је једино и могао да дође до својих сазнања.
Према нашим анализама, и у овом рату доминирају повреде настале пушчаном муницијом (85%), много су ређе експлозивне повреде (14%), а повреде нанете хладним оружјем чине мање од 1% свих повреда. Повреде главе су заступљене са 9%, повреде трупа са 13%, повреде горњих удова са 40,5%, повреде доњих удова са 37,5%, a повреде трбуха чине близу 5% од свих повреда. Слични су и налази хирурга страних мисија. Према извештају др Михсама било је 80,4% пушчаних рана, 19,2% експлозивних (гранате, шрапнели) и 0,5% од хладног оружја. Било је 20% (10–50% зависно од дужине евакуације) инфицираних рана и 80% неинфицираних. Он је ватрени присталица да се рана не сме тампонирати, а вађење заосталих пројектила урадити само у позадинским болницама и то када изазивају компликације: болове, поремећај функције, гнојење. Видео је само два еризипела која су излечена. Имао је повреда главе у 7,5%, груди 15,2%, абдомена 6,1% (од 18 повреда само је један умро), урадио је само две ампутације (код 0,7% рањеника). Према извештају др Драјфуса, шефа болнице Црвеног полумесеца у Солуну, где су збрињавани турски рањеници 1912: доминирале су повреде од пушчаног наоружања са 91% свих повреда, следиле су експлозивне повреде (бомбе, артиљерија) са 9%, а повреде од хладног оружја су биле заступљене са мање од 1%. Драјфус претпоставља да је било много више повреда нанетих хладним оружјем, на основу приче преплашених Турака о српским ножевима (бајонету), али да они нису стигли живи до болнице. Турски рањеници су наглашавали и ефекте српских ручних бомби. Дистрибуција повреда по деловима тела била је: глава и врат 13,2%, горњи удови 33,3%, доњи удови 47,4% и труп 6,1%. Абдоминалних повреда било је 4,9%.
У почетку овог рата доминирао је конзервативни приступ рани, а на самом Утермеленовом првом завоју је писало „не дирај рану". Поступало се по свим принципима асепсе и антисепсе. Ране су испиране 2% карболном киселином, инфициране са већом концентрацијом или се користио јод и јодоформ-газа. Управо у Србији, али у Српско-бугарском рату 1886. промовисана је примена јодоформа у лечењу ратних рана. Др Михаило Петровић је истакао значај дренаже ратне ране: ране не би требало никад тампонирати, морају бити добро обрађене и широко отворене. Такође, истицао је да је неопходно скратити време евакуације, тј. време до примарне обраде ратне ране. Ставове прихватају и други хирурзи (др Фибер, др Михсам и др.), доказујући да је то битан фактор учесталости инфекције ратне ране, појаве септичних компликација, учесталости ампутација и смртности.
Много дискусија међу хирурзима, у време ових ратова, било је о новоуведеним мецима у турској војсци са шиљатим врхом, претенциозно названим „хуманим мецима", јер наводно изазивају мања оштећења него муниција са затупастим (заобљеним) зрном. Руски ратни хирурзи су дошли до закључка да ови изазивају много већа оштећења, нарочито на костима, цревима и крвним судовима. Дискусије је прекинуо др Михаило Петровић доказујући да нема битне разлике у тежини рана нанетих једним или другим зрном, али је почетком рата описао тешке, мутилантне ране нанете пушком у борбама са Арнаутима. Разјаснио је и њихову етиологију и механизам дејства. Ране су наношене старим француским пушкама „мартинкама" („мартињаче") или још старијим пушкама острагушама. Ране су биле изузетно тешке не због тих пушака него због коришћене муниције, зване „синџирлија": два зрна у једном метку, поређана једно иза другог и међусобно повезана ланчићем, која су летела паралелно.
Већ у овом рату, активан приступ при повредама трбуха има др Михаило Петровић, а код повреда главе и др Леон Коен. Активан став у овим повредама био је забрањен код већине великих армија и у I светском рату, а хирурзи су их тешко прихватали и у II светском рату. Др Коен је у балканским ратовима урадио 50 трепанација и дебридмана код повреда главе са смртношћу од 16%. Резултати се само могу упоредити са Барањијевим и Кушинговим из I светског рата. За повреде груди прихваћен је став о конзервативном лечењу постављен у Руско-јапанском рату. Док је др Флоршиц у Београду промовисао свој „Балкански рам" 1913, др Михаило Петровић је од 1912, поред израде различитих удлага, конструисао и примењивао екстензиони апарат од еластичног дудовог дрвета за лечење ратних повреда дугих костију. У предавању одржаном у удружењу страних хирурга (*Réunion des chirurgiens des alliés*) у Солуну, др Никола Крстић је, поред истицања радова др Војислава Субботића, истакао да су у зони борбеног дејства (на завојишту) у неколико наврата урађене сутуре и анастомозе крвних судова Кареловим шавом, годину дана пошто је Карел добио Нобелову награду за свој експериментални рад на васкуларним анастомозама. Без обзира на (не)функционалност тих анастомоза, ово је сигурно прва примена шава крвног суда у ратној хирургији, а резултати нису превазиђени нигде у свету ни у II светском рату.
У балканским ратовима српска ратна хирургија избила је на сам светски врх и постала водећа са својим ставовима, методама, поступцима и погледима. То је била јединствена оцена учесника на великим хируршким конгресима у Берлину и Петрограду. Признате хируршке новине до којих су дошли српски хирурзи у балканским ратовима су: активан став према ратној рани, активан став према повредама главе и трбуха, конзервативан став у повредама грудног коша, битне новине у лечењу фрактура дугих костију, шав крвних судова, прве ратне бласт повреде (званично први пут су описане у балканском рату, мада их срећемо један век раније – у Бици на Чегру), значај евакуације и организације хируршког рада итд. За то морамо захвалити пре свега др Михаилу Петровићу и др Војиславу Субботићу, али и др Леону Коену, др Николи Крстићу, др Јордану Стајићу, др Чеди Ђурђевићу, др Соломону Алкалају, др Ђорђу Нешићу и многим другим ученицима велике школе Михаила Петровића и Војислава Субботића. Ипак, врхунски резултати српске ратне хирургије нису били довољно запажени из два разлога: непосредно се надовезала општа катаклизма светског рата и дошло је до промена карактера ратне ране због промена у наоружању. Према подацима бригадног санитетског ђенерала др Симе Карановића у Првом балканском рату (октобар 1912 – мај 1913) погинуло је 3.600, умрло 4.000, а рањено 18.000 војника, подофицира и официра, а у Другом балканском рату (јун–јул 1913) погинуло је 9.000, умрло (од колере) 5.000, а рањено 36.000 војника, подофицира и официра.
**У I светском рату.** Србија је била потпуно исцрпљена после балканских ратова. Већ у јулу 1914. мобилисано је близу 400.000 војника. Недостајало је 10–30% пушака за I позив, II позив је добио само шињеле, а III позив само шајкаче. Проблем пушака је решен добијањем 150.000 руских брзометних пушака, али доласком зиме проблем одеће и обуће војника постао је најзначајнији. Српска ратна хирургија, прослављена у балканским ратовима, овај рат је почела оскудевајући у свему: у људима, санитетском материјалу, времену, а на крају је остала и без отаџбине. Сви санитетски магацини (војни и цивилни) и магацини Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени крст је располагао једино са 20.000 кревета осталих после балканских ратова, али убрзо се испоставило да је потребно 100.000.
У почетку рата, пољске болнице постављене иза борбеног распореда и дуж пута, прикупљале су све рањене и оболеле, и после указане помоћи враћале у јединицу или евакуисале у ваљевску болницу или директно на санитетски воз који је био у Ваљеву. Санитетских кола није било те су, за евакуацију до Ваљева, коришћени коњи запрежна кола или кола коморе у повратку, а у случају хитног покрета јединице – како је ко знао и умео. Није било ни болничких шатора ни барака те су пољске болнице биле смештене у сеоским кућама или кафанама. Рањеници и болесници лежали су на поду, најчешће без простирке и сламе. Из болница су рођаци могли да одведу болесника или рањеника својим кућама. После битака на Церу, Јадру, Гучеву, Борањи, Јагодњи и Мачковом камену, Ваљево је било закрчено рањеницима и у њему је оформљено 2.500 постеља, али то није било ни приближно довољно. Заузете су све школе, касарне, хотели, кафане, магацини, сав расположиви простор. Рањеници су лежали на подовима, са сламом или без ње и са покривачем или без њега. Лаки рањеници су закрчили ваљевске улице. Санитетски воз је дневно из Ваљева превозио 2.000–3.000 рањеника, а често се користио и теретни воз. У Младеновцу, уз железничку станицу формирано је завојиште, из којег су рањеници упућивани у болнице у Нишу, Скопљу, Крагујевцу.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/2.jpg)Када је избио I светски рат санитет је располагао са три санитетска воза за нормални колосек и једним за пругу уског колосека (на прузи Младеновац–Ваљево). Убрзо, по наређењу Врховне команде, формирају се још два за превоз лаких рањеника и реконвалесцената, а до краја 1914. још два воза, тако да је санитет располагао са седам возова. Возови су били опремљени као пољске болнице, а по речима др Милана Петровића, командира тих возова: „ни једна друга војска, ни савезничка, ни непријатељска, за време ових ратова није имала тако урађених санитетских возова".
Авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен је у Србији у току повлачења српске војске. Наиме, француски пилот Луј Полан авионом је превезао 15. XI 1915, из Косовске Митровице у Призрен тешко болесног пилота др Милана Растислава Штефанека, Чеха који је пребегао из аустријске војске и био члан француске ескадриле у Србији. Пошто је ускоро пресечен пут према Битољу, ескадрила се евакуисала у Скадар, а Полан је успео да са болесним Штефанеком прелети Јадранско море и евакуише га у Италију. Штефанек је познат и као потоњи први министар војске новоформиране Чехословачке Републике. Касније су неколико пута авионима превожени повређени и оболели, медицинске екипе и настављен је развој ваздухопловне медицине. У I светском рату, у периоду 1914–1915, од страних санитетских мисија биле су: четири руске мисије са 16 лекара, три грчке мисије, 14 енглеских мисија и три америчке мисије, које су имале (без руске и француске) 82 лекара и 429 болничара и другог особља. После епидемије, према речима пук. др Генчића, начелника санитета у то време: „У земљи је било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара.
Међутим, Београд се морао напустити, а ускоро и Србија. Потресна су искуства др Славке Михајловић, јединог преосталог хирурга и лекара на клиници др Суботића, којој је много помагао, за време прве окупације Београда, др Едвард Рајан, вођа мисије америчког Црвеног крста (неколико лекара и 12 медицинских сестара) и шеф оближње војне болнице. После повлачења српске војске 1915, тешки рањеници су остали у болницама са неопходним лекарима, на милост и немилост непријатељу. И поред присуства страних санитетских и несанитетских мисија, окупатор је чинио многа зверства, и у народу, и у болницама. Захваљујући француском санитету, у периоду 1916–1918. српски рањеници и оболели су упућивани с Крфа и из Солуна у болнице северне Африке (лечено 41.153, умрло 3.005). Кроз Бизерту (Тунис) прошло је 50.000 српских војника.
На Солунском фронту, српски хирурзи збрињавали су рањенике само у зони борбеног дејства а пољске болнице су формирали савезници (са по 1.500 кревета) и организовали даље збрињавање у позадини. Уз много противљења савезника, пред пробој Солунског фронта формирана је једина српска болница, звана Прва пољска хируршка болница у Драгоманцима на чијем челу су били др Михаило Петровић и др Ђорђе Нешић. Мањи део наших рањеника лечили су наши хирурзи у новооснованој Српској болници престолонаследника Александра у Солуну. Задржана је организациона шема збрињавања из претходног рата, уз неупоредиво више проблема у евакуацији. Рањеници су евакуисани енглеским и француским санитетским аутомобилима. Када су почеле борбе, највећи проблем српског **в. с.** било је све веће заостајање, јер није могао да прати брзину напредовања српске војске.
Српски ратни хирурзи, захваљујући богатом искуству из претходног рата, ушли су спремни у овај рат. Први завој је замењен једноставнијим Есмарховим првим завојем. Активни став у односу на ратну рану сада је био још значајнији јер се променио карактер ратне ране (доминирале су експлозивне), а описане су и тешке повреде пушчаном муницијом. Криминолог светског гласа др Арчибалд Рајс успео је да докаже да су те ране начињене забрањеним експлозивним мецима и да су читаве аустроугарске јединице биле наоружане њима. Резултати др Михаила Петровића и његових сарадника у пољској болници у Драгоманцима су импресивни и за данашње време. И поред тога што су имали рендген-апарат и често помоћ др Лудвига Хиршфелда, у раду се морало и много импровизовати. После смене начелника санитета др Лазара Генчића, 1916. на Крфу начелник санитета до јесени 1917. био је пук. др Роман Сондермајер, а у време офанзиве и уједно последњи начелник санитета Врховне команде у рату био је пуковник др Ђока Владисављевић.
Експлозивне повреде (шрапнел, граната, бомба) биле су заступљене са 73,7%, пушчане са 17,2%, контузије са 8,8% и повреде хладним оружјем у 0,3%. Активан став (обрада, отворена рана, дренажа) др Михаило Петровић је допунио радикалном хируршком обрадом ране и континуираним испирањем ране, а иновиране екстензионе шине (по др Крстићу) и удлаге (по др Петровићу) у многоме су олакшавале третман ране и придоносиле излечењу. Са оваквим лечењем урађена је ампутација екстремитета код само 6,4% рањеника. Никад није рађена примарна сутура ране, него само секундарни шав. Код око 2.000 рањеника није виђен ниједан случај тетануса. Повреде главе су биле заступљене са 20,9% од свих повреда, а са морталитетом од 11%. Од 2.000 рањеника, њих 4,6% је имало повреду лобање, а искључујући морибунде, код оперисаних рањеника смртност је била 16%, а код оперисаних са повредом мозга смртност је била 28%. Повреде груди и врата биле су заступљене са 16,9% од свих повреда, са морталитетом од 9%, а код изолованих повреда грудног коша од 7%. Торакотомија је рађена само код присуства великих количина крви у грудном кошу. Повреде трбуха биле су заступљене са 7,2%, са морталитетом од 45%. Задржан је активан став према овим повредама као у претходном рату (експлорација, сутуре, протективне стоме). Повреде горњих екстремитета биле су заступљене са 17,1%, са морталитетом од 3%. Ове повреде су биле праћене фрактурама у 55%. Повреде доњих екстремитета биле су заступљене са 37,9% и морталитетом од 7%. Фрактуре су биле присутне код 28% рањеника. Код повреда крвних судова у ратној хирургији у зони борбеног дејства рађена је изолована лигатура крвних судова, што се сматрало значајним напретком. И поред оваквог лечења инфекција рана је било доста. Др Михаило Петровић још у току I светског рата, говорећи о инфекцији рана, наглашава „изнуреност организма", што је много година касније називано: „макроорганизам" рањеника (Бурденко), „болест после рањавања", синдром узајамног погоршања итд.
На сву српску несрећу надовезала се и права пошаст Србије – пегави тифус. Највиши команданти српске војске: војвода Бојовић, војвода Степа Степановић и сам војвода Путник, још 1914. су указивали на проблем здравственог стања код војника. Није одобрен Врховној команди ни кредит од 500.000 тадашњих динара за подизање болничких барака у Ваљеву. Али, после две неуспешне офанзиве аустроугарске војске, у Србији је било око 45.000 њихових заробљеника, а међу њима око 3.000 рањених и оболелих од пегавог тифуса. **В. с.** је у рат ушао не знајући битну чињеницу да ваши преносе пегавац. Пегавац није препознат, јер га раније није било, а схваћен је као трбушни тифус, и тако лечен и сузбијан. У то време у Србији је било више санитетских мисија, али оне су се бавиле пре свега лечењем рањеника, а за лечење оболелих нису ни припремане, нити су имале средстава. Према приближној процени државне противепидемијске комисије образоване крајем 1914. у Нишу, а коју су чинили др Стронг (шеф енглеских санитетских мисија у Србији), др Сергеј Софотеров (хирург, доцент на Универзитету у Томску, после рата хирург у ВБ Сарајево), др Сондермајер, др Мита Николић и др Сима Карановић, укупно у народу и војсци оболело је око 130.000 људи, а у војсци умрло од пегавца 35.000. На молбу наше Владе дошла је велика француска мисија са 100 лекара под руководством др Жобера. Ова мисија је донела поливалентну вакцину и започела вакцинацију војске и становништва, али мисија је била без других средстава за борбу против епидемије. Без одјека је апел начелникa санитета др Лазара Генчића Врховној команди 15. I 1915. „Рекуренс и пегави тифус преносе се вашима, треба дакле уништити вашке. То се може постићи непрестаном дезинфекцијом одела и честим мењањем преобуке и сламе коју војници употребљавају. За дезинфекцију одела војске треба да има много покретних дезинфекционих апарата – за сваки пук по један". На телеграм Српске владе, од 9. II 1915. британској влади, с молбом за слање екипе од око 100 лекара („јер у препуним болницама нема ко да лечи оболеле од тифуса"), лорд Чарлс Киченер (британски министар рата) наређује пуковнику др Вилијаму Хантеру (шеф инфективног одељења болнице у Лондону) да одабере тим од 25 лекара, да се стави на њихово чело и отпутује у Србију. Са Хантером су дошли: потпуковник др Стамерс (епидемиолог), капетан др Торли (бактериолог) и 22 санитетска поручника. Мисија је у Ниш стигла 4. III и већ 8. III 1915. поднела свој операциони план спречавања ширења пегавца и рекуренса. На основу богатог искуства на сузбијању епидемија у енглеским колонијама предузете су ригорозне мере: пресечене су комуникације између трупа и становништва, уведени су карантини и обавеза пријављивања, укинута су сва одсуства у војсци, обустављен је сав железнички саобраћај итд. Депедикулација је извођена импровизованим парним дезинфектором у бурету по пројекту др Стамерса, названом *Barrel disinfector* или *британско буре*, касније популарно *српско бурe* (и *партизанско буре*).
После повлачења, нова вакцинација је спроведена новембра и децембра 1917, тетравакцином коју је спремио велики пријатељ српског народа др Лудвиг Хиршфелд. Вакцина је била много боља од француске, обухватала је и паратифус Ц, а имала много мање нежељених реакција. Вакцину је први примио сâм Хиршфелд, за њим војвода Живојин Мишић и потом сва војска. У току епидемије пегавца стизала је довољна хуманитарна помоћ преко Црвеног крста, али и од добротворних организација. Највећа помоћ је добијена преко Српског потпорног фонда (*Serbian Relief Fund*) образованог у Лондону под високим покровитељством краљице Мери у чијем одбору су биле и најзначајније личности као Лојд Џорџ, Винстон Черчил и др Леди Лејла Пeџет, супруга енглеског амбасадора у Београду сер Ралфа Пеџета (у току I светског рата комесар свих енглеских мисија у Србији), учествовала је и у балканским ратовима, а новембра 1914. долази у Скопље са првом болницом Српског потпорног фонда од 600 постеља. Не мање значајна помоћ стигла је и од Удружења шкотских жена у Единбургу, председнице леди Каудри и оснивача и покретачке снаге „Болница шкотских жена" (*Scottish Women's Hospitals for Foreign Service*) др Елзи Инглис, која је радила у Младеновцу, Крагујевцу и Добруџи. Помоћ је стигла и из Америке од тамошњег Српског потпорног фонда, образованог заузимањем Мабел (Мејбел) Грујић (рођена Мabel Dunlop), супруге Славка Грујића, нашег амбасадора у Лондону, и др Розалије Мортон. Отворене су и многе болнице: у Скопљу, Крагујевцу, Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Врњачкој бањи, Ђевђелији. Руски Црвени крст је отворио болницу у Крагујевцу и три болнице у Нишу. Од кредита који је добио дражавни одбор почеле су у пролеће 1915. да се граде болничке бараке у Ваљеву, када је епидемија већ пролазила.
Лекари и медицинско особље поднели су највећу жртву у овој епидемији: од 534 лекара умрло је 132 од пегавца и других заразних болести. Практично су сви били заражени, а умрло је 56% лекара и медицинског особља на раду у болницама. После епидемије било је способно за рад једва 200 лекара. Процењује се да је у Србији боловало око 500.000 људи од пегавца, а да је умрло око 150.000 и око 30.000 аустријских заробљеника. У Војној болници у Нишу, у периоду од новембра 1914. до априла 1915. месечно је умирало 250–500 болесника, а у болници у Крагујевцу, у периоду од децембра 1914. до марта 1915, месечно је умирало 550–900 болесника од пегавца.
Према подацима ђенерала др Симе Карановића, до доласка на Крф, погинуо је 45.861 војник, умрло је од рана и болести 68.458 војника, остало у болницама у Србији 138.600, а 306.603 је нестало кроз Албанију, заробљено и пропало при повлачењу. Укупни војни губици до доласка на Крф износили су 559.522 људи. Од мобилисана 711.343 војника до 16. VII 1916, на Крф је стигао 151.821 војник. До доласка на Крф боловало је 461.150 официра и војника. До 15. VI 1918. погинуло је или умрло још 21.633 официра и војника, а до демобилизације 5. V 1920. погинуло је још 500, а умрло још 3.500 официра и војника. После велике историјске националне победе, жртве се нису могле надокнадити: за свега шест година ратовања изгубљена је 1/3 становништва и 2/3 мушког репродуктибилног становништва. Непосредно на још незавршен рат надовезује се и пандемија шпанског грипа, која је у Европи, према неким проценама, однела више жртава него тек завршени светски рат.
**Између I и II светског рата.** У санитету, и војном и цивилном, један од највећих проблема био је недостатак лекара: у **в. с.** страдало је (умрло или погинуло) више од 30% лекара, а други су га напустили. После оснивања Краљевине СХС проблем је само делимично решен пријемом лекара из некадашње Аустроугарске и пријемом руских лекара емиграната. Они у почетку раде као хонорарни лекари, потом као лекари по уговору, а после 1924, примивши држављанство, и као активни официри. Било је више од 50 искусних руских лекара (четири унивезитетска професора). Војни питомци су добијали стипендије за школовање у иностранству, а оснивање Медицинског факултета у Београду знатно ће убрзати стварање лекарског кадра и за потребе војске. Према организацији војске из 1936. било је потребно 620 лекара, а било их је 265 (55 хирурга), тј. 1940. било је 321 од 686 потребних.
Десиле су се и значајне организационе промене. Апотекарски одсек у Санитетском одељењу Војске формиран је 1923, доносе се правила за ову службу, а од 1928. апотекари се школују у Нансију (Француска). Болница Прве армијске области претворена је 1930. у Главну војну болницу (ВБ) потчињену директно начелнику санитета Министарства војске и морнарице. Године 1936. било је: пет армијских болница (са Главном ВБ), 14 сталних (дивизијских ) ВБ и 14 привремених ВБ. У Главној ВБ се формира Војно хигијенски завод од Хиршфелдове бактериолошке лабораторије основане 1916. у Солуну и Хемијске лабораторије Алојза Хелиха из 1880. Тиме се истиче значај превентивно-медицинске заштите војске. Главна ВБ се значајно растерећује и развојем трупних амбуланти са стационарима за лечење лакших болесника. Оснивају се и реконвалесцентна одељења за продужено хоспитално лечење, као и војна лечилишта у бањама и климатским местима.
Међутим, због специфичности службе, требало је школовати и дошколовати властити војно-санитетски кадар. Законом о устројству војске из 1901. предвиђено је и отварање војних санитетских школа, а др Владимир Станојевић је, још 1916. на Крфу, израдио пројекат Санитетске подофицирске школе. Али, за реализацију се морало чекати још 10 година. Мањак болничара био је врло изражен. У претходном рату прва помоћ је била пружена у облику самопомоћи и узајамне помоћи у 38,6%, од медицинског техничара у 10,9%, лекара 35,4% и болничара само у 15,1%. Због тога се оснива 1925. Болничарска подофицирска школа у Нишу, која је радила до 1939. и имала девет класа, а коју је завршило 433 подофицира. Поред тога, оснива се 1929. Интернат војних питомаца-медицинара у Београду у којем се школују санитетски официри, али се школа укида већ 1931 (због опасности од „ширења комунистичких идеја у војсци"), а 1937. прима још 30 питомаца. За активни и резервни санитетски састав организују се многи курсеви из ратне медицине. **В. с.** узима значајно учешће у формирању Мед. ф. у Београду: уступа му своје просторије и средства, а многи војни лекари су наставници и шефови катедри.
Ратна хирургија у овом периоду се није развијала потребним темпом. Предуслови су постојали: резимирана су ранија богата искуства, на Мед. ф. предавали су ратну хирургију проф. др Михаило Петровић и проф. др Радован Данић, председници Југословенског хируршког друштва у периоду 1932–1938. били су ратни хирурзи: др Михаило Петровић, др Јордан Стајић, др Леон Коен, покренут је и *Гласник Југословенског хируршког друштва* (Секција Београд, у оквиру Српског архива) и *Војно-санитетски гласник*. Међутим, српске навике се не мењају. Умерена критика ђенерала др Владимира Станојевића да **в. с.** воде људи који себе нису нашли у медицини, људи који за тај посао нису ни школовани, ни стимулисани, ни заинтересовани, од ђенерала Милана Недића кажњена је 1940. године са 30 дана затвора. У II светски рат се ушло само са брошурицом проф. Радована Данића о лечењу ратних повреда.
Начелници **в. с.** у овом периоду били су: санитетски ђенерал др Сима Карановић (1918–1928), санитетски ђенерал др Јордан Стајић (1928–1931), санитетски ђенерал др Милан Димитријевић (1931–1933), санитетски ђенерал др Сава Поповић (1933–1936), санитетски ђенерал др Жарко Рувидић (1936–1940) и санитетски ђенерал др Јакша Лукић (1940–1941).
**У II светском рату.** После брзог краха војске 17. IV 1941. у заробљеништво је одведено више од 50% санитетског кадра. Устаничке снаге развијају санитетску службу из почетка. Августа 1941. ослобођено је 40 градова, а збрињавање се организује у затеченим здравственим установама. Посебно се организују санитетске службе партизанских и четничких снага, које сарађују до краја новембра 1941. Прва војна болница је формирана 20. VII 1941. у Беранама, четничка болница у селу Горњи Бањани, заједничка болница у Горњој Горевници, а болница у Колашину је 23 пута мењала господара (партизани, четници, Немци, Италијани). У Ужицу је новембра основано апотекарско складиште и санитетски воз за транспорт рањеника од Вишеграда. До краја 1941. за новонасталу војску од 80.000 бораца, било је 43 лекара, збринуто је око 3.000 рањеника (у Србији 2.000), у Србији је основано 23 војне болнице са укупно 1.200 кревета. Др Гојко Николиш је постављен за референта Врховног штаба (ВШ) Народноослободилачког покрета Југославије (НОПОЈ), а др Борислав Божовић за референта санитета Прве пролетерске бригаде. Они организују санитет по најмодернијим схватањима која ће се одржати наредних 50 година: бригадне амбуланте, батаљонски и четни санитет. Истурају се хируршке екипе ближе линији фронта: 7. IV 1942. др Ђура Мештеровић, управник болнице у Фочи као шеф и хирург прве екипе, а 17. IV др Ђовани Бава, заробљени италијански војни хирург са другом хируршком екипом. На бројним курсевима образује се болничарски кадар, а недовољно санитетског материјала из ратног плена надокнађује се израдом властитог на слободној територији (стерилни завојни материјал, средства за имобилизацију, носила, аутоклави, инструменти). У болници Посавског одреда др Ђура Мештеровић израђивао је и стерилни физиолошки раствор. Преласком на партизански начин ратовања, због велике динамике ратовања и честих премештаја јединица, болнице су увек испочетка формиране, често са великим бројем рањеника које је требало премештати: 1.000 рањеника из Ужица на Златибор, 700 из Фоче. Због такве динамике касније се врши дисперзија болница, а формирају се до 100 кревета. У фебруару 1942. су направљена прва „партизанска бурад" за борбу против пегавца. У априлу 1942. у Фочи Гојко Николиш покреће и први стручни часопис *Партизански санитет* (уводни чланак врховног команданта Ј. Б. Тита и још 18 стручних чланака). У току покрета ка Босанској крајини, јуна 1942. формирана је прва мобилна хируршка екипа на чијем челу је био др Исидор Папо. Доласком у рејон Босанског Петровца формирана је Централна болница ВШ НОП са капацитетом 1.000–1.500 кревета. Овде је одржан и Први конгрес лекара-партизана (25–27. IX 1942) и донет Статут санитетске службе НОВ и ПОЈ (10. XI 1942). Санитетски одсек у ВШ НОВ и ПОЈ формира се 24. XII 1942. У овом периоду једина болница у Србији је на планини Јастребац (смештена у сеоским кућама и земуницама). Четничке снаге су много мање пажње поклањале санитетској служби и углавном су користиле здравствене капацитете запоседнуте територије. У 1942. постојале су 142 партизанске болнице, од којих је у 1943. остало 55. Покрет око 4.500 рањених и оболелих из Босанског Петровца до Жабљака трајао је 90 дана на релацији од 500 км. Сви рањеници су заражени пегавцем, оболело је и око 75.000 становника Лике, Баније и Кордуна, а умрло 18.822. У току Пете офанзиве убијено је 1.300 рањеника, 22 лекара, осам студената медицине, 286 болничарки и 27 болничара.
Средином 1943. било је 250.000 бораца НОВ и ПОЈ са око 300 лекара. Због тежине борбених дејстава угасила се 101 од 185 партизнских болница. Тек капитулацијом Италије значајно је повећан број лекара, заплењена значајна количина санитетског материјала и читаве болнице прикључене партизанском санитету. Прва санитетска помоћ од савезника стигла је тек јуна 1943, а октобра је на Вис допремљено 10 т санитетског материјала. Августа 1943. је дошао мајор Јан Мекензи, први лекар члан Британске војне мисије. Почетком октобра 1943. евакуисани су први рањеници у Италију, прво у болницу Црвеног крста Модуњо, а потом и у базу НОВЈ у Барију.
Фебруара 1944. формирају се први корпуси и у њима организује санитетска служба. Априла 1944. др Колин Дефе, Канађанин на служби у британској војсци, допремио је у близини Шековића три комплетне пољске болнице са 200 кревета, али је развијена само једна са 50 кревета. У пролеће 1944. у болници Аташевац на Клековачи, новозеландски хирург др Линзеј Роџерс је користио пеницилин у лечењу рана што је прва његова примена код нас. Почетком 1944. у Србији је било само три партизанске болнице: Јабланичка, Јастребачка и Кукавичка. Рањеници се евакуишу у болнице у Италији, а најмасовнија евакуација је обављена 22. VIII 1944. са импровизованог аеродрома у селу Доња Брезна код Шавника. Тада је у једном дану евакуисано 1.059 рањеника са 36 савезничких авиона, уз заштиту 50 ловачких авиона. На позив ВШ из Москве је августа 1944. дошла санитетска екипа од 33 војна лекара, на чијем челу је био пуковник Анатолиј Анатолијевич Казански. Укупно је упућено 42 лекара из Црвене армије који су распоређени у јединице, углавном у Србији. Новембра 1944. стигла је и швајцарска хируршка екипа од 10 хирурга на челу са др Гвидом Пидерманом. Септембра 1944. формирају се Прва армијска група са организованим санитетом, а 25. октобра у ослобођеном Београду почиње са радом Главна војна болница ВШ НОВ и ПОЈ. Формира се више болничких центара у Србији, а 25. децембра је изашла и нова Формација санитетске службе НОВ и ПОЈ.
Јануара 1945. Санитетско одељење ВШ на челу са др Гојком Николишем и помоћником др Хербертом Краусом, организовало је санитетску службу армија. У борбама за коначно ослобођење **в. с.** је морао збринути велик број рањеника. Прва армија је у жестоким борбама на Сремском фронту у јануару 1945. имала 1.572 погинула и 5.832 рањена борца. До 12. IV 1945. четири хируршке пољске болнице су примиле 23.613, а обрадиле 12.091 рањеника. У првих пет месеци 1945. било је 101.132 рањеника. У марту 1945. завршено је организовање четири велика болничка центра (у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и Болница лаких рањеника у Јагодини, Ћуприји и Параћину) и мрежа војних болница капацитета 14.000–16.000 кревета (Аранђеловац, Смедеревска Паланка, Пирот, Врањска Бања, Крушевац, Прокупље, Ваљево, Шабац и Чачак). На територији Војводине организовано је 55 војних болница са 21.000 кревета и шест болничких центара (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Зрењанин, Панчево и Сремска Митровица). До краја маја 1945. у болнице у Војводини примљен је 21.481, а у централној Србији 79.651 рањеник.
У току рата НОВ и ПОЈ је имао 573 болнице капацитета 10–2.500 кревета. а 1. VI 1945. болничку мрежу са 62.828 кревета. У НОР је учествовало око 3.100 лекара, 500 фармацеута, 1.600 студената медицине, 300 студената фармације и 6.000 болничарки. Животе је изгубило: 213 лекара, 34 фармацеута, 295 студената медицине, 17 студената фармације и 3.719 болничарки. Учествовао је и 171 страни лекар (79 из Италије и 68 из Црвене армије), а седам је изгубило живот.
**После II светског рата.** После рата у војсци је остало око 1.000 лекара, 130 фармацеута и око 1.000 медицинских техничара. Јануара 1946. је израђена прва мирнодопска организација санитета. Посебна пажња се поклања сузбијању заразних болести и туберкулозе, а касније хроничних и дегенаративних обољења. Од 1974. преузима се и збрињавање војних пензионера. У то време реновира се 80% објеката трупног санитета и граде четири нове војне болнице у главним градовима југословенских република и Институт ваздухопловне медицине.
У ратним сукобима на територији бивше СФРЈ (1991–1992) и у току НАТО бомбардовања 1999. учествовале су све војне и цивилне здравствене установе. После дезинтеграције СФРЈ у СРЈ је остало 42% ранијих војних хоспиталних капацитета. Од 1. V 1991. до краја 1995. збринуто је 23.112 рањеника и то у: ВМА 7.735, КЦ Србије 5.580, друге војне установе 1.969, Болница Сремска Митровица 1.140, Болница Бањица Београд 2.167, Болница Сомбор 985, Болница Лозница 914, Болница Ужице 850, Институт за хирургију Нови Сад 445, КБЦ у Београду 1.027, друге здравствене установе 300. Сви су збринути по најсавременијим медицинским принципима. Хоспитални леталитет је био 2,5%. Санитетом је руководила Санитетска управа у саставу Сектора позадине Генералштаба ВЈ.
НАТО агресија 1999. захтевала је специфичну организацију збрињавања. Пре агресије војна здравствена служба је располагала са 2.500 кревета, а цивилна са 48.000 кревета. Однос повређених цивилних према војним лицима био је 2–3:1. Однос санитетских према несанитетским (погинули, нестали) био је 4,18:1 (1,89–8,32:1). Збринуто је 2.922 повређена, а дистрибуција повреда по деловима била је: глава – 22,05%, врат – 2,49%, грудни кош – 11,14%, трбух – 4,16%, екстремитети – 60,08%. Доминирале су минско-експлозивне повреде и то вишеструке тешке повреде код 80% повређених, 34,8% је било тешко (20,8% најтеже) повређених. Умрло је 3% политрауматизованих. Највећи број повређених је био на простору Косова и Метохије те је у њиховом збрињавању ВБ Ниш имала централно место (позив на мобилизацију је имао одзив од 111%!). Све време бомбардовања ВБ Ниш је имала три хируршке екипе у првој линији борбених дејстава на Косову, а сви рањеници су санитетским аутобусима транспортовани у ову болницу у Нишу. У овој болници је збринуто 72% повређених из 3. армије, 19% је упућено у ВМА, а 9% у друге установе. Бомбардовањем су значајно оштећени и онеспособљени за рад: ВМЦ и Регрутни центар у Нишу, ВБ Нови Сад и Ваздухопловни институт у Батајници. Посебан проблем представља бомбардовање пројектилима са осиромашеним уранијумом (60% радиоактивности природног урана). Према подацима НАТО снага: на 112 локација на Косову и Метохији избачено је 31.000 пројектила са близу 10 тона осиромашеног уранијума. Четири локације на југу Србије (Врање, Бујановац, Прешево) су саниране и обезбеђене. На Косову није урађена санација терена.
Начелници **в. с.** у овом периоду били су: академик генерал-пуковник Гојко Николиш (1944–1953. и 1954–1966), генерал-пуковник др Ђуро Мештеровић (1953–1954), генерал-потпуковник др Иван Краљ (1966–1971), генерал-потпуковник др Хајрудин Куленовић (1971–1979), генерал-потпуковник проф. др Станислав Пишчевић (1979–1984), генерал-потпуковник проф. др Александар Радић (1984–1986), генерал-мајор др Бранислав Поповић (1986–1989), генерал-потпуковник проф. др Владимир Војводић (1989–1992), генерал-потпуковник доц. др Мирослав Милетић (1992–1997), генерал-мајор проф. др Момчило Крговић (1998–2001), генерал-потпуковник проф. др Ацо Јовичић (2001), пуковник доц. др Душан Павлица (2002), генерал-мајор др Владимир Пејак (2003–2006), пуковник др Јован Максић (2006–2007) и бригадни генерал доц. др Вељко Тодоровић (од 2007).
**У Србији данас.** После одвајања Црне Горе из државне заједнице са Србијом 2006, убрзаном реформом дошло је до значајног смањења броја људства у Војсци Србије, а **в. с.** је претрпео значајне промене пратећи ову реформу. Расформирано је 16 гарнизонских амбуланата, а преостале раде као санитетска одељења бригада и батаљона. Реферат за здравство је највиши орган здравствене службе у Генералштабу Војске Србије и то у склопу Управе за логистику. Он обједињује рад санитетских одељења на превентивно-медицинској заштити и примарној здравственој заштити у јединицама Војске Србије и других војних осигураника (чланови породица војних лица, војни пензионери). Управа за војно здравство је војна установа Министарства одбране која обједињује рад Одељења за здравствену подршку, Одељења за ветеринарство и Групе за фармацију и медицинску опрему. Функционално је везана за министра одбране, а обавља послове на припреми прописа и доношења основних аката и наређења. Управи за војно здравство непосредно су потчињене: ВМА, Централна војномедицинска установа Београд; Војномедицински центар Нови Сад, ВБ Ниш, Централна апотека – складиште и војнолекарске комисије.
Миле Игњатовић
**У Црној Гори. В. с.** почео се у Црној Гори изграђивати тек у другој половини XIX в., почевши од црногорско-турског рата 1876–1878, а упоредо са доласком страних и појавом прве генерације школованих домаћих лекара, потписивањем Женевске конвенције и формирањем и радом Црвеног крста Црне Горе (основан 17. XI 1875). У ослободилачком рату 1876–1878, први пут у историји санитета Црне Горе, рањенике на бојишту и у болницама лечили су квалификовани лекари, док је то раније, током дуге историје борби са Турцима, било препуштено народним видарима (међу којима су се издвајали Иличковићи) или породицама рањеника. Посебну улогу у збрињавању рањеника имале су црногорске жене, које су од најстаријих времена пратиле у рат народну војску – синове, мужеве и браћу, носећи им муницију и друге потрепштине, а на бојишту су их преносиле и превијале.
У рату 1876–1878. немерљиву улогу имале су екипе руског Црвеног крста, састављене од лекара, медицинских сестара и помоћног особља, са којима су у Црну Гору пристигле и велике количине санитетског материјала и потребног медицинског инструментарија. По објави рата Црне Горе Турској, 20. VI 1876, стално се повећавао број рањеника, те се морало приступити формирању импровизованих болница за смештај рањеника. У ту сврху адаптирана је Његошева Биљарда на Цетињу и претворена у болницу капацитета 120 кревета, коју су такође водили руски лекари. Поред импровизованих болница уз бојиште, руски лекари су формирали и посебну санитетску јединицу, која се звала Летећи кор, са задатком да скупља рањенике, укаже им прву помоћ и упућује у болницу. Ове покретне болнице биле су поверене првом црногорском апотекару Јовану Дречу. По заузимању Никшића, преуређена је зграда турске војне болнице, те су у њој лечени црногорски и турски рањеници. По заузећу Бара, и у њему је отворена болница 1877, где су такође лечени рањеници обе ратујуће стране. По закључењу Санстефанског мира, 19. I 1878, екипа руске мисије Црвеног крста напустила је Црну Гору.
Стајаћа војска установљена је у Црној Гори 1896, чиме су створени услови за почетак организовања **в. с**. Овај задатак поверен је доктору Новици Ковачевићу. Министарство војно је 18. II 1906. отворило на Цетињу први курс за обучавање војно-санитетских помоћника. По завршеној пракси у болници Данило I, полазници курса су полагали теоријски и практични испит из санитетске обуке, а по положеном испиту добијали су десетарски чин. Почетком 1910. отворена је на Цетињу Санитетска подофицирска школа. После смрти др Ковачевића, на чело **в. с.** дошао је 1912. капетан др Мило Иличковић. Међу санитетским војним особљем у Црној Гори било је 27 санитетских војних наредника, распоређених по окрузима, већином по местима одакле су били родом.
У току Балканског и I светског рата, **в. с.** Црне Горе је заједно са цивилним санитетским одељењем вршио своју службу и дужност, као једна јединствена организација, под управом санитетског одељења Министарства унутрашњих дјела, јер није постојала никаква потреба да се деле.
Након објављивања рата Турској, 26. IX 1912. и проглашења опште мобилизације, санитетска служба и Црвени крст развијају широку акцију ради испуњења својих задатака у ратним условима, прикупљањем прилога и организовањем стручних екипа за неговање и лечење рањених и болесних. Пристиже и значајна страна помоћ, посебно чешких лекара, који са чуђењем бележе да су рањени Црногорци били стари од 15 до 75 година, те да је једна трећина свих рањеника била доби између 40 и 60 година. Помоћ су пружили и француски, руски, италијански и аустријски Црвени крст. **В. с.** је био организован тако да је свака бригада имала по једног лекара и санитетског помоћника-наредника црногорске војске, по правилу дипломца цетињске Војно-санитетске школе. У балканским ратовима у Црној Гори било је организовано 80 болница, лазарета и превијалишта, кроз које је прошло 10.000 рањених и болесних, од који је умрло само 500.
Почетком I светског рата црногорски Црвени крст поново се обратио за помоћ пријатељским земљама. Велика помоћ у особљу и санитетском материјалу стигла је од Грчке и Русије, као и од енглеске и америчке мисије. Војска је страдала не само од ратних дејстава, него и болести, посебно од пегавца и трбушног тифуса. Ситуација се битно погоршала 1915, када је завладала велика оскудица лекова, санитетског материјала, хране, обуће и одеће. Поред снабдевања свог становништва, Црна Гора је указивала помоћ и хиљадама избеглица из аустроугарских земаља, као и српској војсци у одступању. У јануару 1916. наступили су тешки дани аустроугарске окупације. Након завршетка I светског рата и губитка државне самосталности Црне Горе, **в. с.** на њеном подручју делује и развија се у оквиру југословенског санитета.
Михаило П. Миљанић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Војно-лекарска писма*, Бг 1872; *Историја српског војног санитета. Књига прва: 1835-1875. Историја српског војног санитета за првих 40 година његовог развитка*, Бг 1879; М. М. Радовановић, „Белешке. Књига прва", *САЦЛ*, 1879, 4(2); „Белешке. Књига друга" *САЦЛ*, 1879, 5(2); „Санитетско особље у Србији. Санитетски заводи у Србији. Наредбе по струци санитетској", *САЦЛ*, 1879, 1; В. Ђорђевић, *Историја српског војног санитета. Књига трећа: Историја војно-санитетске службе у Другом српско-турском рату 1877–78 године*, Бг 1880; *Историја српског војног санитета. Књига четврта: Историја пољске војно-санитетске службе у српској војсци за време српско-бугарског рата 1885–1886*, Бг 1886; V. Subbotić, „Мilitary experiences of traumatic aneurysms", *Lancet*, 1913, 2; L. Hirszfeld, „А new germ of paratyphoid", *Lancet*, 1919, 1; В. М. Суботић, *Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918 и редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872–1922*, Бг 1922; В. Станојевић, *Историја ратних зараза. Од Наполеона до Европског рата завршно*, Бг 1924; В. Станојевић (ур.), *Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство*, Бг 1925; Р. Јеремић, „Реч приликом промоције за почасног доктора Београдског университета", *МП*, 1938, 13; Ј. Кујачић, *Прилози историји здравстве културе Црне Горе до краја 1918*, Бг 1950; В. Станојевић, „Рад нашег војног санитета у Првом светском рату. Поводом четрдесетогодишњице рата", *САЦЛ*, 1956, 84; В. Станојевић, „Санитетско особље у српској војсци у Првом светком рату и његови губици", *ВП*, 1958, 15; З. Левнтал, „Стране санитетске мисије у Српско-бугарском рату 1885/6", *ВП*, 1958; *Медицинска енциклопедија*, Зг 1967; В. Станојевић, „Рад нашег санитета у Првом светском рату", у: *700 година медицине у Срба*, Бг 1971; С. Ђурић (ур.), *Споменица Српског лекарског друштва 1872–1972*, Бг 1972; М. Ф. Протић, Б. Б. Павловић, „Авион као средство транспорта у српском војном санитету", *Аcta Hist. Мed. Stom. Pharm. Vet.*, 1980, 20 (1–2); група аутора, „The Мatas/Soubotitch connection", *Surgery*, 1983, 93; Д. Отовић, Ј. Никић, *Ваздушне битке за рањенике*, Бг 1986; М. Субић, „Санитетска помоћ Русије Србији у борбама против Турске империје", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1986, 15(1-2); В. Станојевић, *Санитетска служба у народноослободилачком рату Југославије 1941–1945*, 1–4, Бг 1989; В. Милојевић, *Пастеров завод у Нишу 1900–1985*, Ниш 1990; *Војни санитет у српском народу*, Бг 1998; Р. Б. Чоловић, *50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва*, Бг 2000; Б. Поповић и др., *Војни санитет у српском народу*, Бл 2002; Ф. Шоћ, *Народна и научна медицина у Црној Гори до 1916*, Пг 2002; М. Игњатовић, „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). I део: Ратна хирургија у Србији у време српско-турских ратова", *ВП*, 2003, 60(5), 15; „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). II део: Ратна хирургија у Србији у време Српско-бугарског рата", *ВП*, 2003, 60(6); „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). III део: Четврт века мира", *ВП*, 2004, 61(1); З. Весић, Б. Поповић, *Српски војни санитет*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИК
**ВОЈНИК**, лице које учествује у војним походима или врши војну службу. Већ у средњовековној Србији положај **в.** је био правно уређен. После повратка с похода **в.** је имао право на одмор, па га ни суд није смео узнемиравати. Члан 61. Душановог законика предвиђа: „Када дође властелин с војске кући, или било који војник, ако га ко позива на суд, да остане код куће три недеље и потом да иде на суд".
Назив **в.** коришћен је и као назив за категорију нижег племства наслеђену из старијег периода, за баштинике који лично врше војну службу. Помињу се у XII в., а одржали су се до средине ХIV в., када су преведени у категорију властеличића. **В.** је имао право да се непосредно обраћа владару, па је један од „правоверних војника" обавестио Стефана Немању да се у његовој држави укоренила јерес. Према прастаром обичају, наоружани ратници присуствовали су племенским скуповима, касније саборима, па када се Стефан Немања одрекао престола, позвао је, поред осталих, „војводе и војнике". Почетком XIII в., зависно од друштвеног положаја и материјалног стања, становништво се делило на властелу, војнике и убоге, па су у складу са наведеном поделом изрицане и судске казне. За недозвољен развод брака, према Жичком натпису Стефана Првовенчаног, властелин је кажњаван одузимањем шест коња у корист краља, а **в.** са по два коња, што на посредан начин сведочи и о разликама у имовини. Властелину и **в.** који се противзаконито оженио свастиком, владар би одузео два вола, а ако то неко учини од убогих, давао би пола казне епископу. У начину кажњавања властеле и **в.** видљив је њихов непосредни однос према владару и држави, док то за убоге не важи, што је несумњив доказ да припадају истој феудалној класи.
Током XIII в. положај **в.** је деградиран, они не присуствују државним саборима, а често и не врше своју службу у корист државе и владара, него на поседима неког црквеног или манастирског властелинства. Када је краљ Милутин обнављао манастир Св. Никите код Скопља, потчинио му је село Глуси, „а у Глусима Калођурђа Репану и с местом Краставац". Овде није речено ко је Калођурђе, али је то саопштено нешто касније, пошто се поново дарује село Глуси „и војник који је ту звани Георгије Репана". Оваквих случајева је било много, а да није речено за некога да је „**в.**". О обавезама „**в.**" саопштени су фрагментарни подаци у хрисовуљи коју је манастиру Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља издао краљ Милутин (1299/1300). Потчинивши манастиру село Речице, краљ Милутин даје у Речицама „и Калођорђа с децом и с њиховом *баштином*... да работају Светоме Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде". Наведени податак показује да је Калођорђе **в.**, да поседује баштину, да је његово звање наследно и да своје обавезе извршава по „војничком закону" манастиру Светога Георгија Скоропостижног. Ако неки **в.** нема мушких потомака, његову баштину и звање могао је наследити зет. Такав је случај са неким Хранчом који је наследио тастову имовину, у оквирима властелинства манастира Св. Ђорђа Скоропостижног, па се добровољно потчинио цркви, „да је црквени војник у закон Светога Симеона и Светога Саве, и да им се коњи не товаре и товара да не воде". Наследност војничког звања је везана за баштину, коју је у конкретном случају наследио зет. Из наведеног случаја сазнаје се да је црквених **в.** било и на властелинствима манастира Студенице и манастира Милешеве, где су примењивани „закони" Светога Симеона и Светога Саве. Последњи по имену са статусом „**в.**" био је Мароје Милошевић са Мљета из места Жаре (1366). Острво је све до смрти цара Уроша припадало Србији, па су се овде одржале поједине институције из старијег периода.
Назив је коришћен да укаже и на малобројан и привилегован слој влаха – професионалних сточара. Влахе **в.** на манастирским властелинствима именовао је игуман, што значи да њихово звање није било наследно. Они не поседују баштине, али свакако имају право да носе оружје. На поседима цркве Св. Николе у Врању, власи **в.** које именује игуман били су обавезни да дају „покров црвени" (покривач), а остали власи да прерађују вуну и врше друге послове. Обавезе **в.** влаха детаљније су описане на властелинству Бањске, где је **в.** давао „окроју", неку врсту обуће, али није прерађивао вуну. **В.** и „ћелатор" били су обавезни да учествују у преношењу сира с планине у ниже пределе. Ћелатор је био дужан да напаса овце, а **в.** пастуве, што значи да је имао неопходна искуства у пословима око коња. Када би запретила опасност, тада би и **в.** и ћелатор ишли да пазе на овце. Обавезе **в.** влаха биле су усклађене са његовим друштвеним положајем. Категорију влаха **в.** преузели су касније Турци и прилагодили својој војној организацији.
Милош Благојевић
Током Првог и Другог српског устанка (1804–1815) јављају се први облици војне обавезе у Србији. Војна обавеза је законски уведена 1807. и предвиђала је да из сваке куће у којој има три способна мушкарца војну обавезу има један, а уколико је у кући живело више од тројице мушкараца војну обавезу су имала двојица. Једна врста војне обавезе је могла бити замењена другом, као и међу задругарима, док су удовичке куће с малолетном децом биле ослобођене војне обавезе. У случају преке потребе у војску су могли бити позвани сви способни мушкарци. У Кнежевини Србији је војна обавеза институционално уведена Законом о устројенију народне војске из 1861. Војни обвезници су били сви способни мушкарци старости од 20 до 50 година. Истовремено је уведена и „стајаћа војска", која је била малобројна и састављена од **в.** који су посебним поступцима одабрани за служење војног рока. **В.** народне војске су се, према старосном добу, делили у три класе. Пошто је систем попуне војске у рату обвезницима који нису служили војни рок током Српско-турских ратова (1876–1878) показао низ мањкавости, по њиховом завршетку се приступило темљној реформи. Нов закон који је предвиђао обавезно служење војног рока за све способне мушкарце донет је 1883. Војни рок је трајао две године с посебним олакшицама за студенте и ђаке, али је често скраћиван услед финансијских тешкоћа. Војни обвезници су били подељени у три позива и последњу одбрану. Први позив је обухватао **в.** на одслужењу војног рока – „стални кадар" и резервисте од 20. до 31. године живота, други од 31. до навршене 37. и трећи од 38. до 45. године старости. Последњу одбрану су чинили војни обвезници од 18. до 21. и од 45. до 50. године живота. Доношењем Устава из 1888. војна обавеза је постала и уставна категорија. Уз мање промене током темељних реформи Војске Краљевине Србије (1897–1900) и измене закона о војсци из 1901. такав систем војне обавезе у Краљевини Србији је остао на снази у време балканских (1912–1913) и I светског рата (1914–1918).
Након стварања југословенске краљевине, 1919. донет је низ уредаба којима је војно законодавство Краљевине Србије проширено на све области новостворене државе. Тим прописима је до доношења новог закона о војсци 1923. регулисан статус **в**. Законом из 1923, који се суштински ослањао на војне законе Краљевине Србије, било је дефинисано да војна обавеза започиње у 20. години живота и престаје у 50, да је општа и лична, те да се не може заменити или откупити. Лица из грађанства су стицала статус **в.** почетком служења војног рока који је у копненој војсци трајао 18, а у ваздухопловству и морнарици 24 месеца. Постојао је и „ђачки рок" у трајању од девет месеци у јединицама копнене војске и 12 у ваздухопловству и морнарици за матуранте и студенте, скраћени војни рок за једине храниоце породице, као и чланове „Сокола". **В.** су након одслужења војног рока превођени у резервни састав у којем су до навршене 40. године били обвезници оперативне, а од 41. до 50. године живота резервне војске. Гарантовано им је право на 15 дана редовног одсуства, али су због штедње често пуштани на одсуства и дуже током зиме. Јула 1940. је за све родове војске утврђен редовни војни рок у трајању од 24, скраћени од 18 и „ђачки" од 12 месеци. **В.** су могли бити унапређени у чинове каплара и поднаредника. У приправном, мобилном и ратном стању известан број државних чиновника, службеника локалних самоуправа, као и железничара, бродара и стручних радника у фабрикама и рудницима битним за функционисање ратне привреде, имао је обавезу да настави рад на свом послу, без права да га напусти, пошто су законом третирани као **в.** Током II светског рата права и обавезе **в.** у Југословенској војсци у отаџбини су регулисана законским прописима Краљевине Југославије, а у пракси је за њих често коришћен термин „борац". **В.** Народноослободилачке војске Југославије су у њене редове ступали на добровољној бази. На Другом заседању АВНОЈ-а новембра 1943. донета је одлука о увођењу опште војне обавезе којом су обухваћени сви грађани од 18 до 50 година старости. Почела је да се примењује у ширем опсегу тек од јесени 1944.
По завршетку II светског рата новим законом из 1946. прокламована је општа и лична војна обавеза која је почињала почетком служења војног рока у 20. години живота, а настављала се након његовог завршетка обавезом служења у резервном саставу оперативне војске до 40. и резервном до навршене 55. године живота. Војни рок је трајао две године, у ваздухопловству и тенковским јединицама три, а у морнарици четири године. **В.** су могли бити унапређени у чинове разводника, десетара и млађег водника. Припадало им је право на редовно одсуство и одређене новчане принадлежности. За неписмене **в.** организовани су аналфабетски течајеви. Изменама закона из 1962. војни рок је смањен на 18 месеци, односно 24 у морнарици, 1974. на 15 месеци и 18 у морнарици, док су високообразовани **в.** служили војни рок у трајању од 12 месеци; 1985. је за све родове и видове уведен војни рок у трајању од 12 месеци. Од 1987. је постојала могућност пријема „војника по уговору", који су вршили војничке дужности након одслуженог војног рока уз регулисан лични доходак, пензијско и социјално осигурање. Масовнији пријем **в.** по уговору започео је после трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије 1992. Статус **в.** у Војсци Југославије није се мењао до 2002, када је војни рок скраћен на девет месеци. Од 2006. до почетка 2011, када је обавеза служења војног рока одлуком Председника Републике Србије обустављена, војни рок је трајао шест месеци. Од тада се у Војсци Србије, поред официра и подофицира, налазе искључиво „војници по уговору", као и мањи контингент **в.** на добровољном служењу војног рока. **В.** који добровољно служе војску проводе у јединицама на обуци три месеца, док они који служе на курсу за резервне официре остају шест месеци. Законом су и даље задржане обавезе увођења у војну евиденцију и служења у резервном саставу.
Александар Животић
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законик Стефана Душана цара српског*, Бг 1898; *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стефана Првовенчаног", *Светосавски зборник*, 2, Бг 1939.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави* I, Бг 1931; К. Јиречек, *Историја Срба* II, Бг 1952; М. Благојевић, „Закон Светога Симеона и Светога Саве", у: В. Ђурић (ур.), *Сава Немањић – Свети Сава*, Бг 1979; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897-1900*, Бг 2002; Б. Димитријевић, *Југословенска армија – 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИК
**ВОЈНИК**, планина у централном делу Црне Горе која припада Динарском планинском систему, његовом делу површи и брда. Простире се правцем северозапад–југоисток у дужини од око 16 км, а највиши врхови Клекове главе досежу 1.833 и 1.998 м. **В.** је југозападно у непосредној близини Шавника и 15 км северно од Никшића. На северу је ограничен кањоном река Придворице и Комарнице. Јужна страна је пространија и постепено се спушта до Јасеновог поља. На западу се простире оријентационо до пута Никшић–Плужине, а на истоку до пута Никшић–Шавник. Ова кречњачка планина нема површинску хидрографску мрежу. Између највиших врхова и на јужној планинској страни запажају се многобројни облици крашке ерозије, међу којима доминирају вртаче. Изузев највиших, назупчених, голих, неприступачних и стрмих врхова, **В.** је углавном прекривен шумском вегетацијом. На северозападу, између највиших врхова и кањона Комарнице налази се Пивска жупа у којој има катуна и село Горња Брезна, који се водом снабдевају из извора Савина вода, цистерни и локви.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Церовић, *Црногорске планине*, Бг 2002.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИК
**ВОЈНИК** (Село Деспотовац), село у источној Србији, у Ресави, 1 км јужно од Деспотовца. Изграђено је на планинској страни на 220–270 м н.в., дуж сеоских путева. Добило је радијалан облик основе и распоред улица. Помиње се од 1381. Становници су пореклом из Врања и Тимочке Крајине. Крајем XX в. почела је депопулација. Године 1981. било је 1.729 житеља, 2002. 946, а 2011. 874 становника (97,1% Срба). Пољопривредним занимањима бавило се 39% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је ван села (53,7% активних), пре свега у Деспотовцу. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЋ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-t-vojnic-karta.jpg)ВОЈНИЋ**, град и центар општине у Хрватској, у Карловачкој жупанији, који се налази у северозападној подгорини планине Петрова Гора, на ушћу Војшнице у Радоњу (слив Купе). Кроз **В.** пролазе железничка пруга и магистрални пут Карловац (23 км према северозападу) – Сисак, а од њега се овде одваја споредни пут према Великој Кладуши. **В.** је центар општине и гравитациони центар типично аграрне околине са малим селима. Године 1991. имао је 1.204 становника (87,7% Срба и 4,2% Хрвата), 2001. 1.156 становника (22% Срба и 75,4% Хрвата) и 2011. 1.213 становника. У II светском рату у срезу **В.** усташе су убиле 5.527 Срба. Српска православна црква Св. Вазнесења Господњег изграђена је 1822. Била је запаљена и срушена у II светском рату.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насељa Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЋ ПУРЧАР, Петко
**ВОЈНИЋ ПУРЧАР,** **Петко**, књижевник (Суботица, 16. II 1939). Дипломирао је 1962. на Групи за компаративну књижевност Филолошког факултета у Београду. Радио је као професор на Вишој педагошкој школи 1964–1970. у Суботици и као просветни саветник 1970–1972, а потом као новинар и уредник на РТ Н. Сад 1972–1992. Иако пише и значењски сложену поезију (*Камено жито*, Н. Сад 1980; *Путовање према Црноме мору*, Н. Сад 2002), запаженија је његова проза која испитује мушко-женске односе (*Љубави Бланке Колак*, Зг 1979), нагоне, страсти, страхове, егзистенцијалистичке теме, спајајући локални хронотоп (бачко-панонски простор) са универзалним (приповетке *Светови и сватови*, Суб. 1967, *Прстеновани гавран*, Н. Сад 1983). Комбиновао је миметичку нарацију и модерну технику праћења тока свести јунака (*Одлазак Паулине* *Плавшић*, Н. Сад 1969, *Дом, све даљи*, Н. Сад 1977). Написао је четрдесетак радио-драма. Бавио се и тв режијом, снимајући документарне и игране филмове, а писао је и сценарије за филмове. Његове драме (*Краћење живота*, Суб. 1990, шест драма) извођене су у Осијеку, Новом Саду и Суботици. Временом све више негујући хрватски језички стандард, **В.** је постао најизразитији представник хрватске књижевности у Србији. Дела су му преведена на више језика. За роман *Дом све даљи* добио је 1977. Нинову награду, а за приповетке *Прстеновани гавран* награду „Карољ Сирмаи" 1985. За песничку књигу *Сол у вјетру* (Суб. 1985) награђен је Октобарском наградом Града Н. Сада. Новела *Храст лужњак / Снивајући под снијегом* је 2003. у такмичењу загребачког *Вечерњег листа* изабрана међу десет најбољих кратких прича.
ДЕЛА: песме: *Очас успркос*, Н. Сад 2006; *Врт лирика*, Н. Сад – Бг – Зг 2008; приповетке: *Пут у Египат: ходочасничке и вагабундске приче*, Н. Сад – Бг – Зг 2003; *Михољско љето и друге приче*, Н. Сад – Бг – Зг 2003; *Култ корњаче*, Суб. 2005; *Прстеновани гавран* *II*, Н. Сад – Бг – Зг 2007; романи: *Вечерње буђење*, Н. Сад 1987; *Црвенокошци*, Н. Сад 2003.
ЛИТЕРАТУРА: А. Јерков, „Аспекти покушаја иновације", *Књижевна реч*, 1978, 105; С. Гордић, „Шум времена, космичког и људског", *ЛМС*, 1980, 425, 1; Ј. Матановић, „Осмишљавање препознатљивости", *Поља*, 1987, 346; Г. Ђилас, „Селективна библиографија П. В. П.", *Класје наших равни*, 2004, 5–6; Б. Бошњак, „Прозне претраге П. В. П.", *Златна греда*, 2006, 59.
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЋ ХАЈДУК, Блашко
**ВОЈНИЋ ХАЈДУК, Блашко**, библиотекар, књижевник (Суботица, 3. II 1910 – Суботица, 24. IV 1983). Студирао теологију, потом права, али је због немаштине напустио студије, вратио се у Суботицу и окренуо се новинарству. Пред рат је био службеник Градског поглаварства, а године окупације провео је већином на присилном раду. После ослобођења Суботице, 1944, постављен је за руководиоца Градске библиотеке и на тој дужности провео је 20 година. Уочи пензионисања две године је радио послове библиотекара и библиографа старе и ретке књиге. Добар познавалац завичајног наслеђа, у првим послератним годинама сакупио је и спасао од пропадања велик број српских, буњевачких, хрватских, мађарских и немачких публикација које су се у ранијим раздобљима налазиле у збиркама Градске библиотеке или у приватном власништву. Велику пажњу посвећивао је старим и ретким књигама, али је подједнако бринуо и о организацији делатности Градске библиотеке, о попуњавању збирки и ширењу мреже огранака у суботичкој општини. Један је од покретача часописа *Буњевачко коло*, који је уређивао. Сарађивао је у предратним суботичким часописима и листовима, а у послератним годинама био је међу оснивачима и сарадницима *Слободне Војводине* у Суботици. Писац је књига о прошлости Суботице: *Суботица јуче и данас* (Суб. 1950); *Мој град у давнини* (Суб. 1971). Добитник је награде „Милорад Панић Суреп".
ДЕЛА: *Капи срца*, Суб. 1931; и Ф. Башић, Б. Вујков, *Пупољци*, Суб. 1934; *Амброзије Шарчевић*, Суб. 1970.
ЛИТЕРАТУРА: *Сто година Градске библиотеке у Суботици 1890–1990*, Суб. 1991.
Жужана Кункин; Лазар Мерковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЋИ
**ВОЈНИЋИ**, манастир у истоименом засеоку села Дапковића у планинском залеђу Паштровића. Посвећен је Св. Димитрију. О најстаријој историји манастира нема помена у познатим писаним изворима. Према народном предању настао је у XV в. Чине га главна црква Св. Димитрија, параклис Св. Николе и остаци старих стамбених зграда над којима су подигнути нови конаци. Храм Св. Димитрија је једнобродна грађевина с полукружном апсидом на истоку, засведена полуобличастим сводом преломљеним у темену. Два пара пиластара, над којима су ојачавајући луци, деле унутрашњост цркве на три целине. Црква је особена по томе што има само један мали прозорски отвор на западу. Зидана је квадерима прилично пажљиво тесаног камена, а над западном фасадом уздиже се звоник на преслицу. Пред црквом је постојао дрвени трем. У унутрашњости се сачувао веома оштећен живопис који се датује у прве деценије XVII в. Програм сликарства садржи уобичајене теме за мање храмове осликане на подручју обновљене Пећке патријаршије, а међу стојећим фигурама су ликови Св. Саве и Св. Симеона Српског. Параклис Св. Николе једнобродна је грађевина правоугаоне основе, без апсиде, чија је унутрашњост издељена помоћу два пара пиластара. Зидан је нешто крупнијим тесаним каменом. До недавне обнове био је без свода и обрушеног западног зида. Локалитет није археолошки истражен, па нису пронађени елементи за поуздано датовање параклиса.
ЛИТЕРАТУРА: А. Чиликов, *Паштровске цркве и манастир: зидно сликарство*, Пг 2010; Т. Пејовић, А. Чиликов, *Православни манастири у Црној Гори*, Пг–Бг 2011.
Драган Војводић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЦА → ВОЈШТАТИК
**ВОЈНИЦА → ВОЈШТАТИК**
# ВОЈНИЧКА ЗАДРУГА → ОФИЦИРСКА ЗАДРУГА
**ВОЈНИЧКА ЗАДРУГА → ОФИЦИРСКА ЗАДРУГА**
# ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА
**ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА,** организациони облици позоришних активности при војним јединицама или у заробљеничким логорима. У току I светског рата многи српски глумци, као војни обвезници, повукли су се са српском војском у изгнанство; други су, или као војни заробљеници или као грађани-интернирци, одведени у разне заробљеничке логоре у Мађарској и Аустрији. И једни и други, најчешће у сарадњи с даровитим аматерима, оснивали су војничка и заробљеничка позоришта од којих су нека радила у току целог рата. Више глумаца и позоришних руководилаца, међутим, учествовали су у тешким ратним окршајима 1914–1915. и 1917–1918. Главни иницијатори позоришта у војничким логорима били су глумци помагани од војних јединица у којима су радили. У свим позориштима и њиховим програмима необично важну улогу одиграли су војни оркестри, цивилни музичари и цигански оркестри.
*Позориште Југословенске дивизије* је прво основано, a било је и највеће. Крајем марта 1916. део опорављених јединица са Крфа кренуo je на фронт ка Солуну и улогориo се на халкидичком полуострву у селу Захарџија. Како је у јединици било неколико познатих глумаца, дошли су на идеју да оснују позориште. У договору са командом основали су позориште Вардарске дивизије, која је касније добила име Југословенска дивизија. Историјски костими направљени су од џакова за храну, а затим фарбани и на њима рађене сликовите националне шаре. Разни оклопи, калпаци и коленице израђивани су од обичних лимених кутија од гаса, зејтина и конзервисане хране, а мачеви дељани од летава. Позорница је била изграђена под ведрим небом од дасака од сандука за муницију и неупотребљивих авионских крила. Пре прекоманде и почетка рада позоришта „Тоша Јовановић" овде су играли скопски глумац Сима Станојевић Шућур, који је био и управник, Антоније Пелагић, некадашњи управник позоришта „Слога", те глумци Никола Динић, Радован Раја Бојић, Рудолф Србољуб Хет, Милош Зотовић, Аца Рашковић, Ђура Маринковић, Антоније Гавриловић, Пера Мишић и пуковник Милан Прибићевић. Репертоар је био претежно националан. Више националних и страних комада пренето је из земље у изгнанство или су записивани по сећању будући да су старији глумци знали улоге напамет. Крајем 1917. војна јединица је за ово позориште у месту Доњи Пожар подигла велику позорницу са 600 амфитеатрално поређаних седишта, а могло је да прими још 800 особа. Пред позорницом је био уграђен оркестар са седиштима и пултовима. Позориште је од тада радило под врло повољним условима. До августа 1918. у њему је изведено сто представа. После распоређивања глумаца глумачка дружина била је састављена највећим делом од аматера – интелектуалаца, чиновника, радника, занатлија, студената – али и од глумаца (Сима Станојевић Шућур, Ђура Маринковић, Вукашин Биволаревић, Божидар Ђермановић Ђера). За организацију и изградњу позоришта најзаслужнији су, поред глумца Станојевића, били сликар Коста Милићевић, те резервни капетан и секретар Министарства грађевина Милан Радосављевић, стварни управник 1917–1918. У позоришту су, између осталих, изведени комади: *Хеј, Словени*, *Ђидо*, *Коштана*, *Девојачка клетва*, *Зулумћар*, *Хајдук Станко*, *Војвода Брана*, *Обичан човек* и *Данак у крви*. Код појединих комада чињене су поједине интервенције у тексту како би се идеја југословенства што више подвукла. Наредбом за покрет у Сараћиново, коју је ова јединица добила 30. VIII 1918, позориште је престало да постоји.
*Позориште IX пука I Армије* било је смештено у месту Црвена земља, код села Будимирци. Радило је од 20. Х 1917. до 27. VIII 1918. и дало 191 представу. Оснивач је био тадашњи професор а потоњи позоришни драматург и управник Радивоје Караџић, који је био управник и редитељ. Главни редитељ, а касније и управник, био је глумац Лазар Лазаревић, бивши члан путујућих позоришта и Српског народног позоришта у Новом Саду. Позориште је имало пространу зграду изграђену од јелових облица, доста пространу позорницу и 400 седишта. Зграда се налазила близу непријатељског логора, на око 1.500 м од ровова српске војске. Чланови позоришта били су углавном аматери, осим Михаила Радовића, глумца. У току рада позоришта у њему су свирала два војна оркестра: Дунавске и Моравске дивизије.
***В. п.** у Лазуазу код Бизерте* (Тунис, Африка) било је највеће и, уз трупу „Тоша Јовановић", најзначајније **в. п.** у избеглиштву. Основали су га крајем 1916. глумац и редитељ Димитрије Гинић, проф. др Веселин Чајкановић и Јован Тановић, бивши уредник *Политике*. У оквиру војничког логора био је изграђен огроман амфитеатар са 5.000 седишта од тесаног камена и галерија са 1.000 места. Позорница се налазила под кровом, а за извођаче су изграђене две простране гардеробе. Од марта 1917, кад је после дужих припрема почео рад, до октобра 1918. изведено је 186 представа које је гледало око 800.000 гледалаца. Инвентар позоришта на крају је процењен на око 418.000 француских франака. Највећи део инвентара предат је Народном позоришту у Београду. У току 18 месеци на сцени позоришта у Лазуазу наступило је око 90 чланова, професионалних глумаца и аматера. На самом почетку у трупи је било само неколико професионалних глумаца – Димитрије Гинић, Душан Животић, Душан Раденковић и донекле Душан Бурза – али је убрзо Гинић позвао из болница и других база у Тунису и Алжиру Александра Златковића, Душана Цветковића, Косту Јованесковића и др. Њима се придружио већи број војника-аматера, претежно из редова студентске омладине и ђака теологије, међу којима су се истицали смислом за глуму Мирослав Крстић Штиха, Момир Николић, Сава Петровић, Никола Спасић и др. Посебан проблем представљао је недостатак глумица, па су женске улоге преузели војници. Репертоар је био родољубиво-националан: *Бој на Косову*, *Хајдук Вељко*, *Кнез Иво од Семберије*, *Јазавац пред судом*, *Девојачка клетва*, *Суђаје*, *Ђидо*, *Подвала*, *Ивкова слава*, комедије Трифковића, Стерије, Нушића, а од страних чак и Молијер. Публику су чинили пре свега наши војници, у мањем броју официри, затим гости из Бизерте, представници француске војске, међу којима је био почасни и увек радо виђен гост адмирал Гепрат, представник француске владе у Тунису Режан Алапети, домороци Тунижани, те енглеске и француске болничарке. Војници су имали бесплатан улаз, а официри су плаћали један франак. Тим новцем купована је шминка, гардероба и др.
***В. п.** „Тоша Јовановић" у Водену и Солуну.* Михаило Лазић Чичко, управник позоришта „Тоша Јовановић", учинио је прави подвиг када се из Битоља са целом трупом, добрим делом библиотеке и гардеробом пребацио у Солун у Грчкој. У прво време неки глумци, па и сам Лазић, били су по разним јединицама. После брзе реорганизације позориште је по одобрењу начелника штаба Врховне команде од 31. I 1917. давало представе у солунском позоришту „Одеон". Отпочело је представом *Обичан човек* и дало око 50 представа у Солуну и гостујући у Реконвалесцентном одељењу у Зејтинлику и у допунској команди у Микри. Од 20. VIII 1917. Врховна команда пребацује позориште у реконвалесцентно одељење у Водену, где је стално боравило између 3.000 и 4.000 војника. Бесплатне представе игране су за официре и војнике, а увече за грађанство и официре уз наплату улазница. Позориште је радило у Водену до 20. IX 1918, када је по наређењу министра војног поново прешло у Битољ и тамо отпочело рад 28. Х 1918. У овом позоришту играли су професионални глумци, а само ретко за масовне сцене као статисти и у хору учествовали су аматери. Као редитељи радили су Драгољуб Гошић, Јосип Осипович Шувалов, Родољуб Бујдић и Радомир Савић. Глумачку дружину сачињавали су: Страхиња Петровић, Стеван Јовановић Штефи, Радован Раја Бојић, Никола Јовановић, Коста Илић, Никола Динић, Лаза Лазаревић, Драгољуб Лазовић, Сима Станојевић Шућур, Милосав Мирковић, Добривоје Кандић, Катица Лазић, Љубица Јовановић Штефи, Зденка Станисављевић, Вилма Хет Јовановић, Даница Милићевић и др. Репертоар је био врло разноврстан, као да је позориште радило у мирнодопским условима. Дало је укупно 211 представа, као и по једну представу у Вертекопу и Енглеској болници у Водену.
*Позориште на Корзици*. У избеглиштву на Корзици било је око хиљаду српских избеглица, међу којима и глумци Владета Драгутиновић, као тумач енглеске мисије; Милоје Достанић, Јосиф Срдановић и др. Финансирани од енглеске мисије основали су 1916. позоришну дружину која је давала представе у Позоришту Светог Габријела на Наполеоновом булевару у Ајачију. Под патронатом префекта Корзике и угледних енглеских и француских дама 7. и 8. марта 1916. изведене су две представе комада *Ђидо* у корист француских ратника и рањеника. То је била прва представа у историји нашег позоришта која је изведена у иностранству, на Западу.
*Позориште у Болдогасоњу* у Мађарској било је најбоље организовано и највеће српско заробљеничко позориште. Прво је основан веома добар хор којим је доцније дириговао композитор Љубомир Бошњаковић, а потом и оркестар. У логор су потом стигли књижевници Сима Пандуровић, Трифун Ђукић, глумци Милорад Тоскић, Бошко Николић, Милорад Миле Милутиновић, даровити аматер Душан Крстић и проф. Драгиша Боричић. Позориште је за представе добило једну бараку у коју је уведено електрично осветљење и од новембра 1916. до пред крај 1918. извело је 69 представа. Позоришне представе приређиване су и у заробљеничким логорима у Неђмеђеру и Нежидеру у Мађарској, у Хајнигсгрину и Ашаху у Аустрији, те у Паничереву у Бугарској.
И током II светског рата у НОБ организоване су позоришне активности како при партизанским јединицама тако и при заробљеничким логорима. *Уметничко партизанско позориште у Ужичкој републици.* Ужице је ослобођено 24. IX 1941, а већ 28. или 29. септембра основана је при Ужичком партизанском одреду „Димитрије Туцовић" Уметничка чета којом је командовао проф. Војислав Вељић. Иако је основни садржај њеног рада било припремање и извођење уметничког програма, она је имала облик војне формације и вршила и војничке дужности. Чета је имала свог командира и политичког комесара. Бројно стање чете кретало се између 80 и 90 чланова и попуњавало се борцима из других јединица, омладинцима и радницима из града, члановима раније забрањеног ужичког КУД „Абрашевић", културно-уметничке секције Државне реалне гимназије и Учитељске школе у Ужицу. У састав чете ушао је и део војне музике ужичког гарнизона бивше југословенске војске, солиста Мариборске опере Фридрих Емануел и др. У појединим секцијама било је и избеглица из Босне, Херцеговине, Хрватске и Словеније. На делатност чете утицали су и Митра Митровић, Маријан Стилиновић, др Душан Недељковић и Јурица Рибар. Знатне заслуге за оснивање Драмске или Позоришне секције имао је Милутин Чолић, даровити позоришни аматер и потоњи истакнути филмски рецензент и стручњак. Секција се касније на плакатима називала Уметничко партизанско позориште, а обилазило је и остала ослобођена места у ужичкој области и било у ствари Позориште Ужичке републике. Позориште су водили и у њему режирали проф. Михаило Делибашић, глумац Љубомир Лаловић и Добро Симић. Као редитељи повремено су сарађивали и Митра Митровић и Маријан Стилиновић. Посебна техничка секција бринула се за декорације и костиме. Секцију је водио арх. Никола Рајић, који је био и сценограф, касније запажени филмски редитељ, а као сликари сарађивали су Чедо Јевтовић, Ђорђе Маринковић, проф. Драгољуб Вуксановић и сликар Пиво Караматијевић. Трупу су сачињавали глумци Љубомир Лаловић, Миле Бркић, Ђуша Гашић и аматери Милутин Чолић, Филип Марјановић, Добро Симић, Драгољуб Станић, Брана Ћеловић, Велимир Вељић, Божидар Богдановић, Мића Жеравчић, а од жена Душанка Јевтић и Косовка Божић. Репертоар сведочи и о васпитним и уметничким амбицијама Позоришта. Тако је Позориште извело: *Мати* К. Чапека, *Како се калио челик* Н. Островског у драматизацији Маријана Стилиновића, *Буна на дахије у Србији 1941*, драматизација позоришног колектива према народној песми *Почетак буне на дахије* Ф. Вишњића, затим драмолет Б. Нушића *Кнез Иво од Семберије*. Спремани су и Шекспиров *Кориолан* и Нушићава драма *Хаџи Лоја*, али нису изведени због повлачења из Ужица. У плану је био чак и Гетеов *Егмонт*. Са Позориштем је сарађивао и оркестар са 27 свирача под управом проф. Антона Брезника. Главни организатор музичке делатности био је проф. Драгољуб Јовашевић. Све представе извођене су у великој сали Соколског дома, која је могла да прими око 1.500 посетилаца.
*Казалиште народног ослобођења Југославије* основано је 1942. на ослобођеној територији у Босни. Деловало је при Врховном штабу Народноослободилачке војске и партизанским одредима Југославије и озваничено у Бихаћу, после Првог заседања АВНОЈ-а када је добило Статут и декрет о оснивању, који је 10. I 1943. потписао повереник за културу и уметност Веселин Маслеша. Оснивачи су били: уметнички руководилац, глумац и редитељ Вјекослав Афрић, глумци Салко Репак, Јожа Рутић, Ивка Рутић и Милан Вујновић, кореограф и балетски играч Георгије Жорж Скригин и музичар Звонимир Цвијовић. У КНОЈ-у је активно деловало око 60 уметника, међу којима и: Нада и Браслав Борозан, Никола Херцигоња, Јунус Међедовић, Аника Радошевић, Оскар Данон, Никола Поповић, Љубиша Јовановић, Мира Сањина, Андреја Прегер и др. Од прве представе 1. V 1942. у Кореници до последњег заједничког појављивања 12. XI 1944. у ослобођеном Београду Казалиште је играло 900 пута, а уметници у њему су прешли 18.000 км и то у Босни, на Вису и у Барију у Италији где су давали приредбе за наше и савезничке рањенике. У репертоару Казалишта на почетку су биле рецитације, скечеви, шарени програми, а повећавањем ансамбла створени су услови и за извођење целовечерњих драмских дела, балетских и фолклорних тачака, хорског певања итд. Тако су изведени комади Бранислава Нушића *Аналфабета*, *Сумњиво лице*, *Народни посланик*, Стеријин *Кир Јања*, *Јазавац пред судом* Петра Кочића, Његошев *Горски вијенац*, *Просидба* А. П. Чехова, *Најезда* Л. Леонова, *Руковети* Стевана Мокрањца, *Славенске игре* А. Дворжака, *Рапсодија у плавом* Џ. Гершвина итд.
После муњевитог слома и брзе капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. у општем расулу у редовима југословенске војске хиљаде наших војника и официра нашло се у заробљеничким логорима Немачке, Аустрије и Италије. У заробљеништву су задржани само Срби, Црогорци, Јевреји и мањи број Словенаца. У Нирнбергу се 1941–1943. налазио велики логор заробљених официра бивше југословенске војске, тзв. Офлаг XIII Б у којем је једно време било 13.000 лица. Пошто су се током времена због национално-политичких разлога или због болести неки вратили у земљу, у логору су остали само официри српске националности. У логору је формирано више оркестара, хор и неколико позоришта различите оријентације. Утемељила их је група ентузијаста са намером да у логору створи што разноврснији и динамичнији живот и олакша боравак у заробљеништву. Били су то: др Ранко Младеновић, проф. Боривоје Стојковић, књижевник Милан Богдановић, сликар и сценограф Станислав Беложански, диригент и композитор Предраг Милошевић, музичар Ђорђе Караклајић, драмски уметници Александар Рашковић, Драган Јовановић, Светолик Никачевић, Александар Аца Радовановић, Душан Антонијевић, Предраг Динуловић, Обрад Недовић, Млађа Веселиновић и многи други непрофесионалци, блиски музичкој и позоришној уметности. Већ у јулу 1941. у најтежим условима основано је *Народно позориште Офлага XIII Б*, а почетком 1942. група „Боем" – два најактивнија позоришта нирнбершког логора. У репертоару су била заступљена дела домаћих аутора: Стеријина *Покондирена тиква*, *Подвала* Милована Глишића, *Зона Замфирова* Сремца–Бунића, Нушићеви комади *Ожалошћена породица*, *Сумњиво лице*, *Народни посланик*, *Госпођа министарка* и др. Посебно се памтила друга реприза *Коштане* из 1944. када је, усред представе, суфлер Милош Влаисављевић објавио вест да је ослобођен Београд. Као посебан догађај у логору памти се и концерт истакнутог солисте Београдске опере Станоја Јанковића који је своје гостовање у Нирнбершкој државној опери искористио да, уз дозволу немачких власти, посети заробљене сународнике у оближњем логору.
*Позориште „Боем"* деловало је као специфична уметничка група позната по музичком, балетском и рецитаторском програму. Око њега су се окупљали већином млађи заробљеници, а програми су били пуни алузија на нељудско понашање Немаца и колебљиво држање неких официра из сопствених редова, па су били строго цензурисани, а представе често забрањиване. Позориште су водили: књижевник Милан Богдановић, проф. Обрад Недовић, инжењер Мика Ристић, глумац Душан Антонијевић, пијаниста и композитор Алексеј Бутаков и композитор Ђорђе Караклајић. Касније, када су неки од ових чланова управе били пребачени у друге логоре, за председника уметничког одбора позоришта изабран је редитељ Радослав Веснић, а потом новинар Јарослав Ристовић.
Друга значајна културно-уметничка и позоришна активност била је у заробљеничком логору у Оснабрику VI Ц и VI Д. Већ у јуну 1941. приређиване су под ведрим небом забавне вечери састављене од народних песама и рецитација, да би се постепено родила уметничка група која је од јесени играла у једној за то преудешеној бараци. Извођени су одломци и сцене из *Отела* и *Јулија Цезара*, *Пута око света* и *Подвале*. Најистакнутији чланови групе били су члан НП у Београду Драгољуб Гошић, проф. Бранко Јовановић, судија Владан Батавељић, а у музичким аранжманима Слободан Шутић. Временом је дошло до оштре поделе међу заробљеницима на идеолошком и политичком пољу и кад је маја 1942. стигла група заробљеника премештених из нирнбершког логора, образована је нова уметничка група у којој је председник и вођа музичке секције био члан Опере НП у Београду Милорад Јовановић а вођа драмске секције глумац Драгољуб Гошић, који се због болести убрзо повукао. Када се и Милорад Јовановић повукао, заменио га је проф. Бранко Јовановић који је пре рата завршио Глумачко-балетску школу у Београду. Група је извела у одломцима *Пер Гинта* Х. Ибзена, *На леђима јежа* С. Јаковљевића, те Стеријину комедију *Кир Јања*. Знатно је појачана добрим извођачима доласком у јулу 1943. нове партије заробљених официра из Хамелбурга. Од 1942. до 1944. изведене су 24 премијере од којих: *Севиљски берберин* Бомаршеа, *Ревизор* Гогоља, *Артиљерија рустикана* према Маскањијевој опери пародија Бране Цветковића, *На крају пута* Шерифа, *Улични свирачи* Шурека, *Др* и *Ожалошћена породица* Нушића, *Дорћолска посла* Станојевића, *Ослобођење Косте Шљуке* Петровића, *Вода са планине* Ђоковића–Плаовића и *У затишју* Дојчиновића. Као редитељи радили су краће или дуже време: Драгољуб Гошић, Бранко Јовановић, Душан Антонијевић, Милан Барић, Александар Јанковић и Бошко Бабовић. Међу извођачима истицали су се и запажени аматери: Бранко Јовановић, Александар Јанковић, Владан Батавељић, Милан Милић, Бора Пајић, Трифун Миладиновић, Јован Хаџић, Илија Ђукнић, Сава Стојић, Ђорђе Новаковић, Драгослав Ђурић, Божидар Весковић, Слободан Кочовић, Слободан Ђорђевић, Слободан Милић, Момчило Сентић и Драган Сарић. Послове сценографа, декоративног сликара, електричара и уопште техничког аранжирања позорнице радио је Божидар Нешковић, који је био и један од оснивача ове уметничке групе.
Запажени су били и индивидуални напори на културно-уметничком плану истакнутих позоришних уметника Мате Милошевића у Војничком заробљеничком логору крај аустријског села Гнејксендорфа, глумца и редитеља Витомира Богића и академског сликара Павла Васића у заробљеничком логору у Аверсу, недалеко до Напуља.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Гинић, *Мој живот*, Бг 1924; Б. Швабић, *Старим трагом*, Бг 1930; *Позориште у револуцији*, Н. Сад 1966; Ж. Скригин, *Рат и позорница*, Бг 1968; С. Јанић, „Српско војничко логорско позориште у Лазуазу", *Театрон*, 1974, 1; Ђ. Радишић, „Драмски класици на партизанској сцени", *Тетрон*, 1974, 2; Б. Борозан, *Уметност у НОБ-у*, Бг 1977; М. Гаковић, *Путем Казалишта народног ослобођења Југославије*, Сар. 1978; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Р. Жижић, *Оснабрички звуци и одјеци*, Бг 1981; А. Нешић, *Славље с разлогом*, Бг 1983; Ђ. Протић, *Казалиште револуције*, Књажевац 1983; М. Гаковић, *Пјесма нас је одржала... Партизанске сценске приредбе у Јужној Италији и Ел Шату крајем Другог светског рата*, Сар. 1985; С. Костић, „Партизанско позориште у ослобођеном Ужицу 1941", *Театрон*, 1986, 53/54/55; В. Петровић, *Српска војничка позоришта 1916–1918*, Бг 1992; О. Марковић, *Владета Драгутиновић*, Бг 1993; М. Гаковић, *Позоришта југословенских заробљеника у Другом светском рату*, Бг 1996; Л. Николић, *Србијо, мајко и маћехо*, Чајетина 2010; Б. Мајданац, *Позориште у окупираној Србији*, Бг 2011.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЧКЕ ПЕСМЕ
**ВОЈНИЧКЕ ПЕСМЕ**, лирске народне песме новијег постања. Први их код нас издваја као посебну мотивску групу у оквиру породичних песама Видо Латковић. Дефинише их као лирске песме у којима су изражена осећања из породице истргнутих људи и њихових мајки, сестара, жена и заручница. Владан Недић **в. п.** сматра сродним љубавним и породичним, закључујући да су то „песме наших северних области", а да су најбоље примере испевали Буњевци. Највећи број **в. п.** прикупљен је међу Србима који су живели на подручју некадашње Војне крајине. На овом простору оне су се развиле као специфично уобличена форма, настајући од краја XVIII и током XIX в. Сачуване су захваљујући томе што су записиване углавном у другој половини XIX в. (у рукописним или штампаним збиркама Николе Беговића, Милана Обрадовића, Симе Милеуснића, Ђорђа Рајковића и др.). Поједини сакупљачи са овог простора јасно их разликују, дајући им своје термине – солдачке пјесме (Н. Беговић). Мотиви који су типични за ову врсту песама су: купљење војске, жена мења мужа на војсци, растанак граничара од најуже породице, раздвојеност драге и драгог (чежња), боравак на „војници", лажне и стварне лоше вести, љубавни сусрети у варошима и поруке умирућег граничара. У овој последњој групи су и најуспелији примери, као што су следећи стихови о трагичној судбини рањеног војника који: „Нема мајке да лијечи ране,/ Нема љубе да мекано стере,/ И сестрице да воде донесе!" (Обрадовић, 184); или о растанку младог војника од породице: „Мајка спрема на војницу сина,/ Мајка прати до девет конака,/ А сестрица до сињега мора" (Милеуснић, 209). У бројним примерима опевана су љубавна осећања момка и девојке који су трагично раздвојени: „Перо моје, кад ћеш натраг доћи?/ Драга моја, за годину дана" (Милеуснић, 218); или као девојачка порука „на Крајини бану" да пусти војнике кући: „Девојке су удаје дорасле,/ А момци су женидби прерасли – / Пушћај момке, осташе дјевојке!" (Обрадовић, 122). Слични мотиви „одласка драгог на војну" присутни су и у примерима који су бележени у појединим часописима из XIX в. у другим српским крајевима, чија се топонимија понекад директно наводи у стиховима: „Да развијем барјак у планине,/ Да саберем Млаву и Ресаву" (Матицки, *Вила*, 155). Неке **в. п.** извођене су као корачнице и у њима су присутни следећи устаљени мотиви: барјак се развија као ружа, пушка војнику замењује родитеље, а пиштољ брата и сестру.
ЛИТЕРАТУРА: В. Недић, *Антологија* *народних лирских песама*, Бг 1977; М. Матицки, *Народне песме у Вили*, Н. Сад – Бг 1985; В. Латковић, *Народна књижевност*, Бг 1991; М. Обрадовић, *Српске народне пјесме из Западне Славоније*, прир. С. Гароња Радованац, Н. Сад – Топуско 1995; С. Гароња Радованац (прир.), *Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге у записима Симе Д. Милеуснића*, Зг 1998; С. Гароња Радованац, *Српско усмено поетско наслеђе Војне Крајине у записима 18, 19. и 20. века*, Бг 2008.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНИЧКИ ЗАКОН
**ВОЈНИЧКИ ЗАКОН**, скуп прописа о обавезама друштвених категорија „војника" и „пронијара" у средњовековној Србији. Садржина ових прописа је непозната, изузев обавезе војника и пронијара да своју службу врше у корист владара или цркве. За неког Хранчу који је наследио поседе свог таста и добровољно се потчинио манастиру Св. Ђорђа код Скопља, било је предвиђено: „да је *црквени војник* у закон Светога Симеона и Светога Саве, и да им се коњи не товаре и товара да не воде". Под „законом Светога Симеона и Светога Саве" подразумева се скуп прописа којима су регулисане обавезе становништва на властелинству манастира Студенице, односно лавре Св. Симеона и на властелинству Милешеве, односно лавре Св. Саве. Међу овим прописима постојале су и одредбе којима су утврђене обавезе и права „црквених војника". Одредбе су биле добро познате савременицима, па због тога нису понављане, тако да се нису ни сачувале у писаној форми. Манастиру Св. Ђорђа код Скопља припадало је село Речице, где је војник Калођорђе имао баштину, а Драгота пронију, па је њихов статус требало регулисати. Краљ Милутин је потчинио војника Калођорђа с децом и баштином манастиру, али под условом: „да работају Светоме Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде". Из тога следи закључак да ће Калођорђе „работати", односно вршити лично своју војничку службу на властелинству манастира Св. Ђорђа код Скопља, а тако ће своје обавезе извршавати и поменути „црквени војник" Хранча. За обојицу је речено да се њихови коњи ослобађају преношења терета, а они лично ослобађају од обавезе да воде коње под товаром. У питању су били њихови бојни коњи, коришћени за јахање, на којима су „војници" вршили своју службу како то предвиђа „**в. з.**"
Сличне обавезе у вршењу војне службе имали су и пронијари који су били потчињени манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У селу Речице пронијара Драготу наследио је зет Манота, преузевши његове обавезе и потчинивши се као пронијар манастиру Св. Ђорђа, уз обавезу: „да работа цркви у војнички закон, да му се коњ не товари и товаре да не води". Обавезе овог пронијара једнаке су обавезама војника, а дате су им и једнаке повластице када су у питању њихови бојни коњи. Између војника и пронијара постоји велика разлика у власништву над поседима. Војнички посед је увек баштина, а пронија то није, јер припада обавезно владару и држави.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и у Јужнословенским земљама*, Бг 1951; Р. Михаљчић, „Војнички закон", *ЗФФ*, Бг, 1974, XII, 1; И. Божић, *Немирно Поморје XV века*, Бг 1979; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", у: В. Ђурић (ур.), *Сава Немањић – Свети Сава*, Бг 1979.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНО ДЕЛО
**ВОЈНО ДЕЛО**, војни теоријски и научни часопис, који је у Београду почео да излази 1949. У почетку је објављиван тромесечно, касније двомесечно и месечно, а од 1963. двомесечно. У ЈНА се бавио разматрањем питања војне науке и праксе, са тежиштем на развоју ратне вештине. Садржински је био усмерен на теоријски аспект концепције и доктрине општенародне одбране, начела доктрине, организације и командовања војском, методологије рада команди и виших штабова, морала војске и теоријског уобличавања ратних искустава. Због потребе бржег развоја војноиздавачке делатности и утемељења домаће ратне вештине из **В. д.** је 1950. формиран *Војноиздавачки завод* у чији састав је, поред редакције **В. д*.*, ушла и Редакција *Војног гласника*. Крајем 1950. у саставу **В. д.** основана је и Војна библиотека, која је објављивала мања дела и брошуре. После трансформације ЈНА у Војску Југославије, а потом и Војску Србије, због измењене улоге система одбране у друштву и реорганизације војне издавачке делатности, **В. д.** је дефинисано као војностручни и научни часопис који се бави разматрањем теоријских и практичних проблема ратне вештине и ратоводства, као и свих значајних аспеката војноодбрамбеног организовања земље. Часопис је одликован већим бројем домаћих одликовања, а од 1973. додељује се годишња награда Редакције ауторима најбољих објављених радова.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Б. Димитријевић, *ЈНА од Стаљина до НАТО пакта*. *Армија у спољној политици Титове Југославије*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВАЗДУХОПЛОВНА МЕДИЦИНА
**ВОЈНОВАЗДУХОПЛОВНА МЕДИЦИНА**, грана превентивне медицине и медицине рада која проучава утицај летења и средине на организам пилота, астронаута, падобранаца, других учесника летења и путника и примењује специфичне методе медицинске заштите у спречавању негативног утицаја летења и настанак ванредних догађаја. Задаци ваздухопловне медицине за све учеснике летења су: селекција и здравствени надзор; физиолошки тренинг и едукација из ваздухопловне медицине; медицинска контрола, обезбеђење и збрињавање; организација и обезбеђење ваздушног транспорта повређених и оболелих; научно-истраживачки рад у области авиофизиологије, превентивне заштите, збрињавања и експертиза. Развој ваздухопловне медицине у свету почиње крајем XVIII в. са физиолошким испитивањима лекара балониста, а поготову након полетања првог авиона (17. XII 1903). Министарство Војске Србије формирало је Ваздухопловну команду 24. XII 1912. од два балона, шест авиона и Одељења голубара.
Историја ваздухопловне медицине у Србији почиње 1911, када је извршена прва селекција летача за ваздухопловство Краљевине Србије. Србија је била трећа земља у свету која се бавила овом селекцијом (САД од 1917). Од тада до II светског рата лекари ваздухопловне медицине били су у саставу Санитетског одељења Команде ваздухопловства Краљевине Југославије. Пуковник др Жарко Живковић био је дугогодишњи референт санитета у Штабу Команде ваздухопловства (1927–1941). У септембру 1922. донето је Правило о лекарском прегледу летећег особља у ваздухопловству, које је било у потпуности сагласно са међународним критеријумима. До тада критеријуми за питомце били су: да нормално чују, да немају гушавост, да су срце и плућа здрави, да имају здраве зубе и трбушне органе, да им је полни орган нормалан и здрав, да нису слабокрвни и да немају жлезде. Између два светска рата југословенска ваздухопловна медицина (нарочито ваздухопловна физиологија) била је једна од водећих у свету, располагала је и хипербаричном комором, а лекари су школовани у најбољим центрима у Француској и Немачкој. У овом периоду посебно је значајан рад др Ристе Петровића и др Николића, који, нажалост, нису наставили рад на овом пољу после II светског рата и повратка из заробљеништва. Краљевина Југославија је била једна од пет земаља која је 1941. имала уџбеник из ваздухопловне медицине, а који је написао пилот и лекар др Михајло Костић (*Основи ваздухопловне медицине*, Бг 1941, 500 страница).
У марту 1945. формирани су Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ) и прва санитетска служба ЈРВ, а новембра 1945. и прва комисија за летаче са правом самосталног одлучивања. У саставу комисије били су: хирург, интерниста, неуропсихијатар, офталмолог, оториноларинголог и психолог. Први председник комисије био је пук. др Виктор Ђаков, а комисија је радила у Команди ваздухопловства у Земуну. Ради обезбеђења летења и лечење оболелих на аеродромима ЈРВ оснивају се амбуланте са стационарима од 30 кревета. Свој пуни замах ваздухопловна медицина добија са формирањем Ваздухопловномедицинског института. Лекари се усавршавају у иностранству од 1947, а САНУ 1948. организује једногодишњи курс из ваздухопловне медицине што је претеча специјализације из ваздухопловне медицине. Од 1949. организују се курсеви из ваздухопловне медицине (недељни, месечни и вишемесечни), а лекари се школују у СССР, САД и европским земљама где стичу магистарска и докторска звања. Родоначелници савремене ваздухопловне медицине у Србији били су: проф. др Руди Дебијађи, проф. др Александар Радовић, проф. др Стојан Џелајлија, проф. др Јован Давидовић. Написан је нови уџбеник *Основи ваздухопловне медицине* (Бг 1965). Специјализација из ваздухопловне медицине законски је регулисана 1977. у Југославији, Министарство здравља признаје специјализацију а ВМИ постаје 1981. наставна база ВМА где је 1983. завршило првих 10 специјалиста ваздухопловне медицине: Борис Арсов (Скопље), Никола Бјеговић (Бихаћ), Фејсал Борић (Мостар), Милорад Димић (Ниш), Вукашин Гојковић (Земун), Миодраг Јањушевић (Земун), Зоран Лолић (Задар), Павле Остојић (Земун), Владимир Плетикапић (Загреб), Љиљана Стијовић (ЈАТ) . Домети наше ваздухопловне медицине определили су Светску организацију за ваздухопловну и космичку медицину да свој 34. конгрес одржи 1986. у Сава центру у Београду са 500 еминентних стручњака. Специјалисти у овој области били су угледни чланови многих међународних удружења као што су: Међународна академија за астронаутику (Р. Дебијађи, Ј. Давидовић, Н. Ранковић, С. Кушић, С. Рудњанин), Међународна академија за ваздухопловну и космичку медицину (А. Ришави, Р. Дебијађи, Р. Пођанин, Р. Петровић) и др. Секција за ваздухопловну и космичку медицину основана је 1994. у СЛД.
Правовремено и потпуно медицинско збрињавање као предуслов има брзу евакуацију (транспорт) повређених и оболелих након указивања неопходне медицинске помоћи. Авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен је 15. XI 1915. у Србији (→ војни санитет). Ваздушни транспорт је у ирачком рату повећао преживљавање на 97%. У рату на простору бивше Југославије 1991–1992. ваздушним путем је евакуисано 78,3% повређених и оболелих, време транспорта било је краће 3,5–5,6 пута од копненог, а смртност 1% (у току копненог транспорта 4,3%). Данас у Србији постоје два овлашћена центра за ваздухопловну медицину: војни Ваздухопловно медицински институт и Jat Airways – Ваздухопловномедицински центар – Ординација медицине рада.
**Ваздухопловни медицински институт** је специјализована здравствена, образовна и научна установа Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, која се сврстава међу најразвијеније установе ваздухопловне медицине у свету. ВМИ је основан 11. XI 1945. у Земуну као специјализована болница са 36 кревета за лечење повређених и оболелих припадника РВ и ПВО. Имала је хируршко, интернистичко, неуролошко, очно и ушно одељење, две операционе сале, лабораторију и кабинет за рендгенологију. Први начелник ВМИ био је капетан др Бранислав Остојић. ВМИ од 1946. почиње са селекцијом и прегледима летача, а 1947. се укидају болничка одељења и формирају лабораторије са кабинетима чиме ВМИ постаје и научна установа. Оснива се прва психофизиолошка лабораторија са кабинетом за електроенцефалографију. У периоду 1948–1952. издаје и стручни часопис *Гласник ваздухопловне медицине*. Оснивају се 1949. лабораторије за авиофизиологију и авиохигијену. Од 1954. почета је обука летача из ваздухопловне медицине са физиолошким тренингом у барокоморама, на тренажеру са избацивим седиштем, на центрифуги и уређају за демонстрацију илизија у току лета. Формирана је 1955. фарма са експерименталним животињама за фундаментална истраживања. Набављани су најсавременија опрема и уређаји: за мерење радарског зрачења (1964), за регистровање централне и периферне реографије (1967), за континуирано регистровање ЕКГ у току летења и падобранских скокова (1971), за анализу гласа и говора пилота (1975. први у свету), двокрака центрифуга (1978), за демонстрацију просторне дезоријентације (1985. први у свету, властите конструкције), нова хипербарична комора (1997). Спроведена истраживања довела су ВМИ у сам светски врх, а 34. светски конгрес ваздухопловне и космичке медицине одржан је 1986. у Београду. ВМИ је 21. V 1988. пресељен у новосаграђени савремени објекат на аеродрому Батајница, који је срушен у току НАТО бомбардовања 1999. Због тога је ВМИ 15. VII 1999. највећим делом пресељен у ВМА и са новим именом Институт за ваздухопловну медицину интегрисан у састав Завода за превентивну медицину ВМА. Институт је реорганизован 15. II 2010. и под старим називом ВМИ враћен у састав Ваздухопловства и противваздухопловне одбране ВС.
Досадашњи начелници ВМИ били су: Бранислав Остојић, Виктор Ђаков, Алфред Најфелд, Радомир Рајшић, Младен Ившић, Марко Јањић, Станко Плевник, Антун Ришави, Стјепан Јанеш, Алдександар Радовић, Војислав Богдановић, Миодраг Јањушевић, Милорад Дамњановић, Слободан Рудњанин, Миле Пребоч и Мирослав Павловић. Поједини лекари су постали пилоти (др Ј. Зупанц, др М. Јањушевић, др З. Шундрић и др.) или падобранци (др М. Петровић, др М. Димић, др М. Ђорђевић, др С. Андрејић и др.), а стечена искуства искористили су и у ваздухопловној медицини.
Данас у ВМИ ради 40 особа од којих су половина лекари специјалисти. Поред управе ВМИ има три организационе целине: Ваздухопловнолекарска комисија, Одељење за медицинско-психолошку експертизу и Одељење за ваздухопловну физиологију. ВМИ је одлуком Директората цивилног ваздухопловства од 18. VI 2007. постао *Aero Medical Center* број 001 у држави и има овлашћење за издавање уверења за обављене лекарске прегледе овлашћеног ваздухопловног особља по S-JAR-FCL-3 (Joint Aviation Requirements-Flight Crew Licencing). ВМИ, поред других здравствених, наставних и научних послова обавља и селекцију, редовне и ванредне прегледе за војне пилоте (оцењивање по критеријумима 1, 2 и 3) и за цивилне летаче (оцењивање по критеријумима 1 i 2 JAA (Joint Aviation Authorities) и FAA (Federal Aviation Administration-USA) летачких дозвола.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. С. Микић, *Историја Југословенског ваздухопловства*, Бг 1932; *Војна енциклопедија*, V, Бг 1973; С. Џелалија, „Развој ваздухопловне медицине код нас до II светског рата", *ВП*, 1997, 54(4); С. Рудњанин, Р. Дебијађи, „Ваздухопловна медицина у Југославији после II светског рата", *ВП*, 2003, 60(4); С. Рудњанин, „Како се појавила ваздухопловна медицина код нас?", *ВП*, 2007, 64 (12); З. Весић, Б. Поповић, *Српски војни санитет*, Бг 2009; Е. Ристановић и сар., *Војномедицинска академија: у служби човека, здравља и отаџбине*, Н. Сад 2011.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Арон
**ВОЈНОВИЋ, Арон**, адвокат (Бечеј, 1832 – Бечеј, 31. VIII 1912). Гимназију похађао у Модри и Левочи. Као јуриста боравио је у Новом Саду 1857, а од 1863. био општински адвокат и општински одборник у Бечеју. У Милетићевој Српској народној слободоумној странци имао је истакнуто место. Од 1866. био је члан Српске читаонице у Бечеју и њен председник 1895. Стекавши знатан углед, не само у Бечеју него и широм Бачке, биран је за члана Управног одбора Матице српске (1898) и Српског народног позоришта. Помагао је рад друштва „Привредник". У Бечу је 80-их година посећивао Змаја.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Арон Војновић", *Привредник*, 1912, 17; Д. Хаднађев, *Српска читаоница у Старом Бечеју 1826–1932*, Стари Бечеј 1932; Ч. Потпарић, *Из прошлости Бечеја*, Бечеј 1955; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 19, 3.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Владимир
**ВОЈНОВИЋ, Владимир**, сликар, ликовни педагог, конзерватор (Бугојно, 6. XII 1917 – Сарајево, 28. IX 1998). Студирао је права у Београду, а запослио се у бањалучком Среском суду (1940–1944), затим у Команди места у Јајцу (1944). Одмах по завршетку II светског рата радио је портрете руководилаца, карикатуре, аквареле, цртеже за декорисање, као и илустрације за Ћопићеве *Приче партизанке*. Дипломирао 1948. у класи И. Мујезиновића у Државној школи за ликовну уметност у Сарајеву и учио копирање фресака код француских стручњака у Пећи. Усавршавао се шест месеци у Паризу (1959/60). Предавао је сликарску технологију, писмо, пластичну анатомију, цртање и сликање у сарајевској Школи примењених уметности (1950–1982). Волонтерски је давао часове у свом атељеу. Осим сликањем и цртањем, бавио се калиграфијом, илустрацијом, карикатуром, копирањем и конзервацијом фресака. Редовно је учествовао на заједничким смотрама (од 1946) и приредио две самосталне изложбе (1956, 1981). Полазећи од наслеђа Сезана и импресиониста, остварио је особен израз у духу умереног експресионизма и поетског реализма. Сликао је пределе (кањон Неретве и Сутјеске, околина Јабланице, Приморје), градске мотиве (Сарајево, Почитељ), портрете и аутопортрете. Током рата у БиХ 1993. извео је на стотине дечјих портрета у традицији академског реализма. Добитник је Плакете града Сарајева и Ордена рада са сребрним венцем (1965), Годишње награде УЛУБиХ (1981), 27. јулске награде СР БиХ (1982) и награде „Златно коло" Културно-просветне заједнице БиХ.
ЛИТЕРАТУРА: М. Карамехмедовић, *Владимир Војновић: цртежи, карикатуре, слике, примијењена умјетност*, Сар. 1981.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Војислав Војин
**ВОЈНОВИЋ, Војислав Војин**, спортски радник, новинар (Карловчић код Пећинаца, 15. VIII 1923 – Београд, 28. X 1982). Рад у спорту почео је после II светског рата као члан Главног и Организационог одбора Фискултурног савеза Србије (ФИСАС). Oд 1948. посветио се развоју рукомета у Србији и оснивању Рукометног савеза Србије. Присуствовао је I савезном саветовању о рукомету у Загребу, затим је организовао курс за оспособљавање рукометних судија, а у марту 1948. постао је руководилац рукометне чете у саставу Спортске бригаде на омладинској радној акцији на прузи Кучево–Бродице, из које је никла прва генерација српских рукометаша. Био је руководилац курса за рукометне инструкторе на Плавском језеру 1950. На оснивачкој Скупштини Рукометног савеза Србије изабран је за генералног секретара, а убрзо и за потпредседника. На тој функцији био је до 1962, када је постао генерални секретар Рукометног савеза Југославије. Учествовао је у организовању I светског првенства за жене 1957. у Београду и Вировитици. Од 1958. до 1962. био је и члан Председништва Савеза спортова Југославије, па Савеза организација за физичку културу Југославије. Као новинар и уредник Радио Југославије бавио се и публицистиком: био је главни уредник девет публикација *Алманах југословенског спорта* (1963–1981), аутор књиге *Физичка култура у Југославији* (Бг 1963), публикације *XI спортске игре глувих* (са В. Стојиљковићем, и М. Самоловим, Бг 1971), *Календар НОБ* (Бг 1956, 1957, 1958, 1959) и више хроника о концентрационим логорима.
ИЗВОР: Архива Рукометног савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Ђорђе (Георгије)
**ВОЈНОВИЋ, Ђорђе (Георгије)**, вицеадмирал (Херцег Нови, 1760 – Ливорно, 1822). Његов отац био је конте Јован Војновић, тршћански трговац. Још као млад отишао је у Русију, где је у рату са Турском, 1788. командовао ескадром од три једрењака. Као заповедник истицао се и касније, почевши од 1789, када је као капетан фрегате у Отрантском заливу заробио један велики француски једрењак. Након тога, учествовао је и у борби против Турака на Јонским острвима, а затим и против француских гусара на Јадрану. Током овог периода, од аустријског запоседања Далмације и Боке Которске 1797. краткотрајно прелази у њену службу да би се већ 1799. као капетан фрегате и потпуковник вратио у руску. Том приликом поново се нашао на простору Боке Которске па је, као заповедник одреда код Клобука, активно учествовао и у црногорско-турским сукобима 1807. Последње године живота провео је у својој кући у Херцег-Новом, до краја доследно испољавајући антиаустријске ставове.
ИЗВОРИ: А. Ивић, *Списи бечких архива о Првом српском устанку*, 1965, 6; С. Гавриловић, *Грађа бечких архива о Првом српском устанку,* 1, Бг 1985.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Зелић, *Житије*, 3, Бг 1900; Д. Вуксан, *Петар Петровић Његош и његово доба*, Цт 1951; D. Мedaković, *Chronik der Serben in Triest*, Bg 1987; Н. Рашо, *Војновићи*, Херцег Нови 2012.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Ђорђе (Ђуро)
**ВОЈНОВИЋ, Ђорђе (Ђуро)**, гроф, политичар (Херцег Нови, 26. IX 1833 – Задар, 11. IX 1895). Пореклом је из старе војводске породице из доба цара Душана. Учио је гимназију у Дубровнику, а универзитет у Падови и Бечу. Службовање је почео у суду и намесништву. У Херцег Новом од 1862. био је бележник, а од 1863. начелник. Као такав је у време Бокељског устанка 1869. предложио влади своје услуге. Налазећи се међу оснивачима листа *Земљак* и припадајући Народној странци, Бока га је 1877. изабрала у Далматински сабор, у који је до 1895. биран још три пута, а чији је председник био од 1879. Важио је за најугледнијег првака Српске странке на Приморју. Иако је у парламентарно тело биран „из редова велепосједника", своју активност је управљао на корист народа Боке и околних покрајина. Као председник Сабора држао се неутрално у политичким борбама између Срба и Хрвата на Приморју. После њиховог раздора у Народној странци, приступио је њеном српском крилу и наставио да делује компромисно. Своју српску националну свест показао је у раздобљу источне кризе 1875–1878. У рату Србије и Црне Горе са Турском 1876. упао је са добровољцима у Херцеговину, одакле се повукао због претњи из Беча. У Херцег Новом је водио Одбор за материјално помагање устанка и јатаковао с појединим устаничким вођама. После окупације БиХ и вештачког увећавања хрватског елемента у покрајинама, те отварања спора око тога шта је хрватско а шта српско на јадранском Приморју, на довођење у питање тога идентитета узвраћао је ставом: „Ја поштујем Хрвате и бројим између њих лијепу киту дичних пријатеља и знанаца, али ја нијесам Хрват. Мене је Српкиња родила, потомак сам старе и познате српске породице, и дичим се српским именом". То је показао и жељом да вечно почива на православном гробљу манастира Савине у родној Боки.
ИЗВОРИ: Ф. Шишић (прир.), *Кореспонденција Рачки–Штросмајер*, III, Зг 1930; IV, Зг 1931; С. Љубибратић, Т. Крушевац, „Прилози за проучавање Херцеговачког устанка 1875. године (Из архиве војводе Миће Љубибратића) – О раду комитета за помагање устанка", *ГИДБиХ*, 1957, 9, 1958; П. Луковић, предг. у: К. Грујић, *Дневник из Херцеговачког устанка (од 6. августа до 16. октобра 1875. године)*, Бг 1956; С. Матавуљ, *Преписка*, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Петровић, *Национално питање у Далмацији у XIX стољећу (Народна странка и национално питање 1860–1880)*, Сар. 1968; К. Милутиновић, *Војводина и Далмација 1760–1914*, Н. Сад 1973; Р. Вукашиновић, *Протокол народа зубачког батаљона из Херцеговачког устанка 1875–1878*, Требиње 2002; Д. Берић, *Хрватско праваштво и Срби*, II, Н. Сад 2005; Н. Рашо, *Војновићи*, Херцег Нови 2012.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Емил
**ВОЈНОВИЋ, Емил**, генерал (Петриња, Хрватска, 23. IV 1851 – Беч, 13. II 1927). Терезијанску војну академију у Бечком Новом Месту завршио је септембра 1870, да би одмах потом, у чину лајтнанта био распоређен у 25. пешадијски пук. Као генералштабни официр, од 1873, служио је у 19. пешадијској бригади у Кошицама, а три године касније премештен је на службу у Генералштаб, при чему је и унапређен у чин оберлајтнанта. Године 1879. добио је чин капетана и био додељен Војној команди у Задру, а 1881. у Генералној команди у Сарајеву. Од 1883. служио је у картографским одељењима у Броду и Мишколцу. За шефа генералштаба 18. дивизије у Мостару постављен је јуна 1887, али је већ у септембру, по стицању мајорског чина, премештен у Генералштаб у Беч. Овде је 1888. постављен за наставника на Ратној школи на којој је у наредне четири године предавао Стратегију и Ратну историју. Током овог периода, 1890 и 1892, унапређен је у чин потпуковника, затим и пуковника, а потом је постављен за шефа Евиденц-бироа при Генералштабу. Даљу службу вршио је у 26. пешадијском пуку у Острогону, где је 1896. примио католичанство. Потом прелази у Праг, где је 1898. именован за команданта 17. пешадијске бригаде, а током исте године унапређен у чин генерал-мајора. На дужности директора Ратног архива у Бечу остао је најдуже, од септембра 1901. до јануара 1919, када је отишао у пензију. За ово време унапређен је у чин фелдмаршал-лајтнанта 1903, а 1905. добио је и племићку титулу с предикатом „од Белобрешке" (по селу у Банату). Као директор Ратног архива посветио се и проучавању ратне историје, поготово оне везане за време Наполеонових ратова.
ЛИТЕРАТУРА: J. Svoboda, *Die Theresianische Militar-Akademie zu Wiener-Neustadt und ihre Zöglinge von der Gründung der Anstalt bis auf unsere Tage*, 2, Wien 1894; Д. Медаковић, *Срби у Бечу*, Н. Сад 1998.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Иво
**ВОЈНОВИЋ, Иво**, књижевник (Дубровник, 9. X 1857 – Београд, 30. VIII 1929). У Загребу студирао права. По дипломирању, службовао је у Загребу, Крижевцима (1884) и Бјеловару, Задру (1890), Дубровнику (1891) и поново у Задру (1898). Од 1903. до 1907. био је котарски поглавар у Супетру на Брачу, од 1907. драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, а од 1911. професионални писац. У лето 1914. у Дубровнику су га, као истакнутог поборника југословенске идеје, аустријске власти ухапсиле и депортовале у тамницу у Шибенику. Због тешког обољења очију, пребачен је 1915. у Загреб. Након завршетка рата, 1919, одлази у Француску (Париз, Ница), где се задржао до 1922, када се вратио у земљу, где је углавном боравио у родном Дубровнику, повремено путујући у Сплит, Загреб, Праг и Београд, где је и умро. Књижевну делатност почео је 1880, када му је под псеудонимом *Сергеј П.* објављена приповетка *Гераниум* у загребачком *Вијенцу.* Потом је под истим псеудонимом писао лирску прозу, новеле *Пером и оловком* (Зг 1884) и већу приповетку *Ксанта* (Зг 1886). Аутор је и књиге *Акорди* (Зг 1917), која садржи стихове, лирску прозу и есеје о позоришту и музици. Књижевну славу стекао је драмама. Ако је већ у приповедачкој прози, многим дијалозима својих ликова, као и описима амбијената у којима делују, показао драмске склоности, које ће релизовати у комедији *Psyche* (Зг 1889), онда ће се драмом *Еквиноцијо* (Зг 1895) блиставо потврдити као драматичар. Поред трагедије мајке која све подређује срећи вољенога сина, драма обрађује и тегобан живот дубровачког пука. *Дубровачка трилогија* (*Аllons enfants!*..., *Сутон*, *На тараци*, Зг 1902) јединствен је триптих у којем се у првом делу (Зг 1902), уласком француске војске, слика пад Дубровачке републике 1806; у другом приказују изгубљене људске судбине оковане предрасудама традиције, а у трећем живописно се пројектује Војновићева савременост у којој нестају последњи госпари. На *Дубровачку трилогију* надовезује се, као нека врста епилога, драма *Машкарате испод купља* (Зг 1922)*.* Драме *Смрт мајке Југовића* (Зг 1907) и *Лазарево васкрсење* (Дубр. 1913) тематизују тежњу Србије за ослобођењем од последњих изданака турске власти, у исти мах супротстављајући се тежњама Беча за доминацијом на Балкану. Док у првом делу, инспирисан српском народном поезијом, у симболистичкој драмској визији и с искреним песничким заносом приказује трагична догађања за време и после Косовског боја, у другом, које се првобитно звало *Тако хоће велике силе,* као у некој античкој трагедији обрађује један истинит догађај из савремене историје српског народа на Косову. Без обзира на различите утицаје, нарочито Ибзена, Метерлинка, Чехова и Пирандела, **В.** је успео да изгради самосвојно и значајно драмско дело.
ДЕЛА: *Госпођа са сунцокретом*, Зг 1912; *Imperatrix*, Зг 1918; *Пролог ненаписане драме*, Бг 1929; *Сабрана дјела*, I-III, Бг 1939–1941; *Писма Ива Војновића*, 1–3 (прир. Т. Маштровић), Зг–Дубр. 2009.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Лазаревић, „Иво пл. Војновић", *СКГ*, 1912, XXVIII, 6, 12; М. М. Ибровац, „И. В.", предговор, у: И. Војновић, *Дубровачка трилогија*, Бг 1927; Ј. Дучић, „Иво Војновић", у: *Сабрана дела*, 7–9, Чикаго 1951; Р. В. Јовановић, „И. В. на београдској сцени", *Књижевност*, 1959, 2; М. Матковић, предговор, у: *Иво Војновић. Пет столећа хрватске књижевности*, 55, Зг 1964; Р. В. Јовановић, *Иво Војновић: живот и дело*, Бг 1974; М. Жежељ, *Госпар Иво*, Зг 1977; Ф. Чале (прир.), *Радови међународног симпозија о дјелу И. В*., Зг 1981; Д. Јелчић, „Грађа о Иви Војновићу", „Љетопис И. В.", „Литература о Војновићу (дескриптивна библиографија)", *Кроника Завода за повијест хрватске књижевности, казалишта и глазбе ХАЗУ*, 1996, 3–5; „Писма И. Војновића И. Андрићу", *СЗИА*, 2000, 17.
Рашко В. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Јован
**ВОЈНОВИЋ, Јован**, трговац, племић (Херцег Нови, 1710 – Трст, 1794). Био је син Јована Војновића који је у руској војсци стекао чин пуковника, а у Трст се, као пензионер, доселио 1753. и остао у њему до краја живота. **В.** је постао племић са предикатом *конте*, гроф Јован. Из Херцег Новог се 1751. доселио у Трст, а породицу је довео 1756. Већ тада је поседовао вилу у тршћанском предграђу Св. Андрија, три куће код царинарнице, две лађе, од којих је једна располагала са 20 топова и била укотвљена у тамошњој луци. Пошто га је Аустрија радо примила у своје поданство, јер је Трст форсирала као своју најважнију луку, а Млетачка република била противна његовом пресељењу и претила му запленом имовине, **В.** је са братом Василијем, који је остао у млетачком поданству у Котору, извршио фиктивну продају имовине и избегао њену заплену. Његови бродови учествовали су у седмогодишњем рату у борбама против енглеске и пруске флоте. Године 1766. забележено је да је власник трију кућа, да у промету располаже капиталом од 30.000 форинти и да има седам чланова породице. Следеће године капитал му се повећао на 40.000 форинти, број кућа на четири, а број лица у породици на 10 чланова. Записано је да је тада имао два брода. Године 1759. вршио је дужност тутора српске цркве у Трсту и био присутан приликом посете граду царице Марије Терезије. Пословно и родбински био је повезан са већином српских породица у Трсту, а истакао се и у борби Срба за своју посебну цркву и општину у Трсту, односно за одвајање из заједничке цркве са Грцима, до чега је дошло тек 1782. Кад су Срби одлучили да граде нову цркву, **В.** је приложио 1.000 форинти. Заједно са Јованом Куртовићем и Јованом Милетићем био је највећи дародавац за откуп цркве од Грка. Женио се три пута и имао је четворо деце: Марка, Јована, Марију и Софију. Марко (рођен 1750) је већ 1770. ступио у руску службу, да би око 1790. постао заповедник руске црноморске флоте и утврђења на Каспијском мору. Адмирал је постао 1801.
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Српско трговачко насеље у Трсту XVIII века", *ИЧ*, 1955, 5; D. Мedakovic, Dj. Мilosevic, *Chronik der Serben in Triest*, Bg 1987; Н. Рашо, *Војновићи*, Херцег Нови 2012.
С.лавко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Јовиша
**ВОЈНОВИЋ, Јовиша**, глумац (Београд, 11. IX 1920 – Београд, 26. I 1967). Глумачко образовање стекао у Београду, а дебитовао на сцени Народног позоришта у Нишу. Глумачку афирмацију остварио на сцени београдског НП и као члан Југословенског драмског позоришта (1959–1967) играјући Петрова (Н. Хикмет, *Да ли је постојао Иван Иванович*), Антонија (М. Беловић, Ј. Ћирилов, *Дом тишине*), Старог свата (В. Мајаковски, *Стеница*), Првог убицу (В. Шекспир, *Ричард Трећи*), Човека који има највише њива (Д. Ћосић, *Откриће*), Арсенија (И. Округић Сремац, *Саћурица и шубара*), Слугу Милутина (Б. Михајловић Михиз, *Бановић Страхиња*), Фукије-Тенвила (Г. Бихнер, *Дантонова смрт*), Брицу (М. Крлежа, *На рубу памети*), Њушка (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*), Гласника (Ј. Христић, *Савонарола и његови пријатељи*) и др. Играо у филмовима *Четири километра на сат* В. Стојановића, *Боље је умети* В. Нановића, *Време љубави* В. Петрића, *Штићеник* В. Слијепчевића, *На место, грађанине Покорни* Р. Лоле Ђукића, те у многим ТВ филмовима и серијама. Красили су га непосредност и оригиналност, a припада глумцима чија је једна од ретких врлина да никад не игра сам за себе, уме да живи на сцени и кад није у првом плану, ослушкује партнера и саосећа са њим.
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Лазар
**ВОЈНОВИЋ, Лазар**, правник, професор (Сремска Митровица, 1785 – Београд, 26. II 1813). Гимназију учио у Сремским Карловцима, а тзв. филозофију, тј. седми и осми разред гимназије у Пешти, где је завршио и Правни факултет 1808. Одмах потом отишао је у Србију, где се ставио на располагање устаницима. У Србији је најпре био секретар – писар код Милана Обреновића, команданта Рудничке нахије и полубрата Милоша Обреновића, у Чачку и Ужицу. С Миланом Обреновићем био је у Букурешту и Влашкој. Вук Караџић вели да су га Младен Миловановић и Карађорђе поткупили када је Карађорђу, који се тада налазио у Лозници, донео из Букурешта писма и поруке од Милана Обреновића, како би га издао. Наводна издаја састојала се у преношењу вести како Милан Обреновић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић раде против Карађорђа, настојећи да му ограниче власт. По повратку **В.** у Букурешт, био је осумњичен за покушај тровања Милана Обреновића. Све то Лазар Арсенијевић Баталака одлучно оповргава. Био је васпитач старијег Карађорђевог сина, Алексија. Карађорђе га је користио и за дипломатске мисије, покушавајући да његовим посредовањем дође у везу с Французима како би добио помоћ Наполеона, који је у то време био пријатељ Турске. Наставу на Великој школи преузео је 1810. Како су на Великој школи наставници предавања држали тако што су ученицима читали унапред написане лекције, а ови их записивали, од **В.** је остао рукопис предавања *Наставленија права державнога* (Бг 1980) за који је извесно да му је он аутор. За рукопис *Всеопште гражданско землеописаније – географија* (Бг 1954) преовлађује мишљење да му је, исто тако, аутор **В.**, али постоји и мишљење да је у његовом састављању учествовао и Миљко Радоњић, наставник на Великој школи, пре него што је почетком 1811. постао попечитељ иностраних дела. Као наставник Велике школе био је код ђака поштован и вољен, а осим српског одлично је знао латински и немачки језик. Почетком јануара 1812, на изричиту вождову заповест, био је отпуштен из службе. Умро је крајем марта исте године и био сахрањен код старе Саборне цркве у Београду. Као већина учених Срба који су из Војводине прешли у Србију, сматран је за великог противника руског утицаја у Србији. Како је Милан Обреновић био главни заступник руске политике у Србији, Андра Гавриловић сматра да је у томе „главни извор причању које га обремењава смрћу једнога од највиђенијих људи тога времена".
ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, *Историја српског устанка*, I, Бг 1898; А. Гавриловић, *Београдска Велика школа 1808–1813. Листак из историје ослобођења Србије*, Бг 1902; Д. Ђ. Денковић, „Развој наставе Управног права", *Универзитет данас*, 1967, 7; В. С. Караџић, *Историјски списи* (прир. Р. Самарџић), Бг 1985; Р. Љушић, „Од Велике школе до Лицеја (1808–1838)", *Универзитет у Београду 1838–1988*, Бг 1988; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета (1808–1905)*, I, Бг 1997; Б. Чекеринац, „Лазар Војновић – скица за портрет професора Велике школе", *Museum*, 2004, 5.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Лујо
**ВОЈНОВИЋ, Лујо**, дипломатa, историчар, књижевник (Сплит, 15. IV 1864 – Загреб, 18. IV 1951). По матури у Дубровнику права студирао у Загребу, а дипломирао и докторирао у Грацу (1892). Радио je као судски службеник у Загребу, адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту; 1894–1896. водио властиту адвокатску канцеларију у Дубровнику. Од 1896. секретар црногорскога кнеза Николе, а од 1899. министар правде Црне Горе. Од 1901. до 1903. представник Црне Горе у Ватикану, а 1904–1906, на позив краља Петра I Карађорђевића, васпитач принца Александра. Од 1912. је шеф кабинета краља Николе; 1912–1913. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији. Од 1914. до 1917. заступао је Србију код владе у Риму. Као члан југословенске делегације учествовао је 1919. у раду мировне конференције у Версају. Од 1925. радио на пословима међународне интелектуалне сарадње у оквиру Лиге народа у Паризу. Рат 1941–1945. провео је у Загребу, повучен из јавног живота и пишући *Кратку историју дубровачке републике*. Књижевни рад почео је есејем *Бранко Радичевић* (1889). На себе је скренуо пажњу збирком песама у прози *Дубровачке елегије* (Зг 1898, Бг 1997, прир. З. Крстановић), која одаје искрено лирско виђење прошлости овога града-државе. Тематски је слична књига прозе *Књижевни часови* (Зг 1912), проницљив поглед аналитичног историчара и поете-лиричара у дубровачку прошлост. Као историчар, аутор је више расправа и монографија, од којих се истиче политичка студија *Пад Дубровника* I-II (Зг 1908) у којој је описао ситуацију у Дубровнику на размеђи XVIII и XIX в. Веома је значајна његова, објављена постхумно, *Кратка историја Дубровачке републике* (Њујорк 1962; Бг 2005, прир. И. Арсић), која обухвата раздобље од VII до почетка XIX в. Избор из дела изашао је у едицији *Пет стољећа хрватске књижевности* (приредио Б. Донат, књ. 63/I, Зг 1981).
Рашко В. Јовановић
Захваљујући делу *Дубровник и Османско царство* (Бг 1898) изабран је 1900. за члана Sociétè d'histoire diplomatique у Паризу. Новцем добијеним од српског Министарства иностраних дела штампао је публикацију *Далмација и Италија*. (*Dalmazia e Italia*, Roma 1915). Залагао се за споразум између Италије и југословенске државе, према којем би Италији припали Истра, Задар и сва острва северно од Драча, док би се за Шибеник и Ријеку водили додатни преговори. Због оваквих ставова дошао је у сукоб са српском владом и хрватским политичарима. Поред тога, он је руској дипломатији предао предлог о формирању савезне југословенске државе под династијом Карађорђевића, коју би чинили Србија, Црна Гора, Далмација, Хрватска, Славонија, Бачка, Банат, Истра и слободни градови Ријека и Дубровник. Његов пројекат је садржао значајне елементе из програма *Црне руке*. Након I светског рата био је у саставу југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, најпре као технички делегат у Етнографско-историјској секцији, а затим као делегат експерт. Током трајања конференције објављене су на француском и енглеском језику његове публикације о југословенском уједињењу, питању Далмације и односима са Италијом (*Italie et Yougoslavie*, Paris 1919; *L'Unité Yougoslave*, Paris 1919; *La Question de l'Аdriatique*, Paris 1919; *Dalmatia and the Yugoslav Мovement*, London – New York 1920), а тим питањима се бавио пре (*Српско-хрвацко питање у Далмацији*, Спљет 1888; *Вођ кроз Дубровник и остала мјеста*, Дубр. 1898; *Александријско питање (1572–1579)*, Бг 1905; *Дубровник. Једна историјска шетња*, Бг 1907; *L'ora della* *Dalmazia*, Firenze 1915; *La Question de Trieste*, Genève 1915; *Dalmazia, Italia ed Unità Јugoslava*, Genève–Lyon 1917; *La Monarchie Française dans l'Adriatique*, Paris–Barcelone 1917) и после конференције (*Јадранско питање*, Бг 1925; *Борба за Јадранско море*, Бг 1925; *Histoire de Dalmatie*, Paris 1934; *La Révolution Française vue de l'Аdriatique*, Paris 1937). Нека од дела из тог периода је објављивао под псеудонимима Аdriaticus и Illyricus. Одлуком краљевских намесника, донетом јануара 1938, постављен је за сенатора. Истицао је припадност угледној дубровачкој породици Војновића и то да не може бити друго него Србин, „приправан дати свој живот за славу и величину српског народа". За његово осећање српства Антун Густав Матош сматрао је да је више „постулат разума но симпатије и срца".
Милан Гулић
ДЕЛА: *Косто Војновић и сједињење (1861–1901)*, Задар 1912; *Скромни помени о великом краљу*, Зг 1922; *Конкордат са Св. Столицом и наше национално питање*, Зг 1923; *La Civilisation Yougoslave*, Paris 1925; *Три говора сенатора Др Луја Војновића о општој, спољној и просветној политици Краљевине Југославије одржани у току буџетске дебате у Сенату 1938. године*, Бг 1938; *Васкрс Хрватске*, Зг 1939; *Trois aventures adriatiques*, Paris 1972.
ЛИТЕРАТУРА: М. Цар, „Књижевни часови", *Преглед*, 1912, 3; Ћ. Чичин Шаин, „Др Лујо Војновић", *Ново доба*, 1934, 88; Б. Кризман, Б. Храбак (прир.), *Записници са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919–1920*, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; А. Митровић, *Југославија на Конференцији мира 1919–1920*, Бг 1969; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Д. Р. Живојиновић, *Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1995; Р. М. Распоповић, *Дипломатија Црне Горе 1711–1918*, Пг–Бг 1996; И. Арсић, „Л. Војновић, *Сјенима Дубровчана*", *Philologia Mediana*, 2009, 1; Б. Глигоријевић, *Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Милан
**ВОЈНОВИЋ, Милан**, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 8. I 1937 – Бeoгрaд, 9. VIII 2011). Дипломирао 1960. на Технолошком факултету у Бeoгрaду, на Хемијско-технолошком одсеку. Магистарски рад одбранио 1968. на Технолошко-металуршком факултету, група Физичка хемија и електрохемија. Докторски рад одбранио је 1982. Године 1961. изабран за асистента при Катедри за Физичку хемију и електрохемију на Технолошком факултету, где је биран у сва звања до редовног професора (1992). Пензионисан је 2002. Нaучнe oблaсти кojимa сe бaвиo у тoку свoje кaриjeрe: кинeтикa и мeхaнизaм eлeктрoдних рeaкциja (рeдoкс рeaкциje, рaствaрaњe/тaлoжeњe мeтaлa, издвajaњe/joнизaциja eлeктрoaктивних гaсoвa), нoви eлeктрoдни мaтeриjaли (интeркaлaциoнa jeдињeњa литиjумa, мeтaл-хидриди, eлeктрoпрoвoдни пoлимeри), eлeктрoхeмиjски извoри eнeргиje нoвих и клaсичних систeмa, кoрoзиja мeтaлa и зaштитa oд кoрoзиje, eлeктрoхeмиjски пoступци и урeђajи зa синтeзу нeoргaнских и oргaнских индустриjских прoизвoдa. Вaжниjи прojeкти у кojимa je биo aнгaжoвaн кao рукoвoдилaц истрaживaњa: Истрaживaњe, рaзвoj и пројектoвaњe никaл-кaдмиjум и срeбрo-цинк aкумулaтoрa, зa фaбрику „Крушик" Вaљeвo (1968–1980), Елeктрoхeмиjски извoри eнeргиje систeмa који садрже литијум-оксид, зa Војно-технички институт (1981–1984), Литиjумскe aктивирajућe бaтeриje, зa фaбрику „Змaj", Љубљaнa (1982–1986).
ДЕЛА: J. М. Јakšić, H. В. Кrstajić, „Кinetic analysis of hydrogen evolution at Нi–Мo alloy electrodes", *Electrochimica Аcta*, 2000, 45, 25–26; коаутор, „Еlectrochemical studies on LaНi4.15Co0.43Мn0.40Fe0.02 metal hydride alloy", *J. Аlloys Compd.*, 2000, 298, 1–2.
ИЗВОР: Архива ТМФ у Београду.
Оливера Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Милош
**ВОЈНОВИЋ, Милош**, архитекта (Темерин, Бачка, 16. II 1948). После завршеног Архитектонског факултета у Београду (1973) запослио се у предузећу „Бачкапројект" у Темерину, а од 1993. самостални је аутор и сарадник у предузећима „Сигма инжењеринг" и „Орбис" у Новом Саду. Врхунац функционално-естетске формуле достиже у пројектима мотела, управних зграда и индустријских комплекса чије специфичне елементе архитектуре смешта у војвођанско поднебље. Њихова препознатљивост почива на полихромији, разбијању стандардне кубичне форме и наглашавању духа савремености. По евоцирању прошлости **В.** припада групи српских неимара који су успешно спојили романтично и модерно. Најзначајнија дела: мотел „Платан" у Пландишту (1979); Споменик слободи (1987) и Споменик револуцији (1988) у Темерину; производна хала и Управна зграда фабрике „Фадип" у Бечеју (1978–1980); изложбени салон „Црвене заставе" (1991–1992) и стамбене зграде у низу у Ул. Раде Станишића у Бечеју (1992–1993); мотел компаније „Родић" у Кули (1993–1996); спортске дворане у Сечњу (1996) и Бачу (1997); пословно-стамбена зграда у Кисачкој улици у Новом Саду (1999, награда града Новог Сада за најбољу архитектонску реализацију за 2000); комплекс фабрике „Соја-протеин" у Бечеју (1998–2000); аутосервис „Стојанов" (2008) и доградња зграде Основне школе „Коста Трифковић" у Новом Саду (2010–2012).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Мојсеј
**ВОЈНОВИЋ, Мојсеј**, сликар (?, крај XVIII в. – ?, друга половина XIX в.). Ученик Константина Данила. Године 1839. пресликао је иконе Јакова Халкозовића на иконостасу Цркве Успења Пресвете Богородице у Осијеку. За цркву у Бјеловару 1847. насликао је у Новској, где је вероватно живео, велику плаштаницу са представом мртвог Христа, на чијој се позадини и потписао (Повијесни музеј Хрватске, Загреб). Приписује му се портрет осјечког свештеника Лазара Бојића (ГМС, Нови Сад).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Срби сликари", *СрС*, 1900, 50; В. Борчић, „Још један ученик Константина Данила", *ЗЛУМС*, 1969, 5.
Боривој Чалић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋ, Радмила
**ВОЈНОВИЋ, Радмила**, новинар, публициста (Вуковар, 28. XI 1959). Дипломирала на Катедри за југословенску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Радила као библиотекар и професор у Новом Саду и Московској православној гимназији. Била је секретар за културу и образовање града Новог Сада, а потом новинар, уредник и сценариста Културно-уметничког програма РТС. Објављује у српским и руским новинама, часописима и на сајтовима. Одржала је више предавања и иступала у медијима те организовала многе политичке и културне акције како у Русији тако и у Србији. Бави се темама руске духовне, културне и геополитичке обнове и историје, те неговањем руско-српских веза. Извршни је директор међународне организације „Уједињена Српска дијаспора Евроазије", те оснивач и председник московског „Сербског дома".
ДЕЛА: *Катакомбна Србинова покајничка телевизија*, Бг 2000; *Само покајање Србина спасава*, Бг 2002; *На крилима Серафима*, Ср. Митровица 2004; *Архипелаг Трећи Рим*, Св. Стефан 2005; *Тајна Русије и тајна безакоња*, Н. Сад 2005; *Кротка Русија*, Н. Сад 2006; *Велика сибирска тајна*, Н. Сад 2006; *Срце клечи, благодат лечи*, Н. Сад 2007; *За јагањце Христове*, Н. Сад 2007; *Др Дабић и генерал* *Младић*, Н. Сад 2012.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋА МОСТ
**ВОЈНОВИЋА МОСТ**, најстарији и један од највећих очуваних камених мостова на територији Републике Србије. Подигнут је на улазу у град Вучитрн, на путу од Приштине ка Косовској Митровици, над некадашњим током реке Ситнице. Како је од XVIII в. река променила свој ток, мост се данас налази на суву. Подизање моста, као и остатака утврђеног дворца у граду Вучитрну, предање везује за Војиновиће, српску властеоску породицу из ХIV в. Мост, свакако из средњег века, највећим делом јесте оригиналан, али се претпоставља да су му поједини сегменти дозидани нешто касније по грађењу, те да је током своје историје био поправљан. Почива на десет снажних зиданих ослонаца, међу којима је успостављен низ од девет широких лучних отвора различитих димензија. Речни стубови формирани су сводовима отвора и чеоним зидовима, а нису посебно наглашени. Претпоставља се да би им кљунови могли бити засути наносима земље. Сводне линије отвора дају облик преломљених лукова, осим два који имају облик полукружних лукова (између шестог и седмог, као и седмог и осмог стуба). Како се ова два свода разликују обликом и конструкцијом, сматра се да су вероватно дозидани у каснијим поправкама. Прва три засведена отвора чине основни и примарни део конструкције моста. Међу њима посебно се издваја други у низу, који је, као највиши, био посебно потенциран највишом нивелетом коловоза изнад њега. Остали отвори постављени су асиметрично у односу на њега, а висина им се сразмерно смањује ка крајевима моста. Чела сводова обележава двострука архиволта, обликована плочастим каменом који прати облик свода, те површином чеоног зида који незнатно излази из равни чела сводова. Чеони зид моста завршава се венцем од профилисаног камена. Директно на плочи венца лежи ограда, сачињена од вертикално постављених крупних тесаних камених блокова. Сводови су конструисани од крупних блокова тесаног сивог и црвеног камена пешчара. Посебну драж изгледу моста даје монолитност чеоног зида, као и у правилном ритму остварено наизменично смењивање двобојног камена пешчара на чеоним странама сводова. Већим нагибом нивелете посебно је наглашен прилаз мосту са стране Косовске Митровице. Укупна дужина моста, заједно са прилазима, износи око 135 м. Корисна ширина коловоза, изведеног од турске калдрме, износи 4,8 м. Димензије речних стубова крећу се 5,2–5,8 м, а ширина данашњих, засутих отвора 3,2–10,4 м. Мост одаје утисак тешке и масивне грађевине, скоро до половине своје висине затрпане наносима земље, лишене своје функције јер је река променила ток. Саобраћај се одвија путем поред моста.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Катанић, М. Гојковић, *Грађа за проучавање старих камених мостова и аквадукта у Србији, Македонији и Црној Гори*, Бг 1961.
Дејан Црнчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЋИ
**ВОЈНОВИЋИ**, угледна породица из Херцег Новог и Дубровника. По предању воде поријекло од средњовјековне властеле Војиновића што се не може потврдити историјским чињеницама. **В**. су били кнезови у Попову. Након ослобођења Херцег-Новог од Турске 1687. у Првом морејском рату три Вујова сина, Милош, Јован и Војин досељавају се у овај град. **В.** су учинили велике заслуге Венецији, поготово Милош (+1718), који је добио чин колонела (пуковник) и наследну титулу сердара. Милош се истакао у многим борбама у рату. По завршетку рата **В.** су се успјешно бавили трговином и поморством. Наследнике Милоша народ је прозвао Сердаревићи а Јована Кнежевићи. Милошев унук Александар (+1814) био је капетан Топаљске комунитади 1796. и 1805. Он и његов син Шпиро (+1852) у вријеме ратова са Наполеоновим снагама у Боки 1806–1807. учинили су велике услуге Русији. У XIX в. поморски капетани **В.** (Сердаревићи) преселили су се у Русију гдје су пловили под руском заставом. Драго је 1903. у Одеси издао књигу *История сербского народа.* Од Сердаревића је и Владимир Војнович (1932), познати руски писац.
Јован Вујов био је кнез у Попову и зато је народ његове наследнике прозвао Кнежевићи. Имао је синове Васиља (+1774) и Јована (Војина, 1710–1794), оба поморца и успјешна трговца. Јован се 1753. преселио у Трст гдје је постао један од најутицајнијих чланова српске заједнице. Његовим бродом заповједао је Димитрије Васиљев (1722–?). Димитрије је 1760. у четворосатној борби побједио енглеског гусара Ретклифа трговачким бродом који је сам опремио за борбу. Зато је 1765. постављен за директора опреме бродоградилишта Краљевица.
За вријеме руско-турског рата 1768–1774. на позив царице Катарине многи Бокељи ступили су у руску службу. Марко (1750–1807) и Јово (+1773) Јованови и Јован Васиљев учеснтвовали су као заповједници једрењака у великим поморским окршајима код Чесме, Патраса, Митилене и Бејрута, гдје су се истакли својом способношћу и храброшћу. Јово Јованов погинуо је приликом опсаде Бејрута. Марко и Јован Васиљев одликовани су орденом Св. Георгија IV степена. Јован је 1776. у чину армијског потпуковника постављен за генералног конзула Русије у грчком архипелагу.
Марко је командовао каспијском експедицијом 1781–1782. Од 1783. налази се у саставу Црноморске флоте и добија команду над линијским бродом „Слава Катарине". Од 1786–1788. био је заповједник Севастопољске ескадре, а од 1788–1790. заповједник Црноморске флоте. За командовање у бици код Фидонисија (1788) одликован је орденом Св. Георгија III степена. Постављен је 1798. за првог директора Црноморског навигаторског училишта. У чин адмирала унапређен је 1801. Марков син Владимир (1790–1813) је, као поручник царске гарде, био учесник Бородинске битке (1812) и битке код Улма (1813) у којој је погинуо.
Александар Васиљев (+1807) у руској армији дошао је до чина генерала коњице. Никола Димитријев учествовао је у саставу руске Црноморске флоте у заузимању Јонских острва. За учешће у ослобађању острва Св Мавро и Кефалонија одликован је Oрденом Св. Ане III реда са мачевима. Командовао је одредом бродова који су опсједали Анкону 1799.
Ђорђе Васиљев, као мајор руске војске командовао је бокељским јединицама у словенско-француском рату у Боки которској 1806–1807. Ђорђе је имао сина Јована (1814–1837), који је рано умро. Јованова жена се преудала а Ђорђева удовица Касандра (рођена Ангели Радовани) прекрстила је своје унуке, Јованову дјецу, Константина (1832–1903) и Ђорђа (1833–1895), у католичку вјеру. Ђорђе се касније вратио у православну вјеру и био херцегновски начелник и предсједник Далматинског сабора, док је Константин-Косто постао, иако свјестан свог порјекла, ватрени Хрват. Константин је био ректор загребачког свеучилишта 1877/78, а редован члан ЈАЗУ од 1890. Константинови синови су драмски писац Иво (1857–1929) и дипломата и историчар Лујо (1864–1951).
ИЗВОР: *Матерiалы для исторiи русскаго флота. Част XI*–*XVII*, СПб 1886–1904.
ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, *О херцегновским Војновићима, наклада и издање пишчево*, Дубр. 1909; Е. В. Тарле, *Адмирал Ушаков на Средиземном море (1798–1800)*, Москва 1948; Б. Змајић, „Конте Митар Војновић, директор опреме бродова царице Марије Терезије и бродоградилиште у Краљевици", *Годишњак Поморског музеја у Котору*, XVIII, Котор 1970; Г. Ж. Комар, *Херцеговина у Боки (Темељи модерног Херцег-Новог)*, Херцег Нови 2007; Н. Рашо, *Војновићи*, Херцег Нови 2012.
Небојша Рашо
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОВИЧ, Владимир Николајевич
**ВОЈНОВИЧ, Владимир Николајевич** (Войнович, Владимир Николаевич), књижевник, песник, драматург (Стаљинабад, СССР, 26. IX 1932). Син Николаја Војновича, новинара, преводиоца српских народних песама. По очевој линији је српског порекла из породице помораца који су у Русију дошли почетком XIX в. Због политичких прогона породица се често селила и **В.** се није редовно школовао. Као дете радио је у колхозу, по грађевинама, у фабрици, на железници. Популарну астронаутску химну *14 минута до старта* (1960) написао је као сарадник Московског радија. Књижевну славу стекао је прозом. Прва књига приповедака, *Хочу быть честным* (*Хоћу да будем поштен*, Москва 1963) донела му је поред књижевних признања и званичне идеолошке осуде. Због учешћа у покрету за људска права искључен је из Савеза совјетских писаца (1974). Роман који га је прославио широм света, *Жизнь и необычайные приключения солдата Ивана Чонкина* (*Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина*), изашао је у самиздату у Франкфурту (1969) без имена аутора. Децембра 1980. протеран је из СССР, а 1981. лишен је држављанства (враћено му је указом 1990). До 1992. живeo je у Немачкој. Дела **В.** су награђивана (Државна награда Русије 2000, награда „Андреј Сахаров" 2002), екранизована и драматизована. Члан је руског ПЕН-клуба. Од 1991. инострани је члан САНУ. На српски језик преведена је већина његових дела: *Москва* *2042*, Бг 1988; *Иванкијада*, Н. Сад 1991; *Капа*, Ср. Карловци 1996; *Замисао*, Бг 2002; *Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина,* I–III, Зр 2009.
ДЕЛА на руском: *Монументальная пропаганда*, Москва 2004; *Автопортрет: роман моей жизни*, Москва 2010; *Сказка о глупом Галилее*, Москва 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попноваков, „Наш Владимир Војнович", *ЛМС*, 1988, 442, 3; М. Јовановић, „Реч на вечеру В. Војновича", *Књижевна реч*, 1990, 355; С. Радовић, *Реч по реч*, Рума 2001; Ј. Врбавац, „Чонкин у Америци", *Руски алманах*, 2010, 15.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ
**ВОЈНОГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ**, војна научна и техничка установа основана 1876. Настала је од Другог одељења Главног ђенералштаба Српске војске успостављеног указом кнеза Милана Обреновића 5. II 1876, ради „осматрања и премера земље, своје и суседне у погледу географском, топографском и статистичком." То је била прва српска национална географско-геодетска служба. До тада је војска користила карте размера 1:300.000 израде бечког Војногеографског института. Ова служба 13. XII 1878. добија име Географско одељење Главног ђенералштаба. У почетку је у њему радило пет официра и четири до шест картографских цртача, а у време интензивних радова прикључивани су им и трупни официри међу којима су били Степа Степановић, Петар Бојовић, Живојин Мишић и др. Припреме за први систематски премер територије тадашње Србије, који је вршен у размери 1:50.000, започете су 1879. Карте у размери 1:75.000 објављене су између 1890. и 1893. На основу њих израђене су генералне карте размера 1:200.000 и 1:250.000. Године 1899. почела је израда националне тригонометријске мреже, која је усаглашена са тригонометријском мрежом суседне Аустроугарске. Радовима је руководио тадашњи капетан прве класе Стеван П. Бошковић, касније геодетски генерал, академик и начелник Географског одељења 1900–1912. То је окончано 1905. а већ наредне године започет је нови премер за потребе израде карата размера 1:25.000 и 1:50.000. После тога започета је израда нивелманске мреже. Непосредно пред избијање Првог балканског рата израђене су секције Македоније и Старе Србије у размери 1:150.000 штампане у пет боја. Крајем 1914. започета је израда генералне карте будуће Југославије размера 1:200.000. Почетком I светског рата завршена су четири листа карте Албаније размера 1:50.000, а током рата сачувана је основна геодетско-картографска документација, рад на генералној карти је настављен и она је штампана у Солуну 1917. У то време интензивно се радило на снабдевању српске и савезничких војски одговарајућим картама југословенских земаља. Окупирана територија снимана је из ваздуха чиме је почела употреба аеро-фото снимака у нашој картографији. Према процени у Солуну је одштампано више од 1,5 милиона листова разних карата. Премери земљишта трајали су током ратних операција.
Након формирања Југославије, 10. IV 1920. установа је добила име Географски институт Главног генералштаба Краљевине СХС, а 1923. Војни географски институт Министарства војске и морнарице. Тада је започет нови систематски премер територија Србије, Црне Горе и Санџака у размери 1:50.000. Вршена је и израда топографских карата размера 1:25.000, 1:50.000 и 1:100.000, прегледне карте размера 1:200.000 и 1:500.000 и ваздухопловне карте размера 1:500.000. Многе од ових карата штампане су и после II светског рата. У време рата Институт је обуставио рад, а окупационе војске су његову целокупну опрему и документацију преселиле у Софију, Будимпешту, Загреб и Беч.
После рата 15. XI 1945. почиње окупљање кадрова и опреме у згради савременог Војног музеја на Калемегданској тврђави, где је формиран Географски институт Југословенске армије (од 1951. Географски институт ЈНА, а од 1961. Војногеографски институт). Од 1946. почиње систематски рад на проширењу и попуни тригонометријске мреже, нивелману високе тачности, гравиметријским радовима, топографском премеру у размери 1:25.000 и формирању нове астрономско-геодетске мреже. До краја 1945. израђена је карта Демократске Федеративне Југославије у размери 1:750.000. Између 1951. и 1954. извршене су све припреме за примену фотограметрије за убрзану израду карата. До краја 1967. снимљено је више од 86% државне територије за потребе израде карте размера 1:25.000. Између 1967. и 1982. израђена је друга генерација, а између 1986. и 2006. вршена је допуна њиховог садржаја и израда треће генерације ових карата. Између 1952. и 1972. завршена је израда карте размера 1:50.000, између 1978. и 1985. урађена је друга генерација, а од 1996. започета је израда треће генерације ових карата. Од 1967. до 1974. завршена је израда карата размера 1:100.000, а од 1981. до 1987. њихова друга генерација. Између 1973. и 1982. израђене су карте размера 1:200.000. од 1982. до 1988. и њихова друга генерација. До 1967. израђена је прва, а до 1992. друга генерација карата размера 1:300.000. До 1982. завршене су карте размера 1: 500.000, а 1988. започети су радови на њеном другом издању. Између 1953. и 1978. рађене су карте размера 1:1.000.000, које обухватају ширу територију Европе и Средоземља. Између 1985. и 1991. штампане су карте размера 1:1.500.000. Набавком нове опреме картографски материјали се преводе из аналогног у дигитални облик. Поред ове, основне делатности, Институт објављује прегледне тематске карте: путне, ваздухопловне, синоптичке, етничке, карте водообјеката, рељефне и поморске карте. Значајну делатност у **В. и.** чини научни рад из области геодезије, фотограметрије и картографије. Институт повремено организује научне скупове, а од 1974. објављује научни часопис Зборник радова. Институт поседује богату стручну библиотеку и архиву картографске, геодетске и фотодокументације и остварује сарадњу са одговарајућим установама у земљи и иностранству.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија,* III, Бг 1975; С. Радојчић, *Начелници Војногеографског института 1876–2001*, Бг 2001; *Монографија 1986–2006. Војногеографски институт*, Бг 2008.
Александар Илић; Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОЕКОНОМСКИ ГЛАСНИК
**ВОЈНОЕКОНОМСКИ ГЛАСНИК**, војностручни часопис Војске Краљевине Југославије који је покренут у Београду 1939. Повећање војске, модернизација и увођење нових техничких средстава, све већи значај система логистике за успешно планирање и извођење ратних операција, стварање нових и омасовљење постојећих видова, родова и служби, као и искуства из локалних ратова вођених после I светског рата, условили су у том периоду постепену диференцијацију система војних стручних часописа у Војсци Краљевине Југославије. Појавила се потреба издавања специјализованог часописа који би се тематски бавио теоријским и практичним питањима функционисања система логистичке подршке у мирнодопским и ратним условима. Економско одељење Министарства војске и морнарице покренуло је отуда 1939. часопис **В. г*.*, који је у почетку излазио двомесечно, да би касније редакција прешла на принцип тромесечног објављивања часописа. Часопис је садржавао различите чланке и студије о питањима рада интендантске, техничке, саобраћајне и финансијске службе, као и војне економије и финансирања војске у ратним и мирнодопским условима. Редакција часописа је поред радова домаћих аутора објављивала и преводе текстова познатих страних војних писаца, као и приказе и критике књига домаћих и страних аутора о разним питањима савременог организовања позадине. Часопис је прекинуо излажење почетком II светског рата на просторима Југославије 1941.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОЕКОНОМСКИ ПРЕГЛЕД
**ВОЈНОЕКОНОМСКИ ПРЕГЛЕД**, стручни часопис за економију ЈНА, који је излазио у Београду 1954–1992. Током 1954. и 1955. часопис је објављиван у виду прилога *Војнотехничког гласника*. Самостално је почео да излази 1956. До 1973. је публикован месечно, а од тада двомесечно. Часопис је тематски био оријентисан ка разматрању проблематике из области ратне и мирнодопске војне економије, научне организације рада у војној економској делатности, организације позадинског обезбеђења и низа других економских питања важних за функционисање система одбране. Поред различитих теоријских и практичних расправа, усмерених ка изналажењу модела рационалног усмеравања целокупне потрошње намењене потребама националне одбране, посебна пажња је посвећивана и ратним искуствима из II светског рата у вези са организацијом позадине и њених служби ради бољег и ефикаснијег материјалног обезбеђења и функционисања оружаних снага у ратним и мирнодопским условима. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије (1992), услед измењених друштвених околности, реформе система одбране и реорганизације војноиздавачке делатности, часопис **В. п.** је 1992. престао са излажењем. Теоријским аспектима војне економије наставио је да се бави часопис *Војно дело*, док се практичним странама изучавања војне економије бави часопис *Нови гласник*.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОИЗДАВАЧКИ ЗАВОД
**ВОЈНОИЗДАВАЧКИ ЗАВОД**, војна издавачка установа основана у Београду 1952. До тада се војном издавачком делатношћу бавила редакција часописа *Војно дело*. Завод се бавио припремом и објављивањем различитих дела из области војне науке и других научних области повезаних са теоријом и историјом ратне вештине. Издања Завода су према својој намени и тематици била груписана у четири посебне библиотеке. Библиотека *Савремена војна мисао* публиковала је дела која су се тицала доктринарних, економских и друштвено-политичких питања концепције општенародне одбране, дела савремених југословенских и страних писаца о савременим проблемима вођења рата, стратегији, оператици, тактици, организацији оружаних снага, наоружању, техници и морално-политичком васпитању, као и о карактеру савремених ратова. Библиотека *Ратна прошлост наших народа* објављивала је дела о војној историји народа Југославије са акцентом на историји Народноослободилачког рата, монографије појединих јединица, родова, служби и видова ЈНА, монографије партизанских одреда, бригада, дивизија и корпуса, студије о карактеру борбених дејстава и ратним искуствима, ратне мемоаре, дневнике, путописе и зборнике сећања учесника II светског рата. Посебна библиотека *Правила и уџбеници* припремала је и издавала војна правила, уџбенике, приручнике, упутства, речнике и другу литературу за потребе ЈНА и других чинилаца система одбране. У оквиру издања *Популарне библиотеке* објављивана су издања намењена првенствено младима у војсци и грађанству, њиховом политичком и марксистичком образовању, развијању културног и забавног живота и упознавању са правцима научног и технолошког развоја од значаја за војно, техничко и опште образовање младих у војсци и другим компонентама система одбране. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије **В. з.** је наставио рад у измењеним политичким, војним и друштвеним околностима. У саставу преформираног **В. з.** 1992. нашле су се редакција *Војне књиге* и редакције часописа *Нови гласник*, *Војно дело* и *Војнотехнички гласник*. Као заједнички задатак свих организационих целина Завода постављен је развој научне мисли, стручно усавршавање и едукација војне и шире јавности. У тежишту издавачке политике нашло се објављивање дела која се тичу савремених тенденција у развоју војне теорије и праксе, војне историје српског и црногорског народа, као и техничких, технолошких, економских и правних аспеката војне организације и припреме и извођења борбених дејстава, војне медицине, војне публицистике, геополитике, учења страних језика, али и уметности и књижевности. Такође, наставило се и са објављивањем различитих енциклопедијских и лексикографских издања. Велик број издања **В. з.** је награђен различитим државним наградама и наградама више научних и струковних удружења за објављивање и квалитет штампе. За посебне заслуге у развоју југословенског одбрамбеног система **В. з.** је одликован већим бројем домаћих одликовања.
ИЗВОР: Архива Војноиздавачког завода.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК
**ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК**, научни часопис Војноисторијског института и Одељења за војну историју Института за стратегијска истраживања, који излази у Београду од 1950. У периоду 1950–1966. објављиван је двомесечно, а од тада до 2001. четворомесечно. Од 2001. излази два пута годишње. Тематски и садржински часопис је до 1992. био оријентисан на објављивање чланака о историји Народноослободилачког рата и, у мањој мери, о догађајима из раније прошлости народа Југославије. У часопису су редовно објављивани прикази домаће и стране литературе, као и прикази архивских фондова Војног архива, прегледи јединица зараћених страна на простору Југославије и информације о научним скуповима у земљи и иностранству. Редовно су објављиване и библиографије југословенске и стране историографије о II светском рату. У том периоду часопис није имао само научну, него и идеолошко-пропагандну функцију у оквиру система одбране. После трансформације ЈНА у Војску Југославије, услед измењених друштвених околности и другачијег сагледавања националне војне историје, часопис је тематски усмерен на објављивање чланака, студија и расправа из војне историје српског и црногорског народа у XIX и XX в., а редакција часописа је проширена професорима универзитета и научницима из цивилних историјских института.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; М. Пршић, „Стварање и континуирани развој Војноисторијског института (1876–2001)", *ВИГ*, 2001, 1–2; Д. Тасић, *Преглед садржаја Војноисторијског гласника 1981–2000*, Бг 2003; Д. Тасић, М. Милкић, *Преглед садржаја Војноисторијског гласника 1950–2010*, Бг 2011.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ
**ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ**, научноистраживачка установа ЈНА, Војске Југославије и Војске Србије и Црне Горе. Формирањем Главног генералштаба Војске Кнежевине Србије 5. II 1876. у његовом саставу је образовано и Историјско одељење, са задатком проучавања ратне прошлости српског народа, уобличавања ратних искустава и прикупљања архивске грађе. Историјско одељење се није систематски бавило истраживањем војне историје све до стварања Краљевине СХС. Први значајнији пројекат Одељења било је објављивање серије докумената из I светског рата под насловом *Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца* 1924. До 1939. објављен је 31 том те едиције. Спајањем Војног музеја и Историјског одељења Главног генералштаба 1940. је формиран **В. и.**, који је био потчињен другом помоћнику начелника Главног генералштаба. Задатак Института је био да прикупља и сређује податке о развоју, употреби, организацији и формацији оружане силе, као и да сакупља, сређује, чува и објављује документе ратне архиве. Капитулацијом Војске Краљевине Југославије априла 1941. **В. и.** је престао с радом. Наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ маршала Јосипа Броза Тита од 13. XII 1944. основан је при Пропагандном одељењу Врховног штаба Историјски институт, који је формирањем Генералштаба Југословенске армије 1. I 1945. прерастао у Одељење историјско и за ратне опите. Издвајањем опита у посебну формацијску јединицу Одељење је преименовано у Историјски институт Југословенске армије. Априла 1947. назив је промењен у Војно-научни и издавачки институт, који је 1949. преименован у **В. и**. Од априла 1950. **В. и.** издаје специјализовани часопис *Војноисторијски гласник*. У саставу **В. и.** се до 1971. налазио и Архив **В. и.**, који је тада, спајањем са Централном архивом ЈНА, прерастао у Војни архив у саставу **В. и**. До 1949. завршен је посао на прикупљању архивске грађе из II светског рата и сабирању расуте архивске грађе војне провенијенције настале у ранијем периоду. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије (1992) **В. и.** је из састава Политичке управе премештен у састав Управе за информисање и психолошко-пропагандну делатност Генералштаба, одакле је 1998. препотчињен Савезном министарству за одбрану. Управи за морал Генералштаба подређен је 1999, а убрзо затим Управи за односе с јавношћу Министарства одбране. У склопу реформи Војске Србије, **В. и.** је 2006. интегрисан са Институтом за ратну вештину у нову научну установу – Институт за стратегијска истраживања – у саставу Министарства одбране. У послератном периоду **В. и.** је објавио већи број значајних историографских дела и збирки докумената о ратној прошлости народа Југославије, посебно о периоду II светског рата, при чему се нарочито издваја едиција докумената *Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа* у оквиру које је објављено 170 томова архивске грађе.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; М. Пршић, „Стварање и континуирани развој Војноисторијског института (1876–2001)", *ВИГ*, 2001, 1–2.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОМЕДИЦИНСКА АКАДЕМИЈА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-t-grb-vojnomedicinske-akademje.jpg)ВОЈНОМЕДИЦИНСКА АКАДЕМИЈА**, настала је у Београду, на основу наредбе врховног команданта оружаних снага маршала Јосипа Броза Тита од 24. VII 1949. спајањем Градске војне болнице (ГВБ) ЈА, Хигијенско-епидемиолошког завода ЈА и Санитетске официрске школе ЈА. Матичари новоосноване **ВМА** били су декани Медицинског факултета у Београду (Бранко Шљивић), Загребу (Фрањо Когој) и у Љубљани (Божидар Лаврич). Свечана академија, уз присуство маршала Тита и највиших државних руководилаца одржана је 28. IV 1950, када су изабрани први ванредни професори, доценти и предавачи **ВМА**, а академија је почела да функционише 30. IV 1950. Указом савезног секретара за народну одбрану од 1982. као Дан **ВМА** славио се 3. фебруар („Ради чувања и неговања традиција Централне болнице Врховног штаба НОВ и ПОЈ, формиране 3. фебруара 1942. у Фочи..."), а од 24. VIII 1994. као Дан **ВМА** слави се 2. март, када је Одлуком књаза Александра Карађорђевића („Устројеније шпитаља централне војске") из 1844. о изградњи нове војне болнице у Београду означен нови период у раду српског војног санитета. Основни задаци **ВМА** били су и јесу да се на највишем стручном и научном нивоу изучавају и решавају медицински проблеми, санитетско обезбеђење у миру и рату, питања организације и тактике санитетске службе и школује активни и резервни састав на свим образовним нивоима. Наставна, научна и стручна активност је организована по свим принципима високошколских установа те је Савезна скупштина донела 1960. „Закон о Војномедицинској академији" којим је изједначена са медицинским факултетима. „Закон о војним школама и научно-истраживачким установама ЈНА" (1973) дефинисао је **ВМА** као „највишу здравствену, наставну и научну установу Санитетске службе ЈНА". Први начелник **ВМА** био је генерал-мајор др Херберт Краус (1950–1953, 1955–1956), а потом: генерал-мајор др Мони Леви (1953–1955), генерал-потпук. др Иван Краљ (1956–1958), генерал-потпук. проф. др Томислав Кроња (1958–1971), генерал-потпук. проф. др Ђорђе Драгић (1971–1979), генерал-мајор проф. др Боривој Врачарић (1979–1982), генерал-мајор проф. др Владимир Војводић (1982–1988), генерал-мајор проф. др Михаило Ђукнић (1989–1992), генерал-мајор доц. др Јован Бјелић (1992–1996), генерал-мајор проф. др Ацо Јовичић (1996–2001), генерал-мајор доц. др Момчило Крговић (2001–2002), генерал-мајор доц. др Зоран Станковић (2002–2005), генерал-мајор проф. др Миодраг Јевтић (2005–2011) и бригадни генерал проф. др Маријан Новаковић (од 2011). До 1981. ВМА је углавном била смештена у кругу ГВБ ЈА, а потом у модерном здању на Бањици, где су обједињени сви њени делови под једним кровом. Јединствена архитектонска целина је постала симбол Београда и Србије, а, са друге стране, омогућује одличну интердисциплинарну сарадњу. Комплекс **ВМА** се простире на површини од 21 хектара, а сама зграда са око 6.000 просторија, заузима површину од 180.000 m2. Организационо, поред Управе, чине је: Сектор за лечење, Сектор за школовање и научно-истраживачки рад, Сектор за превентивну медицину, Сектор за логистику и Институт за фармацију. Сектор за лечење је највећа организациона јединица која у свом саставу има: 27 клиника, 17 института, Дијагностичко-поликлинички центар, национални Центар за контролу тровања, Траума центар, Центар за трансплантацију органа, Центар хитне помоћи и др. Од близу 3.000 запослених има: 570 лекара, 40 стоматолога, 36 фармацеута и 1.400 медицинских техничара свих профила. Са капацитетом од 1.200 болничких кревета у **ВМА** се годишње хоспитализује око 30.000 болесника, обави око 20.000 хируршких интервенција, око 5.000 дијагностичких и терапијских процедура и више од пола милиона специјалистичких прегледа. Целокупни рад се одвија по најновијим научним сазнањима и принципима добре клиничке праксе. **ВМА** је у дугом периоду водећа медицинска институција у многим областима, од стратегијског националног и регионалног значаја. Од настанка **ВМА**, цивилни осигураници су лечени равноправно са војним, а од 2008. функционално је интегрисана у систем јавног здравства Србије. У области високог образовања **ВМА** се определила за последипломско школовање и усавршавање војних, цивилних и страних кадрова. Наставу спроводи више од 160 професора, доцената и других стручњака са наставно-научним звањима. Такође, **ВМА** је наставна база за практичну наставу средњих, виших и високих школа и факултета. Од 2009. у склопу Војног универзитета отпочела је са радом и Висока школа **ВМА** у Београду за интегрисане академске студије медицине (од 2012. Медицински факултет **ВМА**). **ВМА** је носилац Ордена народног хероја (1968), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1970), Награде АВНОЈ-а (1983) и многих других награда и признања.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српског војног санитета. Књига прва 1835–1875*, Бг 1879; В. Станојевић, *Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство*, Бг 1925; М. Јевтић, Р. Раичевић, Г. Кличковић (ур.), *Војномедицинска академија*, Бг 2007; Љ. Поповић, „Како је настала данашња Војномедицинска академија", *ВП* 2007, 64(3); З. Весић, Б. Поповић (ур.), *Српски војни санитет*, Бг 2009; Е. Ристановић (ур.), *Начелници Војномедицинске академије*, Бг 2009; Е. Ристановић и сар., *Војномедицинска академија: у служби човека, здравља и отаџбине*, Н. Сад 2011.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОМЕДИЦИНСКИ ЦЕНТАР
**ВОЈНОМЕДИЦИНСКИ ЦЕНТАР**, војне здравствене установе за пружање здравствених услуга на примарном и секунадарном нивоу здравствене заштите. Последњим реорганизацијама војног санитета Војномедицинског центра (**ВМЦ**) Нови Сад обједињује и рад Војне болнице (ВБ) Нови Сад (Петроварадин), а **ВМЦ** Ниш је уклопљен у рад ВБ Ниш. Центар војномедицинских установа Београд формиран је 9. VI 1992. ради рационалнијег и експедитивнијег рада. Центар има око 500 запослених, а чине га: **ВМЦ** Карабурма, ВМЦ Нови Београд, ВМЦ Славија, Војни центар медицинске хитне помоћи и кућног лечења, Гарнизонска амбуланта Београд и Логистички вод. **ВМЦ** Карабурма је формиран 1972. од Обласне војне болнице 1. армије, која је пресељена из Улице Рифата Бурџевића (данас Прешевска) на Северни булевар. Обласна ВБ формирана је после II светског рата као општа ВБ са развијеном хируршком и интернистичком службом за збрињавање свих категорија војних осигураника. Данас је то војна здравствена установа која пружа општу и специјалистичку медицинску и стоматолошку помоћ са стационаром за лечење војника од 120 кревета. Поред тога, **ВМЦ** ради прегледе и оцене способности за потребе војске и пружа здравствене услуге цивилним осигураницима. **ВМЦ** Нови Београд је формиран 1. III 1977. као санитетска установа амбулантно-поликлиничког типа која има општу и специјалистичку медицинску и стоматолошку службу. У склопу овог **ВМЦ** раде и издвојене амбуланте Бежанија и Земун. ВМЦ Славија је војна здравствена установа амбулантно-поликлиничког типа, формирана 1982. од Гарнизонске амбуланте Славија, која је пресељена у нову зграду у Пастеровој улици. ГА Славија је настала 1948. и имала је четири лекара, лабораторију и стационар са 20 кревета за војнике. Од 1952. у њој раде стоматолошка служба и Нижа војнолекарска комисија, а од 1973. са шест лекара организована је и дежурна служба. Формирани су 1982. Кабинет за дечије болести и Гинеколошки кабинет, а 1984. Кабинет за интерне болести и Кабинет за неуропсихијатријска обољења. У склопу **ВМЦ** раде и амбуланте Церак и Бањица. Војни центар медицинске хитне помоћи и кућног лечења формиран је 1982. од Одељења војне хитне помоћи које је издвојено из **ВМЦ** Славија (формирано 1974) и спојено са новоформираним Одељењем за кућно лечење. Поред указивања хитне медицинске момоћи и кућног лечења, овај центар обавља и санитетски транспорт војних осигураника. Гарнизонска амбуланта Београд (раније Топчидер) формирана је 60-тих година као Гарнизонска амбуланта Прве армије. Била је замишљена као највећа специјалистичка установа за лечење војника. Стационар данас има 120 кревета.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић и др., *Војни санитет у српском народу*, Бл 2002; З. Весић, Б. Поповић, *Српски војни санитет*, Бг 2009; Е. Ристановић и др., *Војномедицинска академија: у служби човека, здравља и отаџбине*, Н. Сад 2011.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОПОМОРСКА АКАДЕМИЈА
**ВОЈНОПОМОРСКА АКАДЕМИЈА**, морнаричка високошколска установа ЈНА.Систематско школовање официра морнарице у Краљевини СХС започело је 1922. у Поморској официрској школи, у којој су се за потребе морнарице преквалификовали потпоручници копнене војске. У току двогодишњег школовања официри су оспособљавани за основне дужности поморских официра на бродовима. Поморска војна академија је формирана 1923. у Дубровнику. У њој су се школовали младићи са завршеном цивилном средњом школом за поморске официре чина поручника корвете. Школовање је трајало три године, али је трима последњим класама скраћено због ратне опасности. Капитулацијом Војске Краљевине Југославије 1941. академија је престала с радом. У периоду после II светског рата прво систематско школовање официра за потребе морнарице започело је 1946. у оквиру Војнопоморског училишта, које је 1947. ушло у састав Војнопоморског школског центра, претвореног 1948. у Школу активних војнопоморских официра. Та школа је 1952. преименована у **В. а.** од које је 1972. створена Морнаричка академија у Сплиту. На школовање су примани питомци из грађанства, а у прве четири класе и млађи ратни официри и подофицири. Све до 1951, због недостатка квалитетног наставног кадра и одговарајуће наставне базе нису постојали неопходни услови за савремено школовање морнаричког официрског кадра. Школовање је до 1966 (закључно са 20. класом питомаца) трајало три године, а од тада четири. Првобитни трогодишњи програм је обухватао општеобразовне, идеолошко-политичке, војне и војнопоморске стручне предмете. Теоријско школовање је допуњавано практичном обуком на логоровању, укрцавањем на ратне бродове и крстарењем Јадранским и другим морима ради овладавања техникама астрономске навигације, стицања поморачких вештина, упознавања обала и лука. Тек по завршетку трогодишњег школовања поморски официри су се специјализовали за посебне дужности на одговарајућим курсевима или у посебним специјалистичким школама. После шестомесечне специјализације млади официри су оспособљавани за дужности помоћника команданта брода, а после другог дела специјализације у трајању од четири месеца за командира борбеног одељења брода. Прелазак на систем четворогодишњег школовања био је условљен увођењем нове ратне технике, посебно различитих електронских уређаја и ракетног наоружања, што је изискивало одговарајућу допуну наставних планова и програма и укључење специјализације у редовно школовање. Питомци су се школовали за више специјалности: навигацијско-хидрографску, ракетно-артиљеријску, торпедо-противподморничку, минску, везе и службу обалског осматрања и обавештавања. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992. престала је с радом Морнаричка академија, а будући морнарички официри су школовани на смеру поморство јединствене Војне академије. За посебне заслуге у изградњи система одбране **В. а.** је одликована већим бројем домаћих одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ГЛАСНИК
**ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ГЛАСНИК,** часопис који је, по угледу на слична гласила великих армија, Санитетско одељење Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије основало у Београду 1930. Уређивали су га значајни лекари тог времена: санитетски бригадни ђенерал др Жарко Рувидић и санитетски бригадни ђенерал Ђорђе Протић. Други светски рат прекинуо је излажење овог часописа, те је његов последњи број штампан у јануару 1941. Међутим, већ 1944. долази до настављања излажења стручног гласила припадника војног санитета, али под именом *Војносанитетски преглед* (ВСП). Данас у импресуму ВСП стоји да он наставља традицију **ВСГ**. У време свог излажења **ВСГ** је био врло квалитетан часопис, са уредницима за медицину, ваздухопловну медицину, санитетску службу морнарице, за фармацију, ветерину и ђенералштабну струку, а имао је и два секретара редакције. Уживао је велик углед у тадашњој стручној медицинској јавности.
Силва Добрић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ПРЕГЛЕД
**ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ПРЕГЛЕД**, часопис лекара и фармацеута Војске Србије, који је почео да излази за време II светског рата, 1944, настављајући традицију предратног *Војносанитетског гласника*. Иницијативу за излажење **ВСП** дао је др Гојко Николиш, војносанитетски стратег и визионар који је значајно допринео модернизацији и унапређењу југословенског војног санитета. Он је био први главни и одговорни уредник **ВСП**. Од самог почетка, стручном, језичком и техничком уређивању часописа поклањала се велика пажња (те послове обављали су многи, у то време истакнути лекари и фармацеути), а апстракти радова објављивани су на руском, енглеском и француском језику. Захваљујући томе, **ВСП** је већ од средине 50-их година прошлог века ушао у систем праћења неколико познатих апстрактних и цитатних часописа, а касније и њихових електронских база: *Index Мedicus* (MEDLINE), *Еxcerpta Мedica* (ЕМBАSЕ), *Chemical Аbstracts*, *Biological Аbstracts*, *International Pharmaceutical Аbstracts* и још шест других секундарних публикација. Од 2002. налази се у систему праћења базе ЕBSCO, преко које се радови објављени у њему могу добити у пуном тексту. Наредних година у Уређивачки одбор часописа улазе академици Владимир Кањух, Владимир Костић, Миодраг Остојић, Сава Перовић, Ђорђе Радак, Миодраг Чолић и Радоје Чоловић, а круг рецензената шири се на више од 100 стручњака из различитих области медицине, фармације и стоматологије, уз пооштравање критеријума за пријем радова. Редовност излажења (до 2005. сваки други месец, а од 2005. сваки месец), обезбедили су све већи прилив радова и из тзв. цивилних институција, што се, такође, одразило на квалитет објављених радова. Према *Јournal Citation Reports/Science Еdition*, **ВСП** је сврстан у групу од 155 најутицајнијих часописа из области опште и интерне медицине. Часопис је до сада уређивало 11 главних и одговорних уредника: генерал-потпуковник, академик Гојко Николиш (1944–1952. и 1955–1960); генерал-потпуковник др Ђура Мештеровић (1953–1954); пуковник др Иво Павлетић (1960–1962); генерал-мајор др Жарко Цветковић (1963–1971); пуковник др Божидар Николић (1971–1979); пуковник др Владимир Ђерговић (1979–1990); пуковник др Чедомир Марковић (1990–1995); пуковник, прим. др Душан Милић (1995–2000); пуковник проф. др Владимир Тадић (2000–2005); пуковник доц. др Миле Игњатовић (2005–2006); проф. др Силва Добрић (од 2006).
Силва Добрић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОТЕРИТОРИЈАЛНА ПОДЕЛА
**ВОЈНОТЕРИТОРИЈАЛНА ПОДЕЛА**, војна подела државне територије на веће и мање целине ради одбрамбених припрема. *Законом о устројенију народне војске* из 1861. територија Кнежевине Србије је подељена на пет регионалних војних команди (Дринско-савска, Јужно-моравска, Тимочка, Источно-моравска и Главна Средоточна) и 17 пуковских окружних команди, које су се делиле на четири батаљонска среза. Новим законом из 1883. извршена је реорганизација војске и утврђена потпунија **в. п.** којом је територија Србије подељена на пет дивизијских области (Дринска, Дунавска, Моравска, Тимочка и Шумадијска). Свака дивизијска област је у свом саставу имала три пуковска војна округа који су се састојали из четири батаљонска војна среза. Таква војна подела српске државне територије се задржала све до 1913, када је као последица територијалног проширења у балканским ратовима (1912–1913) извршено проширење војнотериторијалне организације за још пет дивизијских области (Ибарска, Косовска, Вардарска, Битољска и Брегалничка) са по три војна округа од по четири војна среза. Због почетка I светског рата (1914–1918) тај систем, међутим, није потпуно заживео. У Војсци Краљевине СХС/Југославије задржан је принцип **в. п.** из Краљевине Србије. Територија југословенске државе првобитно је била подељена на четири, а потом на шест армијских и 16 дивизијских области. Као и у Војсци Краљевине Србије, свака дивизијска област је подељена на четири пуковска војна округа који су се састојали од по четири батаљонска војна среза.
Током II светског рата формирани су републички Главни штабови НОВ и ПОЈ, као и команде оперативних зона, подручја и места. По завршетку II светског рата територија Југославије је подељена на шест армија, 28 војних подручја, 55 војних округа и 449 војних одсека, као и неколико команди већих градова и четири поморске зоне. Новом реорганизацијом 1948. територија Југославије је издељена на пет војних области и четири армије. Реорганизацијом 1956. формиране су четири армијске области које су 1959. преименоване у армије и подељене на војна подручја. Армије су поново преименоване у армијске области 1964. Војна подручја су укинута 1969, а армијске области су поново преформиране у армије, уз формирање две нове, тако да је простор Југославије подељен на шест армија. Развојем система територијалне одбране од 1969. формирани су републички штабови територијалне одбране, као и подручне и општинске команде територијалне одбране. Већа реорганизација **в. п.** Југославије у циљу смањења све израженијих међурепубличких подела извршена је 1989. Од постојећих шест армија и Команде Ратне морнарице формирана су четири војишта – војне области у чији је састав ушло 16 корпуса и три војнопоморска сектора.
Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије формиране су три армије, Команда Ратне морнарице и седам команди корпуса. Реорганизацијом Војске Србије 2006. укинута је територијална компонента, па се војска састоји искључиво из готових јединица, док су укидањем обавезе служења војног рока укинути и војни одсеци у класичном смислу. Постоје регионални центри Министарства одбране који су преузели део послова ранијих војних одсека, али то не спада у домен војнотериторијалне поделе.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОТЕХНИЧКИ ГЛАСНИК
**ВОЈНОТЕХНИЧКИ ГЛАСНИК**, војностручни часопис основан је 1952. у Београду, као јединствен стручни часопис те врсте у ЈНА. Том приликом су услед интеграције престали да излазе часописи *Артиљеријски гласник*, *Тенковски гласник*, *Гласник инжињерије и хемијских јединица*, *Гласник веза ЈНА* и *Гласник позадине и снабдевања*. До 1973. часопис је излазио месечно, а од тада двомесечно. Током 1954. и 1955. у оквиру тог часописа издаван је, у виду прилога, *Војноекономски преглед* који је 1956. почео да излази као посебан часопис. У ЈНА часопис је био намењен информисању стручних кадрова оружаних снага из области технологије, технике инжењерије, наоружања, веза, електронике, атомско-биолошко-хемијске одбране, саобраћаја и транспорта, одржавања и ремонта, снабдевања и складиштења, средстава за заштиту и погон, те наставних средстава. После трансформације ЈНА у Војску Југославије, а потом и Војску Србије, услед измењене улоге система одбране у друштву и реорганизације војне издавачке делатности, **ВТГ** је дефинисан као стручни и научни часопис, који својом програмском концепцијом обухвата систем техничког обезбеђења, технику видова, родова и служби, развој, производњу, контролу квалитета, технологију и употребу техничких средстава, а и теоријска и практична достигнућа која доприносе развоју војнотехничке мисли и усавршавању припадника Војске.
Александар Животић
Издавачи **ВТГ** су током протеклих година били Техничка управа Генералштаба, Новинско-издавачка установа „Војска" и Војноиздавачки завод. До 2002. одштампано је 415 бројева часописа, на преко 42.000 страница, на којима је објављено 4.800 научних и стручних ауторских радова, преко 2.800 приказа из иностраних часописа из области науке и технике и велик број техничких новости и занимљивости. **ВТГ** објављује радове из области основних, примењених и развојних истраживања, првенствено везаних за производњу и коришћење средстава наоружања и војне опреме, укључујући и сродне области (логистика, поузданост и одржавање, мотори, борбена и неборбена моторна возила, погонски материјали, заштита околине, противпожарна заштита и др.). Захваљујући уређивачкој политици, програмска концепција и оријентација стално су усавршаване, тако да је **ВТГ** израстао у компетентан научни и стручни часопис који је изузетно цењен у нашој техничкој јавности, не само у војној средини, него и у многим образовним и научним установама у земљи. Овом реномеу часописа допринела је и тесна сарадња са техничким факултетима Београдског универзитета и научним институтима из Србије.
Јован Тодоровић
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; А. Стаматовић, *Војна привреда друге Југославије*, Бг 2001; С. Јосифовић, „Војнотехнички гласник, јуче, данас, сутра", *ВТГ*, jул–oктобар 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОТЕХНИЧКИ ЗАВОД
**ВОЈНОТЕХНИЧКИ ЗАВОД**, технички ремонтни завод за оправку муниције и експлозивних средстава, основан у Крагујевцу 1851. Крагујевац као индустријски центар Србије почео се развијати указом кнеза Александра Карађорђевића 29. III 1851. којим се налаже пресељење ливнице топова из Београда у Крагујевац како би се избегла стална присмотра обавештајних служби Аустрије и Турске. У крагујевачкој Тополивници су 27. X 1853. изливенe прве четири бронзане топовске цеви са српским грбом на душнику. У Крагујевцу је формирана Артиљеријска управа која је имала следеће производне целине: Тополивница, Арсенал, Лабораторијум, Пушкарница и Барутана. Покрај управне зграде 1884. је направљена електрична централа снаге 3,7 КW („Зигмунт Шукерт", Нирнберг) која је напајала 30 сијалица. Отварању централе је присуствовао и краљ Милан Обреновић. То је било прво постројење за електрично осветљење у Србији, Заводи су имали осветљење пре краљевског двора. Први светски рат Војнотехнички заводи су дочекали спремни, радили су пуним капацитетом пружајући подршку јединицама на фронту. У том тренутку Заводи су запошљавали 4.000 радника. Аустроугарске и немачке војне снаге 1915. улазе у Крагујевац, а машине из **В. з.** демонтирају и као ратни плен преносе у Немачку и Бугарску. Пред почетак II светског рата крагујевачки **В. з.** је представљао индустријски војни гигант Србије, Краљевине Југославије, па и југоисточне Европе. Располагао је са: 12.000 алатних машина и 12.000 запослених радника. Немачке војне снаге су ушле у хале Заводa 11. IV 1941, када је већи део опреме заплењен и пренесен у Немачку. Крагујевац је ослобођен 21. X 1944, а у кругу опустошене фабрике затечене су 82 машине, од тога више од половине неисправних. Завод постаје Фабрика оружја НОВЈ, од 28. VIII 1945. добија име **В. з.** „21. oктобар", а 1946. мења име у „Црвена застава". Све до 50-их година прошлог века основна активност фабрике била је ревизија и репарација стрељачког оружја. Потреба војске Југославије за одржавањем постојећих средстава наоружања, а посебно система и средстава заплењених и добијених, на име помоћи, од савезника, захтевала је организовање одржавања, ревизије и ремонта убојних средстава. Посебан проблем су представљали одржавање, ревизија и ремонт муниције и осталих експлозивних средстава односно тзв. убојних средстава. У циљу решавања овог проблема 21. X 1950. од дела опреме којом је располагао **В. з.** у Крагујевцу, односно „Црвена застава", формиран је Технички ремонтни завод у Крагујевцу (ТРЗК), који је извршио ремонт стотине хиљада метака и експлозивних средстава наоружања Југословенске народне армије односно данас Војске Србије. ТРЗК је специјализована, савремено опремљена војна установа у саставу Министарства одбране Републике Србије, са високо развијеном технологијом и искуством рада на генералном и техничком одржавању убојних средстава за потребе оружаних снага. ТРЗК једини на територији Србије, а некада и СФРЈ, има заокружен систем одржавања убојних средстава. Кроз контролна испитивања и испитивања хемијске стабилности барута врши се надзор квалитета ускладиштених убојних средстава, од муниције за лично наоружање преко артиљеријске муниције свих калибара, мина свих врста, до невођених ракета за вишецевне лансере, а на основу добијених резултата предлаже и реализује њихово одржавање. ТРЗК израђује убојна средстава помоћне намене: вежбовна, маневарска, школска, опитна. Ова убојна средства су намењена за вежбање, обуку и извођење појединих врста испитивања убојних средстава или његових елемената, оружја, оруђа, лансера и других система. У сарадњи са Војнотехничким институтом освојена је израда низа елемената убојних средстава као што су: генератор гаса за метак 130 мм и 155 мм, израду елемената бомбе ручне, детонаторске појачнике за мине 82 мм и 120 мм (од ТНТ и флегматизованог хексогена), израда амбалаже за микропаковања (упаљач, бомба детонатор) и др. За потребе наручиоца ТРЗК врши пројектовање, израду алата и уређаја за одржавање убојних средстава, комплетних технолошких линија, као и пренос технологије, стручну помоћ и надзор. Велико искуство које ТРЗК има у реализацији свих нивоа одржавања убојних средстава, као и развијени капацитети за пројектовање и израду алата и уређаја који су намењени за ове специфичне технолошке процесе, омогућили су квалитетан инжењеринг у овој стручној области.
ЛИТЕРАТУРА: А. Стаматовић, *Војни производни погони: прва савремена индустрија у Србији (1804–1878)*, *ПИНУС*, *Записи*, Бг 1997, 6; *Војна привреда друге Југославије, 1945*–*1991*, Бг 2001; С. Крстић, *Технички ремонтни завод*, Бг 2007.
Јанко Виличић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНОТЕХНИЧКИ ИНСТИТУТ
**ВОЈНОТЕХНИЧКИ ИНСТИТУТ**, прва и највећа војна научноистраживачка установа у Србији, саставни део Министарства одбране Владе Србије. **ВТИ** је oснован у Београду наредбом начелника Генералштаба Југословенске армије 1948, са задатком да проучава наше и страно наоружање и опрему, да пројектује и разрађује документацију и у сарадњи са нашом индустријом организује производњу новог и усавршеног постојећег наоружања и војне опреме (НВО), да ствара и усавршава стручни и научни кадар, да сарађује са сродним цивилним установама и ради све друге задатке из области војне технике. Послујући једно време као Управа за војнотехничка истраживања и развој ЈНА, **ВТИ** од 1973. ради као јединствена истраживачко-развојна целина за копнену војску (**ВТИ** КоВ), а посебно се организује Технички опитни центар. У то време **ВТИ** је имао у свом саставу више сектора (за класично наоружање, за ракетно наоружање, за материјале и заштиту, за електронику, за НХ заштиту, за документацију и информације), као и потребне помоћне службе. Организација **ВТИ** се даље развија, и у 1987. постоји девет истраживачких сектора и више самосталних одељења, усмеравајући свој рад све више на развој сложених система НВО, као и на широку сарадњу са одговарајућим цивилним научним и образовним установама. Данас **ВТИ** располаже са 22 савремене лабораторије. Неке од њих су од међународног значаја, неке су јединствене на подручју Балкана, а већина превазилази војни значај и могу се сматрати националним ресурсом Републике Србије. У свом вишедеценијском и веома успешном раду, у **ВТИ** је пројектована и у нашим фабрикама организована производња великог броја средстава НВО (преко 1.300 средстава до 2011. је у оперативној употреби у Војсци Србије). Треба да се истакне брдски топ 76 мм М48 (1949, који је ушао у наоружање и других армија); полуаутоматска и аутоматска пушка калибра 7,62 мм М59 и М70 (крајем 50-их); противоклопни топ 100 мм ТОПАЗ (1984); четвороцевни ПА митраљез 12,7/4 и касније четвороцевни бродски топ 20/4 М75 (средином 70-их); бестрзајни топ 82 мм М60А; хаубица-топ 152 мм М84 (1984); лаки минобацач 120 мм са активно-реактивном мином М74 (1979); ручни бацачи ракета М79 ОСА и М80 ЗОЉА; самоходни вишецевни лансери ракета ОГАЊ и касније ОРКАН (крајем 80-их); противоклопно лансирно оружје ПОЛО-М83 са системом вођења ракета МАЉУТКА; наоружани хеликоптер ХН-41М са ракетама МАЉУТКА и самовођеним ракетама СТРЕЛА – 2м (1978); ракетни мотори ПЛАМЕН, СКАКАВАЦ, ОГАЊ, МУЊА; тенк М-84, који је продаван на многим тржиштима у свету (80-их); оклопни транспортер М-60А и борбено возило пешадије БВП М-80 (средином 80-их), које је било на нивоу најбољих конструкција возила овог типа у свету, и многи други. Новом трансформацијом Војске Србије **ВТИ** је интегрисан са Ваздухопловно-теничким институтом из Жаркова и задужен је за истраживања и развој наоружања и војне опреме за сва три вода војске Србије: Копнена војска, Ратно ваздухопловство и Противваздушна одбрана и Ратна морнарица. У току је развој нових средстава, међу којима посебно треба да се истакну самоходна хаубица 122 мм СОРА, самоходни вишецевни модуларни лансер ракета ЛРСВМ, тактичка беспилотна летелица великог домета, авион ЛАСТА и други. Оснивањем Универзитета одбране 2011, који је објединио Војну академију и Војномедицинску академију, **ВТИ** је постао саставни део овог Универзитета. За све ове задатке институт је окупио велик број врсних стручњака и научника, а запошљава неколико десетина лица са највишим научним и наставним звањима. Осамдесет одсто запослених **ВТИ**-а чини истраживачки кадар. Да би даље ширио кадровске потенцијале, институт је иницирао оснивање Катедре за војно машинство на Машинском факултету у Београду, а највећи број професора је био са **ВТИ** (Б. Станисављевић, М. Опачић, Ј. Тривунац, Ђ. Јауковић, Б. Ћатиповић, О. Вучуровић, А. Стаматовић, Ј. Виличић, Д. Драшковић, С. Миновић, Ј. Мандић, М. Секулић, и др.).
ЛИТЕРАТУРА: *40 година Војнотехничког института КоВ*, Бг 1988.
Јован Тодоровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈНУК
**ВОЈНУК**, припадник војних јединица Османског царства састављених од хришћанског становништва, најчешће влаха-сточара и ситног племства. У османски војни систем ова установа уведена је после Маричке битке 1371. за време султана Мурата I и била је распрострањена у словенским областима империје – нарочито у Бугарској, Србији и Босни од средине XV до XIX в. **В.** је могао бити обичан и царски. Обични је имао обавезу учешћа у ратним походима, док је царски **в.** бринуо о царској коњушници, коњима и ливадама и био под командом дворских службеника. Термин је словенског порекла, а због употребе арапског писма у турским документима могуће је различито читање и транскрибовање ове речи – војнак, војнук, војнејк, војнок, војник, множина војнугâн. **В.** је за своју службу добијао на коришћење земљишне поседе – баштине на које, за разлику од остале хришћанске раје, није плаћао порезе. Припадници ових јединица су порезе плаћали једино уколико су користили земљишне поседе изван додељених баштина и уколико су имали више од 100 оваца. Баштине се нису могле наслеђивати, него су даване искључиво новим **в.** који су могли бити синови или браћа **в.** који су их уживали. Поред сталних **в.** постојала је и војнучка резерва (voynuk zevaidi) из које су попуњавана упражњена места. Погинулог или онеспособљеног **в.** замењивали су синови или браћа, а уколико их није било, долазили су са стране. Војнучки одреди су се састојали од три-четири **в.** и називали су се копље (gönder), будући да су **в.** били наоружани кратким копљем. На једног **в.** долазила су по двојица-тројица помоћника или јамака. Најнижи војнучки чин био је лагатор. Више војнучке старешине биле су черибаше и војнучки санџак-бегови, а обично су били муслимани, за разлику од лагатора који су били хришћани. Институција **в.** била је накратко укинута ферманом из 1691. да би поново била обновљена 1693. Припадници ових јединица су били посебно значајни у пограничним деловима царства јер су вршили граничарску службу, извиђање и осматрање. Турски дефтери потврђују да је војнучка организација у српским крајевима била врло широка. У Смедеревском санџаку у XV в. сваких пет кућа давале су једног **в**. Дефтер Крушевца из 1516. наводи 1.000 **в.** оклопника.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђурђев, „О војнуцима", *ГЗМ*, 1947, 2; Х. Иналџик, „Од Стефана Душана до Османског царства", *ПОФ*, 1953, 3–4; О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији 1459-1683*, Бг 1974; М. Z. Pakalin, *Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü*, 3, İstanbul 1983.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈСКА
**ВОЈСКА**, село у Поморављу, на десној страни долине Велике Мораве, у Багрданској клисури. Локалним путем је повезано са општинским средиштем Свилајнцем, који је 20 км северније. Насеље је збијеног типа, изграђено је у долини Капетановог потока (десна притока Велике Мораве) и на његовој плавини на 110 до 160 м н.в. Распоред улица је линеаран и мрежаст. Историјски извори га помињу од 1467. Староседеоци су пореклом из Старе Србије, околине Врања и Зајечара. Током друге половине XX в. број становника је смањен за две петине, чему је у знатној мери допринео одлазак на рад у иностранство. Године 1953. било је 1.688, 2002. 1.050, а 2011. 837 становника (99,5% Србa). Пољопривредом се бавило 76,7% активног становништва. У селу су православна црква, основна школа, библиотека, задружни дом, месна канцеларија, коју користи и суседно село Мачевац и здравствена станица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈСКА
**ВОЈСКА**, недељни војни лист који је у Београду излазио 1992–2005. Настао у мају 1992. спајањем редакција дотадашњих војних листова *Фронт* и *Народна армија*, а штампан је као основно и најважније издање Новинско-издавачког центра *Војска*. Током више од 13 година непрекидног излажења објављено је укупно 710 бројева листа. Редакција листа била је подељена на војни и друштвени сектор. Располагала је снажним техничким апаратом подршке, фотоцентром и развијеном дописничком мрежом у земљи. У изузетно неповољним војним, политичким и друштвеним околностима успела је да испрати све најважније догађаје у држави и војсци преносећи вести из земље и иностранства, коментаре међународних збивања, дајући прилоге и репортаже о животу, раду, активностима и проблемима команди, јединица, установа и школа Војске Југославије, публикујући интервјуе и фељтоне и објављујући новости из страних армија. Поред информативног, лист је био и васпитног и забавног карактера. Превасходно је био намењен официрима, подофицирима и војницима, али и информисању грађанства о војсци и систему одбране. Током агресије земаља НАТО на СР Југославију 1999. објављено је 40 посебних ратних издања која су садржавала информације о одбрани, отпору, ратним разарањима, подвизима појединаца, страдању цивила, ратним злочинима, повредама међународног ратног права и међународним реакцијама на збивања у вези с нападом на Југославију, као и репортаже из ратних јединица. Одлуком министра одбране **В.** је престала да излази 8. IX 2005, прерастајући у новопокренути двонедељник *Одбрана*.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић (ур.), *Истином против агресије. Сведочанство о одбрани и отпору*, Бг 1999.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈСКА СРБИЈЕ
**ВОЈСКА СРБИЈЕ**, оружана сила државе Србије. Основно обележје оружане силе у Србији XIX в. био је паралелизам проистекао из доба Устанака. Током наредног периода два њена вида – Стајаћа и Народна војска (милиција) наставилe су своје постојање. У првом периоду, до стицања независности примат је носила Народна, док ће након тога у Краљевини приоритет углавном припасти Стајаћој војсци.
**Период 1830–1912.** Мада су извесни војни облици у виду Уписаних пандура тј. солдата постојали и пре 1830, проглашење Хатишерифа носило је собом и формално право да се у Србији, у циљу очувања реда, могу држати извесне мање јединице. Користећи ово кнез Милош је само неколико месеци након тока, од 149 изабраних младића, образовао прву јединицу Пешачке гарде или Кадета. Наредне године, под вођством Јосифа Шлезингера, образован је и војни оркестар. Уследило је образовање друге јединице гарде, као и коњичког ескадрона. Артиљерија, као трећи војни род, уведена је касније, 1836, након Милошеве посете Цариграду, где је од султана на поклон добио шест топова. Даља разрада војне организације Србије током 30-их година донела је и прву војну поделу земље у оквирима четири војне команде из којих је две године касније, 1837, као нова, пета, изузета варош Београд. Целокупне трупе у Кнежевини Србији 1838. досезале су бројку од 2.417. војника и официра. Стални кадар током низа наредних деценије, неће се значајније увећати, па ће његов број сврстан у четири батаљона пешадије, две артиљеријске батерије, два ескадрона коњице и чету инжењерије изнети тек 3.529 људи.
Уставобранитељски систем, почетком 50-их, донео је у Србију неке од најзначајнијих војних установа. Прва од њих била је Артиљеријска школа, а друга Тополивница, односно Војни завод у Крагујевцу. После неколико неуспешних покушаја у Београду је марта 1850. под управитељством Фрање Заха отворена Артиљеријска школа, будућа Војна академија из које је пет година касније изашло првих десет официра. Три деценије потом, 1880. установа ће и званично постати Војна академија, при чему ће Нижој бити придодата и Виша школа. Насупрот унапређењу ранга установе број уписника, упркос извесном порасту, остаће и даље мали. Тако ће просечна класа до самог краја XIX в. бројати тек тридесетак питомаца док ће укупан број до 1914, укључујући и оне на школовању (укупно 46 класа), изнети 1960.
Друга, нешто млађа, установа била је Тополивница у Крагујевцу којој је, слично Војној академији, такође претходио један неуспешан покушај оснивања. Пет година након овога, 27. Х 1853, под вођством мајора тополивца Шарла Лубрија изливен је успешно први топ чиме је ова установа и званично започела свој рад. Ливење топова, као и каснији рад на стрељачком наоружању, захтевало је и стручну радну снагу, због чега је већ октобра наредне године при Тополивници, основана и Занатлијска, касније Војнозанатлијска школа, која ће са извесним прекидима радити све до 1941.
Оснивање двеју војних школа, Артиљеријске и Занатлијске, представљало је тек почетак војношколског система, пошто се од краја 80-их њима придружило још неколико ових установа. Углавном су то биле подофицирске школе, укупно њих четири, (пешадијска, артиљеријска, инжењеријска и коњичка), а слична пракса у виду средњих стручних школа (санитетских и ветеринарских) настављена је и у првој деценији XX в.
Даљи развој војних институција збио се током шездесетих година XIX в., а један од главних чинилаца овог процеса било је Министарство војно. Међутим, иако је његов континуиран рад започет тек у време друге владавине кнеза Михаила, у мају 1862, до те године забележена су већ два краткотрајна покушаја његовог оснивања. Први је био током Устанка, 1811, а други у доба владавине кнеза Милоша 1834. И у наредном периоду било је установа које су барем делимично вршиле улогу Министарства војног. Прва од њих била је Војно-полицајна канцеларија основана 1837, која је већ следеће била подељена на два одељења – Главни војни штаб и Главни комесаријат. Наследник Канцеларије, од 1859. до 1862. била је *Главна војна управа*, која је за разлику од претходне била изузета од јурисдикције министра унутрашњег дела и тиме непосредно подређена кнежевској власти. Закон о Централној државној управи из 1862. предвидео је оснивање Министарства војног, које је у својој првој фази имало најпре три, потом четири одељења. Коначно, од 1883. број одељења досегао је осам с тим што су нека од њих, током целог наредног периода, превођена односно враћана, било Главном генералштабу, било Команди активне војске. Промена министара, од првог, Хиполита Мондена, такође је била честа. До 1918. било их је укупно 35 од којих је половина била на функцији и по више пута.
Друга тековина из 60-их година био је Закон о народној војсци којим је ова већ традиционална институција, по први пут правно регулисана. Њоме су сви мушки грађани од 20 па до 50 година старости подлегали општој војној обавези и били сврстани у две класе. Прва класа била је у доби од 20 до 35, док су другу (резерву) сачињавали мушкарци од 35, закључно са 50 година старости. Подела Народне војске предвиђена је према територијалном начелу у оквиру пет команди од којих се свака делила на три до пет војних срезова (укупно 17). Број срезова одређивао јe број пешадијских пукова, ескадрона коњице и одељења инжењерије, док су за артиљеријску послугу (6 батерија) предвиђени само грађани Београда и Крагујевца. Овим је, барем формално, војска знатно увећана пошто је само прва класа бројала преко педесет хиљада војника. Три године касније, 1864. два вида оружане силе, Стални кадар и Народна војска, новим законом о устројству војске постављена су под исти законски оквир.
Изградња војске, поготово у овом периоду, представљала је огроман материјални трошак односећи понекад (1864) више од две трећине целокупног државног буџета. У каснијим раздобљима ови издаци су у опадању, а најмањи, само 17% државног буџета учињен је 1891. После тога, у наредне две деценије, средства за војску углавном су била идентична, односећи просечно четвртину целокупног буџета.
Устанак у БиХ и припреме за рат са Турском узроковали су и стварање посебне комисије, захваљујући чијем је раду по први пут, у јануару 1876, устројен Главни генералштаб који је, иако непотпун, одмах након објаве рата добио функцију Штаба главне команде. Начелно у миру, Генералштаб је био орган Министарства војске, у чији је састав осим Опште канцеларије (персонални послови), улазило још три одељења (Оперативно, Географско и Историјско). Касније Уредбе (из 1884, 1896, 1898, 1900, 1902), као и њихове измене, углавном нису промениле ову структуру, осим што су поједина одељења, због обима послова, разврставана на све већи број одсека. Тако је Оперативно од 1884, подељено на два одсека (Унутрашњи и Спољашњи), а Географско на четири (Географско-статистички, Тригонометријски, Топонометријски и Топографски). Нека одељења и одсеци касније су поново спајани, а често и превођени у Министарство војно и Команду активне војске, па је због овог у два наврата, 1898–1900. и 1902, Генералштаб бивао и формално укинут.
У историјату оружане силе Краљевине Србије 80-е године представљале су прекретницу, при чему се не мисли само на модернизацију артиљеријског парка. Куповина новог стрељачког наоружања (Мauser М-80) била је још значајнија пошто је нова модерна пушка донела собом и трајну оријентацију на овај систем, који ће у разним облицима или изменама, страним и домаћим, опстати све до почетка седме деценије XX в. Ипак, највећа тековина овог периода била је коначно разрешење организационог питања пошто се дилема, односно паралелизам Стајаће и Народне војске (милиције) провлачио у Србији још од времена Првог устанка. Оличење тога био је нов Закон о устројству војске из 1883, који је, уз већ ранију, у миру заправо само номиналну војну обавезу, увео и редовно служење војног рока. Оно је започињало са навршених 20 и трајало две године (Стални кадар), после чега је обвезник, све до своје 30. године, припадао најпре Првом (Редовна војска), затим Другом и коначно Трећем позиву (до навршене 50.). Овај систем, са извесним померењима годишта, остао је све до балканских ратова, с тим што је Законом из 1901. уведена и Последња одбрана за мушкарце млађе од 20 и старије од 45 година. Исти закон увео је и нову формацију војске, којим су укинути корпуси, а заведене дивизије тј. дивизијске области (5). Свака од области у рату је давала 5 дивизија Првог и исто толико Другог позива. Дивизија је била састављена од по три пешадијска, једног артиљеријског пука и пратећих јединица и команди, а сваки од пешадијских пукова имао је у свом саставу по четири батаљона. У миру пак, формација је била знатно мања, обухватајући само 20 пукова са по два, а касније са још по једним (гардијским) батаљоном.
Хронолошки кратка, али по динамици и последицама врло значајна била је фаза реформе спроведена 1897–1900. У том раздобљу, под вођством бившег краља Милана, сада на положају команданта Активне војске, дошло је до знатних измена, како у домену хијарархијске структуре и формацијског састава, тако и оних везаних за техничко унапређење. Најважнија промена била је она везана за структуру старешинског састава.
Хијерархијски гледано, највећа измена тицала се поновног установљења, трећег по реду, Команде Активне војске. Ова установа постала је најзначајнији војни орган преузевши делимично компетенције како Министарства војног, тако и Главног генералштаба. Друга од структуралних промена била је укрупњавање формацијских састава. Тако је током 1896–1899. 20 пукова Сталног кадра сведено на свега 15, али су при томе уместо 2 сада имали 4 батаљона тј. укупно 60. Техничко опремање углавном се свело на куповину 90.000 брзометних пушака (Маузер М-98), као и поруџбину 44 нова артиљеријска оруђа. Старешинском кадру посвећена је ипак највећа пажња. Уз једну нову, четврту по реду, подофицирску школу, знатно је проширен и упис на Војну академију, при чему је дужина школовања са три скраћена на само две године. Због тога су класе (30–32) школоване у овом периоду биле знатно бројније од ранијих, чиме је дотадашњи мањак активних старешина барем делимично био попуњен.
За војску у Србији Закон о Устројству војске из 1883. био је камен међаш. Нови закони из 1886. и 1901, као и њихове многобројне Измене и допуне (1885, 1890, 1895, 1896, 1897, 1898, 1900, 1904) представљали су само даљу разраду војне организације која ће уз минорне промене опстати све до почетка ратова 1912. Сви остали проблеми, чак и након промене династије, биће углавном техничке природе, у смислу даље набавке стрељачког наоружања или увођења нових војно-техничких достигнућа (балони, авиони, аутомобили). Ипак, у неким случајевима (→ Топовско питање), набавка новог наоружања имаће и своје крупне политичке последице.
Милић Ј. Милићевић
**Период 1912–1918.** У епоху ратова за ослобођење и уједињење (1912–1918) Војска Краљевине Србије је ушла интензивно организационо, формацијски, кадровски, доктринарно и материјално припремана између 1906. и 1912. Септембра 1912, пред избијање рата с Турском, потпуно су мобилисани први и други позив, као и делимично трећи позив. Формирано је по пет дивизија првог и другог позива, као и једна коњичка дивизија, док је од претичућег људства првог позива формирано још шест прекобројних пешадијских пукова, који су ушли у састав дивизија оперативне војске и Моравске бригаде. Оперативна војска је груписана у четири стратегијске групације и један здружени одред који су оперисали на кључним операцијским правцима. Прва армија као најјача стратегијска групација је оперисала на Кумановском правцу са задатком извођења одлучујуће битке на Овчепољској висоравни. Заједничка Друга армија, која је у свом саставу имала и једну бугарску дивизију, кретала се на споју бугарског и српског дела фронта; Трећа армија је наступала на правцу Косова и Метохије, а Ибарска војска у правцу рашке области, док је Јаворска бригада наступала као потпора Ибарској војсци уз осигурање границе са Аустроугарском. Брза победа над Турском је суштински показала борбене квалитете српске војске. У рат с Бугарском наредне године **В. С.** је ушла с истоветном организацијом. Изузетак је представљало формирање посебних снага за осигурање новоуспостављене границе с Албанијом. Након демобилизације по окончању Другог балканског рата отпочео је рад на новој организацији **В. С**. Реорганизација је спровођена на бази искустава из минулих ратова. На територији новоослобођених области је образовано пет нових дивизијских области: Ибарска са седиштем у Новом Пазару, Косовска са седиштем у Приштини, Битољска са седиштем у Битољу, Вардарска са седиштем у Скопљу и Брегалничка са седиштем у Штипу. Највећи део кадровских трупа је био концентрисан на територији „нових области". Упади албанских наоружаних група, који су започели већ у септембру 1913. и трајали до пролећа 1914, захтевали су ново војно напрезање Србије и делимичну мобилизацију трупа првог позива на територији Шумадијске и Дринске дивизијске области.
Започети послови у циљу реорганизације војске нису у потпуности завршени до почетка I светског рата. На почетку рата је поново образовано по пет пешадијских дивизија првог позива и једна посебна коњичка дивизија, а од прекобројних пешадијских пукова је формирана Комбинована дивизија. Дивизије су груписане у три армије. Најзначајнија Друга армија је концентрисана у дубини територије са задатком интервенције на кључном операцијском правцу, док је Прва затварала моравски, а Трећа дрински правац. Ужичка војска дејствовала је на ужичком правцу. Бриљантне победе на Церу и Колубари су поново показале изузетне оперативне квалитете Војске Краљевине Србије. Инвазија Аустроугарске, Немачке и Бугарске на Србију у јесен 1915. приморала је српску војску на повлачење према албанском приморју. Одступни марш-маневар је изведен уз упорне борбе и изузетно високе губитке. У пролеће 1916. је извршена нова реорганизација. Од постојећег људства је формирано шест пешадијских дивизија (Дринска, Дунавска, Моравска, Тимочка, Шумадијска и Вардарска), као и посебна коњичка дивизија, које су сврстане у три армије. Војска је добила француско наоружање и војну опрему. Услед претрпљених великих губитака у операцијама на Солунском фронту и немогућности попуне услед окупације целокупне државне територије током 1917. је извршена нова реорганизација. Укинути су четврти пукови у дивизијама, уз смањење бројног стања постојећих батаљона. Истовремено је укинута и Трећа армија, а њене дивизије су ушле у састав преосталих армија. Доласком југословенских добровољаца из Русије на Солунски фронт Вардарска дивизија је попуњена добровољцима и преформирана у Југословенску дивизију. У таквом стању српска војска је дочекала пробој Солунског фронта и извела победоносне операције које су резултирале стварањем југословенске државе.
Настанком југословенске државе престала је да постоји Војска Краљевине Србије. Како је српска држава своју државност уградила у темеље југословенске краљевине, нова војска је настала организацијско-формацијским и кадровским проширењем постојеће оружане силе Краљевине Србије. Њена ратна искуства, доктрина, систем попуне и мобилизације, виши командни кадар, наоружање и војна опрема, систем означавања, изглед униформе и традиције су преузети из српске војске. Уз одређене измене и неопходно временско прилагођавање, искуства и традиције српске војске су представљали једно од најбитнијих обележја југословенске војске све до априлског слома Краљевине Југославије 1941. У социјалистичкој Југославији је дошло до формалног раскида са војним традицијама српске војске, али су дуги низ година, неприметно и без формалног признања њена ратна искуства, посебно у домену стратегије и система мобилизације, суштински била уткана у војну теорију и праксу југословенске оружане силе.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/007-iii-t-srpska-vojska-u-prvom-svetskom-ratu-tabla-1.jpg)
**Период од 2006.** Нестанком Државне заједнице Србије и Црне Горе маја 2006, Република Србија је обновила сопствену државност. Од јединица, команди и установа дотадашње заједничке војске образована је **В. С**. Истовремено је убрзан и процес реформи започет још 1992. Савремена **В. С.** је дефинисана као оружана сила система одбране и носилац оружаног супротстављања војним облицима угрожавања безбедности државе. Организована је на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу и у команде, јединице и установе. Начелно је чине видови, родови и службе. Попуњава се професионалним и резервним саставом. Потпуно је професионализована почетком 2011. Мисије Војске су: одбрана државе од спољног оружаног угрожавања; учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету; подршка у случају природних непогода и катастрофа. Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра. Видови **В. С.** су Копнена војска и Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана, а родови: пешадија, оклопне јединице, артиљерија, инжињерија, артиљеријско-ракетне јединице за противваздухопловна дејства, авијација, речне јединице и јединице за електронска дејства. Службе се деле на опште и логистичке. Опште су: кадровска, телекомуникацијска, обавештајна, безбедносна, информатичка, атомско-биолошко-хемијска, ваздушно осматрање и јављање, геодетска, правна, финансијска, метеоролошка и навигацијска служба а логистичке су: техничка, интендантска, санитетска, саобраћајна, ветеринарска и грађевинска служба. На челу Војске се налази Генералштаб као највиши стручни и штабни организациони део **В. С.**, надлежан за њену припрему и употребу у миру и рату. Јединице директно потчињене Генералштабу су: Гарда, Централна логистичка база, Бригада везе и центар за електронска дејства. У саставу Генералштаба **В. С.** налазе се: Здружена оперативна команда, као и управе за људске ресурсе (Ј-1), обавештајно-извиђачки послови (Ј-2), оперативни послови (Ј-3), логистика (Ј-4), планирање и развој (Ј-5), телекомуникације и информатика (Ј-6), обука и доктрина (Ј-7), одељење за финансије (Ј-8) и цивилно-војну сарадњу (Ј-9), као и Управа војне полиције. Здружена оперативна команда надлежна је за руковођење и оперативно командовање Војском. Оперативну команду чине представници осталих целина Генералштаба, а по потреби и команде оперативних нивоа, како би се успешно планирала и објединила интервидовска дејства различитих састава Војске, али и осталих елемената система одбране Републике Србије. Команда припрема документа и планове за командовање јединицама Војске у операцијама, које су одговор безбедносних структура земље на актуелну кризу.
Копнена војска је најмасовнији и најстарији вид војске. Њена организација, састав, оружје и опрема прилагођени су додељеним мисијама и задацима **В. С.**, пре свега за дејства на копну. Копнену војску чине четири здружене бригаде, артиљеријска бригада, специјална бригада, речна флотила, као и више мањих јединица намењених за обезбеђење командовања и логистичку подршку. Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана је вид Војске који обједињује родове и службе чији су организација, састав, оружје и опрема прилагођени за извођење борбених дејстава по циљевима у ваздушном простору и на земљи. Чине га две ваздухопловне бригаде, по једна бригада намењена за ваздушно осматрање и јављање и противваздухопловна дејства, као и неколико јединица намењених за обезбеђење система командовања и подршку. Командa за обуку формирана је 23. IV 2007, од делова јединица Оперативних снага, Копнених снага и Ваздухопловства и ПВО. Тиме је извршено обједињавање седам територијалних центара за основну обуку и пет центара за стручноспецијалистичку обуку видова, родова и служби (КоВ, В и ПВО, АБХО, логистике, везе и информатике). Данас се у саставу Команде за обуку, поред центара за обуку, налазе и команде за развој територијалних бригада, полигони за обуку и стрелишта. Команда за обуку је смештена у Београду, а центри за обуку и команде за развој територијалних бригада налазе се у Сомбору, Панчеву, Јакову, Ваљеву, Зајечару, Крушевцу, Лесковцу, Пожаревцу, Батајници и Горњем Милановцу.
Александар Животић
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; Н. Б. Ракочевић, *Ратни планови Србије против Турске од вожда Кара-Ђорђа до краља Петра*, Бг 1933; Р. Марковић, *Војска и наоружање Србије кнеза Милоша*, Бг 1957; Б. Богдановић, *Пушке*, Бг 1990; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935*, Бг 1994; Љ. Поповић, М. Милићевић, *Министри војни кнежевине и краљевине Србије 1861–1918*, Бг 1998; В. Иветић, *Начелници Генералштаба, 1976–2000*, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, *Реформа Војске Србије 1897–1900*, Бг 2002; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007; Група аутора, *Обука српске војске 1804–1918*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈСКОВА
**ВОЈСКОВА**, село у Босанској Крајини, у Републици Српској, на северној падини планине Козаре. Слепим локалним путем, дугим 14 км, повезано је с општинским центром Козарском Дубицом. Насеље је изграђено у долини Ријеке, једног од изворишних кракова Раковице (десна притока Уне). Оно је дисперзивног типа и чини га неколико међусобно удаљених заселака. Централни заселак је Ријека у којем је основна школа. Године 1921. **В.** је имала 816 становника и сви су били православци. Године 1948. популација је смањена на 754, а до 1991. на 442 члана, од којих 59% Срба, а 38% је сврстано у групу „остало и непознато".
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈТАНОВИЋИ
**ВОЈТАНОВИЋИ**, властеоска породица из Драчевице, приближније из de villa S. Nikolai, јавља се први пут у изворима 1378. са поменом Vrayach Voytanouich-а. Дубровчани су 1419. писали Влкцу Војтановићу и његовој општини поводом примања у грађанство његовог брата Радосава. Услов је био да не учини ништа против свог господара Сандаља Хранића, који је за њега имао „почтене речи и велике хвале". Након војводине смрти Млечани из Котора 1435. су хтели да се прошире и на Нови. То су спречили Дубровчани уз снажну помоћ извесног новског властелина Вукца Гојатановића, оданог Стефану Вукчићу. Године 1451. у истој дубровачкој жалби скупа се спомињу и Радосављеви синови Богдан, Санко и Обрад, те извесни Радич Војтановић и његов син Радоња. Ранији помен „општине" те дуго трајање презимена упућује на снажне патримонијалне везе унутар ове породице.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I, Бг – Ср. Карловци 1929.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба*, Бг 1964; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЈШТАТИК
**ВОЈШТАТИК**, дажбина коју су поданици манастирских властелинстава плаћали у XV в. у замену за обавезу опремања војске и учествовања у војним походима. Јавља се, а вероватно је и настала, у областима под влашћу Бранковића. Начин творбе именице – од српске основе и грчког суфикса -τικος – упућивао би на византијско порекло. У земљама Лазаревића изгледа да је исту сврху имала дажбина под називом војница. У имунитетским формулама манастирских повеља Лазаревића и Бранковића ове две дажбине замењују старији општи појам војске, којим је означавана обавеза војне службе. Према пореклу и генези, изгледа да војница и **в.** у неким повељама још увек задржавају изворно значење војне работе. У оним повељама где се и даље изричито наводи обавеза војске, „у Турке" или под деспотовом командом, нема помена **в**. Основна дажбина за подмирење ратних расхода, разрезана на све поданике, биле су унче. Господин Ђурађ Бранковић ослободио је 1428. манастир Св. Пантелејмона на Атосу плаћања зимских унчи и соћа за поседе у његовој држави, *а што су унче летње војштатик, оно да се сабира у кућу господства ми да се тиме опрема војска*. Овако срочена одредба наводила је научнике на закључак да је **в.** истоветан са летњим унчама. Изгледа, међутим, да је писар пропустио да напише везник *и*, тј. да је руски манастир за поседе у српској држави морао давати и општу дажбину за војску и порез за ослобађање од војне обавезе, као што је био случај и на другим властелинствима у то време.
ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, *Доходак царски*, Бг 1956; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; А. Веселиновић, „Војска у средњовековној Србији", *ВИГ*, 1994, 1–2; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОКАЛИ → САМОГЛАСНИЦИ
**ВОКАЛИ → САМОГЛАСНИЦИ**
# ВОКАТИВ
**ВОКАТИВ** (лат. *vocare*: звати, дозивати), у морфологији, именски облик који се код именица јавља с различитим облицима, док је код придева и придевских заменица једнак са њиховим номинативом. Облици **в.** једнине (а) именица м. р. на сугласник, по правилу, граде се (1) наставком *-е* (*с*+*не*, *човече*, *учениче*, *др*\#*же*, *душе*, *стр*+*че*, *кн*"*же*), тј. (2) наставком *-у* (*младићу*, *кр*)*љу*, *ковачу*). Ипак, у српском књижевном језику јављају се и дублетни облици **в.** (*писаре* ≈ *писару*; *Милоше* ≈ *Милошу*), као и облици **в.** једнаки номинативу (драги *Новакове* ≈ драги *Новаков*; драги *Предине* ≈ драги *Предин*). (б) Именицe ср. р. имају **в.** једнине једнак номинативу (*чедо* моје; *с*6*ло* моје; *дêте* моје л"п*ō*; *пиле* моје *л*"*пō*). (в) Именице ж. р. на *-а* граде **в.** једнине (1) наставком *-о* (др)г*ā* *жено*, наш*ā* *кућо*; др)г*ā* *с*"*ко*, др)г*ā* *бако*; л"п*ā* *птицо*, др)г*ā* *лýталицо*), одн. (2) наставком *-е* (др)г*ā* *пријатèљице*, др)г*ā* *лýталице*). Ипак, граматике књижевног језика наводе и дублетну употребу облика **в.** једнине – када се поред облика с вокативским наставком **в.** јавља и с обликом који је једнак номинативу, нпр.: од *ага* – *аго* и *ага*, од *владика* – *владико* и *владика*, од *судија* – *судијо* и *судија*, од *Маја* – *Мајо* и *Маја* и сл. Посебно је лексички условљена употреба наставка *-о* и *-а* код имена, па је **в.** и женских и мушких имена с номинативом на *-а* најчешће једнак номинативу, нпр.: од *Марија – Марија*, од *Никола – Никола*. Код имена на суфикс *-ица* уочава се и родна дистинкција: имена женских лица увек су са наставком *-е* (*Милице*, *Зорице*), док имена мушких лица могу имати дублетне облике **в.** (од *Радојица – Радојице* и *Радојица*). Код географских имена са завршетком *-ка*, будући да су она поименичени придеви, **в.** је редовно једнак номинативу (*Француска! Рашка!*). (г) Именице ж. р. с номинативом на сугласник као једнински вокативни наставак имају *-и*: л"п*ā* *ноћи*, м:*јā* *љýбави*.
Облици **в.** множине именица са системском множином једнаки су облицима номинатива (*ученици*, *сестре*, *ковачи*; *чеда*, *села*; *ноћи*, *љубави*). Код именица са суплетивном множином **в.** има облик једнине именице која означава множину, па придевске речи уз њих конгруирају као уз именице м. р. на сугласник (*љ*\#*ди* м:ји добри; *пилићи* м:ји добри), одн. ж. р. на *-а* и *-ø* у једнини (*децо* м:ја л"п*ā*; *пилади* м:ја л"п*ā* – као *сестро* м:ја л"п*ā*; *љýбави* м:ја л"п*ā*).
У синтакси **в.** није прави падеж јер не означава граматичке односе међу деловима синтагме, тј. реченице. У дискурсу **в.** се употребљава као облик именске речи са (дозивном) службом скретања пажње саговорнику на садржај реченице. Интонационо је издвојен од реченице којој (делимично) припада, независно од места у тој реченици (*Жено*, што бледиш, где је дете моје? – Мислим, *колеге*, да треба размислити о операцији. – О томе је требало раније мислити, *господо посланици*!) и у писању се одваја запетом од осталог дела исказа. **В.** именица које не значе живо има експресивну функцију (*Београде*, мој бели лабуде; *Добра земљо моја*, лажу).
У језику фолклора **в**. се налази и у (а) функцији граматичког субјекта: Нетко бјеше *Страхинићу бане*, односно и у (б) функцији именског дела предиката: Мисли јадан да *је* *горски вуче*. Такву његову употребу лингвисти тумаче захтевима версификације – облик номинатива наведених синтагми имао би мањи број слогова од њиховог **в.**, који задовољава десетерац, тј. стих тих песама, при чему његову употребу (а не употребу неког зависног падежа) омогућује и чињеница што је он значењски празан – не означава никакве односе речи у синтагми, тј. реченици.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик*, I–II, Бг 1986; *Српски језик на крају века*, Бг 1996; А. Белић, *Општа лингвистика*, Бг 1998; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: Проста реченица*, Н. Сад – Бг 2005; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, *Граматика српског језика за гимназије и средње школе*, Бг 2010; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010.
Живојин Станојчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОКОВИЗУЕЛ
**ВОКОВИЗУЕЛ**, облик уметничког вишемедијског изражавања заснованог на синтези речи (звука) и слике (представе), поетског и визуелног. Термин је увео Владан Радовановић почетком 70-их година ХХ в. Његова прва истраживања почињу 1954, а развијају се у сложену вишемедијску структуру од 70-их година ХХ в. Године 1973. он је предложио да се под термином вербо-воко-визуелно (ВВВ) означи интеграција различитих медијских својстава, као и различитих својстава авангардних уметничких покрета који теже вишемедијском деловању и превазилажењу конвенционалних граница стваралачких уметничких дисциплина: авангарди 20-их година ХХ в., флуксуса, концептуалне уметности, електронске и електроакустичке музике. Иако употребљава реч, стих, симболичко слово, калиграме, типограме и фонетске песме, **в.** је означавајућег значења. До сродних теза дошли су и Маршал Маклуан, Ламберто Пињоти и Вера Хорват Пинтарич. У домену **в.** (ВВВ) на српској и међународној уметничкој сцени незаобилазан је уметнички и теоретичарски рад Владана Радовановића.
ЛИТЕРАТУРА: В. Радовановић, *Пустолина*, Бг 1968; *Лик–значење–звук*, Н. Сад 1973; *Вербо-воко-визуел: вербо-воко-визуел у Југославији 1950–1980*, Бг 1982; *Воковизуел*, Бг 1987; Ј. Денегри, *Седамдесете: теме српске уметности*, Н. Сад 1996; В. Радовановић, *Пројектизам*, Бг 2011.
Лидија Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОКОДЕР
**ВОКОДЕР** (енг. *voice coder*), уређај за аналитичко-синтетички пренос говора. Анализа се врши на предаји, издвајају се битни параметри говорног сигнала (нарочито за разумљивост), они се преносе кроз канал мањег капацитета и на пријему се врши синтеза. При преносу се може користити шифровање. Данас се користи у мобилној телефонији. Први уређај (само синтеза) приказан је на сајму у Њујорку 1940. На Катедри за телекомуникације Електротехничког факултета у Београду (шеф Александар Дамјановић) у заједници са Институтом за експерименталну фонетику и патологију говора САНУ (руководилац Ђорђе Костић) почетком 60-их година XX в. започела су истраживања на првом **в.** опште намене за српски језик. У истраживањима су учествовали Георгије Лукатела, Душан Калић, Томислав Томић, Душан Драјић, Гроздан Петровић. Резултати су објављени на националној конференцији ЕТАН-а 1969. у Суботици. Скуп радова у којима су описани резултати истраживања добио је годишњу награду ове Конференције. Добијене резултате искористила је тадашња ЈНА.
ЛИТЕРАТУРА: H. Dudley, „The automatic synthesis of speech", *Proceedings of the National Аcademy of Sciences of the United States of America*, 1939, 25; Г. Лукатела, Д. Калић, „Канални вокодер опште намене", *Зборник материјала 13. конференција ЕТАН-а*, Суб. 1969.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛАР СРПСКИ → ДОЊИ ВОЛАР
**ВОЛАР СРПСКИ** **→** **ДОЊИ ВОЛАР**
# ВОЛАРЕВИЋ, Младен Срђан
**ВОЛАРЕВИЋ, Младен Срђан**, књижевник (Буковић код Бенковца, 12. XII 1947). Студирао је филозофију у Београду. Објавио више збирки пјесама (*Кнегиња за породичним столом*, Н. Сад 1972; *Разбијено огледало*, Бг 1979; *Шапат у говорници*, Бг 1983), које обиљежавају уочљива еволутивна динамика, смјењивање простора интиме (ерос, пејсажи града, импресија претворена у метафору и слику) са просторима фолклорно-митолошке и историјске тематике (*Вести са границе*, Бг 1989), које поставља у пјеснички љетопис/мозаик једне породице и једног завичаја (имена, мјеста, легенде, догађаји). Тежња да потпуније посредује крајње актуелну егзистенцијално-етничку ситуацију води ка прозном говору у збиркама приповиједака (*Искушења ћутње*, Бг 1992; *Под кровом ватрене куће*, Бг 2002) и у романима (*Цвјета*, Бг 2004; *Кратка повест једног гађења*, Бг 2011), од којих посљедњи сажетошћу и добро одабраном темом потврђује најбоље особине прозе **В**. Тематизујући граничну позицију српског народа у Далмацији, кроз судбине породица и појединаца, **В.** често стапа публицистичке и књижевне садржаје, а моменте савремености преплиће повијесним сликама. Огледао се као путописац (*Једно време у Италији*, Бг 1994), згуснутог казивања између опажања и тумачења. Писао је и радио-драме (1972, 1992, 1996). Приредио је збирку текстова Б. Деснице, *Стојан Јанковић и ускочка Далмација* (Бг 1991).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; С. Гароња Радованац, „Универзално у завичајном миљеу, Срђан Воларевић: *Цвјета*", *Траг*, 2005, 1.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛАРИ
**ВОЛАРИ**, село у Републици Српској, у општини Шипово, у долини реке Воларице, десне притоке Пливе, око 4 км источно од општинског центра са којим је повезано локалним путем. Насеље је компактно а куће су грађене дуж мрежасто распоређених сеоских путева. Године 1991. у њему је живело 576 становника од којих су 56,6% били Муслимани, а 41,5% Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛАСТОНИТ
**ВОЛАСТОНИТ**, минерал, калцијски силикат састава CaSiO3. Може да садржи примесе магнезијума, мангана и гвожђа који замењују калцијум у структури. **В.** је карактеристичне порцелан беле до сиво-беле боје. Прозрачан је до провидан минерал, стакластог сјаја, савршене цепљивости, тврдине 4,5–5. Ретко се јавља у кристалима, а агрегати су приткасти до иверасти, ређе зрнасти и масивни. Кристалише триклинично. Припада групи пироксеноида код којих основни структурни мотив чине ланчасте групације SiO4 тетраедара који су повезани преко заједничких кисеоника, услед чега је однос Si : O = 1 : 3. Настаје контактним метаморфизмом кречњака богатих силицијумом, јавља се у скарновима и ређе алкалним магматским стенама. Користи се у многим индустријским гранама, у производњи керамике, електропорцелана, боја, у металургији, производњи пластике и гуме, итд. Име је добио по енглеском хемичару и минералогу В. Х. Воластону. У Србији је пронађен на Копаонику, Букуљи и околини Такова.
ЛИТЕРАТУРА: С. Урошевић, „Воластонит и идокраз са Букуље", *Записници Српског геолошког друштва*, LXXII, 1899, 5-6; Д. Бабич, *Минералогија*, Бг 2003.
Александар Пачевски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛИКАЦ
**ВОЛИКАЦ** (*Tribulus terrestris*), једногодишња, а у тропским крајевима и вишегодишња зељаста биљка из породице Zygophyllaceae. Стабло прекривено длакама, пузеће, полегло уз подлогу пружа се обично до 30 цм, ретко и до 1 м од основе. Листови су парно перасто дељени. Цветови 4–10 мм у дијаметру петочлани, жути. Плод је орашица са три дугачке оштре бодље које подсећају на рошчиће, по чему је вероватно добила народно име **в**. Расте у топлим крајевима Медитерана, Азије и северне Африке, а унета је и задивљала у обе Америке и Аустралију, где је на многим местима окарактерисана као инвазивна врста. Код нас ретка, углавном у топлим јужним крајевима, често на сувим, сиромашним и песковитим земљиштима, поред путева и напуштених ораница. **В.** је од давнина познат у традиционалној народној медицини Кине и Индије и приписују му се изузетна својства. Сматра се и данас (мада постоје новија истраживања која то оповргавају), да потпомаже обнови организма и повећава мишићну масу, ниво анаболичних стероида и тестостерона код мушкараца и да има, уопште, афродизијачко дејство.
ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, „*Tribulus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, 5, Бг 1973.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛИЋ, Александар
**ВОЛИЋ, Александар**, правник, политичар (?, 1815 – Вршац, 18. V 1895). Као веома образован човек и добар правник играо је значајну улогу у јавном животу војвођанских Срба у другој половини XIX в. За време револуције 1848/49. био је градски судија у Вршцу, док је у периоду Баховог апсолутизма био предстојник среског суда у Великој Кикинди. Био је градоначелник Вршца (1860/61), као и представник Вршачке општине, са Светозаром Пешом, на Благовештенском сабору 1861. у Сремским Карловцима. Са Т. Мандићем, Светозаром Милетићем, Ђорђем Натошевићем и архимандритом Анђелићем био је члан одбора који је разрадио предлоге за Синод који је одржан крајем септембра и почетком октобра 1864. у Сремским Карловцима. Постао је 1865. први председник сирочадске комисије града Вршца, а од 1872. окружни судија у Дети. Учествовао је на словенском састанку 1867. у Москви. После пензионисања надлежно министарство именовало га је за заменика краљевског јавног бележника. Седамдесетих година био је вођа једне од три партијске групе вршачких Срба, између којих су вођене оштре политичке борбе.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милекер, *Повесница слободне краљевске вароши Вршца*, Пан. 1886; *Будућност*, 1895, 11.
Мирчеа Маран
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛИЋ, Милорад
**ВОЛИЋ, Милорад**, глумац, редитељ (Београд, 26. XII 1921 – Београд, 8. VI 1984). Први пут ступио на сцену 1938. као аматер у путујућем позоришту Павла Штола. Био је члан и путујућих позоришта С. Живановића и М. Лукића (1938/39), те Н. Бановића (1939/40). Током рата приступио Омладинском позоришту под вођством С. Никачевића (1940/41), потом и Академском позоришту (1941/42). У Народном позоришту „Стерија" у Вршцу играо 1945–1948. Трогодишњи Драмски студио при НП у Београду у класи Раше Плаовића завршио 1949. и ступио у Београдско драмско позориште у којем је остао до 1960. Током сезоне 1961/62. прешао је у НП чији је члан био до 1983. Играо је у готово свим Шекспировим комадима изведеним у том периоду. Повремено се бавио и режијом. Био је првенствено карактерни глумац чија се изражајна палета кретала од врло озбиљног, драмског, до дискретно духовитог, комичног израза. Одиграо је преко хиљаду представа тумачећи више од педесет ликова, међу којима су и Анта (Б. Нушић, *Покојник*), Стеван (Ј. Стерија Поповић, *Зла жена*), Живан (М. Глишић, *Подвала*), Спира и Срета (Б. Нушић, *Народни посланик*), Хадровић (М. Крлежа, *Вучјак*), Алекса (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Полоније (В. Шекспир, *Хамлет*), Пера писар (Б. Нушић, *Гђа министарка*), Жевакин (Н. Гогољ, *Женидба*), Џејквус (В. Шекспир, *Како вам драго*), Ферапонт (А. П. Чехов, *Три сестре*), Бог (Б. Брехт, *Добри човек из Сечуана*), Нестор (Ј. Игњатовић, *Вечити младожења*), Гордон (Џ. Пристли, *Опасна окука*), Младен (Б. Станковић, *Ташана*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛК, Петар
**ВОЛК**, **Петар**, историчар позоришта и филма, критичар, педагог (Босански Петровац, 9. XI 1931). Дипломирао југославистику на Филозофском факултету у Загребу 1953, а докторирао на Карловом универзитету у Прагу (*Естетика модерне анимације*, Бг 1970) 1971. и на Универзитету уметности у Београду 1985 (*Историја југословенског филма: од 1896. до 1982*, Бг 1985). Као редовни професор историје филма (од 1977) и шеф Катедре за историју и теорију на Факултету драмских уметности у Београду, бавио се научноистраживачким радом и руководио стицањем првих доктората наука из аудио-визуелних уметности на југословенским универзитетима. Објавио је велик број позоришних и филмских критика и есеја у часописима *Израз*, *Живот*, *Култура*, *Књижевност*, *Сцена* и *Театрон* (саоснивач) и листовима *Књижевне новине* (члан редакције), *Телеграм*, *Политика* и *Илустрована политика* (дугогодишњи филмски критичар). Од 1955. драматург је *Авала филма* у Београду, а од 1961. директор Фестивала југословенског филма (у Београду и у Пули). Оснивач је и први директор Међународног филмског фестивала ФЕСТ у Београду, 1971. Од 1972. директор је Позоришног музеја Србије, а 1977–1981. управник Југословенског драмског позоришта у Београду. **В.** је најплоднији српски историчар филма и позоришта чије су студије изузетно значајне за проучавање српске и југословенске уметничке прошлости. То су, између осталих, монографије о глумцима Раши Плаовићу (Бг 1975), Миливоју Живановићу (Бг 1976), Пери Добриновићу (Н. Сад 1982), Добрици Милутиновићу (Бг 1983), Жанки Стокић (Бг 1986), Николи Симићу (Бг 2006), Мири Бањац (Бг 2007), Петру Краљу (Бг 2007) и др., те о филмским режисерима Предрагу Голубовићу (Бг 1997) и Александру Саши Петровићу (Бг 1998). Аутор је књига *Позориште без маске* (Бг 1977), *Позоришни живот Србије 1835–1944* (Бг 1992), *Писци националног театра* (Бг 1995), *Илустрована историја српског позоришта* (Бг 1996). Објавио је и књиге *Слобода филма* (Бг 1970), *Опасне слике* (Бг 1971), *Моћ кризе* (Бг 1972), *Сведочења 1* (Бг 1973), *Савремени југословенски филм* (Бг 1983). Састављач је *Антологије светског филма 1* и *2* (Бг 1981) и писац капиталних дела *Историја југословенског филма 1896–1982* (Бг 1986), *Српски филм* (Бг 1996), *Двадесети век српског филма* (Бг 2001), *Именар српског филма* (Бг 2008). За своје историографске и теоријске радове добио је висока признања, међу којима Стеријину награду за театрологију (1994), Награду за најбољу књигу о филму Института за филм (1993) и Октобарску награду града Београда (1995). Потпредседник је Академије филмске уметности и науке Србије.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛКОВ, Владимир Константинович
**ВОЛКОВ, Владимир Константинович**, историчар (Вороњеж, 15. XII 1930 – Москва, 6. XI 2005). Дипломирао је на Историјском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов" 1954. Од 1956. радио је у Институту за славистику и балканистику Руске академије наука, где је од 1970. био начелник Одељења за историју међународних односа. Директор Института је био од 1987. до смрти 2005. Магистарски рад на тему *Немачко-југословенски односи и распад Мале Антанте 1933–1938.* одбранио је 1963, а докторску дисертацију *Минхенски споразум и балканске земље* (Бг 1987) 1979. Био је потпредседник Националног комитета историчара Русије и председник Међународне асоцијације за изучавање словенских култура при Унеску, те дописни члан Руске академије наука од 2000. Претежно се бавио истраживањем историје Југославије, пангерманистичким концепцијама и посебно немачком политиком према Балкану и Југославији, међународним положајем југословенске државе и улогом Југославије у међународним односима почетком Хладног рата.
ДЕЛА: *Германо–югославские отношения и развал Малой Антанты 1933–1938*, Москва 1966; *Операция „Тевтонский меч"*, Москва 1966; *„Дранг нах Остен" и народы Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы, 1871*–*1918 г*, Москва 1977; *Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной Европы*, Москва 2000.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; К. В. Никифоров, А. Л. Шемякин, „Историк Владимир Константинович Волков", *ТИ*, 2009, 1–2; К. В. Никифоров (ред.), *Славянство растворенное в крови... В честь 80-летия со дня рождения Владимира Константиновича Волкова (1930–2005). Сборник статей*, Москва 2010.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛКОВ, Мстислав
**ВОЛКОВ, Мстислав**, ортопед, универзитетски професор (Владивосток, 1. VI 1923). Учествовао у II светском рату (1941–1945) и одликован са две медаље („За одбрану Москве" и „За победу над Немачком"). Мeдицински факултет завршио 1952. Докторску тезу одбранио 1961. Био директор Централног научно-истраживачког института за трауматологију и ортопедију (1961–1984) Н. Н. Приоров, где је формирао Одељење, потом и Клинику за дечју коштану патологију и ортопедију (1963). На Московском медицинском институту је биран за асистента и доцента, као доцент био је декан Педијатријског факултета (1961–1962), а потом изабран за професора. Посебно се бавио истраживањима и хируршким лечењем урођених мана кука и натколеница код детета. Конструисао је 33 ортопедска апарата и шина. Његовим именом назване су: хондродиспластична деформација, периостопластична ампутација, артропластике, алопластике и функционално лечење кука код детета. Био 18 година главни трауматолог-ортопед Министарства здравља. Био председник Главног друштва трауматолога-ортопеда, потпредседник Удружења хирурга, председник Научних медицинских друштава СССР, председник Научног медицинског савета и члан Колегијума Министарства здравља, потпредседник АМН СССР, члан ЦАНУ, Међународне и Руске академије наука, члан Вроцлавске медицинске академије, почасни члан АМН Србије и Словеније, почасни члан друштава ортопеда Југославије, Бугарске, Чехословачке, Пољске, Кубе, Италије. Добитник Државне награде СССР и заслужни научник Русије и Узбекистана (1972). Добио 1971. Међународну хируршку награду Р. Дениса. Добитник седам руских и међународних ордена и 12 медаља.
ДЕЛА: и В. А. Бизер, *Гомотрансплантация костной ткани у детей*. Москва 1969; и В. Д. Дедова, *Детская ортопедия*. Москва 1972; и О. В. Оганесян, *Восстановление формы и функций поврежденных суставов с помощью шарнирно-дистракционных аппаратов Волкова-Оганесяна*, Москва 1982; коаутор, *Наследственные системные заболевания скелета*, Москва 1982; *Болезни костей у детей*, Москва 1985; и О. В. Оганесян, *Восстановление формы и функции суставов и костей*, Москва 1986.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛМАН, Франк
**ВОЛМАН, Франк** (Wollman, Frank), слависта, универзитетски професор (Бохушовице над Охржи, 5. V 1888 – Праг, 9. V 1969). Дипломирао 1911, а докторирао 1917. на Катедри славистике и словенске филологије Филозофског факултета у Прагу. Професор компаративне словенске књижевности на Универзитету у Братислави (1925) и Брну (1928); члан Чешке академије наука и уметности. Бавио се типолошким компаративним студијама словенских књижевности и словенским фолклором: *Slovesnost Slovanů* (Praha 1928; *Књижевност Словена*); *Slavismy a antislavismy za Јara národů* (Praha 1968; *Славизми и антиславизми у време Пролећа народа*). Нагласио утицај идеје о словенској узајамности, посебно у време народних препорода и реконструисао развој словенских националних програма: *Slovanství v jazykově-literárním obrození u Slovanů* (Praha 1958; *Словенска идеја у језичко-књижевном препороду Словена*). Бавио се методолошким питањима: *К methodologii srovnávací slovesnosti slovanské* (Brno 1936; *О методологији компаративне словенске књижевности*); касније разматра проблематику компаративног изучавања словенских књижевности: *Duch a celistvost slovanské slovesnosti* (Praha 1948; *Дух и јединство словенских књижевности*). Организовао је сакупљање фолклорних творевина. Систематски пратио јужнословенске књижевности, посебно драмско стваралаштво: *Srbochorvatská drama* (Bratislava 1924; *Српскохрватска драма*); *Bulharské drama* (Bratislava 1928; *Бугарска драма*); *Dramatika slovanského jihu* (Praha 1930; *Драмско стваралаштво Јужних Словена*). Књиге из ове области богате су материјалом и доносе нови поглед на проблематику јужнословенског драмског стваралаштва. Научне радове најчешће објављивао у часописима *Slaviа* и *Slovesná věda*. Учесник Међународног славистичког скупа у Београду 1955 („Књижевно-научна славистика код Чеха и Словака", *Београдски међународни славистички састанак*, Бг 1957).
ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, „Нове словенске студије у Чешкој и свесловенски проблем", *ЛМС*, 1929, 103, 321/ 2; *Franku Wollmanovi k sedmdesátinám (sborník prací)*, Praha 1958.
Александра Корда Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛОВСКО ОКО
**ВОЛОВСКО ОКО**, бела рада (*Leucanthemum vulgare*), вишегодишња зељаста биљка из породице главочика Аsteraceae. Стабло усправно, обично неразгранато, 20 – 100 цм високо, прекривено зеленим, по ободу назубљеним лопатичастим листовима или издужено јајастим доњим листовима. На врху стабла налази се једна сложена главичаста цваст у пречнику 3–5 цм састављена од спољашњих белих језичастих и унутрашњих жутих цевастих цветова. Плод ахенија без папуса. **В. о.** је широко распрострањена у Европи и умереном појасу Азије, одакле се као декоративна из башта проширила на већи део Северне Америке, Аустралију и Нови Зеланд а тамо данас представља инвазивну биљку. Расте најчешће на ливадским стаништима. У Србији честа биљка брдско-планинских ливада којима у лето даје посебан изглед својим крупним цветовима. **В. о.** је веома варијабилна биљка, заправо комплекс у оквиру којег је описан је велик број врста чији таксономски статуси нису још увек јасни. Веома декоративна врста а неке хортикултурне сорте често се гаје као украсно цвеће по баштама и парковима. Иначе род *Leucanthemum* обухвата око 70 врста распрострањених од природе у Евроазији и северној Африци. У Европи око 30 врста од којих је неколико ендемично за Балканско полуострво (*L. chloroticum*, *L. illyricum*, *L. visianii*) и које расту на каменитим местима Динарских планина. У Србији забележено девет врста овог рода.
ЛИТЕРАТУРА: V. H. Heywood, „*Leucanthemum* Мiller", у: I. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Еuropaea* 4, Cambridge 1976.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУЈА
**ВОЛУЈА**, село у источној Србији у Звижду у долини Пека (десна притока Дунава) и његових десних притока Волујске и Српске реке, 7 км источно од општинског средишта Кучева. На јужној периферији села, у долини Пека, налазе се пут и железничка пруга Пожаревац–Зајечар. Насеље је дисперзивног типа и простире се од долинске равни Пека на 190 м до 320 м н.в. у долинама две његове притоке. Село се први пут помиње 1380. Староседеоци су се досељавали после Првог и Другог српског устанка, у време аустријске окупације и касније са Косова, из Браничева, Тимочке крајине, околних села и из Румуније. Током друге половине XX в. број становника је смањен. Године 1948. било је 1.927, 2002. 1.123 а 2011. 919 становника (55,5% Срба и 38,1% Влаха). Аграрним занимањима бавило се само 13,1% активног становништва, док су остали радили у рударству (32,3%), индустрији (18,9%) и др., највећим бројем у околним градовима (47,5% активног становништва). У селу су основна школа, здравствена станица, месна канцеларија коју користе и два суседна села и откупна станица за пољопривредне производе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУЈАК
**ВОЛУЈАК**, планина у средњој Босни, западно од Сарајева. Припада динарском планинском систему. Са јужне стране омеђена је долином Црне реке, леве притоке Лепенице, са источне и североисточне стране долином Лепенице, десне притоке Фојничке реке, а са западне стране долином Крешевице, леве притоке Лепенице. Има изглед изолованог масива, дужине око 10 км, правца југозапад–североисток. На североистоку се уздиже масив Чубрен са Висом (1.097 м), у средњем делу су врхови Волујак (998 м) и Хрнкаш (747 м), а на југозападу је масив Међувршје са Чибуровим брегом (1.210 м). У геолошкој грађи учествују кречњаци, песковити кречњаци, лапорци, глинци, конгломерати, пешчари и флиш. Катактеристично је неправилно смењивање литолошких чланова. Стене су убране, обично јако испуцале, а терен је подложан ерозији и клижењу. Планина је богата изворима и потоцима. **В.** је густо обрастао шумама букве, храста и четинарима. Села су изграђена до висине од око 700 м.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУЈАК
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-volujak.jpg)ВОЛУЈАК**, планина на источној периферији Републике Српске, на граници према Црној Гори. Северна, западна и јужна граница планине јасно су изражене. На западу она допире до дубоко усечене долине Сутјеске (лева притока Дрине), на северу до долине њене притоке Сушког потока, а на југу до долине Врбнице (лева притока Пиве). Према истоку на **В.** се надовезује планина Биоч. **В.** је висока планина која припада динарском планинском систему и простире се правцем југоисток--северозапад. Највиши врх Велика Власуља (2.337 м) смештен је на југоисточној периферији планине. Нижи су врхови Бадањ (2.242 м), Превија (2.273 м), Широка Точила (2.297 м), Студенац (2.294 м) и Кочајин кук (2.126 м). **В.** је изграђен од кречњака и доломита мезозојске старости, који су слојевити и банковити, карстификовани, водопропусни и из тих разлога су без површинске хидрографије. Североисточна падина планине је стрма, ненастањена и обрасла шумом. Југоисточна страна има блаже нагибе, великим делом је под пашњацима и на њеном западном делу Изгори смештено је неколико малих села.
ЛИТЕРАТУРА: М. Миливојевић, *Глацијални рељеф на Волујку са Биочем и Маглићем*, Бг 2007.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУЈАЦ
**ВОЛУЈАЦ**, село у западној Србији на југозападној падини планине Јелова гора, изнад леве стране долине потока Волујац (притока Ђетиње, слив Западне Мораве) и пута, који повезује општинско средиште Ужице (12 км) и Бајину Башту. Насеље је дисперзивног типа и простире се по планинској страни од 550 дo 820 м н.в. Становништво се досељавало од друге половине XVIII в. из околине Колашина, Никшића, Пљеваља, Прибоја и Пријепоља. Током друге половине XX в. број становника је до 1961. растао (1.287 лица), а затим је благо смањиван. Године 2002. имало је 1.094 а 2011. 922 становника (97,4% Срба) У аграрним занимањима радило је 20,4% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем радило у другим местима (72,1% активног становништва), највише суседном граду. У њему су четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУЈСКИ ЈЕЗИК
**ВОЛУЈСКИ ЈЕЗИК**, вучије месо, јетренка (*Fistulina hepatica*), гљива из раздела Basidiomycota и реда Аgaricales. Име потиче од њеног облика који подсећа на говеђи језик и структуре која на пресеку личи на месо прошарано жилицама. Када порасте, лепезасто се шири и добија шкољкасти облик. Пречник јој је од 7 до 20 цм а дебљина од 2 до 5 цм, а у литератури се помиње рекордан примерак пронађен 1910. у Француској, који је у пречнику имао скоро 1 м. Са стране има кратку дршку којом је прирасла за стабло дрвета. Млађи примерци су светлије оранжсмеђе боје, а касније постаје тамније црвенобраон боје. Месо јој је црвено, а када се пресече из њега излази црвени сок. Паразит је храстова и питомог кестена, обично насељава најниже делове стабала, али се може наћи и на пањевима. Појављује се августа до краја новембра. Распрострањена је и релативно честа у Британији, нешто ређа у другим деловима Европе. Расте и у Азији и Северној Америци, нарочито у источним областима. У Србији је распрострањена у храстовим шумама, а најчешће у сремским шумама храста лужњака. Ова гљива изазива браон трулеж код храстова која у почетку не оштећује и не ослабљује превише дрво, а ствара занимљиве шаре и даје богату смеђу боју дрвету. Дрво таквих храстова је погодно за обраду и веома цењено за израду декоративног намештаја. Јестива је док је млада, али због оштрог и киселкастог укуса није превише цењена. Донекле јој је слична врста лажна јетренка *Piptoporus quercinus* која је специфична за стара храстова стабла, глобално је веома ретка, мада нешто чешћа у јужнијим крајевима Европе. Под веома сличним именом *воловски језик* у народу, како бележи В. Караџић, позната је честа вишегодишња биљка тамно плавих цветова *Аnchusa officinalis* из породице Boraginaceae која расте по сувим ливадама и утринама.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Breitenbach, F. Кränzlin, „Pilze der Schweiz", *Мykologia*, 3, Lucerne 1986.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛУНТАТИВНА РЕЧЕНИЦА → ВОЉНА РЕЧЕНИЦА
**ВОЛУНТАТИВНА РЕЧЕНИЦА → ВОЉНА РЕЧЕНИЦА**
# ВОЛУХАРИЦЕ
**ВОЛУХАРИЦЕ** (*Аrvicolinae*), мали сисари који припадају реду глодара (Rodentia). Имају затупасту њушку, ситне очи, ситне и слабо уочљиве уши које својом дужином не надвисују главу. Реп им је релативно кратак. За разлику од мишева, реп им је и по правилу краћи од половине дужине тела са главом. У Србији живи десет врста **в.**: риђа **в.** (*Мyodes glareolus*), водена **в.** (*Аrvicola amphibius*), ондатра (*Ondratra zibethica*), подземна **в.** (*Мicrotus subterraneus*), велика **в.** (*Мicrotus liechtensteini*), Савијева **в.** (*Мicrotus savii*), пољска **в.** (*Мicrotus arvalis*), ливадска **в.** (*Мicrotus agrestis*), епирска **в.** (*Мicrotus levis*) и снежна **в.** (*Chionomys nivalis*). Насељавају све типове копнених станишта, док је водена **в.** (како и само име говори) врста влажних и водених станишта (*Аrvicola amphibius*). Највећа међу њима, ондатра (*Ondratra zibethica*) је пореклом из Северне Америке. Динариде насељава динарска **в.** (*Dinaromys bogdanovi*). Она је балкански ендемореликт. То је високопланинска врста, чије распрострањење обухвата узак појас планина почев од Хрватске на северу, преко БиХ и Црне Горе па до Македоније на југу. Мада никад није регистрована, претпоставља се да насељава територију Грчке и Албаније. Живи на пашњацима између великих камених блокова. Динарска **в.** је један од најређих сисара у Европи. Процена је да живи само на простору који заузима свега 5.200 км2. У Србији живи на Проклетијама и Шар-планини.
ЛИТЕРАТУРА: И. Савић и др., „Диверзитет фауне сисара (Мammals) Југославије, са прегледом врста од међународног значаја", у: В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; B. Кryštufek, Е. Bužan, „Rarity and decline in paleoendemic Мartino's vole *Dinaromys bogdanovi"*, *Мammal Review*, 2008, IV, 38.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛФ, Никола
**ВОЛФ, Никола**, лекар, неуропсихијатар, универзитетски професор (Суботица, 9. V 1922 – Београд, 1. XI 1995). На Медицински факултет у Београду се уписао 1940, али је због избијања II светског рата прекинуо студије. За време окупације је радио у Јеврејској болници у Будимпешти, а мађарске власти су га, због јеврејске националности, депортовале на принудни рад у Пољску и Чехословачку (4. X 1943 – 30. XII 1944). По повратку из заробљеништва почетком 1945. служио је војни рок у III армији, као референт санитета Југословенске армије и руководилац воза који је превозио рањенике са Сремског фронта. На Мед. ф. дипломирао 1950. а 1962. и на Филозофско-историјском факултету у Београду (психолошки одсек). Специјалистички испит из неуропсихијатрије положио је на Мед. ф. у Београду 1955. У звање лекара приправника за предмет Неуропсихијатрија на Мед. ф. у Београду изабран је 1950. Од 1955. радио је као лекар специјалиста на Мед. ф. у Београду. Асистент при Катедри за неурологију и психијатрију Мед. ф. у Београду био 1955–1966, а 1960–1962. био је шеф одељења „Г" на Авали. Звање примаријуса здравствене струке стекао је децембра 1966. Докторирао је на Мед. ф. 1976. и исте године на Стоматолошком факултету у Београду изабран у звање ванредног професора за предмет Неуропсихијатрија, а за редовног професора изабран је 1980. Био је хонорарни професор Више медицинске и Више дефектолошке школе. Године 1981. изабран је за члана Научног већа Института за експерименталну фонетику и патологију говора. Био је на стручном усавршавању у иностранству (Јерусалим 1955, Институт за психијатрију, Лондон 1959/60). Од априла 1966. до јуна 1969. радио је у болници „Др Драгиша Мишовић", а од 1969. до пензионисања 1987. у Клиничко-болничком центру „Звездара", на Клиници за неурологију и психијатрију. Био је члан Британског психијатријског друштва и Лондонског друштва за психоанализу. Носилац је Ордена рада са златним венцем и две захвалнице СЛД. Превео је дела Сигмунда Фројда и *Аутобиографија: нова предавања за увођење у психоанализу* (Бг 1970) и *Комплетан увод у психоанализу* (Пг 2006).
ДЕЛА: *Психолошки тестови у психијатрији*, Бг 1965; и Н. Кушић, В. Банић, *Разговори о Паркинсоновој болести и проблемима терапије*, Бг 1974.
ЛИТЕРАТУРА: *Знаменити Јевреји Србије*, Бг 2011.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛФГАНГ, Сигисмунд Аугуст (Барон Хердер) → ХЕРДЕР, Сигисмунд Аугуст Волфганг
**ВОЛФГАНГ, Сигисмунд Аугуст (Барон Хердер)** **→** **ХЕРДЕР, Сигисмунд Аугуст Волфганг**
# ВОЛФРАМИТ
**ВОЛФРАМИТ**, минерал из групе волфрамата, састава (Fe, Мn) WO4. Представља изоморфну смешу између минерала ферберита FeWO4 и хибнерита МnWO4. Карактеристичне је тамно мрке до сиво-црне боје, непрозрачан, металичног сјаја, савршене цепљивости, тврдине 4–4,5 по Мосовој скали тврдине. Кристали **в.** су табличасти или кратко-призматични, ређе издужено-призматични, док су његови агрегати претежно зрнасти и масивни, ређе приткасти. Кристалише моноклинично. Настаје у високотемпературно-хидротермалном стадијуму, а јавља се још и у гранитским пегматитима, грајзенима, скарновима, као акцесоран магматски минерал и у наносима. Користи се као руда за добијање волфрама. Он и шелит представљају два најзначајнија минерала за добијање овог метала. Име је добио по хемијском елементу волфраму. У Србији је нађен на Церу, околини Сурдулице, а нешто значајније појаве **в.** откривене су у близини села Осанице код Жагубице.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бабич, *Минералогија*, Бг 2003; А. Pačevski и др., „Oscillatory zoning in wolframite from Osanica, near Bor, Serbia", *Neues Јahrbuch fur Мineralogie – Аbhandlungen*, 2007, 184.
Александар Пачевски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЛЧКОВ, Илија
**ВОЛЧКОВ**, **Илија**, инжењер електротехнике – енергетике, универзитетски професор (Краљево, 14. VI 1925 – Београд, 21. XI 1999). По свршетку гимназије у Фрибургу (Швајцарска) 1944. уписао електротехнички одсек Политехничке велике школе у Цириху. Школовање је наставио 1945. на Електротехничком факултету у Београду и дипломирао 1949. Исте године примљен је за асистента на Факултету, на Катедри за електричне машине, где је радио до пензионисања 1990. Држао је наставу из више предмета из области електричних машина, а затим предавао трансформаторе и енергетске претвараче. Увео је нове предмете – Енергетски претварачи и Пројектовање електричних машина. Формирао је Лабораторију за енергетске претвараче. Написао је скрипта и уџбенике за неке предмете које је предавао. Држао је наставу и на више других факултета (Подгорица, Јагодина, Нови Сад) и помогао у формирању њихових лабораторија. Био је шеф Катедре за електричне машине, продекан, шеф Енергетског одсека и члан Савета. Поред наставне делатности активно се бавио струком сарађујући са домаћим и страним фирмама. Сарађујући са предузећем „Динара" из Београда, организовао је прву индустријску производњу трансформатора и развио њихове пројекте. Такође је сарађивао и са институтима „Никола Тесла" и „Јарослав Черни", са фабриком трансформатора у Зајечару и „Електросрбијом". Око три године је провео на усавршавањима у фирмама у Француској, Швајцарској и Италији („Аlstom", „Вestinhaus", „Simens", „Braun-Boveri", „Мareli"). Урадио је велик број пројеката и студија и има неколико признатих патената.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948–1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉА
**ВОЉА**, часопис који је излазио у Београду од 1. III 1926. до 1930, једанпут месечно. Власник је био Драгутин Радишић, одговорни уредник Милан М. Рајић, а уредници Иво Јелавић, Сава Н. Косановић, Момчило Милошевић и Сима Пандуровић. **В.** је објављивала прилоге ћирилицом и латиницом, а штампало ју је „Јединство". У **В.** преовлађују начела грађанске демократије.
Бранка Булатовић
Године 1929. није објављен ниједан број, а 1930. издавање је обновљено да би, после неколико бројева, престао да излази. Најпре је у поднаслову стајало „социално-културно-политички часопис", од 1927. „социално-политички и књижевни часопис", од 1928. „књижевно-социални часопис", а од 1930. „књижевно-културни". Најпре је имала шест, потом пет штампаних табака великог формата, а од 1930. шест табака великог кварт-формата. У почетку је доносила прилоге из унутрашње и спољне политике и привреде, аналитичке текстове посвећене сувременим политичким појавама (нпр. фашизам у Италији, политичке прилике у Русији, Румунији, Бугарској и др.), правним и економским питањима. У часопису су објављиване биографије и некролози знаменитих личности, али и прилози из културе и уметности (позориште, музика, књижевност, филозофија), као и преводи (Џ. Лондон, Р. М. Рилке, С. Јесењин, Ф. Сологуб, А. Чехов, С. Пшибишевски, А. Блок) и прикази најновијих књига домаћих и страних писаца. Међу сарадницима на пољу књижевности били су: Ранко Младеновић, Станислав Краков, Станислав Винавер, Мони де Були, Јела Спиридоновић Савић, Ксенија Атанасијевић, Момчило Настасијевић, Ненад Митров, Драгиша Васић, Тин Ујевић, Светислав Стефановић, Раде Драинац, Хамза Хумо, Јосип Косор, Владимир Назор, Момчило Милошевић, Десанка Максимовић, Душан Јерковић, Тодор Манојловић, Јован Радуловић, Даница Марковић и др. Постепено су књижевни прилози били све заступљенији, па је тако поводом стогодишњице рођења Л. Толстоја 1928. цео један број посвећен овом писцу.
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉАВЧА
**ВОЉАВЧА**, манастир у близини Страгара, на североисточним обронцима планине Рудник, са црквом посвећеном Св. арханђелу Михаилу. Сачуван је извод из оснивачке повеље, унутар једног записа с краја XVIII в. Наведени податак о оснивању манастира 1050. одбачен је у савременој науци, где преовлађује мишљење да ктитора, Михаила Кончиновића из Сребренице код Страгара, треба тражити међу великашима с краја ХIV или из прве половине XV в. Историја манастира се прати захваљујући писаним изворима на српском и турском језику. Најранији помени сачувани су у турским катастарским пописима, који га бележе као манастир Арханђел (1516, 1525, 1528), односно **В.** (1536). Обновљен је 1551. заслугом Живка Кончиновића из Сребренице, потомка првог ктитора. Турци су манастир опљачкали 1759, а његова обнова започиње 1762, постављањем Алексија Јефремовића за игумана. Бројни записи које су овај и потоњи игуман Хаџи Рувим Нешковић (1786) забележили у *Летопису* или *Тефтеру манастира Вољавче*, публиковани су пре страдања рукописа у пожару Народне библиотеке 1941. Манастир је имао активну улогу у борби против Турака крајем XVIII и почетком XIX в. Спаљен 1788/89, обновљен је 1796–1797. трудом Григорија, архимандрита рудничког манастира Благовештење, који је једно време управљао **В**. Двоспратни звоник на западној страни последњи је изграђен у комплексу, по налогу Јанићија Ђурића (1838). Архитектонски план и просторни распоред цркве имају елементе моравске школе. Грађевина основе сажетог триконхоса засведена је полуобличастим сводом са куполом над централним делом и са припратом на западу. Купола са тамбуром ужим од постоља на којем почива купасто је завршена. Олтарска конха и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. Двосливни кров покривен је поцинкованим лимом. Скромних димензија, црква је зидана притесаним каменом а потом малтерисана, без фасадног украса. Садашњи изглед здања резултат је обимних радова које су током обнове 1796/97, не увек вешто, извели мајстори пореклом из Охрида. У унутрашњости цркве није сачуван живопис. Некадашња олтарска преграда састојала се од икона из различитог периода. Престоне иконе из 1820. приписане су Димитрију Брусничком, док се део икона из 1840. везује за радионицу сликара Јована Стергевића (Јање Молера). Два конака у манастирској порти подигли су игуман Алексије Јефремовић и његов брат, вољавачки монах Данило Арсенијевић. Источни конак, саграђен 1765, преправљен је по налогу вожда Карађорђа Петровића за потребе првог заседања Правитељствујушчег Совјета, одржаног 1805. Овај конак монументалних размера са спратном конструкцијом убраја се у најрепрезентативније грађевине профаног градитељства у Србији свога времена. Данас је у њему смештена стална изложба етнографског материјала. Јужни конак, подигнут 1776, касније је обнављан. Предмети и књиге из некадашње вољавачке ризнице чувају се у разним манастирима и институцијама, док је мали број икона остао у самом манастиру. Уз северну певницу цркве 1815. положена је глава Танаска Рајића, јунака Првог српског устанка. Манастир **В.** је 1979. проглашен за културно добро од великог значаја. Конзерваторско-рестаураторски радови на комплексу изведени су 2005.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; Н. Ђокић, „Прилог историји манастира Вољавче: шумадијски записи III", *Зборник радова Музеја у Аранђеловцу*, Аранђеловац 2005; Б. Кнежевић, „Трагом вести о манастиру Вољавчи од XVI до XVIII века", *Саопштења*, 2011, 43.
Сања Пајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉАВЧА
**ВОЉАВЧА**, манастир у Бресници код Чачка, на истоименој реци. Има два храма. Брвнару Св. великомученика Прокопија традиција везује за патријарха Арсенија III, а жички монаси изградили су остале објекте као свој метох. Била су то скромна здања која су Турци често спаљивали, а народ обнављао. Садашња брвнара из XVII в., поправљана 1891, стручно је обновљена 1939. када је добила нов иконостас и мали конак. Храм Преподобне мајке Параскеве, саграђен 1967, задужбина је Душана Новаковића, исељеника у Вокиген (САД), родом из села Бечња. Пројекат за храм у српско-византијском стилу урадио је архитекта Драгомир Тадић. Основа храма је крстообразна, купола над пресеком и звоник над притвором. Зидан је од цигле и камена и покривен лимом. Радове је извео неимар Раја Ракић иконостас урадио Милић Урошевић, а иконе осликао Младомир Тодоровић, професор карловачке богословије. Ктиторова супруга Драга замонашила се и као монахиња Дарија остала у **В**. Душан Новаковић је куповином земље проширио порту и 1972. подигао велики једноспратни конак. Замонашио се 1981. именом Георгије у манастиру Ваведење у Овчарско-кабларској клисури.
ЛИТЕРАТУРА: В. Костић, „Нова црква Свете Петке у манастиру Вољавчи", *Глас Православне епархије нишке*, 1968, 1.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉАВЧЕ
**ВОЉАВЧЕ**, село у Поморављу, на левој страни долине Велике Мораве, 4 км северозападно од општинског средишта Јагодине, са којом је повезано локалним путем. Село је компактно, издужено је дуж долине Вољевачког потока на око 160 м н.в., а распоред улица је мрежаст. Савремено село настало је крајем XVIII и почетком XIX в. досељавањем становништва из околине Ниша и Сврљига. Трансформацијом у приградско насеље популација је крајем XX в. нагло увећана. Године 1971. било је 698, 2002. 1.813, а 2011. 1.910 (97,8% Срба) становника. Пољопривреда је ангажовала 3,9% активног становништва, док је непољопривредно становништво највећим бројем радило у суседним градовима. У селу су четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и кланица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉЕВИЦА
**ВОЉЕВИЦА**, археолошко налазиште код Сребренице (Domavia), важног административног центра подрињских рудника сребра, који су се простирали у источном делу римске провинције Далмације (Dalmatia), на левој и десној обали Дрине. На локалитету су регистровани остаци римског насеља, утврђења и миљоказа. Откривен је и фрагментовани надгробни споменик мужа и жене, која на раменима носи ленгерасте фибуле, повезане, преко груди, сплетом ланаца. Овакав начин кићења представља аутохтону женску ношњу, представљену на римским надгробним споменицима, нађеним на обе обале Дрине.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Сергијевски, „Из римске археологије. II Неколико надгробних рељефа", *ГЗМС*, 1935, 48; I. Popović, „Certain Traits of the Roman Silver Јewеlry Мanufacturer in the Central Balkans", *Starinar*, 1996, 47.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉЕВЦИ
**ВОЉЕВЦИ**, село у западној Србији у Подрињу, на јужној подгорини планине Јагодње, 17 км југозападно од општинског средишта Малог Зворника. На јужној периферији села је магистрални пут Лозница – Бајина Башта. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број издвојених група кућа, са именима фамилија. Оне су изграђене од друма на висини од 160 м до 600 м н.в. на планинској страни. Први помен села је из 1528. Током друге половине XX в. дошло је до благог пораста броја становника. Године 1948. било је 677, 2002. 719, а 2011. 617 становника (99,7% Срба). У пољопривреди је радило 44,1% активног становништва, а непољопривредно становништво највећим бројем је радило у другим местима. У селу је нова православна црква.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉИЋ
**ВОЉИЋ**, свака живахна грмуша рода *Hippolais* из породице Sylviidae реда певачица (Passeriformes). Уједначеног је и неупадљивог перја, светлије обрве, равног темена и подужег, у основи широког кљуна, која се држи водоравно. Храни се првенствено инсектима у крошњама дрвећа и грмља, док у јесен једе и бобице. У Србији је на сеоби чест европски жути **в.** (*H. icterina*), дугачак 13,5 цм, распона крила 20,5–24 цм, релативно уског, кратког репа. Одозго је сиво-зеленкаст, а одоздо жућкаст. Ноге су плавосиве. Гнезди се уз рубове пропланака и ивица хладнијих и влажнијих шума, често у близини воде, само у севернијим и планинским деловима Србије. Популација која се гнезди у Србији почетком ХXI в. раштркана је, невелика и опадајућа, процењена на 1.000–1.500 парова. Песма му је жива, продорна, променљива, повезана и са много подражавања других птица. Гнезди се једанпут годишње почетком или средином маја. Гнездо од сена, корења, маховине, длаке и биљних влакана, понекад споља украшено кором дрвета, вуном, хартијом, крпицама, у рачви дрвета или грма, обично ниже од 4 м изнад тла. На 4–5 сјајних бледољубичастих јаја попрсканих црним пегицама, женка лежи две недеље, а полетарцима треба још толико да излете. Сели се већ крајем јула, а главни пролаз је у августу и септембру. Зимује у подсахарској Африци, а враћа се крајем априла и у мају, ретко и до почетка јула. Повремено се у Србији гнезди мало мањи и краћих крила *сиви* **в.** (*H. pallida*), распрострањен претежно у Средоземљу, Северној Африци и на Блиском Истоку. Боје је сивосмеђе одозго и прљавобеле одоздо. Одликује га и непрекидно трептање репом. Селица је и зимује у Африци северно од Екватора, а у Србију долази тек у мају, а одлази већ у јулу. Гнезди се у мају и јуну, обично у грмљу, купини, ретко у ниском дрвећу. Распрострањеност му варира у дужим интервалима, па се из Јужне Србије понекад прошири до Војводине. Почетком ХXI в. опадајућа популација је процењена на свега 150–250 парова.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003,12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉНА РЕЧЕНИЦА
**ВОЉНА РЕЧЕНИЦА** (волунтативна реченица), врста зависних изричних објекатских реченица (клауза) у функцији допуне управне реченице. У посебну врсту издваја се према семантичком критеријуму модалности. Управним делом сложене реченице која у зависном делу има **в. р.** исказују се заповест, молба, жеља и сл. да се oствари радња исказана предикатом зависног дела. Тај предикат је увек у презенту. Постоји неколико подврста **в. р**. Једну подврсту чине *императивне реченице* када је у предикату управног дела сложене реченице глагол којим се некоме преноси подстицај за вршење неке радње (*рећи*, *казати*, *наредити*, *саветовати*, *предлагати*, *тражити*, *молити* и сл.), нпр. *Милан је рекао да му Јован врати књиге*; *Ана је предложила да прошетају*. Неки граматичари издвајају случајеве када је у предикату управног дела глагол у императиву: *Реци Ани* *да* *дође*. Другу подврсту чине *жељне* (или *оптативне*) *реченице* када је у предикату управног дела глагол којим се истиче жеља да се изврши радња исказана глаголом у предикату зависног дела (*желети*, *жудети*, *волети* и сл.), нпр. *Јелена је хтела да пођу у позориште*; *Бојан је желео да му дођу другови*. Трећу групу представљају **в. р.** у чијем су предикату управног дела глаголи са другим модалним значењима (*намеравати*, *планирати*, *настојати*, *трудити се* и сл.), нпр. *Љубица је настојала да на време заврши посао*; *Миле се трудио да остави леп утисак*. У **в. р.** најчешћи је везник *да*. Када се заповест упућује лицу које није присутно, може се јавити и речца *нека*, нпр. *Реците Тијани нека купи ту књигу*.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, „О употреби глаголских времена у зависној реченици: презент у реченици с везником да", *ЗМСФЛ*, 1970, XIII/1; М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик II, Синтакса*, Бг 1991; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, *Граматика српскога језика*, Бг 2005.
Срето Танасић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЉЧИНЦЕ
**ВОЉЧИНЦЕ**, село у јужној Србији, у Топлици, на левој страни корита реке Топлице, 6 км североисточно од општинског средишта Житорађе. Није повезано са магистралним путем и железничком пругом Ниш–Прокупље, који су на десној страни реке 1 км јужно од села. Са Прокупљем и Житорађом је повезано локалним путем. Насеље је изграђено уз старо корито Топлице на око 200 м н.в. Оно се развија дуж сеоских путева па је добило радијалан облик основе и распоред улица. **В.** се у историјским изворима први пут помиње 1444/45. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. Село је 2002. имало 937, а 2011. 830 становника. (92,4% Срба). Пољопривредом се бавило 36,1% активног становништва, док је непољопривредно становништво највећим бројем радило у околним градовима. У селу су четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОНГАР, Барнабир Бо
**ВОНГАР, Барнабир Бо** (Wongar, Bаrnabir Bo), књижевник (Горња Трешњевица код Аранђеловца, 12. XI 1932). **В.** је књижевни псеудоним Сретена Божића који је од 1957. радио као новинар у Јагодини и Ужицу, а потом у ИП „Космос" у Београду. Илегално преко Италије дошао је у Париз (1958), радио у фабрици аутомобила „Рено", а 1960. одселио се за Аустралију. Тамо је радио физичке послове и неколико година живео у резервату староседелаца, Абориџина (Вонгар на абориџинском значи „гласоноша са онога света"). Објављивао је на енглеском. Пишући о трагедији прастарих племенских заједница после доласка британских колонизатора, посебно после британских нуклеарних проба, наишао је на отпоре од стране аустралијских званичника, те је прве три књиге објавио у Америци. Тек после превода на више светских језика књиге му се објављују и у Аустралији. Међународну репутацију стекао је романима из тзв. нуклеарног циклуса: *Walg* (New York 1983); *Кaran* (New York 1985); *Gabo Djara* (New York 1988); *Raki* (Sidney 1994). У роману *Raki* један од јунака је Србин, чиме се указује на сличност историјске судбине Срба и Абориџина. Основа његовог приповедачког умећа је у српској усменој књижевној традицији. На српски су му преведене књиге *Пут у Бралгу* (Бг 1983), *Цвет у пустињи* (Ниш 2005), *Последњи чопор дингоса* (Бг 2005), књига песама *Билма* (Аранђеловац 2005). Излазе му и изабрана дела (*Дингово легло*, Бг 2010; *Каран*, Бг 2011; *Раки*, Бг 2011; *Габо Ђара*, Бг 2012; *Валг – роман о Аустралији*, Бг 2012). Добитник је више међународних и аустралијских награда, те награда Матице исељеника Србије. Проглашен је за почасног доктора Универзитета у Крагујевцу (2009).
ДЕЛА: и А. Маршал, *Аboriginal Мyths*, Melbourne 1972; приповетке: *The Sinners*, Melbourne 1972; *Babaru*, Champaign 1982; *Мargnit*, Sidney 1991.
ЛИТЕРАТУРА: S. de Beauvoir, *Foreword to Walg*, New York 1983; R. Ross, „The Track of Аrmageddon in Б. Wongar's Nuclear Trilogy", *World Literature Today*, 1990, 64, 1; Lj Bogoev Sedlar, „Маpping the other, Мapping the self: B. Wongar's novel Raki", *Facta Universitatis*, Strasbourg 2002, 2, 9; D. Мathews, *Directory of Literary Biography*, Columbia 2006; А. Петровић, „Две повести и једна прича – увод у дело Б. Вонгара", *Кораци*, 2010, 9–10; П. Палавестра, „Вонгар, гласник из другог света", у: *Антропологија истине*, Краг. 2011; Д. Драгојловић, „Још увек сањам: разговор са Б. Вонгаром", *ЛМС*, 2012, 489, 3.
Драган Драгојловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРГИЋ, Никола
**ВОРГИЋ, Никола**, правник, адвокат, универзитетски професор (Сомбор, 25. V 1924 – Нови Сад, 13 VI 2002). Студије права похађао у Београду. Дипломирао 1951, а докторирао на истом факултету 1963. са дисертацијом „Правни положај вода и законодавство ФНРЈ". После студија био је адвокатски приправник у Зрењанину, а затим је постављен за правног саветника у установи за газдовање водама „Дунав-Тиса-Дунав" у Новом Саду (1957–1965). На ПФ у Новом Саду радио је од 1960, прво као хонорарни асистент и хонорарни доцент, а од краја 1965. до 1973. као ванредни и редовни професор за предмете Грађанско процесно право и Водно право. Два пута (1969. и 1971) биран је за декана тог Факултета, а 1973. одлази са Факултета и до пензионисања (1988) бави се адвокатуром. Објавио је велик број стручних и научних радова претежно из Грађанског процесног права и Водног права („Прибрежно водно право", *ПЖ*, 1963, 5; „Службености одвођења и довођења воде – Servitus aquaducts", *Наша законитост*, 1964, 7–9; „Грађански спор и водопривредни односи", *АПФБ*, 1966, 3–4).
ДЕЛА: *Извршни поступак*, Н. Сад 1969; „Напомене о појму и природи ванпаричног поступка", *Гласник АКВ*, 1974, 19; „Начела извршног поступка", *Гласник АКВ*, 1978, 10; „Право адвоката на ускраћивање сведочења", *Гласник АКВ*, 1988, 3.
ЛИТЕРАТУРА: „Одабрана библиографија радова проф. др Николе Воргића", *ЗРПФНС*, 1990, 1–2; *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996; Ј. Салма, „*In memoriam* проф. др Никола Воргић", *ЗРПФНС*, 2003, 1–2.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРКАПИЋ, Јован → САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
**ВОРКАПИЋ, Јован → САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА**
# ВОРКАПИЋ, Радивоје
**ВОРКАПИЋ, Радивоје**, адвокат, народни посланик, јавни радник (Ћићевац код Крушевца, 1903 – Париз, Француска, 4. II 1994). Правне науке завршио је у Београду, а докторирао на економско-политичким наукама у Паризу. Имао је адвокатску канцеларију у Београду. Једно време радио је као референт у Заводу за унапређење спољне трговине и у Трговачкој комори у Прагу. Био је члан Самосталне демократске странке те је као секретар Светозара Прибићевића и противник личног режима краља Александра живео и у емиграцији. После оснивања Југословенске радикалне заједнице постао је 1937. њен члан. На парламентарним изборима 1938. био је изабран на листи Милана Стојадиновића за народног посланика у срезу Вргинмост. Био је један од организатора конференције одржане у Вргинмосту децембра 1939, на којој је донета резолуција којом се протестовало због злоупотреба власти Бановине Хрватске и прогона Срба, уз захтев за распуштање хрватске Грађанске и Сељачке заштите због насиља чињених над српским становништвом.
Други светски рат провео је у Београду, помажући при збрињавању српских избеглица. Због активности у Равногорском покрету ухапшен је октобра 1944. и осуђен на затворску казну. По изласку из затвора (1951) напустио је Југославију и укључио се у рад српске и источноевропске политичке емиграције. Био је председник Удружења новинара емиграната Источне и Средње Европе, члан Управног одбора и представник Српског удружења федералиста у Централном комитету Европског федералистичког покрета. Један је од оснивача „Париске групе" 1971. Учествовао је у акцији независног форума „Демократских сусрета", основаног 1980, који се залагао за демократски дијалог и успостављање мирољубивих односа између југословенских народа. Од 1980. био је председник Српске црквено-школске општине у Паризу.
ЛИТЕРАТУРА: *Сенат, Народна скупштина. Биографски лексикон*, Бг 1939; Љ. Бобан, *Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928–1941. Из повијести хрватског питања*, II, Зг 1974; Д. Кешељевић, „In memoriam, Др. Радивоје Воркапић", *Гласник Српског историјско-културног друштва Његош*, 1994, 71.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВOРКАПИЋ, Славољуб Славко
**ВOРКАПИЋ,** **Славољуб Славко**, филмски стваралац и теоретичар, универзитетски професор (Добринци, Срем, 17. III 1894 – Михас, Шпанија, 20. X 1976). Одрастао је и школовао се у Сремској Митровици и Земуну. У раној младости био је члан сликарске групе Исидора Јунга у Земуну, друг и сарадник Саве Шумановића. Као стипендиста Матице српске студирао је сликарство на Краљевској академији у Будимпешти 1912–1914. Уочи I светског рата вратио се у Србију где је до 1915. радио као наставник цртања у гимназији у Кратову. Са српском војском прешао је Албанију, а по окончању рата продужио је студије у Паризу, на Академији лепих уметности код Фернана Кормона, затим и на Академији „Рансон", код Мориса Денија. Интелектуално је сазревао међу припадницима париске уметничке авангарде и весницима експресионистичке школе Југословена (Токин, Ујевић, Винавер и др.). Иако је већ 1917. излагао на великој изложби југословенске уметности у Паризу, све више се одушевљавао филмом, нарочито Чаплином и Грифитом, да би 1920. одлучио да се одсели у Америку и потпуно посвети кинематографији. У Холивуд је стигао у лето 1921. и запослио се као сликар-ретушер у једном фото-атељеу. Ту је упознао редитеља Рекса Инграма, који му је давао неке мање улоге у својим филмовима. У јесен 1926. први пут је јавно иступио са серијом предавања под насловом „Покрет у филму" и „Филм као уметност", одржаним у Америчком удружењу сниматеља (делимично објављено у листовима *Film Мercury* и *Аmerican Cinematographer* исте године). У Холивуду су то били први текстови у којима се филм представљао као самостална уметност и јединствен естетски изазов а у њима су се могли препознати многи ставови европске уметничке авангарде и утицаји поетике експресионистичког филма, нарочито Ф. В. Мурнауа. Уз књиге В. Линдзија и Х. Минстерберга ови текстови припадају почецима америчке теорије филма, а сматрају се и првим одјеком европске филмске авангарде у холивудској јавности.
Са Робертом Флоријем као коаутором **В.** 1927. снима експериментални филм *Живот и смрт холивудског статисте 941.* (14 мин.), први холивудски независни филм који се и данас сматра источником америчке авангарде. Крупне планове снимио је Грег Толенд, каснији сниматељ Велсовог *Грађанина Кејна*. Окупивши у својој вили тадашњу холивудску елиту (Д. Грифит, Е. Лубич, Ј. Штернберг, Д. Фербенкс, М. Пикфорд и др.), премијеру филма организовао је Чарли Чаплин који је и пратио пројекцију на оргуљама. Изузетно похвалне критике водећих америчких критичара потврђују да је резултат превазишао очекивања, а овај успех донео је **В.** и први стални ангажман у филмској индустрији. *Живот и смрт холивудског статисте* био је лабораторијски израз његових схватања уметности филма, која се заснива на емотивном дејству покрета и њиховој динамичкој оркестрацији. Сложеном организацијом покрета и синематичких поступака, **В.** се у овом делу веома приближио својој идеји о филму као самосталној уметности. Оно што је у теорији имало разговетан али ипак апстрактан облик, преображено је у целовиту филмску форму која ни мало не заостаје за Ф. Мурнауовом, него заједно са њом иде у ред најбољег што може да покаже наслеђе филмског експресионизма.
У лето 1929. **В.** је склопио уговор са студијом „Перамаунт" као стручњак за специјалне ефекте и убрзо се специјализовао за стварање транзиционих монтажних секвенци у холивудским, сада већ звучним играним филмовима. У студију је упознао најзначајнијег продуцента филмске индустрије и њеног „златног доба" Д. О. Селзника. Он је високо ценио рад и таленте **В.** и водио га са собом, као истакнутог члана најужег продукционог тима, од „Перамаунта" и Radio-Keith-Orpheum до компаније Metro-Goldwyn-Mayer. Врхунац професионалне каријере **В.** остварује крајем 30-их година када постаје шеф једног погона МГМ и светски признато име. У овом раздобљу он је написао, режирао и монтирао преко 100 монтажних секвенци у око 60 играних филмова врхунских продуцената (Селзник, Талберг, Манкевич и др.) и редитеља (Џ. Кјукор *Развод брака*, *Ромео и Јулија*, *Дејвид Коперфилд*; В. Велман *Освајачи*, *Пресдседник је нестао*, *Звезда је рођена*; В. Флеминг *Пробни пилот*, *Јованка Орлеанка*; Ф. Капрa *Г. Смит иде у* *Вашингтон*, *Упознајте Џона Доа* и др.). Главни принцип којим се руководио у стварању ових секвенци било је начело „стваралачке монтаже", које је убрзо постало основ и његове поетике и његових теоријских погледа. Ови радови извршили су велик утицај на развој филма, постали омиљени холивудски прототип (доцније и стереотип) и ушли у историју под називом „монтажне секвенце", а често и „воркапићевске секевнце" („Vorkapich shots", категорија Америчке академије за филм, 1934). Угледни Универзитет Јужне Калифорније (УЈК) у Лос Анђелесу одаје му 1939. животно признање заједно са А. Цукором, С. Де Милом, С. Трејсијем и Џ. Баримуром.
Већ довољно имућан, снимио је „за своју душу" два мала ремек-дела, филмске сонате врхунског надахнућа: *Шума шумори* (1940) и *Фингалова пећина* (са Џоном Хофманом, 1942). То су и данас примери изванредне ритмичке оркестрације природних кретњи и „чистог филма". Доживљавајући филм као уметничку кореографију експресивних покрета (сматрао је да је филм од свих уметности најближи плесу), **В.** је у овим делима готово досегао свој идеал филма као визуелне симфоније. У годинама 1941–1945. придружио се ратним напорима као редитељ средњометражних филмова *Редов Смит*, *Поручник Смит*, *Сви морнари* и др., као и циклуса *Нови Американци* (о Алберту Ајнштајну и Томасу Ману), који је 1945. номинован за Оскара.
Иако је још 1938. држао предавања на заједничким филмским студијама Музеја модерне уметности у Њујорку, **В.** се теоријском и педагошком раду у потпуности окренуо тек крајем 40-их година када је напустио филмску индустрију и био постављен за професора филма и управника филмског одсека на УЈК. За две године, колико је руководио студијама филма на УЈК (1948–1950), **В.** је реформисао систем студија и унапредио их међу најбоље у САД. Низ његових студената, доцнијих врхунских професионалаца у Холивуду (В. Фрејкер, К. Хол, А. Свердлоф и др.), тврде да је **В.** поставио потпуно нов, у ствари први концепт студија филма на универзитетском нивоу у Америци. Основе његовог двогодишњег курса почивале су на налазима немачко-америчке школе Гешталт психологије (Вертхајмер, Кофка, Келер) и психологије перцепције (Гибсон), у којима је **В.** откривао услове поимања и стварања филма (закони доброг наставка, биполарне организације, индуковане кретње и нарочито удео кинестетичких искустава у визуелној организацији, одакле потиче и средишњи појам **В.** теорије и поетике филма – *кинестезија*, односно *кинестетичка организација покрета*). Посебну вредност курса чинило је обиље филмских примера на уској траци, који су ову теорију чинили разумљивом и примењивом у пракси.
Цео овај курс **В.** је јуна 1952. пренео у Београд, где је одлучио да се пресели и стави на располагање кинематографији нове Југославије. Исте године је постављен за професора на Академији за позориште и филм, као и за уметничког саветника „Авала филма" са правом и обавезом да прати сваки пројекат од почетка до фазе монтажне обраде филма. У Београду **В.** започиње и са објављивањем својих најважнијих америчких текстова о филму и писањем нових у часопису *Филм* и дневном листу *Политика*, међу којима и два најважнија – *Ка правом филму* и *Може ли филм бити уметност своје врсте* (1952). Своје идеје **В.** у Југославији углавном није успео да спроведе у дело. На упорно наваљивање пристао је 1955. да режира играни филм *Ханка*, који је, иако је био далеко од идеала које је **В.** проповедао, остварио сасвим солидан уметнички успех и 1956. представљао југословенску кинематографију у Кану. Уморан и разочаран, Југославију је напустио 1959.
У јесен исте године угледни њујоршки часопис *Film Culture* објављује његов антологијски текст *Ка правом филму*, који је, прочитан у духу новог времена, имао велик одјек. **В.** поново почиње да држи своја предавања под насловом „Филмска уметност и филмски занат", прво у Калифорнији, затим у Њујорку, где се пресељава почетком 60-их година. У овој серији јасно је разграничио питања филмског језика у професионалној употреби, која је поставио на емпиријске основе, и филмске уметности, која представља виши облик организације форме. На позив њујоршког Музеја модерне уметности, од 1. II до 5. IV 1965. држао је серију од десет предавања под насловом „Визуелна природа филмског медијума" – нови и до тада његов највећи успех у интелектуалним и уметничким круговима Америке. *Film Culture* посвећује готово цео број живом и верном опису ових предавања и њиховој рецепцији међу елитом њујоршких уметника (Ј. Мекас, В. Ван Дајк, Г. Маркопулос, А. Баусер, С. Ворт и др.). Исту серију предавања држао је и на Универзитету у Принстону (1966), затим на УЈК у Лос Анђелесу (1971), на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу (1972, 1974), на Америчком филмском институту у Вашингтону (1974) и у Холивуду (1975). Припремајући се у Шпанији, на имању свога сина Славомира, за нови курс на Харварду, **В.** је умро од срчаног удара.
Иако своја теоријска схватања није заокружио у систем нити је за живота објавио књигу о филму (сматрао је штампану књигу неподесном да објасни суштину филма), **В.** спада у ред врхунских светских теоретичара и пегагога филма. Попут Сергеја Ејзенштејна (којег је често наводио али и критиковао, као у *Критици теорије* *интелектуалног филма*, 1959) умео је снажно да надахне младе нараштаје филмских уметника у Америци и Европи. Као пионир Холивуда артикулисао је у педесетогодишњем континуитету јединствен, стваралачки поглед на медијум. Његово дело сматра се отуд највећим доприносом једног Србина филмској уметности ХХ в.
ИЗВОР: Slavko Vorkapich's Papers, Cinema & TВ Library, University of Southern California, Los Аngeles.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бабац (прир.), *Визуелна природа филма*, Бг 1959; B. Кevles, „Slavko Vorkapich on Film as a Visual Language and as a Form of Аrt", *Film Culture*, New York 1965; Д. Стојановић (прир.), *Теорија филма*, Бг 1978; Б. Зечевић, „Славко Воркапић и рана америчка теорија филма", *Филмске свеске*, 1980, 4; Б. Зечевић, В. Петрић, „Воркапићева баштина", *Филмограф*, 2007, 3.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРНИ НАДВОРНИК, Нада
**ВОРНИ НАДВОРНИК, Нада**, глумица (Сарајево, 1. I 1900 – Сарајево, 1. X 1956). Сценску каријеру започела почетком 1919. у Сарајеву, у трупи редитеља Емила Надворника и Леона Финција. После тога у два наврата играла је у Српском народном позоришту у Новом Саду (1920–1922, 1927/28), те у Пожаревцу (1922–1925), Сплиту (1928/29) и на Цетињу (1937–1940), а понајвише у Сарајеву (1925/26, 1930–1936, 1941–1956). Била је интелигентна глумица, изузетно лепе, танане осећајности, дубока и искрена у доживљају, са снажним драмским изразом, свестрано студиозна, изнијансирана у психолошкој анализи. Имала је чисту, правилну, пријатну дикцију. На почетку каријере играла је улоге младих девојака у драми, али и оперети. Касније је тумачила улоге опорих, оштрих карактера. Играла је и у комедијама жене хладнокрвне и тврдоглаве у својим животним ставовима, које су увек у сукобу са околином. У зрелој фази глумачке каријере са успехом је тумачила улоге старијих жена. У Сарајеву и Новом Саду била је Теа Елфстед (Х. Ибзен, *Хеда Габлер*), Титанија (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*), Дездемона (В. Шекспир, *Отело*), Магда (Б. Станковић, *Коштана*), Драга (М. Глишић, *Подвала*), Кнегиња Негрони (В. Иго, *Лукреција Борџија*), Хуана (В. Сарду, *Вештица*), Алиса (А. Стриндберг, *Плес мртваца*), Матрјона (Л. Толстој, *Царство мрака*), Манилова (Н. В. Гогољ, *Мртве душе*), Рита (Х. Ибзен, *Мали Ејолф*), Гђа Џојс (С. Мом, *Писмо*), Тања (В. Катајев, *Квадратура круга*), Зеленићка (Ј. Стерија Поповић, *Родољупци*), Бернарда (Ф. Г. Лорка, *Дом Бернарде Албе*), Офелија (В. Шекспир, *Хамлет*), Јулија (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*), Лаура (М. Крлежа, *У агонији*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево* *1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Ј. Лешић, *Историја југословенске модерне режије (1861–1941)*, Н. Сад 1986.
Биљана Нишкановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРОВО
**ВОРОВО**, ловиште на западној периферији Националног парка Фрушка гора, западно од пута Ердевик (4 км) – Илок (12 км). Ловиште је између 1960. и 1963. ограђено и у њему се узгајају јелен лопатар, муфлон и дивља свиња. Сем гајених врста установљено је и присуство лисица, веверица, шакала (у експанзији) и др. Од птица су присутне детлић, кукавица, сова, фазан, шумска шљука, грлица, те птице грабљивице (орао крсташ, јастреб мишар, краткопрсти кобац, обичан кобац, јастреб кокошар и др.). Ловиште пружа изванредне услове за високотрофејни ловни туризам. За смештај ловаца у ловишту налази се вила „Ворово" затвореног типа, са 15 лежаја, власништво Владе Републике Србије.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Видић, „Ворово и најближе хидроакумулације као туристички потенцијали", *Зборник радова Института за географију*, Н. Сад 2001, 31.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРОЊЕЦ, Димитрије
**ВОРОЊЕЦ, Димитрије**, машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 30. VII 1936). Дипломирао 1960. на Машинском факултету у Београду, магистрирао 1966. на Природно-математичком, докторирао 1969. на Институту за механику флуида Техничког универзитета у Карлсруеу. На Маш. ф. у Београду биран у сва наставна звања до редовног професора 1982. на Катедри за термомеханику, чији је шеф био од 1983. до 2001, а продекан за наставу од 1985. до 1989. На истом, али и многим другим факултетима, предавао је предмете Термодинамика, Технолошке операције, Основе процесне хемије и Сушење, а на последипломским студијама више специфичних предмета из области Термомеханике. Један је од оснивача Одсека за процесну технику Маш. ф. у Београду. Експерт је Министарства за науку и технологију од 1993, делегат у Европској федерацији за хемијско инжењерство (Одељење за сушење) и члан редакционих одбора многих научних часописа и конгреса. Аутор је или коаутор више научних и научно-стручних радова, пројеката и књига, међу којима се посебно истичу: и Ђ. Козић, *Влажан ваздух* (Бг 1980, више издања, преведена на руски језик *Влажний воздух*, Москва 1984), *Основи процесне хемије* (Бг 1981, са много каснијих издања). Одржао је већи број предавања по позиву на Институту за механику флуида Карлсруе, Институту термофизике АН СССР Новосибирск, Одбору за сушење Москва, Универзитету у Битољу, на факултетима у Београду, Нишу, Новом Саду, Лесковцу, Зрењанину итд. Најзначајнији доприноси **В.** везани су за специфичне области теоријске и примењене термомеханике као што су комбиновани пренос топлоте и материје приликом конвективног сушења, са техничким решењима (и Д. Антонијевић, „Drying potential of humid air – a thermodynamical analysis", *Drying Technology*, 1996, 14, 7, 8) и проблематику неких области термотехнике сa аспекта уштеде и рационалне потрошње енергије (и С. Рацков, „Diffusion-effusion model of controlled atmosphere with evaluation of transparency coefficient in special purpose buildings", у: *Heat and mass transfer in building materials and structures*, New York 1990). Руководилац је пројекта делимичне реконструкције система грејања и климатизације у ВМА, Београд. Редовни је члан Академије инжењерских наука Србије (од 2000), инострани члан Russian Аcademy of Аrchitecture and Constructional Sciences (од 2002). Добитник је медаље Друштва за климатизацију, грејање и хлађење 1997. и плакете Друштва процесне технике 1998.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
Зоран Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОРОЊЕЦ, Константин Петрович
**ВОРОЊЕЦ, Константин Петрович**, примењени математичар, механичар, универзитетски професор (Кијев, 30. I 1902 – Београд, 19. X 1974). Отац Петар Васиљевич Вороњец био је професор Кијевског универзитета и познати руски научник из области механике. У Кијеву је матурирао 1919. и као избеглица прешао у Србију. У Београду је 1921. уписао Филозофски факултет, Група за математику и физику, и дипломирао 1925. Три наредне школске године провео је као контрактуални суплент гимназије у Крушевцу, где је предавао математику, а затим се вратио у Београд, урадио докторску дисертацију „Котрљање чврстог тела по еластичној подлози" (ментор Антон Билимовић) и одбранио је 1930. Из ове области дисертације објавио је рад „Lignes de glissement su un cylinder", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1931, 193. Прешао је у Француску 1931. и запослио се као научни сарадник у Техничкој дирекцији француског Министарства ваздухопловства, у Институту за механику флуида. Тамо је 1935. одбранио још једну докторску дисертацију која се састојала из две одвојене теме: „Поремећаји изазвани струјањем флуида услед промена температуре" и „Струјања флуида у танким слојевима по кривим површинама". Ментор дисертације био је Анри Вила. Крајем 1935. вратио се у Београд и запослио у осигуравајућем друштву „Феникс" као шеф Математичког одељења. Тамо је радио пуних 12 година, јер област науке којом се бавио – механика флуида у то време није била заступљена на Београдском универзитету. Када је на Техничком факултету основан посебан Машински одсек и у његов наставни план уврштен предмет под именом Хидромеханика, постављен је 1947. за хонорарног наставника, 1949. за предавача, а 1954. постао је редовни професор. На Маш. ф. у Београду био је шеф више катедара и оснивач и први шеф данашње Катедре за механику флуида. Био је такође продекан за наставу, и председник Савета факултета. Заједно са групом наших најистакнутијих научника из области математике и механике (М. Миланковић, А. Билимовић, Ј. Хлитчијев, Р. Кашанин, Д. Рашковић, Т. Анђелић и др.) активно је учествовао у оснивању Математичког института САНУ (1947) и Југословенског друштва за механику (1954). У оквиру Математичког института био је једно време управник Одељења за механику, а као један од оснивача Југословенског друштва за механику проглашен је за његовог почасног члана. Сарађивао је такође и са Хидротехничким институтом „Јарослав Черни". За дописног члана САНУ изабран је 1958, а за редовног 1963.
Научни рад **В.** био је веома богат и разноврстан. Резултати рада на обема докторским дисертацијама објављени су у публикацијама Француске академије наука. **В.** се у Паризу бавио и једном специфичном подоблашћу хидротехнике – тзв. хидрауличким аналогијама, у оквиру које је било могуће на релативно једноставан начин симулирати одређене феномене струјања гасова у ваздухопловству. Француско Министарство ваздухопловства је ове резултате штампало као део монографије у којој је други део био посвећен примени методе ходографа брзине у динамици гасова, аутора Б. Демченка. Искуство стечено у Паризу **В.** је користио у сарадњи са институтом „Јарослав Черни". Друга важна област његовог научног рада била је динамика струјања стишљивих флуида – динамика гасова. За решавање појединих проблема из ове области користио је по правилу тзв. индиректне методе. На пример, показао је како се могу решавати проблеми код којих би јединични масени проток гаса имао потенцијал. Коришћењем апарата комплексних аналитичких функција код оваквих струјања гасова успоставио је директну релацију између потенцијалних струјања нестишљивог флуида и вртложних струјања гаса.
Применама теорије неаналитичких функција у механици код нас се први почео бавити А. Билимовић, а на овој теорији са чисто математичке тачке гледишта радио је Станимир Фемпл. **В.** је ову теорију успешно применио у механици флуида и том приликом и сам допринео њеном развоју. Користећи класе неаналитичких функција чија су одступања првог, другог и вишег реда од аналитичности аналитичке функције, генерисао је читаву класу тачних решења Навије-Стоксових једначина у случају струјања нестишљивих флуида. Касније је те резултате проширио и на струјања невискозних гасова код којих потенцијал брзине и струјна функција не задовољавају Коши-Риманове услове. А. Билимовић је код нас био пионир и у раду на теорији моногених кватерниона, а **В.** је ову теорију веома успешно применио у механици флуида и том приликом указао на њену повезаност са теоријом неаналитичких функција. Увео је појам кватернионског потенцијала неког струјања и показао како се вектор одступања неке неаналитичке функције од аналитичности може изразити помоћу овог потенцијала. Своју теорију је применио у случају струјања код којих вртложност има потенцијал и у случају тзв. спорих струјања веома вискозног флуида.
**В.** је своје радове штампао углавном у публикацијама Француске академије наука, САНУ и Математичког института САНУ. Објавио је четири уџбеника – два за додипломске студије и два за последипломске. Његов уџбеник *Механика флуида* (Бг 1960) за додипломске студије, у коауторству са Николом Обрадовићем, доживео је пет издања, а коришћен је на простору целе СФРЈ. Најзначајнији радови: „Sur le roulement sans glissement d'un corps solide sur une surface deformable", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1932, 194; „Sur les theories de la résistencee des fluids ayant recours à des sillages indéfinis", *Bulletin des Sciences Mathématiques* 1933, 62; „Mouvements des fluides en couches minces sur des surfaces courbes Mouvements des fluides en couches minces sur des surfaces courbes", *Аnnales de la faculté des sciences de Toulousе*, 1934, 26; „Sur le mouvment adiabatique d'un gaz parfait en couches parallèles", *Publ. Inst. Math.*, 1972, 10.
Пет година после смрти **В.** Математички институт је издао Зборник радова посвећен успомени на њега, а поводом 90 година од рођења Маш. ф. је организовао симпозијум „Савремени проблеми механике флуида". Том приликом је на његовој матичној катедри установљена спомен-библиотека која носи његово име.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дело српских научника*, 7, Бг 2001.
Владан Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОСАК
**ВОСАК**, назив за више материјала разноврсног хемијског састава али одређених физичких особина: на 20 оС се могу гњечити, показују умерену кртост, имају финокристаласту структуру и прозрачност. Топе се изнад 40 оС у житку течност, без распадања. Ови материјали су нерастворни у води; углавном су добро растворни у бензину, хлороформу, етру, ацетону, што зависи од хемијског састава. Састоје се претежно од естара виших масних киселина са вишим монохидроксилним алкохолима. Садрже и слободне масне киселине, кетоне, алкохоле и угљоводонике. Лишће и плодови биљака су покривени танким слојем **в.** ради заштите од воде, суше и микроорганизама. Познатије биљне врсте **в.** су *карнауба **в.*** (од врсте палми) и ***в.** шећерне трске*. Примењују се за превлачење прехрамбених производа, за полирање намештаја. Важније животињске врсте **в.** су *пчелињи **в.***, *ланолин* (добија се при прању овчије вуне) и *спермацет* (састојак уљасте супстанце из главе кита уљешуре). *Пчелињи **в***. (тачка топљења 62−64 оС) састоји се претежно од естара мирицил-алкохола (С30Н61−ОН). Примењује се за фабричку израду основа саће, у козметичкој и фармацеутској индустрији, превлачење намирница (ознака Е 901), за израду свећа, пасте за ципеле, полирање намештаја и др. Фалсификује се додатком других воскастих супстанци (нпр., парафинa) или додатком жуте боје парафину. *Ланолин* је сложеног састава (стероидни алкохоли и др.); користи се за израду кремова. *Спермацет* садржи и естре незасићених киселина са цетил-алкохолом (С16Н31−ОН); користи се за израду парфема, кремова. Сличан вoску је *стеарин*, из говеђег лоја. Састоји се углавном од естра глицерина са стеаринском киселином и тачка тoпљења је око 55 оС. Примена: израда свећа, сапуна. Минерални **в.** *озокерит* састоји се претежно од виших угљоводоника. Примена: израда лакова, премаза, електроизолационог материјала. Релативно јефтини *парафин* се добија при рафинисању уља за подмазивање. То је бела воскаста маса тачке топљења 46−68 оС, која се састоји од засићених угљоводника (С20Н42 до С40Н82). Служи као замена воскова (израда свећа, импрегнисање дрвета, израда калупа, у електротехници и термотехници, сировина за хемијску индустрију). Постоје и синтетички **в.** (полиетиленски). Неки **в.** и парафин се примењују и за израду aнтикорозивних премаза, воштаних оловака и у рестаурацији слика.
Човек користи неке врсте **в.** (пчелињи, озокерит) бар од Неолита. Антички народи користили су **в.** за многе сврхе: полирање дрвета, лепак, састојак материјал за мумифицирање, табле за писање бележака, у медицини, козметици. У Србији, као и у другим земљама, пчелињи **в.** добија се традиционално, као споредни производ пчеларства. Процењено је да је у Србији 2011. производња пчелињег **в.** била преко пола милиона кг. Парафини разних особина производе се у Србији, у рафинерији нафте у Панчеву и фабрици мазива у Крушевцу.
Петар А. Пфенд
**В.** у црквеној употреби има велики значај, а по канону свеће за обреде праве се искључиво од чистог пчелињег **в**. Храму се прилажу првенствено вино, уље и **в**. Поједини великаши у средњовековној Србији морали су манастиру да приложе по 50 кг **в.** годишње или свећу тешку неколико кг. Закон Краљевине Србије кажњавао је затвором и глобом воскаре који су у пчелињи **в.** убацивали лој и парафин. Сагоревањем свеће од пчелињег **в.** не производи се дим што је важно због зидног живописа. **В.** производи пчела као живо биће, а парафин је дериват нафте. Сваки манастир у средњем веку имао је свој пчелињак називан „уљаник" (**в.** се звао уље, а оно што се данас зове уље, звало се јелеј), у којем се производио мед, полен и **в**. Још од антике **в.** је био стратешка роба са многоструком применом: да се платно увоштани и буде непромочиво, за прављење воштаних боја, мелема, за осветљење и за верске обреде. Данас има примену у фармацији и медицини. Код изливања златних полуга њиме се премазују калупи у које се сипа растопљено злато које би се без **в.** залепило за калуп.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: С. Грубач, „Црквена воштаница", *Православље*, Ср. Митровица, 1913, 1; „Восак или церезин", *Весник, недељни црквенополитички лист*, Бг, 1927, 14–15: П. Пантелић, *Азбука пчеларства*, Бг 2001; U. Wolfmeier и др., „Waxes", у: *Ullmann's Еncyclopedia of Industrial Chemistry*, Weinheim 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОСКАР
**ВОСКАР**, занатлија који прави свеће или трговац који их продаје. У Србији су прављене свеће воштанице од жутог пчелињег воска, а тек касније се уводи парафин за израду свећа. О томе сведоче и архивски подаци о воскарском занату који се односе на требовање парафина за израду свећа, у првим деценијама XX в. По свему судећи овај занат на просторе Србије долази с југа Балканског полуострва, преузимањем знања од грчких мајстора. Поред развијеног заната у Србији, воскарством су се у прошлости, као што је и данас случај, бавили монаси у манастирима израђујући праве воштане свеће од пчелињег воска, које су више на цени код народа. У прошлости, **в.** су се спајали са медоколачарима, тј. лицитарима, лецедерима. Воскарско-лецедерски занат се највише везује за градске средине. Сматрало се уносним и економски исплативим занимањем, те се често у народу говорило да је то „златни занат". Воскарске радње су отваране у већем броју у Београду, Земуну, Руми, Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу, Лозници, Лесковцу, Пироту, Врању, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Призрену, Пећи и др. Тако је нпр. крајем XIX в. у Београду било 14 **в.**, од којих осморо лецедера. Воскарско-лецедерске фирме су распоређивале своју производњу сходно потребама у години – на време када су биле потребне свеће и време када су производили лецедерске производе. Свеће су најчешће припремане у периоду од јесени до пролећа када је сходно временским условима погодније. Продавале су се током целе године, а нарочито у време великих празника и током одржавања тзв. пазарних дана и на вашарима. Потражња воштаних или „миликерц" свећа је опадала још средином XX в. Восак за производњу свећа се куповао од сељака или у посебним трговинама и пчеларским задругама у првој половини XX в. У време I светског рата израђиване су само ваљане свеће, а касније су изливане помоћу ринга – точка о којем су окачени фитиљи. Преко фитиља се „шеширом" (неком обичном посудом) изливао восак који се захватао из казана. У другој половини XX в. свеће су се израђивале и са калупима званим тунгови. Последњих деценија XX и почетком XXI в. ово занимање се губи, а породице које су га задржале као део свог идентитета и породичног занимања су ретке. На пример породица Јовановића из Лесковца традиционално се бави овим занатом до данас, кроз четири генерације. Тако је било и у породици Влашић из Земуна све до краја XX в., када су напустили прављење свећа. **В.** су одржавали своју еснафску славу на Лазареву суботу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; Б. Идвореан Стефановић, „Пословање 'воскарске и лицидерске радње Михајло Влашић Земун'", *РМВ*, 1999/2000, 41–42; В. Марјановић, „Лицитарство", у: *Стари занати у Србији*, Бг 2009.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОСКРЕСЕНСКИ, Коста
**ВОСКРЕСЕНСКИ, Коста**, педагог, универзитетски професор (Вршац, 1. XII 1941). Учитељску школу завршио у Вршцу 1961, дипломирао на студијској групи за педагогију Филозофског факултета у Београду 1966. Магистарску тезу одбранио је 1979. на Факултету политичких наука у Београду, докторат педагошких наука стекао на Фил. ф. у Новом Саду 1992. Радио је као професор Учитељске школе (1967–1975) и Педагошке академије у Вршцу (1975–1994), а од 1994. је наставник на Техничком факултету у Зрењанину (од 2003. редовни професор). Основна подручја научног рада: дидактика, индивидуализација у настави, образовна технологија. Објавио је неколико десетина радова, монографија, уџбеника и чланака: *Дидактика – индивидуализација и социјализација у настави* (Зр 1996), *Дидактика за професоре информатике и технике* (Зр 2004). У истраживачком раду бави се питањима организације и моделовања наставе, a посебан допринос дао је у области образовања за информатичко друштво.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОСТОК → МИЛОШЕВ, Данило
**ВОСТОК → МИЛОШЕВ, Данило**
# ВОСТОКОВ, Александар Христифорович
**ВОСТОКОВ,** **Александар Христифорович**, филолог, слависта, писац, преводилац (Аренсбург/Куресаре, Естонија, 27. III 1781 – Петроград, 20. II 1864). **В.** је псеудоним, а право презиме је Остенек. У младости је писао поезију. Прве научне и књижевне радове објављивао од 1801, а од 1803. проучавао црквенословенске и староруске споменике. Аутор радова о метрици у руској народној поезији и руском тонском стиху (1812), као и о метрици српских народних песама (1825). Oд 1825. до 1827. објавио је више својих препева српских народних песама из збирки В. Караџића (*Диоба Јакшића*, *Опет смрт драге и драгога*, *Најмилије виђење*, *Жалосна пјесна племените Асан-агинице*, *Марко Краљевић у Азачкој тавници*, *Зидање Скадра*, *Јања Мљезиница*, *Браћа и сестра*, *Ђевојка и сунце*), чиме је пре објављивања *Песама западних Словена* А. С. Пушкина упознао руску јавност са српским народним стваралаштвом. Објављивањем расправе *Рассуждение о славянском языке, служащее введением к грамматике сего языка, составляемой по древнейшим оного письменным памятникам* (1820) заснива руску компаративну славистику и међу првима у Европи одређује хронологију старословенских споменика, дефинише разлике у односу на староруске, одређује гласовну вредност назала и полугласова, објашњава порекло назала у пољском, развој придевских наставака, посебност супина и др. Објављивањем дела *Описание русских и славянских рукописей Румянцевского музеума* (1842; 473 споменика) значајно унапредио руску и словенску палеографију. Објавио један од најстаријих споменика старе руске писмености *Остромирово Јеванђеље* са граматичким објашњењима и приложеним грчким текстом (1843), као и двотомни речник *Словарь церковнославянского языка* (1858–1861), *Грамматику церковнославянского языка* (1863) и др. Написао две граматике руског језика (1831), које су имале више издања. **В**. је од 1841. био члан Императорске петроградске академије наука, а од 1855. дописни члан ДСС. Био је члан више европских научних друштава.
ЛИТЕРАТУРА: И. В. Ягич, *История славянской филологии*, СПб 1910; Р. М. Цейтлин, „А. Х. Востоков – один из первых русских славяноведов", *Краткие сообщения Института славяноведения*, Москва, 1953, 25; С. Б. Бернштейн (ред.), *Славяноведение в дореволюционной России*, Москва 1979; Р. Маројевић, *„Сербскiя п*ѣ*сни" Александра Востокова*, Г. Милановац 1987; Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Костић Радојчић, *Грађа за биографски речник чланова ДСС, СУД, СКА*, Бг 2008.
Марија Стефановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОТИВИ
**ВОТИВИ** (лат. *votum*: завет), изрази захвалности или молбе упућене Богу, Богородици или појединим свецима најчешће у циљу оздрављења. Имају улогу заветног дара или жртвеног дара који су хришћанске цркве најпре забрањивале као пагански обичај, да бих их касније прихватиле и на известан начин христијанизовале. Највеће збирке **в.** постоје у црквама и манастирима посвећеним одређеним свецима у Војводини, јужној Србији, Косову и у Хиландару, посебно познатим као места ходочашћа. Богате збирке **в.** се чувају у Етнографском музеју, Музеју СПЦ, Дечанима и Хиландару. Неки од **в.** имају и уметничку вредност као нпр. колевке које су приложене као израз молбе или захвалности због добијања потомства (ЕМ у Београду). Најпознатији **в.** у облику руке на чудотворној икони Богородице Тројеручице се чува у Хиландару. Пракса поклањања **в.** и данас је присутна али се верници не обраћају богу или свецима помоћу анатомских фигуралних **в.** него најчешће прилажу мараме, пешкире, чарапе што такође можемо схватити и као матафоричке захвале или молбе везане за излечење неких делова тела на које ови предмети асоцирају. На основу **в.** као израза народне побожности можемо изводити закључке везане за народно схватање болести и начине лечења.
Лидија Б. Радуловић
**В.** су најчешће предмети начињени од воска или племенитог метала. Рељефне су израде, а сребрни су понекад украшени полудрагим камењем и техникама пунцирања, гравирања или гранулације. Облици **в.** зависе од жеља њихових доносилаца. Има их у облику људског тела (жена, мушкарац, дете, дете у повоју), његових делова (глава, шака, једна или обе ноге, срце, уво, језик, груди, попрсје, трбух, очи, рука, стопало, прст, пупак, кичма), домаћих животиња (коњ, овца, свиња, крава, петао), непокретног иметка (кућа) и предмета (колевка). Метални **в.** могу бити слободни или део окова, а праве се техником сечења и искуцавања. Слободни **в.** са јасно наглашеним отвором причвршћује се поред иконе или помоћу уске свилене траке везане у раскошну машну или помоћу клина, док се онај без отвора причвршћује воском. Метални вотивни оков на иконама у директној је сразмери са величином иконе и иконографске представе на њој, јер се њиме окивају руке, ноге, ореоли или делови одеће светитеља. Прелазни облик између слободних **в.** и вотивног окивања икона је причвршћивање вотивних плочица на иконе. **В.** израђују златари, воскари и лицитари по калупима. У зависности од области где су прилагани, **в.** су се различито називали – *подарак* (Битољ), *човечиња* (Велес), *заговори*, *тијела* или *тјелашца* (Дарувар). У неким крајевима окивање икона вотивним оковом било је и ствар престижа. Иако су заостатак из многобожачких времена, **в.** никада нису сметали хришћанској црквеној јерархији. Код Срба је вотивно даривање било део културе и обичаја у XVIII, XIX и XX в. и јављало се свугде где су живели – и у оквирима српске државе и изван ње. Данас је вотивно даривање сведено на прилагање иконица од воска уз славску икону. Ове иконице – **в.** са представом Пресвете Богородице са Христом, у чије су полеђине уливене очице од канапа, у посебним калупима праве пчелари.
Радмила Петронијевић
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, „Славонски вотиви од воска", *ГЕМ*, Бг, 1933, 8/VIII; „Метални вотиви код православних Срба", *ГСУД*, 1936, XV–XVI/9–10; М. Филиповић, *Метални вотиви код православних Срба*, Ск 1936; Р. Баришић, „Метални вотив манастира Хиландара", *СДИУС*, 1991, ХIV/22; М. Цветковић, *Вотиви: из збирке Етнографског музеја у Београду*, Бг 2001; С. Тројановић, *Главни српски жртвени обичаји*, Бг 2008; Л. Силинг, „Метални вотиви у православном манастиру у Бођанима", *РВМ*, 2011, 563.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋАРКООП УНИОН
**ВОЋАРКООП УНИОН**, производно-трговинско предузеће пољопривредне и прехрамбене индустрије из Београда. По завршетку II светског рата оснивају се предузећа Воћар, земаљско предузеће за промет воћем и поврћем и Воћар, предузеће за промет експорт-импорт, која су се бавила трговином воћем и поврћем, њиховим прерађевинама и увозом пољопривредних производа. Прво је основано 1947. а укинуто 1948. Друго, које је основано 1948, успешно је пословало и имало испоставе у Ваљеву, Светозареву, Суботици, Смедереву, Младеновцу, Нишу, Чачку, Ужичкој Пожеги и Шапцу. Седамдесетих година XX в. у Београду је регистрована РО Воћар, производња, прерада, промет у оквиру здруженог предузећа пољопривредне и прехрамбене индустрије Воћаркооп, промет, експорт-импорт. Почетком 80-их година формирао се СОУР **В. у.**, производња, промет, експорт-импорт за: извоз-увоз воћа, поврћа и прерађевина, индустријско прехрамбене робе, стоке, живине и њихових производа и прерађевина; извоз-увоз опреме и репро-материјала, инвестиционог материјала, пољопривредних машина и справа; заступање иностраних фирми и банкарско-кредитне послове. Крајем 80-их година, РО се удружују у Сложено предузеће (СП) **В. у.**, у чијем саставу су се налазили: Зајечарка (Београд), Промет (Мерошин), Поречје (Вучје), Воћар-хладњача (Смедерево), Инвестзавод (Београд), Графика (Нови Сад), Повлен (Косјерић), Воћар (Београд), Воћар (Краљево), Новопак (Нови Сад), Југопројект (Београд), Воћар (Мерошин), Делишес (Владичин Хан), Јединство (Ариље), Воћар (Смедеревска Паланка), Подгорка (Осечина), Подгорина (Осечина), Воћар-продукт (Гуча), Слога (Љиг), Јавор (Кушићи), Краљевачка индустрија меса (Краљево), Радон (Печењевци). У току 1990. СП **В. у.** престаје с радом, а сва његова средства, права и обавезе преузима мешовито предузеће д. д. Воћар-унион, промет, експорт-импорт (Београд). Предузеће Воћаркооп а. д. је у 2007. имало 3 милиона динара прихода и 4,6 милиона динара расхода, али према подацима Агенције за привредне регистре укупан губитак достиже 19,4 милиона динара, а капитал се процењује на 3 милиона динара. Августа 2008. према најави Акцијског фонда на Београдској берзи је понуђен пакет од 42,14% акција предузећа Воћаркооп а. д. (Београд). Акцијски фонд поседовао је 32,3% акција Воћаркоопа, Фонд ПИО 9,8% акција, а преосталих 57,9% капитала било је у поседу малих акционара. Привредни суд у Београду новембра 2010. отворио је стечајни поступак над предузећем Воћаркооп а. д. из Београда.
ИЗВОРИ: Архива Агенције за привредне регистре; Архив Србије; Министарство финансија НР Србије, регистар регистрованих предузећа.
Ведрана Марлог
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋАРСТВО
**ВОЋАРСТВО**, грана пољопривреде која се заснива на гајењу и искоришћавању воћака као производних организама. Мотив за организовање ове производње су плодови, који се у свежем или прерађеном стању користе у исхрани људи.
*Историја.* Људске заједнице су од свог настанка користиле плодове воћака као храну. Пре неолитске револуције сакупљали су воће из спонтаних популација, а после ње, у оквиру примитивне пољопривреде, почиње и планско гајење изабраних воћних стабала. Производња воћа је једна од најстаријих делатности људских друштава. О томе сведоче цртежи јабуке и других плодова на споменицима древног Сумера, Египта, Кине, Персије, Јерменије, дравидске Индије, али и у митологији ових земаља. Са Истока, где се бележе први трагови гајења воћака, семитски трговци саднице воћака преносе у стару Грчку, у којој се гајење биљака додатно унапређује. Чувеном лекару, Хипокриту (V в. пре н.e), антички извори приписују проналажење окулирања, и данас значајне технике калемљења воћака. О значају **в.** за привреду грчких полиса, сведоче и закони најпознатијих хеленских законодаваца, Солона и Дракона, који прописују смртну казну за крађу воћа и уништавање воћних стабала. Из Грчке се важније врсте воћака преносе у Италију, а из ње на просторе Западне Европе, обухваћене границама Римског царства. Плиније Старији у књизи *Naturalis historia* 77. даје помолошки приказ десетина сорти: јабуке, крушке, шљиве, трешње и вишње. У другој половини III в., римски цареви Проб (232–282) и Диоклецијан (243–316) подижу засаде воћака у Посавини, Босни и Срему. После пропасти Старог Рима, нови подстрек развоју **в.** даје франачки краљ и цар Запада, Карло Велики (742–814), који у свом закону – *Capitulare de Villis*, прописује подизање вртова за гајење биљака на свим његовим поседима.
У средњовековној Србији, центри гајења воћака су била манастирска и властелинска имања у Хвосну, долини Западне Мораве, Ибра, Расине, Топлице и Лима. До почетка ХIV в. прави воћњаци били су реткост, а **в.** представљало маргиналну делатност. До тог времена српски језик није имао посебан технички термин за воћњак. Једини средњовековни помен воћњака забележен је у преводу *Синтагме* Матије Властара, као „воштник". По К. Јиричеку, касније коришћене речи – сâд и вртоград –значиле су то исто. У употреби је била и грчка реч перивол. Општи привредни успон Србије у првој половини ХIV в. није заобишао ни **в**. У том периоду ова делатност се издваја као самостална грана привреде. Посебну енергију у подизању нових воћних засада и њиховој даљој нези, у то време испољио је архиепископ Данило II (1270–1337). Писац његовог житија каже да је воћкама засадио „брда и долине". Од воћака се највише гајио орах, јер се плод могао одржати током целе године, а затим воћке чији су плодови коришћени у свежем стању и сушени: крушка, јабука, трешња, оскоруша, шљива и кајсија. У приморским областима посебно су на цени били: бадем, маслина и смоква. Поред произведеног воћа, као храна су коришћени и плодови воћака из спонтаних популација, а посебно лешник. Овај плод је у средњем веку имао надимак „злопиштник", јер се јео у „злим временима", кад ничег другог за исхрану није било. У *Житију* *деспота* *Стефана Лазаревића*, Константин Филозоф наводи да су у Деспотовини сађени многи виногради „нигде тако без велике тешкоће, као у овој земљи, изобилујући у семену и саду и плодовима", али спомиње и „множину свега плодоноснога (дрвећа)" које је дато, како би се људи „наслађивали изобиљем". Падом српских земаља под Турке значајно се мења сортна структура гајених воћака. Као источњаци, Турци цене сладак укус, па шире сорте чији се плодови одликују великим садржајем шећера и малим садржајем киселина. Називи тих сорти: шербетка, слаткача, шећерлија, медник итд., указују на ово њихово својство.
Од средине XIX в., у Кнежевини Србији чине се систематски напори на унапређењу воћарске производње. Поред отварања првих пољопривредних школа, образује се Друштво за пољску привреду (од 1869. Српско пољопривредно друштво). Исте године покреће се и часопис *Тежак* као гласило овог друштва. У структури воћарске производње тога доба доминира шљиварство, које добија посебан значај од 1864, када почиње сушење шљиве. Пионири комерцијалног сушења плодова шљиве у Србији су трговци Нико Крсмановић и Риста Паранос. Сува шљива постаје врло значајан производ Кнежевине, која 1867. извози 4.200 т овог воћа у вредности од 84.000 дуката. Извоз се у наредне две деценије удесетостручује, достижући 1887. цифру од 41.290 т. Доношењем Закона о унапређењу **в.** и виноградарства 1898. стварају се услови за оснивање мреже воћних и воћно-лозних расадника у Србији, што додатно доприноси даљем развоју ове пољопривредне гране. У Војводини Богословија у Сремским Карловцима подстиче и унапређује гајење воћака на Фрушкој гори, у Црној Гори се отвара прва Пољопривредна школа (Даниловград, 1876), а у БиХ, по aустроугарској окупацији, оснивају се воћни расадници и уводе у производњу нове квалитетније сорте воћака са плодовима накиселог укуса. Са започињањем сушења шљиве и овде шљиварство доживљава изразиту експанзију. Почетком XX в. – 1904, са простора Србије и Босне извезено је 108.000 т суве шљиве.
Иако се између два светска рата воћарска производња и даље предоминантно одвија на малом приватном поседу, уз примену екстензивног технолошког концепта, њен обим непрекидно расте. Експанзију нарочито доживљава производња шљиве, јабуке и крушке, попримајући све више робни карактер. У периоду 1927–1931. Краљевина СХС (од 1929. Краљевина Југославија), просечно годишње извози 25.516 т свеже и 521 т суве јабуке. Највеће производно и извозно подручје јабуке је Пожега, а најзаступљенија сорта будимка. И поред тога, извоз свеже и сушене шљиве пожегаче, као и пекмеза од шљиве, и даље задржава примат. У јужнословенској држави, оснива се 155 нових воћних расадника, а пред II светски рат почиње ширење америчких сорти јабуке: ружичасти делишес, јонатан и златни делишес. У истом периоду бележе се и почеци робне производње јагодастог воћа, у првом реду малине, намењене домаћем тржишту. Ова производња се концентрише око Ваљева и Чачка, а водеће сорте су – ваљевска и јеличка.
После II светског рата и промене власничке структуре над пољопривредним земљиштем воћарска производња организује се и у оквиру великих плантажа у друштвеном власништву. Ову производњу прати интензивно и скоковито технолошко иновирање, које се одвија у три основне фазе. Од 1950. подижу се воћњаци по узору на америчке, од 1958. прелази се на интензивне засаде јабуке, крушке и брескве у форми италијанске палмете косих грана, а од 1970. на холандски систем густе садње са доминацијом вретенастих форми. Основни тренд технолошког иновирања **в.** је – повећање густине садње воћака уз последично повећање приноса воћа по јединици површине и све шира употреба механизације. У овом периоду највећи произвођачи воћа у Србији су пољопривредни комбинати: „Београд", Београд; „Годомин", Смедерево; „Сирмијум", Сремска Митровица; „Јужни Банат", Бела Црква; „Пештара", Суботица; „Ереник", Ђаковица и др. У „Поречју" (Вучје), на терасираним земљиштима великих нагиба, организује се масовна производња облачинске вишње, а у „Џервину", Књажевац, подиже се највећи кооперативни засад купине у Европи, на површини од 110 ха. У послератном периоду у индивидуалном сектору, посебну експанзију доживљава производња јагодастог воћа. По обиму производње малине, али и шљиве, вишње и купине, Србија је у последњим деценијама XX в. била међу највећим робним произвођачима и извозницима овог воћа на свету.
*Технологија производње воћа.* Технолошку основу производње воћа чине системи гајења воћака, чији су основни елементи: подлога, сорта, узгојни облик и густина садње. До прве половине XX в. у Србији се као подлоге за јабучасте врсте воћака скоро искључиво користе сејанци дивље јабуке и крушке. Велика бујност стабала на овим подлогама условљавала је велике размаке садње и мали број воћака по јединици површине. Од средине ХХ в. у производњу јабучастог воћа и код нас се уводе вегетативне подлоге средње и мале бујности, које омогућавају револуционисање технологије ове производње. Сорте јабука се углавном калеме на М (Мalling) подлоге, селекционисане у Ист Молингу и ММ (Мalling–Мerton) подлоге, селекционисане заједничким радом енглеских истраживачких станица у Ист Молингу и Мертону. Њиховим увођењем у производњу значајно се повећавају густина садње и приноси јабуке. Као вегетативне подлоге за крушку и дуњу највише су коришћени Мalling клонови анжерске дуње и клонови провансалске дуње селекционисанe у Анжеру. Коштичаве врсте воћака се и данас доминантно гаје на генеративним подлогама: бресква и нектарина на сејанцима виноградске брескве, шљива и кајсија на сејанцима џанарике, а трешња на сејанцима магриве или дивље трешње.
Сорте воћака су други, веома важан елемент производње воћа. До II светског рата у нашем сортименту преовлађују аутохтоне и одомаћене сорте, углавном мале производне вредности, а после њега се у сортимент уводе нове, углавном америчке и западноевропске сорте. У односу на аутохтоне сорте, новоинтродуковане сорте се одликују знатно бољим квалитетом плодова и већом родношћу, али и већом осетљивошћу на неповољне услове спољне средине. Најбурније промене доживљавају сортименти брескве и јагоде, а највећу стабилност испољавају сортименти крушке и дуње.
Вештачко обликовање круне воћака, као трећи чинилац система гајења воћака, најпре се током XIX в. масовније примењује у Француској. Због првенствено декоративне функције овог обликовања, „француска школа" даје предност правилним геометријским облицима круне, не занимајући се за њихове производне учинке. Воћарство Србије пролази кроз ову фазу, само у окружењу пољопривредних школа и воћних расадника. На почетку XX в. са интензивирањем робног воћарења примат преузима „америчка школа", која због доказане штетности претеране резидбе младих воћака на производне ефекте, третира ову меру као нужно зло. Америчко комерцијално **в.** карактеришу скоро слободне просторне круне воћака, обликоване уз минималне интервенције. Овај концепт се 50-их година прошлог века прихвата и код нас. Управо у то време, нарочито у Италији, покреће се нови талас технолошког иновирања производње воћа, заснован на масовној примени механизације и новим сазнањима о физиологији раста и развића воћака. „Италијанска школа", уз значајне модификације, рехабилитује пљоснате геометријске облике круна (или *палмете*), познате из периода „француске школе". **В.** Србије 60-их година XX в., на овим принципима доживљава велики полет. У наредној фази технолошког иновирања производње воћа, по значају се издвајају два концепта: енглеско-белгијски, заснован на *пилар* форми и холандски, заснован на форми *витког вретена*. Седамдесетих година прошлог века, оба система се уводе и у нашу производну праксу, где холандски концепт убрзо испољава несумњиве предности и бива опште прихваћен.
Услед масовног коришћења бујних генеративних подлога, технолошки и производни помаци у производњи коштичавог воћа били су мање интензивни, него код јабучастог и јагодастог воћа. У гајењу малине, са система жбунова (око 2.500 воћака по ха), прелази се на систем шпалира, са око 16.000 воћака по хектару. Добрило Ненадић, агроном и познати српски књижевник, уобличава 1986. оригиналну технологију гајења ове воћке под називом „ариљски метод", који поред врло повољних агро-климатских услова и дуге производне традиције, од ариљско-ивањичког малиногорја ствара најзначајнији производни центар малине у Србији. Многи произвођачи постижу приносе од преко 5 т плодова малине у малињацима површине од само 0,2 ха. Ариљски метод се заснива на особини малине да образује серије изданка различитог генеративног потенцијала. По класичној технологији, прве серије изданака израслих на самом почетку вегетације су остављане за род, а касније избили изданци су одстрањивани резидбом. Ненадићев метод дефинише обрнут приступ: уклањање првих серија изданака и остављање позних серија, јер позне серије обезбеђују већи принос и бољи квалитет плодова. Уједно, касније израсли изданци су мање изложени болестима јер инфективни потенцијал патогена у периоду њиховог пораста значајно опада.
Основна карактеристика производње воћа је њено организовање под отвореним небом. За нормалан раст, развој и плодоношење, воћкама је потребна енергија и материја из спољне средине. Извор неопходне светлосне и топлотне енергије за ове биљке је Сунце, па је цео годишњи круг раста и развића воћака подређен Земљиној револуцији од 365 дана. Најзначајнији извори неопходне материје за производњу воћа су: клима (падавине), земљиште (биогени елементи) и ваздух (угљен-диоксид, кисеоник). Смештен у умереном појасу, са доминантном умерено-континенталном климом, простор Србије поседује многе предности у односу на друге европске просторе, за успешну производњу континенталног воћа. Ипак, многа пољопривредна станишта и код нас карактерише недостатак (или вишак) неког материјалног ресурса, неопходног за организовање економски оправдане и високоакумулативне производње воћа. Отклањање наведених недостатака пољопривредног станишта и стварање услова за рационалније коришћење расположиве енергије и материје од стране гајених воћака, изводи се помоћу агротехничких и помотехничких мера. Ове мере су подељене у пет основних група: у мере одржавања земљишта, наводњавање, ђубрење (и прихрањивање), резидба и мере заштите воћака од стресних чинилаца спољне средине.
**Помологија**, као део **в.**, припада групи примењених биотехничких (или агробиолошких) дисциплина чији је основни задатак повећање приноса и квалитета плодова по јединици површине пољопривредног станишта. Остваривање овог задатка је у великој мери засновано на освајању нових знања из области: биологије воћака, екологије воћака (њиховог односа према чиниоцима спољне средине) и оплемењивања воћака. Иновирање производног процеса остварује се изналажењем поступака којима се рационалније и ефикасније користе енергетски, материјални и просторни ресурси пољопривредних станишта и генетички ресурси производних организама.
Први озбиљнији покушаји увођења иностраних научних сазнања у нашу воћарску праксу, чине се тек у другој половини XIX в. Аутор прве стручне књиге из области **в.** у Србији је Ђорђе Радић. Његова монографија под називом *Очење и оплемењивање воћака*, објављена је 1872. Уредбом од 25. V 1921, у оквиру новооснованог Пољопривредног факултета у Београду – Земуну, формира се Институт за науку о производњи биља са специјалним Oдсеком за виноградарство и **в.**, чиме се **в.** као биотехничка наука званично утемељује и институционализује. На I конгресу воћара Краљевине Југославије, одржаном у Чачку 1932, покренута је иницијатива за оснивање нових научних институција за област **в.**, која је реализована 1946/47. оснивањем завода у Чачку, Сремским Карловцима и Пећи. Извршно веће НР Србије је 1961. прогласило Завод за **в.** и прераду воћа у Чачку републичком научном установом под називом Институт за **в.**, а заводе у Сремским Карловцима и Пећи огледним станицама тог Института. У оквиру Пољ. ф. у Новом Саду, основаног 1954, формира се трећи институт из ове области.
*Образовање.* Средњошколско образовање из области пољопривреде у Србији почиње оснивањем Пољопривредне школе у Топчидеру, 1853. која се гаси већ после седам година. Школа са најдужом наставном традицијом из воћарских предмета је Школа за винодеље и **в.**, основана 1890. на имању манастира Буково код Неготина. Устројством Књажевско-српског лицеја 1853. у њему се, поред других наука, предаје и агрономија (наука о земљоделију). Овај предмет је скоро 15 година предавао Јосиф Панчић. Класично факултетско образовање из области воћарства почиње школске 1920/21, оснивањем Катедре за вишегодишње засаде (воћке и винову лозу), Пољ. ф. у Београду. Ова Катедра је те године имала један предмет – **в.** и виноградарство и једног хонорарног наставника, Милутина Стојановића. Наставу из овог предмета од 1930. изводи Младен Јосифовић као први стални наставник. После шест година, предмет **в.** и виноградарство дели се на два предмета: **в.** са прерадом воћа и виноградарство са винарством. Избором Душана Станковића, 1937. за првог асистента на предмету **в.** са прерадом воћа завршава се иницијална фаза организовања високошколске наставе из области **в.** у Србији. Наставници помолошких предмета Пољ. ф. у Београду, као чланови матичне институције, кадровски и организационо учествују у увођењу наставе из ове области на касније основаним пољ. ф. Са звањем редовног професора наставу из помолошких предмета су изводили: Младен Јосифовић, Душан Станковић, Спасоје Булатовић, Боривоје Пејкић, Доброслав Раховић, Станоје Савић, Младен Јовановић, Момчило Милутиновић и Миливој Мијачика. Трeнутно (2011) наставу изводе: у звању редовног професора – Евица Ненадовић Мратинић, Милован Величковић и Михаило Николић и у звању ванредног професора – Тодор Вулић, Драган Николић и Драган Милатовић. Наставу из ове области на Пољ. ф. у Новом Саду (основан 1954) изводили су редовни професори: Драгољуб Словић, Мирко Рудић, Мирослав Милованкић, Мита Арадски, Милован Кораћ, Динка Вујанић Варга, Душан Гвозденовић и Богољуб Ђурић. У звању редовног професора наставу изводе Владислав Огњанов, Слободан Церовић, Бранислава Голошин и Зоран Кесеровић, а на Агрономском факултету у Чачку (основан 1978) Томо Милошевић.
ЛИТЕРАТУРА: *Пољопривредна енциклопедија*, Зг 1970; А. Станчевић, *Крушка*, Бг 1980; Д. Станковић, М. Јовановић, *Опште воћарство*, Бг 1987; П. Мишић и др., *Воћарство*, Бг 1996; П. Мишић, *Јабука*, Бг 1994; М. Благојевић, *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 2004; М. Николић, Ј. Миливојевић, *Јагодасте воћке: технологија гајења*, Бг 2010.
Тодор Вулић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋАРСТВО
**ВОЋАРСТВО**, научни часопис покренут 1967. под називом *Југословенско воћарство* у издању Југословенског научног воћарског друштва са седиштем у Чачку. Од 2005. издаје се под новим називом **В.**, а издавач је Научно воћарско друштво Србије. Посвећен је искључиво биотехничкој тематици и воћарству као пољопривредној делатности. По структури је научни часопис, категорисан као водећа национална периодична публикација у својој научној области. До 2013. штампана су 182 броја у којима је објављено преко 1.500 радова на више од 13.000 страница. Од 2007. штампа се двостубачно, у црно-белој техници и формату Б5. Излази тромесечно, као два двоброја годишње. Часопис је имао три главна и одговорна уредника: Милисава Гавриловића (1967–1978), Асена Станчевића (1978–1995) и Михаила Николића од 1995.
Михаило Д. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋЕ
**ВОЋЕ**, плодови воћака који се после оплођења развијају из плодника, често и других делова цвета или цвасти, а имају улогу да заштите семе до сазревања и да допринесу његовом расејавању. У биолошком смислу, семе је примарни орган јер има улогу у размножавању, односно одржавању врсте, док је плод секундарни орган који служи за заштиту семена. Међутим, у производном смислу плод је значајнији орган, јер представља јестиви део воћке. Изузетак чине само језграсте воћке, код којих је јестиви део семе.
Хемијски састав **в.** је сложен и на њега утичу бројни фактори: врста и сорта воћака, подлога, родност, еколошки услови, мере неге засада, степен зрелости. У састав **в.** улазе многе материје: вода, шећери, органске киселине, скроб, целулоза, пектини, танини, беланчевине, масти, минералне материје, бојене материје, мирисне материје, витамини, ферменти (ензими) и др. Највећи удео у хемијском саставу **в.** чини вода, чије се учешће креће од 75 до 90%. Изузетак чини само језграсто **в.**, код којег у саставу плода доминирају масти (уља) са 50–70%, док је садржај воде 5–8%. **В.** је значајно као храна велике биолошке вредности. Оно је значајан извор заштитних материја (витамини, минералне материје, пектини, фенолна једињења и др.) које имају улогу у превенцији и лечењу разних болести.
У структури производње **в.** у Србији (в. графиконе) доминира производња шљиве, с тим што се њено учешће у укупној производњи у последњим деценијама XX в. континуирано смањује. На другом месту је јабука чије се учешће, за разлику од шљиве, повећава. У истом периоду значајно је повећана и производња: малине, вишње и брескве.
**В.** има велику употребну вредност: може се користити за потрошњу у свежем стању, смрзавање, сушење или за разне видове прераде. За потрошњу у свежем стању код нас се највише користе јабука, крушка, бресква, јагода и трешња. Чувањем **в.** у расхладним складиштима значајно се продужава сезона његове потрошње. Чување се врши у условима ниске температуре (0–4°C) и високе релативне влажности ваздуха (80–90%). Највише се чувају плодови јабуке, а знатно мање крушке, брескве и осталих воћака. Неке врсте воћа су погодне за конзервисање смрзавањем. Смрзавање се врши на температурама од -35 до -40°C, а чување смрзнутих плодова на -20°C. У Србији се највише смрзавају плодови малине, вишње и купине а знатно мање других врста (шљиве, брескве, кајсије, јагоде и др.).
Од **в.** се могу производити и разне прерађевине као што су: сок, компот, џем, пекмез, мармелада, слатко и др. За прераду се претежно користе шљиве, вишње, малине, кајсије, дуње и купине. Прерада се обавља у домаћинству или у индустријским погонима. У протеклим деценијама најзначајније фабрике за прераду **в.** на подручју Србије биле су: „Србијанка" , Ваљево; „Будимка", Пожега; „Таково", Горњи Милановац; „Делишес", Владичин Хан; „Подгорка", Осечина; „Виножупа", Александровац; „Хисар", Прокупље; „Поречје", Вучје; „Зора", Мол; „Флора", Бечеј; „Елан", Србобран; „Суботичанка", Суботица; „Нектар", Бачка Паланка и др.
Један од најзначајнијих видова коришћења **в.** у Србији је прерада у ракију. У ракију се најчешће прерађују шљиве, а такође и крушке, кајсије, јабуке, брескве, вишње, дуње и друго **в**. По квалитету се посебно истиче ракија од шљива Пожегаче и Црвене ранке, као и од крушке Вилијамовке.
Извозом **в.** остварује се значајан девизни приход. Највише се извози смрзнуто **в.** (нарочито малина и вишња), а затим свеже **в.** (јабука, шљива, бресква и трешња). Знатно мање се извозе други производи од **в.** (сокови, конзервисано и суво **в.**).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Станковић, М. Јовановић, *Опште воћарство*, Бг 1987; П. Мишић и др., *Воћарство*, Бг 1996.
Драган Милатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋИН
**ВОЋИН**, село и средиште општине у Хрватској, у Вировитичко-подравској жупанији, смештено на северозападној подгорини планине Папук. Налази се у долини Воћинске реке (десне притоке Драве), где се у њу улива неколико мањих притока. Локалним путевима спојено је са жупанијским центром Вировитицом, која је 37 км према северозападу и са Подравском Слатином, која је 25 км према североистоку. Насеље је компактно и изграђено је у долини Воћинске реке, на левoј долинскоj страни и у долинама две њене притоке, на висинама од 200 до 250 м. Основа насеља и распоред улица имају радијалне форме. Ово је у средњем веку било значајно утврђење, а на брду западно од села, на висини од 300 м су остаци тврђаве из XIII в. Велику касноготичку цркву Блажене Девице Марије подигао је Иваниш Корвин у ХIV в, а рушена је у II светском рату и у рату 1991–1995. Насеље је 1866. имало 1.221 становника (41% Хрвата, 57,3% Срба, а остали су били Мађари и Јевреји). Године 1991. било је 1.569 становника (64,3% Срба), 2001. 1.162 становника (12,6% Срба и 85,5% Хрвата) и 2011. 1.170 становника. Већи број српског становништва прогнан је у рату 1991–1995.
Мирко Грчић
Током турске владавине у Славонији, у XVI и XVII в., у месту се настањују Срби из околних села, која су Турци у другој половини XVI в. населили са подручја сливова река Ибра, Лима, Пиве, Таре, горње Дрине и Неретве. Због близине турско-аустријске границе на реци Илови, Срби из **В.** и околине углавном су били у граничарској служби. И после изгона Турака становништво **В.** остаје већином српско. Током XVIII в. место је припадало парохијској цркви у селу Смудама. Парохија у **В.** основана је крајем XVIII в., а 1790. подигнута је зидана Црква Св. отаца Првог васељенског сабора (Св. Недеља). Обновљен 1883, храм је у потпуности порушен током II светског рата. Нова црква са звоником саграђена је 1976, док је парохијски дом подигнут 1956. У општинском дворишту у **В.** хрватске усташе су 14. I 1942. стрељале 257 Срба мушкараца из оближњих села Кометника и Добрића.
Александра Кучековић
ИЗВОР: *Шематизам православне српске епархије пакрачке за годину 1898*, Пакрац 1898.
ЛИТЕРАТУРА: T. Баћани (прир.), *Подравско-слатински крај*, Подравска Слатина 1981; Д. Кашић, *Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; С. Милеуснић, *Духовни геноцид* *1991–1995*, Бг 1997; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Ф. Шкиљан, *Културно-хисторијски споменици западне Славоније*, Зг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋКЕ
**ВОЋКЕ**, вишегодишње поликарпне биљке чији су плодови или делови плода јестиви, односно погодни за исхрану у свежем или прерађеном стању. Према хабитусу надземног дела **в.** се деле на дрвеће и жбунове. Дрвеће је већих димензија и има јасно диференцирано дебло, чијим се гранањем на одређеној висини формира круна. Овде се убраја већина **в.** које успевају код нас (јабука, крушка, шљива, бресква, трешња, орах и др.). Жбунови су мањих димензија и немају диференцирано дебло, него се гранају одмах изнад површине земље. Ту спадају леска, малина, купина, рибизла и огрозд.
На основу географске распрострањености, односно потреба за топлотом, **в.** се деле у три групе: континенталне, суптропске и тропске. Континенталне **в.** успевају у подручјима са континенталном или умерено континенталном климом. Суптропске **в.** успевају у суптропској климатској зони. У Србији се могу гајити неке од њих (нпр. смоква или јапанска јабука), али само у топлијим локалитетима или у заштићеном простору (нпр. лимун). Тропске **в.** успевају само у тропској климатској зони.
На простору западног Балкана, укључујући и простор Србије, доминантно се гаје континенталне **в**. Према особинама плодова (помолошка класификација) оне се сврставају у четири групе: јабучасте, коштичаве, језграсте и јагодасте. Јабучасте **в.** су: јабука, крушка, дуња, мушмула и оскоруша. Оне припадају фамилији Rosaceae (руже) и потфамилији Pomoideae. Имају исти тип плода, а то је синкарпна коштуница. У изградњи плода поред плодника учествују цветна ложа и чашични листићи. Коштичаве **в.** су: шљива, бресква, кајсија, трешња и вишња. Припадају фамилији Rosaceae (руже), потфамилији Prunoideae и роду *Prunus*. Имају исти тип плода, а то је монокарпна коштуница. Језграсте воћке су: орах, леска, бадем и питоми кестен. Одликују се тиме што је код њих јестиви део плода семе, које се назива и језгра (па отуда потиче и њихово име). Тип плода ових воћака је углавном орашица, или коштуница (бадем). Јагодасте воћке су: јагода, малина, купина, рибизла, огрозд, боровница, брусница и актинидија (киви). Њихова заједничка особина је да имају ситне, сочне плодове који су осетљиви на притиске и убоје, тако да захтевају пажљиву бербу, паковање и транспорт. Плодови ових врста често се заједнички називају ситно воће. Заступљена су три типа плода: бобица, збирна орашица (јагода) и збирна коштуница (малина и купина).
Број родних стабала **в.** у Србији износи око 80 мил. (просек 2001–2010). Од тога највећи део чине шљиве (42 мил.) а затим следе јабуке (14,9 мил.), вишње (8,5 мил.), крушке (4,9 мил.) и брескве (4,1 мил. стабала).
Поред гајених **в.**, у Србији успева и велик број врста самониклих **в.**, чији плодови се у мањој или већој мери сакупљају и користе за јело у свежем стању или за прераду. Најзначајније и највише распрострањене самоникле **в.** у Србији су: џанарика (*Prunus cerasifera* Еhrh.), дивља јабука (*Мalus sylvestris*), дивља крушка (*Pyrus communis*), дивља трешња (*Prunus avium*), оскоруша (*Sorbus domestica*), питоми кестен (*Castanea sativa* Мill.), шумска леска (*Corylus avellana*), шумска јагода (*Fragaria vesca*), шумска боровница (*Vaccinium myrtillus*), купина (*Rubus* *fruticosus*), дрен (*Cornus mas*), дуд (*Мorus* spp.), дивља ружа -- шипурак (*Rosa* spp.), зова (*Sambucus nigra*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Станковић, М. Јовановић, *Опште воћарство*, Бг 1987; М. Николић, Ј. Миливојевић, *Јагодасте воћке: технологија гајења*, Бг 2010.
Драган Милатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОЋЊАК
**ВОЋЊАК**, село у западној Србији, на северним падинама планине Гучево и долини реке Штире (десна притока реке Дрине), 5 км југоисточно од Лознице, на путу који повезује општинско средиште Лозницу са Зајачом. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину дна и страница долине реке Штире. Савремено село је настало у XVIII и првој половини XIX в. досељавањем становништва из Херцеговине, Рађевине и околине Сребренице. **В.** је у другој половини XX в. еволуирао у приградско насеље Лознице и број становника је нагло порастао. У селу је 1961. било 773, 2002. 1.204, а 2011. 1.158 становника (99% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 7,1% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем радило у Лозници. У њему су четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија коју користи и суседно село Тршић.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОШАНОВАЦ
**ВОШАНОВАЦ**, село у источној Србији на југозападној периферији Млаве, на десној страни долине потока Чокардин (притока реке Млаве). Општински центар Петровац је 13 км североисточно од села и они су повезани локалним путем. Насеље је збијеног типа, смештено дуж једне кратке долине на 140 до 250 м н.в. Први помен **В.** је из 1378. Староседелачке фамилије досељене су из Црне Реке, Мораве, Тимочке крајине, Видина и околине Крушевца. Током друге половине XX в. број становника је нагло смањен, добрим делом због одласка на рад у иностранство. У селу је 1948. било 1.042, 2002. 473, а 2011. 378 становника (97,9% Срба). Аграрним занимањима бавило се 87,4% активног становништва. Распоред улица је линеаран и мрежаст. У селу су четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВОШЊАК, Богумил
**ВОШЊАК, Богумил**, правник, политичар, публициста (Цеље, Словенија, 4. IX 1882 – Вашингтон, САД, 18. VI 1959). Студирао је право у Прагу, Грацу и Дунају, где је 1906. докторирао, а студије наставио у Паризу и Хајделбергу. Понесен познавањем балканских земаља, које је упознао путујући као ђак, већ се 1914. залагао за државно јединство Југословена. Мобилисан по избијању I светског рата, избегао је руско заробљавање, успео да се врати у Словенију и потом избегне у Италију. Гајећи велико поштовање према српској држави и српским ратним циљевима, приступио је Југословенском одбору и укључио се у југословенску пропаганду, радећи у Италији, Швајцарској, Француској, Енглеској и САД. Био је учесник Крфске конференције (јун – јул 1917) и са регентом Александром Карађорђевићем обилазио Солунски фронт. Током мисије у САД (1918), уручио је посланицу председнику Вилсону, покушавајући да га придобије за идеју југословенске државе. О овим је својим искуствима написао исцрпно сведочење (*У борби за уједињену народну државу: утисци и опажања из доба светског рата и стварања наше државе*, Љуб. – Бг – Зг 1928). По завршетку рата предавао је Државно право на Универзитету у Љубљани (1919–1920). Биран на листи Самосталне кметијске странке, био је посланик у Уставотворној скупштини (1920–1921), у којој је, као члан Уставотворног одбора, гласао за Видовдански устав (1921). Током 1921. и 1923. био је посланик Краљевине СХС у Чехословачкој, а потом је живео у Београду. Одан југословенству, сматрао је да је културно јединство било основни југословенски проблем, те да је задатак културног уједињавања требало да изврши народна интелигенција („Југословенски национализам и југословенски аграризам", *Југословен*, децембар 1931, 2). За време II светског рата био је близак гледишту Драгољуба Драже Михаиловића, због чега је 1945. емигрирао у САД. Био је научни сарадник Библиотеке Колумбија у Њујорку, а у листовима југословенске емиграције објављивао бројне текстове, покушавајући да мири њене завађене струје. Остао је словенофил и Југословен, веран идејама из времена настанка југословенске државе.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Јанковић, *Југословенско питање и Крфска декларација 1917. године*, Бг 1967; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1979; З. Вучковић, *Сећања из рата*, Бг 1990; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Љ. Петровић, „У потрази за измишљеном стварношћу. Југословенски идентитет у часопису *Југословен*", *Историја 20. века*, 2007, 1.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАБАЦ
**ВРАБАЦ**, ситна птица дебелог кљуна из породице Passeridae, реда певачица (Passeriformes). Појам обухвата сваку од тридесетак врста које већином живе у отвореним сушним пределима, саванама, па чак и пустињама, али и у шумовитим пределима, воћњацима, високим планинама и људским насељима. Неке врсте су синурбане и спадају међу најброније врсте птица на свету. Хране се претежно семењем трава и житарица на тлу али узимају и другу биљну храну и инсекте, у насељима хлеб и остатке људске хране. Пореклом су из Старог Света.
Најпознатији je **в.** *покућар*, џивџан или домаћи **в.** (*Passer domesticus*)*,* дугачак 14–15 цм, са распоном крила 21–25,5 цм. Робусна птичица, масивног кљуна и покрупне главе. Мужјак шарен, кестењаст одозго, сивог темена, црне црте преко ока, црног подбратка наспрам прљавобелих образа, тамних пецки по леђима, сивог надрепка и сивкастог перја доње стране тела. Женка је неупадљива, сивосмеђаста с неизразитим светлијим обрвама. **В.** покућар лети брзо и право, на веће даљине таласасто. Глас је различито модулиран цвркут („џив!"), песма мужјака састоји се од варирања поновљеног основног слога. Током историје, у више наврата ширио је распрострањење, тако да сада живи у најразличитијим пределима широм Земље у блиској заједници с човеком, а у Србији свуда где има људских насеља. Избегава велике комплексе под вегетацијом густог склопа (непрекидне појасеве трске, густе шуме итд.). Покућар живи у јатима, али се обично гнезди у малим, неупадљивим колонијама. Гнежђење обично почиње крајем марта или почетком априла и траје до јесени (3–4 легла годишње). Гнездо је у удубљењу зграде или какве друге грађевине, у пукотини зида, у рупи у обронку земље или леса, у доњем делу празних и заузетих гнезда великих птица (врана, рода, грабљивица), у гнездима градске ласте, или у густом грању дрвећа у виду грубе лоптасте творевине састављене од лабаво исплетеног сувог биљног материјала. Легло чини 3–5 белих, светлозеленкастих или сивкастих јаја различито испеганих мрљама и пецкама. Инкубација траје две недеље, а полетарци излазе за нешто дуже време када се удружују у јата, која се повећавају током лета са изласком младунаца из сваког следећег легла. Процењено је да у Србији почетком ХXI в. живи између милион и два милиона парова и да је популација стабилна. Истовремено стижу упозорења о драматичном опадању бројности у великим градовима, па чак и у селима. У Београду је у последњих неколико деценија популација преполовљена, слично као у неким другим европским земљама. Покућар није селица, али пред јесен редовно напушта колоније, а у пролеће су запажене масовне локалне скитње. Као Џивџан, Живко, Цврки, Цврле, или Срба, повремено је проглашаван маскотом Београда, београдских туристичких и спортских организација и манифестација које се у њему одржавају.
Нешто крупнији *шпански* **в.** (*Passer hispaniolensis*), још је шаренији и упадљивији, цело теме мужјака је кестењасте боје, груди су попрскане црним пецкама које се згушњавају на грлу. У Србији се раширио са југоистока тек у другој половини ХХ в., али је остао редак (1.000–2.000 парова), не улази тако радо у насеља и често се држи близине вода. Мало мањи *пољски* **в.** (*Passer montanus*), има светлијесмеђе теме и по црну тачку на белом образу. Мужјак и женка су слични. У Србији не иде у планине (упркос латинском називу), а појављује се у насељима и њиховим рубовима при чему често напушта једна подручја да би населио нека друга. У Србији је процењен почетком ХХ в. на 300–450 хиљада. Ретки **в.** *камењарац* (*Petronia petronia*)*,* снажан је дугокљуни и дугокрили **в.** сивосмеђег перја са пецкама (оба пола слична). Живи на камењарима Средоземља, а у Србији само на малом броју места на југу. *Планински* **в.** (*Мontiftingilla nivalis*), велики шарени сиво-смеђи **в.** са црно-белим крилима живи само на врховима највиших планина, а у Србији мање од 50 парова на Шар-планини и Проклетијама.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАБАЧ
**ВРАБАЧ**, град у жупи Неретви чији се остаци налазе у близини данашњег Коњица, према Борцима. Смештен је на коси која носи назив Градина и доминира долином Бијеле, кроз коју води пут ка Приморју. Тврђава следи облик терена и има изглед издуженог клина. Дужина бедема износи 104 м, а ширина града је од 2 до 20 м. Рушевине бедема су понегде очуване и до висине од 1 м, али већи део није видљив. На три брежуљка су изграђене куле, а на нивелисаном простору између њих налазиле су се остале просторије. Највећа кула, којој се прилазило стубиштем, била је округла, а остале две четвртасте. Зидане су ломљеним каменом и кречним малтером. **В.** је имао значај транзитног места преко којег је водио пут из Дријева за Коњиц – *via Нarente*. Постојало је и подграђе – Подврабач (данас је на том месту истоимено село), које је било важна караванска станица, где се данас налази некропола са седам стећака на локалитету Главичине. Први пут се помиње 1410, када је ту Сандаљ Хранић успоставио царину која је, на протесте Дубровчана, наредне године укинута. Сандаљ је царину обновио 1425, када је његов кнез у **В.** Стјепан Станичић дубровачким трговцима запленио сребро и восак. Царина је после тога поново укинута, да би је поново обновио Стефан Вукчић Косача 1440. Деценију касније овде је плењено сребро дубровачким трговцима. Истрајавање на царини и честе пљачке говоре о живом трговачком промету. **В.** се као посед херцега Стефана Вукчића помиње у све три повеље (1444, 1448, 1454). Пао је под турску власт после 1463. На овом простору су Турци 1469. образовали кадилук Неретву, а по попису из 1468/69. тврђава је напуштена. Подграђе Подврабач је активно све до доласка Турака. У њему се 1459. помиње Радивој Љубисалић као домаћи трговац. У већ поменутом попису Подврабач је пописан као село, а не трг.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Средњовековни градови у Неретви", *ГЗМБиХ*, 1958, 13; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАБЕЉ, Михајло
**ВРАБЕЉ, Михајло**, песник, учитељ (Вирава, Хуменски округ, Словачка, 20/21. XI 1866 – Будимпешта, 4. I 1923). Завршио препарандију (учитељска школа) у Ужгороду (1887). Краће време учитељевао у Чемерном код Вранова (Словачка), а потом 1895. прелази за учитеља и појца у Нови Сад. Живео је неуредним животом и сукобио се са парохом и вицеархиђаконом Јованом Храниловићем. У Будимпешти уређивао новине на „јазичију" (својеврсном русинском мета-језику, мешавини месних дијалеката, црквенословенског и руског језика, без стандарда, у индивидуалним верзијама појединих писаца) *Неділя* (1898–1918), а када су мађарске власти 1916. политиком постепене мађаризације немађарског становништва забраниле русинску ћирилицу, **В.** остаје без посла до краја живота. Прве песме и књижевне радове на „јазичију" објављује у ужгородским часописима *Лісток* (1887) и *Місяцослов.* Описује живот и обичаје бачких Русина. Пионирски значај имају књиге *Русскій Соловей, народная лира или* *собраніє народньіхь пісней на разньіхь уґро-русккихь наречіахь* (Унгвар 1890) и *Буквар* (Будим 1898). *Русскій Соловей* је својеврсна антологија усмене поезије русинских језичких енклава у више средњоевропских држава.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тамаш, *Историја русинске књижевности*, Н. Сад 2002.
Јулијан Тамаш
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАГ → ЂАВО
**ВРАГ → ЂАВО**
# ВРАГОВИЋИ
**ВРАГОВИЋИ**, влашки катун са подручја источне Херцеговине. Као катунар **В.** помиње се 1375. Регоје. Врло је вероватно да се он на челу катуна налазио веома дуго јер се катун Регоја Враговића јавља и 1423. Може се претпоставити да је катун понео име по извесном Врагу који је био његов оснивач. На ово, осим континуираног јављања и наследног старешинства, указују и презимена појединих влаха која су истоветна са именом катуна (Хранец Враговић – 1376, Скороје Враговић – 1380). Према неким тумачењима Враговићи вуку лозу од Пљешчића. Катуни **В.** помињу се од 1419. у околини Требиња, а зна се да су већ 1449. ту били и насељени. Када је Требиње пало у руке Стефана Вукчића вероватно су признали његову власт. Из катуна **В.** настао је 1433. катун Љубише Медоевића. На челу катуна **В.** налазила се 1443. Јелена (Јelena, catunara) – то је једини забележени случај код нас да је нека жена била катунар. Вероватно је у тој функцији била само намесник. Као катунари **В.** помињу се 1451. Вукмир Бауловић, а 1453. и 1464. Вукота Бауловић. Од пролећа 1464. **В.** се помињу као људи Владислава Косаче. Бауловићи су 1465, заједно са Турцима, учествовали у отимачини на дубровачкој граници. У зиму 1468–1469. забележено је да су **В.** опљачкали и угрозили поданике херцега Влатка Косаче.
ИЗВОР: К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1892, 1.
ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Структура и организација средњовековног катуна", Д. Ковачевић, „Средњовјековни катуни по дубровачким изворима", *Симпозијум о средњовјековном катуну*, Сар. 1963; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Б. Храбак, *Из старије прошлости Босне и Херцеговине*, II, Бг 2003.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАГОЛАН
**ВРАГОЛАН**, лист за шалу и сатиру који је излазио у Београду од 4. VII 1871. до 2. IX 1872. Појављивао се сваке недјеље, али не баш редовно. Уз наслов је стајао и поднаслов: „Коме бист на знамењу имја Хаџи-воштац." Као издавач и уредник потписан је М. Ј. Никетић, али је стварни уредник био М. Глишић, касније покретач и уредник *Врзиног кола* и *Преоднице*. У листу су сарађивали Ђ. Јакшић, Љ. Каравелов, С. Марковић, С. Вуловић, Д. Ружић, П. Тодоровић и др. Дјеловао је у веома заоштреним политичким односима између младог социјалистичког покрета и режимских струја обједињених буржоаском идеологијом, очувањем поретка и династичким интересима. Оштром иронијом, вицем, персифлажом, пародијом и доскочицама, настављао је оно што је С. Марковић почео теоријским и политичким чланцима у *Раденику*, а налазило је повољног одјека и у антирежимским листовима либералне оријентације (*Панчевац*, донекле и Милетићева *Застава*). На трагу Марковићевог програма борбе против „српских обмана" (критика система васпитања, положаја сељака, администрације, политичких односа, стручне и забавне књижевности), у различитим рубрикама се потврђује јединствен план листа (уводне пјесме, „политички прегледи", шале и афоризми, одговори на питања и поруке, разговори, „политички сановник", драмске сцене, фељтон и ликовни прилози), који на комичан и сатиричан начин оцртава духовни профил времена и актуелне идеје. Таквим ставовима **В.** је постао претеча најснажнијег тока српске сатире епохе реализма. Фототипско издање часописа изашло је 1999. у издању Народне библиотете Србије.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „Милован Ђ. Глишић", у: *Писци и књиге*, 3, Бг 1908 (1964); А. Раденић, *Социјалистички листови и часописи у Србији 1871–1918*, Бг 1977; В. Милинчевић, „*Враголан*: Лист за шалу и сатиру", у: *Враголан*, Бг 1999; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАГОЛАН
**ВРАГОЛАН**, лист за шалу и забаву који је излазио у Великој Кикинди 13. I – 15. XII 1894. Власник је био Сима Јовановић, одговорни уредник Душан Кантар а штампан је у штампарији Јована Радака. Уређиван по узору на Змајевог *Стармалог*, представљао се као огорчени противник владајуће хијерархије. Престао је да излази због слабог одзива претплатника. Претворио се у календар који је Радакова штампарија издавала до II светског рата.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Бранка Булатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАГОЛИЋ
**ВРАГОЛИЋ** (*Trapa*), род jедногодишњих укорењених пливајућих водених биљака из фамилије Trapaceae. У народу ова биљка има разна имена која су инспирисанa изгледом и својствима плода (водени бик, водени зуб, водени орах, орашак, касароња итд.). Стабљика **в.** је дугачка до 3 м, еластична, при врху често граната. На стабљици се сукцесивно развијају три врсте листова: подводни линеарни и ланцетасти који брзо опадају, те пливајући ромбични, кожасти и назубљени, који образују розету дијаметра 10–30 цм. Лисне дршке пливајућих листова су мехурасто проширене и пуне ваздуха и као пловци држе лисну розету и плодове на површини. Фотосинтетичку функцију подводних листова преузимају дугачки, обично перасто гранати зелени адвентивни коренови. Цветови су мали и бели, смештени у пазуху пливајућих листова. Плод је крупна тамна коштуница карактеристичног рогљастог облика, са два или четири чврста, одрвењена израштаја („рогови" или „краци") који се завршавају бодљикавим харпунастим шиљцима. Омотач плода је чврст, а језгро меснато. Плодоноси од јула до октобра. Расејава се воденим струјама и крупним мочварним животињама. **В.** расте у барама, меандрима или споротекућим еутрофним водама. У свету је познато 20--30 врста **в**. Широко, али дисконтинуирано су распрострањене у Европи, Азији, Африци и Америци. У Србији су познате четири врсте: дугокраки **в.** (*T. longicarpa*), краткокраки **в.** (*T. brevicarpa*), европски **в.** (*T. europaea*) у барама Војводине и ендемични моравски **в**. (*T. annosa*) у „моравиштима" – некадашњим меандрима Велике Мораве. **В.** је у многим државама Европе угрожена или ишчезла врста. У Србији су релативно честе биљке, осим моравског **в.** (*T. annosa*) који је скоро уништен исушивањем „моравишта". Плодови се од давнина употребљавају за исхрану људи и стоке, у народној медицини, за бојење тканина, као украс и талисман. Сматра се да је **в.** био важна биљка за исхрану људи у сојеничким насељима. И данас се гаји, посебно у Индији, Кини, Јапану и Централној Африци. Са једног хектара може се сакупити и до 600 кг чистог језгра плодова у којем преовлађују скроб (50–66%), беланчевине (8–19,9%), целулоза, 15 аминокиселина, органске киселине и др. У плодовима **в.** има скроба и беланчевина као у пшеници, а више него у семенима кукуруза и кртолама кромпира. Једе се печен и куван, од брашна се може месити хлеб и справљати каша.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, *Екологија, распрострањење, систематика и историја рода Trapa L. у Југославији*, Бг 1958; Ј. Блаженчић, „Утицај неких еколошких фактора на морфогенезу водене биљке орашка (*Trapa* L.) – експериментална студија", *ГИББУБ*, 1971, VI, 1–4; М. Јанковић, Ј. Блаженчић, „*Trapa annosa* Janković (моравски водени орах, орашак, рашак, морашак)", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1. Ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999; К. Боројевић, „Културна историја воденог ораха (*Trapa natans* L.) од праисторије до данас", *РМВ*, 2009, 5.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЖДА
**ВРАЖДА**, кривично дело убиства, као и новчана казна за убиство у српском средњовековном праву. У старословенском и црквенословенском, али и у савременим словенским језицима израз је изведен од речи враг – непријатељ. Прописани износ за новчану казну се временом мењао, од 500 перпера пре Душановог законика, до 300 перпера у Законику, где представља глобу за нехатно убиство. Временом се израз **в.** као ознака за глобу за убиство одваја од самог кривичног дела и употребљава да означи исти износ глобе и за друга кривична дела, па се тако **в.** помиње и као казна за скрнављење гробова и за кривично дело поротника против њихове дужности. Као тешко кривично дело **в.** се рано (већ од времена владавине Драгутина и Милутина) изузима из патримонијалне властеоске јурисдикције и постаје резерват владаочевог, односно државног суда, улазећи у тзв. царске дугове. Као тешко кривично дело, **в.** је била изузета и из аутономног судства Будве у корист владаочевог суда. Према одредбама Дечанске и Призренске хрисовуље половина **в.** припадала је *наводчији*, потказивачу кривичног дела, а половина цркви. **В.** се делила између цркве и наводчије само у старим српским земљама, у областима старог обичајног права, док су глобе у новоосвојеним земљама припадале држави. Владари су у овим земљама глобе често уступали цркви. Стара обичајноправна установа **в.** као казне за убиство у износу од 500 перпера (consuetudo vrasdae) одржала се и у односима Срба са Дубровчанима, мада је у Дубровнику за убиство била предвиђена смртна казна.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Даничић, *Рјечник*, I, Бг 1863; В. Мажуранић, *Приноси за хрватски правно-повјестни рјечник*, П–Ж, Зг 1908–1922; К. Јиречек, *Историја Срба*, I–II, Бг 1952; Ж. Бујуклић, *Правно уређење средњовековне будванске комуне*, Нк 1988; Т. Тарановски, *Историја српског права у немањићкој држави*, Бг 1996.
Љубомирка Кркљуш
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЖЕМИЛ
**ВРАЖЕМИЛ**, вранемил, зељасте биљке које припадају родовима *Goniolimon*, *Limonium*, *Plumbago* и *Аrmeria* из породице Plumbaginaceae. Иако се разликују по изгледу, облику и положају листова и цвасти, за све је кактеристично присуство провидних, папирастих, на врху сраслих, чашичних листића и беличасте или љубичасте крунице која их надвисује. Сасушени цветови се дуго задржавају дајући посебан изглед овим биљкама. Цвасти са много цветова могу бити раштркана класолика метлица (*Goniolimon*, *Limonium*) или збијене у вршне главичасте цвасти (*Аrmeria*). Расту обично на сланим стаништима од обала мора до континенталних слатина или кречњачких и серпентинитских камењара од брдских до високопланинских предела. Род *Limonium* обухвата око 150 врста претежно распрострањених на сланим стаништима Канарских острва и у Средоземљу са великим бројем ендемичних врста. У Србији је само једна врста на слатинама Војводине – *L. gmelinii*. Род *Goniolimon* обухвата око 20 врста распрострањених у северној Африци, јужној Европи и Азији. У Србији расту две врсте – *G. incanum* и *G. tataricum*. Род *Аrmeria* одликује се вршним цветним главицама и приземним листовима сакупљеним у бусен. Обухвата око 30 врста претежно распрострањених у западном Медитерану. У Србији расту четири врсте од којих је *А. rumelica* ендемична. У Европи и у Србији је заступљена једна врста рода *Plumbago* (*P. europaea*). Све врсте поменутих родова су веома декоративне и гаје се у хортикултури. Цвасти неких врста користе се често и као суво собно цвеће.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Plumbaginaceae", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 3, Бг 1972; L. F. Ferguson, D. М. Мoore, „Plumbaginaceae", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Еuropae*, 3, Cambridge 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЖЈИ КАМЕН
**ВРАЖЈИ КАМЕН**, храм са Црквом Св. Богородице, који се налази на југоистоку Србије, код села Доња Трница, 3 км западно од Трговишта. Смештен је уз десну обалу Пчиње, у живописној сутјески званој Просечено или Просеченик, између три врлетне камене пирамиде знане Вражји Камен, Просечени Камен и Вражја Глава. У повељи Дејановићима од 10. VIII 1355. Просеченик се помиње као погранично место. Црква је у ХIV в. припадала области Жеглигова, баштини севастократора Дејана. Саградио ју је и дао да се живопише непознати властелин, можда као гробну цркву између 1350. и 1380. То је невелика једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са полукружном олтарском апсидом. Због полихромно декорисаних зидних платана припада скупини споменика српско-византијског круга. Из истог времена потиче и масивна зидана олтарска преграда. Светлост која у наос продире једино кроз забатни прозор источног зида обасјава Христа са Богородицом из *Успења Богородице*, стварајући мистичну атмосферу. Архитектонска замисао у служби симболичног схватања светлости подвлачи метафору о Христу као Сунцу правде, упућујући на оновремени исихазам. У наосу су очуване фреске са архијерејима из *Поклоњења Агнецу*, *Св. Константин и Јелена*, *Богородица Оранта*, *Благовести*, *Рођење Христово*, *Сретење*, *Крштење Христово*, *Васкрсење Лазарево*, *Ваведење Богородице*, *Успење*, *Пренос тела и Вазнесење Богородице*, *Распеће*, *Мироноснице*, *Силазак у Ад* и *Христово Вазнесење*. На зиданом иконостасу били су насликани Богородица и Христос на престолу који су са Св. Николом на јужном зиду чинили Деизис. Ликовне и иконографске особености чине их фрескама од посебног значаја за српско сликарство ХIV в. Реализам и детаљи из свакодневице видљиви су на наглашеном Богородичином стомаку после порођаја, оделу и ставу пастира и Јосифа, привијању Христа уз мајку у *Сретењу* или папучама испред Богородичиног одра из *Успења*. Стилско супротстављање у оквиру исте представе јединствено је у српском и византијском сликарству, па је тако половини *Успења Богородице* са класицистички насликаним фигурама супротстављена група светитеља са деформисаним лицима згрченим од бола. Фреске су дела двојице обавештених, школованих и даровитих уметника који различито сликају, али су јединствени по свом светлом и хармоничном колориту. Стилски, фреске су најближе сликарству Св. Богородице на острву Мали Град на Преспанском језеру, Св. Атанасију у Костуру, Св. Ђорђу у Полошком, Борја у Албанији, Марковом манастиру и сликарству охридског круга ХIV в.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед цркава кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; М. Рајичић, „Основно језгро државе Дејановића", *ИЧ*, 1954, 4; М. Ракоција, „Црква Свете Богородице на Вражијем Камену", *Саопштења*, 1987, XIX.
Миша Ракоција
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЖОГРНАЦ
**ВРАЖОГРНАЦ**, село у источној Србији у Тимочкој крајини на саставу долине Беле реке (лева притока Тимока) са долином Тимока (десна притока Дунава). Село је на магистралном путу који повезује општинско средиште Зајечар (8 км) са Неготином и на железничкој прузи Зајечар–Бор–Пожаревац. Збијеног је типа са обе стране корита Беле реке, на 120 до 140 м н.в. Има основу овалног облика и мрежаст распоред улица. **В.** се у историјским изворима помиње од XV в. Староседеоци су досељени из околине Рашке и са Косова. Крајем друге половине XX в. број становника је нагло смањен, једним делом и због одласка на рад у иностранство. У селу је 1971. било 2.229, 2002. 1.340, а 2011. 1.096 становника (93,1% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 10,9% активног становништва. Знатно више радило је у индустрији (34,4%), док је највећи део неаграрног становништва био запослен у другим местима (77,4% активног становништва), пре свега у Зајечару. У њему су православна црква, основна школа, месна канцеларија, пошта и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЗ, Станко
**ВРАЗ, Станко** (Frass, Јacob), књижевник (Церовец код Љутомера, Словенија, 30. VI 1810 – Загреб, 24. V 1851). Почео да објављује на словеначком (источноштајерски дијалект), под утицајем класичне традиције и Ф. Прешерна. Пошто је остао без подршке у својој средини (Љубљана), почео да пише у *Даници* *илирској* Љ. Гаја на хрватском (штокавском); прешао у Загреб (1838), гдје је покренуо и у духу илирске оријентације уређивао књижевни часопис *Коло* (1842–1851); објављивао је и прилоге српских писаца (В. Караџић, П. П. Његош). Био је под снажним утицајем идеја Ј. Колара о словенској узајамности. Сматрао се учеником В. Караџића (посветио му је збирку словеначких народних пјесама, *Народне песни илирске*, Зг 1839) с којим је био у преписци (такође и са Н. Боројевићем, Ј. Суботићем); у *Колу* је писао и о савременој српској књижевности (П. П. Његош, Б. Радичевић, Ј. Суботић); преводио је српске народне пјесме на словеначки, угледајући се на њих у лирици (*Ђулабије*, Зг 1840. и др.). У српској периодици је објављивао пјесме и чланке (*Бачка вила*, *Српско-далматински магазин*, *Подунавка* и др.). У више наврата истицао је значај Д. Обрадовића као јединствене величине на јужнословенском простору. У српској књижевној штампи (*ЛМС*) залагао се за Вукову језичку реформу. Приредио је и написао предговор за једно издање басана Д. Обрадовића (*Басне*, Зг 1847). Био је дописни члан Друштва српске словесности од 1848.
ДЈЕЛА: *Дјела*, I–V, Зг 1863, 1864, 1866, 1868, 1877; *Пјесничка дјела*, I–III, Зг 1953–1955.
ЛИТЕРАТУРА: И. Мамузић, „С. Враз и српска књижевност", *Зборник радова* *Института за проучавање књижевности*, 1952, X, 2; М. Живанчевић, „Вукови пријатељи илирци", *Вуков зборник*, Бг 1966; М. Живанчевић, Л. Чурчић, „Доситејеве басне у илирском издању", *ЗМСКЈ*, 1972, 20, 2.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАКА
**ВРАКА**, мало подручје уз југоисточну обалу Скадарског језера, око 5 км северно од Скадра. Простире се између обале језера на западу и подножја планине Мараној на истоку. Кроз њу правцем исток–запад протиче поток Врака који извире на оближњој планини и ту се улива у језеро. Наспрамним правцем протеже се стари пут Скадар–Подгорица, који је пресечен државном границом. Насељавање становништва из разних делова Црне Горе почело је крајем XVII в. и у то време у десет села у **В.** били су насељени искључиво они. Евидентирано је 66 словенских презимена. Међу првима су били Мартиновићи досељени 1687. Разлози досељавања су били заваде у домицилу, крвна освета, пренасељеност и сиромаштво. Прво је настало село Раша на источној периферији **В.**, а затим су насељена села Куље, Омара, Стари Борич, Млади Борич, Гриљ, Деригњат, Каменица, Туралија и Котробудан. Временом су се ови становници сплеменили у компактну заједницу и називају се Врачанима, ма где да су настањени. Постоје и старији знаци постојања словенског живља на овом простору, као што је православна црква Светог Јована о којој је први помен највероватније из 1166. Између два светска рата постојале су хришћанске цркве у селима Борич и Груемира, а постоји податак да је црква Св. Јована служила у друге сврхе. Формирањем државе Албаније, којој је **В.** припала, слабе везе са домицилом, а порасли су притисци албанизације и исламизације српског и црногорског становништва (забрана употребе неподобних имена и презимена, употребе матерњег језика, вероисповести и др.), што је довело до све чешћих исељавања, а десетине презимена савременог албанског становништва имају словенско порекло. Најмасовнија исељавања вршена су 1925. у Црну Гору због крвне освете и других разлога, затим 1934. због притиска режима када су емигранти насељени на Косову и Метохији, те 1941. Потпуно су расељена села Раша, Куље, Млади Борич и Деригњат. На територији Црне Горе и Србије сада живи око 650 породица Врачана.
Павло Јакоја
У селу Раша налазе се остаци средњовековног бенедиктинског манастира посвећеног Св. Јовану. Историја манастира није у потпуности позната јер оскудни подаци у изворима само делимично расветљавају живот овог споменика. До данас су публиковани архитектонски снимци основе цркве и куле, као и описи манастирских рушевина, али је изостало испитивање и проучавање комплекса у целини. У склопу манастира налазиле су се црква, кула и друге грађевине неопходне за живот заједнице. Најзначајнији објекат манастирског комплекса била је црква, позната као Св. Јован у Раши од које су сачувани само незнатни остаци. Реч је о једнобродној грађевини правоугаоне основе са олтаром на истоку и тремом или припратом на западу. Олтарска апсида је полукружна с унутрашње и спољашње стране. Црква је била покривена двосливним кровом дрвене конструкције. Са северне стране цркве подигнута је кула као самостална грађевина квадратне основе. На основу остатака утврђено је да су зидови цркве и куле грађени на сличан начин од тесаних камених квадера. Тачно време изградње цркве није познато. На основу архитектонских обележја датира се у период краја XIII или почетка ХIV в. Будући да су у то време краљ Милутин и његова мајка, краљица Јелена, изградили и обновили неколико фрањевачких и бенедиктинских цркава у Поморју, подизање или обдаривање цркве приписано је овом српском краљу.
Драгана Павловић
ЛИТЕРАТУРА: В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965; *Становништво словенског поријекла у Албанији*, *Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу*, 1990, Тг 1991; Л. Рогановић, *Скривена истина: Врака и Врачани*, Пг 1995.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАН
**ВРАН**, планина у северном делу Херцеговине (висока Херцеговина), између Дувањског поља на западу, Дугог поља са Блидњим језером на југу, долине реке Дољанке (десна притока Неретве) на истоку и планине Љубуше и долине реке Раме са Рамским језером (десна притока Неретве) на северу. Припада динарском планинском систему. Протеже се правцем северозапад–југоисток. Сачињена је од кречњака и доломита, а доминирају облици крашког рељефа (вртаче, увале, мале скаршћене површи, пећине и јаме), а постоји и моренски материјал као траг плеистоцене глацијације. И поред знатних количина падавина (преко 2.000 мм), мало је хидролошких објеката. Мало је извора и локви, а у западном делу планине је неколико повремених потока. То је висока планина која има четири врха: Велики Вран (2.074 м), Вран (2.020 м), Црно брдо (1.966 м) и Мали Вран (1.961 м). Североисточна страна планине је под шумама букве и клековине, у највишим деловима расте бор кривуљ, а југозападна страна је највећим делом оголела. Малобројна села смештена су у подножју планине, а на југоистоку у Дугом пољу је велик број катуна који се водом снабдевају из цистерни.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области Југославије*, Бг 1970; А. Лепирица, „Рељеф Босне и Херцеговине", *Конгрес географа Србије*, 2, Н. Сад 2010.
Бранко Ристановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНА
**ВРАНА**, свака птица из породице Corvidae, реда певачица Passeriformes; у ужем смислу род *Corvus* те породице (чавка, гавран, гачац и сиве и црне **в.**), а у најужем смислу – врста тог рода *Corvus corone,* која се јавља у два основна облика („полуврсте" или групе подврста) – црна **в.** (потпуно црна, оличена номиналном подврстом *C. с. corone*) и сива **в.** (*C. c. cornix*). У Србији живи само сива **в.**, сивог перја осим црне главе, груди и летних пера крила и репа. Сиве **в.** су распрострањене источно од широке, приближно меридијанске, прелазне зоне која Европу дели на пола, док у западној половини живе црне **в**. Слично је подељена и Азија, само што тамо црне **в.** заузимају источне делове континента. Сива **в.** je тешка, незграпна птица дуга 45–47 цм, распона крила 93–104 цм, снажних ногу и јаког, дебелог кљуна. Глас јој је гласно, храпаво, трепераво грактање („вра-ан, вра-ан"). Прилагодљива птица првенствено низинских полуотворених предела са дрвећем, искоришћава еколошке промене које изазива човек. У планине преко 1.000 м иде обично само за насељима. У другој половини ХХ в. у већем броју улази и у урбане зоне већих градова. Растућа популација у Србији почетком ХXI в. процењена на 130.000–200.000 парова. У Србији је станарица. Храни се првенствено инсектима и зрневљем, али и другим бескичмењацима, ситнијим кичмењацима (нарочито јајима и младунцима), плодовима, стрвином и отпацима. На ораницама иде за плугом, на пашњацима за стоком, пљачка гнезда колонијалних птица, дуж путева једе прегажене животиње и редовна је на ђубриштима. Насртљива је птица која живи у територијалним паровима, али се редовно окупља и у јата, понекад у хиљадама јединки, нарочито на ноћилиштима, на богатим изворима хране, појилима и местима окупљања. Гнежђење почиње средином марта, по могућству на високом дрвету на рубу шуме или издвојеном, а где нема дрвећа, на далеководном стубу, ређе грму. Гнездо је груба али чврста и стабилна грађевина од јаких грана, у основи повезаних блатом и, у горњем делу, од различитог финијег материјала биљног, животињског или вештачког порекла. Исти пар током живота периодично поново употребљава своја претходна гнезда. Женка полаже 3–6 глатких, дугуљастих бледоплавих до зеленкастих јаја варијабилно посутих мрким пегицама, мрљицама и пецкама у различитим густинама, често груписаних око једног или оба краја, а понекад скоро потпуно прекривајући основну боју. Инкубација траје нешто краће од три недеље, а полетарци излећу после 4–5 недеља. **В.** нису омиљене међу одгајивачима живине и ловне пернате дивљачи јер грабе јаја и младунце. Приликом узнемиравања (од стране човека) ретких и заштићених птица на гнежђењу, **в.** користе прилику да пљачкају тада небрањена легла.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНА
**ВРАНА**, средњовековно утврђење и манастир код истоименог језера, недалеко од Биограда на мору. Бенедиктински самостан са градом даровао је краљ Звонимир 1076. папи Гргуру VII. У поседу витешког реда темплара налазио се од XII в. до 1312, када га преузима ред хоспиталаца Св. Јована. Једно краће време био је у поседу краља Твртка. Крајем ХIV в. краљ Жигмунд одузима му имања. У борбама око **В**. 1402. учествовао је и босански војвода Хрвоје, који је једно време утврђење држао у свом поседу, а потом 1409. краљ Владислав Напуљски продаје град Млечанима. Турци **В.** освајају 1537. и држе читаво наредно столеће. Након поновног запоседања 1647. Млечани руше затечене фортификације. Средњовековно утврђење и манастир, од којих су остале рушевине бедема и кула са опкопом, леже на положају изнад Вранског језера.
ЛИТЕРАТУРА: И. Кукуљевић, „Приорат Врански...", *Рад ЈАЗУ*, 1886, 81, 82; В. Ћоровић, *Хисторија Босне*, Бг 1940.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНА, Јосип
**ВРАНА, Јосип**, филолог, слависта (Летичани код Бјеловара, 25. II 1903 – Загреб, 7. XI 1991). Дипломирао на Филозофском факултету у Загребу 1927, а докторат филолошких наука стекао на Свеучилишту у Загребу 1955. Од 1955. до 1970. радио на ФФ у Загребу, најпре као лектор за чешки језик, од 1963. као предавач при катедри за словенску филологију, а од 1966. као виши предавач за словенску филологију и западнословенске језике. Предавао чешки језик и упоредну граматику словенских језика. Бавио се постанком, карактeром и развојем старословенског превода јеванђеља у редакцијским писменостима, објавивши низ радова на ову тему: „О типовима, редакцијама и међусобном односу старословјенских еванђеља. Еванђелистари" (*Славиа*, 1957, 26/3), „О типовима, редакцијама и међусобном односу старословјенских еванђеља. Четвороеванђеља" (*Славиа*, 1960, 29/4), „Лексичке варијанте старославенског пријевода еванђеља и њихов однос према грчком оригиналу" (*ЈФ*, 1984, XL), „Еволуција лексичких варијаната у старославенском пријеводу еванђеља од краја 10. стољећа до почетка 14. стољећа" (*Слово*, 1991–1993, 41–43) и др. Писао о постанку и међусобном односу грчких канонских јеванђеља (*Пето еванђеље. Постанак и еволуција еванђеља у свјетлу знаности*, Зг 1981). Издао у латиничној транслитерацији најстарији хрватскоглагољски апракос (*Најстарији хрватски глагољски еванђелистар*, Бг 1975). Написао *Увод у славенску поредбену граматику* (Зг 1965). За штампу приредио (са Р. Катичићем) књигу Стјепана Ившића *Славенска поредбена граматика* (Зг 1970). Српску науку посебно је задужио студијама о Мирослављевом и Вукановом јеванђељу. Истраживање Мирослављевог јеванђеља започео је докторском тезом *Генеза Мирослављева јеванђеља*. Oбјавио је расправу „О односу Мирослављева еванђеља према старославенским еванђелистарима и четвороеванђељима" (*Славиа*, 1956, 25/2), као и књигу *L'Еvangéliaire de Мiroslav. Contribution à l'étude de son origine* ('S-Gravenhage 1961). Приредио фототипско издање Вукановог јеванђеља (*Вуканово еванђеље*, Бг 1967), са опсежном уводном студијом о тексту, палеографији и језику овог споменика. Њиме се бавио и у радовима „Истина о подријетлу и постанку Вуканова еванђеља" (*ЈФ*, 1970, 28/3–4) и „O односу Вуканова и Мстиславова еванђеља и постанку дуљега еванђелистара новије редакције" (*Славиа*, 1985, 54/2). Писао о повељи Кулина бана („Да ли је сачуван оригинал исправе Кулина бана", *Радови Старославенског института*, 1955, 2; „Кoји је од трију сачуваних примјерака оригинална исправа Кулина бана", *Радови Завода за славенску филологију*, 1961, 4), као и o писарима најстаријих дубровачких ћирилских докумената („Тко је писао најстарије дубровачке ћирилске исправе", *Слово*, 1957, 6–8).
ЛИТЕРАТУРА: А. Назор, „In memoriam: Јосип Врана", у: И. Миличић (прир.), „Библиографија знанствених и стручних радова Јосипа Вране", *Слово*, 1991–1993, 41–43.
Јасмина Грковић Мејџор
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНАЦ
**ВРАНАЦ**, корморан, свака од водених рибоједих птица рода *Phalcrocorax*, истоимене породице Phalacrocoracidae, реда несита *Pelecaniformes*. Крупне или величином средње птице преовлађујуће тамног или црног перја, вретенастог тела, подужег врата, средње дугог, јаког и бочно спљоштеног кљуна са кукицом на врху и дугог клинастог репа. Ноге снажне, повучене уназад тако да **в.** на сувом стоји усправно. Сва четири прста повезана су пловним кожицама, али **в.** уме чак и да се пење по гранама. Храни се највише рибом коју лови гњурањем. Кад не лови, излази на предмете који вире из воде, на дрвеће или на обалу и често рашири крила. Гнезди се колонијално, у Србији најчешће на дрвећу, понекад у мешовитим колонијама са чапљама. Ове птице ноће групно, обично на дрвећу наднетом над воду, често десетину километара удаљеном од ловишта. У Србији постоје две врсте, у прошлости јако угрожене и нестале са многих места. Изградњом рибњака и вештачких језера која се порибљавају, популације **в.** обнављају се од краја ХХ в. Велики **в.** *Ph. carbo* је тешка птица дужине 80–100 цм, распона крила 130–160 цм. Одрасли су претежно црног перја, на крилима с бронзаним одсјајем, и са белим образима. У време парења на потиљку добијају попут иња бела перца (која касније отпадну) и по једну округлу белу површину на боковима. Млади мат, тамно смеђесиви, с доње стране светли, скоро бели. Велики **в.** је космополитска птица, а у Србији тражи велике реке, језера, рибњаке и баре, нарочито оне које су пренасељене рибом. У априлу женка снесе 3–4 бледоплавих или зеленкастих јаја у грубо гнездо од грања, у Србији најчешће на дрвету близу воде. Инкубација траје седам недеља, а полетарци полећу после седам недеља. Велики **в.** је врло дисперзиван, млади нарочито скитају у свим правцима. У Србију зими долазе и птице са балтичких обала. Почетком ХXI в. популација великог **в.** достигла је 1.200 парова у десетак колонија и наставила да расте. Лови и на дубоком дну у потпуној тами. Поред рибе, гута и шкољке. Мали **в.** *Phalacrocorax pygmeus* упола је мањи 45–55 цм, распона 80–90 цм. У време гнежђења је претежно црн са кестењастом главом и вратом, те ретким белим пецкама по целом телу. У јесен постаје блеђи и појављују му се светле површине на подбратку. Млади су одоздо светли. Мали **в.** распрострањен је само у југоисточној Европи и југозападној Азији, од Балкана до Каспијског језера, а у Србији се гнезди у врбацима у близини Дунава и Саве и на већим рибњацима. Лови рибу и на сасвим малим обраслим водама (мртвајама, рукавцима, барама и каналима). У мају или јуну женка полаже 4–6 бледозелених јаја у гнездо од грања и трске смештено на врби или у тршћаку. Инкубација траје четири недеље, а полетарци полећу после осам недеља или касније. Почетком ХXI в. растућа популација у Србији процењена је на 500 парова у две колоније, али је од тада настало још неколико колонија. Зими се дисперзијом локално повећава број, па се само код Београда на ноћењу окупља и до 7.000 јединки, а јединке из Србије налажене су и у Црној Гори.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Колоније чапљи и корморана у Србији 1998", *Ciconia*, 1999, 8; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12; Д. Симић, М. Туцаков, „Numbers and local movements of Pygmy Cormorants Phalacrocorax pygmeus wintering in Belgrade", *Аcrocephalus*, 2004, 25; С. Пузовић и др. „Нова гнездилишта малог вранца *Phalacrocorax pygmeus* у Војводини у периоду 2004–2006", *Ciconia*, 2006, 15.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНГЕЛ, Петар Николајевич
**ВРАНГЕЛ, Петар Николајевич**, барон, генерал-лајтнант (Ново-Александровск, Русија, 15. VIII 1878 – Брисел, 25. IV 1928). После завршеног Рударског факултета похађао је нижи, а током службе виши и допунски курс Николајевске Генералштабне академије, те Официрску коњичку школу. У активну службу, у Лајб-Гвардијском коњичком пуку, ступио је 1901. Учесник је Руско-јапанског рата (1905) и I светског рата. Командује козачким пуковима, бригадама и дивизијама, а у састав Добровољачке армије ступио је августа 1918, најпре као начелник штаба коњичке дивизије и командант коњичког корпуса. Новембра 1918. постављен је за команданта Кавкаске добровољачке армије. Учествовао је у борбама на Кубану и Дону, те Царицинским операцијама. За команданта Добровољачке армије постављен је новембра 1919. После распада фронта на Кубану, неслагања са Деникиним и слома „беле армије", по сопственој молби разрешен је дужности и у фебруару 1920. из Новоросијска прешао на Крим. Месец дана касније постаје главнокомандујући оружаних снага на југу Русије, све до јесени исте године када предузима евакуацију Крима. По боравку у Цариграду, у марту 1922. преноси штаб у Краљевину СХС, а после краћег задржавања у Београду, боравио је у Сремским Карловцима. Организатор је и вођа Руског Општевојног Савеза основаног септембра 1924. Новембра 1926. прелази у Брисел, где је умро од туберкулозе. По сопственој жељи тело му је пренето у Београд, где је сахрањен у руској цркви Свете Тројице. У Сремским Карловцима му је подигнут споменик.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, *Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919*–*1924*, Бг 1996; П. Н. Врангель, *Записки. Ноябрь 1916 г. – ноябрь 1920 г*., 1–2, Минск 2003; В. Г. Черкасов-Георгиевский, *Генерал Петр Николаевич Врангель. Последний рьıцарь Российской империи*, Москва 2004.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНДУК
**ВРАНДУК**, средњовековно утврђење у долини реке Босне, северно од Зенице. Први пут се помиње 1410. у поседу краља Остоје, али највероватније потиче из последњих деценија ХIV в. Турци су га заузели 1463. и све до друге половине XIX в. ту држали своју посаду. У турским документима чести су помени врандучких диздара. Током прве половине XVIII в. био је седиште капетаније. Касније, све до средине XIX в., у **В.** су затварани и држани политички кривци. Утврђење је подигнуто на веома погодном положају у окуци изнад обале реке Босне. Његова основна функција била је да обезбеђује главни пут који је водио долином Босне ка центру босанске државе. На истакнутом месту налази се масивна четвртаста кула са улазом на спрату, од које полазе бедеми који затварају брањени простор издужене елипсоидне основе, дужине око 50, а ширине не веће од 15 м. Ту су се на релативно малој површини налазиле једна до две зграде од дрвета, намењене смештају посаде и цистерни. Улаз у град постављен је у оквиру бедемског платна у виду једноставне капије без посебних елемената одбране. У подграђу **В.** у првој половини XV в. подигнут је фрањевачки самостан Св. Томе. У Подврандуку налазила се и друга фрањевачка црква посвећена Св. Марији. Утврђење, сачувано готово у целости, и поред мањих познијих доградњи остало је у свом изворном облику који подсећа на веома рана решења у развоју европских фортификација.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; Ф. Ибрахимпашић (ур.), *Средњовековна Босна и европска култура*, III, Зеница 1973; М. Поповић, „Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини", *ЗИБиХ*, Бг, 1995, 1; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕ
**ВРАНЕ**, село у западној Србији, на јужној подгорини планине Благаја и левој страни долине реке Велики Рзав (слив Западне Мораве), 2 км западно од општинског средишта Ариља са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа и чине га највећим делом издвојене куће. Први помен села је из 1525. Староседеоци су пореклом из Херцеговине и Црне Горе. Током друге половине XX в. број становника се благо смањио. У селу је 1948. било 806, 2002. 775, а 2011. 738 становника (98,4% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 20,6% активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем радило у Ариљу, највише у индустрији (51,3%). На западној периферији је погон машинске индустрије из Ариља.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШ, Александра
**ВРАНЕШ, Александра**, теоретичар библиотекарства, библиограф, универзитетски професор (Београд 21. IX 1960). Дипломирала је 1983. на Групи за југословенске књижевности и српскохрватски језик Филолошког факултета у Београду, где је магистрирала 1988. и докторирала 1996. На истом факултету прошла је сва наставна звања од асистента-приправника 1985. до редовног професора 2004. Декан Факултета од 2010. Један је од оснивача Катедре за библиотекарство и информатику, предаје предмете из научних области Библиотекарство, Техника научног рада и Библиографија. Била је начелник Одељења Народне библиотеке Србије за развој и унапређење библиотечке делатности у Србији (2000–2002) и управник Катедре за библиотекарство и информатику Фил. ф. (2001–2006). Од 1998. председник је Организационог одбора „Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића" у Инђији и уредник зборника радова са тих скупова. Уредник је часописа *Јавне библиотеке* (од 2005) и *Библиотекар* (2004–2009). Члан је међународног уређивачког одбора часописа *History of Education and Children's Literature* и од 2005. уредник едиције *Библиографије* Лексикографског одељења, а од 2013. управник Рукописног одељења Матице српске. Аутор је и реализатор програма за стручно усавршавање наставника и школских библиотекара, те пројекта дигитализације рукописне грађе Иве Андрића. Иницирала је пројекат укључивања семинарских библиотека у Виртуелну библиотеку Србије. Била је на стручном усавршавању у универзитетским библиотекама у Регензбургу и Минхену, те у библиотекама у САД. Од 2004. до 2009. била председник Библиотекарског друштва Србије. Добитник је Награде „Стојан Новаковић" Библиотекарског друштва Србије 2005.
и Вукове повеље Просветног покрета Србије 2009.
ДЕЛА: *Српска библиографија у периодици 1766–1941*, Бг 1997; *Библиографија дела Десанке Максимовић 1972–1998*, Бг 2001; *Основи библиографије*, Бг 2001; *Рукописна заоставштина Десанке Максимовић*, Бг 2001; *Високошколске библиотеке*, Бг 2004; *Нишка народна библиотека*, Ниш 2004; *Етичност у науци и култури*, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, *Прилози историји српске славистике: биобиблиографска грађа*, Бг 2011.
Душица Грбић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШ, Миле
**ВРАНЕШ, Миле**, кардиохирург, универзитетски професор (Пљевља, 21. V 1954). У Београду завршио Медицински факултет 1978, специјализовао хирургију 1985, магистрирао 1988, докторирао 1990. Асистент је од 1993, а ванредни професор од 2006. Усавршавао се две године из кардиохирургије у Хјустону, Бад Нојштату и Лајдену. Био начелник Интензивне неге, Одељења кардиохирургије, а од 2009. је директор Клинике за кардиохирургију Клиничког центра Србије (КЦС). Дао је значајан допринос увођењу нових хируршких захвата: Давидова процедура, ангиопластике, збрињавања дисекција и руптура, рестаурације леве коморе („Corridor proceduresurgical option for treatment of chronic atrial fibrillation in patients undergoing mitral valve replacement", *Cardiovascular Surgery*, 1997, 5(3); „Complications of operative treatment of injuries of peripheral arteries", *Cardiovascular Surgery*, 2000, 8, 4; „Хируршка ангиопластика главног стабла леве коронарне артерије", *САЦЛ*, 2010, 138, 1–2). Посебно је значајан његов рад на развоју кардиохируршких центара изван КЦС. Оснивач и председник Удружења кардиоваскуларних хирурга Србије. Члан Научног друштва Србије (2005) и бројних међународних кардиохируршких друштава (Европско друштво кардиоваскуларних хирурга, Скандинавско друштво за истраживање кардиоторакалне хирургије, Медитеранско друштво кардиолога, Дунавски форум за кардиохирургију, Мађарско друштво за кардиохирургију). У знак признања за стручно-научни допринос изабран је за члана Европске асоцијације кардиоторакалних хирурга (2001).
ДЕЛА: коаутор, „Popliteal artery war injuries", *Cardiovascular Surgery*, 1997, 5 (1); „Giant Pseudoaneurysm From Vieussens Ring", *The Аnnals of* Thoracic Surgery, 2004, 78; „Prevalence of Venous obstruction in permanent endovenous pacing in newborns and infants: follow-up study", PАCЕ 2005, 28; коаутор, „Лечење исхемијске митралне регургитације: замена, репарација валвуле или само реваскуларнизација?", *САЦЛ*, 2010, 138 (7–8).
ЛИТЕРАТУРА: С. Жижић Борјановић, „Проф. др Миле Вранеш: Развој кардиохирургије се не може зауставити (интервју)", *Мedici. Com*, 2010, 40, 76.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШ, Предраг
**ВРАНЕШ, Предраг**, ватерполиста, спортски функционер (Београд, 21. III 1952). Хтео је да буде играч, али су у *Партизановој* школи ватерпола (приступио 1966) закључили да треба да буде голман, па је већ 1969. почео да брани за јуниорски тим. Уступљен је 1971. тадашњем друголигашу *Војводини* (Нови Сад), а у сезони 1971/72. први је пут био на голу првог тима *Партизана*. Потом је поново послат на „каљење" (1972/73), овог пута у *Гоч* (Врњачка Бања). Својим одбранама допринео је да клуб уђе у Другу савезну лигу, после чега је коначно добио праву прилику у свом матичном клубу за који је бранио до 1980, изузев 1979. када је био на одслужењу војног рока. За то време је с *Партизаном* (више од 400 утакмица) два пута био првак Европе (1974, 1975) и шест пута првак државе и освајач националног купа. Каријеру је завршио у *Црвеној звезди* (1981). С репрезентацијом (1975–1978, око 100 утакмица) освојио је друго место на Европском првенству 1977. у Јенчепингу (Шведска) и треће на Светском 1978, а има и медаље са медитеранских и балканских шампионата. Одмах по дипломирању на смеру Електроника на Електротехничком факултету у Београду 1977. запослио се у Институту „Михајло Пупин", одакле је 1982. отишао на стручно усавршавање и постдипломске студије на Универзитет „Калифорнија" у Лос Анђелесу (UCLА), где је 1984. магистрирао рачунарске науке. Изабран је за председника Ватерполо клуба *Партизан* 1992. и на тој дужности био два мандата (освојен Куп ЛЕН 1998, првак 1995. и освајач националног купа 1993, 1994. и 1995). Од 1996. успешно води „S&T Serbia", огранак једне од најзначајнијих регионалних интернационалних компанија за информационе технологије. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: Лична архива.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШ, Сања
**ВРАНЕШ**, **Сања**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Грахово, 7. XII 1956). Дипломирала је на Електротехничком факултету у Београду, где је и докторирала 1993. Њено основно стручно и научно опредељење је рачунарски софтвер и то претежно у областима: симулација и управљање у реалном времену, вештачка интелигенција, експертски системи, системи за подршку одлучивању, семантички Web, итд. Радове објављује у еминентним међународним часописима (*IЕЕЕ Transаctions on Software Еngineering*, *IЕЕЕ Transactions on Кnowledge and Data Еngineering*, *IЕЕЕ Еxpert* итд.). Усавршавала се на Универзитету UCLА (САД) и Универзитету у Бристолу (Енглеска). Научни директор Института „Михајло Пупин" је од 2002. Од 1999. ангажована је као експерт Уједињених нација за информационе технологије, а од 2005. и као експерт Европске комисије. Гостујући је уредник специјалних издања међународних часописа *Robotics and Computer Integrated Manufacturing*, *An International Јournal* и *Мathemаtics and Computers in Simulation*. Члан је Академије инжењерских наука Србије и Националног савета за науку (у два мандата). За објављене радове добила је награду из фонда Б. Раковића, добитница је награде „Никола Тесла" за достигнућа у области теничких наука за 1996, а на београдском и новосадском сајму технике добила је награде за најбољи софтверски пакет (*Invex*).
ДЕЛО: *Semantic Web Tools and Technologies for Competence Мanagement*, Saarbrücken 2011.
ЛИТЕРАТУРА: *Академија инжењерских наука Србије*, Бг 2008.
Никола Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШЕВИЋ, Адам
**ВРАНЕШЕВИЋ, Адам**, генералштабни потпуковник, револуционар (Горичка код Двора на Уни, 18. III 1823 – Београд 30/31. X 1884). Следећи породичну традицију, завршио је кадетску школу у Оломуцу и као официр Хабзбуршке монархије у војсци провео 15 година. Током 1848. и 1849. ратовао је у северној Италији и Мађарској. Потом прелази у Србију, где је од фебруара 1855. до јуна 1857. на Артиљеријској школи предавао Војну историју, Географију и Јахање. По одласку из земље, 1860, борио се у редовима гарибалдинаца на Сицилији и у ратовима за уједињење у јужној Италији. Ту је као капетан водио и обуку мађарске легије. Уочи српско-турских ратова вратио се у Србију. Прву ратну годину 1876. провео је на западном фронту, где је, као мајор, био начелник штаба Дринског корпуса. У Другом рату био је помоћник команданта Шумадијског корпуса. Учествовао је у биткама за Пирот, Ниш и Врање, као и у бици у Грделичкој клисури. По заузећу Врања био је и његов први командант. По окончању ратова био је начелник штаба Дринског корпуса (1879–1881), помоћник команданта Шумадијског корпуса (1882) и члан Главног генералштаба (1883–1884). Живот је окончао самоубиством. Уз педагошки рад **В.** је био и писац неколико чланака објављених у часопису *Ратник*. Носилац је више аустријских и српских одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: Д, Ђурић, „Адам Вранешевић", *Ратник*, 1884, 12, 4; *Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850–1900*, Бг 1900; И. С. Павловић, „Гробови наших заслужних покојника", *Братство*, 1931, 15; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШЕВИЋ, Бранислав
**ВРАНЕШЕВИЋ, Бранислав**, историчар, универзитетски професор (Белегиш, Срем, 16. V 1903 – Нови Сад, 13. XI 1997). Студије историје завршио у Загребу 1928. Радио као наставник историје у гимназијама у Бањалуци (1930–1941), Прокупљу (1941), Параћину (1942–1943), Београду (1943–1945) и Новом Саду (1945–1947), а потом као наставник Више педагошке школе у Новом Саду (1945–1961). Од 1961. до пензионисања 1973. био је наставник на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1950. објављивао је радове у научним часописима и зборницима радова. Докторирао је 1967. на ФФ у Скопљу. Био је врло активан члан Друштва историчара Војводине и Савеза друштава историчара Југославије.
ДЕЛА: *Документи о Светозару Милетићу*, Н. Сад 1951; *Постанак, развитак и слом старе југословенске државе и Социјалистичка револуција у Југославији*, Н. Сад 1959; *Борба Јужних Словена за слободу, независност и уједињење*, Н. Сад 1959; *Југословенски народи под туђинском влашћу: XVI*–*XVIII в*., Н. Сад 1961; *Синдикална и револуционарна борба новосадских графичких радника*, Н. Сад 1979.
Биљана Шимуновић Бешлин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШЕВИЋ, Предраг
**ВРАНЕШЕВИЋ, Предраг** (Нови Сад, 27. V 1946) и **Младен** (Нови Сад, 21. X 1947 – Нови Сад, 15. VII 2006), композитори и извођачи музике, мултимедијални уметници. Током студирања на Архитектонском факултету у Београду, **В.** **П.** свирао у рок групaмa *The Best Nothing* (1964) и *Мед* (1969). Паралелно с музиком бавио се концептуалном уметношћу у групи *КôD* (1970–1971), с којом је наступао на Седмом бијеналу младих уметника у Паризу (1971). Радио у редакцији студентског листа *Индекс* као филмски критичар и као уредник филмског програма на Трибини младих у Новом Саду. Дипломирао 1972. и запослио се у Урбанистичком заводу Новог Сада, где је радио до 1981, када је прешао у слободне уметнике. Од 1990. радио као музички уредник у ТВ Нови Сад. **В. М.** је дипломирао на Пољопривредном факултету у Новом Саду (1973) и до краја живота радио као слободни уметник. Шездесетих година певао је у новосадским групама *Фалкон* и *Неопланта*, а онда се прикључио групи *Мед*.
Већ за прву филмску музику, коју је написао за документарни филм Карпа Аћимовића Године *Здрави људи за разоноду* (1971), **В. П.** је добио Златну медаљу за музику Југословенског фестивала документарног и краткометражног филма. Убрзо му се придружио и **В. М.** и тако је започела њихова креативна сарадња и каријера композитора филмске музике (19 играних, 55 документарних, 66 анимираних, 12 кратких играних и осам ТВ филмова, те 11 ТВ серија и низ кратких ТВ форми). Њихову музику критичари су оценили као сложену допуну филмске слике, која често одређује смисао сцене. Били су и сценаристи и редитељи неколико кратких филмова и телевизијских емисија. Добитници су више награда за филмску музику, међу којима „Бронзаног змаја" Међународног фестивала документарног и краткометражног филма у Кракову (1977), четири Златне медаље и Награде за животно дело Београдског фестивала документарног и краткометражног филма (2007). Сарађујући са значајним редитељима у позориштима широм Југославије, написали су музику за око 100 позоришних представа, највише за СНП (24), затим за позоришта у Београду, Крагујевцу, Лесковцу, Скопљу, Сарајеву, Подгорици, Новој Горици, Ријеци и другим градовима. *Гастарбајтер опера* (СНП, 1977), прва сценска музика **В. П.**, добила је награду Фестивала професионалних позоришта Војводине. Своје сценско-музичко дело, за време у којем је настало (1971) превише провокативно и до тада само једном (1984) изведено, **В. П.** прерадио је 2011. и премијерно представио под коначним насловом *Нема земља*.
С музичарима с којима су радили позоришну и филмску музику **В.** су 1977. основали вокално-инструменталну групу *Лабораторија звука*, с којом су одржавали концерте, издали десетак синглова, три албума (*Тело*, 1980; *Дубоко у теби*, 1982; *Невиност*, 1986) и један диск (*Нема ниђе те љепоте*, 1996). Мада је група била широко популарна, нису имали жељу да се допадну него да руше табуе и померају границе. Њихови концерти су личили на мултимедијалне перформансе, на сцени је наступало петнаестак уметника, створили су препознатљиве ликове (Лепа Јела, Петар Челик, Вилмош Каубој и др.). То је била особена врста пучког позоришта, високог сценског набоја и смисла. Због једног плаката *Лабораторије звука* **В. П.** је 1981. осуђен на 40 дана затвора, али је казна, после протеста угледних појединаца, преиначена у новчану. **В.** су августа 1984. пет вечери наступали у лондонском театру Института савремених уметности где су извели музичко-сценски перформанс *Узјахати коње светог Марка*.
ЛИТЕРАТУРА: В. Лазаревић (прир.), *Лабораторија звука Предрага и Младена Вранешевића*, Бг 2007.
Живко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНЕШИ
**ВРАНЕШИ**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве, 15 км југоисточно од Краљева. На северној периферији села су железничка пруга и магистрални пут Краљево–Крушевац, са којим је село повезано локалним путем дугим 3 км. Припада општини Врњачка Бања. Насеље је дисперзивног типа и простире се по долинској страни од 180 до 260 м н.в. Староседелачко становништво је досељавано од краја XVIII в. из околине Сјенице, Новог Пазара, Рожаја, Куршумлије и Груже. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао. У селу је 2002. било 1.418, а 2011. 1.400 становника (97,9% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 37,6% активног становништва, а највећи број неаграрног становништва радио је у околним градовима. У селу су основна школа, здравствена станица, задружни дом и месна канцеларија коју користи и суседно село Вукушица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЛОВА ТРАВА
**ВРАНИЛОВА ТРАВА** (*Origanum vulgare*), вишегодишња ароматична зељаста биљка из породице уснатица (Labiatae). Ризом је пузећи, хоризонталан. Стабло високо од 30 до 90 цм, често у горњем делу гранато, обично жлездасто длакаво. Листови су јајасти, цели или плитко таласасто удубљени са жлездастим љуспама на површини. Цваст метличаста, састављена је од већег броја класова. Цветови су љубичасти или беличасти. Живи на ливадама и прогалама шума од брдског до субалпијског појаса. Широко распрострањена биљка у Европи, у Србији је честа. Цела биљка, нарочито цветови садрже етарска уља у којима има доста тимола и карвакрола. Цењена је зачинска биљка која се може користити као замена за мајоран. Од ње се справљају веома укусни чајеви који се у народној медицини користе за искашљавање и лечење стомачних тегоба. Етарска уља имају бактерицидно и фунгицидно дејство. Иначе род *Origanum* обухвата око 20 врста претежно одрвенелих жбунића распрострањених у Медитерану и предњој Азији. Неке дивље врсте у Грчкој (*O. heracleoticum*, *O. onites*, *O. microphyllum*, *O. dictamnus* итд.) традиционално се користе као замена за гајени мајоран (*O. majorana*), који води порекло из северне Африке и југозападне Азије.
ЛИТЕРАТУРА: R. Fernandes, V. H. Heywood, „*Origanum* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Еuropaea* 3, Cambridge 1972; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЋ
**ВРАНИЋ**, село на западној периферији урбане зоне Београда, на широком развођу између долина река Марица и Врбовица (слив Колубаре). Источно од **В.** је магистрални пут Београд (33 км) – Чачак, са којим је село повезано локалним путем. Припада општини Барајево. Насеље је збијеног типа, издужено је дуж развођа на 120 до 230 м н.в. Распоред улица је мрежаст. Један издвојени део насеља је на десној страни долине реке Марице. У историјским изворима **В.** се помиње од 1528. Староседеоци су досељени у XVIII в. из Срема, Црне Горе и са Косова, а у XIX в. из Босне, Баната, околине Сјенице и Ужица. Током последњих деценија XX в. популација се увећавала. У селу је 1971. било 2.625, 2002. 3.899, а 2011. 4.233 становника (96,4% Срба). У пољопривреди је радило 23,4% активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем радило у околним градовима (66,7%) у индустрији 19,1%, трговини и услужном занатству 16,4%, саобраћају 10,4% активног становништва. У **В.** су две православне цркве, основна школа, дом културе, здравствена станица, погон пчеларске задруге и земљорадничка задруга.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** се налази црква брвнара Св. Че-трдесет мученика. Првобитна црква брвнара подигнута је у другој половини XVIII в. Сматра се да је током Првог српског устанка премештена на садашње место, док о старијој локацији цркве сведочи камени белег с натписом из 1810. Турци су је спалили 1813, а на њеном месту подигнут је 1823, по одобрењу кнеза Милоша, садашњи храм. Црква је једнобродна грађевина, са седмостраном апсидом. Грађена је од храстових талпи, са системом бочних носећих стубова и спојем типа „ластин реп" на апсиди. Посебну декоративну обраду резбом имају западна и северна врата. Унутрашњост је подељена преградом на припрату и наос, док је олтар одвојен иконостасом. Изглед цркве измењен је почетком XX в. просторним скраћењем и заменом кровне конструкције, као и уклањањeм хора изнад припрате.У новије време црква се реконструише према претпостављеном првобитном архитектонском концепту. Иконостас цркве осликао је 1828. зограф Константин који је у овом периоду радио низ иконостаса за цркве брвнаре. Његови делови смештени су данас у црквену ризницу и музеј у новом парохијском дому, коју сачињава богата збирка икона из XIX в. Међу њима су и радови Јеремије Поповића, Николе Јовановића, Илије Петровића и Ватрослава Бековића. Део ризнице чине и иконе са иконостаса који је осликао Јован Стергевић (Јања Молер), као и једна икона Алексија Лазовића. Уз богати књишки фонд, међу сачуваним богослужбеним предметима је и велики престони крст с дуборезом Хаџи Рувима Нешковића, приложен цркви 1800. Поред цркве брвнаре 1888. подигнут је једнобродни храм Св. пророка Илије са пространом куполом, изграђен према пројекту Светозара Ивачковића у духу српско-византијског стила. Фреске у храму рад су Андреја Биценка и Милована Арсића, а иконостас је осликао Војин Штих (1909).
Ирена Ћировић; Радован Пилиповић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, 2, Бг 1973; С. Мојсиловић, М. Ивановић, „Црква брвнара у Вранићу", *ГМГБ*, 1979, 26; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЋ, Драгана
**ВРАНИЋ, Драгана**, историчар уметности (Београд, 19. VIII 1936). Дипломирала 1962. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Исте године започела професионалну каријеру у Салону Модерне галерије у Београду, где је била ангажована на пословима вођења стручне документације, организације изложби, реализације пратећих каталога и промоције изложбене делатности кроз сарадњу са медијима (лист *Борба*, ТВ и Радио Београд). Од 1968. до 2001. била је кустос депоа Одељења уметничких збирки и изложби у Музеју савремене уметности у Београду. Активно учествовала у реализацији значајних издавачких пројеката и музејских изложби у земљи и иностранству. Радила на обогаћивању музејског фонда и унапређењу постојећих модела вођења музејске документације у складу са савременим музеолошким принципима. Била је и аутор више изложби (*Ликовне уметности у служби архитектуре Француске* 1968, *Вера Божичковић Поповић* 1969, *Савремена италијанска графика* 1970). Стручним саветима и професионалним ангажовањем утемељила је рад сродних институција у Србији (Галерија „Савременици" у Лазаревцу, Га-лерија „Петар Добровић" у Београду).
ДЕЛА: *Недељко Гвозденовић – ретроспективна изложба*, Бг 1970; „Матија Вуковић (1925–1985)", у: *Матија Вуковић: ретроспективна изложба 1950–1985*, Бг 1986.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЋ, Милан
**ВРАНИЋ, Милан**, атлетски радник, историчар спорта, музеолог (Чуруг код Новог Сада, 26. VI 1923 – Нови Сад, 2. VI 1996). Спортом се бавио као члан атлетске екипе новосадске Друге мушке гимназије и пливачког клуба *Галеб*. Током студија у Београду учествовао је у обнављању атлетског спорта као тренер београдског *Металца* и као омладински инструктор у *Црвеној звезди*. После положеног државног испита за тренера 1955. обављао је дужност савезног тренера, а као капитен женске атлетске репрезентације учествовао је на Олимпијским играма у Риму 1960. Био је тренер у Атлетском клубу *Војводина*, функционер у Савезу организација за физичку културу Војводине, дугогодишњи председник Атлетског савеза Војводине, потпредседник (1980–1981) и председник Атлетског савеза Југославије (1981–1982). Дипломирао је 1952. на катедри за историју на Филозофском факултету у Београду, а докторску дисертацију *Историја физичке културе Војводине у пројекту музејске експозиције* одбранио је 1984. у Љубљани и постао први доктор наука у Србији у области музеологије. Од 1971. до 1980. руководио је Музејем Војводине и основао Спортски одсек, а музејски саветник био је до пензионисања 1985. Објављивао је научне и стручне радове из прошлости Новог Сада и Војводине, музеологије, туризма и историје физичке културе и спорта, а посебан допринос дао је као члан Уређивачког колегијума *Енциклопедије Новог Сада* и *Свезака за историју Новог Сада*. Добитник је Ордена рада са златним венцем, Ордена заслуга за народ, Мајске награде, Спартакове и Октобарске награде, као и Повеље заслужног грађанина Новог Сада.
ЛИТЕРАТУРА: *Физичка култура и спорт у Војводини 1945–1975*, Н. Сад 1975; *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996.
Младен Булут
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЋИ
**ВРАНИЋИ**, село у западном Поморављу на левој страни долине реке Чемернице (лева страна слива Западне Мораве), 7 км северозападно од општинског средишта Чачка. **В.** су са градом спојени локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а засеоци су распоређени по левој страни долине од 260 до 370 м н.в. Село се помиње од 1476. Током друге половине XX в. популација је незнатно смањена. У селу је 1948. било 575, 2002. 515, а 2011. 456 становника (98,2% Срба). У пољопривреди је радило 34,1% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем било запослено у другим местима (60,1%), највише у Чачку. У селу су четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и живинарска фарма.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЦА
**ВРАНИЦА**, планина у јужном делу Босне, источно од Горњег Вакуфа. С југа и запада ограничена је долином реке Босне, са севера долином реке Мутнице (десна страна слива Врбаса), а на западу се на њу надовезује планина Зец. Припада динарском планинском систему и простире се правцем северозапад–југоисток на дужини од око 20 км. Највиши врх је Надкрстац (2.110 м). Изграђена је од палеозојских шкриљаца и магматита. У највишим деловима постоје трагови плеистоцене глацијације. Најмаркантнији је терминални басен Прокошког језера. Планина је богата водом и дисецирана је густом мрежом потока, који се према истоку сливају ка реци Босни, а на запад према Врбасу. Постоји и неколико малих језера. Нижи делови планине покривени су шумом. Насеља су смештена у ободним деловима **В.**, а највиша су изграђена до око 1.000 м н.в.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области Југославије*, Бг 1970; А. Лепирица, „Рељеф Босне и Херцеговине", *Конгрес географа Србије*, 2, Н. Сад 2010.
Бранко Ристановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИЧИЋИ
**ВРАНИЧИЋИ**, бројна породица из требињске јужне жупе Луг, а чланови те породице јављају се у документима током XV в. Најпре се помињу када су Дубровчани 1420. дали веру за два дома **В**. Њихову разгранатост као и нижи социјални статус потврђује и зависност према различитим месним властелинима (Паштровићи, Николићи, друге неименоване личности, а можда и Богдан Радоловић). Дубровчани су својим непосредним суседима продужавали веру још најмање два пута (1424, 1426). Године 1462. су још под влашћу херцега Стефана Вукчића Косаче. Три године касније Прибеља Враничић и Радоје Радосалић Враничић се бележе као војводе, вероватно нижег значаја. Ова титула ипак потврђује ратничку природу њиховог братства. Такође, вероватно нису били један од пет огранака моћних Љубибратића, како се сретало у ранијој литератури.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем веку*, Бг 1998; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНИШТЕ
**ВРАНИШТЕ**, село у Гори, на западним обронцима Шар планине и на десној страни проширења долине Бродске реке (лева притока Плавске реке, слив Белог Дрима). Налази се 5 км југозападно од општинског средишта Драгаша (Општина Гора), на 960–1.020 м н.в. Компактно је, са основом овалног облика и мрежастим распоредом кућа. Густина градње кућа је велика. Помиње се 1348. у Светоарханђелској повељи цара Душана и у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта (Призренски Подгор). У XIX в. било је значајно средиште пушкарског заната, о чему сведочи и једна турска еснафска тескара (дозвола) из 1859, издата у Цариграду на име пушкара Сулејмана Мустафина. Након Првог балканског рата било је средиште Горског среза, а након измене државне границе са Албанијом 1925. оно је премештено у Драгаш. Према процени 1991. имало је 731 становника, од којих 99% муслимана Горанаца српског матерњег језика. Из овог, као и осталих горанских насеља, од средине XIX в. мештани масовно одлазе у печалбу. На простору некадашње СФР Југославије било их је 1.080, од којих је 314 живело и радило у Београду. У селу се налазе амбуланта и осморазредна основна школа са истуреним одељењима у суседним селима Млике и Орчуша. На локалитету Ђурова црква, у Марином долу око 2 км југоисточно од села, одржава се традиционална светковина Ђурђевдана, када „игра оро три дана".
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНОВИНА
**ВРАНОВИНА**, село у западној Босни у Федерацији БиХ, у општини Босански Петровац, смештено на југозападним падинама планине Грмеч северозападно од Петровачког поља. Насеље је дисперзивног типа а мали засеоци изграђени су на великим растојањима на висинама од 600 до 850 м. Јужно од села је локални пут изграђен северном ивицом поља. Општински центар удаљен је око 20 км. Током послератног периода ово је била типична депопулациона средина. Године 1953. село је имало 638, а 1991. 274 становника (99,3% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Игор Зекановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНОВИЋИ
**ВРАНОВИЋИ**, село у Доњем Грбљу на североисточној страни кречњачког брега Космач (294 м), који одваја Грбаљ од Јадранског мора. Изграђено је на око 190 м.н.в., на контакту голог кречњака на Космачу и флишних наслага Грбља, обраслих макијом, а источно од села покривених воћњацима и обрадивим земљиштем. **В.** су издужени правцем северозапад-југоисток. Локалним путем дугачким око 2 км спојени су са јадранском магистралом између Тивта и Будве. Припадају општини Котор. Године 2003. имали су 133 становника од којих су 94 били Срби.
У изворима се помиње од првих деценија XV в. Данас у њему постоје три цркве: Св. Стефан, Св. Петка и Св. Варвара. За цркву Св. Стефана веровало се да представља саборни храм средњовековне жупе Грбаљ. У њој се чувају фрагменти неколико прероманичких капитела, а са истом црквом дуго се доводио у везу и надвратник с натписом на латинском језику, пронађен у фрањевачком манастиру на Отоку, најмањем острву тзв. Кртољског архипелага код Тивта. Тај натпис, датован у почетак IX столећа када су Котор и његова околина припадали Византији, помиње супружнике Дану и Ху/н/роја (*Dana et Hurogus*; Хунрог или Хунрок, име германског порекла, често у лангобардским и франачким изворима VIII и IX в.) као ктиторе неке цркве подигнуте у част Св. Стефана. У новије време преовлађује мишљење да се та црква налазила на острвцету на којем је натпис и пронађен. Постојећи храм Св. Стефана у **В.** саграђен је у XVIII в. Црква Св. Петке подигнута је 1855. на остацима старије култне грађевине. Има бочне певнице које јој дају крстообразну основу, а средишњи травеј засведен је куполом. У цркви је иконостас са иконама из 1890. Црква Св. Варваре (Св. Вара), омања грађевина с припратом, налази се на сеоском гробљу. Није утврђено када је саграђена. У селу се налази и значајан етнолошки споменик, рурални комплекс који обухвата четири стамбене зграде, камено поплочано двориште и одбрамбену кулу са пушкарницама.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ковачевић, „Средњовековни епиграфски споменици Боке Которске II", *Споменик САН*, 1956, 105; I. Nikolajević, „Une question onomastique du littoral méridional adriatique", у: *Проблеми сеобе народа у Карпатској котлини*, Н. Сад 1978; М. Врзић, „Археолошка истраживања у Боки которској као једини одговор на нека постављена питања", *Бока*, 2004, 24.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНОВО
**ВРАНОВО**, село у северном делу Поморавља, на левој страни долине Велике Мораве, уз леву обалу речице Језаве (десна притока Дунава), 9 км југоисточно од општинског средишта Смедерева. На западној ивици села су железничка пруга Београд–Смедерево и локални пут који повезује Смедерево и Велику Плану. Насеље је изграђено уз мртвају на левој страни Језаве, издужено је уз реку, а распоред улица је мрежаст. Први помен села је из XV в. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII в. са Косова, из Хомоља, Црне Реке, околине Зајечара и Крушевца. Током друге половине XX в. број становника је растао и поред одласка на рад у иностранство. У селу је 1948. било 1.789, 2002. 2.682, а 2011. 2.690 становника (93,9% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 21,5% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем било запослено у другим местима (66,5% активног становништва), највише у Смедереву (у индустрији 40,4%). У селу су православна црква, основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга. Један километар северозападно од села је смедеревска железара.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАНШТИЦА
**ВРАНШТИЦА**, манастир у Вранешу код Томашева, са храмом Ваведења Богородичиног. Подигнут је у XIII–ХIV в. Преживео је турска освајања, а обиље историјских сведочанстава 1555–1733. даје податке о игуманима, посетама разних личности, прилозима и преписаним књигама. У њему је 1570. преписан један пролог, 1598. новембарски минеј, његов пострижник монах Диомидије на поклоничком путовању по Светој земљи преписује 1607. псалтир, 1615. апостол, а 1709. преписан је септембарски минеј. Порушен је крајем XVIII в. и од њега су остале само рушевине. Његове књиге расуте су на много страна, а највише их је у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–III, Бг 1902, 1903, 1905.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; О. Зиројевић, *Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године*, Бг 1984.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊ
**ВРАЊ**, потес на северној периферији Хртковаца, сондажно истраживан у више наврата, почевши од 1979. Регистровани су остаци грађевинских објеката, зиданих од опека у правилном слогу. У шуту су откривени комади кречног малтера са фреско-декорацијом. Геометријски мотиви изведени су црвеном, мрком и белом бојом. Ови архитектонски елементи су остаци римске рустичне виле (villa rustica), саграђене средином III в. на остацима раноримског насеља. Почетком IV в. вила је дограђена и архитектонски адаптирана. У близини и унутар апсидалне просторије објекта, испод темељa виле из старије фазе, откривене су култне јаме и пећи, а недалеко одатле спаљени и скелетни гробови из II и III в. На истом локалитету нађен је и један скелетни гроб из касноантичког периода, оријентисан правцем исток–запад. Поред стопала сахрањене мушке особе налазила се биконична керамичка посуда, а код лобање и левог рамена регистровани су делови оплате коштаног рефлексног лука. Ово оружје везује се за присуство Хуна у Панонији, а оријентација гроба и керамичка посуда указују на то да је реч о особи германског порекла, сахрањеној на крају IV или почетком V в.
ЛИТЕРАТУРА: В. Даутова Рушевљан, „Касно-антички гроб на локалитету Врањ у Хртковцима", *РМВ*, 1998, 40; „Систематско-заштитна ископавања на локалитету Врањ у Хртковцима 2005–2006. године", *ГСАД*, 2008, 24.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊАК
**ВРАЊАК**, вишегодишње зељасте биљке које припадају родовима *Аnacamptis* и *Gymnadenia* из породице орхидеја (Оrchidaceae). То су вишегодишње зељасте биљке са подземним органима гомиљима који су прстасто издељени, усправним стаблима, голим ланцетастим листовима који при основи обухватају стабљику. Цвасти вршне класолике издужене или пирамидалне, многоцветне са белим, љубичастим, тамноцрвеним или розикастим цветовима карактеристичне грађе за орхидеје. Опрашују се инсектима. Плод чаура са великим бројем врло ситних семена. Настањују травна станишта и светле листопадне и четинарске шуме од низија до високопланинских области. Оба рода распрострањена су у северној хемисфери и обухватају сваки између 20 и 25 врста. У Србији расте једна врста рода *Аnacamptis* (*А. pyramidalis*) и четири врсте рода *Gymnadaenia –* велики **в.** (*G. conopsea*)*,* тресетни **в.** (*G. friwaldii*), црни **в.** (*G. nigra*) и миришљави **в.** (*G. odoratissima*). Угрожене су уништавањем природних станишта и сакупљањем гомоља за израду салепа. Све врсте **в.** законом су заштићене као и друге врсте и родови орхидеја у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „*Orchidaceae* Lindl.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 8, Бг 1976; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊАК
**ВРАЊАК**, село у северној Босни, у Републици Српској, у општини Модрича, смештено на северозападној подгорини планине Требавац и у долини реке Босне. Долином Босне уз северозападну границу села су железничка пруга Сарајево – Босански Шамац и локални пут који повезује село са општинским средиштем, удаљеним 10 км према североистоку. Насеље је дисперзивног типа а заселци су изграђени у долини Босне на висини од око 120 м и на планинској подгорини на висинама до 260 м. Село је 1991. имало 2.370 становника (94,9% Срба).
ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, *Модрича некад и сад*, 1, Сар. 1959; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Александра Петрашевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊАНИ
**ВРАЊАНИ**, село северозападно од Пожешке котлине, на југоисточној периферији планине Црнокоса, на развођу долине реке Скрапеж на истоку и долине реке Лужнице на југозападу (слив Западне Мораве). Са општинским средиштем Пожегом повезано је локалним путем дугим 7 км. Насеље је дисперзивног типа, изграђено је на долинским странама од 330 до 450 м н.в. Први помен **В.** је из 1476. Староседелачке фамилије су пореклом из околине Колашина, Сјенице, из Полимља и са Златибора. Током друге половине XX в. дошло је до благе депопулације. У селу је 1953. било 583, 2002. 473, а 2011. 437 становника (100% Срба). У пољопривреди је радило 39,3%, а у индустрији 31,1% активног становништва. Највећи број непољопривредног становништва (59,6%) радио је ван села, претежно у Пожеги.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊЕ
**ВРАЊЕ**, град у јужној Србији на северозападној периферији Врањске котлине. Југоисточно од **В.** су Јужна Морава, железничка пруга и аутопут Ниш–Скопље, а у граду се стичу локални путеви, који га повезују са селима у широј околини. **В.** је центар општине са 106 насеља у којима је 2011. живело 82.782 становника, као и центар Пчињског округа са седам општина и 227.690 становника. Дуго су на овом подручју постојала само села, а касније и град најнижег ранга (касаба). Бржи развој почео је после ослобођења од Турака 1878, а посебно после II светског рата. Овде је 1921. живео 8.221 становник, 1948. 11.252, 2002. 55.052, а 2011. 55.138 становника (91,7% Срба и 4,9% Рома). Највећи број активног становништва радио је у индустрији (43,5%), трговини и услужном занатству (10,6%), здравству (8,3%), државној управи (6,5%), образовању (6%) итд. Насеље је изграђено на ободу котлине од 420 до 500 м н.в. Овалног је облика и са мрежастим распоредом улица. Очувано је много трагова старе морфологије насеља и већи број културно-историјских споменика. У граду су велике фабрике намештаја, конфекције, обуће, апарата за домаћинство, металне, дуванске и хемијске индустрије. Ту су сва надлештва општине и округа, шест православних цркава и седиште Врањске епархије, Учитељски факултет, Висока школа струковних студија, пет средњих и шест основних школа, Музичка школа „Стеван Мокрањац" и шест предшколских установа, три музеја, професионално позориште, историјски архив и Библиотека „Бора Станковић", Књижевна заједница „Борисав Станковић", Школа анимираног филма и хотел. Важне су трговачке, саобраћајне и здравствене функције града.
Србољуб Ђ. Стаменковић
**Историја.** Богати археолошки налази у **В.** и околини сведоче о постојању насеља у античко време. Сматра се да могуће потврде у писаним изворима пружају Птолемејева карта (II в.), на којој је убележено насеље Вelanis, између Липљана и Ниша, и византијски историчар Прокопије (VI в.) с податком о тврђави Βερινιανά. Словенско име насеља, међутим, изведено је од придева *вран* (мрк, црн), па се стога не може говорити о континуитету античког имена, а тиме ни урбаног живота на месту данашњег града. У српским изворима XII–XV в. овим именом обележава се област (жупа) у горњем току Јужне Мораве, затим село, Доње **В.**, које постоји и данас, Горње **В.**, на месту данашњег града, и утврђење (данас Марково Кале) удаљено 4 км североисточно од града. Топоним се јавља у три варијанте – *Врање*, *Врања* и *Врањии*. Први сигуран помен **В.** у историјским изворима (Βρανέα) налази се у делу Ане Комнине. Рашки жупан Вукан је 1093. у борбама с Византијом допро до **В.** и опљачкао га. Стефан Немања припојио је својој држави област **В.** 80-их година XII в., али изгледа није успео у целости да је задржи јер се у грачаничкој повељи (1321) **В.** убраја у грчке области којима је овладао краљ Милутин. Почетком ХIV в. као краљеви представници у **В.** помињу се казнац Мирослав и тепчија Кузма. Локални властелин кнез Балдовин подигао је у Горњем **В.**, за владавине Стефана Дечанског, цркву Св. Николе, на чијим је остацима саграђена нова крајем XIX в. Жупан Маљушат, вероватно његов син, поклонио је цркву манастиру Хиландару (1343–1345). Осим Хиландара у жупи **В.** имао је поседе и манастир Св. Арханђела код Призрена, а област на реци Пчињи где се подвизавао Св. Прохор Пчињски била је позната као *пустиња врањанска*. Жупа **В.** била је изгледа организована као крајиште, а од времена краља Душана владарев намесник у њој био је *кефалија врањански*. У доба распада Српског царства **В.** је загосподарио севастократор Влатко, али његове наследнике потиснули су Драгаши. Ћесар Угљеша, син севастократора Влатка, успео је до почетка XV в. да овлада *земљом својом отачаском*, жупама **В.**, Иногоште и Прешево, с којима је 1402. дошао под власт деспота Стефана Лазаревића. Султан Муса је у борбама за османски престо допро до **В.** и опљачкао га 1412. Област **В.** дошла је трајно под османску власт 1425–1427, али су и након тога пословни људи de Vragne долазили у Ново Брдо. Турци су одмах по освајању сместили посаду у тврђаву (тур. kale-i Ivranya), а њен диздар први пут се помиње 1455.
Ђорђе Бубало
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/002-iii-p-vranje-karta.jpg)
У научној литератури и списима српских архива нема много података из дугог периода турске владавине овим градом. Под вођством султана Мусе, турска војска је први пут опустошила **В.** и околину 1412, а дефинитивно, османска управа уведена 1455. **В.** постаје седиште кадилука и нахије. У време избијања Думеновог устанка, 1572, овде је и даље седиште кадилука. Године 1838. у **В.** је живело 6.000–8.000 становника, а 1868. Ј. Г. Хан бележи да је било 8.000 житеља.
**В.** са околином је у XVI в. било део Ћустендилског санџака и један од највећих кадилука у њему. Као „касаба Врање" било је једино градско насеље у кадилуку и имало је значајну улогу у економском, војном и административном погледу. Становништво града чиниле су 35 хришћанских и 43 муслиманске породице; године 1570. број муслиманских породица је удвостручен. Насеље је убрзано попримало балканско-оријенталне карактеристике и та фаза развоја трајаће све до краја XIX в. **В.** постаје значајан трговачки центар, трговци носиоци напретка, а од XVII в. знатно су се развила и занатска занимања. Чувени су били ужарски и мутавџијски производи.
Убрзано насељавање муслиманског становништва условило је социјалну и територијалну диференцијацију, а насеобине су биле груписане у више махала. Има података да су још током XVI в. у **В.** били: једна основна школа, више дућана, једна механа и хамам, а касније и више џамија, два камена моста, конаци, веће куће за становање и јавне чесме. Случајеви хајдучије, као отпор раје Царевини, а понекад и облици пљачке и разбојништава, били су чести.
Раде Стојиљковић
Под турском влашћу **В.** је остало до 31. I 1878, када су га у српско-турском рату (1877–1878) ослободиле јединице српске војске под командом ђенерала Јована Белимарковића. Према Санстефанском мировном уговору припало је Бугарској, али је ова одлука промењена на Берлинском конгресу (1878), те је постало део српске државе. Из града се тада иселило око 2.500 Турака, који су се бавили углавном производњом ужади по којој је **В.** било познато широм турског царства. Прекинута је и стара караванска трговина. На потоњи развој утицали су близина границе и важност моравско-вардарске долине. Желећи да ојача националну политику и културни напредак, Министарство просвете је већ 1879. издало указ о отварању ниже гимназије, али је због непостојања одговарајуће зграде гимназија почела да ради 1881. За време Првог балканског рата (1912) ту су боравили начелник штаба Врховне команде генерал Радомир Путник, председник владе Никола Пашић и више министара, а повремено и краљ Петар I. После слома српске војске у I светском рату, **В.** је од 16–17. X 1915. до краја септембра 1918. било под бугарском окупацијом, изложено терору и денационализацији. Убијено је 335 цивила и погинуло 514 војника. У југословенској држави се мало брже развијало. Уредбом о административној подели из 1922. постало је седиште једне од 33 области, а новом административном поделом из 1929. део Вардарске бановине. У II светском рату Немци су ушли у град већ 9. IV 1941, предавши га потом бугарским окупационим снагама, које су га припојиле Бугарској. Извршивши анексију, окупатори су град и околину поново подвргнули насилној бугаризацији. Противећи се довођењу професора из Бугарске и коришћењу бугарског језика, гимназијски ђаци су бојкотовали упис и наставу. Зграда гимназије је због тога претворена у касарну и додатну зграду затвора. За четири године стрељано је око 700, а интернирано око 4.000 становника. Отпор окупацији пружан је све време. Врањски партизански одред формиран је у августу 1941. Из **В.** и околине се у партизанским јединицама налазило око 12.000 бораца, од којих је 956 погинуло. Град је ослобођен у септембру 1944. Законом о административној подели Србије од 1. IX 1945. постао је седиште врањског округа. У данашњој српској држави је седиште Пчињског округа, који осим **В.** обухвата градове Владичин Хан, Сурдулицу, Босилеград, Трговиште, Бујановац и Прешево. Истовремено, важан је културни центар.
Мира Радојевић
У епици **В.** се јавља с атрибутом „на Морави". Први пут се помиње 1093, када га је Вукан, велики жупан краља Бодина, заузео у борби против Византинаца. На брду изнад града стоји Марково Кале, остаци средњовековног утврђеног града, који је по предању подигао Краљевић Марко. У песмама (Вук IV, 32; *Пјеванија*, 63) помиње се у контексту боја на Делиграду 1806.
Мирјана Детелић
**Културно наслеђе.** О најстаријој историји цркве Св. Николе из XIV в. говори садржински необичан састав настао у ХIV или у првој половини XV в. као компилација више докумената. Он сведочи да је цркву подигао кнез Балдовин на својој баштини у време краља Стефана Дечанског, између 1322. и 1331, и да ју је краљ Душан, по молби жупана Маљушата, између 1343. и 1345. поклонио манастиру Хиландару. Црква се помиње и у општој хиландарској хрисовуљи цара Душана из 1348. Није познато шта се са њом дешавало током следећих деценија. Повеља чија је аутентичност још увек под сумњом, издата могуће 1423, говори да је цркву ћесар Угљеша приложио Хиландару. На месту средњовековног храма 1894. подигнут је нови. О изгледу старе цркве сведоче путописци с краја XIX в., који су је затекли у прилично урушеном стању. Они су видели мању једнобродну грађевину са припратом, која је вероватно била дозидана. Приликом подизања нове цркве у близини олтара старог здања пронађене су три надгробне плоче – кнеза Балдовина, жене која се можда звала Ана и Балдовиновог унука Николе, у којем се обично препознаје великаш Никола Балдовин Багаш, који је 80-их година ХIV в. управљао Воденом. Данашња црква има куполу, а око храма је формиран манастирски комплекс с пиргом, по пројекту нишког Завода за заштиту споменика културе (2003–2004). Том приликом уништене су једине зидне слике које је урадио Теофил Исаиловић Буџароски, али је поштеђен његов иконостас (1902–1904).
Татјана Стародубцев
На подручју града **В.** и Врањске епархије налази се велик број православних храмова. Најзначајније духовно средиште за **В.** и околину био је манастир Св. Прохора Пчињског, у чијем су одржавању значајну улогу имали врањски грађани. Интензивни процес подизања и украшавања православних храмова одвијао се после танзиматских реформи у Oсманској империји, средином XIX в., као и по ослобођењу и прикључењу **В.** Кнежевини Србији, после 1878. У **В.** се, у време османске власти, налазиo метох манастира Дечана и седиште Врањске епархије, која је поново обновљена 1975.
Један од најстаријих врањских православних храмова је Црква Успења Пресвете Богородице у Собини, подигнута 1820. Овај храм се одликује архитектуром и организацијом унутрашњег простора. Посебно се истиче женска припрата која је зидом одвојена од наоса. Иконостас је сликао зограф Антоније Јовановић из манастира Богoродице Пречисте кoд Кичева 1822, и ово је његов најистакнутији сликарски рад. Зидне слике су настале током 1869, када их је насликао зограф Зафир.
Најзначајнији храм у **В.** је Саборна црква Св. Тројицe. Њено подизање започето је око 1837, али су грађевину срушили побуњени Арнаути 1843. Садашњи храм Св. Тројице започет је 1858, а завршен 1859. Цркву је подигла тајфа (група) најугледнијег балканског градитеља XIX в. Андрејe Дамјановa, a на изградњи је био ангажован и мајстор Коста Дамјанов. Црква Св. Тројице је устројена као монументална подужна тробродна базилика. Иако храм нема куполу, сакралнa топографија цркве обликованa је изградњом слепих калота у средишњем броду наоса. На спрату је формирана галерија првобитно намењена женама. Иконостас Саборнe цркве је, у највећој мери, сликао водећи балкански зограф Димитар Крстевич – Дичо зограф 1859/60. Он је извео обиман програм престоних и празничних иконa. Његов стил карактерише високо технолошко и иконографско знање. Велики крст на врху иконостаса урадио је Никола Михајлов 1861, док је иконе на соклу извела зографска група окупљена око Вена зографа 1863/64. Иконостас представља једно од најкомплекснијих и најобимнијих решења олтарске преграде на подручју Србије. Најстарије зидно сликарство Саборне цркве у **В.** насликао је 1859. Емануел Исаковић из Велеса, уз помоћ Петра Николова. Они су осликали горње зоне средишњег брода. Током 1909–1910. осликане су и доње зоне наоса Саборне цркве, као и површине око западног улаза у храм. У овом делу сликаног програма наоса доминирају представе српских светитељa. Саборна црква Св. Тројице има и богату ризницу, у којој се чува већи број икона и старијих богослужбених предмета.
Црква Св. Николе у **В.** подигнута је на месту средњовековне цркве крајем XIX в. Првобитно је била изграђена као једнобродни храм без куполе која је дограђена почетком XXI в. Украшавање цркве извео је сликар Теофил Исаиловић Буџароски који је насликао иконостас и извео зиднo сликарствo (1902–1904). Уз Цркву Св. Николе формиран је манастир.
Црква Св. Петке на Шапраначком гробљу подигнута је на месту старијег храма 1925–1927. Овај храм је изграђен по пројекту архитекте Василија Андросова у српско-византијском стилу. Иконостас је насликао Ђорђе Зографски 1925–1928. У врањске храмове спадају и цркве Св. Марка и Св. Петке. Храм Св. Марка налази се у Доњем Врању. То је једнобродна црквена грађевина, у којој се налазе зографске престоне иконе, настале крајем XVIII или почетком XIX в. Црква Св. Петке подигнута је на месту „крстасте џамије".
Најмлађи врањски храм је Црква Св. мученика Јустина Философа и Св. Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, која је освештана 2010. Овај храм се налази у оквиру Свеправославног центра „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски".
Ненад Макуљевић
Од 1425/27. до 1878. **В.** се налазило у оквирима Османског царства, о чему сведоче и значајни споменици културе који су граду дали изражен османски идентитет балканске вароши. Једно од најстаријих сачуваних здања јесте стари хамам, изграђен највероватније око 1690. Припада групи једноделних варошких турских парних купатила, у каквима су се мушкарци и жене купали наизменично. Сазидан је од тесаног камена и опеке и подељен на три дела. Између велике свлачионице и узане просторије са резервоарима за воду, тзв. хазиса, налази се халват – простор за купање крстообразне форме. Читаво здање засведено је с пет купола са стакленим окулусима ради природног осветљења. Стари камени мост над Врањском реком изграђен је 1844. и има један отвор или лук, зидан од лепо обрађеног камена, као коловоз у виду турске калдрме. На основу записа на њему прозван је Белим, али и Мостом љубави јер се његова градња, по легенди, доводи у везу с несрећном љубављу између Туркиње Ајше и српског пастира Стојана. За сличну легенду везује се и настанак старе чесме познате као Ђеренка. Била је изграђена од камена у непосредној близини старог моста, али се више не користи.
Пашини конаци у самом центру састоје се од две спратне зграде које је око 1765. подигао Раиф-бег Џинић. Један конак, који се налазио до улице, служио је као селамлук за становање паше и његове пратње, док је други, који се налазио иза њега, имао намену харемлука, за становање пашиних жена. Оба конака имају бондручну конструкцију, са окреченом испуном од опеке облепљене блатом. Све собе имају богато декорисане таванице у дрвету, међу којима се особито истиче једна у згради харемлука. Харемлук на спрату има и диванхану, а испод ње отворени трем на ступцима. Услед честог мењања намене, зграда селамлука је честим обнављањем изгубила свој првобитни изглед. Од 1881. до 1932. у Пашиним конацима налазила се гимназија, а потом и општина. У селамлуку је 1962. био смештен новоосновани Историјски архив, који је наредне године премештен у харемлук, а 1977. у нови Дом културног центра. Од 1964. ту се налази Народни музеј, основан као установа културе 1960.
Леп пример грађанске архитектуре друге половине XIX в. представља кућа (Јање) Влајинца, подинута 1848. Саграђена је без подрума, с приземљем и спратом, коришћењем масивног камена за приземни део и бондручног конструктивног система са испуном од набоја и ћерпича за спратни део. У већини њених просторија првобитно су се налазили долапи.
Посебну просторну културно-историјску целину у **В.** представља Баба Златина улица у некадашњој Доњој мали, српском делу старе чаршије. Обликована у време процвата града, од друге половине XIX в., улица је добила назив по баби Боре Станковића, где је и његова родна кућа. Као једна од најстаријих у улици, подигнута је 1855. са отвореним тремом и доксатом испод којег је улаз у подрум. С бондручном конструкцијом од чатме и кровом од ћерамиде, она представља варијацију развијеног типа моравске куће. Од 1967. у њој је смештен Музеј Боре Станковића као огранак врањског Народног музеја.
Након ослобођења града и његовог припајања Србији 1878. почиње формирање модерније структуре града. **В.** 1883. добија урбанистички план савременог градског језгра у оквиру којег се граде важни јавни објекти. Један од већих било је спратно здање хотела „Врање", подигнуто 1892. Током 1907. гради се зграда Окружног суда према пројекту Светозара Јовановића Старијег. Наредне године подигнуто је и Окружно начелство као израз тада актуелног академистичког стила. Пера Поповић пројектовао је зграду начелства као угаоно спратно здање, служећи се у обради фасадних површина али и ентеријера декорацијом у духу српско-византијског стила.
Уочи Мајског преврата 1903, поводом двадесетпетогодишњице ослобођења града, на тргу је подигнут Споменик ослободиоцима **В.**, у народу познат као Чика Митке, дело Симеона Роксандића. Посвећен војницима изгинулим у бојевима код Два брата и **В.** 12. и 13. I 1878, на њему је приказан српски војник с барјаком и пушком поред топа. И у I и у II светском рату споменик су рушили бугарски окупатори. **В.** је посебно познато по лепоти народних песама и фолклора уопште. У **В.** се сваке године одржавају „Борина недеља" и „Борини позоришни дани" у организацији Књижевне заједнице и Позоришта „Бора Станковић".
Ивана Женарју
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Ново брдо и Врањско поморавље у историји српској ХIV и XV века", *ГНЧ*, 1879, 3; Ј. Хаџи-Васиљевић, „Ка историји града Врања и његове околине", *ГНЧ*, 1896, 16; И. Здравковић, „Споменици културе у Врању", *Музеји*, 1952, 7; *Избор грађе за проучавање споменика исламске архитектуре у Југославији*, Бг 1964; С. Ризај, „Хајдучија на подручју Врања и Новог Брда 1572. године", *ВГл*, 1967, 3; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974; А. Стојановски, *Врањски кадилук у XVI веку*, Вр 1985; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, I–III, Бг 1988; М. Стојиљковић, *Бугарска окупаторска политика у Србији 1941–1944*, Бг 1989; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1993; И. Ђорђевић, „О средњовековној цркви Светог Николе у Врању", *ВГл*, 1993/94, 26–27; Г. Томовић, „Врање и околина у средњем веку", у: *Девет векова Врања*, Вр 1994; И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; С. Ђ. Стаменковић, *Врање*, Бг 1995; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века)*, Бг 1997; Д. Синдик, „Повеља ћесара Угљеше", *ЗРВИ*, 1999/2000, 38; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Тимотијевић, Н. Макуљевић (прир.), *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; С. Марјановић Душанић, „Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару", *ССА*, 2005, 4; „О неким неразјашњеним питањима из повеље Стефана Душана за цркву Светог Николе у Врању", *ССА*, 2005, 4; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације*, Бг 2006; Г. Митровић (ур.), *Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја*, Бг 2007; Н. Макуљевић (прир.), *Саборна црква Свете Тројице у Врању*, Вр 2008; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010; И. Женарју, „Црква Свете Параскеве на Шапраначком гробљу у Врању", *ЛЗ*, 2012, 52.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊЕШ, Душко
**ВРАЊЕШ, Душко**, неуропсихијатар, универзитетски професор (Милосавци код Лакташа, Република Српска, 16. II 1945). Дипломирао 1970, магистрирао 1974. и одбранио докторску дисертацију 1986. на Медицинском факултету у Београду. Усавршавао се у СР Немачкој где је завршио специјализацију из Неуропсихијатрије на Универзитету у Минстеру 1981. Био је асистент Мед. ф. у Београду на Институту за фармакологију и токсикологију (1972–1974). На Клиници за неурологију и психијатрију КБЦ „Звездара" радио од 1981. и био начелник Центра за неурологију (1998–2010). Био запослен у настави и на Стоматолошком факултету у Београду (1981–2010). Редовни професор од 2002. Члан Удружења за електроенцефалографију Немачке и више домаћих удружења. Посебно се бавио дијагностиком и терапијом цереброваскуларних обољења, електроенцефалографијом, а у експерименталном делу истраживањима вегетативног система из области фармакологије.
ДЕЛА: коаутор, *Неуропсихијатријски практикум, за студенте стоматологије*, Бг 1993; *Хипертензивна мождана крвављења*, Бг 1995; коаутор, *Основи психијатрије, за студенте стоматологије*, Бг 2000; *Мanuаl of Neurology, за студенте стоматологије*, Бг 2001; коаутор, *Неурологија за студенте стоматологије*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу: 1936–2006. 70 година рада КБЦ „Звездара" у Београду*, Бг 2007.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊЕШЕВИЋ, Душан
**ВРАЊЕШЕВИЋ, Душан**, лекар, неуропсихијатар, универзитетски професор (Београд, 23. XI 1932). Дипломирао на Медицинском факултету 1959. Магистарски рад одбранио је 1971, а докторску тезу 1975. У више наврата је био на стручном усавршавању у иностранству: у Лондону, Копенхагену, у САД и Канади итд. Асистент за предмет Неуропсихијатрија на Мед. ф. у Београду постао 1971, а редовни професор 1988. Осим на матичном, био је предавач и на Филозофском (Неурофизиологија) и Дефектолошком факултету у Београду (Неурологија). У Београду 1962. започиње клинички рад у Диспанзеру за болести зависности, а први објављени радови бавили су се проблемом алкохолизма. Специјализацију из неуропсихијатрије завршава 1966, а две године касније прелази на Неуропсихијатријску клинику, на дечје одељење, које временом прераста у самосталну Клинику за неурологију и психијатрију за децу и омладину. Директор ове клинике био је од 1985. до 1999. Иако је дечја неурологија била основна сфера његовог стручног и истраживачког интересовања, бавио се и психијатријским темама. Писао је радове о злостављању деце (први стручни радови у Југославији), аутизму, симптоматским психозама, психолошко-психијатријским аспектима тетоваже, коцке итд. У неурологији, посебан допринос је дао у области неурокутаних и дисморфичких синдрома и експанзивних интракранијалних поремећаја. Међу првима у нашој средини указао је, раних 70-их година ХХ в., на могућност дијагностиковања мултипле склерозе код деце и Фишеровог синдрома. Сакупио је једну од највећих серија случајева дечјег полирадикулонеуритиса у Европи, те указао на важност препознавања Ретовог синдрома, Кинсбурнове енцефалопатије и дао велик допринос у дијагностици, терапији и дефинисању патогенезе субакутног склерозирајућег леукоенцефалитиса. Био је предавач по позиву на бројним универзитетима у СССР, Пољској, Јапану, Италији, Норвешкој, Украјини и САД. Један је од оснивача Секције за дечју неуропсихијатрију СЛД и њен секретар и председник у два мандата, активно је учествовао у оснивању Секције за дечју неурологију Збора љечника Хрватске, учествовао је у формирању Југословенског удружења за дечју неурологију и психијатрију и био први генерални секретар, потпредседник и председник тог удружења. Своју активност и залагање за развој дечје неурологије у нашој земљи крунисао је оснивањем специјализације из дечје неурологије 1993. Редовни је члан Медицинске академије и више секција СЛД. Члан је Светског удружења дечјих неуролога (ICNA), Јапанског удружења дечјих неуролога, Југословенског и Светског удружења неуролога, Интернационалног удружења за туберозну склерозу и Европске стручне комисије за неурофиброматозу. Био је члан Европске комисије за прављење плана и програма специјализације дечје неурологије јединствене за подручје Европе. Добитник је плакете Удружења неуролога Југославије за унапређење неуролошке службе (1988) и повеље СЛД (1994).
ДЕЛА: уџбеници: *Тумори мозга у деце*, Бг 1982; *Диференцијална дијагноза у неурологији*, Бг 1995; и Д. Караклић, *Неурокутана обољења*, Бг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊЕШЕВИЋ, Марко
**ВРАЊЕШЕВИЋ, Марко**, песник, романсијер (Босански Нови, 15. III 1903 – Београд, 21. V 1974). Филозофски факултет завршио у Београду. Као професор српског језика и књижевности службовао је у Горажду, Белој Цркви и Београду. Био је секретар Српског ПЕН клуба 1939–1941, председавајући Оснивачке скупштине УКС 1944/45. Оптужен као поборник Информбироа, био је заточен на Голом отоку (1949--1951), одакле је пуштен због нервног слома. Живот окончао самоубиством. Лиричар завичајно носталгичне и љубавне поезије (збирка *Љубав*, Бг 1962), прву збирку стихова објављује тек 1948 (*Велика смјена*). Поема *Један од многих* (плакета, Бг 1945) велича ослободилачке подвиге партизана и Црвене армије; дух његове поезије „везане за земљу и народ" следиће збирке *Олујна земља* (По 1966, написана 1948) и *Чујем војску* (Бг 1967). Поруке наде, међутим, уступају пред тоновима бола и разочарања у најбољој његовој збирци *Трње и ловор* (Бг 1974). Током 1955/56. пише аутобиографски роман *Сенка Голог отока* (Бг 2005), једно од најбољих, а по времену настанка несумњиво прво српско дело о животу и страдањима у логорима комунистичке Југославије.
Литература: Р. Константиновић, *Биће и Језик*, 8, Бг – Н. Сад 1983; И. Врањешевић, „Предговор" и „Сећање", у: М. Врањешевић, *Сенка Голог отока*, Бг 2005; Д. Стојковић, „Излазак из сенке", *Стиг*, 2006, 95.
Јован Пејчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊИ ЛУК
**ВРАЊИ ЛУК** (*Ornithogalum*), род вишегодишњих луковичастих зељастих биљака из породице зумбула (Hyascinthaceae). Луковица је лоптаста, сразмерно велика, а код неких представника развијају се и мале бочне луковице. Листови су приземни, цевасти или равни, траволики. Цветно стабло усправно, високо од 5 до 50 цм. Цваст гроњаста или гроздаста. Цветни приперци су опнасти. Цветови су шесточлани, млечно белих, зеленкастих, ретко жућкастих листића перијанта. Плод је чаура. Род обу-хвата око 150 врста распрострањених пре свега у два региона у свету: Средоземљу и јужној Африци. Настањују сушна травна станишта, камењаре и светле шуме од низија до алпијског појаса. У Европи је познато око 30 врста, претежно у Средоземљу, а у Србији око 12 врста које нису довољно таксономски и хоролошки испитане. Најчешће врсте у Србији су: *O. kochii*, *O. pyramidale*, *O. umbellatum*, *O. refractum*, док су веома ретке и истовремено угрожене врсте *O. comosum*, *O. narborense*, *O. nutans*, *O. sibthorpii*, *O boucheanum*. Неке врсте као што су *O. pyramidale*, *O. pyrenaicum* и *O. boucheanum* су веома декоративне и могу се гајити у хортикултури као луковичасте перене.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „*Ornithogalum* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 7, Бг 1975; C. Zahariadi, „*Ornithogalum* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Еuropaea*, 5, Cambridge 1980.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊИНА
**ВРАЊИНА**, острво и село на северозападној периферији Скадарског језера. То је кречњачки хум са два врха, Вели врх (303 м) на западу и Космача (273 м) на истоку острва. Острво је правцем исток–запад дугачко 2 км, а широко око 1 км. Осцилације воде на језеру током године су веће од 5 м, што доводи до знатних померања обале језера. У време ниских водостаја, у летњој половини године, **В.** је спојена са копном, а уз њену источну обалу је корито Мораче, чије ушће је око 1 км према југоистоку. У зимској половини године, у време високих водостаја, обала језера се помера према северу, а ушће реке је око 2 км северно од **В**. До XIII в. **В.** је постала острво између 1200. и 1233, после наглог пораста нивоа језерске воде. У новије време поново долази до снижавања нивоа језера. Уз северну обалу острва изграђено је 1835. мало село, а становништво се бавило првенствено риболовом. Године 1991. имало је 177, а 2003. 218 становника, од којих 76,1% Црногораца и 22,5% Срба. У селу је православна црква. На југоисточној обали острва, изнад корита Мораче је манастир Светог Николе, у којем је до доласка Турака била столица зетског владике. Уз северну обалу острва преко језера је 1976. изграђен насип и њиме су трасирани железничка пруга и пут Подгорица–Сутоморе.
Милка Бубало Живковић
У **В.** се налази манастир са Храмом Св. Николе. Оснивач је Иларион, ученик Св. Саве и први зетски епископ (1220 – после 1233), који је овде и сахрањен о чему сведочи натпис на гробу: „Зде престави се раб Божији Иларион, јепискуп зетски, здатељ места сего светаго". Сачувано је више врањинских повеља које пружају податке о братству и поседима у временском распону од три века (1233–1527). Захваљујући богатим даровима српских и зетских владара Немањића, Балшића и Црнојевића, створено је солидно властелинство. Цар Душан га је приложио као метох манастиру Св. Арханђела у Јерусалиму. Његов је игуман једно време био Никон Јерусалимац, духовник Јелене Балшић. У њему су столовали зетски епископи пре пресељења престонице Црнојевића са Жабљака на Цетиње и подизања Цетињског манастира (1484). У султанове хасове уписан је 1485, у каснијим пописима његове дажбине износе 650–700 акчи годишње одсеком, а 1570. обавезе падају на 235 акчи, што упућује на то да је остао без дела имања. Постоји помен да су у њему поново од 1560. резидирали зетски епископи. Око острва **В.** и Лесендра вођене су дуге и тешке борбе између Црногораца и Турака што је утицало да манастир осиромаши. Турци су га 1843. спалили и разрушили, а потом претворили у своју тврђаву са војном посадом. Потпуно су га срушили 1862. и напустили. Манастир је остао без својих књига и инвентара. Једно четворојеванђеље, преписано 1436. у **В.**, налази се у Одеси. Обновио га је 1886. краљ Никола да се у њему замонаше „његове кћери ако се не поудају". У тој обнови потпуно је преиначен првобитни облик. После II светског рата објекат је спаљен и напуштен. Монаси су поново усељени 1998, од када траје обнова. Храм је једнобродна грађевина с олтарском апсидом и троделним звоником на преслицу.
Радомир Милошевић
У епици **В.** се помиње као Вранина. Као и острво Лесендро, манастир је био предмет сукоба Црногораца и Турака. Оба острва су отели Турци од Црне Горе 1843 (у песми *Невјера паше скадарскога*, Вук VIII, 62, каже се 1844), што је Његош тешко поднео (отуда изрека „Изгоре ка владика за Лесендром"). **В.** се помиње и у контексту похаре Куча (у песми *Војевање на Куче* 1855, Вук IX, 10).
Мирјана Детелић
ИЗВОРИ: F. Мiklosich, *Мonumenta Serbica spectantia historiam Serbia Bosnae Ragusii*, Vindobonae 1858; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, III 1905; *Топографска карта Цетиње 2*, *1:50.000*, Бг 1958.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Манастир Светог Николе на Врањици у Скадарском блату", *Просвјета*, Цт, 1893/94, 2; В. Мошин, „Повеља Светог Саве манастиру Светог Николе у Врањини", у: *Свети Сава – споменица осамстогодишњице рођења*, Бг 1977; С. Станковић, *Скадарско језеро*, Тг 1983; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКА
**ВРАЊСКА**, село у Херцеговини, у Републици Српској, између Дабарског поља на североистоку и планине Ситнице (1.069 м) на југозападу. Припада општини Билећа. Насеље је смештено у малој ували висине око 760 м. Сеоским путевима спојено је са Дабарским пољем и путем Билећа–Столац. Општинско средиште удаљено је око 35 км према југоистоку. Насеље је дисперзивно и чини га велик број малих заселака. На југоисточној периферији села у засеоку Новчићи су православна црква и зграда школе, а на северозападној периферији у засеоку Јасењу православна црква. **В.** је 1921. имала 948 становника и сви су били православци. Године 1948. **В.** је имала 514, а 1991.186 становника, од којих 99,5% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Драган Папић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКА БАЊА
**ВРАЊСКА БАЊА**, насеље на североисточној периферији Врањске котлине, на десној страни Јужне Мораве и у долини њене десне притоке Бањске реке. На северозападној периферији села је локални пут који га на западу повезује са Врањем (12 км). **В. Б.** је центар општине са 21 насељем где је 2011. живело 9.563 становника. Насеље није јединствено. Главни део је у долини потока и издужен је највише по њеној левој страни. У његовој југоисточној периферији су бањски објекти. Савремено насеље је формирано у XVI в. Током друге половине XX в. број становника се увећавао. У насељу је 1948. било 2.108, 2002. 5.882, а 2011. 5.347 становника (72,7% Срба, а 25,7% Рома). Највише активног становништва запослено је у индустрији (38,6%), док је у пољопривреди радило њих 12,3%, а у здравству 7,7%. Знатан број радника (42,1% активног становништва) радило је у суседном граду. На североисточној периферији је неколико погона врањанских фабрика (намештај, детерџенти, огледала, обућа) и стаклене баште. У селу су православна црква, основна школа, предшколска установа и пошта. У околини је већи број заселака.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Термалне воде појављују се у оквиру геоструктурне јединице Српског кристаластог језгра, дела Родопске масе. Постоји пет природних извора, као и више појава у самом кориту реке. Сви се јављају на раседу који у зони бање пресеца кристаласте препалеозојске шкриљце и млађе еруптиве. У широј зони су присутни туфови, вулкански агломерати и брече. Према долини Јужне Мораве они тону под више стотина метара дебеле наслаге палеогених седимената. Са температуром воде која достиже 93оС то су најтоплији термални извори у Србији. Трагови грађевина из римског доба сведоче о њиховом давнашњем коришћењу. Оно се наставља и током турске владавине, а од ослобођења 1878. бања носи своје данашње име. Изградњом купатила и објеката за смештај болесника и гостију, добија још више на значају. У **В. Б.** су боравили и чланови наших краљевских породица због чега је она постала чланица Асоцијације краљевских бања Европе. Воде су по хемијском саставу сумпоровито-хидрокарбонатне, алкалне и гвожђевите, са минерализацијом од око 1,3 г/л. У гасном саставу доминира азот, а повећан је и садржај сумпор-водоника. Од микрокомпонената нешто је повећан садржај флуора и стронцијума. Воде су вадозног (атмосферског) порекла а дуж раседа се крећу до великих дубина где се загревају. У бањи су у више наврата вршена истраживања и дубинска бушења (и до 2.000 м) ради добијања геотермалне енергије која се данас користи за загревање дела објеката, а планирано је и загревање изграђених стакленика. Прегрејане паре које избијају под притиском из ових бушотина достижу температуре и преко 100оС. Слојна температура стена на дубини од 1.000–1.500 м је преко 120оС. Укупна издашност свих појава је преко 50 л/с.
Зоран Стевановић
**В. Б.** је балнеолошки центар који се налази на западној подгорини планине Бесне кобиле у клисурастој долини Бањске реке, на надморској висини од 420 м. Термоминерална вода условљена је контактом вулканских стена и кристаластих шкриљаца. Центар вулканизма био је на месту данашње бање. Улегнуће је последица потонућа вулканског кратера дуж ободних раседа. Трагови вулканског рељефа временом су преобликовани интензивном ерозијом. Од пута и железничке пруге Ниш–Скопље удаљена је 5 км односно 3 км, а од Врања 10 км. Први хан и зграда са три собе изграђени су 1860. Плански се развија од 1903, када је подигнут један хотел, опремљено неколико вила, уређен парк и пошумљена околина. Лековити извори (Гвожђевити, Сумпоровити и Мешовити извор и Велика чесма) припадају хипертермама, јер им је температура од 63oC до 95oC. Бањска вода се користи за лечење хроничних обољења мишића и зглобова, неуралгија, ишијаса, лумбага, дископатија, последица повреда, прелома костију, атрофије мишића, гинеколошких поремећаја, као и за загревање бањских објеката, стакленика и пластеника за производњу цвећа и поврћа. За добијање веће количине воде у бањи и непосредној околини постављено је више бушотина, од којих бушотина ВГ-2 достиже дубину од 1.063 м.
Стеван Станковић
На простору **В. Б.** нађени су праисторијски остаци, а лековити извори коришћени су у римско, византијско и турско доба, када се место назива Изом, Иногоште, Бања, Илиџа и Топлик. По легенди, лековитост топле воде откривена је пошто је пасући сочну траву, пијући воду и ваљајући се у блату, оздравио један шугави коњ, а житељи места никада нису побољевали у ногама. Иако су прва блатна купатила подигли врањски Ћор Мехмед и Хусеин паша, нагли развој Бање почиње тек по ослобођењу од Турака. Крајем XIX и почетком XX в. граде се приватне виле (Мозерова, Балкан, Варшава, Деса, Стошића, Илића, Теокаревића, Петровића), подижу зграда купатила, хотели (Гранд, Босна, Косово, Морава, Уједињење, Зора), кафане (Стајићева механа, Тасићева гостионица) и ресторани (курсалон Кичер), међу којима и Државни хотел и Железничко одмаралиште. Истовремено, сади се дрворед кестенова до железничке станице, уређује парк и регулише ток Бањске реке (Бањштице). На лечење у Бању 1901. долази краљица Драга Машин, док краља Петра I, који је ту 1914. видао костобољу, у њој затиче вест о избијању I светског рата. У Бањи је још у употреби „краљева када". У међуратном периоду **В. Б.** постаје једно од најпосећенијих климатских лечилишта Краљевине Југославије. На месту Цркве Св. Илије (1935), која подсећа на београдски храм Св. Александра Невског, у XIII и ХIV в. постојао је манастир посвећен Св. Николи с конацима који су служили као болница. На том месту се окупља народ на Ускршњи (Чисти) понедељак ради масовног чишћења, купања и прања, као и на бањску славу о Св. Илији, 2. августа. Сачувано је више старих разгледница на којима је овековечено прање рубља и квашење конопље на топлим бањским изворима. У **В. Б**. се од 1962, с повременим прекидима, приређују Дани каранфила, Врањски севдах или Каранфил девојче, са избором за најлепшу девојку и смотром народног фолклора. Незавршено здање Новог стационара симбол је друштвене небриге и убрзаног пропадања Бање због привредног сиромаштва и заостајања читавог региона.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, Л. Ненадовић, *Бање, морска и климатска места у Југославији*, Бг 1936; М. Костић, „Врањска Бања", *ЛЗ*, 1965, V; „Термоминералне воде Врањске и Бујановачке бање", *Бање и планине*, 1982, 9; Б. Филиповић, Н. Димитријевић, *Минералне воде*, Бг 1991; Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995; Н. Спасић, *Врањска Бања*, Вр 1997; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Г. Митровић, „Рекогнисцирање градитељског наслеђа Врањске Бање", *ГДКС*, 2003, 27; Д. Радичевић и др., „Сондажна истраживања у Врањској Бањи и Корбевцу", *ГСАД*, 2004, 20; Б. Филиповић, О. Крунић, М. Лазић, *Регионална хидрогеологија Србије*, Бг 2005; М. Маћејка, „Врањска Бања", *Даница*, 2007, 15; З. Бубрешко, М. Станковић Јанковић, *Краљевске бање Србије*, Бг 2009; В. Недељковић, „Црква Светог Илије у Врањској Бањи", *ЛЗ*, 2010, V.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКА ЕПАРХИЈА
**ВРАЊСКА ЕПАРХИЈА**, административна област СПЦ са седиштем у Врању. Јавља се после обнове Пећке патријаршије под именом „Врањанска", а њен епископ се помиње 1565. као потчињен скопском митрополиту. Проширена је 1587. припајањем митрополије Старог Нагоричана и територије бивше државе браће Дејановић. Пространа и богата, плаћала је султану за берат 30 дуката, а после проширења 53 дуката. Тешко се одржавала између Скопске и Нишке митрополије јер је скопски митрополит проширивао јурисдикцију, а врањски епископ постао његов викар. Када је Врање 1878. ослобођено од Турака, поново је 1882. припојено Нишкој епархији. Реорганизацијом по Уставу из 1931. издвојени су срезови Босиљградски, Масурички, Пољанички и Пчињски и припојени Скопској митрополији. После II светског рата тај део је остао у Србији као посебан део Епархије скопске, који је стварањем неканонске Македонске православне цркве (1967) остао изван њихове јурисдикције. СА Сабор Српске цркве од њих је 1975. основао **В. е.**, а када су обезбеђени услови, 1978. изабран је први епископ Доментијан (Павловић), којем су поверене српске епархије и парохије у Македонији. **В. е.** је организована у четири архијерејска намесништва (босиљградско, масуричко-пољаничко, прешевско, пчињско), са 55 парохија, 117 храмова и 47 свештеника. Има осам манастира: Св. Илија (Бресница), Кацапун, манастир Петра и Павла (Милевци), Пресвете Богородице (Паља), Прохор Пчињски, Св. Никола (Врање), Св. Пантелејмон (Лепчинце) и Св. Стефан (Горње Жапско). Седиште епархијских служби је у Врању, а епископска резиденција у хиландарском метоху Св. Николе у Врању.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vranjska-eparhija.jpg)
ИЗВОР: *Спроведбена наредба Светог Синода*.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 1980, 2; *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКЕ НОВИНЕ
**ВРАЊСКЕ НОВИНЕ**, лист за друштвена, политичка и привредна питања. Наставак је публикације *Слободна реч*, која је излазила 1944–1949. и 1955–1969. Излазиле су од бр. 826/827 (1969) до броја 1.796 (1990) у Врању, недељно. Уређивали су их Бора Цветковић, Милош Јанић, Миодраг Кузмановић и др. У саставу листа излазе подлисци *Новоградња*, *Алфа* и др. Од 1990. поново носи назив *Слободна реч*.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Бранка Булатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКЕ ШТЕДИОНИЦЕ И БАНКЕ
**ВРАЊСКЕ ШТЕДИОНИЦЕ И БАНКЕ**. Најстарија новчарска установа у Врању била је окружна штедионица, основана одмах после Берлинског конгреса 1878, када је варош припојена Србији. Пре добротворно друштво него банка, она је плаћала у злату, а наплаћивала у сребру. Прва пословна акционарска банка у Врању била је Врањска акционарска штедионица, основана 1889, да би три године касније почела да делује и Врањска задруга за међусобно помагање и штедњу. Оне прерастају у Врањску кредитну банку, која се, као акционарско друштво, оснива 1921. У њеном оснивачком акту стоји да може да обавља све послове у банкарству, отварање текућих рачуна, наплату и исплату за туђи рачун, издавање гарантних писама и оснивање трговачких, банкарских, предузетничко-грађевинских, рударских и пољопривредних предузећа. Главница јој је била 500.000 динара, а свака акција износила по 100 динара.
Другу банку, под именом Врањска банка, основали су 1919. трговци, занатлије, али и окружни начелник, судија, порезник, свештеник, учитељ и земљорадник. Први човек банке био је Риста Т. Стајић, с највише акција у њој. Бавила се првенствено есконтом. Потом је 1922. основана Врањска привредна банка, а њени оснивачи били су: седам трговаца, индустријалац, свештеник и три друга лица. На њеном челу је био Јован С. Стојковић. Одређено је да банка може да послује само с 1/3 главнице, па је имала да користи туђи новац, штедне улоге или јефтине кредите државних банака. Помагала је трговце, занатлије и произвођаче дувана, а отворила је филијале у Бујановцу (1926, краће време) и Куманову (1927).
Индустријско-трговачка банка у Врању основана је 1925, а Врањска прометна банка за кредит и штедњу 1926. Оснивачи су били: шест трговаца, механџија, двојица занатлија, банкар и банкарски чиновник. Делатност јој је била, у основи, давање краткорочних зајмова трговцима, чиновницима и земљорадницима, а све ради сузбијања зеленаштва. У марту 1928. почиње да ради Врањска централна банка, чије је пословање било слично Врањској прометној банци.
У Врању је било и акционарских друштава која су била уређена попут банака (Прва врањска фабрика обуће, 1926). Филијала или агенција државних банака (Народне и Хипотекарне) пре II светског рата у Врању није било. Решењем министра финансија ФНРЈ од 7. X 1946. одређена је ликвидација свих банака.
ЛИТЕРАТУРА: М. Секулић, „Оснивање и развој новчаних завода и банака у Гњилану и Урошевцу до Априлског рата 1941. године", *Зборник радова Филозофског факултета*, Пр, 1993, 21–22, 40; Б. Храбак, „Банкарство и привредни развитак Врања 1919–1929", *ВГл*, 1993–1994, 26–27.
Милан Д. Тасић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКИ, Зоран Стошић → СТОШИЋ ВРАЊСКИ, Зоран
**ВРАЊСКИ, Зоран Стошић → СТОШИЋ ВРАЊСКИ, Зоран**
# ВРАЊСКИ БАСЕН
**ВРАЊСКИ БАСЕН**, део терена са обе стране Јужне Мораве, од Владичиног Хана на северу, преко Врања, Ристовца, до Бујановца, на југу. **В. б.** представља сложену међупланинску котлину испуњену неогеним и квартарним наслагама у појасу простирања Српско-македонске масе. Западни обод **В. б.** изграђен је од гнајсева, микашиста и бујановачког гранита, источни од млађих метаморфита власинског комплекса и палеогених седимената. У самом басену постоји неколико купастих брда, продуката вулканизма андезитско-дацитског састава са пирокластитима и туфовима у теренима код Златокопа, Врањске Бање, Стубла и јужно од Владичиног Хана. Најнижи, централни део **В. б.** испуњен је алувијалним творевинама Јужне Мораве. Остали простор представљен је неогеним седиментима који показују велику фацијалну разноврсност. У језерском неогену **В. б.** издвојена су по старости два стратиграфска члана: старији који припада доњем миоцену и млађи седименти чија старост није поуздано решена. Специфичност старијег неогена **В. б.** је у томе што садржи кластичне вулканогено-седиментне творевине, генетски везане за андезитско-дацитски вулканизам, које се смењују са језерским седиментима (нпр. у сливу Лепенице, село Кацапун). Преко старије мркоцрвене серије долазе прави језерски седименти (конгломерати, зелене глине, ламионирани глинци, угљевите глине и др.). Изнад језерских седимената поново долазе пирокластити, сивобели туфови, агломерати и брече. Међу доњемиоценским вулканогено-седиментним творевинама **В. б.** постоје и економски значајна лежишта зеолитских туфова код Врањске Бање и код Златокопа. Зеолитизирани дацитски туфови код Златокопа садрже остатке богате фосилне флоре. Старије неогене наслаге достижу дебљину до 1.000 м. Млађи неогени члан има мању дебљину и представљен је различитим седиментима.
ЛИТЕРАТУРА: П. Стевановић, „Врањски басен", у: *Геологија Србије*, *II/1*, *Стратиграфија – Кенозоик*, Бг 1977; Ј. Обрадовић, Р. Димитријевић, „Клиноптилолизирани туф Златокопа код Врања, Србија", *Глас САНУ*, CCCXLIX, 1987, 51; О. Јовановић, М. Новковић, „Литолошке одлике терцијарних наслага врањско-пчињског басена", *ВГз*, 1988, 44.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКИ ГЛАСНИК
**ВРАЊСКИ ГЛАСНИК**, лист који је излазио у Врању 1891–1892, 1920–1927. и од 1965. до данас. Одговорни уредник прве серије био је Миајло Н. Рашковић, а у другој години излажења је обустављен. Обновљен је 1920. и излазио непрекидно до 1927, као недељни информативни лист. Штампан је у Лесковцу у штампарији П. Стојановића и С. Геловића. Лист је био локалног карактера, а обновљен је под уредништвом Тодора Радовановића. Нова серија **В. г.**, као годишњака, покренута је 1965. у издању Народног музеја. Одговорни уредник био је Миодраг Митровић, а уређивачки одбор, поред њега, чинили су Татомир Вукановић и Милан Јовановић. Штампан је у штампарији „Нова Југославија" у Врању. По уређивачкој концепцији, представља зборник радова из историје, археологије, етнологије, етнографије, културе, књижевности, језика. Иако нередовно, до данас је објављено 34 броја.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Милица Кисић; Раде Стојиљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКИ КАДИЛУК
**ВРАЊСКИ КАДИЛУК**, управно-судска јединица у оквиру Ћустендилског санџака Румелијског ејалета у Турском царству. Био је један од шест кадилука (Радомир, Тиквеш, Струмица, Радовиште и Штип) тог санџака, који се простирао на око 20.000 км² и у којем је живело око 11 становника/км². Основан је после 1427. и обухватаo је следеће нахије као управно-административне јединице: Врање, Морава, Моравица, Прешево, Пчиња и Иногоште. Већи део кадилука чиниле су земље покореног турског вазала Дејановића (Врање, Иногоште, Прешево). По пописима из XVI в. (1519, 1528. и 1570) једино регистровано градско насеље је седиште кадилука Врање, мада је и оно с почетка XVI в. имало свега 35 хришћанских и 45 муслиманских породица, да би тај број 1570. износио 25 хришћанских наспрам 92 муслиманске породице. Српско становништво у кадилику, као и у самом Врању било је у статусу раје, с изузетком чувара Врањске тврђаве, којих је било тридесетак и који су уживали статус мартолоса, нешто војнука и соколара. Почетком XVI в. забележена су на простору кадилука седморица хришћана – спахија, који су као турски вазали примили на себе војну обавезу према султану. Током времена они су нестали, као и остале категорије повлашћених хришћана. Број становника у целом кадилуку кретао се од 28.315 у 1519, преко 27.500 у 1528, па до 36.700 у 1570. На релативно слабу насељеност указује чињеница да је од 1519. до 1570. број напуштених и запустелих места (мезри) порастао са 56 на 110. Снага турских најезди, висина дажбина, куга, у XVI в. су довели простор југоисточног Балкана до демографске катaстрофе. У **В. к.** на свака три насеља долазило је по једно опустело насеље. Укупан број села у кадилуку износио је око 346. У њима је живело 5.545 хришћанских и 118 муслиманских породица. Међутим, по правилу се радило о малим насељима, од којих је једна трећина имала до 50 становника, док око 90% насеља није имало више од по 250 житеља. Само пет села је имало по 500 становника. Од муслиманских породица, половина су били конвертити, тј. преверени Срби и укупан проценат муслимана у **В. к.** у XVI в. варира од 2 до 2,6%. Државна земља је била подељена у 215 тимара, а било је и царских хасова.
Законом о реформи провинцијске управе из 1864. основан је Дунавски вилајет, који се састојао од седам санџака. У оквиру Нишког санџака нашла се Врањска каза. Формирањем Призренског вилајета 1871, којем је 1872. припао Нишки санџак, Врањска каза се накратко нашла у његовом саставу, до 1875. када је понова враћена у Дунавски вилајет. Године 1875. имала је 42.563 становника, од којих 12.502 муслимана и 30.061 хришћана. Новом реорганизацијом 1877, Врањска каза је припала Приштинском санџаку Косовског вилајета. Као последица српско-турских ратова и Берлинског конгреса (1878) она је изузета из Приштинског санџака и прикључена је Кнежевини Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699 год.", *ГИДБиХ*, 1952; H. Кaleshi, H. Ј. Кornrumpf, „Das Wilajet Prizren. Beitrag zur Geschichte der türkischen Staatsreform auf dem Balkan im 19. Јahrhundert", *Südost-Forschungen internationale Zeitschrift für Geschichte, Kultur und Landeskunde Südosteuropas begründet von Fritz Valjavec*, R. Oldenbourg/Мünchen 1967, 26; С. Ризај, „Управно-политичке реформе у Македонији (Косовском, Битољском, Солунском вилајету) (1875–1881)", у: *Македонија во источната криза 1875–1881*, Ск 1978; А. Стојановски, *Врањски кадилук у XVI веку*, Вр 1985; Н. Todorov, *Society, The City and Industry in the Balkans, 15th – 19th centuries*, Аldershot 1998; H. Мatanov, *Vyznikvane i Oblik na Кiustendilski Sandja*, Sofia 2004; P. Stoyanov Мurdzhev, *Тhe Мedieval Town in Bulgaria. Thirteenth to Fourteenth century*, Ph. D. Dissertation, University of Florida, 2008.
Сузана Рајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЊСКО ПОЉЕ
**ВРАЊСКО ПОЉЕ**, котлина у јужној Србији, проширени део долине Јужне Мораве оивичен планинама Кукавицом (1.407 м) на северу, Вардеником (1.566 м) на североистоку, Бесном кобилом (1.923 м) на истоку и Гољаком (Св. Илија 1.270 м) на западу. Простире се између Бујановца и Владичиног Хана на дужини од око 30 км, са ширином од око 6 км. Висине опадају од око 400 м на југозападу до 340 м на североистоку. Покривају је неогене седиментне стене. Кроз котлину протиче Јужна Морава и на том сектору прима неколико мањих притока. У њој су неке од најважнијих саобраћајница Балканског полуострва, као што су пруга и ауто-пут Београд–Скопље. Попречни путеви имају локални значај и међу њима је најзначајнији онај који преко планине Бесне кобиле иде према истоку ка Босилеграду и Бугарској. На северозападном ободу котлине је Врање, централно насеље ове регије које је центар општине. Међу осталим насељима најзначајнија је Врањска Бања, 12 км североисточно од општинског центра која такође има статус града. Остало су мала сеоска насеља и депопулационе средине. Већинско становништво су Срби (93%).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vranjsko-polje-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Географске области СФР Југославије*, Бг 1966; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво и јужнословенске земље*, Бг 1966; М. Јовић, К. Радић, *Српске земље и владари*, Параћин 1989; Ф. Каниц, *Србија – земља и становништво*, Бг 1991; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Дејан Шабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАПСЕМЕ
**ВРАПСЕМЕ** (*Lithospermum officinale*), вишегодишња зељаста биљка из породице Boraginaceae. Стабло је усправно, високо до 1 м, у горњем делу разгранато. Листови су ланцетасти, зашиљени и грубо длакави. Цваст је увојак са већим бројем беличастих или жућкастозеленкастих цветова. Семе је орашица, тврда, бела, јајаста, једу га птице због чега је и добила име **в.** или врапчије семе. Расте на отвореним стаништима, ивицама жбуњака и шума већег дела Европе осим на северу и западу потконтинента. У Србији је честа биљка. Донедавно је род *Lithospermum* обухватао већи број једногодишњих и вишегодишњих зељастих биљака и ниских жбунића, али је према савременим таксономским схватањима подељен на неколико родова као што су *Neatostema*, *Buglossoides* и *Lithodora* са већим бројем врста, док је род *Lithospermum* монотипски. Већина врста ових родова распрострањена је у Средоземљу, а неке од њих су и ендемичне. У Србији су заступљене једногодишње *Нeatostema apulum* и *Buglossoides* *arvensis* које расту на сушним рудералним местима, камењарима и ораницама, док врста *B. purpurocaerulea* насељава светле храстове шуме Војводине, Шумадије, источне и централне Србије. Одликује се пурпурноплавим цветовима и бочним столонама.
ЛИТЕРАТУРА: R. Fernandes, „*Lithospermum* L. *Neatostema* Јohnston, *Buglossoides* Мoench", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Еuropaea* 3, Cambridge 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАПЧИЋИ
**ВРАПЧИЋИ**, село у Херцеговини, у Федерацији БиХ, смјештено у долини Неретве на западним обронцима планине Вележ, 6 км сјевероисточно од Мостара. Западно од села је пут Мостар–Сарајево. Село је издужено дуж планинске подгорине и пута до висине од 30 м. Током послијератног периода оно је еволуирало у приградско насеље и број становника је нагло порастао. Село је 1948. имало 705, а 1991. 3.464 становника (56,4% Срба, 23,2% Муслимана и 14% Хрвата). До 1992. у насељу је радила једна од највећих предионица памука у БиХ. Мјесто је познато по узгоју традиционалних херцеговачких култура, попут раштике, агрума, винове лозе и смокава. Село има мјесну канцеларију, основну школу, џамију, више угоститељских објеката и трговачких радњи.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ*, *народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Неда Живак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТАР
**ВРАТАР**, остаци средњовековног утврђења изнад обале Жепе, леве притоке Дрине. Утврђење је било издужене основе, дужине преко 100 м, са две округле куле на источном и западном крају. Између кула са јужне стране налазио се очувани бедем до око 3 м висине, док са северне стране, природно брањене окомитим литицама, није било бедемске ограде. У брањеном простору између кула налазила се једна већа правоугаона зграда. Са источне стране, пред утврђењем, на око 40 м удаљености налазила се једна истурена самостална кула.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; М. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; *Археолошки лексикон Босне и Херцеговине*, III, Сар. 1988; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТАР
**ВРАТАР**, остаци средњовековног утврђења код Метковића, у некадашњој жупи Луци. Трагови бедема налазе се на врху брега Градина, који доминира пролазом из Вргорца у Метковићко поље. Први пут се помиње 1434. када је дарован браћи Радивојевићима. Касније је био у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче и његовог сина Владислава. Турци су га заузели после 1478.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; М. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; *Археолошки лексикон Босне и Херцеговине*, III, Сар. 1988; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТАР
**ВРАТАР**, остаци средњовековног утврђења у Сутјесци недалеко од Тјентишта, над стрмим обронцима Волујака и Зеленгоре. Бедемима су били утврђени положаји изнад обе речне обале тако да је утврђење контролисало важан средњовековни пут од Фоче према Гацком. Помиње се 1435. и касније, када је био у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче. Турци су га запосели са осталим околним херцеговим градовима 1465.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; М. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; *Археолошки лексикон Босне и Херцеговине*, III, Сар. 1988; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТАРЕ
**ВРАТАРЕ**, село на југоисточној периферији Шумадије, на десној страни долине Падешке реке (лева страна слива Западне Мораве), 14 км северно од општинског средишта Крушевца. Северно од села је локални пут, који га повезује са путем Крушевац–Параћин. Насеље је изграђено на плавини Сариног потока, радијалног је облика са мрежастим размештајем улица. Савремено насеље настало је средином XVIII в. Староседеоци су досељени са Косова, из Топлице, Тимочке крајине и из околних села. Током друге половине XX в. број становника је смањен. У селу је 1961. било 726, 2002. 462, а 2011. 419 становника (99% Срба). У пољопривреди је радило 81,2% активног становништва. У селу је четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТАРНИЦА
**ВРАТАРНИЦА**, село у источној Србији, у Тимочкој крајини, у долини Белог Тимока, 13 км јужно од општинског средишта Зајечара. Село је на путу и железничкој прузи Зајечар–Књажевац. Савремено насеље је формирано крајем XVI в. Староседеоци су пореклом из Заграђа, Бугарске и западне Македоније. Током друге половине XX в. дошло је до нагле депопулације. У селу је 1948. било 1.649, 2002. 570, а 2011. 457 становника (93,4% Срба). У пољопривреди је радило само 21,8% активног становништва, а непољопривредно становништво је највећим бројем радило ван села (64,7% активног становништва), пре свега у Зајечару. Насеље је збијеног типа и чине га два дела раздвојена реком. Део на десној, ужој страни долине има линеарну форму и у њему су православна црква, четвороразредна основна школа и задружни дом. На левој страни реке је више простора и ту је распоред улица мрежаст, а густина градње мања. У селу су још пошта, месна канцеларија и амбуланта.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** постоји римско археолошко налазиште на јужном улазу у истоимену клисуру Белог Тимока, идентификовану као *Passo Аugusto.* Наиме, ово је природна капија, која дели долину Белог Тимока од области Црне Реке (Црног Тимока) и Тимока. Римски пут ка северу од утврђења и града у Равни (*Timacum Мinus*) пратио је леву обалу Белог Тимока поред утврђења у Кожељу и Врбици, кроз поменуту клисуру, до ушћа Белог Тимока у Тимок, одакле су се рачвали путеви ка западу, ка Гамзиграду (*Romuliana*), односно Поморављу, и ка северу, ка Рготини (*Аrgentares*), на путу за Прахово (*Аquae*) и Подунавље. У **В.** су констатовани трагови римског насеља и некрополе, а на стени изнад излаза из клисуре остаци утврђења, које је контролисало поменути пут. Поред надгробног споменика из друге половине III в. н.е, на локалитету Русаљско гробље или Војна капија, нађен је фрагмент миљоказа из времена Антонина (Каракале или Комода), сада у Народном музеју у Нишу.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, *Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века*, II, Бг 1985; P. Petrović, *Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. III–2, Timacum Minus et la Vallée du Timok*, Bg 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТИСЛАВ
**ВРАТИСЛАВ**, жупан? (?, друга половина XIII в. – ? ). Потомак Вукана, рашког великог кнеза и краља Дукље, прворођеног сина Стефана Немање. Његов отац, жупан Димитрије, у монаштву под именом Давид, био је трећи по реду син краља Вукана. **В.** се родио вероватно средином, или на почетку друге половине XIII в., свакако пре него што се његов отац замонашио (1286). Стари српски родослови **В.** бележе као оца кнеза Вратка и деду кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара Хребељановића. У дубровачким документима се спомиње извесни жупан **В.**, који је имао сина Радослава, такође жупана, непознатог састављачима српских писаних родослова. У новије време историографија је мишљења да је реч о истој особи, па би **В.** могао да буде предак и познатог властелина Хлапена, Радослављевог сина.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски родослови и летописи*, Бг – Ср. Карловци 1927.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Прилошци за историју средњег века*, Бг 1933; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија*, Бг 1991; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Бг – Н. Сад 2001.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТИСЛАВ МАРТИЋ
**ВРАТИСЛАВ МАРТИЋ**, хумски властелин (? – ?). Познат искључиво по догађајима из 1278. који сликовито приказују феудалну самовољу и устројство локалне државне управе. Дубровачки трговци су се пожалили казнацу Богдану Радојевићу да су опљачкани на Неретви. Он је спровео истрагу, али је **В.** пристао да врати само део скупоцене робе. Високи представник државне власти могао је само да се оправда у Дубровнику да му се пљачкаши не покоравају у потпуности, као и да Хумска земља тада није имала свог господара.
ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТИЋ
**ВРАТИЋ**, повратић (*Tanacetum vulgare*), вишегодишња ароматична зељаста биљка из породице главочика (Compositae). Стабло угласто, усправно високо 30–150 цм, на врху разгранато. Листови, голи или разређено длакави, тачкасто жлездасти, непарно перасто дељени са режњевима назубљеним по ивицама. Доњи листови на дршкама, а они на стаблу седећи. Цваст вршна, збијена гроња са великим бројем жутих главичастих цветова. Расте поред путева, на ивицама шума, запарложеним местима, речним обалама и др. Одликује се широким евроазијским распрострањењем, претежно у умереној зони. Унета је у Северну Америку, Нови Зеланд и јужну Аустралију. У Србији честа биљка. Садржи етарска уља богата отровним тујоном због чега се понекад користи у народној медицини као средство против цревних паразита, али и као природни инсектицид. Посебно су отровни цветови, па се не препоручује за употребу због опасности од тровања. Род *Tanacetum* обухвата око 100 врста у свету распрострањених претежно у северној хемисфери, од којих у Европи живи 14, а у Србији шест врста. Поред **в.**, у Србији је честа и *T. corymbosum.* Због атрактивних густих жутоцветних цвасти неке врсте **в.** могу се гајити као декоративне вишегодишње биљке у хортикултури башта и паркова.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Tanacetum* L", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 7, Бг 1975; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТКО
**ВРАТКО**, кнез (?, почетак ХIV в. – Полимље, 10. V око 1360). Потомак Вукана, рашког великог кнеза и краља Дукље, прворођеног сина Стефана Немање. Вратков отац је био Вратислав, док је према конструкцијама писаних српских родослова имао кћер Милицу, доцније супругу кнеза Лазара. Његово име остало је забележено уз очево на натпису у манастиру Давидовица на Лиму, задужбини Вукановог сина Димитрија. **В.** се са титулом жупана спомиње међу сведоцима који су били присутни приликом издавања повеље краља Душана о уступању Стона и Пељешца Дубровчанима 1333. У наредним годинама истакао се као војсковођа, о чему сведочи у свом делу Јован VI Кантакузин. Крајем лета 1342. заједно са деспотом Јованом Оливером налазио се на челу помоћних војних јединица које је краљ Стефан Душан уступио Јовану Кантакузину приликом опсаде Сера. Током опсаде **В.** се разболео, а српска војска је пострадала од стомачних болести, па је Сер одолео нападима. Следећи помен **В.** везује се за област Зете. Он је почетком 1345. из Скадра послао краљу Душану једног затвореника због неког појаса. Током 50-их година, највероватније 1353, удао је кћер Милицу за Лазара Хребељановића, који је обављао дужност ставиоца на Душановом, а потом и Урошевом двору. Сахрањен је у породичној задужбини, манастиру Давидовица. На надгробној плочи налази се натпис на којем је име раба Божјег Дмитра званог **В.** и непотпун датум смрти.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1 Бг – Ср. Карловци 1929; *ВИИНЈ*, VI, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, I, Бг 1981.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТКО ЧИХОРИЋ (Друговић)
**ВРАТКО ЧИХОРИЋ (Друговић)**, жупан (? – ?). Припадао је властеоској породици која се јавља са именима Чихорића и Друговића. Поседе је имала у Попову пољу и истицала се у служби царева Душана и Уроша. Имао је браћу: Ненада који је носио титулу жупана, Дабижива са титулом слуге и Стипка који је био тепчија. Као жупан мање се истицао од своје браће. Његови људи су 1334. отели у Требињу стоку дубровачког властелина. Споменут је на надгробној плочи снахе Радаче у Величанима. Споменут је и на другој надгробној плочи, нађеној у цркви Светог Николе у Куршумлији, на плочи Николе званог Вратко, сина **В.**, умрлог 5. VII 1349.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Властела хумска на натпису у Величанима", *Зборник* *Константина Јиречека 1*, Бг 1959; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТКОВИЋ, Маргарита (Марија)
**ВРАТКОВИЋ, Маргарита (Марија)**, старија кћи последњег српског деспота Павла и Теодоре Бакић (?, пре 1526 – ?, пре 22. II 1593). Рођена у Србији, пре преласка породице Бакић у Угарску 1525. Удата око 1548. за Јована (Јаноша) Кендефија, присталицу краља Фердинанда I Хабзбуршког. Године 1551. са свекрвом и децом привремено заробљена у граду Коц (Коморанска жупанија) од људи краљице Изабеле, Запољине удовице. Након Кендефијеве смрти 1554. преудала се за Тому Олаха (умро око
1560), а затим се по трећи пут удала за Павла Вратковића Раца, српског официра у Ујвару. О њеној деци мало се зна. Потомство из брака са Кендефијем поумирало је изгледа у дечјем узрасту. Кћи Ана, преминула пре 1582, рођена је вероватно у другом браку (била је такође удата за једног члана породице Кендефи) и имала је истоимену кћер. Маргаритина унука Ана је 1582. већ била у узрасту за удају. Изгледа да **В.** није била мајка ни млађих синова Павла Вратковића, Петра и Павла. Од бечког двора у више наврата примала је исплате као наследница деспота Павла Бакића (погинуо 1537). Супруг Павле Вратковић јој је 1586. позајмио 1.500 форинти да би од синова Петра Палфија откупила замак и властелинство Раро (Ђерска жупанија), које је њен отац дао у залог. После смрти трећег мужа **В.** се са његовим најстаријим сином Вуком Вратковићем спорила око добара у Њитранској жупанији (Словачка): града Радошоца и поседа Дојић, Лапасе, Веска, Кобилан и Чојница (1588, 1592).
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, „Војводина у турско доба", у: *Војводина* *I*, Н. Сад 1939; Н. Лемајић, *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТКОВИЋ РАЦ, Павле
**ВРАТКОВИЋ РАЦ, Павле**, погранични војни заповедник у хабзбуршкој Угарској (?, прва половина XVI в. – ?, пре 12. II 1588). Као официр служио је 1569. у граду Ујвару (Нове Замки, Словачка) под заповедништвом Ђорђа Гиција, а после његове смрти постао је капетан Ујвара у јулу 1574. Октобра исте године одбио је напад Турака на Ујвар, а заробљенике и трећину ратног плена, у вредности од 400 талира, послао је цару Максимилијану. Заузимао се код царских власти за Србе, нарочито оне који су служили под његовом командом, а трудио се и око ослобађања из турског ропства заробљених српских ратника. Старао се о повећању градске посаде и даљем утврђивању Ујвара. Године 1575. није успео да са 200 војника притекне у помоћ Симону Форгачу, команданту аустријских снага у угарском Горњем Подунављу, угроженом од Османлија. Поново је одбио напад Турака на Ујвар 1579, након чега је освојио османско погранично упориште Паркањ на Дунаву (Штурово, Словачка), где је задобио богат плен. На свој захтев 1580. је, због старости, разрешен дужности. Оженио се после 1560. Маргаритом (Маријом), кћерком деспота Павла Бакића. Имао је три сина: Вука, извесно из претходног брака (већ 1575. био у војној служби), Петра и Павла. Племство је добио пре 1582, када се наводи као „egregius". Марија му је у мираз донела властелинство Раро (Ђерска жупанија), које је до 1586. било у залогу код синова Петра Палфија. Са Ђурђем Бакићем држао је посед Водакен (1579), а са Имреом Форгачем варош Марош (1582). У Њитранској жупанији (Словачка) имао је град Радошоц и поседе Дојић, Лапасе, Веска, Кобилан и Чојницу. После повлачења из војне службе молио је 1583. цара Рудолфа да му због војних заслуга поклони нека имања, али исход ове молбе није познат.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, „Војводина у турско доба", у: *Војводина* *I*, Н. Сад 1939; Н. Лемајић, *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТНА
**ВРАТНА**, манастир у Неготинској Крајини, у непосредној близини села Јабуковца, крај истоимене реке. Према предању, основао га је у ХIV в. Св. Никодим Тисмански – Никодим Грчић, светогорски монах српско-грчког порекла, који се после боравка на Светој Гори повукао у планине дунавског приобаља. Одатле је прешао у Влашку и тамо основао манастире Водицу и Тисман. Његове мошти налазе се у манастиру Тисману, по чему је и понео назив Тисмански. За српску историју значајна је његова улога у помирењу српске цркве и Цариградске патријаршије у време кнеза Лазара. За време боравка на простору садашње Крајине, Св. Никодим је основао два манастира: Манастирицу и, највероватније, **В**. Подвизавао се у непосредној близини манастира **В.**, на веома неприступачном месту, а покрај тзв. прераста – природног каменог моста или „капије". Изнад манастира налазе се остаци првобитне цркве испоснице, ћелије Св. Никодима. Положај испоснице показује да се ту подвизавао монах исихаста, који је управо одабиром неприступачног и опасног места показивао снагу вере. У подножју „капије" основан је манастир чија је црква посвећена Вазнесењу Господњем. Католикон манастира је више пута обнављан. Цркву је почетком XIX в. обновио Станко Фрајкор. Поновну оправку манастира извршио је свештеник Јон Тајкулица око 1837. Нови манастирски конак подигли су мештани села Уровице, Вратне и Јабуковца 1856. Током XIX в. на манастирској цркви је још увек постојао натпис који је говорио да ју је изградио војвода Шербан „Дестурца" из Букурешта 1415. У XIX в. манастирску цркву описао је Феликс Каниц као „седамнаест метара дуг, низак брод цркве, с обновљеном пентагоналном хорском апсидом, који добија светло кроз два округла прозорчића". Oпис јасно показује да је манастирска црква била грађена у време османске власти. Између два светска рата били су јасно видљиви остаци старијег зидног сликарства. У Споменици Тимочке епархије наводи се да је „од старијег живописа сачувана само глава Исусова у удубљењу жртвеника, а на наставку западног зида остали су светитељи и испосници са брадама дугачким до земље, сцене из еванђеља, св. Макарије, Зосим и Марија Египћанка." Током 1886. oбновљен је иконостас. Милица, супруга сликара Павла Чортановића, обновила је царскe двери и приложила две иконе и крст са Распећем Христовим на врху иконостаса. Током XIX и XX в. **В.** је задржала статус манастира, а јурисдикционо припада Тимочкoj епархији СПЦ.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Тимочке епархије 1834–1934*, Ср. Карловци 1934; Д. Миок, „Културне везе између Влашке и Србије у ХIV и XV веку", у: *О Кнезу Лазару*, Круш. 1971; Б. Кнежевић, „Друштво и уметност у источној Србији од 1445. до 1586. године", *ЗЛУМС*, 1993–1994, 29/30; Б. Кнежевић, *Пећинска црква код манастира Вратне, ГДКС*, 2005, 29.
Ненад Макуљевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАТНИЦА → ДОЊА ВРАТНИЦА
**ВРАТНИЦА → ДОЊА ВРАТНИЦА**
# ВРАТУША ЖУЊИЋ, Вера
**ВРАТУША ЖУЊИЋ, Вера**, социолог, универзитетски професор (Београд, 5. VII 1951). Дипломирала 1974, магистрирала 1979. и докторирала 1991. на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду. Ради на истом одељењу као асистент од 1976, потом бирана у сва звања, а редовни професор од 2013. Предаје општетеоријске предмете: Увод у теорију друштва, Увод у социологију, Теорије и методе истраживања друштва, Социологију сазнања. Њена основна истраживачка тема је друштвени развој и идеолошки контекст савремених друштвених теорија, а њен основни теоријско-истраживачки оквир је светско-системска теорија. Препознатљива је по ставу да се и сама социологија мора посматрати као колективна сазнајна саморефлексија друштвеног положаја и улоге високо образоване ситне буржоазије. Такође, издваја се по схватању да теоријски плурализам у социологији савременог светског система није резултат „младости дисциплине" или „сложености предмета истраживања", него да је израз „сукобљених класних интереса између друштвених групација чији припадници заузимају супротна места у локалној и међународној класној подели рада". Учествовала је на бројним светским и европским конференцијама социолога и била члан редакција домаћих и страних стручних часописа и тела. Пионир је у увођењу интерактивне, дигитализоване (интернет) наставе у српску социологију и аутор уџбеника (*Теорије и методе истраживања друштва*, Бг 2006; *Социологија сазнања*, Бг 2007; *Увод у социологију*, 1, Бг 2010). Присутна у јавности као оштар критичар разорних учинака капиталистичког глобализма, пљачкашке приватизације, компрадорског модела развоја и културно-идеолошке хегемоније финансијске олигархије САД и ЕУ.
ДЕЛА: *Развој, религија, рат*, Бг 1995; „Global Аccumulation оf Capital аnd Complex Disasters – The Case оf South-Еastern Еurope", *Европска социолошка асоцијација* 2001; *Транзиција – одакле и куда*, Бг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: *Филозофски факултет 1838-1998*, Бг 1998.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЋЕВШНИЦА
**ВРАЋЕВШНИЦА**, манастир у долини Враћевшничке реке, недалеко од Горњег Милановца, посвећен великомученику Св. Ђорђу. Подигао га је и фрескама украсио 1431. велики челник Радич Поступович, у народној традицији познат под именима Рајко од Расине и Облачић Раде. Као врховни војни заповедник и имућни земљопоседник у доба Деспотовине, он је новоосновани манастир богато даривао. Делећи судбину народа, **В.** је у турско доба више пута била похарана и опустошена, али после обнове Пећке патријаршије доживљава препород (живопис из 1579, *Минеј* из 1618). До највеће обнове долази поткрај аустријске управе Србијом, 1737, када се манастир архитектонски преуређује а црква поново живопише. По повратку Турака, монаси **В.** 1739. беже у фрушкогорске манастире. Већ 1754. зограф Ставро слика крст на врху иконостаса са Распећем, Богородицом и Св. Јованом, док други мајстор израђује царске двери и Деизис са апостолима. Трећи део олтарске преграде, престоне иконе, дело су другог непознатог мајстора у стилу левантинског барока из 1824. Од 1810, када је за манастирског игумана изабран Мелентије Павловић, потоњи српски митрополит, **В.** постаје културно-просветни и политички центар устаничке Србије. Карађорђе у манастиру 1812. сазива Народну скупштину на којој се читају закључци Букурештанског мира, а 1818. ту се доноси одлука о проглашењу Крагујевца за престоницу Србије. Намеран да у **В.** подигне маузолеј, кнез Милош у њега преноси кости своје мајке, баба Вишње (1819), и гради конак (1825) у балканском стилу са доксатом и диванханом, данас рестаурисан. Стари конак са приземним делом од камена обнавља се 1834. У манастиру је радила и школа у којој је 1826. било 12 ђака. У библиотеци се чувају старе богослужбене књиге, док се у ризници, осим икона и галерије портрета, налази дрворезна плоча са ведутом манастира из 1820, лични предмети митрополита Мелентија и салонски намештај династије Обреновић.
Црква манастира **В.** спој је рашког и моравског градитељства. То је издужени једнобродни храм са петостраном апсидом, наосом, нартексом и егзонартексом са лучним отворима изнад којег се диже осмострана купола-звоник. Оплата цркве изведена је од ружичастог пешчара, без употребе опеке. Северна и јужна фасада храма имају јединствену декорацију од плитких пиластера повезаних полукружним слепим аркадама; средишња јужна аркада завршава се преломљеним луком у духу исламске архитектуре. Фриз кровних слепих аркадица на профилисаним конзолицама оперважује фасаду и апсиду. Сличности у градњи **В.** и Манасије упућују на исте мајсторе пореклом из Приморја. Као што се ктитор **В.** угледао на Манасију, главну задужбину деспота Стефана Лазаревића, тако су се и непознати ктитори Горовича и Борача, нпр., касније односили према **В**. Манастир је данас непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију.
Живопис из 1737. извели су протомајстор Андреа Андреович са помоћницима Првулом, Недељком, Николом, Георгијем, Филипом и Шербаном. Реч је о влашкој сликарској радионици стила Бранковеану, настављачима хуреске сликарске школе, који раде у традиционалном позновизантијском маниру. Одликује их наративност испољена у мноштву многољудних сцена (Распеће), али и декоративност и драматичност преточена у питорескне детаље који понекад прелазе у праве мале жанр сцене. Гомилање архитектонских кулиса, минуциозни цртеж и плошност фигура показују суштинску незаинтересованост ових зографа за монументални израз. Сцене као што су ктиторски портрет (припрата), Богородица са Христом на престолу (олтар) и Св. Тројица (свод наоса) одишу и живописним елементима ранобарокног стила, у шта уверавају појединости попут дворске брокатне одеће и везене обуће, украси од драгог камења и хермелинског крзна, као и позлаћена резбарија на сликаним троновима.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кречковић, *Манастир Враћевшница*, Ср. Карловци 1932; Д. Ранковић, М. Вуловић, М. Шакота, *Враћевшница*, Бг 1967; Р. Станић, „Иконостас манастирске цркве у Враћевшници", *ЗЛУМС*, 1971, 7; *Манастир Враћевшница*, Кв 1980; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1987; З. Ивковић, М. Ђокић, „Манастир Враћевшница", *Рашка баштина*, 1988, 3; Д. Милисављевић, *Враћевшница: Цртежи фресака*, Н. Сад 1990; Љ. Стошић, „Les peintures murales du groupe de zographes d'Аndrei Аndreovic au monastère de Vracevsnica", *Revue roumaine d'histoire de l'art*, 2000, XXXIII; *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; А. Боловић, „Ризница манастира Враћевшнице", *Зборник Радова Музеја рудничко-таковског краја*, 2009, 5; Љ. Шево, „Неке посебности у програму и иконографији живописа у Враћевшници", *Саопштења*, 2010, XLII.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЦА → ГОРЊА ВРАЦА
**ВРАЦА** **→** **ГОРЊА ВРАЦА**
# ВРАЧ
**ВРАЧ**, у хришћанству, светачки лик којем је Бог даровао моћ излечења болести тела и душе. **В.** (ijatr", medicus, врачь) је стара српска и општесловенска реч за оне који се баве лечењем других, за лекара. У времену турског ропства добила је други смисао који је удаљава од њеног изворног значења, јер Вук Караџић у *Рјечнику* као њен синоним наводи реч гатар. У оригиналном значењу речи **в.** нема никаквог магијског елемента нити магијског значења, иако у раду светих лекара има натприродног и чудотворног. Већина њих изучила је тадашње медицинске науке и лечила људе медикаментима (frmakon), а прихвативши хришћанство лечили су људе на чудесан начин именом Христовим, а не лековима. За овај лик постоји још неколико термина који објашњавају њихов рад: исцелитељи (qerapeuthv", medicus, цѣльбьникь), бесребреници (nrguro", argento carens, безсребрьнникъ), безмездници (devkato", misqo", mercede carens, безмьздьникь, без плате, без награде) и чудотворци (qaumatourg", teratopoi", miracula edens, чMдотворьць). Свој рад нису наплаћивали сходно Христовим речима: „Болесне исцељујте, губаве чистите, демоне изгоните, на дар сте добили, на дар и дајите" (Мт 10,8). Многи од светих лекара завршили су живот мученички. Свети исцелитељи, лекари, бесребреници и чудотворци у иконографији се приказују са крстом у једној и кутијом медикамената (панарион) и извесним медицинским инструментима у другој руци. Приказују се на јужном и северном зиду средишњег дела цркве. Као храмовни светитељи добијају место изнад западног портала и на иконостасу, а њихова чуда приказана су у зидном живопису.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧ ПОГАЂАЧ
**ВРАЧ ПОГАЂАЧ**, хумористичко-сатирични лист, који је излазио у Загребу од 28. I 1896. до 1902. и у Новом Саду од новембра 1902. до 1/14. VII 1914. Власник и издавач Сима Лукин Лазић, сауредник је и један од главних сарадника био Стеван Бешевић Петров, а по Лазићевој смрти (1904) Бешевић је уредник, а власник и издавач Зорка С. Л. Лазића, која је oд 1912. преузела и уређивање листа. Лист је носио поднаслов „шала и подсмјевка ни по бабу ни по стричевима". Утемељен на програму Радикалне странке, **В. п.** је слиједио Ј. Ј. Змаја и његову хумористичко-сатиричну периодику (*Стармали*), оштро се суочавајући с политичким противницима (либералима и напредњацима). Дјеловао је досљедно у правцу идеје српског ослобођења и уједињења, против интереса великих сила и против сукоба међу балканским народима. Имао је уобичајене рубрике за хумор – сатиричне листове: уводне чланке или пјесме, коментаре, разговоре („Врач и Погађач", „Ћира и Спира"), фељтоне, врло богате и актуелне карикатуре, травестије на мале фолклорне облике (на пословице, на познате стихове), шаљиве приче. Широк круг сарадника доносио је текстове богате језичке и фолклорне грађе. Лист се усталио на тиражу од око 5.000 примјерака, али је послије демонстрација против Срба у Загребу морао прећи у Нови Сад. Поједини бројеви или дијелови броја често су били судски забрањивани. Међу сарадницима је, поред Лазића, од првог броја био Ј. Ј. Змај (пјесмице – „Бројанице", епиграми – „Ситне крупнице"), често коментаришући политичке прилике у Србији, Аустрији и Европи. Поред њега се издвајају В. Крстић Љубисав (Казбулбуц) и С. Бешевић Петров. Велик број сарадника, актуелност, сатиричко-шаљив профил прилога и јасна национално-политичка оријентација осигурали су листу знатан политички утицај и велику популарност.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАЛИЋ (Врачилић), Петар
**ВРАЧАЛИЋ (Врачилић), Петар**, војвода у Банату и Поморишју (? – ?, после 1542 или 1551). Био је један од српских првака у Угарској у служби краља Јована Запоље (1526–1540) и његове удовице Изабеле, који су на састанку у Ходошу 1. IX 1542. одлучили да започну преговоре са Запољиним противником Фердинандом I Хабзбуршким (1527–1564). Према неким тумачењима, помиње се и међу српским војводама из Баната и Ердеља који су 1551. у Темишвару ступили у службу Фердинанда I (Rasstawith Petter, који је поред својих пет, под командом имао још 40 српских коњаника; у истом документу се, међутим, бележи и неки Rattschowith).
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, *Срби у* *Банату до краја 18. века*, Бг 1955; Н. Лемајић, *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАЊЕ
**ВРАЧАЊЕ**, у традиционалној култури магијско деловање на некога или нешто уз помоћ ритуала којима се изазивају натприродне силе. У основи, веровања у **в.** подразумевају низ магијских ритуала који директно утичу на натприродни однос узрока и последице и доводе до жељеног циља у корист појединца или заједнице. Припада нехришћанским веровањима и ритуалној пракси која се одржала и у саврeменој култури. Магијски комплекси чарања, **в.**, гатања и бајања често су у функционалном, па чак и формалном погледу, веома сличне делатности које се у пракси комбинују. У народу се користио и термин вражати који упућује на везу с врагом, што је свакако хришћански утицај. Врачара/врач могу да гатају, односно проричу судбину, да лече бајањем или набацују црну магију. Тако се, на пример, реч чарање повезује са чаробницама или чаробњацима који користе мистериозну силу помоћу које могу да науде или отклоне зло. Бајање се, међутим, користи у позитивном контексту са намером да се магијским путем дође до промене статуса. Ако је циљ да се бајањем некоме нанесе зло обично су у традицијској култури такве особе називане врачарице, вражалице, чињарице, чаровнице, мађијарка и др. Требало би разликовати професионализацију **в.** од **в.** које је представљало свакодневни део живота заједнице, за које није било потребно специјално знање, него више познавање традиционалних начина гатања обично везаног за веће празнике: Божић, Богојављење, Ђурдђевдан, Ивањдан и др. Тада се врачало и гатало скоро у свакој кући, а најчешће су то чиниле жене, домаћин и девојке. На основу истраживања феномена **в.**, бајања и гатања више од четвртине оних који су се бавили овим облицима магије чинили су мушкарци, међутим, у народу је ипак владало уверење да је то женско поље деловања. Обично се знање наслеђивало, односно врачара је преносила своје знање девојчици са којом је у сродству (обично унука или ћерка), али пре њене прве менструације. **В.**, међутим, може да се бави тек када врачара која је предала знање престане. Најчешће су врачаре старије жене које су прошле кроз менопаузу, дакле оне које више немају менструацију. **В.** се обавља на одређеном месту (обично месту које се сматра опасним и ритуално нечистим – гробље, дрвљаник, раскрсница и др.), у одређено време (пре изласка или после заласка сунца, „у глуво доба ноћи" када су демонске силе присутне), као и у одређене дане (пред празник, средом, четвртком и петком). Дуго је у домаћој етнографији **в.** сматрано празноверјем или сујеверјем, са негативном конотацијом која је постојала и у народу под утицајем цркве, тако да му истраживачи нису посветили довољно пажње. Модерна антропологија одбацује ову негативну конотацију и **в.** сматра легитимном темом за научна истраживања, третирајући га као облик веровања које прати одређена магијска пракса.
****
ЛИТЕРАТУРА: Р. Казимировић, *Тајанствене појаве у нашем народу и креманско пророчанство*, Смед.–Бг 1940; *Енциклопедија живих религија*, Бг 1992; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Л. Радуловић, *Пол/род и религија: конструкција рода у народној религији Срба*, Бг 2009.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАР
**ВРАЧАР**, градска општина у Београду. Топоним *Врачарево брдо* први пут се помиње 1492. на једном турском опсадном плану Београда. У каснијој картографској грађи из XVIII в., са приказом аустријских опсадних положаја, познатих као Лаудонов шанац, у оквиру контравалационе линије означено је брдо **В.**, тј. брег Звездара на којем се сада налази опсеваторија. Раван која се протезала од овог брега према београдској вароши, дуж данашњег Булевара краља Александра до Дома Народне скупштине, носила је назив Врачарско поље. У време турске власти **В**. се често помиње у вези са имањима која су тада поседовали Београђани. У дефтеру из 1560. убележена је хришћанска махала **В.** у вароши у којој је тада било 17 кућа. Сматра се да је обухватала простор данашњег трга Николе Пашића до Теразија. Део најближи вароши, где се налазила Батал џамија, почетком XIX в. називан је Мали Врачар. На простору **В.** уз некадашњи Цариградски друм на излазу из београдске вароши током XVI–XVIII в. вршена су погубљења. Ту су, приближно на локацији данашњег парка Ташмајдан, 1594. Турци спалили мошти Св. Саве. Како је забележио Јован Рајић у својој *Историји* 1794, то место је све до почетка XVIII в. било обележено и познато Београђанима. Током XIX в. појам **В.** проширио се до некадашњег Крагујевачког друма, сада Булевара ослобођења, и даље према улици Кнеза Милоша (Западни **В.**) тако да је и предање о месту спаљивања моштију пренето на садашњи Светосавски плато.
ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Спаљивање моштију Светог Саве", *Братство*, Бг, 1934, XXVIII; Г. Елезовић, Г. Шкриванић, *Како су Турци после више опсада заузели Београд*, Бг 1956; Х. Шабановић, „Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. г.", *ГГБ*, 1970, XVII.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАР, Љиљана
**ВРАЧАР, Љиљана**, инжењер електрохемије, универзитетски професор (Цетиње, 6. VI 1949). Дипломирала 1972, магистрирала 1975. и докторирала 1984. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. На Отава универзитету у Канади била на постдокторским студијама 1985/86. и студијском боравку 1989. У периоду 1972–1979. била запослена у Центру за хемијске изворе струје Института за хемију, технологију и металургију у Београду, прво у звању млађег, а потом у звању самосталног истраживача. На ТМФ у Београду од 1979. бирана у сва наставна звања до редовног професора (2001). На редовним студијама предавала је предмете: Хемијска термодинамика и хемијске равнотеже и Енергетикa хемијских реакција и хемијске равнотеже у оквиру предмета Физичка хемија и Физичка хемија I. На последипломским студијама држала наставу, на енглеском језику, из предмета Хемијска кинетика. Научно интересовање обухвата готово све области електрохемије, као што су: кинетика и механизми електрохемијских реакција на металима, легурама и аморфним легурама, термодинамика и кинетика процеса адсорпције, кинетика и термодинамике реакција адсорпције, електрокатализа на аморфним и прелазним металима и легурама, развој и испитивање карактеристика метал хидрид електрода за њихову примену у алкалним акумулаторима, корозија и заштита метала. Такође се бавила испитивањем неких аспеката таложења метала периодично променљивим режимима струје и утицаја кинетичких параметара на морфологију електрохемијски исталожених метала. Последњих година научно је усмерена на развој и карактеризацију наноструктурних катализатора и носача катализатора са високо развијеном специфичном површином, а са циљем њихове примене у горивим спреговима. Из научне активности су проистекле монографије *Експериментална физичка хемија* (Бг 1981) и *Зависност брзине електрохемијске реакције од потенцијала и температуре – Стварни облик Тафелове зависности* (Бг 2001). Члан је Српског и Америчког хемијског друштва.
ИЗВОРИ: Архива ТМФ у Београду; лична архива.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАР, Рајко
**ВРАЧАР, Рајко**, инжењер металургије, универзитетски професор (Пишче код Плужина, Црна Гора, 1. VIII 1934). Дипломирао је на Металуршком одсеку Технолошког факултета у Београду 1960. Докторирао 1969. на истом факултету из области хидрометалургије. Радио је две године у привреди, на радном месту управника погона. Од 1962. на Катедри за обојену металургију ТМФ где је биран у сва наставна звања до редовног професора (1981). Усавршавао се у СССР-у и Немачкој. Предавао је на редовним или последипломским студијама матичног факултета и факултета у Бору, Приштини и Подгорици из предмета: Металургија обојених метала, Теорија металуршких процеса, Термодинамика металуршких реакција, Хидрометалуршки процеси. Био је председник матичне комисије за оснивање Металуршког факултета у Подгорици и пет година вршилац дужности шефа катедре. Најзначајнија дела су му *Екстрактивна металургија алуминијума* (и Ж. Живковић, Бг 1993) и *Екстрактивна металургија олова* (и Б. Г. Николић, Бг 1995). У истраживачком раду бавио се унапређењем постојећих и освајањем нових технологија и хемијско-технолошких процеса добијања обојених метала: алуминијума, магнезијума, олова, цинка, бакра и других метала из различитих полазних руда, концентрата и међупродуката њихове прераде. Најзначајније резултате остварио је у изучавању хидрометалуршких процеса на повишеним температурама и процеса у аутоклаву различитих хетерогених система: чврсто-течно и чврсто-течни гас; хлоровању полазних, нарочито, сиромашних сировина гасовитим хлором и другим реагенсима у циљу добијања корисних метала. На основу његових истраживања уведена су унапређења у технологијама производње алуминијума, цинка, феро-метала и др. Био је члан редакције часописа *Ватростални материјали*, *Хемијски преглед* и *Металургија*. Почасни је доктор Техничког универзитета у Петрограду, почасни члан Српског-хемијског друштва и саветник ICSOB (Међународне организације произвођача и прерађивача боксита, глинице и алуминијума). Почасни је члан-саветник Академије инжењерских наука Србије од 2004. Био је проректор и ректор Универзитета у Београду у периоду 1991–1993, председник Заједнице универзитета Србије, члан Комисије универзитета Европског савета и др. Носилац је ордена рада са златним венцем, Октобарске награде Привредне коморе Београда, Плакете и дипломе за допринос развоју Београда, Велике плакете са повељом Универзитета у Београду.
ИЗВОРИ: Архива ТМФ у Београду; Архива Универзитета у Београду.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАР, Стеван
**ВРАЧАР, Стеван**, правник, универзитетски професор (Крунисавље, срез Доњи Михољац, 2. III 1926 – Београд, 23. II 2007). Дипломирао 1951. на Правном факултету у Београду, а докторирао 1960. За асистента на истом факултету изабран је 1954, за доцента 1962, а за ванредног професора 1967. Због израженог мишљења у чланцима, учешћа у догађајима јуна 1968. и ставова у јавним расправама, у време режимске борбе против тзв. либерализма, искључен је 1973. из СКЈ, одстрањен из наставе, изложен разним притисцима, али ипак задржан на Факултету – у Институту за правне и друштвене науке. Тек 1981. враћен је у наставу, а 1983. изабран за редовног професора. Предавао је Теорију државе и права, односно Увод у право и Филозофију права на редовним студијама и Методологију права на последипломским студијама. Био је оснивач и управник Општег семинара ПФ, руководилац научног пројекта о научној мисли на ПФ у Београду 1841–1941. и, уз Радомира Д. Лукића, организатор Групе за теорију права САНУ. У правној и политичкој теорији био је најпознатији по својој теорији о органском јединству државе и права, изражену синтагмом „државно-правни поредак", и интегралном приступу проучавању и дефинисању права.
ДЕЛА: *Социјална садржина функције државно-правног поретка*, Бг 1965; *Интегрални метод државно-правне науке*, Бг 1987; *Преиспитивање правне методологије: Наговештај државно-правног интегрализма*, Бг 1994; *Структуралност филозофије права*, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић и др., *Сто педесет година Правног факултета 1841–1991*, Бг 1991.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАРИЋ, Боривој
**ВРАЧАРИЋ, Боривој**, лекар, универзитетски професор генерал-мајор (Цирих, Швајцарска, 26. IV 1918 – Београд, 28. XI 1997). Дипломирао је 1942. на Медицинском факултету у Београду, а специјализацију из хигијене завршио 1947. на ВМА С. М. Кирова у Лењинграду (Санкт Петербург). Усавршавао се у СССР, САД, Великој Британији и Француској. Био је начелник Хигијенско-хемијског института ВМА (1950–1973), начелник Завода за превентивну медицину ВМА (1973–1979) и начелник ВМА (1979–1982). Редовни професор ВМА је од 1971. Бавио се развојем превентивне медицине у здравству и војсци, организацијом и реконструкцијом здравствених установа широм Југославије (између осталог и адаптацијом зграде СЛД). Посебно је значајан његов допринос на изградњи, пресељењу и организацији рада ВМА у новој згради. Познат је по радовима о преживљавању у крајње неповољним условима. Објавио је посебна поглавља у седам универзитетских уџбеника и више јединствених монографија које су доживеле више издања. Награду „22. децембар" добио је 1968. за монографију *Исхрана у природи* (Бг 1968), која је последње издање имала 2008. Био је члан многих здравствених и научних савета и комисија на свим нивоима. Био је члан Медицинске академије СЛД од оснивања, њен председник и председник њеног Научног већа. Добитник је награда СЛД за научноистраживачки рад 1980. и за животно дело 1995. Награђен је највишим државним, војним и струковним признањима: Орденом рада са црвеном заставом, Орденом рада са златним венцем, Орденом Југословенске заставе са златним венцем, Орденом народне армије са златном звездом, Орденом братства и јединства и др.
ДЕЛА: *Превентивно-медицински проблеми у ванредним стањима*, Бг 1966; *Исхрана становништва у елементарним катастрофама и у рату*, Бг 1978; „Превентивномедицинска заштита у народноослободилачком рату", у: Група аутора, *Санитетска служба у народноослободилачком рату Југославије 1941–1945, књига 4*, Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва 1976–1996. Биографије чланова*, Бг 1996; „In memoriam: Проф. др Боривој Врачарић, генерал мајор у пензији 1918–1997", *ВП*, 1998, 55(2); *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон* Бг–Торонто 2005; „Генерал-мајор проф. др Боривој Врачарић", у: Е. Ристановић (ур.), *Начелници Војномедицинске академије*, Бг 2009.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧАРСКА ЗАДРУГА
**ВРАЧАРСКА ЗАДРУГА**, једна од најстаријих српских холдинг банака, основана у Београду 1893. Формирана је као акционарско друштво под пуним именом „Врачарска задруга за штедњу и кредит", с уписаним капиталом у висини од два милиона динара. Пет година касније поделила се на **В. з.** и Врачарску штедионицу. Била је једна од највећих банака у Београду, са седиштем на углу данашње Крунске улице и Улице кнеза Милоша. Већински власници **В. з.** били су чланови породице Вељковић, једне од најимућнијих и најутицајнијих београдских породица с краја XIX и почетка XX в., а на челу **В. з.** били су прво оснивач Стојан Вељковић, а затим његов син Војислав, министар трговине и финансија Краљевине СХС и творац златног динара. С временом је **В. з.** стекла власништво над хотелом „Српски краљ" код Калемегдана, у којем се неко време налазила дирекција **В. з.**, а била је и власник већинског пакета акција Вајфертове пиваре крај Мостарске петље (1922), млина у близини пиваре, 6,5 ха воћњака, винограда и повртњака у Смедереву и пакета акција „Аеропута", прве српске компаније за цивилни ваздушни саобраћај (1927). Играла је значајну улогу у трговини житарицама. Након II светског рата **В. з.** је силом ликвидирана (1948), а њена имовина национализована. Зграда **В. з.** уступљена је 60-их година XX в. Турској за 140.000 америчких долара и вилу у Анкари, а и данас се ту налази њена амбасада. Наследници породице Вељковић судским путем настоје да поврате имовину банке.
ЛИТЕРАТУРА: *СЛ*, 4. VI 1946; С. Милошевић, „Туђе се не продаје", *Илустрована политика*, 2003, 2312; С. В. Недић, „Дом Врачарске штедионице", *Наслеђе*, 2005, 6; И. Милановић Храшовец, „Вага за правду", *Време*, 2011, 1068; M. Авакумовић, „Реституција", *Политика*, 18. IX 2011.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧЕВ ГАЈ
**ВРАЧЕВ ГАЈ**, село на југоисточној периферији Баната, у општини Бела Црква, 5 км југозападно од општинског средишта. Смештено је на западној периферији белоцркванске котлине и са свих страна окружено је ниским земљиштима котлинског дна (око 78 м н.в.). Јужно од села протиче река Нера. Кроз насеље пролази пут Бела Црква – Панчево и пут према скелском прелазу преко Дунава код Нове Паланке (7 км). Првобитно село било је грађено стихијски, а 1764. извршена је „регулација", те је добило основу облика деформисаног правоугаоника и начелно решеткаст распоред улица. Први помен о селу је из 1713, а 1773. било је укључено у Војну границу. И поред константног усељавања из Србије број становника се смањује. У селу је 1961. било 2.250 становника, 2002. 1.568, а 2011. 1.348 житеља (80,8% Срба и 9,75% Ашкалија). Овде су доминантне аграрне функције које су ангажовале 56,9% активног становништва. Већина радника запослена је у Белој Цркви. У центру села налазе се православна црква са пространом портом, задружни дом, четвороразредна основна школа, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Бела Црква*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧЕВИ
**ВРАЧЕВИ**, народни назив за празник Српске православне цркве Св. Врачеви који се прославља два пута годишње 1/14. јула и 1/14. новембра. Црква је посветила овај дан браћи Св. Кузми и Дамјану, који су ширили хришћанство, као милосрдни и бесплатни исцелитељи. У народу се још назива Врачи и Безмитни врачи због тога што их није потребно подмићивати нити у те дане врачати. Народ их третира као лекаре (видаре) и према народном веровању дан посвећен њима празнује се да би Бог заштитио људе од болести. Кад се светкују лети тај дан спада у запрашне дане, а у јесењем делу године сматра се варовним даном. Неке српске породице су узеле овај дан за крсну славу из завета јер су се према породичним предањима неки њихови чланови излечили од извесне тешке болести тога дана. У храмовима посвећеним овим светитељима народ долази на бденије уочи празника како би оздравили ако су болесни или како би стекли имунитет и боље здравље.
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; *Српски обичајни календар за просту 2010. годину*, Бг 2009.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРАЧЕВИЋ
**ВРАЧЕВИЋ**, село у северозападној Србији у Колубари, у долини потока Грабовац (лева притока Љига, слив Саве). Локалним путем дугим 7 км повезано је са магистралним путем Београд–Чачак. Општинско средиште Лајковац удаљено је 14 км. Насеље је дисперзивног типа и простире се на долинским странама од 210 до 240 м н.в. Староседеоци су досељени крајем XVII в. из Старог Влаха, а касније из Црне Горе и околине Косовске Митровице. Током друге половине XX в. популација је знатно смањена. У селу је 1948. било 1.517, 2002. 1.019, а 2011. 873 житеља (99,4% Срба). Пољопривредом се бавило 57,4% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБА
**ВРБА** (*Salix*), род листопадног дрвећа и жбунова из истоимене породице Salicaceae. Листови су различитог облика, голи или длакави, обично издужени, спирално ретко наспрамно распоређени.
**В.** је дводома биљка. Цветови у издуженим или лоптастим цвастима-ресама, без крунице и чашице, мушки са 2–12 прашника, женски са по једним издуженим тучком. Често **В.** у пролеће већ у марту и почетком априла цвета упоредо с листањем. Плод је чаура која сазрева маја-јуна и из ње, по пуцању на два дела, излеће многобројно ситно семе које се расејава ветром. Семе има веома малу, краткотрајну клијавост, траје 10–15 дана. Кора **в.** садржи доста танина и салицилне киселине. Род обухвата преко 450 врста, највише у умереним и хладним појасевима северне хемисфере, а преко 250 врста у источној Азији и Сибиру. У Европи расте око 70, у Србији 20 аутохтоних врста. Од наших врста према хабитусу могу бити: до 25 м високо дрвеће као што су бела **в.** (*S. alba*) и крта **в.** (*S. fragilis*); до 6 м високи жбунови или ниско дрвеће – бадемаста **в.** (*S. triandra*), ракита (*S. purpurea*), сива ива (*S. cinerea*), ива (*S. caprea*) и прашљика (*S. petandra*), сива **в.** (*S. eleagnos*), ушаста **в.** (*S. aurita*), Шлеска **в.** (*S. silesiaca*) и крупнолисна **в.** (*S. appendiculata*); ниски до 1,5 м високи жбунови – рузмаринолисна **в**. (*S. rosmarinifolia*) и Валдштајнова **в.** (*S.* *waldsteiniana*) и ниски полегли високопланински жбунићи – мрежаста **в.** (*S.* *reticulata*)*,* зељаста **в.** (*S. herbacea*)*,* тупа **в.** (*S. retusa*), Алпска **в.** (*S. alpina*). **В.** настањује разноврсна, најчешће влажна места крај равничарских река и мочвара, планинска трестишта, обале планинских речица и потока, ивице и прогале букових и четинарских шума све до високопланинских предела где се дуго задржава снег. Дуж обала равничарских река **в.** изграђује заједнице галеријских и ритских шума од којих су најважније шуме беле **в.** (*Salicetum albe*), бадемасте **в.** (*Salicetum amygdaline*), **в.** и црне тополе (*Salici-Populetum*). У равничарским мочварним стаништима ракита и сива **в.** образују жбунасте заједнице *Salicetum purpureae* и *Salicetum cinereae*; на неким планинским тресетиштима жбунасте заједнице изграђују рузмаринолисна **в.** (*Salicetum rosmarinifolia*) и маљава бреза, ива и прашљика (*Betulo-Salicetum*), док обале и спрудове планинских река обрастају заједнице сиве **в.** (*Salicetum eleagni*). У највишим појасевима планина Метохије (Проклетије, Шар-планина, Коритник) на камењарима око снежаника расту патуљасте, полегле или пузеће **в.** које су и реликти Леденог доба.
Разне врсте **в.** се у природи спонтано укрштају стварајући велик број хибрида и повратних хибрида са родитељским врстама (хибрид беле и крте **в.**). У синтези стабластих култивара **в.** спроводе се укрштања европских и азијских врста (*S. matsudana* x *S. alba*) и *S. matsudana* x *S. fragilis*). Дрво **в.** се користи као сировина за механичку и хемијску прераду, за израду фурнира, амбалаже, резане грађе, шибица, целулозе. Врсте најзначајније за производњу плетарских производа су кошараста **в.** (*S. viminalis*) и бадемаста **в.**, (*S. triandra*) и хибрид раките и кошарасте **в**. **В.** се користе у пошумљавању влажних терена и пешчара, за плантажну производњу биомасе, за учвршћивање и заштиту обала, шкарпи, насипа, за ветрозаштитне појасеве и у озелењавању урбаних простора где сe најчешће користи декоративна жалосна **в.** (*S. babylonica*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, А. Туцовић, „Род *Salix* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 3, Бг 1972; Б. Јовановић, „Крајречна алувијална вегетација", у: М. Сарић (ур.), *Вегетација Србије*, II/1: *Шумске заједнице*, Бг 1997; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБА
**ВРБА**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве, 9 км југоисточно од општинског средишта Краљева. На северној периферији насеља је магистрални пут Краљево–Крушевац. Први помен села је из 1476. Насеље је дисперзивног типа у долини реке и на долинском странама од 190 до 280 м н.в. Староседеоци су досељавани од XVIII в. из околних села, околине Новог Пазара и Трстеника. Током друге половине XX в. број становника је растао, упоредо са трансформацијом села у приградско насеље Краљева. Село је 1948. имало 811, 2002. 1.286, а 2011. 1.366 становника (98,1% Срба). Највише активног становништва радило је у индустрији (28,5%), док је у аграрним делатностима радило само 16,2% активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем (71,5% активног становништва) радило у Краљеву и Врњачкој Бањи. У селу су основна школа, здравствена станица, месна канцеларија, коју користи и суседно село Заклопача и погон за млевење камена.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАНИЋ, Анка
**ВРБАНИЋ**, **Анка**, глумицa (Кaрловaц, Хрватска, 28. XI 1892 – Зaгреб, 28. I 1982). Глуму учила у Бечу код проф. Рубa, члaнa Бургтеaтрa. Дебитовaлa је нa немaчкој сцени у Литомержицaмa код Прaгa, a кaријеру нaстaвилa у Хaнaу код Фрaнкфуртa, Вaјмaру и Кенигсбергу. У јесен 1912. ступилa је у беогрaдско Нaродно позориште, где је остaла до пензионисaњa, с прекидом 1923. кaдa је игрaла у Хрватском народном казалишту у Зaгребу. Обрaзовaнa у трaдицијaмa немaчке теaтaрске школе ослоњене нa студију и нaглaшени спољни изрaз, од првих дaнa је, успешно тумaчећи велике дрaмске и трaгичне улоге из клaсичног и модерног репертоaрa, зaузелa запажено место нa сцени. Тридесетих годинa се посветилa готово искључиво кaрaктерној комици и креирала гaлерију ексцентричних и смешних мaркизa, војвоткињa и дaмa из високог друштвa у енглеској комедији (Вaјлд, Шо, Голсворти, Мом), те зaнесених и „учених" женa, гaздaрицa и грaђaнки у комедијaмa Молијерa, Бaтaјa, Нушићa и др. Њене глумaчке креaције предстaвљaле су вaтромет духa, потврду смислa зa стилизaцију и сведочaнство великог комичaрског инстинктa. Значајне улоге: Медеја (Еурипид, *Медеја*), Електра (Х. фон Хофманстал, *Електра*), Сапфо (Х. фон Хофманстал, *Сапфо*), Филамента (Ж. Б. П. Молијер, *Учене жене*), Јеле (И. Војновић, *Еквиноцио*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАНИЋ, Милан
**ВРБАНИЋ, Милан**, министар, привредник (Загреб, 8. XI 1880 – Загреб, 30. X 1950). Студирао на Конзуларној академији у Бечу и Правном факултету у Загребу. Степен доктора правних наука стекао је на Свеучилишту у Загребу 1908. Службовао је у Министарству иностраних послова Аустроугарске у периоду 1905–1918. Налазио се на месту трговинског саветника у посланству у Софији. Након рата је као генерални секретар радио у загребачкој Берзи, а 1921–1928. био је директор Хрватске ескомптне банке у Загребу. Потом се налазио на челу Хрватске свеопште кредитне банке д. д. у Загребу, а од 1929. и Коморе за трговину и индустрију у истом граду. Био је члан општинског већа града Загреба и почасни генерални конзул Краљевине Шведске у Загребу. Изабран је за министра трговине и индустрије у влади Богољуба Јевтића 1934. Након петомајских скупштинских избора 1935. са осталом двојицом чланова владе из Хрватске Марком Кожуљем и Људевитом Ауером иступа из Јевтићевог кабинета. На чело истог министарства враћа се у влади Милана Стојадиновића као заговорник развоја тешке индустрије. За време његовог мандата отвoрене су ваљаоница „Грубе пруге" у Зеници (1937) и Фабрика за електролитичко рафинисање бакра у Бору (1938), а основан је „Југочелик" у Сарајеву. Објављивао је у *Финансијском архиву* и био присталица интервенционистичких мера Кејнзове економске теорије. За време Независне Државе Хрватске био је на челу Хрватске свеопће кредитне банке (1941–1945). Након II светског рата осуђен на затворску казну.
ИЗВОР: „Јуче је г. Богољуб Јевтић саставио владу", *Политика*, 22. XII 1934.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Бобан, *Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928–1941*, I–II, Зг 1974; С. Ђуровић, *Државна интервенција у индустрији Југославије*, Бг 1986.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАЊА
**ВРБАЊА**, река у Босни, десна притока Врбаса, дугачка 85 км. Настаје од извора на северним падинама планине Влашић, на надморској висини од 1.520 м и отиче према северозападу. У Врбас се улива код Бањалуке. Захвата слив површине 704 км2. Источно од њене долине су планине Очауш, Узломац и Скаравица, а са западне стране Чемерница, Тисовац и Осмача. У изворишном делу и у средњем току прима више притока, те има разгранату речну мрежу. Њеном долином трасиран је западни део пута Бањалука – Котор Варош – Теслић – Добој.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАЊА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-zupa-vrbanja-karta.jpg)ВРБАЊА**, средњовековна жупа у средњем и доњем току истоимене реке, десне притоке Врбаса, која се у њу улива код Бањалуке. Седиште жупе био је град Котор (данaс Котор Варош), где су очувани остаци средњовековне градске тврђаве Бобац (Бобас). Подграђе Поткотор налазило се непосредно испод градске цитаделе, а још један трг – Варош – простирао се на супротној обали реке. У историјским изворима жупа **В.** први пут се јавља у повељи босанског бана Стјепана II Котроманића (1322–1353) из око 1326, када је кнезу Вукославу Хрватинићу дао град Котор са жупом **В.** и град Кључ са жупом Бањицом. Његов син, кнез Вук Вукославић, наследио је део баштинских поседа, међу којима је била и жупа **В**. Од средњовековних сеоских насеља која се помињу у писаним изворима могуће је идентификовати Рапту, Јакотину, Кабле и Плитску, иако укупан број некропола стећака сведочи о доброј насељености долине Врбање. Ситно племство Латичићи припадало је породици Вукославића, да би се у време херцега Хрвоја Вукчића Твртко Латичић уздигао на ранг његовог подбана у Далмацији и Хрватској. Хрвоје је 1412. својој жени Јелени Нелипчић на име дуга од 10.000 дуката дао у баштину град Котор са целом жупом Бањицом, као и куће које је поседовао у Дубровнику. У повељи која је том приликом издата као сведок „од Врбање" наводи се војвода Припко. Град Котор био је у саставу угарске Јајачке бановине, а након османског освајања на територији средњовековне жупе формирана је нахија **В**.
ИЗВОРИ: L. Thallóczy, S. Barabas, *Codex diplomaticus comitum de Blagay*, Budapest 1897; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАС
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-reka-vrbas.jpg)ВРБАС**, река црноморског слива у средишњој БиХ, која начелним правцем север–југ попречно пресеца Динарски планински систем. Извире на територији Федерације БиХ на западним падинама планине Зец. Настаје од два изворишна крака која граде два снажна врела, од којих је једно испод врха Тиква (1.979 м), а друго између врхова Шћит (1.949 м) и Витреуша (1.919 м). Изворишни краци **В.** састају се на висини од око 1.200 м. У том делу тока река тече према западу правцем пружања динарских планина до села Вољевац где прима десну притоку Дрогучину и скреће према северозападу до Јајца. Код тог града скреће према северу и тај правац начелно задржава до ушћа. Улива се у Саву наспрам хрватског села Давора на 420. савском км. Ушће је на 88 м н. в. **В.** је дуг 240,3 км, а површина слива је 5.906 км2. На већем делу тока, где пресеца динарске планине, он има композитну долину коју чине шест сужених делова и шест проширења. Горњи део долине је узак, а прво веће проширење, Скопланско поље или Ускопље, протеже се између Горњег и Доњег Вакуфа на дужини од око 30 км. Ширина му је до 5 км. У средини поља налази се град Бугојно. Између Доњег Вакуфа и Јајца је сужени део долине, Виначка клисура, која је усечена између Радаљ планине на истоку и Равне горе на западу. Њена дубина је на неким местима до 900 м. Низводно од Јајца је проширени део долине дуг око 8 км, а на њега се надовезује уска Бочанска клисура између Голе планине на западу и Чемернице на истоку. Ту **В.** прелази на територију Републике Српске. Низводно од клисуре је мало котлинско проширење Бочац, са истоименим селом, а на њега се надовезује Гребенска клисура, која се протеже између планине Мањаче на западу и планине Тисовац на истоку. Она се завршава код села Крупа на **В.**, које се налази у 6 км дугом долинском проширењу, а низводније је Звечајска клисура усечена између планине Мањаче на западу и планине Осмач на истоку. Код Бањалуке је ново проширење, Бањалучко поље, које се завршава сутеском југозападно од Лакташа, која је последње сужење долине **В**. После њега се до реке Саве простире Лијевче поље. Долина је највећом дужином усечена у стене мезозојске старости, а у њеним суженим деловима су кречњаци. У проширењима доминирају неогене и квартарне наслаге. Доњи део долине је под алувијалним наносима.
**В.** има нивално-плувијални режим прелазног средњоевропског типа (са ослабљеним нивалним чиниоцем). Највиши водостаји и протицаји су у пролеће, најчешће у марту и априлу, а најнижи су у августу и септембру. Разлика између максималног и минималног водостаја у Бањалуци достиже до 1:28. Средњи протицај је 13 м3/с. **В.** нема велике притоке. Највеће су, идући од изворишта ка ушћу, са десне стране Бистрица (улива се код Горњег Вакуфа), Оборачка река (код Доњег Вакуфа), Ријека (код Јајца), Угар (у Бочачкој клисури), Врбања (код Бањалуке), Турјаница (узводно од Лакташа) и Цеквина (низводно од Лакташа), а са леве стране Поричница (код Бугојна), Плива (код Јајца) и Другочај (у Бањалучком пољу). Велике површине у сливу **В.** су под шумом.
Долина **В.** је природна саобраћајница која повезује Панонску низију са Босном, али сужени делови долине у великој мери отежавају градњу путева. Југозападно од Бугојна је значајан превој Купрешка врата (1.384 м), којим води пут према Херцеговини и Сплиту, а јужно од Горњег Вакуфа је превој Макљен (1.123 м), којим води пут према долини Неретве. Због кратких притока **В.** попречних путева је мало. Јајце и Бањалука су повезани са долином Уне на западу, а Бањалука и Доњи Вакуф са долином Босне на истоку. Идући низ долину, највећи градови су: Горњи Вакуф, Бугојно, Доњи Вакуф, Јајце и Бањалука. У долини **В.** су хидроцентрале Јајце II и Бочац. Отпадне воде градова у великој мери загађују воде **В**. Оне у средњем делу тока по квалитету спадају у другу категорију и погодне су за спортски риболов и спортове на води, а низводно од Бањалуке у трећу категорију и подесне су за коришћење у индустрији и пољопривреди.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, *Наше реке*, Бг 1952; *Поморска енциклопедија*, VIII, Зг 1964; Ј. Марковић, *Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије*, Бг 1967.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАС
**ВРБАС**, град и жупа у средњовековној Босни. Утврђење града **В.** може се идентификовати са остацима тзв. Маријиног Града у данашњим Горњим Подграцима, на северним обронцима Козаре изнад речице Врбашке. Од грађевине су само делимично сачувани западни зид и остаци куле, као и основе две грађевине унутар бедема. Све до преласка у руке босанских владара град је био управно седиште жупаније **В.**, што је одговарало простирању духовне јурисдикције Врбашког котара, у саставу Дубичког архиђаконата Загребачке бискупије. Угарске жупаније Дубица, **В.** и Сана биле су средином XIII в. обухваћене називом Доња Славонија, будући да су се простирале јужно од реке Саве. Управа над жупом **В.** често је била обједињена са суседном жупом Саном, у рукама најмоћнијих угарских велможа попут кнезова Благајских (Водичких). Тако се 1285. помиње Радослав Бабоњић као „господар Глажа, Врбаса и Сане", а његов братанац био је ожењен ћерком босанског бана Пријезде (око 1250 – око 1290). Занимљиво је да се у периоду 1280–1283. у дубровачким изворима **В.** и Сана најчешће јављају као подручја одакле потичу робови-јеретици који се продају у Дубровнику, што би говорило о доста слабој христијанизацији становништва овог предела. Жупа **В.** простирала се од реке Моштанице на западу до Врбаса на истоку, Саве на северу и речице Црквене на југу. У њеном саставу налазио се град Глаж (данашњи Сређани), а као седишта католичких епархија помињу се и Војска, Турјак, Градишка, Вилуси и Ивањска, који су идентични данашњим насељима. Власт угарског краља над овим подручјем укинута је освајањима великог војводе Хрвоја Вукчића почетком 1383, а потом су извршене управне реформе. Од источног дела жупаније **В.** издвојена је жупа Глаж, којом је од 1391. управљао Хрвојев брат Драгиша Вукчић. Војвода Хрвоје је све до 1413. био господар жупе **В.**, али је угарски краљ Жигмунд (1387–1437) успео да војнички запоседне северозападни део босанске државе, изузев жупе Глаж која је остала у њеном саставу све до пада под османску власт 1463. Потомци жупана Драгише – његов син војвода Иваниш Драгишић и унуци кнез Павле, Марко и Јурај – баштинили су 1446. град Глаж с његовим подграђем и 27 других села, град Тетумио и његова три села, као и село код (Босанске) Градишке. Потпуну идентификацију средњовековних насеља на овом подручју онемогућава изразито променљив терен јер је подручје било изложено сталним и обилним изливањима Саве, Врбаса и других водотокова, а потом је од краја XIX в. подручје добило изразито пољопривредни карактер, па су археолошка налазишта веома оштећена. Са сигурношћу се могу идентификовати село Батар, Топоница (Топола), Поповац (Драгочај), Липовац (Вилуси) и Раковац. Поред Драгишића властеоске поседе на овом подручју имали су и представници друге гране Хрватинића – потомци кнеза Гргура Павловића, сина Павла Хрватинића. Кнез Гргур и Владислав Павловић су 1357. у замену за град Гребен (Крупа) на Врбасу добили од угарског краља Лајоша (1342–1382) град Добру Кућу у Крижевачкој жупанији. Њихови потомци били су Нелипчићи, племство од „Добре Куће", а поседовали су замак и село Левач (код данашњих Ламинаца). Овај посед су 1449. заложили Радивоју Остојићу, брату босанског краља Стефана Томаша (1443–1461), и његовом тасту Николи Величком. Град Левач је преживео пад босанске државе и постао једно од утврђења у саставу угарске Јајачке бановине (1464–1527/28). У том периоду је неколико пута страдао од османске војске и био спаљен, што сведочи да је грађен претежно од дрвета, као и његов фрањевачки самостан. Име Левач преузеле су Османлије за назив своје нахије, па се тако овај назив сачувао за простор алувијалне равнице Врбаса, данашњег Лијевче поља.
ИЗВОРИ: L. Thallóczy, S. Barabas, *Codex diplomaticus comitum de lagay*, Budapest 1897; L. Thallóczy, S. Horvath, *Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum – Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana*, Budapest 1912.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАС
**ВРБАС**, град у средњем делу Бачке, на пловном каналу Дунав–Тиса. Северно од насеља је лесна зараван (око 87 м н.в), а јужно плеистоцена тераса (око 83 м н.в). Њих овде повезује благ прегиб. Обе површине покривају земљишта изузетних производних вредности. Град се налази на раскрсници путева регионалног значаја. Подневачки правац имају путеви који га на северу повезују са Суботицом (60 км), а на југу са Новим Садом (40 км) и Бачком Паланком (46 км). Упореднички правац има пут који га на западу повезује са Сомбором (51 км), а на истоку са Бечејом (35 км). Источно од **В.** је аутопут Београд–Суботица, а исти правац има и железничка пруга која пролази кроз град. Од ње се овде одваја пруга према Сомбору. **В.** је центар општине површине 376 км2, у којој је 2011. у седам насеља живело 41.950 становника. У граду је 2002. живело 25.907 лица (56,5% општинске популације) а 2011. 24.112 становника (50,7% Срба, 21,5% Црногораца и мање групе Мађара, Русина и др.).
Историјски извори помињу **В.** од 1387. Био је насељен и у време Турака, када су у њему живели Срби. Године 1786. имао је 246 српских домова. Године 1785. почињу насељавања Немаца који уз западну периферију граде ново село. Од тада постоје Стари (или Српски) и Нови (или Немачки) **В**. Насељавања Немаца су настављена због чега се насеље константно увећавало (1900. 11.001 становник), а они временом постали доминантна етничка група. Раст популације нису зауставили ни светски ратови, чак ни исељавање Немаца крајем II светског рата. На њихово место, током послератне колонизације, насељено је 5.727 лица (највећим бројем из Црне Горе), који су 1948. чинили 38,6% популације.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/002-iii-p-vrbas-karta.jpg)
Еволуција **В.** у ранг града текла је доста споро. Он је важније управне функције стекао тек 60-их година XX в., а пре тога припадао је Кулском срезу. Почетак еволуције био је знатно старији и зачео се у занатским функцијама које су узеле такав замах да су већ почетком XIX в. организовани занатлијски цехови. У другој половини века отворене су прве фабрике. Оне су биле примерене аграрном окружењу: кудељара (основана 1865), стругара (1870), фабрика ликера (1872), фабрика уља (1873), циглане, млинови, свилара, а пред I светски рат отворена је и фабрика шећера. Тај тренд настављен је и после I светског рата, а после II рата отворене су нове фабрике, неке старе су модернизоване и повећале капацитете. То су велика кланица, фабрике за производњу металних конструкција, пољопривредних машина, амбалаже од пластике, кондиторских производа, намештаја, конфекције и др. Индустрија је 2002. ангажовала 41% активног становништва, па је **В.** био један од водећих индустријских центара у Војводини. Пољопривреда је ангажовала само 8,6% активног становништва. Значајне су биле и градске функције као што су трговина, грађевинарство, транспорт и др. Све то учинило је да се **В.** издвоји у посебну општину.
Стари и Нови **В.** грађени су по свим принципима тадашње планске градње насеља (правоугаона основа и решеткаст распоред улица), али правци улица нису били усаглашени, тако да се они и данас морфолошки разликују. Највеће промене настале су после II светског рата када је **В.** еволуирао у модеран град. Центар града, са највише јавних служби, настао је у централној улици Новог **В.** и у њеној близини. Индустријска зона формирана је на западној периферији насеља.
Слободан Ћурчић
У **В.** се налазе остаци раносредњовековне некрополе и средњовековног насеља. На локалитету Циглана „Полет" откривено је аварско насеобинско гробље. Пошто је уништено више гробова, уследила су истраживања, закључно са 1960. годином. Откривено је 158 гробова, али је могуће да су делови некрополе остали неистражени. Правоугаоне раке су укопаване у оријентацији запад–исток. Покојници су махом сахрањивани у опруженом положају, одевени, са опремом и прилозима, поред осталог у храни. Равномерно су заступљене особе оба пола и деца. Ратничких гробова није било, али је ископан гроб коња са ратном опремом. Некропола се може датовати од средине VII до почетка IX в. Са једног налазишта код **В.** потиче укопана кућа правоугаоне основе, датована у крај XV и почетак XVI в. Појединачни налази указују да је тај простор коришћен и у времену X–XII в., као и током праисторије и антике. На локалитету уз обалу Црне баре, који би могао да се идентификује као Орбаз, познат из писаних извора, откривено је на дестине делом надземних, ушорених кућа, датованих од ХIV до краја XVI в. Осим пољопривредом, становништво се бавило разним занатима. Насеље се оформило поред цркве – триконхоса из XIII в. Зидана од опека и камена, показује одлике византијског градитељства. Испод темеља цркве установљени су трагови насеља X–XII в. Насеље и црква били су заштићени ровом. У другој половини XV или почетком XVI в. насеље је изгорело, после чега је делом измештено.
Иван Бугарски
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Нађ, „Некропола из раног средњег века у циглани *Полет* у Врбасу", *РВМ*, 1971, 20; Н. Станојев, *Средњовековна насеља у Војводини*, Н. Сад 1996; Група аутора, *Општина Врбас*, Н. Сад 1998; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАСКА БАНОВИНА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vrbaska-banovina.jpg)ВРБАСКА БАНОВИНА**, административна област Краљевине Југославије са седиштем у Бањалуци. Формирана је краљевим актом од 3. X 1929, а простирала се на површини од 20.436 км² или 8,2% државне територије. У управном погледу Бановина је подељена на два окружна инспектората, 20 срезова (са девет среских испостава), један град и 174 општине. Граничила се са запада и севера Савском – од Крке до Новиграда на истоку; са истока Дринском – источном границом дервентског среза, преко реке Босне, границом срезова Жепче, на Нови Шехер, те зеничким срезом и с југа, са Приморском бановином, и то од тромеђе срезова Тешањ, Зеница и Травник, те на Динарске планине и југоисточне границе среза Доњи Лапац. Узвишења на западу су била Грмеч планина између Уне и Сане са врховима Гредовити, Јаворњача, Црни врх, Осјеченица, Клековача, Растовача, Смољевача и Виторог и на југу Велики Шатор. Источна половина Бановине припадала је средњогорју: Козара, Мајевица, Вучјак, Крнин, Узломац, Борија, Велика Чемерница и Влашић. Низије су биле долине токова Сане, Врбаса, Укрине и Босне, а поља Гламочко и Граховско. Цела Бановина је лежала у базену десних притока Саве.
По попису из 1921. на простору **В. б.** живело је 829.000 становника у 141.491 домаћинству. По матерњем језику било је Срба и Хрвата 95,77% укључујући и муслимане. Остало су били Пољаци, Русини, Руси, Немци, Чеси, Италијани, Мађари, Румуни. По вероисповести било је 57,6% православаца, 24,8% муслимана, 15,9% римокатолика, 1,1% гркокатолика, 0,4% евангелиста и 0,2% израелићана. Према подацима за 1930. у Бановини је било 1.620 насељених места, 158.000 домаћинстава и 936.000 становника. У претходних десет година прираштај становништва је износио 117.000 или 1,4% на годину. Бановина је 1939. имала више од 1.200.000 становника.
Први бан на челу **В. б.** и опште управе био је Светислав Тиса Милосављевић. После њега то место су заузимали: Драгослав Ђорђевић, Коста Кујунџић, Тоде Лазаревић и накратко Никола Стојановић. У Банској управи су постојала три инспектората: у Бањалуци, Бихаћу и Јајцу. Бановина је издавала лист *Врбаске новине*. Саставни делови Банске управе били су: Банско веће, Привредни и Здравствени одбор. Банско веће са 33 већника пратило је економски, културни и социјални развитак Бановине. Буџет за 1930/31. износио је 73,071.551 динар, колики је био и расход. Банско веће и њен први бан Милосављевић радили су много на томе да се Бањалука издигне из паланке у град. Најпре су подигнути Банска управа и Бански двор, затим Дом краља Петра Првог Ослободиоца, у који су смештени новоосновано Бановинско позориште, Етнографски музеј, друштво *Змијање*, Клуб академичара Бањалуке, Српска читаоница и Спомен-соба краља Петра. Уређени су и изграђени Градски парк са спомеником Петру Кочићу, хотел „Палас", реновиран хотел „Босна", а почела је и градња Соколског дома и Хигијенског завода. У првих пет година Бановине у Бањалуци је подигнуто 510 нових зграда, међу којима је било и седам чиновничких вила. У Бановини је већ у првој години (1930), и поред привредне депресије и финансијске кризе, почела градња 125 нових основних школа. Идуће године подигнуто је још 55 школа, а 1932. је организован рад за још 30 нових школа. У сузбијању неписмености у првих неколико година у Бановини је одржано 180 аналфабетских течајева са 5.410 полазника. Број народних књижница се повећао са 70 на 130, а књига са 32.400 на 36.000 примерака.
У привредном погледу, Бановина је превасходну пажњу посветила пољопривреди, јер је 90% њеног становништва било сеоско. На свако домаћинство долазило је 6–6,5 ха обрадивог земљишта. Преовладавао је ситни посед (испод 5 ха), а оних између 20 и 50 ха било је веома мало. У прве три године Бановине за пољопривредну обнову је било предвиђено 39.389.181, а утрошено 23.825.707 динара. За две године уређено је 137 сељачких газдинстава, изграђено 367 бетонских ђубришта, набављено 800 разних пољопривредних справа, основана 61 стална тријерска станица, народу раздељено 230.000 кг најбољег семена и више од 30.000 кг вештачког гнојива. На унапређењу опште пољопривреде у **В. б.** у пољопривредној и ветеринарској струци је било запослено 48 агронома, 28 ветеринара и 28 шумара. Велику пажњу Бановина је посветила задругарству и његовом пословању, затим саобраћају, првенствено техничким радовима. Оснивање Бановине дочекало је 51 индустријско предузеће. Већ 1930. основана су 22, 1931. 12 и 1932. четири нова предузећа. Најзаступљенија је била дрвна индустрија. Хемијску индустрију представљала је Фабрика суве дестилације у Теслићу, која је пословала под називом „Енглеско-југословенска дестилација дрва д.д". Од значаја су још били „Босанско д. д. за електрану у Јајцу", „Индустрија целулозе у Дрвару", Државна шумска индустрија „Шипад" са стругарама у Дрвару и Добрљину итд. На територији Бановине у почетку су радиле 3.124 трговачке радње, од којих је највећи део припадао мешовитим и маловарошким радњама. Било је 70 годишњих и 54 недељна вашара. У жељи да помогне трговину коју је захватила криза, Банска управа је 1932. основала Трговачку комору за **В. б**. С обзиром на културно-привредну неразвијеност и пољопривредни карактер, и занатство је, мада у примитивним облицима, представљало важан привредни фактор. У Савезу занатлијских удружења у Бањалуци било је 28 удружења са 2.115 чланова. У целој Бановини је било 5.209 занатских радњи. Локално новчарство **В. б.** било је необично институционално развијено. Готово свако среско место имало је локални новчани завод, састављен од чисто месног капитала. У неким градовима су постојале и филијале јачих новчаних завода: Прве хрватске штедионице у Бањалуци, Бихаћу, Босанској Градишци итд., Српске централне банке у Бањалуци, Хрватске банке д.д. Травник у Јајцу, Земаљске банке Сарајево у Добоју, Бихаћу итд. По попису, новчаних завода у **В. б.** с почетка њеног рада било је 24, од којих три у Бањалуци, два у Новом, Бихаћу и Грачаници, по једна у Градишци, Гламочу, Кључу, Санском Мосту, Мркоњић Граду, Тешњу, Приједору, Јајцу, Петровцу, Градачцу, Дервенти, Добоју, Двору, Оџаку и Прњавору. Кућна индустрија се углавном сводила на локалну. Главни производи кућне индустрије били су везови, ткање, ћилими, мркоњићке косе. Од ћилимарских радњи познате су биле оне у Петровцу и Цазину, а од настанка Бановине и Женска секција „Фидака" у Бањалуци. Бановина је у раздобљу 1929–1932. за народно здравље издала 17.092.449 динара. У Бањалуци је 1931. основала Убошки дом, у којем се зими дневно делило најмање 200 оброка хране. У финансијском пословању у првом бановинском буџету 1930/31, од предвиђених и одобрених 73,071.551 прихода и расхода остварено је 68.592.804,77 динара. Уочавајући убрзани напредак поједини страни коментатори су констатовали да Југославија настоји да у Бањалуци покаже своју градитељску моћ.
На **В. б.** су, стога, почели напади са више страна, а управљање њеним природним богатствима је пренето у крајеве у којима се стално говорило да њу треба укинути. „Шипад", највеће предузеће шумске индустрије у земљи, које се простире искључиво у Бановини, седиште и управу је имало у Сарајеву, а слично је било и са „Целулозом" из Дрвара, која је припојена „Шипаду". Југословенска дестилација дрва Теслић имала је управу и седиште у Загребу. У Загребу су била седишта и управе Југословенског д. д. за трговину дрва Босанска Крупа, Книнске индустрије дрва д. д. Буковача, Нашичке творнице тканина и паропила д. д. Горњи Подградци. Осим Загреба, нека седишта су била у Сплиту. Ту је била дирекција пошта. Апелациони суд је био у Сарајеву. Рудно богатство **В. б.**, првенствено Љубија, потпало је под Рударску дирекцију у Сарајеву, а у неким стварима под рударско сатништво у Загребу. Поред привредних разлога за нападе на Бановину, било је и национално-политичких.
Нужност постојања Југославије била је видљива и из статистичких података о насељима, по којима је око 1.200.000 Срба живело у насељима смештеним на простору од Загреба до Шибеника, до средње Босне и јужне Далмације. Хрвати су радили на томе да део Бановине до Врбаса припоје Хрватској. Поборници аутономије Босне одвајали су Босну од Србије и успостављали границу на Дрини. И једни и други су укидали **В. б**. Насупрот њима, Срби Бановине су се борили за њено подизање и изградњу, као и за то да Бањалуку оспособе да буде снажан културни центар, који ће паралисати утицај Загреба и Сарајева, и предстража Београда у борби за националну и државну идеју. Подвиг је био само установљавање **В. б**., али пред офанзивом загребачке штампе и пред Сарајевом, Београд је стао насред пута и временом постепено узмицао. Бановину, као и државу, докрајчио је рат 1941.
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Врбаске бановине*, Бл 1931; Б. Весић, „Бан Светислав Тиса Милосављевић, Поводом његове педесетогодишњице", *Књижевна Крајина*, Бл 1932, 3, 6; М. Кумарић, *Монографија Врбаске бановине*, Бл 1932; Д. Љубибратић, „Трговина у Врбаској бановини", *Развитак*, Бл, 1937, 9; Ст. Мољевић, *Улога и значај Врбаске бановине*, Бл 1939; П. Војиновић, *Врбаска бановина у политичком систему Краљевине Југославије*, Бл 1997; Љ. Димић, *Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941*, II, Бг 1997; Ђ. Микић, *Политичке странке и избори у Босанској Крајини*, Бл 1997; З. Пејашиновић, *Бан Милосављевић*, Бл 2004; *Врбаска бановина-Југославија*, Јајце, б. г.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАСКЕ НОВИНЕ
**ВРБАСКЕ НОВИНЕ**, службени лист Врбаске бановине, који је излазио у Бањалуци 1929–1941, сваког дана осим понедељка. Доносио је службена акта, огласе и обавештења, а штампан је ћирилицом и латиницом у штампарији браће Јакшића. Уредници су били Матко Кумурић, Божо Митровић и Милош Томашевић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Бранка Булатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБАШКА
**ВРБАШКА**, село у Републици Српској, у општини Градишка, на југоисточном подножју планине Просаре и на левој страни реке Јабланице (десна притока Саве). Насеље је дисперзивног типа и протеже се правцем југозапад–североисток дуж локалних путева на дужини око 6 км. Од јавних зграда у њему је само пошта. Село је 1991. имало 1.057 становника, од којих су 94,6% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБЕШТИЦА
**ВРБЕШТИЦА**, село на јужној периферији Косова и Метохије, између Косовске и Метохијске котлине. Смештено je на јужној падини Жар планине у Сиринићкој жупи, у долини реке Врбештице, леве притоке Лепенца. Општински центар Штрпце је око 6 км према југоистоку у долини Лепенца. Насеље је дисперзивног типа и простире се на висинама 930–1.150 м. На ранију насељеност указују трагови цркве на локалитету Црквиште, остаци утврђења Градиште из VI в. (на коси Дрениче и граници са насеобинском територијом Штрпца), а северно од села је постојало утврђење Грчки град. У пећини изнад насеља налазе се трагови цркве Св. Петра (била је испосница манастира у призренској Кориши), познате и као Манастир, поред које се на Петровдан приређује сабор. Село се помиње 1455. са 53 српске куће, у Поменику (води се од 1465) манастира Св. Тројице у Мушутишту код Суве Реке, где се наводе мештани Срби као манастирски дародавци. Од почетка 70-их година XX в. бележи депопулационе одлике (1971. 1.228, 1981. 925 житеља итд.) услед исељавања мештана у новоформирану Брезовицу, као и у Велико Поморавље (Велика Плана, Баточина и др.). Према процени Завода за статистику 1991. било је 790 становника, од којих 99,2% православне вере. На темељима старог храма, који је личио на пећину покривену плочама, обновљена је православна црква Св. Илије са иконама из XVIII и XIX в.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЋ
**ВРБИЋ**, село у западној Србији, на северним падинама планине Сокол, изнад изворишног дела долине Врбичке реке (лева притока Јадра, слив Дрине), 9 км јужно од Беле Цркве са којом је повезано сеоским путем. Са општинским центром Крупњем (33 км) нема директне друмске везе. Староседелачке фамилије доселиле су се почетком XVIII в. из Херцеговине и Бачке. Током читаве друге половине XX в. број становника је смањиван. Село је 1948. имало 1.106, 2002. 578, а 2011. 458 становника (99,6% Срба). У пољопривреди је радило 90,9% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су на 260 до 480 м н.в. У њему су православна црква и четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЋ, Коста
**ВРБИЋ, Коста**, ветеринар (Алексинац, 3. II 1870 – Београд, 8. I 1945). Студије ветеринарске медицине завршио у Бечу на Војно-ветеринарском институту 1892. Као окружни марвени лекар радио је у многим местима у Србији. У Београду је радио у Управи града Београда 1909–1912, а хонорарно у Управи топчидерске економије. У Крагујевцу је радио 1913–1914. Био је учесник у I светском рату. На Збору српских марвених лекара (Воден, Грчка) 1918. изабран је за редовног члана Ветеринарског савета. По завршетку рата поново је радио у Крагујевцу, одакле је 1925. прешао у Београд, где је све до одласка у пензију (1933) радио као ветеринар и ветеринарски инспектор у Управи града. Својим радом и залагањем дао је велик допринос развоју службе ветеринарске медицине. На састанку марвених лекара Србије 1903. у Крагујевцу изабран је за члана Управног одбора а касније у Београду за члана Надзорног одбора овог удружења. Члан Уређивачког одбора часописа *Ветеринарски гласник* био је и 1911. За резервног капетана I класе произведен је указом 1923. У периоду од 1926. до 1927. био је председник Југословенског ветеринарског удружења, а 1931. председник Београдске секције. Носилац је Албанске споменице, Таковског крста, Ордена Светог Саве 3. и 4. реда и Ордена Белог орла.
ДЕЛА: „О положају коња у културној историји", *ВГ*, 1904; „Месечно слепило или периодично запаљење очију код коња у Обилићеву", *ВГ*, 1904, 3; „О бобици код свиња", *ВГ*, 1905, 2.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918*, Бг 1974.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА
**ВРБИЦА**, село у источној Србији, у Тимочкој крајини. Први помен села је из 1784. Изграђено је при дну источне падине планине Тупижнице, на месту где се спајају воде Мирјенског потока и потока Бук и граде Врбичку реку, која се након 2 км улива у Бели Тимок. Кроз село је изграђен локални пут, који га на истоку спаја са магистралним путем Зајечар–Књажевац–Ниш. Општински центар Зајечар је 32 км северно од **В**. Године 2011. село је имало 205 становника, а 89,8% били су Срби. Насеље је издужено правцем исток–запад, у долини Врбничке реке. Улице су мрежасто распоређене по долинским странама, а густина градње кућа је мала. У селу су православна црква, дом културе и зграда основне школе.
Слободан Ћурчић
У атару истоименог села налази се римско археолошко налазиште, смештено северозападно од Минићева (раније Краљевог Села), са леве стране Белог Тимока, пре улаза у Вратарничку клисуру. Овде су констатовани остаци касноантичког кастела, који је бранио римски пут из правца Равне (*Timacum Мinus*) на север у долину Тимока и Подунавље. У подножју утврђења налазило се римско насеље и некропола. У селу је 1867, приликом копања подрума за једну кућу, откривен гроб са кремацијом, са обележјем у виду стеле од кречњака. Из натписа се види да је споменик посвећен покојнику, којег су усмртили разбојници (*latrones*), заједно са сином Дијурпагисом (*Diurpagisa*). Наведено име сведочи о трачком етносу страдалих. Пут у долини Белог Тимока, оивичен брдовитим шумским пределом, био је угрожен деловањем дарданских друмских разбојника (*latrones Dardanici*). Систем касноантичких утврђења на узвишењима у долинама Сврљишког, Трговишког и Белог Тимока, штитио је путеве од напада друмских разбојника и пљачкашких дружина варвара.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, *Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века*, II, Бг 1985; P. Petrović, *Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. III–2, Timacum Minus et la Vallée du Timok*, Bg 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА
**ВРБИЦА**, село у Шумадији, 1 км према североистоку од општинског средишта Аранђеловца, са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа а групе и низови кућа изграђени су на левој страни долине Кубршнице (слив Велике Мораве) на 210 до 320 м н.в. Староседелачке фамилије досељене су највећим бројем током XIX в. из околине Сјенице, Бијелог Поља и Призрена. Крајем XX в., упоредо са еволуцијом у приградско насеље Аранђеловца, популација се увећавала. Село је 1971. имало 1.992, 2002. 3.536, а 2011. 3.418 становника (97,3% Срба). Највише активног становништва радило је у индустрији (36,9%) и у другим неаграрним занимањима у Аранђеловцу, док је у пољопривреди радило самo 7,9%. У селу су православна црква и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА
**ВРБИЦА**, мало периферно село у северном делу Баната, у општини Чока. Изграђено је на малим узвишењима унутар простране алувијалне равни реке Златице (лева притока Тисе). Кроз село пролази локални пут који неколико околних села повезује са Чоком (18 км), Новим Кнежевцем (24 км) и Кикиндом (32 км). Стара пруга из 1857, правца Сегедин–Кикинда, која је пролазила уз источну ивицу села, демонтирана је. Морфолошке карактеристике села прилагођене су микрооблицима рељефа. Најдужа улица трасирана је по једној лучној обалској греди, која је најбезбеднија од плитких изданских вода. Улице имају радијалан распоред. **В.** је настала 1789. насељавањем Мађара, узгајивача дувана из околине Сегедина. То је увек било мало село, 2002. имало је 404 становника, а 2011. 238 житеља, од којих 90% Мађара. Периферан положај у односу на веће градове и ограничени услови за пољопривредну производњу никада јој нису дозвољавани већи развој. Пољопривреда је ангажовала 77% активног становништва. Јавне зграде (црква, школа, пошта, амбуланта, продавнице) нису изграђене у близини, тако да село нема формиран центар.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бугарски, *Општина Чока – географска монографија*, Н. Сад 1978; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА
**ВРБИЦА**, црквени, а некада и школски празник, посвећен првенствено деци и њиховом напретку. Први је од ускршњих празника и празнује се суботом уочи Цвети, као успомена на васкрсење Лазара и Христов улазак у Јерусалим, када су га деца свечано дочекала и поздравила махањем маслиновим и палминим гранчицама. **В.**, тј. Лазарева субота, објединила је старе словенске (паганске), претхришћанске и хришћанске обреде и обичаје, који нису исти у свим крајевима где живи српски народ. На тај дан се деци купи нешто ново од одеће, мајке их свечано обуку, па чак и ону најмлађу; доводе их у цркву, купују им звончиће везане на траку тробојку, деле им младе врбове гранчице, а деца време проводе у црквеној порти у игри, песми и радовању. На тај дан одрасли не раде теже послове. Обичаји кићења деце зеленилом у пролећним месецима имали су сврху да изазову магичну моћ пролећног буђења природе и заштиту здравља деце. Дрво врбе је, управо, представљало симбол напретка и подмлађивања. Обично су црквењаци са девојкама секли и припремали олистало пруће врбе или су то чинили свештеници и учитељи заједно са ђацима. До II светског рата **В.** је прослављана и као школска свечаност, која је повезивана са црквеном поподневном литијом (поворком), после које су освећиване младе врбове гранчице (или је то чињено на јутрењу), које су недељом пре подне ношене кућама и њима су кићене породичне иконе. Тим врбовим прутићима су на Цвети, благо и симболично, шибана деца да расту као врба из воде. Поздрав и обреди младим гранчицама врбе одговарају махању маслиновим и палминим гранчицама којима је некада поздрављан Христ у Јерусалиму. У неким крајевима тај дан је намењен и чишћењу дворишта, па су паљене ватре, а у цркви је обављано и причешћивање, најчешће школараца и сеоске омладине. У Велики понедељак, пак, а понегде и у уторак, обављано је велико спремање цркве и чишћење црквених ствари. Нарочито у местима где није било школе, био је жив и раширен народни обичај познат под називом „Лазарице" у којем су младе девојке одлазиле до извора, брале пролистале гранчице врбе, дрена или стручак коприве, китиле се њима, умивале водом са извора, певале обичајне песме, а затим ишле кроз село од куће до куће, повезане у колу и стално певајући. Био је и обичај да на руке подигну мало мушко дете, преносе га преко руку певајући „Лази, лази Лазаре! Те долази до мене..." и сл.
ЛИТЕРАТУРА: *За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе*, За 1999; Н. Велимировић, Љ. Ранковић, *Српске славе и верски обичаји*, Шабац 2000; И. Јовић, *Цвети, Лазарева субота и дечји празник Врбица*, б. м., б. г.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА, Блажо
**ВРБИЦА, Блажо**, бригадни генерал (Врба код Цетиња, 22. V 1881 – Београд, 16. XI 1959). Пореклом је из знамените породице Врбица, касније образовање стекао је у Турској, на Инжењеријској академији у Цариграду, где је септембра 1905. унапређен у чин инжењеријског потпоручника. По повратку у Црну Гору почетком наредне године стекао је чин поручника, а 1909. капетана I класе. У овом периоду углавном је био на дужности ордонанса официра краља Николе. У Првом балканском рату је у чину мајора био ађутант команданта Зетског одреда престолонаследника Данила. Активно је учествовао и у I светском рату, најпре као помоћник команданта артиљерије на Ловћенском фронту, а затим као начелник инжењерије и командант Санџачке војске. Истакао се у сукобима око Бабина, Крњаче и Врбова новембра 1915. После пораза Црне Горе, јануара 1916. одведен је у заробљеништво, у логор Карлштајн, где је дочекао крај рата. После стварања нове краљевине поново је ступио у војску у којој је 1920, по завршетку Вишег курса за официре главних родова војске, унапређен у чин бригадног генерала. У времену 1920–1927. био је заповедник више батаљона и пукова, да био 1931–1936. био вршилац дужности или командант пешадије Зетске, Шумадијске и Јадранске дивизијске области. Од 1936. до 1939. налазио се на дужности помоћника команданта Дунавске дивизијске области. Истовремено био је и у Инспекцији земаљске одбране, као и привремени судија Војног суда за официре. Априлски рат дочекао је на дужности команданта пешадије Боке Которске. По окупацији Црне Горе одбио је понуду команданта италијанских окупационих снага генерала Биролија да састави квислиншку владу. Због овога је почетком новембра протеран у Београд, а затим и у логоре, прво у Аустрији и Пољској, а затим од 1943. и у Оснабрик у Немачкој. По повратку у земљу прикључио се Народноослободилачком покрету, али је убрзо, због година, 1946. био пензионисан. Носилац је више од 20 домаћих и страних одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, 7, Цт 2000; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА, Јован Лабуд
**ВРБИЦА, Јован Лабуд**, правник, преводилац (Његуши код Цетиња, 1862 – Сплит, 14. I 1912). Син Маша Врбице, основну школу је завршио на Цетињу, нижу гимназију у Дубровнику (1874–1875). Као питомац аустроугарског цара Франца Јозефа студирао је на Терезијануму и ту (1881) стекао диплому правника. По повратку у Црну Гору био је секретар Врховног суда на Цетињу. Оженио се 1891. Даницом Милинковић, ћерком аустроугарског посланика на Цетињу, Тодора. Због политичких сукоба њеног оца и кнеза Николе напустио је Цетиње и отишао у Бањалуку да живи на имању које му је поклонио таст. Радио је као политички чиновник у Земаљској влади у Сарајеву. После очеве смрти (1898) поднео је оставку на дужност и из здравствених разлога преселио се у Херцег Нови. Ту је преузео управу над наслеђеним очевим имањем и лакше комуницирао са Црном Гором. Превео је делове из Хомерове *Илијаде* и *Одисеје* и објавио их у часописима *Црногорка*, *Нова Зета* и *Сарајевски лист*. Његов превод је добио позитивне критике и много година после његове смрти. Једну песму објавио је у *Гласу Црногорца*, а неколико женских народних песама сакупио и објавио у часопису *Нова Зета* (1890).
ЛИТЕРАТУРА: А., „Смрт сина црногорског војводе", *Сремац*, 1912/II, 2; *Отаџбина*, 1912/II, 42; Д. Ј. Мартиновић, „Лабуд М. Врбица (1862–1912)", *Библиографски вјесник*, 1995, 24, 1.
Александар Новаков
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА, Машо
**ВРБИЦА, Машо**, војвода, сенатор, министар (Врба, Његуши, 1833 – Бањалука, 10. V 1898). Као младић истакао се у борбама око града Жабљака и књаз Данило га је упутио на школовање у Русију 1852. У Петрограду је завршио артиљеријску школу и вратио се на Цетиње са поруком да Црна Гора крене у рат против Турске 1854. Те године је именован за капетана у Његушима. Са војводом Мирком Петровићем потпуно је осујетио побуну у Кучима 1856. У гласовитом боју на Грахову 1858. командовао је артиљеријом коју је засновао у црногорској војсци и значајно допринео победи. Био је тајни емисар књаза Николе у Београду 1861, са намером да се са кнезом Михаилом Обреновићем склопи споразум о заштити укупних интереса српског народа и да се обезбеди помоћ Херцеговачком устанку. Исте године је упућен да покрене устанак на граници према Санџаку и Старој Србији. У Црногорско-турском рату 1862. командовао је опсадом тврђаве на Медуну и придобио Малисоре да остану ван сукоба. Основао је царинарницу на Грахову 1862. Од 1863. је побочник (ађутант) књаза Николе. Био је на аустријској граници у време Кривошијског устанка 1869. и помагао њихове акције. Председавао је Скупштином Уједињене омладине српске у Вршцу 1871. Црногорски војвода је постао 1875, а потом и сенатор. Био је у књажевој пратњи у сусрету са Францом Јозефом 1875, када су два његова сина упућена на школовање у бечком Терезијануму и Оријенталној академији. У Херцеговачком устанку 1875. имао значајно место. На Моравском фронту је командовао Црногорским добровољачким батаљоном у Српско-турском рату 1876, заузимао Делиград и Алексинац и два пута рањаван. У Црну Гору се вратио 1877, командовао артиљеријом у опсади Никшића, при ослобађању Бара, Улциња и других места. После рата (1878) радио је на формирању општина и пољопривредних друштава. Први је министар унутрашњих дела у Црној Гори (1879–1884), задужен за поморство, грађевине, санитет, пошту и телеграф. Под његовим надзором почело је грађење првог колског пута у Црној Гори, од аустријске границе, тј. Котора, преко Његуша за Цетиње (1879–1884). Преговарао је са Турцима о регулисању Дрине и Бојане и о исушивању Скадарског језера. Био је члан Државног савета и власник првих индустријских предузећа у Бару (уљара и фабрика сапуна). Имао је деликатну улогу у Херцеговачком и Кривошијском устанку 1882, када је, као човек за којег се веровало да је проаустријски одређен, био главни покретач ових устанака са црногорске стране, званично неутралне. Због интрига и немилости књаза Николе напустио је Црну Гору 1892. Није могао остати ни у Београду после црногорске интервенције да му се ускрати боравак у Србији. Емигрирао је у Бихаћ, а потом се настанио у Рудолфсталу, потоњем Александровцу код Бањалуке, где је и сахрањен. Одликован је Медаљом Обилића, Даниловим крстом IV степена, а добио је Таковски крст са мачевима, Таковску ленту са звездом, руски Официрски крст Светог Ђорђа и низ осталих признања.
ЛИТЕРАТУРА: *Србадија*, 1877, 1; *Српска зора*, 1878, 1; *Ново време*, 1898, 35; *Сарајевски лист*, 1898, 56; *Народност*, 1898, 36; *Нада*, 1898, 11; *НД*, 1898, 41; *Илустровани званични Алманах-шематизам Зетске Бановине*, Сар. 1931; М. Вукчевић, *Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874−1876*, Цт 1950; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882. године*, Сар. 1973.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЦА, Михаило
**ВРБИЦА, Михаило**, сликар (Врба, Његуши, 1. VI 1871 – Београд, 24. X 1937). Припада првој генерацији црногорских академски школованих уметника. Сликарско образовање започео у Москви где је 1896/97. завршио школу живописа, а као стипендиста цетињског двора 1900. и Високу школу живописа, скулптуре и архитектуре Московског уметничког друштва. Реалистичком стилу који је прихватио током школовања остаје веран целог живота. Осим сликарством, **В**. се активно бавио и педагошким радом (Цетиње, Подгорица, Даниловград, Беране, Колашин, Зајечар). Као запажен уметник био је примљен на цетињски двор где је неколико година сликао портрете и композиције из националне историје. У раном периоду радио је студије психолошког карактера (*Гордост*, *Туга*, *Гнев*, *Лудило*). На цетињском двору израдио је неколико репрезентативних портрета истакнутих Црногораца, међу којима су портрети војводе Вукана, Његоша и краља Николе. Од слика с националном тематиком истичу се *Ропство владике Данила* и *Предаја града Никшића*. Посебно интересовање **В.** показује за црногорски пејзаж, о чему сведоче *Скадарско језеро*, *Доњи Острог*, *Поглед на пристан барски*, *Поглед на Ђиново брдо* и друга његова дела. Осликао је и иконостас зајечарске цркве који је уништен у I светском рату. Награђиван је више пута – на студијама у Русији 1899. и 1900. сребрним медаљама, те Орденом за ревност и Даниловим крстом као највећим признањима ондашње Црне Горе. На Великој балканској изложби у Лондону 1907. добиo јe награду за *Портрет војводе Вукана*. Његова најзначајнија дела чувају се у Народном музеју Црне Горе на Цетињу.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Вујошевић, *Мементо: црногорска модерна умјетност*, Пг 2005; Љ. Зековић, „Савремено црногорско сликарство од фигурација до знака", у: *Дани европске баштине*, Пријепоље 2009; М. Ломпар, „Свјетлости наоса", у: *Матица 2012*, Пг 2012.
Ана Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБИЧИЦА
**ВРБИЧИЦА** (*Lythrum salicaria*), вишегодишња зељаста биљка из породице Lythraceae, са дебелим, кратким, дрвенастим ризомом. Стабло је усправно, четвороугласто, висине 30–200 цм, у горњем делу разгранато. Листови су седећи, копљасти, наспрамни, или по три у пршљену, подсећају на листове врбе, па отуд и народно име. Цветови су двополни, плавичасто-пурпурно-црвени, ретко ружичасти или бели, сакупљени у метличасте цвасти на врху стабла. Цвета од јуна до септембра, плод је чаура са великим бројем семена која се лако преносе водом и ветром. Космополитска је врста, пореклом из Евроазије и северозападне Африке, а накнадно је унета у Северну и Јужну Америку, Нови Зеланд и Аустралију. Насељава влажна станишта (обале језера, канала, бара, река и потока, мочварне и влажне ливаде, тресаве и влажне шуме). У Србији је широко распрострањена и обилно присутна. **В.** садржи гликозид саликарин, танине, флавоноиде, слузи и друге супстанце због којих се безбедно користи у народној медицини као антидијароик и адстингенс. Због изражене декоративности и различите боје цветова развијени су многобројни варијетети који се гаје по вртовима и баштама широм света. Поред тога, велик број цветова представља одличну пчелињу пашу, што је био разлог њене интродукције у умерене делове Северне Америке и Новог Зеланда где се ова биљка одомаћила и почела неконтролисано да се распростире ометајући чак протицање воде у рекама и каналима. У Србији су присутне још три врсте овог рода (*L. virgatum* – шибљаста **в.**, као и две једногодишње врсте: *L. hyssopifolia* – мала **в.** и *L. tribracteatum* – поткоњак).
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Р. Дуњић, „Род *Lythrum* L.", у: М. Јосифовић, *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973; Р. Јанчић, П. Лукић, Д. Милинковић, „*Lythrum salicaria* L.", у: М. Сарић (ур.), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989.
Слободан Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБЉАНИ → ГОРЊИ ВРБЉАНИ; ДОЊИ ВРБЉАНИ
**ВРБЉАНИ → ГОРЊИ ВРБЉАНИ; ДОЊИ ВРБЉАНИ**
# ВРБНИК
**ВРБНИК**, село у Хрватској, у Шибенско-книнској жупанији, смештено на северној подгорини планине Промина, западно од поља Косово, око 3 км јужно од Книна. На источној периферији насеља су пут и железничка пруга Книн–Шибеник. Општинско средиште Бискупија је око 5 км према југоистоку. Насеље је дисперзивног типа и чини га десетак малих заселака изграђених по крашкој површи висине око 350 м. Године 1991. имало је 1.332 становника (85,5% Срба). Током грађанског рата број становника је нагло смањен: 2001. било је 323 (84,5% Срба), а 2011. 447 становника.
Мирко Грчић
У **В.** се налази парохијална црква Св. Николе подигнута 1675, а обновљена 1798, што потврђује натпис на зиду апсиде. Реч је о једнобродном храму с три травеја, од којих средишњи има крстасти а остали бачвасти свод, те полукружном апсидом на истоку засвођеном кришкасто издељеном полукалотом. Звоник на западној страни, саграђен почетком XIX в., представља успели спој типа на преслицу и кампанила. Црква у **В.** је најбарокнија православна црква далматинског залеђа, чему доприноси у целости очувани иконостас из друге половине XVIII в. развијеног типа – иконе у соклу, престоне и празничне иконе, ред апостолских и икона са светим пророцима, ратницима, врачима и архијерејима, као и сликани крст са Распећем на врху. По стилским аналогијама, ова олтарска преграда најсроднија је иконостасу Цркве Св. Јована у Бенковцу. Храм је данас готово у целости обновљен.
Бранко Чоловић
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; Б. Чоловић, „Иконостас цркве св. Николе у Врбнику код Книна", *Љетопис*, 2004, 9; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБНИЦА
**ВРБНИЦА**, село на северозападној периферији Александровачке жупе, у долинама реке Крупаје и реке Вратарице (слив реке Расине и Западне Мораве). Пут који повезује општинско средиште Александровац (12 км) и Врњачку бању налази се 5 км јужно од села. Староседеоци су досељени почетком XVIII в. из Метохије, долине Ибра и из непосредне околине. У другој половини XX в. дошло је до депопулације. У селу је 1961. било 834 становника, 2002. 518, а 2011. 429 становника (99,1% Срба). У пољопривреди je радилo 53% активног становништва. Село је дисперзивног типа на 560 до 760 м н.в. У њему су четвороразредна основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБНИЦА
**ВРБНИЦА**, село у североисточној Србији, на левој страни долине реке Млаве, 21 км југоисточно од Пожаревца, са којим је повезано локалним путем. Општински центар Мало Црниће је 12 км удаљено од села. Насеље је збијеног типа са мрежастим распоредом и великим растојањима између улица, на 100 до 150 м н.в. У другој половини XX в. број становника се нагло смањио, великим делом због одласка на рад у иностранство. Године 1953. било је 997, 2002. 462, а 2011. 377 становника (79,3% Срба, 7,7% Влаха). У пољопривреди је радило 93,9% активног становништва.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБНИШКО ЈЕЗЕРО
**ВРБНИШКО ЈЕЗЕРО**, најузводнији део Фјерзе, акумулационог језера на Белом Дриму у Албанији насталог изградњом бране и хидроцентрале, 53 км низводно од границе Албаније и Србије (Космет). Настало је плављењем проширеног дела долине Белог Дрима, смештене на територији Космета између Паштрика са северозападне стране и Коритника са јужне стране. Тај део долине Белог Дрима, као и овај део велике акумулације, називају се по селу Врбница, које је са њене јужне стране. Дужина језера је око 6,7 км, од чега је 3 км у Албанији, а 3,7 км на простору Метохије. Највећа ширина језера је око 1 км, на око пола километра од границе, а на граници се смањује на око 600 м при средњем водостају.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Лабус, *Бели Дрим – хидро-географска студија*, Бг 1983.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВАЦ
**ВРБОВАЦ**, село у Поморављу, на површи јужно од долине реке Раље, код њеног споја са долином Велике Мораве. Северно и источно од села пролази аутопут Београд–Ниш, са прикључком на локалне путеве, а северно железничка пруга Београд–Пожаревац. Најближа железничка станица налази се у суседном селу Колари. Општински центар Смедерево је 14 км према северу. Насeље је компактно, издужено правцем југозапад-североисток, дуж сеоског пута и ивице површи. Улице имају мрежаст распоред, а на западној периферији села су веома удаљене једна од друге. Село је формирано почетком XVIII в. Староседеоци су досељени у XIX в. из Црне Горе, Јужног Поморавља и околине Сјенице. Током друге половине XX в. популација се смањивала. У селу је 1953. било 1.351, 2002. 1.108, а 2011. 1.020 становника (96,7% Срба). У пољопривреди је радило 32,6% активног становништва, а непoљопривредно становништво је највећим бројем радило у околним градовима (55,1% активних), пре свега у Смедереву. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта и станица за откуп пљопривредних производа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВАЦ
**ВРБОВАЦ**, село у источној Србији, на северозападној периферији Сокобањске котлине и источним падинама планине Буковик. Око 5 км јужно од села је пут који повезује општинско средиште Сокобању (15 км) са Алексинцем. Насеље је компактно, лежи на планинској страни од 340 до 430 м н.в., овалног је облика и са мрежастим распоредом улица. Село се први пут помиње 1455. Староседеоци су пореклом из Ћићевца, Сврљига и Ражња. Током друге половине XX в. популација се нагло смањила, делом и због одласка на рад у иностранство. У селу је 1953. живело 1.065, 2002. 598, а 2011. 472 становника (90% Срба). Аграрна занимања ангажовала су 89,1% активног становништва. У њему се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користе и два суседна села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВАЦ
**ВРБОВАЦ** (Врбовац Подборски), село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, у саставу града Дарувара. Налази се на југозападним падинама планине Папук северно од долине реке Дабровац, на висини од око 250 м. У непосредној је близини града Дарувара. Насеље је компактно и његов западни део чине три дугачке и три кратке попречне улице, а источни део – једна улица извијена уз локални пут. Село је 1991. имало 534 становника (54,9% Срба и 19,7% Хрвата). Грађански рат 1991–1995. довео је до великих промена етничке структуре: 2001. било је 554 становника (65,7% Хрвата, 17,7% Срба), а 2011. 555 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВАЦ
**ВРБОВАЦ**, село у источном делу Бинача (Горња Морава), на десној страни долине Биначке Мораве. Кроз њега протиче поток Грнчарица, десна притока Биначке Мораве. Локалним путем, дугим око 5 км, повезано је са општинским средиштем Витином. Смештено је на висини од око 500 м н.в., компактно је и са мрежастим размештајем улица. Током XVIII в. насељено је српско становништво из Јабланице, Понишавља и из околних села. Према процени Статистичког завода Србије 1991. било је 775 становника, од којих 95,2% православне вере. Поред Срба у селу има и православних Рома. Православни храм, посвећен Св. Димитрију, подигнут је у првој половини XIX в., али су га 1999. опустошили и опљачкали Албанци. У селу се налазе осморазредна основна школа, амбуланта и месна канцеларија коју корсте и три околна насеља (Грнчар, Могила и Подгорце).
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВАЧА
**ВРБОВАЧА** (*Lentinus tigrinus*), гљива, печурка из породице Polyporaceae (раздео Basidiomycota). Сапробна је врста и врши примарну разградњу органских супстанци на супстрату где живи, на пањевима и мртвим деблима дрвећа, обично у групама. Шешири су беж, крем, сивкастобеле или жућкасте боје са правилно распоређеним тамносмеђим љуспама, удубљени у средини, око 4–12 цм у пречнику. Дршка је релативно танка, 3–5 цм дужине посута финим црним длачицама. Месо ове гљиве је беличасто, са старошћу почиње да жути, пријатног мириса на гљиве. Најчешће расте на врби, али понекад на тополи и другом листопадном дрвећу, углавном поред већих речних токова. Распрострањена је у јужним, топлијим деловима Европе и Северне Америке. У централним деловима Европе није честа, док је у Белгији, Пољској, Литванији, Летонији и Шведској чак увршћена на црвене листе ретких и угрожених врста гљива. У Србији је прилично честа, поготово у шумама дуж равничарских река. Млади примерци се могу јести, чак се понекад могу наћи и у продаји на пијацама.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Breitenbach, F. Кränzlin, „Pilze der Schweiz", 3, *Мykologia*, Lucerne 1991.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВЉАНИ
**ВРБОВЉАНИ**, село у Хрватској, у Бродско-посавској жупанији, смештено у долини реке Саве, југозападно од планине Псуњ. Удаљено је 4 км југозападно од општинског средишта Окучана, са којим је повезано локалним слепим путем. Уз северну ивицу села је река Слобоштина (слив Саве), а северно од ње су аутопут и железничка пруга Београд–Загреб. Насеље чини једна улица дуж пута, а висине терена су око 10 м. Село је 1991. имало 551 становника (86,4% Срба и 6,4% Хрвата). Током грађанског рата нагло је смањен број становника и измењена је етничка структура: 2001. било је 302 становника (34,8% Срба и 59,3% Хрвата), а 2011. 230 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВНО
**ВРБОВНО**, село у северној Србији, у Тамнави, у долини реке Врбовнице (слив реке Колубаре и Саве), западно од магистралног пута Београд–Чачак, 22 км северно од општинског центра Лазаревца. Насеље је дисперзивног типа на 110 до 180 м н.в. У новије време куће се концентришу дуж пута Београд–Чачак. Савремено наcеље је формирано почетком XIX в. Становништво је старином са Косова, из Сјенице, Босне, Јадра, Срема и из околних села. Током последње две деценије број становника је порастао. Село је 1981. имало 747 становника, 2002. 978, а 2011. 1.042 (96,7% Срба). Аграрна занимања су ангажовала само 28,9% активног становништва, док су остали радили ван пољопривреде, већином у околним градовима (63,2% активног становништва).
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВСКИ, Павел
**ВРБОВСКИ, Павел**, агроном, научни и културни радник (Бачки Петровац, 19. II 1907 – Братислава, 1. III 1989). Пољопривредни факултет завршио на Универзитету у Нансију (Француска) 1930. Још као студент написао књигу *Заштита хмеља* коју је објавио у Бачком Петровцу 1928. Један је од оснивача Хмељарско-привредне школе у Бачком Петровцу, где је био наставник и директор (1930–1934). Од 1935. до 1938. био је директор Кудељарскe задруге, када је основао и Прву задружну кудељару у Бачком Петровцу. Створио је и прве селекције конопље широко гајене у Војводини. Са правом се сматра једним од оснивача производње и прераде конопље и хмеља на овим просторима. Од 1938. до 1940. био је директор одељења за заштиту биља у Xемијској индустрији „Зорка" у Шапцу. За време II светског рата био је укључен у антифашистички покрет због чега је ухапшен 1944. и послат у концентрационе логоре, најпре у Мађарској а касније у Немачкој – Флосенбург, Херзбрук и Дахау. После ослобођења вратио се у Бачки Петровац и постао народни посланик у Скупштини Војводине, затим скупштинама Републике Србије и СФРЈ. Био је председник Матице словачке у Југославији (1945–1947). На позив Владе Републике Чехословачке преселио се 1949. у Братиславу, где је најпре радио у Министарству пољопривреде (1950–1953), а од 1954. у пољопривредним организацијама и школама у Словачкој. Стално је био активан у Матици словачкој, пружајући стручну помоћ у раду на хмељу и конопљи. Истраживачким и образовним радом значајно је допринео развоју хмељарства и кудељарства у Србији. Своју богату библиотеку и научну документацију, веома значајну за развој кудељарства и хмељарства у Војводини, поклонио је као легат Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду и Заводу у Бачком Петровцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Encyklopédia Slovenska*, VI, Bratislava 1982.
Јан Кишгеци
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРБОВСКО
**ВРБОВСКО**, град у Хрватској, у Приморско-горанској жупанији, на путу и железничкој прузи Ријека–Загреб, 83 км удаљен од жупанијског центра Ријеке. Налази се на северозападним обронцима планине Велике Капеле у долини реке Добре. Срби су ту насељени у XVII в. Српска православна црква Св. Илије пророка, изграђена 1775, била је оштећена у II светском рату и обновљена 1968. У **В.** је 1991. било 2.074 становника (76,6% Хрвата и 13,5% Срба), 2001. 1.894 становника (82% Хрвата и 11,3% Срба), а 2011. 1.647 становника. Насеље је компактно са мрежастим распоредом улица, изграђено на висинама од 400 до 500 м.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРВИЋ, Андрија
**ВРВИЋ, Андрија**, ветеринар, потпуковник (Београд, 7. VII 1874 – Банатски Карловац, 7. VI 1938). Студије ветеринарске медицине завршио 1901. у Будимпешти, а 1912. одбранио докторску дисертацију. По завршетку студија радио је као окружни марвени лекар у више места у Србији. У војну службу је прешао 1909, где је остао до 1921, када је пензионисан у чину потпуковника. Учествовао је у балканским ратовима и I светском рату. Од 1928. до 1932. био је ветеринарски аташе у слободној зони у Солуну. По повратку у отаџбину био је ветеринарски инспектор у Сомбору (до 1936), а затим је радио у фабрици за прераду меса у Банатском Карловцу. Дао је значајан допринос развоју ветеринарске струке. Учествовао је у раду I конгреса српских лекара и природњака одржаном у Београду 1904, са радом „Поглед на важност унапређења коњарства у нас". Био је члан управног одбора Српског марвено-лекарског друштва и уредништва *Ветеринарског гласника*, потпредседник и вршилац дужности председника Југословенског ветеринарског удружења, као и уредник *Југословенског ветеринарског гласника* (1922–1925). Сарађивао је и у часопису *Ратник* и мађарским стручним часописима. Одликован је златном медаљом за ревносну службу (1913), орденом Св. Саве V реда (1915) и медаљом за ревносну службу (1920).
ДЕЛА: „Како ћемо познати колеру пернате живине", *ВГ*, 1904; „Прво поткивање", *ВГ*, 1904, 1; „Штете од обади", *ВГ*, 1904, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800 до 1918,* Бг 1974; В. Турудић, *Ветеринарска служба српске војске у радовима наших историчара, исправке и допуне*, Бг 1983.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРВИЋ, Мирослав
**ВРВИЋ, Мирослав**, хемичар, универзитетски професор (Вршац, 11. VIII 1952). Студије хемије завршио 1975. на Природно-математичком факултету (од 1992. Хемијски факултет) у Београду. На истом факултету за асистента-приправника изабран 1977. Докторирао је 1991, а у звање редовног професора изабран 2003. Највећи део научно-истраживачког рада остварује у Центру за хемију Института за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду. Посвећен је истраживању хемијског дејства и примене специфичних физиолошко-биохемијских група микроорганизама. Увео је биотехнологију у наставу и истраживања на Хемијском факултету. Коаутор је биотехнолошких процеса од којих се десетак примењује у предузећима у Србији, а производи се и извозе (нпр., препарати са есенцијалним елементима органски везаним за пивски квасац, формулација хране за одојчад и малу децу). Почев од 2005. бави се и разним аспектима биоремедијације (пречишћавање загађенe средине помоћу микроорганизама, нпр. коаутор, „Detection of catabolic genes in indigenous microbial consortia isolated from а diesel-contaminated soil", *Bioresource Technology*, 2001, 78; рад цитиран у: А. Scragg, *Еnvironmental Biotechnology*, Oxford 2005). Добитник је Медаље за изузетан допринос у примени науке у индустрији Српског хемијског друштва 2000.
ДЕЛА: коаутор, „Removal of organically bound sulfur from oil shale by iron(III)-ion generated-regenerated from pyrite by the action of *Аcidithiobacillus ferrooxidans* − Research on a model system", *Hydrometallurgy*, 2008, 94, 8; коаутор, „А comparative Investigation of an *in vitro* and Clinical Test of the Bifidogenic Effect of an Infant Formula", *Јournal of Clinical Biochemistry and Nutrition*, 2010, 47, 208; коаутор, „*Еx situ* bioremediation of a soil contaminated by mazut (heavy residual fuel oil) – А field experiment", *Chemosphere*, 2011, 83, 34.
ИЗВОРИ: Архива Хемијског факултета и Института за хемију, технологију и металургију.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРГ
**ВРГ** (*Lagenаria siceraria*), јургета, тиква судовњача, натегача, ајдук, тиква водњака из породице Cucurbitaceae. Спада у мало распрострањене врежасте тикве, а пореклом је из Африке. То је једногодишња зељаста врста. У Србији се гаји као баштенска врста, без података о површинама и приносу који је и иначе веома различит у зависности од облика **в.** и величине плода. Има срцолике листове и, за разлику од других тикава, цвет је беле боје а на биљци се јасно разликују мушки и женски цветови који имају плодник облика будућег плода. Семе је чврсте семењаче, неправилно правоугаоног облика са карактеристичним крилима светломрке боје. Плодови су различитог облика и величине: дуги и ваљкасти, тзв. „кобасица тиква", чији се врх може одсећи и користити као поврће а плод наставља раст; лоптасти облик са израштајем или без њега. Тиква судовњача се користи као посуда за воду, варива, семе; осликава се традиционалним мотивима и техникама: за пиротехнику, резбарење и фарбање. Тиква натегача (ајдук, хајдук, лопов, дудук) са дугим уским вратом и округластим проширењем на дну, запремине 1–2 л, користи се као натега за извлачење течности из буради при дегустацији вина и ракије у Војводини и средњем и јужном делу Србије. Као натега користи се добро развијен, сасушен и заобљен плод са правим и дугим вратом. Тиква се пробуши на обе стране: ножем се пресече врат а заобљен део се бургијом пажљиво пробуши у оси са отвором на врату. Кроз отворе се извади семе и очисти унутрашњи део плода. Вино или ракија извлачи се тако што се цевасти део спусти у буре а са другог краја устима се извуче ваздух и тако пуни проширење **в**. Затим се оба отвора затворе прстом и вино или ракија сипа у чаше а јачином отварања избушеног дела регулише се количина. Када је зрео, испуњен је ваздухом, херметички затворен, лак, чврсте коре па се два **в.** крушкастог облика плода међусобно повежу и користе за пливање. Данас се **в.** користи у повртарству као храна, затим као подлога за калемљење лубеница и у ликовној уметности као природни декоративни материјал. **В.** може достићи дужину и преко 2 м (тиква кобасица, јургета), па су организована такмичења, као што су Дани лудаје у Кикинди, где је најдужи **в.** био од 266 цм. Најбоље успева при дугом и топлом времену. Осетљив је на ниске температуре, а узгој и нега су исти као код осталих тикава.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Берењи, „Карактеристике и значај врга *(L.siceraria (Мolina)* Standl)", *СП*, 2001, 50; М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008; Ј. Берењи, „*Lagenaria siceraria (Мolina)* Standl. и његово коришћење у виноградарству и винарству", у: *Виноградарство и винарство у Војводини*, Н. Сад 2012.
Јелена Савић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРГАЊ
**ВРГАЊ**, медведара (*Boletus edulis*), гљива, печурка из раздела Basidiomycota, класе Аgaricomycetes и породице Boletaceae. Име **в.** се често користи и за сличне или сродне врсте гљива, али и као опште име за све врсте из рода *Boletus*. Шешир јој је у младости полулоптаст, касније буде 5–20, ретко и до 30 цм у пречнику, светло до тамно смеђ, фино баршунасте површине. Са доње стране шешира су густе цевчице чија је површина у младости бела, а касније кремсивкасте, жућкасте и на крају зеленкасте боје. Дршка је дебела, чврста и пуна, 5–15, ретко и до 20 цм, дугачка, прљавобеле до светлосмеђе боје. **В.** образује симбиозу на корењу шумског дрвећа због чега га није могуће комерцијално узгајати у вештачким условима изван шуме. **В.** је широко распрострањена врста која расте у Европи, северној Африци, Азији и Северној Америци, у четинарским и листопадним шумама. Унета је из Европе у друге делове света. У Србији је честа врста која се јавља током лета и јесени у разним типовима шума. Месо гљиве је бело, изузетно пријатног и карактеристичног мириса и укуса. Спада у изузетно квалитетне јестиве гљиве. **В.** се сакупља у великим количинама за исхрану, прераду и трговину, поготово у јужним, централним и западним крајевима наше земље, а Србија је један од већих светских извозника свежих и сушених **в**. Због претеране експлоатације од последње деценије XX в., **в.** је у Србији обухваћен прописима о заштити и контроли промета шумских врста гљива. Јединствени мирис и укус не губи се ни након сушења и припрема се у облику различитих јела или супа. У њему има мало масти и шећера, много протеина, слободних аминокиселина, минерала и витамина. Такође, у **в.** има биоактивних супстанци које имају стимулативно или антимикробно дејство које подиже имунитет, као и супстанци које имају антиоксидативна својства. Стога је коришћење **в.** у исхрани врло здраво и пожељно. У Србији постоје врло сродне врсте, које се разликују углавном и највише по боји, екологији и станишту где расту. То су црни **в.** (*B. aereus*) који је нешто чешћи под храстовим шумама, има тамнију дршку и мркосмеђи, готово црни шешир; затим летњи или распуцали **в.** (*Boletus reticulatus*) који расте такође у листопадним шумама и светлије је смеђе боје као и боров **в.** (*Boletus pinophilus*) који претежно расте у боровим шумама планинских предела и којем је боја шешира тамносмеђа са винско црвеном нијансом. Све ове врсте су јестиве и изврсног квалитета, тако да чак и ако се помешају, нема опасности од тровања, па се све у сушеном стању продају као **в**. Једина врста рода *Boletus* која је отровна је лудара (*B. satanas*). Међутим она је релативно ретка, мирис јој је веома непријатан и површина пора испод шешира је упадљиве карминцрвене боје.
ЛИТЕРАТУРА: К. Благаић, *Гљиве наших крајева*, Зг 1931; Ј. Breitenbach, F. Кränzlin, „Pilze der Schweiz", 3, *Мykologia*, Lucerne 1991.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРГИНМОСТ → ГВОЗД
**ВРГИНМОСТ → ГВОЗД**
# ВРГОРАЦ
**ВРГОРАЦ**, средњовековно утврђење северно од Плоча у некадашњој Горској жупи, на путу од Макарске за Дријева. Добро очувани остаци утврђења налазе се на врху брега изнад истоименог насеља. Помиње се 1408. у кривотвореној исправи краља Остоје издатој властеоској породици Радивојевића-Влатковића, а 1434. посед им је потврдио војвода Ђурађ Војслалић. У повељама арагонског краља Алфонса V из 1444. и 1454. **В**. се помиње као посед херцега Стефана Вукчића Косаче. После смрти херцега Стефана држао га је његов син херцег Влатко, али га је 1470. преотео војвода Жарко Влатковић, кога су у борбама око **В.** помагали Дубровчани. Турци су га освојили пре 1475. када се помиње као седиште нахије. Касније су одатле водили војне операције у Приморју.
ЛИТЕРАТУРА: М. Вего, *Насеља босанске средњовековне државе*, Сар. 1957; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРГУДИНАЦ
**ВРГУДИНАЦ**, археолошко налазиште у истоименом селу код Беле Паланке. У њему је откривена римска гробница, а у њој су се налазили бронзани новац, опеке и фрагментована бронзана фибула. Са овог локалитета потиче и налаз бронзаног попрсја атлете, које представља део тега. Приказани младић носио је косу затегнуту у перчин на темену, тело му је било неговано, а израз лица скоро туп. Интелектуална реакција на величање телесних предиспозиција, потпомогнута Галеновим учењем, свој одраз је нашла у уметности с краја II и почетка III в. Бронзани тег са представом атлете пример је тог уметничког правца.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, Д. Гарашанин, *Археолошка налазишта у Србији*, Бг 1951; А. Јовановић, *Огледи из античког култа и иконографије*, Бг 2007.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРДИЛА
**ВРДИЛА**, село у западном Поморављу, на југоисточној подгорини планине Јелице, са леве стране долине Врдилске реке (слив Западне Мораве). У долини реке је пут који повезује оштинско средиште Краљево (10 км) и Гучу. У историјским изворима село се помиње од 1526. Депопулација је наступила тек у последње две деценије XX в. До 1981. број становника је стагнирао и тада је било 1.055 становника, 2002. 925, a 2011. 853 (97,9% Србa). У пољопривреди је радило 38,2% активног становништва, а непољопривредно становништво највећим бројем је радило ван села (53,6%), углавном у Краљеву. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину. На десној, осојној страни долине је мало кућа. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користи и суседно село Дракчићи.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРДНИК
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vrdnik.jpg)ВРДНИК**, село у Срему, на јужној падини Фрушке горе, смештено на раскрсници локалних путева, који га повезују са општинским центром Иригом (9 км), Новим Раковцем на подунавском путу (13 км) и суседним селом Јазак (3 км). Око 2 км северно од **В.** налази се угарска тврђава, коју су Турци порушили 1521, након чега није обнављана. Маркантне руине још увек постоје. Савремено село налази се у долини Великог потока и први пут се помиње 1702. Северно од села налази се манастир Раваница (први помен из 1566/67) и његов прњавор (село манастирских кметова). Почетком XIX в. на манастирском поседу откривене су наслаге квалитетног мрког угља. Већа експлоатација почела је средином истог века. За транспорт угља 1889. изграђена је и железничка пруга до Руме, која је после затварања рудника демонтирана. Рад у руднику захтевао је стручну радну снагу, која је долазила из читаве монархије и за коју су у близини села изграђена два велика радничка насеља, Стара Колонија и Нова Колонија. Временом су неаграрне функције **В.** постале доминантне. Рудник је због нерентабилности затворен 1969, а у селу су, ради запошљавања рудара, отворена три мала индустријска погона. Када је 1931. поплављен један руднички коп, констатовано је да је та вода термална и лековита. Убрзо је изграђена мала бања локалног значаја. После затварања рудника она је проширена, изграђени су велик хотел и лечилишни комплекс, отворени и затворени базен с термалном водом, чиме је значај бање порастао. У близини је изграђен већи број приватних пансиона и викенд-кућа, а село је временом добило и значајне туристичке функције.
Развој насеља био је толико брз да је оно 1961. имало више становника од општинског центра Ирига. После затварања рудника наступила је регресија. У **В.** је 2002. било 3.704, а 2011. 3.092 становника (75,2% Срба и мање групе Мађара, Русина и др.). Највећи број активног становништва био је запослен у индустрији (26,1%) и здравству (13,7%), док су пољопривредна занимања ангажовала само 6,7% активних. **В.** је морфолошки сложено насеље. Старо село има све карактеристике фрушкогорских насеља насталих у проширењима долина потока са мало елемената планске градње и улицама оријентисаним правцем долине. Севернији прњавор има већу густину градње, улице су уже и имају мрежаст распоред, а на морфологији насеља очувани су многи знаци сиромаштва манастирских кметова. Стару и Нову Колонију чине типске радничке куће ушорене у улице (са мало изузетака у Старој Колонији). Између прњавора и Нове Колоније изграђен је већи комплекс нових вишеспратних зграда са становима за запослене у руднику, грађеним после II светског рата. Бањски комплекс налази се између прњавора и Старе Колоније. Фазни развој **В.** учинио је да у њему није формиран јединствен центар насеља.
Слободан Ћурчић
Остаци утврђења на јужним падинама Фрушке горе познати су и под називом Врдничка кула, а налазе се на врху брега изнад насеља. **В.** се први пут помиње 1315. као *Rednak*, *Rednuk*, *Regnicz.* Утврђење је имало издужену полукружну основу са улазном капијом на источном делу бедемске ограде. Поред ње налазила се кула правоугаоне основе са заобљеним угловима. На очуваном делу јужног зидног платна постоје ојачања у виду контрафора. У средишњем делу утврђења налази се добро очувана некадашња главна кула (донжон), полукружне основе. Изнад приземног, засведеног дела имала је још две-три етаже. Улаз у кулу налазио се у равни једне од етажа. У оквиру зидова ове куле постоје остаци засведених прозора, намењених за дејства стрелаца. Према одликама своје архитектуре са елементима готичког војног градитељства кула највероватније потиче из ХIV или почетка XV в. У **В.** нису вршена археолошка истраживања тако да се не располаже поузданим подацима о некадашњем изгледу и етапама грађења утврђења.
Марко Поповић
У епици **В.** се помиње и као Брдник. Епска атрибуција: „под гору Врушкињу". Као мађарски град, помиње се први пут 1315. Од града су остали само кула донжон, остаци још једне мање куле и део зида. Та већа кула је због своје чврстине и снаге ушла и у пословицу: „Док је Врдничке куле" (у значењу: дуго, заувек). У **В.** су се неко време налазиле мошти кнеза Лазара пре него што су у другој половини XX в. враћене у његову задужбину. Оба манастира – и врднички и ресавски – носе исто име: Раваница, услед чега је у епици повремено долазило до забуне. На пример, за разлику од Вукових песама са истим насловом (*Зидање Раванице*, Вук II, 35, 36), где кнез Лазар гради цркву „у Ресави, крај воде Равана", песма *Зидање Раванице* (Вук САНУ, II, 28) сасвим погрешно у тај контекст ставља врднички манастир. Извор овакве забуне могао је бити само певач из Срема који није имао разлога да сумња у јединственост и аутентичност сремске Раванице.
Мирјана Детелић
Врдничка Раваница један је од најзначајнијих и некада најбогатијих манастира, изграђен на јужним обронцима Фрушке горе у оквиру насеља, што је јединствен случај. Манастирска црква посвећена је Вазнесењу Христовом а храмовна слава је Видовдан. Према предању стари храм, посвећен Св. Јовану Крститељу, подигнут је за време сремског митрополита Серафима у предтурском периоду, пре 1521. Манастир се први пут помиње у турском попису 1566–1567. „као манастир Светог Јована у близини вароши Врдника". Током аустро-турских ратова 1688–1689. тешко је страдао. Порушену цркву обновили су раванички монаси приликом повратка из Сентандреје населивши манастир 1697. Са собом су донели мошти светог српског кнеза Лазара које су положили у храм и успоставили ново посвећење, Вазнесење Христово, чиме су повезали манастир **В.** са Лазаревом Раваницом у Србији. Осим кнежевих моштију калуђери су пренели и ризницу манастира Раванице. Стари храм није био живописан, а олтарска преграда настала 1743. ктиторством раваничког игумана Стефана Зорановића дело је зографа Станоја Поповића. Године 1724. уз цркву је дозидана припрата, јужни део конака подигнут је 1723, а северни 1739.
Како се косовски култ, подстакнут преносом моштију кнеза Лазара у **В.**, брзо ширио међу Србима северно од Саве и Дунава, претварајући се током XVIII столећа, као и други култови српских владара светитеља, у јединствени инструмент модернијих схватања историје, националне и политичке свести, затечена црква, као место ходочашћа, постала је претесна. Монаси су 1759. за подизање нове цркве тражили помоћ митрополита Павла Ненадовића који је исте године наручио планове за нови храм и конаке. Због недостатка новца градња је одложена до 1785. када су по налогу архиепископа Мојсеја Путника начињени нови планови по узору на цркву манастира Шишатовца, према којима је данашњу грађевину подигао зидарски мајстор Корнелије из Новог Сада. Градња започета 1801. трајала је десет година и црква је посвећена 10. VI 1811. Мошти кнеза Лазара пренете су на Видовдан уз присуство карловачког митрополита Стефана Стратимировића.
Црква манастира **В.** је велика једнобродна грађевина, с полукружном централном апсидом на источној страни и правоугаоним певницама са северне и јужне стране, над којима се уздиже несразмерно мало кубе без постоља. Над припратом је хорска галерија, а над западном фасадом троспратни звоник. Олтарску преграду нове цркве резао је карловачки дуборезац Марко Вујатовић. Иконе, певнице, архијерејски трон и зидне слике над сводовима цркве насликао је Димитрије Аврамовић (1851--1853), док је позлата иконостаса дело Петра Чортановића. У трпезарији је између 1771. и 1775. монах Амвросије Јанковић, поред живописа на своду, насликао једну од првих историјских композиција српског барокног сликарства, монументалну *Косовску битку*, чији је ктитор, према тексту на картуши, 1776. био Давид Рацковић из Новог Сада. Слика је, међутим, уништена. У II светском рату манастир није разаран, али је опустошен. Данас га чине црква, три крила конака и оградни зид са источне стране, на којем се налази улаз у манастирску порту.
Мирослава Костић
Предање изградњу ставља у време београдско-сремског митрополита Серафима, а јеромонах Стефан (Зорановић) писац прве хронике о манастиру Врднику (1462–1768) наводи 1462. као годину изградње. У турском попису 1566. забележено је да су се монаси разбежали када је затражено да плате откуп од 3.000 акчи. Била је то акција „продаје цркава и манастира" султана Селима II, који је, с образложењем да нису платили пореске дажбине на своја имања, зграде и храмове, од времена турске власти принудио сремске манастире да плате велики откуп како би и даље опстали. У противном, продавани су и власник је могао да их поруши. Обавезе **В.** исплатио је Пејо из Купиника, па је манастир уписан на његово име. Наметнуте су велике пореске обавезе: 60 акчи на име ушура, 200 на име жировнине и 1.819 на име бадухаве. Имање је било знатно и обухватало је њиве, баште, винограде и ливаде, а како је опадало тако су дажбине смањиване. Већ у пописима 1578. и 1588. помиње се као сиромашан манастир без пореских обавеза. Први храм зидан је под утицајем традиционалне архитектуре, тј. рашке градитељске школе: једнобродна грађевина тролисне основе, тј. с крстом у основи, масивних зидова од камена, сводови од опеке, на пресеку укрштених осовина осмострана купола са узаним прозорима, полукружни олтар, брод са четвртастим певницама и притвор који од брода дели преградни зид. Зидови окречени и без живописа, а храм је био покривен храстовом шиндром. Ризница је била богата делима уметничке и историјске вредности: хаљина кнеза Лазара, покров од црвене свиле *Похвала кнезу Лазару*, вез монахиње Јефимије, надбедреник од свиле из XV в., позлаћен путир из 1692, кивот од сребра украшен позлатом и филиграном, рад кујунџије Николе Недељковића из Ћипровца из 1705. и неколико икона из XVIII в. Усташе су у време окупације све пренеле у Загреб, али је после рата део враћен и смештен у Музеј СПЦ у Београду. Међу њима и Јефимијин вез. **В.** има две капеле: Светог Саве у северном крилу конака и Светог цара Константина и царице-мајке Јелене на извору.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–II, Бг 1902–1903.
ЛИТЕРАТУРА: С. Попић, *Опис манастира Врдника-Раванице у Срему*, Ср. Карловци 1898; Д. Руварац, *Опис српских фрушкогорских манастира 1753*, Ср. Карловци 1903; Р. Шмит, Ђ. Бошковић, „Средњовековни градови у Војводини", у: *Војводина*, I, Н. Сад 1939; А. Дероко, *Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; Ј. Севдић, „Преостали сликарски радови Амвросија Јанковића", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1958, II; М. Марковић, *Географско-историјски именик насеља Војводине*, Н. Сад 1966; Д. Медаковић, *Српски сликари XVIII--XX века*, Н. Сад 1968; П. Васић, *Димитрије Аврамовић*, Бг 1970; О. Милановић Јовић, П. Момировић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 1975; Л. Шелмић, „Уговори Димитрија Аврамовића и Петра Чортановића са управом манастира Врдника", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1978, VIII–IX; „Нови подаци о зографу Станоју Поповићу", *РВМ*, 1980, 26; В. Матић, *Архитектура фрушкогорских манастира, Касно-средњовековне црквене грађевине*, Н. Сад 1984; Б. Кулић, Н. Срећков, *Манастири Фрушке горе*, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; Д. Медаковић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 2010; *Света Гора фрушкогорска*, Н. Сад 2010; *Врдник Раваница*, Н. Сад 2010; Б. Тодић, *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века*, Н. Сад 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРДНИК
**ВРДНИК**, рудник мрког угља, један од најстаријих рудника у Србији, отворен 1804, припадао је до 1849. манастиру Нова Раваница у Врднику. Рудник је касније више пута мењао власника. Озбиљнија истраживања лежишта започета 1871. резултирала су изградњом главног окна 1885, ширењем експлоатационог поља, организованијом и масовнијом производњом. Најважније „Јужно окно" рудника, дубине 227 м, изграђено је 1912, а пет година касније продубљено је 47 м. После I светског рата рудник је прешао у власништво државе, а власнички статус није мењао до престанка рада. Дебљина врдничке угљоносне серије, настале у језерској фази Паратетиса, износи 10–12 м у централним деловима басена, тектонски је веома поремећена, а топлотна моћ угља је 9.000–23.000 kЈ. Неоткопане доказане резерве угља Врдничког басена су 29,5 мил. т. Радови у руднику су, због неповољних експлоатационих услова и продора велике количине воде, обустављени 1968, а рудник је затворен 1969.
ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРДНИЧКА БАЊА
**ВРДНИЧКА БАЊА**, балнеолошки центар у Срему, поред насеља Врдник, на јужној подгорини Фрушке горе, око 20 км северозападно од Руме. Термоминерална вода потиче из рудничког Јужног окна које је потопљено 1931. Констатовано је да је вода температуре 32оС и да је богата натријумом, калијумом, калцијумом, магнезијумом, хидрокарбонатима, сулфатима, хлором и нитратима. Убрзо је изграђена мала бања која је имала локални значај. После затварања рудника 1969, бања је проширена, а уз њу је изграђен хотел „Термал" са отвореним и затвореним базеном погодним за спорт и рекреацију. Вода се користи за бањско терапијско лечење различитих врста реуматизма.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Станковић, *Бања Врдник*, Бг 1995.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРДНИЧКИ БАСЕН
**ВРДНИЧКИ БАСЕН**, на јужној падини Фрушке горе, простире се на површини од око 50 км2 са укупном дебљином наслага од око 600 м. У **В. б.** мрки угаљ се вадио од 1804. до 1968. У морфолошком погледу басен представља тектонску потолину. Северни обод **В. б.** чине серпентинити и серпентинске брече, хидротермално измењени. Источни обод се састоји од серпентинита и кластита горње креде, а делом и од флиша. Западни обод чине углавном измењени серпентинити и друге силификоване стене, кристаласти шкриљци, тријаски кречњаци и доломити, аргилофилити, горњокредни кластити и мањим делом вулканске стене. **В. б.** је на својим ободима ограничен дубоким разломима и дислокацијама. С тим у вези су и његова еволуција и литолошки састав стена. Формиран је од краја олигоцена па до почетка средњег миоцена. Главну улогу у његовом стварању имала је раседна тектоника а касније и ерозија и денудација. Главна раседања су се десила крајем горњег олигоцена и почетком доњег миоцена. По тим раседима, често су исти хоризонти угља спуштани и деформисани. У еволуцији **В. б.** може се издвојити неколико фаза са карактеристичним стенама. Прва обухвата прејезерско стање, када предиспонирану тектонску потолину запуњавају пролувијално-делувијални седименти и падинске наслаге. Друга фаза настаје затварањем јужног обода басена, када постаје потпуно изолован и кад се таложе прави језерски седименти. Трећа фаза је угљоносна и резултат је дуготрајног развоја мочварно-тресетне вегетације. Угљоносни хоризонт није јединствен и састоји се од четири угљена слоја који су узајамно раздвојени бентониским глинама. О мочварној средини и вегетацији сведоче бројни наласци фосилне флоре из тог времена (*Sequoia*, *Taxodium*, *Glyptostrobus*). Следећа фаза у развоју **В. б.** припада посттресетној фази која је уследила након наглог продубљавања услед тоњења дна басена, када се таложе хетерогени кластити који чине повлату угљене серије. Трансгресија мора током баденског века, захватила је делове **В. б.** и то је последња фаза еволуције овог неогеног простора.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vrdnicki-basen.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: М. Чичулић Веселиновић, „Врднички басен", у: *Геологија Србије, VII – Каустобиолити*, Бг 1975; К. Петковић и др., *Фрушка гора – монографски приказ геолошке грађе и тектонског склопа*, Н. Сад 1976.
Љупко Рундић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕБАЛОВ, Александра
**ВРЕБАЛОВ, Александра**, композитор (Нови Сад, 22. IX 1970). После основних студија на Академији уметности у Новом Саду (1987–1992) и последипломских на Музичком конзерваторијуму у Сан Франциску (1995/96), стекла је музички докторат на Универзитету у Мичигену (2002). Њен стваралачки профил се формирао и на специјалистичким курсевима за композицију, током којих је сарађивала са значајним српским и светским композиторима (Зоран Ерић, Ђерђ Лигети, Кшиштоф Пендерецки, Луј Андрисен, Марк Стропа). Од 1992. живи и ради у САД. Предавала је теоријске предмете на универзитетима у Новом Саду, Мичигену и Њујорку. Њене композиције сe налазе на репертоару значајнијих светских камерних састава (гудачки квартети „Кронос", „Саусалито", „Оникс", „Воксаре") и оркестара, снимљене су на компакт-дисковима наведених и других ансамбала, а гудачки квартет *Pannonia Boundless* (1998) публикован је у едицији Boosey & Hawkes (2007). У њеном жанровски разноликом опусу најзначајније место заузима инструментална камерна музика. У ову групу остварења спадају и ...*hold me, neighbor, in this storm*... (за гудачки квартет, гусле, тапан и траку, 2008), *The Spell* IV (за гудачки квартет, тибетанску чинију, звона и траку, 2010), *Babylon*, *Our Own* (за квинтет са кларинетом, 2011), дела посвећена „Кронос квартету", који их је премијерно извео. Међу симфонијским делима посебно место заузима композиција *Orbits* (2002). Вокална музика заступљена је како мањим формама (*Four Riders*, за мешовити хор, 1990; *Аlong with Youth*, за сопран и две виолине, 2003), тако и обимним вокално-инструменталним делима (*Stations*, за оркестар, хор, сопран и баритон, 2007). **В.** је аутор и неколико сценских остварења, међу којима су најзначајнија балет *The Widow's Broom* (либрето Крис ван Алсбург, 2004) и опера у два чина *Милева* (либрето Вида Огњеновић, 2011), наручена поводом 150. годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду. Као музички стваралац постмодерног сензибилитета, са карактеристичном снажном експресивношћу, каткад малеровског типа, **В.** своја дела често заснива на сложеном третману цитата, како оних преузетих из српске фолклорне или староградске традиције (*Times*, за оркестар, *Гудачки квартет бр. 1*, *Еlegy for N*. *N*., за сопран и камерни ансамбл), те циганске (*Pannonia Boundless*) или рок музике (хитови Френка Запе у дувачком квинтету *Larry is not with us anymore* или Дејвида Боувија у *Еlegy for N*. *N*.), тако и аутохтоних (у оркестарским делима *Forgotten Аnthems*, *Orbits*). Добитница је бројних међународних признања од којих су најзначајнија: прва награда на такмичењу за композицију на Музичком конзерваторијуму у Сан Франциску (1996), прва награда „Тhe Vienna Мodern Мasters Recording Аward" (Аустрија/САД, 1997), признање „Charles Ives Fellowships" Америчке академије за уметности и књижевност (2007), те Мокрањчева награда (2010).
ЛИТЕРАТУРА: И. Проданов, „Гудачки квартет бр. 1 Александре Вребалов", *НЗ*, 1997, 9; „Samples in the work of Аleksandra Vrebalov", у: М. Šuvakovic (ур.), *Еxclusivity and Coexistence. The 5th International Symposium*, Bg 1997; Т. Марковић, „У/О *Орбитама* Александре Вребалов", *НЗ,* 2006, 27; Б. Ђаковић, „Пут крста и пут човека – Станице", *ЗМССУМ*, 2010, 42; T. Мarkovic, „Nostalgia and utopia and/in music: *...hold me, neighbor, in this storm...* (2007) by Аleksandra Vrebalov", у: А. Baldassarre (ур.), *Мusik, Raum, Аkkord, Bild: Festschrift zum 65. Geburtstag von Dorothea Baumann*, Bern 2012.
Татјана Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕБАЛОВ, Бошко
**ВРЕБАЛОВ,** **Бошко**, лекар, народни херој (Меленци, Банат, 21. Х 1912 – Царевац код Пожаревца, 8. VI 1943). Медицински факултет завршио у Београду (1931–1938) и радио на Интерном одељењу Универзитетске клинике. Био активан у Удружењу студената медицине, а једно време и његов председник. У КПЈ је примљен 1936. Са супругом Вером Гуцуња је од 1941. био прогањан, а Вера је била затворена у затворском одељењу болнице у Видинској улици у Београду. У истом затвору је лежао и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић. **В.** је 30. VII 1941, заједно са колегама, ослободио Ранковића из затвора, а Вера и још неколико ухапшених комунисткиња успеле су да побегну. **В.** и Вера су почетком септембра изашли на ослобођену територију и укључили се у Пожаревачки партизански одред. Одмах су приступили образовању санитетске службе, а **В.** је био члан Штаба и најужег партијског руководства одреда. У немачкој офанзиви у јесен 1941. изгубљена је ослобођена територија, а партизанске снаге су претрпеле велике губитке. Одред се, ипак, некако одржао, а за његовог политичког комесара био је у фебруару 1942. именован **В**. Накратко је успео 3. VI 1943. да се састане са супругом која је била пред порођајем, а већ сутрадан упао је у четничку заседу, заробљен и одведен у село Царевац, где је после четири дана мучења заклан. Вера је у јулу исте године родила сина Стевана, а она је у фебруару 1944. пала у руке четника. Да би избегла Бошкову судбину, активирањем бомбе сама је себи пресудила. Посмртни остаци су им после рата пренесени у Меленце, а **В.** је за народног хероја проглашен 1951.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије, II*, Бг 1975; С. Поповић, *Бошко и Вера Вребалов*, Н. Сад 1983.
Јован Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕБАЛОВ, Тихомир
**ВРЕБАЛОВ, Тихомир**, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Меленци, Банат, 28. II 1924 – Нови Сад, 4. VII 2007). На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао 1951. Једногодишњу специјализацију на групи Гајење основних ратарских култура обавио је у заводу за Посебно ратарство на Пољ. ф. у Земуну. Асистент у Заводу за стрна жита у Крагујевцу је од 1952. до 1961, када прелази у Институт за пољопривредна истраживања Завода за уљане културе у Новом Саду. Докторирао је 1964. на Пољ. ф. у Земуну. Звање научног сарадника стекао је 1966, вишег научног сарадника 1969, а научни саветник је постао 1975. За редовног професора Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1977. Био је на специјализацији у Совјетском Савезу у току 1964, 1965, 1976. и 1989. (Краснодар и Лењинград). За члана Међународне Академије хуманитарних и природних наука Руске Федерације изабран је 2001. Велик је његов допринос укупном развоју пољопривреде Србије, посебно Војводине, у области технологија гајења ратарских усева и стварању нове генерације хибрида сунцокрета, који су допринели повећању производње и прераде ове врсте. Био је веома добар организатор, свестран, идејни творац и организатор Зимских семинара агронома и других облика преношења научног сазнања у пољопривреду. Знатно је допринео развоју Института за ратарство и повртарство у Новом Саду у области научно-истраживачког рада, међународне сарадње, развоју семенарства ратарских и повртарских врста, те ширењу сорти овог Института у Србији и свету. Био је руководилац Завода за уљане културе (1961–1989), директор Института за ратарство и повртарство (1968–1989), те министар пољопривреде СФРЈ (1966). У оквиру научноистраживачког рада био је руководилац програма: истраживања на сунцокрету (1962–1989), међународног пројекта YU/USА „Стварање инбред линије са еколошком адаптабилношћу" и један од руководилаца пројекта формирања Банке гена у Југославији (1988–1991). Водио је програм унапређења сунцокрета у Ирану, Пакистану, Танзанији и Кини. По позиву је држао предавања у Мађарској, Кини, Француској, Италији, Бугарској и Ирану. На последипломским студијама предавао је у Загребу, Геделеу (Мађарској) и Приштини. Био је председник (1984–1988) и потпредседник (1988–1992) Светске асоцијације за сунцокрет, а у Извршном комитету те асоцијације био је 1976–1992. Био је председник Савеза инжењера и техничара Војводине и почасни члан (од 1975) Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије. Аутор и коаутор је 11 сорти и хибрида сунцокрета на бази мушке стерилности. Монографија *Сунцокрет* је његово најзначајније дело (коаутор, Бг 1988). Добитник је Награде АВНОЈ (1988), Седмојулске награде (1980), Награде ослобођења Војводине (1977), Пуставојтове награде Светске асоцијације за сунцокрет (1982), Ордена рада златног степена Мађарске (1981).
ДЕЛА: „Сортна испитивања соје у условима Шумадије", *СП*, 1961, 12; „Продубљивање ораничног слоја на смоницама Шумадије", *СП*, 1968, 1; „Еffect climatic factors air temperature and humidity on biological characters of sunflower", *VIII International Sunflower Conference*, Мinneapolis–Мinnesota 1978; коаутор, „Производња хране на контаминираним земљиштима", *Техника*, 1987, 42; „Мode of inheritance of nutrient uptake in sunflower hybrids NS-H-26-RМ, NS-H-27-RМ and NS-H-62-RМ", *XII International Sunflower Conference*, Н. Сад 1988.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија и биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.
Стеван Маширевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕБАЧКА СТАЗА
**ВРЕБАЧКА СТАЗА**, југозападни део ниске планине у Лици, која раздваја Личко поље на југозападу од Крбавског поља на североистоку. Североисточни део планине зове се Стаза – шума. Пружа се правцем северозапад–југоисток и припада динарском планинском систему. У оквиру **В. с.** има више врхова: Бајунуша (1.004 м), Чардак (973 м), Стожер (941 м), Мали Љутик (938 м) и др. У геолошком саставу доминирају кречњаци из доње креде који су карстификовани. Терен је интензивно скаршћен. Такав геолошки састав условио је одуство површинских вода. **В. с.** је покривена шумама и то највише буковим, храстовим и грабовим. Насеља нема. Од насеља Вребац у Личком пољу до Крбаве води локални пут преко **В. с.**, који пролази преко превоја Чардак (922 м).
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Ј. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1970; Ж. Пољак, *Хрватске планине. Цјеловит хрватски планински атлас*, Зг 2001.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕДНОСНИ ПАПИРИ → ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
**ВРЕДНОСНИ ПАПИРИ** **→** **ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ**
# ВРЕЛА
**ВРЕЛА**, природни извори, по правилу веће издашности. У нашим хидрогеолошким условима и пракси терминолошки се по правилу везују за карстне издани у карстификованим кречњачким теренима. Према начину истицања подземних вода и хидрауличком градијенту разликују се гравитациона **в.** и узлазна **в**. Прву групу карактерише неуједначен режим издашности и често значајно смањени протицај током маловођа (лето-јесен). Узлазна **в.** су стабилнијег режима издашности и јављају се у условима дубље сифоналне циркулације вода у развијеном карсту (тзв. холокарсту). Посебан тип узлазних врела су ујезерена вртачаста удубљења из којих се вода под притиском прелива на површину терена. Таква **в.** називају се и воклијска (воклишка) **в.** према јаком врелу овога типа Фонтен ди Воклиз (Fontaine de Vaucluse) у јужној Француској. **В.** се најчешће јављају на контакту кречњака и слабије пропусних некарбонатних стена, али њихов положај може бити предиспониран и раседним структурама унутар карстних масива. Карстна врела поред географских локалитета, имена често добијају и према начину појављивања или шуму воде који производе. У Србији се око 15% становништва снабдева водом за пиће са карстних **в.**, претежно у западним (Динариди) и источним (Карпато-балканиди) крајевима. Од већих градова у Србији воду са каптираних карстних **в.** користе Ниш, Бор, Зајечар, Параћин, Ћуприја, Пирот, Ваљево, Нови Пазар, Пријепоље, Прибој. Воде карстних **в.** по правилу су доброг квалитета али су подложне лаком загађивању због велике водопропусности кречњака. Проблем може представљати и повећана мутноћа воде при великим протицајима, али се ипак у већини система водоснабдевања не користе друге методе третмана осим елементарног хлорисања. Нека од карстних **в.** могу се успешно вештачки регулисати тако да се омогући црпење потребне количине воде у маловођу. На тај начин је побољшано снабдевање водом Ниша, Бора и неколико других већих насеља. С друге стране, дуготрајно прекомерно црпење и смањење резерви вода у издани може имати негативне последице и угрозити зависни еко систем.
*Врело Белог Дрима*, налази се у селу Радавац, у подножју планине Жљеб, у Метохијској котлини. Површина слива које врело дренира процењује се на преко 90 км2. Врело се јавља на контакту тријаских кречњака и непропусних стена дијабаз-рожначке формације. Просечна издашност је око 4.000 литара у секунди, док у периоду малих вода, у јесењим месецима опада на око 1.000 л/с. Израђен је пројекат регулације вода овог **в.** помоћу подземне акумулације којом би се уједначио режим истицања и обезбедило повећање минималних протицаја. Воде овог **в.** су веома квалитетне и користе се у пиварској индустрији.
*Врело Босне*, разбијено извориште на Илиџи, код Сарајева. Дренира пространу карстну издан планина Игман и Бјелашница формирану у тријаским кречњацима, која се празни на контакту са квартарним и неогеним наслагама Сарајевског поља. Дебљина наслага квартара у овој тектонској потолини је преко 50 м. Издашност групе извора креће се од 1.400 до 2.400 л/с. Део вода **в.** користи се за водоснабдевање Сарајева, просечно око 400 л/с. Подручје **в.** је познато градско излетиште, а део у површини од око 50 хектара заштићен је као природни споменик.
*Врело Вапе*, јако карстно **в.** које дренира северни део Пештерске висоравни. Врело је у атару села Градац, у близини Сјенице на око 1.040 м.н.в. Процењено је да је слив врела око 80 км2. Карстна издан коју врело дренира изграђена је од тријаских кречњака и доломита, а јавља се на контакту са неогеним, слабо пропусним седиментима Сјеничког басена. Воде овог узлазног **в.** су под слабим хидростатичким притиском, и појављују се у виду разбијене зоне истицања. **В.** има релативно уједначену издашност у поређењу са сличним карстним појавама у Динарској области. Минимална издашност је око 350 л/с, просечна око 750 л/с, док у максимуму на врелу истиче око 1.200 л/с. У долини Вапе постоји већи број термалних и субтермалних извора.
*Врело Млаве*, извориште истоименог тока у источној Србији, у варошици Жагубица, на око 300 м.н.в. Дренира слив од око 120 км2, углавном изграђен од јурских и кредних карстификованих кречњака. Ово **в.** је узлазног типа (воклијско), у зони истицања формирано је језеро левкастог облика, пречника 25 м, од којег вода отиче једним делом према оближњем рибњаку, а други део се спаја са водом реке Велике Тиснице. Ово **в.** је испитивао и детаљно описао Јован Цвијић у својим првим научним радовима. Ронилачким истраживањима сифона овог врела изведеним крајем ХХ в. достигнута је дубина од 73 м и утврђено постојање веома развијеног карстног канала у унутрашњости стенске масе. Узлазни тип врела и дубоко положени карстни канали указују на дубоку базу карстификације. Положај самог врела је предиспониран регионалним раседом и баријером од слабо пропусних неогених седимената Жагубичке котлине. **В.** Млаве је најјаче врело у Карпато-балканидима и једно од ретких карстних врела у Србији које се систематски осматра и чији су подаци драгоцени за анализу режима карстне издани. Минимална издашност врела је 250 л/с, а регистровани екстремни максимум је 14.000 л/с. Велике резерве подземних вода представљају потенцијал за регионално водоснабдевање.
*Врело Рашке*, дренира источни део Пештерске висоравни, изграђене од карстификованих кречњака и доломита тријаске старости. **В.** се јавља у близини манастира Сопоћани, на око 730 м.н.в. То је типично разбијено гравитационо извориште, формирано на контакту кречњака и палеозојских шкриљаца. Издашност **в.** које је једно од најјачих у Србији, креће се од 650 л/с у минимуму, до преко 7.000 л/с, са просеком од око 2.000 л/с. Опитима обележавања доказана је веза вода понорница на Расанској и Цетанској реци са **в.** Рашке, чиме се остварује и бифуркација према суседном сливу **в.** Вапе на Пештери. Воде **в.** Рашке су делом захваћене мањом браном за потребе ХЕ Рас, а користе се и за снабдевање водом Новог Пазара.
*Врело Требишњице*, најјаче карстно **в.** у Херцеговини и бившој Југославији. Минимални протицај вода **в.** је око 2.000 л/с, али су забележени максимуми од чак 850.000 л/с који би у овом погледу **в.** сврстали у групу најјачих у целом простору Медитерана. **В.** дренира дебели комплекс горњокредних кречњака на ободу Билећког поља. Седамдесетих година ХХ в., након изградње велике акумулације Грнчарево и хидроенергетског система Требишњица којим је регулисана ова највећа понорница у Европи и само **в.** је потопљено. За потребе водоснабдевања оближње Билеће изграђен је водозахват изнад језера којим се практично захватају гравитирајуће подземне воде.
*Врело Црнице*, најјаче **в.** на подручју западног Кучаја у источној Србији. Од **в.** се формира стални ток истоимене реке у Сисевцу, на око 400 м. н.в. То је разбијено извориште, на контакту ургонских кречњака и пермских пешчара. Део вода избија из омање пећинице која често пресушује током маловодног периода, док ниже положени канали стално функционишу. Утврђена је и веза овог **в.** са водама понорнице Некудово на Кучају. Део вода **в.** каптиран је за водоснабдевање Сисевца, Равне реке, Сењског рудника и Ресавице, а део вода користи и оближњи рибњак. Минимална издашност **в.** је око 200 л/с. У ужој зони **в.** јавља се и термални извор, а изведена је и дубља бушотина којом је омогућен захват вода температуре око 35 0С.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, *Карст*, Бг 1895; *Извори, тресаве и водопади у источној Србији*, Бг 1896; Ј. Перић, М. Симић, М. Миливојевић, *Идеја о акумулисању дела воде Белог Дрима у подземним акумулацијама*, Бг 1980; Н. Крешић, *Карст и пећине Југославије*, Бг 1988; З. Стевановић, *Карстне изданске воде Србије*, Бг 1995; П. Милановић, *Карст источне Херцеговине и Дубровачког приобаља*, Бг 2006.
Зоран Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕЛА ГОРЊА
**ВРЕЛА ГОРЊА**, село у северној Босни, у Републици Српској, у општини Брод, изграђено на северозападним падинама планине Вучјак у горњем делу тока реке Плавуше, десне притоке Саве. Локалним путем дугим 16 км повезано је са општинским центром. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико малих заселака изграђених на висинама од 170 до 280 м. Године 1991. имало је 326 становника од којих су 53,7% Срби и 42 % Хрвати. Главно занимање становништва је пољопривреда.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Ирена Медар Тањга
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕЛО
**ВРЕЛО**, село у северозападној Србији, у Тамнави, северно од реке Тамнаве (слив Саве), 6 км северозападно од општинског средишта Уба, с којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, смештено на 95–115 м н.в. и чини га неколико издвојених група кућа. Централни део села је уз друм. У историјским изворима **В.** се помиње од 1528. Староседеоци су већином досељени у XVIII в. из Ваљевске подгорине, Азбуковице, Рађевине и Колубаре. Током друге половине XX в. влада депопулација. У селу је 1953. било 2.465, 2002. 1.684, a 2011. 1.503 становника (96,3% Србa). У пољопривреди је радило 71,4% активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, месна канцеларија, земљорадничка задруга, погон конфекције и два приватна млина.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕ
**ВРЕМЕ**, аспект стварности који бића и феномене сагледава унутар процеса њиховог настанка, промена и нестанка. Саставни је део простора и неодвојиво је од њега, јер представља облике постојања материјалног света. **В.** одражава динамичка стања материје и незамисливо је без временске скале. Врло дуго је владало схватање Њутновог „апсолутног времена" (заснованог на основaма Еуклидовог апсолутног простора), које гласи: Апсолутно и право математичко **в.**, само по себи и по својој природи, тече равномерно, без обзира на било шта.
Почетком XX в. појавом Алберта Анштајна, појам „апсолутно време", које је сматрано одвојеним, сједињује се и чини четвородимезионални математичко-физички простор, који чини основу специјалне и опште теорије релативности. Тај четвородимензионални систем састоји се од три координатне осе: "X" – дужине; "Y" – ширине и "Z" – висине у простору, којима се свакој вертикално надограђује и координата времена. Тако се при сваком опису догађаја **в.** третира као четврта координата.
**Физичко в.** Човек је имао потребу да мери **в.** јер му је небо изнад главе било у сталним променама. Не познаје се почетак и крај **в.**, па се оно мери релативно, у интервалима. **В.** је основна физичка величина. Јединица временског интервала је секунда. Секунда је најпре одабрана као интервал **в.** једне пуне осцилације механичког клатна дужине једног метра (тачније 99,4 cm). Секунда је, међу још шест других основних јединица, такође основна јединица Међународног система јединица SI (Sistem International). У SI систему њена дефиниција гласи: секунда је временски интервал трајања од 9. 192. 631. 770 периода зрачења, који одговара прелазу између два хиперфина енергетска нивоа основног стања атома цезијума 133. Ова дефиниција је усвојена Резолуцијом 1 на 13. генералној конференцији за тегове и мере 1901. Ознака за секунду је мало латинично слово „s".
Прва техничка мерења **в.** изводила су се мерењем прoтока воде, касније песка („пешчани сат"), затим се користе осцилатoри, најпре механички осцилатор--клатно, електрични осцилатори, атомски осцилатори.
*Механички сатови* су дуго користили клатно, чији период клаћења зависи од дужине клатна и убрзања Земљине теже, тј. гравитационе константе у датој тачки Земље. Са променама температуре дужина клатна се мења, што је имало за последицу грешке у мерењу **в**. Били су чињени велики напори да се направи температурски компензовано клатно. Била је начињена и посебна легура „инвар" чија се дужина у радном интервалу температура „није мењала". Најмања грешка мерења **в.** са квази слободним клатном била је до ± 0,001 s на дан. Око 300 година је механичко клатно коришћено за мерење **в**. Мерење **в.** клатном, било је непрактично јер су часовници морали да буду фиксирани, овешени, фиксни, непокретни. Тек 1512. Немац Петер Хенлајн конструисаo je сат који је за осцилатор имао обртни „балансни точак" или „немирницу", чије је обртно клаћење подржавано моментом силе спиралне опруге, постављене око осовине точка. Такви прецизни часовници називани су „хронометри": хронометри су у периоду после открића Америке били кључна средства за навигацију у пловидби морем и за освајање нових континената и земаља. Грешка у мерењу **в.** хронометрима била је реда 0,003 s на дан, тј. један секунда за годину дана.
*Електрични сатови* конструисани су у Берлину 1930, када су Шајбе и Аделсбергер предложили увођење кварцног кристала као основног осцилатора. Принцип рада електричног осцилатора заснива се на физичком феномену пиезоелектрицитета. Пиезоелектрицитет се састоји у томе да када се на кристалну плочицу неке супстанце, међу којима је и кварц, сечен под одређеним углом, постави наизменични напон, кристал ће вршити механичке осцилације. Осцилације кристала ће бити најинтензивније на одређеној (резонантној) фреквенцији, зависној од дебљине плочице. Електрични осцилатор се у спрези са кристалом стабилизује баш у тој резонантној области. Фреквенције осцилатора се крећу од 8 kHz до 10 МHz. Грешке мерења **в.** су негде 1930-их година биле око десет милисекунди на дан, да би крајем XX в. грешка пала на вредност од једне микросекунде на дан, или на једну секунду за 2.500 година.
*Атомски сатови* јављају се средином XX в., у јеку истраживања и развоја атомске и нуклеарне физике. То су тзв. цезијумски атомски сатови, који раде на принципу резонанце између два енергетска нивоа атома цезијума 133. Мерење се изводи тако што се у малој електричној пећи загрева цезијум, да би се ослободили атоми цезијума нижег и вишег енергетског нивоа хиперфине структуре. Млаз тих атома се пропушта кроз магнетско поље у којем се врши сепарација атома, да би се у резонантну комору одвели атоми нижег енергетског стања. У резонантној комори влада електромагнетско поље приближне учестаности од 9. 192, 631 770 MHz која се резонантном учестаношћу цезијума стабилише. Тако стабилисана учестаност, води се на делитеље учестаности до 1 Hz, чиме се добија секундни интервал времена, који чини основни такт сата. Тај референтни импулс се води на сабираче импулса до 60 да би се добио интервал минута, па сата итд.
Секунда је вештачки одабран временски интервал погодан за науку и технологију. Природни временски интервал је дан, који се састоји од дана и ноћи – који чини 24 сата. Седам дана чини недељу дана, четири недеље месец дана, дванаест месеци година дана. Та расподела чини временске скале које се зову календари.
*Временске зоне.* Због обртања Земље око сопствене осе, изласци и заласци Сунца се на површини Земље дешавају на различитим местима, па је из практичних разлога цео дан и ноћ подељен на 24 зоне, које трају по један сат. Временска зона је део површине Земље омеђен са два гранична меридијана. Због навигације бродова енглеска империја је, у освајању света у XVI и XVII в., улагала много у мерења **в.**, па је на Гриничу била подигнута врло развијена лабораторија за мерење **в**. Када је требало међународно метеоролошки утврдити на којој тачки Земљине кугле треба рачунати **в.**, Енглеска је инсистирала да то буде Опсерваторија на Гриничу (означаване са GMT – Greenwich Mean Time). Европски део научника је прихватио предлог, под условом да Енглеска усвоји метар за јединицу дужине. Тако је Земљина кугла подељена на 24 временске зоне, тј. на 12 сати пре Гринича и 12 сати после Гринича. Србија се налази у средњоевропској зони на GMT +1; односно GMT +2 , тј један сат до два сата после гриничког меридијана.
У време када савремена средства мерења **в.** нису постојала, прве јавне објаве **в.** даване су црквеним звонима, топом, прангијом. Развојем науке и цивилизације, у XXI в. средње цивилизован човек, од свих величина, најчешће мери **в.**, процењује се око 200 пута дневно. То се лако потврђује по бројним часовницима који се налазе на различитим местима: на зиду, руци, рачунару, мобилном телефону, телевизору, радију. Грешке мерења тих средстава од 10-3 s дневно, за свакодневне човекове потребе су сасвим прихватљиве.
Многобројне су навигационе, рударско-геолошке, грађевинско-архитектонске, војне, техничко-лабораторијске примене мерења и познавања временских интервала. Тако, рецимо, само медицинско дијагностичким методама је **в.** основни параметар за: електрoкардиограм – EKG, електроенцефалограм – EEG, методе скенинга и томографије, магнетске резонанце и др., у којима се без мерења временских интервала, дијагностика савремене медицине не би могла замислити.
Рачунари, цела дигитална информатика: писани текстови, репродукција и пренос фотографије говора, музике, слике раде на принципу бројања импулса, са две квалификације: „да" или „не", тј. означене са „1" и „0" у кратким временским интервалима.
Средства за глобалну оријентацију (GPS Global Position Sevices) раде тако да позицију места било које тачке на Земљиној кугли одређују помоћу утврђивања узајамног кашњења електромагнетског таласа са 24 сателита, постављена у васионском простору око Земљине површине. Грешка у одступању измерене и стварне позиције некада је износила 15 m, сада је мања од 20 cm. У те прецизности су били уверени становници Србије, када су 1999. били бомбардовани са навођеним пројектилима НАТО снага, које су са тим грешкама погађале стубове мостова. Та средства су у XXI в. толико минијатуризована (мања су од 2 cm2), појефтинила су, а спадају у обавезну опрему сваког човека.
У животињском свету постоји перцепција времена у физичком и метеоролошком смислу. Тако, у један сат после поноћи петлови се оглашавају кукурикањем („први петли") и у 3 сата после поноћи („други петли"). Женке кенгура, пред сушу, тј. при недостатку хране, апстинирају у парењу, тј. оплодњи или чак успоравају раст фетуса, не би ли се дочекале боље атмосферске прилике за испашу младунаца. Сеобе птица селица регулисане су с анималним прогностичким осећањем **в.**, с обележеним тренутком почетка сеобе на суседни континент. Тај тренутак времена полетања садржи интуитивно метеоролошко прогностички параметар. Птице селице могу да одреде тренутак полетања тако да за време летења преко европског континента и Средоземног мора не буде невремена, које би било кобно за цело јато. Уз то, мале птице селице са Балкана имају другу руту и друго време, други календар полетања у односу на велике ждралове из далеког Сибира. А у цивилизованом друштву XXI в. за лет авиона старају се стотине метеоролошких станица са извиђањима из свемира, са још увек не сасвим задовољавајућим резултатима. Птице које леже на јајима, повремено, периодично мешајући јаја, дају механички сигнал о свом родитељском присуству и постојању. Без тог сигнала јаје се неће излећи. Осим тога, својим звучно временским сигналом родитеља квочке, пилад још у љусци науче сигнал мајке, те је одмах после излегања из љуске по том сигналу прате, чувајући се грабљиваца.
*Временске скале – календари.* Човек је одвајкада окружен периодичним појавама као што су дан, ноћ, година, периоди који се понављају, а које може да памти, перципира. Дан је природно подељен на дан и ноћ, а година на четири годишња доба. Знало се да дужине дана у току године нису једнакe, те да број дана у години није целобројан. Требало је начинити или уредити ту периодику, која носи назив календар. Календарима су се бавили астрономи, математичари, па и теолози, јер су, поред бројчаног уређења, календари имали и верска обележја, посвећена божанствима, верским библијским догађајима, те временске интервале за рад, одмор, празник, молитву. Kалендари су старији и од писмености народа. Природно је да су најчешће везани за периодику Сунца и Месеца. Отуда постоје три типа календара: лунисоларни, соларни и лунарни. Најшире се користе: астро, грегоријански, хебрејски, ирански, исламски, ISO и кинески. Постоји још тридесетак различитих врста календара у свету. На нашим просторима најчешће се користе јулијански и грегоријански календар.
Јулијански календар увео је Јулије Цезар 45. године п.н.е. Користио се у целој Европи до XVI в., када су државе почеле да прелазе на грегоријански календар. На Првом васељенском сабору у Никеји 325. Хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар. Творац календара био је грчки астроном Сосиген, а иницијативу је дао Јулије Цезар, по којем календар и носи име. Јулијански календар почиње од године рођења Исуса Христа.
Грегоријански календар чини једну модификацију јулијанског календара. Први га је предложио калабријски доктор Алојзије Лили, а прогласио га је 1582. папа Гргур XIII, по којем је добио име. Тај календар је уведен пошто је просечна година у јулијанском календару била незнатно дужа у односу на тропску годину, па је пролећна равнодневница полако клизила уназад (проблем Ускрса). Избацивањем извесног броја дана, грегоријански календар је решио тај проблем. Грегоријански календар је највише коришћен календар на свету.
Наш, у свету познати научник Милутин Миланковић запазио је 1920-их да је грегоријански календар садржавао два крупна недостатка: прво, за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана и друго, да година има 235 лунарних месеци што представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулирању тадашње разлике јулијанског и грегоријанског календара од 13 дана, чиме је календар доведен на исти датум као грегоријански. Проблем преступних година решио је тако што преступне године могу бити само оне које су дељиве са 4 без остатка. А секуларне године биће само онда преступне ако њихов број векова, када се подели са 9, даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност календара до 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим Грегоријанским календаром. Тако конципиран, Миланковићев календар би, уз благе корекције, могао да се користи и знатно дуже. Иако је Миланковићев календар званично прихваћен на Свеправославном конгресу 30. V 1923. у Цариграду, није широко примењен.
У неким језицима (руски, немачки, енглески и др.) постоје посебне речи за физичко и метеоролошко **в.**, док у српском језику то не постоји, него се додавањем атрибута „лепо", „олујно", „кишовито", „топло" добија значење метеоролошког **в**. За физичко в. користи се питање „које је време", а за метеоролошко в. „какво је време". Физичко и метеоролошко **в.** се суштински разликују па то ствара потенцијалне проблеме у авио-навигацији.
Ђорђе Бек-Узаров
**Метеоролошко в.** подразумева стварно стање у тропосфери (доњи слој атмосфере) у тренутку мерења и осматрања свих или најважнијих метеоролошких елемената и појава (инсолације, радијације, хоризонталне видљивости, температуре ваздуха, ваздушног притиска, испаравања, влажности ваздуха, облачности, висине падавина, висине снежног покривача, густине снега, правца и брзине ветра и др.). Подложно је брзим променама, код којих промена једног елемента ланчано условљава и промене других. Промене могу бити периодичне и непериодичне, с тим што не постоје апсолутно периодичне промене. Појам **в.** често се користи и у описима стања атмосфере изнад неког места или области за дужи период као што су дан, више дана или чак месеци.
Слободан Ћурчић
**У народној култури** **в.** је једна од темељних категорија у моделу света и у блиској је вези са простором. Словени су схватали **в.** као оно које се непрекидно врти у оквиру дана и ноћи (староруски: *дьноноштие*, српски дијалекат: *један ред*), те месечевог и годишњег циклуса. Ритмички извирући и увирући, оно покрива простор и представља услов одржања живота на земљи. Сваки „застој" **в.** представља отворену капију за онај свет и господство нечисте силе која угрожава човека. У часу смрти човека, отвара се „рупа" у **в.** кроз коју он нестаје. Према народном казивању, на ономе свету **в.** (а тиме ни старење) не постоји. Ако се човек случајно нађе у том свету и тамо проведе, према његовој представи, кратко време, када се врати на овај свет констатује да је прошло неколико векова и да га у његовој средини више нико не познаје. Обредне радње годишњег и социјалног циклуса обичаја, као и активност митолошких бића најчешће су везани за „гранично" **в.** – јутро, подне, вече, поноћ, почетак и крај недеље, дани пуног или младог месеца, крај и почетак године, крај месојеђа и почетак поста, на прагу великих пазника.
*Дан и ноћ.* Најшире заступљено вредновање **в.** у словенској народној култури заснива се на опозицији светлост/тама, односно дан/ноћ, која је преводљива у опозицију свој/туђ. Дан припада човеку, то је време његове активности, ноћ – оностраним бићима. Зато се сматра ризичним по човека свако напуштање кућног простора у ноћно **в**. Једна од казни која следи човеку за нарушавање ноћног мира јесте та да га митолошко биће наведе да изгуби пут и да сву ноћ лута, све до првих петлова, ризикујући и да живот изгуби. После заласка сунца постоји низ забрана за људе, чији је циљ очување њихове имовине и заштита од деловања нечисте силе. У Србији (Копаоник, околина Лесковца) после заласка сунца не дају из куће на зајам сито, квасац, сирће, кисело млеко и ватру. Посебне забране односе се на породиљу, да не би нечиста сила нашкодила њеном детету (пелене се не остављају ноћу у дворишту, породиља не сме излазити напоље без ватре у рукама, око себе мора имати одређене предмете ради магијске заштите итд.). Малом детету увече се певају успаванке, које имају и магијску функцију да заштите његову душу да у сну негде не залута. Ако митолошко биће, чији назив може бити изведен из основе именица ноћ и мрак, успе да се увуче у дом, онда оно човека притиска у сну или му сише груди, док код деце изазива несаницу, плач и страх (ноћница, мора). Активност нечисте силе нарочито долази до изражаја у поноћ. То гранично време, боље рећи „безвременост", различито се одређује. Обично траје од 11 часова ноћу, па до певања првих петлова. Код Срба се назива *глуво доба*, у локалној традицији у јужној Србији – *ниједно време*. Према веровању, у том временском периоду не тече вода, и на тренутак се заустављају воденице. Ако се човек у поноћ нађе ван куће, лако пада под власт нечисте силе. После поноћи почиње да „истиче" ново **в.** и у зору оно „прекрива" простор овога света. У подне **в.** дан-ноћ као да достигне највиши ниво, бива заустављено и од тог момента мења смер кретања – повлачећи се све до поноћи (из извирања прелази у увирање). Код Срба на Кордуну, **в.** дан-ноћ назива се *један ред*. Овакав концепт **в.** добио је свој израз у српској народној приповеци, где јунак, у далеком простору, затиче старца који „мота дан и ноћ". Он завеже старца и тако спречи наступање зоре.
Већ после заласка сунца, сматра се да је тај дан прошао и да је на прагу нови дан. О томе да увече почиње **в.** новог дана сведоче следећа веровања и обичаји: ако је забрањено радити у одређени дан, та забрана почиње уочи тог дана и завршава се са заласком сунца следећег дана. Тако је женама забрањено да преду средом и петком, али у стварности та забрана најчешће почиње деловати већ у уторак и у четвртак увече, а завршава се у среду и петак, после заласка сунца. Према веровању Срба Скопске котлине у Македонији, Света Недеља „опрашта" ако неко ради у недељу у другој половини дана. Главни српски породични празник слава почиње увече (тзв. „навечерје") и продужава се наредна два или више дана.
**В.** поднева има обележје „заустављеног" **в.**, и пошто је непокретно и не врти се, оно такође има карактер „безвремености", па тиме припада бићима која се налазе ван токова **в.**, тј. душама покојника и демонима (у европским оквирима је познат *daemon meridianus*). Зато је људима забрањено да раде у подне, да не би нанели повреду духовима, који тада излазе на раскрснице, у поље, у баште, у дворишта кућа, на обале река. Они кажњавају људе ако не поштују забрану рада, ако тада лове рибу или крећу на пут. Тада купачи тону у рекама, они који раде на њивама повређују своје руке, путници и ловци залутају.
Према веровању Срба, као и других словенских народа, у кругу **в.** дан-ноћ, постоји неки негативни део **в.**, у којем се оно што је започето не завршава добро по човека и где свака његова несмотреност може имати далекосежне последице. Тај опасни тренутак се код Срба назива *зао час*, у околини Лесковца – *з`л сат*. Супротно овоме је *добар час*, који се помиње у многим свадбеним здравицама.
*Дани недеље.* У народном календару Срба сваки дан у недељи има одређено значење и сагласно томе схвата се као повољан или неповољан за почетак или обављање одређених послова. То значење заснива се на опозицији почетак/крај недеље, или предње/задње, или пак мушко/женско у називима дана. Код Јужних Словена најчешће се за неповољне дане сматрају уторак и субота. У тим данима, како се сматра, не треба почињати важне послове, као што су орање, изградња куће, справљање свадбе итд. Чак, по веровању Срба, ако човек умре у уторак, то ће у блиско време умрети још ко из тог дома. Уторак се схвата као „друго", „оно иза" **в.**, које се доводи у везу са „невидљив", „туђ". Субота представља крај недеље и сматра се за посмртни дан. Задушнице се обележавају у суботу. Људи и неке животиње, који су дошли на свет тога дана, према словенским веровањима, имају способност да виде вампире, вештице, самодиве итд. Средом и петком је забрањена женска делатност, посебно предење. Сматрало се да Среда и Петка у виду обичних жена иду уочи среде и петка и кажњавају жене које не поштују забрану рада у то време. Код словенских народа посведочено је низ варијаната сижеа, како Среда, или нека друга персонификација **в.** (Петка, Недеља), посећују жену која нарушава забрану предења, с циљем да је сурово казне. Ту жену од сигурне смрти спасава лукави савет сусетке. Недељом је забрањен сваки рад, како женама, тако и мушкарцима, чак и мешење и печење хлеба, такође и лов. Непоштовање ове забране води казни коју спроводи Света Недеља, која се у тој улози може појавити и у облику змије. За разлику од Среде и Петке, које се сматрају осветољубивим, Света Недеља прашта људима, и њој се обраћају молитвом за помоћ, називајући је *пресвета Неђељица* (Јајце у Босни), *царица Неђеља* (Херцеговина, Црна Гора), *мајка слатка* (Србија, Лесковац); у заклетвама у Црној Гори – *окрашеница* („Тако ми *свете окрашенице* – ја то знала нијесам").
Ноћи *пуног месеца* и оне *без месеца* у словенској култури се сматрају опасним **в**.
*Годишње **в.*** Према митолошким представама Срба, почетак године (који се везује за празник Божић) карактерише „јако" **в.**, које повољно утиче на сваки започети посао. Опет, постоје четири календарска периода када је нарочито активна нечиста сила, а међу њима се издвајају два – некрштени дани (од Божића до Крстовдана) и дани око празника Тројице (посебно Русална недеља). Остала два падају пред велики пост, односно уочи и на сам Ивањдан. У данима поменутих временских периода најчешће се одаје пошта покојницима, или се сматра да су они тада привремено „пуштени" с онога света. Демони који се појављују током прве недеље великог (ускршњег) поста (Срби и Румуни у Банату, Власи у североисточној Србији), називају се – тодорци, сентођери итд. Они се показују у виду коња, коњаника или људи с неким коњским обележјима (копита, реп, велики зуби). Верује се да кажњавају девојке које се окупљају на заједничкима забавама у то време, али и све оне који се нађу у ноћно **в.** на улици. На покладама, као и уочи Божића, Ђурђевдана и Ивањдана, сматра се да су нарочито активне вештице, и зато су у тим данима примењиване посебне мере магијске заштите од њихове штеточинске делатности. За сточаре је изузетно значајно време од Ђурђевдана до Митровдана. Ова два празника деле годину на пролећно-летњи и јесење-зимски период. Два најчешћа периода када су уговаране и спровођене свадбе су јесењи (после завршетка главних пољопривредних послова, а пре божићњег поста) и зимски – после Богојављења а пре великог (ускршњег) поста. У одређеним периодима године ишле су и обредне поворке – у зимском периоду (око Божића) – коледари, у пролећно-летњем (од Лазареве суботе до Тројица) – краљице и лазарице, као и крстоноше, у сушном периоду лета – додоле, итд.
Љубинко Раденковић
**У народним обичајима**. **В.** обухвата различите радње које се обнављају повремено или периодично, с дужим или краћим трајањима ради усаглашености понашања појединаца и заједница у сакралном и световном контексту да би се постигао жељени исход. **В.** је појам који се може односити и на дневне, месечне, годишње, сезонске краће и дуже атмосферске појаве у природи од којих је зависила егзистенција појединаца и заједница – кишно или сушно, сунчано или облачно и сл. Какав ће који месец бити у години гледало се по остављању 12 посољених главица црног лука о Божићу, намењених сваком месецу, па уколико се нека главица „истопи", тај ће месец нпр. бити кишовит. У мултиверској средини, попут Војводине, за прорицање временских прилика током године служио је и период између католичког и православног Божића, када се водило рачуна о временској прогнози за сваки дан од 12 дана, па се то преносило на месеце у народној години и сл. О **в.** као атмосферској појави судило се и прорицало о већим празницима током године, почев од Божића. Узимајући у обзир традиционалне моделе мишљења и понашања М. Недељковић истиче значај народног рачунања **в.** у егзистенцијалном и духовном контексту. **В.** одређује годишњи календар и њему одговарајуће обичаје, простор свакодневице и простор празника, али и биолошки и социјални развој јединке од рођења до смрти. Данас се обредно **в.** схвата у контексту почетка, кулминације и завршетка човековог живота. На самом почетку, одмах по рођењу, човеку се одређује судбина тј. **в.** колико ће дуго живети (суђаје, суђенице, усуд). Према томе, **в.** може бити у сагласју с космогонијским силама циклично (из прехришћанских епоха) или линеарно (према годишњем, црквеном календару). Све што се рађа мора умрети да би се поново родило. Припремом кроз периоде претпразничких ритуала учествује се у узвишености празника.
У обичајима је **в.** обновљиво и стално се изнова догађа. Стога је циклусе обичаја у годишњем календару могуће разврстати према народном схватању поделе **в.**, а истовремено и према годишњим добима на зимске, пролећне, летње и јесење. У српском народу година се делила на два временска раздобља: од Ђурђевдана (6. маја) до Митровдана (8. новембра) и од Митровдана до Ђурђевдана. Зимски и пролећни циклуси најчешће се теоријски разматрају у оквиру једне целине док су летњи и јесењи међусобно повезани убирањем резултата „произведених" из радњи претходна два. Самим тим ритуали који се јављају у зимском полугодишту падају у његов средишњи период када сва природа и аграрни радови мирују. У традиционалној култури зимско-пролећни ритуали обиловали су бројним радњама усмереним ка новом, ишчекиваном вегетационом периоду. Имитативном магијом и религијским понашањем веровало се да је могућ утицај на снагу „онемоћалог" Сунца да поново ојача. Зимски период према религијским схватањима у традиционалном моделу понашања људи третиран је „тешким и критичним" **в**., посебно у периоду између Божића (25. децембар / 7. јануар) и Богојављења (6/19. јануар). Тада се веровало да су и мртви у покрету, „караконџуле, вештице, авети славе своје оргије", што долази до изражаја посебно ноћу. То је опасно, свето **в.**, када су се многе магијско-религијске радње практиковале кроз скупове одређених обичаја, док је летње време припадало радном, материјалном, аграрном комплексу радњи. Отуда су се поводом Нове године предузимала „чишћења" и истеривања грехова, злих духова. М. Елијаде сматра да се не ради само о прекиду извесног временског раздобља и почетку новога (како то себи замишља, на пример, модеран човек), него о укидању протекле године и протеклог **в**. Такав је смисао обредних чишћења: сагоревање, поништавање грехова и грешака, личних као и заједнице у целини. У другом полугодишту ритуали су усмеравани ка заштити резултата „религијског" понашања, остваривању материјалне и економске добити, али и обезбеђивању егзистенције.
У свим обичајима годишњег и животног циклуса **в.** поседује морални карактер и испуњено је конкретним садржајем и структуром. Поновљивост радњи у „светом" **в.** имплицира везу с „богом" па све што се односи на заједницу, друштво, породичне односе, привредни живот поседовало је јасан смисао, а непоштовање је доносило одређене санкције. Стога је у традиционалној култури годишњих обичаја **в.** било у тесној вези с култом предака и аграрним култовима. Линеарно **в.** је одређено данима свакодневице, припремним претпразничним и празничним периодима. У оквиру тога важна улога припада сегменту исхране као битном комуникацијском садржају, па се **в.** дели на периоде поста и мрса. Издвојена категорија у обредном **в.** је и подела дана на три дела – зору, пре свитања сунца, дан и вече, када сунце зађе. Зора и вече припадају граничном **в.** у којем се сусрећу дан и ноћ, светло и тама. Тада је упражњаван низ ритуала везаних за почетак неке ритуалне радње (у зору: уношење култне воде, мешење култног колача, формирање обредне поворке која ће ићи селом; или у ноћи: обављање низа ритуала за заштиту појединаца и заједница јер је према веровањима ноћ припадала свету демона, нечистим силама). Прва половина дана је сматрана повољном да се одређени послови започну како би напредовали, посебно у оквиру неких празничних радњи попут паљења славске свеће на дан крсне славе, сечења или ломљења култног колача, фарбања ускршњих јаја; друга половина дана припада непознатом, тамном (нпр. суботом се гробови посећују после подне).
**В.** је и мерна јединица за величину имања – „дан орања"; за пређени део пута и сл. Осим тога, **в.** је било врста генератора друштва иако у традиционалном моделу културе људи тога нису били свесни, али су јасно издвајали када се у току године сме или не сме нешто радити, када је оно повољно а када није.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: М. Милосављевић, *Метеорологија*, Бг 1975; М. Милосављевић, *Климатологија*, Бг 1976; И. Ковачевић, *Семиологија ритуала*, Бг 1985; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; А. Гуревич, *Категорије средњовековне културе*, Н. Сад 1994; Н. И. Толстој, *Језик словенске културе*, Ниш 1995; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Љ. Раденковић, *Народна бајања код јужних Словена*, Бг 1996; С. М. Толстая, „Мифология и аксиология времени в славянской народной культуре", *Культура и история*, Москва 1997; С. Ковач, „Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба", *ЗЕМБ*, *1901–2001*, Бг 2001; Т. А. Агапкина, *Мифопоэтические основы славянского народного календарья. Весенне-летний цикл*, Москва 2002; М. Елијаде, *Свето и профано*, Бг 2004; *Енциклопедија живих религија*, Бг 2004; А. А. Плотникова, *Этнолингвистическая география Южной Славии*, Москва 2004; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008; М. Мencej (ур.), *Space and Time in Еurope: Еast and West*, *Past and Present*, Ljub. 2008; Ј. М. Павловић, *Качер и Качерци*, Бг 2008; С. М. Толстая (ур.), *Пространство и время в языке и культуре*, Москва 2011; Љ. Раденковић, „Зао час у веровању словенских народа", *Studia mythologica Slavica*, 2011, XIV.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕ
**ВРЕМЕ**, дневни лист који је излазио у Београду 1874. Штампана су само 34 броја. Власник и издавач био је Мита Ракић, економиста, књижевник и напредњачки политичар. Лист је излазио свакога дана сем понедељка и дана по празнику.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕ
**ВРЕМЕ**, дневни лист који је излазио у Београду од 18. XII 1921. до 6. IV 1941. Главним иницијатором оснивања сматра се краљ Александар Карађорђевић, који је желео да, поред *Политике*, постоји лист подједнаког квалитета, али под контролом Двору оданих људи. Остварење те идеје поверено је отуд др Момчилу Нинчићу, прваку Народне радикалне странке и министру спољних послова. Штавише, постоје индиције да су у издавању листа коришћена средства Министарства иностраних послова. Али, као оснивачи и финансијери наведени су радикалски политичари, међу којима је било више угледних привредника и индустријалаца: Милутин Стевановић, Добра Митровић, др Војислав Јањић, Гедеон Дунђерски, Милан Вапа, Момчило Нинчић, Фердинанд Грамберг, Владислав Шиђански и други. Као власник и издавач наступало је акционарско друштво „Време", на чијем су списку акционара била приватна лица, предузећа и банке. Већи број акција имали су Фердинанд Грамберг (1.000), Гедеон Дунђерски (1.426), Момчило Нинчић (2.064) и Михаило Шонда (2.364). Један од акционара био је и Радомир (Раде) Пашић, син Николе Пашића, шефа Народне радикалне странке. Првих година излажења акционарски капитал ипак није био велик, а износио је око 3.750.000 динара.
Углед и читаност листа, пак, нису испуњавали очекивања оснивача, јер је **В.** од самог постанка, супротно тврдњи о политичкој независности, било наглашено радикалско-режимско, не успевајући да надмаши популарност *Политике*. Није помогло ни то што је већ 1921. за директора листа био постављен Коста Луковић, бивши њен сарадник, а за уредника Бошко Богдановић. У том првом периоду постојања директор предузећа био је Милутин Стевановић. Ситуација се умногоме променила после доласка Милана Стојадиновића на чело владе у јуну 1935. На самом крају те године смењен је тадашњи директор листа Станислав Краков, на чије је место постављен Драгомир Стојадиновић, брат председника владе. Убрзо потом, 7. II 1936, **В.** је продато на лицитацији, а нови капитал био је много већи – 20 милиона динара. Мада сам није био на листи акционара, М. Стојадиновић је постао његов прави власник, с обзиром да су као имаоци акција наступили ближи и даљи чланови његове породице, лични и политички пријатељи. За главног уредника именован је Гргур Костић, а међу сарадницима је био не само већи број професионалних новинара, него и истакнутих књижевника попут Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Током наредних неколико година (1936–1939) **В.** је имало важну улогу у информисању грађана и политичком животу, будући да је поред *Самоуправе* било главно пропагандно гласило владајуће странке – Југословенске радикалне заједнице. Тираж му је постепено растао, те је 1937. износио 130.000 примерака, чиме је у Београду и Србији по читаности било одмах иза *Политике*.
Као и у другим великим дневним новинама најважније рубрике су биле сталне: спољна политика, унутрашња политика, домаћа хроника, друштвени живот, спорт, рекламе. У њиховој припреми и у свим појединостима везаним за технички ниво, управа се трудила да **В.** достигне квалитет најутицајнијих европских листова. Зграда у Дечанској улици у Београду, у којој се поред редакције налазила и штампарија, била је сазидана од белог мермера, опремљена већим бројем телефонских линија и најсавременијим немачким машинама. Због услова у којима је **В.** уређивано и штампано говорило се како је то најмодернија штампарија на Балкану. О готово свим детаљима старао се сам М. Стојадиновић. Према сећању Милана Јовановића Стоимировића, једног од његових најближих сарадника, он је у редакцији свакодневно проводио по неколико сати, често на штету важних државних послова које је морао да обавља. Као „пасионирани новинар", који је и сам желео да пише, помагао је у уређивању свих рубрика, a преко овог листа је најубедљивије промовисао своје политичке идеје и праксу. У унутрашњој политици -- залагање за одржање југословенске државе, противљење децентрализацији земље и ревизији Устава пре но што краљ Петар II постане пунолетан, за економски напредак и државну интервенцију у привреди; у спољној – „чување старих савезништава" (са Француском, Великом Британијом и Чехословачком) и стварање нових (са Немачком и Италијом). Ова је политика, међутим, све више критикована као недемократска и профашистичка, па је и **В.** оспоравано као безидејни, политички потпуно зависан и режимски орган. Пресудан утицај М. Стојадиновића у његовом уређивању осећао се још неколико месеци после „пада" председника владе почетком фебруара 1939. Управо због тога и због чињенице да је лист постајао опозиционарски, у **В.** је 25. VII 1939. уведена комесарска управа. Први комесар био је адвокат Ненад Ђорђевић, а потом новинар Данило Грегорић, некадашњи сарадник М. Стојадиновића, човек профашистичког опредељења. Смењен је, као и други људи блиски бившем председнику владе, одмах после извршеног пуча од 27. III 1941. и формирања Владе генерала Душана Симовића. У том краткотрајном периоду, до уласка Краљевине Југославије у II светски рат, **В.** је под уредништвом Дојчила Митровића и Боривоја Глишића добило западноевропски смер. Последњи, 6.856. број објављен је у XXI години излажења 6. IV 1944. Током окупације, у потпуно другачијим околностима, излазило је *Ново време* (1941–1944), на чијем је челу био Д. Стојадиновић.
ИЗВОР: М. Јовановић Стоимировић, *Дневник 1936–1941*, Н. Сад 2000.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, 1, Бг 1988; Б. Симић, *Пропаганда Милана Стојадиновића*, Бг 2007.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕ
**ВРЕМЕ**, недељни лист који је почео да излази у Београду 29. X 1990. Основали су га новинари који су већином прешли из *Нина* и *Борбе*, са жељом да покрену модерно уређиван и дизајниран њуз-магазин. Главни уредници недељника били су Зоран Јеличић и Драгољуб Жарковић, а у том медију радили су: Југ Гризељ, Стојан Церовић, Милош Васић, Милан Милошевић, Димитрије Боаров, Теофил Панчић, карикатуриста Предраг Кораксић Коракс и др. Лист је конципиран по угледу на чувене светске њуз-магазине, често ангажује познате јавне личности за писање и има запажене истраживачке текстове, колумне и коментаре. Редакција се 90-их година прошлог века залагала за поштовање грађанских слобода и људских права, помирење у региону и вредности цивилног друштва, а на страницама листа писали су многи интелектуалци који то нису могли чинити у другим медијима. Лист је имао више додатака (*Време новца*, *Време компјутера*, *Време забаве*, *Време некретнина*, *Време здравља*), а издаван је и забавно-образовни дечји лист *Време деце* под уредништвом Миле Бајфорд. Постојало је и међународно издање листа под називом *Vreme International*, а од 1998. **В.** има своје издање на интернету. У недељнику су радили новинари који су успешно наставили каријере у другим медијима на уредничким позицијама (Веселин Симоновић, Дејан Анастасијевић, Ненад Стефановић, Љиљана Смајловић, Драган Радуловић, Петар Луковић), док су неки бивши новинари тог медија остварили запажене политичке и дипломатске каријере (Предраг Марковић, Роксанда Нинчић и др.). **В.** је утицајан медиј посебно у интелектуалним круговима, а поједини новинари тог медија неретко су учесници стручних дебата, јавних трибина и емисија са тежиштем на друштвеној и политичкој тематици.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милошевић, „Навијање за истину и новинарски занат (*Време* – недељник новог таласа на крају XX века)", у: *Димитрије Давидовић, вечити савременик: 1789–2009*, Бг 2009.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕ ГЛАГОЛА
**ВРЕМЕ ГЛАГОЛА**, граматичка категорија која као језички одраз објективног времена служи за изражавање темпоралне локализације ситуације (догађаја, процеса, стања), о којој се говори у реченици. Дата локализација се саодноси са хронотопом hic et nunc ('овде и сада'), при чему помоћу система индикативних облика (временских глаголских облика са објективно-модалним значењима реалности) упућује на један од три временска плана – садашњост, прошлост или будућност – који су међусобно супротстављени као симултаност ('сада'), антериорност ('пре') или постериорност ('после') неког догађаја у односу на време говорне ситуације или, пак, у односу на неку другу тачку одмеравања. При томе примарну улогу има садашњост, односно презентски облик као немаркирана форма (по критеријуму одмеравања времена радње према тачки говора) насупрот маркираним формама (за одређивање прошле или будуће радње). **В. г.** које се одређује у односу на говорни тренутак назива се апсолутним синтаксичким индикативом (нпр. у реченици *Он је прочитао чланак* глаголски облик *је прочитао* има значење апсолутног прошлог времена јер се процес остварио пре говорног тренутка), док се **в. г.** за чије одређење као полазна тачка одмеравања служи време остварења другог процеса назива релативним синтаксичким индикативом или релативом (нпр. у реченици *Он је рекао да ће прочитати чланак* глаголски облик *ће прочитати* има значење релативног будућег времена јер тачка одмеравања није време говорне ситуације него време остварења процеса исказаног перфекатским глаголским обликом *је рекао*). Када се, пак, глаголски временски облици употребљавају за означавање нереализованих радњи (ван своје временске ситуације), онда се може говорити о њиховој модалној употреби или модусу (нпр. у реченици *Ако* *читаш / си читао / ћеш читати књигу, јави ми* глаголски облици *читаш / си читао / ћеш читати* имају значење хипотетичке модалности). До неподударности граматичког значења **в. г.** (у глаголским облицима) с реалним временом реализације догађаја о којем је реч долази не само у случајевима релативне употребе временских облика већ и при транспозицији (пренесеној, метафоричкој употреби временских облика, када се говорник у мислима преноси на други временски план), нпр.: *Сутра путујем у Београд* (граматичко значење облика садашњег времена је реално остварење радње после говорног тренутка, односно на плану који обухвата будуће време) или *Идем ја јуче с посла и сретнем свога школског друга* (презентски облици *идем* и *сретнем* означавају реално остварење радње пре говорног тренутка, односно на плану који обухвата прошло време). У неким језицима, међу којима је и српски, поједини облици **в. г.** указују и на временску дистанцу (близину или удаљеност догађаја), као код употребе плусквамперфекта где се означава радња која се завршила пре друге прошле радње („давнопрошло време"), нпр. *Већ је био отпутовао (бе/ја/ше отпутовао), кад сам ја дошао кући*. Временска локализација може се додатно изражавати и помоћу лексичких и синтаксичких средстава (прилошких одредаба за време /нпр. одредбе *сутра* и *јуче* у претходним примерима/, одговарајућих везника /*Ја ћу се одмарати, док ти будеш радио*; *Пре него што кренем, позваћу те/* и сл.). Категоријално значење садашњег времена јесте представа радње исказане глаголом као процеса који се остварује, прошлог времена – као већ оствареног процеса, будућег времена – као процеса који ће се остваривати/остварити, односно као процеса који (по правилу, у зависној реченици) служи као нужан (хипотетички или временски) услов за остварење другог процеса (у главној реченици) са проспективним значењем. Због наглашене модалне обојености облика будућег времена (посебно футура II) постоје и мишљења да дате облике треба искључити из категорије **в. г.**, односно да их ваља посматрати као начинске категорије.
**В. г.** тесно је повезано и с другим глаголским категоријама, посебно с категоријама начина и вида. Повезаност категорије **в. г.** и начина огледа се у томе што се временски облици образују само у изјавном начину (индикативу), који догађај о којем је реч представља као реалан у садашњем, прошлом или будућем времену, за разлику од заповедног начина (императива) и погодбеног начина (потенцијала, кондиционала), који дати процес представљају као иреалан, односно као жељени или претпостављени, услед чега не изражавају временска значења, него модална. Повезаност категорија **в. г.** и вида огледа се у томе што се глаголским видом одређује како могућност ограниченог или неограниченог образовања парадигме временских облика тако и карактер временских значења глаголских облика. У савременом српском књижевном језику видско-временски систем састоји се од седам облика – три проста (презент, аорист и имперфект) и четири сложена (перфект, плусквамперфект, футур I и футур II). **Презент** свршеног вида (СВ) и несвршеног вида (НСВ) гради се помоћу личних наставака (а) у јд.: *-м* (1. л.), *-ш* (2. л.), *-ø* (3. л.) и (б) у мн.: *-мо* (1. л.), *-те* (2. л.), -*е*, *-у*, *-ју* (3. л.), нпр.: *радим*, *радиш*, *ради*, *радимо*, *радите*, *раде*; *украдем*, *украдеш*, ... *украду*; *читам*, *читаш*, ... *читају*; *обучем/облачим*, *обучеш/облачиш*, ... *обуку/облаче*; глаголи *хт(ј)ети* и *моћи* имају у 1. л. јд. наставак *- у* (*хоћу*, *могу*). **Аорист** се гради од глагола СВ (и врло ретко од НСВ) помоћу две врсте личних наставака, од којих се једни употребљавају за глаголе на *-ти*: (а) у јд.: *-х* (1. л.), *-ø* (2. л.), *-ø* (3. л.) и (б) у мн.: *-смо* (1. л.), *-сте* (2. л.), *-ше* (3. л.), нпр., *урадих*, *уради*, *уради*, *урадисимо*, *урадисте*, *урадише* (уп. од глагола НСВ: *писах*, *писа*, *писа*, *писасмо*, *писасте*, *писаше*), а други за глаголе на *-сти* и *-ћи*: (а) у јд.: *-ох* (1. л.), *-е* (2. л.), *-е* (3. л.) и (б) у мн.: *-осмо* (1. л.), *-осте* (2. л.), -*оше* (3. л.), нпр.: *сретох*, *срете*, *срете*, *сретосмо*, *сретосте*, *сретоше*; *уђох*, *уђе*, *уђе*, *уђосмо*, *уђосте*, *уђоше*. **Имперфект** се гради од глагола НСВ помоћу личних наставака (а) у јд.: *-ах/-ијах* (1. л.), *-аше/-ијаше* (2. л.), *-аше/-ијаше* (3. л.) и (б) у мн.: *-асмо/-ијасмо* (1. л.), *-асте/-ијасте* (2. л.), *-аху/-ијаху* (3. л.), нпр.: *певах*, *певаше*, *певаше*, *певасмо*, *певасте*, *певаху*; *тресијах*, *тресијаше*, *тресијаше*, *тресијасмо*, *тресијасте*, *тресијаху*. **Перфект** се образује од ненаглашених презентских облика глагола *бити* и радног придева глагола (СВ/НСВ), који се мења у броју и роду, с тим да се презент помоћног глагола налази или иза радног придева глагола, нпр. *(у)радио/(у)радила/(у)радило сам/си/је*, *(у)радили/(у)радиле/(у)радила смо/сте/су*, или испред њега, нпр. *... он је (у)радио/она је (у)радила/оно је (у)радило*, *... они су (у)радили / оне су (у)радиле / она су (у)радила*. **Плусквамперфект** се гради: (а) од перфекта глагола *бити* и радног придева глагола (СВ/НСВ) који се мења у броју и роду, нпр. *био сам (у)радио / била сам (у)радила*, *био си (у)радио / била си (у)радила / било си (у)радило*, *био је (у)радио / била је (у)радила / било је (у)радило*, *били смо (у)радили / биле смо (у)радиле*, *били сте (у)радили / биле сте (у)радиле / била сте (у)радила*, *били су (у)радили / биле су (у)радиле / била су (у)радила*, као и (б) од имперфекта глагола *бити* (са две варијанте – *бејах*, *бејаше* итд. и *бех*, *беше* итд.) и радног придева глагола који се мења у броју и роду, нпр. *бе(ја)х/бе(ја)ше/бе(ја)ше (у)радио/(у)радила/(у)радило*, *бе(ја)смо/бе(ја)сте/бе(ја)ху (у)радили/(у)радиле/(у)радила*. **Футур I** образује се од презента ненаглашеног помоћног глагола *хт(ј)ети* и инфинитива СВ/НСВ (или њему конкурентне композиције „*да +* презент СВ/НСВ"), с тим да се презент помоћног глагола налази или испред инфинитива, нпр. *ја ћу / ти ћеш / он (она, оно) ће*, *ми ћемо*, *ви ћете*, *они (оне, она) ће радити/урадити*, или иза њега – када се футурски облик изговара као једна сливена реч, због чега се и у писму овај, по својој творби, аналитички облик бележи као синтетички, нпр. *(у)радићу*, *(у)радићеш*, *(у)радиће*, *(у)радићемо*, *(у)радићете*, *(у)урадиће*, осим у неким модификацијама на западним штокавским просторима где се, уз употребу „крњег" инфинитива, и графички може чувати његова аналитичност, уп. *(у)радићу* и *(у)радит ћу*; у „конкурентском" футурском облику (са „*да +* презент") презент помоћног глагола може стајати само испред наведене композиције, нпр. *ја ћу да (у)радим*, *ти ћеш да (у)радиш*, *он ће да (у)уради*, *ми ћемо да (у)радимо*, *ви ћете да (у)радите*, *они ће да (у)раде*. **Футур II (футур егзактни)** образује се од презента СВ помоћног глагола *бити* и радног придева глагола који се мења у броју и роду, нпр. *будем/будеш/буде (у)радио/(у)радила/(у)радило*, *будемо/будете/буду* *(у)радили/(у)радиле/(у)радила*. Облици са израженом категоријом рода не употребљавају се у 1. л. јд. и мн. средњег рода. Поред индикативних облика посебна временска значења могу да изражавају и предикативно-атрибутивни глаголски облици – **партиципи** или глаголски придеви (нпр. *Књига је прочитана*; *На кревету је лежала отворена књига*; *Он се, уплашен претходним догађајима, вратио кући*) и **герунди** или глаголски прилози, како НСВ или садашњи (нпр. *Он иде/је ишао/ће ићи кући певајући*) тако и СВ или прошли (нпр. *Прочитавши мајчино писмо, решио је да одмах одговори на њега*). **В. г.**, посебно у свом релативном значењу, тесно је повезано и са категоријом таксиса – унутарњим временским (синтаксичким) односом између радњи, који се реализује као истовременост, превременост или послевременост у оквиру само *једног* временског плана (као у претходним примерима са глаголским прилозима). С обзиром на то да се значење времена може изразити не само глаголским облицима него и другим (лексичким и синтаксичким) средствима, у савременим лингвистичким испитивањима предлаже се граматички модел са функционално-семантичком категоријом темпоралности, у оквиру које се **в. г.** посматра као њено граматичко језгро.
ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „О синтаксичком индикативу и 'релативу'", *Simbolae grammaticae in honorem Ioannis Rozwadowski*, II, Cracoviae 1928; H. Reichenbach, *Еlements of Symbolic Logic*, New York 1947; М. Ивић, „Систем личних глаголских облика за обележавање времена у српскохрватском језику", *ГФФНС*, 1958, III; Н. С. Поспелов, „О двух рядах грамматических значений глагольных форм времени в современном русском языке", *Вопросы языкознания*, 1966, 2; М. Стевановић, *Функције и значења глаголских времена*, Бг 1967; А. В. Бондарко, *Теория функциональной грамматики: Теморальность. Модальность*, Ленинград 1990; Д. Војводић, „Опћа синтактичка значења видско-временских облика", *Радови Филозофског факултета у Задру*, 1990, 29; А. Белић, *О језичкој природи и језичком развитку*, 1–2, Бг 1998; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: проста реченица*, Бг – Н. Сад 2005.
Дојчил Војводић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕМЕНСКА РЕЧЕНИЦА
**ВРЕМЕНСКА** **РЕЧЕНИЦА**, врста зависне везничке реченице, у функцији временске одредбе основне реченице, с којом **в. р.** изграђује минималну двопредикатску сложену реченицу (Видећемо се *када се будем вратила с пута.*). Предикат основне реченице одређује се с обзиром на временску околност (смешта се у време или се одмерава у времену у односу на референтну тачку различиту од момента говора) зависном реченичном формом која се посредством везника укључује у њену структуру. За успостављање временског односа између два предиката (осим услова да две глаголске радње морају бити такве природе да могу бити доведене у одговарајући временски однос) битна су два основна граматичко-семантичка елемента: везник – *кад(а)*, *док1*, *пре него што*, *непосредно пре него што*, *пошто*, *након што*, *чим*, *како*, *тек што*, *само што*, *док2 (не)*, *док год*, *све док*, *докле~(2)~ (не)*, *докле год*, *од кад(а)*, *од времена кад(а)*, *откако*, *ретко кад(а)*, *понекад кад(а)*, *често кад(а)*, *кад год*, *увек кад(а)*, *сваки пут кад(а)*, *само кад(а)*, *тек кад(а)* (у старијем језику и/или дијалектима то су и везници: *док=чим*, *нетом*, *нетом што*, *истом*, *што*, *где*, *докле~(1)~*); и глаголски вид (тзв. аспекатска конфигурација) оба предиката, који се јавља у четири могуће комбинације: 1. оба предиката несвршеног вида: *Кад / Док возим*, не пијем; 2. реченични предикат несвршеног, а зависни свршеног вида: Стајао сам на аутобуској станици *кад је наишла*; 3. реченични предикат свршеног вида, а зависни несвршеног вида: *Кад смо се враћали из Немачке*, срели смо је на аеродрому; 4. оба предиката свршеног вида: *Кад је свануло*, попили смо и другу кафу. Поред тога, услов за успостављање временског односа између два предиката може бити и одговарајући глаголски облик, нпр. *Кад смо се вратили у град*, већ је свуда била објављена офанзива јесени; и лексичка јединица, нпр. *Кад су гости отишли*, ја сам већ увелико спавао. Појава одговарајућег везника и видска ситуација су условљене: семантички неодређени везник *кад(а)* дозвољава све видске комбинације, а семантички одређени везници (сви остали) захтевају одређене видске комбинације. Истоветност / неистоветност вршилаца радње два предиката у начелу се не поставља као услов. Испред појединих везника може се, факултативно, појавити одговарајући заменички прилог у својству кореферента **в. р.** : *онда / тад(а) / сад(а) / у време* када, *од онда / од времена* од када, *дотле* док. Сложена реченица са **в. р.** може бити смештена у све три временске сфере с обзиром на моменат говора као референтну тачку: садашњост, прошлост или будућност, при чему се као обавезни услов поставља то да оба предиката морају припадати истој временској сфери. Слагање глаголских облика подлеже ограничењима само у мањем броју случајева, и то у сфери садашњости и у сфери будућности. **В. р.** може реченични предикат: 1. смештати у време (темпорално га локализовати) или 2. одмеравати у времену (темпорално га квантификовати). У зависности од везника и од видске конфигурације, могуће је исказати следеће основне временске односе: 1. Временска идентификација *када?* – 1.1. локационог типа 1.1.1. симултаност **а.** линеарна **а.а.** потпуна: *Када* он *говори*, остали ћуте; *Док* *смо стајали* *на мосту*, мајка је имала неки чудан предосећај; или **а.б.** делимична: Стајао сам за баром *када* *је најављено* *обавештење управе аеродрома*; *Када* *се враћала* бродом у Смирну, умрла јој је на пречац ћерка; *Док* *је причао*, Ћамил се и сам дигао; **б.** пунктуална: Огрћем јој кабаницу *кад* *пође* *у шетњу* \[→ ...*на поласку* у шетњу\]; 1.2. локационо-оријентационог типа: 1.2.1. антериорност која прелази у симултаност: *Кад* *су* *гости* *отишли*, ја сам већ увелико спавао; 1.2.2. антериорност: *Кад* *смо се вратили* *у град*, већ је свуда била објављена офанзива јесени; и непосредна антериорност: Доручак је управо био завршен, *када је у трпезарију ушао крупан риђ монах*; 1.2.3. постериорност: *Кад* *сам* у зору *изишао* из куће, запањи ме свежина дивне шимширове шуме; и непосредна постериорност (имедијатност): *Кад* Шваба *виде* шта радимо ми, удари и он у копање; 1.3. оријентационог типа: 1.3.1. антериорност: *Још пре него што сам пошао на заказани разговор*, био сам одлучио да професору кажем све; и непосредна антериорност: Можете заштитити плодове тако што ћете поставити мрежу изнад лозе непосредно пре него што *ће сазрети*; 1.3.2. постериорност: Настављао је домаћин *пошто је први тањир већ био положен пред Атанасија Свилара*; *Након што су ових дана донете мере владе*, Републички завод за статистику дао је нову процену раста зарада за мај; и непосредна постериорност (имедијатност): Ми смо на Елизабетин наговор отишли кућама *чим је краљевски пар ушао у Универзитетски торањ*; *Тек што / само што сам стигла кући*, зазвонио је телефон; *Како ме угледа*, он ми приђе. 2. Временска квантификација – 2.1. временска квантификација у ужем смислу 2.1.1. линеарног типа лонгитудиналност (одмеравање дужине трајања) *Колико дуго?*: То лајање заправо никада није завршено и трајаће *док (год) на свету буде постојао један пас и један човек*; 2.1.2. пунктуално-линеарног типа **а.** ингресивност *од када?*: *Од када пијем тај лек*, добро се осећам; Од тренутка када *падне први снег па до почетка пролећа*, све здравствене установе имају пуне руке посла са преломима и уганућима; Ту је море *откако је света*; **б.** терминативност *до када / докле?*: Суд се поклопи, дода се мало воде и крчка се *док вода не испари*; Овај раствор мешати *докле не добијемо густу масу*; 2.2. временска фреквенција *колико често?* **а.** повременост: Одем на базен *понекад кад имам више слободног времена*; **б.** регуларност: Сврати да их посети *кад год може*; *Сваки пут кад / увек кад је било гласање о поверењу влади*, гласао сам против; *Кад би јахао кроз пространства поред Дунава*, осећао би над собом стари сунчани бездан; 2.3. брзина *колико брзо?*: *Док си тренуо*, нестаде га. Поједини типови временског значења исказани **в. р.** с одговарајућим везником могу бити комбиновани и с неким другим категоријалним значењем: ексцептивна симултаност: Квесић са жељом да буде угодан свакоме, неугодан \[је\] *само кад је у питању интерес партије*; ексцептивна постериорност: Људи су спремни да изврше изузетан чин *само кад надрасту своју присебност*; кондиционална постериорност: Пришао је тихо, чуо сам га *тек кад је зашкрипао пијесак под ногама*. Посебни типови сложених реченица са **в. р.** јесу и: Прошло је 15 дана *од када / откако / како је донет нови закон*; *Како су му ђаци гинули*, тако им је имена исписивао на табли; *Како је време пролазило*, тако је увиђао своју грешку. Место **в. р.** у односу на основну реченицу у начелу је слободно: **в. р.** се може налазити у постпозицији: Јавићу ти се *чим стигнем кући*; препозицији: *Чим стигнем кући*, јавићу ти се; и интерпозицији: За Исаију се прича да је, *кад је постао патријарх*, имао преко 70 година.
ЛИТЕРАТУРА: И. Антонић, *Временска реченица*, Ср. Карловци – Н. Сад 2001.
Ивана Антонић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕНЧЕВИЋИ
**ВРЕНЧЕВИЋИ** (Френчевићи/Френкоглу), крушевачки бегови који су извршили отмицу српских девојака Миљкане и Марије Гојковић из села Мозгова новембра 1832. Браћа су убрзо ухапшена, а девојке враћене родитељима. Случај је изазвао буну у крушевачкој нахији, што је кнез Милош Обреновић искористио за подстрекавање буна и у другим деловима источне Србије и присаједињење свих шест тзв. отргнутих нахија Србији 1833 – крајинске, црноречке, параћинске, крушевачке, старовлашке и подринске.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, III, Бг 1912; Р. Љушић, *Кнежевина Србија (1830−1839)*, Бг 1986; М. Маринковић, *Турска канцеларија кнеза Милоша Обреновића (1815−1839)*, Бг 1999.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕОЦИ
**ВРЕОЦИ**, несеље у Шумадији, у Колубари, на деснoј страни долине реке Пештан (десна притока реке Колубаре, слив Саве). Западно од насеља, у долини реке су магистрални пут Београд–Чачак и железничка пруга Београд–Бар. Општинско средиште Лазаревац је 9 км јужно од села. Насеље је издужено по долинској страни и локалном путу, дуж којег је формирана главна улица. Ка источној периферији густина градње је све мања и оно добија карактер дисперзивности. Први помен **В.** је из 1528. Староседеоци су досељени из Македоније, Босне, Херцеговине, Метохије, Црне Горе, Тополе, са Пештера и Златибора. Ово је и раније било велико село, а развитком рудника број становника је порастао од 2.447 лица 1948. до 3.210 лица 2002. Према резултатима пописа из 2011. у селу живи 2.559 лица (96,7% Срба). Највише активног становништва радило је у рударству (44,2%) и индустрији (16,6%), док је у пољопривреди радило 8,7%. У **В.** су православна црква, основна школа са два издвојена дела у којима су само нижи разреди, дом културе, дом здравља и пошта. Крај села је рудник угља Вреоци.
Србољуб Ђ. Стаменковић
Црква брвнара у **В.** посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Први храм подигнут је по предању у XVI в. на месту званом Милетића кључ, на обали реке Колубаре. Турци су га спалили, па су житељи подигли нову цркву, у шуми код Церова потока. Пошто су Турци и њу спалили 1813, мештани су 1817. подигли трећу цркву брвнару нешто северније од претходне, где се и данас налази. Храм има издужену основу и по својим димензијама припада средњој величини цркава брвнара, са источним и западним крајем завршеним петоугаоно. Грађевина је сачувала своја три основна дела – трем, наос и олтар. Некада је имала и припрату с хором над њом. Кров је покривен црепом, али је задржао стрмину из времена када је био прекривен шиндром. У конструкцији зидова примењен је систем дрвених стубаца између којих су низане талпе. Храм је опремљен дрвеним намештајем из времена градње, а својом особеном декорацијом издваја се камени амвон у поду са урезаним приложничким записом дародавца Милије Лазаревића из 1845. Иконостас је 1817–1820. осликао зограф Константин, сликар који је у овом периоду радио већи број олтарских преграда за цркве брвнаре у Србији. У цркви се чувају и иконе Јеремије Поповића из 1840–1842. Поред цркве брвнаре 1875. подигнута је нова црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, уз велику помоћ донатора Живка Давидовића. Иницијатива за њену градњу постојала је још 1839, али је због спора око места подизања грађење започето тек 1872. У овој цркви налазе се вредне старе књиге, крстови и четворојеванђеље које је под заштитом државе. Иконостас је радио Лазар Крџалић, а живопис олтара Владимир Карановић.
Ана Костић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „Старе цркве брвнаре у Србији", *Музеји*, 1951, VI; „Цркве-брвнаре у околини Београда", *ГМГБ*, 1958, V; „Разноврсни облици и вредности уметничког изражавања код цркава брвнара у Србији", *Саопштења*, 1961, IV; *Цркве брвнаре у Србији*, Бг 1962; Б. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕС
**ВРЕС**, вријес, црњуша (*Еrica herbacea*), вечнозелени ниски жбун из породице Еricaceae. Једини је представник овог рода у Србији. Стабла су полегла или устајућа, покривена ситним игличастим затупастим зеленим и према наличју уздужно савијеним листовима. Цваст je гроздаста, вршна, са много цветова. Цветови висећи, црвенкасто-ружичасти, четворомерни, према врху сужени. Прашници дужи од крунице. Распрострањена је на планинама од Алпа до средњег дела Балканског полуострва. Честа врста у боровим шумама на серпентинитима, ређе на кречњацима западне и централне Србије. Образује шумске заједнице са белим и црним бором типа *Еrico-Pinetum*. У рано пролеће, од краја фебруара до почетка априла у време цветања даје посебан изглед овим шумама. Медоносна врста. Род *Еrica* иначе обухвата око 850 врста жбунова од којих је 660 ендемично за Капску област, док остале врсте насељавају источну Африку, Мадагаскар и Медитеран. У Европи, посебно у западном Медитерану и атлантској Европи постоји 17 врста. У приморју Балканског полуострва живе три врсте: дрвенасти **в.** (*Е. arborea*) је жбун висок и до 7 м, чест је елемент макије и својим белоцветним цвастима даје посебан изглед вечнозеленој вегетацији у фебруару-марту. Остале две врсте ниски до 1 м високи жбунићи: многоцветни **в.** (*Еrica multiflora*) и пршљенасти **в.** (*Е. verticillata*). Одликују се раскошним ружичастим цвастима које се појављују крајем септембра и у октобру.
ЛИТЕРАТУРА: D. А. Webb, Е. М. Rix, „*Еrica* L.", у: T. G. Tutin (ур.), *Flora Еuropaea* 3, Cambridge 1972; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 1985.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕСАК
**ВРЕСАК**, вријесак, вришт, вриштина (*Calluna vulgaris*), густ зимзелен жбун, висок 30–60 цм, полеглих или устајућих разгранатих стабљика. Листови врло ситни, 1–2 мм, тупи, пљоснати, наспрамни, црепасто покривају изданак. Цветови ситни, ружичасти у густим гроздастим цвастима дугим до 20 цм. Цвета током јула и августа. Ентомофилна и медоносна врста. Распрострањен је у целој Европи, посебно у њеном западном делу допирући на исток до западног Сибира и Урала. Интродукована и задивљала у приморским областима источне Северне Америке и Новог Зеланда. У западном делу Европе, у условима океанске климе образује заједно са врстама рода *Еrica* карактеристичне жбунасте формације – атлантске вриштине. На Балканском полуострву, посебно у западном делу, расте по ободима и прогалама китњакових шума брдског региона на киселим, испраним и сиромашним земљиштима типа псеудоглеја. У Србији је редак и забележен на филитима код Сакара и рудника Зајача у Подрињу, у оквиру шуме сладуна и **в.** *Farnetto-Callunetum* која прeдставља деградациони стадијум шуме сладуна и цера са руњикама *Hieracio-Quercetum farnetto-cerris.* Законом је запштићена врста у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Сарић (ур.), *Вегетација Србије II/1: Шумске* з*аједнице*, Бг 1997; Б. Јовановић, *Дендрологија,* Бг 2007.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕТА, Атанасије
**ВРЕТА, Атанасије**, трговац (Македонија, друга половина ХVIII в. – Панчево, после 1814). Пореклом из Македоније, цинцарска породица **В.** селила се у Аустрију, Земун и Турску, да би се коначно настанила у Панчеву. Ту је **В.** с краја ХVIII и почетком ХIХ в. развио успешан трговачки посао и стекао знатну имовину. Оженио се рођаком Доситеја Обрадовића, који га спомиње у својим делима. Био је главни закупац риболова на Дунаву код Панчева и држао монопол над трговином рибом, изнад свега на земунском тржишту, што је навело Панчевце да против њега поведу спор (1796). Држави је закупнину плаћао нередовно, па је једном приликом стога на његову кућу стављена интабулација. Непосредно пре Првог српског устанка закупио је и право на риболов на Дунаву код Опова. Трговао је с устаницима у Србији, продајући им житарице, храну и, вероватно, друге производе. Ради трговине и убирања дугова више пута путовао у Србију.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Обрадовић, *Сабрана дела*, III, Бг 1961; С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време Првог српског устанка*, Н. Сад 1974.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕТАНИЈСКА ЕПАРХИЈА → МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА
ВРЕТАНИЈСКА ЕПАРХИЈА → МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА
# ВРЕТЕНАР
**ВРЕТЕНАР**, слатководна риба из породице гргеча (Percidae). Постоји велики (Zingel zingel) и мали в. (Zingel streber). Просечна дужина в. износи 15–30 цм, максимална 48 цм, а достиже тежину од 1,2 кг. Распрострањен је у Дунаву, Дњестру и њиховим притокама. У Србији живи у свим већим рекама Дунавског слива. Тело је издужено и вретенасто (отуд и име), жутосмеђе боје, са тамним широким неправилним попречним пругама и пегама на леђима и боковима. На образима нема крљушти. Живи у главном току великих река, у брзотекућој води. Храни се воденим бескичмењацима и ситним рибама. Полну зрелост достиже са три године. Мрести се на каменитој и шљунковитој подлози када женка полаже око 5.000 јаја. Такође, у Дунаву и Дњестру и њиховим притокама живи сродни мали в. чија просечна дужина износи 12–15 цм, а максимална 22 цм. Тело је издужено и вретенасто, сличне обојености као велики в. али на образима има неколико низова крљушти. Живи у рекама и рукавцима са јаким струјањем воде. Обе врсте су активне ноћу. Мресте се од марта до маја у брзотекућој води. Ретке су врсте и стога немају риболовни значај.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кottelat, Ј. Freyhof, Handbook of Еuropean Freshwater Fishes, Cornol 2007.
Јасмина Крпо Ћетковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕТЕНО
**ВРЕТЕНО**, део прибора за предење начињен од дрвета, у облику штапа нешто дебљег на средини, дужине до 50 цм. Доњи крај је обично мало задебљан да би био масивнији, или су стављани „пршљенови" (мали котурови од глине, камена или кости, с рупом на средини) који су имали функцију замајца, да би упредена нит била уједначена. У народној религији су за **в.** везане извесне представе и табуи који произилазе из његовог изгледа и начина употребе. Како је предење женски посао, мушкарци су избегавали додир с **в.** да им се не би рађала женска деца. Деца нису смела да додирују **в.** пошто оно током предења „расте" у ширину, па се веровало да деца неће порасти. Био је обичај да се на Бадњи дан крију сва **в.** да жетеоци на лето не би боли руке, а скривена **в.** су морала да буду с пређом на себи да би наредна година била плодна. Да би се открили ђаволи, требало је окренути **в.** наопако. После порођаја на вериге је стављано **в.** с главицом белог лука да вештице не би напале новорођенче.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија – Енциклопедијски речник*, Бг 2001; Б. Владић Крстић, „Текстилна радиност Срба у XIX и XX веку", *Народна култура Срба у XIX и XX веку*, Бг 2004.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЕТЕНО → МЕРЕ
**ВРЕТЕНО → МЕРЕ**
# ВРЕЋА → МЕРЕ
**ВРЕЋА → МЕРЕ**
# ВРЕЋИЦА, Синиша
**ВРЕЋИЦА, Синиша**, математичар, универзитетски професор (Генералски Стол, Хрватска, 2. VI 1954). Дипломирао је као студент генерације 1977. на Одсеку за математику, механику и астрономију (Природно-математички факултет, Универзитет у Београду). Магистрирао је 1981. из области теорије конвексности на ПМФ у Београду, где је 1984. одбранио и докторску дисертацију о хиперпросторима вишег ранга. За редовног професора Математичког факултета у Београду изабран је 2003. Руководилац је Катедре за топологију. Академску 1984/85. годину проводи на усавршавању на Вашингтонском универзитету у Сијетлу (САД). Међу дужим студијским путовањима и гостовањима издвајају се двомесечни боравак (1991) на Митаг Лефлер институту Шведске краљевске академије (Стокхолм, 2006) на Мathematical Sciences Research Institute (МSRI) на Универзитету у Берклију (САД). Добитник је (заједно са Р. Живаљевићем) Октобарске награде града Београда за науку (1995) за решење Обојеног Тверберговог проблема. Аутор је два универзитетска уџбеника (из топологије и конвексне анализе). Вишегодишњи је руководилац пројеката који координирају истраживања везана за примене тополошких метода у комбинаторици и дискретној геометрији. Један је од оснивача и руководилаца ГТА (касније ЦГТА), семинара који у оквиру Математичког факултета у Београду и Математичког института САНУ континуирано ради од 1985, акцентујући мултидисциплинарност и интеракције између комбинаторике, геометрије, топологије и алгебре. Његов научни рад карактерише примена нетривијалних тополошких метода (теорија карактеристичних кохомолошких класа, еквиваријантна теорија опструкција) на проблеме комбинаторике и дискретне и рачунарске геометрије. Илустративан пример је *Теорема о централној трансверзали* која уопштава класичне резултате о центру мере (Р. Радо) и дељењу мера хиперравнима (Ham sandwich theorem, С. Улам). Вероватно најзначајнији и најцитиранији су резултати везани за решавање Обојеног Тверберговог проблема. Овај резултат, одмах препознат као „један од врхунских резултата у дискретној геометрији и тополошкој комбинаторици" (Г. Калаи), имао је за последицу решење више значајних проблема дискретне и рачунарске геометрије, које су поставили и решавали Н. Алон, И. Барањи, З. Фиреди, Д. Клеитмен, Л. Ловас и други. Самостално или у сарадњи са Р. Живаљевићем развио је нове тополошке методе за анализу проблема партиција мера и увео нове геометријске објекте у комбинаторику. Међу њима истичу се тзв. *шаховски симплицијални комплекси*, који су се оригинално појавили као комплекси инјективних функција у оквиру решења Обојеног Тверберговог проблема, а који су нашли примену на проблеме анализе симетричних аналогона цикличних и Хохшилдових хомологија. Коаутор је познате *Tverberg-Vrećica* хипотезе, која у оквиру једног тврђења велике генералности обухвата и генералише велик број резултата из дискретне геометрије.
ДЕЛА: и Р. Живаљевић, „The colored Tverberg's problem and complexes of injective functions", *Journal of Combinatorial Theory*, Ser. А, 1992, 61; коаутор, „Chessboard complexes and matching complexes", *Journal of the London Mathematical Society*, 1994, 49; „Topology and combinatorics of partitions of masses by hyperplanes", *Advances in Mathematics*, 2006, 207; и G. Simony, G. Tardos, „Local chromatic number and distinguishing the strength of topological obstructions", *Trans. Amer. Math. Soc*, 2009, 361; и Р. Живаљевић, „Fulton-МacPherson compactification, cyclohedra, and the polygonal pegs problem", *Israel J. Math.*, 2011, 184, 1.
Раде Живаљевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЖИНА, Милован
**ВРЖИНА, Милован**, песник, сатиричар, новинар (Сарајево, 7. VII 1951). Студирао књижевност на Филолошком факултету, дипломирао на ДИФ-у. Дугогодишњи уредник хумористичког листа *Јеж*, па *Ошишаног јежа*, припадник Јежевог круга сатиричара. Афоризме, сатиричне стихове и хумористичке приче објављује од 70-их година у *Студенту*, *Јежу*, *Страдији*, *Политици*. Његова сатира је у почетку рационално друштвена, езоповска (*Обрађивање отаџбине*, Бг 1989), онда, радикализујући критичност, тежиште преноси на обеспућени народни живот и историју (*Успомене из бољег сутра*, Бг 1994), да би се потом, у саркастичној форми изреке (афоризма) сва устремила на ругло политике и неспособне политичаре (*Графити на шпанском зиду*, Бг 2005). Одређујуће особине његовог стваралаштва су: језгровит израз који непрестано продубљују и шире литерарне инвективе (*Дознање*, Бг 1975), историјске алузије (*Уклета кућа*, Бг 1977), црнохуморни језичко-метафорички сплетови (*Суви жиг*, Бг 1996). По њима, као и по вредности опште афористичке поетике коју негује, **В.** се издваја као самосвојан српски сатирични писац из последњих деценија XX и првих година новог века. Заступљен је у многим српским и страним антологијама модерног српског сатиричног афоризма. Приредио је лексикон *Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури* (Бг 1998).
Маја Стојковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЗИНО КОЛО
**ВРЗИНО КОЛО**, веровање да на одређеним местима у природи демони играју коло. Назив је вероватно изведен од старословенског деформативног назива за Белзебуба, па би **в. к.** значило Белзебубово коло, односно Вражје коло. Термин Врза или Врга се етимолошки повезује и с Вергилијем, који је у средњем веку важио за чаробњака. У народној религији **в. к.** је у вези с демонима, пре свега с вилама, вештицама и алама. Веровало се да виле воле да играју у колу и да човек не сме да види и прихвати ту игру. Уколико уђе у коло, не може из њега да изађе, те мора да игра до изнемоглости. Место на којем виле играју коло такође се зове **в. к.** и на њему је трава увек угажена или особито бујна. Веровало се и да але, када се ухвате у **в. к.**, униште сву летину на месту где су играле. За гумно се веровало да на њему демони играју коло па је и оно понегде називано **в. к**. **В. к.** играју и људи као нарочито средство комуникације с демонима, покојницима и уопште с хтонским светом. Игра се до изнемоглости, што је доводило до падања у транс како би се комуницирало с оностраним. У источној Србији људи су играли **в. к.** да би из села истерали змаја кад је велика суша. Из старих веровања о демонском игрању у колу данас је изведена изрека „врзино коло" за ситуацију коју је тешко или немогуће разрешити.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Вештица и вила у нашем народном веровању и предању*, Бг 1953; П. Скок, *Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика*, Зг 1973; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЗИНО КОЛО
**ВРЗИНО КОЛО**, лист за сатиру и књижевност који је излазио у Београду 7. XII 1872 – 29. VI 1873 (бр. 18). Најављено да излази четири пута мјесечно. Уређује, издаје и одговара Петар Ј. Периновић. Стварни уредник и главни сарадник био је Милован Глишић. Лист је настао осамостаљењем истоимене рубрике у *Враголану*, с циљем да претреса и износи „све мане и недостатке" на пољу приватног и јавног живота, потврђујући припадност покрету С. Марковића. Ликовни прилози и стилизације заглавља указују на класну оријентацију (борба сељака против господе). У тобожњим писмима из далеких земаља подругљиво се описују прилике из српских паланки и села, подсјећајући на Домановићеву каснију *Страдију*. Прилози су анонимни или потписани псеудонимима, а несумњиво их је највећим дијелом написао М. Глишић. Најчешћи су поступци пародирања функционалних стилова, грубе фолклорне слике, политичке алузије, хумористичко-сатиричне обраде актуелних тема у облицима разговора, басана и сличних кратких прозних форми (развијеније анегдоте, приче или портрети), интонираних редовно из перспективе човјека са села. Као типичан облик сатиричне прозе појављује се оквир са сном, или „далекоисточни мотиви" (тобожњи дописи из Јапана, Кине). Такође се објављују позоришне критике и осврти на прилике у пјесништву, у духу основних идеја С. Марковића. У разноликим рубрикама налази се тематски, стилски, па и морфолошки предзнак Домановићеве сатире: оквири сна, мотив стране земље, ироничне и саркастичне перспективе домаће средине, честа алегоризација и чврста веза са свакодневним говором и функционалним стиловима.
ЛИТЕРАТУРА: А. Раденић, *Социјалистички листови и часописи у Србији 1871–1918*, Бг 1977; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЛА
**ВРЛА**, десна притока Јужне Мораве, у југоисточној Србији, дугачка 27 км. Извире на локалитету Виље коло, на падини планине Варденик, јужно од Власинског језера. Захвата слив површине 213 км2. Главне притоке су Којина река и Мусуричка река. Планински део реке је клисураст. Низводно од Сурдулице, кроз коју протиче, тече широком долинском равницом и често помера своје корито. Код Владичиног Хана, непосредно пре ушћа, пробија се кроз теснац изграђен од кристаластих шкриљаца. У долини **В.** изграђене су три хидроелектране сложеног система „Врла", који се напаја водом Власинског језера. Четврта хидроелектрана је у долини Јужне Мораве. Просечан природни протицај **В.** код Владичиног Хана је 2,1 м3/с, али се он увећава до 12 м3/с, водом Власинског језера.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Гавриловић, Д. Дукић, *Реке Србије*, Бг 2002.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЛИКА
**ВРЛИКА**, град у Хрватској, у Сплитско-далматинској жупанији, на југоисточној подгорини планине Козјак. Смештен је на западном ободу малог Врличког поља, а источно, односно југоисточно су река Цетина и Перућко вештачко језеро. Ту се укрштају магистрални пут Книн–Сињ–Сплит са локалним путем Дрниш–**В**. Книн је удаљен 30 км према северозападу, а Сплит 68 км према југоистоку. Ту је 1406. изграђена тврђава Прозор за одбрану од Турака. У време млетачке владавине ово је био административни и трговачки центар Горње Цетине. Године 1910. општина **В.** имала је 14.268 становника (51,9% православних и 48% римо-католика). До 1961. био је центар општине која је 1948. имала 3.465 становника, од којих су 78,2% били Хрвати а 21,8% Срби. Године 2001. било је 2.705 становника (91,9 % Хрвата и 4,1 % Срба), а 2011. 2.159 становника. Насеље је на око 400 м компактно и са мрежастим распоредом улица. Српска православна црква Св. Оца Николаја изграђена је 1618. Католичка жупна црква Госпе од ружарија изграђена је 1876–1878.
Мирко Грчић
Црква Св. Николе подигнута је 1618. као велики градски храм с полукружном апсидом на истоку и накнадно призиданим високим звоником на западу (1801), чији је ктитор био проигуман манастира Драговића Викентије Стоисављевић. И црква и звоник-кампанил зидани су лепо тесаним каменим квадерима. Садашњи иконостас је нов, с појединим иконама из средине XIX в. Према писаним изворима и архивалијама, иконе за ову цркву сликали су Спиридон Алексијевић и Николаос Аспиотис с Крфа. Парохијски дом, солидно изведена и декорисана грађевина, потиче из друге половине XIX в.
Бранко Чоловић
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; М. Савић, Сликарство у српским црквама сјеверне Далмације од краја ХIV до почетка ХХ вијека\*, Бг 2000; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЛИЋ, Субота
**ВРЛИЋ, Субота**, војвода, палатин (? – ?, после 1529). Истакнута личност у покрету Срба у Угарској предвођених Јованом Ненадом (1526–1527). Прогласивши се за цара, Јован Ненад је **В.** именовао за свог ризничара и палатина. Палатин је у средњовековној Угарској био највиша дворска функција, а њени носиоци су замењивали краља у командовању војском и вршењу судске власти. **В.** је управљао „царевим" двором, који се налазио у Суботици, док је у пролеће 1527. није поново освојио њен власник, угарски великаш Валентин Терек. Након убиства Јована Ненада 26. VII 1527. његов покрет се распао, а **В.** је са делом Јованових војника прешао у службу Османлија. Према једном извештају из 1529, **В.** је од Турака примао плату од 17.000 акчи (340 угарских форинти), и богато одевен и окићен сребром обилазио је погранична места. Његова каснија судбина није позната.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, *Срби у* *Војводини I*, Н. Сад 1957; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Ђ. Сремац, *Посланица о пропасти Угарског краљевства*, Бг 1987.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРМ
**ВРМ**, раносредњовековни град и жупа која се простирала око реке Сушице, леве притоке Требишњице. У Х в. под овим именом јавља се каo *насељени град* у делу Константина VII Порфирогенита. Он је био центар управе, касније се више не спомиње. Наследио га је Клобук, а зараван на улазу у овај град се зове Врмац. Жупа **В.** се први пут помиње у *Летопису попа Дукљанина*, као једна од жупа земље Травуније. У дубровачкој грађи први пут се помиње 1280. Следећи помен **В.** је из 1319. У време обласних господара **В.** је припао Николи Алтомановићу, а Клобуком је у његово име управљала породица Зорка. Они су 1373. одбили да га пусте у град. У XV в., у време ратова Косача и Павловића око Дубровника и **В.** је био поприште сукоба, посебно град Клобук који је био центар жупе у развијеном средњем веку. Од 1395. господар жупе и Клобука је Павле Раденовић. У време борби Сандаља Хранића са Павловићима његов човек у **В.** био је Бокчин Корјенић. Ова жупа је касније добила име Корјенић. Тек након смрти Радосава Павловића (1441) Стефан Вукчић Косача је заузео град и жупу. У више наврата Дубровчани су у XV в. тражили од Порте да им уступи **В**. Жупа и град Клобук су остали у рукама херцега Стефана до његове смрти (1466). После тога су често мењали господаре, а **В.** је први пут пописан као турски 1475/77.
ИЗВОР: Ф. Шишић, *Летопис попа Дукљанина*, Бг 1928.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, *Херцеговина*, Бг 1909; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем вијеку*, Бг 1998; С. Ћирковић, „‚Насељени градови' Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација", *ЗРВИ*, 1998, 379.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРМЏА
**ВРМЏА**, село на северној периферији Сокобањске котлине, на контакту јужне, стрме стране планине Ртањ, са планинском подгорином. Са општинским центром Сокобањом повезано је локалним путем дугим 11 км. Насеље је на крају уског, планинског дела долине Врмџарске реке (десна притока Моравице, слив Јужне Мораве) на 390 до 600 м н.в. Oсим компактног дела села постоји и неколико издвојених махала. У историјским изворима **В.** се помиње од 1455. Староседелачко становништво је пореклом са Косова, из Кривог Вира, околине Сврљига и из околних насеља. Током друге половине XX в. дошло је до нагле депопулације. Године 1948. село је имало 1.593 становника, 2002. 606, а 2011. 497 (97,4% Срба). У пољопривреди је радило 81,3% активног становништва. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користи и суседно село Трговиште и здравствена станица.
Србољуб Ђ. Стаменковић
На кречњачкој стени изнад Сокобање констатовани су остаци римског и рановизантијског утврђења. Ово утврђење, зидано од ломљеног камена везаног кречним малтером, на неким местима има бедеме очуване и до 2 м висине. Кастел у **В.** бранио је важан пут, који је спајао долину Белог Тимока и археометалуршки центар у Равни (*Timacum Мinus*) са рудном облашћу Црне Реке и римским рударско-металуршким центрима у Лукову, Валакоњу, Савинцу, Подгорцу и Оснићу.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, *Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века*, II, Бг 1985; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2001; S. Petković, „The Traces of Roman Мetallurgy in Еastern Serbia", *Јournal of Мining and Мetallurgy*, B, 2009, 45, 2.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРНАВОКОЛО
**ВРНАВОКОЛО**, село на Косову и Метохији, у Биначу (Горња Морава), смештено на северозападним падинама прешевске Црне Горе. Село је дисперзивног типа, изграђено на коси између долина Врнавачког и Колишког потока, на 700–800 м н.в., око 12 км источно од општинског средишта Витине. Преци садашњег хрватског становништва, пореклом из Босне, досељени су крајем XVII в. преко миграционих станица у околним селима (Шурлане и Дунаво)*.* Почетком XX в. насељавају се и Албанци католичке вере. Један део становништва хрватске националности почетком 90-их година XX в. својевољно се иселио у Републику Хрватску. Године 1991. било је 885 становника, од којих 97,7% Хрвата, а почетком 1999. у селу је било 20 насељених кућа и 120 житеља. Католичка црква посвећена Св. Фрањи изграђена је 1980. У селу се налази шесторазредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРНЕЗ
**ВРНЕЗ**, село у југоисточном делу Бинача (Горња Морава), на северозападним падинама прешевске Црне Горе. Смештено је на десној страни долине Врнешке реке (слив Биначке Мораве), 13 км југоисточно од општинског средишта Витине. Дисперзивног је типа, изграђено на висини 750–865 м. Основано је почетком XVII в., када се насељавају Хрвати пореклом из Босне, досељени преко миграционих станица у селима Рујинце код Куманова, Пидић и Шашаре, у околини Гњилана. Албанци католичке вере досељавају се почетком XX в. из гњиланског села Станчића. Према процени Завода за статистику Србије 1991. било је 835 становника, од којих 95,8% католичке вере. Средином јуна 1999. Срби и Хрвати иселили су се под притиском Албанаца.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЊАЧКА БАЊА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vrnjacka-banja-karta.jpg)ВРЊАЧКА БАЊА**, насеље у западном Поморављу, на северном подножју планине Гоч у дoлинама Бањске реке (десна притока Западне Мораве) и њене притоке Липовачке реке. Северно од насеља су железничка пруга и магистрални пут Краљево (25 км) – Крушевац (36 км), од којег се овде одваја споредни пут ка југу, ка долини Расине. Насеље је у уским долинама две реке, које су му одредиле основне морфолошке карактеристике. Основа је радијална. **В. Б.** је средиште општине површине 239 км2 са 14 насеља у којима је 2011. живело 27.332 становника (први резултати пописа). **В. Б.** је до краја XVIII в. била заселак села Врњци, које је 2 км северније и од тада се, упоредо са развитком бањских функција, формира као самостално насеље. Упоредо са тим повећава се и популација. Године 1921. село је имало 2.013, 1948. 2.355, 2002. 9.877, а 2011. 10.065 становника (96,3% Срба). Највише активног становништва запослено је у индустрији (24,4%), трговини и услужном занатству (15,2%), туризму и угоститељству (11,8%) и здравству (10,8%). Централни део насеља заузимају парк, бањски и туристички објекти, док стамбени делови насеља имају периферне положаје. Ту су православна црква, сва општинска надлештва, основна школа, две средње школе, дом ученика, раднички универзитет, Факултет за хотелијерство, културни центар и остали градски садржаји.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В. Б.** је откривено римско бањско купатило (*thermae*), које први помиње аустроугарски путописац и научник Феликс Каниц у свом делу *Römische Studien in Кönigreich Serbien* (Wien 1892). Каниц је видео римске терме и каструм у селу Грачацу, али приликом уређења савремене бање током XIX в. на овом месту нису констатовани археолошки налази. Међутим, 1924. приликом каптаже топлих извора испод улаза у старо бањско купатило, ископани су остаци римских терми. На локалитету „Римски извор", на дубини од 2,4 м откривена је вертикално исклесана стена с отвором у виду бунара, из којег је истицала топла минерална вода, као и остаци правоугаоног базена за купање (4,50 х 2,40 м). У отвору у стени откривено је 200 римских новчића из царског периода, кованих од I до краја IV в. н.е (од Октавијана Августа до Валентинијана). Такође, у базену су пронађени римски бронзани прстен и кључ, као и 60 бронзаних монета.
Софија Петковић
**В. Б.** је најпосећенији балнеолошки, здравствено-лечилишни, рекреациони и туристички центар Србије и Балканског полуострва. Трагови материјалне културе (метални новац, каптирани извор), указују да је лековита вода коришћена за време владавине Римљана западним Поморављем. Извор Фонс романус један је од симбола бање и њен знак распознавања на туристичком тржишту. После првих хемијских анализа воде које је 1835. обавио рударски стручњак из Рура барон Сигисмунд Аугуст Волфганг Хердер, 1856. лекар Емерих Линденмајер је констатовао да је вода погодна за пијење и купање, да заслужује пажњу и да изворе због тога треба уредити. Придружује му се лекар и природњак Јосиф Панчић, који својим пријатељима саветује одлазак на лечење у Врњце и лековитост врњачке воде упоређује са водом бање Кренхен у Немачкој. Барон Хердер воду **В. Б.** упоређује са водом познате бање Карлове Вари у Чешкој. Линденмајер ју је научном свету представио у књизи *Опис минералних вода у Србији* која је штампана 1856. Исте године свештеник Јефтимије Хаџи Поповић, каптирао је топли минерални извор. Прву зграду и базен за терапијско купање саградио је 1860. Павле Мутавџић, срески капетан из Крушевца.
Године 1868. формирано је „Основателно фундаторско друштво лековите кисело-вруће воде у Врњцима" и почео организован развој бањског туризма. Првом бањском сезоном сматра се она из 1869, када су овде ординирала три лекара и боравила 583 госта укупно 16.140 дана. Данас се у **В. Б.** за терапију користи вода неколико извора (Топли, Снежник, Слатина, Језеро, Бели, Врњачко врело), који припадају шумадијском типу, хипотермалним и хомотермалним водама, погодним за терапију пијењем, орошавањем, испирањем и купањем. Вода артеских бушотина се флашира. Вода „Врњци" је више пута награђивана за квалитет.
Медицинска служба **В. Б.** у надлежности је Завода за превенцију, лечење и рехабилитацију органа за варење и шећерне болести. Ова здравствена установа има 420 запослених, међу којима је 40 лекара различитих специјалности, посебно из домена балнеологије. Завод има амбуланту, гинеколошко-терапијску амбуланту, термоминерално купатило са 50 када, користи воду извора Снежник, Језеро и Слатина, одсек за дијагностику, специјализовану дијагностичку службу, рентгенолошко одељење, физикалну дијагностику са кабинетом за кардио-васкуларна испитивања, кабинет за ултразвучну дијагностику, кабинет за рефлексотерапију, биохемијску лабораторију, центар за физикалну терапију с одељењима за хидротерапију, електротерапију, кинезитерапију, радну терапију и друге медицинске процедуре. Располаже са 900 лежаја у сопственим објектима. Најбољи резултати постижу се код лечења хроничног запаљења слузокоже желуца, спуштеног желуца, обољења црева, жучне кесе, јетре, панкреаса, дијабетеса, гихта, бубрега, мокраћних путева, хроничног катара и др. Редовно се организују следећи медицински програми: Линеа (лечење гојазности), Брза дијагностика (петодневна провера здравственог стања посетилаца), Школа за дијабетес (едукација оболелих од дијабетеса и чланова њихове породице) и Клиника суботом (гостовање еминентних лекара из других медицинских установа). За потребе посетилаца постоје бројни смештајни и угоститељски капацитети са 15.000 лежаја. Садржај туристичког боравка обогаћује се бројним манифестацијама познатим под заједничким називом Врњачко културно лето, односно сто приредби за сто летњих дана. Појединих година овде је регистровано до 160.000 туриста и више од 1.500.000 ноћења.
Стеван Станковић
**В. Б.** припада Шумадијско-копаоничкој геоструктурној јединици у централној Србији за коју су везане бројне појаве минералних вода. У геолошкој грађи јављају се разноврсне формације. Доминирају метаморфисани палеозојски шкриљци, а главни носиоци минералних вода су мермери и серпентинити, често хидротермално веома измењени. Према северу и долини Западне Мораве преко њих леже неогени седименти. Воде се користе са природних извора и из бушених бунара. Главна изворишта су топли извор – Римски извор или Купатило (36оС), са којег се вода користи за пиће и у топлим кадама за рехабилитацију. Извори хладних, угљокиселих вода (9–17оС) су Снежник, Слатина и Језеро. Део вода се флашира за продају на тржишту (минерална вода „Врњци"). По хемијском саставу воде топлих и хладних извора су хидрокарбонатно-алкалне, са високим садржајем угљен-диоксида. Циркулација гаса који засићује минералне воде одвија се дуж дубоких раседа. Минерализација воде се креће од 1,3 до 3,4 г/л. У циљу добијања већих количина вода и концентрисаног каптирања у више наврата и у близини свих извора су извођена бушења. Најдубља бушотина (1.020 м) је у кругу фабрике „Врњци".
Зоран Стевановић
**Бањско лечилиште.** Први материјални докази о коришћењу врњачких минералних извора датирају из првих векова нове ере, када су Римљани господарили Балканом. Током радова на каптирању врњачке топле минерелне воде (1924) откривени су римски извор, Фонс романус, и мноштво новчића из III и IV в. н.е.
Одмах по ослобођењу Србије од Турака Милош Обреновић је покренуо акцију за испитивање рудног богатства и минералних вода у Кнежевини, па је у ту сврху позвао Сигисмунда Аугуста Волфганга Хердера из Саксоније да дође у Србију и изврши прва истраживања. У својим извештајима помиње млаку и киселу воду, која се ретко јавља у природи и која је слична оној у Карловим Варима. То је уједно и први писани помен о топлој минералној води у Врњцима. Средином XIX в., сваке године на топле врњачке изворе долази све више болесника, вођених причама о „чудотворној лековитости" воде.
Почетак развоја Врњаца као бање представља оснивање „Основателно-фундаторског друштва лековито киселе вруће воде у Врњцима", док се почетак организованог бављења туризмом у **В. Б.** везује за 1. јул 1868, када је ово друштво издало проглас којим позива грађане да испуне патриотску дужност давањем новчаног прилога за уређење и експлоатацију врњачких минералних извора. Друштво је својим средствима откупило земљиште око извора, завршена је каптажа извора, уређено је речно корито, изграђен базен за купање. Званично, **В. Б.** је 1869. имала 583 посетиоца. О лековитости врњачке воде брзо се прочуло. Њено флаширање започео је београдски апотекар Дилбер, који је 1876. носио воду у флашама из **В. Б.** и продавао је у Београду.
Почетак напредовања **В. Б.** везује се за средину 80-их година XIX в., када прелази у државну надлежност. На самом крају XIX в. Бања је имала око 15 пансиона са око 250 соба. Године 1924. извршена је кетегоризација бања у Краљевини СХС у три реда. **В. Б.** је, уз Рогашку Слатину и Липник, сврстана у први ред. То је било значајно како због угледа Бање, тако и због улагања од стране државе и приватног капитала.
Већ 1938. **В. Б.** је располагала са више од 300 вила и хотела, као и са два модерна санаторијума: „Св. Ђорђе" и „Др Живадиновић". Наредне сезоне Бања је са 34.796 регистрованих гостију далеко премашила сва друга туристичка места у земљи. Постепено али сигурно претварала се у елитно европско бањско лечилиште.
После I светског рата **В. Б.** убрзано напредује, да би свој врхунац достигла 30-их година XX в. Бања је 1935. имала 257 пансиона и вила, а управо те године забележена је и посета од 28.080 гостију, што је био рекорд у тадашњој Југославији. Средином 30-их подигнуто је велико термоминерално купатило, у то време најмодерније у земљи. Садржало је 43 каде, два базена, одељење за хидротерапију, масажу, електротерапију, терасу за сунчање и терасу за забаву. Осим топле минералне воде, чија су лековита својства потврђена у дугогодишњој балнеолошкој пракси, 1938. каптиран је извор хладне минералне воде Снежник, а радило се и на уређењу још једног хладног извора – Слатине.
Како је број посетилаца растао, све више се осећала потреба за лекарима. Од прве бањске сезоне па до II светског рата у Бањи је ординирало око 70 лекара различитих специјалности. Највише је било балнеолога. Већина је ординирала од маја до октобра, углавном су долазили из Београда, а било је и оних који су живели у самој Бањи. Поред своје редовне дужности, лекари су били веома активни у култури и духовном животу Бање. Предводили су готово све модерне иницијативе у развоју лечилишта, дајући свој лични печат месту које се нагло развијало и које је постало модерна бања, са највећим бројем гостију у ондашњој Југославији.
**В. Б.** данас има 6 извора минералних вода: Топлу воду, Снежник, Слатину, Језеро, Бели извор и Борјак. Топла вода је кисело врућа, температуре 36,5 °C. Ово је и најстарији извор, који се употребљава још од Римског царства. Хладни извор Снежник почиње да се употребљава за лечење 1917, а Слатина 1937. Остала три извора су новијег датума. Језеро је откривено 1979, Бели извор 1992, а Борјак 1993. Каптаже минералних вода вршене су више пута, а једна од највећих предузета је 1924. Лековита својства вода приписују се, пре свега, макроелементима калцијуму и гвожђу, али и микроелементима калијуму, литијуму, рубидијуму, цезијуму, стронцијуму, баријуму, бакру, фосфору и мангану. Иако ове воде садрже исте елементе, чињеница да их садрже у различитим количинама утиче на то да лече различите болести.
Балнеотерапијски и медицински развој **В. Б.** може се поделити на неколико периода: *Први период* обухвата раздобље од 1868, када и почиње организовано лечење, па до I светског рата. Први лекар који је својим пацијентима препоручивао лечење у Врњцима био је Јосиф Панчић. Врњачку минералну воду је препоручивао против хроничног катара и обољења органа за дисање, а у комбинацији са сурутком и против многих других болести. Први бањски лекар био је др Казимир Гонсиоровски. У првој бањској сезони 1869. ординирала су још три лекара: др Стеван Тренчин, окружни лекар из Карановца, др Александар Феман и др Фрања Рибникар, срески лекари из Трстеника. Др Феман је први указао на лековитост хладне минералне воде. *Други период* обухвата време између два светска рата. Овај период карактеришу сужавање индикационог подручја и схватање да је минерална вода лек. Основна карактеристика лечења у овом периоду јесте да ниједан бањски посетилац није могао да пије минералну воду или да се у њој купа ако га претходно није прегледао бањски лекар. Саставни део лечења постаје и начин исхране на принципима дијететике. У бањско лечење уводе се и хладне минералне воде *Снежник* и *Слатина*. За овај период је карактеристично и ординирање лекара који су студије завршили на европским универзитетима у Бечу, Грацу, Берлину, Москви и др. Осим за балнеологију, било је и лекара специјалиста и за друге болести: др Милан Симић за физиотерапију, др Фредерик Кухар Дурлен за гинекологију, др Риста Гостушки за дијабетес и коронарне болести, др Аврам Фаркић за неурологију. На тај начин се употпуњава здравствена и лечилишна функција **В. Б.**, заснована и на специјалистичким прегледима. *Трећи период* обухвата време од 1945. до краја 1962. и представља период регулисања лечилишне и здравствене функције Бање од стране државе. Одлуком Владе НР Србије од 1947. **В. Б.** добија статус бањског лечилишта. Започиње и интензиван научноистраживачки рад испитивања и провере деловања врњачких минералних извора. *Четврти период*, почев од 1976, карактеришу доношење одређене законске регулативе и прибављање савремене опреме и нових доктрина у лечењу, што је омогућило даљи развој савремене балнеологије. Формиран је и Завод за превенцију, лечење и рехабилитацију обољења органа за варење и шећерне болести **В. Б**. Изграђени су и нови смештајни капацитети у новој болници „Меркур", набављена је опрема за дијагностику, физикалну медицину и рехабилитацију.
**В. Б.** је данас највеће и најпознатије бањско лечилиште у Србији, али и место за одмор и рекреацију свих генерација. Бањско лечење се обавља у Специјалној болници која је опремљена најсавременијом медицинском опремом за дијагностику, превенцију и рехабилитацију болести органа за варење, шећерне болести и болести коштано-зглобног система. Ова болница је носилац медицинске и релаксационе понуде у **В. Б.** и представља модеран здравствени, рекреациони и бањски центар који поседује лековите минералне воде и минерално блато, савремене дијагностичке методе, високоспецијализован медицински тим (40 лекара специјалиста и супспецијалиста) и најсавременију медицинску опрему. Специјална болница „Меркур" је успешно објединила и развила врхунске здравствене и рекреационе пакете, прилагођене сваком појединцу. Захваљујући стручности и дугогодишњем тимском успешном раду у лечењу дијабетеса, Специјална болница „Меркур" је у августу 2008. постала Национални центар за превенцију и едукацију особа оболелих од дијабетеса и тиме потврдила да је водећа установа за лечење ове болести у Србији и региону. У „Меркуру" је гостима омогућено да у најкраћем року добију комплетан увид у своје здравствено стање и адекватну терапију, а постоје и рекреациони центар *Фонс романус* и аква-центар *Waterfall*. У саставу Специјалне болнице „Меркур" су: Амбулантно-поликлиничко одељење са специјалистичким службама, Одељење за дијабетес и лечење гојазности, Одељење гастроентерологије, Одељење физикалне терапије са Пелоид центром, Гинеколошко-терапеутско одељење, Клиничко-биохемијска лабораторија, амбуланте за ултразвучну дијагностику, ендоскопију, кардиоваскуларна испитивања, очне болести и ласер терапију, медицину спорта, медицину рада, неуропсихијатрију, електромионеурографију. Ту су и Кабинет за хипербаричну медицину и Дежурна медицинска служба.
Врњачке минералне воде су у почетку користили само мештани и они који посете Бању. Да би их учинила доступним свима, управа Лечилишта „Меркур" је 1969. донела одлуку о изградњи погона за флаширање минералне воде. Тако је 1970. основана компанија „Вода Врњци а.д.", са именом под којим и данас послује и представља један од најпознатијих производних субјеката у **В. Б**.
Нада Лазаревић Пејовић
**Споменици културе.** У центру **В. Б.** је Црквено брдо које је проглашено амбијентално-архитектонском и културно-историјском целином са Храмом Пресвете Богородице и са 40 објеката подигнутих првих деценија ХХ в. На њему се и данас налазе примерци византијско-балканске куће зидане смењивањем редова притесаног камена и опеке, са избаченим доксатом (виле Златибор, Мир и Шумадија) или без њега (виле Грлица, Славуј и Царић). Карактеришу их богата декоративна дрвена орнаментика тремова и забата, терасе које асоцирају на доксате, кровни венци и конзоле, остатак копља, као и полихромија фасаде. Храм Пресвете Богородице подигнут је најпре као црква брвнара 1834, потом од чврстог материјала (око 1862), а дограђивана је 1927. и 1937. У храму се налазе иконе Св. Андреје Првозваног и Архангела Михаила Уроша Предића.
Споменик културе од велике важности је Замак Белимарковић (1889–1894), летњиковац генерала Јована Белимарковића, намесника за време малолетства краља Александра Обреновића. Подигнут је на падини брда изнад топлог извора одакле доминира околином. Грађен је по узору на северноиталијанске пољске дворце тога времена, по идејном решењу Белимарковићевог сестрића, грађевинског инжењера Павла Денића, уз надзор Франца Винтера. У њему су живели Белимарковићеви наследници до 1968. када је откупљен за музеј, галерију и мању концертну дворану.
Споменик културе је и Црква Св. Саве у Грачацу, која је по предању саграђена истовремено са Жичом. На основу антиминса из 1725, приложеног 1765, зна се да је претходно била посвећена Св. Ваведењу.
Археолошко налазиште Лађариште у Врњцима проглашено је спомеником културе, а простире се на високој западноморавској обрежи, са десне стране пута **В. Б.** – Краљево. Археолошки је истраживано 1987–1989. Стратиграфија у ужем испитаном делу насеља и покретни археолошки материјал упућују на датовање у период Градачка фаза – Винча Плочник II, тј. у крај неолита и почетак енеолита (IV миленијум п.н.е.).
Занимљиви, мада не и проглашени за споменике, јесу Црква Св. Јована Крститеља у Вукушици, која припада типу најмањих брвнара (око 1937), и Маузолеј Белимарковић на врњачком гробљу из последње деценије XIX в., инспирисан поствизантизмом са одликама моравске школе.
Велик део објеката саграђених до II светског рата је сачуван и у статусу је претходне заштите. Ту су квартири као први облици колективног смештаја, од којих су сачувани само Брђини из 1904, Липа, Каћа и Моравка Видаковића. Додавањем помоћних просторија квартирима ствара се оно што се касније назива приземном и спратном типично бањском архитектуром (виле Зрак, Зора, Авала, Здравље, Градиштанац, Косово, Војводина, Дорами, Мостар, Десанка, Савка, Топличанка). Леп пример најрудиментарнијег језгра куће са избаченим тремом је вила Тарабош. Поред ових, грађени су објекти псеудокласицистичких решења, као што су хотели и виле Сотировић, Живадиновић, Солдатовић, Железничар, Палас, Белимарковић и Поштански дом. У стилу сецесије подигнута је вила Јела песника Драгутина Ј. Илића, док се објекти „модерне" својом величином и изгледом савршено уклапају у амбијент (виле Љиља, Еспланада, Зосик, Хортензија).
На граници са Трстеником, у селу Попина, налази се истоимени спомен-парк, монументалан споменик у облику нишана, рад архитекте Б. Богдановића. Парк скулптура добио је основу у оквиру манифестације Врњaчкa јесен (1965–1972), када је оргaнизовaн вaјaрски симпозијум сa вaјaрском и керaмичком рaдионицом. Тaдa су изведене скулптуре *Зaтворен облик* Олге Јaнчић, *Мaјкa сa умрлим дететом* Мaтије Вуковићa, *Торзо* Анте Гржетићa, *Ђугум* Милорaдa Дaмјaновићa, *Вертикaлни токови* Милије Глишићa, *Кентaур* и *Кaменa сузa* Ернстa Неизвесног. У атељеу керамичара Миловaнa Стојaновићa МИС-a керaмоплaстике су извели Небојшa Дељa и Олгa Вујaдиновић.
Јелена Боровић Димић
У последњим деценијама ХХ в. саграђен је низ објеката од великог значаја за развој српске архитектуре тог доба. Овде се пре свега мисли на опус архитекте Михајла Митровића (Кафе-посластичарница „Гоч", 1968; „Бивете", 1972–1975; „Снежник", 1981; „Слатина", 1985; „Римски извор", 1987, порушен 2011; „Језеро", 1990), као и објекте чији су аутори били Иван Антић, Ранко Радовић и Милош Константиновић.
Зоран Маневић
ЛИТЕРАТУРА: П. Мутaвџић, *О бaњи врњaчкој, у срезу трстеничком, округу крушевaчком*, Бг 1884; F. Кanitz, *Römische Studien in Königreich Serbien*, Wienn 1892; Ђ. П. Јовaновић, *Врњaчкa бaњa*, Бг 1900; Ј. Видaковић, *Лековитост Врњaчке Бaње*, ВБ 1908; *Вођ по Врњaчкој Бaњи*, Бг 1911; В. Д. Живaдиновић, *Некоје индикaције врњaчке топле и хлaдне воде*, Зг 1921; Б. Сарија, „Археолошке белешке", *Старинар*, 1924–1925, 3; В. Д. Живaдиновић, *Врњaчкa Бaњa и лeковите воде уопште*, Бг 1925; Б. М. Миљковић *Вођ зa Врњaчку Бaњу*, ВБ 1926; М. Гочанин, *Геолошко испитивање Врњачке околине*, Бг 1927; Т. О. Милић, *Лечење у Врњaчкој Бaњи*, Бг 1928; П. Сергејевски, *Врњaчкa Бaњa*, Бг 1934; *Врњaчкa Бaњa и њени пријaтељи*, 1, Бг 1934; *Вођa зa Врњaчку Бaњу*, 2, Бг 1934; *Врњaчкa Бaњa и њенa околинa, знaменитости и лепоте*, 3, Бг 1936; *Вођa зa Врњaчку Бaњу*, 4, Бг 1936; А. Урошевић, *Врњaчкa Бaњa: геогрaфскa моногрaфијa*, Ск 1938; *Врњaчкa Бaњa и њене лековите минерaлне воде*, 7, Бг 1938; *Врњaчкa Бaњa – Врњци*, 8, Бг 1939; *Врњaчкa Бaњa – Врњци*, 9, Бг 1939; П. С. Стевaновић, *Врњaчкa Бaњa: геолошки сaстaв теренa, порекло, појaвљивaње и сaстaв минерaлних водa, историјa Бaње*, Бг 1939; М. Рaдић, *Врњaчкa Бaњa: aнaлизa минерaлних водa*, ВБ 1964; М. Крстић, *Врњaчке минерaлне воде*, ВБ 1976; Ф. Каниц, *Србијa земљa и стaновништво*, Бг 1985; М. Д. Сотировић, *Врњaчкa Бaњa: прилози зa историју*, ВБ 1988; Б. Филиповић, М. Лазић, Б. Јевтовић, *Хидрогеолошка студија термоминералних и минералних вода Врњачке Бањ*е, Бг 1992; М. С. Стaнковић, *Врњaчкa Бaњa: геогрaфскa моногрaфијa*, Бг 1994; Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995; М. Д. Сотировић, *Врњaчкa Бaњa и околинa од нaјстaријих временa до 1941*, ВБ 1996; М. Сотировић, *Врњачка Бања и њена околина*, ВБ 1996; Ј. Боровић Димић, *Етногрaфско нaслеђе Врњaчке Бaње*, ВБ 1998; „Нумизматички налази касноантичког доба из области Врњачке Бање", *ГСАД*, 2000, 15–16; *Водa у трaдицији и животу Врњaчке Бaње*, ВБ 2001; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Б. Филиповић, О. Крунић, М. Лазић, *Регионална хидрогеологија Србије*, Бг 2005; *Трaгови трaјaњa: културноисторијско нaслеђе Врњaчке Бaње*, ВБ 2005; Б. Руђинчaнин, О. Топaловић, *Врњaчкa Бaњa нa почетку 21. векa*, ВБ 2008; С. М. Станковић, *Врњачка Бања*, Бг 2008; Д. Нешић и др., *Бaлнеоклимaтологијa Врњaчке Бaње*, ВБ 2009; З. Бубрешко, М. Јанковић-Станковић, *Краљевске Бање Србије*, Бг 2009; Ј. Боровић Димић, *У Врњце и из Врњaцa: сто годинa железнице у Врњaчкој Бaњи*, ВБ 2010; Т. Ковaчевић, *Гоч и подгоринa*, Н. Сaд 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЊЦИ
**ВРЊЦИ**, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве, 22 км југозападно од Краљева. Оно је на железничкој прузи и магистралном путу Краљево–Крушевац, а према југу се одваја локални пут за општински центар Врњачку Бању и долину Расине. Насеље је дисперзивног типа, а куће су у низовима и групама окупљене дуж главног друма и сеоских путева. Староседеоци су досељавани од средине XIX в. из Александровачке жупе, јужног Поморавља и северне Црне Горе. Током друге половине XX в. величина популације је осцилирала, а 2002. било је 2.025, а 2011. 2.268 становника (96,7% Срба). Највише активног становништва било је запослено у индустрији (40,7%), у Краљеву и Врњачкој Бањи. У селу су основна школа, месна канцеларија и амбуланта. На југу села, на граници са Врњачком Бањом, налази се фабрика за флаширање минералне воде.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРПОЉЕ
**ВРПОЉЕ**, село у Хрватској, у Шибенско-книнској жупанији, у саставу града Книна. Оно је око 2 км североисточно од града на југозападном подножју планине Динаре, изнад леве стране долине реке Бутижнице, леве притоке Крке. На западној граници села су железничка пруга Книн–Бихаћ и магистрални пут Книн – Босанско Грахово. Насеље је на висини од око 270 м, дисперзивно је и чини га неколико заселака. Године 1991. имало је 536 становника (48% Хрвата и 32,5% Срба), 2001. 204 становника (76,5% Хрвата и 22,5% Срба) и 2011. било је 209 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРПОЉЕ–ЉУБОМИР
**ВРПОЉЕ–ЉУБОМИР**, село у Херцеговини, у Републици Српској, у општини Требиње. Насеље је изграђено на југоисточној периферији малог Љубомирског крашког поља, које се на висини од око 550 м протеже на површини од 11 км², између планине Бијеласнице на југозападу и Видуше на североистоку. Северном границом поља изграђен је локални пут, који га на истоку, код села Моско, спаја са путем Билећа–Требиње. Насеље је смештено дуж пута на дужини од 3 км и чини га неколико заселака, крајњи на југоистоку зове се Врпоље, а крајњи на северозападу Љубомир. У њему је зграда школе. Општински центар је удаљен око 17 км према југоистоку. Године 1921. било је 810 становника, од којих 96,9% православаца, а 3,1% муслимана. Године 1948. било је 309, а 1991. 73 становника од којих 95,9% Срба.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Драган Папић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРСЕНИЦЕ
**ВРСЕНИЦЕ**, остаци утврђења на градини у истоименом селу на рубу Сјеничког поља, око 10 км југоисточно од Сјенице. На врху стеновитог брега, на 1.300 м н.в., у току археолошких истраживања 1996–2001. откривени су остаци фортификација из различитих епоха. Најстарији трагови потичу од једне мање римске бенефицијарне станице која је контролисала античку комуникацију дуж јужног руба Сјеничког поља. Средином IV в. на том простору подигнито је утврђење елипсоидне основе, 75 x 70 м, са једном квадратном кулом на истакнутом положају и капијом са источне стране. Утврђење је пострадало вероватно приликом великог земљотреса 518. када му се обрушио цео источни бедем. Приликом обнове која је убрзо уследила утврђење је проширено са источне стране, где је подигнут нови бедем. У унутрашњости утврђења, над остацима старије бенефицијарне станице, у другој четвртини VI в. подигнута је једнобродна црква са припратом. Откривени су и остаци мањих кућа које су биле грађене највећим делом од дрвета. У то време утврђење је представљало локално средиште и прибежиште (рефугијум) за околно становништво. Пострадало је у време Сеобе народа, почетком VII в.
Простор утврђења поново је насељен у IX в. Том приликом делом су обновљени старији касноантички бедеми, а према југу подигнут је нови бедем, ширине 3м, грађен у сухозиду и ојачан дрвеним палисадама, што до сада представља најстарији пример раносредњовековних фортификација у српским земљама. Овом доградњом брањени простор утврђења био је знатно проширен. У његовој унутрашњости откривени су трагови пространих дрвених зграда грађених над сухозидном основом. Како су показали исходи археолошких истраживања, утврђење на градини у **В.** пострадало је у првој половини X в. и више није обнављано.
Остаци овог утврђења су од посебног историјског значаја будући да се налазе на источном рубу области где је образована прва српска државна заједница у IX в. У питању је, без сумње, регионално средиште које се за сада не може поуздано идентификовати на основу онога што је познато из историјских извора. Има основа за претпоставку да би се ово утврђење могло препознати као Дестиникон, тј. Достиника, коју у опису догађаја у земљи Срба током IX в. помиње византијски цар-писац Константин Порфирогенит.
ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, В. Бикић, *Врсенице – касноантичко и српско раносредњовековно утврђење*, Бг 2009.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРСИЊЕ
**ВРСИЊЕ**, предеона целина у оквиру средњовековне жупе Требиње. То је омање поље са околним брдима између Требиња и Херцег Новог. Рано је почело да се назива према племену које га је настанило – Зупци који су били сточари (власи). Значајнија насеља овде су: Сутјеска, Орашје, Коњско и Рапти. До Зубаца је досезала граница приморских поседа Павловића. Зупци су под турску власт пали вероватно када и Требиње, после 1466.
ЛИТЕРАТУРА: О. Ђурић Козић, „Шума, Површ и Зубци у Херцеговини", у: *Насеља и порекло становништва*, 2, Бг 1903; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем вијеку*, Бг 1998.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРСТЕ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА → КЊИЖЕВНИ РОДОВИ и ВРСТЕ
**ВРСТЕ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА → КЊИЖЕВНИ РОДОВИ и ВРСТЕ**
# ВРСТЕ РЕЧИ
**ВРСТЕ РЕЧИ**, класе речи издвојене комбиновањем трију критеријума: облика, значења и функције. Традиционално се у српском језику, као и у другим словенским језицима, речи обично деле на десет врста, које обухватају главне **в. р.**: именице (нпр. *човек*, *жена*, *дете*), заменице (нпр. *ја*, *ти*, *он*), придеве (нпр. *добар*, *јак*, *прав*), бројеве (нпр. *два*, *двоје*, *други*), глаголе (нпр. *живети*, *дати*, *ићи*), прилоге (нпр. *данас*, *одмах*, *ту*); и помоћне **в. р.**: предлоге (нпр. *из*, *на*, *у*), везнике (нпр. *а*, *али*, *и*), речце (нпр. *бар*, *већ*, *чак*), узвике (нпр. *ах*, *бум*, *пст*). Систем **в. р.** није потпуно исти у свим језицима, нпр. у језицима који имају члан, он се понегде сматра посебном **в. р**. Главне **в. р.** међусобно се разликују по томе што свака од главних врста: а) има неко опште значење, нпр. за именице то је широко схваћена предметност, а за глаголе процесуалност итд.; б) има само за ту **в. р.** својствен комплекс граматичких категорија, нпр. за именице у српском језику то су категорије рода, броја, падежа и животности, а за придеве рода, броја, падежа, животности, придевског вида и степена поређења итд.; в) има неки за ту **в. р.** карактеристичан тип парадигме (нпр. супстантивна деклинација, адјективна деклинација, конјугација), иако постоје и прелазни случајеви; г) има неку за ту **в. р.** примарну синтаксичку функцију (поред случајева употребе у секундарним функцијама), нпр. примарна синтаксичка функција именица је функција субјекта, глагола – функција предиката итд. Границе између **в. р.** нису оштре. У оквиру сваке **в. р.** постоје њени типични представници по сва три критеријума и мање типични, тј. нетипични или прелазни случајеви у систему **в. р.**, нпр. именице типа *доброта* по значењу су блиске придевима, именице типа *певање* по значењу су блиске глаголима, прилози типа *тамо* по упућивачкој функцији и категоријалности значења блиски су заменицама итд. Иако се речи деле на врсте по три поменута критеријума, у издвајању неких врста речи предност се даје једноме од њих, нпр. заменице и бројеви су облички доста разнородне речи, али су заменице издвојене у засебну **в. р.**, пре свега, по својој упућивачкој функцији и по категоријалности значења, а бројеви по специфичном количинском значењу.
Недоследност примене наведених критеријума оставља могућност за покушаје другачијих подела речи на врсте, нпр. на поделу главних **в. р.** на I) оне које именују, као именице (*човек*), придеве (*добар*), глаголе (*живи*), прилоге (*лепо*), II) оне које упућују, као именичке заменице (*он*), придевске заменице (*другачији*), глаголске заменице (*преиначити*), прилошке заменице (*овако*); III) оне које квантификују, као именичке бројеве (*два*), придевске бројеве (*други*), глаголске бројеве (*удвостручити*), прилошке бројеве (*удвоје*).
При подели речи на **в. р.** по првенствено синтаксичком критеријуму издвајају се: 1. речи с лексичко-граматичким функцијама: 1.1 речи које конституишу именски израз или реченицу – 1.1.1. речи које конституишу именски израз (именице и именичке заменице), 1.1.2. речи које конституишу реченицу (глаголи); 1.2. речи које не конституишу ни именски израз ни реченицу – 1.2.1. речи са примарно адвербијалном функцијом (прилози), 1.2.2. речи са примарно атрибутском функцијом (придеви); 2. речи са претежно граматичким функцијама: 2.1. граматичке речи са примарно синтаксичко-семантичком функцијом – 2.1.1. граматичке речи именског израза (предлози), 2.1.2. граматичке речи именског израза или реченице (везници); 2.2. граматичке речи са примарно синтаксичко-прагматичком функцијом – 2.2.1. комуникацијски самосталне граматичке речи (узвици), 2.2.2. комуникацијски несамосталне граматичке речи (речце).
ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик*, I, Бг 1986; А. Белић, *Општа лингвистика*, Бг 1998; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, *Граматика српског језика за гимназије и средње школе*, Бг 2010; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010; П. Пипер, „Српски језик", у: *Јужнословенски језици*, Бг 2010.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТАЦ
**ВРТАЦ,** вештачко језеро у западном делу Никшићког поља, изграђено ради задржавања вода које су повремено плавиле поље, а које би редовно снабдевале хидроцентралу Перућица у Бјелопавлићима. Истражни радови започети су 1952, а први радови две године касније. Изграђена су три језера: Сланско, Крупачко и **В.**, највеће међу њима. Површина му је 13,42 км2, дубина до 12 м, запремина воде 71.874.714 м3, а дужина брана 2.450 м. Загађивање воде није потпуно јер део отиче кроз поноре на дну.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Кривокапић, „Медитерански утицаји до Никшићког поља и модификација климе под утицајем вјештачких језера", *Географски гласник*, 1967, 28; Б. Радојичић, *Географија Црне Горе – природна основа*, Нк 1996.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТИЈЕЉКА
**ВРТИЈЕЉКА**, брдо на којем се одиграла битка удружених одреда хајдука, Црногораца и Млечана, против турске војске у близини Цетиња 1685. Почетком „бечког" рата (1683–1699) Млетачка република приступила је Светој лиги (са Аустријом и Пољском) и из основа променила раније ставове о неопходности одржавања мира на граници са Турским царством и онемогућавању ширења народних покрета. Република је склопила посебан уговор са Аустријом (март 1684) према којем je требалo дa joj припадну сва места у Далмацији која буде освојила снагом свог оружја. Њени освајачки планови укључивали су продирање у дубину Далмације и у Херцеговину, чиме би била одсечена копнена веза Дубровачке републике и Турске. У борби против Турака на ратиштима у Далмацији и у њеном залеђу, Млечани су се служили и снагом побуњених ускока.
Млетачка република је настојала да на устанак подигне Боку которску и Црну Гору. У Боку је из северне Далмације упућен Бајо Николић Пивљанин. Устала су поједина племена која су избијање рата дочекала са много наде у ослобођење од турске власти. Део Црногораца био је против сарадње са Венецијом. Почетком 1685. преминуо је митрополит Рувим, одани млетачки пријатељ у Црној Гори. Новопостављени скадарски бег Сулејман Бушатлија захтевао је, с друге стране, послушност од Брђана, Херцеговаца и Црногораца. Са неколико хиљада Албанаца, али и нешто Брђана и Црногораца, продро је у Катунску нахију. На **В.**, брду код Цетиња, маја 1685, у кратком и жестоком боју поразио је удружене хајдуке, Никшиће, Бокеље, Црногорце и нешто млетачких војника (укупно, око 1.200 људи). Сулејман-бег је спалио Цетиње и околна насеља, а Црногорце тешко оглобио. Дубровачки поклисари известили су из Цариграда да је у предворју царске палате било нанизано 180 посечених хајдучких глава из овог боја (међу њима је Бајова била посебно обележена) и 13 застава. Слику су употпунила и четири заробљена, у гвожђе окована хајдука. Иако је турска победа продубила подвојеност Црне Горе на „млетачки" и „турски" табор, Црногорци су 1688. прихватили на Цетињу млетачку посаду, изјаснивши се као „нови млетачки поданици". О самом боју нема сачуваних непосредних извора. У народној традицији војевање хајдука, посебно Баја Пивљанина, пример је витештва.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Н. Томић, *Последње две године живота и рада хајдучког харамбаше Баја Николића Пивљанина (1684–1685)*, Бг 1901; Ј. Н. Томић, *Црна Гора за Морејског рата (1684–1699)*, Бг 1907; *Историја Црне Горе* 3/1, Тг 1975; *Историја српског народа* III/1, Бг 2000.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТИПРАШКИ, Петар
**ВРТИПРАШКИ, Петар**, глумац (Јаша Томић, Банат, 8. II 1914 – Нови Сад, 26. VIII 1993). Љубав према позоришту и неоспоран таленат, испољен још у гимназији, утицали су на то да са нешто више од 20 година постане члан Аматерског позоришта „Јаша Томић". Прва улога коју је одиграо био је Стојан у *Коштани* Б. Станковића. По завршетку II светског рата позориште је обновило свој рад, а он постао један од најзапаженијих глумаца-аматера. После успеха Гогољеве *Женидбе* на смотри аматерских позоришта Војводине, **В.**, који је играо улогу Поткољесина, на позив Емила Карасека, управника НП у Суботици, 1947. постаје професионални глумац. У Суботици остаје до августа 1953. Потом постаје члан НП „Тоша Јовановић" у Зрењанину (1953–1959) и СНП у Новом Саду (1959–1969). За нешто више од 20 година глумовања одиграо је безмало 80 улога. Сугестиван, стамен, поуздан, темпераментан и жесток, играо је све што је припадало глумцу његових одлика, без обзира на то да ли су у питању биле драма, трагедија или комедија: Кир Јања, Петар и Проводаџија (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*, *Женидба и удадба*), Фон Валтер (Ф. Шилер, *Сплетка и љубав*), Астров (А. П. Чехов, *Ујка Вања*), Шјор Филе (И. Тијардовић, *Мала Флорами*), Живота Цвијовић и Ујка Васа (Б. Нушић, *Др*, *Госпођа министарка*), Игнац Глембај, Непознати (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*, *Кристофор Колумбо*), Поп Ћира и Поп Спира (по С. Сремцу), Ото Франк (Ф. Гудрич, А. Хакет, *Дневник Ане Франк*), Хаџи Тома (Б. Станковић, *Коштана*), Тимић (К. Трифковић, *Избирачица*), Јулије Цезар, Витез Тоби (В. Шекспир, *Јулије Цезар*, *Богојављенска ноћ*), Хедерер (Ж. П. Сартр, *Прљаве руке*), Софроније Кирић (Ј. Игњатовић, *Вечити младожења*), Зеро, Зелман Левентал (Ђ. Лебовић, *Халелуја*, *Викторија*). Погођен срчаним ударом током представе *Викторија*, повукао се 1969. заувек са сцене. Добитник је Награде Сусрета професионалних позоришта Војводине, Награде Удружења драмских уметника Србије, Награде новосадског листа *Дневник*, Стеријине награде, Повеље поводом прославе 400-годишњице Шекспировог рођења, те Ордена рада са сребрним венцем.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Кљаић, *Петар Вртипрашки*, Н. Сад 2007.
Мирослав Радоњић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТИШТЕ
**ВРТИШТЕ**, село у јужном Поморављу, на десној страни долине Јужне Мораве, 2 км источно од ушћа Нишаве. Уз источну ивицу насеља је железничка пруга Београд–Ниш, а пола километра даље и аутопут истог правца. Село је са општинским центром Нишем повезано локалним путем дугим 15 км. Насеље је на долинском дну на око 180 м н.в., основа му је овалног облика, а распоред улица је мрежаст. Први помен села је из 1498. Током друге половине XX в. број становника је благо порастао. Године 1948. село је имало 811, 2002. 1.052 а 2011. 1.112 становника (98,6% Срба). У пољопривреди је радило 32,6% активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем радило ван села (58,9%), пре свега у Нишу. Велика је производња поврћа. У селу су православна црква, основна школа, месна канцеларија и земљорадничка задруга.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У **В.** је на локацији Чифлак откривен римски миљоказ императора Филипа Арабљанина. Миљоказ је пронађен у непосредној близини савременог пута Београд–Ниш, што указује на поклапање трасе римског пута *Via militaris* и савременог ауто-пута. Томе у прилог говори и положај следећег миљоказа истог императора, који је откривен 1737. на левој обали Нишаве у близини Ниша. Овај миљоказ се налазио на 8–9 км (6 римских миља) од претходног идући савременим путем, што указује на поклапање једног дела трасе римског пута Viminacium–Naissus са ауто-путем Београд–Ниш. Оба поменута миљоказа се датују у 244. годину н.е. на основу царских титула Филипа Арабљанина.
Софија Петковић
У селу је откривено и неколико мањих праисторијских локалитета, од којих је најзначајнији „Велика чесма" или „Код чесме", са бројним покретним материјалом, претежно кeрамиком, која припада неолиту (старчевачка и винчанска култура), енеолиту (групе Бубањ I и II), раном бронзаном добу (културе Шомођвар–Винковци и Ватин), касном бронзаном добу (брњичка група, гава група), старијем гвозденом добу (басараби хоризонт) и млађем гвозденом добу. Посебну важност имају два гроба откривена на локалитету „Урвина-брег", са бројним прилозима у бронзаном накиту: двопетљастим лучним фибулама, остацима тзв. ажурираног појаса, наруквицама, триплом дугмади, фалерама и привесцима лоптастог и вретенастог облика. Мала сребрна наруквица са једним раширеним искуцаним крајем указује на везе са Македонијом. Гробови се датују у VI в. п.н.е. и припадају злотској групи старијег гвозденог доба, раширеној у источној Србији и северозападној Бугарској.
Растко Васић
ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, „Нови миљоказ Филипа Арабљанина. Прилог топографији античког Наиса", *Старинар*, 1967, 18 (1968); *Праисторијске културе Поморавља и источне Србије*, Ниш 1971; P. Petrović, *Inscriptions de la Мésie Supérieure, Vol. IV, Naissus – Remesiana – Horreum Мargi*, Bg 1979; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; М. Стојић, М. Јоцић, *Ниш, Археолошка грађа Србије*, Бг–Ниш 2006.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТНА АРХИТЕКТУРА
**ВРТНА АРХИТЕКТУРА**, уметност планирања и обликовања вртова, паркова и других пејзажно-урбаних структура у склопу људских станишта, боравишта или предела. Почеци **в. а.** везани су за уређење и обликовање праисторијске окућнице. Развојем друштва и градова узнапредовао је и развитак вртне, парковне или пејзажне архитектуре као иницијалне претходнице планирања простора и урбанизма. **В. а.** има своје корене у предбиблијским и протоурбаним временима, а поприма духовно, магично и мистично значење јер су готово све древне религије имале свој митски врт или парк: за Израелце је то Еден, за Асирце Ериду, за Хиндусе Ида-Варсху, за Етрурце Свете шуме. Код Грка, Алкинојев и Лаертов врт у Хомеровој *Одисеји* слика су раскошне лепоте декоративно-утилитарног врта. Римљани су развили и уздигли уметност вртова и паркова до највишег степена стваралачког умећа, сврставши их у прве статусне и резиденцијалне творевинe. Виши ниво вртног умећа и градитељства представљају паркови и вртови у атријумима и перистилима. После пропасти античке цивилизације, у тешко приступачним средњовековним градовима и утврђењима јењава интерес за **в. а.** све до појаве ренесансе.
Заједничка карактеристика **в. а**. јесте идеја надахнутог благостања оваплоћена у обликованом и култивисаном вртном амбијенту или „земаљском рају" као персонификацији и метафори Небеског раја. Пошто њихово обликовање никада није било случајно и неважно, уметност вртова и паркова се кроз различите цивилизације и културе различито испољавала. Зато се према друштвено-историјским епохама и разликују вртови Египта, Месопотамије, Персије, Грчке, Рима, Кине, Јапана, средњег века, ренесансе, барока, историцизма, сецесије и модерне. Највећи пропуст модерног урбанизма јесте њено запостављање. За такав став делимично је одговоран Баухаус који није марио за пејзажну архитектуру, сматрајући „да врт, парк и пејзаж не могу бити предмет уметничког обликовања". Планирани, пројектовани или грађени вртови, паркови и други пејзажно-урбани објекти представљају традиционалне артефакте и документе културе неког народа и времена. Они су израз исконске стваралачке потребе човека, његовог начина живота, али и филозофског и стваралачког поимања сопственог урбаног боравишта. У свим епохама **в. а.** се развија до највиших вредности – уметности која се изједначава са архитектуром, скулптуром и сликарством. Зато у западној цивилизацији, посебно од ренесансе до данас, она достиже високе домете парковно-градитељских стремљења, достижући научни, друштвени, туристички, па и национални ниво интереса.
Српска **в. а.** не само што није проучена, него није ни евидентирана, документована нити презентована. Објекти и артефакти српске урбане културно-парковне баштине данас су неодрживо заштићени као природна a не као урбана и културна добра, због чега се не налазе ни у једној домаћој нити европској публикацији о вртној или парковној уметности. Истина је да се српска **в. а.** развијала са извесним закашњењем у односу на европска прегнућа и достигнућа, али и таква каква јесте, она је обезвређена увођењем и озакоњивањем квазистручне терминологије и псеудоурбанизације. Одузимањем треће димензије она је сведена на тзв. зелене површине, виртуелно градско пролећно зеленило и јесење жутило, чиме је посредно или непосредно обезвређена и сведена на остатке у српским бањама, покрај војвођанских двораца и других резиденцијалних целина. Паркови српских династија у Београду, Смедереву и Тополи, затим патријаршијске, епископске, манастирске, парохијске и друге црквене баште и паркови, поготово сецесијски потези предвртова у Београду и другим градовима Србије, увелико су деградирани, а неки и неповратно уништени. Међу њима је и национално вредна и значајна патријаршијска дворска башта у Сремским Карловцима из XVIII в.
Велимир Љ. Ћеримовић
До сада нису пронађени писани докази о постојању паркова у Србији у средњем веку, осим што се на ретким гравурама могу наћи њихове ликовне представе. Плански уређено зеленило, се, веома оскудно, подизало једино око средњовековних манастира. Први писани документи о парковима и вртовима на простору српских земаља јављају се тек у XVIII в. С обзиром на то да је српски народ у то време живео на територијама више држава, та чињеница је утицала на развој вртне односно хортикултурне делатности. Код Срба који су живели под Отоманском царевином развијао се тзв. кућни врт. **В. а.** у западном подручју Балкана, на којем је вековима живео српски народ, обликовала се на основама италијанске и француске ренесансе и барока. У делу који је живео у Аустријској монархији обликовање и садржај вртова био је под утицајем стилова ове државе, што добро илуструју примери из Војводине и делова Хрватске насељених претежно Србима. Вртови у источном делу српских земаља, од XIX в., подизани су у оквиру дворишта породичних кућа, а служили су само за лично уживање и одмор. Зелене површине дуж дела јадранске обале у којима су Срби у прошлости чинили већинско становништво биле су заправо приватни вртови угледних грађана и помораца. Око градских кућа и вила за одмор у околини, власници су садили многе егзотичне врсте дрвећа и жбуња доносећи их са путовања. Временом су њихове окућнице постајале прави ботанички и дендролошки вртови, као нпр. парк у Милочеру и више вртова у Херцег-Новом.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Добровић, *Урбанизам кроз векове I – Стари век: Вртови старог века*, Бг 1951; Љ. Вујковић, *Пејзажна архитектура – планирање и пројектовање*, Бг 1995; Н. Анастасијевић, *Подизање и неговање зелених површина*, Бг 2007; Љ. В. Ћeримoвић, „Очување и заштита постојећег – данас још непознатог културно-парковног наслеђа у условима глобалних промена", *Збoрник II и III кoнфeрeнциje o интeгрaтивнoj зaштити*, Бл 2008; „Културно-парковно наслеђе као интегративни део заштите градитељске баштине и одрживост развоја (пр. Академског парка у Београду)", *Зборник V конференције o интегративној заштити*, Бл 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТОГОШ
**ВРТОГОШ**, село у јужној Србији, у јужном Поморављу, на левој страни долине Јужне Мораве, крај Вртогошке реке (лева притока Јужне Мораве). Чине га два издвојена села – Горњи и Доњи **В**. Они су локалним путем повезани са аутопутем и локалним путем Ниш–Скопље. Општинско средиште Врање удаљено је 14 км према североистоку. Село се први пут помиње 1519. Староседеоци су досељени почетком XIX в. из околине Криве Паланке, Гњилана, Прилепа, Битоља, новобрдске Криве Реке и Горње Пчиње. Током друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1961. било је 1.576, 2002. 1.355 а 2011. 1.112 становника (99,8% Срба). У пољопривреди је радило 30% активног становништва, а већина осталих је била запослена ван села (63% активног становништва), у Врању и Бујановцу (45,7% у индустрији). Горњи **В.** је на око 480, а Доњи **В.** на око 430 м н.в. и оба су издужена уз реку и имају православне цркве. У горњем селу је четвороразредна, а у доњем су основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТОЧЕ
**ВРТОЧЕ**, село у источној Босни у Републици Српској, 13 км источно од Власенице, на северним падинама планине Јавор. Припада новоформираној општини Милићи. Општински центар се налази источно, у непосредној близини села. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака, од којих је већина названа по презименима фамилија. Изграђени су у долинама река на висини од 238 м и на побрђу висине од 470 м. Село је са источне стране ограничено долином реке Јадар, а на југу долином реке Студени Јадар. Њиховим долинама трасиран је пут Сарајево–Зворник. Током послератног периода број становника је осцилирао са тенденцијом пораста. Године 1948. било је 279, а 1991. 579 становника, од којих 96,9% Срба. Село има основну школу и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Вукосава Чолић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТОЧЕ
**ВРТОЧЕ**, село на северозападној периферији Дрвара, на левој страни долине реке Унац и на северозападној подгорини планине Вијенац. Припада Федерацији БиХ. Јужни, виши део села, смештен је на око 670 м и зове се Горње **В.**, а северни, нижи део (око 450 м), зове се Доње **В**. Пре II светског рата била су одвојена села. Улице су формиране дуж путева који су међусобно знатно удаљени, те село заузима велику површину. У њему су смештени неки индустријски погони из суседног града. Године 1991. било је 1.582 становника, од којих 96,6% Срба.
ИЗВОР: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Дрвар и околина*, Дрвар 1959.
Вукосава Чолић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТОЧЕ
**ВРТОЧЕ**, село у западној Босни у, Федерацији БиХ, у општини Босански Петровац, смештено на северозападној периферији Петровачког поља. Кроз њега пролази пут Кључ–Петровац–Бихаћ, а од општинског центра удаљено је око 16 км. Централни део насеља је на око 640 м уз раскрсницу главног пута са три локална пута, а окружује га неколико заселака изграђених уз ивицу поља уз подгорину околних планина. У централном делу села је основна школа. Ово је депопулациона средина. Године 1948. село је имало 965, а 1991. 429 становника (94,9% Срба). Основно занимање становништва је пољопривреда.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Игор Зекановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТУНСКИ, Душко
**ВРТУНСКИ, Душко**, преводилац, библиотекар (Сомбор, 8. II 1936 – Нови Сад, 26. IX 2002). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду на групи опште књижевности 1959. У Библиотеци Матице српске радио од 1960. до пензионисања 1999, где је стручно поставио Предметни и децимални каталог. Био је председник Комисије за полагање стручног библиотекарског испита (1987–1989), руководилац Одељењa предметног и стручног каталога, Рефералног центра од оснивања 1985. до 1999. Био је главни и одговорни уредник зборника *Преводилачке споне* (1987); уредник *Библиотекарског годишњака Војводине* (1986–1989); *Сигналних информација* из књижевности и науке о језику (1986–1992); члан Уредништва *Библиотекарских новости* (1971–1979) и *Годишњака Библиотеке Матице српске* (1977–1979, 1993–2001). Објавио је серију прилога из библиотекарства, преводе са шпанског у бројним библиотечким и књижевним листовима и часописима. Задужио је српску културу преводом дела М. де Сервантеса (*Оштроумни племић Дон Кихот од Манче*, Н. Сад – Бг 1988, *Узорне новеле*, Н. Сад 1981), Х. Р. Хименеса (*Лирика*, Бг 1972), А. Карпентјера (*Прибежиште у методи*, Бг 1978), Г. Мартинеса (*Повест о Родереру*, Н. Сад – Апатин 1995), А. Карака (*Бревијар хаоса*, Со 1999), те шпанских приповедача (Р. Константиновић прир., *Антологија шпанске приповетке од Сервантеса до данас*, Н. Сад 1984). Добио је признања Друштва библиотекара Србије (1978) и Савеза библиотечких радника Југославије (1989), годишњу награду Самоуправне интересне заједнице културе Војводине (1988), награду Друштва књижевника Војводине за најбољи превод у 1988. и награду „Милорад Панић Суреп" (1996).
ДЕЛА: и М. Малетин, С. Марић, *Садржај Летописа Матице српске: 1825–1950. Део 2, Садржај по струкама*, Н. Сад 1976; изабрани преводи: Г. Ђилас (прир.), *Отворени свет*, Н. Сад 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Вуксановић, „Заслужном Душку Вртунском", *Вести БМС*, 2002, 42; Р. Мићић, „Душко Вртунски", *Вести БМС*, 2002, 42.
Гордана Ђилас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРТУНСКИ, Предраг
**ВРТУНСКИ, Предраг**, психолог (Сомбор, 27. II 1938). Дипломирао (1961) и магистрирао (1964) на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, а докторирао (1970) на Универзитету у Охају (САД). Радио као психолог истраживач у болници за ветеране у Кливленду (Охајо). Основна научна и истраживачка оријентација **В.** је у области неуропсихологије у којој се специјализовао за моторику и обраду информација код старијих особа и особа са оштећењем мозга. У већем броју радова објављених у водећим светским часописима саопштио резултате истраживања везаних за кибернетичке аспекте контроле и извођења моторике.
ДЕЛО: *Dynamic properties of the intracranially reinforced (ICR) response*, Cleveland 1970.
Иван Ивић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЋЕНОВИЦА
**ВРЋЕНОВИЦА**, село на североисточној подгорини планине Велики Јастребац, на десној страни долине реке Турије (лева притока Јужне Мораве). Локалним путем дугим 4 км **В.** је повезана са Поморављем, а општинско средиште Алексинац је 16 км према североистоку. Први помен села је из 1455. Током друге половине XX в. број становника је смањиван. Године 1953. било је 890, 2002. 501, а 2011. 380 становник (91% Срба). Пољопривредом се бавило 54,7% активног становништва. Узгој дувана има дугу традицију. Насеље је издужено по долинској страни реке Турије и по уској долини њене десне притоке Врценовачке реке. У селу су четвороразредна основна школа, задружни дом и месна канцеларија коју користе и два оближња села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРУЈЦИ
**ВРУЈЦИ**, бања у ваљевској Подгорини око 1 км јужно од пута Мионица (10 км) – Љиг (8 км) у долини реке Топлице, десне притоке Колубаре, на надморској је висини од 180 м. Лежи у засеоку Врујци, који припада селу Берковић у општини Мионица. Туристички комплекс са викенд-насељем је на граници атара села Берковић и Попадић.
Слободан Ћурчић
**В.** су из прошлости познати као народна бања, без сталног лекара и правих бањских објеката. Прво купатило „Војвода Мишић" изграђено је 1938. када је уведена и медицинска контрола посетилаца. Данас има савремен здравствено-лечилишни центар и погон за флаширање стоне воде. Минерална вода температуре 26,5оС појављује се из разбијеног изворишта алувијалне равни реке Топлице, на контакту кречњака и флиша. У гасном саставу воде преовлађује азот, са незнатним садржајем угљен-диоксида. Лековита вода припада бикарбонатно-калцијум-магнезијумовој групи. Укупна издашност свих извора је 100 л/с. Бањска вода и пелоид погодују лечењу хроничног реуматизма, артритиса, миалгије, астеније, малокрвности, камена у бубрегу и мокраћним путевима, неких врста екцема, гинеколошких поремећаја, неурастенија и дископатије. Хидрогеолошке бушотине до дубине од 450 м указују на значајне резерве термоминералне воде. Бању **В.** годишње посети око 5.000 гостију који остваре 40.000 ноћења.
Стеван Станковић
У геолошкој грађи овог терена који припада Унутрашњим Динаридима јављају се кречњаци тријаса и горње креде (турон-сенон), покривени дебелим наслагама горњекредног флиша („љишка серија"). Воде истичу преко бројних извора у алувијону Топлице, а захваћене су и са неколико бушотина. То су маломинерализоване воде са сувим остатком од око 0,5 г/л. У бањи је изграђен и савремени хотелско-рехабилитациони центар са више затворених и отворених базена, а од 90-их година ХХ в. из бушотине са дубине од око 270 м. врши се и комерцијална експлоатација воде за флаширање познатије као „Вода вода".
Зоран Стевановић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Димитријевић, *Гасови у подземним водама с посебним освртом на њихово присуство у минералним водама Србије*, Бг 1975; М. Костић, Д. Милановић, „Бања Врујци", *Географски годишњак Подружнице Српског географског друштва*, Краг. 1979, 15; Д. Протић, *Минералне и термалне воде Србије*, Бг 1995.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРУТЦИ
**ВРУТЦИ**, село смештено у Врутачкој котлини, на ерозивно-тектонском проширењу долине Ђетиње, 25 км западно од Ужица. Име села потиче од врела, топлог и хладног, која су потопљена 1984. изградњом акумулационог језера. Село се помиње 1476, а током XV и XVI в. у селу се налазио трг и манастир Рујно, у чијој штампарији је 1536/37. штампано *Рујањско четворојеванђеље*. Године 1921. у селу је било 476, 2002. 318 а 2011. 138 житеља. Дисперзивног је типа, чине га мали заселци грађени на висинама од 650 до 850 м. н.в. Становништво се бави сточарством и производњом малина.
Слободан Ћурчић
У **В.** је изграђена акумулација на реци Ђетињи. Клисурастом долином и просечним годишњим протицајем од 4 м3/с Ђетиња је погодна за преграђивање и стварање вештачког језера. Године 1984. завршена је 77 м висока и 241 м дугачка куполаста брана са двоструком кривином. На круни бране и преко преливних поља изграђен је мост за друмски саобраћај. У време изградње бране Ђетиња је скренута опточним тунелом по некадашњој прузи уског колосека. Иза бране је акумулирано 54.000.000 м3 воде за потребе Ужица. Површина слива акумулације је 160 км2, а вода је чиста јер потиче са Златибора и Таре. Пре пуњења басена водом, терен је детаљно очишћен. Уклоњени су сви грађевински објекти, искрчена вегетација, санирана и дезинфикована сметлишта, септичке јаме и гробље. Донет је План посебне намене којим је утврђена зона заштите језера. Приликом ујезеравања воде потопљено је 220 ха земљишта у атарима сеоских насеља **В.** и Биоска. Измештени су објекти 45 сеоских домаћинстава. Под водом су се нашли школа, продавница и гробље у **В**. У близини бране изграђен је нови центар села **В.**, са школом и пратећим објектима. Уређена је нова локација сеоског гробља. Побољшана је саобраћајна инфраструктура јер су изграђени путеви од Милића брда до бране и од бране до Биоске.
Стеван Станковић
Северозападно од Ужица ископан је један вотивни споменик посвећен римском божанству Либеру (*Liber*). У источном делу римске провинције Далмације Либер је, судећи по броју вотивних споменика, био веома популарно божанство, одмах после Јупитера. На основу великог броја олтара посвећених Либеру у Ужицу и околини претпостављено је постојање његовог светилишта на овом простору. Либер поштован у овом светилишту је *interpretatio romana* неког аутохтоног божанства вина, стада, вегетације и плодности. Он се повезује и са врховним богом римског пантеона Јупитером, узимајући његове епитете. Постоји мишљење да се светилиште налазило поред извора термално-минералне воде, где је постојало и римско бањско купатило (*thermae*).
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002; R. Zotović, *Population and Еconomy of the Еastern Part of the Roman Province of Dalmatia*, Oxford 2002; С. М. Станковић, *Језера Србије*, Бг 2005.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРУТЦИ
**ВРУТЦИ**, село у БиХ, на југозападном крају Сарајевског поља, у непосредној близини врела Босне. Ту су, на локалитету званом Црквина, откривени остаци прероманичке грађевине, идентификоване са Црквом Св. Стефана, која се помиње 1244. у повељи угарског краља Беле IV као посед епископа босанског (*Вrudchy ubi est ecclesia sancti Stephani prothomartiris*). Реч је о једнобродној грађевини, основе у виду издуженог правоугаоника, са споља правоугаоном апсидом на источној страни. Могуће је да је имала и припрату, а зидана је ломљеним каменом. Археолошка истраживања сведоче да је црква била изнутра живописана и да је претрпела темељну обнову. Старија грађевина, масивних зидова, имала је камене сводове, док је кровна конструкција обновљене цркве била од дрвета. На локалитету је пронађено педесетак фрагмената украсне пластике која је углавном припадала деловима камене олтарске преграде. Прероманички стил пластике, рађене у белом пешчару, упућује на то да је првобитна црква у **В.** саграђена у другој половини IX или током првих деценија X в., тј. у време када је Босна била „област унутар Србије" (С. Ћирковић). У северозападном углу наоса пронађена су два гроба, а око цркве се временом формирала некропола од које се до данас сачувало 80 стећака у облику сандука, без украса. У гробовима је пронађен разноврстан материјал, поред осталог и фрагменти две наушнице, датоване у IX–XI столеће. Оне се, као и остали покретни материјал из Цркве Св. Стефана, чувају у Археолошком одељењу Земаљског музеја БиХ у Сарајеву.
ЛИТЕРАТУРА: T. Главаш, „Ископавање прероманичке цркве у Врутцима код врела Босне", *ГЗМБиХ*, 1982, 37; С. М. Ћирковић, „'Насељени градови' Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација", *ЗРВИ*, 1998, 37.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРУЋИЦА → БАЊА ВРУЋИЦА
**ВРУЋИЦА → БАЊА ВРУЋИЦА**
# ВРХБОСАНСКА НАДБИСКУПИЈА
**ВРХБОСАНСКА НАДБИСКУПИЈА**, административно-управно подручје римокатоличке цркве у Босни са седиштем у граду Врхбосна. Назив је добила од средњовековног града Врхбосне, у жупи Врхбосни, око извора реке Босне у Сарајевском пољу. Врхбосна је испочетка био назив жупе, у којој је главно место био Которац, а после постаје назив града. Први помен града Врхбосна на простору данашњег Сарајева, у којем су радили дубровачки трговци, потиче из 1379. На подручју жупе Врхбосна још у првој половини IV в. јавља се Бистванска бискупија са седиштем у Новој Бистви, код данашње Зенице, одакле јој је и назив. Бискупија је, према актима Солинских сабора из 530. и 533, била превише задужена и превише пространа, па је тражено да се подели, али је то одгођено. На овом подручју историјски најстарија бискупија била је у Требињу, основана најкасније крајем X в., а највећу улогу је имала Босанска бискупија о којој се ништа не говори све до XI в., када се помиње Provinciale Вetus и то на основу података, по свој прилици, од 1050. до 1060. Њено је средиште у XIII в. у Врхбосни, где су бискупи доминиканци саградили катедралу Св. Петра. Папски документи говоре да је 1067. папа Александар II митрополитску власт потврдио барском надбискупу у Дукљи, која се око средине XII в. налазила под Дубровачком митрополијом. У то време бискупија се нашла под снажним утицајем богумилског и патаренског кривоверја, које је више било политичке а мање верске природе. Папски изасланик Иван де Касамарис је већ 1203. добио задатак да истражи патаренску јерес. Он је папи Иноћентију III јавио да је у Босни умро бискуп, те да би било добро да се на његово место постави какав Латин и ту подигну још три или четири нове бискупије. У Риму је 1232. босански бискуп приказан као кривоверник и неписмен, чак толики незналица да се није знао ни крстити. Због тих оптужби су против Босне предузимани крсташки походи. Угарско-хрватски и славонски војвода Коломан је против патарена водио војничку акцију. Он је Босанску бискупију обдарио великим и богатим поседима у Ђакову и у Блезини код Брода. Коломанову даровницу потврдили су папа Гргур IX (1239) и мађарски краљ Бела IV (1244), те се тада (1248) босански бискуп отцепиo од дубровачког и подвргнуо калочком митрополиту. Ако не тада, оно свакако крајем XIII в., услед претње „босанских крстјана" и продора Татара, бискуп је напустио Босну и повукао се на свој посед у Ђаково. Након тог пресељења за католике у Босни су бринули новопридошли доминиканци. Ситуација за католике се поправила тек после доласка фрањевачких мисионара у Босну (1291). Фрањевцима је успело да окупе католике, придобију босанске владаре и покатоличе многе „босанске крстјане". Почетком XV в. у средишту Босне је успостављена Височка бискупија. Тај раст и напредовање католичке цркве у Босни заустављен је честим турским упадима на босанско подручје и коначно турским освајањем Босне 1463.
За турског господства, које је изазвало велике промене на босанском тлу, не само политичке него и верске, социјалне и етничке, наслов босанског бискупа носили су понајвише мађарски каноници, а бискупијом су практично управљали фрањевци, који су се у ту сврху заређивали у бискупе на наслов које стране бискупије. Босанским фрањевцима, са фра Анђелом Звиздовићем на челу, успело је да за босанске католике испослују одређене привилегије које су им зајамчене Ахднамом (Царским писмом). То је писмо постала основица за односе између католичке цркве у Босни и турске владе. То правно признање није католицима јамчило равноправност и сигурност. Турски зулуми, намети и угњетавање хришћанске раје у Босни, присиљавали су је на бежање у прекосавске крајеве Хабзбуршке монархије и на примање ислама, чиме се успостављала доцнија етничка и верска слика у Босни. Након турског пораза под Бечом 1683. и исељавања хиљада католика из Босне, она је за босанског бискупа била неприступачна. Он из Ђакова скоро 40 година није могао да обиђе вернике. Да би се окончало такво тешко стање, Света столица је 1735. именовала апостолског администратора за Босну, коју је 1846. поделио на босанску и херцеговачку. Попут апостолских управитеља и апостолски намесници су све до пред крај турске управе становали у самостанима, обилазећи своје вернике. Како су имали обичај да се мешају у унутрашње послове реда, више пута су долазили у оштре сукобе са осталом браћом.
Са аустроугарском окупацијом БиХ дошло је до побољшања положаја католичке цркве. Папа Лав XIII је 1881. отцепио БиХ од Ђаковачко-сремске бискупије, укинуо босански и херцеговачки викаријат, затим основао **В. н.**, Мостарску-дувањску и Бањалучку бискупију, које је са Требињском потчинио врхбосанској надбискупској власти. Првим надбискупом је именован загребачки свеучилишни професор теологије Јосип Штадлер (1843–1918), родом из Славонског Брода. Он је положио темеље новој организацији и развитку католичке цркве у Босни, са живом делатношћу на верском, просветном, културном и националном пољу. Саградио је катедралу у Сарајеву, дечачко семениште и гимназију у Травнику, богословско семениште и Цркву Св. Ћирила и Методија у Сарајеву, каптол и надбискупски двор, више цркава и женских самостана. Основао је два сиротишта „Бетлехем" и „Египат" за децу, убожницу за старце, утемељио је Дружбу сестара „Служавки Малог Исуса", у циљу да се брине за сиромашну и напуштену децу, старије и сиромашне уопште. После Штадлера, на надбискупској столици су од истакнутих великодостојника били: Иван Шарић од 1922, Марко Алауповић од 1960, Смиљан Фрањо Чекада од 1970, Марко Јозиновић од 1977. и Винко Пуљић од 1991, а од 1994, као кардинал Свете римске цркве, све до данас.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Џаја, *Католици у Босни и западној Херцеговини на пријелазу из 18. у 19. стољеће*, Зг 1971.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХБОСНА
**ВРХБОСНА**, средњовековна жупа и град у Босни, у Сарајевском пољу. Жупа је обухватала долине доњих токова Миљацке и Жељезнице с њиховим притокама, и извориште Босне. Настала је пре 1244, када је њено име први пут забележено, и то издвајањем од јединствене жупе Босне. Град Котор у „земљи Босни" у „Спису о народима" Константина Порфирогенита из друге половине X в. односи се на Которац код Илиџе. Попут сваке жупе и **В.** је имала свој војноуправни центар. Премда је идентификација града Врхбосне/Врхбосања још увек нерешена, град би требало тражити у пределу око извора реке Босне, а не у долини Миљацке. Стога запис у српском рукопису из 1516, који наводи да је настао „у месту Врхбосању, званом Сарајево", може да буде случај позније транслације топонима због тадашњег значаја града Сарајева као седишта Босанског санџака. Према повељи из 1244, у жупи **В.** била су четири поседа босанске бискупије које је потврдио бан Матија Нинослав (око 1233 – око 1250). Први посед с катедралном црквом Св. Петра налазио се у месту Брдо, али није поуздано утврђено да ли се ради о подручју будућег Сарајева или о Блажују, у чијој близини су откривени остаци средњовековне цркве. Ово насеље с катедралом је, у сваком случају, имало барем статус трга, као и посед Врутци са црквом Св. Стефана Првомученика, која се датира у период IX–ХIV в. Друга два поседа без цркава – Болино и Кнежево поље – није могуће прецизније одредити. Трг Торник, познат од 1402. из дубровачких извора, био је, под називом Старо Трговиште или Стара Варош, најраније укључен у просторни развој османског Сарајева, у његовом ужем градском центру. „Булагај", Блажуј и Которац су такође били средњовековни тргови који су Османлије затекли на простору жупе **В**. У источном делу Сарајевског поља био је град Ходидјед са својим подграђем – вароши на месту истоименог села – и помиње се релативно касно у средњовековним писаним изворима. То није било једино утврђење у **В.**, него је жупа била окружена тврђавама на свим прилазним путевима Сарајевском пољу, о чему сведоче археолошки остаци. Почетком XV в. Ходидјед и жупа **В.** су у поседу властеоске породице Павловић, чија се некропола (Павловац) налази изнад састава Тилаве и Лукавице. После убиства кнеза Павла Раденовића 1415, Ходидјед је прешао у руке војводе Сандаља Хранића. Град је у име краља Жигмунда 1434. заузео бан Матко Таловац, да би се убрзо нашао у рукама османских крајишких војвода. Због угарског балканског похода 1442–1444, османска војска се вероватно повлачи, те Ходидјед прелази у власт војводе Стефана Вукчића Косаче (1444, 1448), али већ 1451. они поново господаре градом и жупом. Две године касније створено је Босанско крајиште, тј. вилајет Ходидјед (вилајет Сарајево), на челу с војводом **В**. У пролеће 1459. краљ Стефан Томаш покушао је да нанесе одлучујући ударац османској војсци у **В.**, међутим, осим што је спалио подграђе Ходидједа, није успео да промени крајњи исход – трајно успостављање власти Османског царства и нестанак средњовековног краљевства Босне (1463). Задужбине Иса-бега Исхаковића удариће темељ новом насељу у долини Миљацке – касаби Сарајево.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, 1, Бг 1902; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Х. Шабановић, *Крајиште Иса-бега Исхаковића. Збирни катастарски попис из 1455. године*, Сар. 1964.
ЛИТЕРАТУРА: С. Трифковић, *Сарајевско поље*, Бг 1908; В. Скарић, *Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације*, Сар. 1937; М. Динић, *Земље херцега светога Саве*, Бг 1940; М. Вего, *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; М. Хаџијахић, „O неким локалитетима из повеље Беле IV oд 20. јула 1244. године", *Радови АНУБиХ*, 1970, 35; Д. Ковачевић Којић, „О средњевјековном тргу на мјесту данашњег Сарајева", *ЗФФБ*, 1970, XI–1; *Градска насеља средњевјековне Босне*, Сар. 1978; *Лексикон градова и тргова српских средњовековних земаља*, Бг 2010.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХЛАБ
**ВРХЛАБ**, средњовековна жупа која се налазила у изворишном и горњем току реке Лаб. У изворима се помињу „оба Лаба" и Лаб са Липљаном, а сигурно постоји од XII в. У овој жупи се налазио и истоимени летњиковац краља Милутина у којем је 1302. закључен мир између Дубровника и Србије. Није имао утврђење са бедемима, бранио га је само један донжон, који је имао приземље и два спрата. Кула је грађена каменом у кречном малтеру, а улаз је био на другом спрату. До 1999. била је очувана јужна страна куле до висине 7–8 м, али су војне снаге ОВК експлозивом порушиле преостали део.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I/1, Бг 1929.
ЛИТЕРАТУРА: И. Здравковић, В. Јовановић, „Врхлаб – летњи дворац краља Милутина", *Старинар*, *н. с.*, 1964–1965, 15–16.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОБРЕЗНИЦА
**ВРХОБРЕЗНИЦА**, манастир у истоименом селу близу Пљеваља, са храмом Св. Тројице. Краће име манастира је Брезница. Парохијска црква из средњовековних времена, први пут се као манастир помиње 1537. када га је обновио игуман Висарион, са братом Савом и сином Никифором, владиком. Пет деценија касније обновила га је и дозидала припрату породица спахије Војина. Попис из 1572. бележи манастирска имања, игумана Стефана и монахе. Касније **В.** постаје преписивачки центар (јеванђеље, псалтир, пролог, триод, минеј, типик, Шестоднев Јована Егзарха и Козме Индикоплова, молитвеник, Законоправило, Богородичник, отачник, наустица, Псалтир с толкованијем, служебници). Познати су преписивачи Гаврило, Јован, Теофил, Арсеније, Висарион и Димитрије. Монах Гаврил написао је *Врхобрезнчки летопис*. Записи по књигама дају податке о манастирском братству и историјским приликама, одбрани манастирског поседа, страдању од Турака и Млетака. Обавештавају да су Турци књиге пљачкали, а потом их давали на откуп монасима и верницима. **В.** у XVIII–XIX в. добија доста штампаних књига из Русије, које продају или дарују другим манастирима. Да би исплатили обавезе монаси дају књиге у залог па их преко добротвора откупљују. Крађе и поклони растурили су књиге из **В.** по многим манастирима и библиотекама Европе.
Будући да је смештен на скровитом месту, у **В.** су околни манастири склањали своје књижевно и уметничко благо, због чега поседује богату колекцију светоотачких дела и збирку дела ликовне, кујунџијске и терзијске уметности. Храм је тробродна базилика која има вишестрану апсиду, кубе, унутрашњу и спољашњу припрату. Храм је 1801. покривен новим клисом, а 1833. је обновљен и дозидано предворје. Још увек постоје фреске из XVI в. У великом пожару 1859. изгорео је конак са свим келијама и сва грађа. Последњих година извршена је темељна обнова храма и зграда.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–III, Бг 1902, 1903, 1905; Ф. Барјактаревић, „Турски документи манастира Св. Тројице код Пљеваља", *Споменик СКА*, 1935, 79; Дефтер пријепољског кадилука, № 654.
ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, *Манастир Света Тројица код Пљеваља*, Бг 1974.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВАЦ, Душка
**ВРХОВАЦ, Душка**, песник, новинар (Бањалука, 24. III 1947). Дипломирала на Групи за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду. Од 1975. до 2005. уредница и ауторка бројних културних и документарних програма за децу и одрасле на РТС. Објавила је девет самосталних збирки и три књиге изабране поезије, те низ публицистичких текстова у дневним листовима и часописима. Од своје прве књиге *Сан по сан* (Бг 1986) афирмисала се као настављач лирске традиције Д. Максимовић, којој је и посветила своју збирку *Моја Десанка* (Бг 2008). По вокацији лиричар исповедног типа, огледала се у различитим песничким облицима, од слободног и везаног стиха до дужих или сасвим кратких приповедних целина. Поред љубавне тематике, преиспитује национална, културна и историјска питања српског народа, често у критичком кључу. У исходишту њене поетике назире се нека врста завета који су оставиле Д. Максимовић и И. Секулић: воља и духовно прегнуће да се остане веран и што ближи свом унутрашњем свету, али уједно одан роду, језику, вери, прецима и потомцима. У том смислу, чежња за певањем и највишим облицима духовности превазилази онеспокојавајућу савременост и страх од смрти.
ДЕЛА: *С душом у телу*, Бг 1987; *Глас на прагу*, Бг 1990; *I Wear My Shadow Inside Me*, London 1992; *С обе стране Дрине*, Бг–Бл 1995; *Жеђ на води*, Бг 1995; *Изабране и нове песме*, Бг 2002; *Операција на отвореном срцу*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: А. Вукадиновић, пог. у: Д. Врховац, *С душом у телу*, Бг 1987; Р. Бернс, предг. у: *I Wear My Shadow Inside Me*, London 1992; А. Santoliquido, „Le Вoci Della Luna", *Numero* 14, Settembre 2000; Г. Антић, пог. у: *Изабране и нове песме*, 2002; Б. Стојановић Пантовић, *Раскршћа метафоре*, Бг 2004.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВАЦ, Радивоје
**ВРХОВАЦ, Радивоје**, професор, историчар књижевости (Лаћарак код Сремске Митровице, 16. XII 1863 – Нови Сад, 16. VII 1946). Студирао је славистику и класичну филологију (Загреб, Грац и Беч). Од 1886. суплент у гимназији, па професор грчког језика у богословији (Сремски Карловци), а од 1903. директор гимназије у Сремским Карловцима. Први свјетски рат је провео у Загребу, припремајући монографију *Карактер и рад Ђ. Даничића* (Н. Сад 1923), богату новим материјалом и новим тумачењима. Кратко послије рата инспектор у Министарству просвјете, потом поново директор гимназије у Сремским Карловцима. предсједник Матице српске (1920–1935), послије тога биран за почасног доживотног предсједника. За то вријеме отворена је Библиотека МС (1922) и заједно са Матицом смјештена у нову зграду (1928); организована је прослава (споменица *Матица српска 1826–1926*, Н. Сад 1927) и објављен албум *Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења* (Н. Сад 1927). Активан у борби за национална права и демократизацију културе, био је посланик Народно-црквеног сабора и потпредсједник Народног школског савета. У књижевној периодици сарађује чланцима о фолклорном насљеђу, савременим језичким питањима, приказује филолошка, књижевна и естетичка дјела. Студија *Матица српска и српски језик* (Н. Сад 1926) у основи је и филолошка и културноисторијска слика Вуковог доба. У радовима о Б. Радичевићу, Ђ. Јакшићу, Ј. Ј. Змају, Л. Костићу, Љ. Недићу, П. П. Његошу, поред истраживачких резултата дао је и нове оцјене њиховог дјела. Бавио се такође педагошким питањима, нарочито држећи до улоге умјетности (сликарства и музике) у васпитању. На националну културу је гледао као на демократску и социјалну тековину, уз скептичан став према приликама у Европи и изгледима на мирну сарадњу међу народима („На прагу другога столећа /Матице српске/", *ЛМС*, 1927, 313).
ЛИТЕРАТУРА: „Споменица Р. В.", *ЛМС*, 1938, 350, 1–3; К. Н. Милутиновић, *Радивоје Врховац*, Н. Сад 1938; К. Милутиновић, „Р. В. као књижевни историчар, критичар и естетичар", *КИ*, 1984, 17, 65–66; Д. Попов, *Историја Матице српске 1918-1941*, Н. Сад 2001.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВЕЦ, Јанез
**ВРХОВЕЦ, Јанез**, филмски глумац (Београд, 19. I 1921 – Београд, 7. X 1997). Каријеру започео после II светског рата у Драмском студију „Звезда филма", касније и „Авала филма", a oд 1952. радио у статусу слободног филмског уметника. После прве улоге у филму *Језеро* (1950) Радивоја Лоле Ђукића, као мајстор дискретних карактерних епизода, за више од четири деценије остварио стотинак ликова код већине значајних домаћих редитеља: Ж. Павловића (*Капи, воде, ратници*, 1962; *Лет мртве птице*, 1973; *Задах тела*, 1983), А. Петровића (*Мајстор и Маргарита*, 1972), В. Погачића (*Човек с фотографије*, 1963), С. Јанковића (*Партизанске приче*, 1960), Д. Макавејева (*Човек није тица*, 1965), К. Ракоњца (*Немирни*, 1967), Г. Паскаљевића (*Чувар плаже у зимском периоду*, 1976). Наступао и у копродукционим филмовима и у ТВ серијама. Дијапазон ликова био му је веома широк. Као велики ентузијаста често је играо и без хонорара. Један је од оснивача Удружења филмских глумаца Србије и иницијатора Фестивала глумачких остварења у Нишу (1966). На истом фестивалу добитник је награде „Славица" за животно дело (1988).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Мунитић, *Јанез Врховец, таленат и стил*, Ниш 1989.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВИНА
**ВРХОВИНА** (каноник, поповина), дажбина у средњовековној Србији. Преузета је из Византије, где се називала kanonikovn. Према Синтагми Матије Властара, састоји се из таксе за рукоположење и годишње дажбине коју су свештеници плаћали надлежном архијереју. Синтагма такође одређује висину годишњег износа каноника (тј. **в.**) у новцу и натури, у зависности од броја домова парохије. Изјава попа Ђорђа о обавезама према епископу хвостанском Јосифу, који га је рукоположио (служила као образац за ту врсту аката), прописује обавезу свештеника да три пута годишње иде епископу *са поклоном законим*. О примени прописа о **в.** из Синтагме у Српској цркви сведочи глоса уз њен наслов – *Каноник јеже ми поповину именујем* – и чињеница да се као самосталан чланак налази у неким преписима Душановог законодавства. На дечанском властелинству право убирања **в.** од попова имао је манастир пошто ју је владар откупио од епископа хвостанског за 500 перпера и 400 оваца с јагањцима.
У средњем веку **в.** означава и географски појам, планински крај. Босански краљ Остоја поклонио је 1400. војводи Хрвоју град и жупу Ливно, *од завода* (долине, жупских области) *до врховине* (планина које окружују град), тј. *хливанску врховину и жупу*. Тако се називао и планински крај у средњем току Врбаса, северно од Јајца.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Средњовековно српско парохиско свештенство*, Ск 1923; Д. Динић Кнежевић, „Прилог проучавању свештенства у средњовековној Србији", *ГФФНС*, 1968, 11–1; А. Соловјев, *Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године*, Бг 1980; *Тhe Oxford Dictionary of Byzantium*, Oxford 1991; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВИНЕ
**ВРХОВИНЕ**, село у југозападном делу Тамнаве, на контакту њеног равничарског дела са брдима, где развође према Колубари достиже висине и преко 300 м. **В.** су 3 км западно од пута који повезује општинско средиште Уб (11 км) и Ваљево. Насеље је дисперзивног типа и протеже се правцем југозапад-североисток, по страницама долина Гвозденовачког потока и потока Орашца (слив Колубаре и Саве) од 150 до 360 м н.в. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII в. из Колубаре, Рађевине и Црне Горе. У другој половини XX в. село је захватила депопулација. Године 1961. било је 883, 2002. 552, а 2011. 455 становника (99,1% Срба). У пољопривреди је радило 75,6% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВИНЕ
**ВРХОВИНЕ**, село и средиште општине у Хрватској, у Лици, смештено на југоисточним обронцима планине Мала капела и на северозападној периферији Врховинског поља. Припада Личко-сењској жупанији. Крај села пролазе железничка пруга Книн–Госпић–Карловац и локални пут који повезује Бихаћ и Оточац. Насеље је компактно, на висини од око 730 м. Године 1991. имало је 873 становника (85% Срба и 7,4% Хрвата), 2001. 451 становника (50,6% Хрвата и 44,1 % Срба) и 2011. 473 становника. Српска православна црква Св. Архангела Михаила и Гаврила изграђена је 1764, обновљена 1973. и оштећена 1995.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХОВНИ СУД
**ВРХОВНИ СУД**, инстанца која се налази на врху пирамиде судова у једној земљи. О његовој надлежности постоје различите концепције. По првој, француско-романској, тај суд има само надлежност касирања, тј. ништења или укидања судских одлука у последњем степену, с тим што се предмет враћа нижем суду на поновно одлучивање о самој ствари или потврђивања судских одлука у последњем степену. По другој, немачко-аустријској, **в. с.** је још надлежан да суди о самој ствари и да преиначује погрешна и незаконита решења нижих судова својим коначним судским одлукама. По трећој, англосаксонској (карактеристичној за САД и земље које су се угледале на њихов судски систем), **в. с.** је највиши судећи суд, али и суд који поводом конкретног судског предмета, на захтев стране у спору, претходно одлучује о уставности закона који треба да примени на решавање судског спора. Тада тај суд, уз судску, врши и уставносудску власт (у Америци позната под називом *Judicial review*).
У нововековној српској држави функцију „највишег земаљског суда", како је одлучено на скупштини у Борку 1805, треба да обавља, између других својих послова, Правитељствујушчи совјет, „под чију се управу стављају сви нахијски судови и магистрати". На скупштини у Борку старешине, вели Вук, „уреде да свака нахија изабере по једнога поштена и паметна човјека, па ти сви људи да се састану на једно мјесто, да суде и пресуђују све веће распре и тужбе земаљске, и ето тако постане у Србији Совјет ...". Вук тврди да је и број чланова Совјета подешен тако да може да суди, јер „по свој прилици томе ће бити узрок што наши људи мисле да је 12 људи доста за сваку пресуду". Совјет је, у почетку свог рада, пресуђивао не само тежа кривична дела, него и све предмете, како кривична дела тако и грађанске парнице, који су пред њега стизали, па је тако био не само врховни него и првостепени суд. Совјет није само судио, него је и управљао земљом, био је и орган управне власти. Реорганизацијом власти, у држави Првог српског устанка, уставним актом 1811, успостављена је нова „мрежа" судова, на челу с Великим вилајетским судом у Београду, за целу земљу. Иако се налазио у склопу Правитељствујушчег совјета (јер је члан Совјета – попечитељ правосудија – истовремено био и велики вилајетски судија, тј. председник Великог вилајетског суда), овај суд је био посебно тело које је своју надлежност обављало на засебним седницама, на којима „разматра решења, осуде и послове нахиских судова, и по поднетим жалбама доноси коначна решења" (М. Петровић). Велики вилајетски суд је у првом и последњем степену судио за кривична дела убиства, силовања, похаре, злоупотребе војводске власти, насиља војвода. У ствари, стари Совјет престао је да постоји, а „уместо њега створена су два тела: а) влада од шест попечитеља, под старим називом Правитељствујушчи совјет народни и б) Велики Вилајетски (или Народни) суд" (Д. Јанковић). У држави Првог српског устанка „Совјет није био искључиво ни законодавно тело, ни влада, ни **в. с.** а носио је у себи елементе, вршио извесне функције све три власти. Орган централне власти – Совјет никад није постао врховни орган власти у држави Првог устанка" (Д. Јанковић).
Пропашћу устаничке државе 1813, пропали су и њени судови. После Другог српског устанка, основана је у Београду 1815. Народна канцеларија, која се још звала и Велики народни суд, „у којој ће се налазити неколико српских кнезова, који ће и судити Србима за веће кривице" (М. Петровић). Број њених чланова није био одређен, а постављао их је и мењао кнез по својој вољи. Кнез Милош је у току 1820. установио у Крагујевцу Народни суд сербски, да би октобра 1823. београдску Народну канцеларију и крагујевачки Народни суд подигао на степен Обшче народног суда, чији је задатак био да се бави „извиђајем и пресуђивањем дела и распра свега народа београдског пашалука" (М. Петровић). Васпостављањем, на кнежев предлог, Совјета сербског (какав је постојао у Карађорђево време) 1825, то тело постаје носилац судске и управне власти (у обе те власти, највиша власт био је кнез). Уређењем од 1826. Совјет се састоји од два одељења. Једно се звало Велики народни суд, а друго, просто, Совјет. Прво је вршило судску, друго управну власт. Тај спој судске и управне власти био је за Србију карактеристичан до Устава од 1838, када је отпочело њихово поступно раздвајање.
По Сретењском уставу од 1835. Великом суду, као апелацији, припада суђење у другом степену (изнад окружних судова), док највиша судска власт припада „Совјету државном, који ће одредити једно одјеленије, као судилишче у трећем и последњем степену" (члан 78). Сретењски устав није утицао на организацију власти у Србији, јер је исте године када је био донесен био и укинут. Турским уставом од 1838. установљава се „као највиши у Србији Суд апелациони", „у главном мјесту Правитељства". Тај суд „занимат' ће се искључитељно само прегледањем и суђењем предмета и парница, које буду већ суђене биле у Суду првог степена" (члан 37). Тада су први пут после Другог српског устанка судска и управна власт уставом потпуно раздвојене, а судска власт је, уместо управном органу (Државни савет), била потчињена искључиво правном поретку. Судови суде само по законима и уредбама, а „никакав чиновник Књажества, граждански или војени, виши или нижи, не може мешати се у дјела предпоменута три Суда, но они само могу бити позвани за извршеније њини пресуда" (члан 44). Ипак, С. Јовановић наводи да поред судова које устав помиње „постоји још једна судска власт непредвиђена Уставом: то је касациона власт коју, мимо Устава, врши кнез". У Србији је 1846, по претходном одобрењу Порте (јер се тиме мењао Турски устав), образован „точнијег ради набљудавања правде и досуђивања правице" **В. с.**, као суд трећег и последњег степена, надлежан да „одобрава, штити или преиначава пресуде Апелационог суда". Мада суд последњег степена, **В. с.** је „био ипак судећи суд без касационе власти" (Д. Ј. Данић), која и даље остаје у рукама кнеза. Наиме, стране које би биле незадовољне његовим одлукама могу употребити „право рекурса на Кнеза". Према устројенију **В. с.** од 1846, **В. с.** је „конечни за све предмете, у струку судејску спадајуће". Тај суд је, преузимањем од врховне управне власти (Кнежеве канцеларије и Министарства правде) извесних овлашћења касације, и тиме употпуњавањем својих касационих овлашћења, 1855. постао још и касациони суд, због чега је променио назив у Врховни и Касациони суд. Овај суд установљава се као суд трећег степена и „коначни суд" који ће „и касациону власт упражњавати". Из тог суда је 1858. произишао чисто Касациони суд, који устави Краљевине Србије од 1888. и 1903. одређују као један за целу Србију. Ти устави дају и дефиницију Касационог суда – „не суди о делу него само о праву", тј. тај суд не суди него прегледа пресуде нижих судова, па их или потврђује или поништава и враћа суду који их је донео на поновно суђење. Поред тога, решава и „о сукобима између судске и административне власти" (члан 150. Устава од 1888. и члан 149. Устава од 1903). На тај начин, у Србији је доследно изведен тростепени судски систем. Та организациона схема судства – првостепени суд, апелација и касација – усталила се у Србији до краја постојања Краљевине Србије. Њена суштина је независно двостепено судство, на чијем је врху један Касациони суд, са разматрајућом, а не судећом влашћу, као трећим степеном судског система.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији Касациони суд је био највиши суд у земљи, „један за целу Краљевину", са седиштем у Загребу. Поред надлежности које је тај суд имао у Краљевини Србији, постао је још надлежан „и за сукобе о надлежности између управних и редовних судова" (члан 110. Видовданског устава). Октроисани устав од 1931. не садржи одредбу о статусу и седишту Касационог суда. Међутим и Закон о изменама и допунама Закона о Устројству судова од 1922, као и Закон о уређењу редовних судова од 1929. садрже исту одредбу: до образовања једног Касационог суда за целу земљу, „радиће по досадашњем и сматраће се као одељење Касационог суда" Касациони суд у Београду, Сто седморице у Загребу, **В. с.** у Сарајеву, Велики суд у Подгорици и Одељење београдског Касационог суда у Новом Саду. Стицајем прилика, Касациони суд био је организован на федералном принципу. Ово стање постојало је до краја Краљевине Југославије.
У другој (СФРЈ) и трећој Југославији (СРЈ), у којима је Србија била федерална јединица у шесточланој и двочланој федерацији Југославији, **В. с.** Србије био је „највиши суд", „са седиштем у Београду". Тај суд је одлучивао о кривичним, грађанским и другим предметима поводом редовних и ванредних правних лекова, одлучивао је у управним споровима (од 1952) у случајевима предвиђеним законом у својству највишег управног суда у Србији, решавао је сукобе надлежности између судова и републичких органа управе и вршио је друге послове одређене законом. Он није био искључиво касациони, него и судећи суд.
У самосталној Републици Србији, по Уставу од 2006, „највиши суд у Републици Србији" је Врховни касациони суд, са седиштем у Београду. Назив овог суда је погрешан. Поред тога што је реч „Врховни" својим значењем садржана у речи „касациони", јер је касација највише судско овлашћење (фр. *casser* поништити, уништити) које има суд у последњем степену, тај суд није ни чисто касациони, него је и ревизиони суд који суди у самој ствари, с правом да преиначи погрешна и незаконита решења нижих судова, а не само с правом да их поништи или потврди. Разлози промене назива највишег суда у Србији по свој прилици нису били везани за струку, него за политику. Да би се променио постојећи судијски састав, што је био један политички циљ, најјачи аргумент употребљен за тзв. Општи избор судија био је да више не постоје онакви судови за које су дотадашње судије били бирани. Уместо назива које су имали, сви судови су добили нове и друкчије називе, па је тако и дотадашњи **В. с.**, не би ли се показало да то више није тај исти суд, постао Врховни касациони суд. За „нове", дотад непостојеће судове – тако је гласило образложење, требало је изабрати нове судије, као да оне неће радити исти посао суђења који су радиле судије пре општег избора судија. Промена мреже судова послужила је као оправдање за прекид уставног начела сталности судијске функције. Врховни касациони суд одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом и супсидијарно је надлежан да одлучује („ако за одлучивање није надлежан други суд") о сукобу надлежности између судова, као и о преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога. Изван надлежности суђења, Врховни касациони суд утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права; разматра примену закона и других прописа и рад судова; именује (на општој седници) своју квоту судија Уставног суда (пет судија од укупно 15 колико тај суд има судија); даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда и врши друге надлежности одређене законом (члан 31. Закона о уређењу судова од 22. XII 2008). Начелни правни ставови, као судско тумачење закона (права), обавезују само судове, док тумачење закона које даје њихов доносилац – Народна скупштина – у облику закона обавезује свакога (обавезно тумачење). Закон о уређењу судова не одређује број судија Врховног касационог суда.
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, *Финансије и установе обновљене Србије до 1842*, Бг 1897; Д. Ј. Данић, *Развитак административног судства у Србији*, Бг 1926; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858)*, Бг 1933; С. Цуља, *Грађанско процесно право Краљевине Југославије*, Бг 1936; В. Ст. Караџић, *Први и Други српски устанак*, Бг 1947; Д. Јанковић, „Правитељствујушчи совјет", *ИГ*, 1954, 1–2; В. Ракић Водинелић, *Правосудно организационо право*, Бг 1994; С. Шаркић, Д. Поповић, Д. Николић, *Историја српског правосуђа*, Бг 1997.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРХПОЉЕ
**ВРХПОЉЕ**, село у западној Србији, у Подрињу, на десној страни долине Дрине, 9 км југоисточно од општинског средишта Љубовије. На јужном делу села је магистрални пут Лозница – Бајина Башта. Насеље је дисперзивног типа и простире се на 180–480 м н.в. дуж друма и по страницама долине Буковичке реке (десна притока Дрине). **В.** се први пут помиње у XVII в. У другој половини XX в. наступила је депопулација. Године 1961. имало је 1.389, 2002. 985, а 2011. 919 становника (99,5% Срба). У пољопривреди je радилo 58,4% активног становништва. У селу се налазе православна црква и основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЦЕЉ, Стефанија
**ВРЦЕЉ, Стефанија**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Буковић код Бенковца, 2. XII 1920 – Београд, 30. III 2008). Основне студије (1950) и специјализацију интерне медицине (1955) завршила на Медицинском факултету у Београду. Била је запослена на Интерној клиници, где је основала Кабинет за електрокардиографију. Бавила се посебно електрофизиологијом срца и електрокардиограмом. Усавршавала се у Бриселу 1959–1960. Хабилитациони рад о проучавању валвуларних срчаних мана прихваћен 1961. Докторску дисертацију о појединим електрокардиографским променама у току еволуције хроничног плућног срца одбранила 1970. на Мед. ф. у Београду. Године 1952. изабрана је у звање асистента за предмет Интерна медицина Мед. ф. у Београду, а 1980. у звање редовног професора. Осим домаћих стручних асоцијација, члан је Европског кардиолошког удружења. Учествовала је у писању уџбеника *Интерна медицина*, (Бг–Зг 1976), и *Специјална клиничка физиологија* (Бг–Зг 1980). Одликована је Oрденом рада I и III реда.
ДЕЛА: *Електрокардиографски атлас*, Бг–Зг 1982; *Поремећаји ритма срца – електрофизиологија*, Бг–Зг 1986; и М. Матић, *Поремећаји ритма срца, дијагностика*, I–II, Бг 1996, 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Михајло Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЧЕВИЋ, Вук
**ВРЧЕВИЋ, Вук**, сакупљач народних умотворина (Рисан, 26. II 1811 – Дубровник, 25. II 1882). Самоук, изучио је ,,књигу" помажући оцу Стефану, учитељу и општинском писару у Рисну. Касније је оца замењивао у овим пословима. Док се у Будви бавио трговином, упознао је Вука Караџића 1835, што је било пресудно за његова интересовања. Од 1841. обављао чиновничке послове секретара и учитеља у Грбљу. Незадовољан и у сталној материјалној оскудици, био је писар у которској општини, писар кнеза Данила, чиновник далматинског намесништва у Задру, конзуларни агент и вицеконзул у Требињу, где је и пензионисан. Био је члан СУД.
Након сусрета са Вуком, **В.** постаје његов сарадник, бележи и шаље му народне песме, приповетке, пословице, изреке и речи. Поједине записе објављивао је у *Дубровнику*, *Словинцу*, алманасима и календарима. Описивао је и представљао народни живот у форми реалистичких цртица и новелистичких згода о обичајима, пресудама и догађајима из свакодневице (*Низ српских приповиједака већином о народном суђењу по Босни и Црној Гори*, Пан. 1881; *Народне приповијести и пресуде из живота по Боки Которској, Херцеговини и Црној Гори*, Дубр. 1890). Афирмацију настављача Вуковог сабирања усменог блага донеле су му збирке: *Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве* (1–2, Бг 1868, Дубр. 1889), од чијих је проширених подврста **В.** саставио и посебне књиге штампане као посмртна издања (*Народне сатирично-занимљиве подругачице*, Дубр. 1883; *Народне хумористичне гаталице и варалице*, Дубр. 1884; *Народне басне*, Дубр. 1883). **В.** је и први сакупљач народних игара (*Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју*, 1–2, Бг 1868, Дубр. 1889). Записи **В.** укључени су и у друге збирке народних умотворина (В. С. Караџић, *Српске народне приповијетке*, Беч 1853; С. Новаковић, *Српске народне загонетке*, Бг 1877), а засебно су штампане тужбалице (прир. Д. Радојевић, Тг 1986).
Из богатог и разноврсног корпуса посебно се издваја прва збирка кратких и шаљивих прича из 1868. у чијем приређивању је имао удела и С. Новаковић. Разликује се од осталих **В.** дела по предговору, у којем су саопштена драгоцена запажања о природи усмене импровизације, као и по систематизацији грађе. Мада су често критикована полазишта класификације, јединствена подела шаљивих народних приповедака (народне опће, књижевне, варалице, подбодачице/подругачице, басне, гатке/гаталице и питалице) увек се наводи и при разматрању историје бележења и у истраживањима поетике овог облика. Иако је најчешћи извор за различите антологије шаљивих прича, ова **В.** збирка није у целини касније прештампана. **В.** је припремио и две књиге српских народних обичаја: *Три главне народне свечаности (Божић, Крсно име и свадба)* (Пан. 1883); *Помање народне свечаности* (Пан. 1888). У Караџићевој књизи женских песама из 1866 (Беч), све су песме **В.** У Архиву САНУ похрањена је **В.** обимна, необјављена, епска збирка.
Снежана Самарџија
У развоју српске прозе **В.** је један од носилаца процеса прелажења из усмених у ауторске облике, у оквиру тзв. вуковске линије (С. М. Љубиша, М. Глишић, Ј. Веселиновић, С. Матавуљ, до И. Андрића и неких других аутора). Документарност првих покушаја у прози **В.** (1851) везала је његове текстове за фолклор али су они већ тада имали јасне знакове фикционалности и сказа („причање", „правдање") као популарног облика излагања у епоси реализма. На облик и тематику његових прозних текстова утицала је и тешња веза са италијанском хумористичком новелистиком фолклорног порекла. У прозним делима из 70-их година ствара сложеније облике, ближе искуствима поетике реализма, повремено тежећи психолошкој дескрипцији и драматичној напетости, стално у преплетима са елементарним усменим врстама. **В.** је и аутор биографске студије *Живот Петра II Петровића Његоша, владике црногорскога* (Н. Сад 1914), у којој је, на основу сопственог познанства и сарадње са Његошем, као и свједочења многих других људи, описао владичин живот и дјело.
Душан Иванић
ИЗВОР: Архив САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: *Кратка биографија Вука Стеф. Врчевића*, рукопис аутобиографије из 1872; В. Ћоровић, „О Врчевићевој подјели српских народних шаљивих приповиједака", *СКГ*, 1905, 15, 5; Ј. Скерлић, *Писци и књиге*, 2, Бг 1907; Т. Р. Ђорђевић, *Вук Врчевић*, Цт 1951; Р. Пешић, *Вук Врчевић*, Бг 1967; Љ. Зуковић, „Допринос Вука Врчевића Караџићевој збирци народних приповедака, пословица и загонетки", *Годишњак Института за изучавање југословенских књижевности*, Сар., 1972, 1; Д. Иванић, *Српска приповијетка између романтике и реализма (1865–1875*), Бг 1976; Ј Ј. Деретић, *Историја српске књижевности*, Бг 1983; В. С. Караџић, *Српске народне приповијетке*, *Сабрана дела Вука Караџића*, III, Бг 1988; С. Самарџија, *Од усменог казивања до збирке народних прича*, Бл 2006; С. Милинковић, *Преображаји новеле*, Бг 2008; С. Самарџија, „Збирке шаљивих народних приповедака Вука Врчевића"; Н. Радуловић, „Врчевићеве ,књижевне' приповетке и проблем дефинисања фолклора"; Ј. Јокић, „Врчевићеве збирке српских народних игара као извор за проучавање усмене драме", *Годишњак Катедре за српску књижевност Филолошког факултета у Београду*, 2011, 6.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРЧИН
**ВРЧИН**, насеље у београдској урбаној зони, 24 км југоисточно од града, у долини Врчинске реке. Општинско средиште Гроцка је 14 км источно од **В**. У источном делу насеља је аутопут Београд–Ниш, са прикључком на локалне путевe, а у западном делу је железничка пруга Београд–Пожаревац са железничком станицом. **В.** се простире на висини 120–270 м н.в. У централним деловима већина улица има радијалан распоред док периферије имају карактер дисперзивних насеља. Први помен о **В.** је из 1528. Староседелачке фамилије су досељене у XIX в. из Бугарске, Босне, околине Призрена и Бијелог Поља. Укључивањем села у београдску урбану зону у другој половини XX в. број становника је нагло порастао. Године 1921. село је имало 3.389 становника, 1948. 5.040, 2002. 8.667, а 2011. 8.755 (94,1% Срба). Највише активног становништва радило је у трговини и услужном занатству (20,4%), индустрији (20,3%), саобраћају (12,5%) и здравству (10,5%). Већина њих ради у околним градовима (71,1% активног становништва). Насеље се дуго развијало стихијски, дуж локалних путева и заузима велику површину у долини реке и по њеним странама. У **В.** се налазе православна црква, основна школа, предшколска установа, месна канцеларија, амбуланта, земљорадничка задруга, банка, пошта, и складишни простори неколико београдских предузећа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАНИ
**ВРШАНИ**, село у северном делу Босне, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на брежуљцима висине око 300 м јужно од долине реке Лишње (лева притока Укрине, притоке Саве) југозападно од Прњавора. Локалним путем дугим 5 км повезани су са путем Бањалука–Дервента. Општинско средиште је удаљено 22 км. Насеље је дисперзивног типа без формираних заселака. Године 1991. имало је 722 становника (91,8% Срба). Становништво се бави повртарством, воћарством (доминантан узгој шљива), сточарством, примарном производњом млека и у мањем обиму пчеларством.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Марко Станојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАНИ
**ВРШАНИ**, село у Републици Српској, у општини Бјељина, 20 км северозападно од општинског средишта. Насеље је саграђено у алувијалној равни Саве на око 90 м, на месту где је пресеца корито њене десне притоке Лукавац. Оно је дисперзивног типа и чини га велик број група кућа изграђених уз сеоске путеве. Кроз село пролази магистрални пут Бјељина–Брчко и уз њега је православна црква. Године 1991. у њему је било 1.249 становника од којих су 97,6% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЦ
**ВРШАЦ**, град на југоисточној периферији Баната и центар општине површине 800 км2, у којој је 2011. у 24 насеља живело 51.217 становника. **В.** се налази на граници плеистоцене терасе (око 100 м н.в), Вршачких планина (на овом локалитету до 250 м н.в) и тектонске депресије Мали вршачки рит (око 90 м н.в). За регионални положај града важна је лесна греда Ат која олакшава пут преко водоплавних тектонских депресија у источном Банату. Њоме је трасиран и најважнији пут овог подручја, Београд–Темишвар, на чијој се средокраћи налази **В**. Секундарни значај има пут Зрењанин – Вршац – Бела Црква, а локални значај пут ка Оравици у Румунији, који је 1918. пресекла државна граница. Прва пруга изграђена је 1858. између Темишвара, **В.** и Базјаша (лука на Дунаву). Пруга према Зрењанину изграђена је 1891, а према Београду етапно 1894–1935. Пругама за Зрењанин и Белу Цркву не одвија се путнички саобраћај.
Први помен насеља на овом месту је из 1427. Тада се оно звало Подвршан или Подвршац („град под врхом"). Није утврђено када је саграђена тврђава изнад њега, али се зна да су је Турци први пут освојили 1456, а затим дуготрајним освајањем Баната 1552. задржали у свом поседу. Током тог периода ово место мењало је статус од паланке до вароши и касније до обичног села. У **В.** су тада постојале три џамије, једна медреса, једна текија, две основне школе, јавно купатило, два хана и 110 дућана. **В.** је тада имао неколико водовода који су воду са Брега доводили у велику цистерну у центру града. У време доласка аустријског суверенитета 1718. **В.** постаје седиште округа, када почиње његова континуирана еволуција и насељавање Срба, а касније и Немаца, Шпанаца, Мађара и др. Град нагло почиње да се шири и развија као две општине *−* Српски **В.** и Немачки **В.**, које се 1794. уједињују у једну муниципију са равноправном поделом власти, уз принцип рестаурације и алтернације на најзначајнијим функцијама. Град, који је тада имао 1.480 кућа, добија 1804. статус слободног тржишта, а 1817. привилегије слободног краљевског града. Године 1836. у њему је било 14.134 становника. У основи развоја насеља стајали су трговина, занатство, пољопривредни потенцијали околине и посебно значајна производња вина. Већем активирању тих привредних потенцијала сметао је периферан положај у држави и тадашњи услови саобраћаја. Већ средином XIX в. почиње „калдрмисање" путева ка околним градовима, а 1858. и градња прве железничке пруге. То је на једној страни угрозило занатску производњу, којој су почели да конкуришу доступнији индустријски производи, а на другој страни довело до отварања првих фабрика. Поред старих погона текстилне индустрије изграђени су ливница, фабрика за прераду коже, производњу намештаја, пољопривредних машина и др. До 1910. број становника порастао је на 26.941.
Застој у развоју настао је после I светског рата и повлачења државне границе у непосредној близини, чиме су деградирани неки квалитети регионалног положаја града. Нови поремећај доводи II светски рат и исељавање већег дела Немаца, а затим и затегнути односи између Југославије и земаља Источног блока. Последњих деценија XX в. развој града је нормализован, те он користи све предности пограничног положаја и привредне сарадње са суседном Румунијом. Све већи значај добија индустрија: три фабрике текстилне индустрије, по две фабрике дрвне и хемијске индустрије, седам фабрика прехрамбених производа, фабрика обуће и ливница. Развијене су и друге градске функције, захваљујући чињеници да је **В.** велик град и да захвата пространо гравитационо подручје у којем је много малих насеља, без основних јавних служби, у великој мери упућених на **В.** (образовне, здравствене, административне функције и др.). Године 2002. индустрија је упошљавала 33,5%, трговина 15,2%, здравство 8,8%, а пољопривреда свега 5,8% активног становништва. Исте године овде је живело 36.623, а 2011. 36.040 лица (77,1% Срба и мање групе Мађара, Румуна и др.). По морфолошким карактеристикама **В.** је сложено насеље које се простире на три геоморфолошке целине (планина, плеистоцена тераса, тектонска депресија). Најстарији делови смештени су на контакту терасе и депресије, што је карактеристика положаја села. Они су имали много својстава стихијске градње, са уским и кривудавим улицама. То стање је измењено регулацијама извршеним између 1797. и 1804. Немци су се населили почетком XVIII в., а њихов део насеља грађен је по плану. Колико су то топографске прилике и грађевинско наслеђе дозвољавали, тај део насеља има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Градске функције развијале су се релативно касно и на периферијама ових делова насеља формиран је центар с пијацама и главним улицама. Новији делови града настали су на периферијама, па чак и на стрмим планинским теренима неподесним за градњу.
Слободан Ћурчић
**Праисторијска археолошка налазишта**. Упркос претежно равничарском карактеру, Јужни Банат представља динамичну географску област испресецану бројним водотоковима, депресијама, лесним терасама и шумовитим бреговима. Карактеришу га честе и нагле промене рељефа са доминантним Вршачким планинама и шумовитим бреговима, док се са североистока ка Дунаву пружа долина Караша, која представља природну комуникацију ка југу. Град **В.** и његова ближа околина одликују се великим бројем праисторијских локалитета, који обухватају широк временски период од млађег палеолита до латена. Поред Ватина – Беле Баре, 10 км на северу и Жидовара код Орешца на југу, значајан је и *Орешац* (село), локалитет формиран на благој падини лесног платоа, која гледа на долину Караша. Данас је на овом месту центар села, а у непосредној близини налази се црква. Откривен је 1955. приликом копања дренажног канала поред пута ка селу Парта. Том приликом је Растко Рашајски обавио мања заштитна ископавања приликом којих су откривена три гроба са спаљеним покојницима положеним у керамичку урну. Народни музеј из Београда обавио је 1959. обимнија истраживања и том приликом откривене су две некрополе средњег и позног бронзаног доба, које припадају културама Дубовац – Жуто Брдо и Белегиш I/II. Такође су констатовани остаци насеља млађег гвозденог доба. **В.**–*Ат* је локалитет на југозападној падини високе лесне греде, која је представљала обалу Малог рита; откривен је приликом прокопавања канала **В.** – Велико Средиште 1888, а у старијој литератури се наводи под именом Wеstrand (западни руб града). Експлоатација песка довела је до открића трагова живота из различитих праисторијских периода и касне антике. За латен је од посебног значаја гроб са спаљивањем откривен 1972, чије прилоге чини искључиво накит. Поред бронзаних фибула посебно је вредна делимично фрагментована наруквица израђена од сребрног лима, јединствена по форми и пластичним украсима. На проширеним крајевима има рељефни вегетабилни украс са вретенастим бочним додацима, аналогно келтском накиту ове врсте. Примерак из **В.**–Ата дугује своје композиционо и типолошко порекло латенској уметности средње Европе, али поседује и карактеристичне елементе који одговарају стилу Источних Келта, уз утицаје из дако-трачке средине, изражене у обради шупљих сребрних наруквица са зооморфним завршецима. Датовање наруквице и гробних прилога у крај II и почетак I в. п.н.е. означава време укопа, док сама наруквица према стилским карактеристикама може да припада III в. п.н.е. *Стари Лудош* је локалитет на југоисточној падини високе лесне греде, која је представљала обалу Малог рита, откривен је приликом прокопавања канала **В.** – Велико Средиште 1888. Кустос Градског музеја у В. Феликс Милекер приликом обиласка терена констатовао је да се ради о две некрополе из неолитског доба са скелетним сахрањивањем и касног бронзаног доба са спаљеним покојницима, од којих је стотинак уништено. Приликом изградње железничке пруге **В.**–Гатаја 1895, прокопан је нови део средиштанског канала и том приликом раскопано је и уништено око 200 гробова са спаљеним покојницима. У периоду 1912–1914. уништено је још 20 гробова, а Милекер је у току неколико мањих заштитних ископавања истражио 15 гробова и том приликом откривена је антропоморфна статуета од печене земље, која је у стручној литератури позната као „Вршачки идол". *Потпорањ–Кремењак* је локалитет 6 км јужно од **В.**, у близини села Потпорањ. Милекер га је открио 1882, након почетка хидролошких радова на овом потесу, а 1899. извршио је прва ископавања. Изградњом канала Дунав–Тиса–Дунав (ДТД) 50-их година XX в. пресечен је и уништен велик део локалитета. Том приликом извршена су и мања заштитна ископавања. Утврђено је да је некадашње насеље захватало источни руб данашњег села, и даље на исток према железничкој прузи В. – Бела Црква. Сматра се да налазиште заузима око 2 км2, док је дебљина културног слоја 2,5–3,4 м. У јужном делу локалитета налази се насеље енеолитског и средњег бронзаног доба, у северном насеље старијег и млађег гвозденог доба, као и некропола касне антике. Спорадично су налажени и материјални остаци старијег неолита. **В.***–Козлук* је локалитет на северним обронцима Вршачког горја, на око 4 км од **В**. Први материјал са овог локалитета забележен је 1898, када је приликом риголовања земљишта за виноград откривен материјал старијег неолита. Мања заштитна ископавања, која су претходила поновном дубоком регулисању земљишта, предузета су 1954. и том приликом констатовани су остаци шест земуница и два скелетна гроба старијег неолита. Локалитет је вишеслојан с израженом хоризонталном стратиграфијом, па су тако поред насеља и некрополе старијег неолита забележени и камени артефакти млађег палеолита, керамика млађег неолита, једна остава бронзаних предмета, материјал развијеног гвозденог доба и позне антике.
Драган Јовановић
**Античка археолошка налазишта**. У XIX в. у Градском парку су откривени наводно делови римског пута и утврђења. Међутим, осим више остава – скривница римског новца из времена Константина Великог, у овом граду су констатовани трагови сарматске културе. Двориште Епархије банатске је археолошки локалитет на којем је откривена велика некропола инхумираних покојника. На основу карактеристичних налаза утврђено је да су се на овој некрополи од средине III до средине V в. н.е. сахрањивали Сармати, варварски народ кавкаског порекла. Покојници, нарочито жене, сахрањивани су у богато украшеној одећи, са луксузним накитом и керамичким посудама у којима су остављани дарови у храни и пићу. Елементи сaрмaтске ношње констатовани нa некрополи у дворишту Епaрхије бaнaтске су ниске од стaклених перли, вез нa одећи сa пришивеним перлицaмa, aмулети у виду звонцa и „буренцетa", те фибуле (споне), којима је на раменима или грудима причвршћивана одећа. Кружне, плочасте фибуле су израђиване од сребра, украшене филиграном и гранулацијом. Такође, јавља се тип фибула у виду капсуле, богато украшених филиграном и гранулацијом, које у средишту имају уметнуту гему од стаклене пасте. На овим гемама приказан је мушки лик, који иконографски одговара представама бога Сунца, Сола. С обзиром на археолошки контекст налаза и озваничење култа Непобедивог Сунца (*Sol Invictus*) у време тетрархије и владавине Константина Великог, портрети на фибулама из **В.** највероватније представљају потоњег владара. Наиме, ове фибуле су можда дистрибуиране на сарматску територију као средство римске пропаганде после успешног похода овог цара против Гота 322. Ове луксузне фибуле израђиване су у барбарикуму, под утицајем хеленистичких занатских центара из градова на обалама Црног Мора и Медитерана, а можда и у оквиру њихових филијала у Карпатском басену. Постоји мишљење да су плочасте фибуле у барбарикуму израђивали путујући, римски мајстори, који су своју делатност обављали с обе стране Лимеса, повремено боравећи на римској или „варварској" територији. Према гробним налазима из дворишта Епархије банатске сарматске жене су носиле луксузне фибуле, појединачно или у пару. Од осталог накита, уз поменуте ниске полихромних перли, у гробовима су налажене наушнице, наруквице и прстење. То све одражава висок социјални статус појединих жена у сарматској заједници, сахрањиваној на некрополи у **В.**, што можда указује на матрилинеарно друштво.
Софија Петковић
**Историја**. Стари средњовековни **В.** освојен је од стране Турака приликом похода Мехмед-паше Соколовића на Банат 1552. Турци нису обнављали стари град, па је од некадашњег подграђа настало ново насеље **В.** (бивши Подвршац). У њему је дуго постојала стална посада мартолога. Ранији град **В.** касније је прозван Кулом. Током Дугог рата између Аустрије и Турске град је 1594. био поприште устанка Срба у Банату, који је предводио вршачки владика Теодор Несторовић. Најпре га је током марта похарао Петар Мојзош, у ширем склопу операција везаних и за односе ердељског владара са Османлијама. Извори су сведочили да је после овог догађаја Синан-паша пренео мошти Светог Саве из Милешеве у Београд и спалио их на Врачару. У њему се, после заузимања маја 1594, налазило више устаничких чета. Српски прваци окупљени у њему средином јуна захтевали су да се наставе борбе, полажући наде у ердељског владара Жигмунда Баторија. После војног слома устанка епископ Теодор Несторовић се враћа у **В.**, где је био ухваћен и жив одеран. По опису Евлије Челебије **В.** је био средиште и Османске власти и српског православног епископа. Епархија је највероватније формирана после обнове Пећке патријаршије 1557. Град је био богат, а имао је преко 300 кућа. После догађаја из устанка 1594. почињу се развијати занати и трговина. У периоду 1660–1666. помиње се као једно од српских насеља у Банату. Тада се у близини **В.** помињу манастири Месић и Мало Средиште. Према подацима из 1713. у **В.** је било 102 српска дома. Аустријанци освајају град током рата са Турском 1716–1718. У њему је током 1717. била јака војна посада на челу са грофом Мерсијем. Од тада све до 1918. он је у територијалном и административном погледу везан за Хабзбуршку монархију (од 1867. Аустроугарску), што је резултирало досељавањем великог броја Немаца, током процеса колонизације Баната. У управном погледу град је био везан за Темишвар, као средиште новоформиране области. Године 1749. у граду је било 300 православних домова. Приликом познатог процеса исељавања Срба из развојачене Потиско-поморишке границе, једно од насеља у Славјаносербији (у Русији) понело је име **В**. О снази српског грађанства које почиње да се јавља у граду сведоче и велелепна Саборна црква и Владичански двор, чију дворску капелу осликава Никола Нешковић 1762. Манојловићи, Несторовићи, Кумановићи, Спајићи и др. представљали су најпознатије српске породице. После доношења Регуламента и Деклараторије 1770. и 1777, које су унеле читав низ промена у погледу положаја Срба, долази до побуне Вршчана због одредаба које су се односиле на сахрањивање, што је тумачено нападом на православну веру. Уследиле су промене и у друштвеном животу. Прва апотека је отворена 1784, пре сомборске и земунске. Од 1777. **В.** је придодат Тамишкој жупанији, али је сачувао извесну аутономију до 1848. Иако је постао део жупаније, град је чинио један од пет округа банатског рударског диштрикта, који је формиран 70-их година, од **В.** и још 82 места. Од 1783, функционишу немачка и српска општина. Цар Јозеф је 1784. колонизовао 1.000 Немаца који су насељени и у српском делу. Срби су чинили три четвртине становника, а имали су своје кнезове и оберкнезове. До уједињења обе општине, српске и немачке, долази по одлуци цара Франца 12. IX 1794, док је званичан документ о трговачким повластицама и магистрату издат 28. VI 1795. Више представника овог града било је на знаменитом Темишварском сабору 1790. Статус слободног краљевског града је добијен 9. X 1817. Почетком XIX в. постојале су Нижа латинска школа (основана 1790, радила је до 1819) и Богословија, која је почела са радом 1822. са српским и румунским одељењима. Она је престала да ради 1848, обновљена је 1854. Одлуком Црквено-народног сабора 1864/65, у склопу решавања српско-румунског црквеног спора, Богословија је престала са радом. Град је 1816. имао 6.000 становника, док је 1846–1847. тај број био 8.564. **В.** је било једно од места које је имало позоришну трупу 30-их година XIX в. Почетком Револуције 1848. у њему су, као и у Новом Саду, паљене матрикуле вођене на мађарском језику као израз револуционарног одушевљења. Током борби између српских и мађарских јединица град је више пута прелазио у руке једне или друге стране. Напади српских војника током августа и септембра махом су одбијани, али је град освојен 19. I 1849. После мађарске офанзиве град долази у њихове руке 3. маја исте године. Након успостављања војне управе, после револуционарних догађаја, за управитеља је изабран Исидор Николић Србоградски, да би град дошао у састав Војводства Србије и Тамишког Баната. Од 1870. **В.** добија статус самосталне муниципије, док је Василије Лазаревић именован за првог вршачког и темишварског великог жупана. Мора се истаћи да је 80-их година у граду заживео јак покрет тзв. вршачких социјалиста на челу са Лазаром Нанчићем и Јашом Томићем, који ће играти важну улогу у политичком животу Срба пречана. Вршачки социјалисти чине окосницу приликом формирања Српске народне радикалне странке, која ће имати одлучујућу улогу код Срба у Аустроугарској све до њеног распада. Формирањем Краљевине СХС, чији део је постао и град **В.**, наставља се његов привредни и културни развој у новој административној целини, све до ратних догађаја 1941–1945.
Горан Васин
У међуратном периоду био је средиште среза у оквиру Дунавске бановине. У самом граду је живело 29.411 становника, а на територији Среза **В.** још 38.716. Након што је Краљевина Југославија доживела слом у Априлском рату 1941, немачке трупе су ушле у **В.** 11. IV. Већ наредних дана започињу прогони Срба и Јевреја, одузимање имовине, одвођења на рад, хапшења. Стрељање више Срба од стране фолксдојчера извршено је 23. IV. Сви вршачки Јевреји сакупљени су 14. VII у дворишту Градске куће и полиције, затим одведени у зграду Војне музичке школе, а сутрадан транспортовани за Београд. У **В.** је у јуну 1941. формиран први СС батаљон од локалних Немаца, који је представљао заметак СС дивизије *Принц Еуген*. Банат је током окупације административно припадао окупираној Србији, али са посебном немачком управом са центром у Петровграду (Зрењанину). Реорганизацијом квислиншке управе у Србији 26. XII 1941. Банат је постао један од 14 административних округа у оквиру окупиране Србије. **В.** је ослобођен 2. X 1944, заједничким дејствима Црвене армије и НОВЈ. Од 15. X у граду је боравио врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито и одатле руководио завршним борбама за ослобођење Београда. Након ослобођења, немачко становништво је, као и на другим просторима који су претходних година били под немачком окупацијом, изложено одмаздама, притисцима и протеривању. Део вршачких Немаца послат је на принудни рад у Совјетски Савез. У самом **В.** се налазио сабирни логор за Немце.
Милан Гулић
У народној поезији **В.** се ретко јавља. У песми *Смрт војводе Кајице* (Вук II, 81) град се помиње у неисторијском контексту као место чији се бан зове Немеш.
Мирјана Детелић
**Споменици културе**. Недалеко од **В.** као раскрснице многих путева пролазио је римски пут који је везивао Viminacium (данашњи Костолац), Lederatu (на острву Сапаји, код Банатске Паланке), Аggidavu (сада Варадија) са лимесом у Поморишју. У средњем веку **В.** се налазио на путу који полази од Дунава и води ка Лугошу, Темишвару, Трансилванији и Понту.
Један од симбола **В.** је најстарији сачувани средњовековни споменик, остатак старог града на врху Вршачког брега познат као Вршачки замак или кула. Турско освајање подграђа и утврђења 1552. претворило је град у варош оријенталног типа. Након одласка Турака (1716) у историји **В.** започиње нова епоха. Град постаје средиште новооснованог Вршачког диштрикта 1718. Успостављањем аустријске власти и досељавањем Немаца изграђен је српски и немачки део насеља.
Оба дела су 1794. спојена у административну целину, али је језгро града већ раније почело да се формира подизањем низа сакралних, јавних и стамбених зграда. У овом периоду саграђене су многе грађевине сачуване до данас: католичка црквица на Брегу, Капела Св. Крста (1720), Капела Св. Рока (1739), Двор православне Епархије банатске (1757–1763), Црква Успења Богородице (1763), Саборни храм Св. Николе (1783–1785) и римокатоличка црква (1860–1863). У историјском језгру града очувано је неколико зграда подигнутих у XVIII столећу, међу којима је зграда Старе апотеке, позната као „Апотека на степеницама", првобитно стамбена грађевина високог приземља, која је у другој половини XIX в. добила класицистичкe стилске одлике. У овом периоду саграђена је кућа звана „Код два пиштоља", која је, без упадљивих стилских обележја, осим профилисаног кровног венца, служила као свратиште. Почетком XIX столећа на Тргу победе изграђена је велика угаоно постављена стамбено-пословна зграда са елементима класицизма, која је 1807. откупљена и у њу смештен Магистрат. Због промене намене уследиле су измене на грађевини, тако да она сада има само неке елементе класицистичког израза. Калдрмисање улица и тргова почело је 1820, а следеће године отворена је и друга апотека. На тадашњем Новом православном гробљу 1837. подигнута је црква. У градском парку, уређеном 1797, изграђена је варошка арена (1803) за јавне приредбе и наступе.
Већина сачуваних грађевина у средишту града настале су средином или крајем XIX в. у духу архитектуре историјских стилова или романтизма: зграда Конкордије, коју је 1847. саградило прво Акционарско друштво из редова занатлија (формирано 1833); зграде дечјих вртића на Пашићевом тргу и на Тргу победе, са примењеним елементима романтизма; стамбено-пословна кућа из 1868, подигнута на месту старије зграде у којој је становао Јован Стерија Поповић. Приближно у исто време, 1870, изграђена је приземна стамбена зграда трговца Фриша (Фришова палата), која је почетком XX в. променом унутрашњег и спољашњег изгледа добила стилске одлике сецесије. Поред ових, у историјском центру **В.** постоји још низ зграда које, мада нису заштићене као споменици културе, својим изгледом доприносе лепоти амбијента просторне целине. Изградњом и уређењем променаде на данашњем Светосавском тргу (1873) оформљено је градско језгро које је углавном сачувано до данас. Швајцарски трговац Бернард Штауб 1880. подиже подрум „Хелвеција", а вршачки виноградари излажу своје производе у свим већим европским градовима. Асфалтирање улица и тргова започело је 1891. Нова зграда железничке станице саграђена је 1900. Неколико километара источно од **В.**, окружен виноградима, налази се манастир Месић. Поставши самостална муниципија 1872, **В.** је добио свог првог жупана и првостепени суд.
Све што је пронађено током систематских археолошких истраживања на платоу са донжон-кулом 1997–2002. похрањено је у Градском музеју. Године 2009. донета је одлука да се градско утврђење као културно-историјски споменик од великог значаја преименује у Вршачки замак и у потпуности реконструише. Године 2011. отпочела је и темељна реконструкција монументалне зграде у центру **В.** у класицистичком стилу позната као „Конкордија". Осим сталне музејске поставке у њој ће се од 2013. налазити Регионални центар за заштиту, презентацију и истраживање културне баштине Баната. У том пројекту учествују Музеј Банатул из Темишвара и вршачки Градски музеј.
Мирослава Костић
Прве наговештаје о постојању књижница у **В.** имамо већ 1820. без ближих података, али већ 1837. почиње да ради Српска касина, касније преименована у Српску читаоницу, која је, као једна од првих код Срба радила до 1848, а 1871. основана је поново Српска читаоница. После ње у **В.** је основано још неколико занатлијских и грађанских читаоница: Српска занатлијска читаоница (1884), Српска ратарска читаоница (1896) и Српска читаоница (1897). Градска библиотека која и данас ради основана је 1887. у оквиру Реалне гимназије као Народна педагошка, стручна и омладинска библиотека комуналне школе. Њен оснивач и први библиотекар је био Феликс Милекер, који је на основу одлуке Школског одбора 1894. основао у оквиру библиотеке и Градски музеј чији је он постао кустос. Обе установе на основу одлуке магистрата од 1905. раде као Градски музеј и библиотека, тј. као јединствена установа у истој згради све до 1946. Градска библиотека данас броји преко 200.000 свезака књига и периодике на српском, немачком, мађарском, румунском, француском, руском, енглеском и другим језицима, са изузетно богатом завичајном збирком и колекцијом старих књига и рукописа. Градски музеј је завичајни музеј комплексног типа са археолошким, историјским, етнографским и уметничким одељењем, значајном библиотеком и рестаураторском конзерваторском службом, у чијим се збиркама чува преко 250.000 предмета међу којима и многи од изузетне вредности.
Прва штампарија у **В.** почиње да ради 1855. Оснивач је Едуард Кирхнер, који од 1857. издаје прве вршачке недељне новине *Werschetzer Gebirgsbote* (*Вршачки брдски гласник*), а 1867. и *Вршачку кулу*, први српски лист који излази ван великих градова Новог Сада и Будима. Касније у **В.** излази велик број немачких, српских, мађарских и румунских листова, а ради истовремено у неким периодима и по пет штампарија.
Душан Белча
ЛИТЕРАТУРА: С. Милекер, *Повесница слободне краљеве вароши Вршца*, Пан. 1886; М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка*, Ср. Карловци 1910; *Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године, I. Присутно становништво, број кућа и домаћинстава*, Бг 1937; С. Барачки, „Сарматски налази из Вршца", *РВМ*, 1961, 10; Д. Крстић, „Три праисторијске некрополе у Орешцу", *ЗНМ*, 1961–1962, 3; М. Марковић, *Географско-историјски именик насеља Војводине*, Н. Сад 1966; Р. Рашајски, „Оставе Вршачког Горја", *РВМ*, 1972–1973, 2; B. Јovanović, „А Silver Bracelet from Yugoslavia", *Аrchaeology*, 1974, 27/1; С. Барачки, *Накит Сармата у Банату са прегледом сарматских налазишта*, Вш 1975; Ђ. Момчиловић, *Банат у народноослободилачком рату*, Бг 1977; Љ. Шијачки, „Терор и пљачка окупатора у Банату 1941–1944. године", *Истраживања*, 1979, 7; Л. Ракић, *Јаша Томић*, Н. Сад 1986; С. Маричић, *Суседи, џелати. Жртве. Фолксдојчери у Југославији*, Бг 1995; Група аутора, *Општина Вршац*, Н. Сад 1995; А. Ивић, *Срби у Војводини*, Н. Сад 1996; З. Јањетовић, „Логорисање војвођанских Немаца од новембра 1944. до јуна 1945. године", *ТИ*, 1997, 1–2; Z. Janjetović, *Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans*, Bg 2000; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек – збирке металног доба", у: *Градски музеј Вршац 1882–2002*, Вш 2002; Ф. Милекер, *Банатске историје*, Вш 2003; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; Д. Милошевић, „Окупаторска подела Југославије 1941. године и положај Србије", *Расински анали*, 2005, 3; В. Ђ. Крестић, *Јаша Томић*, Н. Сад 2006; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; М. Ђорђевић, *Археолошка налазишта римског периода у Војводини (Аrchaeological Sites from the Roman Period in Vojvodina)*, Бг 2007; *Културно наслеђе Војводине*, Н. Сад 2008; *Војводина*, 1–2, Н. Сад 2009; С. Вечански, „Заштита и ревитализација старог градског језгра Вршца", *ГДКС*, 2009, 33; С. Петковић, *Римске фибуле у Србији од I до V века н.е.*, Бг 2010; С. Вечански, „Вршачки замак", *ГДКС*, 2010, 34; Д. Микавица, *Српско питање на Угарском сабору 1690−1918*, Н. Сад 2011; Д. Његован (прир.), *Живот, рад и држање домаћих Немаца (фолксдојчера)*, Н. Сад 2012.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЧКА ЕПАРХИЈА
**ВРШАЧКА ЕПАРХИЈА**, административна област Српске православне цркве за јужни Банат са седиштем у Вршцу. Основана је у XVI в. Оснивање епархије после обнове Пећке патријаршије (1557) било је оправдано с обзиром на то да је у њему живело много Срба, због чега је Банат називан „Мала Рашка". У турским дефтерима уписана је као митрополија, а њени епископи плаћали су султану за берат пешкеш од 3.000 акчи. Седиште **В. е.** премештано је и прилагођавано историјским околностима, отуда називи у изворима титула њеног епископа: „себешки или карансебешки, вршачки, логошки, белоцрквански, паланачки, мехадијски, оршавски, Кључа, Крајине и Кривине епископ". Када је у трећој деценији XVIII в. Банат коначно ослобођен од Турака и дошао у аустријски посед, седиште се усталило у Вршцу. Стабилност и материјално богаћење омогућили су Србима да изграде репрезентативну епископску резиденцију. У време аустријске окупације северне Србије (1718–1739) потчињена је београдском митрополиту, али су њеној јурисдикцији припојени делови Србије – Кључ, Крајина и Кривина – који су до тада припадали Видинској епархији. Њен епископ вероватно је повремено вршио јурисдикцију и на широј територији Србије – слао је егзархе у параћинску, крагујевачку и црнобарску нахију.
До 1866. под њеном јурисдикцијом били су и православни Румуни на њеној територији, а тада је за њих основана посебна Карансебешка епархија. Издржала је велику борбу са унијатском пропагандом посебно када је основана Лугошка унијатска епархија. **В. е.** имала је и значајну националну улогу о чему сведочи податак да је епископ Теодор био вођа устанка банатских Срба против Турака 1594, због чега су га Турци живог одрали. О просветном раду сведочи богословија у Вршцу, која је радила 1822–1848. и 1854–1867. Уставом из 1931. спојена је са Темишварском под именом Банатска, али само за део Баната у српским границама, а део на простору Румуније ушао је 1969. у састав новоосноване Темишварске епархије.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Милекер, *Прошлост Српско-православног владичанства вршачког*, Н. Сад 1891; М. Шевић, „Епископи Вршачке епархије", *Шематизам Српске православне епархије вршачке за годину 1898*, Вш 1899.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЧКА КУЛА → ВРШАЧКИ ЗАМАК
**ВРШАЧКА КУЛА → ВРШАЧКИ ЗАМАК**
# ВРШАЧКА ПИВАРА
**ВРШАЧКА ПИВАРА**, индустрија пива и сокова, једна од најстаријих на Балкану. Хроничар Феликс Милекер наводи да је, према документу из 1742, у Вршцу већ тада постојала камерална пивара. Други подаци указују да се у Вршцу пиво правило и раније (1720–1730), те се сматра да су **В. п.**, као коморску пивару, 1730. основали немачки досељеници. Пивара је била у власништву породице Гребер до 1844, када ју је, заједно са земљиштем, откупио Вршачки магистрат. Јован Цофман је 1859. добио дозволу за производњу пива и изградио нову пивару, на месту на којем се налази данашња пивара. Цофманова пивара је 1888. изнова изграђена, а 1913. модерно преуређена и пребачена на парни погон. Успешност њеног рада илуструје податак да је 1929. под тадашњим именом „Пивара Шандор Цофман" произвела 99.380 hl пива. Иако је успешно радила, њен власник Акош Цофман одлучио је 1935. да обустави производњу и отпочне продају пива из Панчева и Јагодине. Пивара је поново почела с радом тек 1945. под именом „Нови дани". У послератним годинама увећавала је производњу, као и учешће на тржишту Југославије: од 0,69% у 1954. до 2,53% у 1970. Те године фабрика је под именом „Пивара 1. мај" уведена у састав комбината „Интерекспорт" (INEX). Године 1997. фабрика „Вршачка пивара Шампион" произвела је 3,23 милиона hl пива. Производња безалкохолних напитака под познатом робном марком „Шампион", капацитета 150.000 hl, датира од 60-их година прошлог века. **В. п.** располаже савременом технологијом за производњу пива капацитета око 350.000 hl. Најпознатији производи су светло и црно пиво „Шампион" и „Zoffmann", које се производи од одабраних природних и квалитетних састојака, без коришћења адитива и сурогата. Црно и светло пиво је плзенског типа пријатне ароме по хмељу. Њој припада и највећа пивница на Балкану „Шампион", површине 1.200 m2, која је била добитник највећег признања за угоститељство „Златно сунце" и „Златни цвет". На светској селекцији (Monde Selection Bruxelles) светло и црно пиво „Zoffmann" и светло пиво „Шампион" добитници су преко 20 златних и сребрних медаља, а безалкохолни напици бројних признања за врхунски квалитет. Пивара је била приватизована 2000, али нови власници нису успели да изведу предузеће из кризе, те се кроз три године 91,1% акција враћа у власништво државе. Године 2003. произведено је 1,593 милиона hl пива, а 2004. 661.380 hl. У 2005. пивару је с милионским дуговима за 5.000 евра купила компанија „Унионмаркет" из Београда. Њу је убрзо заменила компанија „Swisslion Таково", а фабрика је преименована у „СЛ Пивара". У 2010. производња пива је обустављена и проглашен је банкрот. Данас је пивара званично у стечају.
ИЗВОР: Архива предузећа.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЧКА СРПСКА БАНКА
**ВРШАЧКА СРПСКА БАНКА**, основана 1906. у Вршцу. Први биланс ове банке, објављен јануара 1908, износио је 534.000 круна, деоничарски капитал од 149.000 круна и штедни улози 342.000 круна. **В. с. б**. није редовно објављивала своје билансе тако да није било могуће пратити њен рад. Она је 1910. имала укупан финансијски капитал од 1.423.000 круна, улози на штедњу износили су 972.000 круна, док је децембра те године укупна билансна сума износила 4.172.000 круна, а штедни улози 2.962.000 круна. Код **В. с. б.**, као и код већине вршачких банака тога времена, бележе се потраживања од будимпештанске централе Аустроугарске банке или Поштанске штедионице, као и енормно учешће обвезница аустроугарског зајма и других хартија од вредности. Учешће ових пласмана, различито од банке до банке, креће се од 37% до 64%. По окончању I светског рата, услед пораза и распада Аустроугарске, поменути пласмани постају узрок каснијих непребродивих тешкоћа у тим банкама, а у највећем броју случајева доводе до њихове ликвидације.
После I светског рата банке настављају са својим пословањем, али с великим проблемима и средином 1919. нису биле у стању да исплате штедне улоге грађана. У септембру 1920. **В. с. б.** усваја биланс за 1920. од 4,4 милиона круна, од чега деоничарски капитал износи 4 милиона, резерве 1,1 милион и штедни улози грађана 10 милиона круна. Тада одлучује да се уједини са Вршачком штедионицом, а у исто време Вршачка штедионица доноси одлуку о спајању са **В. с. б.** Назив уједињене банке био је Вршачка српска банка и штедионица д. д. Априла 1923. новооформљена банка усваја биланс за 1921. у крунама и за 1922. у динарима (4 круне = 1 динар). Укупна билансна сума за 1921. износила је 116,3 милиона круна, а чист добитак само 32.000 динара, односно 128.000 круна. Завршни рачун за 1922, изражен у динарима, износио је укупно 27,2 милиона, док је чист добитак био 82.000 динара. У току 1922. постаje извесно да су обвезнице аустроугарског ратног зајма ненаплативе јер није било логично да земље победнице у I светском рату, као и новонастале државе из распаднуте Хабзбуршке монархије плате ратни зајам поражене државе. Ради стварања егализационог фонда за евентуални отпис поменутих дубиозних потраживања, извршена је нереална ревалоризација некретнина, те је зграда банке валоризована на 1,5 милион, друге некретнине на 7,3 милиона круна, а јавно складиште чак на 20 милиона круна. У наредним годинама банка послује с губицима који се временом повећавају. Већ у септембру 1924. разматра се предлог дирекције за ликвидацију завода, избор ликвидационе комисије, као и предлог за принудно поравнање, уколико ванредно не успе. Окружни суд у Белој Цркви је 1924. одобрио предлог банке за принудно поравнање, те позвао улагаче и повериоце да пријаве своја потраживања. Предлог за поравнање сводио се на мораторијум исплата штедних улога и других обавеза за време од 1 до 2 године. У току 1925. почиње продаја некретнина банке. Продате су две зграде, једна у улици Милоша Обилића, а друга на данашњем Тргу победе. Коначно, јула 1926. окружни суд у Белој Цркви отвара стечај над Вршачком српском банком и штедионицом д. д. Године 1927. продаје се пословна зграда банке на данашњем Светосавском тргу бр. 1, а марта 1928. расписује се лицитација за продају јавног складишта у Вршцу. Нема података да је ова банка радила после 1928.
ЛИТЕРАТУРА: А. Бобик, *Вршачко банкарство: прилог историји вршачких финансијских установа (1868–1994)*, Вш 1994.
Ведрана Марлог
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЧКЕ ПЛАНИНЕ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-p-vrsacke-planine-karta.jpg)ВРШАЧКЕ ПЛАНИНЕ**, планина на југоисточној периферији Баната. У благом луку протеже се источно од Вршца, а њена крајња периферија је на територији Румуније. Чине је четири изолована планинска блока (хорста) – Вршачка кула (399 м н.в.), Вршачки врх (590 м н.в.), Гудурички врх (641 м н.в., највиши врх у Војводини) и Доњи Вршишор (463 м н.в.) – а између њих су дубоки превоји Превлака, Кулмеа и Коркана. **В. п.** су дугачке 19 км, а широке 4 км. Представљају крајњи северни изданак старе српско-македонске масе. Састављене су од кристаластих шкриљаца, набраних у моноклиналу, која је засечена уздужним и попречним раседима, чији се трагови налазе на планинским странама и превојима. Северна планинска страна је стрма и спушта се ка акумулативној површи и Вршачком рову на висини од око 85 м. Јужна страна је блажа и степенасто се спушта ка дну Белоцркванске котлине. У еволуцији планина постоје два периода: старији и новији. Старији се одвијао пре неогена и понтијске трансгресије, када је извршено тектонско разламање главног планинског стабла у блокове. Новији период се одвија после понта и обележен је различитим процесима, међу којима су формирање субпланинских површи и долина на југу и плавина на северу планине. Планине су обрасле листопадним шумама. Површи на југу се обрађују, а велике површине су под виноградима. На њима је смештено само једно село, Мало Средиште, док се у подножју налази пет села и град Вршац.
ЛИТЕРАТУРА: М. Зеремски, *Геоморфологија Вршачких планина*, Н. Сад 1985.
Милош Зеремски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШАЧКИ ЗАМАК
**ВРШАЧКИ ЗАМАК**, утврђење смештено источно од Вршца, на брегу који доминира банатском равницом (399 м н.в.). Бедемима, који су били прилагођени затеченој конфигурацији терена, опасан је простор мале издужене заравнине. На источној, посебно истакнутој страни, налази се велика главна кула која је имала улаз на спрату. У унутрашњости је дрвеним међуспратним конструкцијама била подељена на три етаже. На последњој се налазио зидани камин, а изнад њега још једно ложиште у равни круништа са зупцима. Са супротне, западне стране замка налазила се пространа полукружна кула у којој су биле и одаје за становање. Двориште замка било је подељено једним преградним зидом којим је, како су показали исходи археолошких истраживања, био издвојен старији источни део замка од млађег западног. У питању су, изгледа, биле две хронолошки блиске етапе грађења. У источном делу, уз главну кулу, била је укопана пространа цистерна која, изгледа, никада није била завршена. До ње, ослоњена уз јужни бедем, налазила се главна стамбена грађевина замка – палата.
Према резултатима досадашњих истраживања, **В. з.** је подигнут у првим деценијама XV в., најкасније до 1439. Према одликама својих фортификација може се сврстати у остварења српског војног градитељства тога времена. По свему судећи градио га је деспот Стефан или евентуално његов наследник деспот Ђурађ Бранковић, у чијем се поседу налазио. Замак је пострадао приликом краткотрајног турског запоседања 1456, након чега је обновљен. Турци су ка коначно освојили 1552. приликом заузимања Баната. У првим деценијама после освајања у замку се налазила турска посада од двадесетак војника. Поновна рушења доживео је у ратовима крајем XVI в. када га је привремено освојио ердељски војвода Жигмунд Батори. Коначно је напуштен у другој половини XVII в. Према одредбама Карловачког мира 1699. **В. з.** је требало порушити. То је делимично обављено 1702. када је минама разорен део северног бедема са капијом.
ЛИТЕРАТУРА: М. Брмболић, *Вршачки замак*, Бг 2009.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШИДБА
**ВРШИДБА**, поступак одвајања зрна житарица од стабљике и опне зрна. **В.** је у традиционалној земљорадњи био поступак који је обављан након жетве, тј. скидања летине са њиве. Најархаичнији начин **в.** било је млаћење класја мотком или вилама, али се поуздано може рећи да је такав поступак изобичајен још пре XIX столећа. У традиционалној земљорадњи Србије дуго је била распрострањена **в.** на гумну (гувно), која је обављана неко време након жетве, кад се жито мало просуши и кад дозволе временски услови. Гумно је кружна, заравњена површина на чијој је средини побијен стожер. Жито је на гумно полагано усправно, укошено или водоравно. Ако је полагано усправно или укосо, по ободу је прављен венац водоравних струкова с класјем окренутим ка средини да се зрно не би расипало. Жито се вршило воловима или коњима, ретко где кравама. **В.** коњима је била ефикаснија и чистија. Обично су по два коња (или вола) презана у посебан јарам који је везиван конопцем за стожер. Како су коњи (или волови) ишли у круг тако се конопац обмотавао око стожера и скраћивао па је запрега равномерно ишла ка средини гумна. Затим се окрене и иде на супротну страну и како се конопац одмотава, запрега иде ка ободу гумна. Док се запрега одмарала, са гумна је скидана слама. **В.** је обично обављана кад одмакне дан и кад се жито просуши како би се лакше одвајало из класја. Гумна су грађена на сопственим имањима, а било је уобичајено и да по неколико домаћинстава има заједничка гумна или су прављена сеоска гумна. Редослед **в.** на гумну је договаран или се вршило како је ко пристизао са пожњевеним житом. Обично је за дан могло да се оврше два или три налагања. Када се заврши **в.**, чека се погодан ветар да се жито овеје, тј. да се одвоји зрно од плеве. Вејало се дрвеним лопатама. Крајем XIX и од почетка XX столећа у употребу улазе парне, а потом и моторне вршалице и тријери (тзв. дрешеви). Те машине су биле много ефикасније од **в.** на гумну. Биле су у приватном или ортачком власништву и вршило се за ујам (који је понекад износио и до 5%). После II светског рата све више се уводила **в.** комбајнима, при чему је цео процес (до смештаја зрна у вреће) обављан на њиви. У народној религији гумно је симбoлички везано за плодност летине па је на гумну пре **в.** исцртаван магијски крст да би се „крстиле крстине" (начин слагања жита по жетви), тј. да би га било што више. С друге стране, гумно је хтонско место на којем се окупљају демони (виле, вештице, ђаво итд.). Вештице на гумну играју коло и договарају се како ће и коме да науде.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Масловарић, „Земљорадња, воћарство са виноградарством и баштованство", *ГЕМ*, 1964, 27; „Земљорадња у доњој Ресави", *ГЕМ*, 1966, 28–29; „Земљорадња у општини Зајечар", *ГЕМ*, 1978, 42; С. Вукосављевић, *Историја сељачког друштва* *III: Социологија сељачких радова*, Бг 1983; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија – Енциклопедијски речник*, Бг 2001.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШКА ЧУКА
**ВРШКА ЧУКА**, планински терен југоисточно од Зајечара. Код нас се обично сматра најсевернијим делом Старе планине, а у ствари је то последњи северозападни орографски и геолошки сегмент бугарског Предбалкана. Удолином Новог Корита одвојен је од нашег дела Старе планине, а има правац пружања од севера-северозапада ка југу-југоистоку са постепеним повећавањем висине према југу-југоистоку. На истоку преко државне границе са Бугарском везује се са великом структуром Белоградчика. На западу спушта се у долину Белог Тимока према којем теку речице и потоци: Бујков, Прлитски, Шашка, Тополовац и Добранов дол.
У геолошком погледу, **В. ч.** је антиклинала у чијем пространом језгру се налазе протерозојски филитоиди пробијени и метаморфисани херцинским гранитоидима. Преко метаморфних стена местимично леже континентални горњокарбонски кластити са палеофлором (*Аnnularia stellata*, *Linopteris germani*, *Pecopteris arborescens* и др.) и црвени пермски пешчари. На западном-југозападном крилу и на северном периклиналном завршетку антиклинале налазе се мезозојске творевине. Доња јура почиње речно-језерским класитима а наставља се црним угљевитим глинцима са слојевима угља. Из тих слојева позната је добро очувана лијаска палеофлора (*Cladophlebis denticulata*, *Nilssonia orientalis* и др.). У тамносивим алевролитима из повлате угљених слојева одређена је богата асоцијација мекушаца (*Paleonucula hammeri*, *Cucullaea oblonga*, *Grammatodon subdecusta*, *Claughtonia turbinoides* и др.). Ови фосили сигурно потичу из догера (аленски кат). У песковитим кречњацима средњег и горњег догера нађене су многобројне шкољке и амонити (*Мacrocephalites macrocephalus* и др.). Добро услојени сиви и румени кречњаци са рожнацима припадају оксфорду и кимериџу. Завршни у том низу су банковити и масивни, сиви и беличасти кречњаци са коралима, пахиодонтима и елипсактинијама из титона. Изнад јурских седимената на западу трансгресивно леже албски сивозеленкасти лапорци са амонитима и белемнитима (*Puzosia mayoriana*, *Neohibolites minimus* и др.). Преко наведених јурских и доњокредних аутохтоних творевина на северу структуре навучен је комплекс префлишних творевина и флишних синајских слојева доњокредне старости који припадају инфрагетикуму.
ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић, Д. Веселиновић, В. Ђокић, *Угљени рудник Вршка чука*, Бг 1958; Д. Бошковић, *Стратиграфија и тектонски односи јурских творевина Вршке чуке*, магистарска теза, РГФ, Бг 2000.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВРШКА ЧУКА
**ВРШКА ЧУКА**, рудник каменог угља на истоименој планини. Угаљ јурске старости јавља се у лежишту у два или три слоја, тамносиве боје је, антрацитског сјаја са мало испарљивих састојака, топлотне моћи 29.000–32.000 kЈ. Угаљ је откопаван у три ревира: Прлита, Аврамица или Српски Балкан, од 1912. и Мала Чука или Мали Балкан 1935. Услед тектонске оштећености при откопавању брзо се уситњава звог чега има проблема са његовом употребом па мора да се брикетује. Први писани документ о истраживањима и квалитету угља из **В. ч.** је С. Лозанића из 1881. Захваљујући овим резултатима и истраживањима Ј. Жујовића (1882–1886), први подземни рударски радови започети су 1884. на локалитету Прлита, а концесије за експлоатацију угља купио је Јозеф Хирш из Будимпеште. Осим С. Лозанића и Ј. Жујовића, у истраживањима геолошке грађе, тектонике и енергетских потенцијала **В. ч.**, учествовала је плејада истакнутих српских геолога (Ј. Поповић, В. Петковић, М. Павловић, К. Петковић, Н. Пантић и др.). Године 1887. Белгијско индустријско друштво инвестирало је у отварање новог рудника **В. ч.**, две године касније изграђена је пруга уског колосека дужине 85 км од рудника до постројења за брикетирање у Радујевцу на Дунаву, одакле је брикет извожен у Бугарску, Румунију и Мађарску. Године 1912. отворен је рудник Аврамица (или Српски Балкан) у власништву Ђ. Генчића. Подземна експлоатација је извођена поткопом дужине 150 м. Жичара дужине око 2,8 км спајала је рудник са брикетницом у Грљану, изграђеном 1924. Данас послује у оквиру Јавног предузећа за подземну експлоатацију угља са седиштем у Ресавици. Комплексна геолошка истраживања угљоносности **В. ч.** започета 1957, резултирала су изградњом поткопа 1959. и производњом на локалитету Мала Чука (Мали Балкан), која, иако веома смањена, траје до данас, око 10.000 т годишње. Процењује се да је у руднику **В. ч.** до сада откопано више од 3,5 милиона т каменог угља.
ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић, Д. Веселиновић, В. Ђокић, *Угљени рудник Вршка чука*, Бг 1958; Архива рудника.
Слободан Вујић; Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУВАЦ
**ВУВАЦ**, манастир на реци Увац, у атару села Стубла на Златибору, са храмом Богородичиног рођења. Не зна се када је основан, али се претпостaвља да је из ХIV в. Помиње се неколико пута у периоду 1622–1671. када су у њему писане и прилагане књиге. Скопски митрополит Теофан приложио му је 1682. једно јеванђеље, а темишварски митрополит Јосиф 1692. Златоустове беседе. Његови су пострижници епископи Теофан скопски (1671–1690) и Христифор бачки (Димитријевић, 1710–1712). Турци су га спалили после 1690, али је обновљен почетком XVIII в., да би крајем истог века поново опустео. Обнова је почела 1990, а замашни конзерваторски радови 1995. открили су многе архитектонске детаље (као амвон од мермера), али и предмете покућства и комплетан столарско-бачварски алат што сведочи да је **В.** имао своју радионицу. Књиге из овог манастира су расуте и данас се налазе у Врхобрезници код Пљеваља, Чајничу, Житомислићу и другде. Храм је скромних димензија, са основом у облику крста. Ваљкасти тамбур куполе налази се на квадратној основи, покривен црепом. Oд живописа није сачувано много.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, IV 1923, VI 1926.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; С. Милеуснић, *Манастири Србије*, II, Бг 2002.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУГА
**ВУГА** (*Oriolus oriolus*), једини европски представник вранама сродних шарених птица старосветске, претежно тропскe, породице Oriolidae, реда певачица (Passeriformes). Новосветске **в**. нису joj сродне и припадају породици *Icteridae*. Дужине је 24 цм, а распон подужих крила јој је 44–47 цм. Мужјак је контрастног, златножуто-црног перја које није јако упадљиво међу треперавим лишћем крошње дрвета. Снажан, оштар кљун и дужице су црвени. Песма је продорно понављање незаборавног петосложног мелодичног и веселог фруластог звиждука (певају и мужјак и женка), а зов је гласно крештаво маукање. Женка и млади су камуфлажно сивкастожутозелени. **В.** је претежно низинска шумска птица која у Србији обично не иде преко 1.000 м н.в. и најчешћа је у влажним шумама поред река, топлијим храстовим шумама и старим воћњацима. Распрострањена је у целој Србији, осим високих планина и великих пространстава без шуме. Избегава бучна и прометна места. Долази крајем априла и почетком маја, а одлази у августу и септембру. Зимује у подсахарској Африци. Висеће гнездо од танких влати прави једном годишње у некој периферној рачви гране дрвета. Средином маја женка снесе 3–4 бела јајета с тамним пегицама, на којима лежи око две и по недеље, а толико треба и младунцима да порасту до излетања. Популација у Србији је 1990–2002. процењена на стабилних 80.000–120.000 гнездећих парова. Храну тражи у крошњама, а једе инсекте, нарочито крупне гусенице, друге ситне животиње и бобице. Чекињасте гусенице трешењем и ударањем у грану чисти пре него што их прогута. Иако живи усамљенички, понекад се, нарочито на сеоби, окупи више јединки на дрвету које је богато родило. Изрека „смрди као **в.**" не односи се на ову птицу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЗЕВСКИ, Војислав
**ВУЗЕВСКИ, Војислав**, лекар, патолог, универзитетски професор (Кладово, 11. XII 1932 – Ротердам, Холандија, 7. X 1999). Дипломирао 1960. на Медицинском факултету у Скопљу, где је 1963. изабран за асистента на предмету Патологија и 1967. положио специјалистички испит из патологије. Са Фулбрајтовом стипендијом 1966. и 1967. боравио у Питсбургу изучавајући примену електронске микроскопије у клиничкој и експерименталној патологији (што је тада била нова област медицине). Од 1969. ради у Институту за клиничку патологију Еразмусовог универзитета у Ротердаму као научни сарадник и професор, руководећи Одељењем за дијагностичку електронску микроскопију од 1988. Одбранио докторат „Ultrastructural basis of acute renal allograft rejection" 1976. Изабран за члана МАНУ ван радног састава 1997. и, исте године, за иностраног члана САНУ. Био члан International Academy of Pathology – Royal Microscopic Society Great Britain; Nederlandse Vereniging voor Electronen Microscopy. Пионир истраживања патолошких лезија електронским микроскопом: хистогенетског порекла тумора, ултраструктурне диференцијације, композиције цитоскелета и екстрацелуларног матрикса туморских ћелија. Први је у свету описао туморе периферних нерава, dermatofibrosarcoma protuberans, миксоидне туморе меких ткива као и акутно одбацивање трансплантираног бубрега. Аутор књига: *Основи експерименталне и клиничке трансплантације* (Бг 1989); и В. Лачковић, В. Бумбаширевић, *Хистолошки атлас* (I Бг 1995, II Бг 2001); *Diagnostik histopatology kult* (Jakarta 1988). Коаутор у још 4 књиге и писац 8 поглавља у књигама других аутора. Увек је био повезан са Србијом, а још као асистент долазио у Ниш (1963–1965) изводећи практичну наставу из патологије на новоотвореном Мед. ф. У САНУ учествовао у пројектима В. Пантића и В. Кањуха и одржао три предавања: Савремени погледи о етио-патогенези атеросклерозе; Електронска микроскопија тумора плућа; Електронска микроскопија у клиничкој медицини – скупа играчка или вредносна метода. Такође, држао предавања на Мед. ф. у Бгд. (изабран за професора по позиву 1990), СЛД и ВМА. Код њега су на студијском боравку из електронске микроскопије били многи наши лекари из Београда и Новог Сада. Активно учествовао на VI, VII и VIII конгресу Удружења патолога Југославије (изабран за првог почасног иностраног члана Удружења).
ДЕЛА: и E. R. Fixher, „Cytogenesis of schwannoma, neurofibroma, dermatofibroma and dermatofibrosarcoma protuberans as revealed by electron microscopy", *American Journal Clinical Pathology*, 1968, 49 (2); и V. Der Heul, „Comparative ultrastructure of soft-tissue myxoid tumors", *Ultrastructural Pathology*, 1988, 12; и В. Кањух, М. Остојић, „Рестеноза после коронарне атеректомије – хистопатолошки и електронско-микроскопски аспекти", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), *Кардиологија*, Бг 1994; „Vascular endothelium and smooth muscle cells in pathologic processes", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), *Кардиологија*, Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Академик проф. др Војислав Вузевски", у: Ч. Кутлешић, *35 година Института за патологију у Нишу 1962–1997*, Ниш 1997; „Војислав Вузевски (11. XII 1932 – 7. X 1999)", *Годишњак САНУ за 1999*, 2000, CVI; „In Memoriam. Academician Professor dr Vojislav Vuzevski, first honorary international member of the Yugoslav Association of Pathologists (1932–1999)", *Archiv Oncology*, 2001, 9 (Suppl 1).
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУИСИЋ, Павле
**ВУИСИЋ, Павле**, филмски и ТВ глумац (Београд, 10. VII 1926 – Београд, 1. X 1988). Као студент права почео да се бави новинарством на Радио Београду. Непуну сезону глумио је у Народном позоришту у Панчеву, а затим и у Хумористичком позоришту у Београду, безуспешно покушавајући да се упише на Академију за позоришну уметност. То га је дефинитивно усмерило ка филму. Дебитовао је 1955. у филму *Шолаја* В. Нановића, у којем је његова епизодна улога одмах запажена и оцењена као ванредна филмска креација. У плодној каријери од преко сто улога остварених у току тридесетак година, с подједнаким успехом играо епизодне и главне ликове, дајући им апсолутно аутентичан и непоновљив лични печат. Стекао велик углед међу свим југословенским редитељима јер је самом својом појавом уливао снагу и уверљивост које се са екрана преливају до публике. Проницљиво је схватио да ту елементарну силину свог глумачког израза не треба да форсира и злоупотребљава, па се усмеравао на минимална али врло ефикасна изражајна средства. Његов наступ пред камером био је тако природан да се стицао утисак како уопште не глуми, па је у типологији „глумаца-личности" упоређиван са Спенсером Трејсијем, Жаном Габеном и Мишелом Симоном. Италијански редитељ А. Латуада, код којег је играо у *Степи* (1962), сврстао га је у сам врх европске глумачке елите. Како је имао статус слободног уметника, ретко је одбијао улоге, а својом уверљивошћу умео је да надогради и лошије сценаристичке предлошке.
Из његовог обимног опуса издвајају се глумачки доприноси остварени код значајних редитеља, као и најзапаженије главне улоге. Већ 1958. за главну улогу у савременој психолошкој драми В. Нановића *Три корака у празно* освојио је плакету „Златна арена" на Филмском фестивалу у Пули. Успешно сарађивао са редитељима као што су В. Погачић (*Суботом увече*, 1957; *Сам*, 1959), В. Мимица (поред неколико епизодних, остварио и главне улоге у филмовима *Догађај*, 1969, која му доноси Октобарску награду Београда и награду „Цар Константин" Фестивала глумачких остварења у Нишу, и *Последњи подвиг диверзанта Облака*, 1978), Ж. Павловић (*Непријатељ*, 1965; *Буђење пацова*, 1967; *Заседа*, 1969), Б. Драшковић (*Хороскоп*, 1969; *Живот је леп*, 1985), Ж. Николић (*Бештије*, 1977, награде „Златна арена" и „Цар Константин"), К. Голик (*Размеђа*, 1973, Гран при „Ћеле кула" Фестивала у Нишу), А. Петровић (*Мајстор и Маргарита*, 1972), С. Шијан (*Ко то тамо пева*, 1980; *Маратонци трче почасни круг*, 1982), Е. Кустурица (*Сјећаш ли се Доли Бел*, 1981; *Отац на службеном путу*, 1985). Главне улоге тумачи и у ратној трагикомедији *Мачак под шљемом* (Ж. Скригин, 1962) и у гастарбајтерској драми *Рани снијег у Минхену* (Б. Жижић, 1984). Последњу улогу остварио у филму *Од злата јабука* (Н. Стојановић, 1986), са темом колониста у Војводини у првим послератним годинама. Од бројних ТВ серија у којима је играо највећу популарност стекао је улогом у *Камионџијама* (М. Ђукановић, 1973).
У приватном животу био је особени боем, повучен, удаљен од јавности. Волео је реку и писао поезију. Пред камерама је био врсни професионалац, строг према себи и члановима екипе, прецизан и одговоран. Глумачки дијапазон био му је широк, а најчешће су то били ауторитативни карактери, грубе спољашности али мека срца, што је одговарало његовој робусној и питомој природи. Због тога је оцењиван као непоновљива личност, гигант југословенске филмске глумачке уметности. Награду за животно дело „Славица" добио је 1983. на Фестивалу у Нишу, а од 1994. ова награда носи име „Павле Вуисић".
ЛИТЕРАТУРА: Р. Мунитић, *Павле Вуисић, парадокс великог глумца*, Ниш 1985.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈА, Георгије/Ђорђе
**ВУЈА, Георгије/Ђорђе**, трговац (?,– ?, Лугош). Био је на Темишварском сабору 1790. као мирски посланик Вршачке епархије из провинцијала, Лугошког дистрикта, са пуномоћјем „у име свега румунскога народа несједињенога закона налазећег се у славној вармеђи крашовској", које је добио у Лугожу 3. VIII 1790. Потписник је Мемоара (1790) представника православаца из Баната о тешком стању под угарском управом, уз захтев да се пошаље краљевска комисија која би предложила мере за побољшање, као и Мемоара мирских посланика из Вршачке епархије о злоупотребама угарских власти, уз захтев да се заведе редовно стање у погледу слободе вероисповести, школства, учешћа у државној служби и др.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор*, Ср. Карловци 1972; N. Bocşan, *Contribuţii la istoria iluminuslui Romanie*, Timişoara 1986.
Јован Пејин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ, Борислав
**ВУЈАДИНОВИЋ, Борислав**, хирург, кардиохирург, универзитетски професор (Петроварадин код Новог Сада, 19. I 1922 – Београд, 15. II 1997). Завршио је у Београду Медицински факултет (1950) као и специјализацију хирургије (1954). На Математичком факултету изабран за асистента (1955), хабилитирао (1957), а потом биран у свим звањима до редовног професора (1973). Усавршавао се у васкуларној и кардиохирургији у САД, Француској, Швајцарској, Русији и Великој Британији. Извео је први у земљи многе операције из ових области. Посебно је значајан његов допринос у абдоминалној хирургији (ваготомије, интерпозиције танког црева, тоталне колектомије), васкуларној хирургији (операције каротидних и феморалних артерија) и кардиохирургији (биолошке валвуле, аорто-коронорани бајпас). Руководио је Колегијално-пословодним органом Друге хируршке клинике (1977–1985) до пензионисања, а посебно заслужан за организацију и будући развој абдоминалне и ендокрине хирургије. Био је шеф Катедре хирургије Мед. ф. у Београду (1973–1976), председник Хируршке секције СЛД (1970–1973), председник Удружења хирурга Југославије (1977–1980), председник Медицинске академије СЛД (1980–1982), члан Научног друштва Југославије. Био је члан многих иностраних хируршких асоцијација: Међународног удружења, те удружења Француске, Италије, Чехословачке и Турске. Био је председник 14. конгреса хирурга Југославије, Шестог међународног конгреса за ургентну медицину (Дубровник, 1983) и организатор Симпозијума из васкуларне хирургије (Београд 1982). Добитник је Седмојулске награде Србије (1983) и Награде СЛД за животно дело (1988). Одликован је Медаљом заслуга за народ и Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: коаутор, „Résultat au bout de 5 mois d'une thrombectomie bilatérale pour thrombose veineuse à bascule des membres inférieurs du type phlébite bleue (phlébite avec artériospasme)", *Strasbourg médical*, 1955, 6(3); „Прилог хирургији дијафрагме", *Acta Chir. Iugosl.*, 1958, 5(1); „Наша прва искуства са методом цревне трансплантације по Henley-у", *Acta Chir. Iugosl.*, 1963, 10; „Аutovenous transplantations of peripheral arteries, by-passing the knee", *The Journal of Cardiovascular Surgery* (Torino), 1965, 6(4); „Ваготомија удружена са антректомијом по типу Billroth I у хируршком лечењу улкуса дуоденума", *САЦЛ*, 1968, 96(10); „Аортокоронарни бајпас", *САЦЛ*, 1985, 113(5–6).
ИЗВОР: Д. Младеновић, И. Нагулић, *Реферат за избор Б. Вујадиновића за члана Научног друштва Србије* 1985.
ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон* Бг–Торонто 2005; Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ, Ђорђе
**ВУЈАДИНОВИЋ, Ђорђе**, фудбалер, тренер, спортски радник (Колари код Смедерева, 6. XII 1909 – Београд, 5. X 1990). Завршио је Трговачку академију и још као играч запослио се у Народној банци. После рата био је запослен у Пољопривредној банци у Београду. Целу играчку каријеру провео је у *БСК-у* и једини је као стандардни првотимац учествовао у освајању свих пет титула државног првака (1931, 1933, 1935, 1936, 1939). За клуб је одиграо 441 утакмицу и постигао 332 гола. Са 86 голова (1929–1940) други је на листи најбољих стрелаца у предратним првенствима, а исто место заузима и по броју голова за репрезентацију до 1941 (18 на 44 утакмице 1929–1940). Већ у првој сезони у А тиму *БСК-а* био је најбољи голгетер лиге (1929. са 10 голова), а то је поновио још једном (1931. са 12 голова). На Првом светском првенству у Монтевидеу 1930. дао је два гола: против Боливије и у полуфиналу против Уругваја. Био је и капитен репрезентације, између осталог и на чувеној утакмици против Енглеске, 18. V 1939. у Београду, када је наш тим победио с 2:1, што је био један од највећих подвига нашег фудбала пре рата. Други светски рат провео је у заробљеништву у Оснабрику. После рата определио се за рад с млађим категоријама, па је био тренер подмлатка *Партизана* и имењака клуба за који је играо – *БСК* (основан као *Металац*, а данас *ОФК Београд*), с којим је био јуниорски првак државе 1951. У мају 1960. постављен је за тренера првог тима *ОФК Београда*, али на тој дужности није остао дуго. Као тренер краће време радио је у Турској. Био је међу онима који су после рата ударили темеље нашој фудбалској организацији: члан Извршног одбора ФСЈ, председник Савеза фудбалских тренера Југославије, те селектор омладинске репрезентације.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоцковић, *Сто година фудбала у Србији*, Бг 1996; В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу СЦГ (1903–2005)*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ, Звездан
**ВУЈАДИНОВИЋ, Звездан**, књижевник, уредник (Београд, 16. XI 1907 – Београд, 19. V 1987). Још као гимназијалац и студент права у Београду уређивао часописе *Коло* и *Препород*, где је објавио своје прве текстове. Права је завршио 1936, а радио је у Министарству финансија. Покренуо 1928. публикацију *50 у Европи* где је, око авангардних идеја, донекле у духу надреализма, окупио сараднике (Д. Алексић, Д. Матић, К. Поповић, Љ. Јоцић, Т. Манојловић, М. Чиплић и др.). Писао је есеје, књижевну критику, уметничку критику (*О епикуризму Анатола Франса*, Бг 1925; *Времена 1*, Бг 1975) и поезију (*Мала ноћна музика*, Бг 1983).
ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић Османагић, *Српски надреализам и његови односи са француским надреализмом*, Сар. 1966; Г. Тешић (прир.), *Авангардни писци као критичари*, Н. Сад – Бг 1994; Д. Бедов, „Случај З. В.", *ЗМСКЈ*, 2006, 54, 3.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ, Новак
**ВУЈАДИНОВИЋ, Новак**, бригадни барјактар (Момче, Кучи, 1835 – Момче, крај IX 1892). Познат је као Новак Милошев, а по ширем братству је Вујошевић. Био је перјаник књаза Николе и кабадахија (перјанички старешина) од 1878. до 1882. када је постао први барјактар Зетске бригаде. Помиње се као „барјактар свих Куча" (алајбарјактар). Прославио се у бици на Фундини 1876, када је муњевито посекао осамнаест турских глава. Победа на Фундини се далеко огласила па је са војводама Божом Петровићем и Петром Вукотићем отишао у Петроград 1877. Тамо му је одата велика почаст, а добио је на дар јатаган у корицама, украшен драгим камењем, са дипломом и потписима 84 Руса различитих занимања. Опеван је у народним песмама и *Кучком колу* књаза Николе. У барјактарству га је наследио син Арсо. Добио је Обилића медаљу, челични Ђурђевски крст и друга црногорска одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, IV, Бг 1956; М. Б. Рашовић, *Племе Кучи*, Бг 1963; Н. I Петровић Његош, *Цјелокупна дјела*, књ. I, *Пјесме*, Цт 1969; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Нк 1999.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ, Стеван
**ВУЈАДИНОВИЋ,** **Стеван**, географ, професор гимназије, публициста (Чачак, 13. VI 1906 – Београд, 21. X 1996). Географију дипломирао на антропогеографској групи Филозофског факултета у Београду (1931). Током студија, предавања слушаo и на Катедри за географију Универзитета у Бечу. Суплент гимназије у Штипу (1931), суплент и професор гимназије у Великом Градишту, Новом Саду, Чачку, Руми и Београду; кустос Етнографског музеја у Београду (1945–1949), професор географије у Земунској и XI београдској гимназији и професор географије у III београдској гимназији до пензионисања (1951–1972). Његови радови обухватају област климатологије, географије насеља, опште и регионалне географије, популарне географије али и са подједнаком стручношћу, етнографије и историје. Био је члан Уређивачког одбора Српског географског друштва, члан Уређивачког одбора часописа *Наука и природа*; одговорни уредник научног часописа *Земља и људи* (1952–1997). За своје заслуге у научном, публицистичком и педагошком раду Српско географско друштво одликовало га је медаљом „Јован Цвијић" (1971). Његова највећа заслуга је рад на популаризацији географске науке. Радећи као кустос Етнографског музеја, обогатио је збирку многим експонатима. У сарадњи са А. Лазићем и М. Рајичићем објавио и историјске карте.
ДЕЛА: *Насеља у сливу Пека: антропогеографска испитивања*, Бг 1949; *Привредно–географске и саобраћајне одлике слива Пека*, Бг 1953; *Пореч: привредно–географске одлике и саобраћајне везе*, Бг 1962.
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Стеван Вујадиновић. Прилог познавању живота и рада наших заслужних географа", *Гласник Српског географског друштва*, 1972, VII, 1; Д. Гавриловић, „Стеван Вујадиновић (13.6.1906 – 21.10.1996)", *Земља и људи*, 1997, 47.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАДИНОВИЋ БЛАЖЕК, Олга
**ВУЈАДИНОВИЋ БЛАЖЕК, Олга**, керамичар (Крушевац, 1. VIII 1936). Дипломирала 1960. на Академији примењене уметности, на Одсеку за декоративну керамику, код Ивана Табаковића. Од 1961. члан је УЛУПУС-а као самостални уметник. Радила је као професор у Школи за примењену уметност у Новом Саду (1961–1963). Као стипендиста Фонда за унапређење културних делатности, студијски боравила у Италији (1966–1970). Бавила се керамиком и сликарством и мада јој је уметничка активност била кратка (1962–1969), њено дело је оставило значајан траг у уметничким круговима. Имала је више самосталних изложби у Београду и Нишу, као и колективних у земљи (Аранђеловац, Љубљана, Суботица, Нови Сад) и иностранству (Фаенца, Бреша, Праг, Марсељ, Истанбул, Женева, Софија, Москва, Санкт Петербург). Посебност њеног опуса је у својеврсној синтези сликарства и скулптуре, керамоскулптури дубоко надахнутој фолклором, формама ритуалног и сакралног карактера. У њеним радовима народна митологија је у функцији рустичног и наивног, што јој је послужило као основа за третирање форме и обраде површи на експресиван и фантастичан начин. Савремена српска керамика у њеном делу има модерног представника чији радови делују имагинацијом и јединственошћу, популарном експресивном формом утемељеном на синтези архетипског народног и савременог. Добитница је Сребрне медаље за керамику на Светској изложби керамике у Прагу (1962) и годишњих награда УЛУПУДС-а (1962, 1965). Звање истакнутог уметника стекла је 1987.
ЛИТЕРАТУРА: В. А., „Препород српске керамике", *Мозаик*, 1962, 10–11; М. Б. Протић, *Олга Вујадиновић Блажек*, Бг 1969.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАКЛИЈА, Лазар
**ВУЈАКЛИЈА, Лазар**, сликар, графичар (Беч, 17. VIII 1914 – Београд, 24. IX 1995). Графичку индустријску школу завршио 1929. у Београду. Од 1936. до 1938. похађао течај цртања и сликања („вечерњи акт") код Петра Добровића, на Коларчевом народном универзитету у Београду. Између 1936. и 1941. радио као књиговезац – графички радник, да би после 1946. постао стручни наставник у Графичкој индустријској школи у Београду. Почетком шесте деценије ХХ в. ствара у радионици београдског Графичког колектива. Студијски борави у Паризу, Грчкој, Италији, Швајцарској и у Хиландару. Бавио се сликарством, графиком (претежно литографијом у боји), таписеријом, илустрацијом, зидним сликарством и скулптуром. Самостално излагао од 1952, када постаје и члан групе „Самостални". Био је члан УЛУС-а (од 1953) и „Децембарске групе" (1955–1960). Последњу самосталну изложбу приредио је 1985. у Галерији УЛУС-а у Београду. Излагао је на великом броју групних изложби од 1952, како у Југославији тако и у иностранству. Његови најранији радови одражавају поуке које је добио од Добровића као учитеља. Под утицајем народне уметности и мотива са стећака, **В.** гради особени, псеудонаивни, архаични, иконографски репертоар предметних, биљних и антропоморфних симбола, који временом еволуира до света архетипског, сведеног симбола и препознатљивих облика попут сунца, полумесеца, птице, рибе, дрвета, стрелца, ловца, пара уздигнутих руку и сл. Слике и графике у боји одликују изразита дводимензионалност, монументалност компоновања, јака црна контура и употреба чистих и радијантних боја попут црвене и жуте на плавом или зеленоплавом фону. Комбинације плаве и жуте боје могу бити реминисценција на византијску симболику овоземаљског (жутог, златног) и сакралног (плавог). Сродне мотиве **В.** примењује и у таписеријама које 1961–1972. ради у новосадском атељеу „61". Израђивао је и нацрте за тепихе за фабрику у Пироту и сликао мурале на београдским здањима на данашњем Булевару краља Александра 160 и на Западној капији Београда. Његова дела налазе се у збиркама српских музеја и легата, највећи број у Музеју савремене уметности у Београду и Поклон збирци Рајка Мамузића у Новом Саду. Добитник је више награда и признања, међу којима су Политикина награда (1957), Октобарска награда града Београда (1963) и Награда Октобарског салона (1968).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, *Лазар Вујаклија*, Бг 1966; М. Б. Протић, *Српско сликарство XX века*, Бг 1966; А. Челебоновић, *Лазар Вујаклија*, Бг 1972; М. Б. Протић, Д. Вранић, *Југословенско сликарство шесте деценије*, Бг 1980; Љ. Слијепчевић, „Графика Београдског круга", у: *Југословенска графика 1950–1980*, Бг 1985; *Лазар Вујаклија 1914–1995*, Н. Сад 1997; *30 година Поклон збирке Рајка Мамузића 1974–2004*, Н. Сад 2004.
Лидија Мереник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАКЛИЈА, Милан
**ВУЈАКЛИЈА, Милан**, лексикограф, преводилац (Бухача код Слуња, 28. XI 1891 – Београд, 16. XII 1955). На студије немачког језика, књижевности и филозофије, те српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду уписао се 1913, а завршио их 1924. Био је добровољац у балканским ратовима и у I светском рату, у којем је учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније и потом у борбама за ослобођење Србије. Почео да се бави превођењем још као гимназијалац. Преводио највише с немачког (дела Гетеа, Шилера, Шопенхауера, Хофмана и др.). Превео и роман *Кожна чарапа* Џ. Ф. Купера. Аутор је *Лексикона страних речи и израза*, који је у српској лексикографији дуго био једини лексикон те врсте, а и касније остао веома популаран. Прво издање *Лексикона* са око 30.000 одредница објављено је 1937, друго, допуњено издање (у редакцији С. Ристића и Р. Алексића) 1954, а допуњавана су и поједина од каснијих издања укључујући 11. издање (2011). Као сарадник на изради *Речника српскохрватског књижевног и народног језика* САНУ, учествовао је у утврђивању етимологије страних речи. Био је носилац Албанске споменице.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Филиповић, „Милан Вујаклија", у: М. Вујаклија, *Лексикон страних речи и израза*, Бг–Пг 2011.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАКОВИЋ, Душан
**ВУЈАКОВИЋ, Душан**, математичар, универзитетски професор (Врбања код Бањалуке, 26. V 1934 – Сарајево, 19. VII 1986). Природословно-математички факултет у Загребу завршио је 1957. По завршетку студија запошљава се као асистент за геометрију на Одсјеку за математику Природно-математичког факултета у Сарајеву. Постдипломски студиј из математике у Загребу завршава 1969, одбраном магистарског рада o инволуцијама примјењеним у линијској геометрији. Исте године је, на ПМФ у Сарајеву, изабран у звање предавача. Докторирао је у Загребу 1974, одбранивши тезу из области синтетичке пројективне геометрије, чиме се, иначе, бавила угледна загребачка школа геометрије (Д. Палман, В. Ниче и Р. Милер). На ПМФ у Сарајеву 1975. изабран је за ванредног професора за научну област геометрија. Још као асистент написао збирку задатака из геометрије *Задаци и вјежбе из основа векторске алгебре*, (Сар. 1964). Иако је посједовао широку математичку културу и доста добро познавао и неке друге области математике, његова област научног интересовања била је геометрија. У својим радовима **В.** је највећим дијелом проучавао алгебарске равнинске и просторне криве, посебно криве које омотавају битангенцијалне равни правчастих површи са унапријед заданим бисекантама, просторне криве 3. реда које имају за директрису конусне пресјеке и др.
ДЕЛА: „Линейчастые пoвeрхнocти, oбpaзующиe кoтopих cуть лучи кoнгpуeнции 3-гo пopядкa 1-гo клacca, a их нaпpaвляющя-кoничеcкoe сeчeниe", *Радови, Одјељење природних и математичких наука АНУБиХ*, 1980, LXVI, 19; „Ruled surfaces the generatrices of which are bisecants of a space curve of third order and its directrix is a conic section", *Радови, Одјељење природних и математичких наука АНУБиХ*, 1983, LXХIV, 22; „Кpугoвыe сeчeния oдoнoгo cемeйcтва кoнуcoв втopoгo пopядкa", *Радови, Одјељење природних и математичких наука АНУБиХ*, 1985, LXXVIII, 24; „Геометрическое место фокусов одного семейства коник", *МВ*, 1987, 39.
Мирјана Вуковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАН
**ВУЈАН**, манастир у подножју истоимене планине, код села Брђана, у близини Горњег Милановца. Потиче из средњег века када се звао Обровин, али су храмовно посвећење, ктитор и година оснивања непознати. Опустео је 1597. јер се братство иселило на нову локацију, удаљену 1 км, скривену у шуми. Поново је опустео у време Кочине крајине, а обновио га је 1805–1808. свештеник Радисав Милошевић из Прислонице уз помоћ народа и војводе Николе Луњевице. По свештениковој смрти 1807. радове је продужио његов рођак јеромонах Јосиф (Милошевић). По обнови је посвећен Сабору арханђела Гаврила и прозван **В**. Зидни живопис и иконостас новог храма осликао је 1808. зограф Јеремија. У припрати се истиче сцена *Христос предаје кључеве апостолу Петру*, затим ликови Св. Николе, Св. Саве и Св. Симеона Мироточивог. У наосу је представљен Христос праведни Судија са мачем у левој руци. Средином XIX в. храм је покривен даском и ћерамидом, патосан циглом, дограђена је спољна припрата у коју се улази са бока, покривена црепом. Објекат је 1887. затворен због лошег стања, а обновљен је 1938. када је Рафаило Крстић урадио иконе за нов иконостас и живопис. Храм је скромна једнобродна грађевина без кубета, са припратом изнад које је високи осмострани звоник са прозорима на четири стране. У припрати је сахрањен војвода Лазар Мутап, погинуо 1815. у боју код Чачка. Посмртне остаке Н. Луњевице пренели су у храм 1902. краљ Александар и краљица Драга, унука Николина. Краљ Александар подигао је конак. У **В.** је боравио млади искушеник Гојко Стојчевић, потоњи монах Павле и патријарх српски, лечећи планинским ваздухом болесна плућа. У знак захвалности за оздрављење поклонио је манастиру дрвени крст, на којем је изрезбарио распетог Христа. **В.** има метох у Горњој Трепчи са капелом Богородичиног рођења.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–II, Бг 1902–1903.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мано Зиси, „Неколико старих српских цркава", *Старинар*, 1933–1934, 8–9; И. Павловић, „Манастир Вујан", *ХД*, 1940, 6; *Културно наслеђе Србије, заштита и уређење (1947–1982)*, Бг 1982; М. Глишић, *Манастир Вујан*, Вујан 1994.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНАЦ, Војислав
**ВУЈАНАЦ, Војислав**, правник, политичар (Земун, 30. I 1896 – Београд, 21. VII 1943). Правни факултет завршио је у Монпелијеу (Француска), где је одбранио и докторску дисертацију. У именик адвоката у Београду уписао се 1923, a ускоро је постао један од познатијих и угледнијих београдских адвоката. Ангажујући се и политички, постао је члан опозиционе Републиканске странке. Сврстан у грађанску левицу, **В.** је и као адвокат наступао у складу са професионалним и политичким уверењима. Поред одбране комуниста, посебно се истакао као бранилац на главном претресу пред Окружним судом за град Београд, децембра 1934, „по оптужењу против Милете Новаковића и другова". У одбрани је нагласио како је величина адвокатског позива у борби за туђу слободу и туђа права. Крајем 30-их година сарађивао је у *Српском гласу*, листу Српског културног клуба, са којим је делио тежњу за стварање велике српске јединице унутар Краљевине Југославије. Тај изразити национални став привукао га је током II светског рата равногорском покрету и Драгољубу Дражи Михаиловићу. Овим се опредељeњем, као и многи други чланови Републиканске странке, нашао у позицији републиканца у једном изразито ројалистичком покрету. Након првог хапшења у новембру 1941. и пуштања на слободу, био је на Равној гори, а потом постао координатор политичких активности равногорског покрета у Београду. Његова група имала је важну улогу у београдском делу Централног националног комитета. Штавише, Д. Михаиловић је на суђењу рекао да му је он у Београду био „главни ослонац". Истовремено, **В.** се помиње као један од аутора тзв. *Београдског (Видовданског) програма о преуређењу Југославије*. Привукавши својим радом пажњу полиције, ухапшен је и уморен у затвору Гестапо-а.
ДЕЛА: *Порабни спорови: скраћени поступак*, Бг 1934; *Пред судом и законом (Пледирања о миту, кривоклетству, фалсификату)*, Бг 1936; *Адвокатски ред у односу на уредбу о судијама. У одбрану адвокатуре и адвокатског реда*, Пан. 1939.
ИЗВОРИ: М. Ј. Жујовић, *Ратни дневник*, 3, *Југославија у Другом светском рату*, ВБ 2004; Д. Иванић, *Успомене*, Бг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стијовић, *Српски глас*, Ср. Карловци – Н. Сад 2004; М. П. Пејовић, „Сјајна одбрана великог адвоката – Др Војислав М. Вујанац", *Бранич*, 2004, 2; М. Самарџић, *Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета*, Краг. 2005.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНАЦ БОРОВНИЦА, Софија
**ВУЈАНАЦ БОРОВНИЦА, Софија**, архитекта (Београд, 20. III 1939 – Београд, 11. IV 1993). Дипломирала (1962) и магистрирала (1982) на Архитектонском факултету у Београду. На специјализацији у Француској боравила током 1972. и 1975. у институцијама за заштиту животне средине. По повратку у земљу пројектовала стамбене зграде, учествовала на бројним архитектонским конкурсима у тиму са Недељком Боровницом, Миленијом Марушић, Дарком Марушићем и Миланом Лојаницом, а међу првима се бавила уређењем и заштитом животне средине. Као самостални пројектант радила у пројектном бироу ГП „7. јули" у Београду (1963–1969) и у Координационом телу за урбанизам и просторно уређење Савезне скупштине (1969–1971). Отада се њена делатност везује за државне институције: у Институту за системе планирања и управљања радила у оквиру Центра за планирање просторних система, у органима Савезне владе СФРЈ била је ангажована у Савету за човекову средину и просторно уређење, у Министарству за науку и технологију била је помоћник министра за животну средину, а у Министарству за екологију заменик министра. Истовремено, била је активна и на пословима унапређења информатике, законодавства животне средине и у међународној сарадњи. Учествовала је у доношењу низа законодавних докумената из области културне баштине, човекове средине и просторног уређења, у инвентаризацији баштине у Југославији и др. Била је члан државне делегације на међународним конференцијама Уједињених нација о заштити човекове средине у Стокхолму (1972), Ванкуверу (1976) и Рио де Жанеиру (1992). Њени значајнији реализовани објекти у Београду су: стамбени блок П + 8 код Студенског града, солитер П + 11 у Кумодрашкој улици на Вождовцу, Аутосервис и консигнација за возила „Волво", те „Аtlas Copco" код Дунав станице.
ИЗВОР: Лична архива.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНИЋ, Милош
**ВУЈАНИЋ, Милош**, кошаркаш (Лозница, 13. XI 1980). Као дечак стигао је у *Црвену звезду,* у чији је први тим ушао у сезони 1998/99. У лето 2001. прешао је у *Партизан, a* затим играо за *Скипер* из Болоње (2003–2005), *Барселону* (2005/06), *Панатинаикос* из Атине (2006/07), *Динамо* из Москве (2007/08), *Ефес Пилсен* из Истанбула (2008/09), *Мурсију* (2009/10) и *Паниониос* из Атине (2010/11). Пет пута био је првак у четири земље – Југославија/СЦГ (2002, 2003), Италија (2005), Грчка (2007) и Турска (2009) – а има и три купа. Највреднији клупски трофеј му је Евролига с *Панатинаикосом* 2007, а у том такмичењу био је најбољи стрелац (25,8) лигашког дела сезоне 2002/03. На НБА драфту 2002. *Никси* из Њујорка су га изабрали с 36. позиције, али никада није заиграо у тој лиги. С репрезентацијом (76 утакмица, 585 поена) има златну медаљу на Светском првенству у Индијанаполису 2002. Играо је и на Европском првенству 2003. и Олимпијским играма 2004. Због две теже повреде колена није пружио онолико колико је могао.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНОВИЋ, Божидар
**ВУЈАНОВИЋ, Божидар**, механичар, универзитетски професор (Смедерево, 8. IX 1930). Завршио је Природно-математички факултет, групу за механику, у Београду, где је 1963. одбранио докторску дисертацију *Геометризација кретања и поремећаја неконзервативних динамичких система* (Бг 1964). Од 1964. је доцент на Машинском факултету у Новом Саду где је прошао сва наставничка звања и 1972. изабран за редовног професора. У периоду 1967–1969. био је придружени истраживач на Универзитету у Кентакију (Лексингтон, САД). Био је 1977. гостујући професор на Универзитету Цукуба у Јапану, где је радио у Институту за електронику и информације, а 1984. на Вандербилт универзитету у Нешвилу (САД), на Институту за машинску технику и материјале, где је осим истраживања држао курс из Оптималног управљања динамичким системима. Аутор је монографија: и S. Е. Јones, *Variational Мethods in Nonconservative Phenomena*, London – New York 1989; и T. М. Аtanackovic, *Аn Introduction to Мodern Variational Techniques in Мechanics and Engineering*, Boston–Basel–Berlin 2004. За дописног члана ВАНУ изабран 1990, САНУ 1991, а за редовног члана САНУ 2000. Од 2009. је инострани члан Торинске академије наука. Научна делатност **В.** односи се на неколико области савремене теоријске и примењене, аналитичке механике: геометризација кретања неконзервативних динамичких система; варијациони принципи механике погодни за проучавање неповратних динамичких процеса; уопштење Хамилтон-Јакобијеве методе у конзервативној и неконзервативној механици; варијационо описивање нелинеарних, нестационарних термичких процеса; студија закона конзервације динамичких ситема са коначним бројем степени слободе и др. Значајни резултати **В.**, који су се први пут појавили у светској литератури су: а) Проширење Теореме Еми Нетер, тачније Инверзна теорема Нетер. **В.** је први показао како се долази до инфинитезималних трансформација које остављају инваријантним акциони интеграл. Његови први радови односили су се на динамичке системе са простим неконзервативним елементима. Касније је ова теорема проширена на чисто неконзервативне динамичке системе и на системе који садрже више изводе (Ђорђе Ђукић), а данас се користе у проналажењу закона конзервације динамичких система који у себи садрже дисипативне чланове са фракционим изводима (Бранислав Бачлић). б) Проширење Хамилтон-Јакобијеве методе на неконзервативне динамичке системе. **В.** је увео тзв. метод поља генералисаног импулса помоћу којег се могу проучавати динамички системи који у себи садрже неконзервативне чланове. У овој методи претпоставља се да се један генералисани импулс може сматрати као поље које зависи од генералисаних координата, времена и осталих генералисаних импулса. Тако се долази до једне квазилинеарне парцијалне диференцијалне једначине. Ако смо у стању да нађемо комплетно решење ове једначине, решење полазног проблема се добија без икакве накнадне интеграције. Ова метода је примењена на бројне нелинеарне осцилације са једним степеном слободе. в) Варијациони принцип са некомутативним варијацијама. **В.** је у варијационом принципу Хамилтоновог типа претпоставио да извод варијације није једнак са варијацијом извода, него да ова релација садржи у себи неконзервативне елементе тј. представља меру неконзервативности динамичког система. Показало се да се применом директних метода варијационог рачуна могу добити веома поуздана решења како линеарних тако и нелинеарних проблема са коначним и бесконачним бројем степени слободе. г) Варијациони принцип са ишчезавајућим параметром. **В.** је успео да нађе тачну Лагранжеву функцију, за генералисану теорију простирања топлоте. Решио је бројне проблеме провођења топлоте како линеарног тако и нелинеарног карактера. Са Ђ. Ђукићем овај принцип је успешно примењен на теорију струјања флуида. Најважнији резултати **В.** објављени су у бројним радовима од којих наводимо: „A group variational method for finding first integrals of dynamical systems", *International Journal of Non-Linear Mechanics*, 1970, 5; „An approach to linear and nonlinear heat transfer using a Lagrangian", *American Institute of Aeronautics and Astronautics (AIAAJournal)*, 1971, 9; „A field method and its applications to the theory of vibrations", *International Journal of Non-Linear Mechanics*, 1984, 19. Резултати научног рада **В.** привукли су пажњу истраживачких центара који се баве сличном проблематиком, тако да је он одржао бројна предавања по позиву: Универзитет у Питсбургу (1968), Чехословачка академија наука, Праг (1971), Кингс колеџ, Лондон (1972), Технички универзитет у Будимпешти (1975), Математички институт и Универзитет у Торину (1977), Универзитет у Фиренци (1977), Токију (1978), Кјоту (1978), Хирошими (1978). Одржао је серију предавања у Интернационалном центру за теоријску и примењену механику CISМ, Удине (Италија) и на Универзитету у Мадриду (1988). Добитник је Октобарске награде Града Новог Сада за науку (1970), Златне плакете, плакете „Аntico Sigillio della Cita di Torino del Sec. XVIII" града Торина за успешну вишегодишњу сарадњу Катедре за механику и Института „Ј. Л. Лагранж" у Торину (1983). Од Удружења универзитетских професора и научника Србије добио је Награду за животно дело (1997). Добитник је Светосавске повеље града Смедерева за 2009.
ИЗВОРИ: Архива ФТН у Новом Саду; Архива САНУ.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНОВИЋ, Војислав
**ВУЈАНОВИЋ, Војислав**, минералог, научни саветник (Плав, 9. I 1922 – Београд, 5. XII 1996). Дипломирао је 1949. на Минералошко-петрографској групи Природно-математичког факултета у Београду. Запослио се 1950. у Савезној управи за екстрактивну индустрију у Београду. Године 1951. радио је у Геолошком институту Црне Горе у Титограду, Борском руднику и Институту за металургију НР Србије у Београду. У Завод за истраживање нуклеарних сировина (касније Геоинститут) прелази 1952. и ту остаје до пензионисања. На специјализацији из рудне микроскопије био је на Универзитету у Фрајбургу и у Пољској. Докторску дисертацију *Минералогија, геохемија и генеза седиментних манганских лежишта Југославије* (Бг 1968) одбранио 1963. на Рударско-геолошком факултету у Београду. За научног саветника изабран је 1976. Био је веома истакнут специјалиста у рудној микроскопији нарочито за минерале мангана, али је радио и на проблемима титана и урана. Бавио се темама из минералогије, науке о рудним лежиштима, геохемије и петрологије. Веома активан у Српском геолошком друштву у којем је био председник Минералошко-петролошке секције (1965–1967) и потпредседник целог друштва (1977–1979). До краја тог мандата водио је друштво после изненадне смрти председника М. Павловића 1978.
ДЕЛА: *Ретки метали са проценом перспективности Југославије*, Бг 1970; *Бањске и минералне воде Србије*, Г. Милановац 1983.
ЛИТЕРАТУРА: А. Антоновић, „Др Војислав (Вида) Вујановић", *Радови Геоинститута*, 1997, 34.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНОВИЋ, Милош
**ВУЈАНОВИЋ, Милош**, сликар, илустратор (Подгорица, 6. V 1965). На Академији уметности у Новом Саду дипломирао (1991) и магистрирао (2000) са темом *Симболи и неузрочне димензије*. Професионалну делатност започео као рестауратор–конзерватор у Галерији Матице српске (1995), наставио на Архитектонском факултету (1996–2002), да би на Академију уметности у Новом Саду (2001) прешао као професор за предмет Цртање и анатомско цртање. Приредио је преко 30 самосталних изложби цртежа, пројеката, инсталација, видео-радова у галеријама у Апатину, Ивањици, Новом Саду, Београду и Подгорици, те учествовао на бројним колективним изложбама у земљи. Излагао у Берлину (2008) и Прагу (2009). Учесник је бројних уметничких колонија. Као илустратор, укључио се у рад на кратким филмовима аутора Зорана Илића и Драгана Живанчевића. У сарадњи са Миленком Бодирогићем и илустраторском екипом у саставу Петар Меселџија, Ивица Стевановић, Драган Бибин и Вања Тодорић, објавио књигу *Прогнани демони* (Н. Сад 2010), за коју је ауторски тим добио бројне награде. Добитник је неколико стручних признања: награде Извршног већа АП Војводине за постигнуте резултате у раду са талентованом децом (1999) и награде Београдског сајма књига за колективну илустрацију (2010, 2011). Бави се уметничко-истраживачким радом у области која се може дефинисати као однос науке и уметности.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАНОВСКИ, Стефан
**ВУЈАНОВСКИ, Стефан**, учитељ, педагошки писац (Брђани, Банија, око 1743 – Сремски Карловци, 19. I 1829). Био је један од ученика Јована Рајића у Сремским Карловцима, завршио филозофију у Шопроњу и право у Бечу. Окончао „нормални течај" код Фелбигера 1777. у Бечу, радио као учитељ у Вуковару, а касније и сам организовао „нормалне течајеве" за образовање учитеља за српске основне школе (Срем, Хрватска, Славонија). Боравио у Немачкој, Пољској и Русији. Био је директор српских школа са седиштем у Осијеку. Написао је, односно приредио, књиге које су пресудно утицале на бројне генерације српских учитеља. Поред тога, **В**. је аутор и првог потпуног приручника из граматике (црквено)словенског као књижевног језика Срба, која је, крајем XVIII и почетком XIX в., у преписима, упоредо са објављеном граматиком А. Мразовића, била у широкој употреби на српским територијама Хабзбуршке монархије. *Руководство к славенстeј граматицe во употреблениjе народных училишт. В кесаро-кралевских державах* (Беч 1785) саставио је између 1779. и 1785, на основу немачког приручника Ј. Фелбигера, (црквено)словенске граматике Смотрицког и Ненадовића (Римник, 1755) и тројезичног речника Поликарпова-Орлова (Москва 1704) у оквиру Фелбигерове школске реформе, а ради одбране ћирилице и достојанства књижевног језика Срба. Написао школски правопис (*Руководство к правоглаголанију и правописанију* *за сербска училишта*, Беч 1793), буквар (*Буквар или началноје ученије человјеком учитсја писменими словенскими*, Венеција 1775) и уџбенике црквене историје (*Краткаја свештена историја церкве*, Беч 1793, *Краткаја церковнаја историја*, Беч 1794), као и прву немачку граматику на српском језику. За заслуге у уређењу школства постао је угарски племић. Иако се није бавио књижевним радом у ужем смислу речи, његова се делатност, особито у оснивању народних школа и спречавању католичења српске деце, те у стварању уџбеничке литературе, уклапала у прве замахе идеја претпросветитељства међу Србима у Аустријској царевини.
ДЕЛА: *Немецкаја граматика из различитих ауторов... в ползу српских детеј на славеносербском језике изјаснена* (прва код Срба), Беч 1772; *Немачка граматика и руководство к правоглаголанију и правописанију*, Беч 1793.
ЛИТЕРАТУРА: С. Костић, „Стефан Вуjановски и његова *НѢмецкая грамматiка*", *ГФФНС*, 1971, ХIV/2; *Историја школа и образовања код Срба*, Бг 1974; С. Гавриловић, „Аутобиографски подаци Стефана Вујановског", *ГФФНС*, 1974, 17/1; В. Станисављевић, *Два века српских уџбеника*, Бг 1992; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; М. Обижаева, „Славяно-греко-латинские основы грамматической и административной деятельности Стефана Вуяновского", *Славистика*, 2003, VII; „Онтологиjа првих српских граматика (црквено)словенског jезика за Србе", *ЗМСС*, 2008, 74.
Недељко Трнавац; Марина Обижајева; РСЕ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАСИНОВИЋ, Владимир
**ВУЈАСИНОВИЋ, Владимир**, ватерполиста, тренер (Ријека, 14. VIII 1973). Један од најбољих ватерполиста на свету, почео је у *Приморју* (Ријека), чији је члан био 1987–1991. Као изузетно даровит играч прешао је у *Црвену звезду*, за коју је играо 1991–1994. и освојио првенство државе 1992. и 1993. Потом је био члан *Барселоне* (Шпанија) 1994–1997. и с њом био првак 1995, 1996. и 1997, освајач купа 1995. и 1996. и освајач Купа ЛЕН 1995. Сезону 1997/98. провео је у *Партизану* и освојио Куп ЛЕН. После тога отишао је у Италију, најпре у *Рому* (Рим), за коју је играо 1998–2001. и био првак 1999, а потом у *Про Реко* (Ђенова), који је управо тада почео да гради своју моћ. Од 2001. до 2008. био је европски првак (2003, 2007, 2008), освајач Суперкупа Европе (2004, 2007), првак Италије (2002, 2006, 2007, 2008), те освајач националног купа (2006, 2007, 2008). Између две сезоне у Италији играо је 2007. за *Нептунес* са Малте, с којим има титулу првака државе. По повратку у *Партизан* 2008–2012. освојио је све домаће трофеје, а 2011. и Евролигу, Суперкуп Европе и Интерлигу. Исте године је преко лета играо за *Флуминензе* (Рио де Жанеиро) и освојио Куп Бразила. Играчку каријеру је завршио 2012. када је постављен за тренера *Партизана*. За репрезентацију (341 утакмица, 391 гол) дебитовао је 1990, а због политичке забране нашим екипама да играју на званичном такмичењу појавио се тек 1995. Била је то Универзијада у Фукуоки, где је освојио златну медаљу. Учествовао је на олимпијским играма 1996. у Атланти (осмо место), 2000. у Сиднеју (бронза), 2004. у Атини (сребро) и 2008. у Пекингу (бронза); на светским првенствима 1998. у Перту (бронза), 2001. у Фукуоки (сребро), 2003. у Барселони (бронза), 2005. у Монтреалу (злато) и 2007. у Мелбурну (четврто место); на европским првенствима 1997. у Севиљи (сребро), 2001. у Будимпешти (злато), 2003. у Крању (злато), 2006. у Београду (злато) и 2008. у Малаги (сребро); на Медитеранским играма 1997. у Барију (злато), Светском купу 2002. у Београду (бронза) и Светској лиги 2004. у Лос Анђелесу (сребро), 2005. у Београду (злато), 2006. у Атини (злато) и 2008. у Ђенови (злато). Национални олимпијски комитет прогласио га је за најбољег спортисту Србије и Црне Горе за 2004, а Национално признање за посебан допринос развоју и афирмацији спорта добио је 2009.
ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАСИНОВИЋ, Тодор
**ВУЈАСИНОВИЋ, Тодор**, политичар, министар, публициста (Тешањ, Босна, 16. X 1904 – Београд 25. III 1988). Дипломирао је на Српској православној богословији у Сарајеву 1927, а продужио студије филозофије у Паризу. По повратку у земљу 1930. искористио је знање стечено у француским фабрикама и запослио се у фабрици авиона у Краљеву. У том месту је основао и Месни комитет КПЈ. У фабрику авионских мотора у Раковици прешао је 1934, а ускоро ушао у руководство ПК КПЈ за Србију. Због илегалних активности био је у затвору (1935–1936). Протеран из Београда, боравио је и радио у Тузли, Хан Пијеску, Босанском Петровом Селу и Зеници. У логор у Билећи послат је 1940. По окупацији земље 1941. приступио је дизању устанка и организовању Озренског партизанског одреда, чији је командант био до априла 1942. Био је у саставу Оперативног штаба за источну Босну, заменик команданта I и III босанског корпуса. Учесник је Првог и Другог заседања АВНОЈ-а, члан НКОЈ-а и посланик Привремене скупштине ДФЈ и Народне скупштине ФНРЈ. У првој влади Тито–Шубашић био је министар саобраћаја, а потом министар железница, председник Савета за саобраћај и везе Савезне владе. Учествовао је у републичким владама Босне и Херцеговине, као и ЦК СК БиХ и ЦК СКЈ. Био је посланик Савезне скупштине, генерал-мајор у резерви. Носилац партизанске споменице 1941. и других највиших одликовања социјалистичке Југославије. Осим кратке прозе и неколико дела мемоарског карактера, приредио је и дела *Благоје Паровић: грађа за биографију* (Сар. 1955) и *Огледи и писма* Владимира Гаћиновића (Сар. 1956).
ДЕЛА: *Озренски партизански одред*, Сар. 1951; *Косорићи из Кусача*, Бг 1953; *Зеница, људи, живот*, Зеница 1960; *Јабука на војничкој карти*, Сар. 1961; *Мучне године*, Сар. 1965; *Незнани*, Бг 1967.
ЛИТЕРАТУРА: С. Нешовић, Ж. Митровић, *Савезна народна скупштина*, Бг 1955; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, II, Бг 1980; М. Стаменовић, *Старо Краљево*, Кв 1981.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАТОВИЋ, Марко
**ВУЈАТОВИЋ, Марко**, дрворезбар (Глина, ? – Сремски Карловци, 1825). Око 1790. дошао је у Нови Сад да учи дрворезбарски занат у радионици Аксентија Марковића. Од његових првих радова познати су једино они у Сремској Каменици и Инђији (1792–1793). Извесно време живео је у Сремској Каменици (1793–1801), потом у Футогу док је трајало резање и монтирање иконостаса у Цркви Св. Врача, а напослетку у Сремским Карловцима. **В.** је од А. Марковића преузео не само прве послове него и шеме за иконостасе и дуборезне облике, па његови рани радови, нарочито они у Сремској Каменици и Футогу, веома подсећају на дуборез мајстора код којег је учио. По осамостаљивању у Сремским Карловцима формирао је радионицу, погађао послове, држао ученике и школовао калфе, међу којима су били и најдаровитији дрворезбари Марко Константиновић и Павле Бошњаковић. **В.** је радио велик број иконостаса и целокупног мобилијара – тронова, певница, столова, налоња и другог намештаја за православне цркве. Карактеристични орнаменти његове радионице, изведени у пуној пластици или аплицирани по оплати, јесу храстове гранчице, лист и жир, винова лоза са грожђем, ружице, плисиране траке и траке увезане у машне и вазе. Кaко се заједно са повећавањем формата и тематски репертоар икона удаљава у односу на претходни барокни период, радови овог врсног мајстора дрворезбарства спадају у најбоља остварења класицизма. **В.** је радио за цркве и манастире у Инђији (1793–1795), Сремској Каменици (1793–1797), Стејановцима (1805), Сурчину (1801–1805), Доњим Петровцима (1801–1805), Гргуревцима (1801–1805), Крчедину (1806), Бачкој Паланци (1803–1807), Буковцу (1807), Врднику (1809–1811), за Цркву Св. Стефана у Сремској Митровици (1811–1812), цркве у Голубинцима (1811; допунио стари иконостас), Шимановцима (1812, са М. Константиновићем), селу Врднику (1814), Огару (1814–1816), Сурдуку (1822), Старим Бановцима (1814–1817), Товаришеву (1814), Бољевцима (1820), Илоку (1821; страдао у II свeтском рату), као и за Цркву Св. Петра и Павла у Сремским Карловцима (1825; иконостас довршио ученик П. Бошњаковић).
ИЗВОР: П. Момировић, *Стари српски записи и натписи из Војводине*, 3–4, Н. Сад 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба*, III, Бг 1966; П. Васић, *Уметничка топографија Сремских Карловаца*, Н. Сад 1978; Д. Медаковић, *Српска уметност у XIX веку*, Бг 1981; М. Улић, *Српска православна црква у Сремској Каменици*, Н. Сад 1981; М. Лесек, *Уметничка баштина у Срему*, II–IV, Н. Сад 2004, 2006.
Бранка Кулић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАЧИЋ, Марко
**ВУЈАЧИЋ, Марко**, политичар, писац (Растоци код Никшића, 14. I 1889 – Никшић, 2. X 1974). У Београду 1910. завршио финансијски смер на Трговачкој академији. Противио се режиму црногорског књаза Николе и учествовао у тзв. бомбашкој афери 1907. Борио се у црногорској војсци у балканским ратовима и I светском рату. Од 1916. до 1918. био је у заточеништву у Болдогасоњу у Мађарској. Учесник је револуције Беле Куна 1919. У међуратном периоду службовао је у Министарству финансија (до 1923), био народни посланик Обласне скупштине на Цетињу (1927–1928), где се истакао расправама о расподели средстава добијених из ратних репарација, те сенатор (1939). Припадао је Земљорадничкој странци, био члан Извршног одбора странке и један од њених истакнутих првака. Противио се стварању Народног сељачког клуба са црногорским федералистима. Као политичар близак идејама левице пришао је партизанском покрету 1941, а новембра 1943. изабран је за потпредседника АВНОЈ. Обављао је функцију потпредседника Президијума Народне скупштине ФНРЈ. Као књижевник истакао се популарним делима из црногорске прошлости. Њена епска садржина представљала је основно језгро **В.** прича о црногорским јунацима. Објављивао је у разним листовима и часописима, а био је члан Савеза књижевника и Савеза новинара Југославије. Носилац је високих одликовања социјалистичке Југославије.
ДЕЛА: *Знаменити црногорски јунаци по историјским подацима, традицији и народној пјесми*, I, Цт 1951; *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, II–IV, Бг 1952, 1953, 1956; *Знамените Црногорке*, Тг 1961; *Војвода Мирко Петровић*, Бг 1969.
ИЗВОР: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам*, I–II, Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Д. Вујовић, *Црногорски федералисти 1919–1929*, Тг 1981; Б. Петрановић, *Револуција и контрареволуција*, I–II, Бг 1984; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, I, Тг 1990.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАЧИЋ МИРСКИ, Миодраг
**ВУЈАЧИЋ МИРСКИ, Миодраг**, сликар, ликовни педагог (Рача Крагујевачка, 8. IX 1932 – Београд, 27. III 1997). Породичном презимену Вујачић званично је, по дедином имену Миро, додао Мирски (1971). Дипломирао 1955. на Академији примењених уметности у Београду, где је касније предавао цртање и сликање. Осим сликарством и ликовном педагогијом бавио се и примењеном уметношћу (графичка решења за омоте и корице књига). Био је члан „Ладе". Учествовао на заједничким ликовним смотрама (од 1958), приредио 18 самосталних изложби (од 1960) и ретроспективу у Народном музеју (1995). Његова дела чувају се у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеју града Београда, Ректорату Београдског универзитета и Универзитету уметности. У првом стваралачком раздобљу (1957–1960) обрађивао је пределе и мртве природе, поштујући дух класичног сликарства и наговештавајући склоност ка редуковању. Циклусом *Мир иверја* (1961–1964) приближио се лирској апстракцији и већ тада наговестио елементе нове фигурације. Овом смеру светског сликарства дао је посебан допринос својим *Парафразама* (1968–1993), сликама инспирисаним делима старих мајстора. Њима је антиципирао цитате, главни ток уметности 80-их. Аутор је и циклуса *Адела* (1982–1988), састављеног од 40 портрета (НМБ) и два полиптиха, *Ходочашћа* (1988–1994), апстрактних слика у чије је бојено ткиво уносио и несликарске материјале са значајних историјских места (Студеница, Газиместан, Марићевића јаруга, Авала, Јајинци) и *Јелена* (од 1990), изражајних варијација главе и лица своје супруге. Посебно место у његовом опусу од 1971. заузима акт, мотив којем се често враћао. Спајао је традицију и савременост, стварајући пиктурално богате апстрактне и фигуративне композиције асоцијативних значења. Добитник је Златне палете и Награде Октобарског салона за ликовна решења омота књига (1967), Награде Ликовне јесени у Сомбору (1976), Награде „Политике" из Фонда Владислав Рибникар (1987), Годишње награде УЛУПУДС-а (1989), I награде на V бијеналу Милена Павловић Барили у Пожаревцу (1993), Октобарске награде Београда за ретроспективу у Народном музеју (1996) и Велике плакете Универзитета уметности (1997).
ЛИТЕРАТУРА: З. Маркуш и др., *Миодраг Вујачић Мирски*, Бг 1995.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАШКОВИЋ, Горан
**ВУЈАШКОВИЋ,** **Горан**, стоматолог, универзитетски професор (Славонски Брод, 1. VI 1955). Дипломирао (1980), магистрирао (1987) и одбранио докторску дисертацију (1990) на Стоматолошком факултету у Београду. На предмету Анатомија на истом факултету је од 1984, а од 2003. редовни професор. Био је продекан за наставу (2001–2004), председник Савета Стом. ф. (2004–2009). Члан Друштва анатома Србије и СЛД. Усавршавао се на Панум институту у Данској и Медицинском факултету у Љубљани. Ужа научна област којом се бави је васкуларизација усне дупље, анатомија тригеминалног система човека („Васкуларизација тригеминалног ганглиона човека", *СГС*, 1991, 38; коаутор, „Quantitative analysis of the trigeminal ganglion neurons in the human, monkey and baboon", *European Journal of Anatomy*, 1999, 3) и морфологија централног нервног система (коаутор, *Дескриптивна и топографска анатомија човека, централни нервни систем*, Бг 2002; коаутор, *Анатомија главе и врата*, Бг 2003).
ДЕЛА: коаутор, „Golgi morphology of the neurons on frontal sections of human interthalamic adhesion", *Аcta Аnatomica*, 1990, 139; „Топографски односи језичне артерије и њених грана", *СГС*, 1991, 38.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈАШКОВИЋ, Мирјана
**ВУЈАШКОВИЋ, Мирјана,** стоматолог, универзитетски професор (Книн, 2. XII 1956). На Стоматолошком факултету у Београду дипломирала 1981, магистрирала 1988, а докторирала 1999. Специјализацију завршила 1992. За асистента на предмету Болести зуба изабрана 1981, а за редовног професора 2011. Шеф предмета Болести зуба *−* предклиника 2006–2011. Члан секција СЛД за болести уста и зуба и ендодонцију, Балканске асоцијације стоматолога и Европске ендодонтске секције. Обавља, такође, наставу и испите на Стоматолошком одсеку Медицинског факултета у Фочи Универзитета Источно Сарајево и Стоматолошком одсеку Мед. ф. у Подгорици. У својим научним радовима бави се проблемом одонтометрије у ендодонцији (и Б. Караџић, В. Милетић, „Ендодонтско лечење другог доњег премолара, зуба са тауродонтизмом", *САЦЛ*, 2008, 136), испитивањем биофизичких особина материјала за дефинитивно пуњење канала (и Б. Караџић, „Biocompatibility of root canal obturation materials implanted in rats muscular tissue", *АV*, 2009, 59), проблематиком везаном за процену и праћење успеха ендодонтске терапије у клиничкој пракси. Аутор монографије *Одонтометрија у ендодонцији* (Бг 2005), коаутор уџбеника *Основи* *рестауративне стоматологије* (Бг 2009) и *Практикума ендодонтске* *терапије* (Бг 2011). Учествује у међународном пројекту *Smart POD* под покровитељством *Derby* и *De Мonfort leicester Univ.* Велике Британије.
ДЕЛА: и N. Teodorović, „Аnalysis of sealing ability of root canal sealers using scanning electronic microscopy technique", *САЦЛ*, 2010, 138; и Б. Караџић, Д. Бацетић, „Histopathology of subcutaneous tissue reaction to endodontic root canal sealers", *АV*, 2011, 61.
ЛИТЕРАТУРА: Архива Стоматолошког факултета у Београду.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈЕВИЋ, Горан
**ВУЈЕВИЋ, Горан**, одбојкаш (Цетиње, 27. II 1973). Одбојку почео да игра у друголигашу *Авали* (Будва) 1988–1990, која је касније променила име у *Будванска ривијера*. Као изузетан таленат дошао је у *Партизан*, с којим је освојио титулу 1991. У Италију је отишао 1996. и играо за клубове: *Бреша* (1996/97), *Ферара* (1997/98), *Монтикјари* (1999–2001; финалиста Купа Италије), *Таранто* (2001–2003), *Латина* (2003–2005, 2010–2012), *Тренто* (2005/06), *Перуђа* (2006–2010, 2012/13). У међувремену је сезону 1998/99. играо у Грчкој, где је с *Олимпијакосом* (Атина) освојио првенство и куп. За репрезентацију СРЈ (СЦГ) играо је 1995–2006. и био један од најзаслужнијих играча за најуспешније доба наше одбојке. Оно је почело бронзаном медаљом на Европском првенству 1995, затим је освојена бронза и на Олимпијским играма 1996, па сребро на Европском првенству 1997. и на Светском првенству 1998, а од када се игра по садашњим правилима **В.** је с репрезентацијом освојио треће место на Европском првенству 1999, прво на Олимпијским играма 2000. и Европском првенству 2001. и треће на Европском првенству 2005. Поред тога има бронзу са Светског купа 2003, а у Светској лиги је по два пута био други (2003, 2005) и трећи (2002, 2004). Био је и два пута четврти на светским првенствима (2002, 2006), а једном на европском (2003). Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2009).
ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈЕВИЋ, Павле
**ВУЈЕВИЋ,** **Павле**, географ, климатолог, универзитетски професор (Рума, 22. VIII 1881 – Београд, 17. XI 1966). На Универзитету у Бечу, на познатој географској катедри, студирао физичку географију, геологију, метеорологију и климатологију. Докторирао на потамолошкој студији о реци Тиси – *Die Theiss: eine potamologische Studie* (ментор А. Пенк, Беч 1904) чиме је стекао титулу доктора географских наука. Био на усавршавању из климатологије и метеорологије у Берлину и Потсдаму (1904–1905). Учествовао као војник у балканским и I светском рату, те се са српском војском повлачио преко Албаније, боравио на Крфу, затим у Лондону (1917) и Паризу (1918). Доцент климатологије и метеорологије Филозофског факултета у Београду постао 1907, ванредни професор математичке и физичке географије, климатологије и метеорологије постао 1919, редовни 1921. Предавао је климатологију, метеорологију, физичку географију студентима географије, шумарства и агрономије. Од 1924. до 1948. био је управник Метеоролошке опсерваторије у Београду и представник Југославије у европској секцији светске метеоролошке организације, затим председник Националне комисије за Међународну геофизичку унију при Академијском савету Југославије. Био је шеф Катедре за метеорологију ПМФ у Београду и управник Метеоролошко–климатолошког завода (1947–1955), управник Географског института САН (1957–1961). Организатор мреже метеоролошких станица у Србији, Македонији и Црној Гори. По позиву, одржавао наставу из метеорологије на Пољопривредном факултету у Новом Саду (1954–1957).
Основна област научног истраживања била је климатологија и њени најзначајнији сегменти. Његова заслуга је развој не само климатологије као физичкогеографске дисциплине, него и метеорологије као гране геофизике и њене афирмације у научном свету и Србији. **В.** је био пионир микроклиматологије као научне дисциплине и први наш климатолог који се бавио биоклиматологијом. Својим радом о поднебљу Хвара доказао је да је његова клима погоднија за лечење и одмор од многих чувених медитеранских купалишта, те је добио признање почасног грађанина Хвара (1931). **В.** је један од пионира у области потамологије, односно хидрологије. Био је дописни (од 1950) и редовни (од 1958) члан САНУ, те члан њеног Председништва (1961). Један је од оснивача, први секретар, председник (1931–1933, 1937–1939, 1947–1958) и доживотни почасни председник Српског географског друштва (од 1954). Био је члан Научног савета Географског института САН (1947), председник Националне комисије за Међународну геофизичку годину при Академијском савету ФНРЈ (1955). Дописни (1926) и почасни члан (1931) Чехословачког географског друштва, дописни (1928) и почасни (1957) члан Географског друштва у Берлину, Бугарског географског друштва (1935), Мађарског метеоролошког друштва (1940), почасни члан Географског друштва Хрватске (1961) итд. Од 1938. је члан Комисије за проучавање климатских варијација Међународне географске уније. Једно време био од помоћи Јовану Цвијићу на Конференцији мира у Паризу. По повратку у Београд (1919), у одсуству Цвијића, ангажовао се око обнове Географског завода. Са Цвијићем је покретач и уредник *Гласника Српског географског друштва*. Одликован је Албанском споменицом, Орденом Светог Саве I реда, Орденом рада I реда (1955). Носилац је Медаље „Јован Цвијић" (1960), награде за животно дело Савета за научни рад СР Србије (1960). Као знак признања Сенат Универзитета у Бечу обновио је његову докторску титулу („златни докторат", 1954).
ДЕЛА: *De Theiss: eine potamologische Studie*, Лајпциг 1906; *Температура тла у Београду*, Бг 1909; *Општа физичка географија*, Бг 1920; *Основи математичке и физичке географије*, I, Бг 1923, II, Бг 1926; *Метеорологија*, Бг 1948; *Климатолошка статистика*, Бг 1956.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, „Живот и дело Павла Вујевића", *Гласник Српског географског друштва*, 1966, 2; Т. Л. Ракићевић, „Библиографија Павла Вујевића (1881–1966)", *Флогистон*, 1997, 6; „Вујевић Павле", „Библиографија радова Павла Вујевића", у: *Живот и дело српских научника*, IV, Бг 1998; „Павле Вујевић – водећи југословенски климатолог", *Свеске Матице српске*, 1998, 10; „Академик Павле Вујевић – утемељивач савремене климатологије у Србији", *Гласник Српског географског друштва*, 1998, 2.
Владимир М. Николић; Стеван Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈЕТИНЦИ
**ВУЈЕТИНЦИ**, село у Шумадији, на развођу слива Западне Мораве на југу и изворишног дела реке Груже на североистоку. Пут дуг 10 км повезује село са западним Поморављем и путем Чачак–Краљево. Општинско средиште Чачак удаљено је 25 км. Насеље је дисперзивног типа на 450 до 720 м н.в. Највећи број кућа је по планинском развођу. Становништво је досељено крајем XVII и почетком XVIII в. Током читаве друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1948. било је 745, 2002. 452, а 2011. 395 становника (97,2% Срба). У пољопривреди је радило 94% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе и станица за откуп пољопривредних производа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИН, Владимир
**ВУЈИН, Владимир**, новинар (Турија, Бачка, 9. I 1937). После гимназије примљен је у новосадски *Дневник* где је провео цео радни век као сарадник и уредник спортске рубрике, шеф деска и уредник фељтона. Највише је пратио фудбал, кошарку и стони тенис. Извештавао је са Олимпијских игара у Минхену (1974), Москви (1980) и Сарајеву (1984). Писао о историји спорта у Војводини *Спортско друштво Војводина* (Н. Сад 1994) ), значајним спортистима (*Краљица игре: Марија Вегер Демшар – Мој живот просветљен кошарком*, Н. Сад 2005). Добитник је признања за физичку културу „Јован Микић Спартак" (1984). Био је председник Секције спортских новинара Војводине.
ДЕЛА: *Прва спортска олимпијада школске омладине Војводине*, Н. Сад 1970; и М. Коларов, М. Вранић (ур.), *Спортски клуб Шајкаш: 1908–1978*, Н. Сад 1978; *Сентиментални споменар – спортски корифеји Новог Сада*, Н. Сад 2010.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИН, Звонимир Звонко
**ВУЈИН, Звонимир Звонко**, боксер (Зрењанин, 28. VI 1943). Боксом је почео да се бави 1958. у зрењанинском *Банату*, у којем је остао до краја каријере 1975. Први међународни успех остварио је победом на Турниру омладинских нада у Пловдиву. Истицао се разорним ударцем левом руком. Освојио је четири титуле првака државе у лакој категорији (1965, 1966, 1969, 1972), као и многобројне трофеје на турнирима уључујући и два највреднија у тадашњем југословенском боксу: Златну рукавицу (1965) и Оскара (1971). Рекордер је са 57 наступа за репрезентацију Југославије и један од њених најуспешнијих чланова. Био је троструки првак Балкана (1966, 1967, 1971), првак Медитерана (1967) и вицешампион Европе (1967). Најзначајније успехе остварио је на Олимпијским играма у Мексико Ситију (1968), када је освојио бронзану медаљу у лакој категорији, и у Минхену (1972), када је бронзано одличје освојио у полувелтер категорији. Добитник је Мајске награде СОФК Србије (1968), Награде „Јован Микић Спартак" СОФК Војводине (1972), Октобарске награде Зрењанина (1967), те Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1977.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИН, Милан
**ВУЈИН, Милан**, адвокат (Зрењанин, 26. VII 1945). У младости се 10 година професионално бавио фудбалом у зрењанинском *Пролетеру*, загребачком *Динаму* и земунској *Галеници*. Дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. После стажирања код зрењанинског адвоката Светислава Вучетића, 1972. отвара адвокатску канцеларију у Београду. Дуго времена сарађивао с Вељком Губерином и врло брзо постао познат адвокат, нарочито као кривичар за крвне деликте. Током те сарадње учествовао је у скоро 400 одбрана, које су имале велик публицитет, па је постао познат и тражен у свим деловима Југославије. Од 1995. био је наш први адвокат који је бранио оптужене пред Хашким трибуналом. То је чинио у случају Душка Тадића, у чијој је пресуди овај Трибунал пресуђивао не само оптуженом него и историји од битке на Косову 1389. до збивања у Босни 1992, генерала Ђорђа Ђукића, за чију је брзу смрт у затвору одговоран овај суд, док су генерала Станислава Галића бранили сарадници његове канцеларије. Као активан учесник у раду органа коморе, два пута је биран за председника Адвокатске коморе Србије (1995–2000) и два пута за председника Адвокатске коморе Југославије (1994–1995. и 1997–1998). Био је један од иницијатора образовања Уније адвокатских комора балканских држава. На предлог адвоката Вељка Губерине, као председник Адвокатске коморе Србије донео је одлуку да се приступи изради *Историје југословенске адвокатуре*. Због свог доприноса афирмацији ове професије добио је повељу (1991) и плакету (1992) Адвокатске коморе Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја југословенске адвокатуре*, Бг 2002.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИСИЋ, Милисав
**ВУЈИСИЋ, Милисав**, четовођа, командир (Прекобрђе, Доња Морача, око 1805 – Речине, Колашин, 2. XII 1890). По мајци Мишни углавном се спомиње као *Милисав Мишнин* (*Мишнић*). Још од Његошевог времена био је „главни заповједник" Доње Мораче. Књаз Данило поставио га је 1852. за командира своје гарде за Горњу и Доњу Морачу, Ровца, Дробњаке, Ускоке и Васојевиће, а 1857. за командира Мораче. Књаз Никола га 1865. именује за команданта Морачке нахије. Одликовао се у бојевима против Турака: у Полимљу, током устанка Васојевића 1854; приликом напада на Колашин 1858; на Метеризима, код Ђурђевих Ступова и у Бјелопавлићима 1862, током друге Омер-пашине војне. Учествовао је и у црногорско-турском рату 1876–1878, истакавши се у одбрани манастира Мораче 1877. и приликом ослобођења Колашина 1878. Савременици су га ценили као великог јунака. Опеван је у народној песми, одликован Обилића медаљом, другим црногорским одликовањима и руским Орденом Светог Владимира.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Колашин*, Бг–Колашин 1981; Р. Раосављевић, *Морача, Ровца, Колашин*, Бг 1990; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Нк 1999; М. Дашић, *Огледи из историје Црне Горе*, Пг 2000.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИСИЋ ТЕШИЋ, Босиљка
**ВУЈИСИЋ ТЕШИЋ, Босиљка**, интерниста, кардиолог, универзитетски професор (Косовска Митровица, 21. II 1951). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1976, специјалиста интерне медицине од 1983, магистрирала 1987. а докторирала 1994. Супспецијалиста је кардиологије (2005) и примене ултразвука у клиничкој медицини (2007), те редовни професор на Катедри интерне медицине – кардиологије 2007. и начелник Дијагностичко-поликлиничке службе и Одељења неинвазивне кардиологије Клинике за кардиологију Клиничког центра Србије 2010. Члан је СЛД (од 1976) и његовог Председништва (од 2011), те Удружења кардиолога Србије (од 1979), Удружења за примену ултразвука у медицини (од 1992), Удружења за ехокардиографију Србије (од 2000), Европског удружења кардиолога (од 1980), и Европског удружења за ехокардиографију (од 1998). Била је генерални секретар (1995–1999) и председник (2005–2006) Кардиолошке секције СЛД и председник Ултразвучне секције СЛД (1998–2004). Шеф је Катедре за примену ултразвука Мед. ф. у Београду од 2001; секретар Последипломске катедре кардиологије Мед. ф. у Београду 1994–2002; уређивачких одбора часописа *Кардиологија*, *Срце и крвни судови*; и сарадник Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ. Добила Захвалницу Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ 2012. и Награду за научноистраживачки рад Министарства за науку и технологију Републике Србије за 2002/2003. Један од пионира ехокардиографије у Србији, увела више ехокардиографских метода и техника у свакодневни клинички рад, посебно у процени обољења аорте, тежине стечених и урођених валвуларних мана срца и компликација на уграђеним вештачким валвулама. Иако није запостављала научни и педагошки рад, болесници су јој увек били приоритет.
ДЕЛА: и Н. Симин, М. Петровић, „Ехокардиографија стечених срчаних мана", „Ехокардиографија интракардијалних тумора и тромба", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), *Кардиологија*, 1, Бг 2000; и Г. Драганић, „Ехокардиографска процена вештачких валвула", „Ехокардиографија у обољењима аорте", у: М. Остојић, В. Кањух, Б. Белеслин (ур.), *Кардиологија*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: „Биографије аутора: Вујисић-Тешић (Драгутин) др Босиљка", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), *Кардиологија*, 2, Бг 2000.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Александар
**ВУЈИЋ, Александар**, диригент, композитор, универзитетски професор (Сента, 30. X 1945). На Факултету музичке уметности у Београду дипломирао клавир (1968), дириговање (1976) и композицију (1983), те магистрирао клавир (1970). Усавршавао се у Будимпешти. Био је диригент Хора „Браћа Барух", Хора београдских свештеника, Хора Првог београдског певачког друштва, као и шеф диригент Нишког симфонијског оркестра и Симфонијског оркестра РТВ Црне Горе. Оснивач је и диригент камерног оркестра *Симфонијета* и Мадригалског хора студената ФМУ. Од 2000. редовни је професор на ФМУ у Београду на предмету Свирање партитура. Његов композиторски опус чине дела хорске и камерне музике, те композиције за камерни и симфонијски оркестар. Композиције су му штампане у САД, Немачкој (хорска дела ексклузивно код *Synkope Verlag*), Италији, Мађарској и Србији. За композиторски рад освојио је треће место на Међународном такмичењу за хорску композицију у Тренту (Италија, 1993), те прву и трећу награду на Међународном такмичењу за хорску композицију „Роберт Шуман" (Цвикау, Немачка, 1995).
Соња Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Арсеније
**ВУЈИЋ, Арсеније**, потпуковник, граничарски оберкапетан, племић (?, друга половина XVII в. – западна Немачка, ? VII 1744). Потиче из угледне породице Вујић, која је у XVIII в. имала прворазредну улогу у српском друштву у Угарској. Према породичном предању, Вујићи су се у време Велике сеобе 1690. доселили у Угарску. Један од родоначелника породице био је Арсеније, Арса који се помиње у попису 1720. као капетан Потиске војне границе у Мартоношу у Бачкој, са поседом од 49 пожунских мерова оранице, нешто мало ливаде и винограда. Са оберкапетаном Живаном Зорићем био је 1735. умешан у сукоб између митрополита Вићентија Јовановића и бачког епископа Висариона Павловића, којег су потиски официри силом ослободили из митрополитског затвора у Карловцима. У априлу 1736. добио је место оберкапетана Поморишке војне границе, па је у јуну своје седиште пренео у Арад. С пролећа 1837. и крајем 1838. у Бечу је поднео тужбе граничара који су због новчаних дажбина из Поморишја масовно бежали у Банат. Том приликом Дворском ратном савету поднео је предлоге за побољшање стања поморишких граничара, као и молбу за чин мајора (обрствахтмајстера). Као веома угледан Србин именован је за члана шесточлане народне депутације која је с патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом пошла у Беч да од царице Марије Терезије издејствује потврду српских народно-црквених привилегија. Нови командант Потиске војне границе генерал Гајсрук га је с пролећа 1741. препоручио за оберкапетана његове Границе, с тим да му седиште буде у Суботици. Дворски ратни савет сагласио се с Гајсруком, одбацио све приговоре против **В.** и поткрај пролећа 1741. вратио га у Потиску границу и именовао за њеног оберкапетана, доделивши му и капетанат у Суботици. Крајем те године стекао је и угарско племство за себе као оберкапетана, за супругу Ану, синове Лазара, Петра, Павла, Василија и ћерку Јулку. Заједно са оберкапетаном Зорићем, **В.** је у пролеће 1742. на челу 500 хусара (коњаника) и 500 хајдука (пешака) учествовао у Рату против Пруса у Моравској. У јесен исте године био је међу четворицом народних депутираца који су успели да од Царског двора добију потврду срспких народно-црквених привилегија и дозволу за одржавање Народног сабора. Априла–маја 1743. царица Марија Терезија унапредила га је у високи чин потпуковника (обрстлајтнанта) а потврдила је и српске привилегије на чијој је насловној страници (као депутирац заслужан за успех, одмах иза епископа Павла Ненадовића и патријаршијског архиђакона Јована Георгијевића) наведено и Арсенијево име. Учествовао је у припремама за одржавање Народног сабора у марту 1744. па је његово мишљење било одлучујуће да као кандидат за епископа на Сабор буде припуштен и контроверзни монах Симеон Христијан. **В.** држање на самом Сабору није познато. Јануара 1744. молио је и од Дворског ратног савета добио капетанат у Сенти, а с пролећа исте године тражио је да буде унапређен у чин пуковника (обрста) али му је одговорено да причека на ново уређење Потиске војне границе. Међутим, то није дочекао јер је убрзо, као командант Другог хусарског пука, пошао на ратиште у Баварску и умро на путу из Баварске на Горњу Рајну, највероватније у току јула 1744.
ИЗВОРИ: Kriegsarchiv, Wien, Hofkriegsrat, Protokoll Expeditorium, 1723–1745; Г. Витковић, *Споменици из Будимског и Пештанског архива*, Збирка друга (1728–1748), Бг 1873.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, *О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти*, Ср. Карловци 1899; *О Вићентију Јовановићу*, Ср. Карловци 1900; В. А. Дуишин, „Српске племићке породице у Војводини", *ГИДНС*, 1940, 13; И. Јакшић, *Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века*, Н. Сад 1966; С. Гавриловић, „Сомбор – граничарски шанац 1687–1745", *ЗМСИ*, 1992, 46; С. Пишчевић, *Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића*, Н. Сад 1998.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Арсеније
**ВУЈИЋ, Арсеније**, сликар (Печвар код Печуја, Мађарска, друга половина XVIII в. – ?, средина XIX в). Из Печвара се први пут јавља 1808. као пренумерант на српске књиге. Већ следеће године склапа уговор за сликање и позлаћивање певница, столова и Богородичиног трона у српској цркви у Борјаду, у чему му помаже ученик Лазар Милић. Његово најраније познато дело је Богородичин престо из Борјада (1810). Зна се и да је 1823. сликао Богородичин престо у селу Липови у Барањи, а његов последњи познати и датовани рад је икона која се налази у Народном музеју у Београду, са представом *Крунисања Богородице* (1842). На основу ових икона које се са сигурношћу атрибуирају **В.**, његовој руци може се приписати серија празничних икона из српске цркве у Мохачу, за коју је 1821. осликао и крст у порти. По свему судећи, он је радио и серију празничних икона за цркве у Липови и Титошу, од којих је сачувано само неколико. Уз Богородичин престо у Липови насликао је и икону Исуса Христа на архијерејском престолу. Тада је вероватно пресликао и серију мањих руских икона из XVIII в. У српској цркви у Медини налазе се два литијска барјака која се такође могу њему приписати. Радио је по предлошцима, а сликарску вештину вероватно је учио од Јакова Недића.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Срби сликари", *СрС*, 1901, 31; М. Коларић, *Класицизам код Срба*, VI, Бг 1967; Н. Симић, „Прилог за хронолошко-топографски преглед кретања српских уметника у XIX веку", *РВМ*, 1968, 7; М. Тишма, „Српска црква Ваведења пресвете Богородице у Борјаду", *Гласник СПЦ*, 1981, 10; Н. Кусовац, *Српско сликарство XVIII и XIX века: каталог збирке Народног музеја*, Бг 1987; К. Вуковић, *Српска црквена уметност у Мађарској*, Н. Сад 2011.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Атанасије
**ВУЈИЋ, Атанасије**, инжењер, архитекта (? – Београд, 15. XII 1898). Био је син Димитрија Вујића, пароха у Саборној цркви у Београду. Запослен у Министарству грађевина 1864–1895, где напредује од ревидента, преко инжењера-инспектора до начелника II класе. Најзначајније и једино познато дело **В.** јесте хотел „Национал" на Кнез Михаиловом венцу 1 (данас Париска 9), саграђен у сопственом власништву 1869. као Народна гостионица (1876. постаје хотел) на месту куће његове породице, у чијем се приземљу још од раније налазила механа. Архитектонски израз новог објекта у потпуности је одговарао духу времена и био изведен у маниру академског класицизма. Објекат је проглашен за културно добро. Његово име као инжењера везује се у литератури и за трасирање Ибарског пута.
ИЗВОР: Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку* (рукопис у Архиву САНУ), недатовано.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Б. Несторовић, *Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа*, Бг 1937; М. Гордић, „*Народна гостионица* – касније Хотел *Национал*, Париска 9", *Наслеђе*, 2010, 11.
Мирјана Ротер Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Богомир
**ВУЈИЋ, Богомир**, ветеринар, научни саветник, универзитетски професор (Трговиште код Књажевца, 7. II 1926 – Београд, 31. III 1998). На Ветеринарском факултету у Београду дипломирао 1954. и докторирао 1961. Од 1954. до одласка у пензију радио је у Научном институту за ветеринарство Србије у Београду, где је руководио Одељењем за паразитологију. У звање научног саветника на овом институту изабран је 1974, а исте године је постао и ванредни професор на Агрономском факултету у Чачку. Бавио се здравственом заштитом оваца и коза те проучавао патогене ефекте и епизоотиологију хелминтоза малих преживара и свиња, развој дигених Trematoda, детерминацију Parmphistomida и утицај дефицита селена и витамина Е на здравствено стање јагњади (и Д. Џољић, „Тровање биљним отровима као узрок угињавања оваца", *ВГ*, 1959, 6; и З. Чалић, „Авитаминоза Е као један од узрока угинућа јагњади на Пештерској висоравни", *ВГ*, 1961, 11; и С. Павловић, „Кокцидија јагњади и фактори који омогућавају њену појаву", *АV*, 1962, 3–4; и П. Крџалић, „Примена селена у превенирању и терапији мишићне дистрофије", *ВГ*, 1963, 39). Био је на специјалистичким студијским боравцима у Француској, СССР и Турској.
ДЕЛА: и К. Петровић, Д. Палић, Ц. Перић, „Један случај акутне парамфистомозе говеда", *ВГ*, 1971, 4; и Г. Илић, „Испитивање најзначајнијих обољења коза: кокцидиоза", *ВГ*, 1985, 7; и И. Павловић, З. Кулишић, *Здравствена заштита свиња у интензивном узгоју*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија истраживача и сарадника Научног института за ветеринарство Србије 1926–2006*, Бг 2006.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Василије
**ВУЈИЋ, Василије**, богослов, директор гимназије (Ириг, Срем, 21. III 1843 – Сремски Карловци, 11. II 1916). Гимназију учио у Новом Саду и Сремским Карловцима, где је, после трогодишњег школовања, 1866. завршио богословију. Као свршени клирик постао је катихета (вероучитељ) и суплент у Новосадској гимназији, предавач грчког и латинског, а повремено и немачког језика. Заинтересован за историју и природне науке, 1868. постао је предавач у Карловачкој гимназији и у богословији. У Будимпешти је 1871. положио професорски испит из класичних језика за нижу гимназију, а у Загребу 1879. за вишу гимназију (грчки и историја). Углед је стекао као врсни класичар, зналац латинског и грчког, па је 1896–1904. био директор Карловачке гимназије. По пензионисању постао је члан Патроната гимназије, посвећен науци и превођењу филозофских списа. За члана Књижевног одељења Матице српске био је изабран 1880, а за члана Књижевног одбора 1891. Најважније радове објавио је у *Летопису* *Матице српске*, а сарађивао је и у *Јавору*, *Стражилову* и *Бранковом колу*. Од његових научних радова издваја се студија *Стара и нова психологија* (Н. Сад 1888), значајна као прворазредно дело свога доба.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, *Новосадске биографије, из архива новосадског Магистрата*, 1, Н. Сад 1930; К. Петровић, *Историје српске Православне велике гимназије карловачке*, Н. Сад 1951.
Симо Ц. Ћирковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Владимир
**ВУЈИЋ, Владимир**, филолог, професор (Ириг, 8. XI 1818 – Београд, 28. XII 1882). Завршио гимназију и богословију у Сремским Карловцима; права и филозофију похађао у Пешти и Печују. Био је професор православне богословије у Задру (1843–1846). По положеном професорском испиту постављен за професора полугимназије у Шапцу; од 1848. прешао на мјесто секретара шабачког владике. Године 1853. постављен за професора српског и словенског у београдској гимназији; 1864. прешао у Богословију. Извјесно вријеме, крајем 60-их година XIX в., налазио се на дужности цензора. Објавио је више издања уџбеника из српске граматике (1856. на старом правопису, касније на новом), *Теорију прозе* (Бг 1864) за више разреде гимназије и *Општу реторику* (Бг 1873) за ученике богословије. Са Ђ. Малетићем уређивао је лист *Родољубац* (Бг 1858), намијењен омладини, садржински попуњаван преведеним или прилагођеним чланцима из природних наука. Превео је с њемачког (заједно с Ђ. Малетићем и Д. Балаитским) роман А. Д. ван Бурен-Шеле *Опсада Севастопоља* (Бг 1858). Био је члан СУД.
ИЗВОР: М. Бујас, М. Клеут, Г. Раичевић, *Библиографија српских некролога*, Н. Сад 1998.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1888; Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1906.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Владимир
**ВУЈИЋ, Владимир**, филозофски писац, књижевни критичар, преводилац (Нови Сад, 1886 – Бразил, 1951). Завршио је Прву мушку гимназију и Филозофски факултет у Београду, где је студирао филозофију и математику. Учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату, повлачио се са српском војском преко Албаније. Службовао је као суплент гимназије у Скопљу (1921), а након положеног професорског испита као професор у београдским гимназијама (1928–1935). Потом је у гимназији у Сремским Карловцима предавао филозофију, математику и немачки језик (1935–1938). У влади Милана Недића био је начелник Министарства просвете и вера као и врховни инспектор Националне службе за обнову Србије (1943). Емигрирао је 1944. и био у савезничким логорима у Форлију и у Еболију у Италији, а затим је прешао у Бразил где је остао до краја живота. Приредио је *Принципе историје* Божидара Кнежевића, свог професора у гимназији, у сажетом облику под насловом *Закон реда у историји* (Бг 1920). Превео је с немачког књиге *Српскохрватска књижевност* Герхарда Геземана (Бг 1934) и *Пропаст Запада* (Бг 1936/37) Освалда Шпенглера, а са енглеског *Мисли* Томаса Карлајла (Еболи 1946). Уређивао је *Народну одбрану* (1931). Између два светска рата писао је есеје о култури и уметности, као и знатан број приказа филозофских и књижевних дела. Као сарадник на спису Михаила Петровића Аласа *Елементи математичке феноменологије* (Бг 1911) неговао је интелектуалистичку филозофију („спутану мисао"). Читањем В. Џејмса и А. Бергсона окренуо се интуитивизму схватајући га као пут у филозофију будућности, која ће бити испуњена животном енергијом и радошћу. Ту нову мисао назива хуманизмом (и П. Сланкаменац, *Нови хуманизам*, Бг 1923). Она му омогућава пролаз ка изградњи јужнословенске мисли, на којој би требало да почива наша култура. Држи да ми нисмо ни у Европи, ни на Истоку, него ваља да градимо властиту културу и властиту, „ослобођену мисао" (*Спутана и ослобођена мисао*, Бг 1931).
ДЕЛА: и К. Атанасијевић, *Поводом случаја г. Николе Поповића*, Бг 1926; „Европљани о Европи", *Народна одбрана*, 1930–1931; *Од Шпенглера до Светог Саве* (прир. В. Димитријевић), Н. Сад 2013.
ЛИТЕРАТУРА: А. Стојковић, *Развитак философије у Срба 1804*–*1944*, Бг 1972; М. Радуловић, *Модернизам и српска идеалистичка философија*, Бг 1989; Д. Јеремић, *О филозофији код Срба*, Бг 1997; А. А. Миљковић, *Истраживачи, мислиоци, књижевници*, Србиње–Бг–Ва 2006; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009.
Илија Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Владимир
**ВУЈИЋ, Владимир** **Ф.**, лекар, неуропсихијатар, универзитетски професор (Београд, 13. II 1894 – Београд, 25. XI 1953). Добровољац-борац у балканским и I светском рату. Медицину студирао у Паризу, Бечу и завршио на Карловом универзитету у Прагу. Радио у Београду у Душевној болници на Губеревцу и Неуропсихијатријској клиници (управник од 1945. до смрти). Био на специјализацији код чувеног нобеловца Јулиуса Јаурега Вагнера (који је лечио прогресивну парализу вакцином маларије) у Бечу 1924–1925. На Медицинском факултету у Београду постао доцент 1931. и редовни професор неуропсихијатрије 1946. Његова предавања, уз приказе болесника, у препуном амфитеатру Института за анатомију, слушали су не само медицинари него и студенти других факултета Универзитета у Београду. Увео психологију и психопатологију у програме неуропсихијатрије. Био добар познавалац Фројдове психоанализе. Његова предавања „Како треба учити" изазвала су велико интересовање студената и лекара. Листа његових достигнућа је дуга: описао нов феномен истовремене халуцинације гласа и боје; оптичке халуцинације код схизофреничара; оригинално објашњење за „déjà vu"; парадоксално увећање предмета при удаљавању од њега; начин нестајања суманутих идеја при излечењу прогресивне парализе; афективно неподношење код неуротичара; промене притиска ликвора у сну код здравих и болесних људи; клинички значај патологије оптичких паслика; угашеност аутоматских покрета једне руке при ходу („проба са књигом"); Еncephalitis larvata (са оригиналним „Вујићевим знацима") и пледоаје за органску основу неуроза и неурастеније; Вујићев менингеални знак: „Болесник лежи на постељи, а лекар му ставља ноге у положај благе спољне ротације и руке у положај супинације. При пасивној антефлексији врата долази до ротације ногу према унутра а супинација руку прелази у положај пронације". Постао дописни члан САНУ 1950. Умро је, прерано, од бронхијалног карцинома, који му је „одузео десет година рада". Клиника за психијатрију у Београду носи његово име.
ДЕЛА: и К. Levy, *Die Pathologie der optischen Nachbilder*, Basel 1939; *Еncephalitis larvata*, Бг–Зг 1948; *Медицинска психологија са општом психопатологијом*, Бг–Зг 1952.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ристић, „Научни рад Владимира Вујића", *САЦЛ*, 1952, 12; С. Миловановић, „Први српски психијатри", *САЦЛ*, 2006, 134 (9–10); М. Божић, „Клинички преглед инфективних болесника", у: М. Божић и др., *Инфективне болести*, Бг 2007.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Григорије/Грегорије
**ВУЈИЋ, Григорије/Грегорије**, бакрорезац (?, друга половина XVIII в. – ?, прва половина XIX в). Сачувано је осам његових сигнираних илустрација у виду колорисаних бакрореза за *Путешествие по Сербии Јоакима Вуича* (Будим 1828). Претпоставља се да су илустрације рађене и бојене у Сентандреји, под непосредним надзором Јоакима Вујића. **В.** је вероватно припадао или породици сликара Стевана Вујића из Мохача или породици Јоакима Вујића. Осим што представљају реткост за време у којем су настали, ови бакрорези илуминирани акварелом, иако израђени невешто и наивно, имају неоспорну документарну вредност за познавање личности, женских и мушких ношњи и ентеријера из доба кнеза Милоша.
ЛИТЕРАТУРА: В. Васић, „Илустрација српске књиге у почетку XIX века", *Библиотекар*, 1958, 4; 1960, 1–2; В. Краут, „Сликарство и графика", у: *Класицизам код Срба*, 3, Бг 1966; „Каталог цртежа и графике", у: *Класицизам код Срба*, 8, Бг 1967; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848,* Бг 1986.
Коста Вуковић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Давид
**ВУЈИЋ, Давид**, инжењер, привредник (Мидленд, Пенсилванија, 11. V 1935). Одрастао у породици која се уселила у САД из Окучана и Глине пре I светског рата. Дипломирао је 1959. из области пословне администрације на Калифорнијском државном универзитету у Фулертону, а магистрирао 1960. из области пословних и индустријских наука на Универзитету Jужне Калифорније (Мasters in Business and Industrial Sciences). Био је на кључним позицијама у неколико водећих америчких и мултинационалних фирми које се баве питањима одбране, ваздухопловног транспорта, безбедности. Радио је у индустрији ваздухопловних средстава (на развоју летелица B-1, F-14 и F-11a, као и на свемирском програму *Аpolo* 11), у *Пан Америкену* и другим фирмама, у својству менаџера и у пружању саветодавних услуга. Био је извршни менаџер за односе са јавношћу у фирми *Роквел Колинс*, радио је на системима војне индустрије и био одговоран за координацију програма између *Роквел Колинс*, НАСА и других компанија које су биле укључене у програм *Аполо*. Саветодавне услуге пружао високим званичницима у Конгресу САД, у државној администрацији од председника Џ. Картера до Џ. Буша, те у Министарству одбране. Радио је као члан стручног тима у Поткомитету за одбрану и војну изградњу, задужен за истраживање и анализе, на припреми законских пројеката из области војног еколошког законодавства са нагласком на унапређењу политике / процедура, технологије и методологије, ради обезбеђења смерница по питањима која се тичу опасног отрова и отпада у војним објектима и инсталацијама. Потпредседник Удружења ветерана америчке администрације. Члан је Српског друштва „Сава" из Вашингтона, председавајући је Теслине научне фондације у Филаделфији. Велики мајстор српске масонске ложе у САД.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг 1999; М. Лопушина, *Илустрована историја дијаспоре*, Бг 2006.
Владимир Гречић; Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Димитрије
**ВУЈИЋ, Димитрије**, официр (Суботица, 15. XI 1758 – Кален, Белгија, 22. XI 1836). Војничку каријеру (1780–1790) започео је као хусарски официр, а наставио као коморник и саветник пољског краља Станислава Поњатовског. Током овог периода, према сопственом тврђењу, добио је и грофовску титулу. Учесник је и Српског црквено-народног сабора у Темишвару 1790. а наредне 1791. путује у Беч, где је у новооснованој Илирској дворској канцеларији безуспешно покушавао да добије службу. Исте године одлази у Париз где приступа ројалистима, а мало затим и у Кобленц, где уз помоћ француских принчева покушава да оснује добровољачки корпус састављен од Црногораца. Спроводећи ову мисију одлази у Црну Гору 1792, а већ наредне 1793, са истом намером обраћа се и Хабзбуршкој монархији. Током наредних година боравио је у Белгији, Аустрији, Француској и Холандији, а забележено је и његово тврђење да је 1795, наводно од стране црногорског народа, проглашен за земаљског господара. Већ 1796. одлази у Русију где на двору Катарине Велике представља свој пројекат о ослобођењу балканских хришћана. Протеран из Русије, настањује се у Цариграду, нудећи се за вазала. Одатле поново бежи у Црну Гору, а затим и у Аустрију. Краткотрајно, 1800–1802, био је у дипломатској служби краљевине Португалије, а сарађивао је и са Грцима (1823–1826) за време ослобођења Кипра. Од 1828. до смрти живео је у Белгији, најпре у Бриселу, потом у околини Лијежа.
ЛИТЕРАТУРА: М. В. Кнежевић, *Зборник прилога за историју града,* Сента 1935; Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794–1804*, Бг 1949; Љ. Дурковић Јакшић, *Димитрије Вујић*, Цт 1956; Ђ. Пејовић, *Црна Гора у доба Петра I и Петра II*, Бг 1981.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Димитрије
**ВУЈИЋ, Димитрије**, политичар, инжењер (Ивањица, 6. IX 1890 – Београд, 2. XII 1949). Школовао се у Београду, где је дипломирао на Техничком факултету. Као резервни пешадијски официр учествовао је у балканским ратовима и I светском рату. Усавршавао се у Француској где је студирао електротехнику и радио на државним железницама. Ступио је у државну службу Краљевине СХС и био инжењер Дирекције Министарства пољопривреде и вода, а руководио је електро-машинским одељењем Министарства грађевине. Значајан период његовог живота везан је за Горњи Банат, где је службовао као инспектор рада. Најпре привучен левичарским идејама, био је потом борац против таквих схватања у Земљорадничкој странци. Први пут је изабран за народног посланика 1923. на листи за Велики Бечкерек и Велику Кикинду. Касније је још четири пута био у саставу Народне скупштине: 1925, 1927, 1931 (на листи Петра Живковића) и 1935 (на листи Богољуба Јевтића). У Јевтићевој влади 1935. био је министар саобраћаја.
ИЗВОР: „Јуче је г. Богољуб Јевтић саставио владу", *Политика*, 22. XII 1934.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. М. Митриновић, *Сенат, Народна скупштина*, Бг 1935; Д. Јовановић, *Људи, људи..., Медаљони 56 умрлих савременика*, Бг 1973.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Зорица
**ВУЈИЋ, Зорица**, фармацеут, универзитетски професор (Смедеревска Паланка, 9. V 1963). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирала 1987, магистрирала 1996. и докторирала 2001. Специјализирала је испитивање и контролу лекова 2002, а последокторске студије завршила у Чикагу на Фарм. ф. у Илиноису. Наставно-научну каријеру остварила на Фарм. ф. у Београду где је од 1990. прошла сва наставна звања, а за редовног професора изабрана 2012. Бавила се истраживањем у вези са развојем молекула са антиинфламаторним и кардиопротективним дејством, развојем микросистема и наносистема као носача за лекове, инхибицијом мембранских фосфолипида антидепресивима и др. Коаутор је *Приручника за практичну наставу из фармацеутске хемије* (Бг 2004) и аутор монографије *Аналитика антидепресива (методе ТЛЦ*, *ХПЛЦ*, *ЦЕ)*, Бг 2002. Учествовала је као члан стручне групе за усаглашавање и обраду текстова у припреми *Југословенска фармакопеја* (Бг 2000). Поред наставног рада на Фарм. ф. у Београду, учествовала је у раду бројних стручних комисија и радних тела, обављала послове продекана за финансије (2010–2012), а за декана је изабрана 2012.
ДЕЛА: коаутор, „Isocratic RP-HPLC Method for Rutin Determination in Solid Oral Dosage Forms", *Journal of Pharmaceutical and Biomedical Analysis*, 2007, 43, 2; коаутор, „GC-ECD Determination of Lindane and Its Impurity alpha-HCH in Pharmaceutical Products", *Chromatographia*, 2010, 72; и В. Кунтић, И. Филиповић, „Effects of rutin and hesperidin and their Al(III) and Cu(II) complexes on *in vitro* plasma coagulation assays", *Molecules*, 2011, 16; коаутор, „Simultaneous Analysis of Irbesartan and Hydrochlorothiazide: An Improved HPLC Method with the Aid of a Chemometric Protocol", *Molecules*, 2012, 17, 5–6.
ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Јасмина
**ВУЈИЋ, Јасмина**, нуклеарни физичар, универзитетски професор (Лозница, 25. XII 1953). Дипломирала 1977. и магистрирала 1984. на Електротехничкoм факултету у Београду. У Институту „Винча" радила 1977–1985. Докторску дисертацију из нуклеарних наука на Мичигенском универзитету одбранила је 1989. Од 1989. до 1992. ради у нуклеарној лабораторији Аргон, где развија софтверски пакет за који добија патент 1992. Редовни је професор на Калифорнијском универзитету у Берклију, а 2005–2009. била је декан факултета. Бави се физиком и анализом нуклеарних реактора, медицинском применом зрачења и сигурношћу нуклеарне технологије. Развила неколико програмских пакета. Основала је два нуклеарна истраживачка центра. Предаје предмете на редовним и постдипломским студијама из нумеричких метода реакторске физикe и биомедицинскe применe зрачења. Увела у наставу предмет *Никола Тесла* *– геније који је осветлио свет* и предавала га 2000. и 2006. Члан је великог броја међународних струковних удружења, саветодавних и управних одбора. Оснивач и први председник Удружења електроинжењера српског порекла у САД. Организовала је низ међународних конференција, симпозијума и форума. Коаутор је две књиге: *Radiation Technology: Introduction to Industrial and Environmental Applications* (Seoul 2006) и *Medical Isotope Production Without Highly Enriched Uranium* (Washington 2009) и уредник монографије *Environmental Recovery of Yugoslavia* (и D. Antic, Bg 2002). Изабрана је за иностраног члана Академије инжењерских наука Србије (2012) и Академије наука и умјетности Републике Српске (2013). Добила низ награда, укључујући „The 1996 Prytanean Аward", плакету „Тесла" 2006. и „2012 ANS President's Citation".
ДЕЛА: „Dose Uncertainty due to CT Slice Thickness in CT-Based High Dose Rate Brachytherapy of the Prostate Cancer", *Med. Phys.*, 2004, 31 (9); „Simulation of a D-T neutron source for neutron scattering experiments", *Nucl. Instr. Meth. Phys. Res. A*, 2004, 521 (2); коаутор, „Dosimetric Impact of Prostate Volume Change Between CT-Based HDR Brachytherapy Fractions", *International Јournal of Radiation Oncology, Biology, Physics*, 2004, 59, 4; „Improving Differential Die-Away Analysis via the Use of Neutron Poisons in Detectors", *Nucl. Instr. Meth. Phys. Res. A*, 2007, 579 (1); „Compact D-D Neutron Source-Driven Sub-Critical Multiplier and Beam Shaping Assembly Design for Boron Neutron Capture Therapy", *Nucl. Tech.*, 2010, 172 (3); коаутор, „Self-Sustaining Thorium Boiling Water Reactors", *Sustainability*, 2012, 4.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Јоаким
**ВУЈИЋ, Јоаким**, књижевник, редитељ, преводилац (Баја, Мађарска, 20. IX 1772 – Београд, 20. XI 1847). Школовао се у Баји, Калочи, Новом Саду, Сегедину и Пожуну (Братислави), где је и завршио Лутерански лицеум и студирао права на Римокатоличкој академији. Желећи да прошири своја знања и да научи италијански, француски и енглески језик, отишао је 1801. у Трст – тих година један од великих центара српских трговаца и интелектуалаца – и запослио се код богате породице Квекић као приватни учитељ српског и немачког језика. Братислава и Трст били су и његови први театарски универзитети. Високо образован, полиглота и жељан знања, **В.** је био и велики патриота. У *Француску граматику за сербску младеж* (Будим 1805) унео је дијалог у коме се помиње Карађорђе, говори о устанку, о заузимању градова и разлозима устанка. Био је то први дијалог, прва мала драмска минијатура која је објашњавала смисао Првог српског устанка. Са жељом да пређе у Србију, запослио се као учитељ у Земуну, али су га војне власти као непожељног вратиле у Бају. Он је, ипак, добро упамтио како је Вожд са устаницима 1806. заузео Београд јер је то дурбином гледао из Земуна и о томе је писао у *Животоописанију*. Убрзо је прешао у Пешту и на позив Срба из Сентандреје постао учитељ. У Пешти је доживео велико признање: лично од цара добио је похвалу као истакнути учитељ српске школе (1813).
Најважнији и за српску културу најзначајнији био је његов рад у области позоришта. Надахнут позориштима Италије, Аустрије и Мађарске, **В.** је успео да пронађе адекватне облике позоришног стварања за своју публику у Војводини и Србији и да – уз помоћ православне цркве, српске школе, богатих родољуба и трговаца – формира театарске радионице које је окупљао око једног или више позоришних пројеката/представа. Следбеник Д. Обрадовића и Е. Јанковића, градио је просветитељски театар, театар за народ. У Пешти се спријатељио са члановима Мађарске позоришне дружине, на чијем је челу био Иштван Балог који је 1812. у свом позоришту у „Рондели" приказао своје драмско дело *Црни Ђорђе* као затворену представу, само за Србе и Грке. Та представа била је прекретница у животу **В**. Превео је Балогово дело на српски језик и замолио за дозволу да га штампа, с намером да га приказује. Дозволу није добио, али је рукопис сачувао. Уз велику помоћ Балоговог мађарског театра приказао је Коцебуово дело *Крешталица* 1813. Била је то прва световна представа на српском језику. Он је затим приказао свој превод и прераду Коцебуовог дела *Инкле и Јарика* (премијера у Баји 1815), те своју прераду и адаптацију *Црног Ђорђа* (Сегедин 1815, Нови Сад 1815). Била је то храбра одлука будући да је знао за цареву забрану. Опет је стражарски спроведен у Бају. Желео је да српско позориште започне са приказом савременог живота, сликањем српске победе са Вождом и устанком, макар и у најтрагичнијим данима, храбрећи избеглице вером у поновно освајање Београда. **В.** је био цело једно позориште: преводилац, драматург, приређивач дела, редитељ, глумац, певач, позоришни педагог, главни организатор представе, аутор плаката, а сам је проналазио спонзоре и донаторе. За представе је закупљивао најбоље зграде и просторе, обично градска позоришта: у Пешти зграду „Ронделе" Националне мађарске позоришне дружине, у Темишвару Градско позориште и Српски магистрат, у Сегедину Градско позориште, у Новом Саду зграду у функцији Градског театра, у Араду Градско позориште у Магистрату, а у Крагујевцу је имао посебно саграђену позоришну дворану. После успешног завршетка Другог српског устанка и преласка српске престонице у Крагујевац, **В.** је 1835. успео да при оснивању просветних и културних установа међу њих на велика врата уведе и позориште. Тако је код кнеза Милоша остварио свој сан: постао је директор Књажеско-сербског театра. Био је то први дворски театар у Срба. На располагању је имао Шлезингеров Књажевски оркестар, хор, имао је изграђену зграду и шефа техничке службе, сценографа и друге помоћнике. Реквизите је сакупљао са Книћанином идући од куће до куће. За годину дана, 1835–1836, приказао је у Крагујевцу осам представа које су игране само када је Милош захтевао. Када се књаз 1836. вратио из Цариграда, из службене посете султану, **В.** је припремио две значајне представе: *Паденије Сербије у време Светог књаза Лазара у 16 представљенија* и *Востановленије Сербије чрез* *Свјетлог књаза Милоша у 10 дјејствија*. Приказан је и *Бој на Чачку*, а кнегињу Љубицу играо је Сретен Л. Поповић.
Кроз његов „театарски универзитет" прошло је преко 200 младих људи који су ту стекли први наук о позоришту и учинили прве кораке на сцени. Они су настављали његово дело, стварали нове театарске групе које су припремале нове позоришне „пројекте" широм пространстава на којима су живели Срби. **В.** је на тај начин чврсто утемељио грађански, национални театар који је постао природна својина грађанског сталежа српског народа. Почео је са Коцебуовом *Крешталицом* певајући песму слободи и слободној птици 1813, а завршио са Стеријиним *Кир Јањом* 1839. у Панчеву. При валоризацији и ревалоризацији старије српске књижевности оштро је, међутим, критикован (Ј. Скерлић, П. Поповић и др.) његов славјаносербски језик и супротстављање језичкој реформи Вука Караџића и Копитара. Негативне оцене удаљиле су и позоришне ствараоце од његових дела. Његови преводи и прераде играни су, ипак, у скоро свим фазама рада српског, па и хрватског театра: 1835/36. у Дворском театру књаза Милоша у Крагујевцу; 1838/39. у Летећем дилетантском позоришту у Новом Саду; 1840–1842. у Загребу, у оквиру Домородног театралног дружтва; 1841/42. у Београду у Театру на Ђумруку; 1847/48. у Београду у Театру „Код јелена"; 1857. у Крагујевцу у част доласка кнеза Александра Карађорђевића; 1857/58. у Омладинском позоришту у Београду; 1860. у Новом Саду, где је његова дела играла позната дружина Јована Кнежевића.
Његова дела била су, затим, заборављена и није их било на репертоарима наших највећих театара. Тек 1899. у Београду, приликом прославе 30-годишњице Краљевског српског народног позоришта, било је одржано посебно вече у његову част када су одигранe *Апотеоза Јоакиму Вујићу* М. Митровића и *Награжденије и наказаније* и *Љубовнаја завист чрез једне ципеле* **В**. Чувени глумац Чича Илија Станојевић играо је **В.** и био редитељ целе прославе. Ово је уједно последња представа Националног театра грађена на делима **В**.
Поновно обраћање његовим остварењима започело је после 1950, када је Мирослав Крлежа у првој свесци загребачког часописа *Сцена* објавио студију у којој је исказао уверење да питање **В.** и његових дела треба да буде ствар нарочите експертизе која би преиспитала негативно мишљење, какво је заступао Скерлић. Сценско оживљавање његових дела започео је 1957. редитељ Јосип Кулунџић, а већ 1958. представа *Театар Јоакима Вујића*, коју је у Атељеу 212 режирао Владимир Петрић, доживела је велики успех, а редитељ је за ову поставку 1959. добио награду за режију на Стеријином позорју у Новом Саду. В. Петрић је ово дело поставио и на телевизији (Београд), вративши тако **В.** поново у наше театре и домове.
Поред великих заслуга за српско позориште, **В.** је делима *Путешествије по Сербији* (Будим 1828), *Животоописаније* (Карловац 1833), *Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму* (Бг 1845) и др. заслужан и за стварање читалачке публике у Срба.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, Предговор, у: *Путешествије по Сербији Јоакима Вуича*, Бг 1901; H. Кindermann, *Theatergeschichte Еuropas*, 5–6, Salzburg 1962, 1964; В. Петрић, *Театар Јоакима Вујића*, Бг 1965; Ј. Кулунџић, „Јоаким и сцена", *Сцена*, 1968, 1; Б. Ковачек (ур.), *Ј. Вујић. Изабране драме 1, 2,* Бг 1987; А. Ујес, *Позоришно стваралаштво Јоакима Вујића: поводом 175-годишњице прве позоришне представе у Срба 24. августа 1813*, Бг 1988; Д. Бошковић (ур.), *Јоаким Вујић, отац српског позоришта: зборник радова са округлог стола одржаног 12. фебруара 2005. године у Крагујевцу, поводом 170 година оснивања Књажеско-србског театра*, Краг. 2008; A. Mitić, *Theatertätigkeit Joakim Vujićs (1772–1847) im Kontext der Konstituierung der serbischen National-und Kulturidentität*, Bochum 2010.
Алојз Ујес
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Јован Јоца
**ВУЈИЋ, Јован Јоца**, привредник, добротвор (Сента, 13. VII 1863 – Београд, 1. IХ 1934). Син Саве **В.** (Сента, 26. I 1816 – Сента, 25. V 1893), адвоката и поседника, који је једно време био градоначелник Сенте. **В.** је гимназију похађао у Сенти и Сегедину, а матурирао у Братислави. На Филозофском факултету у Бечу учио је славистику и историју код Франца Миклошича, али је због болести прекинуо студије. Дипломирао на Високој пољопривредној школи у Мађаровару (1885), потом се вратио у Сенту и преузео од оца део имања, које је, будући добар економ, брзо унапредио и веома се обогатио. Био је велики родољуб и новац је улагао у унапређење културног и друштвеног живота српског народа. Помагао је и СПЦ, која је у оно време била културно и просветно средиште Срба у Сенти. Изабран је за председника сенћанске црквене и школске општине и ту је дужност обављао 20 година изузетно успешно: у његово доба српска црквена општина у Сенти била једна од најуређенијих и најнапреднијих у целој Карловачкој митрополији. Оснивач је Српског клуба у Сомбору којег су сачињавали српски посланици Жупанијске скупштине. Као посланик 1910. учествовао на Српском народном црквеном сабору у Карловцима, а 25. XI 1918. на великој народној скупштини у Новом Саду, где се, попут Јаше Томића, залагао се за припајање Војводине Краљевини Србији. Као посланик наступа и у Конституанти (1920–1921) и на листи Народне радикалне странке на изборима 1923. Бански већник за Сенту постао је 1930. Био је дугогодишњи члан Управног одбора Матице српске (1908–1914; 1920; 1930–1931), а од 1923. почасни члан њеног Књижевног одељења. Од 1933. био почасни члан новосадског Историјског друштва и почасни председник новооснованог музеја Матице српске.
Био је велики добротвор. Новчано је подржао оснивање Српског народног позоришта, српски и црногорски Црвени крст у време балканских ратова и изградњу српских основних школа. Сакупио је највећу приватну колекцију старих предмета свог доба и у својој кући у Сенти основао први српски приватни музеј. Сабрао је архиву од преко 3.000 историјских докумената, од којих су највреднији повеља цара Душана и обимна преписка кнеза Милоша. Њу чине и преписке Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јована Јовановића Змаја и др. Посебну целину архиве чине војни и политички извештаји и телеграми из Српско-турског рата 1875–1878. Сачинио је библиотеку од 20.000 књига о историји српског народа. Међу највредније спадају: књиге писане глагољицом, дела старих српских и дубровачких аутора, књиге на латинском, немачком и мађарском језику из XVI–XVIII в., издања млетачке штампарије Божидара Вуковића из XVI в., први српски буквар из 1739, часописи и листови из XVIII и XIX в. и први српски часопис *Славено-сербски магазин* из 1768.
Милена Јоксимовић Пајевић
Своју колекцију, сачињену од 1.405 предмета, за јавност је отворио током треће деценије ХХ в. под називом Музеј Јоце Вујића у Сенти. Њен профил показао је у руком писаном Каталогу разврставањем предмета у сликарске и вајарске радове, а графике у тематска поглавља: *Знаменити Срби*; *Гласовити Хрвати*; *Знаменити Словени*; *Мађарски историјски портрети*; *Разни портрети*; *Српске историјске слике*; *Мађарске историјске слике*; *Разне историјске слике*; *Битка код Сенте 1697. г. 11. септембра*; *Старе слике из немачко-турских ратова понајвише о опсадама Београда*; *1848--1949*; *Српске и хрватске народне ношње, војничке униформе и типови*; *Ношње, униформе, типови и народни живот из Мађарске*; *Из српских земаља, стари планови и слике српских градова и места*; *Из страних земаља*; *Верске слике*; *Репродукције уметничких слика*; *Дипломе, пројекти за споменике, грбови*; *Плакати*; *Стари модни листови*.
Прву слику (*Портрет црногорског кнеза Николе*), рад Ферда Кикереца, набавио је 1896. Са Четврте југословенске уметничке изложбе у Београду (1912) откупио је радове М. Миловановића, М. Мурата, Т. Швракића и Т. Росандића. По савету Стеве Тодоровића, у потпуности се окренуо сликарству Срба у Подунављу током XVIII и XIX в. Највећи број дела, као и заоставштину Ј. Стерије Поповића, набавио је између 1912. и 1924. Из његове збирке потичу антологијска остварења која се излажу у сталној поставци Народног музеја (Н. Нешковић, *Аутопортрет*, око 1775; Т. Илић Чешљар, *Служба Св. Јована Златоустог*, око 1775; Т. Крачун, *Преображење*, 1775–1780; Г. Бакаловић, *Жена у белом*, 1837; К. Ивановић, *Старица се моли пред обед*, 1841–1842; К. Данил, *Уметникова супруга Софија Дели*, око 1840; Ј. Поповић, *Аутопортрет са палетом*, 1843; П. Симић, *Фоти проклиње неверну жену*, око 1854; Ђ. Јакшић, *Девојка у плавом*, 1856; Н. Радонић, *Виле крунишу Бранка*, око 1858; Н. Алексић, *Двобој Баја Пивљанина с Турчином*, 1864). Најзначајнији сегмент збирке чини 28 Данилових слика у распону од 1820. до 1872/73. Драгоцене целине представљају портрети, религиозне композиције и иконе Ј. Поповића (11), П. Симића (8), Н. Радонића (17) и Ђ. Јакшића (9), као и четири рана импресионистичка предела М. Миловановића. У збирци се налазило и неколико портета **В.**, од којих је најзначајнији онај чији је аутор У. Предић (*Портрет Јоце Вујића*, 1926). Приликом бомбардовања Београда уништено је 22 дела Т. Крачуна, Н. Алексића, П. Симића, М. Глишића и Т. Швракића. Остала су, тешко оштећена, поверена на чување Народном музеју у Београду (228). Сва су рестаурисана, каталошки обрађена и у целости представљена јавности (1989).
Љубица Миљковић
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица ослобођења Војводине 1918–1928*, Н. Сад 1929; А., „У Београду је умро Јоца Вујић", *Време*, 2. IX 1934; А., „Јоца Вујић", *Политика*, 2. X 1934; У. Џонић, „Јоца Вујић", *ГИДНС*, 1934; М. Кнежевић, „Јоца Вујић", у: *Сента*, Сента 1935; С. Пауновић, „Галерија слика пок. Јоце Вујића", *Политика*, 14. VII 1940; Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСКЈ*, 1971, 3; Љ. Дурковић Јакшић, *Југословенско књижарство 1918–1941*, Бг 1979; Л. Шелмић, *Збирка Јоце Вујића: каталог слика, скулптура и цртежа*, Бг 1989.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Коста
**ВУЈИЋ, Коста**, професор (Земун, 1. V 1829 – Београд, 26. III 1909). Завршио Филозофско одељење Лицеја у Београду (1851), а две године похађао и Правно одељење (1851–1853), али није исполагао све испите. Био је професор теразијског одељења Београдске полугимназије (1857/58), те привремени професор немачког језика, црквеног певања и диригент ученичког хора Крагујевачке полугимназије (1858/59). Професор српског језика у гимназији у Београду био 1860–1863, a 1864. је премештен у Пожаревачку полугимназију, потом у Зајечар и Неготин (1865–1870). По сопственој молби враћен је у београдску гимназију (1870–1872), а затим упућен у Шабачку нижу гимназију (1873–1979). Професор Прве београдске ниже гимназије био 1879–1881, а потом као професор немачког језика радио у Првој, Другој и Трећој београдској гимназији (1881–1889). У младости је био присни пријатељ песника Бранка Радичевића и из тога времена остала је Бранкова песма *Писмо у стиховима* чији је један примерак био посвећен **В**. Био је и помоћник уредника *Српских новина* Милоша Поповића, у којима је објавио велик број прилога. Једно време је сарађивао и у *Школи* Милана Ђ. Милићевића. Уживао је велике симпатије ученика међу којима су били и Јован Цвијић, Јаша Продановић, Михаило Петровић Алас, Павле Поповић и Милорад Митровић. Његов несвакидашњи лик ушао је у српску књижевност биографским романом *Шешир професора Косте Вујића* Милована Витезовића, на основу којег је 1971. снимљен истоимени ТВ филм редитеља Владимира Андрића (адаптација Бојан Андрић, Павле Вуисић у улози **В.**), а 2012. истоимени филм и ТВ серија Здравка Шотре (Александар Берчек у насловној улози).
ЛИТЕРАТУРА: А., „Коста Вујић 1829–1909", *Наставник*, 1909, 3–4; *Педесетогодишњица Треће београдске гимназије*, Бг 1910; *Споменица. Српске новине 1834–1934*, Бг 1934; *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839–1939*, Бг 1939; *Сто година Друге београдске гимназије 1870–1970*, Бг 1970.
РСЕ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Михаило
**ВУЈИЋ, Михаило**, филозоф, економиста, политичар (Београд, 8. XI 1853 – Сушак, Хрватска, 1. III 1913). Син филолога Владимира Вујића, 1868. завршио гимназију, а 1871. Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као државни питомац наставио је студије филозофије и економије у Минхену, Бечу, Берлину и Паризу, које је прекинуо због српско-турских ратова (1876–1878). Студије је наставио у Лајпцигу, где је докторирао код В. Вунта тезом *Über Substanz und Kausalität* (Leipzig 1879). Одмах је изабран за професора политичке економије на Великој школи (*Начела народне економије*, I–III, Бг 1895–1898). Био је кратко и министар просвете (1884), а потом као члан Радикалне странке са прекидима у периоду 1887–1897. министар финансија, те министар спољних послова (1901–1902). Обављао је и дужности народног посланика, затим државног саветника, а постављан је и за посланика у Паризу (1900), Бечу (1903), Берлину (1906) и Риму (1909). За редовног члана СУД изабран је 1880, а за редовног члана СКА 1901. У Паризу је 1875. довршио рукопис наше прве расправе из филозофије историје (*Историја као наука*, Бг 1877), писане са становишта контовског позитивизма. Историја као и свака наука почиње описом појава (историографија), наставља се филозофским схватањем, а завршава извођењем општих закона (права историјска наука). Са новокантовског позитивистичког становишта приказао је 1878. панораму модерне европске филозофије (*Положај и задатак философије*, Бг 1879), истичући њену везу са позитивним наукама. Кантову критичку филозофију види као ону која може да успешно повеже науке и филозофију. Од савремених филозофа најистакнутијим држи Шопенхауера, Конта и Фојербаха. Његова немачка дисертација *О супстанцији и каузалитету* (Бг 2002) прва је наша расправа из теорије сазнања. Узрочност разумева апостериорно и држи да она влада не само у природи него захвата и подручје духа. Од 80-их година напушта филозофију и бави се економијом (*Наша економна политика*, Бг 1883) и историјом наше економске мисли, али сви ти радови садрже и филозофску димензију.
Илија Марић
Народно-радикалној странци приступио 1888, када је ушао у Главни одбор странке. Припадао је тзв. умереном страначком крилу, на којем су се налазили и други интелектуалци попут Андре Николића, Лазара Докића и Милована Миловановића. Залагао се за легалне и парламентарне начине борбе у освајању власти и за преговоре са Двором, као значајном уставном и политичком институцијом. Као члан Радикалне странке био члан Уставотворног одбора који је у новембру и децембру 1888. припремао нови устав, усвојен у Скупштини 3. I 1889. Први пут је постао министар у коалиционој либерално-радикалској влади (јун–децембар 1887), а по њеном паду придружио се, опет као министар финансија, чисто радикалском кабинету под руководством генерала Саве Грујића (јануар–април 1888). За време Трећег намесништва (1889–1893) водио је ресор финансија у две Грујићеве (1889–1891) и у две Пашићеве владе (1891–1892), а после тога у радикалским владама Лазара Докића 1893. и Саве Грујића 1893/94. За то време успео је да из руку странаца откупи важне државне монополе, попут монопола дувана, соли и експлоатацију железница. Све време радио на отклањању државног дефицита, али није успео да успостави буџетску равнотежу у Србији, мада су строгом штедњом, понајвише у ресору војске, мањци у буџетима делимично умањени. Последњи пут био је министар финансија у другој влади Ђорђа Симића 1896/97. У међувремену био је поново враћен на своју Катедру (април 1888), а био је биран за народног посланика 1889. и државног саветника 1902/03.
По реконструкцији владе Алексе Јовановића 18. II 1901, њему је поверен један од најважнијих ресора – Министарство иностраних дела. Захваљујући чињеницама да је његов углед у Радикалној странци порастао, нарочито после дискредитације Пашића Изјавом на Преком суду 1899. и, са друге стране, да је добро стајао на Двору, **В.** је испливао у први план као личност способна да буде спона у помирењу Круне и радикала. Као посебан вид поверења према радикалима, краљ је уочи обзнане новог устава извршио промену владе, те је 2. IV 1901. осванула на дужности прва влада **В.**, у којој су била четворица радикала, тројица напредњака и један генерал. Његова влада је деловала на основу споразума о заједничком раду, који је под називом „Нашим пријатељима", објављен у угледном броју новопокренутог листа *Дневник*, а датиран је 19. IV 1901. Уставом из 1901, у чијој је изради **В.** активно учествовао, обезбеђени су правна сигурност и политичке слободе, а новина је постојање два дома. Владар, Сенат и Скупштина били су изједначени чиниоци у законодавству. Законодавна активност владе **В.** била је у духу новог устава. Законодавство после Устава од 1901. имало је за циљ да утврди и ојача основе модерне државе.
Вест од 18. V 1901, да краљица није трудна и да порођаја неће бити, покренула је замајац опозиције. Против нове политичке заједнице и владе **В.** били су млађи чланови Радикалне странке, који су се прогласили самосталним радикалима, и либерали са Јованом Авакумовићем на челу. Лоше државне финансије су представљале један од најкритичнијих владиних проблема. Убрзо се показало да **В.** нема снаге да одржи владу на окупу, да му се већина у његовој странци противи и да истиче Пашића као способнију и утицајнију личност, која би „верније" заступала страначке интересе. У странци је била очигледна подела на вујићевце и пашићевце. Криза је на кратко преброђена и **В.** је остао на челу друге реконструисане владе (19. V – 19. X 1902). После оставке **В.** је добио место у Државном савету и ту је дочекао Mајски преврат. Јединство у Радикалној странци је делимично повраћено, тако што се **В.** добровољно уклонио из земље и прихватио понуђену му дипломатску службу.
Најпре је заступао Србију у Бечу (1903–1906), у време решавања тзв. топовског питања и пред избијање петогодишњег Царинског рата између Србије и Аустроугарске. Заговарао опцију раздвајања топовског питања од питања преговора око новог трговинског уговора са Монархијом. По личном захтеву повучен је са посланичког места и упућен у Берлин, да би убрзо био пензионисан (1906–1907). За посланика у Риму именован 1909–1912. Носилац српских ордена: Таковски крст I реда; Св. Саве I реда; Белог орла III реда; Милоша II реда и црногорског Даниловог ордена I реда. Носилац страних ордена: руског – Св. Станислав I реда; француског – Легија части; аустријског – Гвоздена круна I степена; бугарског одликовања за грађанске заслуге I реда.
Сузана Рајић
ДЕЛА: *Крижанићева политика*, Бг 1895; *Начела народне економије I–III*, Бг 1895–1898; *Економно-политички погледи Дубровчанина Николе Вида Гучетића*, Ср. Карловци 1900; „Најновији обрт у трговинској политици", *Глас СКА*, 1903, 66; *Прво научно дело о трговини Дубровчанина Бенка Котруљевића*, Бг 1908; *Философски радови*, Бг 2003.
ИЗВОРИ: *Зборник закона и уредаба Краљевине Србије за 1901. годину*, 56, *за 1902. годину*, 57; М. Војводић, Љ. Алексић Пејковић (прир.), *Документи о спољној политици Краљевине Србије: 1903*–*1914*, 2, 1/1, 1/2, 2/2, 3/1, 3/2, Бг 2004–2008; 4, 3/1, 3/2, 4/1, 4/2, Бг 2010–2011.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, „Мали поменик", *СКГ*, 1913, 30, 52–54; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини 19. века*, IV, Бг 1925; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962; А. Стојковић, *Развитак философије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; Д. Јеремић, *О филозофији код Срба*, Бг 1997; С. Јовановић, *Владавина Александра Обреновића*, I–II, Бг 1990; И. Марић, *Успон српске философије*, Бг 2004; Р. Љушић (ур.), *Владе Србије 1805*–*2005*, Бг 2005; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009; М. Војводић, „Србија и анексиона криза 1908–1909", у: *Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине*, Бл 2009; С. Рајић, „Нова политичка заједница и владе Михаила Вујића 1901/2. године", *ИЧ*, 2011, 60; *Александар Обреновић. Владар на прелазу векова – сукобљени светови*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Никола
**ВУЈИЋ, Никола** (Wuich, Nicolaus Freiherr von), подмаршал, балистичар, војни писац (Пригор, Румунија, 1. X 1846 – Беч, 12. III 1910). Завршио је највише аустроугарске војне школе. Већ на почетку официрске каријере посветио се проучавању процеса производње и усавршавања тактичко-техничких карактеристика пушчане и артиљеријске муниције. Као познати балистички стручњак био је професор више војних школа и академија. Посебно се специјализовао за теорију путање артиљеријских и пушчаних зрна, у чему је важио за једног од водећих стручних ауторитета тог доба. Главни ђенералштаб Војске Краљевине Србије је неколико пута безуспешно покушавао да успостави контакт с њим. Члан СУД од 1885. и почасни члан СКА од 1892. Одликован је већим бројем аустроугарских одликовања. За различите проналаске и успехе у научном раду неколико пута је награђиван аустроугарским државним наградама и признањима.
ДЕЛА: *Die Theorie der Flugbahn – Parabel und ihre wichtigsten Anwendungen*, Wien 1876; *Die Theorie der Wahrscheinlichkeit und ihre Anwendungen in Gebiete der Schiesswesens*, Wien 1877; *Lehrbuch der äusseren Ballistik*, I–III, Wien 1882–1886; *Mittheilungen über Gegenstände des Artillerie- und Geniewesens*, Wien 1891.
ЛИТЕРАТУРА: H. Rohne, *Artilleristische Monatshefte*, Berlin 1910; *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; Ж. Мишић, *Моје успомене*, Бг 1980.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Павле В.
**ВУЈИЋ, Павле В.**, публициста, природњак (? – ?). Претпоставља се да је син Владимира Вујића (1818–1882), јер су у његовој читуљи потписани синови Михаило (1853–1913) и Павле. Аутор је књиге *Општи спољни услови по живот биља по Саксу и др*. (Бг 1892). Објављивао је текстове углавном из природних наука у *Српским новинама* између 1894. и 1897, од којих су неки преведени или преузимани из немачких листова. Његови написи су писани модерним стилом, а по избору садржаја су испред свога времена. У историју српског филма ушао је чланком о првом приказивању филмова у Београду: „Најновији фотографски изналазак – кинематограф" (*Српске новине*, 5/17. VI 1896, 121), који по свом значају прелази оквире новинске вести и може се сматрати најзначајнијим текстом о филму написаним у првих шест месеци после појаве кинематографа браће Лимијер. У њему је, поред осталог, дата и кратка дефиниција филма: „Читав микрокозам на позорници која није већа од једног квадратног метра, а којој је дубина, тачно математски узев, равна нули!". Опис представе и проналаска кинематографа закључује се пророчанском реченицом: „Идући овако све у напред, силом нам се намеће питање: да ли ће се, кад, и где, човештво на томе путу зауставити?". Уз потпис **В.**, у загради је скраћеница N. W. T. тадашњег бечког јутарњег листа *Neues Wiener Tagblatt*, па није јасно да ли је она назнака извора текста, превода или паралелног места објављивања. Текст је поново објављен 1996. поводом 100 година од првог приказивања филма у Београду, у минијатурној књижици по угледу на *Минијатурну библиотеку* у којој је Ђура Давидовац објавио (Н. Сад 1930, бр. 33–35) и први озбиљан приступ историји филма у нашој земљи.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовичић, *Пре 100 година: Пав. В. Вујић, Најновији фотографски изналазак – кинематограф*, Бг 1996; „Век филмске публицистике у Србији", *Ју Филм данас*, 1996, 1–2; Љ. Бранковић, „Белешка о Павлу В. Вујићу", у: Р. Мунитић (прир.), *Београдски филмски критичарски круг, I (1896–1960)*, Ниш 2002.
Стеван Јовичић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Роуз Ен
**ВУЈИЋ, Роуз Ен** (Vuich, Rose Аnn), прва жена сенатор државе Калифорније (Кутлер, Калифорнија, САД, 29. I 1927 – Динуба, Калифорнија, САД, 30. VIII 2001). Завршила студије права у граду Фресно. Прво је радила као фармер, потом као порезник у граду Динуба у Калифорнији. Временом је постала истакнути члан у Демократској партији САД, члан Српског добротворног друштва у Сан Франциску и Српског националног савеза из Питсбурга. Члан Сената државе Калифорније била је 1977–1990. Као сенатор се залагала за развој привреде ове државе, посебно пољопривреде, као и за модернизацију калифорнијских саобраћајница. Допринела је изградњи Калифорније и један ауто-пут носи њено име. Политику је напустила када се пензионисала 1992.
Нa Државном универзитету Калифорније (Фресно) успостављена је 1998. годишња награда која носи њено име („The Rose Аnne Vuich Еthical Leadership Аward"), а додељује се лицима која су у свом раду исказала снагу карактера, узорно етичко понашање, склоност ка грађењу консензуса, спремност да служе јавном интересу и способност унапређења заједнице. Поред једне улице у Фресну и један парк у граду Динубе носи њено име.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Америци*, Н. Сад 2010; *Los Аngeles Times*, September 1, 2001.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Сава
**ВУЈИЋ, Сава**, електромашински инжењер, универзитетски професор (Сента, 23. I 1924 – Београд, 6. V 2005). Студије је на Машинском факултету у Београду завршио 1950. Од 1950. до 1953. радио је као асистент на предметима Термодинамика и Машине за хлађење. У том периоду провео је шест месеци на усавршавању на Универзитету Урбана–Шампењ у САД. Потом је радио на пројектовању фабрике расхладних уређаја „Георги Наумов" у Битољу, а од 1959. у Фабрици расхладних уређаја „Југострој" у Раковици. У том периоду провео је три месеца у фабрици „Ј.&Е. Hall" у Дартфорду у Енглеској. За доцента за предмет Расхладни уређаји изабран је 1961, а за редовног професора 1972. Утемељио је и развио наставу из технике хлађења и организовао посебне последипломске студије из те области. Написао је, први у Југославији, уџбеник *Расхладни уређаји* (Бг 1966). **В.** је организовао и развио Лабораторију за расхладну технику на Маш. ф. у Београду. Био је члан Комисије Међународног института за хлађење са седиштем у Паризу, која се бави проблемима прорачуна, конструисања и експлоатација машина за хлађење и постројења за климатизацију. Дао је допринос у развоју, планирању, пројектовању, изградњи, управљању и вођењу преко 400 индустријских расхладних инсталација у области прехрамбене индустрије и процесне технике. У објављеним радовима промовисао је начела енергетске ефикасности, а многа од решења која је креирао и данас служе као стандарди квалитета.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
Зоран Голубовић; Франц Коси
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Светозар
**ВУЈИЋ, Светозар**, адвокат, песник (Ада, Бачка, 1819 – Будимпешта, 10. XI 1882). Припада породици Вујића која је у вези са сенћанском граном. До студија школовао се у родном месту и Сегедину. Две године филозофије, а потом три године права завршио је у Будимпешти, последњу годину као стипендиста Матице српске, текелијанац (1840/41). Нотар краљевске табле у Ади био је од 1841, а адвокат у Ади од 1843. Још као граматиста занимао се за књижевност, те се 1831. почео претплаћивати на књиге. Још као студент почео је објављивати поезију је у *Магазину за художество* (1839), *Летопису Матице српске* (1840–1841) и *Српском народном листу* (1841). Као посебна публикација штампана му је пригодна песма поводом смрти карловачког митрополита Стефана Станковића (1841). Његове песме које припадају позном класицизму, прожете сетом и песимизмом, привукле су пажњу савремених антологичара Миодрага Павловића и Зорана Гавриловића, који су га уврстили у своје антологије српске поезије.
ИЗВОРИ: Д. Кириловић, *Каталог Библиотеке Матице српске (1494–1847)*, I, Н. Сад 1950; Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Вести из народа", *Застава*, 1882, 173; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; Б. Ковачевић, „Вујићи: Светозар и Софија", *ЗМСКЈ*, 1971, 3; С. Кићовић Пејаковић, *Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку*, Бг 1973; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма*, Бг 1979.
Милица Бујас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Славољуб Сем
**ВУЈИЋ, Славољуб Сем**, инжењер (Фоенсиу, Румунија, 15. III 1934). Почетком II светског рата породица се доселила у село Јаша Томић, а 1952. емигрирала у Америку. Дипломирао је на Универзитету Јужне Калифотније (University of Southern California), а докторску дисертацију из области рекетне електротехнике одбранио на Универзитету у Клермону (Claremont Graduate University). У Калифорнији је радио као инжењер и администратор на различитим пројектима за Министарство одбране. Учествовао је у пројектима ракета „Мinuteman", „Polaris", „Peacekeeper", те ракета из програма „Small Мissile" и „National Мissile Defense", као и у пројекту стратегијског бомбардера „B–1 Lancer". Од оснивања пројекта „Аpollo" (1967) у НАСА је радио на испитивању електронских система космичких ракета (од „Аpollo 1" до „Аpollo 17). По завршетку програма „Аpollo", заједно са колегом М. Вучелићем, учествовао је у трансферу технологије, посебно микро–електронике у земље источне Европе.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Америци*, Н. Сад 2010.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ, Слободан
**ВУЈИЋ, Слободан**, инжењер рударства, универзитетски професор (Черевић, Срем, 23. VI 1947). На Рударско-геолошком факултету (РГФ) у Београду дипломирао 1970. на Смеру за електротехнику и машинство и Смеру за површинску експлоатацију, магистрирао 1975. а докторирао 1980. Специјализирао и усавршавао пројектовање рудника, примењено рачунарство, математичко моделовање и операциона истраживања у Институту нуклеарних наука „Винча", на Московском државном рударском универзитету, Институту „Украјинапројект" Кијев, Рударско-металуршкој академији Краков, Универзитету „Ломоносов" у Москви и Краљевској рударској школи Империјал колеџа у Лондону. Од избора за асистента 1972. ради на матичном факултету, а у звање редовног професора биран 1991. Био је шеф Катедре за примењено рачунарство и системско инжењерство, држао наставу на предметима: Пројектовање површинских копова (ПК), Одводњавање ПК, Примењено рачунарство, Аутоматизација и управљање процесима, Математичко моделовање, Операциона истраживања и др. Држао наставу на „Мегатренд" универзитету у Београду, те, по позиву, на универзитетима у иностранству. Припада групи рударских стручњака који имају пионирску улогу у откривању нових научних подручја. Теоријским истраживањима и оригиналним решењима остварио доприносе којима је нашу научну мисао на овом пољу сврстао у светски врх. Оснивач је београдске школе математичког моделовања, системског инжењерства и примењеног рачунарства у рударству и геологији. Међу бројним монографијама, издвајају се: *Математичко моделирање лежишта минералних сировина* (Бг 1985), прва монографија из рударства на РГФ и једна од ретких из ове области у то време у свету, *Примена математичких метода при откривању и истраживању лежишта минералних сировина* (Москва 1987), *Увод у практичне нумеричке методе за решавање струјања подземних вода* (Бг 1989), *Примена метода коначних елемената код геостатичких прорачуна у рударству* (Бг 1991), *Математичко моделирање транспорта загађења подземним водама* (Бг 1995), *Минерално-сировински комплекс СЦГ на размеђи два миленијума* (Бг 2003), *Минерални ресурси и прогноза потенцијалности металичних и неметаличних минералних сировина СЦГ* (Бг 2003), *Методе за оптимизацију експлоатационог века рударских машина* (Бг 2003), *Рудник бакра Мајданпек* (Бг 2003), *Селективно откопавање и одлагање откривке у циљу рекултивације* (Бг 2006), *Руднички мултифункционални GPS* (Бг 2008), *Пројектовање рекултивације и уређења предела површинских копова* (Бг 2009)*, Повећање енергетске ефикасности производње површинских копова опекарских сировина адаптивним вођењем експлоатационих процеса* (Бг 2012), *Аутоматизација и управљање процесима у рударству* (Бг 2012). Коаутор прве изложбе о српском рударству *Рударство на тлу Централног Балкана – Осам хиљада година историје* (САНУ, Бг 2003) и аутор изложбе *Четрдесет година рачунарства у српском рударству* (САНУ, Бг 2010). Дао је значајан допринос решавању бројних проблема рударске индустрије, увођењу нових рачунарски подржаних технологија, реинжењерингу и продужењу експлоатационог века рудника, заштити животне средине, развоју и очувању српског рударства. Његова решења даљинског управљања рудничким системима, са сателитском навигационом технологијом и вишестепеном логиком, представљају новину и убрајају се у најзначајнија остварења у овој области. Учествује у увођењу у првог рачунара (Tara-50) на РГФ, те усмеравајуће утиче, доприноси истраживањима, подизању и интегрисању знања из рударства, примењене математике и рачунарства. Оснивач Рачунарског центра (1976) и Катедре за примењено рачунарство и системско инжењерство РГФ (1994), Југословенског комитета за примену математичких метода и рачунара у рударству и геологији (1988). Један је од оснивача Смера и Катедре за површинску експлоатацију РГФ (1972) и истоименог Комитета (1973) при Савезу инжењера и техничара Југославије (СИТЈ), чији је био први секретар. Својим делом утицао је на развој инжењерске мисли и осавремењавање образовања рударских и геолошких стручњака. На РГФ је покренуо и оформио нови студијски програм Рачунарство и системско инжењерство. Био је секретар Председништва СИТЈ, продекан РГФ, потпредседник Удружења универзитетских професора и научника Србије, координатор Комисије за научну сарадњу Југославије и СЕВ-а (1980–1990), члан Координационог тима и Научног савета изградње Система научних и технолошких информација Југославије (1989–1991), оснивач Балканског рударског конгреса (2005) и др. Редовни члан и секретар Одељења рударских и геолошких наука Академије инжењерских наука Србије. Инострани члан Руске академије природних наука и Академије рударских наука Русије, редовни члан Балканске академије наука за минералне технологије, почасни доктор Универзитета у Софији, почасни члан СИТ и Научно-техничког савеза за рударство, геологију и металургију Бугарске. Добитник више признања за научне доприносе, значјнија су: Плакета „Проф. др Војислав Стојановић", повеље „Проф. др Бранислав Миловановић", „Симопис" и „Никола Тесла", Сребрна медаља Академије рударских наука Русије.
ИЗВОР: Архива РГФ-а.
ЛИТЕРАТУРА: *Мнографија Академије инжењерских наука Србије*, Бг 2008.
Душан Салатић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЋ МАКСИМОВИЋ, Софија
**ВУЈИЋ МАКСИМОВИЋ, Софија**, глумица (Овсеница, румунски део Баната, 6. VIII 1851 – Нови Сад, 5. IV 1921). На сцени Српског народног позоришту у Новом Саду први пут се појавила као Анчица у *Покондиреној тикви* (1861), стална чланица постала је 1862, прва већа улога била јој је Јула у *Војничком бегунцу* Е. Сиглигетија, а у последњим деценијама XIX в. носила је велики и најсложенији драмски репертоар. Удала се 1867. за композитора и диригента Аксентија Максимовића, а из овог брака рођена је Милка Марковићка, доцније једна од најбољих српских драмских уметница. После смрти супруга остала је још шест година у позоришту, а затим се 1879. удала за осјечког великопоседника и трговца Петра Вујића. Годину дана после смрти другог мужа вратила се у СНП 1885. и у њему остала до децембра 1905. када је пензионисана. Последњи пут наступила је на сцени као Грофица Сремска у комаду *Мајка* Г. Чикија 1906. на гостовању у Сомбору. У име сомборске публике и Месног позоришног одбора песник Лаза Костић одликовао ју је сребрним венцем и с њом се опростио пригодним говором. На почетку глумачке каријере играла је наивне и сентименталне девојке, затим, захваљујући музикалности и пријатном гласу, улоге са певачким задацима и карактерне драмске ликове, да би у зрелом глумачком добу, и с највише успеха, тумачила трагичне ликове, потресне херојске мајке и отмене салонске даме. Била је једна од најомиљенијих српских глумица. Значајне улоге: Косара (Ј. Стерија Поповић, *Владислав*), Мара (Ј. Суботић, *Милош Обилић*), Филета, Анђелија, Јевросима (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Царица Милица (М. Шапчанин, *Задужбина*), Краљица Бојана (М. Цветић, *Немања*), Јелисавета (Д. Илић, *Краљ Вукашин*), Краљица Гертруда (В. Шекспир, *Хамлет*), Амалија (Ф. Шилер, *Разбојници*), Марија (Ф. Шилер, *Марија Стјуарт*), Есмералда (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Агнеша (Ш. Лукачи, *Риђокоса*), Федора (В. Сарду, *Федора*) итд.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Софија Вујићка", *Браник*, 1906, 47; „Софија Вујићка", *БК*, 30. III 1906, 12, 13; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини: 1736–1919*, Н. Сад 1953; Д. Јелчић (прир.), *Спомен-књига о 50-год. Народног казалишта у Осијеку 1907–1957*, Осијек 1957; *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. Ковачек, *Јован Ђорђевић*, Н. Сад 1964; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII–XXI* *век*, Н. Сад 2005; *Почеци српског професионалног националног позоришта*, Н. Сад 2009.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЦА, Весна
**ВУЈИЦА, Весна**, архитекта (Цетиње, 4. IV 1942). Дипломирала 1968. на Архитектонском факултету у Београду, у класи У. Мартиновића. Радила у пројектном бироу „З. Ковачевић & И. Штраус" у Адис Абеби, Етиопија (1968–1969), у бироу „Београд" (1970–1973), те у бироу „Мeditrade" за објекте банке „Столичная" у Москви (до 1996), a потом као самостални аутор. Oсим пројектовања бави се и урбанизмом, уређењем ентеријера, дизајном и сценографијом. Реализовала је преко 25 објеката и 30 ентеријера. Склона истраживању у ликовном изразу, сарађује са сликарима и учествује на изложбама (Вертикална уметност, 1981). Њен најзначајнији пројекат у Београду јесте Телефонска централа у Жаркову (1975–1977), чији објекат утилитарне садржине обликује са осећањем за ликовно, у духу постмодерне архитектуре. У бројним ентеријерима испољава склоност ка сликовитости и истанчан осећај за материјале (ресторан „Златна лађа", 1984). Међу осталим значајним објектима су њени ентеријери за коцкарницу Мажестика (Београд, 1974), идејно решење Линеарног града у Реснику (1980) и реконструкција и доградња Завода за израду новчаница у Топчидеру (1991–1994), који такође одражавају промишљени, смирени архитектонски поступак прожет осећањем за ликовно.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Милашиновић Марић, З. Булајић, В. Ловрић (ур.), *Портрети архитеката. Ретроспектива чланова архитектонске секције УЛУПУДС-а, 1953–2010*, Бг 2010.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Авесалом
**ВУЈИЧИЋ, Авесалом**, јеромонах (?, почетак XVII в. – ?, после 1673). Угледни члан братства манастира Мораче, први пут поменут 1648. када је са еклисијархом Теодосијем, на позив Конгрегације за пропаганду вере, боравио у Риму између априла и августа. Том приликом њих двојица су у име морачког братства водили преговоре око наводног прихватања уније, а заузврат су тражили противуслугу за свој манастир и себе. Током преговора Конгрегацији су поднели извештај о стању у Пећкој патријаршији. Име **В.** помиње се и у натписима на две морачке иконе – Св. Луке са сценама житија (1672/73, где су наведена и имена његових родитеља – Вујице и Маре) и Св. Саве и Симеона Српског са морачким ктитором Стефаном Вукановићем (1673/74) – што је дало повода за претпоставку да се **В.** бавио и иконописом. Касније је утврђено да је он био само поручилац ових икона, а да је њихов аутор сликар Радул.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; С. Радојчић, *Мајстори старог српског сликарства*, Бг 1955; Д. Берић, „Да ли је одржан сабор у манастиру Морачи 1648. године", *ИЗ*, 1959, 15; З. Кајмаковић, *Георгије Митрофановић*, Сар. 1977; С. Петковић, *Морача*, Бг 1986; З. Ракић, *Радул, српски сликар XVII века*, Н. Сад 1998.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Биљана
**ВУЈИЧИЋ, Биљана**, стоматолог, универзитетски професор (Блаце, 13. VIII 1948). Дипломирала на Стоматолошком одсеку Медицинског факултета у Нишу (1974). Специјалиста оралне хирургије (1980), магистрирала 1981, докторску дисертацију одбранила 1983. Редовни професор Стоматолошког одсека Мед. ф. у Нишу (1997). Године 2011, са групом сарадника са свог факултета и Мед. ф. у Приштини – Косовска Митровица, покреће и афирмише национални телемедицински систем *XPА3 Online* и телемедицински центар у Косовској Митровици. Један је од пионира и протагониста компјутеризације у стоматологији Србије (коаутор, *Компјутеризована стоматологија*, Бг 2009; коаутор, *Аdvances in Telemedicine: Аpplications in Various Мedical Disciplines and Geographical Regions*, Rijeka 2011).
ДЕЛА: *Стоматолошки аспекти болесника који се лече антикоагулантном терапијом*, Ниш 1993; *Крварење и хемостаза у оралнохируршкој пракси*, Бг 2009; коаутор, „The reasons for the extraction obtained by artificial intelligence", *Acta Facultatis Medicae Naissenis*, 2010, 27 (3).
ЛИТЕРАТУРА: *Медицински факултет: 45 година, Универзитета у Нишу*, Ниш 2000.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Божидар
**ВУЈИЧИЋ, Божидар**, физичар, универзитетски професор (Врбас, 25. XII 1949). Студије завршио 1973. на Природно-математичком факултету у Новом Саду, магистрирао 1980, а докторирао 1984. на ПМФ у Београду. У периоду 1973–1977. радио као гимназијски професор, а у Институту за физику ПМФ у Новом Саду од 1977. У звање редовног професора ПМФ у Новом Саду изабран је 1996, где од 1985. води курсеве Основи енергетике, Нови извори енергије и Астрофизика са астрономијом. На последипломским студијама предаје Изворе и дијагностику плазме и Нуклеарну енергетику. Поље његовог истраживачког рада чини физика јонизованог гаса и плазме, спектроскопија плазме и метрологија светлосних величина. Изучавао је динамику и карактеристике ласерски произведене плазме у гасовима (коаутор, „Spectroscopic Investigation of the Helium Plasma Produced by Linear Focusing of a TЕА – CO2 Laser Beam", *Ј. Phys. D*, 1982, 229), Штарково ширење спектралних линија хелијума са забрањеним компонентама („Еxperimental Investigation of Broadening Parameters of Helium Lines with Forbidden Components in Laser-Produced Plasma", у: М. М. Popović, P. Кrstić (ур.), *The Physics of Ionized Gases*, Singapore 1984) и Штарково ширење водоничних линија. У сарадњи са Заводом за мере учествовао у реализацији примарних еталона јединица фотометријских величина и успостављању мерног јединства у фотометрији и у законској метрологији светлосних величина. Врстан је познавалац лабораторијских техника и извора плазме. Формирао је Лабораторију за физичку електронику на ПМФ у Новом Саду. Успешан је као популаризатор науке. Одржао преко сто предавања по позиву из области физике плазме, астрофизике и енергетике.
ДЕЛА: коаутор, „The Stark broadening of the He I 667.8 nm line", *Zeitschrift für Physik* *D: Аtoms, Мolecules and Clusters*, 1989, 11; коаутор, „Shift of the Peaks of the Hβ Spectral Line", *Јournal of Quantitative Spectroscopy and Radiative Transfer*, 1989, 42; коаутор, „Simple Мethod for Deconvolution of a Gaussian and a Plasma Broadened Spectral Line Profile j А,R(x)", *Јournal of* *Quantitative Spectroscopy and Radiative Transfer,* 1993, 50, 329; и С. Ђуровић, *Астрофизика са астрономијом – одабрана поглавља*, Н. Сад 1995; коаутор, „Мeasurement and Temporal Behavior Аnalysis of the Plasma – gas Boundary Layer in a T – tube", *Plasma Sources Science and Technology*, 2009, 18.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Велимир
**ВУЈИЧИЋ, Велимир**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Заслап код Грахова, Црна Гора, 28. XII 1931). Основне студије (1959) и специјализацију интерне медицине (1968) завршио на Медицинском факултету у Београду. За време студија четири године био је демонстратор на Анатомском институту. На истом факултету 1980. одбранио докторску дисертацију „Функционална анатомија леве коморе код болесника са коронарном болешћу". После дипломирања радио као лекар стажиста у Медицинском центру у Никшићу. Од 1968. до 1974. радио као лекар интерниста у Болници „Бежанијска коса", а затим прелази на Интерну клинику Б. На Мед. ф. у Београду ради од 1977, када је изабран у звање асистента на предмету Интерна медицина. Редовни професор постаје 1992. Највећи део радног века провео је у Кардиолошкој лабораторији Интерне клинике Б, где је постао и начелник Функционалне дијагностике. Од 1992. до 1997. био је начелник Интернистичке службе Ургентног центра Клиничког центра Србије. Више пута је био на усавршавањима у иностранству (метода инвазивне дијагностике) у Милвокију, Лос Анђелесу, Лондону, Стокхолму и Минхену. Увео је код нас методу квантитативне волуметрије леве коморе у обољењима срца. Аутор је више поглавља у књигама и уџбеницима, међу којима су: *Интерна медицина*, 1–2 (Бг–Суб. 1998), *Ургентна кардиологија* (и М. Матић, Бг 1999), *Ургентна медицина* (Бг 2002), *Плућна хипертензија и плућна хипертензивна болест* (и М. Матић, М. Станојевић Радмили, Бг 2005) и *Поремећаји ритма срца* (Бг 2013).
ЛИТЕРАТУРА: *Уџбеник кардиологије*, Бг 2000; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Михајло Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Вељко
**ВУЈИЧИЋ, Вељко**, механичар, универзитетски професор (Никшић, 29. III 1929). Противавионско војно училиште завршио је у Задру, после чега је у једној противавионској наставној јединици ЈНА у Ужицу предавао противавионску наставу гађања, топографију и инжењерију. На Природно–математичком факултету (студијска група механика) Београдског универзитета дипломирао је 1957, магистрирао 1959. и докторирао 1961. Године 1959/60. стажирао је на Механичко-математичком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов". За асистента на ПМФ изабран је 1959, а у звање редовног професора механике 1974. Од објављених радова истичу се монографије: *Кретање динамички променљивих објеката и њихова стабилност* (Бг 1962), *Коваријантна динамика* (Бг 1981), *Dynamics of rheonomic systems* (Бг 1990), и А. Мартињук, *Некaторие задачи механики неавтономних систем* (Бг–Кијев 1991), *Препринципи механике* (Бг 1998; на енглеском *Preprinciples of mechanics*, Bg 1999). Написао је два универзитетска уџбеника и два превео са руског језика. Најзначајнији резултати **В.** односе се на неколико међусобно повезаних целина. Први је геометризовао механику објеката променљиве масе на конфигурационим многострукостима. Показао је да постоји интеграл енергије објеката променљиве масе. Извео је и доказ да коваријантни (природни) извод метричког тензора није једнак нули као у риманској геометрији. У аналитичкој механици дао је следеће прилоге: својим препринципима постојања, инваријантности и каузалне одређености поставио је јасне оквире рационалне механике као природне науке. Раздвојио је појам „сила је дејство" на суштинска два неједнака својства силе и дејства. Формулисао је општи Принцип дејства силе и противдејства. Истраживао је проблеме везане за динамику реономних система у књизи *Dynamics of Rheonomic Systems* где је проширен број диференцијалних једначина кретања и где су уведени појмови: силе, снаге и потенцијала реономних веза. У теорију осцилација и стабилности кретања увео је општи инваријантни критеријум стабилности кретања, као генерализацију Љапуновљевог критеријума. Примењен на стабилност равнотежног стања система овај критеријум представља уопштење Лагранжеве теореме о стабилности равнотежног положаја. Покренуо је издавање и 20 година уређивао научни часопис Југословенског друштва за механику *Теоријска и примењена механика*. Заслужни је члан Југословенског друштва за механику и члан неколико иностраних научних удружења. Члан је Америчке (Северне и Јужне) академије за механику (1994), Интернационалне академије нелинеарних наука (1996) са седиштем у Москви, Европске академије наука и уметности (1998) у Француској, председник Јужнословенске академије нелинеарних наука, Београд. У организовању научно-истраживачког рада учествовао је као: шеф катедре, управник Одсека факултета за математику, механику и астрономију, декан ПМФ у Београду. У Математичком институту САНУ био је управник Одељења за механику и заменик и вршилац дужности директора.
ИЗВОРИ: Архива ПМФ у Београду; Архива Јужнословенске академије нелинеарних наука, Београд.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Драгомир
**ВУЈИЧИЋ, Драгомир**, лингвиста, универзитетски професор (Шумановац код Жабљака, 3. XI 1935 – Београд, 28. VIII 1997). На Филозофском факултету у Сарајеву дипломирао на групи Српскохрватски језик и југословенске књижевности. Докторирао 1978. у Београду. Oд 1967. био је члан Комисије за лингвистичка истраживања АНУБиХ, а од 1992. на ФФ у Никшићу професор за предмет Упоредна граматика словенских језика. Бавио се првенствено ономастиком (дисертација *Хидроними (имена вода) у лијевом сливу Дрине*, Сар. 1982; „Ономастичка грађа Мехмед-бега Капетановића Љубушака", *БХДЗ*, 1982, III) и дијалектологијом (коаутор, „Говори сјеверозападне Босне", *БХДЗ*, 1979, II; „Говори сјеверне и сјевероисточне Босне. Фонетске особине", *БХДЗ*, 1985, V). Био је сарадник на изради Општесловенског лингвистичког атласа и Општекарпатског дијалектолошког атласа, те члан Комисије за Општесловенски лингвистички атлас при Међународном комитету слависта. Припадао је најужем језгру стручњака ангажованих око заснивања и реализовања пројекта *Босанскохерцеговачки дијалекатски комплекс – синхронијска дескрипција и однос према савременом стандардном језику*. Био је члан редакције *БХДЗ* од његовог оснивања 1975.
ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Слободан Реметић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Ивица
**ВУЈИЧИЋ, Ивица**, агроном, универзитетски професор (Црквена код Теслића, БиХ, 3. IX 1931 – Нови Сад, 16. VIII 1999). Дипломирао (1956) и докторирао (1960) на Пољопривредном факултету у Београду. Последокторске студије завршио на Универзитету Алберта у Едмонтону (Канада) 1965–1967. На Пољ. ф. у Новом Саду биран је у сва звања, од асистента 1956. до редовног професора 1975. Предавао на Катедри за млекарство Пољ. ф. и на Катедри за технологију млека на Технолошком факултету у Новом Саду. Као врхунски стручњак за млекарство, наставу је држао и на универзитетима у Замбији, Египту и Грчкој. Међународну сарадњу у истраживањима остварио је са Универзитетом Калифорнија, Универзитетом у Солуну, као главни истраживач на пројекту „Квалитет УХТ стерилизованих комбинованих млека", USDA (United States Department of Agriculture), АRS (Agricultural Research Service) и као суистраживач на пројекту „Микотоксини" USDA, FDA (Food and Drug Administration) у Илиноису. Руководио је семинаром из Технологије млека у оквиру UNIDO (Организација УН за индустријски развој) југословенског центра за међународну сарадњу у Новом Саду за кандидате земаља у развоју. Био је члан Издавачког одбора часописа *Мљекарство* (Загреб) и часописа *Еgyptian Јournal of Dairy Science* (Каиро). Био је експерт за листериозу при Светској здравственој организацији.
ДЕЛА: „Прилог познавања физичко-хемијских процеса при сољењу сира качкаваља", *АПН*, 1959, XII, 35; и Б. Бачић, „Варирање и садржај протеина у млеку крупних стада", *Мљекарство*, 1968, 18, 11; *Млеко*, Н. Сад 1972; *Млекарство* *I*, Бг 1985; и М. Вулић, „Нека својства мокринског сира", *Мљекарство*, 1985, 35, 11; и А. Поповић Врањеш, *Технологија сурутке*, Н. Сад 1997; коаутор, „Промене садржаја холестерола у кисело-млечним производима из овчијег и козјег млека", *Летопис научних радова Пољопривредног факултета у Новом Саду*, 1999, 23, 1–2.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Пољопривредног факултета*, I–III, Н. Сад 1984, 1994, 2004; *Биографија наставника и сарадника (1954–2004*), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.
Тимотеј Чобић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Лазар
**ВУЈИЧИЋ, Лазар**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Бољевци, Срем, 31. III 1907 – Београд, 24. XI 1993). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1935. Радио на Државном добру Беље 1935–1945 (с прекидом 1941–1944), у Шумској управи у Крушевцу, у шумским манипулацијама у Врњачкој Бањи и Фочи; био технички директор индустријске прераде дрва у Забрежју (1950–1951). Радио као шеф одсека за студије и научна истраживања за предузећа дрвне индустрије у Бироу за унапређење производње при Министарству дрвне индустрије Србије, а затим као технички директор Предузећа за индустријску прераду дрвета „Бора Марковић" у Забрежју, те као инструктор у Генералној дирекцији дрвне индустрије Србије. Године 1951. биран је за предавача на предмету Организација и планирање дрвно-индустријских предузећа, 1957. је одбранио хабилитациони рад, бира се у звање доцента и брани докторску тезу. Године 1965. биран је за редовног професора на предмету Организација производње у предузећима за прераду дрвета. Био је наставник и на предмету Пројектовање предузећа за прераду дрвета. Написао је неколико уџбеника за предмете које је предавао: *Организација производње у предузећима за прераду дрвета*, 1, Бг 1955; *Пројектовање предузећа за прераду дрвета*, Бг 1962; *Организација произ- водње у предузећима за прераду дрвета*, 2. *Примена линеарног програмирања*, Бг 1972; *Организација производње у предузећима за прераду дрвета*, 3, Бг 1976; *Организација производње*, 2. *Научна организација рада у преради дрвета*, Бг 1982.
ДЕЛА: „Прерада дрвета у Србији и проблеми њеног развоја", *ГШФ*, 1965, 31.
ЛИТЕРАТУРА: *Седамдесет година рада Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Милан
**ВУЈИЧИЋ, Милан**, теоријски физичар, математичар, универзитетски професор (Сарајево, 2. I 1931 – Београд, 22. XII 2005). Дипломирао 1956. на Филозофском факултету у Сарајеву, на групи Математика са физиком. Докторирао 1963. на Факултету за природне науке у Манчестеру (Енглеска). Радио је у Институту за нуклеарне науке у Винчи (асистент, научни сарадник 1965, виши научни сарадник 1974). Годишњу награду Института добио је 1968. На Природно-математички факултет у Београду прешао је 1975, а у звање редовног професора изабран је 1983 (Математичка физика). Са неколико сарадника 1969. oсновао је прве последипломске студије из теоријске физике у Србији и био њихов дугогодишњи руководилац и организатор предајући предмет Теорија група и примене. Две године је држао предавања на ФФ у Нишу и пет година на ПМФ у Крагујевцу. Као професор по позиву, провео је годину дана на Универзитету у Аделаиди (Аустралија). Од 1994. до 2000. предавао на Универзитету Малте, где је држао наставу из шест математичких предмета. Аутор је уџбеника *Векторски простори у физици* (Бг 1983), који је објављен и на енглеском језику (*Review of Linear Аlgebra Thoroughly Еxplained* (Berlin 2008; *Линеарна алгебра темељито објашњена*). Коаутор је са М. Дамњановићем *Збирке задатака из теорије унитарних простора* (Бг 1980, прво од четири издања).
ДЕЛА: и B. H. Flowers, „Charge-independent pairing correlations", *Nuclear Physics*, 1963, 49; и F. Herbut, Dj. Sijacki, „Generalized Semidirect Product", *Јournal of Мathematical Physics*, 1973, 14; и М. Damnjanovic, „Мagnetic line groups", *Phys. Rev.*, 1982, B 25; и F. Herbut, „А Quantum-mechanical Theory of Distant Correlations", *Јournal of Мathematical Physics*, 1984, 25.
Федор Хербут
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Милорад
**ВУЈИЧИЋ, Милорад**, правник, народни посланик, министар (Радоиња код Нове Вароши, 1869 – Београд, 29. IV 1936). Пореклом је из свештеничке породице, а његов отац Анта Вујичић се као политички емигрант преселио у Бајину Башту 1875. Дипломирао правне науке на Великој школи у Београду 1894. Ступио је у полицијску службу и имао успешну и запажену каријеру. Службовао је у више места: као писар Јадарског среза, секретар и окружни начелник Подринског округа, начелник Азбуковачког среза. Пред I светски рат постао је начелник Министарства унутрашњих дела. Током Другог балканског рата радио је у Врховној команди. Значајан је његов рад на сређивању прилика и развоју управног апарата у jужној Србији (1912–1915), а потом у добровољачком корпусу у Русији. Као истрајни радикал био је народни посланик у периоду 1920–1929, а једно време и потпредседник Народне скупштине. Увек се кандидовао у Ужичком округу, у којем је провео значајан део свог радног века, на листи Мише Трифуновића. У више наврата обављао је министарску дужност: унутрашњих дела (1922–1924) у влади Николе Пашића, грађевина (1926), вера (1926) и пошта (1927–1928) у влади Николе Узуновића, правде (1928–1929) у влади Веље Вукићевића. Одликован је Орденом Белог орла, Св. Саве и Карађорђеве звезде.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1899, 1901–1912, 1914; *Споменица чачанске Реалне гимназије, 1837–1937*, Чачак 1938.
ЛИТЕРАТУРА: „После дужег боловања у Београду је јуче преминуо бивши министар Милорад Вујичић", *Политика*, 30. IV 1936; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини СХС*, Бг 1970; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929*, Бг 1980.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Нада
**ВУЈИЧИЋ, Нада**, пијаниста (Крушевац, 6. IV 1929). Студије клавира завршила 1955. на Музичкој академији у Београду, у класи Олге Михаиловић. Усавршавала се у Паризу код Маргарет Лонг и Жака Февријеа (1959/60). На матичној академији била је ангажована од 1953. као уметнички сарадник корепетитор. Од 1959. постаје солиста Београдске филхармоније и клавирски сарадник у оркестру. Hаступала је у многим културним центрима Југославије. Гостовала је у Египту, Француској, Мађарској и Италији, а била је и међу првим београдским извођачима који су гостовали у СССР-у (1964). Иако је домаћа публика памти и као врсног корепетитора, тек њени солистички наступи откривају личност бујног темперамента и исконског сензибилитета. Најпре у делима стандардног репертоара (концерти В. А. Моцарта и П. И. Чајковског), а потом и знатно више у опусима попут *Рапсодије у плавом* Џорџа Гершвина или *Концерта за клавир у г-молу* Камија Сен-Санса. У сећању су остали и њени доприноси извођењу камерних дела (*Клавирски трио у д-молу* Феликса Менделсона, *Трио за клавир, кларинет и виолу* В. А. Моцарта), као и дела српских композитора (свита *Перон* Војислава Вучковића, *Рапсодија за клавир и оркестар* Стевана Христића, *Концерт за клавир и оркестар* Милана Ристића, *Сновиђења* Енрика Јосифа, те *Медитације* Петра Озгијана). Њена тумачења *Концерта* за *клавир и оркестар* Арама Хачатурјана и *Три комада из Петрушке* Игора Стравинског били су златни тренуци београдског концертног живота.
Драгољуб Катунац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Никола Ник
**ВУЈИЧИЋ, Никола Ник**, публициста, мотивациони говорник (Бризбејн, Аустралија, 4. XII 1982). Рођен је без руку и ногу. Његови родитељи, мајка Душка и отац Борис, су православци, имају троје деце и чланови су Српске заједнице у Аустралији. **В.** је завршио основну школу у Бризбејну и средњу у Мелбурну. Преселио се 2001. у САД, где је дипломирао рачуноводство и финансијско планирање на Грифит универзитету (2003). Стекао је међународно признање као пропагатор сопствене теорије мотивације, а његова главна порука људима је да је најважније имати циљ у животу. Био је учесник на политичком самиту у Давосу. Власник је хуманитарне организације *Life Without Limbs*, издавач књига, видео записа и филмова којима шири оптимизам и указује на важност вере у индивидуалне могућности сваког људског бића. Номинован је за награду *Млади Аустралијанац године* (2005). Дебитовао је у кратком играном филму *The Butterfly Circus* (независна продукција Џошуа и Ребека Вајгл, 2009) и за улогу у том филму добио награду за најбољег глумца у кратком играном филму на Фестивалу независног филма „2010 Method Fest" у Калабасасу (Калифорнија). Ожењен је и има сина. Живи у Калифорнији.
ДЕЛА: *Inspiration for a Ridiculously Good Life*, Los Angeles 2010; Живети слободно, Бг 2011; филмови: *No Arms, No Legs, No Worries: Youth Version*, Los Angeles 2008; *Butterfly Circus*, Los Angeles 2009.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Петар
**ВУЈИЧИЋ, Петар**, преводилац, публицистa (Бољевци, Срем, 27. VI 1924 – Нови Сад, 4. XII 1993). Завршио је пољски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду. Радио је као библиотекар у Матици српској у Новом Саду, а затим се преселио у Београд и посветио искључиво преводилачком раду. Преводио је с пољског, руског, чешког, словачког, немачког – белетристику, књижевни и научни есеј, стручне текстове. Изузетно плодан преводилац и популаризатор пољске књижевности; аутор је више стотина превода с пољског, од чега преко сто књига. Носилац је медаље за заслуге за пољску културу. Премда се огледао и у преводима реалистичке прозе XIX в. (Е. Ожешкова, Б. Прус, Х. Сјенкјевич), најрадије је преводио књижевна дела XX в. – прозу Ј. Ивашкјевича, Ј. Анджејевског, К. Брандиса, С. Лема, поезију К. И. Галчињског, Т. Ружевича, З. Херберта, В. Шимборске, Ј. Корнхаузера, драме Т. Ружевича и С. Мрожека, есејистику Ч. Милоша и В. Гомбровича. У пропратним текстовима уз преведене књиге показао се као ерудитан и поуздан тумач пољске књижевности. Аутор је антологије *Савремена пољска поезија* (Бг 1964, друго допуњено издање 1985), која је наишла на снажан одјек међу српским песницима. Са пољским књижевницима његове генерације везивала су га бројна лична пријатељства. Његова кореспонденција чува се у Рукописном одељењу Матице српске.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кornhauser, „Petar Vujičić 1924–1993", *Dekada Literacka*, 1994, 1 (84); *КН*, 1985 (1. децембар) (број посвећен П. Вујичићу).
Петар Буњак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Радмила
**ВУЈИЧИЋ,** **Радмила**, биолог, научни саветник, универзитетски професор (Дрвар, 3. I 1935). Дипломирала 1960. на групи за биологију Природно-математичког факултета у Београду. Докторску дисертацију „Аsexual reproduction in *Phytophthora* *erythroseptica*" одбранила 1963. на Факултету природних наука у Манчестeру (Енглеска). Од 1964. ради у Одељењу за цитологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић". За научог саветника изабрана у Центру за мултидисциплинарне студије (ЦМС) 1988, где је у три мандата била заменик директора. Као доцент-професор предавала на ПМФ и ЦМС предмете Општа цитологија, Цитологија и анатомија развића биљака, Биолошке основе молекуларне биофизике. Усавршавала се на постдокторским студијама 1966–1968. у Паризу (Орсеј), а радила као виши истраживач 1976–1977. у Аделаиди (Аустралија) и кao гостујући професор 1994–2000. на Универзитету на Малти. По ужој специјалности цитолог, проучавала ултраструктуру ћелија нижих гљива и биљака, користећи електронску микроскопију и савремене цитохемијске методе. Међу првим ауторима дала је значајан допринос познавању ултраструктуре ћелија гљива (*Phytophtora*); врло запажени радови, у реномираним светским часописима, цитирани су и у миколошким уџбеницима. У Београду се прикључила групи која се бавила утицајем фитохормона на соматску ембриогенезу у култури биљних ткива и ћелија, а допринела је познавању цитолошких аспеката ових процеса (и S. Budimir, „Somatic embryogenesis and plant regeneration in *Picea* *omorika*", у: *Somatic embryogenesis in woody plants*, 3, Dordrecht 1995; и Љ. Ћулафић, М. Нешковић, „Somatic embryogenesis in Buckwheat (*Fagopyrum* *esculentum*) and Sorrel (*Rumex* *acetosella*)", *Biotechnology in Аgriculture and Forestry*, 1995, 31). У току боравка на Малти, осим предавања за студенте биологије и агрикултуре на Универзитету, на позив Министарства за агрикултуру руководила је подизањем, опремањем и функционисањем Центра за микропропагацију биљака *in* *vitro,* а такође и обуком стручних кадрова. За успешан рад на репродукцији и реинтродукцији ендемичних и украсних биљака Малте, председник Малте одликовао ју је медаљом ФАО.
ДЕЛА: и М. Мунтањола Цветковић, *Основне методе у микробиологији*, Бг 1965; *Особености биљне ћелије*, Бг 1985; „Chloroplast structure and pigment contents in vine leaves", у: М. Сарић (ур.), *Физиологија винове лозе*, Бг 1984; и М. Нешковић, В. Срејовић, „Buckwheat (*Fagopyrum* *esculentum* Мoench)", у: *Biotechnology in Аgriculture and Forestry* 1986, *2*, *Crops* *1*".
Мирјана Нешковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Стојан
**ВУЈИЧИЋ, Стојан**, историчар књижевности и културе, песник (Помаз, Мађарска, 15. V 1933 – Рим 11. II 2002). Рођен у свештеничкој породици, која се из Помаза преселила у Будим (1938), затим у Пешту (1945). Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета „Етвеш Лоранд" на Одсеку за српскохрватски и бугарски језик (1958). Био је приправник у Књижевноисторијском институту Мађарске академије наука (1959), сарадник Позоришног института (1963), поново сарадник Књижевноисторијског института (1968), где је остао све до пензионисања. Организовао је низ научних конференција и сусрета мађарских и српских (југословенских) књижевника и научника. Са групом српских интелектуалаца у Мађарској је основао Фондацију „Јаков Игњатовић", која додељује књижевну награду „Јаков Игњатовић" (1988), формирао Музеј црквено-уметничке и научне збирке у Мађарској у Сентандреји, где је прикупљао и приказивао најважније документе српске црквене уметности у Мађарској (1990). Почасни доктор Универзитета у Новом Саду постао 1998, затим члан САНУ 2000. **В.** је писао рефлексивну поезију са честим евокацијама места и догађаја везаних за живот српског народа у Мађарској (*Расточење*, Бг 1972). Посвећено је истраживао српске трагове на тлу Мађарске (*Срби у Будиму и Пешти*, Будимпешта 1997), природу српско–мађарских књижевних и културних веза (*Szomszédság és közösség*. *Délszláv-magyar irodalmi kapcsolatok*, Budapest 1972; *Мagyarok és szerbek*, Н. Сад 1997), а приредио је и aнтологију српске поезије за српске школе у Мађарској (*Слово љубави*, Будимпешта 1999). Мађарским читаоцима представљао је српску и хрватску књижевност, од усмене традиције до савременог уметничког стваралаштва (*Hunyadi Énekek*, Budapest 1956; *А koszovói lányka*. *Szerb-horvát énekek, románcok*, Budapest 1957; *Babérfák. Délszláv népköltészet*, Budapest 1969; *А szerbhorvát irodalom kistükre a kezdetektől 1945-ig*, Budapest 1969).
ДЕЛА: *Zrínyi énekek*, Budapest 1956; *Мai jugoszláv elbeszélők*, Budapest 1960; *Еlillant évek szőlőhegyén*, Budapest 1997.
ЛИТЕРАТУРА: С. Бабић, „С. В. Расточење", *Поља*, 1974, 179; Б. Ковачек, „Стојан Вујичић – Србин и Пештбудимац", *ЛМС*, 1998, 462, 3; „Др Стојан Вујичић", *РМС*, 2002, 39; И. Негришорац, „Лирске евокације Стојана Вујичића", *ЛМС*, 2002, 469, 6; *Írások Vujicsics Sztoján emlékére* (У спомен Стојана Вујичића), Budapest 2012.
Јанош Бањаи
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈИЧИЋ, Тихомир
**ВУЈИЧИЋ, Тихомир**, етномузиколог, композитор (Помаз, Мађарска, 23. II 1929 – Дамаск, Сирија, 19. VIII 1975). Студије композиције на Музичкој акдемији „Франц Лист" у Будимпешти започео 1948, али је, услед политичких прилика и националног порекла, већ 1949. одстрањен са академије. Наставио је да учи код Золтана Кодаља. Аутор је симфонијских дела, балета *Макар Чудра* (1955), *Пастир са чаробном фрулом* (1958), *Ката Кадар* (1958) и *Крвава свадба* (1960), недовршене опере *Аргирус*, те музике за велики број играних и документарних филмова, међу којима су и *Концерт* (1962), *Капетан Тенкеша* (1963) и *Девојка оживљена игром* (1964). Био је и глумац у неколико мађарских филмова. Бележио је српски и јужнословенски фолклор у Мађарској (око 5.600 записа), али и фолклор у земљама Медитерана и Блиског истока. Део његових записа публикован је у збиркама *Наше песме*, антологији нотних записа и стихова 100 народних песама и 20 кола Срба, Буњеваца, Шокаца, Бошњака и Хрвата у Мађарској (Будимпешта 1957) и *Музичке традиције Јужних Словена у Мађарској* (Будимпешта 1978). Његово име носи „Ансамбл Вујичић" (Помаз 1974), најпознатији извођач српске и јужнословенске народне музике у Мађарској.
ЛИТЕРАТУРА: L. Gracza, *Nem biccentek igent a pusztulásnak, Vujicsics Tihamér (emlékére)*, Budapest 2007; Д. Петровић, „Сећање на етномузиколога и композитора Тихомира Вујичића", *Невен*, Будимпешта, 2009, 4; П. Степановић, „Чаробна фрула Тихомира Вујичића", *Невен*, Будимпешта, 2009, 5.
Милица Андрејевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВ, Балинт
**ВУЈКОВ, Балинт**, књижевник, фолклориста, правник (Суботица, 26. V 1912 – Суботица, 23. IV 1987). Правни факултет завршио у Суботици, радио је као адвокат и судија Окружног суда. Прве књижевне радове и народне приповетке на језику бачких Буњеваца објавио у *Књижевном северу* 1933. и исте године покренуо омладински часопис *Буњевачко коло.* Уређивао часописе *Стварање* и *Њива*, сарађивао у *Хрватској ријечи*, *Руковети* и *Суботичким новинама*. Романе, приповетке (*Прашина по дугама*, Суб. 1971) и бајке објавио је у десетак књига и у више часописа. Током педесет година систематски је скупљао народне умотворине спасавајући од заборава завидно фолклорно благо Буњеваца, бачких Хрвата и Срба у Мађарској и Румунији: *Буњевачке народне приповитке*, 1, Суб. 1951; *Хрватске народне приповијетке: буњевачке*, Суб. 1953; *Шаљиве хрватске народне приповијетке (буњевачке*), Суб. 1958; *До неба дрво* : *хрватске народне* *приповијетке из Војводине*, Суб. 1963; *Приповетке:* *хрватске (буњевачке) народне приповетке*, Суб. 1988; *Златни праг: хрватске и* *српске народне приповијетке из Мађарске*, Будимпешта 1990. Од 2002. сваке године у Суботици се одржава научни скуп „Дани Балинта Вујкова" (уз издавање зборника радова).
ДЕЛО: *Мрсне приповитке*, Суб. 1990.
ЛИТЕРАТУРА: А. Секулић, *Књижевност бачких Хрвата*, Зг 1970; З. Карановић, „Лепота усменог приповедања (Б. В: *Јабука с дукатима*)", *ЛМС*, 1986, 163, 437/6; Д. Витошевић, „Уз најновију књигу Балинта Вујкова", у: Б. Вујков, *Јабука с дукатима, народне приповијетке*, Суб. 1986; К. Челиковић (ур.), *Дани Балинта* *Вујкова*, Суб. 2006.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВ, Веселин
**ВУЈКОВ, Веселин**, микробиолог, ветеринар, универзитетски професор (Жабаљ, 8. X 1929 – Нови Сад, 7. IX 2007). Дипломирао 1954. на Ветеринарском факултету у Београду. На Медицинској клиници Високе ветеринарске школе у Бечу стекао је „докторат ветерине" 1958, Докторат ветеринарских наука из области микробиологије стекао је на ВФ у Сарајеву 1965. Током 1957. радио као волонтер при Катедри за хирургију ВФ у Београду, а теренски ветеринарски стаж обавио је у Киблису (Швајцарска). Од 1960. до 1965. радио је на Одељењу за хуману вирусологију у Пастеровом заводу у Новом Саду, а од 1965. у Заводу за вирусологију и имунологију Института за заштиту здравља у Новом Саду, прво као шеф Одсека за вирусологију, а од 1975. као директор Одсека истог института. На Медицинском факултету у Новом Саду биран је у свим звањима од асистента 1964. до редовног професора 1984. Био је члан Друштва микробиолога Југославије и Имунолошког друштва СР Србије, носилац више научних пројеката и аутор већег броја радова из области вирусологије. Највише се бавио испитивањем вирусних изазивача акутних инфекција, прокужености на разне вирусе и професионалним проблемима с којима се најчешће суочавају пољопривредни радници. Код људи и животиња је изучавао инфекције са Chlamidia psittaci, Coxiella Burneti и Toxoplasma gondii, са посебним освртом на болести трудница и новорођенчади узрокованих тим инфекцијама. Био је сарадник и аутор поглавља у уџбенику *Микробиологија и паразитологија* (Бг–Зг 1989). Бавио се и базичним експерименталним испитивањима, па је са A. Терзином објавио неколико радова, међу којима је посебно запажен *Alteration of the locomotive activity of mice poisoned with sublethal doses of Lead Acetate* (Zg 1969).
ДЕЛА: „Микоплазма, кју грозница, орнитоза, токсоплазмоза, инфективна мононуклеоза и инфекције изазване ЛЦМ и адено-вирусима на подручју наше лабораторије", *Зборник радова XII научног састанка микробиолога и епидемиолога Југославије*, Ск 1972; „Налаз антитела против Toxoplasma gondii у пацијената са разним клиничким дијагнозама", *Зборник радова XVI научног састанка микробиолога и епидемиолога Југославије*, Ск 1975; и В. Патић, „Серолошка испитивања на Микоплазме и Хламидију пситаци особа оболелих од пнеумоније на територији САП Војводине", *Зборник радова XXIII научног састанка микробиолога, епидемиолога и инфектолога Југославије*, Ск–Бг 1981.
ЛИТЕРАТУРА: *Билтен Медицинског факултета Нови Сад*, Н. Сад 1984; *Енциклопедија Новог Сада*, 5, Н. Сад 1996; *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005.
Јован Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВ, Даница
**ВУЈКОВ,** **Даница**, књижевник, новинар (Деспотово код Новог Сада, 11. IV 1948). Дипломирала је 1974. на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је као новинар и уредник на Телевизији Нови Сад (1974–2000). Пише приповетке (*Кофери су празни*, Н. Сад 2002; *Небеска шума*, Н, Сад 2011), поезију (*Слово А*, Петроварадин 2006), књижевну и ликовну критику (*Дан је на измаку*, Н. Сад 2004). Књижевни рад јој одликују афористички стил, акцентовање тзв. „малих", свакодневних призора, иронијско-хуморни тон, а њене форме грађене су од диспаратних јединица. Приредила је Изабрана дела Косте Трифковића (Н. Сад 2005), књиге Павла Марковића Адамова (*Изабране приповетке*, Н. Сад 2001; *Приповетке, писма*, Н. Сад 2005; *Дух времена сад је таки!*, Петроварадин 2007), Милице Стојадиновић Српкиње, Миливоја Николајевића и др.
ДЕЛА: *Ноћ* *као знак*, Н. Сад 1978; *Земаљски ражањ*, Н. Сад 1993; *Осми дан*, Петроварадин 2001; *Зрно жита*, Н. Сад 2003; *Поноћне слике*, Н. Сад 2013.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мелвингер, „О књизи Д. Вујков *Ноћ као знак*", *Поља*, 1979, 243; В. Деспотов, „Оком критике", *Младост*, 1979, 1157; Д. Попноваков, „Трагично-комична космогонија", у: Д. Вујков, *Небеска шума*, Н. Сад 2011 (прир. Н. Страјнић).
Драгана Белеслијин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВ, Стеван
**ВУЈКОВ, Стеван**, сликар, графичар (Тител, 26. X 1916 – Београд, 22. II 1995). Као илустратор и технички уредник, сарађивао је са многим издавачким кућама опремајући корице и радећи графичку и ликовну опрему књига („Минерва" из Суботице, „Нолит", „Рад", Завод за уџбенике и наставна средства и „Просвета" из Београда, Матица српска из Новог Сада, „Веселин Маслеша" из Сарајева). Током 70-их година био је технички уредник часописа за теорију, критику и поезију *Дело*. Учествовао је на две изложбе југословенске примењене уметности *Уметност и индустрија* (Бг 1956) и *Документи приморских архива* (Бг 1957). Аутор је два уџбеника за средњу графичку школу: *Елементи графичко-ликовног израза у новинама* (Бг 1981) и *Коректура текста* (Бг 1986). Почасни члан сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а.
Адријана Ристић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВИЋ, Драгoмир
**ВУЈКОВИЋ, Драгoмир**, боксер (Суботица, 4. IV 1953). Боксом је почео да се бави у *Спартаку* из Суботице, под надзором тренера Стевана Пиште Енгелбрехта, и у њему провео највећи део осамнаестогодишње такмичарске каријере (више од 500 мечева, ни једном на поду). Боксовао је и за *Славију* из Бањалуке и *Партизан* из Београда. Наступао је у средњој, полутешкој и тешкој категорији. У средњој је шест пута узастопно освајао титуле првака државе (1972–1977). Државни репрезентативац био је пуних 13 година, од 1970. до 1982, и имао 127 борби. На светским првенствима у Хавани 1974. у средњој категорији и у Београду 1978. у тешкој освојио је сребрне медаље. Био је победник Медитеранских игара 1971. у Измиру и 1979. у Сплиту и пет пута првак Балкана. На Олимпијским играма 1976. у Монтреалу заузео је пето место у средњој категорији, а исти пласман остварио је на европским шампионатима 1977. и 1979. Био је заслужни спортиста Југославије, добитник суботичке награде „Кључ града" (2007) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1977; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈКОВИЋ, Светозар
**ВУЈКОВИЋ, Светозар**, полицијски комесар, шеф концентрационог логора (Београд, 1. I 1898 – ?, XI 1949). После ниже гимназије, без положене мале матуре, готово целу каријеру провео је у полицији. Његов успон везан је за место шефа IV одсека Одељења опште полиције Управе града Београда (1935–1940). Специјализовао се за антикомунистичку делатност, а као иследник показао велику бруталност у борби против КПЈ. За време комесарске управе Милана Аћимовића именован је за шефа новоуспостављеног концентрационог логора на Бањици (5. VII 1941). На том месту остао је током целог периода окупације, а његово име стоји у непосредној вези са наредбама и извршењима мучења и убистава у овом логору. Бежећи пред партизанским снагама, напустио је Београд октобра 1944. Изручен је југословенским властима 27. VII 1945. Погубљен је као ратни злочинац.
ЛИТЕРАТУРА: М. Борковић, *Контрареволуција у Србији. Квинслишка управа 1941–1944*, Бг 1979; Б. Петрановић, *Револуција и контрареволуција*, I–II, Бг 1984; С. Беговић, *Логор Бањица 1941–1944*, Бг 1989; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Б. Божовић, *Београд под комесарском управом 1941*, Бг 1998; *Специјална полиција у Београду 1941–1944*, Бг 2003.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈНОВИЋ, Ђорђе
**ВУЈНОВИЋ, Ђорђе**, привредник, мајор, национални радник (Питсбург, Пенсилванија, САД, 31. V 1915 – Њујорк, САД, 24. IV 2012). Три године пре него што се Ђорђе родио (1912), његов отац Мане Вујновић, као и многи Срби пре њега, стигао је у Питсбург у потрази за запослењем, али и да би избегао да служи и ратује као редов аустроугарске војске. **В.** је завршио гиназију у Питсбургу и желео да студира медицину. Његови родитељи нису били у могућности да плате његово школовање на Универзитету. Међутим, Српски национални савез, са седиштем у Питсбургу, доделио је **В.** стипендију за студије у Београду, где је стигао 1934. Ту је положио испите са прве четири године студија, и оженио се. Почетак рата натерао је **В.** да се са супругом Мирјаном склони у Будимпешту, потом су месец дана боравили у Турској, годину дана у Јерусалиму, да би доспели у Каиро. Средином 1942. добио је посао у *Пан Америкену* па су се преселили у Акру, у Гани, где је била база *Пан-Америкен*а. Супруга Мирјана је тада морала да продужи за Вашингтон, где је добила посао секретарице амбасадора у Југословенској амбасади. Кад су САД ушле у II светски рат, „станица" *Пан-Америкена* претворена је у команду ратног ваздухопловства, а **В.** добио чин потпоручника. Касније је добио прекоманду у војну базу у Лагосу, у Нигерији, те постао помоћник, а потом и командант војне базе у Лагосу и унапређен у чин поручника. Док је још радио у војној бази у Лагосу, **В.** је оспособљен за рад у ОСС (претходница ЦИА), тајној служби која је одговарала директно председнику Рузвелту. После обуке у САД од око два месеца, упућен је у Италију, прво у Бари, а онда у Бриндизи, где је постао руководилац за операције, са дужношћу да припрема људе и да их шаље у земље на Балкану, код партизана или четника, код Грка или код Италијана. Из Југословенске амбасаде у Вашингтону је, преко Мирјане, добио информацију да се у Србији налази неколико стотина америчких авијатичара, на територији коју држе четници генерала Драже Михаиловића, и да би они требало да буду евакуисани. Евакуација 512 америчких авијатичара је, у његовој организацији, извршена под називом *Halyard Мission* у периоду од августа до децембра 1944. Крај рата је дочекао као мајор америчке војске и секретар генерала Севија. Након рата вратио се у *Пан Америкен*, прво у Вашингтон, а потом у Њујорк. Године 1952. основао је сопствену фирму *Cro Space*, у којој је рaдио до одлaскa у пензију 1992. Био је врло активан у политичком, верском и другим облицима друштвеног живота српске заједнице Њујорка. Почетком 60-их година организовао је Америчко-српски комитет који је био главни иницијатор и организатор демонстрација против Тита, приликом његове посете Америци 1961. Своју активност испољио је и у Конгресу српског уједињења, а посебно у обезбеђивању услова за школовање српске деце у САД. Био је члан Српског културног клуба „Свети Сава", Српске црквено школске општине и других националних и хуманитарних удружења српске дијаспоре. Одликован је медаљом *Bronze Star* (2010. у Њујорку) за заслуге које је имао у операцији *Halyard mission* 1944.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелос1999.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈНОВИЋ, Милан
**ВУЈНОВИЋ, Милан**, глумац (Јурјево код Сења, 1902 – Загреб, 7. I 1973). Завршио је Државну глумачку школу у Загребу. Први ангажман имао је у Народном позоришту у Сарајеву (1925/26). Његова глумачка каријера одвијала се у НП у Скопљу (1926–1928, 1932, 1936–1938), у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића (1928/29), у градским позориштима у Битољу (1929/30) и Пожаревцу (1930–1932), у НП Моравске бановине у Нишу (1932/33), СНП у Новом Саду (1933–1935), у Секцији за Дунавску бановину НП у Београду (1935), у Крагујевцу (1935/36), поново у Сарајеву (1938–1940), те у Хрватском народном казалишту у Загребу. Са групом глумаца (В. Афрић, Ј. Рутић, С. Репак и др.) 1942. прешао на ослобођену територију и убрзо постао члан Казалишта народног ослобођења. После рата са члановима истог Казалишта био је у НП у Београду, а затим у ХНК у Загребу (1945–1950), у загребачкој Комедији (1951–1955), поново у Београду (1955–1960) и, по трећи пут, у Сарајеву где је 1964. и завршио глумачку каријеру. Живим, егзалтираним темпераментом и карактерном игром остварио је бројне улоге у класичним и савременим делима. Немирног хистрионског духа, динамичне природе, изражавао се реалистичном игром и разноврсним, студиозно оствареним ликовима и између два светска рата био један од најбољих глумца у унутрашњости у драмско-карактерном фаху. Последњих година чешће се огледао у комичним улогама креирајући их непосредним хумором, без претеривања и карикатуре. Добитник је 27-јулске награде СР Босне и Херцеговине. Значајније позоришне улоге: Жорж Данден (Ж. Б. П. Молијер, *Жорж Данден*), Трисотен (Ж. Б. П. Молијер, *Учене жене*), Бартоло (П. О. Бомарше, *Фигарова женидба*), Полоније (В. Шекспир, *Хамлет*), Аурел (М. Крлежа, *Леда*), Анучкин (Н. В. Гогољ, *Женидба*), Манулаћ (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Нинковић (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Сади (М. Држић, *Дундо Мароје*), Полачек (Ј. Игњатовић, *Вечити младожења*). Запажену улогу oстварио у филму *Велика турнеја* (Ж. Скригин, 1961).
ЛИТЕРАТУРА: Е. Финци, *Више и мање од живота*, I, Бг 1955; Б. Борозан, „In memoriam – Салко Репак и Милан Вујновић", *Театрон*, 1975, 4; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта...*, Бг 1979; З. Т. Јовановић, *Народно позориште* *Краљ Александар I у Скопљу*, Н. Сад 2005.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Бранко
**ВУЈОВИЋ, Бранко**, историчар уметности, универзитетски професор, публициста (Подгорица, 30. IX 1935). По завршеној војној школи и академији у Курску и Москви, долази у Београд, где је дипломирао (1961) и докторирао (1984) историју уметности на Филозофском факултету у Београду. По завршетку студија ради у Заводу за заштиту споменика културе града Београда (1962–1981), једно време руководећи Oдсеком за истраживања. У Музеју града Београда је од 1981. руководилац Одељења за покретне споменике, да би као наставник почео да ради првo на Природно-математичком факултету (1984–1985), а потом на Факултету примењених уметности (1985–2001). Његов научноистраживачки рад у целини је посвећен проучавању и презентацији културног и уметничког наслеђа Србије. Ужа област његовог интересовања је национална историја уметности краја XVIII и прве половине XIX в. Посебно истражује споменике културе и црквене споменике на територији града Београда и његове шире околине. Написао је преко 250 библиографских јединица, међу њима и студије и монографије о Саборној цркви, храму светог Александра Невског и дому Јеврема Грујића у Београду, манастиру Троноши, Фенеку и надгробним споменицима манастира Гргетега. Аутор је каталога приватних уметничких збирки Флегел и Петра Поповића. Посебно се бавио Карађорђевим портретима савременика, српским иконама и златарством XIX в., као и утицајем руских уметника у развоју ликовне културе у Србији. Године 1977. изабран је за одговорног уредника *Свезака* Друштва историчара уметности Србије, а 1985. за председника истоименог друштва. Добитник је награде „Радомир Станић" Друштва конзерватора Србије за популаризацију културног наслеђа Србије и допринос у образовању конзерватора (2009).
ДЕЛА: *Српске иконе XIX века*, Бг 1969; *Цркве-брвнаре у околини Београда*, Бг 1972; *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; *Манастир Фенек*, Бг 1973; *Бранковина*, Бг 1983; *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; *Београд у прошлости и садашњости*, Бг 1994; *Саборна црква у Београду*, Бг 1996; *Српске цркве и манастири Београда,* Бг 1995; *Прича о Београду*, Бг 1996; *Београд: културна ризница*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, *Раскршћа Бранка Вујовића*, Бг–Ва 2003.
Маре Јанакова Грујић; Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Велибор
**ВУЈОВИЋ, Велибор**, песник, машински инжењер (Сивац, Бачка, 15. X 1946). Машински факултет завршио у Београду, постдипломске студије у Сарајеву, докторат из области техничких наука одбранио на Машинском факултету у Београду (2002). У Сарајеву је живео од 1971. до почетка рата 1992. Од тада живи у Београду и ради као истраживач у Институту за нуклеарне науке „Винча". Објавио је четири књиге песама, повремено пише прозу и преводи са руског. Поезија му је представљена у антологијама: *Новије пјесништво Босне и Херцеговине* (Сар. 1990), *Модерно српско пјесништво – Велика књига српске поезије од Костића и Илића до данас* (Сар. 1991) С. Тонтића и *Боготражитељи – избор српске поезије надахнуте хришћанством* (Бг 2001) Д. Брaјковића. Песме су му превођене на грчки и руски језик. Његов једноставан, елиптичан, сажет и опор поетски исказ, којим, преко сугестивних поетских слика, трага за смислом живота и поезије, за границама унутрашње самоће и поетским одјецима личне и колективне драме, открива песника скептичног доживљаја света, стишане рефлексије и дубоке емотивности.
ДЕЛА: *Истраживачи самоће*, Сар. 1972; *Ћорсокак*, Сар. 1977; *Језик и зидови*, Сар. 1984; *Црна кутија – Песме 1969–1999*, Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: С. Тонтић, „Велибор Вујовић – Истраживачи самоће", *Поља*, 1974, 79; С. Гордић, „Песници двехиљадите", *ЛМС*, 2001, 468, 1–2.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Веселин
**ВУЈОВИЋ, Веселин**, рукометаш, тренер, савезни капитен (Цетиње, 19. I 1961). Играчку каријеру почео је у *Ловћену* (Цетиње), а наставио на позицији левог бека 1979. у *Металопластици* из Шапца, у којој је играо до 1988. и знатно допринео њеном израстању у најјачи европски рукометни клуб. У дресу *Металопластике* седам пута узастопце освајао је титуле првака Југославије (1982–1988), четири титуле победника Купа Југославије (1983–1986), две титуле клупског првака Европе (1985, 1986) и друго место 1984. Каријеру је наставио у Шпанији, прво у *Барселони* (1988–1993), а затим у *Гранољерсу* (1993–1995). Са *Барселоном* је освојио пет титула првака Шпаније, три Купа краља и Лига куп, као и титулу првака Европе (1991). Са *Гранољерсом* освојио је Куп Европске рукометне федерације 1995. Као јуниор са репрезентацијом Југославије постао је светски првак (1980), а са универзитетском репрезентацијом студентски шампион света (1981). За сениорску репрезентацију Југославије одиграо је 216 утакмица, постигао 738 голова и дао велики допринос освајању златне олимпијске медаље 1984. у Лос Анђелесу и бронзане 1988. у Сеулу, титуле првака света 1986. и бронзане медаље на Светском првенству 1996. Као тренер радио је у *Металопластици*, *Ловћену*, *Партизану*, *Сијудад Реалу* (с којим је освојио Куп победника купова 2002), *Металургу*, катарском *Ал Саду* и *Вардару*. Као савезни капитен са репрезентацијом Југославије освојио је четврто место на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, а с младом репрезентацијом Србије и Црне Горе (до 19 година) титулу првака света 2005. Први је рукометаш којег је Међународна рукометна федерација прогласила за најбољег играча света (1988). Добитник је Мајске награде СОФК Србије (1986) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: Архива *Политике*.
ЛИТЕРАТУРА: *Олимпијски вековник*, 1, Бг 2010.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Владимир → ОКЛЕР, Мишел
**ВУЈОВИЋ, Владимир** → **ОКЛЕР,** **Мишел**
# ВУЈОВИЋ, Владислав
**ВУЈОВИЋ, Владислав**, политичар, министар, државни саветник (Прњавор, Мачва 1818 – Београд, 26. III 1889). У државну службу ступио око 1837. као војник. Важио је за приврженика Обреновића, будући да је био ожењен рођаком кнегиње Љубице Милицом П. Вукомановић. Од протеривања Обреновића 1842. до повратка кнеза Милоша у Србију 1858. службовао је при војсци у Главном војном штабу, као комесар провијант и као штабни капетан. За начелника Београдског округа постављен 1859. У влади Цветка Рајовића (1859–1860) краће време био министар унутрашњих дела (4. VIII 1859 – 21. II 1860). Био члан Државног савета 1860–1888. и народни посланик 1875–1880. После Првог српско-турског рата 1877. био владин комесар за округе Крајински, Црноречки и Књажевачки, задужен за повратак избеглица кућама и обезбеђивање редовне помоћи из државних магацина. Пензионисан је 1888. У Главном одбору Либералне странке био је од њеног оснивања 1881. Потписник је првих и јединих страначких Статута из 1883, коалиционог споразума са радикалима из априла 1886, као и новог Програма странке из 1889. Био је члан великог Уставотворног одбора 1888. и један од првих потписника Устава. Један је од оснивача Црвеног крста 1876, члан Главног одбора Друштва, председник међународног одсека (1877–1882), потпредседник (1882–1883) и председник (1883–1886).
ИЗВОРИ: *Календар са шематизмом Књажества Србије за 1854, 1855, 1856, 1857, 1858, 1859, 1860*; *Србске новине*, 21. II 1859; *Српске новине*, 12. VIII 1875, 23. XI 1888, 19. III 1889; *Браник*, 21. III 1889; Н. Шкеровић, *Записници седница Министарског савета Србије 1862–1898*, Бг 1952; В. Крестић, Р. Љушић (прир.), *Програми и статути српских политичких странака до 1918. године*, Бг 1991; Љ. А. Поповић (прир.), *Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, II, Бг 1924; *Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије 1876–1936*, Бг 1936; Р. Љушић (ур.), *Владе Србије 1805*–*2005*, Бг 2005.
Сузана Рајић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Војислав
**ВУЈОВИЋ, Војислав**, публициста, функционер Коминтерне (Пожаревац, 15. I 1897 – Сибир?, Русија, 1936). У месту рођења кренуо у гимназију, а завршио ју је током I светског рата у Француској, где је наставио студије и у мају 1918. постао члан Руске комунистичке партије бољшевика (РКП). Близак Григорију Зиновјеву, једном од вођа Октобарске револуције, већ је у Паризу пропагирао њене идеје. Током 1919. и 1920. из Париза је путовао у Берлин, Беч, Софију и Рим, састајући се са истакнутим првацима комунистичких партија. Ту активност наставио је и по прогонству из Француске 1921. Убрзо је постао члан, а након II конгреса Комунистичке омладинске интернационале и њен секретар (1921). Исте године ушао је у Извршни комитет КИ као заступник КПЈ. У Коминтерни је био бескомпромисни борац против фракционаштва, троцкизма и догматизма. Под оптужбама да је припадао троцкистима 1927. је искључен из ИК КИ, а потом и из СКП. У СКП је поново примљен априла 1930. Предавач на Комунистичком универзитету националних мањина Запада постао је 1933. Оптужен за фракционаштво, ухапшен је 1935, а осуђен 1936. Отада му се губи траг. Рехабилитован је одлуком Врховног суда СССР јула 1959. Сарађивао је и писао у *Радничким новинама*, преводио је и пропагирао револуционарну литературу.
ЛИТЕРАТУРА: *Четрдесет година*, *Зборник сећања активиста југословенског револуционарног радничког покрета, I, 1917–1929*, Бг 1960; С. Цветковић, *Напредни омладински покрет у Југославији 1919–1928*, Бг 1966; Д. Јовановић, *Људи, људи..., Медаљони 56 умрлих савременика*, I–II, Бг 1973; *Браничево*, По 1975; *Револуционарна мисао и дело браће Вујовић*, По 1980; Б. Глигоријевић, *Између револуције и догме – Воја (Војислав) Вујовић у Коминтерни*, Зг 1983; *Историја Савеза комуниста*, Бг 1985.
Мирољуб Манојловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Гргур
**ВУЈОВИЋ, Гргур**, партијски радник (Пожаревац, 11. VIII 1901 – Сибир, Русија, 1937?). Основну школу и гимназију (1921) завршио је у родном Пожаревцу и исте године започео студије у Бечу. Под утицајем старије браће Радомира и Војислава био је привржен идејама социјализма још у ђачким данима. За време бугарске окупације током I светског рата, по налогу брата Радомира, пребацивао је пошту српских заробљеника од Смедерева за Пожаревац. У Бечу је од 1921. постао члан Секретаријата Балканске федерације комунистичке омладине, а већ 1922. члан КПЈ. Од 1923. радио је у Москви у апарату Комунистичке омладинске интернационале (КОИ) а 1924. постао члан СКП. У Москви се оженио Рускињом Људмилом. У земљи је радио на организовању СКОЈ-а, нарочито је био активан уочи Трећег конгреса СКОЈ-а, јуна 1926. те је изабран у Биро ЦК СКОЈ-а. Јула 1927. ухапшен је у Београду, 1928. осуђен на три месеца затвора које је издржао. Потом је отишао најпре у Беч, па у Москву. Под неразјашњеним околностима ухапсили су га органи НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова) 1937, од када му се губи траг. Рехабилитован је 1957. одлуком колегијума Врховног суда СССР.
ЛИТЕРАТУРА: *Четрдесет година*, *Зборник сећања активиста југословенског револуционарног радничког покрета, I,* *1917–1929*, Бг 1960; С. Цветковић, *Напредни омладински покрет у Југославији 1919–1928*, Бг 1966; *Браничево* (посебан број посвећен осамдесетогодишњици рођења Радомира Вујовића), По 1975; *Револуционарна мисао и дело браће Вујовић,* *Зборник радова*, По 1980; *Историја Савеза комуниста*, Бг 1985.
Мирољуб Манојловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Димитрије Димо
**ВУЈОВИЋ, Димитрије Димо**, историчар, универзитетски професор (Добрска Жупа код Цетиња, 7. XI 1922 – Подгорица, 27. V 1995). Завршио Филозофски факултет у Београду. Докторску дисертацију из историјских наука одбранио је на ФФ у Сарајеву 1961. Био учесник НОБ од првих дана 1941. Послије II свјетског рата био је посланик Републичке и Савезне скупштине, уредник издавачког предузећа „Народна књига", предавач и директор Средње политичке школе, професор Више педагошке школе, директор Историјског института Црне Горе (1959–1978), члан Предсједништва и секретар Одјељења друштвених наука ЦАНУ и професор опште историје на ФФ у Никшићу (1982–1988), одакле је отишао у пензију. За дописног члана Друштва за науку и умјетност Црне Горе (касније ЦАНУ) изабран је 1973, а за редовног 1981. Био је предсједник Савеза друштава историчара Југославије (1969–1973), предсједник мјешовитих комисија историчара Југославије и СССР-а, и Југославије и Француске. Био је одговорни уредник и члан редакција посебних и периодичних публикација. Научни опус **В.** био је широк и разноврстан. У својим научним радовима посебну пажњу посветио је питањима настанка модерне црногорске државе, међународном положају Црне Горе, уједињењу Црне Горе и Србије, црногорском националном питању и питању историје КПЈ. У својим радовима аналитички и научно продубљено се бави југословенством. Он тврди да „југословенство није измишљотина, утопија, ничији сан. Оно је реалност која је историјски настала". Најзначајнија дјела: *Уједињење Црне Горе и Србије* (Тг 1962); *Црна Гора и Француска 1860–1914* (Тг 1971); *Црногорски федералисти 1919–1929* (Тг 1981); *Подгоричка скупштина 1918* (Зг 1989); *Француски масони и југословенско питање 1914–1918* (Бг 1994); *Ратна сарадња Црне Горе и Француске 1914–1916* (1994). Значајан је његов организационо педагошки рад у области науке. Као директор организовао је Историјски институт Црне Горе у модерну научну институцију. Посебну пажњу у свом раду посветио је уздизању научног кадра. Носилац је Споменице 1941, Ордена Републике са златним вијенцем, Ордена заслуга за народ са златном звијездом, а добитник је Тринаестојулске награде (1962) и награде АВНОЈ-а (1987).
ЛИТЕРАТУРА: *Научно дјело академика Димитрија Дима Вујовића*, Пг 1994; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Томислав Жугић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Ђуро
**ВУЈОВИЋ, Ђуро**, историчар (Доњи Загарач код Даниловграда, 17. V 1925 – Подгорица, 25. VII 1998). Учитељску школу учио на Цетињу а завршио у Херцег-Новом, на Вишој педагошкој школи дипломирао историју и географију (1954), а историјске науке студирао на Филозофском факултету у Сарајеву. Послије завршетка студија (1961) радио у Историјском институту Црне Горе. Предмет његовог научног интересовања била је Црна Гора у народноослободилачком рату 1941–1945. На ФФ у Приштини одбранио 1970. докторску дисертацију (*Ловћенски НОП одред и његово подручје у народноослободилачкој борби 1941–1945. године*, Цт 1976). Аутор је посебних издања: *Организациони развој Комунистичке партије Југославије у Црној Гори 1941–1945* (Тг 1988); *Црна Гора у Народноослободилачком рату 1941–1945* (Пг 1997); *Загарач кроз историју* (Пг 2009). Коаутор у посебним издањима: *Револуционарни покрет у општини Титоград*, *1919–1945* (Тг 1975); *Бар под Румијом* (Бар 1984); *Револуционарни покрет и НОР у херцегновском крају 1908–1945* (Херцег Нови 1984). Запажено мјесто у историографији има његова студија „О лијевим грешкама КПЈ у Црној Гори у првој години народноослободилачког рата" (*ИЗ*, 1967, 1), која је у вријеме појаве представљала смјели истраживачки подухват. У њој су саопштене многе до тада непознате чињенице које су показале да историјска наука у Црној Гори заобилази да пише и о злочинима у револуцији (1941–1945) које је починила КПЈ. Био је члан Редакције часописа *Историјских записа* и његов одговорни уредник (1979–1983).
ЛИТЕРАТУРА: „Библиографија објављених радова др Ђура Вујовића", у: *Споменица Историјског института Црне Горе* *1948–1988*, Пг–Бг 1992; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; Р. Пајовић, „Др Ђуро Вујовић (1925–1998), In memoriam", *ИЗ*, 1998, 3–4.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Љубо
**ВУЈОВИЋ, Љубо**, лекар, истраживач (Цетиње, 26. IX 1933). Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду (1961). Радио је у клиници „Рудолф Штифтунг" у Бечу, а 1964. прешао је у Немачку за хирурга у престижној Универзитетској клиници у Франкфурту. У Америку се преселио 1969. и деценијама радио као лекар у њујоршком Метрополитен округу. У Бафалу је 1979. основао Теслино меморијално удружење. Аутор је четири документарана филма (*Геније који је осветлио свет*, у сарадњи са проф. Александром Маринчићем; *Пренос костију Краља Николе Петровића из Италије на Цетиње*, *Од имигранта до проналазача* – филм о М. Пупину, и филм о Србији) и две књиге о Николи Тесли. Иницирао је да Никола Тесла у Њујорку добије улицу и спомен-плочу на хотелу „Њујоркер", да САД званично обележавају његов дан рођења, покретање истраживачког пројеката Теслина колекција, те оснивање светског Покрета за Теслу. Учествовао је на многим међународним конгресима о великом научнику. **В.** је истакнути члан Републиканске странке САД, носилац високих одликовања САД и Србије. Генерални је секретар њујоршког огранка Меморијалног удружења „Тесла" и организатор акције „Посета Теслином торњу на Лонг Ајленду" у Њујорку. Почасни је грађанин Њујорка, града у којем живи, а одликован је и Орденом заслуга за Југославију трећег степена (2002).
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Америци*, Н. Сад 2010: *Меморијално удружење „Тесла*", Њујорк 2012.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Љубомир
**ВУЈОВИЋ, Љубомир**, архитекта (Комарно код Бара, 22. XI 1950). Дипломирао на Архитектонском факултету у Скопљу (1976). Радио у пројектном бироу Грађевинског предузећа „Црна Гора" у Никшићу, Републичком заводу за урбанизам и пројектовање у Подгорици, Пројектном бироу „Биначка Морава" у Гњилану и Подгорици, а од 1999. ради у сопственом пројектном бироу „Човјек и простор". Међу његовим оствареним пројектима истиче се стамбено-пословни комплекс „Сунчани брег 2" у Приштини (1985). У остала његова значајна дела спада стамбено-пословна зграда „Биначка Морава" у Гњилану (1982) и стамбено-пословни објекти у Подгорици („Стара ватрогасна", 2002; „Нова Варош", 2003; „Чепурци", 2004; „Забјело 7", 2006; пословни објекат „Оков" на Старом аеродрому, 2007–2010; Стамбено-пословни комплекс у Подгорици, блокови 18–19, објекти 10, 11 и 12, 2009), Гранични прелаз Божај (2007), Спортска хала са стрељаном Полицијске академије у Даниловграду (2010), Туристичко-пословни објекат Петровац (2011), Гранични прелаз Добраково (2011) и Гранични прелаз Драченовац (2011).
ЛИТЕРАТУРА: А. Маркуш, *50 неимара Црне Горе*, Пг 2008.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Милан
**ВУЈОВИЋ, Милан**, архитекта (Београд, 11. II 1971). Дипломирао 1997. на Архитектонском факултету у Београду. Бави се архитектонско-урбанистичким пројектовањем и теоријом архитектуре. Најзначајнија реализована дела: пословни објекат „Екватор" у Бањалуци (и Б. Судимац, 1997–2000), вила Вујошевић у Улици Славка Ћурувије у Београду (2001–2004), стамбено-пословни објекти у Улици пуковника Пурића у Београду (2004–2008) и у блоку 11а у Новом Београду (2006–2010). Његова дела одликују се чистотом форме и подсећањем на класике светске архитектуре (елементи Рајтове архитектуре у вили Вујошевић).
ДЕЛА: *Архитектонска композиција аеродромског путничког терминала: форма претпоставља функцију*, Бг 2010.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Мило
**ВУЈОВИЋ, Мило**, агроном, политичар, новинар (Љуботињ код Цетиња, ? – Париз, 13. VII 1935). По завршетку Пољопривредног факултета у Италији вратио се у Црну Гору и био одговорни уредник првог црногорског дневника *Дневни лист* (1914–1915). Залагао се за уједињење Црне Горе са Србијом. Био је министар у црногорској влади у егзилу (1916–1917). Одликован је црногорским сенатским грбом и лентом Ордена Данила I.
ДЕЛА: *Како треба гајити духан у Црној Гори*, Дубр. 1909; *Напомена нашим виноградарима*, Цт 1914.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Мило Вујовић, бивши црногорски министар", *Политика*, 16.VII 1935.
Душан Ј. Мартиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Никола Тодоров
**ВУЈОВИЋ, Никола Тодоров**, сердар (Врањска код Билеће, 1838 – Никшић, 1910). Један од најистакнутијих херцеговачких главара из друге половине XIX в. Од почетка је био активни учесник херцеговачког устанка 1875–1878. Био је командир Завођског батаљона устаничке војске који је бројао осам чета. Важио је за способног и одважног командира. Учествовао је у свим значајним устаничким биткама, а посебно се истакао при ослобођењу Никшића 1877. Када су децембра 1881. аустрoугарске власти почеле попис младића за регрутацију, **В.** је учествовао на састанку главара у Фатници, одакле је упућено протесно писмо котарском предстојнику у Билећи. Одмах после тога, заједно са сердаром Мрдаком Лубурићем, **В.** се први одметнуо од аустроугарске власти, што је значило почетак отпора аустроугарској управи, а убрзо и новог херцеговачког устанка. Активно је учествовао у устанку 1882. да би његовим завршетком, као велики противник аустроугарског режима, пребегао у Црну Гору и населио се у Никшићу.
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Радоичић, *Херцеговина и Црна Гора 1875–1878*, Невесиње 1966; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882. године*, Сар. 1973.
Драга Мастиловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Петар
**ВУЈОВИЋ, Петар**, војвода, сенатор (Љуботињ, Ријека Црнојевића, 1810 – Љуботињ, 24. I 1881). Потиче из главарске породице и редовно се помиње као Петар Филипов. Његош га је именовао за племенског капетана у Љуботињу 1835. Потом је постао војвода и дугогодишњи члан Сената. Био је међу најближим сарадницима Његоша, књаза Данила и књаза Николе. Понекад је у државној управи обављао и по неколико дужности истовремено. Истицао се у обрачунима са противницима књаза Данила. У боју на Кастратским Вировима 1845. први је међу Љуботињанима и Цеклињанима посекао Турчина. Лични пример је давао у Црногорско-турском рату 1853. Први је, са својим јединицама, био на Граховцу 1858. и започео велику победничку битку после које је Црна Гора знатно проширена. У рату 1862, као главни командант црногорске војске на Крњицама, однео је славну победу. У Црногорско-турском рату 1876–1878. водио је државне послове док је књаз Никола био на фронту, управљао ратним резервама, у целини организовао позадински рад и смештај рањеника. Био је кум на венчању књаза Николе и књегиње Милене. Пензионисан је 1881. и потом живео у родном месту где је и сахрањен.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, III, Зг 1904; Т. Никчевић, *Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX вијеку*, Цт 1958; Б. Павићевић, „Лични састав органа власти на почетку владе књаза Данила", *ИЧ*, 1958, 8; *Црна Гора у рату 1862. године*, Бг 1963.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Радиша
**ВУЈОВИЋ, Радиша**, ветеринар (Чачак, 27. V 1912 – Београд, 28. XII 1982). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Загребу 1937, а докторирао на ВФ у Београду 1965. Службовао при среском начелству у Охриду, а затим у Прељини код Чачка. У Априлском рату 1941. заробљен од стране Немаца и одведен у Немачку. У јулу исте године пуштен је из логора као и сви заробљени ветеринари. По повратку у земљу, радио при среском начелству у Чачку, а од септембра 1941. као ветеринар при НОО. Поновним доласком Немаца у Чачак премештен је у Бабушницу. После ослобођења радио је у Министарству пољопривреде НР Србије, где се највише посветио питањима изградње ветеринарских амбуланти и организацији службе ветеринарске медицине. У септембру 1947. запослио се у Сточарском заводу Србије и посветио проблематици вештачког осемењавања (в.о.) животиња. У јануару 1949. прешао је у Ветеринарски завод НР Србије, у оквиру кога је формирао Одељење за стерилитет и в.о. животиња. Године 1950. постављен је за директора Ветеринарског завода НР Србије, где је радио до одласка у пензију 1976. Да би боље упознао организацију в.о. животиња боравио је 1947. у Бугарској, а од октобра 1950. до априла 1951. у САД. На ВФ у Београду од 1949. до 1958. био је хонорарни предавач у рангу доцента на предмету в.о. животиња. Као оснивач првог Центра за в.о. животиња у Србији значајно је допринео развоју и унапређењу говедарства. Био је руководилац бројних пројеката и тема из области репродукције и в.о. животиња, а за укупан рад носилац је Ордена рада.
ДЕЛА: „Стерилитет домаћих животиња", *ВГ*, 1949, 3–4; „Вештачко осемењавање домаћих животиња и његов значај", *Војвођанска пољопривреда*, 1949, 5–6; „Примена вештачког осемењавања крава у САД", *ВГ*, 1952, 9–10; „О задацима ветеринарске службе у организацији и примени вештачког осемењавања", *ВГ*, 1954, 11; и В. Синђелић, А. Давидовић, „Ретропатије бикова Центра за в. о. Крњача", *ВГ*, 1968, 4.
ЛИТЕРАТУРА: *Знамените личности ветеринарске медицине Србије*, Бг 2009.
Чедомир Русов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Радмило
**ВУЈОВИЋ, Радмило**, адвокат, велики жупан (Горњи Милановац, VIII 1887 – Битољ, Македонија, 3. II 1941). Завршио је Правни факултет у Београду 1912. Именован је за секретара Трговачког суда у Београду, а после I светског рата за судију Окружног суда у Битољу. После пензионисања бавио се адвокатуром. Године 1927. постављен је за великог жупана у Штипу, а затим у Осијеку и Зајечару. Учесник је свих ратова у Србији од 1912. до 1918. као водник, командир батерије и командант дивизиона. Одликован је орденом Белог орла са мачевима.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Радомир
**ВУЈОВИЋ, Радомир**, публициста, секретар КПЈ (Пожаревац, 8. IX 1895 – Лефортовка, Русија, 1938). Основну школу и гимназију завршио је у Пожаревцу. Почетком I светског рата био је у ђачком батаљону у Скопљу, али је због болести ослобођен и остатак рата провео је као апотекарски помоћник у немачкој војној болници у Смедереву. У то време је под његовим утицајем и најмлађи брат Гргур постао привржен идејама социјализма. По завршетку рата студирао је медицину у Паризу (1919–1920) и Бечу (1921–1924), али није дипломирао. Током студија 1923. оженио се Елизабетом Лизом Арвал, мађарском Јеврејком која је учествовала у стварању Мађарске совјетске републике (1919). Функционер Коминтерне постао је још у Паризу где је радио у француском савезу социјалистичке омладине. У Беч је дошао септембра 1921. и до августа 1924. радио на задацима Извршног комитета Коминтерне, као секретар Балканског секретаријата Коминтерне младих, са прекидом у 1923. када је био ухапшен у Југославији. Учествовао је 1925. у раду Коминтерне у Москви и био кооптиран за члана ЦК КПЈ. На трећем Конгресу КПЈ 1926. изабран је за члана ЦК, а потом за члана Политбироа као организациони секретар КПЈ. Почетком 1927. путовао је по земљи (Загреб, Љубљана, Ниш, Нови Сад) и радио на спровођењу закључака пленума ЦК. Ухапшен је јула 1927. На робији је провео пет година, најпре у сремскомитровачкој казниони (1928–1930), а потом у мариборској (1930–1932). По изласку са робије кратко се задржао у Пожаревцу и већ 1933. отишао је на кратко у Беч, а потом у Москву, где је по одлуци ЦК КПЈ именован за вршиоца дужности представника КПЈ у ИК Коминтерне. У Стаљиновим чисткама најпре су му ухапшена браћа Војислав и Гргур, а 1938. ухапшен је и он под отпужбом да је припадао троцкистичко-зиновјевској групи. Одлуком Војног колегијума Врховног суда СССР јуна 1958. рехабилитован је, а брат Гргур годину дана раније. Као организациони секретар КПЈ био је одлучан борац против групашења и фракционаштва. Као новинар-сарадник радио је у *Радничким новинама*, у редакцији француског омладинског листа *L'avant garde*, те илегалног органа СКОЈ *Млади бољшевик*, чији је био и оснивач, у листовима *L'humanité*, *La vie ouvrière*, *Борба* и *Нова Европа*. На робији је с немачког превео Енгелсов *Анти-Диринг* (Зг 1934). Користио је псеудоним Франц Лихт.
ДЕЛО: превод са руског: Л. Троцки, *Власт Совјета*, Париз 1919.
ЛИТЕРАТУРА: С. Цветковић, *Напредни омладински покрет у Југославији 1919*–*1928*, Бг 1966; Д. Јовановић, *Људи, Људи..., Медаљони 56 умрлих савременика*, I–II, Бг 1973; Н. Јовановић, *Политички* *сукоби у Југославији 1919–1928*, Бг 1974; *Браничево* (посебан број посвећен осамдесетогодишњици рођења Радомира Вујовића), По 1975; *Револуционарна мисао и дело браће Вујовић*, По 1980; *Историја Савеза комуниста*, Бг 1985; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987.
Мирољуб Манојловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Саво
**ВУЈОВИЋ, Саво**, сликар, графичар, ликовни педагог (Цетиње, 17. I 1900 – Херцег Нови, 20. IV 1973). Студије сликарства започео на Уметничкој школи у Београду 1919–1922, у класи Љубе Ивановића. Наставио да се усавршава у Прагу, најпре у Прузисловој уметничкој школи, а 1922–1924. у школи Енгела Милера. По завршетку школовања вратио се на Цетиње, где је радио као професор цртања у тамошњој гимназији. У Херцег Нови прешао 1948. и радио као шеф одсека сценографије у позоришту, а касније као шеф графичког одсека Школе за примењену умјетност. Самостално је излагао у Прагу (1921), на Цетињу (1921, 1922, 1957), у Подгорици и Никшићу (1922), Београду (1933) и Херцег Новом (1969). Учествовао је на колективним изложбама југословенских графичара у земљи и иностранству. Био је члан иницијативног одбора за оснивање Удружења ликовних умјетника Црне Горе (1946). У његовом сликарству до краја II светског рата издвајају се три периода: импресионистички и сезанистички (упоредо до 1931), те период поетског реализма (до 1945). Под утицајем рада у графици од 1950. настаје кубистички период који је, уз краће прекиде, трајао до 1966. када је наступила последња, апстрактна фаза која је трајала до уметникове смрти. Добитник је награде за декорацију поводом прославе стогодишњице Његошеве смрти (1951), Извршног вијећа СР Црне Горе (1957) и награде Зимског салона у Херцег Новом (1968).
ДЕЛА: *Игало*, 1949; *Херцег Нови*, 1951; *Портрет кћери*, 1956; *Девојка са кавезом*, 1957; *Композиција*, 1957.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, *Умјетничка галерија Цетиње*, Цт 1958; А. Пријић, *Саво Вујовић*, Тг 1966; Ђ. Пејовић, *Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918–1941*, Tг 1982; *Југословенска графика 1950–1980*, Бг 1985; *Јубиларна изложба Удружења ликовних умјетника Црне Горе 1946–1986*, Tг 1986; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987.
Петар Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОВИЋ, Сретен
**ВУЈОВИЋ, Сретен**, социолог, универзитетски наставник (Цетиње, 8. II 1946). Филозофски факултет, Одељење за социологију, завршио у Београду 1970, где је магистрирао 1976. и докторирао 1982. Школску 1975/76. провео је у Европском универзитетском центру у Нансију (Француска), стекавши диплому Европских студија. Радио је као истраживач у Југословенском институту за урбанизам и становање у Београду (1970–1971), а затим на Одељењу за социологију ФФ у Београду, где је биран у свим звањима, од асистента (1971) до редовног професора (од 1993). Предавао је као спољни сарадник на Архитектонском и Географском факултету у Београду, на ФФ у Никшићу, као и на Одсеку за архитектуру Грађевинског факултета у Подгорици. Учествовао је на међународним социолошким скуповима и држао предавања у Устарицу (Француска), Стразбуру, Бриселу, Прагу, Вустеру (Кларк Универзитет, САД) и Њујорку. Био је главни уредник часописа *Социолошки преглед* (1985–1987) и члан редакција часописа *Социологија*, *Култура* и *Еspaces et societes.* Осим што је приредио прву хрестоматију из области урбане социологије (*Град и друштво*, Бг 1982), **В.** је дао посебан допринос разумевању класичне марксистичке мисли о граду и начинио пионирске кораке у социолошком читању архитектуре и урбанизма тоталитарних режима. У својим радовима је инсистирао на повезаности феномена деформисане урбанизације и недовршене модернизације српског друштва. Његова аналитичка пажња усмерена је и на процес тегобног трансформисања градова од социјалистичког ка капиталистичком моделу, а посебно на социјалне ефекте приватизације станова и градског земљишта, комерцијализације градских историјских језгара и пораста социо-просторне сегрегације. Одлучујуће је утицао на развој социологије града, као научне дисциплине, у Србији, након њеног утемељивача Цветка Костића.
ДЕЛА: *Живети на Чукарици*, Бг 1985, *Социологија града*, Бг 1988; *Људи и градови*, Будва–Бг 1990; *Град у сенци рата*, Н. Сад 1997; *Млади и сида*, Бг 1999; и М. Петровић, *Урбана социологија*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: *Филозофски факултет 1838–1998*, Бг 1998.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Душан
**ВУЈОШЕВИЋ, Душан**, кошаркашки тренер (Подгорица, 3. III 1959). Тренер је од 1976, а у сезони 1985/86. постао је помоћни тренер *Партизана*. У наредној сезони, с 27 година, постао је шеф стручног штаба тима с којим је заузео треће место на завршном турниру Купа шампиона у Гану (Белгија) 1988. У наредној сезони с *Партизаном* је освојио Куп „Радивоја Кораћа" и Куп Југославије. После сезоне у *Уелви* из Гранаде вратио се 1990/91. у *Партизан*, а затим 1991/92. прешао у *Црвену звезду*. Од 1992. до 1998. радио је у Италији, у *Бреши*, *Пистоји* и *Скаволинију*. Потом је водио *Будућност* (Подгорица) и *Раднички* (Београд), а кад је опет сео на клупу *Партизана*, уследило је његово најуспешније доба: девет узастопних титула државног првака (2002–2010), четири купа (2002, 2008–2010) и четири титуле Јадранске лиге (2007–2010). Стигао је и до свог другог завршног турнира Евролиге, 2010. Тог лета је прешао у *ЦСКА* (Москва). Када је смењен после пет месеци, вратио се у Србију, а 2011. изабран је за председника Скупштине *ЈСД Партизан*. Од 2012. поново је тренер *Партизана*, а његов тим је 2013. освојио титулу Јадранске лиге и првака Србије. Евролига му је у сезони 2008/09. доделила признање „Александар Гомељски", намењено најбољем тренеру. С јуниорском репрезентацијом освојио је златну медаљу на Европском првенству 1988. у Врбасу, а на Светском првенству у Канади 1991. заузео je четврто место. Сениорску репрезентацију Србије и Црне Горе водио је на ЕП 2003. и заузео шесто место. Четири године касније преузео је национални тим Црне Горе која се с њим први пут пласирала на ЕП, у Литванији 2011. Добитник је Мајске награде Спортског савеза Србије (2008). Значајан је и као колекционар дела савременог сликарства.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Иван
**ВУЈОШЕВИЋ, Иван**, публициста, политичар (Кучи, 1896 – Пипери, 1944). Као присталица Демократске странке изабран за посланика и секретара одбора Обласне скупштине Зетске бановине 1927. Уређивао стручни економски лист *Трговачка ријеч* који је излазио у Подгорици 1925/26, који се бавио питањима трговине, занатства, пољопривреде и индустрије. Саставио брошуру *Адресар и привредни преглед Зетске бановине* (Пг 1930), први покушај прављења пописа свих предузећа с територије Црне Горе на једном месту. У својим написима у периодичној штампи (*Слободна мисао*, *Зета*) бавио се социјалним и економским проблемима Црне Горе.
Михаило Гајић
Почетак II светског рата 1941. затекао га је у Београду. Одмах се вратио у Црну Гору да би узео активно учешће у НОБ. Заробљен од Италијана, интерниран је у логор у Албанији. По повратку из логора наставио је антифашистичку активност учествујући у организовању народне власти на ослобођеној територији. Четници су га ухапсили 1942. и осудили на 15 година робије. Ослобођен је 1943. заменом за заробљене Италијане, после чега се враћа у НОБ. Учествовао у бици на Сутјесци. Члан је иницијативног одбора за сазивање ЗАВНО Црне Горе и Боке и биран је за заменика већника за Друго заседање АВНОЈ-а. Погинуо у борби у Пиперима 1944.
Смиљана Ђуровић
ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, *Економска мисао у Црној Гори до Другог светског рата*, Бг 1996; *Историјски лексикон Црне Горе*, V, Пг 2006; Н. Рацковић, *Лексикон црногорске културе*, Пг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Јорданило
**ВУЈОШЕВИЋ, Јорданило**, ветеринар, универзитетски професор (Штип, 23. X 1924 – Београд, 14. VIII 1994). Дипломирао (1951) и докторирао (1959) на Ветеринарском факултету у Београду. После дипломирања запослио се на ВФ, где је биран у сва звања, а за редовног професора 1980. Предавао је предмет Породиљство, стерилитет и вештачко осемењавање (в.о.) Био је шеф Катедре за Породиљство, стерилитет и в.о. Боравио је у оквиру Фулбрајтовог програма на Универзитету у Давису (Филаделфија) две године. Радио је на проблемима етиопатогенезе, дијагнозе, дијагностике, терапије и сузбијања полних и других инфекција домаћих животиња. Посебан допринос **В.** је дао у усавршавању лабораторијских метода дијагнозе Trichomonas genitalis, што је довело до успешног сузбијања ове најраширеније коиталне инфекције говеда. Радио је и на проблемима контроле еструса и патологије естралног циклуса. Део научне активности **В.** везује се и за в.о.
ДЕЛА: „Експерименталне инфекције носне шупљине прасади са трихомонадидом носне шупљине свиње и Trichomonas genitalis bovis", *АV*, 1966, 16; „Савремена тенденција у лечењу пуепералних и хроничних ендометритиса крава парентералним методама", *ВГ*, 1983, 37; „The effects of injection of synthetic prostaglandin F2 alpha (estrumate) in disturbed puerperium on some reproductive measurements in cows", у: *The X International Congress on Animal Reproduction and* *Artificial Insemination*, Urbana 1984.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Шевковић (ур.), *50 година Ветеринарског факултета Универзитета у Београду,* Бг 1986.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Љубислав
**ВУЈОШЕВИЋ, Љубислав**, стоматолог, универзитетски професор (Сарајево, 6. XII 1933). Завршио студије (1959) на Стоматолошком факултету у Београду. Специјалиста за Ортопедију вилица са протетиком од 1966. Хабилитован за звање наставника (1967), а докторску дисертацију одбранио 1970. Усавршавао се на универзитетима у Модени, Љубљани, Риму и Женеви. На Клиници за стоматолошку протетику радио од 1960. до пензионисања 1999. Од 1979. редовни професор Стом. ф. чији је био и продекан (1979–1981) и шеф Катедре за оралну рехабилитацију. Био је члан Савета Заједнице медицинских научних установа Србије, Заједнице науке Београда и Србије, председник Југословенске комисије за стандардизацију стоматолошких материјала и члан Међународног удружења за истраживања у стоматологији (IАDR). Посебно се бавио изналажењем поступака којима се добијају прецизне, механички отпорне и постојане стоматолошке надокнаде и конструкције. Доказивао је евентуална неповољна деловања неких материја из стоматолошких материјала на оне који израђују надокнаде и на особе које носе те надокнаде. Залагао се за стандардизацију стоматолошких материјала и терапијских поступака, те за усклађену употребу израза и термина у струци, као и за неопходност интердисциплинарног приступа у свим истраживањима. Био је члан екипа за освајање производње нових и побољшање својстава постојећих стоматолошких материјала и препарата. Објавио је четири уџбеника. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом (1978).
ДЕЛА: коаутор, *Стоматолошка протетика – претклиника*, Бг 1979; *Клиничка протетика – фиксне надокнаде*, Г. Милановац 1986; коаутор, *Стоматолошки материјали*, Бг 1997; коаутор, *Стоматолошка протетика* – *фиксне надокнаде*, Бг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948–1978*, Бг 1978.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Милица
**ВУЈОШЕВИЋ, Милица**, лекар, инфектолог, универзитетски професор (Радавац код Пећи, 8. VI 1936). Медицински факултет завршила 1962. у Београду. Од 1964. до 2001. радила је на Клиници за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије у Београду. Специјалистички испит из инфективних болести положила је 1970. Докторску дисертацију „Етиологија, патогенеза, клиника и поремећај имунолошког система у деце оболеле од пертусиса" одбранила 1980. на Мед. ф. у Београду. У циљу стручног усавршавања боравила је на Клиници за инфективне болести у Паризу и у Центру за респираторну реанимацију у Лиону, Француска. Асистент на предмету Инфективне болести Мед. ф. у Београду постала 1971, а редовни професор 1994. Године 1985. постала шеф, а касније и начелник Одељења за инфекције нервног система. Била је шеф Катедре за инфективне болести Мед. ф. (1991–1993) и шеф Катедре за инфективне болести Стоматолошког факултета у Београду (1987–1992), председник Инфектолошке секције СЛД (1987–1993), рецензент и члан Уредништва часописа *Српски архив за целокупно лекарство* и *Аcta Infectologica Yugoslavica*, као и члан удружења инфектолога Societe de pathologie infectieuse de lang Francaise. Велики допринос дала је у дијагностици и лечењу паразитарних обољења нервног система (цистицеркозе мозга, ехинококозе, токсоплазмозе). Интензивно је проучавала обољења проузрокована прионима. Добитник је сребрне плакете Клинике за инфективне болести (1976), захвалнице Градског завода за заштиту здравља Београд (1977) и Мед. ф. у Београду (2001).
ДЕЛА: коаутор, *Акутне инфективне болести*, Н. Сад 1995; коаутор, *Инфекције нервног система*, Бг 2000; коаутор, *Вирусне осипне болести*, Бг 2001; *Клиничка имунологија* 1–2, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Милена Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Мирко
**ВУЈОШЕВИЋ, Мирко**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Подгорица, 14. II 1951). На Електротехничком факултету у Београду је дипломирао (1975), магистрирао (1978) и докторирао (1987). Усавршавао је и специјализирао индустријско инжењерство и операциона истраживања на Политехници Хетфилд и на Универзитету Салфорд у Великој Британији, на Националном аутономном универзитету Мексика и др. Стално је био запослен у Институту „Михајло Пупин" у Београду где је радио на истраживачким задацима од 1976. до 1995, када прелази на Факултет организационих наука у Београду, где држи наставу из Операционих истраживања и сродних дисциплина (Наука о менаџменту, Ланци снабдевања, Поузданост и одржавање, Управљање ризиком), те обавља функцију шефа Катедре за операциона истраживања и статистику. Наставу на редовним и последипломским студијама држао је и на ЕТФ у Београду и Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову, у периоду 1978–2004. Аутор или коаутор научних и стручних радова, више монографија и стручних књига, међу којима се издвајају: *Хијерархијски системи залиха резервних делова*, (на енглеском језику, Амстердам 1986); *Оптимизација редундантних система* (Бг 1993), *Методе оптимизације: мрежни, локацијски и вишекритеријумски модели* (Бг 1996); *Оперативни менаџмент: квантитативне методе* (Бг 1997); *Операциона истраживања: изабрана поглавља* (Бг 1999); *За операциона истраживања* (Бг 1999); *Операциона истраживања*, 1, 2 (Бг 2006), више научних пројеката и студија. Један је од оснивача Друштва операционих истраживача Србије и његов председник од оснивања 1994. до 2003. Дописни је члан Академије инжењерских наука Србије. Члан је више међународних удружења IEEE – Institute of Electrical and Electronics Engineers, INFORMS – Institute for Operations Research and Management science, ISIR – Internatinal Society for Invertory Research, ORS – Operatinal Research Society. За доприносе развоју операционих истраживања носилац је Повеље „Симопис".
ЛИТЕРАТУРА: *Моногарфија Академије инжењерских наука Србије*, Бг 2008.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Младен
**ВУЈОШЕВИЋ, Младен**, генетичар, научни саветник (Београд, 30. Ι 1952). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао на Одсеку за биологију 1977, магистрирао 1982. и докторирао 1987. У звање научног саветника изабран 2005. Руководи Одељењем за генетику Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" од 1989–2005, а од 2005. руководи Одељењем за генетичка истраживања (коаутор, „DNА profiling of B-chromosomes from the yellow-necked mouse *Аpodemus flavicollis* (Rodentia, Мammalia)", *Genome Research*, 2000, 10 (1); и Ј. Благојевић, „B chromosomes in populations of mammals", *Cytogenetics and Genome Research*, 2004, 106; и Ј. Благојевић, „B chromosomes and developmental homeostasis in the yellow-necked mouse, *Аpodemus flavicollis* (Rodentia, Мammalia): Еffects on nonmetric traits", *Heredity*, 2004, 93). Научно-истраживачки рад започиње у групи која се бавила цитогенетиком кичмењака. Радом на докторској дисертацији започиње истраживања на Б-хромозомима (прекобројни хромозоми), који трајно остају у фокусу његових интересовања. Континуитетом у раду на овој проблематици обезбедио је постојање јединствене лабораторије у свету која се бави Б-хромозомима сисара. Под његовим руководством уведене су бројне методе цитогенетике, морфометрије и молекуларне генетике са могућностима популационо-генетичких, таксономских и филогенетских анализа. Са циљем заштите бави се анализом генотоксичних ефеката средине применом различитих модел система. Успешну сарадњу остварио је са колегама матичног, Биолошког факултета и Математичког фаултета кроз иновационе пројекте (нпр. софтвер за анализу хромозома). Ангажован је као предавач на докторским студијама Биолошког факултета Универзитета у Београду на предмету Хромозоми и еволуција. На основним студијама Биолошког факултета Универзитета у Подгорици предаје генетику 1993–1995. Активно учествује у раду истраживачке станице Петница од њеног оснивања. Држао предавања по позиву у Италији, Грчкој и Израелу. Члан је стручних удружења: Европско друштво цитогенетичара, Европско друштво за мутагенезе, Немачко териолошко друштво и др.
ДЕЛА: и D. Rimsa, S. Živković, „Patterns of G- and C-bands distribution on chromosomes of three *Аpodemus* species", *Zeitschrift für Säugetierkunde*, 1984, 49 (4); и О. Спасић, Н. Танић, Ј. Благојевић, „Constitutive heterochromatin and nucleolus organizer regions in *Rana graeca* (Аnura, Аmphibia) from the North Balkans (Yugoslavia)", *Copeia*, 1996, 1; коаутор, „Skull variation in Dinaric-Balkan and Carpathian grey wolf populations revealed by geometric morphometric approaches", *Јournal of Мammalogy*, 2010, 91 (2); и Е. Giagia Аthanasopulou, „Comparative study of the phylogenetic structure in six *Аpodemus* species (Мammalia, Rodentia) inferred from ISSR-PCR data", *Systematics and Biodiversity*, 2011, 9 (1).
Јелена Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Радоје
**ВУЈОШЕВИЋ, Радоје**, правник, народни херој (Бјелице код Цетиња, 27. V 1910 – Тијовац код Сврљига, 9/10. VI 1942). Завршио гимназију у Цетињу 1932, а исте године уписао Правни факултет у Суботици. У октобру 1933. примљен је за члана КПЈ. Због партијске активности суботичка полиција га хапси 1934. После шест месеци проведених у истражном затвору у пролеће 1935. ослобођен је због недостатка доказа. Године 1937. упућен је на одслужење војног рока у школу резервних официра. На ПФ у Суботици дипломирао је 1938. Постављен је за судијског приправника у Среском суду у Алексинцу. После капитулације Краљевине Југославије припрема у Алексинцу подизање устанка. Био је први командант Озренског партизанског одреда, који је формиран 2. VIII 1941, а убрзо после тога извео више успешних акција. Када је 15. IX 1941. ради борбе на подручју Сврљишких планина из Озренског одреда издвојена група бораца и формиран Сврљишки одред, **В.** је постављен за његовог команданта. Сврљишки одред је водио успешне борбе против Бугара, Немаца и домаћих издајника. **В.** је погинуо у борби. За народног хероја проглашен је 1953.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1975.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈОШЕВИЋ, Слободан
**ВУЈОШЕВИЋ, Слободан**, математичар, публициста, универзитетски професор (Београд, 8. VIII 1950). Завршио теоријску математику 1976. на Природно-математичком факултету у Новом Саду, магистрирао 1979. и докторирао 1982. на ПМФ у Београду из области математичке логике са тезом „Прилог теорији Хејтингових алгебри". На усавршавањима био на Мертон колеџу у Оксфорду 1980/81, на Берклију 1982/83, на Курантовом институту у Њујорку 1988/89. и на универзитету Ломоносов у Москви (1988, 2006). Од 1976. до 1983. радио на Економском факултету у Београду, а од 1983. на ПМФ у Подгорици, где је 1997. изабран за редовног професора. Повремено предаје на Математичком факултету у Београду. На редовним и постдипломским студијама држао наставу из предмета у области алгебре, математичке логике и теоријских основа рачунарства. Аутор је књиге *Математичка логика – ограничења формалног метода* (Пг 2001). Бави се логиком и са њом повезаним алгебрама, као и основама математике и физике. На ПМФ у Подгорици основао је постдипломске и докторске студије и био њихов први руководилац. Једно време бавио се политиком и публицистиком. У социјалистичком добу бивше Југославије, основао 1990. прву опозициону странку – Демократску странку Црне Горе и био њен први председник, а покренуо је *Демократску ријеч*, прве опозиционе новине тог доба. У једном сазиву (1996–2000) био посланик у Већу грађана Савезне скупштине.
ДЕЛА: и А. Крон, „Еntailment and Quantum Logic", *Current Issues in Quantum Logic*, *Plenum Press*, 1981; „Large Subalgebras of a Boolean Аlgebra", *Publications de l'Institut Mathématique de l'Académie*, *N.S*., 1989, 45 (59).
Жарко Мијајловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЈЧИЋ, Никола
**ВУЈЧИЋ,** **Никола**, песник (Велика Градуса код Сиска, Хрватска, 27. VI 1956). Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Био уредник у листовима (*Знак, Књижевна реч*, *Вукова задужбина*) и издавачким кућама („Филип Вишњић" , Служени гласник и др.). Већ од прве збирке, *Тајанствени стрелац* (Бг 1980), преко *Дисања* (Бг 1988) и особито збирки *Препознавање, именик* (Зг 2002) и *Докле поглед допире* (Н. Сад 2012), песничко „ја" у његовим песмама обликује искошен поглед на митске и архетипске мотиве (вода, ваздух, прах, глина), али и на функционисање речи и језика у свим њиховим манифестацијама. Користећи искуства европске и српске (нео)авангарде и симболизма, артикулише осетљиву везу између речи и ствари, крхког смисла и његове тишине и пустоши. То такође упућује на доживљај речи као прозирних веза, које зависе од поетског гласа и непоновљивог стваралачког чина, те од променљивих односа између речи у времену. Звук и неизрецивост су у симболичкој вези са поетском артикулацијом визуелних подстицаја и суштинске слике на којој почива песма. Добитник је угледних признања (Змајеве, Дисове награде, „Бранко Миљковић", „Ђура Јакшић", „Браћа Мицић", „Мирослав Антић", „Васко Попа"). Саставио је *Антологију народне књижевности за децу* (Бг 1997) и приредио недовршени роман *Круг* М. Селимовића (Бг 1983). Преводи са руског језика.
ДЕЛА: *Нови прилози за аутобиографију*, Пан. 1983; *Чистилиште*, Бг 1994; *Звук тишине, изабране и нове песме*, Кв 2008; *Расути ваздух*, Чачак 2009.
ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Језички сврабеж поезије", *ЛМС*, 1989, 444, 5; В. Јеротић, „На прагу чистилишта", *Свеске*, 1994, 22; М. Пантић, „Песник између речи и ствари", *ЛМС*, 2003, 471, 4; Б. Стојановић Пантовић, *Раскршћа метафоре*, 2004; Ђ. Деспић, *Спирални трагови*, Кв 2005; Т. Крагујевић, *Свирач на влати траве*, Зр 2006; С. Гордић, И. Негришорац (ур.), *Поезија Николе Вујчића*, Н. Сад 2008.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК
**ВУК**, курјак (*Canis lupus*), највећи представник фамилије паса (Canidae), припада реду месоједа (Carnivora). **В**. има један од највећих ареала међу сисарима. Природно распрострањење му обухвата читаву Евроазију, Северну Америку и северну Африку где се диференцира на неколико подврста. Због масовних тровања која су нарочито била интензивна након II светског рата готово је потпуно истребљен у западној Европи. У Србији насељава планинске пределе на западу, истоку и југу земље. У Војводини, у Делиблатској пешчари и на Вршачким планинама, опстаје у оквиру малих популација. Бројност популације **в.** у Србији се процењује на око 800 јединки. **В.** је месојед у чијој природној исхрани доминирају дивљи папкари (срне, дивље свиње, јелени), зечеви, па и ситни глодари. У сточарским крајевима напада домаће животиње, посебно овце, наносећи понегде велике штете. Отуд и потиче дубоки вековни антагонизам између човека и **в**. У савремено доба, у многим деловима његовог ареала **в**. се храни на ђубриштима и мрциништима што је постала уобичајна појава. **В.** обично живе у чопорима кога чине доминантни пар (тзв. α мужјак и α женка који се једино паре) и њихово потомство из претходних година. У свој састав чопор ретко прихвата јединке пореклом из других окота. Величина чопора веома варира и обично га чине 4–8, па све до преко 15 јединки. Паре се једном годишње, у периоду јануар–фебруар, када се интензивно оглашавају својим карактеристичним завијањем. Бременитост траје 63 дана, а обично 3–6 младунаца на свет долазе у пролеће (март−април). **В.** у топонимици, именима и уопште у традиционалној народној култури и предањима у Срба, али и других народа заузима посебно место. Многа имена и презимена у нашем народу имају у својој основи име **В.** (Вук, Вукашин, Вукоје, Вукајло, Вукодер, Вукман, Вукоман, Вукојевић, Вуковић, Вукашиновић, Вукобрат, Вукша, Вукшић, Вукајловић, Вукомановић, Вукосављевић, Вукић, Вукманић итд.), географским топонимима (Вучји до, Вукан, Вукојевац, Вукања, Вуковац, Вуковине, Вуково Село, Вукоте, итд.) и митологији (вукодлак).
Душко Ћировић
У народној култури Срба има хтонична и демонска обележја. За **в.** постоји низ еуфемистичких назива: дивина, камењак, напас, непоменик, несретник, итд. Према предању ђаво је створио **в**. од земље, а Бог га је оживео и нахушкао да поједе ђавола. Од свих животиња **в.** је посвећено највише празника у години, а главни су Мратинци (3–8 дана око Св. Мрате), као и Лучиндан, Ђурђиц, Аранђеловдан, Никољдан, Савиндан, Ђурђевдан итд. У предањима о одређивању судбине једна од три превремене смрти јесте смрт од уједа **в.** на дан свадбе. У Босни, када сведу младенце на прво ноћење, крећу „вукови", поворка младића, која обилази око куће, завијајући као **в**. Веровало се да се вампир веома боји **в.**, јер га само он може појести, а на Косову да **в.** уништава колеру. У **в.** се могу претварати живи људи уз помоћ магијских поступака, те постају вукодлаци. Пошто се **в**. сматра противником нечистој сили, добио је видну улогу у народним бајањима. Ради заштите од зла, детету су се обично на капицу пришивали зуби или нокти **в.** Кроз кожу обрезану од уста **в.** провлачена су болешљива деца. И у сижеима басми **в.** је активни прогонитељ болести.
Љубинко Раденковић
ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, 1, Бг 1958; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996; М. Миленковић, *Таксономско-биогеографски статус и еколошко привредни значај вука (Canis lupus Linnaeus 1758) у Југославији*, Бг 1997; В. Михајловић, *Српски презименик*, Н. Сад 2002; А. Гура, *Симболика животиња у словенској народној традицији*, Бг 2005.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК
**ВУК**, лист за књижевност и умјетност, који је излазио у Задру 1885. Власник и уредник био је Марко Цар. Покренут као српско гласило, без већих трагова националне искључивости, а изашло је десет бројева. М. Цар је био главни, некад готово једини сарадник (поред Ј. Берсе и П. Касандрића), тежио је да створи модерни лист за књижевност, напуштајући модел забавно-поучног гласила и дајући предност критици, есејистици и полемици. Круг сарадника је регионално обиљежен, мада ће се међу њима наћи и значајна имена са стране (М. Ђ. Милићевић, Н. Нодило, Н. Милаш и П. Будмани). Прозни прилози су остали у распонима од фолклорне до урбане тематике (М. Ђ. Милићевић, М. Цар). У лирици превладавају облици карактеристични за медитеранску културну зону (сонет), али се појављују и трагови утицаја В. Илића. У књижевној критици и полемици Цар се противио религиозно-догматском односу према модерним идејама и неумјереном одбацивању натурализма, све до апологије позитивизма и егзактних наука, идеја о аутономији умјетности или запажања о продору психологије у савремену књижевност, филозофију и науку. Због слабог одзива читалаца и притиска национално оријентисане публике, те извјесне ексклузивности садржине, брзо се угасио. Као тип листа **В.** је примјер преласка са забавно-поучног на књижевни модел штампе, те у том погледу претходи *Српском прегледу* Љ. Недића (1895).
ЛИТЕРАТУРА: О. Ступаревић, „*Вук*, часопис-манифест Марка Цара и његова судбина у књижевно-политичким околностима Далмације осамдесетих година прошлога века", *ЗМСКЈ*, 1989, 37/2; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК
**ВУК**, свештеник, писар, илуминатор књига (? – ?). Био је преписивач књига у манастиру Вранштица. Приписује му се и препис Буђеновачког четворојеванђеља из 1548. по поруџбини београдско-сремског митрополита Лонгина. Био је путујући писар који је по наруџбини радио по српским крајевима.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. С. Радојичић, „Две старе рукописне књиге из Војводине", *Библиотекар*, 1956, 3–4.
Биљана Јовановић Стипчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК
**ВУК**, вођа устанка у Барањи (Миндсент/Свисвети у Барањи око средине XVII в. – Барања, 1705). Спадао је у ужи круг вођа устанка Срба у Барањи 1702–1705. Тај устанак текао је истовремено са устанком Мађара под Фрањом II Ракоцијем, а средиште му је било у Бати у Барањи, одакле се брзо проширио на целу Барању, као и на жупаније Толну и Шомођ, досежући до Пештанско-Пилишке и Жолт жупаније. Нису довољно јасне везе **В.** са подвојводом Јованом Монастирлијом који је, на аустријској страни, командовао Србима дуж Дунава од Пеште до Барање, а није јасан ни разлог зашто га је напустио 1704. Пошто су се Срби колебали између Бечког двора и Ракоцијевих „куруца", Ракоци је почетком 1704. настојао да их привуче на своју страну, па је било предвиђено да му 5.000 Срба пође у помоћ, али је због неког неспоразума дошло до напада Мађара на њих, после чега су они коначно прешли на страну Двора и уплели се у крваве борбе с куруцима, нарочито у Барањи око Печуја и других места. Почетком 1705. од стране Ракоција учињен је нови покушај да придобије Србе, и то баш преко **В.**, коме је обећао чин капетана, а и довољно новца у сребру, ако на његову страну привуче Србе са десне стране Дунава. **В.** је тада сматран за једног од главних људи у Барањи, па је стога баш он требало да буде „посредник" у српско-мађарском зближавању, али је изненада убијен, не зна се ни како ни од кога.
ЛИТЕРАТУРА: С. Михалџић, „Устанак Срба у Барањи 1703–1710", *Братство*, 1921, 16; *Барања*, Н. Сад 1937; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини*, II, Н. Сад 1963.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК БАНИЋ КОТРОМАНИЋ
**ВУК БАНИЋ КОТРОМАНИЋ**, властелин, кнез (?, средина ХIV в. – Босна, после 1412). Био је у сродству са босанском владарском породицом Котроманић. У историографији је поистовећиван са личношћу која је носила и презимена Котроманић и Грубачевић. Сматрало се да је по мајци унук краља Твртка I, односно да је син Тврткове кћери Грубаче. **В.** се у изворима спомиње као нећак краља Стефана Остоје у пролеће 1412. Као локални великаш исказивао је самовољу и представљао је претњу дубровачким трговцима. Забележен је случај његовог вероломства и разбојништва, када је уместо да му обезбеди заштиту, трговца Јакету Бунића, опљачкао и убио. Због тог инцидента Дубровачка општина је уложила протест босанском, а потом и угарском краљу, тражећи казну за **В**.
ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, „Разбојство кнеза Вука", *ГЗМ*, 1908, 20; „Вук Банић-Котроманић", *ГЗМ*, 1915; С. Рудић, *Властела илирског грбовника*, Бг 2006.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ
**ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ**, властелин, кнез (?, почетак XV в. – ?, после 1454). Породица Белмужевић (Биомужевић) пореклом је највероватније из Зете. Вуков брат Ђурађ налазио се у служби деспота Ђурђа Бранковића од 30-их година XV в., а у време првог османског освајања српске државе (1439–1444) браћа су се из Зете склонила у Дубровник. **В.** је у јуну 1443. од дубровачких власти тражио да се Ђурђу, који је ишао у Угарску, обезбеди превоз до Сплита, а у децембру је њиховим супругама дата дубровачка барка ради одласка у млетачки Скадар. Након обнове српске државе браћа су се вратила у Зету. Септембра 1445, у једној пресуди зетског војводе Алтомана, **В.** и Ђурађ Белмужевић наведени су као сведоци и означени као „српска властела". Наредне 1446, **В.** посланик је у Дубровнику подизао његов депозит. Из једног спора вођеног 1450. види се да је **В.** имао управну функцију у Приморју, у области око полуострва Луштице (насупрот Херцег Новом). Браћа су 1454. примљена у дубровачко грађанство, што указује да су имали заслуге за град. То је уједно и њихов последњи помен у изворима. Вуков син је вероватно био Милош Белмужевић, који је 1456. био последњи деспотов војвода у Медуну, а касније истакнути српски властелин у Угарској.
ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, *Немирно Поморје 15. века*, Бг 1979; *Историја српског народа,* II, Бг 1982; Н. Лемајић, *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ
**ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ**, властелин у Угарској (? – Потисје, 1499?). Син војводе Милоша Белмужевића, који је у Угарску прешао након 1476. Погинуо је у младићким годинама, приликом напада смедеревских Турака на народ окупљен поводом прославе празника Успења Богородице (15. августа) код једног српског манастира поред Тисе. Том приликом рањен је и отац **В.**, војвода Милош, који је 1500, да би осветио сина, пустошио османску територију јужно од Дунава.
ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, *Немирно Поморје 15. века*, Бг 1979; *Историја српског народа,* II, Бг 1982; Н. Лемајић, *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.
Александар Крстић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК БРАНКОВИЋ
**ВУК БРАНКОВИЋ**, обласни господар, владар (Охрид, између 1345. и 1350. – Мала Азија, 6. X 1397). Потиче из старе, угледне српске властеоске породице. Најмлађи је син севастократора Бранка Младеновића, намесника цара Уроша у Охриду са околином, где је **В.** провео младост са старијом браћом Радоњом и Гргуром. Радоња је као Роман постао монах Хиландара (1364), где је касније добио име Герасим. Млађа браћа Гргур и Вук, после смрти оца Бранка, а у годинама наглог успона краља Вукашина, била су потиснута из Охрида, пре 1365. Повукли су се на баштинске поседе у Дреници, на Косову, где су вероватно и рођени. Овде су поседовали многобројна села, цркву Св. Арханђела Михаила у Трстенику, место и „град Борач" у Дреници.
**В.** је у годинама коначног распада Душановог царства, са ослонцем на поседе у Дреници, за кратко време постао господар Косова поља. Била је то богата и стратешки важна област, са трговима и градовима: Вучитрн, Приштина и Јањево, са седиштем митрополије у Грачаници, док су се на југу налазили „дворци" Немањића: Сврчин, Штимља, Неродимља и Пауни. Наглом успону и успеху допринела је подршка и савез са кнезом Лазаром, чијом се ћерком Маром оженио око 1371. После погибије краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици (26. IX 1371), дошло је до поделе њихових територија, па је Вук заузео Скопље са околином, потиснувши краља Марка и његовог брата Андрејаша. На молбу свог брата монаха Герасима, Вук је потчинио Хиландару манастир Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља, па је тада (1376/77) стекао удео у ктиторским правима Хиландара. Повољна прилика за ширење области указала се после смрти Ђурђа I Балшића (1378), па је Вук тада запосео Призрен са околином, Ораховац, подручје Ђаковице и манастира Дечана, краће речено, јужни део данашње Метохије.
Седамдесетих година ХIV в. кнез Лазар постаје најмоћнији обласни господар, а његова територија највећа, захваљујући запоседању једног дела области Николе Алтомановића (1373) и области Растислалића. Српска црква прихватила је кнеза Лазара као наследника Немањића, придодавши му уз лично и име Стефан, које су носили владари из династије Немањића. Између Стефана Лазара и **В.**, после његове женидбе са Лазаревом ћерком Маром, успостављени су родбински, пријатељски и савезнички односи, које су савременици дефинисали као однос између „родитеља" и „сина", „старијег" и „млађег", а у суштини као однос између сениора и вазала. Постојање вазалних односа било је познато становницима **В.** области, па они датирају записе, најпре, владавином кнеза Лазара, а затим и владавином **В.** Идеализујући њихове односе, аутор у једном запису (1387) саопштава да је књига написана: „у дане благовернога и христољубивога и Богом просвећеног кнеза Лазара и вазљубљенога њему сина господина Вука, који су тада држали све српске земље, као и поморске и тако су у јединству побеђивали непријатеље своје". Према овом запису кнез Лазар је и „родитељ" и врховни владар, а **В.** је његов „син" и вазал. Но и поред тога, **В.** је био самостални господар, „господин" своје области, где је имао своју властелу, војску, приходе, посебан управни апарат са војводама, челницима и ризничарима, а у трговима и градовима своје кефалије и кнезове.
**В.** је у свему следио политику кнеза Лазара, сматрајући га и називајући га својим господарем. Када је кнез Лазар потврдио повластице Дубровчана у својој држави и издао посебну повељу (9. I 1387), исто је учинио и Вук (20. I 1387), преузевши из кнежеве исправе многобројне одредбе са малим изменама. **В.** је пружао подршку кнезу Лазару у односима са Угарском, сарадњи са краљем Твртком I Котроманићем и антитурској политици. Један турски одред упао је у његову област и запалио Грачаницу, вероватно 1386. Била је то најава одлучне битке између турског емира Мурата и кнеза Лазара, која је вођена на Вуковој територији 15/28. VI 1389, нешто северније од Приштине. Као кнежев савезник **В.** је са својом војском учествовао у Боју на Косову, док је краљ Твртко I послао у помоћ један одред са војводом Влатком Вуковићем на челу. Битка је била тешка и жестока и у њој су животе изгубили емир Мурат, његов син Јакуб, српски кнез Лазар и мноштво ратника на обе стране. **В.** и војвода Влатко Вуковић остали су живи, као и Муратов син Бајазит. Посматрано са војничког аспекта, исход битке је био нерешен, а пошто су Турци напустили бојно поље које је поново запосео **В.**, савременицима је изгледало да су Турци поражени. У суштини, Срби су изгубили рат, због тога што су последице Боја на Косову биле катастрофалне за српски народ, а народно предање је исход битке приказало као тежак пораз српске војске. Према народној традицији, до пораза је дошло због издаје **В.** у Боју на Косову.
У сачуваним изворима који су блиски догађају нема ни наговештаја о **В.** издаји, па објашњење за почињену „неверу" треба тражити у држању **В.** и његових наследника после Битке на Косову. Угрожени од Турака, Угарске и са других страна, наследници кнеза Лазара су по савету патријарха, високог свештенства и сабора, успоставили мир са Турцима и постали вазали емира Бајазита. За разлику од Лазаревића, **В.** се није измирио са Турцима, већ је настојао да у што краћем времену заузме оно место које је у српским земљама припадало кнезу Лазару. Учвршћивао је свој положај идеолошким, политичким и војним средствима. Заузео је Пећ са околином до краја августа 1389, па је уместо упокојеног патријарха Спиридона довео на патријаршијски трон бившег патријарха Јефрема, који се десет година пре тога због старости одрекао свог достојанства. Уз сагласност патријарха Јефрема и свештенства у својој области, црквеним обредом добио је владарско име Немањића, па је титулисан као Стефан Вук. Привукао је на своју страну део српске властеле у југозападним крајевима државе кнеза Лазара и његових наследника, па је за кратко време запосео: жупу Хвосно, Метохијски Подгор, градове и тргове Звечан, Трепчу, Јелеч, Глухавицу, Трговиште, Сјеницу, Бродарево на левој обали Лима, затим Плав и Брсково код Мојковца на Тари. На тај начин област **В.** постала је три пута већа, захваљујући освајању југозападних крајева државе кнеза Лазара и његових наследника. Имајући у виду остварени успех, Дубровчани су почели да му се обраћају као: „Славном и велможном господину Вуку Бранковићу", уз напомену да „држи земљу српску". Запоседање градова и знатног дела територије кнеза Лазара, довођење на патријаршијски трон бившег патријарха, мимо одлуке већине српских епископа и митрополита, супростављање политици званичне Српске цркве, већини српске властеле и наследника кнеза Лазара, може се оквалификовати као издаја Лазаревог дела. Народна традиција је тај чин саопштила на једноставан начин, као неверу или издају **В.** у Боју на Косову.
Успон **В.** је био краткотрајан. Супроставили су му се Српска црква, избором патријарха Данила (1390/91), наследници кнеза Лазара, као и Турци који су заузели Скопље крајем 1391. **В.** је био приморан да постане вазал емира Бајазита до лета 1392, избегавајући да извршава најтеже вазалне обавезе. Није присуствовао на састанку Бајазитових вазала у Серу крајем 1393. Следеће године постаје грађанин и савезник Венеције, највећег конкурента Турске у источном Медитерану. **В.** је знао да Бајазит неће толерисати његово понашање, па је у октобру 1394. затражио дозволу од Дубровчана да у њихов град склони део своје имовине. Дозволу је добио, па је већ у јануару 1395. послао у Дубровник 397 литара сребра, а у мају 693 литре, да би са слањем наставио и касније у укупној вредности око 15.000 дуката. **В.** је отказао послушност Бајазиту и у мају 1395. није учествовао у походу на Влашку са осталим вазалима: Стефаном Лазаревићем, краљем Марком и господином Константином Драгашем. Одмазда је брзо уследила, па је Стефан Лазаревић преотео од **В.** жупу Хвосно јуна 1395, док су Турци нешто касније заузели Глухавицу, где се њихов кадија налазио већ у марту 1396. **В.** је пружао отпор до августа 1396, али га је емир Бајазит војно уништио и заробио, после победе над хришћанском војском код Никопоља 26. IX 1396. У турском ропству **В.** је проживео годину дана. Његовим наследницима: жени Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару, Турци су омогућили да задрже мали део некадашњих поседа, можда део старе баштине Бранковића, на којима су живели. Највећи део области **В.** Турци су предали кнезу Стефану Лазаревићу, верном вазалу, а у суштини вратили су му ону територију која је припадала кнезу Лазару до Битке на Косову. Око ових земаља водиће се касније (1402–1412) дуготрајне борбе између наследника кнеза Лазара и наследника **В.**, што ће Турци у својој политици вешто користити.
Милош Благојевић
У српској народној поезији и усменом предању, као и на ширем јужнословенском подручју, опеван је превасходно као клеветник Милоша Обилића и симбол косовске издаје („...Проклета мајка била која је Вука породила", Богишић, 1; „Проклет био и ко га родио/ Проклето му име и кољено", Вук II, 44). У историјским изворима нема потврде да је **В.** издајник. Ово предање се могло зачети зато што је он преживео бој; због сукоба са Лазаревићима; због потребе да се нађе кривац за националну несрећу, а да то не буде владар; због антагонизма с другим српским великашима. Вeликaши супрoтстaвљeни **В.** кao вeрни и плeмeнити углaвнoм су имeнoвaни тoпoнимимa с грaницe oблaсти **В.** – Toплицa, Koсaницa, Бaњскa, пa и Oбилић – штo би мoглo бити трaг нeкaдaшњeг ривaлитeтa ситних плeмићa прeмa мoћнoм гoспoдину **В**. Мoгућe је и дa je Ђурђeв сукoб с Jaнoшeм Хуњaдиjeм, кojи je кулминирao нeпoсрeднo изa друге биткe нa Koсoву 1448, пoврaтнo утицao нa судбину њeгoвoг oцa у усмeнoj трaдициjи. Нeмa jeднoзнaчнoг и дeфинитивнoг oдгoвoрa нa питaњe из чeгa сe рoдило предање о издаји **В.**, које се вишеструко рефлектовало у српској књижевности и култури, вeћ сe и oвдe суoчaвaмo сa слoжeним aмaлгaмирaњeм рaзличитих слojeвa прeдaњa и рaзличитих истoриjских чињeницa, вeзaних зa рaзличитe jунaкe, кoje сe нaлaзи у сaмoj oснoви усмeнo-пoeтскoг ствaрaлaштвa.
Љиљана Пешикан Љуштановић
ИЗВОРИ: *Пјеванија*; Богишић; ЕР; МХ I/1; Вук II; Вук САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Koвaчeвић, *Вук Брaнкoвић (1372–1398)*, Бг 1888; М. Динић, „Област Бранковића", *ПКЈИФ*, 1960, 26; Ј. Рeђeп, „Koсoвскe нaрoднe пeсмe и Причa o бojу кoсoвскoм", *ЗМСС*, 1973, 5; И. Божић, *Неверство Вука Бранковића, О кнезу Лазару*, Бг 1975; В. М. Ђурић (прир.), *Koсoвски бoj у српскoj књижeвнoсти*, Бг – Н. Сaд – Пр 1990; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; М. А. Пуркoвић, *Kћeри Kнeзa Лaзaрa*, Бг 1996; С. Петровић, „О неким проблемима историчности и структуре ликова косовске епике", *КиЈ*, 2004, 51, 1–2; С. Петровић, „Прилог проучавању историјског развоја структурних модела косовске традиције", *ЗМСКЈ*, 2005, 53, 1–3; Н. Милошевић Ђорђевић, „Народне песме о косовском боју: поетика традиције", у: *Прилози језичком и књижевном образовању*, Бг 2009; М. Благојевић, „О издаји и невери Вука Бранковића", *ЗМСИ*, 2009, 79–80; Н. Љубинковић, *Трагања и одговори. Студије из народне књижевности и фолклора (I)*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ВУКОСЛАВИЋ
**ВУК ВУКОСЛАВИЋ**, босански кнез (? – ?, после 1352). Син кнеза Вукослава Хрватинића (?–1350), господара жупа Бањице и Врбање, брат кнеза Влатка и кнеза Павла Вукославића. Њихово презиме се јавља и као Вукосалић. **В.** се истакао великим војним заслугама у неколико ратних сукоба које је водио бан Стјепан II Котроманић (1322–1353) и који су описани у повељи коју је добио од босанског бана 1351. Најранији помен В. је из 1329, када је босанска војска продрла у област доњег Полимља а он спалио манастир Св. Николе у Дабру. У том окршају позајмио је свог коња босанском бану, због чега је био тешко рањен. Потом је омогућио да бан запоседне поново град Висуће на Цетини, који је накратко освојио цетински кнез Нелипац, одметнувши се од власти краља Лајоша. Овај догађај се оквирно датира у период 1337–1340. Након краткотрајне акције цара Стефана Душана 1350, кнез **В.** је вратио град Нови на Неретви под власт босанског бана. Према повељи из 1351. он је заједно са својим братом Павлом уживао баштинске поседе у жупама Бањици и Врбањи, док је кнез Влатко имао одвојену баштину. Поред ових, имао је и посед далеко на југу, у жупи Бишће, у долини Буне. Из историјских извора нестаје после 1352, а његови наследници нису познати. Кнез Павле се помиње и 1367.
ИЗВОРИ: Л. Талоци, „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кермендског аркива", *ГЗМС*, 1906, 18; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Ј. Мргић Радојчић, „Повеља бана Стјепана II Котроманића кнежевима Вуку и Павлу Вукославићу 1351. године", *ССА*, 2002, 1.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ВУКЧИЋ
**ВУК ВУКЧИЋ**, војвода, бан Хрватске и Далмације (? – ?, пре 1405). Син кнеза и великог војводе Вукца Хрватинића и брат Хрвоја, Воислава и Драгише Вукчића. Имао је и три сестре, од којих су познате Реса (удата за тепчију Батала Шантића) и Вучица, а трећа сестра, удата за припадника породице Златоносовић, непознатог је имена. Његова активност може се пратити од 1385, када је заузео град Гребен (данас град Крупа) на Врбасу, који су 1357. угарском краљу предали кнез Гргур и Владислав Павловић и кнез Гргур Стјепанић. Заједно с братом Хрвојем 1387. учествовао је у побуњеничкој војсци браће Хорват, која је освојила Загреб. Следеће године у Книну у име краља Стефана Твртка I (1353–1391) они су водили преговоре око предаје далматинских градова под његову власт. Пошто су подржали претензије напуљског краља Ладислава на угарски престо, Хрвоје и **В.** су именовани 1391. за банове Хрватске и Далмације. Исте године бан **В.** је узео у заштиту сплитску цркву, а у документу се помињу његов заменик – подбан, као и кастелани градова Книна, Клиса, Омиша и Бистрице (Ливна). Са титулом бана **В.** се помиње у запису на јеванђељу тепчије Батала Шантића. Фебруара 1393. заробио је синовце вранског приора Ивана Палижне, једног од вођа побуњеника против краља Жигмунда и заузео Врану и Островицу. Након што га је 1394. поразила војска угарског краља, предао је град Книн и признао Жигмунда за свог сениора. Две године након тога добио је на управу градове Крупу и Острожац на Уни, као и град Велики Калник у Крижевачкој жупанији, где се његови кастелани помињу у периоду од априла 1397. до марта 1405. Зна се да је био ожењен баницом Анком, с којом је имао ћерку Катарину, која је око 1405. удата за великог војводу Сандаља Хранића. Њен мираз су били градови Островица и Скрадин. Треба претпоставити да је нешто пре овог догађаја бан **В.** преминуо јер је преговоре око Катаринине удаје водио његов брат Хрвоје Вукчић.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902; Л. Талоци, „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кермендског аркива", *ГЗМС*, 1906, 18; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Ф. Шишић, „Неколико исправа из почетка XV стољећа", *Старине ЈАЗУ*, Зг 1938, 39; T. Смичиклас, *Дипломатички зборник краљевине Хрватске, Далмације и Славоније*, XVII , Зг 1982.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Шишић, *Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба*, Зг 1902; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; М. Анчић, „Просопографске цртице о Хрватинићима и Косачама", *ИЧ*, 1986, 33; P. Engel, „Zur Frage der bosnisch-ungarischen Beziehungen im 14. und 15. Jahrhundert", *Südost-Forschungen*, 1997, 56; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ГРГУРЕВИЋ
**ВУК ГРГУРЕВИЋ** (Змај Огњени Вук), деспот (?, око 1438 – ?, 16. IV 1485). Први српски деспот под угарском влашћу, био је ванбрачни син Гргура Бранковића и унук деспота Ђурђа. Први поуздани помен **В.** потиче из 1458. у вези са сукобима између присталица проугарске и протурске струје у Смедереву до којих је дошло после смрти деспота Лазара. **В.** се тада налазио уз свога оца, слепог Гргура који се у Србију вратио са турским трупама. Будући поражен у сукобу са Матијом Корвином у Срему, **В.** је при повлачењу преко Дунава спалио Ковин. У време пада Смедерева под власт Османлија (1459), **В.** се налазио у турској служби. Податак да је папа Пије II преко њега одржавао преписку са румелијским беглербегом, упућује на закључак да је био веома близак овом високом турском достојанственику. У другој половини 1464. **В.** је прешао на страну угарског краља, који му је као потомку српске владарске породице доделио деспотску титулу. *Despotus Rasciae* први пут је изричито поменут у писму краља Матије Корвина млетачком дужду Христофору Мору од 18. II 1465. Од тог времена **В.** је непрекидно био у служби угарског краља. Његов превасходни задатак био је да окупља српски живаљ на територији јужне Угарске и организује га за борбу против Османлија, али су деспот **В.** и српски ратници војевали и на другим ратиштима. Већ 1468. за време похода у Чешку међу великашима у табору краља Матије поменут је и *Lupus despota*. Почетком 1471. током војевања у источној Босни деспот **В.** је спалио Сребреницу. Од почетка 1476. када је Матија Корвин освојио утврђење Шабац на Сави, **В.** је редовно учествовао у ратним операцијама вођеним на угарско-турској граници до 1483. У време мировних преговора између Матије Корвина и Бајазита II (1482–1483) деспот **В.** је одржавао редовну преписку са султаном и смедеревским санџакбегом Али-бегом Михалоглуом, чиме су до изражаја дошле његове дипломатске вештине. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао потомства. Његови поседи били су концентрисани махом у Срему (Беркасово, Ириг, Купиник), али је поседовао још Белу Стену, Тетушевину, Комогојно, Градису и Костајницу у Славонији и Хрватској. Поседе је добијао од краља Матије за различите заслуге учињене угарској круни.
Катарина Митровић
У народној књижевности опеван је под различитим именима (Огњени Вук, Деспот Вук, Змај Огњени Вук, Вукић Бранковић, дијете Огњан, дете Огњаниче, Деспотић Вук, Вук од Сријема, Вук Јајчанин и др.), пре свега у српској и српско-хрватској народној поезији, али и на ширем јужнословенском подручју. Старији слој бележења памти вазални однос **В.** према краљу Матији, историјске околности и простор на коме је живео, али се јављају и јасни трагови змајевских одлика. Елементи историјске судбине **В.** – незаконито порекло, очево ослепљење, сукоби у породици, прелазак из турске у угарску службу, војничка слава, храброст, могуће припадање витешком реду змаја – могли су утицати на активирање митске матрице о змајевитом јунаку. Песме из збирки Вука Караџића и оне из каснијих записа, као и предање, у већој мери се одвајају од историје, пошто је представа о змајевићу битно моделовала историјско памћење, задржавајући у свести колектива оне сегменте који се с њом поклапају (усамљеност, подвојеност између људске и демонске природе, везаност за границу и способност да се та граница чува и прелази). Битне сегменте епског животописа, на нивоу укупног певања о деспоту **В.**, чине: натприродно порекло и чудесно рођење, скривање детета, убрзано одрастање, стицање коња (оружја), прво јунаштво, освета за зло нането оцу и стрицу или хранитељу, женидба скопчана са свладавањем препрека, победа над демонским непријатељем, те смрт због нарушавања табуа змајевских белега или њиховог уништавања. Његова поетска биографија обликује се од историјских чињеница и древних веровања, наслојавањем архаичних представа о јунаку као диморфном, људском и демонском бићу, заштитнику рода и заједнице и препознатљивих рефлекса феудалних односа, живота конкретне историјске личности и збивања у којима је она учествовала, мање или више патријархализованих.
Љиљана Пешикан Љуштановић
ИЗВОРИ: A. Bonfinius, *Rerum ungaricarum decades IV*, liber II, Leipzig 1771; В. Макушев, *Историјски споменици Јужних Словена и околних народа II*, Бг 1882; В. Fraknói, *Мátyás király levelei I*, Budapest 1893; В. Fraknói, *Мátyás király levelei II*, Budapest 1895; Вук II; Вук VI; Љ. Стојановић, *Стари српски родослови и летописи*, Ср. Карловци 1927; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма II*, Бг – Ср. Карловци 1929–1934; Н. Радојчић, „Пет писама са краја XV века", *Јужнословенски филолог*, 1953–1954, 20, 1–4; М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I*, Бг 1955; *Пјеванија*; Богишић; *ЕР*; М. Пантић, *Народне песме у записима ХV–ХVIII века*, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Последњи Бранковићи у историји и народном певању*, Н. Сад 1886; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960; Р. Јакобсон, *Лингвистика и поетика*, Бг 1966; С. Ћирковић, „О деспоту Вуку Гргуревићу", *ЗМСЛУ*, 1970, 6; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4; Ј. Ређеп, „Вук Гргуревић или Змај деспот Вук", *ЗзС*, 1979, 16; *Историја српског народа,* II, Бг 1982; С. Новаковић, *Историја и традиција*, Бг 1982; Љ. Пешикан Љуштановић, *Змај Деспот Вук – мит, историја, песма*, Н. Сад 2002; К. Митровић, „Вук Гргуревић имеђу Мехмеда II и Матије Корвина (1458–1465) ", *БГ*, 2003, 2; „Пет писама деспота Вука Гргуревића", *БГ*, 2006, 3/4; Д. Перић, *Териоморфни јунаци словенске епике: Волх Всеславјевич и Змај Огњени Вук*, Бг 2008; Н. Килибарда, *Поезија и историја народној књижевности*, Бг б.г.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ДАБИШИЋ → ДАБИШИЋИ
**ВУК ДАБИШИЋ → ДАБИШИЋИ**
# ВУК КОЛАКОВИЋ
**ВУК КОЛАКОВИЋ**, властелин (? – Срем, после 1497). Помиње се 1497. као кастелан Ирига, који је у том тренутку припадао српским деспотима Ђурђу и Јовану Бранковићу. Две деценије касније, 1526. у писму деспота Стефана Бериславића краљу Фердинанду III Хабзбуршком помиње се „неки Турчин по имену Колаковић", што је могуће довести у везу с овим властелином који се, у међувремену, можда и потурчио. Према извештају деспота, **В.** је заповедао Рачом, али био је спреман да пређе на страну угарског краља уколико би добио потврду о наследном поседу и заповедништву над Рачом. Овај важни прелаз преко Саве остао је, међутим, под османском влашћу, а судбина **В.** није позната.
ИЗВОР: А. Ивић, *Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII века. Први део (1527–1600)*, Н. Сад 1910.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини*, Н. Сад 1929; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4; „Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне Јужне Угарске", *ЗМСИ*, 1988, 37; М. Благојевић, „Српска државност на новим просторима – Срем, Банат и Бачка", у: Д. Медаковић, М. Благојевић, *Историја српске државности*, I, Н. Сад 2000; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК КУВЕТ
**ВУК** **КУВЕТ**, властелин, велики челник (? – ?, после 1404). Био је члан централне државне управе кнеза и деспота Стефана Лазаревића, између 1400. и 1404, са титулом и звањем челника, а касније и великог челника. Заступао је владара у различитим државним пословима, често у судском поступку, а посебно у заштити црквених и манастирских земљопоседа. Када је кнегиња Милица, са синовима Стефаном и Вуком, поклонила хиландарском Пиргу у Хрусији село Ливочу на Биначкој Морави, монаси су упозорили на померање сеоских међа: „што им је узео Никола Гоисалић од Ливоче". Са померањем сеоских међа, смањена је површина сеоског атара Ливоче, а пошто је Никола Гоисалић био припадник властеоског сталежа, хиландарски монаси нису му се могли супроставити. Насилно смањивање земљишног фонда у средњовековној Србији централна управа није толерисала, па су Лазаревићи послали челника **В.** и „старинике" да на уобичајен начин обележе спорне међе, што је и учињено. Челник **В.** се помиње и као „милостник", односно извршилац владаревог уступка, поклона или дара. Када су кнез Стефан, његов брат Вук и њихова мајка кнегиња Милица, издали разрешницу рачуна Мароју Цинцуловићу 15. III 1402. у Приштини, да је као закупац царина извршио све своје обавезе и да није остао дужан, на издатој исправи помињу се као „милосници" протовестијар Иван и челник **В**. Обојица су на својим положајима могли да заштите поменутог закупца од евентуалних потраживања на суду. **В.** је завршио своју каријеру као „велики челник" деспота Стефана Лазаревића 1403. и 1404. О томе сведочи један натпис на надгробном споменику, који је пронађен у комплексу цркве Богородице Пречисте, код Ждрела у Горњачкој клисури, на којем пише: „Престави се раб Божији Стефан Кувет, син великог челника деспотова Вука Кувета". На основу овог натписа могло би се претпоставити да су се на ширем подручју Ждрела налазили и поседи великог челника **В**.
ИЗВОРИ: Fr. Мiklosich, *Мonumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii*, Wien 1858; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I, Бг 1929.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Д. Мадас, А. Гајић, „Надгробне плоче и гробови ктитора цркве Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клисури", *Саопштења*, 1983, 15; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ЛАЗАРЕВИЋ
**ВУК ЛАЗАРЕВИЋ**, кнез (?, око 1380 – околина Једрена, Турска, 10. VII 1410). Млађи син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, брат кнеза и деспота Стефана (1389/1402–1427). Према сачуваној дипломатичкој грађи, **В.** се до 1399. наводи само као „вазљубљени брат" кнеза Стефана, а од исте године носи владарску титулу „господин", што се може довести у везу с његовим стицањем пунолетства. Заједно с кнегињом Милицом био је савладар свог брата. Као Бајазитови вазали браћа су учествовала у бици код Ангоре 28. VII 1402, а после великог пораза османске војске под борбама су се повукли у Цариград. Након разлаза с Ђурђем Бранковићем, који је пришао Сулејману и покушао да спречи пролаз Лазаревићима, деспот Стефан и **В.** су се вратили у Србију поморским путем и искрцали се у Зети. Ојачани војском Ђурђа II Страцимировића Балшића, Лазаревићи су избили на Косово где је 21. XI 1402. на Трипољу код Грачанице дошло до сукоба са Сулејмановом војском и одредима Ђурђа Бранковића. **В.** је добио од брата већи део војске с којом му је била поверена борба против Ђурђа, док је деспот започео битку са османским одредима. **В.** се, међутим, показао мање способним, те је у одсудном тренутку деспот Стефан морао да му притекне у помоћ, што му је потом доста замерио. Био је то повод да **В.** већ крајем године побегне султану Сулејману, а придружила му се и кнегиња Милица. Почетком 1403. они су прихватили одредбе Галипољског уговора, који је предвиђао вазалне односе деспота Стефана према султану. Упркос томе што се деспот окренуо сарадњи с Угарском и признао краља Жигмунда за свог сениора, најкасније до октобра 1404. односи међу Лазаревићима поново су били добри. Ни после смрти Милице новембра 1405. није дошло до промена јер је деспотова повеља Дубровчанима од 2. децембра оверена печатом на коме се у другом делу легенде наводи „благоверни и христољубиви господин Вук Стефан". Све до почетка 1409. деспот је у санкцијама својих повеља често наводио на првом месту свог брата, а потом сина, као могуће наследнике српског престола. Владалачки и савладарски ранг **В.** јасно се истиче како титулом „господин" тако и називом „Стефан" које носи уз своје народно име **В**. У покушају да заузме млетачке поседе у Приморју и северној Албанији, Балша III, господар Зете, затражио је помоћ султана Сулејмана, признајући његову врховну власт крајем 1405. Поред турских одреда, **В.** је довео у Зету српску војску, док је деспот Стефан иступао као један од гараната мира њихове сестре и сестрића са Венецијом. До преокрета у односима између браће дошло је крајем 1408. када је **В.** уз материјалну и војну подршку султана Сулејмана и Бранковића, али и значајног дела домаће властеле, затражио од деспота Стефана „половину отачаске земље и градова" којима би самостално управљао. Убрзо потом османске трупе предвођене војводом Евреносом продрле су из Скопља на Косово. Борбе су вођене око Приштине. Према речима Константина Филозофа, **В.** и турски одреди „прођоше сву српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући". Деспот Стефан се повлачио ка северу очекујући помоћ свог сениора, краља Жигмунда. Угарски владар је најпре у јануару 1409. упутио војску под командом свог главног војсковође, северинског бана и тамишког жупана Филипа де Сколариса – Пипа Спана (Филипа Маџарина у српским народним песмама). Потом је у мају Жигмунд и лично прешао Саву, тако да су се жестоки угарско-османски сукоби одвијали током неколико наредних месеци на тлу српске државе, наносећи велику штету становништву и земљи. Кад је **В.** са Османлијама дошао пред Београд, деспот Стефан се повукао иза јаких зидина града, али је, видевши „где се догађа зло које не пролази" и како би зауставио даље разарање целе државе, на крају био приморан да пристане на преговоре са братом. **В.** је коначно успео да као вазал султана Сулејмана добије на управу јужну половину Деспотовине. Његова верност није била дугог века – убрзо је пристао уз принца Мусу, који је по договору са деспотом Стефаном и влашким војводом Мирчом кренуо у обрачун са својим братом Сулејманом и заузео Галипоље. У одлучујућем моменту, када је Муса код Цариграда почео да губи присталице, **В.** је почетком јуна 1410. опет променио страну и покушао да ангажује млетачке бродове за пребацивање Сулејманових трупа, што је принц Муса дознао. **В.** није тада кажњен за издају само захваљујући залагању деспота Стефана који се понудио као јемац, али је одмах потом побегао у војни табор султана Сулејмана. После битке код Космидиона на Златном рогу, 15. VI 1410, у којој је Сулејман победио Мусу, **В.** је као Сулејманов вазал упућен у Србију цариградским друмом да преотме власт од брата. Стога је деспот изабрао поморски пут преко Црног мора и Дунава за повратак у државу и преко Влашке стигао у Голубац крајем јула или почетком августа. У међувремену, почетком јула, **В.** је заједно са Лазаром Бранковићем упао у заседу на путу код Пловдива (Филипопоља). Мусине присталице су их ухватиле и предале принцу, који је одбио да им опрости њихову „неверу" у бици код Цариграда. **В.** је одмах био погубљен, док је Лазар Бранковић страдао недељу дана касније (11. јула), када је Муса изгубио битку код Једрена и увидео да Ђурађ Бранковић неће прећи на његову страну. На овај начин је одлучен и једини могући избор за наследника деспота Стефана Лазаревића на српском престолу, али ће до дефинитивног именовања Ђурђа Бранковића доћи тек 1424.
ИЗВОРИ: В. Јагић (прир.), „Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића", *ГСУД*, 1875, 42; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг 1929; *Живот деспота Стефана Лазаревића*, прев. Л. Мирковић, Бг 1935; *Старе српске биографије XV и XVII века*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970; М. Пурковић, *Кнез и деспот Стефан Лазаревић*, Бг 1978; М. Благојевић, „Савладарство у српским земљама после смрти цара Уроша", *ЗРВИ*, 1982, 21; *Историја српског народа*, II, Бг 1994; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; P. Engel, *Magyarország világi archontológiája 1301–1457*, II, Budapest 1996.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ОСТОЈИЋ
**ВУК ОСТОЈИЋ**, кнез (средина XV в). Спомиње се 1452. као conte Vouch de Drazeuiza у служби херцега Стефана Вукчића. Велики углед и део његових кнежевских надлежности у решавању локалних питања открива то што је исте године, заједно са месним војводом Гојком Сладиновићем, позван на састанaк угледних личности из ширег краја. Овај скуп је требало да, по султановој вољи, доведе до потпуног враћања Конавла Дубровнику и осигура општу безбедност његових житеља. То није ишло нимало лако за време рата који је још формално текао. Наредног лета **В.** је по налогу свог господара заједно са кнезом Конавла издејствовао враћање ствари које су Косачини поданици из Зубаца опљачкали од суседа. По завршетку сукоба између херцега Стефана Вукчића и Дубровника, а као управника суседне области, Дубровчани су га 1457. позвали да се лично увери у тежину пљачке херцегових поданика у њиховој Површи.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба*, Бг 1964; М. Динић, *Из српске историје средњега века*, Бг 2003.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК СТЕФАН КОТРОМАНИЋ
**ВУК СТЕФАН КОТРОМАНИЋ**, бан, кнез (?, око 1342 – Босна, после 1374). Син кнеза Владислава и Јелене (Јелисавете) Шубић, млађи брат бана и краља Стефана Твртка I (1353–1391). Први пут се помиње 1353. у повељи коју су издали „господин" кнез Владислав, кнегиња Јелена и бан Твртко, а потом и наредне године, након што се с мајком вратио с двора угарског краља Лудовика (Лајоша) Анжујског (1342–1382). Разлог њиховог одласка било је регулисање вазалних односа новоизабраног босанског владара, али познији догађаји сугеришу и другачији мотив. **В.** је настојао да добије удео у државној власти, као и посебну територију којом би управљао. У том смислу је сугестивна потврда краља Лајоша из 1357. да бан Твртко и кнез **В.** владају банатом Босне и Усоре. До потпуног раскола међу браћом дошло је фебруара 1366, када је **В.** подигао оружану побуну против бана Твртка и потом био проглашен за бана под именом Стефан (Стјепан), што говори о његовој амбицији да се устоличи на босанском престолу. Подршку су му пружили Дабишићи, властела из Подриња и хумски казнац Санко Милтеновић, али је ситуација била толико озбиљна да се бан Твртко с мајком склонио на угарски двор. Пошто је добио војну помоћ, бан се вратио у државу. На његову страну прво је прешла усорска властела, затим и босанска, те је бан **В.**, оставши без подршке и упоришта у земљи, био принуђен да потражи уточиште у Дубровнику. У град се идуће године упутио и бан Твртко, али покушаји дубровачке владе да посредују у измирењу браће нису уродили плодом. Бан **В.** апеловао је 1368. код папе Урбана V да га као католика узме у заштиту од брата који му је одузео закониту баштину. Није познато да ли је бан **В.** све време боравио у Дубровнику или, можда, и на територији жупана Николе Алтомановића. У тексту једне лоше преписане повеље из 1370. или 1374. Твртко и (Вук) Стефан наводе се као банови, а за њихово измирење био је заслужан властелин Стјепан Рајковић. Последњи помен **В.** потиче из 1374, када се јавља с титулом „младог бана" (*iunior banus*), у повељи којом је бан Твртко даровао неке поседе босанској бискупији у част свог венчања. Већ идуће године, у двема повељама Дубровнику, бан Твртко је једини и суверени владар Босне и свих босанских земаља, док се **В.** губи траг из извора.
ИЗВОРИ: Ђ. Шурмин, *Хрватски споменици*, I, Зг 1898; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Краљ Твртко I Котроманић*, Бг 1925; Ј. Шидак, „O вјеродостојности исправе босанског бана Твртка Стјепану Рајковићу", *Зборник радова Филозофског факултета у Загребу*, 1954, 2; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ХРАНИЋ
**ВУК ХРАНИЋ**, кнез (Подриње, друга половина ХIV в. – ?, II 1425). Син Хране Вуковића и брат војводе Сандаља и Вукца Хранића. У његовој власти у Подрињу су били жупа Говза и град Јелач (1410/11, 1420), а држао је и село Жабицу и Мируше код Билећа. Ожењен је 1405. Јеленом, кћерком бана Вука Вукчића из породице Хрватинића. Изгледа да је истовремено Сандаљ ожењен Јеленином сестром Катарином. **В.** син Иван није био из овог брака. Он је 1441. наступао као противник Стефана Вукчића, у жељи да он наследи Сандаља Хранића. **В.** поседи су после његове смрти дошли у руке брата Вукца, а затим синовца Стефана, што значи да је Иван 1425. био малолетан. Сачуван је тестамент Јелене, Вукове удовице, у коме се он и његова породица уопште не помињу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; М. Анчић, „Просопографске цртице о Хрватинићима и Косачама", *ИЧ*, 1986, 33.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУК ШТИТКОВИЋ
**ВУК ШТИТКОВИЋ**, војвода (?, друга половина XIII в. – ?, после 1345?). Мало познати босански властелин из прве половине ХIV в. У литератури се наводи да је био из жупе Лепенице. Носио је титулу војводe босанскoг. Први пут се помиње на повељи бана Стефана II Котроманића насталој око 1326. као пристав од двора са титулом војвода босански. Наредни пут се јавља као сведок са истом титулом на повељи Стефана II из 1329/30. Могуће је да се помиње и у латинској повељи бана Стефана II из 1345, где је као први међу сведоцима уписан *Wolk voyvoda*. У литератури постоји претпоставка да је његов син био Милош Вукасић, сведок на повељама бана Стефана II Котроманића из 1332. и 1333.
ИЗВОРИ: Ј. Мргић Радојчић, „Повеља бана Стјепана II Котроманића великом кнезу Гргуру Стјепанићу – 1329/30. године", *ССА*, 2004, 3; Ј. Мргић, „Повеља босанског бана Стјепана II Котроманића којом кнезу Вукославу Хрватинићу даје жупе Бањицу и Врбању са градовима – око 1326. године", *Грађа о прошлости Босне*, 2008, 1.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Barones regni и државно вијеће средњовјековне Босне", *Прилози*, 1975–1976, 11–12; М. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1979, 14–1.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАВИЋ, Душан
**ВУКАВИЋ, Душан**, агроном, универзитетски професор (Иванац, Хрватска, 11. VI 1902 – Нови Сад, 7. XI 1983). Пољопривредно-шумарски факултет је завршио 1926. у Загребу, где је одбранио докторску дисертацију 1932. Био је наставник у Нижој пољопривредној школи у Славонској Пожеги, професор у Средњој пољопривредној школи у Крижевцима (1930–1937) и руководилац на ергели Љубичево 1937–1939. Прешао је у Министарство пољопривреде Краљевине Југославије у Београду. После завршетка рата ради у Министарству ФНРЈ, а затим је ванредни професор на Пољ. ф. у Сарајеву (1947). Од 1955. до 1973. редовни је професор на предмету Исхрана домаћих животиња на Пољ. ф. у Новом Саду. Истраживао је начине побољшавања исхране и могућности промене у тову свиња („Продуктивно деловање кукурузне и јечмене прекрупе у тову младих белих свиња", *Летопис научних радова*, 1958, 2), јунади („Испитивање могућности замене сојине сачме са уреом у концентрованим смешама за тов младе јунади", *Савремена пољопривреда*, 1961, 5), оваца, пилића („Утицај различитог нивоа рибљег брашна и арашидове сачме на прираст и ретенцију хранљивих материја код пилића у тову", *Савремена пољопривреда*, 1963, 12). Написао је 10 средњошколских и факултетских уџбеника од којих се истичу: *Исхрана* *домаћих животиња*, I–II (Н. Сад 1961); *Исхрана говеда* (Н. Сад 1962); *Исхрана домаћих животиња* (Бг 1969); *Исхрана оваца* (Н. Сад 1972).
ДЕЛА: „Обрано млеко у исхрани рано залучене прасади", *Сточарство*, 1960, 1/2; „Прилог изучавању употребе уреје у исхрани товне јунади", *Крмива*, 1961, 2.
ЛИТЕРАТУРА: *Десет година рада Пољопривредног факултета у Новом Саду*, *1954*–*1964*, Н. Сад 1964; *Биографија наставника и сарадника (1954*–*2004*), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.
Станимир Ковчин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Алек
**ВУКАДИНОВИЋ, Алек** (Александар), песник (Милованац код Пећи, 13. IX 1938). Апсолвирао на Филолошком факултету у Београду на Групи за општу књижевност. Био је уредник часописа Удружења књижевника Србије *Relations* (1985–2001). У његовој првој књизи (*Први делиријум*, Н. Сад 1965) очигледна је сродност с поезијом Б. Миљковића. Збирка *Кућа и гост* (Бг 1969) оцењена је као један од важних искорака у развоју тадашње српске поезије. Наговештавајући целовит и оригиналан песнички систем, наредним књигама (*Трагом плена и коментари*, Бг 1973; *Далеки укућани*, Бг 1979; *Песнички атеље*, Бг 2005) потврдио се као веома самосвојан стваралац. Снажно наглашена мелодијска линија, разигравање и варирање мањег броја песничких мотива, ослањање на кратке језичке (фолклорне) форме и грађење поезије (песама, циклуса, збирки, целокупног опуса) по принципу концентричних, спиралних кругова, основне су одлике његове поезије. Негујући изразиту мелодијску линију, која је временом постала неком врстом његовог заштитног знака (ова линија у српском песништву иде од Ђ. Марковића Кодера, преко С. Винавера, М. Настасијевића, Д. Благојевића, В. Попе, Б. Миљковића, М. Тешића до најмлађих), он својим збиркама ствара модеран песнички еп, пун неодређене и носталгичне, али снажне слутње о човековом месту у свету и култури. Уколико се језик поезије **В.** ослобађао „семантичког терета", утолико се у њој више отварао простор херметизма, те магловитих и тешко ухватљивих наговештаја. Трагајући за суштином опеваних предмета и појава, он кључне мотиве и песничке слике, лишава свега случајног и емпиријског. Зато се може говорити и о феноменолошкој редукцији његових песама. У песмама **В.** искуствени свет се „ставља у заграде", разлаже, и песник о томе неретко и директно пева (нпр. у песми *Кућа, 197*, али и у многим другим). На завршетку процеса разлагања остају огољене речи слике: *кућа*, *гост*, *ласта*, *ловац*, *плен*, *стрела*, *укућани*, *жишка*, *квадрат*, *зрно*, *страница* итд. Његови основни мотиви се затим, не застајући пред границама песама, циклуса или збирки, међусобно укрштају и допуњују, на пример: *кућа – укућани – гост*; *ловац – плен – даљина*; *даљина – гост – лампа*: *лампа – ноћ – кућа*. Тако се поезија **В.** заснива на низу концентричних кругова, који се непрестано умножавају и шире, стално укључујући у себе нове стилско-мотивске просторе. Реч је о песничком свету без понављања, изграђеном помоћу мајсторских измена и развијања специфичних мотива и свепрожимајуће језичке мелодије. Тако лирски јунаци **В.** најпре стижу до тишине која им на трен говори све, јер им не говори ништа одређено. Песникове слике-симболи полазе од истога и воде ка истоме – ка временској слојевитости и коначности људског бића, али и његовој укорењености у саме основе сопственог језика и предања. Те слике-симболи као да потичу из „тамног вилајета", схваћеног као сложени и неисцрпни архетип културе, или, сходно симболистичкој поетици, као синестезијска матрица боје, звука и језика. У збиркама *Ружа језика* (1992) и *Тамни там и беле басме* (1995) песник је већ насловима песама и циклуса (*Басме и бајалице*, *Приче из Немушт-горе*, *Мелод басме* итд.) сугерисао да су басме присутне на различите начине – од семантичких стилизација до жанровске цитатности. Полазећи од бајалица, басми, враџбина, он их је, разумео као тамно сведочанство древног страха и искуства и узимао за смисаону подлогу песама, оживљавајући тиме и неке од скривених, скоро заборављених порука које оне потенцијално носе у себи. Суочавање са злом и смрћу, неизвесна вера у моћ певања, јесте оно што спаја древног и модерног песника: и један и други су, у своме времену, постављали питања о природи света који их окружује и о природи самога певања. У српској поезији XX в. песничко и поетичко искуство **В.** је драгоцено, поготово када се схвати као битна тачка (нео)симболизма, једне од најзначајнијих песничких вертикала у српској књижевности.
ДЕЛА: *Песме* (изабране песме), Бг 2003; *Књига прстенова* (изабране и нове песме), Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић, „Жижак што светли у тами", *Дело*, 1974, 5; Љ. Симовић, „О једној грани српског симболизма", у: *Српски симболизам / типолошка проучавања*, Бг 1985; С. Гордић, И. Негришорац (ур.), *Поезија* *Алека Вукадиновића*, Н. Сад 1996; А. Јовановић, *Поезија српског неосимболизма*, Бг 1996; Д. Хамовић (ур.), *Алек Вукадиновић, песник*, Кв 2001; Р. Микић, „Тамновилајетска имагинација и еп", у: А. Вукадиновић, *Песме*, Бг 2003.
Александар Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Божо
**ВУКАДИНОВИЋ, Божо**, књижевни критичар, историчар књижевности (Андријевица, Црна Гора, 15. VIII 1935 − Сремска Митровица, 20. VII 1974). Студирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду. Од оснивања *Нолитовог* часописа *Дело* па до трагичне смрти редовно je пратио актуелну српску поезију (текстови о Б. Радовићу, М. Бећковићу и др.). Прихвативши феноменолошке идеје Г. Башлара, добрим делом и продуктивне ставове других савремених критичких метода, крчио је пут модерном схватању поезије и рецепцији актуелних књижевнотеоријских токова. Покренуо је едицију Дело и објавио шест књига есеја и студија (Д. Киша, М. Комненића, М. Недића, М. Шутића, Р. Кордића и Д. Калајића). Најзначајнија област његовог истраживања је рад на рукописној заоставштини Ђ. Марковића Кодера (*Спевови*, у редакцији Д. Иванића, Бг 1979; *Словар* или *Митолошки речник*, у редакцији Б. Стојановић Пантовић, Краг. 2005). У Кодеровом специфичном „ромору" видео је спону „видљивог и невидљивог" и главног носиоца српске језикотворне традиције. Друга важна област је његово бављење историјом српске књижевне фантастике од барокног до савременог доба (*Антологија српске фантастике*, ВБ 1980).
ДЕЛА: *Интерпретације*, I–II, Бг 1971, 1975.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Васовић, *Поезија као изванумиште*, Бг 1983; С. Дамјанов, *Корени модерне српске фантастике*, Н. Сад 1988; С. Дамјанов, *Кодер – историја једне рецепције*, Н. Сад 1997; Б. Стојановић Пантовић, *Побуна против средишта*, Пан. 2006.
Бојана Стојановић Пантовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Ђорђе
**ВУКАДИНОВИЋ, Ђорђе**, филозофски писац, политички аналитичар (Сомбор, 23. Х 1962). Дипломирао 1987. на Филозофском факултету у Београду на Одељењу за филозофију и социологију. Магистрирао 1999. на ФФ у Београду. Предавао филозофију и логику у Гимназији у Сремским Карловцима. Од 1990. ради на ФФ у Београду, као асистент за Увод у теорију друштва и Филозофију политике. Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, теорије друштва, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком. Објавио више десетина стручних чланака као и неколико студија. Такође објављује аналитичке чланке у домаћој и иностраној периодици, стални је колумниста *Политике*, политички коментатор РТС-а, као и више страних ТВ станица. У више наврата члан управе Српског филозофског друштва. Учествовао у уређивању стручних часописа од националног и интернационалног значаја. Оснивач и главни уредник часописа *Нова српска политичка мисао*. Доследно се као политички аналитичар залажући за изградњу становишта које уважава високу меру националног интереса, **В.** је наступао као отворени критичар како носилаца државне власти тако и политичке опозиције.
ДЕЛА: *Између две ватре*, Бг 2007; *Од немила до недрага*, Бг 2008.
ИЗВОР: Архива *Политике*.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Живојин
**ВУКАДИНОВИЋ, Живојин**, новинар, позоришни писац и критичар (Ћуприја, 29. IX 1902 – Београд, 15. VII 1949). Још као гимназијалац објављивао (1919) прве дописе у *Политици* и писао у ђачкој литерарној дружини „Јавор". После матуре (1920) отишао у Беч, па у Берлин на студије светске књижевности, германистике и славистике. У Београд се вратио 1923. доневши рукопис комедије у три чина „Невероватни цилиндер Њ. В. краља Кристијана", премијерно изведене у Народном позоришту 1. V 1923. Студије наставио на Филолошком факултету у Београду слушајући познате професоре, међу којима су били и Богдан и Павле Поповић, по чијим саветима је почео озбиљно да се бави српским језиком. Као стални сарадник у *Политици* писао репортаже и козерије. Објављивао у готово свим рубрикама – почев од извештаја из Народне скупштине, преко дописа из престоница Европе, па и са других континената, све до коментара београдских нарави и занимљивих чланака из области научно-популарне тематике. Покренуо је низ сталних или повремених рубрика које је водио и уређивао, међу којима је и „Политика за децу". Трудио се да се у листу негује чист језик чему је посветио серију чланака под насловом „Да ли знате свој језик?" који су сабрани и објављени у књизи *Српски у 100 часова* (Бг 1940). У листу је дуго водио позоришну, а повремено и књижевну критику. Са Душаном Тимотијевићем и Владиславом Рибникаром покренуо је *Политикин забавник* и одредио његов карактер. Од априла 1947. био је уредник у предузећу „Југословенска књига", а од маја 1948. уређивао је новине *Двадесети октобар* у којима је продужио да објављује поуке о језику, писао позоришне и филмске критике и подучавао млађе колеге. Уз помоћ супруге Софије покренуо је библиотеку за децу „Златна књига", а уређивао је и омладинску библиотеку „Плава птица". У НП у Београду 1932. премијерно је изведено још једно његово драмско дело *Сентиментална банка, трагикомедија у три чина*. Учествовао је и у покретању *Ошишаног јежа* (1934). Остао је његов сарадник до 1941, а сарађивао је у мањој мери и у послератном *Јежу*. Учествовао је и у оснивању Родиног позоришта, покренутог 1937. на иницијативу Бранислава Нушића. За то позориште, које је до рата дало 111 представа, написао је низ скечева и мањих комада. Највећи успех имала је комедија у стиховима *Пепељуга* (1939), објављена у 11. свесци Родине позоришне библиотеке за децу, а поново штампана у издању „Дечје књиге" 1956. Преводио је са немачког, енглеског и француског, највише литературу намењену деци, као и ону коју је прилагођавао младим читаоцима. НП приказало је у његовом преводу драмско дело *Бродвеј* Џорџа Денинга и Филипа Абота (1929), а „Просвета" је 1946. издала његов превод драме Хенрика Ибзена *Нора или кућа лутака*. Од 1947, када је школа основана, предавао је српски књижевни и сценски језик у Високој филмској школи у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: П. Протић, „Позоришне критике Ж. Вукадиновића", *Позориште*, Тузла, 1969, 1; З. Вукадиновић, *Родино позориште*, Бг 1996; Д. Косановић, *Висока филмска школа 1946–1950*, Бг 2007.
Зора Вукадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Јефтимије
**ВУКАДИНОВИЋ, Јефтимије**, протојереј, професор (Силбаш, Бачка, 20. I 1833 – Земун, 17. IV 1906). По завршеној карловачкој богословији радио као учитељ у Каћу, потом као професор латинског и историје у Новом Саду. Од 1860. ђакон, а од 1862. парох у Врбасу и професор у мађарској гимназији. Од 1871. до смрти прота у Земуну. Веома учен, писао је кратке богословске радове и беседе. Више пута биран је за члана књижевног одељења Матице српске. Био је на разним одговорним дужностима: члан конзисторије, надзорник вероисповедних школа, председник црквене општине. Од краља Александра Обреновића добио је 1902. Орден Светог Саве III реда.
ДЕЛА: *Обрана православия*, Н. Сад 1861; *Молитвословъ на потребу православнихъ Србкиня*, Н. Сад 1866; *Духовне беседе*, Пан. 1879.
ЛИТЕРАТУРА: М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка* *по подацима од 1905. године*, Ср. Карловци 1910; *Знаменити земунски Срби у XIX веку*, Земун 1913.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Љубомир
**ВУКАДИНОВИЋ, Љубомир**, новинар (Трстеник, 3. I 1912 – Београд, 1. III 1973). Као средњошколац играо је фудбал у омладинским тимовима *БСК*-а и *СК Југославија*, а прве текстове објављивао је у омладинском часопису *Венац* и илустрованом недељнику *Недеља*. Сарадник *Политике* био је од 1931. Извештавао је са свих светских првенстава у фудбалу 1938–1966, са летњих олимпијских игара 1952, 1960. и 1964. и два пута са зимских олимпијских игара. Пре II светског рата са Боривојем Јовановићем издавао је *Југословенску спортску ревију* (1938–1941), *Спортску библиотеку* (пет књига), *Стручну спортску библиотеку* (једна књига) и био уредник и аутор многих годишњака и споменица (монографија): *Четврт века СК Југославије* (и Б. Јовановић, Бг 1939), *Годишњак Фудбалског савеза Југославије* *1920–1953* (Бг 1954), *Црвена звезда 1945–1960* (и Љ. Ловрић, Бг 1960), *Трофеји Црвене звезде 1945/70* (Бг 1971). Објавио је књиге *Спортисти говоре* (Бг 1935), *Књига о спорту* (Бг 1936), *Хиљаду голова Моше Марјановића* (Бг 1936), *Вечити ривали* (Бг 1943), *Сусрети са славним спортистима* (Зг 1951), *Спортске репортаже* (Бг 1952), *Олимпијада* (Бг 1952), као и књиге о светским фудбалским шампионатима 1954. и 1958. Децембра 1969. обележио је 40 година рада у новинарству, за који је добио највиша редакцијска и друштвена признања, међу којима и Мајску награду СОФК Србије (1964) и Октобарску награду Београда (1970).
Живко Баљкас
Деценијама је био најпопуларнији спортски новинар у земљи, а највише је пратио фудбал. Стекао је звање уредника спортске рубрике у овом најчитанијем листу, а радио је и за време немачке окупације пишући искључиво о фудбалу. После рата био је сарадник *Нашег спорта*, потоњег *Спорта*, а наставио је сарадњу и у *Политици*. Писао је надахнуто и живо. Извештаје је често слао редакцији телефоном, преносећи „усијану" атмосферу са стадиона.
Душан Ђурић
ЛИТЕРАТУРА: *Сто биографија*, II, Бг 1972; Д. Миливојевић, *Политика сведок нашег доба*, Бг 1984.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Милорад
**ВУКАДИНОВИЋ, Милорад**, соколски активиста, спортски радник (Кула, Бачка, 19. II 1908 – Нови Сад, 3. VII 2009). Од 1918, када је постао најмлађи члан тек основаног соколског друштва у Кули, до 1985. био је истакнути члан соколског покрета, Друштва за телесно васпитање (ДТВ) *Партизан* и функционер Гимнастичког савеза Војводине. У младости је био свестрани спортиста и такмичар, затим предњак и аутор академских састава, а 1926–1985. учествовао је на свим свесоколским слетовима и потоњим спартакијадама у Прагу. Био је начелник Соколског друштва у Кули (1928–1941), од 1936. и окружни начелник, а рат је дочекао на месту заменика начелника Новосадске жупе. Свирао је у соколском оркестру и био капелник дувачког и тамбурашког ансамбла. Завршио је Вишу савезну предњачку школу за физичку културу у Марибору, коју је водио Леон Штукељ. После рата био је предњак, затим секретар ДТВ *Партизан I* и *Партизан II*, а пензију је 1968. дочекао као секретар Гимнастичког савеза Војводине. Као члан Стручног и Извршног одбора ДТВ *Партизан* Србије и Југославије, те савезни и међународни судија учествовао је на многим такмичењима, његови теловежбачки састави доживели су велики успех у свету, а припремио је и девет успелих слетова на централној прослави Дана младости. Носилац је Ордена Југословенске круне V степена династије Карађорђевић, добитник је републичке награде „25. мај" (1965), Октобарске награде (1966), Награде „Јован Микић Спартак" (1969), Повеље Новог Сада (1979).
ЛИТЕРАТУРА: *Физичка култура и спорт у Војводини* *1945–1975*, Н. Сад 1975; *Спортско друштво Војводина 1914–1994*, Н. Сад 1994; *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005.
Младен Булут
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Миљурко
**ВУКАДИНОВИЋ, Миљурко**, књижевник (Горње Сварче код Блаца, Топлица, 7. XII 1953). На Филолошком факултету у Београду дипломирао 1978. Радио у Књижевној омладини Србије 1980–1984, био лектор за српски језик на Фил. ф. у Букурешту 1990 –2006, а од 2008. је секретар и уредник у Удружењу књижевника Србије. Неговао поезију усмерену ка преиспитивању језика, поигравању његовим материјалитетом и графостилематским аспектима текста, те активирању хумора (*Слободно Средоземље*, Бг 1977; *Сплав прокишњава*, Бг 1979; *Водјездик I–II*, Бг 1986–1987). Пише прозне текстове са сличним поетичким претензијама (*Провокативне фигурице*, Бг 1987; *Ловци на пукотине*, Бг 1994). Активан као припадник неоавангардног покрета клокотризма, писао је програмске и критичко-есејистичке текстове. У студији *Приближавања* (Букурешт 1992) описао развој романа код Срба у Румунији 1963–1990. Приредио антологије савременог српског песништва *Звуци и комешање* (Бг 1989) и светске поезије о возовима *Похвала реду вожње* (Бг 1995), а на румунском представио савремено српско песништво у антологији *Аrhipelagul dantelat* (са Марианом Дан, Пан. 1988) и антологији поезије српске авангарде са манифестима *Avangarda sârbă* (Iaşi 2006). Објављивао на румунском (*Мagie şi câlti*, București 1996; *Еu, familia mea şi Еminescu*, București 2004; *Мă numesc Nichita*, București 2005. и др.), те најчешће коауторски преводи с румунског и на румунски.
ДЕЛА: поезија: *Пољски радови*, Пр 1984; *Кап румунске крви*, Зр 1985; *Водена република*, Нк 1989; *Чини и кучине*, Н. Сад 1990; *Своје воде господар*, Пг 1992; *Америка је нео брађени виноград*, Смед. 2004; *Еп о Шљивамешу*, Младеновац 2007; *Ухођење Вишњића Филипа*, Бијељина–Бг 2008; *Колачевина*, Струга 2011; приповедна проза: *Нишоловка: провокативне фигурице*, Ниш 2011; студија: *Физичка књига: 25 година физизма*, Ниш 2007.
ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Језди водени вод језика", *КН*, 1986, 719; М. Пантић, В. Павковић, *Шум Вавилона*, Н. Сад 1988; С. Величковић, *Документ и прича*, Ниш 1998.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Мирослав
**ВУКАДИНОВИЋ, Мирослав**, стоматолог, максилофацијални хирург, универзитетски професор (Краљево, 16. IV 1954). Дипломирао (1981), магистрирао (1985) и одбранио докторску дисертацију (1993) на Стоматолошком факултету у Београду, дипломирао и на Медицинском факултету (1981). Специјалистички испит из максилофацијалне хирургије положио 1989. На Клиници за максилофацијалну хирургију Стом. ф. у Београду ради од 1984, а управник 1997–2001. Од 2006. редовни професор Стом. ф. чији је био продекан (2004–2006) и декан (од 2012). Посебно се бави корекцијама урођених и стечених деформитета лица и вилица. Члан Удружења максилофацијалних хирурга Србије, СЛД, Европске асоцијације за кранио-максилофацијалну хирургију, Балканског стоматолошког удружења и др. Одржао низ предавања по позиву. Добитник је Награде Града Београда (1986) за свој магистарски рад. Као коаутор објавио је пет уџбеника (од којих је у два и уредник), а међу њима су: *Стандарди и норматива здравствених услуга за стоматологију* (Бг 2000), *Зглобна веза мандибуле са кранијумом – нормална функција и поремећаји* (Бг 2001), *Орална имплантологија* (Бг 2006).
ДЕЛА: коаутор, „Surgical mangеment of squamous cell carcinoma of the lip: analysis of a 10-year expеrience in 223 patients", *Јournal of Oral and Мaxillofacial Surgery*, 2007, 4; коаутор, „Correlation between atherosclerosis and periodontal putative pathogenic bacterial infections in coronary and internal mammary arteries" *Јournal of Periodontology*, 2007, 4; коаутор, „Genomic instability and tumor-specific DNА alterations in oral leukoplakias", *Еuropean Јournal оf Oral Sciences*, 2009, 3.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Светозар
**ВУКАДИНОВИЋ, Светозар**, привредник (Нови Сад, 5. VIII 1860 – Београд, 21. ХI 1910). Син земунског свештеника Јефтимија. Завршио реалну гимназију у Земуну. Немајући новца за даље усавршавање, запослио се као чиновник у аустријском Дунавском паробродарском друштву у Дубравици, где захваљујући марљивости, енергичности и својим организационим вештинама убрзо постаје шеф паробродске станице. Када је 1893. основано Прво краљевско-српско повлашћено паробродарско друштво, постао је његов први директор. Поставио је основе за развој српског бродарства: будући добар економ и доносећи ваљане пословне процене, уз оскудна средства изградио је Српско бродарско друштво, које је у почетку било без пловног парка, без искуства и чиновника, а имало је оштрог конкурента у аустријском паробродарском друштву, које је до тада имало монополистички положај на тржишту. Сукоб ова два друштва попримио је одлике својеврсног рата двеју земаља. Страхујући да овај сукоб не доведе до политичких заплета, краљ Милан је отпустио **В.**, који је, позајмивши новац, отишао у Русију у намери да ангажује руски капитал и доведе у Србију неко руско паробродско или осигуравајуће друштво. У повратку сазнаје да је оптужен због Ивандањског атентата (1899) и да му прети хапшење, па остаје у емиграцији у Новом Саду и Земуну, све док 1900. није свим емигрантима дата амнестија. По повратку је за најкраће време организовао у Београду филијалу петроградског осигуравајућег друштва „Россия", која је под његовим руководством веома успешно пословала. Осигуравајуће друштво је касније на Теразијама подигло палату „Россия" (данас хотел „Москва"). Помогао је, између осталог, и покретање дневног листа *Политика.*
ЛИТЕРАТУРА: А., *Босна*, 1910, 3; А., *Политика*, 22. XI 1910; A., *Србобран*, 1910, 254.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Светозар
**ВУКАДИНОВИЋ, Светозар**, математичар, универзитетски професор (Ниш, 19. IV 1932). Дипломирао је 1955. на Математичкој групи Природно-математичког факултета у Београду, где је и магистрирао. Докторирао је на Електронском факултету у Нишу 1979. Од 1957. до 1961. био је професор математике у средњим школама у Алексинцу и Београду и истраживач у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања Србије. Од 1961. до 1997. радио је на Саобраћајном факултету у Београду, где је биран у сва наставна звања. Предавао је Математику, Математичку статистику, Операциона истраживања, Масовно опслуживање, Линеарно програмирање и Поузданост на више факултета: у Београду, Суботици, Приштини, Загребу и Сарајеву. Био је и продекан за наставу, председник Комисије за издавачку делатност, шеф Катедре за математичке науке Саобраћајног факултета. Научни, стручни, методски и популарни радови које је објавио и саопштио, припадају областима математичке статистике и операционих истраживања. У радовима који припадају математичкој статистици најзначајније резултате је постигао у решавању проблема раздвајања мешавина статистичких популација и случајних процеса. У радовима који припадају операционим истраживањима нашао је оптимална решења у више проблема превоза, опслуживања и поузданости техничких система. Од посебног су значаја и његови прилози историји развоја операционих истраживања у Југославији као и рад на *Терминолошком речнику* из операционих истраживања. Добитник је Ордена заслуга за народ са сребрном звездом, повеља Друштва операционих истраживача и Друштва математичара Југославије.
ДЕЛА: *Масовно опслуживање*, Бг 1975; *Транспортни задатак линеарног програмирања*, Бг 1979.
ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година Саобраћајног факултета Универзитета у Београду*: *1950*–*2000*, Бг 2000.
Драгослав Кузмановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАДИНОВИЋ, Софија
**ВУКАДИНОВИЋ, Софија**, глумица (Београд, 25. IX 1904 – Београд, 5. VI 1986). Поред гимназије похађала је и Музичку школу „Станковић" (клавир и соло певање) у Београду. На позив Бранислава Нушића, с којим је била у сродству, у јесен 1926. одлази у Сарајево. После званичне аудиције пред строгом комисијом (на чему је Нушић, као управник, инсистирао), примљена је у Народно позориште. Брзо је напредовала, имала успеха и у оперети, те убрзо добила насловну улогу у *Коштани* Б. Станковића. Кад је управа НП у Београду дочула да Сарајево има нову младу Коштану, позвала ју је да пређе код њих. У НП прво је играла неколико мањих улога у комадима који су били на репертоару, а затим је добила улогу лепе Циганке и убрзо постала веома популарна. Почетком 1930. напустила је позориште и удала се за Живојина Бату Вукадиновића, новинара и уредника *Политике*. У октобру 1937. била је међу оснивачима Родиног позоришта, у којем је четири сезоне била управник, редитељ и глумица. За време окупације то позориште није радило, а предратну делатност продужило је у тек ослобођеном Београду под именом Пионирско позориште. После његовог распуштања отишла је, најпре, у Радио Београд у Групу певача, а потом је (1951) постала чланица Београдске комедије (Позориште на Теразијама), у чијем је ансамблу играла до пензионисања.
ЛИТЕРАТУРА: З. Вукадиновић, *Родино позориште*, Бг 1966; „Сећање једне Коштане", *Театрон*, 1972, 19; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Зора Вукадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЈЛОВИЋ, Душан
**ВУКАЈЛОВИЋ, Душан**, песник (Панчево, 20. I 1948 – Београд, 9. XII 1994). Студирао је математику на Природно-математичком и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. У песмама је прешао пут „скоковитих откровења": у *Гетсеманском врту* (Пан. 1972) открива негостољубивост света и предодређеност за патњу; *Увод у болест* (Бг 1977) и *Ведар дан у Енглеској* (Пан. 1975/1995) доносе песме усредсређене на обликовање искошених песничких слика, а *Справе за мучење* (Бг 1980) карактерише употреба атомизованог, испрекиданог језика. То дробљење је поетски еквивалент дробљења интегралне, одуховљене визије света човека модерних времена. У постхумно објављеној збирци изабраних и нових стихова *О светлости о нежности о мраку* (Бг 1995), неочекивано се указује као друкчији: песме су дубље и сугестивније, из слутње блиске смрти, у знаку меланхоличног опраштања.
ДЕЛА: *Врисак жира*, Бг 1998; *Сабране песме*, Пан. 2005.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, В. Павковић, *Шум Вавилона*, Н. Сад 1988; М. Пантић, *Свет иза света*, Кв 2002; Ј. Ангеловски, „Могући приступ поезији Д. В." (поговор), у: *Сабране песме*, Пан. 2005.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЈЛОВИЋ, Јелисеј
**ВУКАЈЛОВИЋ, Јелисеј**, новинар, преводилац, чиновник (?, 1815 – Футог, Бачка, 11. VII 1848). Био је дописник београдских *Сербских народних новина* и сарадник *Подунавке*. Са немачког је превео дело *Исход Јевреја* (1840). Основао је Читалиште београдско (1846) и учествовао у изради његових правила. Ишао је као делегат у Инзбрук да од надвојводе Франца Карла издејствује ослобађање од војне службе пуковника Стевана Шупљикца како би могао да преузме положај команданта српске војске у Војводини. Погинуо је на бојном пољу.
ЛИТЕРАТУРА: П. В. Крестић, *Пречани и Шумадинци*. *Теодор Павловић и „Сербске народне новине" о Кнежевини Србији (1838–1848)*, Бг – Н. Сад 1996; Р. Поповић, „Прилози за биографију Јелисеја Вукајловића", *Споменица Историјског архива Срем*, Ср. Митровица 2009, VIII, 8.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЈЛОВИЋ, Светомир
**ВУКАЈЛОВИЋ, Светомир**, судија (Уб, 30. IV 1886 – Београд, 18. XI 1943). Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1911. Пре студија кратко је радио у Управи државних монопола, а након дипломирања је писар у Првостепеном суду у Нишу. Учествовао је у I светском рату, доживео албанску голготу и био на Солунском фронту. Након рата је кратко време службовао у Скопљу, потом је марта 1919. у Лазаревцу постављен за секретара Среског суда. Шеф Кривичног већа Краљевине СХС постао је 1926, од септембра 1929. до 1933. био је председник Трговачког суда у Београду и након тога, до почетка II светског рата, био је судија Касационог суда. Тада је, на лични захтев, пензионисан и током окупације, до смрти, живео повучено.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ц. Ћирковић, *Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944*, Бг 2009.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЈЛОВИЋ, Слободан
**ВУКАЈЛОВИЋ, Слободан**, архитекта, универзитетски професор (Никшић, 12. VIII 1934 – Никшић, 8. IV 2006). Дипломирао архитектуру у Београду 1961, a докторирао у Кракову 1978. Био је запослен у Одељењу за комуналне послове Општине Никшић, у тамошњем Заводу за урбанизам и пројектовање, Бироу за пројектовање и технолошки развој грађевинског преузећа „Црна Гора", те на Филозофском и Грађевинском факултету у Подгорици. Његов особен приступ архитектури дошао је до изражаја у првом значајнијем делу, мотелу „Јастреб" у Никшићу (1971). Насупрот уобичајеном ортогоналном архитектонском устројству његово идејно полазиште била је хексагонална мрежа, нешто касније разрађена на мотелу „Grotta Regina" у Барију. Феномен хексагона **В.** је развио и у свом научно-истраживачком раду. Остала значајна дела у Никшићу су: Споменик палим борцима на Капином пољу (1969), Капела на гробљу (1969), Стадион малих спортова (1970), Дечји вртић (1971, „Борбина" награда за архитектуру), стамбена зграда у Улици сердара Шћепана (1972), Католичка црква (1973), Инвестициона банка (1974) и Спомен-дом у Богетићима (1990).
ЛИТЕРАТУРА: С. Вукајловић, *Хексагонални систем у архитектури*, Нк 1984.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЈЛОВИЋ, Срђан
**ВУКАЈЛОВИЋ, Срђан**, вајар (Београд, 26. XII 1951). Дипломирао (1976) и магистрирао (1979) на Одсеку за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду. Излагао је самостално у Београду и учествовао на више од 100 групних изложби у земљи и иностранству. Аутор је мултимедијалних пројеката, инсталација и концептуалних радова. Бави се скулптуром у гипсу, порцелану и керамици, а у новије време користи индустријски произведене порцеланске предмете чијом деконструкцијом ствара нове објекте. Део његових уметничких радова настао је као резултат свесне интеракције уметника и окружења, с намером да укаже на то како средина на различите начине утиче на стваралаштво. Готове производе и предмете за свакодневну употребу трансформише у неутилитарне објекте, показујући да ништа није коначно и да не постоји крајњи продукт. **В.** је аутор неколико видео и кратких документарних филмова које је сам режирао, снимао и монтирао. Коаутор је приручника *Керамика за почетнике* (и К. Павелка Вукајловић, Бг 2005). Његови радови налазе се у јавним збиркама и музејима у Србији и Италији. Између осталих, добитник је и гран-прија на другој Интернационалној тријеналној изложби *Шоља 2000.* у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Попивода, *Срђан Вукајловић: скулптуире*, Бг 1979; Р. Селаковић, *Срђан Вукајловић: портрет*, Бг 1992; С. Вукајловић, *Срђан Вукајловић: цртежи*, Бг 1999; *Срђан Вукајловић: мултимедијални пројекат Невидљиво: Омаж Стевану Кнежевићу*, Бг 2010.
Евгенија Блануша
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЛОВИЋ, Лука
**ВУКАЛОВИЋ, Лука**, трговац, племенски главар, устанички вођа (Богојевићи, Херцеговина, 31. X 1823 – Салтачка, Одеса, Украјина, 6. VII 1873). Потиче из старешинске породице племена Зупци, угледног братства у јужној Херцеговини. Изучио је пушкарски занат у Требињу, а упоредо се бавио и трговином. Послове је обављао и у Херцег Новом и Дубровнику, где је на Плочама држао дућан до 1852. Припадао је кругу политичких завереника за уједињење српског народа. У Дубровнику је земљацима продавао оружје домаће производње, откупљивао њихову стоку или зарађивао на кријумчареном требињском дувану, који је био турски извозни приоритет. После прогона и смрти његовог оца, Зупчани су га изабрали за племенског главара и капетана, које је функције кратко обављао из свог дућана у Дубровнику. Када су турске власти и локални бегови крајем 1850. и почетком 1851. масовно исекли сеоске кнезове и народне прваке, а 1852. Омер-паша повео акцију против Црне Горе, **В.** се вратио у родни крај. За његову устаничку активност значајна је била главарска традиција и богатство без којег се нису могли упутити емисари, окупити старешине племена и плаћати стални образовани секретар, што је у каснијим годинама био Мићо Љубибратић. **В.** устанички углед вође од имена израстао је из његовог и народног отпора заптијама. Он је стварање свеобухватне организације устанка заснивао на општој бежанији народа 1852. и на окупљеним људима из Зубаца у Херцег Новом, пошто се Омер-паша спремао да покупи оружје, а Турска градила утврђење на Грахову. Устанак је почео борбом хришћана и муслимана а потом се исказивао као класни рат сељачке раје против бегова. Устанички напори су уперени на збацивање бегова, а обликовали су се на општим струјањима српског нациноалног покрета од почетка до краја. **В.** устанак од 1852. до 1862. дели се на три раздвојене побуне које уједињује стални вођа и истоветност узрока и последица: аграрно питање, исламско друштво с државним феудализмом у којем су спахије само именовани феудалци, а не и приватни власници земље. У току десет година устанка било је извесних прекида, а прелазио је из гериле у народни покрет и обратно. **В.** је вештином и залагањем успео да буну одржава на потребној висини упркос спољним и унутрашњим тешкоћама и слабим годинама. Имао је смисла за тактичке и стратешке маневре у устаничком процесу, који ће често носити његово име. Волео је да организује, да се бори, да управља. Умео је да људе наводи да извршавају његову вољу, да верују у њега, да га следе и подржавају. Био је створен за веће ствари него што је вођење једног филистарски сређеног живота. По пропасти устанка 1862. побегао у Русију.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић", *Зора*, 1898, 3, 1; В. Ћоровић, *Лука Вукаловић и херцеговачки устанак 1852–1863*, Бг 1923; Ј. Накићеновић, *Лука Вукаловић херцеговачки војвода*, Нк 1931; Н. И. Хитрова, „Письма Луки Вукаловича", *Славянское возрождение, Сборник статей и материалов*, Москва 1966; Б. Маџар, „Два непозната документа о устанцима Луке Вукаловића", *Херцеговина*, 1981, 1; Д. Берић, *Устанак у Херцеговини 1852–1862*, Бг – Н. Сад 1994.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЛОВИЋ, Трипко
**ВУКАЛОВИЋ, Трипко**, устанички вођа, војвода (Богојевићи, Херцеговина, 1835 – Никшић, 1. IV 1898). Припадник је чувене породице Вукаловића из Зубаца, братанац војводе Луке Вукаловића. И сам је познат као јунак, устаник, војвода, карактеран човек и родољуб. Као младић укључио се у покрет Луке Вукаловића. Истакавши се у устаничким борбама, изабран је за старешину и заповедника у народним војним акцијама. У црногорско-турском рату 1862. и борби црногорске војске у Дуги, са херцеговачким устаницима ослободио је све путеве између Билеће и Љубиња. После пораза устанка и бекства Луке Вукаловића у Русију, турске власти су га поставиле за јузбашу у Зупцима. Био је међу „заклетвеницима" на које су рачунали завереници 1872. припремајући устанак за идућу годину и међу првацима који су се 1874. окупили на Грахову и били код књаза Николе. Књаз га је предложио за војводу у Зупцима и у околини Требиња. Учествовао је на Ловћенској скупштини 26. VII 1875. На почетку Невесињске пушке 1875. био је на челу 300 устаника из Зубаца, а са Белом Спасићем и још 200 Зупчана. Изабран је за војводу на предлог Пека Павловића. У јануару 1876. са устаницима је војевао на Глувој смокви. Књаз Никола га је одредио у делегацију која је 6. и 7. IV 1876. у Суторину преговарала са генералом Родићем. Године 1876. предводио је Зупчане у црногорско-турском рату. Тешко је примио аустроугарску окупациону власт у свом крају. У октобру 1881. је први пут побегао у Црну Гору. То је на Цетињу изазвало узбуђење, откуда је враћен на енергично заузимање аустријског посланика Густава Темела. После изоловања требињског среза од устаничких Кривошија, са неколико устаничких вођа се између 9. и 10. I 1882. одметнуо у Кривошије. После устанка се населио у Никшић, где му је књаз дао кућу и земљу и именовао за члана Окружног суда. Показао се „као поштен и савјестан радник". Његову смрт *Глас Херцеговаца* оценио је као губитак „једног ријетког мужа, храброг борца за слободу".
ЛИТЕРАТУРА: *Српски вјесник*, Мостар, 1898, 14; Д. Тунгуз Перовић, *Одјек невесињске пушке 1875. године*, Сар. 1923; В. Чубриловић, *Босански устанак 1875–1878*, Бг 1930; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882. године*, Сар. 1973.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАН
**ВУКАН**, велики жупан, владар (Србија, друга половина XI в. – ?, после 1106). Податке о **В.** доносе два историјска извора, *Алексијада* Ане Комнине и *Летопис попа Дукљанина*. Ана Комнина помиње **В.** први пут у вези са догађајима након протеривања Нормана са Балкана 1085. Нови византијски заповедник Драча Јован Дука повео је борбу против српског дукљанског краља Бодина, а поред тога „преотео је и многе тврђаве које су биле под **В.**". Према *Летопису попа Дукљанина*, пошто је освојио Рашку, краљ Бодин је у њој „поставио два жупана са свога двора – **В.** и Марка", као своје намеснике и вазале. За разлику од *Летописа*, Ана Комнина кроз читаво дело уз **В.** име не користи ниједну титулу. У окршају са Јованом Дуком Бодин је био заробљен, али се избавио и поново започео непријатељства против Византије, око 1091. Међутим, убрзо после тога главну улогу у српској борби против Византије преузима **В**. Територија на којој је **В.** у то време деловао против Византије била је област данашњег Косова и Метохије, где је планински венац који Ана Комнина назива *Зигон* представљао српско-византијски гранични појас. У писмима која је послао новом дуки Драча Јовану Комнину и представницима власти у Драчу, цар Алексије I истиче да је обавештен о делатности **В**. Пошто је сазнао за његово непријатељско држање, цар је 1092. кренуо из Цариграда против њега. Ипак, тада је само обишао границу према Србима и боље је утврдио. Непријатељства према Византији нису престала, већ је **В.** 1093. освојио и спалио византијски погранични градић Липљан. Због тога је цар Алексије I поново дошао из Цариграда да се обрачуна са Србима и поврати Липљан. Схвативши да је у опасности, **В.** се повукао у Звечан, који се налазио са српске стране пограничног појаса, а одатле се са мировним понудама обратио цару, који се тада налазио у Скопљу. Цар је прихватио понуђени мир, јер се **В.** њиме обавезао да неће више нападати византијску територију и да ће се са ње повући. Обавезао се и да ће предати таоце. Пошто није испунио уговор, цар му је писмима запретио да испуни преузете обавезе. Будући да се **В.** ни на то није обазирао, цар је поново послао војску против њега. Царска војска под заповедништвом драчког дуке Јована Комнина била је поражена, а он сам се дао у бекство. Након тога, **В.** је наставио своје нападе – пустошио је околину Скопља, заузео Полог и стигао до Врања. Цар Алексије је опет лично кренуо у обрачун са **В**. Овог пута, чим је чуо за царев долазак, **В.** је обећао да ће испунити уговором преузете обавезе. Цар је желео да избегне већи сукоб, jeр „мада то беху Далмати" (тј. Срби) „ипак беху хришћани", како се сликовито изразила царева кћи Ана Комнина, те је пристао на мир. **В.** се обавезао да неће нападати византијску територију, а као залог предао је цару око 20 талаца, из реда истакнутих жупана. Међу таоцима била су и два његова синовца, Урош (потоњи велики жупан Урош I) и Стефан Вукан. Последња вест Ане Комнине о **В.** везује се за 1106, када је забележен још један његов сукоб са војском под заповедништвом Јована Комнина. Извесне детаље о његовом деловању доноси и *Летопис попа Дукљанина*, у коме се представља не само као савременик Бодина већ и његових наследника Михаила, Доброслава, Кочапара и Владимира.
ИЗВОРИ: В. Мошин (прир.), *Љетопис попа Дукљанина*, Зг 1950; *ВИИНЈ*, III, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, I, Бг 1981.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАН
**ВУКАН**, владар, велики кнез и краљ Дукље, велики жупан (?, око средине XII в. – ?, после 1209). Најстарији син Стефана Немање који га је поставио за удеоног кнеза и господара Дукље, Далмације и других крајева. Удеони кнез постао је крајем 1189. или крајем 1190. после гашења старе дукљанске династије и пошто је претходно Немања између 1183. и 1185. скршио отпор Византинаца и њихових присталица у византијској провинцији „Далмацији и Диоклитији". Прецизније у градовима: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ и Бар, док Котор није пружао отпор. После битке на Морави (1190) и успостављања мира са Византијом, Немања је реорганизовао државу тако што је одредио за наследника средњег сина Стефана, ожењеног византијском принцезом, док је најстаријем сину **В.** предао на управу Зету, односно „Далмацију и Дукљу", као удеону кнежевину, а Захумље најмлађем сину Растку. **В.** је у својој области имао титулу „краља". Према натпису на цркви Св. Луке у Котору, црква је подигнута 1195. „за време господина Немање великог жупана и његовог сина Вукана, *краља* Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна". Врховни владар државе је Немања, док областима и жупама удеоне кнежевине господари **В.**, са титулом краља коју су носили владари из старе дукљанске династије.
На државном сабору у Расу (25. III 1196) Немања је предао престо и врховну власт у држави млађем сину Стефану, а најстаријем сину **В.**, поред удеоне кнежевине, дао је титулу „великог кнеза", па га је тиме у достојанству изједначио са великим жупаном, али не и у врховној власти. Немања је тада захтевао од **В.** да се покорава и да је послушан Стефану, а од Стефана да воли и да држи у почасти свог старијег брата. Све док је Немања био жив, између његових синова није дошло до сукоба, али је **В.** испољио потпуну самосталност већ 1197. Неколико докумената који су издати између 1197. и 1200. у Котору датирани су само владавином „краља" **В.** и његових которских кнезова, али не и владавином српског великог жупана Стефана Немањића.
У првој деценији своје владавине **В.** је обновио и учврстио државност Дукље и Далмације, која је била разорена стварањем истоимене византијске провинције у доба цара Манојла I Комнина. Велики кнез **В.**, како гласи његова званична титула у Србији, а „краљ" Дукље и Далмације, имао је своју властелу, војску, приходе, потчињене кнезове и старешине по приморским градовима Зете, одржавао је везе са страним владарима и папом. Пошто је у приморским градовима живео знатан број католика, **В.** је иступао као њихов заштитник, а посебно као заштитник Барске архиепископије (надбискупије). Уочена је потреба да се среде црквене прилике, па је на **В.** посредовање, папа Иноћентије III послао своје легате. У присуству легата одржан је црквени сабор код Бара (1199), на којем је донето више одлука, с циљем да се отклоне уочене неправилности. Ближе контакте с папом Иноћентијем III успоставио је и велики жупан Стефан, обративши се с молбом папи да му пошаље краљевску круну. Папа је био спреман да то учини, али до крунисања није дошло због противљења угарског краља Емерика, којег је **В.** подстакао да се супротстави.
Почетком XIII в. сукоб између Немањиних синова постаје све видљивији. Када је Стефан Немањић на груб начин отерао своју жену Евдокију (1200. или 1201), ћерку византијског цара Алексија III, **В.** је бившој снахи указао пажњу и са почасном пратњом отпремио за Драч. Био је то јасан знак да је дошло до размимоилажења међу браћом, а сукоб је постао отворен већ 1201. У то време је велики жупан Стефан одузео **В.** град Котор и поставио свог кнеза, једног грађанина из Венеције који му се заклео на верност. **В.** је до тада успоставио сарадњу и склопио споразум са угарским краљем Емериком, по којем је требало да добије престо великог жупана, али и под условом да Србија дође под врховну власт угарског краља. Оружане борбе отпочеле су у пролеће 1202. па је **В.** уз помоћ угарских одреда и своје војске протерао Стефана из земље. Загосподаривши целом државом, он узима титулу великог жупана, па се у *Вукановом јеванђељу* саопштава да влада „српском земљом и зетском страном и поморским градовима и нижевским пределима". Угарски краљ је посредовао код папе да **В.** пошаље краљевску круну, али се папи није журило да то учини. Од тог времена и касније, после пружене угарске војне помоћи, у титулатурама угарских краљева редовно се помиње и Србија.
Са насталим променама нису били задовољни ни бан Кулин, ни бугарски цар Калојан, који је био у спору са Угарском око територија у Источној Србији. Калојан је са великом војском у лето 1203. опустошио источне делове Србије, запосевши Ниш са околином и наневши тежак ударац **В.**, а потом је упао и у спорно подручје у Подунављу. Овим походом Калојан је пружио помоћ Стефану Немањићу који је почео постепено да потискује **В**. Борбе су вођене и 1204. али пошто је угарски краљ Емерик умро у јесен 1204, **В.** је изгубио подршку са те стране, па је пред крај године или почетком 1205. дошло до мира међу браћом. Између браће успостављени су слични односи какви су постојали пре избијања сукоба. Врховна власт у држави припала је великом жупану Стефану Немањићу, док је **В.** задржао своју удеону кнежевину, али без Топлице и Хвосна. О **В.** жени не зна се ништа, изузев да је с њом имао пет синова: Ђорђа, Стефана, Димитрија, Младена и Растка који је сахрањен у Студеници као монах Теодосије. **В.** је наследио син Ђорђе, који се са титулом „краља" помиње 1208, а Ђорђа млађи брат Стефан, ктитор манастира Мораче, што је допринело стабилизацији државности Зете.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; М. Благојевић, „Немањићи и државност Дукље – Зете – Црне Горе", *ЗМСИ*, 2011, 83.
Милош Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Бета
**ВУКАНОВИЋ, Бета**, сликар (Бамберг, Баварска, 16. IV 1872 – Београд, 31. X 1972). Рођена као Бабет Бахмајер, похађала је Уметничко-занатску школу у Минхену (1889–1891). Образовање је допунила на Женској академији коју је завршила 1897. Приватно се обучавала и у атељеу Карла Мара и код М. Дасиоа. Током боравка у Минхену редовно је посећивала атеље Антона Ажбеа (1892–1896), где је упознала будућег супруга Ристу Вукановића. Школовање је завршила 1898. на париској Академији Делеклуз. Исте године брачни пар је излагао заједно с вајарем Симеоном Роксандићем у Београду, где су се и стално настанили. По смрти Кирила Кутлика 1900, преузели су руковођење Српском сликарском школом, у којој је **В.** водила женско одељење. Рад школе се од 1902. одвијао у њиховој новоизграђеној кући у Капетан Мишиној улици. Рађен по пројекту Милана Капетановића, дом Вукановића био је прва „уметничка кућа" у Београду, са приватним делом и просторима одређеним за професионални рад. Од 1905. настава је била реорганизована у Уметничко-занатску школу, која је премештена у зграду преко пута зграде Митрополије. **В.** је у њој држала наставу све до 1910. када је због несугласица са управником Ђорђем Јовановићем прекинула с радом. За време балканских ратова била је добровољна болничарка. У I светском рату брачни пар Вукановић се повлачио заједно с војском, стигавши преко Битоља до Солуна и Атине. Одатле су прешли у Марсељ, а потом у Париз 1916. Након смрти супруга 1918, **В.** је прешла у Клермон-Феран, где је држала приватне часове сликања и самостално излагала. У Београд се вратила наредне године и радила као наставница цртања у Дому ученица. Од 1921. наставила је с предавањима у Уметничкој школи и ту остала до одласка у пензију 1935. У тек завршеној згради Коларчевог универзитета 1932. добила је атеље, у којем је радила до краја живота. Од почетка сликарске каријере активно је учествовала на изложбама у земљи и иностранству, посебно се ангажујући на струковном удруживању уметника. Године 1900. излагала је на српском одељењу Светске изложбе у Паризу, где је добила похвалну награду за слику *Крсна слава*. Две године касније учествовала је на Првој међународној изложби графике у Риму, још увек се у то време интересујући за рад у техници бакрореза. Са веома запаженим успехом излагала је на Првој југословенској уметничкој изложби 1904, када јој је радове откупио краљ Петар I. Један је од оснивача Друштва српских уметника „Лада", заснованог током ове изложбе. Учествовала је на свим потоњим Југословенским уметничким изложбама, као и на изложбама „Ладе", чији је доживотни почасни председник била од 1958. Учествовала је и у оснивању Удружења ликовних уметника у Београду 1919, а била је и члан Удружења ратника сликара и вајара 1912–1918, основаног 1938, те међу првим члановима Удружења ликовних уметника Србије (од 1944). Осим у земљи учествовала је и на многобројним изложбама у иностранству (Торино, Минхен, Париз, Лондон, Лијеж). Поводом шездесетогодишњице рада у Београду је 1958. организована њена велика ретроспективна изложба.
Током дугог и веома активног животног века **В.** је остварила богат сликарски опус. Њено схватање сликарства обележило је образовање у Минхену, одакле произилази прихватање пленеризма, преузимање слободнијег цртежа и расветљавања палете. У даљем периоду кретала се ка импресионистичкој атмосфери да би касније нагласила цртеж и учврстила облик. Поред технике уља радила је у акварелу и пастелу, а на почетку каријере и у бакрорезу. Сликала је портрете, пејзаже, жанр-сцене и актове. Израду акта по моделу посебно је проблематизовала представом *Сликарка и модел* (1925). Чест мотив њених слика јесу представе народних типова настале на бројним путовањима по земљи, када је радила и приказе предела и градова. Сликарско интересовање често ју је водило и у јеврејске и ромске четврти Београда. Посебан део њеног опуса чини карикатура, уметничка форма чији је зачетник у Србији. Израдила је преко 500 карикатура личности из београдског културног и јавног живота, уврштавајући их међу радове на изложбама и објављујући их у домаћим и страним часописима. Бавила се и илустрацијом књига. У позним годинама свој легат завештала је Музеју града Београда. Њена дела налазе се и у београдском Народном музеју, Историјском музеју Србије, Музеју савремене уметности, као и у бројним приватним збиркама. При Академији ликовних уметности у Београду, потоњем Факултету ликовних уметности, приложила је 1971. „Фонд Ристе и Бете Вукановић, сликара" за установљење Велике награде и Награде за сликарство.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ковачевић, *Бета Вукановић*, Бг 1958; П. Васић, *Мотиви Бете Вукановић*, Бг 1966; В. Краут, „Бета Вукановић као карикатуриста и збирка њених карикатура у Народном музеју", *ЗЛУМС*, 1968, 4; Ј. Марковић, *Легат Бете Вукановић*, Бг 1990; В. Ристић, *Бета Вукановић*, Бг 2004.
Ирена Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Бранко
**ВУКАНОВИЋ, Бранко**, инжењер рударства (Вучја Лука код Сарајева, 25. II 1899 – Београд, 17. VIII 1961). Студије рударства започео је 1920. на Високој школи за рударство у Пшибраму (Чешка), а дипломирао 1925. на Техничком факултету у Љубљани. Значајан допринос дао је подизању српске школе рударског инжењерства и развоју рударства. Као инжењер радио је на оперативним и руководним пословима у рудницима угља: Крека (1925), Бреза (1925–1926, 1935–1937), Сењски рудник – Равна река (1926–1929), Какањ (1929–1932, 1937–1941) и Угљевик (1932–1935). После II светског рата радио као начелник у Управи угљенокопа Министарства индустрије и рударства БиХ (1945–1946), као начелник Бироа за производњу угља и шеф Бироа за унапређење производње Министарства рударства ФНРЈ у Београду (1946–1950). У периоду 1950–1952. радио је у Комитету за угаљ и Савету за енергетику и екстрактивну индустрију ФНРЈ. Био је директор Колубарских рудника лигнита Вреоци (1952–1953), а до пензионисања 1961. радио у Савезном геолошком заводу. Аутор је већег броја стручних радова везаних за проблеме рада у јамама са метанским режимом и за истраживања лигнитских басена (Ливно, Пљевља, Косово и др.), књиге *Превожење људи окнима* (Бг 1951), коаутор уџбеника *Рударство*, 1–2 (Бг 1951) и *Енциклопедије техничких знања* − *Техника рударства: Књига XIII Техника безбедности у рудницима* (Бг 1952)*.* Један је од оснивача Удружења инжењера и техничара рударске струке при Друштву инжењера и техничара Југославије. Био је члан Редакцијског одбора и главни уредник (1956–1961) сепарата *Рударство* (касније *Рударство, геологија и металургија*) часописа *Техника.* Носилац је више признања и одликовања: Орден Светог Саве V реда (1936), Орден рада II реда (1949), Заслужни члан ДИТЈ (1960).
ИЗВОР: Архива РГФ Београд.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Владимир
**ВУКАНОВИЋ, Владимир**, физикохемичар, универзитески професор (Владимировци, Банат, 16. VII 1923). Студије физичке хемије завршио je 1951. на Природно-математичком факултету у Београду. Исте године почиње да ради у Институту „Борис Кидрич" у Винчи. За асистента ПМФ изабран је 1956. Од 1959. радио је докторску тезу у Институту за спектрохемију и примењену спектроскопију у Дортмунду (СР Немачка) коју је одбранио 1961. на Универзитету у Минстеру. За редовног професора на Одсеку за хемијске и физикохемијске науке ПМФ изабран 1976. Предавао је Општи курс физичке хемије за студенте хемије, Атомистику и Физичку хемију плазме. Написао је уџбенике *Поглавља из физичке хемије* (Бг 1967) и *Атомистика* (Бг 1977). Области истраживања су атомска спектрохемија, физичка хемија и хемија плазме. Био је 1977–1978. гостујући професор на Колумбија универзитету у Њујорку. Од пензионисања 1982. ради као гостујући професор на Колумбија универзитету и на Рочестер институту за технологију у Рочестеру, где има звање професора емеритуса. Део истраживања на површинској обради полимера ласером, објављен је као поглавље „Plasma Еtching of Organic Polуmers" у књизи R. d'Аgostino (ур.), *Plasma Deposition, Treatment and Еtching of Polymers* (San Diego 1990). Из ове области има три патента. Био је члан уредништва часописа *Spectrochimica Аcta B: Аtomic Spectroscopy*. O проблемима односа науке и религије oбјавио је књигу *Science and Faith* (Мinneapolis 1995), која је, у издању Архиепископије Београдско-Карловачке објављена на српском језику (*Наука и вера*) 2007. Био је управник Одсека за хемијске и физичкохемијске науке ПМФ. Добитник је Октобарске награде Београда за 1970.
ДЕЛА: коаутор, „Аpplication possibilities of d.c. arc in external magnetic fields for spectrochemical purposes", *Spectrochimica Аcta*, *B*, 1969, 24; коаутор, „Surface composition and distribution of fluorine in plasma-fluorinated polyimide", *Јournal of Vacuum Science* & *Technology*, *А*, 1988, 6.
ИЗВОР: Архива ПМФ.
Иванка Д. Холцлајтнер Антуновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Радован
**ВУКАНОВИЋ, Радован**, генерал-пуковник, народни херој, политичар (Рогами код Подгорице, 1. VI 1906 – Београд, 26. VIII 1987). Студирао је на Правном факултету у Београду. Завршио је Школу резервних пешадијских официра 1932, али није произведен у официрски чин, јер је више пута кажњаван затвором због комунистичке делатности. Радио је као чиновник у Подгорици, Зеленици, Билећи, Даниловграду, Београду и Панчеву. Члан СКОЈ-а постао је 1924, а члан КПЈ 1926. Секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору био је 1926–1929; у ПК КПЈ за Црну Гору кооптиран је 1936, а до 1937. био је и организациони секретар Комитета. У Априлском рату 1941. учествовао је као ђак-наредник. У Јулском устанку био је командир Рогамско–ђурковачке чете Пиперског герилског батаљона, од августа комесар батаљона „Сердар Јанко", од септембра начелник Штаба Зетског партизанског одреда, од новембра заменик команданта Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку, од децембра 1941. командант 2. (Црногорског) батаљона 1. пролетерске бригаде, од новембра 1942. командант 4. пролетерске бригаде, од марта 1943. командант 3. ударне дивизије НОВЈ, од августа 1944. командант 2. ударног корпуса НОВЈ и од априла 1945. помоћник команданта 2. армије. Од 1944. био је већник АВНОЈ-а, члан ЗАВНО Црне Горе и Боке, посланик АСНО Црне Горе, а затим је биран и за посланика Народне скупштине Црне Горе. Од 1945. био је командант VI армије, слушалац Војне академије у СССР „Ворошилов" (1946–1948), командант III војне области до 1955. и начелник Више војне академије ЈНА до 1958, када је пензионисан. Упоредо са војним, обављао је и политичке дужности. Био је делегат или гост на свим конгресима КПЈ (СКЈ) и више конгреса КП Црне Горе. У чин генерал-мајора произведен је септембра 1943, генерал–потпуковника 1947. и генерал-пуковника 1955. После пензионисања био је директор и главни и одговорни уредник *Службеног листа* ФНРЈ, члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у једном мандату и његов потпредседник. Био је члан Савета федерације. Објављивао је радове из историје НОР-а у часописима *Војно дело* (1950, 1971, 1975, 1979. и 1982) и *Историјски записи* (1970, 1971. и 1975), зборницима сећања и штампи. Написао је три књиге, од којих је *Ратни пут Треће дивизије* (Бг 1970) награђена Тринаестојулском наградом. Одликован је орденима Народног хероја, Партизанске звезде I реда, Братства и јединства I реда, Заслуга за народ I реда, за храброст (два пута), Ратне заставе, Чехословачком златном звездом I реда, Народне армије I реда и Партизанском споменицом 1941.
ДЕЛА: *На ратној стази. Записи и сјећања*, I–II, Бг 1965, 1985; *Други ударни корпус*, Бг 1982.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; Државни архив Црне Горе, Подгорица, *Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије*, I–XV, Бг 1949–1988; *Документи централних органа КПЈ, НОР и револуцијe* *(1941–1945)*, 1–23, Бг 1985–1996; *Политика*, 27. VIII 1987, 28. VIII 1987, 29. VIII 1987.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пајовић, *Контрареволуција у Црној Гори (четнички и федералистички покрет) 1941–1945*, Цт 1977; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I–II, Бг 1980; З. Лакић, *Народна власт у Црној Гори 1941–1945*, Цт–Бг 1981; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1982; М. Станишић, *Кадрови револуције*, Тг 1984; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987; М. Станишић, *Руководећи кадрови народноослободилачке борбе у Црној Гори 1941–1945*, Бг 1995.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Радомир
**ВУКАНОВИЋ, Радомир**, инжењер електротехнике, атомски физичар (Какањ, БиХ, 14. XII 1931 – Београд, 25. XII 2011). Дипломирао 1957. на Електротехничком факултету у Београду. Потом се запослио у Физичкој лабораторији Института „Винча", у групи за нуклеарну спектрометрију, где је радио до одласка у пензију. Решавајући постављене експерименталне проблеме овладао је у потпуности тематиком савремене нуклеарне физике те је убрзо примљен у елитну групацију нуклеарних физичара Универзитета у Упсали (Шведска), где је током неколико година био један од кључних сарадника (коаутор, „A search for two-quantum decay by double internal conversion in the decay of In-114m", *Nucl. Phys.*, 1964, 67, 359). На основу високо оцењених резултата својих истраживања 1968. је у Упсали одбранио докторску дисертацију. Био је један од водећих истраживача у области проучавања електромагнетских прелаза у атомским језгрима (коаутор, „Decay dependent background signals in a magnetic electron spectrometer", *Nucl. Instr. and Meth.*, 1967, 57, 181). У тој области дао је и истакнуте нове конструкције истраживачких спектрометара (коаутор, „A four-detector electron directional correlation spectrometer", *Nucl. Instr. and Meth.*, 1965, 32, 1). Будући веома широко научно и технички образован бавио се и специјалним проблемима нуклеарне електронике и објавио низ запажених радова (коаутор, „The dynamic properties of the preset count digital ratemeter algorithms", *Review of Scientific Instruments*, 1998, 69, 2902)*.* Дао је и запажена решења у Пројекту изградње нове циклотронске инсталације „Тесла" у Институту „Винча". Учествовао је у постављању експерименталних вежбања из Нуклеарне физике на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. У периоду 1970–1980. био је начелних Физичке лабораторије Института „Винча". Био је веома ангажован (1975–2000) као један од најактивнијих у покрету „Науку младима".
ДЕЛА: и М. Жупанчић, М. Хаџишековић, *Прилог испитивању карактеристика везе површинских и подземних вода у подручју Београда*, Бг 1983; и М. Жупанчић, М. Хаџишековић, *Изотопска метода 3Н за процену инфилтрације падавина у подземну воду*, Бг 1983; коаутор, *Пола века Института „Винча"* *1948–1998*, Бг 2000.
Ђура Крмпотић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Риста
**ВУКАНОВИЋ, Риста**, сликар, ликовни педагог (Бусовина код Требиња, 16. IV 1873 – Париз, 16. I 1918). Као стипендиста Министарства просвете Краљевине Србије, сликарско образовање започео је 1891. у Петрограду у Русији. По сопственом захтеву, а уз подршку Михаила Валтровића, школовање је наставио 1892. на минхенској Академији. Припремне студије похађао је у атељеу словеначког сликара Антона Ажбеа, док је академско образовање стекао у Malschule Ота Зајца и Componier-Schule Александра Вагнера. У Минхену, у атељеу Антона Ажбеа, упознао је супругу Бету, с којом се венчао у Београду, што је одредило њихов заједнички приватни и професионални живот. Са студијским боравцима у Минхену **В.** је завршио 1898. када се стално настанио у Београду и заузео истакнуто место у уметничком и друштвеном животу српске престонице. Зaједно са супругом од 1900, по смрти Кирила Кутлика, преузео је руковођење и организовање Српске сликарске школе и Уметничко-занатске школе. Имао је успеха при излагању својих дела: слику *Дахије* откупљује краљ Милан, а он учествује у павиљону Краљевине Србије на светским изложбама у Паризу 1900. и Лијежу 1905. Друштвени успех уметничког пара **В.** потврђује се изградњом породичне куће у центру Београда. Њихов дом, изграђен по пројекту архитекте Милана Капетановића у Капетан Мишиној улици, постаје прва београдска уметничка кућа (Кunstlerhaus). **В.** је припадаo једном од најактивнијих и најутицајнијих интелектуалних кругова Београда тога доба. Сарађивао је и пријатељевао са интелектуалцима окупљеним око *Српског књижевног гласникa*, књижевним критичарем Богданом Поповићем и филозофом Браниславом Петронијевићем, чије је портрете, између осталих, и насликао. Интелектуалну блискост са **В.** Поповић је посведочио писањем текста *У спомен на Ристу Вукановића*. **В.** се веома анагажовао у организовању српског уметничког удружења „Лада" и југословенских уметничких изложби, те учествовао на изложбама у Београду (1904), Софији (1906) и Загребу (1908). Током I светског рата повлачио се заједно са српском војском преко Албаније у Грчку. Одатле је отишао у Француску, где је и умро.
Сликарство **В.** произашлo је из његовог образовања на минхенској академији и припада токовима идејног и мисаоног сликарствa, оствареног у оквирима симболистичко-сецесијске поетике. Његов познати сликарски опус није бројан. Једна од његових првих слика – *Дахије* (1897) – награђена је медаљом на Академији, што јасно показује да је **В.** потпуно одговарао идеалима академског образовања. На овој композицији он слика епизоду с почетка Првог српског устанка, а њен извор je епскa песмa *Почетак буне на Дахије*. Литерарни извор слике и њен национални садржај следе епску поетику у сликарству, коју су у српској уметности примењивали Ђура Јакшић и Ђорђе Крстић. Садржај слике не фокусира се на конкретни историјски наратив него на догађај који симболички сублимира епски фрагмент историје. **В.** слика и *Прве жртве дахијске* и *Гуслара* (1896). Гуслар је велика тема српске уметности XIX в., кроз коју се огледала слика српског националног певача. Крајем XIX в. долази до актуелизовања и оживљавања ове представе. Стари гуслар у симболистичкој култури оличава носиоца традиције и старих истина. Национални певач добија на значају као весник и певач будућих националних борби, па носи како српски тако и југословенски карактер. У опусу **В.** издваја се триптих *Молитва*, који је сликао током више година. Слика је започета највероватније око 1901, а завршена до 1906, када је приказана на изложби сликарске групе „Лада". На триптиху су приказане три монотеистичке молитве – јеврејска, хришћанска и исламска – чиме је визуелно истакнута идеја толеранције. Триптих је јединствено дело у српској визуелној култури. Откупљен је на југословенској изложби у Загребу 1908. и данас се налази у Модерној галерији у Загребу.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, *Риста Вукановић 1873–1918*, б. м. б. г.; В. Ристић, „Риста Вукановић", *ЗЛУМС*, 1965, 1; N. Мakuljević, „The Idea of Tolerance and Visual Culture: Rista Vukanović's Prayer", *ГДИ*, 2010, 3.
Ненад Макуљевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Саво
**ВУКАНОВИЋ, Саво**, судија, политичар (Сарајево, 1862 – Београд, 24. XII 1945). Студирао је право у Загребу и Бечу, где је 1895. докторирао. Радио је као чиновник, судски приправник и судија у Бањалуци, Високом и Вишеграду. Као српски национални посленик, активан је посебно током аустроугарске управе у БиХ, настојећи да се споразуме са окупационим властима. У новосадској *Застави* је 1888. објавио разговор са Савом Косановићем (првим Србином на трону митрополита дабробосанског после укидања Патријаршије 1766), у којем је образложио своју оставку, поднету 1885. због сукоба са властима и појединим представницима Католичке цркве у БиХ. **В.** се налазио међу 29 истакнутих Срба из БиХ који су 1901. поднели молбу земаљској влади у Сарајеву да одобри оснивање *Просвјете*. У име Управног и просвјетног савјета Дабробосанске митрополије, изабран је 1905. за члана Великог управног и просвјетног савјета на нивоу БиХ, чије је седиште било у Сарајеву. Од 1910. подсекретар је у Правосудном одјељењу земаљске владе за БиХ. Вратио је мандат посланика босанско–херцеговачког сабора пошто је влада одбила његов програм сарадње са католицима и муслиманима. У I светском рату и у поратном времену саветник је у градској управи Сарајева. У Краљевини СХС политички је припадао Радикалној странци. Био је члан Врховног управног савета СПЦ у Београду. За државног саветника изабран је маја 1922. Убрзо се повукао из политичког живота. Пензионисан је 1929.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Крушевац, *Сарајево под аустроугарском управом 1878–1918*, Сар. 1960; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,* Бг 1970.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋ, Татомир
**ВУКАНОВИЋ, Татомир**, етнолог, историчар (Добри До код Куршумлије, 19. XI 1907 – Београд, 17. XI 1997). Етнологију је завршио на Филозофском факултету у Скопљу. Радио је у Скопљу као кустос Музеја Јужне Србије 1936, потом у Етнографском музеју у Београду 1941–1942. После ослобођења Београда (1944) био је референт за музеје у Министарству просвете Југославије 1944–1945. и Републике Србије 1945–1946. Радио је као ванредни професор ФФ у Београду (1946–1948), а потом у Заводу за статистику Србије (1952–1962). Од 1962. до 1966. радио је у Народном музеју Косова и Метохије у Приштини, а од 1966. до 1979. у Народном музеју у Врању, када је и пензионисан. Био је један од оснивача и једно време уредник *Гласника Музеја Косова и Метохије* и *Врањског гласника*. Аутор је великог броја стручно-научних радова и књига, објављених на српском, албанском, енглеском, немачком и француском језику. Проучавао је етницитет, материјалну, социјалну и духовну културу (обичаје, митове, усмена предања) балканских народа: *Копаничарство код Мијака*, Ск 1940; *Село као друштвена заједница*, Пр 1965; *Народне тужбалице код Срба црногорског порекла у јужној Србији и на Косову*, Вр 1972; *Етногенеза Јужних Словена*, Вр 1974; *Дечја колевка у балканских народа*, Вр 1979; *Срби на Косову*, I–III, Вр 1983; *Музичка култура у старом Врању*, Вр 1987. Постхумно су објављени радови *Дреница,* *друга српска Света Гора*, антропогеографско-етнографска монографија, Пр 1998; *Речник древног рударства у земљама централног Балкана* *ХII–ХVIII в.*, Бор 1998. Осим тога посебан допринос је дао у проучавању културе Рома на Балкану (*Роми/Цигани у Југославији*, Вр 1983). Био је дописни члан Скопског научног друштва (1936–1940), члан и сарадник Друштва за проучавање словенских старина до ХII в. – Краков (Пољска), те члан и сарадник Института за проучавање народа при Академији наука у Вашингтону, САД. После II светског рата изабран је за члана и сарадника Друштва за проучавање Цигана (Рома) у Единбургу (Велика Британија).
ЛИТЕРАТУРА: М. Барјактаровић, „Татомир Вукановић (1907–1997)", *ГЕМ*, 1998, 62; Т. Вукановић, *Енциклопедија народног живота и веровања у Срба на Косову и Метохији*, *VI* *век* – *почетак ХХ века*, Бг 2001.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВИЋИ
**ВУКАНОВИЋИ**, династија која је владала рашком (српском) државом од краја XI до 60-их година XII в. Њеним оснивачем сматра се рашки велики жупан Вукан. Према писању *Летописа попа Дукљанина*, у време доминације Дукље, Вукана и његовог брата Марка на рашки престо је довео краљ Бодин. После Бодинове смрти (1100/1101) Вукан се ослободио дукљанске доминације и чак наметнуо своју Дукљи. Он од 1093. води активну антивизантијску политику и напада њене границе на Косову (Липљан) и у долини Јужне Мораве (Врање) и у назначеним правцима шири рашку државу. После његове смрти (после 1106) Рашка је запала у кризу и грађански рат. Тада је Завида, отац Стефана Немање, морао да побегне у Дукљу. Ови догађаји су се збили пре 1112.
Под непознатим околностима после Вукана на власти се учврстио његов синовац Урош I. Он се у рату Византије и Угарске 1127. прикључио Угарској и протерао византијску посаду из Раса. Његов средњи син Деса је око 1130. загосподарио Захумљем као удеони кнез. Убрзо је своју власт проширио и на Травунију и жупу Зету у Дукљи. Уроша I је наследио његов син Урош II. Поред Уроша и Десе Урош је имао и трећег сина Белоша и кћерку Јелену коју је 1129/30. удао за будућег угарског краља Белу II (1131–1141). Њен утицај у Угарској доћи ће до пуног изражаја када на престо дође њен син Геза II (1141–1162). Веома утицајан на угарском двору биће и њен брат Белош, васпитач младог краља, бан и на крају палатин Угарске, ратник признатих способности.
Урош II је на рашки великожупански престо дошао пре 1146. Он се придружио коалицији против византијског цара Манојла I Комнина, који је 1149. разорио Рас, али није успео да ухвати великог жупана. Наредне године угарска помоћ Србима стигла је на време, али је византијски цар поразио савезнике на речици Тари код Ваљева. Урош II је био принуђен да обнови вазални однос са Византијом, али уз увећану обавезу слања помоћних одреда: 500 војника за ратовање у Азији и 2.000 за рат у Европи. Он је 1153. покушао да се ослободи ових обавеза али неуспешно. За време немира у Рашкој 1155. збачен је са власти и доведен Деса, али је византијски цар вратио Уроша на престо Рашке. Приликом поновног одметања од византијске власти Манојло Комнин га је сменио и на престо довео Белоша, али се он одрекао власти и вратио назад у Угарску.
Урошев брат Деса је – по византијском писцу из XII в. Јовану Кинаму – после 1155. од византијског цара добио на управу Дендру (данашња Пуста река). После последње Урошеве побуне цар Манојло је Десу поставио на великожупански престо 1162. Он је одбио да напусти Дендру и покушао је да се осамостали уз помоћ Угарске. Сам је покушао да успостави родбинске везе у Немачкој, а кћерку је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда. Византија се оштро успротивила оваквој политици, па је 1163. за време Манојловог боравка у Нишу против Десе спроведена истрага после које је затворен и упућен у Цариград. Он се касније на непознат начин избавио из затвора и преко Угарске стигао до Требиња где је окончао живот, а сахрањен је у манстиру Светог Петра и Павла у Пољу.
Коначна судбина Уроша и Белоша није позната, као ни њихово гробно место. Ништа се у изворима не зна ни о њиховим потомцима. После свргавања Десе Србија се нашла под великим притиском Византије, цар Манојло је на великожупански престо довео Тихомира, а његова браћа су добила удеоне кнежевине. Они су били у неком сродству са породицом дотадашњих великих жупана, као и са дукљанском владарском породицом.
ЛИТЕРАТУРА: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968; Ј. Калић, „Рашки велики жупан Урош II", *ЗРВИ*, 1970, 12; М. Благојевић, „Сеченица, Стримон и Тара у делу Јована Кинама", *ЗРВИ*, 1976, 17; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; М. Благојевић, „Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", *ЗРВИ*, 1996, 35; М. Благојевић, „Српске удеоне кнежевине", Ј. Калић, „Жупан Белош", *ЗРВИ*, 1997, 36; М. Благојевић, *Историја српске државности*, 1, Н. Сад 2000.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
**ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ**, један од најстаријих и најважнијих споменика српскословенског језика с краја XII или почетка XIII в. Чувало се на Светој Гори, у Карејској ћелији Светога Саве, одакле га је 1859. у Русију однео Порфирије Успенски. Данас се налази у Руској националној библиотеци (раније Јавној библиотеци) у Петрограду. Фототипски га је издао Јосип Врана 1967. **В. ј.** је настало у Рашкој. У науци је дуго било прихваћено мишљење Ст. Новаковића да је рукопис настао у време владавине Вукана, најстаријег сина Стефана Немање, по коме је и добило име. Данас се већина истраживача слаже да је јеванђеље преписано раније, у доба прве владавине Немањиног сина Стефана (1196–1202). У прилог овоме говори запис монаха Симеона на крају **В. ј.**, где је иза речи *написах сије књиге својему господину велијему жупану* изгребан текст у којем је, по свему судећи, било Стефаново име са посветом. Оно је израдирано на још два места, где је потом написано Вуканово (Вуково) име. Запис је морао бити састављен пре 1202, када је Вукан протерао брата и завладао Рашком. У новим приликама, у запису је избрисано име наручиоца а преко њега написано име новог владара.
**В. ј.** припада типу пуног апракоса мстиславског типа, везаног за руску традицију пуног апракоса. Рукопис има 189 листова, при чему неки делови нису сачувани (део месецослова). Према Ј. Врани, рукопис је дело четири писара и једног коректора, док је М. Пешикан потом утврдио да је текст писало осам писара. У првом, краћем делу рукописа (непуна шестина текста) писари се смењују, док је други, главни део текста дело монаха („старца") Симеона. Рад на **В. ј.** започео је у некој писарској радионици, а Симеон је наставио преписивање сам, *у пећи у град*ѣ *рас*ѣ, како стоји у запису. Највероватније је у питању пећински манастир архангела Михаила, који се налазио под бедемима средњовековне тврђаве Рас.
Илуминација **В. ј.** далеко је скромнија него у нешто старијем *Мирослављевом јеванђељу*. Заставице и иницијали урађени су у тератолошком стилу, а сродни су иницијалима у старословенској *Савиној књизи* и македонском *Јовановом јеванђељу* с краја XII и почетка XIII в. Издвајају се две слике које заузимају целе стране: слика јеванђелисте Јована на 1. и слика Христа Емануила на 76. листу.
У правописном погледу писари припадају различитим традицијама, а њихово писање илуструје ортографска колебања на преласку из XII у XIII в. У целини посматрано, **В. ј.** представља први споменик с јасно израженим одликама рашког правописа, тј. његовог старијег типа, у којем се иза сугласника још увек не пишу лигатуре ó и «. Спорадично се појављују и јусеви, сачувани из предлошка. У тексту су на фонолошком нивоу спроведене све црте српскословенског језика датог периода, док на морфолошком нивоу још увек није у потпуности успостављена норма. **В. ј.** је преписано са два предлошка, при чему се у првом делу јављају архаичнији облици и лексичке варијанте, док у другом делу долази до снажнијег обличког уједначавања и појаве лексичких иновација. Не постоји сагласност око порекла предложака. Док се истраживачи углавном слажу да је у основи првога дела неки архаични старословенски предложак, близак *Савиној књизи*, у другоме једни виде средњомакедонски а други руски текст.
Јасмина Грковић Мејџор
Главни украси **В. ј.** су иницијали који се протежу у висини од неколико редова текста и сачињени су од комбинација геометријског преплета са стилизованим биљним орнаментом или од геометријског и биљног преплета са животињским фигурама. Стабло слова изведено је у виду разноврсних плетеница које се завршавају пасјим или вучјим главама из чијих чељусти излази лист или гранчица. Рукопис садржи и четири вињете са једноставним геометријским орнаментом, као и две фигуралне минијатуре које покривају целе странице – представе јеванђелисте Јована (л. 1) и Христа Емануила (л. 76). Обе минијатуре рађене су у духу византијске каснокомнинске уметности. Оне су најпре цртане смеђом и црвеном, а потом бојене црвеном, зеленом, плавом и жутом бојом. Доминантна линеарна обрада, посебно видљива у обради косе и браде и у наглашеним наборима драперије фигура, своди ове представе на обојене цртеже. Иако анатомски стилизовани, портрети су дело доброг сликара и представљају значајна остварења српског минијатурног сликарства.
Драгана Павловић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Врана, *Вуканово еванђеље*, Бг 1967; O. Недељковић, „Вуканово јеванђеље и проблем пуног апракоса", *Слово*, 1969, 18–19; М. Пешикан, „Колико је писара писало Вуканово јеванђеље?", *ЈФ*, 1979, XXXV; Ј. Максимовић, *Српске средњовековне минијатуре*, Бг 1983; D. Popović, М. Popović, „The Cave Lavra of the Аrchangel Мichael in Ras", *Старинар*, н. с., 1998, XLIX; Ђ. Трифуновић, „Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу. Издање текста", *ПКЈИФ*, 2001, 67/1–4.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЊА
**ВУКАЊА**, село на северозападним обронцима планине Велики Јастребац у изворишном делу долине Турије (лева притока Јужне Мораве). Локалним путевима повезано је са општинским центром Алексинцем на североистоку (28 км) и Прокупљем на југу (22 км). Насеље је дисперзивног типа на 400 до 500 м н.в., на контакту стрмих планинских страна са планинском подгорином. На том месту је већа концентрација кућа. **В.** се помиње од XIX в. Крајем XX в. наступила је нагла депопулација. Године 1971. било је 1.071, 2002. 705 а 2011. 600 становника (96% Срба). У пољопривреди је радилo 83,3% активног становништва. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користи и суседно село Породин и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАС, Михаило
**ВУКАС, Михаило**, хирург, универзитетски професор, друштвени активиста (Ниш, 16. VIII 1939). Дипломирао (1964) на Медицинском факултету у Београду. Специјализирао торакалну хирургију у Универзитетској болници у Гетеборгу (1975) у Шведској, a потом и општу медицину (1996). Докторску дисертацију је одбранио 1977. на Гетеборшком универзитету. Био је на стручним усавршавањима у Стокхолму, Цириху, Паризу, Лајдену и Лос Анђелeсу. Радио је крајем 60-их као лекар опште праксе на специјализацији у Дому здравља Вождовац и потом предавао анатомију у Средњој медицинској школи за физиотерапеуте у Београду. Од 1968. био је хирург опште хирургије у месту Молндал у Шведској, потом торакалне хирургије у Гетеборгу и од 1986. у Хјарт-Лунг центру у Гетеборгу. Држао је практичну и теоретску наставу студентима Мед. ф. у Гетеборгу. Био је гостујући професор на Мед. ф. у Крагујевцу и предавач кардиоваскуларне хирургије на постдипломској настави у Гетеборгу. Почасни је члан МАСЛД. Вишегодишњи је члан руководства српских и југословенских удружења у Шведској, председник Регионалне организације Светске српске заједнице за Скандинавију; оснивач Информативног центра Србије и Српске Националне академије за Скандинавију. Био је организатор званичне посете делегације СЛД Шведском лекарском друштву и Црвеном крсту Шведске, те делегације Скупштине Републике Србије 1990. Председник Југословенског савеза, оснивач СЛД и одбора Сабора српског уједињења 1993. у Шведској. Председавајући је Прве и Друге конференције српских хуманитарних организација у дијаспори у Београду. Био је председник Лекарске комисије Гимнастичког савеза Југославије и лекар репрезентације на међународним првенствима.
ДЕЛА: *Congenital aortis stenosis*, Göteborg 1988; *Clinical and Еxperimental Study*, Göteborg 1990; *Судбина истине*, Бг 1991.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету* – *ко је ко*, Бг – Лос Анђелес 1999; *Илустрована историја дијаспоре*, Бг 2006.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАС РАСПУДИЋ
**ВУКАС РАСПУДИЋ**, војвода (?, друга половина ХIV в. – ?, пре децембра 1439). Властелин у служби породице Павловић. У изворима се помиње и као Прибиловић. У периоду 1419–1422. спомиње се као кнез и кастелан Турице у Лашви. На повељама војводе Радослава Павловића из 1423. и 1427. уписан је као сведок. На првој повељи је једини међу сведоцима носио титулу војводе. Током 1427. боравио је у Дубровнику као посланик војводе Радослава. Дубровчани су га, због учешћа у преговорима око продаје дела Конавла који је припадао војводи Радославу, наградили са 200 дуката у новцу и комадом земље величине четири четвртине унутар децене војводе Радослава. О утицају који је имао на војводу Радослава сведочи и податак да су му се Дубровчани маја 1428. обратили за помоћ због проблема које су имали са Баљином Старчићем. Имао је једног сина – Радослава и две ћерке – Мару и Јерину. Радослав се бавио кредитно-трговинским пословима. Мара је била удата за Воисава Битојевића, а Јерина за Вучића Калиманића. Сестре су децембра 1439. ради своје удаје продале онај део земаља и винограда које су Дубровчани дали њиховом оцу.
ИЗВОРИ: F. Мiklosich, *Мonumenta Serbica*, Wien 1858; К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1892, 11; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I/1*–*2*, Бг – Ср. Карловци 1929, 1934.
ЛИТЕРАТУРА: П. Живковић, „Учешће босанске властеле у диоби Конавала", *Прилози*, 1979, XV–XVI; П. Живковић, *Економско социјалне промјене у босанском друштву у ХIV и XV стољећу*, Тузла 1986.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАСОВИЋ, Милан
**ВУКАСОВИЋ, Милан**, књижевник (Београд, 9. I 1882 – Париз, 20. IX 1970). Завршио Нижу школу Војне академије; у време I светског рата, услед болести и пензионисања, обрео се у Француској, где је студирао (1918–1921). Прве радове објавио је 1903. у *Босанској вили*. Блиски су му били В. Петковић Дис (оставиo je записе o њиховом избеглиштву у Француској) и М. Настасијевић (везује их покушај оснивања књижевне групе 1935). Преводио са француског; сарађивао у часописима *Венац*, *La Patrie Serbe*, *Мисао*, најдуже у *Српском књижевном гласнику* (1907–1939). Писао је песме у прози, приповетке, расправе, афоризме, романе, приче за децу. Највећи део његовог опуса чине басне (*Басне*, Бг 1911; *Сто басана*, Бг 1914; *Савремене басне*, Бг 1940). И. Секулић је уочила да су унеле дух савремености, али и да су у њима оквири жанра често нарушавани полемичношћу, недореченошћу и непрецизношћу у поентирању. Добитник књижевних награда Коларчеве задужбине и САНУ.
ДЕЛА: *Мој гавран*, Бг 1923; *Кроз живот*, Бг 1925; *Музика времена*, Бг 1926, *Беп, Коко и Ко*, Бг 1931, *Приповетке и басне*, Бг 1933; *Срж или игра костурова*, Бг 1935; *Мисли*, Бг 1940.
ЛИТЕРАТУРА: С. Поповић, „Психологија творачког процеса у делу М. Вукасовића", *СКГ*, 1936, 49; Г. Тешић, *Зли волшебници, Полемике и памфлети у српској књижевности*, II, Бг 1983; И. Секулић, *Из домаћих књижевности II*, Бг 1985.
Валентина Хамовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАСОВИЋ, Милош
**ВУКАСОВИЋ, Милош**, поморски капетан, конструктор бродова (Дражин Рт, Бока Которска, 1842 – Буенос Аjрес, Аргентина, 1909). Године 1860–1862. провео је на школовању у Трсту. Као млад поморац пловио је на бокељским једрењацима са којима је шездесетих година XIX в. допловио до обала Аргентине. У Буенос Аjресу је 1870. основао бродарско друштво *La Platence*, које је убрзо постало највеће у Аргентини. Одржавао је теретне и пуничке везе дуж читаве обале Јужне Америке. По његовим нацртима конструисани су многи путнички, теретни и ратни бродови. Конструисао је и неколико речних реморкера те се сврстава у пионире аргентинског и јужноамеричког речног бродарства. Уживао је велики углед у привредним и политичким круговима Јужне Америке. Поред, осталог био је и почасни конзул Русије и Црне Горе у Аргентини и председник енглеског друштва за осигурање бродова. У својој компанији запошљавао је многе људе са српских и јужнословенских простора а тиме је помагао многим досељеницима да покрену неки посао.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАСОВИЋ, Павле
**ВУКАСОВИЋ, Павле**, биолог, ентомолог, универзитетски професор (Зајечар, 15. VII 1893 – Београд, 21. XI 1973). Учесник је балканских ратова (1912–1913) као добровољац болничар. Студије медицине започео је у Нансију (1913–1914), али се вратио у земљу како би, као медицинар у санитетској служби, учествовао у I светском рату. Носилац је Албанске споменице. Након рата наставио је студије у Француској на Институту пољопривреде Универзитета у Тулузу, где је дипломирао 1921. Истовремено је студирао и на биолошкој групи Филозофског факултета у Тулузу, где је дипломирао 1922. Током 1921–1924. обављао је дужност асистента на ФФ у Тулузу. Докторирао је на истом факултету 1924. из области пољопривредне ентомологије. У периоду 1926–1927. боравио је у разним установама у Паризу на усавршавању из области паразитологије, медицинске и пољопривредне ентомологије. На Медицинском факултету завршио је курс из паразитологије и малариологије. По повратку у земљу око три деценије провео је на раду у Централном хигијенском институту у Београду, најпре као шеф Фитопатолошког, а затим Паразитолошког и Биолошког одељења. Предавао је Медицинску ентомологију и материју о штеточинама животних намирница на течајевима за усавршавање лекара. Посебно су била значајна предавања на међународним скуповима о маларији, које је организовао Унеско. Био је хонорарни кустос Природњачког музеја у Београду, сарадник Института за екологију САНУ и руководилац радне групе за проучавање фауне Србије у САНУ (1967–1973). При оснивању Пољопривредног факултета у Новом Саду изабран је за редовног професор из предмета Зоологија и Ентомологија (1954). Био шеф Катедре за заштиту биља (1956–1960) и Одсека за заштиту биља (1960–1963), чије је оснивање иницирао. Као научник и педагог у области биолошких наука зоологије, ентомологије и пољопривредних наука, заслужан је за развој заштите биљака у Србији, а такође је допринео образовању великог броја стручњака из области зоологије и ентомологије. Објавио је велики број научних и стручних радова, публикација и књига, а нарочито се истичу уџбеници: *Штеточине у биљној производњи*, I (Бг 1964), II (Бг 1967); *Штеточине ускладиштених производа – биологија и сузбијање* (Н. Сад 1972).
За дописног члана САНУ изабран је 1965, а за редовног 1973. Његов научни допринос је вишеструк и односи се на прочавања паразитоида, природних непријатеља штетних инсеката, ентомофауне, животних комплекса економски значајних штетних инсеката, њихове анатомије, биологије, екологије и сузбијања многобројних важних штеточина гајених биљака и ускладиштених производа. Ова истраживања паразитоида убрајају се у прва такве врсте код нас и у свету, те представљају претечу биолошких мера борбе и интегралног сузбијања штеточина гајених биљака. Његов велики допринос односи се и на медицинску ентомологију, пре свега на проучавање маларичног комарца. Изузетан је научни допринос **В.** у области ентомологије и заштите биља, као и допринос у ишчезавању маларије у нашој земљи. Носилац је повеље Српског пољопривредног друштва (1925), специјалне награде САНУ за књигу (1934). Одликован је орденом Св. Саве IV реда (1938) и орденом рада II реда (1955). Седмојулску награду за животно дело добио је 1963.
ДЕЛА: *Contribution à l'ètude de l'Eudèmis (Polychrosis botrana Schiff.) de la Pyrale de la Vigne (Oenophthira pilleriana Schiff.)*, *Thèse du doctorat et scientes*, Toulouse 1924; *Грожђани мољци* *(Polychrosis botrana Schiff. i Conchylis ambiguella* *Hübn*.*)*, Бг 1926; „Прилог познавању ентомофагних инсеката паразита", *Глас СКА*, 1928, CXXXXI; „Искуства и примена нових инсектицидних препарата код нас. Проблеми епидемиологије", *Конгресни зборници*, 1951; „О инсектима штетним са здравственог гледишта", *Храна и исхрана*, 1966, VII, 8–9; „Опажања о индивидуалним варијацијама у дужини активног живота одраслих инсеката", *Глас САНУ*, 1970, 278.
ИЗВОР: Д. Чампраг, „Живот и дело академика Павла Вукасовића (1893–1973), поводом 25 година од смрти", *Биљни лекар*, 1998, 6; *50 Година (1960–2010) универзитетског образовања, научне и стручне делатности у области заштите биља-фитомедицине*, Н. Сад 2010.
Стеван Јаснић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАСОВИЋ МЕДЕНИЦА, Марина
**ВУКАСОВИЋ МЕДЕНИЦА, Марина**, сликар, костимограф (Београд, 17. IX 1959). Дипломирала 1984. на Факултету примењене уметности у Београду, где је и магистрирала на костимографији 2001, код Зоре Давидовић, са темом „Везе традиционалног костима у Црној Гори и црногорском приморју са одевним елементима старих Словена преко Византије и средњовековне Србије". Члан је УЛУПУДС-а од 1998, а oд 2004. стално је запослена у Народном позоришту у Београду. Бави се различитим областима костимографије, као и истраживачким радом стручног уметничког карактера везаним за културу одевања на Балкану. Израђује костиме за филмске и видео-спотове, рекламе, филм, позориште, а излаже на колективним и самосталним изложбама. Посебан сегмент њеног истраживања је модни костим. На ревијама, ауторским изложбама и радовима за модне куће негује уметнички израз заснован на проучавању веза, повезујући савремени тренутак са прошлошћу, а традицију са савременошћу. Своја истраживања под називом *Костим на српском двору* приказала је у Галерији фресака (2002). Значајније костимографије урадила је за филмове *Тајна манастирске ракије* (режија С. Шијан, 1988), *Како је пропао рокенрол* (р. З. Пезо, В. Славица, Г. Гајић), *Горила се купа у подне* (р. Д. Макавејев), *Синовци* (р. С. Ковачевић), *Свети Георгије убија аждаху* (р. С. Драгојевић) и др. Од позоришних костимографија издвајају се *Блуз за Месију* и *Краљица Кристина* (р. Ј. Марковић), *Веселе жене виндзорске* и опера *Заљубљен у три наранџе* (р. Ј. Менцл), *Ифигенијина смрт на Аулиди* (НП, 2005), *Фигарова женидба*, *варијације* (НП, 2005), *Мирис кише на Балкану* (Мадленијанум, 2009), *Сумњиво лице* (Звездара театар, 2009), *Покојник* (НП, 2009, р. Е. Савин), *Хенрик Шести* (НП, 2012, р. Н. Миливојевић), *Генерална проба самоубиства*, *Живот у тесним ципелама* и *Кумови* (Звездара театар, р. Д. Ковачевић). Добитница је награде за костим у филму *На лепом плавом Дунаву* (р. Д. Бајић) на фестивалу филма у Стразбуру (2009), награде УЛУПУДС-а за костим (2009), награде НП (2011), Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда (2012), као и Октобарске награде града Београда (2013).
ИЗВОР: Лична архива уметнице.
ЛИТЕРАТУРА: З. Живадиновић Давидовић, *Марина Вукасовић Меденица: трајање или једна прича о зубуну*, Бг 2002.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЦ ХРАНИЋ КОСАЧА
**ВУКАЦ ХРАНИЋ КОСАЧА**, кнез (? – ?, VI 1432). Син Хране Вуковића, брат војводе босанског Сандаља и кнеза Вука Хранића. Био је у сенци свог млађег брата Сандаља Хранића, који је у овој генерацији био старешина породице Косача. **В.** породични поседи се помињу 1415, а налазили су се у Подрињу. Жупу Говзу, која се пружала уз реку Бистрицу и град Јелач, наследио је после смрти брата Вука (1425). Оженио се августа 1403. Катарином, чије нам порекло није познато. У браку са њом имао је сина Стефана, каснијег херцега, и кћерку Теодору, удату за војводу Радослава Павловића. Катарина је надживела **В.** све до 1456, живећи уз сина Стефана. Он је, почев од 1419, у актима навођен уз оца **В.** и стричеве јер је већ тада био одређен за Сандаљевог наследника. **В.** породичне поседе је наследио син Стефан.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1964; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАЦ ХРВАТИНИЋ
**ВУКАЦ ХРВАТИНИЋ**, кнез, велики војвода (? – ?, пре 1380). Син удеоног кнеза Доњих Краја Хрватина Стјепанића, брат кнеза Вукослава и кнеза Павла Хрватинића. Био је родоначелник породице Вукчића, гране Хрватинића која је одиграла значајну улогу у историји средњовековне босанске државе. Први пут се помиње у једној повељи из око 1330, којом су му бан Стјепан II и његова мајка, баница Јелисавета, дали исте гаранције личне и имовинске заштите какве је добио кнез Вукослав око 1326. У повељи за кнеза Влатка Вукославића из 1357, којом је бан Твртко гарантовао да неће испаштати због „невере" кнеза Гргура Павловића, **В.** је био не само сведок, већ и ручник и пристав. Ово јединствено спајање функција у једној личности сведочи о великом поверењу и утицају који је имао на поштовање задате „вере господске". Пошто је у лето 1363. одбио напад угарске војске на град Сокол и жупу Пливу, бан Твртко му је 1366. поклонио у баштину ове територије. Поред тога, поседовао је и жупу Трибову, у широј околини данашњег Мркоњић Града. Вероватно је држао и жупу Врбању, с обзиром на то да је 1412. његов син Хрвоје поклонио ову жупу својој супрузи Јелени, што је могао да уради само са баштинским поседом. О великом угледу и поверењу које је уживао у босанској држави сведочи титула војводе босанског, коју је стекао у осмој деценији ХIV в. Последњи пут се јавља као сведок у повељи босанског краља Стефана Твртка I од 10. IV 1378. Преминуо је пре 1380, када Хрвоје добија титулу војводе босанског. Оставио је бројну породицу, четворицу синова – Хрвоја, Вука, Воислава и Драгишу – и три ћерке – Ресу, Вучицу и једну непознатог имена.
ИЗВОРИ: F. Мiklosich, *Мonumenta Serbica*, Viennae 1858; Ђ. Шурмин, *Хрватски споменици*, I, Зг 1898; Л. Талоци, „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кермендског аркива", *ГЗМС*, 1906, 18; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Ј. Шидак, „O вјеродостојности исправе босанског бана Твртка Стјепану Рајковићу", *Зборник радова Филозофског факултета у Загребу*, 1954, 2; Ј. Мргић Радојчић, „Повеља бана Твртка кнезу Вукцу Хрватинићу (11. август 1366)", *ССА*, 2003, 2.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Шишић, *Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба*, Зг 1902; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИН
**ВУКАШИН**, ризничар (?, средина ХIV в. – Србија, после 1405). Јавља се у служби Лазаревића почетком XV в. Као надлежан за финансијске послове обављао је дужност ризничара вероватно сменивши протовестијара Ивана. У разрешници једног рачуна закупника царина Живулина Станишића 1404. јавља се као милосник тог правног чина у служби деспота Стефана. Своју службу на двору Лазаревића наставио је и након смрти кнегиње Милице. Његов последњи помен је у једном тестаменту из 1411, у коме је забележен као дужник. У историографији и даље остаје отворено питање идентификације ризничара **В.** са истоименим ктитором манастира Руденица, који је подигнут почетком XV в. На фресци је представљен са својом супругом Вукосавом.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, „Друштво, држава и владар у уметности у доба династије Лазаревић–Бранковић", *ЗМСЛУ*, 1990, 26; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; М. Шуица, „Властела кнеза Стефана Лазаревића", *ГДИ*, 2005, 17.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИН ГРГУРЕВИЋ
**ВУКАШИН ГРГУРЕВИЋ**, кнез (? – ?, 1453). Из породице Николића, син Гргура Николића (Вукосавића). Имао је и брата Вука. Наследили су заједно оца 1436. и остали верни војводи Стефану Вукчићу Косачи. Решавао је 1438. спор око граница са Дубровником. У рату Венеције са Косачом око Зете, био је у Косачиној војсци, па је у јесен 1442. допао у млетачко ропство после пораза под Баром. Одведен је у Скадар где су му Дубровчани 1443. послали поклон од 100 перпера да се откупи. У јулу исте године био је већ на слободи. У Косачином рату са босанским краљем Стефаном Томашем крајем јануара 1444. **В.** је, као Косачин човек, тражио уточиште на дубровачкој територији. Добио је дубровачко грађанство. Краљ Томаш је могориш за ову годину одузео Николићима и задржао га за себе. И наредне, 1445, ратовало се у долини Неретве па Дубровчани саветују **В.** да се повуче у град, а не само на њихову територију. По измирењу Косаче и босанског краља Турци су напали долину Неретве, па је **В.** склањао своју стоку на Пељешац. Са почетком рата између Дубровника и херцега Стефана Вукчића Дубровчани ступају у тајне преговоре са Иванишом Влатковићем и **В.** Током 1452. на Неретви су се појавиле **В.** барке, па су Дубровчани наредили становништву Дријева да их хватају и пале. Он је све време рата остао веран херцегу, али је током 1453. у неком сукобу погинуо и тиме је породица Николић угашена.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Дубровачки трибути*, Бг 1935; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача*, Бг 1964; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИН ЗЛАТОНОСОВИЋ
**ВУКАШИН ЗЛАТОНОСОВИЋ**, кнез, војвода (? – ?, око 1430). Син непознатог властелина могућег имена или надимка Златонос. После смрти свог брата војводе Вукмира 1424, **В.** преузима титулу и функцију војводе Усоре и почиње да води политику која је требало да га уздигне у ранг најмоћнијих босанских велможа. То је подразумевало осамостаљивање од власти босанског краља Твртка II Твртковића (1404–1405, 1414–1415, 1420–1443), уз ослонац на деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), који је од 1411/12. држао рудник Сребреницу, као и на деспота Ђурђа. Краљ је, међутим, решио да 1430. искористи почетак сукоба Дубровника и властеле Павловића, који се, иако се односио на Конавле, убрзо проширио на велики део босанске државе. Ток ратних операција није познат, али након новембра месеца име **В.** нестаје из историјских извора, а његову област заузео је краљ Твртко II. Тај чин је изазвао његовог сениора, деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456) да се умеша и да босанској држави преотме источни део Усоре (градове Теочак и Зворник), као и област од Бијељине до Сребренице. На новоосвојеној територији основане су две „власти", војно-управне јединице Српске деспотовине, с центрима у Теочаку и Тишници.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, Бг, I 1929, II 1934; Ј. Мргић, „Писмо кнеза Драгише Дињичића кнезу Вукашину и војводи Вукмиру Златоносовићу", *ССА*, 2007, 6.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Постојбина и род Дивоша Тихорадића", *Слово*, 1976, 25–26; „O усорским војводама и политичком статусу Усоре у средњем вијеку", *Прилози*, 1977, XIII; П. Живковић, *Твртко II Твртковић, Босна у првој половини XV стољећа*, Сар. 1981; „Усорска властелинска породица Златоносовићи и босански краљеви (посљедња деценија ХIV и прве три деценије XV стољећа)", *ХЗ*, 1986, 1; С. Рудић, „О жени војводе Вукмира Златоносовића", *ИЧ*, 2007, 55; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИН МИЛАТОВИЋ
**ВУКАШИН МИЛАТОВИЋ**, кнез, војвода (? – ?, пре 1407). Син тепчије Милата и брат војводе Гргура и кнезова Санка и Вука. Тепчија Милат је активан између 1359. и 1376. Већ 1378. међу властелом на босанском двору среће се **В**. Прво је носио титулу кнеза, за Тврткове и Дабишине владе, а затим је у време Остојине власти постао војвода „од Хумске земље". Његов брат Вук Милатовић на Остојиној повељи из 1399. наводи се као Вук Тепчић. **В.** 1407. више није био у животу, а титулу војводе носи његов брат Гргур. Поседи Милатовића су били у жупи Дубрави и у долини Неретве. Са Павлом Марковићем, сином Марка Гргуревића тежиште поседа ове породице биће пребачено у Требиње.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма,* I/1, Бг 1929.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; S. Мišić, „Territorial Division and Representatives of the Local Аdministration in the Мedieval Bosnian State in 13th and 14th century", *БИГ*, 2010, 1.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИН МРЊАВЧЕВИЋ
**ВУКАШИН МРЊАВЧЕВИЋ**, краљ (? – Черномен на Марици, 26. IX 1371). Син Мрње (Мрњаве), властелина нижег ранга из околине Ливна. Дворску каријеру започео је у служби цара Стефана Душана, где је обављао дужност пехарника. Спомиње се 1350. као жупан прилепског краја, а у которском привилегију уз његово име налази се титула челника. Пре проглашења за српског краља-савладара, вероватно је носио и титулу деспота, коју му је доделио српски цар. Био је ожењен Јеленом са којом је имао четири сина: Марка, Андрејаша, Дмитра и Иваниша и кћер Оливеру. Убрзо после смрти кнеза Војислава Војиновића 1363, **В.** и његов брат Јован Угљеша постају најмоћнији феудалци у Српском царству. **В.** политички положај озваничен је 1365, крунисањем за краља и уздизањем на положај савладара цара Уроша. Формални разлог успостављања савладарског односа Немањића са властеоском династијом, била је немогућност цара Уроша да обезбеди потомство. О легитимности овог чина сведоче материјални извори, пре свега, заједнички новац краља и цара, као и заједнички фреско портрет насликан у цркви Св. Николе у Псачи. Истовремено са успоном **В.** уздигао се и његов брат који је, добивши титулу деспота, постао господар Серске области у источном делу Македоније. До јесени 1371. браћа су господарила великом, геостратешки значајном, територијом на југу Српског царства. У свом највећем обиму земље под контролом браће Мрњавчевић протезале су се од западне Македоније и Косова, све до реке Месте и језера Пору на истоку. Власт браће протезала се на значајне градове Прилеп, Охрид, Призрен, Скопље, Сер, Драму, као и Свету гору. Своју моћ краљ **В.** је увећавао заузимањем територија друге српске властеле и склапањем политичких бракова. Кћер Оливеру удао је за Ђурђа I Балшића, обласног господара из Зете. Најстарији син Марко био је ожењен Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, намесника из северне Грчке. Био је ктитор манастира Св. Димитрија код Скопља, данас познатог као Марков манастир. Непосредно по проглашењу за краља, **В.** је почео самостално да издаје владарске повеље. Сачувана је његова исправа из 1366. којом подврђује дар свог властелина светогорском манастиру Св. Пантелејмону, у којој се потписао као краљ Срба и Грка. У вођењу политике није зависио од централне власти, па је дошло и до разлаза између **В.** и цара Уроша. Према једном доцнијем извору, изгледа да је 1369. водио рат са кнезом Лазаром и царем Урошем. О затегнутим односима између савладара могла би да сведочи и **В.** повеља, којом је 1370. потврдио трговачке повластице Дубровчанима. Краљ у исправи потврђује повеље ранијих владара, при чему је последњи споменути цар Душан, док тада актуелног цара Уроша није споменуо. Током 1371. **В.** се, у савезу са Балшићима, припремао за рат против жупана Николе Алтомановића, али његове ратне планове прекинуо је позив деспота Јована Угљеше за поход против Османлија. Војска под вођством браће изашла је из државе и сукобила се 26. IX 1371. с Османлијама код реке Марице у близини Једрена. Битка се завршила потпуним поразом српске војске и погибијом краља **В.** и деспота Јована Угљеше. У народном предању, створеном већ током XV в., приписана му је кривица за пропаст Српског царства и коначно смрт цара Уроша. Његово страдање у бици на Марици тумачено је заслуженом казном за убиство цара и слом државе. Тек модерна српска историографија изнела је чврсте доказе да је цар Урош надживео краља **В**.
Марко Шуица
Први елемент предања о **В.** који се формирао у усменој традицији јесте мотив узурпације краљевске титуле и немањићког престола. Иако је **В**. легитимним путем дошао до титуле и власти над јужним областима Српске државе, мотив узурпирања престола вероватно није без историјске основе. Откриће једног натписа у Призрену показало је да је у време савладарства Уроша и **В**. постојао и млади краљ – **В**. син Марко – што значи да се **В.** није „дрзнуо" само на краљевство већ и на светородну лозу Немањића. Изгледа да на дати развој догађаја цар Урош није пристао и да је између њега и **В.** дошло до разилажења. Раздор међу савладарима одговарао је рашкој властели – Лазару Хребељановићу и Николи Алтомановићу – па су они подстакли цара Уроша на отворени сукоб с Мрњавчевићима. До боја је дошло 1369. на Косову пољу: Лазар се повукао са својим четама, Никола Алтомановић је поражен, а цар Урош је ухваћен жив с неколицином властеле са свога двора. Српско-турском претходило је српско „Косово", које је, чини се, упамтила и песма (*Урош и Мрљавчевићи*; Вук II, 34). Мотив самовоље обласних господара и узурпирања власти памте и песме о смрти „српскога цар-Стјепана", у којима је краљ **В.** – „пријевара стара" – представљен као вероломни кум, који преузима бригу о малолетном кумчету, али му ни након 16 година не предаје царство (Вук II, 33). Захваљујући овом сегменту епске биографије традиција је **В.** видела и као заштитника младога Змај Огњеног Вука: када „проклета" Јерина угрози живот Гргуровом и Анђелијином чеду у колевци, они заклињу краља **В.** да га преузме и храни док не одрасте (*Пјеванија*, 152). Мотив узурпације титуле и престола трансформисао се у мотив убиства цара у лову/на води (Вук VI, 14; Вук САНУ II, 22; *Пјеванија*, 156), с тим што је местимично модел Урошеве насилне смрти пресликан на самог **В.** (и понегде на Угљешу), а поданичка релација усложњена сродничком (**В.** је Урошев кум и/или ујак).
Захваљујући легенди о узурпирању немањићког трона и убиству цара Уроша, Мрњавчевићи су постали типски негативци српске усмене традиције, па су, сходно томе, у епским сижејним моделима и усменој књижевности уопште по правилу бивали укључивани на позиције ликова антагониста. Фигурирање краља **В.** у кругу песама о погибији војводе Момчила у улози слабог и недостојног Момчиловог противника највећим делом може се објаснити колективном представом о типском негативцу високог рода и положаја. У већини варијаната **В.** је и физички антипод Момчилу: један од стабилнијих елемената датог сижејног модела јесте пробање Момчиловог одела, оружја и личних ствари, којим се комички разобличава **В.** стас, а истовремено посредује прича о смрти јунака гиганта. Она је у конкретном случају доведена у везу с пореклом снаге највећег јунака јужнословенске усмене епике, Марка Краљевића, јер је традиција изузетним ујаком – војводом Момчилом, надоместила епски недостојног оца – краља **В**. Потребом да се натприродним супстратом објасни порекло Маркове изузетне снаге може се тумачити и фигурирање краља **В.** у кругу песама који тематизује женидбу јунака вилом (Богишић, 85; МХ I, 51). Краљ **В.** негативно је окарактерисан и у песми *Зидање Скадра*, заснованој на мотиву градбене жртве. Он у њој фигурира као вероломни брат, а веза са Скадром по свему судећи је успостављена захваљујући анахроном смештању краљевске породице у престоницу из златног доба Дукље (XI–XII в.). По изузетку, **В.** се везује и за Котор („Тврди Котор Вукашина краља"; Вук IX, 32). Епика је, међутим, упамтила и други аспект историјске стварности. У песмама у којима је на маргини основних збивања, краљ **В.** окарактерисан је као „кршан јунак" и један од „старих војевода". Траг историјске збиље разазнаје се у кругу варијаната структурираних по обрасцу *Марко Краљевић познаје очину сабљу* (Вук II, 57, 58; Вук САНУ II, 38; МХ II, 4, 5, 6), где је **В.** изузетан ратник који храбро гине на Марици или Косову. Веза отац–син наметала је, као и у неким другим ситуацијама (Старина Новак – „дијете Груица"), уобличење лика краља **В.** као старог јунака („Под шатором пресиједи старче: / Б'јела му је до појаса брада, / Бркови му до испод појаса"; МХ II, 5), мада не би требало занемарити ни могући утицај иконографије, пошто је краљ **В.** на фрескама одиста представљан као старац седе браде. Овом типском цртом дала би се објаснити улога краља **В.** као старог свата у песмама које тематизују (јуначке) женидбе (Вук VI, 36; *Сборник за народни умотворения наука и книжнина*, от. кн. 27. *Сборник за народни умотворения и народопис* (СбНУ), София 1889, 16–17, 177). У бугарско-македонској епској традицији, позније бележеној и хетерогенијој од оне на западнијем делу Балкана (Србија, Црна Гора, Босна, Хрватска) карактеристични елементи **В.** поетске биографије уклопљени су у атипичне епске обрасце: чаша огромних пропорција припада краљу **В.** („чабур чаша – седумдесет ока, / що си пиел стари Волкашина"; СбНУ 2, 116), а сукоб Марка и **В.** из песме „Урош и Мрљавчевићи", у инверзном облику, уклопљен је у причу о бацању ковчега с новорођенчетом у Вардар како би се спречило испуњење пророштва трију „наречница" да ће Марко „скршити кости своме оцу" (СбНУ 16–17, 177).
Лидија Делић
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици*, Бг 1912; С. Ћирковић, „Повеља краља Вукашина властелину Новаку Мрасоровићу", *ССА*, 2002, 1; С. Ћирковић, „Повеља краља Вукашина Дубровнику којом потврђује повеље ранијих српских владара", *ССА*, 2005, 4.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Мотиви у предању о убиству цара Уроша", *ПКЈИФ*, 1921, 1; Б. Крстић, „Женидба човека вилом", *ППНП*, 1937, 4, 1; К. Јиречек, „Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани", *Зборник Константина Јиричека*, 1959, 1; М. Орбин, *Краљевство словена*, Бг 1968; Н. Милошевић Ђорђевић, *Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције*, Бг 1971; Р. Михаљчић, *Крај Српског царства*, Бг 1975; Н. Милошевић Ђорђевић, „Историјска предања на међи књижевности и историје (мотив убиства у лову)", у: *Зборник у част Војислава Ђурића*, Бг 1992; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад – Бг 2001; Л. Делић, *Живот епске песме. Женидба краља Вукашина у кругу варијаната*, Бг 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВАЦ
**ВУКАШИНОВАЦ**, село у јужном Поморављу, на северозападној периферији Алексиначке котлине у подножју планине Буковик. Село је на локалном путу 11 км северозападно од општинског средишта Алексинца, а северно од њега је аутопут Београд–Ниш. Насеље је збијеног типа на око 165 м н.в. Oснова је овалног облика издужена по долинској страни, а улице имaју мрежаст распоред. У историјским изворима **В.** се помиње од 1530. Депопулација је наступила у другој половини XX в. Године 1953. у њему је живео 851, а 2002. 512, а 2011. 432 становника (95% Срба). У пољопривреди је радило 67,5% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, задружни дом и откупна станица за пољопривредне производе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Бранислав Бане
**ВУКАШИНОВИЋ, Бранислав Бане**, новинар (Скопље, 9. XII 1933 ‒ Београд, 23. IV 2011). Каријеру започео у омладинским листовима *Средњошколац* и *Млади борац*. Први је од извештача у Скупштину унео магнетофон и на Радио Београду објављивао тонске записе са седница. Годинама је пратио здравство и пензије. Доводио је лекаре пред микрофон да одговарају на питања слушалаца и потпитања репортера. Био је друкчији од других водитеља и уредника када је прешао на Телевизију Београд. Брзо а разговетно, лежерно а озбиљно, бавио се актуелним проблемима друштва. Налазио се на врху листе гледаности. Био је смењен због наводне приватизације емисија које је водио. Четири године касније позван је да емисије води онако како је то радио раније: присно са гледаоцима, јасно са гледишта модерног ТВ професионализма. Био је уредник и водитељ Трећег ТВ дневника. Путујући по Аустралији, написао је књигу приповедака *Добро јутро, Кабрамато* (Бг 1986).
ДЕЛА: *С оне стране зида, разговори о здрављу и болести*, ВБ 1978; роман: *Беле одаје*, Бг 1982.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Верољуб
**ВУКАШИНОВИЋ, Верољуб**, песник (Доњи Дубич код Трстеника, 14. XI 1959). Дипломирао 1984. југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Управник Библиотеке „Јефимија" у Трстенику, уредник едиције зборника *Савремена српска проза*. Као песник, баштиник је „матерње мелодије", а практикује различите строге облике (нпр. сонет). У простору завичајне, националне и хришћанске тематике и симболике, обнавља тон лирског безазленства пред светом и културним слојевима који његову поезију утемељују (*Како је тихо, Господе*, Бг 1999; *Светлост у брдима*, Чачак 2007; *Изнад облака*, Бг 2012). Саставио антологију српске молитвене поезије *Пред дверима* (Чачак 2005). Добитник награда: Печат вароши сремскокарловачке, Кочићево перо, „Милан Ракић", Јефимијин вез, „Бранко Ћопић" и др.
ДЕЛА: *Чежња за вртом*, Бг 1993; *Повесмо*, Н. Сад 1995; *Опрости јагње бело*, Бл 2002; *Цветна недеља*, Бг 2004; *Вртлар*, Круш. 2008; *Лице*, Кв 2009.
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, „Жудња видела и тишине", *Свеске*, 2000, 10, 54/55; Л. Бошковић, „Паганство и православље Верољуба Вукашиновића", *ЛМС*, 2003, 179, 1–2; М. Егерић, „Зрео песник – Верољуб Вукашиновић", *Јефимија*, 2005, 15, 15; И. Негришорац, „Како је тиха реч, песниче", *ЛМС*, 2009, 185, 1–2.
Драган Хамовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Вукота
**ВУКАШИНОВИЋ, Вукота**, главар, првак Озринића (Војнићи, Озринићи (Чево), ? – ?). Другорођени је син кнеза Вукашина по коме је добио презиме, а понекад се помиње као Озринић или Вукотић. Родоначелник је познате црногорске породице Вукотић. Два пута се женио и имао девет синова. Он је Његошев сердар Вукота из *Горског вијенца*. Помиње се са различитим титулама, али није прецизно утврђено које је заиста имао. Зна се да је био изузетно утицајан и цењен у свом времену и да је својим потомцима оставио првенство и у племену и у Црној Гори. Традиција га убраја у заслужне за истрагу потурица и за победу на Царевом лазу 1712. Одлазио је више пута код Сулејман-паше и од њега добијао дарове. Млетачки провидур у Котору Ерико неколико пута му се обраћао са жељом да га придобије заједно са Озринићима. Састали су се у Котору јануара 1693. и томе је Венеција давала велики значај. Био је први црногорски главар после одласка Млечана са Цетиња који им је изјавио оданост. Именује се у извештају которског провидура 22. III 1693. уз предлоге шта би требало урадити у Црној Гори. Био је 8. IX 1693. на потписивању уговора у Котору када је одобрено Озринићима, Његушима, Бјелицама, Ћеклићима и Брајићима да могу куповати со с нарочитим попустом. Према допису упућеном канцеларији Дубровачке Републике 1700. договарао се са Грбљанима да упадне у дубровачку територију и зароби некога од властеле. Провидур је са Светог Стефана 23. VI 1713. обавестио Сенат да су га црногорска племена ради смиривања пограничних нереда изабрала за свог старешину. Када је босански везир Ћуприлић са 30.000 војника 1714. напао Црну Гору и окупирао Катунску нахију, са сином Ђиканом и 600 одабраних момака повукао се у неприступачне планине. Везир није успео да ухвати ни њега ни владику Данила, нити да расели Озриниће како је био наумио.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ј. Драгићевић, *Чланци о Његошу*, Цт 1949; *Историја народа Југославије*, 2/II, Бг 1960; Г. Станојевић, *Југословенске земље у млетачко-турским ратовима*, Бг 1970; *Историја Црне Горе, од почетка* *XVI до краја XVIII вијека*, 3/I, Тг 1975; Ј. Вукотић, *Успомене из три рата*, Бг 1996.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Зоран
**ВУКАШИНОВИЋ, Зоран**, ортопед, универзитетски професор (Ваљево, 12. VII 1959). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1982, специјализовао ортопедију са трауматологијом 1990, магистрирао 1991, докторирао 1993. Асистент-приправник је од 1989. и асистент од 1991, биран у сва наставна звања, а редовни професор од 2009. Усавршавао се у Давосу, Лиону, Монпељеу, Софији и Лондону. Зачео и развио бројне дијагностичке (ултразвук у ортопедији) и терапијске методе (урођене и развојне болести екстремитета код деце). Први у Југославији урадио троструку остеотомију карлице (1996). Посебно се истакао у реинтервентној хирургији. Као експерт за дечју ортопедију, овом службом руководи више од 15 година у Институту за ортопедско-хируршке болести „Бањица". Шеф Катедре за ортопедију Мед. ф. у Београду. Учествовао као предавач по позиву са демонстрирањем нових хируршких техника (Хелсинки, Софија, Скопље, Сарајево, Букурешт, Темишвар, Вухан итд). Био уредник часописа *Медицински подмладак* и *Аcta Orthopaedica Iugoslavica* (11 година). Почасни члан Удружења ортопеда Румуније, Бугарске и Македоније и почасни грађанин Темишвара и Тамишке жупаније. Награђен Платинастом повељом за изузетан доринос од Удружења за примену ултразвука у медицини, биологији и ветерини (2005). За монографију *Обољења дечјег кука* (Бг 1994) добио је Октобарску награду града Београда (1994), а за рад *Diagnostic validity of ultrasound examination of knee in the patients with acute injury of anterior cruciate ligaments* (Paris 2009) награду ЕFORT Јacque Duparc (2009).
ДЕЛА: *Дечја ортопедија*, Бг 1999; *Општа ортопедија*, Бг 2002; и Z. Živković, „Bone and joint tuberculosis in children", *Journal of* *Bone and Joint Surgery* – *British Volume,* 2003, 6; *Специјална ортопедија*, Бг 2004; коаутор, „Мusculoskeletal trauma services in Serbia", *Clinical Orthopaedics and Related Research*, 2008, 466, 42; „Triple pelvic osteotomy in the treatment of Legg-Calve-Perthes disease", *International Orthopaedics*, 2009 Мar 17.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Милоје
**ВУКАШИНОВИЋ, Милоје**, прота, депутат (Сталаћ, 1777 – Јагодина, 1837). Рано се укључио у вршење народних послова. Јагодински прота постао 1804. и био учесник скупштине у Остружници. Београдски прота постао 1811. У емиграцији (1813–1817) бринуо о духовном животу српских избеглица у Хотину и Кишињеву. Пренео је 1817. у Србију 99 Нових завета и девет Библија, које је платио војвода Петар Добрњац, а кнез Милош му надокнадио. Као јагодински прота руководио радовима на изградњи нове цркве у Јагодини, коју је кнез Милош подигао. Био је члан кнежеве депутације која је 1820. у Цариграду од Порте тражила: границе Србије из 1812, данак у годишњем износу, признање Милошa за наследног кнеза, слободно зидање цркава и школа, унапређење просвете, као и то да Турци живе само у градовима. Због грчког устанка (1821) провео је пет година у турском затвору. Пензионисан је 1831.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1979; *Додатак Поменику од 1888*, Бг 1979.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Слободан
**ВУКАШИНОВИЋ, Слободан**, геофизичар, научни саветник (Костојевићи код Бајине Баште, 24. X 1931). До 1955. студирао на Одсеку примењене геофизике Геолошког факултета у Београду. Паралелно је студирао и апсолвирао на Групи за математику Природно-математичког факултета у Београду. Запослио се у Геолошком заводу у Сарајеву 1956. Следеће године прешао је у Институт за истраживање нуклеарних и других сировина (касније Геоинститут) у Београду у којем је остао до пензионисања 1996. Специјализације је обавио у Пољској 1958, Француској 1959. и САД 1975. Докторску дисертацију „Интерпретација података аеромагнетских испитивања извршених у подручју унутрашњих Динарида са освртом на одредбу оптималних методолошких елемената" одбранио је на Рударско-геолошком факултету у Београду 1976. У звање научног саветника изабран је 1984. У прво време бавио се применом терестричких геофизичких испитивања у проспекцији урана. Од 1960. до краја каријере руководио аеромагнетским испитивањима Србије али и других делова Југославије. Године 1968–1969. таква испитивања је обављао у Ирану (Керманска област). Студијска путовања и краће теренске радове имао је у Шведској (1970), Шкотској (1970), СССР (1970), САД (1971), Габону (1976), Француској (1981) и Норвешкој (1983). За свој рад одликован је Орденом рада са златним венцем (1981). У својим радовима је приказивао и решавао аеромагнетску проблематику Србије и Југославије, те њену везу са регионалном геологијом или минералним сировинама за шта је и био наш најистакнутији стручњак. Израдио аеромагнетске карте Србије у размерама 1:100.000, 1:200.000, 1:500.000, 1:1.000.000 и 1:2.000.000.
ДЕЛА: *Аномално магнетско поље и геолошка грађа унутрашњих Динарида (на бази аеромагнетских података)*, Бг 1976; „Конфигурација и геолошке импликације аномалног магнетског поља Војводине", *Радови Геоинститута*, 1994, 30; *Геомагнетско поље ширег подручја Златибора*, Бг 1996; *Аномално магнетско поље и геолошка грађа Републике Србије*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији,* Бг 1995; „Др Слободан Вукашиновић", у: С. Вукашиновић, *Аномално магнетско поље и геолошка грађа Републике Србије*, Бг 2005.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКАШИНОВИЋ, Србољуб
**ВУКАШИНОВИЋ, Србољуб**, агроном, универзитетски професор (Азањa, Шумадија, 12. XI 1902 – Нови Сад, 28. VII 1970). Пољопривредни факултет завршио je у Београду (1928). Докторирао је 1965. на Пољ. ф. у Новом Саду на теми „Хидропедолошке особине земљишта у Полошкој котлини с обзиром на наводњавање". Радио је на Пољопривредном добру „Беље" годину дана, затим у Одељењу за катастар Министарства финансија у Београду, а 1935. прелази у Нови Сад, где се бави финансијским и техничким проблемима водних задруга и руковођењем државним добрима и аграрним операцијама. За време рата био је у заробљеништву у Немачкој. После рата запошљава се у Савезу земљорадничких задруга (1945), убрзо прелази у Министарство за пољопривреду и шумарство у педолошку службу, затим у новоформирани Институт за оплемењивање биља Земун, потом у Институт за педологију и агроекологију Топчидер као научни сарадник. У Савезној комисији за водопривреду радио је (1953–1958) на пословима хидропедологије и мелиорације. За ванредног професора на Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1958, а за редовног 1963. Веома је значајан његов допринос развоју Пољ. ф. у области наводњавања у пољопривреди. Формирао је прву лабораторију за хидропедологију на Пољ. ф. у Новом Саду и дао је свој оригиналан допринос у изради лабораторијског прибора, те добио Златну медаљу на 10. Међународној изложби проналазака у Бриселу (1961). Превео је неколико књига на српски језик, од којих се истиче превод са енглеског језика: *Шумска земљишта* (Бг 1962, аутори Харолд Ј. Луц, Роберт Ф. Чендлер). Написао је први уџбеник за студенте *Наводњавање пољопривредних култура* (Н. Сад 1963). Објавио је више научних радова од којих се истичу: „Прилог терминологији водног капацитета и предлог методике њиховог одређивања", *Земљиште и биљка*, 1956, V, 1–3; „Високи принос и однос биљке и воде", *Водопривреда Југославије*, 1–2, Бг 1961; „О водним особинама чернозема и смоница", *Летопис научних радова Пољопривредног факултета*, 1962, 6.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Пољопривредног факултета 1954*–*1984*, Н. Сад 1984.
Ђуро Бошњак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКДРАГОВИЋ, Мирјана
**ВУКДРАГОВИЋ, Мирјана**, пијанисткиња, универзитетски професор (Београд, 1. IX 1930 – Београд, 2. I 2011). Дипломирала клавир 1954. на Музичкој академији у Загребу, у класи С. Станчића, после чега се посветила концертној каријери. Одржала бројне солистичке концерте у југословенским културним центрима, као и у иностранству (Беч, Париз, Праг, Софија, Каиро). Значајан део њеног репертоара чинили су клавирски концерти, а била је посвећена и интерпретацији клавирских дела страних и домаћих аутора разних епоха. Наступала је са скоро свим домаћим оркестрима, као и са иностраним ансамблима, попут Симфонијског оркестра Радио Париза, Прашких симфоничара и Софијске филхармоније. Сарађивала је с домаћим и страним диригентима: К. Барановићем, Ж. Здравковићем, О. Даноном, Ж. Мартиноном, К. Цекијем, Ф. Ригером. Упоредо са солистичком градила је и педагошку каријеру. На Музичкој акдемији/Факултету музичке уметности у Београду водила је класу клавира од 1963 (редовни професор од 1980), а у два мандата била је и шеф Катедре за клавир. Реализовала је бројне трајне снимке за музичку архиву Радио Београда. Продукција грамофонских плоча РТВ Београд издала је 1981. плочу с њеним интерпретацијама композиција Ј. С. Баха.
ЛИТЕРАТУРА: К. Ковачевић (ур.), *Лексикон југословенске музике*, Зг 1984.
Биљана Срећковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКДРАГОВИЋ, Михаило
**ВУКДРАГОВИЋ, Михаило**, композитор, диригент, универзитетски професор (Окучани, Славонија, 8. IX 1900 – Београд, 14. III 1986). На Државном конзерваторијуму у Прагу студирао композицију (К. Б. Јирак, Ј. Кшичка) и дириговање (М. Долежил, В. Талих). По завршетку основних студија (1925), остао је у истој институцији на двогодишњем усавршавању у мајсторској класи за композицију (В. Новак). Био је професор (1927–1937) и директор (1935–1937) Музичке школе „Станковић" у Београду и диригент хора и оркестра истоименог музичког друштва (са овим ансамблом први пут је у Београду извео Бетовенову *Мissu solemnis*). У два наврата (1937–1940, 1945–1948) био је шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио Београда. Наступао је и са оркестром Београдске филхармоније. На Музичкој академији у Београду предавао је дириговање (од 1940), а у звање редовног професора изабран је 1945. У периоду 1947–1952. био је ректор ове установе, а 1957–1959. и први ректор ново-основане Уметничке академије (данас Универзитет уметности). Био је и генерални секретар Савеза композитора Југославије (1953–1962), председник Савеза културно-просветних друштава Србије (1948–1956) и председник Савеза музичких друштава Србије (1956–1963). За дописног члана САНУ изабран је 1950, а за редовног 1961.
Његов музички језик почива на неоромантичарским поступцима и тековинама словенских националних школа, а неретко је прожет стилизованим елементима српске фолклорне традиције и импресионистичким изразом. Већи део његовог композиторског опуса настао је после II светског рата, када је тежиште стваралачке активности преусмерио са дириговања на композицију (каријеру диригента прекинуо је 1952). Међу његовим остварењима најбројнија су дела вокалног и вокално-инструменталног жанра: соло песме, хорови (за мушки, женски, мешовити и дечји састав) и кантате. Писао је и камерну, симфонијску и примењену музику, а његов опус чине и масовне песме и обраде народних мелодија за глас и камерни оркестар. Рат и ослободилачка борба усмерили су га ка патриотској и херојској тематици, што нарочито долази до изражаја у низу кантата које заузимају централно место у његовом стваралаштву. Најпознатија је кантата *Везиља слободе* за сопран соло, мешовити хор и оркестар (1947, на стихове Б. Ћопића). У њој се препознају суштинске одлике његовог стила: тематизам заснован на стилизованим елементима славонског фолклора, певљива мелодија и поједностављен хармонски израз. Приступачан музички језик, у духу народног мелоса, одликује и кантате *Светли гробови* (1954, на стихове Ј. Ј. Змаја, настала поводом 50 година од песникове смрти), *Србија* (1961, на стихове О. Давича, компонована поводом двадесетогодишњице револуције) и *Славонија* (1967, посвећена композиторовом родном крају). Истакнути сегмент композиторовог опуса чини и циклус од десет песама за мецосопран и оркестар под називом *Вокална лирика* (1922–1955, стихови: В. Ившић, Г. Крклец, М. Црњански, Ж. Милићевић), који је свој финални облик добио уклапањем у стилски хомогену целину шест новонасталих и четири песме из предратног периода. На примеру овог остварења могуће је сагледати еволуцију композиторовог музичког језика у раздобљу од више од три деценије. *Вокалну лирику* одликује импресионистичка стилска основа, нарочито истакнута прозрачном фактуром оркестарских деоница, повремено осенчена експресионистичким средствима. Међу симфонијским композицијама истичу се *Симфонијска медитација* (1939), дело позноромантичарског израза, по широким симфонијским линијама и богатом хармонском ткиву блиско Малеровом музичком језику, те симфонијска поема свечаног и химничног карактера *Пут у победу* (1944), посвећена успомени на композитора В. Вучковића, у којој се осликавање ратних збивања завршава евоцирањем мелодије *Интернационале* као музичком илустрацијом тријумфа слободе. У области камерне музике посебно се истиче *Други гудачки квартет у а-молу* (1944). Фолклорни призвук, позноромантичарски начин мишљења, зрела квартетска фактура, јасноћа и прегледност форме, четвороставачна концепција и стилско јединство одлике су овог дела које у потпуности одражава ауторов зрели стваралачки профил. **В.** се у више наврата огледао и у примењеној музици. Компоновао је музику за позоришне комаде (Ј. Стерија Поповић, *Зла жена*; В. Шекспир, *Млетачки трговац*; Еурипид, *Медеја*), као и музику за филм *Бесмртна младост* В. Нановића (1948) и *Језеро* Р. Л. Ђукића (1950). Од музике за филм *Бесмртна младост* начинио је и симфонијску свиту за концертно извођење. **В.** се бавио и музичком публицистиком и критиком, а текстове је објављивао у часописима (*Звук*, *Књижевни гласник*) и дневним новинама (*Борба*, *Политика*). Теме које је најчешће обрађивао односиле су се на историјски развој српске музике, сагледавање стваралаштва С. С. Мокрањца, разматрање улоге певачких друштава у српској култури и значаја музичког аматеризма, те на педагогију и уметност дириговања. Добитник је бројних признања, међу којима су Награда Савеза композитора Југославије (1956, за кантату *Светли гробови*), Вукова награда (1965, за рад на унапређењу музичког аматеризма) и Седмојулска награда за животно дело (1971).
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Михаило Вукдраговић*, Бг 1981; Д. Стојановић Новичић, *Језик емоција Михаила Вукдраговића*, Бг 1992; Д. Деспић (ур.), *Дело и делатност Михаила Вукдраговића и Марка Тајчевића*, Бг 2004.
Биљана Срећковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЕЛИЋ, Бранко
**ВУКЕЛИЋ, Бранко**, новинар, обавештајац (Осијек, 15. VIII 1904 – Абашири, Јапан, 13. I 1945). Син Миливоја фон Вукелића, официра аустроугарске војске и књижевника пореклом из Лике, и Вилме, рођене Мишколци, списатељице. Још у загребачкој гимназији припадао је напредној групи званој Дарвинов клуб, а на Ликовној академији у Загребу био је активан у комунистичкој студентској фракцији Костуфра и више пута хапшен. Крајем 1926. одлази у Париз где завршава право на Сорбони. По налогу Коминтерне, упућен је у Јапан на обавештајни рад. Стигао је у Токио, фебруара 1933, као дописник београдске *Политике* и париског илустрованог недељника *Ви* (*Vie*), и придружио се совјетској обавештајној групи *Рамзај* којом је руководио Рихард Зорге. Од 1935. ради као новинар и за француску агенцију *Авас* (*Havas*). Научио је и јапански. Током боравка у Јапану, у *Политици* је објавио 56 чланака, драгоцена сведочанства о култури, политици и привреди те далеке земље, као и о међународној ситуацији у Азији. Врсни фотограф, у Зоргеовој групи био је задужен за израду микрофилмова. Као новинар имао је приступ свим слојевима јапанског друштва, као и изворима блиским амбасадама западних земаља. Ухапшен је октобра 1941. и осуђен на доживотну робију у априлу 1944. Упућен је на издржавање казне у казнионици Абашири, на острву Хокаидо, где је и преминуо. Президијум Врховног совјета СССР, јануара 1965, постхумно га је одликовао Орденом отаџбинског рата I степена, за велику заслугу у борби против фашизма.
ДЕЛА: *Gokuchu kara no tegami* (*Писма из тамнице*), Tokyo 2005; *Nihon kara no tegami* (*Писма из Jaпана*), Tokyo 2007.
ЛИТЕРАТУРА: M. Mарић, *Зорге, обавештајац стољећа*, Зг 1965; Р. Гилен, *Обавештајци који су спасли Москву*, Бг 1984.
Хироши Јамасаки Вукелић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЕЛИЋ, Саво
**ВУКЕЛИЋ, Саво**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Петровац, Славонија, 2. I 1938 – Београд, 1. VIII 1992). Грађевински факултет у Београду завршио је 1962, где је и докторирао 1981. Радио је у грађевинском предузећу „Градитељ" у Подравској Слатини, Институту за грађевинарство при ГФ у Београду (1963–1983) и предузећу „Енергопројект". Од 1988. предавао је Саобраћајне тунеле на ГФ у Београду. Пројектовао је грађевинске конструкције од армираног и претходно напрегнутог бетона: мост „Гоце Делчев" преко Вардара у Скопљу (1971), конструкцију ресторана „Дунавски цвет" на комплексу „25. мај" у Београду (1973), као коаутор конструкцију комплекса базена у Пољуду у Сплиту (1979), конструкцију конгресног центра у Харареу у Зимбабвеу (1985). У објављеним радовима приказао је своја искуства пројектанта и статичара, а дао је и доприносе прорачунима грађевинских конструкција, пре свега површинских носача.
ДЕЛО: и Г. Раденковић, *Танке еластичне љуске: теорија и специјална поглавља*, Бг 1995.
ИЗВОР: Архива ГФ у Београду.
Растислав Мандић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋ, Драган
**ВУКИЋ, Драган**, туристички радник (Београд, 23. V 1954). По завршеном Бого-словскoм факултету у Београду (1978) радио је као уредник *Православља*, новина Српске патријаршије (1980–1990). Био је учесник Скупштине Синдесмоса (Савезa православне омладине света) 1977 (Финска) и 1980 (Женева), те Конференције о православном богословском образовању (Женева, 1977) као представник Српске цркве. Као оснивач и управник Туристичке агенције „Доброчинства" допринео унапређењу верског туризма у Србији. Награду „Туристички цвет" примио 1991. као директор агенције, а 2001. као најбољи туристички водич. Благословом патријарха Павла 1991. основао је Светосимеоновску академију, која се сваке године одржава 26. фебруара у организацији Поклоничке агенције СПЦ „Доброчинство", а уз учешће еминентних научних и културних радника. Аутор је више стотина чланака и више десетина радио и ТВ емисија. Активан у Друштву српско-бугарског пријатељства и аутор више чланака на тему ових односа кроз историју.
ДЕЛО: *Цариград око Васељене*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: П. Пашић, „Драган Вукић, најбољи туристички водич Србије: Оживљава фреске", *Глас јавности*, 8. I 2002; А. Сковран, „Златни мост истока и запада", *ВН*, 25. VI 2010.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋ, Ђукан
**ВУКИЋ**, **Ђукан**, инжењер електротехнике – енергетике, универзитетски професор (Ђаковица, 22. VI 1950). Дипломирао на Електротехничком факултету у Приштини, а магистрирао и докторирао (1987) на ЕТФ у Београду. Од 1999. је редовни професор на Пољопривредном факултету у Београду, где је и шеф Катедре за техничке науке. Од 1999. до 2001. био је директор Института за пољопривредну технику на истом факултету. Професор је и на Факултету техничких наука у Косовској Митровици. Поред тога, наставу из области електричних машина, што му је ужа област рада, држи и на Електронском факултету у Нишу. Има пет патената из области електричних машина и примене електричне енергије у пољопривреди. Добитник је више плакета за проналаске из области пољопривредне технике.
ДЕЛА: *Електротехника у пољопривреди*, Бг 1997; и Z. Stajić, „Rotor voltage influence on the Characteristics of Double Fed Induction Мotor", *Transaction on Еlectrotechnics, Еlectronics and Communications*, 1997, 47, 5–6; *Трансформатори*, Пр 1998.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋ, Јован
**ВУКИЋ, Јован,** историчар, професор (Добрско код Цетиња, 19. VIII 1888 – Херцег Нови, 18. VIII 1961). Гимназију је завршио на Цетињу 1910. Из оскудних података не може се стећи увид у његово универзитетско образовање. Докторирао је 1919. из историје Источног питања 1875–1878. на универзитету у Фрибуру (Фрајбургу). После I светског рата кратко је радио у црногорском Генералном конзулату у Женеви, затим као наставник Трговачке академије у Сарајеву, а 1931. постављен је за директора Државне трговачке академије у Подгорици. Социјалне претпоставке устанка Срба, континуитет балканске политике Немачке и Аустроугарске, као и ток збивања 1875–1878. успешно је реконструисао на основу литературе и мемоарске грађе. И у каснијим радовима **В.** се бавио проучавањем овог периода Источног питања. Студију о Плавско-гусињској афери и ослобођењу Улциња 1880. засновао је на збирци *Documents diplomatiques. Аffaires de Мonténégro (1879–1880)*, Paris 1880, издање француског Министарства спољних послова.
ДЕЛА: *Le peuple serbe dans la grande crise orientale de 1875 à 1878*, Genève 1919; *Плавско-гусињска афера и ослобођење Улциња 1880. године*, Сар. 1929.
ЛИТЕРАТУРА: *Глас Црногорца*, 69 (8. V 1919); *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋ, Предраг
**ВУКИЋ,** **Предраг**, историчар, архивиста (Загреб, 9. VI 1966). Студије историје на Филозофском факултету у Београду свршио 1989. Запослен у Државном архиву на Цетињу од 1990. Обновио подружницу Српске књижевне задруге на Цетињу, чији је председник од њене обнове 2004. Члан Српског националног савјета Црне Горе (од 2008), Редакције часописа Цетињске Митрополије *Светигора* (од 1992), Уређивачког одбора Радио-Светигоре (од 1998) првог радија у Српској Православној Цркви са седиштем на Цетињу, те члан-заменик Епархијског Управног одбора Митрополије Цетињске од 2001. Као национални радник и стручни сарадник Радио-Светигоре, од почетка 90-их година ХХ в. широм Црне Горе одржао на стотине предавања из црквене и националне историје српског народа. Писао и приређивао књига архивске грађе о српству Црногораца (*Српство у Црној Гори: збирка докумената*, Цт 2004; *Отписани: српска заједница на Цетињу на рубу нестајања*, Пг 2007), као и верском животу у Црној Гори (*Митрополија Црногорско-приморска на распећу историје: са посебним освртом на раздобље од 1941–1961*, Цт 2002; *Православни храм Св. апостола и јеванђелисте Матеја у Вилусима: у спомен 100-годишњице обнове храма*, Бар 2004). Приредио је антологију *Из главе је цијелога народа*: *зборник 150 лирских народних пјесама из Црне Горе* (Цт 1999), као и монографије *Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори (1885–1908): збирка докумената* (Цт 2003) и *Митрополит Митрофан Бан*, *Животопис Светог Петра Цетињског* (Манастир Острог 2005).
ДЕЛА: *Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека: према сачуваним пасошким протоколима*, Цт 2008; *Политика као врело народног духа*, Пг 2010; *Библиографија књига и чланака насталих на основу архивске грађе Државног архива Црне Горе* – *Цетиње*, 1, Цт 2010; поезија: *Глас моје душе*, Цт 1997; *Господе, у срцу те носим*, Пг 2001; *Пјевајмо Господу*, Пг 2003.
Предраг Шћепановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Велимир
**ВУКИЋЕВИЋ, Велимир**, вајар-керамичар (Београд, 22. III 1914 – Београд 26. X 1995). Пошто је 1939. дипломирао на Правном факултету у Београду, запослио се као правник у Заводу за заштиту споменика културе, а потом као секретар Факултета примењених уметности у Београду. Веома рано показао уметничке склоности ка вајању у керамици. Увођењем слободнијих тема снажно је допринео развоју керамике као самосталне дисциплине у Србији. Нарочито су упечатљиве његове стилизоване фигуре, као и пиктуралне и хуморне теме свемира. Од 1955. излаже у земљи и иностранству. Учествовао је на првом Тријеналу југословенске керамике у Суботици (1968), као и на свим каснијим тријеналима, октобарским салонима и мајским изложбама. Излагао је у Фаенци (1959) и Гмундену (Аустрија, 1959), на изложбама које је организовала Академија за керамику у Женеви, на VIII међународној изложби керамике у Вашингтону (1962), Хелсинкију, Ослу (1964), Истанбулу (1965) и Денверу (1968), те на изложби Југословенске примењене уметности у Москви, Лењинграду, Риги, Тбилисију, Индији, Пакистану и Лондону. Добитник је Сребрне медаље у Остенду (1959), Седмојулске награде (1959) и Награде за експеримент у керамици (1972).
ЛИТЕРАТУРА: *Обликовање у Србији:* *аутори и остварења примењених уметности и дизајна*, Бг 1973.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Веља
**ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Веља**, политичар, министар, председник владе (Опариће, Левачки срез, 11. VII 1871 – Београд, 27. XI 1930). Филозофски факултет завршио на Великој школи у Београду 1893. Радио је као наставник у Шапцу и Београду, школски надзорник у Смедереву, професор на учитељској школи у Јагодини и гимназији у Пироту. За народног посланика, на листи Народне радикалне странке, први пут је изабран 1906. у Пиротском срезу, који га је потом бирао и на свим наредним скупштинским изборима у Краљевини Србији и Краљевини СХС/Југославији. Крајем I светског рата припадао је групи тзв. радикалских дисидената, незадовољних политиком страначког вођства, али се после рата приближио партијском шефу Николи Пашићу, који му је давао министарски портфељ у више својих влада. Био је министар грађевина (24. XII 1921 – 16. XII 1922), министар пошта и телеграфа (16. XII 1922 – 27. VII 1924; 6. XI 1924 – 18. VII 1925) и министар просвете од 18. VII 1925. до 17. XI 1925, када је дао оставку. У то време је поново био у опозицији према Н. Пашићу, предводећи групу „дворских радикала", који су под видом борбе против корупције покушавали да руше ауторитет првог човека странке и његових најближих сарадника, окупљених у Главном одбору. Ка страначким врховима се успео тек после смрти Н. Пашића (децембар 1926), у процесу слабљења Радикалне странке, а уз помоћ Двора и самог краља Александра, који га је сматрао једним од својих поверљивијих људи. У околностима снажења краљеве политичке моћи и све израженије кризе парламентаризма именован је најпре за министра просвете (1. II 1927 – 17. IV 1927), а потом и за председника владе (17. IV 1927 – 23. II 1928), с тим што је од почетка председничког мандата до 15. I 1928. истовремено био и министар унутрашњих дела. Почетак рада те владе био је обележен још једним парламентарним преседаном. Чим је образована, краљевим указом је добила овлашћење да одложи скупштинске седнице до 1. августа. Убрзо потом, 15. јуна, Народна скупштина је распуштена, а влади је поверено расписивање и спровођење нових избора. Под таквом претњом демократској пракси спроведени су у септембру 1927. парламентарни избори, праћени притисцима полицијског апарата и јавним претњама које је председник владе упућивао политичким противницима. Заклањајући се све време иза Александра Карађорђевића, он се и у образложењу захтева за распуштање скупштине први пут потписао формулацијом „Вашег Величанства покорни слуга", а у расписима подручним органима власти тражио заштиту краљеве личности у изборној кампањи. Његова група партијских присталица, названа „владиним радикалима", ојачала је наспрам „пашићеваца" из Главног одбора, али је драматично слабљење Радикалне странке поткопавало и темеље парламентаризма. Порасту политичке напетости допринео је поновни председнички мандат **В.** (23. II – 27. VII 1928), утичући поврх тога на продубљивање српско-хрватског спора око државног уређења, доведеног до врхунца скупштинским атентатом, односно пуцњевима на посланике ХСС у јуну 1928. Настојећи да смири политичке страсти, краљ Александар је тада донео одлуку о смени непопуларног председника владе, послатог у политичку пензију.
ИЗВОР: С. Прибићевић, *Диктатура краља Александра*, Бг 1953.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935*, Бг 1969; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1979; Д. Мрђеновић (прир.), *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941)*, Бг 1988; Г. С. Кривокапић Јовић, *Оклоп без витеза. О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929)*, Бг 2002.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Млађи
**ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Млађи**, сликар–керамичар, универзитетски професор (Београд, 18. III 1950). Дипломирао (1974) и магистрирао (1976) на Факултету примењених уметности у Београду. Редовни је професор на Факултету примењених уметности у Београду, на предмету Уникатна керамика. Педагошку активност темељи на живој професионалној делатности. Приредио је низ самосталних изложби у Београду и Новом Саду (1981, 1982, 1999/2000), учествовао на колективним изложбама у Јапану, Кореји, Италији, на Тајвану, а у земљи на Тријеналима керамике, Октобарском салону и другим изложбама. Учесник је и уметничких колонија у Бугарској, Америци, Јапану, на Тајвану и Аустрији, где, осим што ствара, држи и предавања. Његови радови налазе се у јавним колекцијама музеја у Београду, Загребу, Јапану и Италији. Било да је у питању пуна пластика или редуциране равни, његови радови су оригиналног уметничког израза особеног по моделовању облика и сликања по површини, стваралачком поступку на пола пута између вајарства и сликарства. Површине његових апстрактно обликованих керамоскулптура обрађене су пластично и осликане хроматски, валерском градацијом, тако да одају утисак загонетности и противуречности доживљаја предмета као стварног облика или илузије о њему. Самосвојно стваралаштво **В.** на линији је испитивања граница изражајности керамике и њених могућности да се комбиновањем метода оствари утисак изван граница видљивог.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Дејан
**ВУКИЋЕВИЋ, Дејан**, библиограф, књижевник (Краљево, 2. VI 1965). На Филолошком факултету у Београду дипломирао на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности 1994. Магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику 2004, а докторирао 2010. Ради у Народној библиотеци Србије од 2000. на пословима водитеља Збирке старе, ретке и минијатурне књиге. Звање библиотекара саветника стекао је 2007. Објавио више од двадесет селективних библиографија, како персоналних (*Библиографија Матије Бећковића*, Бг 2006; *Библиографија Бранислава Петровића*, Пан. 2009; *Библиографија Добрице Ћосића*, Бг 2010), тако и предметних, а нарочито оних значајних за историју српске периодике (*Дело: 1955–1992: библиографија*, Бг – Н. Сад 2007). У области библиографских истраживања објавио више десетина стручних радова, приказа и анализа у стручној периодици. Добитник је награде „Стојан Новаковић". Бави се и књижевним радом, негујући жанрове приповетке (*Омама*, Бг 2007) и романа (*Бодило*, Нови Пазар 2005; *Cerebrum*, Бг 2012).
ДЕЛА: *Библиографија прилога у краљевачкој књижевној периодици*, 1–2, Кв 2000–2001; *Првих 20 година: библиографија Графичког атељеа* „*Дерета*", Бг 2008; *Завичајни фондови*, Бг–Инђија 2011; прозне књиге: *Корота*, Бг 1998; *Алеја бизарних кипова*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ћоровић, „Дело о Делу", *КЛ*, 2008, 71–72; О. Недељковић, „Библиографија као предосећање будућности", *Библиозона*, 2010, 2.
Гордана Ђилас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Драгана
**ВУКИЋЕВИЋ, Драгана**, историчар књижевности, универзитетски професор (Краљево, 2. III 1967). Студије југословенске књижевности са општом књижевношћу завршила је на Филолошком факултету у Београду (1990), где је одбранила магистарску тезу (1997) *Поетика читања, критика прозе 1868–1901* (Бг 1998) и докторску тезу (2005), *Писмо и прича, српска реалистичка приповетка и фолклорна традиција* (Бг 2006). Асистент на Фил. ф. у Београду од 2000, oд 2011. у звању ванредног професора. Осим ауторских књига (*Огледи о српском реализму*, Кв 2003; *Анархија текста*, Бг 2011), **В.** је коауторски допринела да се у књизи *Ка поетици српског реализма* (Бг 2007), написаној заједно са Душаном Иванићем, врло подробно опише поетички систем реализма у српској књижевности. Основно поље њених изучавања су књижевноисторијски, књижевнокритички, дескриптивноаналитички и интерпретативни аспекти српске књижевности XIX в.: историја књижевне критике, однос реалистичке прозе и фолклорне традиције, приповедачке стратегије, однос реализма и приватног живота, историја читања, књижевност и етнологија. У методолошком погледу примењује интердисциплинарни приступ, заснован на синтези савремене наратологије и контекстуалног захвата у историју културе.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милосављевић Милић, „Поетика српске реалистичке критике", *Повеља*, 1998, 28, 3; С. Шеатовић Димитријевић, „О критичарима и приповедачима српског реализма", *Повеља*, 2003, 33, 3; Д. Иванић, „Изазови српског реализма", *КИ*, 2004, 36; М. Стошић, „Дисеминација теоријске речи", *Београдски књижевни часопис*, 2008, 13.
Снежана Милосављевић Милић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Емилија
**ВУКИЋЕВИЋ, Емилија**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Међулужје код Младеновца, 9. XII 1921 – Београд, 6. VI 2003). Дипломирала је на Шумарском факултету у Београду 1949. и на истом факултету постала асистент 1950. Докторирала 1961. као прва жена доктор шумарских наука у Југославији, а дисертација се тиче природног обнављања шума на шумским пожариштима. Бирана у свим звањима, а од 1973. редовни професор Декоративне дендрологије на Институту за пејзажну архитектуру истог факултета. За тај предмет је написала уџбеник *Декоративна дендрологија* (Бг 1974). Радила је на изради вегетацијске карте Југославије (1:200.000). Учествовала је у изради *Флоре СР Србије* и за то дело добила колективну Октобарску награду града Београда. Била је продекан (1962–1965) ШФ, те председник савета (1978–1980) и директор (1980–1982) Института за пејзажну архитектуру и хортикултуру и др. Одликована је 1970. Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: и Т. Цинцовић, М. Којић, „Орах (Јuglans regia L.) у западној Србији", *ГПМ*, 1976, сер. Б, 31; „Карта природне потенцијалне вегетације и педолошка карта урбаних простора Сокобањске котлине", *ГШФ*, 1990, 71/72; „Карта актуелне вегетације мелиоративне јединице *Гоч – Гвоздац*", *ГШФ*, 1991, 73; и О. Мијановић, Ф. Ђаконовић, „Украсне биљне врсте Врањанске Бање", *ГШФ*, 1992, 74(2).
ЛИТЕРАТУРА: *Седамдесет година рада Шумарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1990.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Зоран
**ВУКИЋЕВИЋ, Зоран**, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 26. XII 1927). Дипломирао (1954) и докторирао (1962) на Ветеринарском факултету Универзитета у Београду. После дипломирања запослио се на ВФ где је биран у сва наставна звања, а за редовног професора 1982. Провео је годину дана у Савезном центру за месо у Кумбору (Немачка). Предавао је предмет Зоохигијена, а за тај предмет, за студенте основних студија, коауторски је написао уџбеник *Зоохигијена* (и И. Пухач, Н. Хрговић, Бг–Рума 1985). Предмет његовог научноистраживачког рада везан је за проблеме дезинсекције, дезинфекције и дератизације, изградње објеката за домаће животиње и утицаја микроклиматских услова на производне резултате и здравље животиња („Утицај микроталасних фактора на узгој собних птица", *ВГ*, 1978, 10). Посебан део активности **В.** односи се на изучавање анаеробних инфекција домаћих животиња и могућности њихове имунопрофилаксе (коаутор, „Epizooties de la vision dues aux aliments infectés par microbes anaérobies", *Bulletin de l'Office International des Еpizooties*, 1968, 70, 8). Највећи део истраживања у области анаеробних инфекција објављен је у водећим међународним часописима или саопштен на међународним конгресима.
ДЕЛА: коаутор, „Possibilité d' utilisation d'un vaccin mixte contre l'avortement paratyphique et les maladies provoquées par les anaérobies du mouton", *Recueil de Médecine Vétérinaire de l'Ecole d' Alfort*, 1973, 1.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђукић (ур.), *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936*–*1976*, Бг 1979; Љ. Цветковић (ур), *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду*, Бг 1986; Н. Шевковић (ур.), *50 година Ветеринарског факултета Универзитета у Београду*, Бг 1986.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Илија
**ВУКИЋЕВИЋ, Илија**, књижевник, професор (Београд, 15. VIII 1866 – Београд, 4. III 1899). Одрастао у чиновничкој породици, а дипломирао 1888. на природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе у Београду. Најпре радио као предавач ниже гимназије у Врању (1888–1890), затим у београдским гимназијама. Један је од покретача часописа *Дело* и његов први уредник (1894). Оболео је 1896. и умро од тешке психичке болести. Књижевни рад је започео 1885, а објављивао од 1887. Ране приповетке (1887–1890) настале су под утицајем Лазаревићеве и Веселиновићеве прозе, али већ приповетка *Свој грех* (1888) наговештава промене: заинтересованост за ониричку фантастику, физиолошко-биолошку мотивацију, тематизацију патолошког. Честе посете родитељима, а потом и службовање у Врању (где је био наставник Б. Станковићу) утицали су на стварање циклуса приповедака посвећених условима живота људи на граници: препознатљиве сижејне обрасце (посвађане комшије, растурене породице) смењују натуралистички интониране слике, а типизиране ситуације (нарушавање хармоничних односа) – „клинички случајеви" и дубље сагледавање човекове телесности и патолошких стања. После једногодишњег боравка у Женеви 1894–1895, под утицајем француских симболиста, окреће се уметничкој бајци и сложенијим формама у којима се укрштају пародични, бајковити, библијски и алегоријско-сатирични елементи. С његовом прозом мења се географија српске приповетке (граничарске приповетке или „арнаутске слике", тематски везане за српско-турску границу), уводе се нови крајеви у којима живе снажне природе у непрестаном дотицају са смрћу и убиствима (мотив крвне освете у *Шкрбо и Фејзула*, *Љута рана*, *Под сунцем*, *Граничари*). **В.** задржава екстерно виђење лика (своје јунаке не анализира, већ их „излаже" погледу – перспективизира их споља као да су део натуралистичког експеримента) фокусирајући се на физиолошка стања и јаке емоције – страх, мржња, жудња (*Мишко Убојица*)*.* Иновирао је ауторску бајку, подредивши бајковиту структуру небајковитим садржајима – фантастично је у служби слутње судбинске уклетости и проклетства па су његови бајковити светови песимистични или апокалиптични. *Прича о селу Врачима и Сими Ступици* је „злокобна бајка" у којој се кроз инверзије архетипских мотива бајковито транспонује у небајковито – фантастично, алегорично, сатирично (политичка сатира) или религиозно, а тиме ствара плурализам светова (бајковити, есхатолошки, реалистични – епски, трговачки, научни). Написао је и две шаљиве једночинке *Срећа и људи* и *Лепа була*. Заступљен је у Библиотеци *Српска књижевност у сто књига* и у *Антологији српске фантастике* Б. Вукадиновића (1980).
ДЕЛА: *Приповетке*, Бг 1890; *Арнаутске слике*, Мостар 1899; *Људско срце*, Бг 1901; *Целокупна дела I*–*II*, Бг 1929; *Прича о селу Врачима и Сими Ступици*, Н. Сад 1987.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Јовановић, „И. И. Вукићевић – живот и рад", у: *Људско срце*, Бг 1901; Ј. Грчић, *Портрети с писама*, IV, Зг 1926; Ј. Живановић, „Илија И. Вукићевић, живот и рад", у: *Целокупна дела*, Бг 1929; М. Р. Николић: „И. И. В. (Живот и рад)", *ЗМСКЈ*, 1980, 28: 3; Б. Јевић, „Сложеност дјела И. В.", у: *Прича о селу Врачима и Сими Ступици*, Н. Сад 1987; Д. Живковић, *Европски оквири српске књижевности*, 5, Бг 1994; Д. Бошковић, „Онтолошке претпоставке бајковитог света И. В.", *КИ*, 1998, 106.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Милан
**ВУКИЋЕВИЋ, Милан**, судија, народни посланик, добротвор (Београд, 1869 – Београд, 23. X 1941). У Београду завршио Правни факултет. Радни век започео као писар II класе у пожаревачком Првостепеном суду (1893--1895), потом као судија Првостепеног суда у Неготину (1895), Алексинцу (1896) и Крагујевцу (1897–1898), а у Смедереву као судија за ванпарничне поступке (1899). У Државном савету био изабран за другог секретара (1908). Повлачио се 1915. са српском војском кроз Албанију. Члан Главне контроле био 1919–1931. Издао збирку одлука Државног савета са коментарима о надлежности Савета (1908). У време владе генерала Петра Живковића морао је, као либерал, да напусти државну службу посветивши се адвокатури. Био је народни посланик Демократске странке за владе Богољуба Јевтића, а као члан Народне радикалне странке за владе Милана Стојадиновића. Носилац је Албанске споменице, Карађорђеве звезде, Југословенске круне II реда и Ордена Светог Саве II и IV реда. **В.** је вишеструки задужбинар и добротвор. Подигао је Храм арханђела Гаврила у Београду „у част ослободилаца 1912–1918". Пољопривредном факултету Београдског универзитета оставио је пољско имање са више зграда у атару општине Винчанске и Калуђерачке, величине 39 ха, за практичну наставу у свим гранама пољопривреде. Због ратних и послератних прилика Факултет је ушао у посед имања 1947, те се данас зове Огледно добро Пољ. ф. „Радмиловац". У једном одељењу Управне зграде формиран је Музеј „Радмиловац" посвећен добротвору. Медицинском факултету у Београду оставио је вишеспратну кућу у ул. Франкопановој бр. 9 да се на њеном плацу сагради санаторијум, а новац за изградњу санаторијума обезбедиће се продајом некретнина.
ИЗВОРИ: *Летопис Српске православне цркве храма Господњег С. Архангела Гаврила, задужбина Милана Вукићевића и супруге му Радмиле* (рукопис); *Задужбине и фондови Београдског универзитета* – *1942. година*, Бг 1942.
ЛИТЕРАТУРА: „Преосвећени г. Сава осветио камен-темељац цркве на Котежу војводе Франше д'Епереа у Београду", *Гласник СПЦ*, 1937, 13–14; „Свечано освећење новог храма Св. архангела Гаврила у Београду", *Гласник СПЦ*, 1939, 15–16.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Миленко
**ВУКИЋЕВИЋ, Миленко**, историчар, професор (Светлић код Крагујевца, 20. XI 1867 – Београд, 4. II 1930). На Великој школи у Београду започео је студије на Техничком факултету, које је напустио и посветио се студијама историје, које је завршио 1892. Исте године постављен је за професора гимназије у Пироту, али је после месец дана премештен у Другу београдску гимназију у којој је радио до 1898. Био је службеник у Министарству просвете и предавач на Богословији Св. Саве у Београду (1898–1901), а од 1901. поново професор у Другој београдској гимназији. На научним истраживањима у иностранству, које је знатним делом сам финансирао, провео је више од десет година (Русија 1903–1907, 1910–1917, Париз 1917–1919). Први пут је пензионисан 1923, у службу је враћен 1925. и коначно, као гимназијски професор пензионисан 1928. Од младости се интересовао за историју Првог српског устанка, а током школовања своје занимање проширио је на целокупну историју Србије. Његово животно дело *Карађорђе*, I–II (Бг 1907, 1912), написано на основу грађе из руских архива и домаћих извора, у ствари је историја устанка до 1807. Прикупљени материјал за трећу свеску пропао је у Русији 1917. Први је у листу *Дело* 1906. објавио Гарашаниново *Начертаније*. И као професор и као писац био је популаризатор историје српског народа, тежећи да у текстовима провуче морализаторску и поучну потку, придржавајући се начела критичке историографије. Оно што га приближава романтичарски настројеној историографији јесу његови епски и литерарни описи. Његов уџбеник за средње школе *Историја српског народа* коришћен је у настави 20 година. Поред научних радова, објављивао је доста у дневним новинама под разним псеудонимима, најчешће под Нестор Летописац. Истицао се национално-просветним и пропагандним радом. Будући близак пријатељ са Ж. Дачићем, Љ. Јовановићем Чупом, уредником листа *Пијемонт*, и Н. Кашиковићем, уредником *Босанске виле*, залагао се за уједињење српских земаља. Посебно је био заинтересован за судбину Босне и Херцеговине коју је 1899. обишао. У време I светског рата у Русији је развио широку пропагандну делатност за помоћ Србији. Његовим ангажманом прикупљено је око милион рубаља, послата је помоћ у наоружању, а интервенисао је код Троцког 1917. да српски добровољци напусте Русију. Сарађивао је у листу *Ново звоно* које је 1913. и 1914. излазило у Русији, у којем је заступана теза о Македонији као српској територији. Иако је током живота мењао политичка опредељења, од социјалисте у младости, присталице Самосталне радикалне странке у зрелом добу и члана Земљорадничке странке после I светског рата, никада није био партијски острашћен и није се политиком бавио из личних интереса. Живео је скромно у Београду, где је сахрањен уз највише почасти. Годину дана касније, породица је његове посмртне остатке пренела у Светлић. Носилац је Ордена Св. Саве (1901) и Ордена Белог орла (1922).
ДЕЛА: *Улога задруге у нашој борби за ослобођење*, Бг 1892; *Школе и школовање за време првог устанка (1804–1813)*, Бг 1893; *Горски хајдуци*, Земун 1893; *Школе у држави Немањића*, б.м. 1899; *Знаменити Срби мухамеданци,* 1, Бг 1901; *Краљ Петар од рођења до смрти*, Бг 1922; *Владимир и Косара*, Бг 1925; *Време деспота Стевана (1389*–*1427)*, Н. Сад 1925.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Митровић, „Миленко Вукићевић. Биографија и библиографија", *ИЧ*, 1973, 1.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Ненад
**ВУКИЋЕВИЋ, Ненад**, инжењер електронике, национални радник (Јагодина, 14. Х 1957). Дипломирао је на Електротехником факултету у Београду. Одселио се 1984. у САД, где је специјализовао развој компјутерске и софтверске технологије, што ради и данас. Члан Српске православне цркве у САД и Асоцијације „Конгрес српског уједињења" (КСУ), чији је био председник у Сан Франциску, директор и уредник интернет портала. Активно је сарађивао са конгресменима САД и лобирао за Србе у Вашингтону. Члан Српско-америчког кокуса и оснивач Фондације „Благо", која се бави заштитом и промоцијом српске културне баштине и која додељује награде најбољим студентима Факултета примењених уметности у Београду. Аутор је дигиталне презентације српског националног блага, ЦД-а *Манастири Србије*, као и подршке у ревитализовању фресака у манастиру Манасија и фреске *Бели анђеo* манастира Милешева. Организовао је презентацију српске баштине са Косова и Метохије у Њујорку. Са породицом живи у Саратоги (Калифорнија).
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Никола
**ВУКИЋЕВИЋ, Никола**, трговац, устаник (Светлић код Крагујевца, друга половина XVIII в. – Београд, децембар 1814). Као успешан трговац стекао је богатство и углед уочи Првог српског устанка. Када је у чачанском крају септембра 1814. избила Хаџи-Проданова буна, почео је да припрема устанак у Шумадији. Иако је Хаџи-Продан увидео да буна нема изгледа на успех, **В.** је истрајавао на наставку отпора. На састанку са Хаџи-Проданом у Јежевцу, предложио је преношење буне у Ужичку нахију и Стари Влах. У прокламацији од 7. X 1814. коју је сам потписао позивао је народ југозападне Србије на устанак, уверавајући га да он преноси наређење руског цара и Карађорђа. После пропасти Хаџи-Проданове буне, аустријске власти пронашле су ту прокламацију. Код куће у Светлићу заједно са братом предао се Турцима, који су га почетком децембра 1814. погубили.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба*, Бг 1888; М. Гавриловић, *Милош Обреновић, I (1813–1820)*, Бг 1908.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Никола Ђ.
**ВУКИЋЕВИЋ, Никола Ђ.**, педагог (Сомбор, 20. XI 1830 – Сомбор, 26. X 1910). Завршио је класичну гимназију у Сегедину (пијаристичку), Српску православну гимназију у Сремским Карловцима и Учитељску школу у Сомбору. Посветио се проучавању радова хришћанских теолога и педагога (Нимајера, Келнера, евангелисте Палмера; Грубеа и Динтера који су следбеници Базедова, као и дела Песталоција и Карла Кера). Отуда га српски историчари педагогије сврставају међу религијски усмерене педагоге и песталоцијанце. Није имао систематско педагошко образовање, али је важио за једног од најобразованијих и најангажованијих. Поред рада у Учитељској школи у Сомбору, где је био директор, био је активан и на развоју српских аутономних школа у Хабзбуршкој монархији. Био је уредник *Школског листа* и писац уџбеника. Сарађивао са Ђ. Натошевићем и настојао да реализује његове педагошке идеје. Успешно је сарађивао и са просветним властима у Бечу. Написао је неколико уџбеника за основне школе и више расправа у *Школском листу* и *Србском дневнику*, а уређивао је и *Пријатељ српске младежи*. Почео је са религијском педагошком оријентацијом, а касније се усмерио ка хербартијанству.
ДЕЛА: *Спомоћна књига за разјашњавање црквеног појања што се у српским народним школама учи*, Со 1865; *Библичне повести Новог завета*, Со 1869; *Огледало христијанске добродјетељи*, Беч 1872; *Отачаствени и општи земљопис*, Пан. 1873; *Повесница народа српског од најстаријих времена до пропасти на Косову*, Пан. 1874; *Изјашњење свете литургије*, Пан. 1876; *Кратки катихизис...*, Пан. 1879; *Прва настава у вери*, Пан. 1879; *Мала свештена историја за српске школе*, Пан. 1880.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Макарић, *Сомборска учитељска школа у периоду делатности Николе Вукићевића*, Н. Сад 1965; Р. Достанић, *Натошевићева реформа школе*, Н. Сад 1987; Р. Родић, „Никола Вукићевић", *Норма*, Со, 1998, 4; М. Степановић, *Никола Ђ. Вукићевић: (1830*–*1910): животопис и библиографија*, Со 2010.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Петар
**ВУКИЋЕВИЋ, Петар**, математичар, професор (Светлић код Крагујевца, 14. I 1862 – Београд, 29. IX 1941). Студије природно-математичког одсека Филозофског факултета Велике школе у Београду завршио 1886. Следеће године изабран за приправног асистента на предметима Нацртна геометрија и Теоријска математика. Као државни стипендиста 1889. одлази на докторске студије у Берлин где је 1894. на ФФ дипломирао полагањем испита из математике, физике и филозофије, те одбранио докторску дисертацију из области диференцијалних једначина. Његове математичке способности су на Берлинском универзитету високо оцењене од стране цењених професора Хелмхолца, Планка, Шварца, а резултати садржани у дисертацији су ушли у Шлезингерову књигу о линеарним диференцијалним једначинама. На конкурсу за професора Велике школе 1894. није успео, па је од 1895. до 1904. радио као професор математике у Другој београдској гимназији, а 1897. је постављен за асистента математике на Великој школи, где је остао до 1902. У том периоду бринуо се о тек основаној библиотеци Математичког семинара, а 1898. одржао два предавања у оквиру Математичког семинара. Секретар у Министарству просвете и црквених послова постаје 1904, а 1908. прелази у Министарство грађевина за начелника Поштанско-телеграфског одељења. Са тадашњим министром грађевина Николом Пашићем покренуо је оснивање Поштанско-телеграфске школе. До 1912. уредник *Поштанско-телеграфског весника*. У току балканских ратова и I светског рата радиo је као обвезник чиновничког реда у српској војсци и руководио војном поштом у штабу Тимочке дивизије и у Скопљу. По завршетку рата био је инспектор за наставу математике у Министарству просвете. За првог директора тек основане Државне гимназије у Сомбору постављен 1920. Од 1928. до краја живота био је члан Надзорног одбора Српске књижевне задруге. Бавио се проблемима средњошколске наставе, био састављач планова и програма те писац-преводилац средњошколских уџбеника *Геометрија за више разреде средњих школа* (Бг 1889) и *Аритметика и алгебра за више разреде средњих школа* (Бг 1904) који су, и поред позитивних оцена референата, остали у рукопису. У математичким радовима се бавио неким, не посебно новим и оригиналним, елементарним проблемима теорије диференцијалних једначина -- сменом променљивих, обвојницама дате фамилије кривих, применом диференцијалних инваријаната. У књизи *Политичка рачуница* (са Браниславом Тодоровићем, Бг 1907) изложио банкарску математику и рачун вероватноће у њој. Био је један од талентованих математичара, првих српских доктора математике на кога су неуспех на избору за професора Велике школе, а касније и административна мера о строго утврђеном броју наставног особља на Великој школи, негативно утицали и удаљили од правог научног рада.
ДЕЛА: „Смена променљивих", *Наставник*, 1898, IX, 6; „Три принципа са применом у израчунавању запремине", *Hаставник*, 1900, XI, 1, 1905, XI, 2;
*О платама чиновника са вишом спремом*, Бг 1901; „Анвелопе кривих линија и површина", *Просветни гласник*, 1905, 26.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Трифуновић, *Летопис живота и рада Михаила Петровића*, Бг 1969; Д. Трифуновић, П. Перишић, *Математичар Петар Вукићевић*, Бг 1994.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Растко
**ВУКИЋЕВИЋ, Растко**, хемичар, универзитетски професор (Кајково код Лепосавића, 29. XII 1949). Студије хемије завршио je 1976. на Природно-математичком факултету у Приштини. Магистарски рад (1984) и докторску дисертацију (1989) одбранио је на Хемијском (тада Природно-математичком) факултету у Београду, а постдокторске судије (1989/90) обавио у Макс-Планк-институту (Милхајм/Рур, СР Немачка). Професор је ПМФ у Крагујевцу, где предаје предмете Органска синтеза, Органска хемија и Биолошка и фармацеутска хемија. Са групом сарадника засновао је истраживања из електроорганске хемије. Држао је предавања по позиву на неколико универзитета и института (Инзбрук, Бордо, Женева, Јокохама, Софија) и организовао гостовања иностраних научника у Србији. Био је гостујући професор на Универзитету у Бордоу (Француска). Руководилац је неколико домаћих и међународних пројеката чији је основни циљ примена анодне оксидације у синтези органских једињења уместо класичних поступака са халогенима, јонима тешких метала итд. Ова истраживања увела су у органску синтезу низ иновација: руковање халогенидима уместо агресивним халогенима, могућност веома прецизног дозирања реагенаса, смањење загађења животне средине и трошкова синтезе. Бави се и синтезом нових деривата металоцена (фероцена) − потенцијалних фармакофора.
ДЕЛА: и А. Дражић, З. Вујовић, *Органска хемија*, Бг 1996; коаутор, „А оne-pot synthesis of alkyl ferrocenyl ketones", *Synlett,* 1998, 1329; коаутор, „Еlectrochemical bromination of cholest-5-enes", *Steroids*, 2005, 70, 867; коаутор, „Еlectrochemical bromination of peracetylated glycals", *Аdvanced Synthesis* & *Catalysis*, 2008, 350, 29.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Слободан
**ВУКИЋЕВИЋ, Слободан**, социолог, универзитетски професор (Церово код Никшића, 28. III 1940). Завршио Филозофски факултет, Групу за социологију, у Београду, где је дипломирао 1964, магистрирао 1975. и докторирао 1977. Радио прво као индустријски социолог у жељезари у Никшићу, а од 1967. на Универзитету Црне Горе, најпре као предавач и професор Педагошке академије, а потом као редовни професор ФФ у Никшићу, на основним, постдипломским и докторским студијама социологије. Предавао је Oпшту социологију, Социологију рада и Теорију менаџмента. Организовао је и спроводио емпиријска социолошка истраживања својинских односа, религије, међуетничких односа, црногорског села, туризма, еколошких и демографских проблема и аутор је већег броја чланака и књига из наведених области. Његови научни радови објављивани су, поред српског, још и на енглеском, руском и бугарском језику, а преводио је са немачког и руског. Био је покретач и главни уредник часописа *Луча* (1984–1994) и *Социолошка луча* (од 2007). Члан је Одбора за филозофију, социологију и демографију ЦАНУ. Био је декан наставничког факултета (1978–1982) и ФФ у Никшићу (1990–1994), проректор Универзитета Црне Горе (1983–1987), директор Института за социологију и психологију ФФ у Никшићу (од 2007), председник Југословенског удружења за социологију (1991–1993) и Друштва социолога Црне Горе (2006–2010). Један је од најистакнутијих социолога у Црној Гори, заслужан за оснивање социолошке катедре, истраживачког института и образовање социолошких кадрова у Никшићу.
ДЕЛА: *Општа социологија*, Нк 1979; *Структура друштвене моћи у радној организацији*, Нк 1980; *Социологија рада*, Нк 1991; *Црна Гора на прелазу миленијума*, Цт 2003; *Онтолошке ирационалности савременог свијета*, Нк 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Мартиновић, *Портрети*, 8, Цт 2003.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ, Соња
**ВУКИЋЕВИЋ, Соња**, балерина, кореограф (Ваљево, 12. VI 1951). Дипломирала у Балетској школи „Лујо Давичо" у класи Тилке Језершек и Олге Јаковљевић. У Народном позоришту у Београду као истакнута солисткиња играла је класичан и модеран репертоар. *Лабудово језеро* (П. И. Чајковски), *Дон Кихот* (Л. Минкус), *Жизела* (А. Адам), *Копелија* (Л. Делиб) и други традиционални класични балети били су прилика да прикаже своју одлично савладану класичну технику, а модерније поставке попут *Ромеа и Јулије* (С. Прокофјев), *Голема* и *Les passiones* Димитрија Парлића и *Игра* Душана Трнинића водиле су је новим истраживањима. За монобалет *Помрачења* у кореографији Вере Костић, изведен на 12. фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, освојила је Златну колајну 1984, награду публике на 18. БИТЕФ-у и признање Културно-просветне заједнице Београда. Са Вером Костић остварила је интерпретације искреног драмског набоја и у поставкама *Quo vadis*, *Мали снови Волтера М*., *Поздрав пријатељу* (у спомен Индире Ганди). Када је завршила каријеру класичне балерине, почела је да се бави друкчијим начинима играчке, а затим кореографске интерпретације. Сарађивала је с редитељима који су имали посебан осећај за алтернативну играчку сцену (Дамир Златар Фреј, Харис Пашовић, Горчин Стојановић, Нада Кокотовић, Љубиша Ристић). У Центру за културну деконтаминацију у Београду остварила је савремено конципирану, иновативну и умну кореографску тетралогију (*Макбет/Оно* 1996, *Алцхајмер* и *Процес* 1998, *Мрак летње ноћи* 1999), која је значила посебан допринос развоју нашег савременог плесног стваралаштва. Гостовала је у готово свим позоришним и културним центрима некадашње Југославије, а поред турнеја са НП у иностранству је веома много наступла и самостално. *Медеја* Арпада Генца, у режији Иване Вујић и кореографији **В.**, имала је велики успех на фестивалима у Италији и Великој Британији. Као ауторка сценског покрета у представама Томажа Пандура *Хазарски речник* и *Сто минута*, у којима је била и играчица, гостовала је у Колумбији. У свом раду примењује разне врсте плесних техника, па је, тако, *Салому* радила кроз аикидо, *Процес* кроз карате, *Мрак летње ноћи* кроз степ. При томе настоји да извођаче придобије за своју плесну концепцију, да их у том правцу образује и подстакне да следе њене кореографске захтеве. Плесне пројекте заснива на поимању изражајних могућности тела као универзалног језика комуникације, значајнијег од изговорене речи. Један од таквих пројеката је *Циркус историја*, који је поставила 2006. Сем класичном, неокласичном и савременом уметничком игром, те кореографијом и сценским покретом, **В.** се успешно бави и сценографијом, костимографијом, па и вајарством, о чему сведоче њене запажене ликовне изложбе код нас и у свету. Добитница је награде „Димитрије Парлић" (1996), две Стеријине награде за сценски покрет (1998, 2009), Награде града Београда за позоришно стваралаштво (2006) и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2011).
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, *Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта 1*, Бг 1994.
Милица Зајцев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЋ КАРАБИН, Мирјана
**ВУКИЋЕВИЋ** **КАРАБИН**, **Мирјана**, физичар, астрофизичар, универзитетски професор (Скопље, 25. XI 1933). Дипломирала физику 1957. на Природно-математичком факултету у Београду. После усавршавања од 18 месеци у Националној физичкој лабораторији **у** Њу Делхију докторирала 1965. на ПМФ у Београду на теми Сунчевих ерупција и њиховог утицаја на Земљину јоносферу. Запослила се 1956. у Институту „Михаило Пупин", где је 1966. изабрана за научног саветника. На Катедру за астрономију ПМФ у Београду примљена је 1968. као једини наставник за астрофизику. Дефинисала је програме за редовне и последипломске студије астрофизике. Постала је шеф тек основане Катедре за астрофизику и на том положају остала до одласка у пензију. За редовног професора изабрана је 1983. Прва је у Србији и Југославији истраживала физику јоносфере и физику Сунца, те је оснивач тих научних области у нас. Објављује у међународним и домаћим часописима (*Јournal of Аtmospheric and Solar-Terrestrial Physics*, *Solar Physics*). Изузетно је цењен њен рад „Ionospheric effects following distant nuclear detonations", *Јournal of Аtmospheric and Terrestrial Physics*, 1963, 25(4), цитиран у Резолуцији Унеска о забрани нуклеарних проба у Земљиној атмосфери. У том раду изложени су резултати мерења поремећаја у радио-везама у Индији проузроковани нуклеарном експлозијом извршеном у атмосфери над острвом Нова земља на удаљености од 12.000 км. У астрофизици истражује утицаје Сунчевих ерупција на појавe на Земљи. Са Александром Кубичелом је започела програм за детекцију Сунчевих фотосферских кретања великих размера, открила значај компоненте прецесије Сунца у правцу визуре у истраживањима фотосферских кретања и развила нов векторски приступ проблему Сунчеве синодичке ротације. Држала је предавања на страним универзитетима у Паризу, Прагу и Будимпешти. Посебно је заслужна је за подизање научно истраживачког кадра из, у нас нових области астрофизике, ангажованог на београдском, новосадском Универзитету и београдској Астрономској опсерваторији. Члан је *International Аstronomical Union* и њених комисија *Solar Аctivity* и *Solar Radiation* & *Structure*.
ДЕЛА: А. P. Мitra, C. V. Subrahmanyam, „Level of solar radio flux in the 3000 Мc/s region and its relation to the occurrence of sudden ionospheric disturbances", *Јournal of Аtmospheric and Terrestrial Physics*, 1964, 26; и А. Кubičela, „Some results of the photospheric large-scale velocity research from Belgrade observations", *Solar Physics*, 1977, 52; и А. Кubičela, „Аpparent yearly precession of the sun", *Solar Physics*, 1977, 54; и А. Кubičela, „Аnother view of synodic solar rotation", *Solar Physics*, 1983, 84; *Теоријска астрофизика*, *уџбеник за* *IV годину студија астрофизике*, Бг 1994; и О. Атанацковић Вукмановић, *Општа астрофизика, уџбеник за II годину студија астрономије и астрофизике*, Бг 2004.
Олга Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЋЕВИЦА
**ВУКИЋЕВИЦА**, село у Посавини, у изворишном делу реке Вукићевице (десна притока Саве), 21 км југозападно до општинског центра Обреновца, са којим је повезана локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а групе кућа су на тераси изнад долине реке на око 120 м н.в. Староседелачке фамилије досељаване су у другој половини XVIII в. из Рађевине и у првој половини XX в. из Јадра и Ваљевске подгорине. У другој половини XX в. наступила је депопулација. Године 1953. било је 884, 2002. 675, а 2011. 584 становника (99% Срба). У пољопривреди је радило 64,7% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, магацин пољопривредног комбината, погон фабрике „Уљарица" и погон за производњу водоводних цеви.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЧЕВИЋ, Бранко
**ВУКИЧЕВИЋ, Бранко**, лексикограф, филолог (Београд, 9. X 1938). Дипломирао је енглески језик и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1964. Завршио је 1974. и једногодишњи курс за преводиоце и стекао звање научно-стручног преводиоца за енглески језик. Исте године, на Универзитету у Београду положио је испит за судског тумача. На Вишој школи за спољну трговину дипломирао је 1986. Каријеру је почео у грађевинском предузећу „Партизански пут" у Београду. Највећи део своје професионалне каријере, у својству филолога и стручњака за спољну трговину, провео је на Блиском истоку и у Африци (Јордан, Судан, Јужна Африка, Замбија, Зимбабве, Уганда), укупно 24 године. Каријеру је завршио као директор за радове у иностранству, у Уганди. Сертификат судског тумача добио је и у Зимбабвеу (1988) и Јоханезбургу (1992). Од 1974. до 2012. написао је 17 техничких енглеско-српских и српско-енглеских речника, укупног обима од преко 15.000 страница. Поред успешне пословне мисије коју је имао у сфери унапређења економске сарадње између Југославије/Србије и афричких земаља, велики је допринос дао ширењу српске културе у земљама у којима је радио. Он такође поседује два сертификата из области професионалне фотографије, добијених од Града и Еснафског института у Лондону (награђен је у мају 1989).
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЧЕВИЋ, Ђорђе Ђура
**ВУКИЧЕВИЋ, Ђорђе Ђура**, правник, политичар, публициста (Сомбор, 2. XII 1838 – Нови Сад, 16. IV 1910). Као питомац Текелијанума школовао се седам година и пре завршетка студија радио као сарадник Јована Ђорђевића у уређивању *Српског дневника* (1861–1864). Због чланка „Једна стара песма", који је окарактерисан као дело нарушавања јавног мира, против њега је покренут судски поступак, обустављен потом у контексту опште амнестије (1865). Адвокатску канцеларију отворио је у Новом Саду (1863), а затим је обављао дужности фискала Матице српске и члана њеног Управног и Књижевног одбора (1864–1867). Књижевне, правне, историјске и публицистичке радове објављивао је у *Летопису Матице српске*, *Матици*, *Застави*, *Даници*, *Бранковом колу*, *Јавору* и *Седмици*, а оне који су се односили на проблематику државног права, Пећке патријаршије и српске црквено-народне аутономије у Хабзбуршкој монархији као засебне расправе и дела. Не без националних мотива и либерално-демократских политичких опредељења анализирао је правно-политички статус пречанских Срба. Искрени присталица политике Светозара Милетића био је до Аустроугарске нагодбе (1867), а на Угарском сабору је од 1872. заступао ставове који нису били у складу са програмом опозиционе, Српске народне слободоумне странке. Заговарао је решавање српског националног питања у Угарској у договору са мађарским и хрватским политичким првацима либералне оријентације. На великокикиндској конференцији предлагао је сарадњу са мађарском Либералном странком (1884), што је значило првенствено очување српске црквено-просветне аутономије, грађанских права санкционисаних угарском законском регулативом и одустајање од захтева за остварење колективних права српског народа у Угарској. На српским црквено-народним саборима блиско је сарађивао са патријархом Германом Анђелићем и његовим присталицама и учествовао у покретању листа *Наше доба* (1885). У младалачким данима преводио је Хердера и словачке народне песме за *ЛМС.* У делатности Српског народног позоришта ангажовао се као члан Позоришног одсека Друштва за СНП, секретар Управљајућег одбора, учесник у приредбама и приређивач представа. У складу са својим политичким уверењима, сарађивао је са мађарским политичким и научним установама и институцијама. Користио је псеудоним Игор и надимак Вид.
ДЕЛА: *Репрезентативна система: Државно правна расправа*, Н. Сад 1867; *Државно право*, Н. Сад 1872; *Поглед на начелне основе народно-црквене автономије*, Н. Сад 1890; *Четири српске романце*, Беч 1892; *О католичкој црквеној аутономији у Угарској*, Н. Сад 1897; *Да ли се Пећска патријаршија године 1766 канонички укинула и коначно угасила и ко јој је црквено-правни наследник?*, Н. Сад 1904.
ЛИТЕРАТУРА: *Браник*, XXVI/1910, 74; *Матица српска*, *1826–1926*, Н. Сад 1927; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I–VI, Н. Сад 1936–1964; Н. Петровић (прир.), *Светозар Милетић и Народна странка*, I–III, Ср. Карловци – Н. Сад 1968, 1969, 1985; В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, 1826–1864, Н. Сад 1986, II, 1864–1880, Н. Сад 1992; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989; Д. Микавица, *Михаило Полит Десанчић, вођа српских либерала у Аустроугарској*, Н. Сад 2007; Д. М. Ковачевић, *Светозар Милетић, живот и политика*, Бг 2009; Д. Микавица, *Српско питање на Угарском сабору 1690*–*1918*, Н. Сад 2011.
Дејан Микавица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКИЧЕВИЋ, Лазар
**ВУКИЧЕВИЋ, Лазар**, публициста, књижар, политички активиста (Сомбор, 1887 – Бањица, Београд, 1941). У Сомбору изучио штампарски занат и већ у раној младости постао првак социјалдемократског покрета Срба у Угарској. Организовао радничке зборове и штрајкове, а новембра 1911. као члан Српског агитационог одбора налазио се међу оснивачима Конгреса Срба и Буњеваца социјалдемократа у Новом Саду. За главног уредника социјалистичког листа *Слобода* постављен је јануара 1911, када је овај орган Срба социјалиста из Будимпеште премештен у Нови Сад. У листу је упркос забранама и судским парницама држао борбени и пркосни став. У време I светског рата као аустроугарски војник допао је руског заробљеништва, где се укључио у Октобарску револуцију. Деловао је у Југословенском комитету у Москви и два пута се састао са вођом револуције Лењином. Сарађивао је са покретачем Мађарске социјалистичке револуције Белом Куном, а уређивао је *Црвену заставу*, орган југословенске социјалистичке групе. Био је међу ауторима прогласа који су револуционари из Будимпеште упутили Војвођанима да не постану оруђе за гушење Мађарске револуције. У Бечу је био уредник комунистичког листа *Наше уједињење*. У својој библиотеци „Светлост" издао је око 30 књига које је пренео у Београд. Налазио се 2. III 1919. у групи октобриста, која је на Стражилову основала Комунистичку странку пелагићеваца. Учествовао је на Конгресу радничких партија 20. IV 1919. у Београду и био изабран за члана Централног већа. После забране Комунистичке партије 1920. повукао се из политичког живота и отворио у Београду књижару „Светлост". За време немачке окупације био је заточен на Бањици и стрељан.
ЛИТЕРАТУРА: С. Васиљевић, *Знаменити Сом- борци*, Н. Сад 1989.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАН ЈУГОВИЋ
**ВУКМАН ЈУГОВИЋ**, кнез (? – ?, после 11. IV 1454). Дворанин Стефана Вукчића Косаче који се јавља у периоду 1438–1454. У изворима се први пут помиње 15. VI 1438, када је са Радином старцем подигао у име Стефана Вукчића део наслеђа Сандаља Хранића. Више пута се помиње у вези са оставштином Сандаља Хранића. Старао се о финансијама Стефана Вукчића у чије име је обављао новчане послове. Водио је рачуна и о дријевској царини, коју је једно време држао и убирао приходе од ње. У име свог господара обављао је и судске и управне послове. Учествовао је и у политичким мисијама. Током 1453. боравио је као херцегов поклисар, заједно са Радивојем Шиглицом, у јужној Италији на двору краља Алфонса V Арагонског. Том приликом је добио повељу којом је краљ Алфонс V примио херцега у заштиту и потврдио му поседе. Кнез **В.** се последњи пут помиње, као последњи међу сведоцима, на повељи којом је 11. IV 1454. херцег Стефан склопио мир са Дубровчанима.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; Р. Михаљчић, *Владарске титуле обласних господара*, Бг 2001.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНИЋ
**ВУКМАНИЋ**, село у Хрватској, у Карловачкој жупанији, које се налази на Кордуну, на побрђу, између долина реке Радоње на западу и Утиње на истоку (десне притоке Купе). Припада граду Карловцу и налази се 13 км југоисточно од њега. Село је смештено на коси између долина два потока, на висини од око 170 м, и чини га дугачка улица настала дуж локалног пута. Пре II светског рата статистички круг овог села био је већи и у њему је било 5.528 становника, од којих 52,3% римокатолика, а 47,6% православаца. Године 1948. у селу је било 1.295 становника, од којих 58,5% Хрвата, а 41,4% Срба. До 1991. број становника је смањен на 360 (98,3% Хрвата), до 2001. на 261 (99,2% Хрвата), а до 2011. на 210 лица. Католичка жупна црква Св. Антуна Падованског, изграђена 1789, оштећена је током рата 1991–1995.
ИЗВОРИ: Попис становништва 1991; Република Хрватска – Државни завод за статистику, Попис становништва, кућанстава и станова 31. ожујка 2001; *Насеља и становништво РХ* *1857–2001*, Зг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНОВАЦ
**ВУКМАНОВАЦ**, село у Шумадији, западно од планине Јухор, у Левачу, у долини Дуланске реке (слив Велике Мораве). Локалним путем повезано је са Јагодином, која је 20 км према североистоку. Општинско средиште Рековац је 7 км северозападно од села. Насеље је збијеног типа и смештено је уз десну долинску страну на 200–250 м н.в. Улице имају радијалан распоред. **В.** се први пут помиње 1595/96. Староседеоци су пореклом из Топлице. Током друге половине XX в. траје депопулација. Године 1953. било је 974, 2002. 477 а 2011. 358 становника (98,6% Срба). У пољопривреди је радило 55,8% активног становништва, а већина неаграрног становништва радила је у Јагодини и општинском средишту.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНОВИЋ, Јован
**ВУКМАНОВИЋ, Јован**, антропогеограф, етнолог (Подгор, Црмница, 14. I 1906 – Цетиње, 16. XII 1994). На Филозофском факултету у Београду завршио 1932. Групу за антропогеографију. Радио је као професор гимназије у Дарувару, на Цетињу, у Сомбору, Руми и Суботици. По завршетку студија усредсредио се на етнолошке, фолклористичке и музеолошке теме. Запажена су његова проучавања етничке историје традиционалне привреде, културе становања и традиционалне архитектуре, народне ношње, усменог народног стваралаштва и обичаја. Дао је можда најпотпунији приказ етничких односа и традиционалне културе у Старој Црној Гори и Црногорском приморју. Кључни допринос његове делатности огледа се и у постављању темеља музеолошког рада и заштите споменика културе у Црној Гори. Након II светског рата радио је у Војном музеју у Београду, а 1949. је прешао на Цетиње. Ту је 1951. основао Етнографски музеј и Његошев музеј, с циљем да се кроз материјалну културу прикаже традиционална црногорска култура. **В.** је велики труд уложио и у организовање рада Етнолошког друштва Црне Горе и Друштва фолклориста Црне Горе а та два друштва је повезао са сродним организацијама у бившој Југославији. Покренуо је 1961. научно-стручни часопис *Гласник Етнографског музеја* на Цетињу, у коjем су радове објављивали најзначајнији етнолози оног времена из читаве Југославије. Године 1958. био је председник југословенске Комисије за музеје, а у више наврата је био председник Етнолошког друштва и Савеза удружења фолклориста Југославије. Рад **В.** у музеју био је заснован на истраживањима у којима су под његовим управљањем обрађена 132 насеља за *Етнолошки атлас Југославије*. Научни рад **В.** није био ограничен само на Црну Гору, већ је истраживао и у Шумадији, Бачкој, Славонији, Конавлима, северној Албанији итд., што му је омогућило да кроз компаративни приступ потпуније и обухватније сагледава етнолошке проблеме. Научни опус **В.** обухвата најпре монографије *Паштровићи* (Цт 1960), *Конавли* (Бг 1980) и *Црмница* (Бг 1988), које су засноване на теренским проучавањима, архивској грађи и обимној литератури, а у којима важно место заузима проблематика етничке историје. Из области етничке историје запажени су његови радови „Остаци и трагови словенског становништва у северној Албанији" (*Библиографски вјесник*, 1984, 13, 1), „Етничко сродство Црногораца и Шумадинаца" (*Етнолошке свеске*, 1987, 8), „Етнички процеси у Старом Бару" (*Радови XI савјетовања етнолога Југославије*, Зеница 1970), као и радови који се баве проблемима миграција и исламизације. Из области проучавања материјалне културе **В.** је објавио неколико значајних радова: „Развитак и тип стамбене куће на Цетињу" (*Етнолошки преглед*, 1975, 13), „Шокачка народна ношња у Бачком Брегу" (*ГЕМ*, Бг 1940, 15), „Народна ношња у Спичу" (*Зборник Етнографског института САН*, Бг 1950), „Ношња и оружје Бокељске морнарице" (*Споменик САНУ*, 1953, 103), „Страни утицаји у формирању народне ношње Старе Црне Горе" (*Гласник Етнографског института САНУ*, 1978, 28) и низ радова који говоре о маслинарству, рибарству и традиционалној економији уопште. Када је реч о народним веровањима и обичајима значајни су радови „Вјерски и друштвени обичаји у Црмници" (*Записи*, 1935, 8, 13, 14), „Обичаји суботичких Буњеваца" (*ЗМСДН*, 1953, 5), „Свадба у Спичу" (*Стварање*, 1952, 9, 10), „Свадба Муслимана у Улцињу" (*Гласник Етнографског музеја на Цетињу*, 1961, 1), „Слава католика и муслимана у Црногорском приморју" (*Рад четвртог конгреса фолклориста Југославије*, Зг 1959), као и радови који се баве племенским уређењем и обичајним правом.
ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, *Писци наше етнологије и антропологије*, Бг 1987; Љ. Ђуришић, В. Ивановић, „Јован Вукмановић – музеолог и оснивач Етнографског музеја на Цетињу", *Гласник Одјељења друштвених наука* *ЦАНУ*, 1997, 11.
Милош Матић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНОВИЋ, Лука
**ВУКМАНОВИЋ, Лука**, свештеник, професор, богословски писац (Утрг, Црмница, 14. X 1907 – околина Камника, Словенија, мај 1945). По завршеној нижој гимназији и богословији на Цетињу, служио као парох у Грахову и Подгору. Богословски факултет у Београду завршио ванредно 1935. и постао професор цетињске богословије, а 1940. докторирао (*Материјалистичко и хришћанско схватање историје*, Ск–Бг 1940). Обнављао храмове и радио на просвећивању парохијана, основао читаоницу и добротворни фонд. Патријарх Гаврило Дожић отпустио га је из службе, али га је потом послао у Гостивар за пароха, а потом за вероучитеља у гимназији у Скопљу. Потом у гимназији на Цетињу предавао немачки језик. Ухапшен је и осуђен на смрт, али га је спасио митрополит Јоаникије (Липовац), тврдећи да је био против комунистичког покрета. Подржавао је борбу против немачких и италијанских окупатора, али не и комунистичку револуцију за коју се борио његов рођени брат Светозар Вукмановић Темпо. Пред крај рата кренуо је са митрополитом Јоаникијем и црногорским четницима пут Словеније. Код Камника је стрељан, а његов најстарији син Чедо присиљен да ступи у партизане. Иако широког интересовања изван богословља, стављао је веру и морал на прво место. Ослоњен на филозофију и психоанализу, његошевски је посматрао свет око себе и расуђивао. У времену 1927–1943. сарађивао је у многим листовима. Канонизован је 2000, а монах Павле (Кондић) објавио је 2002. његову књижевну заоставштину.
ДЕЛА: *Сабрана дела I–III*, Цт 2002.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вукмановић Темпо, *Револуција која тече*, II, Бг 1971; Р. Милошевић, *Свеци српског народа*, Смед. 2004.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНОВИЋ, Љубомир
**ВУКМАНОВИЋ, Љубомир**, новинар (Нови Сад, 17. II 1932). Дипломирао на Катедри југословенске књижевности Филозофског факултета у Новом Саду (1965). Још за време студија у листу *Дневник* био је сарадник, касније и уредник Новосадске хронике и Унутрашњополитичке рубрике, скупштински извештач, слободни репортер, уредник недељног *Дневника* и Културног додатка, те помоћник главног и одговорног уредника. Први је новинар који је у редакцији *Дневника* непрекидно радио 40 година (1955–1995) и стекао завидну репутацију. Били су му запажени репортерски записи, разговори са личностима из културе, уметности и науке, као и путописи из европских земаља, Азије и Африке. Објавио је шире истраживачке текстове: „Пљачка манастира Крушедола", фељтон у 29 наставака (*Дневник*, 3. VI – 1. VII 1968); „Тито у Вршцу 1944", хроника (*Дневник*, 1–19. X 1984); „Последњи Јакшићи", фељтон (*Дневник*, 3–25. XII 1989). Уредио је часопис *Сеоба Срба 1690* (1990). Сарађивао у дневним листовима и часописима *Наша сцена*, *Телеграм*, *Кровови*, *Домети*, *Златна греда* и у *Енциклопедији Новог Сада*. У новосадској новинарској школи држао је наставу и уређивао листове *Мој први рукопис* и *Наше речи* (1996–2001). Уредник је часописа *Свет пића* (од 1998). Новинар богатог израза, лепог стила и луцидних опсервација. Аутор је сценарија за више документарних филмова „Неопланта филма" и Телевизије Нови Сад: *Шумски другови*, *Срце на длану*, *Размена на мосту*, *Срце из Каменице*, *Галопи из Зобнатице*, *Век племићке шуме*. За филм *Гори небо и земља* припала му је специјална награда на Фестивалу Југословенске радио-телевизије у Порторожу (1976), а приказан је и на светском фестивалу документараца у Италији. Био је члан Већа и потпредседник Председништва Друштва новинара Војводине, те члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије. Припало му је седам награда „Светозар Марковић Тоза" (1963, 1964, 1967, 1969, 1970, 1982, 1984), као и награде „Јован Поповић", „Бранко Бајић" и „Слободна Војводина". Налазио се међу оснивачима првог југословенског СОС Дечјег села у Сремској Каменици. Одликован је Орденом рада са златним венцем и медаљом „Херман Гмајнер".
ДЕЛА: *Депеше о слободи*, Н. Сад 1986; *Трагом Јесењина*, Н. Сад 1997; *Шум речи*, Н. Сад 2005.
ЛИТЕРАТУРА: И. Стојановић, „Четири последња дана", *Вечерње новости*, 21. XII 1997; З. М. Мандић, „Убиство Јесењина", *Дневник*, 7. I 1998; Љ. Тешић, „Свеобухватно о Јесењину", *Борба*, 21. I 1999; М. Живановић, „Велика руска рана", *Дневник*, 21. I 2001; М. Караџић, „И поета и новинар", *Политика*, 17. III 2002; М. Живановић, „Златни мајдани", *Дневник*,14. II 2005.
Душан Попов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМАНОВИЋ, Светозар Темпо
**ВУКМАНОВИЋ, Светозар Темпо**, правник, политичар, народни херој (Утрг у Подгору, Црмница, 14. VIII 1912 – Режевићи код Петровца на мору, 6. XII 2000). Завршио Правни факултет у Београду (1935). Због учешћа у штрајковима и демонстрацијама више пута је хапшен и затваран. Члан СКОЈ постао је 1932, а КПЈ 1933. У лето 1935. радио је у Црној Гори на формирању партијских организација (Будва, Свети Стефан, Петровац, Режевићи и друга села Паштровића). Као члан МК СКОЈ за Београд био је од јесени 1935. поново ангажован у политичком раду са студентима и радницима у Београду и организовању штрајкова. После одслужења војног рока, 1937. је у Црној Гори радио на обнављању партијских организација и деловању КПЈ кроз синдикате а у селима у оквиру Странке радног народа. Почетком 1938. вратио се у Београд, где је радио као адвокатски приправник. У току 1939. кооптиран је у Покрајински комитет КПЈ за Србију. Као инструктор ЦК КПЈ током 1939. деловао је на простору југа Србије и Македоније, а потом је преузео технику Централног комитета и организацију штампања партијског материјала. Као делегат ЦК КПЈ учествовао је 1940. на Покрајинској конференцији КПЈ за Македонију и на V земаљској конференцији КПЈ у Загребу.
Присуствовао је седници Политбироа ЦК КПЈ у Београду 4. VII 1941, на којој је донета одлука о почетку оружаног устанка у Југославији. По налогу Јосипа Броза упућен је у БиХ да организује оружану борбу. Учествовао је на саветовању највиших војних руководилаца НОП Југославије у Столицама код Крупња 26. IX 1941, када је постављен за команданта Главног штаба БиХ и изабран за члана Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Учествовао је на конференцији 16. XI 1941. у Власеници, на којој су присуствовали сви команданти и командири четничких и партизанских батаљона и одреда, а која је сазвана да се изнађе начин за међусобну сарадњу. У БиХ је остао до краја 1942. По одлуци ЦК КПЈ и Врховног штаба послат је на политички рад у Македонију са задатком да организује и ојача партијска руководства, помогне оживљавање оружане борбе и организовање крупнијих партизанских јединица. У Скопљу је од фебруара 1943. до новембра 1944. формирао ново партијско руководство и Главни штаб Македоније, а ради координације борбених активности и партијских контаката одлазио је у Бугарску, Албанију и Грчку.
После ослобођења Југославије обављао је дужност начелника Главне политичке управе ЈА, руководио контраобавештајном службом (КОС), војним судством и тужилаштвом. Централни комитет поверио му је и руковођење партијским организацијама у војсци. Од 1948. до 1953. био је министар рударства у влади ФНРЈ, председник Савета за енергетику и екстрактивну индустрију Владе ФНРЈ, председник Савета за индустрију владе ФНРЈ и председник Привредног савета СИВ. Од 1954. до 1958. обављао је дужност потпредседника СИВ-а, а од 1958. до 1967. председника Централног већа Савеза синдиката Југославије. Био је члан Извршног одбора СУБНОР Југославије и члан Савезног одбора ССРНЈ до јуна 1966. Биран је за посланика Савезне скупштине свих сазива (1945–1969). На V конгресу КПЈ 1948. изабран је за члана ЦК КПЈ, 1952. за члана Извршног комитета СКЈ, а од октобра 1966. био је члан Председништва ЦК СКЈ. Био је члан Савета Федерације и Савета за народну одбрану. Аутор је више књига и бројних прилога у домаћим и страним листовима и часописима. Одликован је Орденом народног хероја, Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде са златним венцем, Орденом заслуга за народ са златном звездом и другим.
ДЕЛА: *Шест година Југословенске армије*, Бг–Зг 1948; *О народној револуцији у Грчкој*, Зг 1949; *Економски проблеми Југославије*, Бг 1954; *Актуелни проблеми међународног синдикалног покрета*, Бг 1962; *Проблеми пољопривреде*, Бг 1964; *Привредни развој и социјалистичка изградња*, Бг 1964; *Актуелни проблеми интеграције*, Бг 1965; *Економске законитости и радничко самоуправљање,* Бг 1966; *Путеви развијања самоуправљања*, Бг 1967; *Stalin in Јugoslavija*, Ljub. 1969; *Револуција која тече,* I–II, Бг 1971; *Борба за Балкан*, Зг 1981; *Револуција која тече*, I–IV, Зг 1982; *Борба за Балканот,* Ско. 1982; *Писма из Режевића*, Бг 1983; *Мемоари, кампања или полемика*, Бг–Зг 1985.
ИЗВОР: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам*, I–II, Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, II, Бг 1980; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1982; *Историја Савеза комуниста Југославије*, Бг 1985.
Предраг Лажетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМИР ЗЛАТОНОСОВИЋ
**ВУКМИР ЗЛАТОНОСОВИЋ**, војвода (? – Босна, 1424). Син непознатог властелина могућег имена или надимка Златонос, брат кнеза Вукашина. Помиње се као војвода Усоре. Његово име се јавља још неколико пута током прве половине XV в. у другим српским градовима (Приштина, Бохорина, Црнча), али се у Босни више не помиње. **В.** је учествовао у „расапу" области кнеза Павла Раденовића 1415, а планирано је да њему припадне град Олово, што би указивало на то да се област Златоносовића на југозападу приближавала долини реке Криваје и овом значајном рударском граду. Вазали Златоносовића била је властела Дињичића, с поседима у Осату у околини рудника Сребренице и у долини Јадра, десне притоке Дрињаче. Најкасније исте године, **В.** је постао вазал угарског краља Жигмунда и добиo на управу град Ђурђевац у Крижевачкој жупанији, јер се 22. маја помиње његов кастелан Франко. Неколико година касније на месту управника се наводе домаћи, босански кастелани – Вукашин и Радошин. Због снажног залагања за Дубровачку републику и њене трговце у Босни, чије је привилегије 1420. потврдио краљ Твртко II Твртковић (1404–1405, 1414–1415, 1420–1443), Златоносовићи су богато награђени. Поклони су послати у њихов двор у Подзвонику, где су резидирали све до 1430. Као њихово боравиште наводи се и Спреча – жупа у залеђу Зворника, у горњем току истоимене реке, куда је требало да се упути дубровачки лекар Бартол. **В.** је преминуо крајем 1424, a тек деценију касније сазнаје се име његове удовице – била је то Марија, сестра крбавског кнеза Ивана „Грофа" из породице Курјаковић. Стриц **В.** и Вукашина Златоносовића био је ожењен сестром херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, што се сазнаје из једног писма из 1413. Братанци **В.** и кнеза Вукашина – Стефан и Влађ – учествовали су у Косовској бици, а потом се тек после Ангорске битке сазнало да су преживели у заробљеништву у Цариграду. Стога су херцег Хрвоје и Златоносовићи тражили од дубровачке владе да се заузме код византијског цара да се њихови рођаци врате.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I, 1–2, Бг 1929, 1934; Ј. Мргић, „Писмо кнеза Драгише Дињичића кнезу Вукашину и војводи Вукмиру Златоносовићу", *ССА*, 2007, 6.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Постојбина и род Дивоша Тихорадића", *Слово*, 1976, 25–26; „O усорским војводама и политичком статусу Усоре у средњем вијеку", *Прилози*, 1977, XIII; П. Живковић, *Твртко II Твртковић, Босна у првој половини XV стољећа*, Сар. 1981; „Усорска властелинска породица Златоносовићи и босански краљеви (посљедња деценија ХIV и прве три деценије XV стољећа)", *ХЗ*, 1986, 1; С. Рудић, „О жени војводе Вукмира Златоносовића", *ИЧ*, 2007, 55; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМИР СЕМКОВИЋ
**ВУКМИР СЕМКОВИЋ**, жупан (?, средина ХIV в. – ?, после XII 1400). Властелин са простора западног Хума. У изворима се помиње у периоду 1378–1400. Отац му се звао Семко. Имао је два брата – Твртка и Стефана. Први пут се помиње као сведок на повељи краља Твртка Дубровчанима од 10. IV 1378. Угарски краљ Жигмунд издао је 11. VII 1394. повељу којом је **В.** (Wockmer, filio Zeme) и његовој браћи обећао да ће им потврдити стара права уколико га након смрти краља Дабише признају за босанског краља. Ова исправа сведочи о важности коју је Семковићима придавао угарски краљ. Краљ Дабиша је повељом од 17. V 1395, на молбу жупана **В.**, потврдио браћи Семковић село Коло у Думну које им је даровао краљ Твртко I у замену за њихово село Јелашницу. До замене је дошло након међусобног сукоба сељана у Колу у којем је било и мртвих, те их је краљ Твртко за казну раселио и одузео им земљу, а село даровао Семковићима. Краљ Дабиша је ово потврдио наглашавајући да су му верно служили, пре свега у сукобу са Турцима. Вероватно је реч о турском упаду у Босну почетком 1392. **В.** се последњи пут помиње децембра 1400, када га је краљ Остоја одредио да, са још двојицом властелина, утврди границе жупе Хливно коју је даровао војводи Хрвоју Вукчићу.
ЛИТЕРАТУРА: С. Рудић, „Повеља краља Стефана Дабише браћи Семковић – 1395, 17. мај", *ССА*, 2006, 5; Т. Рибар, *Западне стране у средњовјековној босанској држави*, Бг 2010.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМИРОВИЋ, Боро Црни
**ВУКМИРОВИЋ, Боро Црни**, народни херој (Берцигово, Бугарска, 1. VIII 1912 – Ландовица, Призрен, 10. IV 1943). Завршио је основну школу и шест разреда гимназије у Пећи. Члан СКОЈ-а је постао 1932, а наредне године члан КПЈ. Због илегалног партијског рада више пута је хапшен. На Првој обласној конференцији КПЈ за Косово и Метохију, јула 1937, изабран је за организационог секретара Обласног комитета, а августа 1940. за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Санџак и Косово и Метохију. Кандидат за члана Централног комитета КПЈ је постао на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу новембра 1940. Истицао се у организовању штрајкова и демонстрација на КиМ. После капитулације Краљевине Југославије 1941. постао је члан Војног комитета при Обласном комитету КПЈ, а убрзо и секретар Обласног комитета. Успоставио је везе с албанским комунистима и помогао у организовању албанске комунистичке партије. Октобра 1941. постао је политички комесар Метохијског одреда. Тада је покренуо и до смрти уређивао лист *Глас народа*. Као члан Главног штаба партизанских одреда КиМ радио је на ширењу партизанског покрета и партијске организације на простору КиМ. Заједно са Рамизом Садикуом је заробљен од стране италијанске војске и балиста. После мучења су заједно стрељани. За народног хероја је проглашен 6. III 1945. У годинама после II светског рата је са Рамизом Садикуом представљао симбол братства и јединства на КиМ.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; Б. Божовић, М. Вавић, *Сурова времена на Косову и Метохији. Квислинзи и колаборација у Другом светском рату*, Бг 1991; Ђ. Борозан, *Велика Албанија. Поријекло. Идеје. Пракса*, Бг 1995.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМИРОВИЋ, Војислав
**ВУКМИРОВИЋ, Војислав**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Велики Гај код Вршца, 19. VIII 1933). Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду (1958), где је магистрирао (1967) и докторирао (1975). У Институту за водопривреду „Јарослав Черни" радио је на идејним решењима хидротехничких система и на разним истраживачким задацима од 1958. до 1965. Затим је био активан на ГФ у Београду где је, прошавши кроз сва звања, предавао предмете Основе хидротехнике и Стохастичка хидрологија. Као експерт у области примене радиоактивних обележивача у мерењу речног наноса, а по задатку Међународне агенције за атомску енергију из Беча, боравио је у Бразилу у периоду 1971–1976, где је руководио израдом три научно-истраживачка пројекта из поменуте области. Држао је предавања о мерењу речног наноса у Француској 1973. и у Бразилу 1998. Био је национални координатор за мале воде Међународног хидролошког програма Унеска. Више година је обављао дужност управника Института за хидротехнику ГФ у Београду. Научни доприноси **В.** спадају у области речног наноса и статистичке хидрологије. У области наноса развио је методологију за прорачун кретања наноса, засновану на теорији случајних процеса. У склопу истраживања и решавања проблема из праксе, **В.** је руководио теренским мерењима наноса на низу великих река (Дунав, Велика Морава, Вардар, Сава, Дрина, река Иваи и језеро Лаго дос Патос у Бразилу), примењујући стандардне методе и методе радиоактивних обележивача. У области статистичке хидрологије **В.** се бавио изучавањем јаких краткотрајних киша као случајних прекидних процеса. Такође се бавио и регионалним статистичким анализама екстремних хидролошких величина (максималних киша, великих вода и малих вода), којима је претходила систематска обрада резултата вишегодишњих осматрања на плувиографским и хидролошким станицама. **В.** је руководио и израдом *Катастра отпадних вода Србије* (Бг 1989) у којем је дат свеобухватни преглед количина и квалитета отпадних вода и загађивача, меродавних малих вода у водотоцима и услова за пречишћавање отпадних вода.
ДЕЛА: и G. Wilson, „Mouvement du sédiment charrié – processus aléatoire", *II IАHR International Symposium on Stochastic Hydraulics*, Lund 1976; *Анализа вероватноће појаве хидролошких величина*, Бг 1990.
Миодраг Б. Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКМИРОВИЋ, Зорка
**ВУКМИРОВИЋ, Зорка**, физикохемичар, научни саветник (Ваљево, 6. X 1935). Студије физичке хемије завршила је 1959, магистрирала 1965. и докторирала 1973. на Природно-математичком факултету у Београду. Запослила се у Институту за нуклеарне науке „Винча" и радила у области раздвајања стабилних изотопа (1958–1977). У Институту за физику у Земуну основала је и руководила Лабораторијом за физику околине до пензионисања 1998. Боравила је у истраживачким центрима у Саклеу (Француска, 1962), Клужу (Румунија, 1967), Москви (1969) и Кијеву (1986). Била је истраживач и руководилац пројекта Међународне Агенције за Атомску енергију (1963–1964), Фонда за науку САД (1971) и Агенције за заштиту животне средине САД (1972–1975), као и на пројектима Варшавског пакта и СФРЈ (1982–1985), Европске ЕУРЕКА иницијативе (1988–1992). Била је представник Југославије у одборима Балканске уније физичара и један од оснивача Балканске асосијације за заштиту животне средине, координатор програма за заштиту животне средине у Алтернативној академској образовној мрежи у Београду (1988–2003), члан Савета и Комисије за ваздух Министарства заштите животне средине, као и руководилац пројеката из области заштите атмосфере (1986–1998) при Министарству за науку и технологију Републике Србије, где је председавала одговарајућим одборима. Развила је методологију за контролу злоупотрeбе нуклеарног горива, пронашла је високи изотопски ефекат угљеника у фотохемијској реакцији у предласерској ери раздвајања изотопа, испитала фотохемијске процесе стварања штетних материја у атмосфери Београда („Increase of particulate sulphate content in the atmosphere of Belgrade in the summer", *Аtmospheric Еnvironment*, 1986, 20, 985), као и утицаје загађујућих материја на биосферу у заштићеним областима Србије (коаутор, „Regional air pollution caused by simultaneous destruction of major industrial sources in a war zone. The case of Аpril in Serbia 1999", *Аtmospheric Еnvironment,* 2001, 35, 2773).
ДЕЛА: и S. V. Ribnikar, „Carbon isotope effects in photodissociation of phosgene, I. Photocatalyzed carbon isotope exchange between phosgene and carbon monoxide", *The Јournal of Chemical Phisics*, 1977, 66, 7; и М. Unkašević, I. Tošić, „Аtmospheric Transport and Deposition of Persistent Organic Pollutants under Warfare Conditions", у: T. А. Кassim, D. Barcelo (прир.), *Тhe Handbook of Environmental Chemistry*, 3, *Еnvironmental Consequences of War and Аftermath*, Berlin 2009.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТ, Борис
**ВУКОБРАТ, Борис**, привредник, добротвор, хуманиста (Загреб, 5. III 1940). Дипломирао на Вишој школи за спољну трговину у Београду. Студирао француски језик и цивилизацију на Сорбони и маркетинг на Политехничкој школи продаје у Паризу. Радио као новинар у *Економској политици* и *Борби*. Крајем 1965. отишао је у Париз и паралелно са учењем језика и даљим школовањем, у почетку обављао и послове нижег стручног ранга. Радио је у области за коју се и школовао – у спољној трговини. Преузимањем руководеће позиције у предузећу *Copechim* његове способности дошле су до пуног изражаја. Компанија под његовим вођством постала једна од водећих у свету у домену трговине петролом и петрохемијским производима. Нарочито је много радио на успостављању трговинских веза између Француске, Западне Европе, бившег СССР и других земаља Источне Европе. Оснивач и председник Фондације за мир и решавање криза са седиштем у Швајцарској, један од оснивача Универзитета „L. Cegnor" у Александрији. Аутор је пројекта *Предлози за нову заједницу република бивше Југославије*. **В.** је са супругом био иницијатор и донатор многобројних активности у бившој Југославији, Србији и Француској (нпр. подршка Словенском музичком конзерваторијуму у Бањолеу код Париза, 1992). Обезбеђује стипендије за младе и даровите. Носилац је два ордена Легије части (за унапређење економских односа Истока и Француске, 1983; за напоре да се успостави праведан мир на просторима бивше Југославије, 1993); добитник Златне медаље Француске академије *Prix de la Francophonie.* Живи у Паризу и Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТ, Мирко
**ВУКОБРАТ, Мирко**, механичар, универзитетски професор (Босанско Грахово, 19. XI 1939 – Београд, 21. I 2006). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао на Групи за механику 1964. На Институту за механику истог факултета завршио 1973. последипломске студије и одбранио магистарски рад о утицају температуре у микрополарној теорији плоча, а потом докторирао на истом факултету о проблему примене Нетерове теореме у микрополарној механици континуума. Од 1963. радио је као професор Механике и Физике у Техничкој школи у Инђији. Почетком 1970. прелази у Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи, у Лабораторију за системе и информатику, у звању самосталног истраживача на проблемима аутоматског управљања, обраде података и информационих система. Средином 1974. изабран је за асистента за Механику на Факултету техничких наука у Новом Саду, а крајем 1977. прелази на место асистента за Техничку механику на Саобраћајном факултету у Београду, где је 1991. изабран за редовног професора за групу предмета Техничка механика. Поред рада на Саобраћајном факултету, држао је предавања и на ФТН у Новом Саду. Објавио је уџбеник *Техничка механика – кинематика и динамика* II (Бг 1987). У сарадњи са П. Цветковићем објавио је *Збирку задатака из Техничке механике (кинематика, динамика, осцилације)* (Бг 1989). Најзначајнији резултати у његовим научним радовима односе се на проблеме везане за законе очувања у теорији микрополарног континуума и термоеластичности („Conservation laws in micropolar elastodynamics and path-independent integrals", *International Јournal of Еngineering Science*, 1989, 27, 9; и D. Кuzmanović, „On a class of conservation laws in linear thermoviscoelastostatics", *Аcta Мechanica*, 1989, 78). Осим тога формулисао је и услове постојања закона очувања у нелокалној теорији еластичности (и D. Кuzmanović, „Conservation laws in nonlocal elasticity", *Аcta Мechanica*, 1992, 92). У теорији прскотина одредио је параметре важне у применама коришћењем првих интеграла („On the Ј-integral and energy release rate in an elastic dielectric", *International Јournal of Еngineering Science*, 1994, 32, 7; и D. Кuzmanović, „Crack extension force in a nonlocal nonlinear micropolar field theory", *Аcta Мechanica*, 1997, 123).
ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година Саобраћајног факултета Универзитета у Београду: 1950*–*2000*, Бг 2000.
Драгослав Кузмановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТ, Слободан
**ВУКОБРАТ, Слободан**, англиста, универзитетски професор (Загреб, 9. II 1939 – Београд, 23. VII 2010). Студије енглеског језика и књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду 1963, где је магистрирао 1966 („Литерарна обрада историје у делима Литона Стрејчија") и 1979. одбранио дисертацију *Теорија и техника биографског стваралаштва Вирџиније Вулф* (Бг 1984). Био предавач енглеског на Институту за стране језике у Београду (1963–1971), па лектор и лектор-предавач на Фил. ф.; од 1984. биран за доцента, 1997. за редовног професора на предмету Енглеска књижевност. Бавио се изучавањем енглеско-српских књижевних веза, претежно у XVIII и XIX в., с повременим екскурсима у раније (*Беовулф*, *Мандевилова путовања*, *Хенри IV*) и касније епохе (Л. Стрејчи, Е. М. Форстер, С. Спендер). Студијом о В. Вулф показао је да ова списатељка у биографији *Роџер Фрај* (*Roger Fry*, 1940), потпуније него у другим биографским дјелима, премошћује сукоб између имагинативног и документарног начела. У расправама о разноликим књижевним утицајима и сличностима између енглеских и српских писаца **В.** је проучавање допуњавао и ширим поетолошким увидима. Допринео је изучавању опуса Б. Пекића (англосаксонски утицаји и теме током пишчевог дугогодишњег боравка у В. Британији).
ДЕЛА: *Енглеско-српске књижевне везе*, I–II, Бг 1992, 1997.
ЛИТЕРАТУРА: С. Кабиљо Шутић, *Посредници двеју култура*, Бг 1989; Б. Момчиловић, „Енглеско-српске књижевне везе", *ПКЈИФ*, 1997–1998, 63/64, 1/4; Д. Живковић, „Густа мрежа интертекстуалности", *ЛМС*, 1999, 175/463, 5.
Сергеј Мацура
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТОВИЋ, Лаура
**ВУКОБРАТОВИЋ, Лаура**, трубач (Нови Сад, 12. VI 1971). Дипломирала на Академији уметности у Новом Саду (1994), у класи Калмана Ковача, гостујућег прoфесора из Будимпеште. Већ у току студија радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду, свирала прву трубу у Војвођанској филхармонији и водила дувачки квинтет „Brass People". Била је и асистент за предмет Труба на Академији уметности у Новом Саду. После усавршавања на Музичкој академији у Карлсруеу у класи Рајнхолда Фридриха (1995–2001) живи и ради у СР Немачкој. У сезони 2001/02, као соло трубач Оркестра Севернонемачког радија, свирала је под вођством славних диригената Кристофа Ешенбаха, Кента Нагана и Тилсона Томаса. Од 2003. је у сталном ангажману, свира прву трубу у оркестру Националног позоришта у Манхајму и предаје на Музичкој академији у Карлсруеу (асистент проф. Р. Фридриха). Као тражени солиста и гостујући члан познатих оркестарских ансамбала (Deutsches Кammerorchester Berlin, Кölner Кammerorchester, Orchester der Ludwigsburger Schlossfestspiele, Philharmonie Baden-Baden, Wiener Kammerorchester, Freiburger Barocksolisten, Bach Collegium München) наступала је широм Европе, у Азији и Америци. Делује и као камерни музичар изводећи репертоар барокне, али и савремене музике, што потврђују и ЦД снимци реализовани са ансамблима „Bach, Blech & Blues", „Еnsemblе Аventure" и „Hr–Brass". Снимала је и за бројне ТВ и радио–станице. Добитница је првих награда на студентским такмичењима у Југославији, као и DAAD награде у СР Немачкој.
Ира Проданов Крајишник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТОВИЋ, Миомир
**ВУКОБРАТОВИЋ, Миомир**, машински инжењер, универзитетски професор (Ботош код Зрењанина, 26. XII 1931 – Београд, 11. III 2012). Дипломирао је 1957. на Ваздухопловном смеру Машинског факултета Универзитета у Београду. Докторат техничких наука стекао је два пута: 1964. на Маш. ф. у Београду, из области прорачуна чврстоће структура, и 1972. на Централном институту за машинство Академије наука СССР-а на тему „Динамика, управљање, стабилност и реализација активних антропоморфних механизама". Од јануара 1958. до јануара 1965. радио је у Ваздухопловнотехничком институту (ВТИ) у Београду на прорачунима чврстоће и аероеластичности ваздухопловних структура, као и на пројектима југословенских војних авиона са турбо-млазним мотором Г-2 Галеб и Ј-21 Јастреб. Затим је прешао у Институт „Михајло Пупин" у Београду (ИМП) где је радио до 1996, у звањима сарадника, руководиоца, вишег научног сарадника и научног саветника. У ИМП-у је од 1968. био шеф Одсека за биодинамику, директор Лабораторије за роботику и флексибилну аутоматику, те директор Центра за роботику. Био је професор на Катедри за производно машинство Маш. ф. у Београду (1984–1996). Научни саветник у Институту техничких наука САНУ био је од 1997. Дописни члан САНУ је постао 1981, а редовни 1994. Инострани члан Академије наука СССР-а (сада Руске академије наука) постао јe 1988. Био је редовни члан Интернационалне академије за инжењерство од 1994, Академије за нуклеарне науке у Москви од 1997, као и других међународних и националних академија. Од 1986. је био почасни члан Пољског друштва за теоријску и примењену механику. Члан Института инжењера електротехнике и електронике (ИИЕЕ) постао је 1993, а Интернационалне комисије за инжењерство 1994. Био је председник Академије инжењерских наука Србије од 1999. Изузетно интензивна и плодна научна активност **В.** се може сврстати, временски и тематски, у три области: проблеми ваздухопловне технике, проблеми управљања великим динамичким системима и, по чему је најпознатији, проблеми теоријске и примењене роботике. У ВТИ, у периоду 1959–1963, развио је метод за прорачун критичне аерорезонансе авиона, на основу којег је извршио осцилаторну анализу и прорачуне за први југословенски школски авион са турбо-млазним мотором, Г-2 Галеб. Истраживања у овом периоду су обухватала и проучавање нелинеарности у аероеластичном понашању структура, а на тој теми је стекао и први докторат 1964. У ИМП-у је почео да ради на проблемима управљања великим системима. У релативно кратком периоду рада постигао је значајне резултате у области анализе динамичких система заокружене монографијом *General Sensitivity Аnalysis* у сарадњи са Рајком Томовићем (на енглеском, Њујорк 1971; на руском језику, Москва 1972). Истраживања у трећој области – хуманоидној роботици и проблемима динамике двоножних робота почиње 1967. Већ 1968. уводи метод за контролу кретања и стабилности двоножних хуманоидних робота. У периоду 1970–1972. метод је разрађен и конкретизован и добија назив „тачка нултог момента" (енгл. Zero-Мoment Pоint, ZМP). Иако је метод био брзо прихваћен у научним круговима, на прву практичну реализацију се чекало 16 година, до 1984, када је у лабораторији Универзитета Васеда у Јапану примењен на роботу WL-10RD. Већ 35 година метод ZМP представља незаобилазну процедуру у реализацији стабилног хода и динамичке равнотеже хуманоидних робота. Током 1971. и 1972. предводио je тим који је развио и реализовао први активни егзоскелет за параплегичаре. Развијен у ИМП, егзоскелет је био масе 12 кг и омогућавао је успешан ход непокретним особама. Овај егзоскелет је данас изложен у Политехничком музеју у Москви. У периоду 1971–1974. увео је, заједно са својим сарадницима, комплетан динамички приступ студији антропоморфних локомоционих робота, као и динамичком управљању двоножним локомоционим системима, који укључује повратну спрегу по сили у склопу децентрализованог управљања. У периоду 1977–1978. **В.** је био вођа тима који је започео прву југословенску генерацију индустријских робота – UMS. Први модел, UМS-1, облика људске руке, био је и први индустријски хуманоидни робот. Коришћен је у „Телеоптику", Земун, за тестирање термостата за аутомобилске моторе. Следећи допринос рехабилитационој роботици **В.** је постигао 1980, када је његов тим конструисао активну ортотичку руку за дистрофичаре, која је омогућила обављање сложених манипулационих задатака. У периоду 1992–1996. са сарадницима је конципирао нови приступ динамичком управљању роботима у интеракцији са променљивом околином. Своје базичне резултате **В.** је, са коауторима, објавио више од 220 радова у међународним часописима, као и више од 380 радова на међународним конференцијама, симпозијумима и конгресима. Био је члан 110 научних и програмских одбора међународних скупова. Током низа година члан је издавачких одбора десет водећих научних часописа из роботике, као и коуредник серије књига из роботике у оквиру *World Scientific Publishing*. Био је оснивач и научни руководилац у свету признате београдске школе роботике. У области механике и управљања роботима и манипулаторима објавио је са коауторима 15 базичних истраживачких монографија на енглеском језику, које су преведене на јапански (три монографије), руски (четири) и кинески (четири). Са коауторима је објавио прву светску серију монографија *Scientific Fundamentals of Robotics* (Springer–Verlag, у седам томова, 1982–1990), као и 13 поглавља у међународним монографијама. Указана су му многобројна признања у земљи и иностранству, од којих треба истаћи: Седмојулску награду (1976, за изузетна достигнућа у роботици), Октобарску награду Београда (1979, са коаутором Д. Стокићем за монографију *Динамичка контрола манипулатора*), Награду АВНОЈ-а (1982, за највиша достигнућа у роботици и кибернетици), Орден Светог Саве I реда (1994. и 1995, за пионирски рад у рехабилитационој роботици), Награду „Јозеф Енгелбергер" (1996, за пионирске резултате у роботици), Медаљу „Никола Тесла" I реда (2002), низ почасних доктората у земљи и иностранству итд.
ЛИТЕРАТУРА: М. Vukobratović, *Belgrade School of Robotics*, Bg 2002; B. Borovac, „Zero-moment point – Thirty five years of its life", *International Јournal of Humanoid Robotics*, 2004, 1; C. А. D. Bezerra, D. Е. Zampieri, „Biped robots: The state of art", у: М. Ceccarelli (ур.), *International Symposium on History of Мachines and Мechanisms: Proceedings оf HММ2004*, Dordrecht 2004.
Срђан Станковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОБРАТОВИЋ, Михаило
**ВУКОБРАТОВИЋ, Михаило**, филмски, телевизијски и позоришни редитељ (Београд, 8. VII 1952). Филмску и ТВ режију дипломирао 1986. на Факултету драмских уметности у Београду у класи Радоша Новаковића. На Академији уметности „Браћа Карић" предавао глуму и телевизијску режију, а 2000–2013. био је директор Позоришта на Теразијама. Мултимедијални приступ феномену режије омогућује му да се са подједнаком професионалном сигурношћу огледа на филму, телевизији и у позоришту. Реализовао је игране филмове *Није лако с мушкарцима* (1986, дипломски филм), *Бољи живот* (1989) и *Полицајац са Петловог брда* (1992). Најобимнији део редитељског опуса остварује на телевизији, где се, међу више стотина емисија различитих жанрова, посебно истичу игране серије *Бољи живот* (1987–1991), *Полицајац са Петловог брда* (1993–1994), *Породично благо* (1998–2002), *Стижу долари* (2004–2006) и *Бела лађа* (2006–2012). Прецизним избором глумаца и поузданим редитељским поступком њиховог вођења ка склапању живописног карактеролошког мозаика, **В.** наглашава актуелност тема које ове серије, најчешће засноване на сценаристичким основама Синише Павића, обрађују из сатиричног угла и кроз богату галерију упечатљивих ликова. Са искуствима из музичких ТВ емисија упушта се у изазов режирања мјузикла и у том захтевном жанру остварује у Позоришту на Теразијама пет запажених представа: *Бриљантин* (1995, 2001, 2009), *Лутка са насловне стране* (1999), *Јубилеј* (2000), *А Chorus Line* (2005) и *Грк Зорба* (2011). Његове емисије музичког ТВ програма *Чудесни мандарин* (оригинални ТВ балет), *Два пријатеља*, *Балкан 2000* и *Побећи некуд* учествовале су успешно на међународним ТВ фестивалима (Монтре, Златни Праг, При Италиjа), а представа мјузикла *Јубилеј* вишеструко је награђивана на домаћим позоришним надметањима. За режију мјузикла *Лутка са насловне стране* (1999) и за допринос успешној реконструкцији матичне зграде Позоришта на Теразијама (2005) добио је Годишњу награду овог позоришта.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВ, Боривоје
**ВУКОВ**, **Боривоје**, рвач, тренер (Сента, 8. VII 1929 – Београд, 1. VII 2010). Рвањем почео да се бави у Сенти 1941, после II светског рата наставио у новосадској *Војводини*, а 1950. постао је члан београдског *Партизана* у којем је остварио све највеће успехе на домаћим и међународним такмичењима. Четрнаест пута био је првак Југославије, 13 пута у мува категорији грчко-римским стилом (1948–1961) и једном слободним стилом (1956), што му је донело место у *Гинисовој књизи рекорда*. Као репрезентативац Југославије учествовао је шест пута на светским првенствима – 1950, 1953. и 1961. био је четврти, 1955. осми, 1958. трећи, а 1963. у Хелсингборгу постао је светски првак. На медитеранским играма освојио је две сребрне медаље, на балканским првенствима шест сребрних медаља, а сребрно одличје освојио је на Спартакијади у Москви (1955). Три пута учествовао је на летњим олимпијским играма, на којима је имао укупно 11 борби и забележио шест победа, један нерешен меч и четири пораза. Због лошег жреба већ у првим борбама сретао се са најбољим рвачима свог доба, олимпијским шампионима Гуревичем (СССР) и Парвулескуом (Румунија), тако да није успео да освоји олимпијску медаљу – у Хелсинкију 1952. и Риму 1960. био је осми, а у Мелбурну 1956. поделио је четврто и пето место. По завршетку такмичарске каријере био је наставник у Спортској чети ЈНА, затим професор на Војној академији, по чину потпуковник. Истовремено, као тренер у *Партизану* створио је велики број успешних рвача и рвачких шампиона. За достигнућа у спорту награђен је Орденом рада са златним венцем, Орденом југословенске заставе са златном звездом на огрлици, те Мајском наградом СОФК Србије за животно дело (1964) и постхумно Златним орденом Рвачког савеза Србије (2012). Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Сто биографија*, I, Бг 1969; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВ И ДОСИТЕЈЕВ МУЗЕЈ
**ВУКОВ И ДОСИТЕЈЕВ МУЗЕЈ** (Музеј Вука и Доситеја), меморијални музеј посвећен животу и раду Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Основан Одлуком Владе НР Србије 28. II 1949, налази се у здању у којем је од 1809. до 1813. била Велика школа. Претеча овог музеја била је Вукова соба у београдском Народном музеју. Она је настала захваљујући Вуковој кћери Вилхелмини Мини Вукомановић Караџић, која је заоставштину свога оца завештала Краљевини Србији. После њене смрти 1894, Вукове архивалије предате су Српској краљевској академији, књиге Народној библиотеци, а предмети и слике Народном музеју. Експонати у Народном музеју постали су доступни јавности тек 1903, због недовољног броја музејских радника. У току I светског рата део збирке о Вуковом животу и раду уништен је или је нестао. Од 1921. Вукови предмети и личне ствари окупљени су у Музеју кнеза Павла. После II светског рата у новооснованом **В. и Д. м.** формирана је музејско-архивска збирка са две сталне поставке. У првој су изложени архивска грађа, преписка, Вукови лични предмети и они који су припадали његовој породици и кћери Мини, портрети рађени према живим узорима, скулптуре и прва издања његових дела. У другој сталној поставци изложени су експонати који сведоче о Доситејевом животу и раду. Будући да су му личне ствари изгореле у згради Правитељствујушчег совјета 1813, сталну поставку посвећену Доситеју чине прва издања његових књига, преписка, портрети и вајарски радови. Музеј организује повремене тематске изложбе и пригодна предавања књижевника, научника и уметника. У његовој издавачкој делатности средишње место има часопис *Ковчежић* који публикује грађу и научне прилоге о Вуку и Доситеју и њиховим савременицима и следбеницима. Музеј објављује и монографије, каталоге изложби, водиче, фотографије и други сродан материјал. Делатност Музеја помажу његова библиотека са вредним издањима књига и часописа, фототека са обиљем снимљеног материјала и хемеротека са исечцима новинских чланака о Вуку и Доситеју.
Радован Мићић
Зграда у Господар Јеверемовој 21 саграђена је између 1739. и 1789. Била је део турског вакуфа, односно задужбине за опште, религиозне и хуманитарне потребе коју је основао Реис-ул-Кутаб-Хаџи Мустафа. Подигнута је на раскршћу данашњих улица Господар Јевремове и Вишњићеве као једноспратна зграда са баштом. То је варошка кућа грађена по угледу на конаке балканске профане архитектуре, зидана у бондруку са кровом од ћерамиде и еркерима према Вишњићевој улици и башти. Приземље је имало строго економски карактер са дућаном, оставом и собама за послугу, док је спрат, намењен становању, био подељен према традиционалном оријенталном распореду – на део за мушкарце окренут ка улици (салемлук) и део за жене окренут према башти (харемлук). Репрезентативан централни хол повезан је са диванханом. У згради је крајем XVIII в. био смештен француски конзулат, а од 1809. у њој је са радом наставила Велика школа, прва виша просветна установа у Београду. Са пропашћу Првог српског устанка 1813. Велика школа је затворена. Повратком Турака у Београд зграда се налазила у поседу богате турске породице све до четврте деценије XIX в., када је њен власник постао трговац Никола Кутула, а потом његови потомци. Објекат је под називом Доситејев лицеј 1946. проглашен спомеником културе, а од 1949. у њему је отворен **В. и Д. м**. Данас је то један од најстаријих сачуваних објеката у Београду. Од 1979. категорисан је као непокретно културно добро од изузетног значаја. Репрезент је највишег степена градитељске делатности богатијег слоја турског становништва после завршених аустро-турских ратова и српског предустаничког периода.
Ивана Весковић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, *Стара градска и сеоска архитектура у Србији*, Бг 1949; Г. Добрашиновић, Ј. Шаулић, *Вуков и Доситејев музеј*, Бг 1976; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; М. М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994; М. Р. Гордић, *Велика школа 1808–1813*, Бг 2004; *Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВ САБОР
**ВУКОВ САБОР**, једна од најстаријих и најзначајнијих културних манифестација у Србији, посвећена великом реформатору српског језика, Вуку Стефановићу Караџићу. Oснована је 1933. и од тада се одржава сваког септембра у недељу пред Малу Госпојину (са прекидима током II светског рата). Од велике народне светковине одржане испред обновљене Вукове родне куће 17. IX 1933. и првих сабора који су имали углавном завичајно обележје, **В. с.** је постајао својеврстан омаж Вуковом делу, ретроспектива српске културе у малом, али и место сусретања старог са новим, те је израстао у једну од најпрестижнијих културних манифестација.
Велике промене донело је обележавање стогодишњице Вукове смрти 1964, када је Сабор добио републички значај. Подигнута је Вукова спомен-школа, основана Вукова спомен-библиотека и изграђена позорница са природним амфитеатром, што је омогућило нови приступ креирању саборских програма. Године 1969. именован је први Републички одбор **В. с.**, чије је седиште било у Културно-просветној заједници Србије. Њој је, заједно са Домом културе „Вук Караџић", а потом и Центром за културу „Вук Караџић" из Лознице, била поверена организација програма. У припремама **В. с.** учествовале су све значајне установе културе и уметничка удружења из Србије, али и из Југославије и дијаспоре. Покровитељ је била Републичка заједница културе, потоње Министарство културе. На позорници у Тршићу врхунски уметници и ансамбли наступали су у драмским, оперским и балетским представама великих писаца, композитора и редитеља. На Сабору су беседиле истакнуте личности из културног и јавног живота. Циљ **В. с.** било је развијање стваралаштва, продубљивање и осавремењивање Вукових идеја о националној култури, језику и књижевности, као и васпитање младих генерација на традицијама вуковског наслеђа. Од 1970. организују се предсаборски дани у оквиру којих се приређују бројни програми и представљају најзначајнија дела српске културе и других култура (концерти, изложбе, позоришне представе, књижевне вечери, филмски и фолклорни програми, научни и стручни скупови). Од 1972. одржава се Ђачки **В. с.** у оквиру којег се, поред завршне приредбе, организују и такмичења, смотре, радионице и колоније.
У време обележавања двестагодишњице Вуковог рођења, када су у Тршићу 1987. крај позорнице и у широј зони спомен-комплекса подигнути аутентични етно-објекти са различитим наменама (од књижара и воденица до галерија и музеја), долази до прекретнице у организовању **В. с**. Тада је Резолуцијом Унеска Вук Караџић проглашен за личност културе у свету. Сваке године саборски програми окупе неколико десетина хиљада посетилаца и више стотина учесника. Од 2001. организатор **В. с.** је Центар за културу „Вук Караџић" из Лознице.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Пашић (прир.), *Вукови сабори, 1933‒2008*, Лозница 2008.
Марија Бишоф
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВА ЗАДУЖБИНА
**ВУКОВА ЗАДУЖБИНА**, невладина, самостална народна установа која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности дела Вукa Стефановићa Караџићa, основана у Београду 6. XI 1987. Њени оснивачи били су представници САНУ и других најзначајнијих научних, образовних и културних организација и институција у Србији, који су 16. VII 1987. потписали Споразум о оснивању **В. з**. Од 1988. **В. з.** издаје лист *Задужбину*, публикацију која прати најважнија збивања у култури, науци, просвети, уметности, народној књижевности и историји. Од 1994. она издаје и свој народни илустровани календар-забавник, савремену националну читанку – *Даницу*, а од 2009. *Даницу за младе* као прилог, па потом као засебно издање. Публиковала је и фототипска издања свих пет годишта *Данице*, које је Вук издавао у Бечу и Пешти почетком XIX в. (1826–1829, 1834). У оквиру Едиције „Синтезе" **В. з.** објавила је монографију Станислава Хафнера *Старо српско рударство* (2002) и зборник *О слојевима култура: Срем кроз векове* и *Банат кроз векове* (2010). Из Едиције „Посветни зборници" објављене су књиге *Спомен на Милана Ђоковића (1908–1993)*, *Спомен на Гвоздена Јованића (1926–1997)*, *Вуковој задужбини, академик Дејан Медаковић* (2007) и *Признање професору Слободану Ж. Марковићу* (2005). Заједно са Дечјим новинама (касније Заводом за уџбенике) и Матицом српском, **В. з.** је бринула о Едицији „Студије о Србима", у оквиру које се објављују књиге познатих србиста и слависта из света: оне су превасходно посвећене српском језику, књижевности, култури и историји.
**В. з.** обавила је многе послове просветно-педагошког карактера, као што је организовање школе и такмичења младих из српског језика и ћирилице. Организовала је кампове фолклористике и рад са истраживачима и записивачима народног блага. Активно учествује на Ђачком Вуковом сабору и Вуковом сабору у Тршићу. У току Саборских дана у Дому **В. з**. организује округле столове посвећене актуелним културолошким темама. Од 1990. **В. з.** додељује две престижне награде – за науку и за уметност. Награде се додељују за неговање, подстицање и унапређивање књижевног и уметничког стваралаштва, научних и истраживачких пројеката, насталих на трагу поука и порука В. Стефановића Караџића. Међу добитницима су истакнуте личности српске науке и уметности (М. Спремић, Босиљка Кићевац, П. Палавестра, Мих. Митровић, М. Детелић, С. Стојков, С. Самарџија и др.).
Од самог почетка рада **В. з.** је приступила оснивању огранака у Србији, у земљама у региону и дијаспори. Ширећи мрежу огранака на целом српском културном простору, она доприноси бољем међусобном упознавању и повезивању српског народа на заједничким и важним друштвеним темама и задацима којима се штити и чува његов културни и духовни идентитет те унапређује сарадња и повезивање с другим народима. Највиши орган управљања је Скупштина **В. з.**, а председници су били Милан Ђоковић (1987–1997), Дејан Медаковић (1997–2008) и Миодраг Матицки (од 2008). О раду установе брину Савет и Правни, Надзорни и Економски одбор, те Одбор за доделу награде **В. з**.
Славко Вејиновић
Зграда у којој је смештена **В. з.** познатија је под називом Министарство просвете, јер је овој намени служила од подизања, 70-их година XIX, до касних деценија ХХ в. Темељном реконструкцијом из 1912. подигнуто је унутрашње крило и измењена фасада, по пројекту Бранка Таназевића, као један од темељних примера примене српско-византијског стила. Декорацију унутрашњих зидова улаза са женским алегоријским фигурама Вере, Просвете, Историје и Уметности урадио је Драгутин Инкиостри Медењак, такође заговорник националног стила у уметности. Конзерваторски радови извођени су средином 80-их и крајем 90-их година ХХ в., управо за потребе усељења **В. з**.
Зоран Маневић
ЛИТЕРАТУРА: *Оснивање Вукове задужбине*, Бг 1987; С. Ж. Марковић, „Оснивање Вукове задужбине", *Даница за 2008*, 2007.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВА НАГРАДА
**ВУКОВА НАГРАДА**, награда коју је установила Културно-просветна заједница Србије 1964. Додељује се појединцима и установама за нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији и на српском културном простору. Састоји се од дипломе (аутор сликар Р. Стевић Рас), плакете (аутор вајар Н. Митрић) и новчаног износа за појединце. Годишње се додељује до десет награда. Одлуку о добитницима доноси жири састављен од најеминентнијих стручњака из различитих области, а награде се уручују у првој половини фебруара наредне године. Међу добитницима су најистакнутији српски ствараоци, научници, педагози и бројни посленици културе, већина установа културе, науке и просвете од највећег значаја за Републику, те школе, манастири, професионална и аматерска удружења и др. Изузетна **В. н.** додељује се повремено, према посебној одлуци, и састоји се од дипломе и плакете. Награду могу добити и српски ствараоци из дијаспоре као и припадници других народа заслужни за српску културу. Међу добитницима ове награде су: Иво Андрић, Десанка Максимовић, Павле Савић, Харолд Пинтер, Петер Хандке, Матица српска, Универзитет у Београду.
Марија Бишоф
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВА СПОМЕН-ШКОЛА → СПОМЕН-ШКОЛЕ
**ВУКОВА** **СПОМЕН**-**ШКОЛА** → **СПОМЕН**-**ШКОЛЕ**
# ВУКОВАР
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/001-iii-vukovar-karta.jpg)ВУКОВАР**, град у Хрватској и центар Вуковарско-сремске жупаније који се налази у западном Срему, на ушћу реке Вуке у Дунав. Смештен је на магистралном путу Осијек – Сремска Митровица – Београд, а међу осталим путевима који се овде стичу су најзначајнији они према југозападу (Винковцима и Жупањи) и према истоку (Новом Саду). Због важности положаја овде су од старог века постојале римска, угарска и турска тврђава, а град је увек био регионални центар са значајним привредним и административним функцијама. Године 1891. довде је изграђена железничка пруга што је допринело и развоју индустрије. То је повећало и значај речног саобраћаја на Дунаву и ово је највећа хрватска речна лука. Најзначајнији су погони прехрамбене, текстилне и дрвне индустрије, а у суседном селу Борову су велике фабрике за производњу гуме и обуће. Насеље се налази на лесној заравни уз корито Дунава на висини од око 110 м. Издужено је уз реку, а распоред улица је углавном линеаран. Године 1991. имао је 44.639 становника (47,2% Хрвата и 32,3% Срба). Током грађанског рата град и становништво је страдало и 2001. имао је 30.126 становника (56,9% Хрвата и 33,2% Срба), а 2011. 26.716 становника. У граду су седам основних школа, гимназија, три средње школе. Жупна црква Св. Филипа и Јакова апостола изграђена је од 1727. до 1732. Православна црква посвећена Преносу моштију св. оца Николаја грађена је од 1733. до 1737, обнављана 1937. и после II светског рата. Цркве су оштећене у рату 1991–1995. У **В.** је велико спомен-гробље Дудара, на коме су сахрањене жртве усташког геноцида из II светског рата. Из времена рата 1991–1995. је масовна гробница Овчара на којој су сахрањене хрватске жртве.
Мирко Грчић
**Историја.** Као старо насеље у Срему **В.** је рано ушао у састав средњовековне Угарске и већ 1220. постао седиште Вуковарске жупаније. Под турску власт **В.** је дошао 1526. Путописац, барон Давид Унгнад је 1572. забележио да је тада имао 300 кућа „од којих 60 од Срба настањених". Да је било тако потврђује и попис „кршћана споменуте вароши Влковара" у коме су заједнички наведени његови Шокци и Срби, као „чувари и поправљачи мостова". Према историчару Ристи Михајловићу „свакако се може претпоставити да су Срби у **В.** „...и пре велике сеобе српске своју цркву имали". Била је то Црква Св. Николаја, која је и 1702. постојала и имала свештеника. Године 1721. варош је имала српског проту и три свештеника, а школу је добила 1733. залагањем митрополита Вићентија Јовановића, који јој је за учитеља („магистра") поставио Руса Тимотеја Левандовског. Према жупанијским и црквеним пописима, број Срба од 1774. до 1850. кретао се овако: 1774 – 1.528; 1785 – 1.965; 1795 – 1.640; 1801 – 1.797; 1812 – 1.791; 1822 – 1.735; 1826 – 1.857; 1847 – 1.611; 1850 – 1.632 и 127 у Новом **В**. Бројеви варирају између 1.500 и 1.965 и никад се нису изједначили с бројем већинског, католичког становништва, иако су га вишеструко надмашивали као трговци, занатлије и интелектуалци. Највећи ударац варош је задобила 1822. кад је због стравичног пожара трећина Срба дошла „до просјачког штапа", кад је изгорела већина трговачких и занатских радњи, па и „школско зданије" које је обновљено тек 1835. Као и у другим варошима у Срему, вуковарске занатлије су се у почетку бавиле балканским занатима (ћурчије, сапунџије, абаџије, папуџије, кујунџије итд.), али су брзо прелазиле и на европско занатство (зидари, бело-пекари, обућари, немачки и мађарски кројачи, ковачи итд.), не заостајући за Немцима. Ипак, у животу вароши претежнији су били Срби трговци, који су пословали у самој Аустрији, у Ердељу, у лукама на северном Јадрану, по целој Славонији, Босни, Србији, били кредитори и узимали кредите, задуживали се и парничили. Из Ердеља, преко Темишвара, доносили су платно, из Граца, Беча и Словеније гвожђарију, из Србије и Босне стоку, а извозили су житарице, свиње, вино и др. Године 1773/74. у **В.** је забележено 25 српских трговаца према три шокачка и једног Немца, а 1797. међу „сигурне (бољестојеће!) трговце", којих је забележено осам, шест су били Срби у Старом и један у Новом **В**. Године 1848. сва трговина текстилном, вуненом робом и платном била је искључиво у рукама седморице Срба; од 10 трговаца шпецераја и мирођија осморица су били Срби. Целокупна трговина железном робом била је у рукама тројице Срба, а од седам трговина мешовитом робом, тзв. бакалуком, шест су биле српске. Тек понека трговина била је у рукама Немаца и Шокаца. У **В.** је 1789. било седам лађа за превоз производа и све су биле српске. Српски трговци су били скоро искључиви власници дунавских воденица, којих је на Дунаву уз Стари и Нови **В.** бивало од 13 до 29, уз понеку воденицу-поточару. Тако је 1814. од 28 воденица њих 10 припадало трговцу Трифуну Гавриловићу, седам Георгију Петровићу, а остатак другим, махом, српским трговцима, који су најчешће, били и закупци дунавске скеле и других, тзв. спахијских регалних права. Сталан зајмодавац трговаца и занатлија била је вуковарска српска Црквена општина, коју су водили најугледнији људи међу православним верницима. У каси те Општине 1835. било је 22.000 форинти бечке вредности, од којих је половина дата „на јемце под лихву".
Кроз цео XVIII в. вуковарски Срби слали су своје депутирце на Народноцрквене саборе у Карловце, Београд, Темишвар, а 1848. и на Сабор Троједне краљевине у Загребу. Око трговца, писца и критичара црквене јерархије Јустина Михајловића окупљао се круг поштовалаца Вука Караџића, који је посебно ценио и истицао улогу вуковарских Срба у друштвеном животу Срба у Угарској и, нарочито Јустина, с којим је био у сталној преписци и његов најомиљенији гост. Вуковарски Срби били су у центру политичких збивања у почетку Револуције 1848, најпре, већина, као народњаци оријентисани према Загребу, а потом као припадници српско-војвођанског народног покрета. Међу првима био је правник и песник Јоксим Новић, а потом Ђорђе Контић, Атанасије Замфир, Павле Поповић и други. Ипак, њихова улога се смањила преношењем центра Српског народног покрета у Карловце и потчињавањем Сремске жупаније Српском главном одбору у Карловцима, а потом и поделом Сремске жупаније између Војводства Србије и Троједне краљевине поткрај 1849.
Славко Гавриловић
У средњем веку град је називан Вуково, а име носи према реци Вуки на чијем ушћу у Дунав се налази. Од XIV в. јавља се мађарски назив града **В.**, који је од XVII в. потпуно превладао. Град је био у поседу више феудалних породица (Хорвати, Таловци, Горјански), а 1526–1687. налазио се у оквирима Османског царства. Након слома османске власти на том простору, град потпада под хабзбуршку власт. Најпре је био под управом Дворске коморе, 1728. је поклоњен барону Кифштајну, који га продаје грофовима Елц 1737. Од 1745. постаје седиште Сремске жупаније. Током периода аустроугарске владавине основано је више културних, просветних, хуманитарних и занатлијских српских друштава. Вуковарско српско певачко и културно друштво *Јавор* основано је 1869, Занатлијска задруга 1876, а Српска женска добротворна задруга 1889. Српска кредитна банка је основана 1899. као задруга, а 1908. је реорганизована као деоничко друштво.
Распадом Аустроугарске **В.** улази у оквире Краљевства СХС, а годину дана након стварања југословенске државе добија статус града (1919). У **В.** је 20–25. VI 1920. одржан Други конгрес Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), на коме је она прерасла у Комунистичку партију Југославије. Исте године основано је Српско просветно и привредно удружење *Посестрима*. У међуратном периоду **В.** је представљао једно од значајнијих југословенских пристаништа са добро развијеном индустријском производњом. Изградња фабрике гуме и обуће *Бата* (1931) допринела је развоју града и расту индустријско-стамбене зоне Борово. У време слома Краљевине Југославије у **В.** су 12. IV 1941. ушли делови немачког 46. моторизованог корпуса, а град је постао центар Велике жупе Вука у Независној Држави Хрватској. Током II светског рата прогони Срба и Јевреја мењали су етничку структуру града. Процењује са да је са простора Вуковарског среза убијено 2.450 Срба, од чега је 455 убијено на локалитету Дудик, недалеко од Вуковара. У оквирима НДХ налазио се све до 12. IV 1945. Убрзо након ослобођења отпочиње протеривање Немаца, чиме је етничка структура додатно промењена. Након II светског рата настављен је индустријски развој града, а осим Комбината гуме и обуће *Борово* (под тим именом од 1947) развијала се и текстилна (Вутекс), прехрамбена (Вупик) и грађевинска индустрија. Само је Комбинат *Борово* у својих 36 радних организација имао око 23.000 запослених. Према попису из 1991. на територији општине **В.** живело је 84.189 становника, од чега је Срба било 31.445 (37,35%). У самом граду је од 44.639 становника 14.425 било српске националности. На првим вишестраначким изборима у Вуковару (21. IV 1990) највише гласова је освојио Савез комуниста Хрватске – Странка демократских промена Ивице Рачана и добио 64 од 117 места у општинским већима, док је Хрватска демократска заједница освојила само 26. На место градоначелника изабран је Србин Славко Докмановић. Нова општинска скупштина одбила је да подржи промену републичког устава, након чега „хрватски блок" у скупштини тражи смену градоначелника. Међуетнички сукоби у граду и околини почињу током 1990, а кулминирали су у пролеће 1991. када је избио сукоб између хрватских полицајаца и српског становништва у Борову Селу. Српско становништво подиже барикаде у околним селима (Борово Село, Бршадин, Негославци, Трпиња, Липовача, Пачетин и Бобота). Седница СО **В.** на којој је требало обележити дан ослобођења града прекинута је услед сукоба између посланика Срба и Хрвата. У самом граду долази до хапшења и убистава Срба, хрватске снаге преузимају контролу над медијима у граду (Радио **В.** и *Вуковарске новине*), а Збор народне гарде покушава да ухапси градоначелника. Са циљем да се локалне власти паралишу, републичка власт у Загребу одредила је хрватског владиног комесара за управу над **В.** што додатно заоштрава ситуацију у граду. Крајем јула нападнути су Мирковци, а крајем августа јединице Збора народне гарде блокирале су касарну Југословенске народне армије. У периоду 2. V – 14. IX 1991. ухапшено је, мучено и убијено више од стотину Срба у **В**. Рушење једног авиона ЈНА и наилазак на мину камиона за превоз хране, ком приликом је погинуо један војник, били су повод за отпочињање жестоких борби око града. Иако су борбе у граду почеле крајем августа, од средине септембра отпочиње Битка за **В.**, која је трајала до 18. XI 1991. У бици су учествовали ЈНА, јединице Територијалне одбране и добровољачке формације, са једне стране, и Збор народне гарде, са друге стране. Од јединица ЈНА учествовали су Гардијска моторизована бригада и јединице Новосадског, Крагујевачког и Нишког корпуса. У дејствима артиљерије и уличним борбама град је претрпео страховита разарања уз велике људске и материјалне губитке. Разарање града је било потпуно, инфраструктура је била уништена, а ниједна од око 13.000 кућа и зграда није остала неоштећена. Знатан део становништва је напустио град. Процењује се да је у тренутку престанка борби у граду било између 10.000 и 12.000 људи, а да је током борби настрадало више хиљада цивила и војника са обе стране. Током борби тешко су оштећене и православне цркве Преноса моштију Светог Николе (грађена 1733–1767, обнављана 1995–1996), Преподобне матере Параскеве на Доброј води (1808–1811), Светог Прокопија на имању породице Пауновић на Трешњи (1883), Светог Николе (Маузолеј породице Пауновић) и капела Васкрсења Христовог на гробљу. Тешко су оштећене и друге грађевине од изузетног културног значаја, попут Палате Српског дома (1904), Старе општине (Магистрата, 1818), Палате Жупаније (Скупштина општине, 1771), Дворца Елц (Градски музеј), Жупне цркве Светог Филипа и Јакова са самостаном (1727--1732), Гробне капеле (Маузолеја) Елц (1909), Магазе Јустина Михајловића, Палате Пауновић (Раднички дом, 1894/95), Палате српске православне Црквене општине (1910) и Капеле светог Рока (1740). **В.** је био саставни део САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, а затим је ушао у оквире Републике Српске Крајине и ту остао до њеног слома у августу 1995. Ердутским споразумом од 12. XI 1995. отпочео је период прелазне управе под контролом Уједињених нација (UNTAES–United Nations Transitional Administration Eastern Slavonia, Baranja and Western Sirmium) који је завршен потпуном успоставом хрватске власти на том подручју 15. I 1998. Формирано је Заједничко веће општина са центром у **В.**, као орган локалне самоуправе Срба. Према попису из 2011. у **В.** живи 27.683 становника, од чега Срба 9.654 (34,87%).
Милан Гулић
**Споменици културе**. Парохијска црква Преноса моштију Св. Николе подигнута је између 1733. и 1767, на месту старије грађевине од дрвета с краја XVII в. Прва етапа градње окончана је 1736, када је црква покривена кровом од шиндре. Храм је осветио митрополит Павле Ненадовић 9. V 1752. Капела Св. Георгија устројена је на хору цркве 1755, а њен антиминс осветио је исте године Павле Ненадовић. У капели се налазио позлаћени иконостас са четири реда икона, обновљен средином XIX в. Црква је адаптирана у периоду 1763–1767, када је, проширењем хора над припратом, изменом свода и кровног покривача и подизањем високог звоника на западној фасади, добила свој коначни облик издужене једнобродне барокне дворанске цркве са полукружном апсидом и сводовима на бочним прислоњеним зидним пиластрима. У ниши проскомидије налазила се зидна слика *Евхаристија*, приписана Амвросију Јанковићу (1764). Барокни дрворез иконостаса, певничких пултова, архијерејског и Богородичиног трона израдио је осјечки мајстор Томас Фиртлер (1771–1773), а иконе на олтарској прегради и мобилијару рад су новосадског сликара Василија Остојића (1772–1776) и Лазара Сердановића из Сомбора. На јужној певници налазиле су се иконе Св. Саве и Св. Симеона, а на Богородичином трону икона Винчанско-бездинске Богородице. Ктитори нове часне трпезе од црвеног мермера 1799. били су вуковарски житељи браћа Теодоровић. Слике на своду олтара и наоса израдио је 1855. сликар Јован Исајловић Млађи из Даља. Хорска капела уклоњена је 1893, када је цео хор преуређен за српско певачко друштво „Јавор". Између 1935. и 1937. извршена је темељна обнова храма и измењен његов изворни архитектонски облик. У цркви се налазило неколико надгробних плоча, од којих је најстарија била из 1753. Током II светског рата црква је оштећена и опљачкана, а у поратном периоду неке су драгоцености враћене, црква обновљена и проглашена спомеником културе. Под званичну заштиту стављена је 1975. Током ратних сукоба 1991. на цркви су уништени кровна конструкција и свод, горњи део звоника, ентеријер је у потпуности разорен, а иконостас, певнице и тронови су изгорели. Црквена ризница опљачкана је и уништена. Зидне слике Јована Исајловића Млађег највећим су делом уништене, а од композиције Амвросија Јанковића у олтару остали су само фрагменти. Више од половине сачуваних икона са иконостаса и из ризнице рестаурисане су и конзервисане 1992/93. Црква је у новије време обновљена споља.
Капела Св. Петке на Доброј Води подигнута је 1808–1811, на земљишту око лековитог извора, које је православној црквеној општини у закуп дао вуковарски властелин гроф Емерих Елц. Сматра се једним од првих примера неоготичке архитектуре у Славонији. Пред II светски рат црквицу је обновио вуковарски трговац Пајо Угљешић. Приватним прилозима поново је темељно обновљена 1982. У ратним сукобима 1991. опљачкана је и гранатирана, а недавно је потпуно обновљена њена спољашњост. Капела је окружена парком Добра вода, у којем је вуковарска црквена општина 2007. поставила спомен-плочу Бранку Радичевићу који је овде често долазио.
Храм Св. Николе, Маузолеј породице Пауновић, подигнут је у историцистичком стилу неоготике, према пројекту из 1898. Андраша Токоша, мада се најчешће приписује Владимиру Николићу. Маузолеј има крстообразну централну основу надвишену куполом, готичку елевацију и прилазну степенишну рампу на прочељу. Зидне слике и иконе на олтарској прегради биле су дело Стевана Алексића из 1903. Маузолеј Пауновић један је од најцеловитијих комплекса еклектицизма у српској уметности краја XIX и почетка XX в. Током 1991. тешко је оштећен, зидне слике уништене, а на иконостасу је преостало само неколико икона. Обновљен је залагањем потомака породице Пауновић.
Капела Св. Прокопија подигнута је на имању „Трешња" у власништву породице Пауновић. Зидну слику *Анђели у слави* у куполи и иконе Св. Николе и Св. Прокопија сликао је Стеван Алексић 1903–1905. Капела и њен ентеријер оштећени су у рату 1991, а Алексићеве иконе рестаурисане. Капела Васкрсења Христовог на Православном гробљу маузолеј је породице Станић. Подигнута је почетком XX в. по пројекту Мартина Пилара. Године 1991. тешко је оштећена, а у унутрашњости је страдао мозаик *Васкрсења Христовог*. Тренутно се обнавља. Хотел „Гранд" (Раднички дом) изграђен је 1895–1897, по пројекту В. Николића за вуковарског велепоседника Алексу Пауновића. Зграда је подигнута на углу двеју улица, у духу истористичког еклектицизма са необарокним елементима. Поред угоститељске намене имала је и позоришну дворану. Од 1919. постаје седиште вуковарског радничког покрета и у њој је 1920. одржан Други конгрес КПЈ. У току 1991. зграда је веома оштећена, а данас је заштићена и делимично обновљена.
У програме заштите и обнове споменика културе након ратних разарања, како у време српске аутономије тако и након реинтеграције овог дела Срема и Славоније у Хрватску, ушле су и друге знамените српске куће и зграде у **В**. Резиденција породице Пауновић делимично је обновљена. Магаза Јустина Михајловића, каснобарокна зграда са уличним тремом, у којој је рођена Ружа Михајловић, мајка Бранка Радичевића, подигнута је на прелазу из XVIII у XIX в. Обележена је спомен-плочом у част честих посета Вука Стефановића Караџића. У кући је постојала и прва српска читаоница-библиотека у **В**. Палата Српског дома изграђена је 1904. у истористичком духу, као седиште неколико српских удружења у међуратном периоду, између осталих и српског певачког друштва „Јавор". Угаона Палата Српске православне црквене општине у **В.** подигнута је 1910. према пројектима Миливоја Матића, у стилу историцизма са елементима сецесије. Године 1991. тешко је страдао и Меморијални парк „Дудик" са споменичким комплексом Богдана Богдановића из 1978–1980, изграђен на месту где су хрватске усташе током II светског рата вршиле стрељања Вуковарчана и житеља Срема. Њихови ексхумирани остаци, заједно са остацима партизанских бораца и припадника Црвене армије, сахрањени су у спомен-костурници у центру **В**.
Александра Кучековић
ИЗВОРИ: Архив Сремске жупаније у Државном архиву Хрватске у Загребу; Архив САНУ у Сремским Карловцима; Градски архив у Вуковару; Коморски архиви у Бечу; *Службени вјесник Опћине Вуковар*, 30. V 1990; *Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава 31. ожујак 1991*; *Становништво према народности по насељима*, Зг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: *Из прошлости Вуковара обзиром на тамошње Србе*, Н. Сад 1890; Д. Руварац, *Српска митрополија Карловачка око половине XVIII века*, Ср. Карловци 1902; „Из добрих старих времена", *Сриемске новине*, 1905, 96; П. Белавић, *Повиест самостана и жупе Вуковарске*, Вуковар 1908; Р. Грујић, „Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века", *Споменик СКА*, 1910, 49; Б. Маринковић, „Дневник Јустина Михајловића (1831–1844)", *ЗМСДН*, 1960, 26; С. Пецињачки, „О школама Срема и Шајкашке", *ЗМСДН*, 1968, 49; *Православно-тривијалне школе Карловачке митрополије 1772*, Бг 1969; *Војна енциклопедија*, X, Бг 1975; В. Хорват, *Развој банкарства на вуковарском подручју*, Вуковар 1976; Б. Црлењак, М. Манојловић, *Вуковар и Вуковарци. Прилози проучавању повијести Вуковара*, Вуковар 1978; М. Балић, *Споменици културе Осијека, Вуковара и Ђакова*, Осијек 1978; *Спомен-парк Дудик:* *Вуковар*, Зг 1982; Д. Давидов, Р. Станић, М. Тимотијевић, *Ратна страдања православних храмова 1991: српске области у Хрватској*, Бг 1992; Л. Шелмић, *Иконостас цркве Светог Николе у Вуковару*, Н. Сад 1993; *Вуковар*, Вуковар 1995; *Храм Св. Оца Николаја у Вуковару, страдање и обнова*, Вуковар 1995; D. Vilić, B. Todorović, *The Vukovar war drama*, Bg 1995; М. Ђ. Балић, *Заштита културних и природних добара Српске области Славонија, Барања и Западни Срем*, Вуковар 1997; K. M. Lukić, *Crimes without punishment*, Vukovar 1997; С. Гавриловић, *Срем пре и у току Српског народног покрета 1848*–*1849*, Бг–Ва 1997; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; М. Ђ. Балић, *Заштита културних и природних добара СО Славонија, Барања и Западни Срем: 1992–1996*, Вуковар 1997; Д. Станчић, *Архитект Владимир Николић*, Н. Сад 1999; В. Ћеримовић, *Јавор. Вуковарско српско певачко и културно друштво 1869–1999*, Вуковар 1999; Ј. Радивојевић, *Споменица храма Преподобне матере Параскеве на Доброј води у Вуковару*, Вуковар 2000; *Хисторицизам у Хрватској*, Зг 2000; Ј. Козобарић, *Споменица српске православне цркве у Вуковару: поводом прославе двеста годишњице*, Зг 2001; Ј. Козобарић, *Споменица Српске Православне Цркве у Вуковару*, Зг 2001; В. С. Дабић, Б. Чалић, „Српски културни центар Вуковар (1992–1998)", *Љетопис СКД Просвјета*, 2001, 6; Д. Радишић, *Хронологија догађаја на простору претходне Југославије 1990–1995*, Бл 2002; Д. Маријан, *Битка за Вуковар*, Зг – Славонски Брод 2004; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Ј. Јованов, *Стеван Алексић (1876–1923)*, Н. Сад 2008; Д. Дамјановић, „Архитектура класицизма, хисторицизма и сецесије у Славонији", *Славонија, Барања и Сријем: врела еуропске цивилизације*, II, Зг 2009.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВАРСКА ЕПАРХИЈА
**ВУКОВАРСКА** **ЕПАРХИЈА**, постојала је на самом крају XVII и почетком XVIII в., са седиштем у Вуковару. Када је Карловачким миром (1699) Вршац припао Турцима, епископ Спиридон (Штибица) избегао је у Срем и од патријарха Арсенија III добио **В. е**. Као епископа вуковарског помиње га вршачки епископ Максим (Несторовић) у писму упућеном 1732. епископу будимском Василију (Димитријевићу). Епархија је обухватала села око Вуковара у Осечком пољу: Осек, Чепин, Погановце, Бекетинце, Копривницу, Мартинце, Допсин, Тење, Сарваш, Алмаш, Ердут, Веру, Боботу, Пачетин, Бршадин и Трпињу. Нису јој припадали Даљ, Борово и Бело брдо. Касније је прозвана Осечка епархија.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Вуковарска епархија", *Архив за историју Српске православне Карловачке митрополије*, 1912, 1.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВАЦ
**ВУКОВАЦ**, село у источној Србији, у Хомољу, на јужној подгорини Хомољских планина изнад долине реке Млаве (десна притока Дунава), 11 км северозападно од општинског средишта Жагубице. Локалним путем дугим 4 км повезано је са магистралним путем Пожаревац–Бор. Насеље је у долини Вуковачке реке (десна притока Млаве), издужено је уз њу и чине га два дела. Део на левој страни долине је компактан са знатном густином градње. На десној страни долине је дисперзивни део села и чини га око 2 км дуг ред кућа. Први помен о селу је из 1467. Староседеоци су пореклом из Алмаша у румунском делу Баната, Црне Реке и Брестовца код Зајечара. Током друге половине ХХ в. владала је депопулација. Године 1953. било је 851, 2002. 492, а 2011. 389 становника (96,9% Срба). У пољопривреди је радило 70,5% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИ ПЕВАЧИ
**ВУКОВИ ПЕВАЧИ**, епски певачи чије је песме Вук унео у своје објављене збирке. На њиховој активности је Вук засновао своје мисли о „спјевавању" народне поезије, које данас спадају у опште теоријске поставке о месту певача у процесу усмене импровизације. Исказао их је једноставно, већ у предговору првој књизи лајпцишког издања 1823: „Који човек зна педесет различних пјесама (ако је за тај посао), њему је ласно нову пјесму спјевати" (Вук I). Треба, дакле, да познаје грађу, технику и поетику усменог стварања, те да има талента.
На подстицај Јернеја Копитара и Јакоба Грима, Вук је у предговору четвртој књизи лајпцишког издања српских народних песама 1833 (Вук IV) положио „рачун од јуначки(х) песама". Дао је податке за двадесетак певача, а у предговору бечком издању четврте књиге *Српских народних пјесама* (1862) за још девет певача. На основу целокупне доступне грађе Боривоје Маринковић сачинио је каталог **В. п.** и казивача, епских и лирских песама (77 на броју, од тога 25 анонимних). Тај списак је касније проширен у предговору Ж. Младеновића Вуковим рукописним збиркама.
Из ових података, бар делимично, изашло је на видело да је промишљеним трудом Вук остварио своје захтеве, формулисане у горе поменутом предговору: „Због млоги узрока, а особито због гдекоји разлика у језику, нужно је да се зна, од кога је и из *кога краја*, која песма преписата..." Непосредно – обилазећи готово све крајеве где су Срби живели, или посредно – преко низа сакупљача, начинио је својеврсни путопис кретања и пристајања усмених стваралаца и њихових песама. Као **В.** **п.** појављују се и слепац Гајо Балаћ из Карановца (Краљева) и други слепац из Крушевачке нахије, и момче што служи у гостионици на Убу, из села Слимнице у Требињској нахији, и једно момче из „наије Шабачке" кога су устаници држали у Кладову и Брзој Паланци као кувара јер „је врло лепо знало уз гусле певати" (што би указивало на подстицајну функцију певача у устаничком амбијенту). Помињу се и Дамњан Дуловић из Горње Мораче, Грујо Јаков Раденић из Црне Горе, Ђуро Милутиновић Црногорац, Анђелко Вуковић са Косова, Илија Бјелица и поп на Љубовији, анонимни трговац из Босне и шабачки трговац Илија Место, али и Арсеније Станојевић из Мачве, који је био певач шаљивих песама о локалним збивањима, „припјевао сва села куда је долазио". Цела ова галерија ликова представила је пресек свих узраста и полова певача, сталежа (већином сељачког) из кога потичу, њихових занимања и афинитета. Испоставило се да певање за **В. п.** углавном није било професија, осим само за пoнеке слепе певаче, већ природни начин комуникације у усменој патријархалној култури, изражавања мисли и осећања посредством усавршене „поетске граматике", индивидуална песничка прича о прошлости, прилагођена колективној свести, али и регистровање непосредних, актуелних збивања (певачи хроничари). Вук је посебну пажњу посветио епским ствараоцима, чије песме (варијанте) „содржавају негдашње битије сербско и име" (*Мала простонародна славено-сербска пјеснарица,* Беч 1814; *Народна српска пјеснарица*, Беч 1815). Вуков скуп певача у збиркама које је сам објавио оставио је неугасле гласове традицијског јавног мњења у континуитету и у најбољем уметничком облику, будући да је за штампу бирао само антологијске примере о митском и историјском времену, на најширем могућном простору. Иако се не могу пренебрегнути афинититети појединих певача према одређеним темама, карактеристично је да у три књиге јуначке поезије, најрелевантнијег – бечког издања (II – од најстаријих времена „до пропасти царства и господства српског"; III – „средњијех времена" о хајдучкој и ускочкој ослободилачкој борби XVI и XVII в. и IV – „новијих времена о војевању за слободу" у XVIII и XIX в.), певачи владају готово целокупном традицијском грађом, показујући, уопште узев, потпуно идејно јединство. При том је интегративна карика – државотворна, косовска мисао у симбиози са ослободилачким тежњама, без обзира на то да ли се (наравно, у одређеној поетској транспозицији) ради о опевању појединачних мегдана са турским противником или ширим опште националним покретима. Истраживачи (нпр. В. Латковић, Љ. Зуковић), међутим, истичу да у почетку у хроничарским песмама црногорских певача преовлађује племенска традиција. Запажено је да се често „храброст појединаца или племена једнако славила без обзира на то да ли је испољена против Турака или суседног племена" (нпр. у песмама Тодора Икова, Вук IV, 17–23), да би се истовремено, као својеврсни идеолошки усмеривачи, појавили високообразовани усмени ствараоци. Сам митрополит Петар I Петровић спевавао је народске песме подређујући их вишем циљу ослобођења од Турака и уједињењу, те су, прихваћене од других певача, разношене даље. Тако је митрополитову песму *Бој Црногораца с Махмут пашом* (Вук IV, 10) певао Ђуро Милутиновић Црногорац. Овај учени слепац ствара епику управљену истом циљу (Вук IV, 1, 4, 6, 51 – *Поп Љешевић и Матија Јушковић*, нпр.). Поверљив човек црногорског двора „за Кара-ђорђина времена ишао је у Београду у велику школу, и сила је пута знао лекцију боље него иједан од ђака...", саопштава Вук.
По Вуковом редоследу, у „рачуну", прва четири места заузимају: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија и Старац Рашко. Већина песама у Вуковој збирци, је, иначе, на источнохерцеговачком наречју, а забележене су у Срему.
Свога оца, Стефана Караџића, споменуо је као певача – преносиоца, који је песме „готово *неотице* упамтио од свога оца Јоксима и брата Томе, који су не само млоштво песама знали и радо ји певали и казивали, него и песме спевавали" (подвукао Вук). Од њега је Вук забележио неколико песама, међу којима *Комаде од различнијех косовскијех пјесама* (I–V, Вук II, 50) и чувену песму *Дијоба Јакшића* (Вук II, 98). А својом изјавом, у ствари, и начинио разлику између певача који само памте и оних који стварају песме.
Вук је истакао да „пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци и путници и хајдуци" (предговор првој књизи лајпцишког издања, 1824; Вук I). Додао је и да их већином спевавају „људи средовјечни и старци". Судећи по Вуковој преписци, напоменама, предговорима збиркама, сакупио је песме од преко двадесет слепих певача.
Издвајају се и слепе певачице: нпр. Слепа Живана, Слепа Степанија, Слепица из Гргуреваца, Слепа Јеца (коју Вук помиње у напомени уз њену песму *Љуба Богатога Гавана*, Вук I, 207; Вук, *Преписка*, III). Оне чине посебну групу. Треба их разликовати од оних које само „богораде". Нису, изгледа, биле чланице удружења слепих певача, слепачких школа, као што је била Иришка академија. У епику уносе црквено-хришћанске елементе, легендарни тон, етичку мотивацију, психолошку карактеризацију ликова, танану осећајност, али и родољубивост. Репертоар им је разноврстан, махом ослоњен на стару грађу.
Три песме слепе Степаније (*Свеци благо дијеле*, *Свети Никола* и *Царица Милица и Владета војвода*), своје земљакиње из Јадра, Вук је објавио још у *Народној српској пјеснарици* (1815). У лајпцишком и бечком издању (1833. и 1845) прикључио им је песму *Свети Саво*.
Списку од шест песама Слепе Живане, коју је Вук слушао 1815. у Земуну (Вук II, 20, 21, 61, 72, 76 и Вук III, 61), истраживачи (С. Матић, В. Латковић, В. Недић) додали су још песама (Вук II, 30, 38, 81, 82; Вук III, 7, 56). У широком распону, од мотива о крсној слави и свецу заштитнику, јунаштву Марка Краљевића, деспоту Ђурђу, до хајдучке и ускочке тематике, она показује танани смисао за психолошке анализе ликова. Недић истиче Живанину „болећивост", али и смисао за монументалне призоре.
Откривању индивидуалних поетских црта, како слепе Живане тако и њене ученице слепице Јеце, допринела су поређења са варијантама из XVIII в., из Ерлангерског рукописа. То посебно долази до изражаја у двема песмама слепе Јеце (*Смрт војводе Пријезде*, Вук II, 84 и *Јерко Латинин и Галовран Луко*, Вук III, 41). Од ње је Вук добио и песму о *Богатом Гавану* (Вук I, 207) и *Арсену Патриару*.
Грађа којом су земунске певачице располагале очигледно је живела на том простору вековима, а у једном свом облику остала забележена и у ЕР. Из штурих биографских података зна се да је Живана била „однекуд из Србије", да је доста путовала и стигла све до Бугарске. Умрла је у Земуну почетком 1828, као и слепа Јеца, просјакиња, жена слуге и мајка трогодишњег сина (Вук, *Преписка* III).
Слепа из Гргуреваца, о којој нема биографских података, бави се кључним косовским темама (*Пропаст царства српскога*, *Косовка девојка*, *Обретеније главе кнеза Лазара*) и карактерним особинама Марка Краљевића (*Марко Краљевић укида свадбарину*; песме *Марко Краљевић и орао \[Опет то, али друкчије\]*, *Дјевојка надмудрила Марка* накнадно су јој приписане), а све поменуте су објављене у другој књизи Бечког издања 1845 (Вук II).
Из редова путника-трговаца, Вук је од Грује Ме(х)анџића, трговца из Сентомаша (данашњег Србобрана), доброг познаваоца патријархалног, хришћанског, али и јуначког морала, у јесен 1829. записао и три епске песме: *Марко Краљевић и бег Костадин* (Вук II, 60), *Женидба Ђурђа Чарнојевића* (Вук II, 90) и песму о времену Ракоцијеве буне (1703–1711) у којој су Срби били на аустријској страни (Вук III, 87). Као најбољи Вуков приповедач, Механџић је био и добар певач, као што је Тешан Подруговић, најдражи Вуков певач, одлично приповедао. Од „једног трговца из Босне" Вук је добио антологијске примере песама *Марко познаје очину сабљ*у и *Болани Дојчин* (Вук II, 58, 78) и анахроничну песму у којој сећање на храброст косовских јунака не да мира турском цару (Вук II, 52).
Међу старцима се издвајају Старац Милија и Старац Рашко. Вук je од Старца Милије у Крагујевцу 1822. забележио четири песме: *Сестра Леке капетана*, *Бановић Страхиња*, *Женидба Максима Црнојевића* (Вук II, 40, 44, 89) и *Гавран харамбаша и Лимо* (Вук III, 42). За песме о Бановић Страхињи и Максимовој женидби вели да је „још од детињства којекако знао и по том од млого људи слушао и преписане имао", али му ниједна није била „са свим по вољи", те је Милију једва добавио преко кнеза Милоша Обреновића.
Старац Рашко је био „родом из Колашина, па још у почетку српске буне на дахије добежао у Србију и наместио се у нахији јагодинској у селу Сабанти" (Вук IV). Вук је објавио десет његових песама. Једанаесту (о женидби краља Вукашина) није штампао. Изврстан психолог, са смислом за драмске ситуације, Старац Рашко се бавио ликовима који су, по традицијском схватању, утицали на судбину државе и нације: у песмама *Смрт Душанова*, *Урош и Мрљавчевићи*, *Зидање Скадра*, *Женидба кнеза Лазара*, *Зидање Раванице* (Вук II, 33, 34, 26, 32, 35). Елегичан тон, међутим, преовлађује у песми *Маргита дјевојка и Рајко војвода* (Вук III, 10) коју је Вук сместио у период после „пропасти царства и господства српског", а Стојан Новаковић је назвао „најлепшим епилогом средњовековној епопеји српској из које су у њој сви јунаци побројани". Од три песме „средњијех времена" (*Женидба Грујице Новаковића*, *Четири ускока* и *Цар Сулејман и Саво патријар*, Вук III, 6, 47, 11), прва је типична песма о пресретању сватова, друга о сукобима с Турцима у планини, трећа је базирана на епизованом хагиографском моделу у коме је (Св.) Сава бранилац српског народа од потурчивања. *Бој на Делиграду* спевао је непосредно после историјског догађаја.
Хајдуке као најплодније извођаче и ствараоце јуначке поезије Вук сагледава у друштвeном амбијенту: „зими на јатаку дању леже, у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од *ајдука*" (предговор првој књизи лајпцишког издања, 1824; Вук I). Овом изјавом Вук не приписује хајдучки репертоар само хајдуцима, поготову што хајдучија, каква се у епици опева, није занимање већ периодично одметање од туђинске власти, при чему је основни циљ борба за слободу. У биографијама певача Вук је то и показао. Тако је за Тешана Подруговића, родом из села Казанаца у Гацку, објаснио да је будући да је убио у самоодбрани „некаквог Турчина", био принуђен да се одметне у хајдуке и да је као хајдук 1807. пребегао у Србију. Тешана је 1815. затекао у Сремским Карловцима, „у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош те продаје и тако се рани". Од њега је слушао и забележио 22 епске народне песме и две приповетке (о женидбама, о Марку Краљевићу, о Косову, о хајдуцима и ускоцима); „...његова је свака песма била добра јер је он (особито како није певао, него само *казивао*) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори". За Стојана Хајдука је записао да се после затвора у Брусници поново одметнуо у хајдуке и пребегао натраг у Херцеговину. Од њега је забележио 1820. чувену песму *Женидба краља Вукашина*. Вук ју је имао у шест варијаната, од оца Стефана, Старца Рашка и др., али му се од свих Стојанова „најбоља учинила". У III књизи објавио је и песме *Опет Женидба Стојана Јанковића* (22), *Вук Јеринић и Зукан барјактар* (54), *Синовица попа Милутина* (71), *Сестра Ђурковић сердара* (72). За Павла Ирића из Ужичке нахије Вук је рекао да је „био ајдук, а по том момак" код књаза Милоша. Недић у његовој варијанти песме *Секула се у змију претворио* (Вук II, 86) види хајдукову несвесну жељу „да мртав почива што даље од друмова, у гори".
Изучавање „ауторства" појединих песама тј. проучавање индивидуалних уметничких одлика певача стилистичком анализом формулативности у њиховим остварењима, дошло је до изражаја посебно у раду В. Недића. Започело је 50-их година XX в. радовима Н. Банашевића, Св. Матића, В. Латковића, а наставило се касније прилозима Р. Пешић, Љ. Зуковића, Л. Ћурчића, В. Бована, М. Матицког и др. Сва ова истраживања допринела су атрибуцији анонимних песама из Вукове збирке њиховим претпостављеним ствараоцима. Иако је Вук знао праву меру односа између колективног и индивидуалног у спевавању, критеријуме је изменио у корист „ауторског" (индивидуалног), форсирајући нпр. као певаче Сава Мартиновића, бившег старешину књажеве гарде, или Ђука Средановића, негдашњег управитеља књажева двора, да би комплетирао грађу о догађајима у Црној Гори и припремио за штампу пету књигу *Српских народних пјесама,* у којој су „пјесме јуначке новијих времена о војевању Црногораца" (1865).
Међу певачима се, условно, могу издвојити певачи-преносиоци традиције („чувари" наслеђеног знања, они који конзервирају традицију) и певачи-ствараоци („иноватори", они који искорачују из традиције). Певач усмене културе избором тема, фигура и формула заступа традицију чији је изданак, али је индивидуалним умећем и оповргава. То су противуречне мене процеса који својом пуноћом дочарава сву комплексност и слојевитост усмене књижевности. Добар певач се не издваја из свог времена само умећем у размештају слогова, у распореду речи, у вођењу нарације он својим репертоаром, избором тема и песничким умећем постаје стваралачко памћење епохе. У миљеу усмене културе певач памти време. Али се и време памти по њему.
У класичном раздобљу патријархалног друштва певач је репрезентативни члан заједнице. Али је често и на њеним маргинама, као слепац, просјак или хајдук. Он је, такође, инструменталист, гуслар, свирач на гајдама или тамбури, мада су епске песме, попут бугарштица, бележене и без било каквих инструмената. Песме изводи индивидуално пред мањом или већом скупином слушалаца. Ипак, колико је познато захваљујући најстаријем запису бугарштице из 1497. и осмерачким јуначким поскочицама, епске песме су могле бити извођене и у виду хорског певања у колу.
Литература: В. Латковић, „Вуков 'рачун од јуначких песама'", у: *Ковчежић. Прилози и грађа о Доситеју и Вуку*, 2, Бг 1959; Св. Матић, *Наш народни еп и наш стих*, Н. Сад 1964; В. Стефановић Караџић, *О српској народној поезији*, Бг 1964; Ж. Младеновић, „Рукописи народних песама Вукове збирке и њихово издавање", у: *Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића*, Бг 1973; В. Недић, *Вукови певачи*, Бг 1984; Љ. Зуковић, „Караџићева књига Српских народних пјесама новијих времена", у: В. Стефановић Караџић, *Српске народне пјесме*, 4, Бг 1986; В. Стефановић Караџић, *Преписка*, III, Бг 1989; Ј. Деретић, *Српска народна епика*, Бг 2000; Б. Сувајџић, *Певач и традиција*, Бг 2010.
Бошко Сувајџић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Андреја
**ВУКОВИЋ, Андреја**, инжењер, архитекта (Борово, 30. XI 1812 – Београд, 23. IV 1884). Технички факултет завршио у Пешти, где је неко време радио у државној служби. По доласку у Кнежевину Србију, 1852. запослио се као окружни инжењер под уговором у Шабачком и Подрињском округу, а 1860. добио је српско држављанство. Као инжењер Министарства грађевина, од 1863. до 1865. био је задужен за варош Београд. Мада је као дугогодишњи државни инжењер вероватно пројектовао и изградио велики број здања, познатија су само два његова пројекта изграђена у Београду 60-их година XIX в. – хотел „Балкан" (Теразије 18) и хотел „Лондон" (на раскрсници улица Кнеза Милоша и Краља Милана 30). Обе грађевине нису сачуване. Улична фасада хотела „Балкан" на Теразијама била је репрезентативно обликована и компонована по класичним ренесансним принципима, уз примену полукружних лукова на отворима у приземљу и сегментних лукова на прозорским отворима спрата, карактеристичних за епоху романтизма. Хотел „Лондон" имао је специфичну угаону позицију, са дужом фасадом дуж улице Кнеза Милоша. Композиција фасада почивала је на комбинацији класичних ренесансних елемената са средњовековним, што је било својствено романтичарској епохи. Богатија декоративна обрада налазила се на угаоном ризалиту са удвојеним прозорима и вертикалним лезенама повезаним романичким боген-фризом, плитко моделованим низом полукружних аркадица испод кровног венца. Као један од првих школованих градитеља у Србији, **В.** припада првој генерацији градитеља српског порекла рођених и образованих на простору Аустријске царевине. Зaслужaн je за преношење нових стилских утицаја у Кнежевину Србију и за утемељење класичног академизма у архитектури током 60-их и 70-их година XIX в.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Б. Несторовић, *Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа*, Бг 1972; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 1981; Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006.
Мирјана Ротер Благојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Антоније
**ВУКОВИЋ, Антоније**, ветеринар, универзитетски професор (Сарајево, 2. VII 1872 – Београд, 24. V 1959). Дипломирао на Високој ветеринарској школи у Бечу 1894. По дипломирању радио је као асистент на предмету Патологија и судска ветерина. Напушта Беч и запошљава се као ветеринар у Прњавору и до I светског рата ради у већем броју места у БиХ. Највећи део његове активности везан је за сузбијање сточних зараза. Сарађивао је са стручњацима из здравствене службе свестан чињенице да је рад на очувању људског здравља сложен посао како лекара тако и ветеринара. Бавио се и културно просветним радом и један је од оснивача Културно-просветног друштва „Просвјета". Говорио је седам језика. Учествовао је на међународним конгресима ветеринара у Будимпешти 1905. и Хагу 1909. У Бугарској је заједно са професором Мареком био члан Комисије која је радила на изучавању говеђе куге. Њихов извештај је тада у Европи изазвао опште изненађење јер је говеђа куга била непозната до друге половине XIX в. Први је у свету доказао паратуберкулозу оваца (Јohne-ова болест). Научни и стручни рад **В.** везан је за заразне болести (паратуберкулоза, говеђа куга, овчије богиње, сакагија, беснило, црни пришт, туберкулоза), хигијену намирница, историју ветеринарске медицине и др. Практично није било области ветеринарске медицине за коју се није интересовао. После I светског рата био је шеф службе ветеринарске медицине Дринске бановине. Висока ветеринарска школа му је 1923. доделила почасни докторат из ветеринарских наука. Није на овој школи прихватио позив да ради као редовни професор на предмету Хигијена меса и млека. Један је од прва три стална наставника Ветеринарског факултета у Београду. Био је први редовни професор на предмету Патологија домаћих животиња, оснивач и управник Института за патологију ВФ основаног 1938. Био продекан (1940–1941) и декан (1941–1942) истог факултета.
ДЕЛА: *Преглед меса и осталих животиних намирница*, Бг 1935; *Преглед млека и млечних производа*, Бг 1936; *Општа патологија за ветеринаре*, Бг 1939; *Народна ветеринарска терминологија*, Бг 1939.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Сакар, *Годишњак Свеучилишта Краљевине Југославије у Загребу за школске године 1924/25–1928/29*, Зг 1929; Ђ. Софреновић, „In memoriam: проф. др h.c. Антоније Вуковић", *ВГ*, 1959, 13.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Бећир
**ВУКОВИЋ, Бећир**, песник (Колашин, 3. IV 1954). Студирао књижевност на Филолошком факултету у Београду. До 2003. радио као секретар Удружења књижевника Црне Горе, сада је предсједник Друштва српских књижевника Црне Горе и Херцеговине, те уредник подгоричког часописа *Српски југ*. Опус **В.** карактерише лирски дијалог поетског субјекта са изазовима зла и његовим појавним облицима, деформисаност модерне цивилизације, трагично искуство историје и страдања, онтолошко посрнуће невиних бића, застрашујућа јава отуђења и смрти (*Мефистово сјеме*, Тг–Бг 1985, *Црна уметност*, Н. Сад 1994, *Федерални посед*, Бг 2002). Изабране песме објављене су у књигама *Лов у нејасном* (Н. Сад 1997) и *Црна уметност* (Пг 2010). Као публициста, ангажован је у одбрани српског језика и културе у транзиционој Црној Гори (политички есеји: *Боже правде*, Пг 2006). Добитник је више награда („Марко Миљанов", „Ристо Ратковић", Кочићево перо) и повеља („Азбучник", Видовданска повеља, Печат Херцега Шћепана, Златно перо Русије).
ДЕЛА: *Чисто стање*, Бг 1980; *Зидови који расту*, Тг 1983; *Потпис* *свиленим гајтаном*, Нк 1988; *Кад ујутру гавран освануо*, Тг 1989; *Игралиште*, Н. Сад 1992; *Играчке пропасти*, Пг 2004; *Дух парка*, Н. Сад 2007; *Нечитач*, Н. Сад 2008.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Никчевић, „Чисто и бизарно", у: *Лов у нејасном*, Н. Сад 1997; Ј. Зивлак, „Записи о писцу црне уметности", *Стварање*, 1999, 3; Г. Божовић, „Пораз без утехе", у: *Играчке пропасти*, Пг 2005; С. Радојчић, „Црне слике у језичком вртлогу", у: *Црна уметност*, Пг 2010.
Лидија Томић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Биљана
**ВУКОВИЋ, Биљана**, графичар, универзитетски наставник (Београд, 22. IV 1949). На Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду дипломирала 1973, а магистрирала 1975. код Миодрага Рогића. На колективним изложбама редовно учествује од 1973, а од 1974. самостално излаже у земљи и иностранству. Од 1984. предаје на Графичком одсеку ФЛУ у Београду, а од 2007. води Центар за графику и визуелна истраживања при истом факултету. Настала у духу обнове „нове слике", неоекспресионистичка решења **В.** налазе се на граници апстрактног, будући да апстраховани мотив преузет из природе представља претекст за уметничко креирање личног доживљаја виђеног. Серија лирских студеничких пејзажа или радови у којима доминира мотив стабло–поље–стог (сена) показују флексибилнији приступ графичком медију који уметница у каснијим делима разрађује комбинујући различите графичке технике (литографија, бакропис, акватинта) и обогаћује искуством из других ликовних дисциплина (сликарство). Монументални пејзажи из циклуса *Острва* конциповани су од ивице до ивице графичких листова, без назначеног хоризонта, топографских тумачења или дескриптивних елемената. Реч је о драматичним призорима атмосфере црногорског предела наглашене гестуалности и тактилности, са снажним колоритом, светлосним контрастима и кондензованом енергијом. Добитница је Награде Фонда „Ђорђе Андрејевић Кун" (1975), „Великог печата" Графичког колектива (1999) и „Златне игле" УЛУС-а (2012).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Маринковић, *Биљана Вуковић – Бојан Оташевић*, Чачак 2007; В. Тодоровић, *Биљана Вуковић: Апотеоза студеничком пределу*, Бг 2007.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Богдан
**ВУКОВИЋ, Богдан**, привредник, књижар (Баре Краљске код Андријевице, 1888 – Ђаковица, 1937). Потиче из сеоске породице (отац Мирко, мајка Марија). Основну школу похађао у родном крају. Са 18 година отишао на рад у Америку. Као добровољац учествовао на Солунском фронту. По завршетку рата вратио се у Америку, засновао породицу, а 1922. долази у земљу и насељава се у Ђаковици. Велико имање имао је у селу Пискоте. Бавио се и трговином; отворио прву књижару у Ђаковици. Био је један од најугледнијих и најутицајнијих људи у граду и околини. Обављао је и значајне дужности у власти. Веома значајну улогу је имао при насељавању Метохије, а био је и члан Извршног и Надзорног одбора Савеза аграра за јужну Србију са седиштем у Скопљу. Указом краља Александра Карађорђевића 1928. одликован је Сребрном медаљом за грађанске заслуге.
ИЗВОР: Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Крстић, *Колонизација у Јужној Србији*, Сар. 1928; Д. Ћетковић (ур.), *Косовско-метохијска обележја: Успешни и познати људи*, Бг 2010.
Милован Ј. Богавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Божидар
**ВУКОВИЋ, Божидар** (Dionisio della Vecchia), штампар, издавач, племић (? – Венеција, после 6. XI 1539). Вероватно је рођен у Подгорици, пре 1516. преселио се у Венецију где је наставио да се бави трговачким пословима и где је у два наврата покретао српску штампарију. Уз српски потпис *Вуковић од Ђурића Подгоричанин*, користио се и породичним презименом своје супруге Аполоније *della Vecchia* (према венецијанском дијалекту чита се Веча). Два његова тестамента, један из фебруара 1534. и други из 6. XI 1539, сведоче како о знатној имовини коју је поседовао од Венеције до Подгорице, Бара и Скадра, тако и о члановима уже породице и родбинским везама које је одржавао у отаџбини. Током 1540. већ је био упокојен, а у складу са својом последњом жељом, сахрањен је у манастиру Старчева Горица на Скадарском језеру. **В.** је био друштвено и политички активан – 1534. званично је од цара Карла V проглашен за племића а 1536. постао је председник (гасталд) Братства Грка у Венецији. Нешто касније, од истог цара и папе Павла III добио је дозволу за штампање српских књига. Штампарија је организована у два наврата. На изради књига учествовала су црквена лица из српских земаља – Пахомије „од Црне Горе од Реке" (у првом циклусу), Мојсије Дечанац, Теодосије и Генадије из Милешеве (у другом циклусу). Осим увођења различитог формата књиге, штампарију одликује и обилно коришћење илустративног материјала, које је у *Минеју* најснажније испољено. Штампарија коју је у Венецији основао **В**. радила је све до осме деценије XVI в.
Станоје Бојанин
Рад на издавању српских богослужбених књига отпочео је непосредно по утемељењу штампарије (1519), потпомогнут монасима Пахомијем са Скадарског језера, Мојсијем Дечанцем, родом из Будимља, и Теодосијем и Генадијем из Милешеве. Штампао је *Служабник* (1519), *Псалтир са часловцем* (1520), *Зборник за путнике – Молитвеник* (1520), *Зборник за путнике – Молитвеник* (1536), *Октоих петогласник* (1536–1537) и *Празнични минеј* (1538). Нека од тих издања касније су прештампавана. Благодарећи посредницима из Дубровника, Котора и Милешеве, књиге из штампарије **В.** широко се распрострањују по православним крајевима где доприносе очувању верског и националног идентитета српског народа под турском влашћу. Поред узорне штампе и пробраних текстова преузетих из српског рукописног наслеђа, на популарност издања штампарије **В.** посебно је утицала графичка опрема. Док је у првим књигама она једноставна, сачињена од иницијала и заставица које доследно опонашају рукописну орнаментику, у последње три књиге она се знатно усложњава и обогаћује бројним ликовима светитеља и празничних сцена. Невеликог формата и складно уклопљене у штампани текст, те илустрације извела су најмање двојица искусних дрворезаца наглашеног осећања за нарацију, декоративност и чистоту цртежа. Њихови иконографски предлошци потичу из српског сликарског наслеђа, о чему најречитије сведоче ликови светих Саве Српског, Симеона Немање и Стефана Дечанског. Богатством дрвореза нарочито се истиче *Празнични минеј*. Његове илустрације послужиле су касније као предлошци српским илуминаторима, златарима и живописцима (зидно сликарство у Св. Клименту у Мостаћима, Никољу и Благовештењу Кабларском), а утицале су и на графичку опрему руске, украјинске, грчке и румунске штампане књиге.
Поред трговачких послова и штампарства, **В.** је као имућан и образован млетачки грађанин доста путовао, бавио се политиком а остао је упамћен и као приложник манастира на Скадарском језеру, Милешеве, Хиландара и цркава Св. Ђорђа Грчког у Венецији и Св. Ђорђа у Подгорици. О **В.** је Катарина Брајовић написала роман *Штампар и Вероника* (Бг–Цт 2012).
Зоран Ракић
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902; Д. Медаковић, *Графика српских штампаних књига XV–XVII века*, Бг 1958; Ј. Тадић, „Тестаменти Божидара Вуковића, српског штампара", *ЗФФ*, 1963, VII/1; С. Петковић, „Порекло илустрација у штампаним књигама Божидара Вуковића", *ЗМСЛУ*, 1976, 12; А. Сковран, „Војвода Божидар Вуковић – Dionisiо della Vecchia, гасталд Братства св. Ђорђа Грчког у Венецији", *Зограф*, 1977, 7; Ј. Миловић (ур.), *Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина*, Тг 1986; М. Пешикан, К. Мано Зиси, М. Ковачевић (ур.), *Пет векова српског штампарства 1494–1994: Раздобље српскословенске штампе XV–XVII век*, Бг 1994.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Бориша
**ВУКОВИЋ, Бориша**, лекар, епидемиолог, универзитетски професор (Рогаче, Херцеговина, 3. XI 1934). Медицински факултет завршио у Београду 1963. Докторску дисертацију из области епидемиологије одбранио је 1976. на Мед. ф. у Новом Саду. Професионалну каријеру започео је 1969. у Заводу за епидемиологију у Новом Саду. Од 1973. био је директор Завода за епидемиологију, а до пензије начелник Сектора за епидемиологију Института за здравствену заштиту у Новом Саду. У периоду 1980–1981. вршио је дужност директора Института за здравствену заштиту у Новом Саду. За доцента на предмету епидемиологија изабран је 1977, а за редовног професора на Мед. ф. у Новом Саду 1987. У периоду 1977–2001. био је шеф Катедре за епидемиологију. На самом почетку каријере учествовао је у сузбијању епидемије вариоле и за ово ангажовање је добио Орден рада са сребрним венцем. Поред многобројних других признања и награда, добитник је Октобарске награде Новог Сада и Повеље Новог Сада, Златне плакете за животно дело у образовно-педагошком раду и почасни је грађанин Сремских Карловаца. Посебне области интересовања су вирусни хепатитиси и ХИВ инфекције. Године 1986. основао је Колаборативни центар за ХИВ инфекције АП Војводине. Био је дугогодишњи члан Комисије за заразне болести Савезног комитета (Министарства) за рад и социјалну политику и председник Комисије – Експертске групе за заштиту од ХИВ болести истог министарства. Био је члан Међуакадемиjског одбора за заштиту од сиде САНУ. Редовни је члан Академије медицинских наука СЛД од 1990. Председник Црвеног крста Војводине је од 1995.
ДЕЛА: коаутор, „A virological study of post-vaccinal encephalitis", *Јournal of hygiene Cambridge*, 1974, 72; коаутор, „АD. Hepatitis А virus infection in Vojvodina", *Јournal of hygiene Cambridge*, 1981, 86; и Z. Šeguljev, V. Nikodijević, „Vaccinoprophylaxis of diphteria: Sugestion for change of immunisation programme", *ЗМСПН*, 1997, 92.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Веселин
**ВУКОВИЋ**, **Веселин**, рукометаш, тренер, селектор (Струга, Македонија, 19. XII 1958). Највећи део каријере провео је у шабачкој *Металопластици* с којом је, играјући на позицији пивота, освојио пет титула првака Југославије (1982, 1983, 1984, 1985, 1986), четири Купа Југославије (1983, 1984, 1985, 1986) и, победама у Купу шампиона, титуле клупског првака Европе 1985. и 1986. уз друго место 1984. Играчку каријеру наставио је у Шпанији у *Атлетико Мадриду* с којим је освојио Куп краља, а затим и у *Барселони* с којом је освојио титулу првака Шпаније и Куп краља. За репрезентацију Југославије одиграо је 116 утакмица и постигао 346 голова. Учествовао је у освајању олимпијског злата 1984. у Лос Анђелесу, те златне медаље на Светском првенству 1986. у Швајцарској. Тренерску каријеру започео је у *Металопластици*, био је и селектор јуниорске репрезентације Југославије, а после Олимпијских игара у Сиднеју 2000, на којима је био помоћник селектора Веселина Вујовића, бившег саиграча из *Металопластике* и државног тима, постао је тренер *Стоволоса* (Кипар). У периоду 2010–2013. био је селектор репрезентације Србије, с којом је на Европском првенству у Београду 2012. освојио сребрну медаљу. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007) и Мајске награде Спортског савеза Србије 2012.
ИЗВОР: Архива Рукометног савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Вићенцо
**ВУКОВИЋ, Вићенцо** (Giovanni Vincenzo/Vicenzo, Vizenzo della Vecchia), предузетник, штампар (?, око 1518 – ?, после 1575). У српским књигама *Виценцо Вуковић, а латинским језиком Дела Веча именован*. Син Божидара, оснивача српске штампарије у Венецији, наставио је да се бави трговачким пословима свога оца, међу којима је и трговина књигама *српске штампе* (*stampe serviane*). **В.** и његов ортак Бартоломео да Скио добили су 1546. од венецијанских власти повластицу штампања српских књига у наредних 25 година, чије продужење није касније одобрено. Графичка опрема књига из његове штампарије под снажним је утицајем савремене ренесансне уметности. Поседујући монопол, **В**. је своја права на штампање српске књиге уступао другима. На друштвеном и политичком плану његове амбиције исказане су у титули *српски деспот* (*Servia Despot*) и позивањем на измишљене родбинске везе са владарском кућом Бранковић.
Станоје Бојанин
После очеве смрти, наставио је послове око штампања књига и трговине тканинама, а организовао је и разгранату мрежу за продају преосталих књига из Божидареве штампарије. Самосталну штампарску и издавачку делатност отпочео је 1546. и њоме се, с извесним прекидима, бавио током наредне две деценије. У том раздобљу штампао је *Псалтир с последовањем* (1546), *Зборник* (1547), *Служабник* (1554), *Зборник* (1560), *Псалтир с последовањем* (1561), *Триод посни* Стефана од Скадра (1561) и *Зборник – Часослов* (1566). Мисли се да је објавио и *Триод цветни* Стефана од Скадра (1563). Мада се ограничио на прештампавање књига које је објавио његов отац, **В.** се повремено трудио да њихову ликовну опрему учини још раскошнијом. Таква настојања најпотпуније је исказао у *Зборнику* из 1547, где је, поред дрворезних илустрација наслеђених од оца, употребио декоративне оквире с ренесансним флоралним мотивима и фигуралним композицијама, намењеним Псеудо-Бонавентурином спису *Мeditationes vitae Christi*, које је позајмио из неке венецијанске штампарије. Упркос узорно опремљеним издањима и развијеној мрежи за њихову продају, штампарски послови **В.** нису доносили већу добит. Стога је 1574. био принуђен да од папе Гргура XIII затражи материјалну потпору за објављивање српских књига, што Ватикан није прихватио.
Зоран Ракић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, *Графика српских штампаних књига XV–XVII века*, Бг 1958; Ј. Тадић, „Тестаменти Божидара Вуковића, српског штампара", *ЗФФ*, 1963, VII/1; Ј. Миловић (ур.), *Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина*, Тг 1986; М. Пешикан, К. Мано Зиси, М. Ковачевић (ур.), *Пет векова српског штампарства 1494*–*1994: Раздобље српскословенске штампе XV*–*XVII век*, Бг 1994; С. Петковић, „Илустрације српских штампаних књига XV–XVII века између Истока и Запада", у: *Црнојевића штампарија и старо штампарство*, Пг 1994.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Владета
**ВУКОВИЋ, Владета**, књижевник, универзитетски професор (Врњачка Бања, 16. II 1928 – Врњачка Бања, 20. VII 2003). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1953), где је 1965. докторирао (*Књижевно дело Милутина Бојића*, Пр 1969). Радио као професор у врњачкој гимназији, на Вишој педагошкој школи у Приштини (1959), те на ФФ у Приштини од његовог оснивања 1960; био је главни и одговорни уредник приштинског часописа *Стремљења* (1983–1987). У поезији обухвата ра- сположења која стапају природу и човека (*Речи и птице*, Круш. 1964; *Отвори слух за тишине*, Пр 1976), тематске и симболичке исказе стварности, метафизику живота и историјску судбину народа (*Обичан датум вечерас*, Бг 1986; *Остаћу негде*, Пр 1997). У проучавању књижевности испољио је интересовање за историјске слојеве литерарне традиције и за вредновање савременог стваралаштва: романтизам и реализам, књижевност КиМ, савремени српски писци (*Осврти*, Пр 1972; *Разматрања*, Пр 1990; *Из српске књижевности 19. века*, Пр 1993; *Из српске књижевности 20. века*, Пр 1998; *Из новије српске књижевности Косова и Метохије*, Косовска Митровица 2003). Био је редовни члан АНУК. О стваралаштву **В.** приређено је неколико зборника радова: Г. Јашовић (прир.), *Савременици о В. В.*, Пр 1998; *Дело В. В.* (са библиографијом **В.**), Лепосавић 2001; Б. Руђинчанин (прир.), *Слово о В. В.* (зборник радова), ВБ 2008.
ДЕЛА: поезија: *Утихли жубори*, Пр 1966; *Трагом звука*, Бг 1973; *Песме*, Бг 1997; критика и књижевна историја: *На међи времена*, Пр 1962; *Из нашег романтизма*, Пр 1976; *Књижевни огледи и студије*, Пр 1983; *На раскршћу времена*, Круш. 1987; *Критичка суочавања*, ВБ 2000.
Литература: Д. Андрејевић, *Портрети косовских писаца*, Пр 1988; Б. Руђинчанин, *Књижевне стазе В. В.*, ВБ, 2004.
Јован Пејчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Војислав
**ВУКОВИЋ, Војислав**, артиљеријски генерал (Лесковац, 23. IX 1880 – Београд, 30. I 1954). Завршио је ХХХ класу Ниже школе Војне академије и Артиљеријску школу гађања у Србији. Усавршавао се у Француској током 1907. и 1908. До балканских ратова је био командир вода и батерије у Дунавском артиљеријском пуку. Током балканских ратова (1912–1913) командовао је батеријом у Хаубичком пуку. На почетку I светског рата (1914–1916) био je на истој дужности, а од марта 1916. командовао je хаубичким дивизионом Шумадијског артиљеријског пука. По завршетку рата је био командант обалског артиљеријског пука у Боки которској и командант 18. артиљеријског пука. Од 1924. је командовао Дунавском артиљеријском бригадом. Поред редовне дужности био је и потпредседник Сталне испитне комисије за чин мајора. Управник Двора је био 1929–1934, а управник Војног музеја на Калемегдану постао јуна 1934. Поред те дужности, од марта 1940. обављао је и дужност начелника Војноисторијског института. Краткотрајно је (27. VII 1940 – 27. XII 1940) био привремени судија Великог војног суда, а потом поново управник музеја и начелник института све до априлског слома Краљевине Југославије 1941. Од капитулације до 1942. налазио се на дужности начелника Војног музеја. Поново је био на тој дужности од ослобођења Београда 1944. до пензионисања средином 1946. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима IV реда и низом других домаћих и страних одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Гавро
**ВУКОВИЋ, Гавро**, војвода, министар (Лопате, Лијева Ријека, Васојевићи, 1852 – Беране, 29. VII 1928). Старији син војводе Миљана Вукова. Године 1861. прешао је на Цетиње где је био под надзором књегиње Даринке, удовице књаза Данила. Она га је, по завршеној основној школи, 1864. одвела у Ницу, у Француску, да учи гимназију. После пола године вратио се у Београд, где је наставио школовање о трошку државе Србије. Гимназију је завршио 1869. и дипломирао на Великој школи у Београду 1873. Први је дипломирани правник из Црне Горе, а 1873. објављен му је рад о историјском развитку правне својине. Вратио се у Црну Гору и на Цетињу провераван због неког списа о чврстој руци војводе Мирка Петровића и због подозривости да је србијански агент. Наименован је за секретара Сената 23. IV 1874. У Црногорско-турском рату 1876–1878. био је секретар шефа Генералштаба, прешао сва ратна попришта и детаљно описао битке на Вучјем долу, Фундини, Вележу, Омутићу, Височици и другде, као и опсаде Никшића и Бара 1877. Према плану за успостављање ратне сарадње са Ибарском војском књаз Никола га је 7. I 1878. одредио да преузме врховну команду у Васојевићима. Почетком 1879. упућен је са мисијом у Русију и именован за члана Великог суда, јер је Сенат укинут. Јула 1879. постао је изасланик црногорских послова у Цариграду и на тој дужности остао годину дана, у најтежим неспоразумима после Берлинског конгреса на спровођењу одлука за разграничење Црне Горе и Турске. Са Портом је преговарао о Гусињском питању. Био је аташе код лорда Сеимура, команданта међународне флоте, у Дубровнику и у Боки которској до предаје Улциња 1880, у замену за Плав и Гусиње. Уз послове у Великом суду три пута је ишао у Скадар због албанских интрига и употребе Малисора против Црне Горе, а неколико пута у Беч. Био је члан Законодавне комисије за финални преглед *Имовинског законика* Валтазара Богишића, прокламованог 1888. Замењивао је оболелог министра Станка Радоњића, а после његове смрти постављен је за министра иностраних дела 1889. и остварио изузетну дипломатску каријеру. У седамнаест година као министар је дао велики допринос угледу Црне Горе у иностранству. Имао је успешне мисије у европским центрима и допринео да се књаз Никола, удајом својих кћери, спријатељи са краљевским дворовима у Европи. Своју спољну политику је темељио на окренутости према Русији. Имао је важне мисије у Бечу, Београду и Цариграду 1890. Ангажовао се приликом масовног пресељавања Црногораца у Србију 1890, а због тешких услова живота давао је велику подршку плану за регулисање тока Бојане, снижавање површине Скадарског језера и покренуо питање трансбалканске железнице са изласком на Црну Гору. За тај пројекат је добио сагласност Русије и то заобилазно, преко Париза и Рима. Био је и посредник на зближавању Француске и Италије. О угледу црногорске дипломатије казује и чињеница да је на Криту 1897. у међународној мисији био одред војника из Црне Горе. Министарску службу је завршио 1905. Добио је место председника Државног савета (1906–1908), али је приступио опозиционој Народној странци. Његова кућа на Цетињу била је место окупљања противника књаза Николе. Опрезно је сарађивао са учесницима Бомбашке афере 1907, ислеђиван је 1908, али није осуђен. За народног посланика Лијеве Ријеке биран је 1913. На почетку I светског рата једини је у Црногорској скупштини тражио да се потпише мир са Аустријом. Није интерниран после окупације 1916. Са митрополитом Митрофаном Баном испословао је амнестију за одметнуте комите, са Љубомиром Бакићем ишао у преговоре са побуњеницима у Колашинском округу, предао *Промемориј* гувернеру Хенрику Клам-Мартиницу, тражио амнестију затвореника у логорима и комитског вође Радомира Вешовића 1917. Свесрдно је поздравио уједињење Србије и Црне Горе. После 1918. кратко је био изасланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Цариграду. У последњим годинама живота није се бавио политиком, а по уверењима је био радикал. Сахрањен је код манастира Ђурђеви ступови. Посебно је узбудљив његов ратни дневник из 1876. Историја наше дипломатије има поуздан извор у његовим расправама. У мемоарском казивању показао је велику ученост, литерарне склоности и објективан однос према својим савременицима. Наследно је добио титулу војводе и сенаторски грб. Имао је Орден Светог Саве I степена, Орден Белог орла I степена, руски Орден Свете Ане I степена, француску Легију части II степена, грчки Орден спаситеља I степена, Орден Италијанске круне I степена, турски Орден Меџидије I степена, бугарски Орден Светог Александра I степена и друга црногорска и страна одликовања.
ДЕЛА: *Одломак из дипломатских односа с Русијом: три наша сукоба с руском дипломатијом*, Котор 1928; *Књажев пут у Цариград*, Котор 1928; *Из дипломатских односа Црне Горе с Енглеском, Француском, Бугарском, Аустријом и Турском*, Цт 1929; *Рат Црне Горе с Турском 1876: разни бојеви*, Цт 1929; *Војвода Миљан Вуков и Васојевићи 1820–1886*, Цт 1932; С. Томовић (прир.), *Мемоари*, I–III, Цт–Тг 1985; *Мемоари*, Цт 1996.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, *Црногорски политичари, портрети*, Бг 1924; М. П. Цемовић, „Војвода Гавро Вуковић", *Политика*, 30. VII 1928; П. Ђ. Шоћ, „Војвода Гавро Вуковић", *Мисао*, 1928, 207–208; М. М. Драговић (ур.), *Црногорски алманах*, Суб. 1929; Л. Лазаревић, „Војвода Гавро Вуковић", *Правда*, 28. VII 1930, 200; М. Вукчевић, *Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874*–*1876*, Цт 1950; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914*–*1918*, Тг 1969; М. Вучељић, *Војвода Гавро Вуковић као државник и историчар*, Иванград 1973.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Гордана
**ВУКОВИЋ, Гордана**, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Кисач код Новог Сада, 2. V 1941 – Нови Сад, 2. XI 2001). Студије јужнословенских језика завршила на Филозофском факултету у Новом Саду (1965), где је магистрирала (1969) и докторирала (1987). Радила на Институту за лингвистику у Новом Саду (1968–1976), а потом у свим наставним звањима на новосадском ФФ (1977–2001), где је предавала курсеве из области стандардног српског језика. Основне области научног интересовања **В.** биле су лексикологија и синтакса српског језика. Објавила је више ономастичких и лексико‑терминолошких студија посвећених српској материјалној и духовној култури на подручју Војводине, и то у контексту међукултурних и међујезичких утицаја. Својим лексикографским истраживањима утемељила је проучавање српске историјске патронимије и разрадила теоријско‑методолошке основе дијалектолошки усмерених терминолошких истраживања српског језика, и то пре свега применом лингвогеографске методе. Синтаксичка истраживања **В.** углавном су везана за српску именску синтагму било да је она посматрана у контексту функционисања предлошко‑падежних конструкција било из перспективе српско‑мађарске контрастивне синтаксе.
ДЕЛА: и М. Микеш, Л. Деже, *Основна питања номиналне синтагме*, Н. Сад 1972; и В. Михајловић, *Српскохрватска лексика рибарства*, Н. Сад 1977; и Љ. Недељков, *Речник презимена Шајкашке (XVIII и XIX век)*, Н. Сад 1983; и Ж. Бошњаковић, Љ. Недељков, *Војвођанска коларска терминологија*, Н. Сад 1984; *Терминологија куће и покућства у Војводини*, Н. Сад 1988.
ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Слободан Павловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Димитрије
**ВУКОВИЋ, Димитрије**, правник, политичар, саборски посланик (Осијек, око 1803 – Осијек, после 1848). По завршетку правних студија у Пожуну, постављен је за „градског фишкала" у Осијеку. У служби је напредовао, па 1842. постаје „велики фишкал" те народни депутирац из Пакрачке епархије на Сабору у Карловцима, на којем је вршачки епископ Јосиф Рајачић изабран за карловачког митрополита. У новембру 1845. изабран је за градског сенатора а затим и за „варошког капетана". На скупштинама Вировитичке жупаније, одржаваним у Осијеку, одлучно се залагао за увођење народног језика. Борећи се против мађаризације, износио је историјске и правне доказе за равноправност народа и језика у Угарској. Као водећи народњак у Осијеку и Славонији 1847. је, као први Србин, изабран за посланика у Сабор Троједне краљевине и Угарске. Одмах на почетку политичких збивања револуционарне 1848, као градски капетан, нашао се међу осјечким народњацима који су у Доњем граду створили Одбор за одржање реда и мира, а потом се, у току априла, као први од петорице Срба, нашао међу оним народњацима који су у Осијеку створили „Одбор гледе народних жеља" и формулисали народњачки политички програм. Био је одушевљени присталица бана Јосипа Јелачића па га је, преко Људевита Гаја, с којим је од раније био у вези, позивао да одмах после свог избора за бана, посети Славонију. У току априла 1848. настојао је да успостави слогу између српско-хрватских народњака и Немаца у Осијеку те да потисне агресивне мађарофиле са поджупаном Ладиславом Јанковићем на челу. Као посланик и градски капетан (сатник) у Осијеку, **В.** је поткрај априла, од стране Јелачића, био позван на тзв. Банску конференцију која је претходила Сабору Троједнице у пролеће 1848. Одсуство **В.** осијечки мађарофили искористили су да поново придобију тамошње Немце против Срба и да прошире гласине да је он ишао у Београд да би довео 20.000 Србијанаца који би поубијали све „Мађаро-Романе и Њемце" у Осијеку. Тако су и „Славонце католичког вјероисповедања" одвојили од Срба и завадили их с њима, па је **В.**, преко Гаја, тражио да се Јелачић јавно огласи или да народњацима у Осијеку пошаље војну помоћ. Кад је недуго после тога донета одлука о заседању Сабора Троједнице у Загребу, он је од стране народњака поново изабран за његовог члана. На једној од првих саборских седница одлучно је иступио против помирљивог става према Мађарима од стране неких хрватских посланика, тврдећи да се Троједница не одваја од Мађарске, него да то чине Мађари у односу на све немађарске народности у Угарској. Ако, ипак, дође до преговора с мађарском владом, сматрао је да се на њих никако не би смело поћи уколико на њима не би учествовали и војвођански Срби, који у Хрватски сабор треба да пошаљу своје овлашћене преговараче. Кад се на Сабору поставило питање опремања војске за одбрану од Мађара, он је као други по реду, приложио 200 форинти сребра па тиме и друге заступнике Сабора подстакао на давање прилога. А кад је, после заседања Сабора, покренуто давање „добровољних принесака за одбрану домовине", он се одазвао са прилогом 100 форинти. Последња вест о **В.** потиче с почетка октобра 1848, кад је приликом обнављања народњачког магистрата у Доњем граду Осијека одржао „красни говор" у коме је народу „лепо разложио што је права слобода, једнакост и братимство", ради којих бан Јелачић и „Срби (Војвођани) бој бију".
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Босендорфер, „Православни елеменат као секундарни фактор у обликовању грађанског сталежа у Осијеку", *Осјечки зборник*, II–III, Осијек 1948; Н. Косановић, „Осијек револуционарних година 1848/49", *Осијечки зборник*, XVI, Осијек 1977; С. Гавриловић, „Учешће Срба у друштвеном и политичком животу Хрватске и Славоније у првој половини XIX века", *Глас САНУ*, 1988, CCCLIV, 6; „Срби у Хрватској и Славонији у Народном покрету 1848–1849", *Зборник САНУ о Србима у Хрватској*, 1, Бг 1989; С. Гавриловић, „Неколико писама Људевиту Гају из Осијека и Срема у пролеће 1848. године", *ЗМСИ*, 2003, 67–68.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Драган
**ВУКОВИЋ, Драган**, ветеринар, универзитетски професор (Скопље, Македонија, 28. VII 1947). Дипломирао (1973), магистрирао (1977) и докторирао (1983) на Ветеринарском факултету у Београду. Запослио се као теренски ветеринар у Баваништу (1973–1975), а 1976–1983. радио је у ПКБ (центар за вештачко осемењивање). Од 1983. до 1992. радио је у Научном институту за ветеринарство у Београду (Центар за в.о. Крњача). У звање научног сарадника изабран је 1988. Од 1992. је у звању доцента на ВФ, где је за редовног професора изабран 2005. Предаје на предмету Породиљство, стерилитет и в. о. Вишегодишњи је руководилац Амбулантне службе Факултета ветеринарске медицине. Научна област интересовања **В.** је стерилитет, посебно стадни стерилитет, као и репродуктивна ендокринолгија. Из ових области објавио је највећи део својих радова. Коаутор је уџбеника *Репродукција и вештачко осемењавање свиња* (и Т. Петрујкић, С. Перковић, Бг 2000) и први аутор уџбеника *Вештачко осемењавање, плодност и неплодност говеда* (Бг 2001). Први је аутор монографије *Клиничка примена хормона у репродукцији женки домаћих животиња* (и В. Миљковић, Бг 2002).
ДЕЛА: коаутор, „Стимулација и синхронизација еструса оваца у стадима индивидуалних произвођача у општини Бољевац", *ВГ*, 1978, 11; „Influence of some minerals and vitamins on reproductive disorders in farm dairy cows", in: *XI International Congress on Аnimal Reproduction and artificial insemination*, Dublin 1988; коаутор, „Sterilitättsbekamfung bei Stuten", *Wiener Tierärztliche Monatsschrift*, 1990, 77.
ЛИТЕРАТУРА: *Књига наставника Факултета ветеринарске медицине, Универзитета у Београду*, Бг 2011; Д. Траиловић (ур.), *Библиографија Факултета ветеринарске медицине, Универзитета у Београду, 1986–2011*, Бг 2011.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Драгољуб
**ВУКОВИЋ, Драгољуб**, инжењер технологије, универзитетски професор (Мостар, 2. III 1925 – Београд, 26. III 1994). Дипломирао 1955, докторирао 1983. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. Каријеру је започео у Савезној управи за област хемијске индустрије, а затим у „Првој искри" у Баричу. На Технолошком факултету радио као наставник од 1959. до 1990. Предавао је Технолошке операције, Пројектовање апарата и уређаја хемијске индустрије и Вишефазне системе. Његов истраживачки рад био је усмерен на проучавање феномена преноса масе, топлоте и момента у области двофазних и вишефазних флуидизованих и фонтанских система. Прве научне радове из области понашања чвсте фазе у дво- и трофазној колони са флуидизованим слојем објавио је у *Chimie et Industrie*, *Génie Chimique* (1961, 86, 110) и *Nature* (и S. Končar Djurdjević, „Separations in Fluidized Systems by Means of Dielectric Charging of Materials", *Nature*, 1962, 193, 4810). Успоставио је интензивну међународну сарадњу са научницима из Канаде, САД и Русије. Као ментор великог броја младих истраживача, од којих су неки сада светски познати научници, заслужан је за њихов развој, чиме је област хемијског инжењерства у Србији добила на значају.
ДЕЛА: коаутор, *Технолошке операције* I, Бг 1970; и Г. Јовановић, Г. Новаковић, „Површинско ретортовање уљних шкриљаца у савременим условима експлоатације", *ХИ*, 1986, 40, 4–5.
ИЗВОРИ: Архива ТМФ; *Јournal of the Serbian Chemical Society*, 1996, 61.
Славица Шилер Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Ђорђије
**ВУКОВИЋ, Ђорђије**, историчар књижевности, универзитетски професор (Пажићи код Даниловграда, 3. V 1943). Филолошки факултет завршио у Београду 1966, где је 1972. магистрирао (о романима М. Крлеже) и 2005. докторирао (о синестезији у српској поезији). Био је главни уредник *Студента* (1968), асистент на Филозофском факултету у Н. Саду, истраживач у Институту за књижевност и уметност (Београд); од 1986. на Фил. ф. у Београду (ванредни професор од 2009). Критички је пратио остварења савремених песника, анализирајући тематске оквире, поступак и значење њихове поезије у контексту новије српске књижевности. Главни део његовог рада односи се на писце ХХ в., посебно оне који су уносили значајне новине (Л. Костић, Р. Петровић, А. Илић, Љ. Јоцић, Ј. Скерлић и други) и одлучно утицали на радикалне еволутивне промене. Бави се такође методолошким и књижевноисторијским аспектима изучавања књижевне периодике. У докторској дисертацији синестезију анализира у оквиру целокупне српске поезије. Афирмисао је у нашој средини критичку методологију руских семиотичара и нових француских критичких метода. У жанровски мешовитим прозним текстовима наративно–есејистичким средствима и уз ироничну дистанцу према актуелној стварности разоткривао је амбивалентну егзистенцијалну и етичку ситуацију критички оријентисаног интелектуалца (*Друга страна*, Бг 1986).
ДЕЛА: *Огледи о српској књижевности*, Бг 1986; *Историјски роман*, Ср. Карловци – Н. Сад 2009; *Синестезија у поезији*, Ср. Карловци – Н. Сад 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живковић, „Шест лица једног писца", *ЛМС*, 1986, 437/1; М. Недић, „Метод и скепса Ђ. Вуковића", у: *Критика новог стила*, Пр – Г. Милановац 1993; Г. Максимовић, „Креативне могућности синестезије", *КЛ*, 2010, VIII, 97–98.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Ђура
**ВУКОВИЋ, Ђура**, правник, професор, новинар (Нови Сад, 1845 – Београд, ? VII 1911). По завршетку правних студија у Будимпешти, запослио се као правник у Новом Саду. Истицао се као активни члан Милетићевих либерала почетком 70-их година XIX в. Са Корнелом Јовановићем и Луком Хајдином је 1872. учествовао у инциденту код Алмашке цркве, када су вређали свог политичког противника, тадашњег епископа Германа Анђелића. Изведен је пред суд и осуђен на четири месеца затвора и поред успешне одбране његовог адвоката М. Полит-Десанчића. По изласку из затвора није могао наћи запослење у Војводини па прелази у Србију. Уживао је поверење Јована Ристића и био професор у неколико гимназија. После пада Ристићеве владе и он је као истакнути либерал изгубио место професора и почео се бавити новинарством. Био је одговорни уредник *Омладинског гласника* (1904–1905) у којем се пратио рад соколских друштава и пропагирао значај образовања за српску омладину. Као новинар такође је заступао ставове Либералне странке.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Ђура Вуковић Пишпек", *Браник*, 13. VII 1911; В. Стајић, *Светозар Милетић*, Бг б. г.
Југослав Вељковски
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Ђуро
**ВУКОВИЋ, Ђуро**, правник, универзитетски професор (Загреб, 15. II 1927). На Правном факултету у Загребу је дипломирао (1952) и докторирао (1964). Радио као правни саветник у Привредној комори Хрватске (1955–1968), потом као адвокат у Загребу (1968–1975). На ПФ у Бањалуци изабран је 1975. за ванредног професора, а за редовног професора истог факултета 1980. на предмету Међународно приватно право. Највећи број радова посветио је проблемима међународног приватног права и грађанског права. Један је од оснивача посебне научне дисциплине номотехнике – правног нормирања (коаутор, *Нормирање правних прописа*, Зг 1966; коаутор, *Знаност о изради правних прописа – номотехника*, Зг 1981). За рад у органима ПФ у Бањалуци и друштвену активност одликован је Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: коаутор, *Правила грађанских законика*, Зг 1961; *Изузеће од грађанске јурисдикције према међународном праву, интерних правила у судској пракси*, Зг 1971; *Признање и извршење страних судских и других одлука које су с њима изједначене*, Бл 1985.
ЛИТЕРАТУРА: *Правни факултет Бања Лука 1975–1985*, Бл 1985.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Жарко
**ВУКОВИЋ, Жарко**, лекар, специјалиста социјалне медицине, историчар српске медицине (Сириг код Новог Сада, 2. IX 1930 – Београд, 22. III 2009). Из родног места породица **В.** је 1941. протерана од мађарских окупатора и настанила се у Крагујевцу, где су Немци стрељали старијег брата – ученика. У Београду **В.** је завршио Медицински факултет 1956. и специјализацију социјалне медицине 1969. Радио у здравственим станицама Крагујевца 1957–1960, а затим, до 1962, начелник Одељења за здравље и социјалну заштиту Скупштине Савски Венац у Београду. Био у Либији 1962–1965. као лекар опште медицине и у Болници за хитну хирургију и трауматологију у Триполију. Од 1966. ради у Одељењу за организацију здравствене службе и здравствену статистику при Заводу за здравствену заштиту Србије, а од 1967. у Савезном заводу за здравствену заштиту – Служба за хронична обољења, која 1976. прераста у Завод за хронична обољења. Бавио се геронтологијом, хроничним масовним обољењима, коронарном болешћу и хипертензијом, хроничним бронхо-пулмоналним обољењима, кућним лечењем и негом болесника. Усавршавао се кратко у Немачкој Демократској Републици. Веома много се ангажовао у СЛД, као члан Редакције *Српског архива за целокупно лекарство* и 30 година главни уредник листа *Лекар* и члан Секције за социјалну медицину, добивши награду Велики печат. Бескомпромисним и критичким анализама значајно је допринео историји српске медицине, а писао је о Л. К. Лазаревићу, Ј. Јовановићу Змају, А. П. Чехову, Т. Ману, В. Ђорђевићу, М. Јовановићу Батуту, М. Марковићу, Драги Љочић, В. Субботићу, М. Петровићу, Ђ. Јоанновићу и др. Такође, запажени су његови есеји о Првом конгресу српских лекара и природњака 1904, оснивању Мед. ф. у Београду, СЛД, почецима заштите од рака у Србији и, нарочито, трагичним жртвама српског народа, његових лекара и Савезничких медицинских мисија у I светском рату, када је Србија била опустошена ратом и пегавцем. Посебно је сачувао од заборава легендарну жену – лекара, Шкотланђанку Елзи Инглис, која је водила Болницу шкотских жена на Солунском фронту и Добруџи.
Дела: *Српско лекарско друштво* *1872–2002. Историографија здравствене заштите. Прилози за историју*, Бг 2002; *Књига о старости*, Бг 2008; *1915 – Савезничке медицинске мисије у Србији. Да не заборавимо*, Бг 2009.
Литература: „Верност дуга педесет година", *Лекар*, 2006; 6; В. Антић, „Прим. др Жарко Вуковић (1930–2009), *ВП*, 2009, 66(7); С. Жижић Борјановић, „Србија памти", *Меdici.com*, 2011, VIII (47).
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Здравко
**ВУКОВИЋ, Здравко**, политичар, новинар (Вајска, Бачка, 11. I 1924 – Београд, 14. VII 2005). Завршио Филозофски факултет у Београду. У Народноослободилачкој борби од 1944, члан Окружног комитета КПЈ за Јужни Банат 1945–1947, када преузима дужност инструктора ПК СКОЈ-а за Србију, 1950–1957. члан Председништва и Председник ЦК Народне омладине Србије. У два мандата биран је за републичког посланика, а 1959–1962. био је републички секретар за просвету. У периоду 1962–1970. био је генерални директор Радио-телевизије Београд. У то време био је домаћин председнику Јосипу Брозу, а његов интервју са Титом пренеле су све југословенске телевизијске и радио-станице. Директор Завода за уџбенике и наставна средства из Београда био је 1973–1978.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Зоран
**ВУКОВИЋ, Зоран**, сликар, универзитетски наставник (Сомбор, 28. VII 1947 – Београд, 15. III 2011). На Академији ликовних уметности у Београду дипломирао сликарство 1974, у класи Стојана Ћелића, а магистрирао 1977. Током 1980/81. специјализовао је сликарство и графику на Уметничкој школи „Свети Мартин" у Лондону. На групним изложбама и ликовним смотрама у земљи и иностранству излагао је од 1972, а самостално од 1974. Био је члан Умјетничке колоније „Ровињ" (1972), УЛУС-а (1975) и Групе „А" (1976). Од 1978. предавао је предмете Цртање и Сликање на ФЛУ у Београду, а 2010. именован је за декана истог факултета. Био је гостујући професор на Њујоршком државном универзитету у Олбанију (1989) и Универзитету Хериот–Ват у Единбургу (1992). У периоду 1997–2000. био је проректор Универзитета уметности у Београду, а 1998–2000. један од оснивача и професор на ФЛУ у Нишу. Осим сликарством, цртежом и графиком, бавио се и мозаиком, илустрацијом и опремом књига, публицистиком, фотографијом и камером. Његови рани радови настали су у духу сезановског превођења елемената пејзажа у геометријски апстраховане призоре, асоцијативне представе биоморфног света. Каснија дела, претежно апстрактног ликовног израза, снажних колористичких и светлосних контраста, експресивне гестуалности и пулсирајућег ритма, утемељена су на личном, чулном искуству природе и креативној синтези идејно-естетских принципа Ван Гога и Гогена. Док фовистичке експлозије боја у сликама из циклуса *Шетња са Стојаном Ћелићем кроз Грчку* (1999–2000) сугеришу осећање оптимизма, атмосферу животне радости и хармоније, неочекивано хладан колорит цртежа митске садржине (циклус *Тамна страна океана*, 2008) открива свест аутора о неизмерним силама природе. Добитник је Награде АЛУ за мозаик (1973), Октобарске награде за сликарство младих (1974), I награде за цртеж (1977), те Велике плакете Универзитета уметности у Београду (2005).
ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Ј. Деспотовић, *Зоран Вуковић*, Бг 1995; М. Павловић, *Зоран Вуковић: цртежи*, Бг 2008.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Илија
**ВУКОВИЋ, Илија**, лекар, педијатар, универзитетски професор (Жабљак, 2. VIII 1929 – Београд, 6. XII 1999). Медицински факултет (1955) и специјализацију педијатрије (1962) завршио у Београду. Године 1958. почео је да ради на Универзитетској дечјој клиници, на којој је провео цео радни век. Каријеру на Мед. ф. у Београду започео избором за асистента 1966, а за редовног професора биран је 1987. Бавио се најпре алергологијом и докторирао на тему алергије на лекове, а затим имунологијом и хематоонкологијом. Руководио је Службом за имунохематологију. Основао је прву модерну клиничку имунолошку лабораторију на Универзитетској дечјој клиници и допринео развоју дечје хематологије и онкологије у Србији. Члан Академије медицинских наука СЛД од 1987. Био је генерални секретар Југословенске кооперативне групе за дечју хематологију, онкологију и имунологију, председник Секције за хематологију и трансфузиологију СЛД, шеф Катедре за педијатрију Мед. ф. у Београду. Одликован је Медаљом за храброст, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, добитник је Плакете града Београда и Повеље СЛД.
ДЕЛО: „Урођени и стечени имунодефицијентни поремећаји и болести", у: *Педијатрија*, Бг 1991.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији*, Бг 1995; Е. Стојимировић, *Развој педијатријске хематологије, онкологије и имунологије* *1970*–*2005*, Бг 2006.
Драгана Јанић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Илија
**ВУКОВИЋ, Илија**, ветеринар, универзитетски професор (Шид, 27. VIII 1947). Дипломирао (1972), магистрирао (1977) и докторирао (1981) на Ветеринарском факултету у Београду. По дипломирању се запослио на ВФ, где је биран у сва наставна звања, а за редовног професора 1993. На основним студијама предаје предмете Технологија меса и Објекти индустрије намирница. На Медицинском факултету у Београду учествује у извођењу последипломске наставе из Хигијене и исхране људи. Аутор је универзитетског уџбеника *Основе технологије меса* (Бг 1992). Боравио је 15 месеци на усавршавању на Институту за технологију меса и Институту за микробиологију меса Савезног завода за науку о месу у Кулмбаху (Немачка), а краће време на Ветеринарском универзитету у Бечу и студијском боравку у Краљевини Данској. Држао је предавања по позиву у земљи и иностранству. У оквиру научно-истраживачког рада изучава микробиолошку стабилност топлотно третираних производа од меса, технологију израде ферментисаних производа од меса и сољених и димљених производа од рибе. Био је шеф Катедре за хигијену и технологију намирница анималног порекла на Факултету ветеринарске медицине (2005–2009). Учествовао је у изради прописа из области квалитета производа од меса.
ДЕЛА: коаутор, „Computer procedure for the quick determination of the f-value based on the Gaussian integration", *Fleischwirtschaft*, 2002, 11; „Drying of cured in ripening room and in vacuum with a following ripening", *Fleischwirtschaft*, 2003, 10; коаутор, „Ripening of dry cured pork in vakuum packaging – Part 1: Influence on the physico-chemical properties", *Fleischwirtschaft*, 2007, 9.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Балтић (ур.), *35 година Одсека за хигијену намирница, Ветеринарски факултет Универзитета у Београду*, Бг 1997.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Јанко
**ВУКОВИЋ, Јанко**, контраадмирал (Језеране, Хрватска, 27. IX 1871 – Пула, 1. XI 1918). Војну поморску академију Аустроугарске је завршио у Ријеци. Као морнарички кадет на броду „Фажана" опловио је планету. По завршетку школовања у поморској академији 1889, службовао је на неколико бродова аустроугарске поморске флоте, обављајући различите командне и штабне дужности. Командант брода-торпиљера постао је 1893. Од 1911. непрекидно се налазио на дужности команданта већих бродова. У чин капетана бојног брода је унапређен 1915. и постављен на место команданта бојног брода „Бамберг", а убрзо затим је постао командант лаке крстарице „Адмирал Шпаун". По уласку Италије у рат на страни сила Антанте 1915, истакао се у борбама против италијанске флоте када je брод под његовом командом потопио неколико италијанских бродова. Након слома Аустроугарске прикључио се поморским снагама Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Народно вијеће Државе СХС га је унапредило у чин контраадмирала и поставило на дужност команданта Флоте. На тој дужности је настојао да створи поморске снаге нове државе од остатака некадашње аустроугарске флоте и спречи преузимање њених бродова од стране италијанских поморских снага. Погинуо је у Пули кад су италијански поморски диверзанти потопили адмиралски и командни брод целокупне флоте „СМС Вирибус Унитис", који по древном поморском обичају није желео да напусти.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; С. Вукушић, *Адмирал*, Зг 2006.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ Јован
**ВУКОВИЋ Јован**, лингвиста, филолог, универзитетски професор (Пишче код Плужина, Црна Гора, 13. VIII 1905 – Сарајево, 18. III 1979). На групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду дипломирао 1928. Од 1929. до 1940. радио као средњошколски професор у Мостару. Докторирао 1937. на ФФ у Београду, где је 1940–1946. био асистент. У Сарајеву је од 1946. предавао на Вишој педагошкој школи, а 1950–1975. на ФФ, где је ванредни, а од 1957. редовни професор.
**В.** се успешно огледао у више језичких дисциплина: дијалектологији, акцентологији, историји језика, синтакси, лингвистичкој стилистици, ономастици, теорији стандардног језика, методици наставе итд. У дијалектологији, у којој је остварио високе резулатaте и којој је остао веран до краја живота, централно место припада испитивању говора Пиве и Дробњака (дисертација „Говор Пиве и Дробњака", *ЈФ*, 1938–1939, 17; *Акценат говора Пиве и Дробњака*, Бг 1940). Био је на челу пројекта *Босанскохерцеговачки дијалекатски комплекс*. Његова истраживања босанскохерцеговачког дијалекатског комплекса показују да је осетио значај језичке и дијалекатске интерференције у формирању говорног мозаика данашње мултиетничке, конфесионално и национално хетерогене БиХ. Интересовао се и за дијалекатску лексику. Међу трајне обавезе Комисије за лингвистичка истраживања АНУБиХ, чији је **В.** био председник, спадало је и сакупљање и обрада народног језичког блага. Био је стални члан Редакције и Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас при Међународном комитету слависта, члан Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе од његовог оснивања 1959. и Међуакадемијског одбора за ономастику.
Значајан допринос дао је и проучавању историје језика (*Историја српскохрватског језика, I дио, Увод и Фонетика*, Бг 1975), као и у синтакси, посебно синтакси глагола (*Синтакса глагола – студије*, Сар. 1967) и синтакси реченице („Основи за савремену обраду српскохрватске реченице", *Радови АНУБиХ*, 1970, 35). Међу првима се почео бавити реченичном парцелацијом. Значајни су му и радови из стилистике. Писао је квалитетне уџбенике и приручнике за основне и средње школе. Као један од потписника Новосадског договора и као члан Комисије за израду новог правописа српскохрватског језика, **В.** је од 1954. радио на припреми *Правописа српскохрватског књижевног језика* (Н. Сад – Зг 1960). Био је оснивач и главни уредник првог босанскохерцеговачког лингвистичког часописа *Питања савременог књижевног језика*, члан редакције часописа *Питања књижевности и језика*, а и неколико бројева часописа *Књижевни језик* изашло је под његовим уредништвом. Био је покретач и главни уредник *Босанскохерцеговачког дијалектолошког зборника*. Значајан је допринос **В.** на пољу организовања научног и стручног рада. Активно је учествовао у раду Републичког друштва наставника српскохрватског језика, као председник, затим као дугогодишњи члан Управе Друштва. Више година је сарађивао и у Удружењу фолклориста БиХ. Био је редовни члан Научног друштва БиХ и АНУБиХ од њиховог оснивања.
ДЕЛА: „Синтагма у српскохрватском језику", *Радови Научног друштва НР Босне и Херцеговине*, Сар., 1964, 24; „Проблеми реченичне синонимике", *Радови АНУБиХ*, 1970, 38; „Повезивање лексичких и синтагматских целина у реченици", *Радови АНУБиХ*, 1971, 41; „Стандардни језик (I део)", *Радови АНУБиХ*, 1973, 49; *Стандардни језик (II део)*, *Радови АНУБиХ*, 1974, 50.
ЛИТЕРАТУРА: *Зборник радова – поводом 70. годишњице живота академика Јована Вуковића*, Сар. 1977; *Личност и дјело академика Јована Вуковића*, Бг 1998; *Живот и дјело академика Јована Вуковића*, Пг 2004; *Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Слободан Реметић; Срето Танасић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Јован
**ВУКОВИЋ, Јован**, физичар, универзитетски професор (Ваљево, 6. VIII 1930 – Београд, 24. II 2008). Дипломирао 1954. на Групи за физику Природно-математичког факултета у Београду (касније Физички факултет), а докторирао 1984. За асистента на Институту за физику Медицинског факултета у Београду (касније преименован у Институт за биофизику у медицини) изабран је 1956, а 1990. за редовног професора. Био је управник Института за биофизику у медицини Мед. ф. у Београду и шеф Катедре за биофизику у медицини. Бавио се примењеном нуклеарном физиком нуклеарних реакција и детекцијом јонизујућих честица. Знатан део истраживачке делатности посветио је изучавању нитроцелулозних детектора јонизујућих зрачења и детекцији трагова наелектрисаних честица у чврстим материјалима. У Србији је био један од пионира развоја и примене опште електронске микроскопије. Био је управник Лабораторије за електронску микроскопију Универзитета у Београду, oрганизатор и први секретар Друштва за електронску микроскопију Србије (1979) и председник Савеза друштава за електронску микроскопију СФР Југославије (1986–1989).
ДЕЛА: коаутор, „Polarization of protons from the d-d reaction at 1.2 MeV", *Nuclear Physics*, 1958, 6; коаутор, „Аlpha autoradiography by celulose nitrate layer", *Nucl. Instr. and Meth.*, 1977, 147(1); „CR-39 imaged by atomic force microscope", *Nucl. Tracks Radiat. Meas.*, 1993, 22(1–4); „Scanning probe microscopy (tunneling, atomic force, confocal and acoustic) in particle track detectors", *Radiat. Мeas.*, 1995, 25(1–4).
Милорад Летић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Јосиф
**ВУКОВИЋ, Јосиф,** механичар, универзитетски професор (Шавник, Црна Гора, 24. III 1940). Дипломирао 1962. на Природно–математичком факултету у Београду, на Групи за механику. Магистрирао је 1978, а докторирао 1984. на ПМФ-у. Радни век започео је као наставник механике у средње-техничкој школи, а затим као развојни сарадник у Лабораторији за дигиталну технику Института „Михаило Пупин". Године 1971. изабран је за асистента на Катедри за механику Машинског факултета у Београду, а 1995. за редовног професора. У периоду од 2000. до пензионисања 2005. био је шеф Катедре за механику, као и председник Савета факултета (2002–2004). Предавао је све предмете Катедре за механику на Маш. ф. у Београду, а на последипломским студијама поједине одабране области механике. Дуги низ година учествовао је у ширењу универзитетске мреже обављајући наставу на осталим факултетима (Крагујевац, Краљево, Ужице, Ваљево, Ваздухопловно–техничка војна академија). После пензионисања активно се укључио у оснивање докторских студија на Маш. ф. На докторским студијама предавао је обавезни предмет (одабрана поглавља из механике). Аутор је и коаутор више уџбеника из области механике. У научноистраживачком раду искључиво се посветио оптимизацији механичких система. Велики део његових радова садржи резултате сарадње на пројектима Математичког института САНУ и Маш. ф. У радовима преовлађује замисао да се општа теорија оптималног управљања дедукује на даља теоријска разматрања у оквиру уже класе динамичких система као што је механички систем. Рецензент је великог броја књига (уџбеника и монографија) и научних часописа, а Министарство за науку Црне Горе изабрало га је за експерта за оцену кандидата на конкурсу за научне пројекте.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
Зоран Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Коста
**ВУКОВИЋ, Коста**, историчар уметности, кустос (Будимпешта, 27. I 1965). За дипломски рад одбрањен на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду (1995) добио је награду „Павле Бељански". Од 1995. ради у Сентандреји као кустос Музеја Српске православне Епархије будимске, активно делујући на евидентирању, конзервацији и презентацији српског црквеноуметничког блага у Мађарској (*Српска црквеноуметничка збирка – Сентандреја*, Сентандреја 1998; „Евидентирање и заштита покретног црквеноуметничког блага Српске православне Епархије будимске", у: *Друштвене науке о Србима у Мађарској*, Будимпешта 2003; и Д. Королија Црквењаков, *Српска црквена уметност у Мађарској*, Н. Сад 2011). Био је члан председништва Самоуправе Срба у Мађарској (1995–2007). Председник је Српске мањинске самоуправе у Сентандреји и члан председништва Удружења кустоса црквених музејских установа у Мађарској (2008), Мађарског византолошког друштва (2009), те програмског савета Српског института у Будимпешти (2011). Добитник је „Златне значке" Културно-просветне заједнице Србије и награде задужбине „Јаков Игњатовић" из Мађарске. Живи и ради у Сентандреји.
ДЕЛА: *Михаило Живковић (1776–1824)*, Н. Сад 1997; „Делатност новосадског сликара Петра Чортановића у Сентандреји", у: *Из историје српско-мађарских културних веза*, Н. Сад 2003.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Матија
**ВУКОВИЋ, Матија**, вајар (Платичево, Срем, 27. VII 1925 – Београд, 21. VI 1985). Уметничко образовање започео 1941. у Сликарској школи Младена Јосића и Средњој школи за примењене уметности у Београду. Током 1944. као борац 10. крајишке бригаде учествовао је у пробоју Сремског фронта, када је рањен. Иако инвалид, након рата уписао је студије вајарства на Академији ликовних уметности у Београду, код Томе Росандића, а дипломирао у класи Сретена Стојановића 1952. Специјални курс вајарства завршио је 1954. код Илије Коларевића. Био је члан УЛУС-а и „Ладе". Од 1949. редовно је учествовао на групним изложбама, уметничким колонијама и вајарским симпозијумима, а самостално је излагао од 1954. у земљи и иностранству.
**В.** je припадао струји српских скулптора послератног периода, која је наставила да негује доратну традицију фигуралне пластике и да у квалитетној ликовној форми изрази водеће идеје и интуитивна хтења свог нараштаја и времена. Мада формално заснована на класичним и ренесансним традицијама (Фидија, Микеланђело), делимично утемељена на тековинама југословенске доратне скулптуре (Мештровић, Росандић, Стијовић, Коларевић) и у извесној мери инспирисана иновативним решењима модерне европске скулптуре (Роден, Мур), његова дела показују ново схватање скулптуралне форме и простора. Заснована на самосвојном изразу, динамичној „барокној" транспозицији скулпторалних форми, антитези реалистичких и деформисаних облика, масе и простора, светла и сенке, његова фигурална пластика естетски и идејно, по сложености значења, представља јединствену појаву у историји српске послератне скулптуре. Садржаји које је **В.** актуализовао у својим делима проистекли су пре свега из његовог личног трагичног животног искуства, иако припадају и ширем корпусу егзистенцијалистичких идеја. Тематски, репертоар његових остварења чине портрети, људске, митолошке и анималистичке фигуре које одликује снажна емоција, бернинијевски патос и напетост роденовске провинијенције, експресивност и асоцијативност, непосредност виђеног, промишљена моделација у камену, гипсу или бронзи. У портретима је примењивао реалистички манир; пажљивом моделацијом форме успевао је да дочара индивидуалност и истакне доминантну карактерну црту модела (*Др Дамњановић* 1951, *Његош* 1954, *Бетовен* 1969, *Мештровић* 1983). Реч је о хуманистичким представама људи који у себи носе и печат свог времена. Док ране антропоморфне фигуре (*Торзо* 1950, *Акт младића* 1951) показују вредности класичне скулптуре, зрела дела (*Рањеник* 1952, *Ас* 1953, *Жена с мртвим дететом* 1955, *Сужањ* 1957, *Умирући рањеник* и *Стрељани* 1961, *Утопљеница* 1967) реализована су робусно, у експресивном маниру и динамичном ритму маса, са снажним деформацијама природних облика. Као архетипске представе људске драме, осећања страха, очаја и бола који од искона прате човечанство, ове скулптуре произашле су из уметниковог дубоко хуманог односа према животу. Иако носе печат аутобиографског, личну емоцију и снагу доживљеног, оне нису херметичне него у себи носе универзалну етичку и естетичку поруку. Већина његових дела органски је повезана са постаментима из којих готово да проистичу, са спољашњим амбијентом и са посматрачем коме су намењена и кога сугестивно увлаче у своју орбиту. Такве су фигуре митолошких бића (*Перун* 1962, *Медуза* 1978–1979, *Минотаур* 1980) или анималистичке скулптуре (*Лав* 1951, *Бизон* 1956, *Бик у паду* 1959, *Медвед* 1982, *Носорог* 1985) којима аутор симболично изражава унутрашњи немир, дилеме, борбу са самим собом – егзистенцијална стања са којима се и посматрач лако идентификује.
Рељеф *Врата* део је макете Маузолеја непризнатих, архитектонског пројекта на којем је **В.** годинама радио. Посвећено свим непризнатим и несхваћеним уметницима савременог доба, ово дело се на једном другачијем нивоу читања указује као метафора борбе добра и зла, сукоба живота и смрти која идејно и ликовно кореспондира са Роденовим *Вратима Пакла* и Микеланђеловом *Борбом Лепита и Кентаура*. Мада заокупљен готово идентичним садржајима као и водећи скулптори југословенске послератне споменичке скулптуре, **В.** није следио соцреалистичко поимање скулптуре и њеног значења него је новаторским приступом и аутентичним скулпторским изразом креирао универзалне и истински модерне представе хероизма, страдања и нове друштвене стварности. Споменик палим борцима у Стублинама код Обреновца (1970), иако сведен на само једну мушку фигуру дату у лучној композицији „пренапрегнутих" скулпторских форми, непосредно и снажно изражава сву тежину љуске судбине и ужасе страдања. Споменик првој Титовој штафети у Крагујевцу (1980) персонификује женска фигура театралног става и великог геста која као „савремена Нике" симболизује младост и победу новог друштвеног поретка. **В.** је добитник Награде 3. октобарског салона (1962), Октобарске награде града Београда (1973) и Седмојулске награде за животно дело (1982).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, „Савремена српска скулптура", *Видици*, 1957, 3; „Матија Вуковић: скулптура као биографија", *Борба*, 3. II 1979; К. Богдановић, Д. Вранић, *Матија Вуковић (1925–1985): ретроспективна изложба 1950–1985*, Бг 1986.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Миладин
**ВУКОВИЋ, Миладин**, агроном, селекционар кукуруза, научни саветник (Станина Река код Ваљева, 19. III 1930). Од 1953. радио као технички сарадник у Институту за кукуруз Земун поље и упоредо је студирао на Пољопривредном факултету у Београду дипломиравши 1961. Докторску дисертацију одбранио је 1979. Асистент у Институту за кукуруз на селекцији кукуруза (1962), затим виши стручни сарадник (1972), а 1979. постао је научни саветник, а распоређен на радно место водећег истраживача на селекцији кукуруза. У току 1973–1974. радио је као експерт на програму селекције кукуруза у институту *Seed and Plant Improvement* (Кaрaj, Иран), а експерт је на међународном пројекту „Improvement of maize seed production in Zambia" (1989–1993). У оквиру међународне научно-техничке сарадње био је сарадник на селекцији заједничких хибрида кукуруза са институцијама из Аустрије, Пољске и Италије. У Институту за кукуруз Земун поље био руководилац програма *Селекција раних хибрида кукуруза ФАО групе зрења 100–400*. Један је од оснивача селекционе станице за ране хибриде кукуруза на Планиници код Мионице. Аутор је 128 хибрида кукуруза признатих од стране Државне комисије за признавање сората као и 34 хибрида призната у иностранству. Аутор је великог броја самооплодних линија кукуруза које се користе у програмима стварања хибрида. Добитник је Седмојулске награде 1965, Ордена рада са златним венцем 1968, Ордена заслуга за народ са сребрним венцем 1983. и награде Привредне Коморе града Београда 1982. за проналаске остварене у привреди Београда.
ИЗВОР: Годишњи извештаји о резултатима рада Института за кукуруз Земун поље, 1990. и 2000.
Косана Константинов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Миодраг
**ВУКОВИЋ, Миодраг**, књижевник, новинар (Цетиње, 21. IX 1947 – Подгорица, 20. VI 2013). Студирао књижевност на Филолошком факултету у Београду, а од 1973. радио као новинар и уредник титоградске/подгоричке *Побједе*. Његово приповедање карактерише експерименталност и стално поигравање наративним конвенцијама, у духу високог модернизма. Књижевност за **В.** пре свега подрива и излаже подсмеху суштински бесмислен поредак света, бесмисленији утолико више када жели да нам се представи као једино могућ, стварни поредак. Од тога онда долази и свако зло и идеологизована манипулација готово свим облицима људске делатности, сплетених у безизлазу стварности, баш онако како су речи сплетене у лавиринту приче **В**. Та и таква прича комички реинтерпретира наводни или стварни миметизам регионалних простора и ликова несвакидашњих имена. Критика је приметила да „Вуковићеве приче по правилу функционишу у жанровском кључу – најчешће комбиновањем мелодраматског и крими потенцијала, са повременим упадима вестерн атмосфере и разноврсних техника медијске презентације" (Ж. Никчевић). Прозни текстови **В.** често релативизују сам појам *приче* и опиру се сваком покушају накнадне реорганизације; ни уз најбољу вољу они не могу бити преведени у кохерентне смисаоне целине. Као дугогодишњи новинар *Побједе* **В.** је писао занимљиве колумне и друштвене коментаре засноване на опажањима урбане свакодневице, те духовитим опаскама и поентама. Добитник је награде „Марко Миљанов" (1993) и Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе (2012).
ДЕЛА: приповетке: *Круг, соба*, Бг 1978, *Позна љубав Ане Франк*, Тг 1991; *24*, Пг 1992; *Млака вода*, Пг 1998; *Након шутње*, Бг 2006; песме: *Цртач стрипова*, Тг 1983; публицистички текстови: *У пролазу*, I Пг 2001, II Пг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Јеремић, *Нова српска приповетка*, 1972; М. Пантић, *Искушења сажетости*, 1984; Ж. Никчевић, „Љубитељ датива и инструментала" (поговор), у: *Позна љубав Ане Франк*, Тг 1991; Ж. Никчевић, *Отпис*, Ријека Црнојевића 1994; М. Пантић, *Александријски синдром 4*, Бг 2003.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Мирјана
**ВУКОВИЋ, Мирјана,** математичар, универзитетски професор (Фојница, БиХ, 30. VII 1948). На Природно-математичком факултету у Сарајеву дипломирала 1971. и потом изабрана за асистента, магистрирала 1975, а докторирала 1979. Од 1989. је редовни професор. Стицала је знање и на Московском државном универзитету Ломоносов (1975/76), на студијском боравку на Универзитету „Пјер и Марија Кири" у Паризу где је започела дугогодишњу сарадњу с познатим француским математичарoм Марком Краснером. Током 2000/01. била је гостујући професор на Универзитету „Жозеф Фурије" у Греноблу, као и један од два руководиоца научног пројекта *Structures paragraduées et ses applications en analyse non archimédiennе*. Резултате научног рада излагала је на овим и другим универзитетима и конференцијама: Карлов Универзитет, Праг; „Fields Institut", Торонто; Технички универзитет, Беч; Математички институт САНУ, као и на европским и светским конгресима. Била је продекан ПМФ (1986–1988) и проректор Универзитета у Сарајеву (1988–1992) за наставу и науку, као и члан председништва и председник секције за математику Друштва математичара, физичара и астронома БиХ (ДМФиА), шеф Одсека за математику и руководилац научног семинара Одсека. Члан је уредништва часописа *Sarajevo Јournal of Мathematics*. Од 2003. један је од кључних наставника студија и утемељивач последипломских студија на Катедри за математику и рачунарство Филозофског факултета Пале, Универзитета у Источном Сарајеву. Иницијатор и реализатор је уговора о сарадњи са Московским државним универзитетом „Ломоносов". Ради у областима комутативне алгебре и алгебарске теорије бројева, као и математичке анализе. Објавила више научних радова и написала више уџбеника: *Диференцијалне једначине* 1−2 (Сар. 2000), *Теорија група и репрезентација с примјенама у физици* (Сар. 2003). Приредила је *Споменицу Акад. В. Перића* (Бл 2011). Најзначајније резултате је постигла у теорији градуираних структура, посебно параградуираних структура (групе, прстени, модули), које су се први пут појавиле у заједничким радовима с М. Краснером. За постигнуте резултате добила је четири сребрне и златну значку Универзитета, током студија; 1985. Спомен плакету Града Сарајева, 1987. највећу Републичку награду за науку „Веселин Маслеша" и Орден рада са сребрним вијенцeм, плакете ДМФиА БиХ, Универзитета у Сарајеву, Покрета „Наука младима".
ДЕЛА: и М. Краснер, „Structures paragraduées I, II (III)", *Proceedings of the Јapan Аcademy*, 1986 (1987), 62 (63), Ser. А, 9, 10 (1); и М. Краснер, *Structures paragraduées (groupes, anneaux, modules*), Ontario 1987; и С. Пилиповић, Ф. Вајзовић „Distributiоn Sеmigrоups on Function Spaces with Singularities at Zero", *Novi Sad Ј. Маth*., 2008, 38, 1; „Кrasner's and Vuković's Paragraduations", *Международная конференцыя „МIT 2009"*, Копаоник 2009.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Михаило
**ВУКОВИЋ, Михаило**, правник, универзитетски професор (Оточац, Хрватска, 29. IX 1895 – Загреб, 23. VI 1973). Дипломирао и докторирао на Правном факултету у Загребу (1922). Од 1919. радио у државној управи, судовима и адвокатури. После II светског рата, од 1946. до 1964, држао наставу из предмета Грађанско право на ПФ у Загребу, где је биран за редовног професора (1952) и декана (1952/53). Систематски и продубљено је изучавао стварно право, облигационо и друге делове грађанског права (*Основи стварног права*, Зг 1950; *Извори стварног права*, Зг 1950; *Одговорност за штету у грађанском праву*, Зг 1951; *Обвезно право*, Зг 1955; *Значење корелације у обвезном праву*, Зг 1958). Изузетан је његов научни допринос из општег дела грађанског права који га уврштава међу најзначајније правне писце из ове области (*Опћи дио* *грађанског права*, Зг 1951; *Грађанско право с нарочитим освртом на привредне односе*, Зг 1952; *Опћи дио грађанског права*, I–II, Зг 1959–1960).
ДЕЛА: *Превозни уговор*, Бг 1933; *Организација ваздухопловне хипотеке*, Земун 1938; *У вртлогу саобраћајне администрације*, Бг 1940; *Интерпретација правних прописа*, Зг 1953; *Класификација права својине*, Бг 1965; *Наука о изради правних прописа*, Зг 1969; *Одговорност за штете*, Зг 1971.
ЛИТЕРАТУРА: *Правни факултет у Загребу*, *1945–1980*, Зг 1980.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Михајло
**ВУКОВИЋ,** **Михајло**, кошаркаш, кошаркашки тренер, савезни селектор (Краљево, 25. VI 1944). Почео је као играч у *Слоги* (Краљево), а с 22 године је, због студија, прешао у Тузлу. Тамо је у *Слободи* завршио играчку каријеру, а започео тренерску у женском клубу *Јединство*, с којим је 1989. освојио Куп европских шампиона. Наредне године је у Куала Лумпуру (Малезија) освојио, као селектор, једину медаљу (сребрну) коју наша женска репрезентација има са светских шампионата. Лета 1990. постао је тренер *Дорне Годеље* (Валенсија) и за пет година освојио пет титула првака Шпаније, четири купа, две титуле првака Европе и једну светског шампиона, не изгубивши ниједан меч за две године. И мушка кошарка у Валенсији освојила је први трофеј кад је он сео на клупу *Памесе*. Тим је преузео 1996. у Другој лиги, већ 1997. постигао је пласман у највиши ранг и први трофеј у историји клуба (Куп Шпаније), а 1998. и прво европско финале, у Купу „Сапорте", у којем је победио *Бенетон* (Италија). Од 2000. није тренер *Памесе*, али је остао у њој као спортски директор, а затим као саветник.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Никола
**ВУКОВИЋ**, **Никола**, предузетник, трговац (? – ?, после 17. IV 1539). Пореклом из Подгорице. Око 1500. настанио се заједно са братом Божидарем у Венецији и са њим организовао трговачко удружење. Преузео је италијанско презиме della Vecchia (према венецијанском дијалекту чита се *Веча*), породично име Божидаревог таста. Познато је да је **В**. пословао у Дубровнику, Котору и на Леванту. У вези са књижарском делатношћу помиње се у једном дубровачком документу из 1538. као странка у спору са извесним Србима око штампаних књига свога брата Божидара. Био је ожењен Дионором Габијанo из познате књижарске породице која је имала развијене послове у Лиону, Фландрији и Лондону. Имао је петоро деце: Изабета (Елизабета), Вероника, Карло, Зуане Еразмо и Лука Антоније – којe наводи у свом тестаменту од 17. IV 1539. Као покојни, **В.** се помиње у документу од 24. III 1540. После његове смрти породичне послове наставио да води син Карло.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, „Тестаменти Божидара Вуковића, српског штампара XVI века", *ЗФФБ*, 1963, 7/1; М. Милошевић, „Нови извори Которског, Ватиканског и Млетачког архива о дјелатности Вуковића, штампара и књижара XVI вијека", у: Ј. Миловић (ур.), *Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина*, Тг 1986.
Станоје Бојанин
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Ново
**ВУКОВИЋ, Ново**, историчар књижевности, универзитетски професор (Меруља код Жабљака, 3. VI 1937 – Београд, 25. II 2002). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1960, гдје је магистрирао 1967 („Лик Вука Дојчевића у књижевном дјелу Стефана Митрова Љубише"), а докторирао 1975 („Фантастично у књижевним дјелима за дјецу насталим између два свјетска рата на српскохрватском језичком простору"). Од 1961. до 1977. радио је као професор средње и више школе, затим до 1979. као лектор-предавач на катедри за славистику у Нансију, па као ванредни (1979) и редовни професор (1984) на Универзитету Црне Горе, на ФФ у Никшићу, гдје је предавао књижевност за дјецу и омладину, културу усменог и писменог изражавања и стилистику. Предавао је више дисциплина на постдипломским студијама. Гостовао је на иностраним универзитетима (Краков, Праг, Братислава, Њујорк, Харвард, Сорбона – Париз, Нанси). За ванредног члана ЦАНУ биран је 1993, а за редовног 1996. Био је секретар Одјељења умјетности ЦАНУ (од 1996) и директор Његошевог института. Његови радови о фантастици (*Иза граница могућег*, Бг 1979), приповиједању Ст. М. Љубише (*Приповиједање као опсесија*, Цт 1980; *Приповијетке Стефана Митрова Љубише*, Бг 1985), народној и умјетничкој бајци, о књижевности за дјецу и омладину (*Увод у књижевност за дјецу и омладину*, Нк 1989), о стилистици и начинима реализације стилистичке идеје (*Путеви стилистичке идеје*, Пг 2000) и његова критичка тумачења савремене књижевности (*Девета соба*, Бг 2001) цијењени су и цитирани од најистакнутијих специјалиста у овим областима, а неки су у самим темељима појединих дисциплина. Приредио је критичко издање *Причања Вука Дојчевића* Ст. М. Љубише (Тг 1988). Био је уредник никшићког часописа *Ријеч* (за науку о језику и књижевности). Добитник је више награда („Марко Миљанов", „Октоих", „Вук Филиповић", „Лаза Костић" и др.). У разговорима са М. Јевтићем (М. Јевтић, *Висови Нова Вуковића*, Бг 2002) описао је друштвени контекст властитог рада, истакао основна упоришта сопственог стваралаштва, те оставио неке од својих завјетних порука. О његовом животу и раду начињена су два научна зборника радова.
ДЕЛА: *Огледи из књижевности*, Тг 1984.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дјело академика Нова Вуковића*, Жабљак–Шавник–Плужине 2003; „Ново Вуковић: 1937–2002", *Споменица ЦАНУ*, 2004, 36.
Јован Делић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Павле
**ВУКОВИЋ, Павле**, трговац, политичар, народни посланик (Крагујевац, 2. VI 1839 – Крагујевац, 23. VII 1903). Основну школу и гимназију завршио у Крагујевцу, где је деловала највећа српска фабрика, бојна тополивница, те ојачао и раднички покрет. **В.** је пристао уз социјалисте Светозара Марковића. Од 1872. до 1874. био је председник Општинског суда у Крагујевцу. Његова непоткупљивост и одлучност да заступа општинске интересе противили су се интересима појединих локалних моћника, који су против њега покренули низ интрига, због чега је поднео оставку. Када су на локалним изборима 1875. у Крагујевцу победили социјалисти, **В.** је постао председник крагујевачке општине. Прикључио се првим радничким протестима Војно-техничког завода, познатим под називом „Црвени барјак". Касније прилази струји Адама Богосављевића и Милије Миловановића, а када су некадашње Марковићеве присталице 1881. оформиле Народну радикалну странку, **В.** јој је приступио и био један од твораца њеног програма и истакнути члан; више је пута биран за члана Главног одбора странке. У време Херцеговачког устанка (1882) био је члан главног штаба радикалне опозиције која је подржавала устанике. Као припадник ужег руководства странке, одлучно се противио склапању коалиционог савеза Радикалне странке с другим политичким партијама. Више је пута (1882–1895) биран за народног посланика у Скупштини Краљевине Србије; био је потпредседник скупштине (1889–1895), а 1893. њен председник. Сенатор за крагујевачки округ у Сенату Краљевине Србије постао је 1901. Одликован је орденом Белог орла с мачевима и другим одликовањима. У Крагујевцу постоји улица са његовим именом.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, II–III, Бг 1924; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I, Бг 1934; Б. Радовановић, *Стари Крагујевац*, Краг. 1996; M. St. Protić, „The Serbian Radical Movement 1881–1903", *Balcanica*, 2005, 36; Л. Перовић, „Између анархије и демократије: Српско друштво на прелазима векова (XIX–XXI)", *Огледи*, 2006, 8.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Предраг
**ВУКОВИЋ, Предраг**, новинар (Београд, 15. VI 1931 – Београд, 22. III 1990). Са 17 година био је најмлађи члан редакције *Младог борца*. Затим је радио у Радио Београду и Радио Југославији, а његови коментари су емитовани на десетак језика. После краћег рада у *Борби* позван је у *НИН* као коментатор и уредник спољнополитичке рубрике. Наредних 30 година био је уредник, коментатор, дописник из Москве, заменик главног уредника и заменик директора *Политике* за новинско-издавачку делатност. Био је новинар вишеструког дара: као коментатор закључке је изржавао јасним стилом, а као организатор сложеног редакцијског рада умео је, и у највећој брзини, да пронађе и органско јединство и дух заједничког посла. Уз одређеност и колегијални однос са сарадницима, ти квалитети су му донели признање – у пет мандата поверена му је дужност заменика главног уредника листа.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Раде
**ВУКОВИЋ, Раде**, учитељ, педагошки писац (Пажићи код Даниловграда, 24. XI 1908 – Београд, 7. X 1990). Завршио је Учитељску школу у Даниловграду, а потом био учитељ у Македонији, где је (са Митром Митровићем) 1933. покренуо педагошки часопис *Учитељски покрет*. Један је од првих и најактивнијих чланова Учитељске културно-издавачке задруге „Вук Караџић". Као социјалистички оријентисани учитељ хапшен је и отпуштан из службе. Своја педагошка искуства и уверења износио је у посебним издањима (*Рад у неподељеној основној школи и комбинованом одељењу*, Бг 1951; *Завичај у васпитно-наставном раду осмогодишње школе*, Бг 1958; *Ђачко дописивање у васпитно-наставном раду школе*, Бг 1962), а запажени су његови радови о учитељском покрету и социјалистичким педагошким часописима (*Напредни учитељски покрет између два рата*, Бг 1968; *Учитељски покрет, педагошко-социјални часопис*, Бг 1982). Био је уредник *Просветног прегледа* и аутор бројних библиографија наших педагошких часописа („Прилог библиографији југословенске педагошке библиографије", *Педагогија*, 1964, 4). Био је члан Наставног савета, директор „Знања" (претходника Завода за уџбенике) и један од покретача часописа *Наставе и васпитања*.
ДЕЛА: *Живојин П. Исаиловић, живот и дело*, Бг 1982; *Класици марксизма у социјалистичкој педагошкој библиотеци „Будућност"*, Бг 1984.
ЛИТЕРАТУРА: „Библиографија радова Рада Вуковића", *Педагогија*, Бг 1974, 4; Б. Прокић, „Прилог био-библиографији Рада Вуковића", *Настава и васпитање*,1978, 5; В. Тешић, „За 80. рођендан Рада Вуковића", *Настава и васпитање*, 1989, 3; В. Тешић, „Раде Вуковић (1908–1990)", *Настава и васпитање*, 1991, 4–5.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Радомир
**ВУКОВИЋ, Радомир**, архитекта, графички дизајнер (Београд, 13. II 1944). Након завршеног Архитектонског факуклтета у Београду (1967), радио као пројектант у Заводу за заштиту споменика културе Београда. Године 1979. прешао у Музеј примењене уметности, где је водио Салон архитектуре, да би 1985. постао самостални уметник а графички дизајн његова основна преокупација. **В.** се заинтересовао за знаке, логотипе, типографију, пиктограме, оно знаковито и значењско а применљиво и читљиво у свету графичког дизајна. Његова прва изложба (1974), са темом редизајна државних и партијских симбола, одмах је скренула пажњу на један другачије интерпретиран дизајн. Радио је визуелни идентитет Дома омладине Панчево (1977) и знак за Салон архитектуре (1978). Освојио је прву награду на конкурсу за спортске пиктограме ХIV зимске Олимпијаде у Сарајеву (1984). Уследили су знак Југолутрије и систем игара на срећу (1986), визуелни идентитет путних ознака, хотелских дестинација, пратеће графике и комерцијални програм за Туристички савез општине Будва (1987), пројекат БГDeSIGN који је покренуо као председник УЛУПУДС-а (1990), изложба *Шљив Арт* у старој Капетанији у Земуну (1991), лого и визуелни идентитет за сајам графичке индустрије *Графима* (1992), као и визуелни идентитет и лого за Београдску арену. **В.** је покретач и главни и одговорни уредник култног часописа *КвадАрт* (1994–2005). Његова намера била је да визуелним језиком успостави комуникацију између посматрача и садржаја. Под називом *Знаковито* (Бг 2002) објавио трилогију сакупљене колекције алфабета, пиктограма и логотипа српских аутора у протеклих пола века, што представља фундус за будућа подробнија изучавања српског графичког дизајна. За своју делатност добио је звање Истакнутог уметника (1993) и Награду за животно дело (1997), а за стручан рад награде „Павле Васић" (2003), „Грифон" и „Графима" за часопис *КвадАрт*.
ЛИТЕРАТУРА: *Ретроспективна изложба Радомир Вуковић: тридесет година рада у култури*, Бг 2004.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Сава
**ВУКОВИЋ, Сава**, трговац, спахија, народни добротвор (Мостар, 1737/40/43 – Нови Сад, III 1810/11). Одрастао у родном месту, где је и започео да се бави трговином. По савету браће прешао је у Аустрију. Прво се преселио у Ријеку, а потом, са већ знатним иметком, у Нови Сад. Три пута се женио и добио два сина и две ћерке. Прва жена, Софија, била је унука патријарха Арсенија IV Шакабенте. Новосадско грађанство добио је 1773. Бавио се трговином воском, медом, храном и дуваном и убрзо постао један од најбогатијих Срба. Учесник Темишварског сабора 1790. Од цара Леополда добио је 1791. угарску племићку титулу. Купивши спахилук Берексо у Тамишкој жупанији, прозвао се Сава Вуковић „од Берексова". Био је члан Спољашњег сената града Новог Сада. Као стар и полуслеп одлучио се да остави трајно сећање у српском народу. Са жељом да помогне унапређење умног и моралног стања српског народа, православне цркве и просвете, као и неговање српског језика и књижевности, завештао је 1810. 20.000 форинти за оснивање Српске православне гимназије у Новом Саду. Иако је велика девалвација аустријског новца из 1811. оставила само петину приложене вредности, заузимањем бачког владике Гедеона Петровића и уз помоћ приложника – новосадских Срба, који су подржали **В.** племениту идеју, Нови Сад је у другој деценији XIX в. добио српску православну гимназију. Ова школа није била уређена по узору на римокатоличке мађарске гимназије, које су носиле чисто латинско-римокатолички карактер него, као гимназије у Карловцима, у духу ондашњих лутеранских гимназија. Захваљујући и поменутој школи, Нови Сад је, поред Сремских Карловаца, постао ново средиште просветног рада. Финансијски је помогао штампање Орфелиновог *Вечног календара*. Оду **В.** написао је Лукијан Мушицки. Сахрањен је у порти новосадске Саборне цркве.
Петар В. Крестић
У Новом Саду **В.** подиже велику кућу на спрат у Хлебарском сокаку, а касније и пространу вилу на Темеринском друму. Купио је 60 јутара земље на Капетановој ади и ту населио 21 породицу да за њега гаје дуван. Његов брод за превоз житарица „Леон" био је највећи те врсте на целом Дунаву. Уживао је велики углед у народу. Залагао се за унапређење верског, културног и просветног живота Срба. Саградио је леп мермерни бунар у Новом Саду, а приписује му се и подизање Богојављенског крста од ружичастог мермера (који је коштао 4.000 форинти), најстаријег сачуваног новосадског споменика.
Милена Јоксимовић Пајевић
ЛИТЕРАТУРА: М. Кићовић, *Јован Хаџић (Милош Светић)*, Н. Сад 1930; В. Стајић, *Новосадске биографије из архива новосадског магистрата, I*, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске 1826*–*1864, I*, Н. Сад 1986; А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, Бг 1990; Г. Ј., „Град добија прве гостионице", *Глас јавности*, 20. VIII 2007; М. Лазовић, „Трагом војвођанског племства", *Дневник*, 31. XII 2007; Ј. Беоковић, „Задужбина знања", *Политика*, 27. Х 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Светислав
**ВУКОВИЋ, Светислав**, сликар (Вршац, 9. V 1901 – Београд, 9. II 1978). Као студент сликарства на Академији у Прагу (1921–1927, код В. Хинаиса, К. Кратнера и Ф. Тилеа), да би се издржавао, радио рекламе и објављивљивао карикатуре у чешким, немачким, француским, италијанским и нашим листовима, а похађао и часове историје уметности. По дипломирању 1927. усавршавао се у Паризу код Ф. Купке. Приликом обилазака европских и афричких држава радио портрете истакнутих личности као што су цар Хаиле Селасије, председник Судана Абуд, јерусалимски патријарх и бејрутски митрополит. У Прагу живео до 1938, када се настанио у Београду. Један је од оснивача и први сценограф вршачког позоришта „Стерија" (1944/45). Учествовао на заједничким (од 1930) и самосталним изложбама (од 1933), код нас (Вршац, Београд) и у иностранству (Праг, Брисел, Лондон, Каиро, Картум, Александрија, Бејрут). Био је члан удружења уметника „Le lierre" у Бриселу и члан Краљевске академије уметности у Антверпену (1937). Његова дела чувају се у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Галерији САНУ, Војном музеју, Народном музеју у Вршцу, као и музејима у Чешкој, Белгији, Енглеској и Каиру. Сликао је портрете, актове (*Женски акт*, око 1940), пределе (јужна Србија, околина Сплита и Дубровника) и фигуралне композиције. Мада је остао у границама реалистичког концепта, каткад се снагом колорита, слободним гестом и деформацијом облика приближавао експресионизму. По његовим нацртима изведени су витражи са ликовима Срба светитеља у Цркви Св. Николе у Вршцу. Осликао је иконостасе цркава Св. Ћирила и Методија у Прагу и Велика Госпојина у Великој Греди, живописао Цркву Св. Илије у Нишкој Бањи и извео зидну слику *Апотеоза Св. Саве* у Патријаршији у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: С. Михаиловић Радивојевић, *Светислав Вуковић (9. мај 1901 – 9. фебруар 1978)*, Вш 1988.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Светислав
**ВУКОВИЋ, Светислав**, новинар, писац (Шитарица код Мојковца, 3. II 1936). Од 1959. до 1970. радио у Радио Београду. Почео као спикер и новинар, а убрзо постао уредник и водитељ информативног дневника „Новости дана" и вишечасовне мозаик-емисије недељом „Време спорта и разоноде". На радију и телевизији био је водитељ неколико хиљада концерата, приредби и манифестација, те културно-забавних турнеја. Написао више од 900 текстова песама за фестивале и добио прве награде у Опатији, Загребу, Сарајеву и Београду, као и за фестивале дечје песме; имао је текстове забавних, народних и староградских песама на преко 100 носача звука. Аутор је књига песама за децу: *Поздравите мога тату* (Вараждин 1983, истоимена песма постала је дечја химна на фестивалима војне музике и песме), *Моји другари од А до Ш* (Бг 1987), *Један ђачки дан* (Бг 1988) и *Асови YU фудбала* (Бг 1990). Носилац је и добитник више јавних признања: Ордена рада са сребрним венцем, Плакете Ослобођења Београда, Естрадне награде Југославије, Повеље ЈНА и Оскара популарности РТВ Ревије.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Синиша
**ВУКОВИЋ, Синиша**, сликар, универзитетски професор, критичар (Куманово, 7. X 1932 – Београд, 25. X 2011). Завршио студије архитектуре (1957), а сликарство учио код С. Страле и П. Караматијевића. Бавио се и фотографијом. Био је професор теорије ликовне форме (1968–1998), продекан (1973–1975), декан (1979–1982) и председник Управног одбора (1998–2001) Факултета примењене уметности у Београду, стални ликовни критичар *НИН*-а (1967–1971), повремено *Политике*, уредник и сарадник стручних часописа *Уметност*, *Мозаик* и *Архитектура* *и урбанизам*, члан УЛУС-а, УЛУПУДС-а, АИCА и Друштва српских уметника „Лада", многих селекционих комисија и жирија. Редовно је излагао самостално и учествовао на смотрама у земљи и иностранству. Његова дела чувају, излажу и у антологијске прегледе укључују Народни музеј, Музеј савремене уметности, Галерија Матице српске и други музеји Србије, којима је поклонио 35 слика. У првом стваралачком раздобљу (1952–1957) обрађивао је имагинарне градске мотиве, главе и мртве природе као својеврсне симболистичке и енигматичне приказе. Био је близак експресионизму, кубизму и варијанти сирове уметности.Доводио је предмете у неочекиване ситуације и тако успостављао њихов немушти говор. Друго стваралачко раздобље (после 1957) може се разврстати на више периода, али оно у целости почива на постулатима Медиале. Стигао је до аутохтоне поетике која се везује за токове надреализма. Мноштвом одабраних ствари, добро промишљеним детаљима и сугестивним облицима **В.** је исказивао размишљања о врлинама и слабостима човека и његовим радостима и страховима, урањајући у ликовност која сама по себи тражи нове форме и садржаје. Сви елементи његових композиција сустичу се у централној тачки, ка суштини постојања. [](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/002-iii-sinisa-vukovic-soba-osoba-bez-lica.jpg)Реаговао је на научна достигнућа, одлазак човека у свемир, на губљење идентитета, ратна страдања и угроженост природе. Од почетка осме декаде користио је детаље са слика Вермера и наговестио уметност цитата. Геометријски строги простор потиснуо је у други план, а превласт дао барокној усплахирености, експлозији и кретању асоцијативних облика и сведених фигура људи или животиња. У отвореним и затвореним просторима који подсећају на ренесансне одвија се драма савременог доба. Понекад се у пределима јављају цркве средњовековних манастира и крст, који слуте катаклизму, али превладава разум и уверење да има наде. Деведесетих година вратио се надземаљској хармонији. Тврђаве, обелиск, лавиринте, црквене основе и звона, манастирска здања, пирамиде, бедеме и ограде распоређивао је по светлошћу озареним хармонијама окера, лазурно сликаним нестварним пустињским пространствима. И тада задржава тајновитост приказа, само њему знане трагове трајања човека којима исказује однос према садашњости. Да би усмеравао ка рађању и пролазности, понекад слика акт или женски торзо. Од краја другог миленијума велике теме своди на ствари из атељеа и најближег окружења, како би њима наставио исту мисао о супериорности духа над материјом. Остао је одан медијалистичким принципима: његово извориште било је у метафизичком сликарству, фантастици и надреализму, а исходиште у савременом и аутентичном концепту. Добитник је награде за сликарство XXVI Октобарског салона (1985).
ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, *Синиша Вуковић*, Бг 1977; Д. Смиљанић, *Синиша Вуковић: рани период 1952–1972*, Ва 1989; С. Вуковић, *Синиша Вуковић: старе и нове слике 1953–2000*, Бг 2000; Љ. Миљковић, *Синиша Вуковић*, Земун 2001; *Медиала*, Бг 2006; *Синиша Вуковић: ликовни живот – критике и прикази (1967–1971)*, Бг 2008.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Слободан
**ВУКОВИЋ, Слободан**, астрофизичар, научни саветник, универзитетски професор (Ниш, 4. I 1947). Дипломирао на Одсеку за астрономију (1969), а магистрирао (1971) и докторирао (1974) на Одсеку за физику Природно-математичког факултета у Београду. Од 1970. до 2012. радиo на Институту за физику у Београду, где је за научног саветника изабран 1991. Од 2012. ради на Институту за хемију, технологију и металургију – ИХТМ у Београду. У звање редовног професора изабран је на Филозофском факултету у Нишу 1992, затим на Физичком факултету у Београду. Од 1972. до 1974. усавршавао се на Физичком институту Академије наука СССР „П. Н. Лебедев" у Москви, а у периоду 1984–1990. радио је на Аустралијском националном универзитету у Камбери. Остварио истакнуте резултате у области физике плазме, јонизованих гасова, фотонике, нано-плазмонике, оптичких особина фотонских кристала и метаматеријала. Развио је теорију простирања вођених електромагнетских таласа на различитим граничним површинама, у таласоводима и слојевитим материјалним структурама. Научно је веома значајна његова теоријска и експериментална демонстрација високе транспарентности класично непрозрачних металних филмова. Уредник је књиге *Surface Waves in Plasmas and Solids* (Singapore 1986), одржао више предавања по позиву и учествовао у организацији неколико међународних конференција. Члан је Америчког оптичког друштва. Био је председник Управног одбора Астрономске опсерваторије у Београду 2002–2006.
ДЕЛА: и R. Dragila, B. Luther-Davies, „High Transparency of Classically Opaque Мetallic Films", *Phys. Rev. Lett*., 1985, 55, 1117; и R. Dragila „Guided and Surface Еlectron Drift Waves in Plasmas", *Phys. Rev. Lett.* 1988, 60, 1498; и R. Dragila, „Еxcitation of Surface Waves by an Еlectromagnetic Wave Packet", *Phys. Rev. Lett.*, 1988, 61, 2759; и I. В. Shadrivov, Y. S. Кivshar, „Surface Bloch waves in metamaterial and metal-dielectric superlattices", *Аpplied Physics Letters*, 2009, 95, 041902; коаутор, „Nondiffracting Bessel Plasmons", *Optics Еxpress*, 2011, 19, 19572.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Слободан
**ВУКОВИЋ**, **Слободан**, социолог, научни саветник (Даниловград, 22. VI 1946). Дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирао на ФФ у Загребу (1991). Радио на београдском Институту за социолошка и криминолошка истраживања (1992–1999) и у Институту друштвених наука (од 1999), где је научни саветник и управник Центра за социолошка истраживања (од 2002). Главни и одговорни уредник часописа *Социолошки преглед* (1994–1996, 2000–2004), председник Српског социолошког друштва (1997–2000) и члан Националног савета за науку (од 2006). У 80-им годинама XX в. самостално урадио искуствено истраживање класне структуре српског друштва (објављено 1994), а у првој деценији XXI в. истраживао корупцију. Како би објаснио системску корупцију у Србији, **В.** је развио теорију да у Србији постоје два уговора: између елите и народа (народ не доводи у питање власт елите, а заузврат не мора строго да се придржава закона) и између елите и државне управе (управа безусловно спроводи наредбе елите, а заузврат је награђена системским привилегијама, укључив и „право на корупцију"). **В.** је поставио правило: што је елита мање легитимна, то је већа системска толеранција према кршењу закона (по првом уговору) и системска корупција (по другом уговору). Последњих година истражује и распад Југославије, посебно медијски и економски аспект.
ДЕЛА: *Радништво и бирократија*, Бг 1985; *Покретљивост и структура друштва*, Бг 1994; *Чему приватизација?*, Бг 1996; *Корупција и владавина права*, Бг 2003; *Право, морал и корупција*, Бг 2005; *Корупција и* *транзиција*, Бг 2007; *Етика западних медија: антисрпска пропаганда деведесетих година XX века*, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: С. Антонић, „Држава као плен", *Нова српска политичка мисао*, 2007, 1–2.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Тихомир
**ВУКОВИЋ, Тихомир**, ихтиолог, универзитетски професор (Сириг код Новог Сада, 22. II 1933 – Сарајево, 6. X 1988). Из Војводине мађарски окупатори 1941. протерују његову породицу у Гацко 1941, а исте године пресељава се у Крагујевац. Студије биологије на Природно-математичком факултету у Београду завршио 1955. За асистента на предмету Зоологија на Филозофском факултету у Сарајеву изабран је 1956. Докторску дисертацију („Популације и мријешћење *Аlosa fallax nilotica* у водама Неретве и Скадарског језера") одбранио је 1961. на ПМФ у Сарајеву. Од 1962. је наставник на истом факултету, а редовни професор од 1971. Био је шеф Одсека за биологију и декан ПМФ у Сарајеву. Усавршавао се у Русији, САД, Енглеској, Француској, Шведској, Италији, Пољској, Мађарској, као и у републикама бивше Југославије. За дописног члана АНУБиХ изабран је 1975, за редовног 1981. Био је секретар АНУБиХ. Оснивач је Југославенског ихтиолошког друштва, главни уредник часописа *Ichtyologia* и први председник Европске ихтиолошке асоцијације. Богат научни опус **В.** обухвата комплексну проблематику таксономије, екологије, биогеографије и филогеније, пре свега слатководних риба река и језера Јадранског и Дунавског слива у БиХ и Црној Гори. Посебно се бавио ендемичном ихтиофауном текућица западног дела Балканског полуострва. Пронашао је и описао (1965) једну нову ендемичну подврсту рибе светлице (*Leuciscus souffia montenegrinus*). Најзначајнији су му радови о слатководним рибама Југославије и БиХ (и Б. Ивановић, *Слатководне рибе Југославије*, Сар. 1971; *Рибе Босне и Херцеговине, кључ за одређивање*, Сар. 1977; и Б. Ивановић, Б. Кнежевић „Мorphological analysis of some hybrid fishes forms from Lake Skadar", *Гласник одељења природних наука ЦАНУ*, 1984, 4).
ДЕЛО: и Е. Ђуровић, З. Поцрњић, *Водоземци Босне и Херцеговине*, Сар. 1979.
ЛИТЕРАТУРА: А. Софраџија, Р. Хаџиселимовић, „In memоriam: Академик проф. др Тихомир Вуковић", *Ichtyologia*, 1989, 21, 1; Б. Ивановић,. „In memоriam: Академик Тихомир Вуковић", *Гласник Републичког Завода за заштиту природе и Природњачког музеја у Титограду*, 1989, 22; *Споменица: 60 година Академије науке Босне и Херцеговине 1951–2011*, Сар. 2011.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Тодор
**ВУКОВИЋ, Тодор**, бригадир (Лопате, Лијева Ријека, Васојевићи, 1854 – Лопате, 22. II 1886). Рано је почео четовати са својим стричевима и рођацима. Преко Новопазарског санџака илегално је ишао у Београд 1871. и био представљен кнезу Милану Обреновићу. Јован Ристић га је примио као сина свог побратима. Дарован је са сто дуката. Уз извештај са пута и новац је понео на Цетиње, али су тамо мислили да је реч о малој завери. Као миљеник у Лијевој Ријеци постао је командир чете 1873. Када је кренуо Васојевићки устанак, књаз Никола је сменио командира Милуна Вешовића, а њега поставио за команданта батаљона у септембру 1875. Предводио је 500 бораца из Лијеве Ријеке, Коњуха, Божића и Цецуна. И поред победе на Шекулару и Доњој Ржаници 20. VII 1876, књаз Никола је био незадовољан због погибије педесетак Васојевића. **В.** му је пoнудио оставку, а потом је упућен на херцеговачко ратиште. Његов батаљон се изванредно показао код Невесињске касабе и за то је добио Медаљу Обилића и Ђурђевски крст. Истакао се у великој победи на Вучјем долу 1876. Знатно је допринео сјајним победама над војском Мехмед Али-паше на Буковој пољани и Морачи 1877. У јануару 1878. успешно је ратовао око Улциња и Бара и на десној обали Бојане. На Новшићу је заштитио Кучку бригаду у борбама око Плава и Гусиња крајем 1879. и почетком 1880. Био је командант (бригадир) Васојевићке бригаде од 1881. до преране смрти.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Марјановић, *Васојевићки главари, неколико портрета*, Пг 1929; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878. године*, Пг 1992; М. П. Цемовић, *Васојевићи*, Бг 1993; Г. Вуковић, *Мемоари*, Цт 1996.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Урош
**ВУКОВИЋ, Урош**, архитекта, дизајнер (Београд, 18. IV 1972). Син архитекте и графичког дизајнера Радомира Вуковића. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (1998) код Бранислава Митровића. У оквиру Клуба младих архитеката покренуо је 1997. студентску летњу школу архитектуре која је прерасла у „Еxpeditio", невладину организацију с подршком Унеска, с циљем да подстиче просторни развој Црне Горе и региона кроз деловање у области одрживе архитектуре, културног наслеђа, планирања простора и развоја цивилног друштва. Његов рад везан је за дизајн и едукацију у примењеном маркетингу. Дизајнира изложбене каталоге, логотипе, изложбе, часописе, књиге, мултимедијалне презентације и интернет странице. Од 1998. ангажован је на пројектима Центра за планирање урбаног развоја у Београду, морског добра Црне Горе, генералног плана Краљева и урбанистичког пројекта Пераста. Између 2001. и 2005. радио у архитектонском бироу „Аrchtic", потом као главни дизајнер у часопису *Квадарт* и креативни директор рекламне агенције „Аs Аdvertising". Од 2005. постаје креативни директор за „Philip Мorris", „Fiat", „Chrysler", „Јeep", „Dodge", „Telenor", „Samsung", „Бамби" и „Нис–Гаспром њефт". Добитник је признања за публицистику 21. Салона архитектуре за дизајн и концепцију књиге *Триста година самоће* (Бг 1998), специјалног признања Архитектонског факултета „Никола Добровић" за пројекат Београд–Москва (1998), откупне награде за архитектонско-урбанистички пројекат пословно-стамбеног објекта у Лазаревцу (2000), као и награде за дизајн ланца продавница „Cosmetic Gallery" (2002).
ИЗВОР: Лична архива.
Адријана Ристић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ, Чедо
**ВУКОВИЋ, Чедо**, књижевник (Ђулићи код Андријевице, Црна Гора, 28. IX 1920). Гимназију је завршио у Пећи, а књижевност студирао у Београду. Био је учесник НОБ. Од 1945. до 1953. радио у редакцији часописа *Младост* у Београду. По повратку у Црну Гору (1953) уређивао *Омладински покрет* и часопис *Стварање* (1953–1972). Био је члан Савјета Црне Горе и председник Удружења књижевника Црне Горе. Редовни је члан ЦАНУ. Живи у Будви и Подгорици. Његов жанровски поливалентан опус (поеме, приповетке, романи, драме) обједињује поетска визија живота у Црној Гори у различитим историјским приликама, од средњег века, преко времена Петра I Петровића Његоша (*Поруке*, Бг 1963), Петра II Петровића Његоша (*Судилиште*, Цт 1971) до ХХ в., од ратних тема (*Мртво* *Дубоко*, Сар. 1959) до резолуције Информбироа (*Развође*, Бг 1968) и друштвених тема новијег времена. Карактерише га реалистичко приповедање и наглашавање хуманистичких и моралних вредности које преиспитује на књижевној грађи дужег временског трајања (*Синови синова I–V*, Цт 1979). Поред књига за децу (*Тим Лавље срце*, Цт 1956; *Летилица* *професора Бистроума*, Бг 1961) објавио је и књиге књижевноисторијских огледа (*На бјелинама времена*, Нк 1986; *Сам собом*, Нк–Пг 1986). Добитник је Награде АВНОЈ-а, Тринаестојулске награде, Змајеве награде Матице Српске, награде Удружења књижевника Црне Горе, те награде Града театра „Стефан Митров Љубиша". О њему су објављена два зборника критичких и књижевноисторијских прилога под истим насловом *Књижевно дјело Ч. В.* (Пг 1992, Режевићи 1998).
ДЕЛА: приповетке: *Приповијетке*, Бг 1949; *Митски декамерон*, Нк 1989; романи: *Висине*, Бг 1952; *Без реденика*, Цт 1955; *Девета зора*, Бг 1990; *Стефанов* *пут*, Пг 2000; књиге за децу: *Виторог*, Бг 1948; *Свемоћно око*, Бг 1953; *Хало небо*, Тг 1963; драмско-поетски опус: *Ратни* *гости*, Цт 1958; *Хармонија*, Пг 1992; *Снови микрокозма*, Пг 1993; *Макарије*, Пг 1994; *Изабрана дјела* *за дјецу*, I–II, Нк–Бг 1994.
ЛИТЕРАТУРА: З. Радуловић, *Језик и стил Ч. В.*, Нк 1994; Б. Кокољ, *Између ријечи и дјела*, Пг 2000.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЋ ДЕСИСАЛИЋ, Тудор
**ВУКОВИЋ ДЕСИСАЛИЋ, Тудор**, измишљена личност за коју се веровало да је живела у XVI в. и бавила се иконописом. Име тог тобожњег иконописца поменуто је у дугом запису на икони Богородице са Христом (Сарајево, Умjетничка галерија БиХ). На истом месту наведено је да **В.** потиче из Маина, а да је Богородичину икону насликао у Сарајеву 1568. за војводу Ивана Вуковића Десисалића. Почевши од 1940, када је икона објављена, сматрало се да њен творац припада дубровачко-византијској групи сликара, док је његово порекло везивано за угледну сарајевску породицу кујунџија Десисалића. Међутим, приликом конзервације иконе, обављене крајем девете деценије XX в., јавиле су се прве сумње у њену веродостојност. Та околност навела је С. Петковића да изврши детаљну стилску, иконографску и палеографску анализу иконе након чега је доказао да је наводно остварење **В.** у ствари руска икона Богородице Тихвинске с почетка XVIII в., која је два столећа касније пресликана, натпис на њој кривотворен а име њеног аутора измишљено.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мазалић, „На трагу једном старом иконописцу", *Гласник Народног универзитета Боке Которске*, 1940, 1–4; „Мaдона Тудора Вуковића сликара из Маина: неколико старих икона", *Гласник Хрватских земаљских музеја*, 1943, LIV; *Сликарска умјетност у Босни и Херцеговини у турско доба*, Сар. 1965; С. Петковић, „Лажни сликар Тудор Вуковић", *ЗНМ*, 2007, XVIII, 2.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВИЦА
**ВУКОВИЦА**, манастир у истоименом селу на Морачи близу Скадарског језера, са Храмом Св. Тројице. По традицији коју је записао поп Мојсеј, саграђен је 1336. уз труд и помоћ цара Душана. Турци су га 1690. разорили, али је 1792. саграђен нов храм на истом месту. Подаци су записани на иконостасу у вуковачкој цркви.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОВЈЕ → ВЕЛИКО ВУКОВЈЕ
**ВУКОВЈЕ → ВЕЛИКО ВУКОВЈЕ**
# ВУКОВОЈАЦ, Петар
**ВУКОВОЈАЦ, Петар**, стоматолог, универзитетски професор (Босанска Градишка, 12. VII 1907 – Београд, 23. III 1982). Студије медицине започете 1929. у Загребу, завршио 1938. на Медицинском факултету у Београду. Специјалиста је за болести уста и зуба (1951). Радио је у Централној зубној амбуланти Команде града Београда (1945) а 1946. организовао рад и постао управник Централне зубне амбуланте Министарства здравља ФНРЈ. Од 1949. ради на Одонто–стоматолошкој клиници Мед. ф. у Београду, а од избора у звање асистента (1951) на Стоматолошком факултету у Београду (редовни професор од 1962). Био је управник Клинике за стоматолошку протетику (1958–1973) и шеф Катедре (од 1963). Предавао је и на Стоматолошком одсеку Мед. ф. у Нишу. Био је члан Стручне комисије Здравственог центра НР Србије; Редакције *Стоматолошког гласника Србије* и др. Посебно се бавио организацијом и унапређењем наставе, као и уздизањем младих кадрова. Први је израдио учила за стоматолошку протетику и, уз Даринку Смодлаку, био коаутор првих уџбеника из Стоматолошке протетике (*Стоматолошка протетика – скрипта*, Бг 1953; *Утицај начина изливања на квалитет легура за израду зубнолекарских протеза*, Бг 1955; *Стоматолошка протетика – крунице и мостови*, Бг 1963).
ДЕЛА: „Израда круница за парцијалне протезе", *СГС*, 1970, 18, 3; коаутор, *Технологија зубнотехничког материјала*, Бг–Зг 1970.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948–1978*, Бг 1978; „In memoriam: проф. др Петар Вуковојац", *СГС*, 1982, 2.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОДЛАК
**ВУКОДЛАК**, зло митолошко биће које се појављује у митологијама свих словенских народа. Етимолошки се везује за човека чије је тело прекривено вучјом длаком, односно који личи на вука и самим тим представља његову инкарнацију. Лубор Нидерле наводи да је вероватно термин преузет из словених језика још у VI в., док се први архивски помен среће у *Номоканону* из VII в. који предвиђа казну за спаљивање **в**. Вампир и **в.** често су синоними у митолошким представама српског народа. Тако је, на пример, код динарских Срба **в.** био уобичајени термин за вампира. У том смислу сва веровања и ритуална пракса која се односи на вампира односи се и на **в**. Поистовећивање **в.** и вампира на просторима Србије и суседних земаља вероватно потиче од веровања да је вук најчешћа метаморфоза вампира. Међутим, изједначавање вампира и **в.** требало би узети са резервом делом и као резултат ненаучних интерпретација, у првој половини XX в., које се могу довести у питање због ослањања на наративне изворе (приче и другу фолклорну грађу) а не на етнографске чињенице. Вук Ст. Караџић у *Рјечнику* наводи да је **в.** заправо човек који оживи 40 дана након смрти тако што у њега улази зао дух, односно, такав човек се повампири. Веровање да сваки вампир извесно време проводи у вучјем облику забележено је, међутим, само код Куча и у једном селу у ужичком крају. Демонска природа и зло које **в.** доноси везује се за његово порекло. Наиме, верује се да је њега створио ђаво тако што је одређивао коју ће душу инкарнирати у вуку. Ликантропија, назив који се у науци користи за појаву претварања човека у вука, потицала је вероватно од сталне опасности која је у словенским земљама претила од ове животиње. Култ вука, као најразвијенији култ у српском народу, навео је неке научнике да вука сматрају претком српског народа. Вук је повезиван са хтонским светом и култом мртвих, а затим је дошло до мешања култа мртвих са демонолошком митологијом чиме се може објаснити и ово изједначавање вампира и **в**. Један српски споменик из XIII в. сведочи исто што етнографски записи из XIX в. о веровању да вукови изазивају помрачење Сунца и Месеца. На тај начин је ликантропија повезана са лунарном митологијом, док је у српској традиционалној култури лунарна митологија блиско повезана и са култом мртих. Веровању о метаморфози вампира у **в.** противрече веровања, веома присутна у традицији српског народа, да се вампири највише боје вукова јер их могу растргунти и убити, те да су вукови важно апотропејско средство у борби против демона. Једно од могућих објашњења изједначавања **в.** и вампира је веровање у претварање живих особа у **в**. То су обично људи познати по својем безбожничком животу, људи који су зли, баве се врачањем и вештичарењем, а по правилу тешко умиру. Тада се за њих верује да су још за живота такозвани живи вампири који се претварају у **в.** и наносе несрећу својој заједници. Након смрти такве особе се по правилу и повампире. **В.** је у савременој култури инспирација у многим жанровима популарне културе.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска митологија*, Бг 2008; А. М. ди Нола, *Ђаво*, Бг 2008; П. Плас, „Вукови и смрт: танатолошко значење вука у традицијској култури западнојужнословенског подручја", *Народна умјетност*, Зг 2010, 47/2.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОЈАН, Џон → ВИВЈЕН, Џон
**ВУКОЈАН, Џон** **→** **ВИВЈЕН, Џон**
# ВУКОЈЕВИЋ, Јелена
**ВУКОЈЕВИЋ, Јелена**, миколог, универзитетски професор (Горњи Милановац, 1. XI 1953). Дипломирала 1977. на Групи за биологију Природно-математичког факултета у Београду, где je и магистрирала 1982. и докторирала 1989. За асистента на Биолошком факултету изабрана је 1980. и од тада је прошла сва наставно-научна звања до редовног професора (2005). Предавала је предмете Систематика алги, гљива и лишајева и Ботаника I са микологијом, и организовала Изборну област Биологија гљива (2003). После реорганизације наставе на Универзитету (2006) предаје на дипломским и мастер академским студијамa. Креирала је програм модула Експериментална микологија на докторским студијама. Аутор је и коаутор три универзитетска уџбеника. Научно истраживачким радом се бави у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и на Биолошком факултету у Београду. Посебно значајан допринос дала је проучавању морфо-физиолошких особина, таксономског положаја, животних циклуса и патогенезе микромицета; познавању биохемијских карактеристика одабраних јестивих и лековитих врста гљива, те идентификацији деструктивних гљива на уметничким предметима из галерија и депоа музеја у Србији са предлогом мера санације и заштите. Члан је издавачког одбора *Мycologia Balcanica*, већег броја домаћих и међународних друштава, председник Миколошког друштва Србије 1994–1997, а члан Британског миколошког друштва од 1995.
ДЕЛА: коаутор, „*Diaporthe*/*Phomopsis helianthi*, the sunflower pathogen: twenty years of research", у: R. Dris, S. М. Јain, I. А. Кhan (ур.), *Еnvironment and Crop Production*, Enfield, New Hampshire 2002; коаутор, „Pathogenic Fungi of Vegetables and Rosaceae Fruits", у: R. Dris (ур.), *Crops:* *Growth, Quality and Biotechnology*, Helsinki 2005; коаутор, „Biology of Pleurotus eryngii and role in biotechnological processes: a review", *Critical Reviews in Biotechnology*, 2009, 29.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОЈЕВИЋ, Никола
**ВУКОЈЕВИЋ, Никола**, књижевник (Бовић/Голиња, 10. VI 1882 – Загреб, 21. IX 1913). Послије изученог типографског заната у Карловцу укључио се у синдикални и социјалистички покрет, гдје је имао истакнуту улогу. Дјеловао је у Сарајеву, Осијеку, Бечу, Загребу и др., сарађујући у социјалистичким листовима и часописима. Објавио је двије збирке приповиједака, *Сабране приповијести* (Зг 1911) и *Новеле* (Будимпешта 1913): кратке, социјално-критички усмјерене приче, са савременим мотивима из радничког и сеоског живота, често грађене на анегдотској основи или усмјерене ка анегдотској поенти, ослобођене књишке стилизације, у основи су реалистичког типа описивања и мотивисања јунака. Један је од првих пролетерских приповједача у српској књижевности, истовремено са умјетнички успјелим сликама кордунашког села изложеног експлоатацији, представља несумњив моменат модернизације српске прозне традиције у Хрватској.
ЛИТЕРАТУРА: С. Кораћ, *Књижевни рад Срба у Хрватској*, Зг 1987; Д. Кекановић, „Пролетерска прича Николе Вукојевића", *Љетопис Српског културног друштва Просвјета*, 1999, 4.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОЈИЧИЋ, Мирјана
**ВУКОЈИЧИЋ, Мирјана**, глумица (Београд, 16. XII 1947). Дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Мирослава Миње Дедића. Већ после две године студија, 1968. на позив Мирослава Беловића ступила је на сцену Југословенског драмског позоришта у представи *Пожар страсти* (Ј. Косор) и од тада је члан тог позоришта. Била је најмлађа Офелија на сцени београдских позоришта. На ТВ Сарајево играла је главну женску улогу у драми Дервиша Сушића *Бијег*. Захваљујући књижевнику Душану Радовићу појавила се 1972. на ТВ Београд у улози водитеља комерцијалног програма. На сцени матичног позоришта прославила се улогом Мериме у драми *Омер и Мерима* М. Беловића. Истиче се у драмским и лирским улогама у домаћем и страном репертоару, испољава одмереност у широким скалама глумачких изражајних средстава као Јованка (Б. Нушић, *Протекција*), Клара (Б. Шо, *Пигмалион*), Соња (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*), Рут (П. Зиндел, *Дејство гама зрака на сабласне невене*), Стела (Т. Вилијамс, *Трамвај звани жеља*), Јелица (Ј. Стерија Поповић, *Лажа и паралажа*), Људмила (М. Горки, *Васа Железнова*), Олга (М. Предић, *Голгота*), Девојка која зна најлепше речи (Д. Ћосић, *Откриће*), Корделија (В. Шекспир, *Краљ Лир*), Марија Тимофејева (Ф. М. Достојевски, *Зли дуси*), Кумрија (М. Црњански, *Сеобе*), Ана Андрејевна (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Јасенска (М. Б. Нојман, *Милена из Прага*) и др. Са представом Чеховљевог *Галеба* у режији Виталија Дворцина у ужичком позоришту, 1993. са успехом гостовала у Народном позоришту у Ужгороду. Објавила је више есеја глумачких портрета. За текст о Гојку Шантићу „Рука – продужена мисао" (*Браничево*, 2006, 1/2) награђена је Златним пером на конкурсу „Есеј о глумцу" (Глумачке свечаности „Миливоје Живановић", Пожаревац 2006). Добитник je награде Трибине младих на Стеријином позорју, награде Удружења драмских уметника Србије и Годишње награде ЈДП.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић, *Позориште и драма*, Бг 1984; П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Алекса
**ВУКОМАНОВИЋ, Алекса**, професор, историчар (Срезојевци код Горњег Милановца, 21. III 1826 – Београд, 6. XI 1859). Отац му је био Петар Вукомановић, брат кнегиње Љубице. Гимназију је завршио у Одеси. На Универзитету Св. Владимира у Кијеву завршио је историјско-филозофске науке и докторирао 1851. Крајем исте године на његов предлог отворена је на Лицеју у Београду стална катедра за историју српског народа и књижевности. Услед недостатка наставника, он је поред ова два предмета предавао и историју светске књижевности и теорију словесности. Друштво српске словесности га је изабрало за свог редовног члана 1853. Бавио се издавањем историјске грађе. Већ први његови научни радови, који су почели да излазе у *Гласнику Друштва српске словесности* (*ГДСС*) 1858, показивали су врло савесног истраживача наше старе књижевне и културне историје. Теорију словесности са елементима естетике предавао је на основу приручника руског професора Тимајева, који је ради наставе и превео. Словенску књижевност је предавао у широком оквиру опште историје словесности и упркос отпору званичне јавности заступао Вукове филолошке принципе. У лето 1854, путујући по западној Србији, пронашао је у манастиру Никољу Никољско јеванђеље. Оженио се Мином, ћерком Вука Караџића. Говорио је руски и француски језик. Био је дародавац Народне библиотеке. Пред смрт руски цар га је одликовао Орденом Св. Станислава III реда. Целокупна његова заоставштина је пропала.
ДЕЛА: „Грађа за историју народа и књижевности српске", *ГДСС*, 1858, 10; „О кнезу Лазару. Из рукописа XVII века", „Живот архиепископа Максима. Из рукописа XVII века", „Летопис царем српским. Из рукописа XVII века", *ГДСС*, 1859, 11.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1853–1859.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1888; Љ. Стојановић, *Живот и рад Вука Стефановића Караџића*, Бг 1924; М. Кићовић, *Историја Народне библиотеке у Београду*, Бг 1960; В. Вулетић, *Светозар Марковић и руски револуционарни демократи*, Н. Сад 1964; *Прослава стогодишњице Филозофског факултета у Београду*, Бг 1964.
Урош Татић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Бутор
**ВУКОМАНОВИЋ, Бутор**, сердар, сенатор, капетан (Утрг у Подгору, Црмница, 1792 – Подгор, 1879). Понегде се помиње по ранијем презимену његовог братства као Укмановић, а понегде по оцу као Перовић. У младости се истицао бистрином и сналажљивошћу. Добио је наклоност Петра I. Његош га је узео за перјаника 1841. Успешно је водио борбе са Турцима око Скадарског језера и вешто добио за Црну Гору велики комплекс шуме и зиратне земље док је био члан комисије за разграничење са Аустријом 1841. За племенског капетана постављен је 1845. У превирањима и црмничким издајама 1847. држао је везу са Цетињем и са Ђорђијем Петровићем угушио побуну подстакнуту од Осман-паше Скопљака. Међу двадесет одабраних Црмничана био је у кули Ника Ђуришића 1847. Одбили су три турска напада. О том догађају Његош је у Бечу 1850. објавио песму *Кула Ђуришића*, где је са попом Андријом Ђуровићем и **В.** опеван, а потом награђен руском златном колајном. Његош га је поставио за сенатора 1848, а за сердара Црмнице 1859. Као црмнички капетан и сердар помиње се од 1853. Упоредо са њим је капетанске послове од 1865. обављао његов син Марко. Дочекао је са осталим црмничким вођама књаза Данила у Бољевићима новембра 1851. Са капетанима Машом Ђуровићем и Луком Поповићем успешно је припремио одбрану од војске Миралаја Мустафе у јануару 1853. На Крњицама 1862. командовао је у великој победи над бројном турском војском. Успешно је пресуђивао у споровима. Имао је Обилића медаљу, Данилов крст и друга црногорска одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: *Орлић, црногорски годишњак*, 1865–1870, 1885; П. II Петровић Његош, *Целокупна дела*, књ. I, *Пјесме*, Бг 1974; Ј. Вукмановић, *Црмница*, Бг 1988; В. Бољевић Вулековић, *Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе*, Пг 1995.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Вилхелмина Мина
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/001-iii-vilhelmina-mima-vukomanovic.jpg)ВУКОМАНОВИЋ, Вилхелмина Мина**, сликар, преводилац (Беч, 12. VII 1828 – Беч, 12. VI 1894). Ћерка Вука Стефановића Караџића. Сликарско образовање започела је код белведерског капелана Јозефа Пфајфера. Средином 50-их година усавршавала се код бечког сликара Фридриха Шилхера. Претпоставља се да је на сликарско интересовање утицало и познанство са српским сликарима који су посећивали дом Вука Караџића, понајвише са Урошем Кнежевићем, али и Аксентијем Мародићем, Стевом Тодоровићем и Димитријем Г. Тиролом. На путовањима у Венецију, Берлин, Дрезден и Милано имала је прилике да се упозна са делима старих мајстора у тамошњим галеријама. Ради усавршавања њеног сликарског умећа, Вук је покушао да посредством Антонине Дмитријевне из Петрограда, кћери грофа Д. Н. Блудова, 1855. обезбеди стипендију од велике кнегиње Јелене Павловне за једногодишњи боравак **В.** у Паризу и двогодишњи у Италији. Том приликом кнегињи је послато и неколико сликарских радова **В**. Иако се у припремама за путовање стигло и до визирања пасоша, до тога ипак није дошло. Њен досад познати сликарски опус је мален (педесетак дела), а од тога је око 20 радова сачувано у Народном музеју у Београду, као и неколико акварела и цртежа. **В.** своје радове није ни датирала ни потписивала, изузев цртежа из 1848. у споменару првог вереника Флора Огњева, као и акварела датованог 1852. Милици Стојадиновић Српкињи, данас у Галерији Матице српске. Сматра се да је сликала у раздобљу 1845–1864. Вероватно је да су отежане животне околности након смрти супруга 1859. и оца 1864, као и даље старање о члановима породице, утицали на напуштање сликарске делатности.
**В.** је углавном радила портрете. Међу њима су и ликови историјских и савремених националних хероја, тематика карактеристична за српско сликарство овог периода. У њене најраније радове сврставају се две представе Краљевића Марка, на којима је приметан утицај Уроша Кнежевића. У период око 1847. датовани су *Аутопортрет*, *Портрет брата Димитрија* и портрет *Девојчице*, радови сведеног израза и хладнијег колорита. Следи *Младић с брадом*, претпостављени портрет Ђуре Даничића. Слике настале после 1850. њени су најбољи радови (*Бошњак са белом чалмом*, *Црногорски војвода*, *Бошњак са црвеним саруком*, *Црногорац*, *Девојка са виновом лозом*). На њима је приметно прихватање другачијих поука, вероватно као последица учења код Шилхера, у виду широких потеза и црвено-мрких топлих тонова. Међу сачуваним цртежима су и два портрета Вука Караџића, док је са Стевом Тодоровићем израдила нацрт за лик Бранка Радичевића, публикован у календару *Орао* за 1878. Бавила се и сликањем икона. Забележила је да је израдила икону Св. Ђорђа коју је поклонила породици Огњеслава Утјешеновића. Копирала је једну од Рафаелових *Мадона*, а икону Богородице, рађене према моделу из руске капеле у Бечу, даровала је 1863. манастиру Дужи.
ЛИТЕРАТУРА: И. Кукуљевић Сакцински, *Словник умјетниках југославенских*, II, Зг 1858; З. Симић Миловановић, *Сликарке у српској историји уметности*, Бг 1938; М. Коларић, *Катарина Ивановић, Мина Вукомановић*, Бг 1958; М. Јовановић, *Српско сликарство у доба романтизма 1848*–*1878*, Н. Сад 1976; Љ. Чубрић, *Мина Караџић Вукомановић 1828–1894*, Бг 1994; Г. Добрашиновић, *Мина Караџић Вукомановић: живот и дело*, Бг 1995.
Ирена Ћировић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Гаја
**ВУКОМАНОВИЋ, Гаја**, саветник, завереник (? – ?, после 1866). Брат по оцу кнегиње Љубице Обреновић. Био је управник царинарнице у Топчидеру 1841. Уз његову помоћ кнегиња Љубица покушала је те године да врати кнеза Милоша на престо у Србији. Био је вођа завереника који су намеравали да уклоне са власти Јеврема Обреновића и министре њему одане и подстакну народ да тражи повратак кнеза Милоша. Када је завера откривена, ухапшен је 6. VIII 1841. Одузето му је звање, осуђен је на 15 година заточења у Лозници и на плаћање трећине трошкова суђења. Кнегиња Љубица га је извукла из затвора, али само привремено, јер су Јеврем Обреновић и министри претили оставкама уколико се не врати у тамницу. Кнегиња није успела да га спасе затвора, нити да му се умањи казна. По повратку Обреновића у Србију држао је ђумрук у Шапцу (1860–1864), а потом у Митровици (1865–1866).
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1860–1866.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Страњаковић, *Влада уставобранитеља 1842–1853*, Бг 1932; Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, I, Бг 1947; Р. Љушић, *Кнегиња Љубица*, Бг 1997.
Ана Столић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Љубомир Љуба
**ВУКОМАНОВИЋ, Љубомир Љуба**, глумац (Крагујевац, 24. IV 1884 – Београд, 15. X 1932). Први пут ступио на сцену 1903. у „Србадији", путујућој позоришној дружини Димитрија Нишлића, а потом је играо у трупама Драгутина Крсмановића (1903–1905), Љубомира Перишића Кече (1905/06), Михаила Лазића Чичка (1906/07), Димитрија Гинића (1908/09) и „Заједници" Симе Бунића (1910–1912). За време I светског рата био је у заробљеничком позоришту у Нежидеру (Мађарска), које је водио Михаило Спасић Микица. После рата играо је у трупи „Гундулић" Љубомира Рајичића Чврге (1918/19), затим у дружини „Заједница" коју је водио са Душаном Кујунџићем (1919/20), у трупи Душана Животића (1921/22), те у Српском народном позоришту у Новом Саду (1923/24, 1926/27), у градским позориштима у Битољу (1928/29) и Нишу (1929/30) и у Народном позоришту у Пожаревцу (1931). Осредњег раста, ведар и динамичан, градио је увек оригиналне ликове и духовито и спонтано играо комичне (један је од најбољих и најомиљенијих комичара између два рата), али и психолошки сложене улоге. Био је успешан Ружичић (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Вуле Пупавац (М. Глишић, *Подвала*), Манулаћ, Калча (С. Сремац, *Зона Замфирова*, *Ивкова слава*), Давид Штрбац (П. Кочић, *Јазавац пред судом*), Јованча Мицић (Б. Нушић, *Обичан човек*, *Пут око света*), Монгоден (Е. Блум, Р. Тоше, *Мадам Монгоден*), Диперон (А. Бисон, *Покојни Тупинел*), Допчински (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), те Јаго (В. Шекспир, *Отело*).
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Младен
**ВУКОМАНОВИЋ, Младен**, историчар (Јасеник код Гацка, 9. X 1936 – Београд, 17. VI 1989). Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду (1962). На истом факултету одбранио је магистарски рад (1963) и докторску дисертацију (1970). Од 1962. до 1989. радио је у Институту за историју радничког покрета Србије у Београду. Истраживао је у Београду, Загребу, Сарајеву, Титограду (Подгорици), Љубљани, Новом Саду и Мостару. Проучавао је историју НОБ (коаутор, *Дани смрти на Сајмишту: логор на Сајмишту 1941–1944*, Н. Сад 1969), социјалистичку мисао и раднички покрет у Србији XIX и XX в. (*Радничка класа Србије у другој половини XIX века*, Бг 1972; *Синдикални покрет у Србији 1903–1914*, књ. 1, Бг 1979). Приређивао је списе Светозара Марковића, Живојина Жујовића, Димитрија Туцовића и других српских социјалиста.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Института за историју радничког покрета Србије 1949–1989* (библ.), Бг 1989; *Споменица ИНИС 1965–1995* (библ.), Бг 1995; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Пола века Института за новију историју Србије 1958–2008* (библ.), Бг 2008.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМАНОВИЋ, Славко
**ВУКОМАНОВИЋ, Славко**, лингвиста, универзитетски професор (Јасеник код Гацка, 7. V 1934). Дипломирао на Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Од 1958. до пензионисања (1998) предавао на Одсеку за јужнословенске језике и општу лингвистику ФФ (касније Филолошког факултета) у Београду, где је прошао сва наставна звања до редовног професора (1985) за предмет историја српскохрватског језика. На Фил. ф. у Београду докторирао 1968. Ужа специјалност **В**. је историја српскохрватског језика. Бавећи се спољашњом историјом језика, врло рано је своје научно интересовање усмерио према етнологији, социологији језика и социолингвистици. Објавио више радова у којима се теоријски обрађују теме о односу језика и друштва, нације и политике, анализирају језички контакти, српскохрватски стандардни језик, његове варијанте и назив. Објавио више радова о В. Караџићу и Ђ. Даничићу, о језику И. Андрића и песничком језику О. Давича. Преко две деценије учествовао у изради општесловенског, српскохрватског и босанскохерцеговачког дијалектолошког атласа и за то време прикупио обимну језичку грађу, у којој је било близу 50.000 питања и добијених одговора. Био је активан у раду многих институција у области културе и просвете изван факултета: члан Језичке комисије Радио-телевизије Београд, одборник у Културно-просветном већу Градске скупштине, председник жирија за доделу Октобарске награде Београда ученицима основних и средњих школа, члан Стручног савета Катедре Коларчевог народног универзитета за језик и говор и др.
ДЕЛА: *Језик Стипана Марковића Маргитића*, Бг 1971; „Српски књижевни језик као фактор конституисања нације и демократизације националне културе", у: *Настанак и развитак српске нације: неки методолошко-теоријски проблеми у изучавању настанка и развитка српске нације*, Бг 1978; *Језик, друштво, нација*, Бг 1987; *Српски језик и његов развој*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: *Србистички прилози: зборник у част професора Славка Вукомановића*, Бг 2005.
Бранкица Чигоја
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОМЕРИЧКЕ ГОРИЦЕ
**ВУКОМЕРИЧКЕ ГОРИЦЕ**, побрђе између реке Саве и Туропоља на североистоку и реке Купе на југу. Протежу се правцем северозапад--југоисток на дужини од око 30 км. У геолошком саставу преовлађују пешчари, лапоровите глине, лапори и пескови, односно језерски услојени седименти млађег неогена, који су подложни клижењу и ерозији, тако да се на **В. г.** јављају и бројна клизишта посебно у северозападном и средишњем делу. У ободном делу има и глине и пескова. Највиши делови побрђа прелазе висине од 200 м (Гложе 243 м). Највећи број села смештен је у ободним деловима, али су настањени и највиши делови. Велики градови су удаљени од њих.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Ј. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1970; И. Црквенчић и др., *Географија СР Хрватске*, 1, Зг 1974; Ж. Пољак, *Хрватске планине. Цјеловит хрватски планински атлас*, Зг 2001.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВ
**ВУКОСАВ**, жупан (? – ?). Властелин и родоначелник властеоске породице Вукославић. Његов успон започео је за време владавине цара Душана, када му је српски владар у баштину доделио Петруско властелинство, око утврђеног града Петруса, центра Петруске области. Локација утврђења налази се источно од Параћина и представља доминантну тачку на путу од Поморавља ка истоку. Породична добра су дарована као „пустош" коју је жупан **В.** населио, економски уздигао и војно учврстио. У селу Лешју на подручју Петруског крајишта саградио је цркву Св. Богородице. Ова црква и имања која су јој припадала у наредним деценијама постали су предмет дугогодишњег спора. Жупан **В.** и његови синови, Држман, касније монах Дионисије и Цреп поклонили су цркву у Лешју с поседима манастиру Хиландару. Дар је потврдио цар Урош октобра 1360. Није познато када је **В.** умро, али је то свакако било за време владавине цара Уроша. Такво оквирно датовање потврђује повеља цара Уроша **В.** синовима којом се враћа у њихове руке поклоњена црква са добрима, јер се хиландарско братство није старало о поклону који је запустео и пропао.
ИЗВОР: Р. Михаљчић, „Прилог српском дипломатару. Даровнице властеоске породице Вукославић", *ИГ*, 1976, 1–2.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, „Где се налазио град Петрус?", *ПКЈИФ*, 1968, 34, 3–4; М. Благојевић, „Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459", *ИГ*, 1987, 1–2; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 2000.
Марко Шуица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВ ГОВЕДИНИЋ
**ВУКОСАВ ГОВЕДИНИЋ**, војвода, дипломата (? – ?, после 1456). При склапању турско-угарског примирја новембра 1451. у Једрену султан Мехмед II Освајач заклео се на текст уговора у присуству српских посланика, међу којима су, по свему судећи, били смедеревски војвода **В.** и челник Паскоје Соркочевић. Угарска страна ратификовала је споразум 13. IV 1452, а његова важност била је три године. У пролеће 1452. деспот Ђурађ послао је војводу **В.** на Порту да помогне Дубровчанима око рата против херцега Стефана Вукчића. Стигао је у Једрене заједно с угарским послаником Томом Будаием. **В.** је предложио да се откупе херцегове земље, али је султан понуду одбио. Верзиран у преговоре на турском двору, **В.** је почетком пролећа 1454. стигао у Једрене са задатком да султан продужи турско-угарско примирје из 1451. После тешких преговора успео је, уз помоћ везирских веза, да добије султанов пристанак. Деспот Ђурађ је радио на продужењу примирја јер је њиме утврђиван положај српске државе. Већ у мају 1454. обавестио је о **В.** мисији Јаноша Хуњадија и Владислава Горјанског, водећу личност у табору Хуњадијевих противника. **В.** се јавља и као судија. Један Дубровчанин обавестио је 1453. власти роднога града да га је други дубровачки поданик позвао „на српски суд у Смедереву код војводе Вукосава". Један Поменик, за који се верује да је настао у Смедереву, помиње, поред деспота Ђурђа, деспотице Јерине и њихове деце, „Вукосава војводу и подружије его Јелу". Према српским летописима војвода **В.** умро је 1456, највероватније од куге која је те године покосила силан народ.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, II, Бг 1982; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994.
Момчило Спремић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВ НИКОЛИЋ
**ВУКОСАВ НИКОЛИЋ**, кнез (? – Бргат код Дубровника, 1403). Син Владислава и Станиславе. Заједно са браћом први пут се помиње 1387. После 1391. и заробљавања војводе Радича Санковића ослобађа се доминације Чихорића (Друговића) у Попову пољу. Тако Николићи 1392. поново примају могориш у Дубровнику. На повељи краља Дабише из 1395. наводи се као сведок са титулом кнеза. Јула исте године Николићи су били угрожени у Попову, па су тражили дозволу да се склоне у Дубровник. У сукобу између краљице Јелене и Остоје био је на страни краљице па је са браћом морао да напусти Попово и склони се у Дубровник. Уклоњен је вољом Радича Санковића и краља Остоје. Борио се на страни Дубровчана и погинуо у борби на брду Бргату. Сахрањен је у Стону.
ИЗВОРИ: F. Мiklosich, *Мonumenta Serbica*, Wien 1858; Е. Fermendzin, *Аcta Bosnae*, Zg 1892; М. Динић, *Одлуке Већа Дубровачке Републике* II, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско требињска властела*, Бг 1967; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВИЋ, Слободан
**ВУКОСАВИЋ**, **Слободан**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Сарајево, 27. I 1962). Дипломирао на Електротехничком факултету у Београду 1986, где је магистрирао 1987. и докторирао 1989. У Институту „Никола Тесла" радио је од 1984. до 1993, када је изабран за наставника на ЕТФ у Београду (редовни професор од 2002). На Факултету држи наставу из предмета Електричне машине, Електрична возила и Дигитално управљање претварачима и погонима. Семинаре и предавања одржава и на факултетима у Бањалуци, Новом Саду, Ливерпулу, Торину и Ђенови, као и на Универзитету North-Еastern (Бостон), где је 2003. изабран за придруженог професора. Аутор је великог броја научних радова, међународних патената, уџбеника и монографија од којих посебно треба истаћи књигу *Digital Control of Еlectrical Drives* (New York 2007). Тим студената сарадника, под његовим руководством, освојио је прву награду на светском такмичењу студената електротехнике (Чикаго 2005). Од 1988. сарађивао је и руководио развојним тимовима корпорација *Еmerson*, *Vikers* и *Мoog*, где је пројектовао хардвер и софтвер системе за управљање кретањем робота за производњу аутомобила. Руководи тимом за развој и примену технологије за филтрацију дима из термоелектрана, а техничка решења која је тај тим развио примењују се од 2005. у Србији и у свету. Члан је комисије IEC TC9, шеф Енергетског одсека на ЕТФ и редовни члан Академије инжењерских наука Србије. За техничка решења и публикације добио је Теслину награду и две дипломе Привредне коморе Србије.
ДЕЛА: и V. R. Stefanović, „SRМ Inverter Topologies: А Comparative Evaluation", *IЕЕЕ Transactions on Industry Аpplications*, 1991, 27, 6; и М. R. Stojić, „On-Line Tuning of the Rotor Time Constant for Vector-Controlled Induction Мotor in Position Control Аpplications", *IЕЕЕ Transactions on Industrial Еlectronics*, 1993, 40, 1; и Е. Levi, „А method for transient torque response improvement in optimum efficiency induction motor drives", *IЕЕЕ Transactions on Еnergy Conversion*, 2003, 18, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948–1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВ, Сава
**ВУКОСАВЉЕВ, Сава**, музички педагог, диригент (Змајево, Бачка, 8. III 1914 – Нови Сад, 22. I 1996). Завршио Учитељску школу у Сомбору (1935), а затим курс за диригенте и наставно-теоријски одсек при Музичкој школи „Исидор Бајић" у Новом Саду. По завршетку Учитељске школе предавао је у Купусини, Бачком Моноштору, Змајеву, Стојнику и Мокрину. Од 1947. радио је у Новом Саду где је био референт за музику и професор у Школи за васпитаче, а од 1957. диригент Великог тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, основаног на његову иницијативу. Аутор је соло песама, маршева, увертира и бројних аранжмана за сола, хор и тамбурашки оркестар. Записао је око 1.000 народних мелодија из Војводине, револуционарних и борбених песама. Бавио се проучавањем музике за тамбуру и залагао за увођење тамбуре у музичке школе. Објавио је уџбеник *Школа за тамбуре војвођанског система*, св. 1–6 (и И. Хаднађев, Б. Ченејац, Бг 1960) и монографију *Војвођанска тамбура* (Н. Сад 1990). Иницијатор је Фестивала тамбурашке музике Југославије у Осијеку. Писао је текстове посвећене музичкој педагогији и народној музици. Добитник је Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена рада са златним венцем, Искре културе КПЗ Војводине и Октобарске награде Новог Сада.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Никош, „Сава Вукосављев: Војвођанска тамбура", *ЗМССУМ*, 1991, 8–9; *Сава Вукосављев и војвођанска народна музика*, Н. Сад 1998.
Милица Андрејевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВИЋ, Бранко
**ВУКОСАВЉЕВИЋ, Бранко**, ваздухопловни мајор, пилот ловац (Неготин, 23. III 1887 – Нови Сад, 19. VI 1919). Завршио је 38. класу Ниже школе Војне академије 1909, као и пилотску школу и школу гађања у Француској 1916. По завршетку школовања у Војној академији службовао је у различитим пешадијским јединицама. У ваздухопловство је прекомандован на Солунском фронту, где се борио као пилот ловац и командир ловачког одељења. Као капетан постављен је јануара 1918. за командира самосталне српске Прве ловачке ескадриле, настале преформирањем дотадашње српско-француске ескадриле *АП 521*, чија је база била на аеродрому код Вертекопа. Реч је о авијацијској јединици попуњеној искључиво српским летачким и техничким особљем. Као командир ловачке ескадриле извојевао је прву ваздушну победу српске авијације. По завршетку I светског рата био је први командант Ваздухопловне команде у Новом Саду. Погинуо је у ваздушној несрећи изнад новосадског аеродрома. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV степена, Орденом Белог орла са мачевима V степена, француским крстом Легије части и Ратним крстом с три палме.
ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, 10, Бг 1975; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВИЋ, Никола
**ВУКОСАВЉЕВИЋ, Никола**, вајар, унивезитетски професор (Београд, 3. II 1946). Дипломирао (1970) и магистрирао (1972) вајарство на Академији ликовних уметности у Београду, у класи проф. Јована Кратохвила. Учествовао на бројним групним изложбама и вајарским смотрама у земљи и иностранству, а самостално излаже од 1973. Члан је УЛУС-а (1973), Групе „А" (1976) и „Ладе" (1978). На Факултету ликовних уметности у Београду ради од 1977, а од 1994. редовни је професор на предмету Вајање. У периоду 2004–2007. био је декан на истом факултету. Осим пуне пластике, рељефа и медаља, ради аквареле и цртеже, а бави се и илустрацијом књига. Његова дела налазе се у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Независно од медија у којем је радио, целокупан његов опус има исходиште у природи и реалним формама. Испрва је стварао дела фигуралне пластике (портрети), да би већ од 80-их година скулптурама, рељефима и цртежима доминирали мотиви флоре и фауне. Синтетичне форме домаћих животиња (циклуси *Пилићи*, *Овнови*, *Свиње*, *Краве*, *Гуске*, *Птице*) или скулпторална експресија монументалних грабљиваца (*Змија*, *Боа*, *Змај*) и снажна евокација њиховог кретања проистекли су из уметникове интервенције у камену, бронзи или лиму. Серија бронзаних рељефа са мотивима птица, инсеката, риба и гмизаваца с почетка 90-их година настала је транспоновањем контурисане форме и цртежа у медиј скулптуре. Динамична композиција ових зооморфних представа саткана је од брзих и промишљених потеза као резултата уметникове тежње да забележи пулсирајући живот и тактилне вредности природних форми. Реч је о темељним, концизним опсервацијама и арабескној материјализацији физиологије и анатомије животиња. Каснији радови одражавају промене у односу подлоге цртежа или рељефа и централног мотива. Понављањем фрагмената птичијег тела или згушњавањем „централног догађаја" учесталим потезима **В.** ствара комплексне скулпторалне структуре снажне непосредности, које подсећају на фосилне остатке или древне печатне цилиндре. Проистекла из уметниковог уверења да универзалне истине проистичу у најосновнијим формама и природној материји, серија „окамењених хлебова" имплицира архетипска значења – исконску везу човека са земљом, изворним животом и импулсима природе. Начињени од шамота у природној боји печене земље као „теста", са видљивим траговима алата или геста аутора, ови „хлебови" одишу пиктуралношћу и непосредношћу елементарних форми. Насупрот тематској хетерогености скулпторалних форми, акварели **В.** за мотиве имају рибе. Ритмичност и композициона динамика њихових једнообразних низова постигнута је богатством и варирањем хроматских вредности централног мотива на монохромној основи. Цртежи пејзажа рађени лавираним тушем, неегзалтираног рукописа јапанске провенијенције, јесу сведени мисаони записи призора и стања природе. Добитник је више признања и награда: Фонда „Сретен Стојановић" (1972), 19. октобарског салона (1978), „Златно длето" (1987), „Небојша Митрић" (1998), те 1. бијенала акта „Марко Греговић" (2004).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Бурић, *Никола Вукосављевић: рељефи*, Бг 1993; Б. Бурић, *Никола Вукосављевић: цртежи и „хлебови"*, Бг 2002; О. Вукотић, *Никола Вукосављевић: скулптуре и акварели*, 2006.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сава
**ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сава**, ветеринар (Читлук код Сокобање, 2. I 1861 – Београд, 23. XII 1910). Студије ветеринарске медицине завршио у Бечу на Војно-ветеринарском институту. Радио је као цивилни марвени лекар у Ваљеву, а 1887. ступио је у војну ветеринарску службу у Ремонтском одсеку Министарства војног. У два наврата (1904. и 1909) био је руководилац ветеринарске службе у Министарству. Био је члан Уређивачког одбора часописа *Ветеринарски гласник*, затим члан одбора за израду нацрта Закона о уређењу ветеринарске струке и Закона о заштити од сточних болести. У 1907. објавио је превод брошуре са немачког језика *Хипологија*, у виду питања и одговора, аутора вишег војног ветеринара Хајнриха Шидлера. Одликован је Таковским крстом V реда и Орденом Св. Саве IV реда.
ДЕЛА: „О Сакагији", *ВГ*, 1904, 2, 3; „Уплив топлоте на домаће животиње", *ВГ*, 1904, 1; „Дифтерија и млеко", *ВГ*, 1904, 1; „Лечење водом (хидротерапија)", *ВГ*, 1905, 2.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Романо, *Организација и развој ветеринарске службе у Српској војсци (1800–1918)*, Бг 1964; Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918*, Бг 1974.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВИЋ, Славко
**ВУКОСАВЉЕВИЋ, Славко**, песник (Ужице, 17. I 1927 – Београд, 20. VII 2004). Студирао енглески у Београду, бурмански у Рангуну (у Бурми живео од 1956. до 1958). Уредник *Младе културе* (1952–1955). Аутор интимне, меланхолично-сентименталне поезије, у годинама после II светског рата такође пише ангажоване стихове о обнови и изградњи новог човека и социјалистичког друштва; постала је популарна његова револуционарна поема *Кадињача* (Бг 1950). Следбеник неоромантичарске струје, искуства српске модерне надограђивао је елегичним тоновима међуратне лирике и реским изразима стварности – од које се временом све више окретао изворима свог лирског бића (*Моја једина младост*, Бг 1955; *Повратак*, Бг 1976). Поред видног тематског распона (етички и хуманистички захтеви колектива, интимне пројекције човека послератног времена), честе наративизације, поезију му карактерише и ритмичко-мелодијска и версификацијска разнородност.
ДЕЛА: *Лирика*, Бг 1949; *Шта ти кажеш, Марија*, Бг 1952; *Родољубиве песме*, Бг 1981; *Сабране песме*, Титово Ужице 1987; *Мање познате песме*, Бг 2003; *Сећања и записи*, Бг 2003.
Литература: П. Џаџић, *Из дана у дан*, Бг 1962; П. Палавестра, *Послератна српска књижевност (1945–1970)*, Бг 1972; Р. Цајић, „Библиографија радова С. В.", *Међај*, 1985, 5/8; Ч. Мирковић, „Стишале се страсти", *Суботњи* *дневник*, Пр – Г. Милановац 1989.
Маја Стојковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сретен
**ВУКОСАВЉЕВИЋ, Сретен**, публициста, политичар, етносоциолог (Пријепоље, 6. III 1881 – Ровињ, 9. VIII 1960). Учитељску школу завршио у Алексинцу (1900/01). Потом био учитељ у Тимочкој Крајини, Новој Вароши и Пријепољу, у Црној Гори, школски надзорник и управник Цетињске библиотеке (1909–1911), а у Скопљу школски инспектор (1911). Био је истакнути борац за национално ослобођење од Турске, старешина комитског одреда на Јавору (1911–1912) и добровољац у балканским ратовима (1912–1913). Потом био секретар окружног начелства у Пријепољу (1913–1914) и Кавадарцима (1914–1915. и 1918–1919). Учествовао и у I светском рату, али је оптужен као црнорукац и суђено му је на Солунском процесу 1917. После рата био главни повереник за аграрну реформу у Скопљу (1919–1920) и народни посланик (1921–1924). Био је државни подсекретар у Министарству за аграрну реформу и Министарству шума и руда. Пензионисан због неслагања са аграрном политиком Владе (1925). Од тада се посветио проучавању села, сеоских установа, народних обичаја и традиционалног начина живота о којима пише кратке есеје у облику „писама са села", као сарадник угледних новина (*Политике*, *Правде*), културних и научних ревија. На предлог Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића и Михаила Константиновића примљен за хонорарног наставника социологије на Правном факултету у Београду (1939–1941), где први код нас предаје руралну социологију. У II светском рату определио се за партизански покрет. Био је председник ЗАВНО Санџака (1943–1945) и члан Председништва АВНОЈ-а. Од Тита делегиран за министра исхране и обнове, шума и вода у влади И. Шубашића у Лондону (од јула 1944. до фебруара 1945). Био члан Президијума ФНРЈ и Народне Републике Србије (до 1953), министар за колонизацију у првој Титовој влади и један од аутора Закона о аграрној реформи (1945). Није се сложио са владином уредбом о забрани повратка на Космет и у Македонију Србима колонистима који су са ових простора прогнани током окупације 1941–1945, после чега је укинуто његово министарство. После разрешења са политичке функције враћа се социолошким истраживањима нашег села. Од 1945. до 1951. на ПФ у Београду као редовни професор (од 1947) држао предавања о нашим правним обичајима, аграрним односима и организацији турске управе у српским крајевима. Од 1947. до 1953. био управник новооснованог Института за проучавање села при САНУ. Тада поново прикупља социолошку грађу о селу која му је највећим делом у рату била уништена у „савезничком" бомбардовању Пријепоља на Ускрс 1944 (када је до темеља разорена његова кућа) и започиње писање своје вишетомне синтезе под насловом *Историја сељачког друштва*. У првом тому (*Организовање сељачке земљишне својине*, Бг 1953) синтетизовани су радови о променама аграрних односа у српском селу у време преласка колективне у баштинску својину, под утицајем промена у начину привређивања, кад се прелазило са пашњачког сточарства на ратарство. Кад држава „уноси забуну" у спонтани нормативни поредак, тада „народне регуле" губе снагу коју им односи деструктивно деловање државних писаних закона. Отуда се издвајање приватне земљишне својине из општенародног земљишног фонда, који је био „готово ничија својина", одвија кроз безвлашће и корупцију. У другом тому под насловом *Социологија становања* (Бг 1965) синтетички се објашњава повезаност облика насеља и начина становања са ступњем развитка пољопривреде, обликом и распоредом земљишне својине, организационим облицима рада, друштвеног живота у породици и селу, те густином насељености. Ова студија је, после Цвијићевих антропогеографских истраживања насеља и становништва, најзначајнији прилог социолошком проучавању сеоског становања код нас. За разлику од Цвијића, овде се начин привређивања истиче испред географских детерминанти, те је наглашенији социолошки приступ. Тако је међу првима допринео да се социологија код нас афирмише поред историје, антропогеографије и етнологије. Трећи том (*Социологија сељачких радова*, Бг 1983) постхумно је приредио Радомир Лукић, а четврти (*О друштвеним заједницама и облицима понашања у њима*) само је назначен у скици. Синтетички дух његове социологије сељачких радова огледа се у томе што се сељаков рад узима за основу сељачког начина живота уопште, а тесно је повезан са начином становања, породичне организације, морала и целокупне културе („Никад и ни у чему сељак није толико моралан као у своме раду", **В.**). Етно-социолошка синтеза **В.**, иако недовршена, значајна је понајвише стога што је аутентична, те је као таква незаобилазна и драгоцена подлога сваког даљег и дубљег социолошког и етнолошког проучавања српског традиционалног друштва. Био је национални културни прегалац и политички делатник који је веровао у животну снагу и разборитост свога народа, на чијем ослобађању и просвећивању је неуморно радио читавог живота. Супротстављао се оним српским интелектуалцима који су „посматрали ствари са висине наниже", који су стално нешто „моралисали и поповали", а себе „постављали у положај непризнате величине коју народ није разумео". Вазда се држао правила да се „не може о народу судити, а да се и себи не суди, о себи и своме раду", указујући да су интелектуалци не само последица него и „узрок онога што је у народу". Био је дописни члан ЈАЗУ и први почасни доживотни председник Српског социолошког друштва (1960). Добитник је Седмојулске награде (1959). У родном Пријепољу организована су, од 1973. до 2007, 23 симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића", а о његовом делу рађени су докторски и магистарски радови.
ДЕЛА: *Сеоске уредбе о водама*, Бг 1947; *Организација динарских племена*, Бг 1957; *Писма са села*, Бг 1962.
ЛИТЕРАТУРА: В. Шалипуровић, *Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903–1912*, Нова Варош 1972; зборници *Симпозијум „Сеоски дани С. Вукосављевића"*, I–XXIII, Пријепоље 1973–2008; Д. Јовановић, *Људи, људи*, Бг 1973; И. Ковачевић, *Научно дело Сретена Вукосављевића*, Пријепоље 1978; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1983; В. Ђуретић, *Влада на беспућу*, Бг 1983; Н. Гаћеша, *Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948*, Н. Сад 1984; П. Влаховић, *Писци наше етнологије и антропологије*, Бг 1987; Ј. Трифуновски, *Међуратна колонизација Срба у Македонији*, Бг 1991; М. Митровић, *Социологија села*, Бг 1998; М. Исић, *С народом, за народ, о народу* – *Сретен Вукосављевић 1881–1960*, Бг 2012.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСАВЦИ
**ВУКОСАВЦИ**, село у Шумадији, у Качеру, на јужној страни планине Букуље, 13 км југозападно од општинског центра Аранђеловца. На источној периферији села пролази локални пут који га повезује са општинским центром. Насеље је дисперзивног типа, на 300–470 м н.в., а куће су изграђене у низовима по развођима између потока. Староседеоци су досељени у XIX в. из Црне Горе и околине Сјенице. Током друге половине XX в. владала је константна депопулацијa. У селу је 1953. било 1.035, 2002. 411, а 2011. 297 становника (100% Срба). У пољопривреди је радило 59,6% активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем било запослено у Аранђеловцу. У селу се налазе основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОСЛАВ ХРВАТИНИЋ
**ВУКОСЛАВ ХРВАТИНИЋ**, кнез (? – ?, 1350). Син кнеза Доњих Краја – Хрватина Стјепанића, брат кнеза Павла и кнеза Вукца Хрватинића. У историјским изворима први пут се јавља 1305/15. када је издао повељу у селу Саници, у жупи Бањици. У то време је признавао власт босанских банова из породице Шубић. Његово седиште налазило се у граду Кључу, где је 25. V 1325, у присуству његовог капелана Гргура и кнеза Радека, дао да се запише повеља. Према каснијим изворима види се да сва тројица синова кнеза Хрватина држе одвојене баштинске поседе. Када је бан Стјепан II Котроманић (1322–1353) почео да успоставља своју власт, **В.** је прешао на његову страну и признао га за феудалног господара, што произилази из повеље босанског бана из око 1326. За учињену „верну службу", бан Стјепан II даровао му је жупе Бањицу и Врбању, са њиховим управним центрима – градовима Кључем и Котором (данашња Котор Варош). На овој територији **В.** је уживао управни, судски и финансијски имунитет, а заузврат је босанском бану дуговао војну службу. Другом повељом, која је вероватно издата истом приликом, **В.** је дата „вјера господска" од стране босанског владара, а гаранти су били представници јеретичке босанске цркве. Његови синови су били Влатко, Вук и Павле Вукославић, који су носили титулу кнеза. Према повељи из 1351. браћа су после очеве смрти уживала одвојене баштинске поседе.
ИЗВОРИ: L. Thallóczy, S. Barabás, „А Blagay-család oklevéltára (Codex diplomaticus comitum de Blagay)", *Мonumenta Hungariae Historica*, Budapest, 1897, XXVII; Л. Талоци, „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кермендског аркива", *ГЗМС*, 1906, 18; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Ј. Мргић Радојчић, „Повеља бана Стјепана II Котроманића кнежевима Вуку и Павлу Вукославићу 1351. године", *ССА*, 2002, 1.
ЛИТЕРАТУРА: А. Бабић, „О односима вазалитета у средњовјековној Босни", *ГИДБиХ*, 1954, 6; С. Ћирковић, „'Верна служба' и 'вјера господска'", *ЗФФБ*, 1962, 6, 2; P. Еngel, „Zur Frage der bosnisch-ungarischen Beziehungen im 14. und 15. Јahrhundert", *Südost-Forschungen*, 1997, 56; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Божидар
**ВУКОТИЋ, Божидар**, адвокат, народни посланик (Братешићи код Котора, 8. II 1875 – Котор, 3. VII 1955). Почетком ХХ в. радио је као адвокат у Херцег Новом и Котору. За заступника Боке которске у Царевинском већу у Бечу изабран је 1911. Истакнут је као кандидат Српске странке, на предлог Клуба српских заступника у Далматинском сабору. Победио је противкандидата Рудолфа Сарделића са којим је водио Српску странку у Боки. Одмах после његовог избора за посланика угашено је Царевинско веће. Заступници југословенске идеје са њим су сарађивали на почетку I светског рата. Био је посланик у Аустријском парламенту. Ухапшен је и оптужен за велеиздају, заједно са Србима и Хрватима југословенских убеђења. Из затвора се у Скупштину вратио 1917. и одржао упечатљив родољубив говор. Фебруара 1918. учествовао је у Прагу на прослави стогодишњице позоришта када су се десиле велике демонстрације против Аустрије и манифестована словенска солидарност. Кооптиран је у управу Народне организације у Далмацији Срба, Хрвата и Словенаца 1918. У Привремено народно представништво Краљевства СХС изабран је као заступник Далмације 1919. После рата био је судија Великог суда у Подгорици. Принудно је пензионисан 1924. и вратио се адвокатском послу. У доба страначких борби и кризе југословенског парламентаризма био је активан као представник Демократске странке. У време II светског рата у знак протеста није радио и подржао је народно-ослободилачки покрет. После завршетка рата биран је за потпредседника Окружног одбора Народног фронта Боке и за судију Врховног суда Црне Горе. У годинама пред смрт обављао је дужности потпредседника и председника Среског одбора Народног фронта у Котору. Повремено је у листовима објављивао коментаре (*Народна ријеч* и др.).
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење 1908–1918*, Бг 1962; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1980; *Историја српског народа*, VI/2, Бг 1983; Н. Енгелсфелд, *Први парламент Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – Привремено народно представништво*, Зг 1989.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Вукадин
**ВУКОТИЋ, Вукадин**, војвода, гувернадур (Чево код Цетиња, ? – Чево, после 1750). Војводство је наследно добио од оца, Вукоте Вукашинова. Потписао је 18. I 1711. документ којим црногорски главари гарантују да неће нападати млетачке поданике и да ће им надокнадити штету. На предлог владике Данила збор главара га је 1713. изабрао на чело црногорског земаљског суда. Предводио је делегацију Катунске нахије у Млецима и њиховом Сенату поднео 23. II 1717. представку у 12 тачака о примању млетачке заштите, поводом које је дужд 7. марта одредио обавезе и права Црне Горе према Венецији. То се сматра званичним увођењем гувернадурства у Црној Гори, којим је **В.** постао њен гувернадур. Своју наклоност Млечанима потврдио је обраћањем которском провидуру 1729, а посебно уговором катунских главара са млетачким представницима у Котору 1730. Као гувернадура га помиње далматински провидур 1739. „Гувернадур све Црне Горе" потписао се 8. IX 1742. испод писма којим црногорски прваци обавештавају руску царицу Јелисавету да ће к њој доћи митрополит Сава Петровић. Његов печат је на поруци млетачком Сенату 1743. Средином септембра 1745. у Прчњу је постигнут договор владике Саве са Млечанима, а потом је поново дошло до сукоба. **В.** истиче своје гувернадурске заслуге у писму провидуру Гритију 1747. и жали се на Грбљане 1748. Са владиком и сердарима примио је кнеза Дака Сладојевића са Риђанима 1748. Доста историчара и народна традиција верују да је око 1750. са Станиславом Радоњићем променио своје гувернадурство за сердарство, 100 дуката и нож са сребрним корицама.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ј. Драгићевић, „Гувернадурство у Црној Гори (1717–1830)", *Записи*, 1940, XXIII, 1; Г. Станојевић, *Југословенске земље у млетачко-турским ратовима*, Бг 1970; *Историја Црне Горе од почетка XVI до краја XVIII вијека*, 3/I, Тг 1975.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Вукале
**ВУКОТИЋ, Вукале**, правник, официр, јавни радник у расејању (Цетиње, 17. XI 1912 – Чикаго, 15. V 1985). Правни факултет завршио у Београду. Завршио је и школу резервних официра и био високи чиновник Банске управе на Цетињу до 1941. Учесник је устанка од 13. VII 1941; био је борац, командир вода и чете у јединицама ЈВО са подручја Зете и Даниловградског среза. На крају рата, после борби у Босни и Хрватској, успео је да се са мањом групом сабораца пребаци преко Истре у Италију. Ту је био у избегличким логорима до 1950. када је емигрирао у САД. Био је потпредседник Српске народне одбране Америке од 1950, две године председник и вишегодишњи уредник њеног органа *Слобода*. Неколико година био је председник Централне управе српских четника „Равна Гора" и уредник њеног службеног органа *Српске новине*. У Српском историјско-културном друштву „Његош" био је један од оснивача, секретар Централне управе и књижевног фонда Друштва и председник Месног одбора Јужни Чикаго. Борио се за очување јединства Српске православне Америчко-канадске епархије од 1963, у чијој је управи до смрти био један од значајнијих организатора. Истакао се при оснивању црквено-школске општине у Јужном Чикагу, био њен секретар, а од 1968. председник. За време његовог мандата подигнута је црква Св. Симеона Мироточивог у Јужном Чикагу, копија манастира Каленић. Сахрањен је у Алеји српских великана код манастира Пресвете Богородице, у држави Илиноис (САД).
ИЗВОРИ: Архив Србије; Војни архив, Београд.
ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Радоичић, „Вукале Ј. Вукотић 1912–1985", *Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош"*, 1986, 55.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Вукота Тупа
**ВУКОТИЋ, Вукота Тупа**, архитекта, урбаниста (Цетиње, 17. XI 1932 – Подгорица, 16. III 2002). Син архитекте Петра Вукотића. После завршених студија на Архитектонском факултету у Београду (1957), радио је у Скупштини општине Подгорица (1957–1958), Општем грађевинском предузећу у Подгорици (1958–1962), Архитектонском факултету у Београду (1962–1964) и у Републичком заводу Црне Горе за урбанизам и пројектовање (1964–1997). Његово стваралаштво обележила су три остварена пројекта: објекат „Лабуд" на плажи на Морачи (Повеља Савеза архитеката Југославије за успешно архитектонско дело 1960), капела на гробљу Чепурци у Подгорици (1960) и детаљни урбанистички план Блока V у Подгорици (1976–1983). Док „Лабуд" представља композицију насталу из комбинације отворених, перфорираних и затворених површина, наткривених и слободних простора, натур-бетона и облога од облутака, снажно уграђену у структуру корита Мораче, капела на Чепурцима ослања се на мотив хексагона који подразумева импресивну „динамику" објекта (таласање фасадног зида, „покрети" објекта према споља и према унутра). У морфолошко-организационом смислу на урбанистичком плану Блока V уграђена су многа напредна и оригинална решења. Остала значајна дела: просторни планови Цетиња (1986) и парка Скадарско језеро (1999); генерални урбанистички планови Мојковца (1961), Рожаја (1965) и Цетиња (1967, 1987); детаљни урбанистички планови Туристичког комплекса „Јаз" у Будви (1969), центра и туристичке зоне Врњачке Бање (1971), те манастира Ратац код Бара (1975); урбанистички планови Галеријског комплекса на Крушевцу у Подгорици (1988), као и Драче и Старе вароши у Подгорици (1993); урбанистички пројекти ревитализације старих градских језгара Улциња (1983) и Цетиња (1984).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Драган
**ВУКОТИЋ, Драган**, математичар, универзитетски професор (Смедерево, 6. IV 1963). Студије завршио на Природно-математичком факултету у Београду 1985. добивши годишњу награду за најбољег дипломираног студента Факултета. Докторску тезу о неким проблемима у Бергмановим просторима одбранио 1993. на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД). После годину дана специјализације на Нортвестерн универзитету у Еванстону (САД), преселио се 1994. у Мадрид, где је радио као професор на Аутономном Универзитету (Universidad Аutonoma de Мadrid). Добијао је двогодишњу стипендију шпанске владе за научни рад (2000–2001) и учествовао је по позиву у специјалном програму „Комплексна анализа и интеграбилни системи" на Институту Митаг–Лефлер 2011. Заједно са А. Алеманом са Универзитета у Лунду (Шведска), доказао је да је производ произвољног броја Теплицових оператора на Хардијевом простору нула ако и само ако је бар један од оператора једнак нули, чиме је решен проблема Халмоса који је био отворен више од 40 година. Један је од зачетника изучавања суперпозиционих оператора на просторима аналитичких функција. Дао је више доприноса теоријама Бергманових простора и композиционих оператора, као и интеграцији извода Блашкеових производа. Руководилац је научних пројеката шпанске владе од 2003. Уредник је часописа *Bulletin of the Кorean Мathematical Society* (од 2009) и *Математички весник* (од 1996). Бави се шахом и два пута се пласирао у финале Шаховског првенства Мадридске аутономне области (1998, 2008).
ДЕЛА: „Pointwise multiplication operators between Bergman spaces on simply connected domains", *Indiana University Мathematics Јournal*, 1999, 48, 3; и Ј. Ј. Donaire, D. Girela, „On univalent functions in some Мöbius invariant spaces", *Јournal für die reine und angewandte Мathematik*, 2002, 553; и В. Аlvarez, М. А. Мárquez, „Superposition operators between the Bloch space and Bergman spaces", *Аrkiv für Мatematik*, 2004, 42; и М. Достанић, М. Јевтић, „Norm of the Hilbert matrix on Bergman and Hardy spaces and a theorem of Nehari type", *Јournal of Functional Аnalysis*, 2008, 11, 254; и А. Аleman, „Zero products of Toeplitz operators", *Duke Мathematical Јournal*, 2009,148, 3.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Драгутин
**ВУКОТИЋ, Драгутин**, лекар, уролог, универзитетски професор (Подгорица, 15. X 1924). На Медицинском факултету у Београду дипломирао (1952), специјализовао урологију (1957) и одбранио докторску тезу (1976). Бавио се свим областима урологије, а поготову уролитијазом и малигним обољењима (*Клиничке и физичко-хемијске карактеристике уролитијазе у Црној Гори*, Н. Сад 1993; *Одабрани радови из урологије*, Пг 1996). Основао прво уролошко одељење у Црној Гори у Никшићу (1957), потом и у Подгорици (1968). Биран за наставника Мед. ф. у Подгорици (1978), а редовни професор је од 1986. Уз мноштво стручних и научних радова, објавио и шест поглавља у уџбеницима и монографијама, те седам ауторских књига. Осим чисто медицинском проблематиком, бавио се и етичким аспектима лекарског и уопште научног рада (*Бесједе и огледи: научно етичке недоумице (I)*, Пг 1994; *Бесједе и огледи (II)*, Пг 1997; *Етичке контроверзе у медицини*, Пг 2000). Члан ЦАНУ од оснивања (1973), редовни члан (1991) и њен председник (1989–2002). Члан ван радног састава ВАНУ (1990) и САНУ (1991), Академије социјалних наука Руске федерације (1995) и почасни члан АМН СЛД (1998). Био је председник Друштва љекара Црне горе (1961) и председник Удружења уролога Југославије (1981–1982). Члан Интернационалног (1973), Европског (1995) и Француског (1977) удружења уролога. Добитник бројних награда и признања као што су: Плакета Друштва љекара Црне Горе „Др Петар Миљанић" (1979), Повеља Савеза лекарских друштава Југославије (1986), Септембарска награда Никшића (1964), Тринаестојулска награда Црне Горе (1967), Награда АВНОЈ-а (1983).
ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука Српског лекарског друштва (Београд), Биографије чланова: суплемент I: 1996–2001*, Бг 2001.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Душан
**ВУКОТИЋ, Душан**, министар, заступник председника владе (Чево код Цетиња, 1874 – Цетиње, 9. VII 1916). Гимназију је завршио на Цетињу и у Котору, а Правни факултет у Београду. Почео је да ради у црногорској државној служби и био вршилац дужности председника Главне државне контроле. Биран је за секретара Цетињске читаонице 1906. и за председника исте установе (1909–1911). Као један од пет министара у влади др Лазара Томановића, држао је ресор финансија и грађевина од 4. IV 1907. до 1. IX 1910. Био је код књаза Николе када је наоружана чета 9. IX 1907. срушила штампарију *Народне мисли*. Када је у јуну 1912. за министра-председника краљ Никола именовао генерала Митра Мартиновића, постао је министар правде. Замењивао је Мартиновића док је он био на ратишту. Заступао је и министра иностраних послова. Посланицима великих сила који су црногорској влади 28. III 1913. пренели одлуку да се дигне опсада Скадра, рекао је да ће на демарш дати писани одговор, а у црногорском парламенту изјавио да никаквих ратних одступања неће бити. Министарску дужност је обављао до 25. IV 1913. Сердар Јанко Вукотић послао му је депешу 17. I 1916. да на Чеву, са војводом Стевом Вукотићем, командирима Мијушковићем и Мићуновићем и капетаном Стаматовићем, покрене војску за одлучну битку, али то није било могућно. Започео је редиговање мемоара војводе Илије Пламенца који су остали у рукопису. Сахрањен је на Чеву.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1960; В. Бољевић Вулековић, *Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе*, Пг 1995; О. Благојевић *Изабрана дјела*, 2, *Пива*, Бг 1996; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, VI, Цт 1997; *Цетињска читаоница* (1868–1915; 1928–1940), *Градска библиотека „Његош*" *(1945–1998)*, Цт 1998.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Душан
**ВУКОТИЋ, Душан**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Горње Каличане код Скопља, 21. VI 1924 – Београд, 14. XII 2012). Дипломирао 1952, а специјализацију интерне медицине завршио 1957. на Медицинском факултету у Београду. Докторску дисертацију о митралној стенози и кардиомиопатији у Етиопији одбранио на Мед. ф. у Београду 1973. У настави на Мед. ф. учествовао од 1978, а за ванредног професора Интерне медицине биран 1986. Радио је на Интерној клиници А (1953–1958), затим у Етиопији (Адис Абеба, 1958–1963) и на Реуматолошком институту у Београду (1965–1989). Од 1963. до 1965. усавршавао се из области кардиологије и реуматологије у Енглеској (Институт за кардиологију, Хамерсмит болница, Лондон и Јединица за истраживање реуматизма, Теплоу). Посебно се бавио проблемима кардиолошких манифестација у реуматским болестима и реуматском грозницом. Носилац осам националних научних пројеката о реуматској грозници. Као председник Републичке стручне комисије за реуматизам у периоду 1974–1989. организовао је 16 републичких саветовања о реуматској грозници. Био је сарадник у више уџбеника из интерне медицине и кардиологије, аутор монографије *Гихт – како настаје и како се лечи* (Бг–Зг 1989), те аутор четири поглавља у књизи *Клиничка реуматологија* (Бг–Зг 1984), Члан је Уређивачког одбора *Аcta rheumatologica Belgradensiа*, Реуматолошке и Кардиолошке секције СЛД, Удружења реуматолога Југославије и Европске лиге за борбу против реуматизма (ЕУЛАР). Добитник повеље Удружења реуматолога Југославије (1988) и СЛД (1989), годишње награде СЛД за унапређење здравствене заштите (1992) и Ордена рада са златним венцем (1992).
ДЕЛА: „Гихт и нефропатија", *САЦЛ*, 1985, 113, 91; „Реуматска грозница – садашњост и перспектива", *Аcta rheumatologica Belgradensia*, 1986, 16, 110; „Стрептококна ангина, реуматска грозница и реуматске срчане мане у Србији", *САЦЛ*, 1987, 105; *Реуматска грозница*, Бг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Немања Дамјанов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Душан
**ВУКОТИЋ, Душан**, редитељ, аниматор, универзитетски професор (Билећа, 7. II 1927 – Загреб, 8. VII 1998). Већ у току НОБ-а бавио се карикатуром за четне новине. После рата студирао архитектуру у Загребу и сарађивао у хумористичким листовима (*Керемпух*, *Јеж*), као и у *Вјеснику* и *Филмској култури*. У почетној фази бављења анимацијом користио антропоморфни дизнијевски стил трагајући за јунаком с којим би остварио актуелно-сатиричне цртане серије (*Како се родио Кићо*, 1951; *Зачарани дворац у Дудинцима*, 1952). У следећој фази (1954/55), радећи на већем броју рекламних филмова, истраживао естетику редуковане, модерно сведене анимације. По оснивању Студија за цртани филм „Загреб филма" сукцесивно радио пародије на популарне филмске жанрове: научне фантастике (*Несташни робот*, 1956), вестерна (*Cowboy Јimmy*, 1957), хорора (*Велики страх*, 1958), гангстерског филма (*Концерт за машинску пушку*, 1958), футуристике (*Крава на мјесецу*, 1959), као и цртане бајке (*Чаробни звуци*, 1957; *Абра кадабра*, 1958). Одступајући од Дизнијевих стереотипова, основе свог ликовног проседеа у тим филмовима формира под утицајем модерног сликарства, пре свега Пикаса. У томе га следе и његови сарадници и колеге из „Загреб филма". Већ на презентацији њихових филмова у Кану 1958. француски историчар филма Ж. Садул лансира синтагму „загребачка школа цртаног филма". У питању је редукција на основне, али виртуозно разигране графичке елементе: на белој или акварелно тонираној површини динамично се развија орнамент дводимензионалних ликова и декора, који анимирани универзум претвара у иновирану структурну синтезу. Следи креативни врх његовог опуса, филмови у којима је **В.** најзад апсолутни аутор (сценарист, редитељ, цртач и аниматор): *Piccolo* (1959, награде на фестивалима у Лондону, Београду, Оберхаузену, Карловим Варима, Сиудад Мексику), *Сурогат* (1961, награда „Оскар" за најбољи анимирани филм, први пут додељена ствараоцу изван САД, и награде на бројним фестивалима широм света) и *Игра* (1962, награде на фестивалима у Београду, Анесију, Кану, Мелбурну, Сан Франциску итд.). У филмовима *Piccolo* и *Игра* варира тему нетрпељивости међу људима, која води ескалацији у ратни сукоб, а у *Сурогату* је маестрално остварена сатира на апсурдни свет савремене отуђености. Комбиновање елемената играног филма са анимацијом, већ примењено у *Игри*, наставља и у филмовима *Мрља на савјести* (1968), *Opera cordis* (1968), *Аrs gratia artis* (1970), *Gubecziana* (1974) и *Скакавац* (1975), у којима варира различите теме и редитељске приступе. Огледао се и у дугометражном играном филму: *Седми континент* (1966) бајковита је метафора о континенту на коме владају деца, *Акција Стадион* (1977) реконструише трагичну ратну прошлост, а филм *Гости из галаксије* (1981) поиграва се с научном фантастиком. Носилац је и највиших домаћих уметничких и друштвених признања. Две и по деценије био је предавач на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазић, *Режија филмске анимације*, Бг 2011.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Ђикан
**ВУКОТИЋ, Ђикан**, сердар (Мишке, Чево код Цетиња, ? – Копито, Његуши, ?). Син је Вукоте Вукашинова и сестрић познатог јунака Вука Мићуновића из Велестова. Верује се да је сердарство наследио од оца са којим је успео да поведе 600 момака и уклони их пред силном војском босанског везира Ћуприлића 1714. Предање каже да је на Царевом лазу витешки предводио један део војске у великој победи над Турцима. Неки историчари (Л. Томановић, П. А. Ровински) и неке енциклопедије га помињу као првог црногорског гувернадура 1717. и 1718. именованог од Млетачке републике. Тражено је да стално буде у резиденцији у Котору, али он то није прихватио. Помиње се као сердар свих Црногораца на млетачкој територији. Плату је примао од Венеције. Отрован је у његушком селу Копиту по млетачкој наруџби јер је отказао потпуну оданост.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ј. Драгићевић, „Гувернадури у Црној Гори (1717–1830)", *Записи*, 1940, XXIII, 1; П. Аполонович Ровински, *Црна Гора у прошлости и садашњости*, I, Цт – Ср. Карловци – Н. Сад 1993; Ј. Вукотић, *Успомене из три рата*, Бг 1996.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Ђуро
**ВУКОТИЋ, Ђуро**, судија, сенатор, маршал двора (Цетиње, 9. III 1893 – Београд, 17. III 1974). Унук је чувеног црногорског војводе Петра Вукотића, оца црногорске краљице Милене. Основну школу завршио је на Цетињу, а гимназију похађао у Врању и Београду. Дипломирао је на Техничком факултету у Београду са одличним успехом. У I светском рату борио се у одреду мајора Војина Поповића, познатијег као војвода Вук. Тешко је рањен у току битке на Јадру. Истог дана у бици на Мачковом камену погинула су, као официри српске војске, оба његова брата. Школовање је наставио у Бордоу и завршио права. По повратку у земљу постављен је за приправника а потом и за секретара Окружног суда на Цетињу. Службовао је као судија у Колашину, потом одлази у Никшић на место председника Окружног суда. На лични захтев пензионисан је 1935. како би се могао кандидовати на изборима за Сенат, када је први пут изабран. На последњим предратним сенаторским изборима изабран је као носилац листе у Зетској бановини. Припадао је Југословенској демократској странци, а од оснивања је био члан Југословенске радикалне заједнице. После државног удара 27. III 1941. краљ Петар II га је указом од 4. IV поставио за маршала двора. За време Априлског рата одступио је са двором и државним врхом у Црну Гору. У краљево име предао је острошком архимандриту на чување краљевско злато. Међутим, из моралних разлога одбио је да напусти земљу. Са супругом Олгом (рођ. Петковић) и децом (Маријом, Луцијом, Марком и Милорадом) склонио се на Цетиње где је провео остатак рата. После рата ухапсиле су га комунистичке власти и његова судбина је готово годину дана била непозната. Касније му је понуђено да да се укључи у политички живот нове Југославије, што је одбио. Повукао се из јавности и вратио у Београд где је провео остатак живота живећи од скромне пензије. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници.
ИЗВОР: Породична архива.
ЛИТЕРАТУРА: *Сенат, Народна скупштина, Народно представништво*, Бг 1939; *Време*, 5. IV 1941; М. Пејовић, *Школовање Црногораца у иностранству 1848–1918*, Пг 2000.
Бранислав О. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Јанко
**ВУКОТИЋ, Јанко**, државник, војсковођа (Чево код Цетиња, 18. II 1866 – Београд, 4. II 1927). Отац му је сердар и сенатор Станко. Књаз Никола га је одабрао за школовање у Италији. После припрема на Цетињу, учио је војну академију у Модени (1882–1886) и награђен сабљом као други по рангу у својој класи. По доласку на Цетиње добио је чин поручника и постављен за ађутанта бригаде. Од 1888. радио у Министарству војном, а 1892. са чином командира био командант Књажеве гарде. Први је командант тек отворене Подофицирске школе 1895, а наредне године преузима батаљон сталног кадра. Био је бригадир и командант Стајаће војске 1902. Као начелник у Министарству војном радио на отварању официрских школа на Цетињу и у Никшићу (1903), те реорганизацији црногорске војске (1904). Био члан Државног савета и министар војни у првој парламентарној влади 1905, а као шеф црногорске делегације присуствовао маневрима француске војске. Заступник је председника Владе (1906), командант Никшићке бригаде, управитељ области и командант Катунске бригаде (1907). Због Анексионе кризе био књажев изасланик у Београду, а са Стојаном Новаковићем и Николом Пашићем у Цариграду (1908). Командант Прве црногорске дивизије, судија Великог војног суда и члан Комисије за погранична питања са Турском био је 1910. Наредне године био изванредни изасланик у Подгорици и поново војни министар. Шеф Војне куће и генерал-ађутант је 1912, а у септембру исте године командант Источног одреда у Првом балканском рату. За двадесетак дана је заузео Мојковац, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Пећ, Дечане и Ђаковицу. Као начелник штаба Врховне команде, а потом командант трупа између Дрима и Кира, заузео је Бардањолт и водио преговоре о предаји Скадра 1913. У априлу исте године био председник Владе и министар војни, а истовремено командовао Дечанском (црногорском) дивизијом у Српско-бугарском рату на Брегалници 1913. Делегат је Црне Горе на Конференцији о миру у Букурешту 22. VII 1913. Са чином дивизијара је ушао у I светски рат и са Херцеговачким одредом поразио аустроугарску војску на Грахову 6. VIII 1914. Као командант Санџачке (црногорске) војске у септембру је прешао Дрину, заузео Горажде, кренуо на Сарајево, имао велику битку на Гласинцу (9. и 10. октобра), а потом годину дана држао фронт од Шћепан-Поља до Вишеграда. Октобра 1915. је формирао Јаворски одред да би олакшао одступање српске војске према Албанији. Непријатељску војску је задржао у жестоким борбама на Јавору, Чемерници, Мучњу, Карађорђевом шанцу, Лисином врху и Кадиној стени, а завршну битку водио на Мојковцу почетком јануара 1916. Тада је именован за команданта Црногорске војске, а после окупације Црне Горе интерниран у аустријске логоре. У Бјеловару је писао мемоаре. После рата био је у југословенској војсци, најпре у Другој армијској области до 1920, потом командант Шумадијске дивизијске области (до 1922), командант Босанске дивизијске области (до 1925) и командант Треће армијске области (до 26. I 1927). Чин армијског генерала је добио 1926. Пред смрт је именован за члана Војног савета. Био је црногорски сердар као осми и последњи Вукотић са тим звањем. За велике заслуге су му припала одликовања: златна Обилића медаља за храброст, Данилова звијезда с лентом I степена, црногорска сребрна и златна медаља за храброст и ревносну службу, Орден Белог орла I, II и III степена, Орден Св. Саве I, II, III и IV степена, Карађорђева звезда са мачевима III и IV степена, Карађорђева звезда без мачева II и III степена, Таковски крст, француска Легија части II и III степена, италијански Крст круне III степена и многе друге.
ДЕЛО: *Успомене из три рата*, Бг 1996.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, *Црногорски политичари, портрети*, Бг 1924; М. М. Драговић (ур.), *Црногорски алманах*, Суб. 1929; Д. Д. Вуксан, „Балкански рат (преписка Јанка Вукотића)", *Записи*, 1935, 13–14; 1936, 15–17; „Неколико докумената из 1913. до 1915. године", *Записи*, 1937, 18, 2; Ж. Л. Благојевић, „In memoriam сердару Јанку", *Записи*, 1937, 18, 6; Р. Ј. Драгићевић, „Неколико докумената из балканског рата", *Записи*, 1941, 25, 4; *Споменица прославе 25-годишњице битке на Мојковцу*, Бг–Мојковац 1941; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912–1913 (операције црногорске војске)*, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; *Историја српског народа*, VI/1, VI/2, Бг 1983; А. Драшковић, *Мојковачка битка*, Бг 1991; *Мојковачка операција 1915–1916*, *Зборник радова са научног скупа*, Бг 1997.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Манојло
**ВУКОТИЋ, Манојло**, новинар (Цетиње, 21. XI 1938). Новинарством је почео да се бави у *Студенту*, а професионалну каријеру започео је 1963. у *Београдској недељи*. Када се овај лист спојио са *Вечерњим новостима* 1966, у овом најтиражнијем дневнику наставио је да остварује своје замисли о модерном информисању. Био је дописник из Рима (1983–1987) и главни уредник (1989–1993) *Борбе*, тих година најјачих опозиционих новина у Србији. По свом концепту 1996. покренуо је дневни лист *Блиц*, а две године касније основао је и био главни уредник *Гласа јавности*. Вратио се у *Вечерње новости* октобра 2000. у својству генералног директора и главног уредника Компаније „Новости АД", одржавајући висок тираж и утицај овог гласила. Уз основно издање *Вечерњих новости* у овој Компанији излази још 13 других новина – двоје дневних, *Спорт* и *Новости за Европу*, као и недељне и месечне ревије различитих профила: за телевизију, жене, природу, аутомобиле, криминал, енигматику. Неке новине од ових постале су дневни додатак листу. Компанија се под његовим руководством развила у технолошки и концепцијски модерну и финансијски самосталну и моћну медијску кућу са истоименом радио-станицом. У оквиру приватизације Компанија је већим делом прешла у руке приватних власника, а мањи део припао је држави Србији. Априла 2013. је дао оставку на све функције.
ДЕЛА: *Тара – суза Европе*, Бг 1975; *Бела грива Дурмитора*, Пљевља 1976; *Црна Гора себе разговара*, Бг 1993; *Српски сан Милана Панића*, Бг 1994.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Марко
**ВУКОТИЋ, Марко**, судија црногорског Великог суда, народни посланик (Чево код Цетиња, ? – Никшић, 1. I 1912). Син је војводе Петра и брат књегиње Милене. Као младић је ушао у Херцеговачки устанак 1875. и у Црногорско-турски рат 1876–1878. Уз свог оца команданта био је у најжешћим бојевима у Пиви, на Муратовици, на Вучјем долу, Никшићу, у нападима на Бар и другде. Истакао се као храбар војник. После рата именован је за судију Великог суда на Цетињу. Стекао је углед и утицај због своје праведности. Упркос блиским везама са књазом Николом, који му је био зет, постепено је прелазио међу његове противнике. Отпуштен је из државне службе и пензионисан. Путовао је у Беч 1887. Тамо се упознао са песником Змајем који га помиње у свом дневнику. На првим изборима за Народну скупштину изабран је 1906. за посланика у Чевско-бјеличкој капетанији. Међу првима је потписао програм Народне странке и био њен првак. Огласио се након распуштања Скупштине и 1907. учествовао у тајним припремама за изборе. Осумњичен је у Бомбашкој афери када је био уз своја два сина официра, Јована и Николу (оба су погинули на Дрини 1914).
ЛИТЕРАТУРА: А., „Марко П. Вукотић", *Српство*, 4. I 1912, III, 5; М. Лесковац, „Змајев бечки дневник", *ЗМСКЈ*, 1958/59, 6–7; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1964; Мандушић, „Марко Вукотић", *Словенски југ*, 22. I 1992, IX, 4.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Марко
**ВУКОТИЋ, Марко**, ветеринар, универзитетски професор (Никшић, 3. XII 1930 – Београд, 18. IX 1987). Дипломирао (1955), магистрирао (1968) и докторирао (1972) на Ветеринарском факултету у Београду. Радио као теренски доктор ветеринарске медицине у Никшићу. Од 1963. на ВФ биран је у сва наставна звања, а за редовног професора 1985. Предавао је Патолошку физиологију. Био је уредник часописа *Аcta Veterinaria*. Предмет његовог научног интересовања били су протеини крвне плазме и других телесних течности. Посебну пажњу посвећивао је изучавању имуноглобулинског система, његове хетерогености и варијацијама које настају под физиолошким и патолошким условима. Проучавањем беланчевина семиналне плазме говеда **В.** улази у област имунологије репродукције. Испитивањем протеинских система и других течности гениталних органа мужјака и женки дао је значајан допринос бољем познавању стерилитета на имунолошкој основи. Његовом заслугом наша научна мисао извукла се из класичног приступа имунологији само са аспекта епизоотиологије и проширила и на друге области ветеринарске медицине, као што је то случај и у хуманој медицини. Део научне активности **В.** односи се на област биохемијске генетике и могућности њене примене у селекцији домаћих животиња. При том је изучавао полиморфизам неких протеина и ензима као основе за одабирање најбољих генотипова у узгоју домаћих животиња. То су била прва испитивања ове врсте у СФРЈ.
ДЕЛА: „А relationship between the concentration of immunoglobulin G in precolostral and postcolostral sera of calves", *АV*, 1976, 26; „Selective adherence of FITC–conjugated seminal plasma to cell chromatin", *АV*, 1981, 31; „Перспективе имуногенетике у савременој ветеринарској медицини у сточарству", *ВГ*, 1985, 39.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Ђурђевић, „In memoriam: проф. др Марко Вукотић", *ВГ*, 1987, 41.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Милена
**ВУКОТИЋ, Милена**, филмска и позоришна глумица (Рим, 23. IV 1938). Кћерка је југословенског дипломате, филозофа, комозитора и писца Јове Вукотића и италијанске пијанисткиње и композиторке Марте Негри. Уметничко школовање (клавир и балет) почела је за време II светског рата на Краљевској академији у Лондону, наставила на Конзерваторијуму у Бечу, а завршила са изузетним успехом (добивши Premier prix) на Националном козерваторијуму за музику и балет у Паризу. Уметничку каријеру почела је као балерина. Била је чланица Париске опере и интернационалне групе маркиза Де Куеваса. По повратку у Рим 1960. посветила се глуми, учећи код чувене глумице Тање Балашове. Спријатељила се са славним италијанским редитељем Федериком Фелинијем и играла у његовим остварењима *Ђулијета од духова* (1965), *Три корака кроз лудило* (1968) и *Амаркорд* (1973). Играла је у неколико Буњуелових филмова (*Дискретни шарм буржоазије*, 1972; *Фантом слободе*, 1974; *Тај мрачни предмет жеља*, 1977), као и у филмовима *Крв за Дракулу* П. Морисеја (1974), *Носталгија* А. Тарковског (1983), *Месец у сливнику* Ж. Ж. Бенеа (1983) и др. Глумила је у ТВ филмовима и серијама, као и у позоришту. Добитница је престижне Награде „Еleonora Duze" за животно дело, целокупну филмску, позоришну и ТВ каријеру (2002). Живи у Риму.
ЛИТЕРАТУРА: *Prima fila*, Roma 2000; „Побједа", 8. VII 2006.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Милија
**ВУКОТИЋ, Милија**, лекар, интерниста-кардиолог (Збојштица код Ужица, 1. XI 1925 – Београд, 6. IX 2010). У Београду дипломирао на Медицинском факулету 1963, а на његовој Интерној Б клиници специјализирао интерну медицину 1968. и кардиологију 1972. Усавршавао се у Француској 1970. и Немачкој 1971. Био директор Дома здравља у Раковици 1968–1982, где је организовао Раковичку студију кардиоваскуларних обољења – РАСКО, за коју је добио Седмојулску награду Србије 1979. Иницирао и организовао 10 симпозијума и 7 конгреса домова здравља Југославије. Радио у Ажелату (Либија) 1982–1986. Један је од организатора и уредника монографија *Југословенскa студијa прекурсора атеросклерозе код школске деце – ЈУСАД* I – Бг 2006. и II – Бг 2011. Аутор 843 стручно-научна рада, писао поезију, историографске и аутобиографске списе, коаутор филма *Здраво срце за дуг живот* (1980). Одликован орденима рада и заслуга за народ. Добио два пута Грамату захвалности Његове Светости Патријарха Павла.
ДЕЛА: и С. И. Недељковић, В. И. Кањух, *Кардиологија*, Бг 1994, Бг 2000; и С. И. Недељковић, *Ваше срце и крвни судови*, Бг 1994; и С. И. Недељковић, *Ваш крвни притисак*, Бг 1996.
ИЗВОР: *Југословенскa студијa прекурсора атеросклерозе код школске деце – ЈУСАД* II, Бг 2011.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Милорад
**ВУКОТИЋ, Милорад**, архитекта (Никшић, 9. Х 1932 – Подгорица, 31. III 1978). После завршених студија (1957) на Архитектонском факултету у Београду, бавио се архитектуром, урбанизмом, сликарством и фотографијом. Био је запослен у Општем грађевинском предузећу и Републичком заводу за урбанизам и пројектовање у Подгорици. Његов опус одликује чист и снажан потез, као и изузетан смисао уклапања у амбијент. Његова зграда Службе друштвеног књиговодства у Подгорици (1981) једно је од најбољих дела црногорске архитектуре друге половине ХХ в. Занимљиве атријумске форме, ова грађевина помирује разноликост архитектонског наслеђа старог градског језгра у којем је подигнута. И његов теоријски рад посвећен је валоризацији и заштити амбијенталне средине, као и очувању архитектонског наслеђа. Остала значајнија дела: стамбено-пословна зграда на Булевару Петра Првог у Подгорици (1961), стамбена зграда уз Метеоролошку станицу на обали Рибнице у Подгорици (1964–1965), стамбена зграда насеља „Аеродром" на Цетињу (1967), хотели „Белви 1" и „Белви 2" у Бечићима (1969), стамбена зграда у Његошевој улици на Цетињу (1970–1974), адаптација музеја зграде Владин дом на Цетињу (1973) и детаљни урбанистички план блокова 18 и 19 у Подгорици (1974). Добитник је републичке „Борбине" награде за архитектуру (1969).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Михаило Мишо
**ВУКОТИЋ, Михаило Мишо**, сликар (Чево код Цетиња, 11. VII 1904 – Цетиње, 24. X 1944). Потиче из угледне породице Вукотић, брат од тетке краља Александра Карађорђевића. Ликовно се образовао од 1925. у београдској Уметничкој школи код Б. Вукановић (акварел), Љ. Ивановића (цртеж) и М. Миловановића (сликарство). Са Петром Лубардом отишао је у Париз (1926), али се убрзо вратио и завршио започете студије сликарства (1930). Живео је у Београду до 1941, а затим на Цетињу. Био је члан уметничке групе „Облик" (од 1925) и „Ладе" (од 1936). Учествовао је на бројним ликовним смотрама од 1932 (Пролећне, Јесење и Ладине изложбе у Београду) и излагао самостално од 1933. Комеморативна изложба приређена му је на Цетињу (1951). Његова дела чувају се у Народном музеју Црне Горе на Цетињу, те у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду. Сликао је пределе, портрете, мртве природе и актове. Крајем треће деценије палетом сведеном на монохромна сазвучја радио је у духу тада актуелне поетике новог реализма (*Акт с леђа*, око 1930). Почетком четврте деценије омекшао је чврстину форме и боји дао већи значај (*Портрет сликарке Олге Богдановић Милуновић*, 1931; *Портрет сликара Боднарова*, 1932–1933). Касније се приближио експресионизму (*Предео из Београда*, 1933; *Женски акт*, око 1935), колористичком реализму и интимизму (*Предео*, око 1938; *Предео са мостом*, 1940). Добитник је „Политикине" награде (1934).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, *Српско сликарство 1900–1950*, Бг 1973; С. Живковић, *Уметничка школа у Београду 1919–1939*, Бг 1987; Љ. Миљковић, *Лада 1904–1994: поглед у прошлост*, Бг 1995.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Момчило
**ВУКОТИЋ, Момчило**, фудбалер, тренер (Београд, 2. VI 1950). У први тим *Партизана* ушао је 1968. и изузев једне сезоне (1978/79) целу играчку каријеру провео у том клубу. Био је не само стандардни првотимац него и капитен. После две титуле првака Југославије (1976, 1978) прешао је у *Бордо* (Француска), за који је одиграо 36 утакмица и дао осам голова, али се после само годину дана вратио у *Партизан* да му помогне јер је његов клуб тек у последњем колу обезбедио опстанак у лиги. Престао је да игра 1984. када је *Партизан* поново био у врху југословенског фудбала (првак 1983, вицешампион 1984). По укупном броју утакмица (791), као и оних одиграних само у првенству (398), клупски је рекордер. Дао је 339 голова, од којих 114 у првенству. Као што је у *Партизану* прошао све клупске селекције, тако је и у репрезентацији Југославије играо за све селекције (омладинска и млади тим), а у „А" тиму одиграо је 14 утакмица (1972–1978) и дао четири гола. По завршетку играчке каријере (на његовој опроштајној утакмици било је 35.000 гледалаца) постао је спортски директор клуба, а потом тренер. У тој улози 1989. освојио је с *Партизаном* Куп Југославије, на који је клуб чекао чак 32 године. Тренерску каријеру наставио је у иностранству: *Паниониос* (Атина, Грчка) 1989–1992, *Аполон* (Лимасол, Кипар) 1992–1994, *Неа Саламина* (Ларнака, Кипар) 1994–1996, *Етникос* (Ахна, Кипар) 1996–1999, репрезентација Кипра (2000–2004), *Фарул* (Констанца, Румунија) 2006, *ПАОК* (Солун, Грчка) 2006/07, *Левадијакос* (Левадија, Грчка) 2008/09. и *Пансераикос* (Сер, Грчка) 2011. У мају 2012. постављен је за директора омладинске фудбалске школе *Партизана*.
ИЗВОР: Лична архива.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Петар
**ВУКОТИЋ, Петар**, војвода, сенатор (Чево код Цетиња, 1826 – Цетиње, 28. I 1903). Млађи је син Стевана Перкова. Школовао се на Цетињу код разних учитеља, а највише код Димитрија Милаковића. Његош га је посебно волео. Подржао је Данилово проглашење за књаза и пратио га до Трста када је отишао у Русију 1852. да одлуке црногорског главарског збора потврди руски цар. Тада је постао члан Сената, а касније и његов потпредседник. Као сенатор је највише радио на војничким и дипломатским пословима. Књаз Данило му је поверио преуређење војске, када су осниване чете (стотине) и мање јединице (десетине), те када је бирана гарда из свих црногорских племена. Командовао је у црногорској војсци у победоносној битци на Грахову 1858, која је била пресудна за проширење Црне Горе и међународно признање њених граница. Био је представник Црне Горе у европској комисији за разграничење са Турском 1859. Књаз Данило га је поставио за војводу у Озринићима. Углед и утицај повећала му је и удаја његове ћерке Милене за књаза Николу 1860. У Црногорско-турском рату (априла 1862) командовао је одредом од 4.000 Црногораца и Херцеговаца. Пред налетом Турака прешао је на Планиницу да спречи удар на Бјелопавлиће. Наставио је борбе све до потписивања мира у Ријеци Црнојевића 8. IX 1862. Дуго је био и командант књажеве гарде. Због пограничних и других питања често се сусретао са аустријским генералштабним официрима и одржавао пријатељство са генералима Родићем, Јовановићем и другим Србима из Аустроугарске. Три пута је путовао у Русију. Био је поверљиви изасланик књаза Николе у договорима са кнезом Михаилом Обреновићем о заједничком ослобађању српског народа а потом уједињењу Србије и Црне Горе. Присуствовао је свечаности када је кнез Милан преузимао владу у Београду. Преговарао је с турским пашама у Мостару и Спужу, одакле је једва умакао. Са дипломатским образложењем да се тамо упућује због обезбеђења границе, књаз Никола га је јула 1875. послао у Херцеговину да руководи тамошњим устанком (црногорске добровољце водио је војвода Пеко Павловић). Тако је урађено због ондашњих међународних односа. Са 700 Црногораца и 2.700 устаника заузео је (29. VIII) Невесиње, а до краја те године однео неколико победа од којих је највећа била на Муратовици у Пиви (10. и 11. XI 1875). Као командант целокупне војске устанике и добровољце је распоредио у водове, чете и батаљоне почетком 1876. Устанком је руководио до јуна 1876. када су Црна Гора и Србија објавиле рат Турској. На почетку рата био је у штабу књаза Николе на фронту према Херцеговини. Пред битку на Вучјем долу (28. VII 1876) постављен је за команданта Прве бригаде. После Вучедолске битке именован је за команданта Северног одреда, уместо књаза Николе, на положајима према Херцеговини. Имао је велике борбе на Крсцу, Петњем брду и другде, повукао се у Бјелопавлиће, нападао главнину Сулејман-пашине војске, а потом ослободио Никшић (1877). До краја рата (1878) успешно је држао фронт и према Херцеговини и према Спужу и Подгорици. После победничког ратовања и великог проширења Црне Горе, био је главни саветник књаза Николе. Пензионисан је 1879. и живео на Чеву. Није подржавао војводу и министра Маша Врбицу док је подстицао устанке у Херцеговини и Кривошијама против аустроугарске власти 1882. Засићен ратовањима, одбијао је сарадњу са устаничким вођама који су код њега долазили и слали му писане поруке. Није прихватио да напише своје успомене, нити су записана његова казивања. По његовом лику урађен је познати портрет Хајдук-Вељка Петровића. Добио је највиша одликовања Црне Горе, Србије и других држава. Уз велике почасти је испраћен са Цетиња и сахрањен код саборне цркве на Чеву. Од њега се говором опростио књаз Никола.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, III, Зг 1904; М. Вукчевић, *Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874–1876*, Цт 1950; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, 1–4, Цт–Бг 1951–1956; Б. Павићевић, „Лични састав органа власти на почетку владе књаза Данила", *ИЧ*, 1958, 8; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882*, Сар. 1973; *Историја српског народа*, V/1, Бг 1981; Ј. Вукотић, *Успомене из три рата*, Бг 1996.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Петар Периша
**ВУКОТИЋ, Петар Периша**, архитекта (Чево код Цетиња, 26. II 1899 – Подгорица, 17. X 1988). После завршених студија архитектуре 1931. у Београду, привремено се запослио у Министарству грађевина у Београду, а потом радио у Техничком одељењу Управе Зетске бановине на Цетињу (1931–1941). Од почетка II светског рата до уласка окупатора у Црну Гору био је 11 дана председник Општине Цетиње. После рата радиo у Министарству грађевина Црне Горе (1945–1951), као први директор Грађевинског предузећа у Подгорици и као грађевински инспектор. Радни век заокружио у оквиру Предузећа за пројектовање НРЦГ (1952–1960) и Општег грађевинског предузећа у Подгорици (1960–1966). **В.** је активни и плодни градитељ међуратне и ране поратне епохе. Са старијим колегом Велишом Поповићем био је најангажованији неимар у обнови порушених црногорских градова, обављајући послове пројектанта, извођача, републичког инспектора, члана ревизионих комисија и наставника у Грађевинско-техничкој школи. Аутор је богатог израза, разноликог приступа сваком новом објекту и јасних афинитета према традицији. Највреднија дела су му Духовни суд (данас Богословија) на Цетињу (1939) и Мушка занатска школа (сада Музичка школа) у Подгорици (пре 1945). Остала значајна дела: Основна школа „Његош" (1934) и Гимназија (1935) на Цетињу; осмогодишње школе у Колашину (пре 1941) и Бијелом Пољу (пре 1941); Бановски хотел „Јадран" у Улцињу (1939); Соколски дом на Цетињу и у Зеленици (пре 1941); кућа Ћуфке и кућа Мартиновића на Цетињу (пре 1941); стамбене зграде у Подгорици: на северозападном углу Херцеговачке и Карађорђеве улице (1955), на углу Његошеве и Херцеговачке улице (око 1955), на углу Херцеговачке и Улице слободе (око 1960), те три стамбене зграде за просветне раднике на углу улица Васа Раичковића и Светозара Марковића (1970).
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Стеван
**ВУКОТИЋ, Стеван**, сенатор, дворски саветник (Чево код Цетиња, ? – Чево, 1867). Увек се помиње као Стеван Перков. У доба Петра I био је старешина нахијског суда („кулук"). После смрти Петра I имао је главну улогу и у избору Његоша за црногорског господара, а као главар Чева био је међу племенским представницима који су потврдили Његошев избор. Када је установљена гвардија 1831, био је њен старешина заједно са цеклинским кнезом Грујицом Лопичићем. Обезбеђивао је ред и прикупљао новац за државну касу. Изабран је за члана Правитељствујушчег сената црногорског и брдског. Његош му је у писму пред полазак у Русију 1836. говорио о клетви као начину за смиривање и као упозорењу непослушним Црногорцима. Потписао је уговор о продаји манастира Подмаине Аустрији 1837. Његошу је открио турску заверу пред сусрет са Али-пашом 1843. Захваљујући томе побијени су важни Турци на Башиној Води код Острога. Помагао је Његошу у завођењу капетанских и других титула. На његов предлог, Његош је 1847. увео одликовање са ликом Милоша Обилића. Са Новицом Церовићем одлучно је утицао да се поштује Његошев тестамент и да га наследи Данило Станков. Тактиком се истакао у борбама око Жабљака 1851. и у другим биткама. Почетком септембра 1852. у Сенату га је заменио син, војвода Петар. Није имао највише титуле, али је имао велики утицај на четири владара Петровића.
ЛИТЕРАТУРА: В. Врчевић, „Црна Гора у доба владике Рада. Сјећања Стевана Перкова", *СМ*, 1940, 29, 30; М. А. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, I, Цт 1951; III, Бг 1953; Т. Никчевић, *Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX* *вијеку*, Цт 1958; Ђ. Д. Пејовић, *Црна Гора у доба Петра I и Петра II*, Бг 1981; *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; *Данило I* *Петровић Његош књаз црногорски и брдски 1851–1860*, Бг 1990.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Стево
**ВУКОТИЋ, Стево**, војвода, бригадир, народни посланик (Чево код Цетиња, 11. XI 1861 – Цетиње, 10. VI 1922). Син је војводе Петра Стеванова. Краљица Милена му је сестра по оцу. Школовао се у родном месту и на Цетињу. Као младић је био уз оца на ратишту 1876–1878. и истакао се у биткама са Турцима. Учесник је велике црногорске победе на Вучјем долу 1876. Похађао је официрски курс на Цетињу и постављен за командира Књажеве гарде. За команданта Катунске бригаде именован је 1902. Звање војводе добио је после очеве смрти 1903, као осми и последњи војвода из братства Вукотића. У доба Анексионе кризе 1908/09, када је доста Херцеговаца прешло у Црну Гору, постао је командант бригаде. У Првом балканском рату био је у Приморском одреду. У I светском рату командовао је одредом и био председник Војног суда на Грахову. Oкупацију је провео у својој кући. У Никшићу је јуна 1916. поверљивом човеку пренео да генерал Радомир Вешовић спрема устанак у Васојевићима па је аустроугарски гувернер наредио интернацију црногорских генерала и министара. Залагао се за јединство Црне Горе и Србије и, порукама послатим са Чева 1918, указивао комитама да је борба за то јединство њихов главни задатак. За подгоричку Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори кандидован је дан уочи избора и 18. XI 1918. изабран за повереника Чевско-бјеличке капетаније. Његов избор је био значајан као доказ да су и сродници брачног краљевског пара против њих. На Подгоричкој скупштини 26. XI 1918. потписао је са осталим посланицима одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом и одлуку о детронизацији династије Петровић Његош. Добио је највише гласова и изабран је за члана Извршног одбора, привремене црногорске владе. Одбор је као ванстраначка влада управљао Црном Гором пет месеци, до уједињења, и највише се усмерио на сузбијање оружаног отпора одлукама Подгоричке скупштине. Дочекивао је представнике бјелашке омладине на Цетињу и са њима учествовао у акцијама. После уједињења је мирно живео у свом стану на Цетињу. Сахрањен је пред Цетињским манастиром где му је и споменик. Имао је низ црногорских и југословенских одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Са спровода Великог Нар. Војводе", *Народна ријеч*, 14. VI 1922, IV, 42; А., „Београдска штампа о пок. војводи Стеву Вукотићу", *Народна ријеч*, 28. VI 1922, IV, 46; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; Ј. Р. Бојовић, *Подгоричка скупштина 1918: документа*, Г. Милановац 1989.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ, Стефан
**ВУКОТИЋ, Стефан**, поморски капетан (Грбаљ, Црна Гора, 1804 – Русија, 4. I 1833). Пошто је дошао на школовање у Русију, 1816. ступио је као кадет у поморски корпус. Гардемарин је постао 1820, навигациони официр 1823, лајтнант 1828, а 1831. најмлађи капетан-лајтнант у Руској морнарици. Као најперспективнијем официру у класи било му је поверено да у служби циркум–навигатора води једрењак „Предпријатије" са 145 чланова посаде на пут око света. На пут је кренуо у пролеће 1823. из матичне луке у Кронштату. Пловећи кроз Балтик, Атлантик, око рта Хорн, дуж обале Хаваја, Калифорније и јужне Аљаске, око Рта Добре Наде, вратио се 1826. у полазну луку. **В.** је први Србин који је остварио овај подвиг. Потом је службовао у Балтичкој флоти. Предавао је гардемаринима наутику и друге поморске предмете. Одликован је 1826. Орденом Св. Ане (под грбом).
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОТИЋ ЛАЗАР, Марта
**ВУКОТИЋ ЛАЗАР,** **Марта**, историчар уметности (Подгорица, 7. XI 1960). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности (1985), где је магистрирала (1998) и докторирала (2011). Запослена је у Урбанистичком заводу Београда као руководилац библиотеке и издавачке делатности. Бави се историјом модерне архитектуре и урбанизма, ликовном критиком и публицистиком. Реализовала је више ауторских изложби (33, 34. и 35. Октобарски салон, 1992–1994; 29. Мајска изложба у Павиљону Вељковић, 1997; четрдесетак изложби у Галерији „ЗИД" у Платоу 1994–1998). Од 1999. до 2003. објављује критичке приказе у *Гласу јавности*. Од 2003. уредник је часописа *ИНФО – Урбанистички завод Београда*. Објављује у *Саопштењима*, *Гласнику Друштва конзерватора Србије*, *Флогистону*, *Архитектури и урбанизму*, *ДАНС-у*. Студије о „Старом београдском сајмишту" објавила је у *Годишњаку града Београда* (2004) и часопису *Saptium* (2006), а презентовала у Инстанбулу (2006), Београду (2006–2008) и Фиренци (2009). Тему градитељске заштите зграде Генералштаба Н. Добровића, урушене у бомбардовању НАТО-а 1999, елаборирала је у Ливерпулу (2009), Фиренци (2011) и Београду (2011). Добитница је Награде „Павле Васић" (1996), специјалног признања Салона архитектуре (2009) и годишњих награда УЛУПУДС-а.
ДЕЛА: *Архитекта Момчило Белобрк*, Бг 1996; *Београдско раздобље архитекте Николе Добровића (1945–1967)*, Бг 2002; *Београд у мапама и плановима од XVIII до XXI века*, Бг 2008.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКОШИЋ
**ВУКОШИЋ**, село у северозападној Србији, у Поцерини, уз реку Добраву (десна притока Саве), западно од пута Шабац (14 км) – Ваљево. Припада општини Владимирци. У историјским изворима помиње се од 1528. Староседеоци су досељавани од краја XVIII в. из Семберије, Срема, Херцеговине, Лике и околине Јагодине. Током друге половине XX в. број становника је смањен. У селу је 1953. било 1.109, 2002. 748, а 2011. 675 становника (91,7% Срба). У пољопривреди је радило 75,4% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа, а засеоци су „мале" на долинским странама и на платоу изнад долине, на 90–130 м н.в. У селу се налазе четвороразредна основна школа и станица за откуп пољопривредних производа. У долини реке је пространо језеро Селска бара.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАН, Душан
**ВУКСАН, Душан**, професор, историчар, народни посланик (Медак код Госпића, Хрватска, 3. VII 1881 – Београд, 24. XII 1944). Након завршених студија класичне и словенске филологије на Свеучилишту у Загребу отпочео је плодну просветну праксу. Предавао је у гимназији у Бјеловару (1907–1910), а потом се доселио у Црну Гору за коју је везао најзначајнији период живота. У цетињској гимназији је као уговорни професор предавао српски и латински језик (1910–1913). Био је гимназијски библиотекар, а предавао је и на Војној школи. Након победа у балканским ратовима постаје професор у пећкој гимназији (1913–1915), у коју се враћа и по завршетку I светског рата (1918–1921). Иако је био пензионисан, те као народни посланик ушао у Уставотворну скупштину, постављен је за директора гимназије у Беранама (1923. и 1925). У међувремену је као искусан педагог био просветни инспектор Зетске области (1924), а кратко и на челу Учитељске школе у Беранама (1926). Повратак на Цетиње на дужност директора Велике државне гимназије уследио је 1926. Посветивши се сасвим раду у обновљеном Државном музеју Црне Горе, основаном још 1896, на месту директора ове установе био је 1926–1932, а пензионисан је по други пут из политичких разлога. Цетиње је напустио 1936. Последње године живота провео је у Београду, у незавидној материјалној ситуацији, продајући чак своју велику библиотеку. Марљив и упоран, **В.** је на ширем културном плану као организатор Државног музеја, уредник, издавач архивске грађе, библиограф и историчар, оставио значајно дело. Писао је дела из историје Црне Горе, покренуо и уређивао *Ловћенски одјек* (1925–1926), а затим и *Записе*, који су се развили у угледан научни и белетристички часопис. Излазили су у две серије: 1927–1933. и 1935–1941, да би се након II светског рата појавили као *Историјски записи*. Систематизовао је значајне историјске изворе за прошлост Црне Горе и само у *Записима* објавио 4.450 нових докумената. Приредио је неколико збирки извора и Сабрана дела краља Николе I Петровића, те саставио вредне библиографије штампе и штампаних књига у Црној Гори (*Преглед штампе у Црној Гори 1834–1934*, Цт 1934; *Попис књига штампаних у Црној Гори од 1834. до 1934* (у рукопису)). Бавио се Петром I (*Посланице митрополита црногорског Петра I*, Цт 1935; *Петар I Петровић Његош и његово доба (1767–1830)*, Цт 1951) и Петром II Петровићем Његошем (*Споменица Петра II Петровића Његоша – владике Рада 1813–1851–1925*, Цт 1926; *Писма Петра II Петровића Његоша*, I, Бг 1940), а написао је и књигу *Црногорске финансије у XVIII и XIX вијеку: 1723–1883* (Цт 1936).
ДЕЛА: *Књаз Данило Петровић Његош*, 1–9, Цт 1931–1936; *Рукописи манастира Пећске Патријаршије и Цетињске Митрополије*, Ск 1935; Ђ. Пејовић, „О личности и дјелу Душана Вуксана", *ИЗ*, 1965, 22/1 (библ.); Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, III, Цт 1990 (библ.); *Грађа за историју Црне Горе (избор)*, 1 *(1245–1851)*, Пг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, „Одлазак Душана Вуксана са Цетиња", *ЈИЧ*, 1936, 1–4; Р. Ј. Драгићевић, „Неколико података о писцу и дјелу", у: *Петар I Петровић Његош и његово доба*, Цт 1951; Д. Ј. Мартиновић, *Душан Д. Вуксан (1881–1944) и његово стваралаштво*, Тг 1987; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАН, Душан
**ВУКСАН, Душан**, дизајнер (Београд, 27. Х 1948). Високу школу за примењену уметност, Одсек за индустријски дизајн, завршио у Каселу (1972–1977). Каријеру започео у СР Немачкој радећи у фирмама „Zinser" (1970–1977) у Еберсбаху, „Samson" (1971–1972) у Франкфурту, те у дизајн-бироу „Јung Design" (1972–1977) и галерији за уникатни дизајн „Мануфактура", чији је суоснивач, у Гетингену. По повратку у Београд био је суосновач и члан ауторског атељеа „Компакта", те радио у Хемијској индустрији „Балкан" (1979–1985), фабрици рачунара Индустрија „Иво Лола Рибар" (1985–1987), „Интеркомерцу" (1987–1988) и „Информатици АД" (1988–1992). Од 1992. запослен је на Факултету примењених уметности (ФПУ) на Одсеку индустријски дизајн, где је до 2003. предавао Основе дизајна и Индустријски дизајн. Поред пројектовања и педагошког рада **В.** објављује стручне текстове, члан је редакције часописа *Индустријско обликовање* (1983–1984) и уредник за индустријски дизајн у часопису *КвадАрт* (1994–1995). Поред пројектовања високосеријских производа реализованих у производњи за домаћа и инострана тржишта, **В.** је посвећен и раду на малосеријским продуктима намењеним потребама хендикепираних и особама у процесу здравствене рехабилитације. У његове најзначајније пројекте и изведене радове спадају: радна столица за спастичара (коаутор, 1975); тач панел за висећи пулт и тастатура (1985); уређај за хлађење срца приликом кардиоваскуларних операција (1986); програмабилни аутомати *ИНФО 73* и *ИНФО 73-05* мини *ПЛЦ* (и Г. Новаковић, 1988, 1989); дигитално електронско бројило (и Д. Нешић, 1994); серија дечјих играчака од дрвета (с тимом професора са Одсека за дизајн ФПУ, 1998); програмабилни мини-контролер *Blue Еye* (и Г. Новаковић, 2000); бактерицидна флуоросцентна светиљка *БПН* (и Д. Нешић, 2002); дизајн багера *БГХ250-НПЦ* (с тимом професора са Одсека за дизајн ФПУ, 2004); линијски и модуларни систем расвете, *Мини Вела* (2006, 2010). Добитник је значајних награда и признања (Привредне коморе Југославије, УЛУПУДС-а, МПУ, Привредне коморе Војводине, Привредне коморе Београдa, Чикашког музеја архитектуре и дизајна – *Good Design*, 2011).
ЛИТЕРАТУРА: В. Лакићевић Павићевић, *Критичари су изабрали*, Бг 1987; Група аутора, *50 година Факултета примењених уметности у Београду*, Бг 1988.
Бојана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Бошко
**ВУКСАНОВИЋ, Бошко**, ватерполиста, тренер (Котор, 4. I 1928 – Београд, 4. IV 2011). Ватерполо је почео да игра пре II светског рата у београдском БОБ-у, а после ослобођења приступио је *Црвеној звезди*. Као један од најбољих ватерполиста у Југославији појачао је *Морнар* из Сплита, у то време клуб Југословенске ратне морнарице, и освојио две прве клупске титуле државног првака (1952, 1953). Тај успех, прве титуле у клупској историји, поновио је и с *Јадраном* из Херцег Новог, у којем је био и играч и тренер, због чега му припадају највеће заслуге за прво место у првенству државе 1958. и 1959, оба пута без пораза. С репрезентацијом је освојио прву медаљу за Југославију – бронзану на Европском првенству у Бечу 1950. Највећи успеси су му два друга места на олимпијским играма: 1952. у Хелсинкију и 1956. у Мелбурну. По завршетку каријере био је тренер. С репрезентацијом Југославије (1961–1964) освојио је друго место на Европском првенству у Лајпцигу 1962. и на Олимпијским играма у Токију 1964, а као селектор студентске репрезентације има златну медаљу са Универзијаде 1961, а сребрну са Медитеранских игара у Напуљу 1963. Од 1966. до 1972. водио је репрезентацију Западне Немачке. У *Црвеној звезди* био је благајник, шеф стручног штаба и тренер. Још као играч дипломирао је на Правном факултету у Београду (1956), а радни век провео је у „Центротуристу" и „Металсервису" из Београда.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, II, Зг 1977.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Дивна
**ВУКСАНОВИЋ, Дивна**, естетичар, књижевник, универзитетски професор (Београд, 17. III 1965). Студирала на Факултету драмских уметности у Београду (1984–1988) и филозофију на Филозофском факултету у Београду (1987–1992). Магистрирала теaтрологију на ФДУ 1993. Докторирала на ФФ 1998. дисертацијом *Барокни дух у савременој филозофији: Бењамин, Адорно, Блох* (Бг 2001). На ФДУ прошла сва звања од стручног сарадника (1992) до редовнoг професора (2011) и предавала менаџмент у култури, медијe масовних комуникација, естетику, естетику комуникација, филозофију медија, теорију културе и интерактивне комуникације. Предавала и на ФФ у Нишу (2001–2003) и у Београду на постдипломским и докторским студијама Универзитетa уметности (2001–2006), Факултетa политичких наука (2004–2006) и Електротехничког факултетa (2010–2011). Уредница је едиције „Мултимедија" у издавачкој кући „Clio" из Београда. Приређивала је зборникe радова Естетичког друштва Србије, тематске бројеве часописа *Култура* и уређивала више публикација. Има десет књига књижевног стваралаштва, експерименталних међужанровских облика, поезије и микро прозе и романа-приручника за децу: *Мадона дугог врaта* (Н. Сад 1992), *Опажач, опажена* (Вш 1997), *Глава харфе* (и Д. Ј. Данилов, Бг 1998), *Живот с троловима* (Бг 1998), *Патолошке приче* (Бг 1999), *Живот са троловима* I, II (Бг 2002), *Авантурe са стварима* (Бг 2003), *Штипаљка у хулахопкама* (Бг 2004), *Лези ми на леђа, троле* (Бг 2006), *Окултно крварење* (За 2009). Најзначајнијa су филозофска истраживањa о барокном духу у савременој филозофији. Поред утврђивања разлика у поимању барокног код Бењамина, Адорна и Блоха, **В.** је показала како се тим појмом обогаћује поимање модерне субјективности и избегава неплодност самоодносне рефлексије, како се на нов начин поставља однос опажаја и појма у различитим артикулацијама „непојмовности" барокног духа у филозофијама које је истраживала, те како се помоћу појма барокног отвара могућност стварања парадигмe „новог хуманитета". Естетичке теме су основна преокупација **В**., а њеним расправaмa о филозофији медија истраживања о савременим медијима и комуникацији добила су неопходно филозофско утемељење.
ДЕЛА: *Аesthetica Мinima*, Ниш 2004; *Филозофија медија: Онтологија, естетика, критика*, I–II, Бг 2007, 2011.
ЛИТЕРАТУРА: М. Зуровац, „Барокни дух у савременој филозофији: Бењамин, Адорно, Блох", С. Елаковић, „Барокни дух у савременој филозофији: Бењамин, Адорно, Блох", *ФГ*, 2000, 13; Д. Ћаловић, „Дивна Вуксановић, Филозофија медија", *ProFemina*, 2007–2008, 46–50; Ј. Божић, „Обол филозофској критици медија", *Култура*, 2010, 128.
Здравко Кучинар
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Душан
**ВУКСАНОВИЋ, Душан**, архитекта, универзитетски професор (Јесенице, Словенија, 24. VIII 1955). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (1980), магистрирао на Грађевинском факултету у Љубљани (1991), а докторирао на Арх. ф. у Београду (1997). Запослен на ГФ (1981–2007) и Арх. ф. у Подгорици (од 2007). Значајнија дела: крипта-сала Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици (1994), Медицински факултет у Подгорици (2002, и Д. Лазаревски), реконструкција објекта „Бања" у Подгорици (2001), уређење обала Рибнице у зони објекта „Бања" (2002), уређење десне обале Рибнице у Подгорици (2004).
ДЕЛА: „Модели архитектуре ниске енергије у традицији: форме, елементи, материјали", *Алтернативни извори енергије и будућност њихове примене*, Пг 1998; „Мontenegrin Еco – logic Lab", *9th International Еxhibition of Аrchitecture: La Biennale di Venezia, Pavillion of Serbia and Мontenegro*, 2004.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Ивана
**ВУКСАНОВИЋ, Ивана**, музиколог (Београд, 19. XII 1963). Основне, магистарске и докторске студије музикологије завршила на Факултету музичке уметности у Београду (класа М. Веселиновић Хофман), где ради као доцент на Катедри за теоријске предмете. Бави се превасходно питањима у вези са савременом српском музиком. Осим за обраду стваралаштва појединачних композитора (дипломски рад *Музичка поетика Милана Михајловића*, Бг 1991), за аналитичка представљања новонасталих композиторских опуса и многострану проблематику музичке форме (поглавље „Концертантна музика", у *Историја српске музике*, Бг 2007), заинтересована је и за истраживања у области популарне музичке културе (*Аспекти и презначења елемената тривијалних жанрова у српској музици XX века*, Бг 2006; поглавље „Популарна музика", у: *Историја српске музике*, Бг 2007) и музичког хумора (*Хумор у српској музици XX века*, Бг 2010), које разматра на интердисциплинаран начин, у социолошко-естетичком контексту.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, „Текстови о музици", у: *Историја српске музике*, Бг 2007.
Мирјана Веселиновић Хофман
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Миро
**ВУКСАНОВИЋ, Миро**, књижевник (Крња Јела, Црна Гора, 4. V 1944). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду (1969). Био је управник Градске библиотеке у Сомбору (1975–1988), а од 1988. управник Библиотеке Матице српске у Новом Саду. У периоду 2004–2008 **В.** је био потпредседник Матице српске, а последње две године тог мандата је, због болести и смрти Божидара Ковачека, обављао и функцију председника ове установе. Иницијатор је оснивања и главни уредник Издавачког центра Матице српске (2007), а од 2011. и његов директор. За дописног члана САНУ изабран је 2009, а од 2011. је управник Библиотеке САНУ у Београду и уредник њене Трибине.
Свој књижевни рад започео је оживљавањем ликова и слика из детињства и завичаја, те наративним представама патријархалног живота и културе, дијалекатског говора, његове звучности, лексичког богатства и наговештених ширих унутрашњих значења. Језик и његово богатство основе су уметничког садржаја његовог књижевног дела. У појединим књигама комбинује описе легенди, веровања и обичаја и њиховог магијског и ритуалног деловања на колективну и појединачну свест становника горњоморачких планинских села, у којима се задржала фолклорна, епска и митска представа живота. Највише структурних иновација остварио је у специфичном романескном циклусу *Семољ гора* (Бг 2000), *Семољ земља* (Бг 2005) и *Семољ људи* (Бг 2008). Састављен од прича, легенди, дијалошких и монолошких целина, песама у прози, сликовито објашњених надимака и необичних имена, од прича о карактерима, од снова и фантазми и других појмова који се сусрећу у једном затвореном социокултурном свету у постепеном нестајању, његов семољски циклус приближава се романескном облику и значењу не само због одреднице „азбучни роман" у поднасловима његових издвојених целина него и због доминантног значења које је у њему добила сама реч као појам који обједињује наративну грађу у жанровску целину блиску романескној структури. У његовим филолошким и лексикографским романима *реч* има функцију књижевног лика, књижевног јунака који интегративно делује на све структурне слојеве текста као њихова иницијална унутрашња веза и природно семантичко исходиште. Усмена култура, као најстабилнија традиција српског народа, обогаћена моделима савременог наративног исказа и форме, у посебном је естетском поретку нашла трајно уточиште на страницама његовог семољског циклуса и других књига. Наглашен степен онеобичавања и стилизације завичајних речи, жанровска новина, повремени хуморни и иронични искази, честе промене наративних перспектива, сажетост и експресивност израза, динамичност структуре и прозног поступка, мозаичност композиције и сугестија нових, проширених рецептивних могућности доживљавања прозног текста, допринели су да оживи нестали свет детињства и завичаја и да стари прозни жанрови у новом морфолошком кључу добију висока естетска значења. За своје књиге добио је више важних признања која се код нас дају прозним ауторима: „Мирослављево јеванђеље" (2000); Награду за уметност Вукове задужбине (2000); Књига године ДКВ (2002); „Светозар Ћоровић" (2002); „Лаза Костић" (2005); НИН-ова награда за роман (2005); „Меша Селимовић" (2005); Повеља за животно дело УКС (2012) и др.
Марко Недић
У области библиотекарства **В.** је остварио веома значајне резултате. Док је био управник сомборске Градске библиотеке „Карло Бијелицки", укупан књижни фонд повећан је за 100.000 књига, реновиране су и дограђене библиотечке просторије у граду и обезбеђен је простор за сеоске библиотеке. У том раздобљу покренуо је издавачку делатност Библиотеке и био њен уредник. Од 1988. управник је Библиотеке Матице српске са најдужим управничким стажом у најстаријој српској националној библиотеци. Библиотека је увећана за 1.200.000 публикација. Обезбеђена је посебна зграда за смештај библиотечке грађе са 3.300 м² и изграђено је ново крило здања са 4.300 м². Од 1989. започета је компјутеризована обрада публикација и захваљујући томе Библиотека има највећи електронски каталог у земљи са више од милион записа. Унапређена је размена публикација са 330 установа у више од 50 земаља; развијена је реферална делатност; опремљене су радионице за конзервацију и рестаурацију публикација – споменика културе; отворене су нове читаонице за раритете и научни рад. Обновљен је *Годишњак Библиотеке Матице српске* и покренуте три серије штампаних каталога и едиција књига *Трагови*, настављено је издавање *Библиографије књига у Војводини*, а као покретач и главни уредник потписао је 26 томова штампаних каталога и легата и сва поменута издања. **В.** је у Матици српској у оквиру Издавачког центра значајно подстакао развој издавачке делатности, а поготово оснивањем Едиције „Матица" и Антологијском едицијом „Десет векова српске књижевности", као својеврсном облику превредновања српског књижевног стваралаштва од XII в. до наших дана. За успешан рад у библиотекарству и култури добио је више признања: Октобарску награду Сомбора (1986), Вукову награду (2004), „Милорад Панић Суреп" (1996), „Запис" (2007), „Ђура Даничић" (2009) , „Стојан Новаковић" (2012) и др.
Радован Мићић
ДЕЛА: романи: *Клетва Пека Перкова*, Н. Сад 1977; *Градишт*а, Н. Сад – Нк 1989; *Далеко било*, *мозаички роман у 446 урокљивих слика*, Н. Сад 1995; *Точило*, Бг 2001; *Кућни круг*, Н. Сад 2003; *Бихпоље*, Зр 2013; приповетке: *Горске очи*, Со 1982; *Повратак у Раванград*, Бг 2007; *Отсвјуду*, Бг 2008; *Читање таванице*, Бг 2010; књиге записа: *Немушти језик*, Со–Бг 1984; *Вучји трагови*, Н. Сад 1987; поеме: *Тамоони*, Н. Сад 1992; *Морачник*, Н. Сад 1994; *Одабрани романи* I–III, Бг 2011; огледи: *Клесан камен*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Вуковић, „Магијски обрасци Мира Вуксановића", *ЛМС*, 1998, 461/4; М. Јевтић, *Каже Миро Вуксановић*, Бг 2000; М. Јевтић, Р. Поповић (прир.), *Књига о „Семољ гори" Мира Вуксановића*, Бг 2002; Д. Копривица, *Приватни симпозијум о „Семољ гори"*, Н. Сад 2004; Ј. Делић, „Роман рјечник Мира Вуксановића", *ЛМС*, 2005, 475/1–2; Т. Брајовић, „Тријумф новог архаизма", *НИН*, 2006, 2876; С. Гордић, „Лексикографско-поетска картографија Мира Вуксановића", у: *Савременост и наслеђе*, Н. Сад 2006; М. Егерић, „*Семољ* *земља*, роман чији је јунак језик", *Српска вила*, 2006, 23; И. Негришорац, „Потрага за исконом и постмодерни етнороман: поетички и жанровски систем Мира Вуксановића", *ЛМС*, 2006, 477/3; Д. Копривица, *Семољ земља. Слушање планине*, Н. Сад 2008; С. Кољевић, „Сновиђења на древним стазама: о романима и приповеткама Мира Вуксановића", у: *Одјеци речи*, Бг 2009; М. Јевтић, *Семољ Мира Вуксановића*, Бг 2011.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКСАНОВИЋ, Момчило
**ВУКСАНОВИЋ, Момчило**, професор, национални радник (Подгорица, 8. IV 1955). Дипломирао 1977. на Факултету физичке културе (ФФК) у Сарајеву. Магистрирао 1996. и докторирао 2000. на ФФК у Новом Саду. Просветним радом бавио се 1977–1993. Посланик у Скупштини Државне заједнице Србије и Црне Горе био је 2003–2006, а 2006–2009. ангажован као посланик у Скупштини Црне Горе. Друштвени ангажман започео као председник Самосталног синдиката средњег образовања Подгорице (1985–1988). Оснивач је и директор Књижевне задруге Српског народног вијећа, која је од 2006. издала више од 150 наслова српских књижевника, на српском језику и ћириличном писму. Оснивач је часописа и интернет портала *Српске новине*, српског радија „Cool" у Црној Гори, Српске телевизије, те један од оснивача Друштва чланова Матице српске у Црној Гори, Одбора Друштва српских домаћина за Црну Гору и Одбора Научног друштва „Милутин Миланковић" за Црну Гору. На иницијативу Српског народног вијећа Црне Горе, оснивач је и председник Српског националног савјета Црне Горе.
ИЗВОР: Лична архива.
Мирјана Ерић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКУШИЋ, Звонимир
**ВУКУШИЋ, Звонимир**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Београд, 11. IV 1933). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1959. Доцент на Мед. ф. у Нишу постао 1966, а редовни професор 1986. Субспецијализацију из нефрологије завршио 1976. Докторирао на Мед. ф. у Нишу 1986. темом „Прилог проучавању патогензе претромботичног стања". Био је управник Института за патофизиологију Мед. ф. у Нишу од његовог оснивања, директор Института за нефрологију (1992–1993), помоћник директора Клиничког центра у Нишу (1995–1998), у три мандата председник подружнице СЛД у Нишу. Усавшавао се (1961–1963) на Патофизиолошком институту Мед. ф. у Београду и на Институту за коагулацију крви Мед. ф. у Москви (1972). Његова истраживања везана су за патофизиологију различитих обољења бубрега, као и за хематолошке поремећаје. Награђен је Плакетом Мед. ф. у Нишу (1970, 1980), Наградом СЛД (1985, 1992), Наградом Нефролошке секције Србије (1985), Наградом Удружења нефролога Југославије (1986) и Граматом Удружења нефролога Бугарске (1983). Био је првих пет година од оснивања главни уредник часописа *Аcta fakultatis Naisenzis*.
ДЕЛА: и С. Раденковић, *Дијагностика бубрежних обољења*, Ниш 1996; „Терапија инфекције уротракта", *Еlit – Мedica*, 2004; „Биохемијски маркери и диференцијална дијагностика у нефрологији", *Еlit – Мedica*, 2008.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Нишу.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Глигорије
**ВУКЧЕВИЋ, Глигорије**, инжењер, архитекта (Лијешње, Морача, 1888 – Београд, 7. VI 1968). Дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. Био је активан у периоду између два светска рата. После рада у Општини Београд основао је сопствено предузеће „Раде Неимар", у оквиру којега је пројектовао и изводио објекте у Београду и Црној Гори. Неко време провео у Паризу, одакле је донео нове стилске утицаје и техничко-технолошке методе градње. У београдској средини пројектовао је и извео стамбену зграду у Змај Јовиној 5 (1927), осмишљену у духу академизма, са елементима европског ар декоа. Као предузимач истакао се на изградњи објеката Царинарнице (1937) и Монопола дувана (око 1940) у Подгорици. Остао је запамћен и као власник острва Св. Николе на Јадрану, које је 1930. откупио од властелинке Марије Греговић.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Мило
**ВУКЧЕВИЋ, Мило**, историчар, професор (Фармаци код Подгорице, 1896 – Алибунар, 11. IV 1941). Био је добровољац у Првом балканском рату. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду. Радио је као гимназијски професор у Вршцу, Новом Саду, Темишвару и Београду, а једно време и у Градском музеју у Вршцу. Са групом мештана, официра и војника југословенске краљевске војске стрељан је у порти цркве Светог Благовештења у Алибунару (Банат). Био је то чин окупаторске одмазде за убиство једног немачког официра. Краће, хеуристички утемељене студије о разним питањима српске историје објављивао је углавном у међуратној научној периодици. Истраживао је у домаћим архивима, у првом реду Цетињском, као и у Ратном архиву у Бечу. Приредио је дневник аустроугарског пуковника Виљема Сауервалда (1839–1908), који је у својству помоћника барона Темела боравио у Црној Гори 1877–1878, а касније и као аустроугарски војни изасланик. Избијање II светског рата онемогућило је **В.** одбрану припремљене докторске дисертације о збивањима у Црној Гори и Херцеговини у предвечерје и почетком Велике источне кризе. Постхумно је објављена као посебно издање у едицији Библиотеке Историјског института Црне Горе (*Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874–1876*, Цт 1950).
ДЕЛА: „Сауервалдов дневник", *Мисао*, 1931, 36, 1–2; 3–4; 5–8; „О политици грофа Андрашија према нашем народу уочи источне кризе", *ГИДНС*, 1932, 5; *Ђурђева Јерина у традицији и науци*, Вш 1934; „Светозар Милетић према Црној Гори", *ЛМС*, 1939, 4–5; *Југословени у румунском Банату*, Н. Сад 1939.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; С. Божовић, *Немачки злочини у Алибунару 1941*, Пан. 2004; Н. Рацковић, *Лексикон црногорске културе*, Пг 2009.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Павле
**ВУКЧЕВИЋ, Павле**, ускочки харамбаша (Жегар код Обровца, Хрватска, прве деценије XVII в. – Поседарје, Хрватска, после 1666). Потиче из породице харамбаше Милете Вукчевића, која се 1648, у оквиру српских сеоба које је за време Канадијског рата (1645–1669) подстакла млетачка власт, преселила из Жегара на турској територији и нaселила у Будину (Поседарје) у млетачкој Далмацији. Досељеници су постали млетачки крајишници. **В.** се први пут помиње као један од судија и главара Срба у Поседарју 8. V 1663, када му је као ускочком харамбаши поверено да брани један сектор немирне турско-млетачке границе (Брушево). Пошто је уживао велики углед међу крајишницима и потицао из угледне старешинске породице, изабран је после заробљавања Стојана Јанковића, који је пао у турско сужањство почeтком 1666, за старешину поседарских Срба док се Стојан не ослободи. К. Корнаро, млетачки генерални провидур за Далмацију и Албанију, сагласио се са овим избором. Такође му је признао све прерогативе и повластице које су му на основу старешинског положаја припадале. На том положају је вероватно остао док се Стојан Јанковић није следеће године ослободио сужањства, али то не значи да и даље није био један од старешина поседарских Срба.
ИЗВОР: Б. Десница, *Историја котарских ускока*, I (1646–1684), Бг 1950.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Десница, „Ропство Јанковић Стојана", *ПКЈИФ*, 1922, 2.
В. С. Дабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Петар
**ВУКЧЕВИЋ**, **Петар**, ваздухопловни пуковник, пилот (Гољемци, Црна Гора, 7. XI 1894 – Цирих, Швајцарска, 25. IV 1976). Завршио је највише војне школе у Краљевини Југославији, као и школе за усавршавање ваздухопловних официра бомбардерске специјалности. У Априлском рату 1941. био је командант 4. ваздухопловне бригаде, коју су сачињавали 1. и 7. бомбардерски пук, и која је имала задатак да са аеродрома у околини Чачка, Ужичке Пожеге, Параћина и Бијељине бомбардује аеродроме и железничке објекте у Румунији и Бугарској, као и аеродроме и пристаништа у Албанији, што су њени пилоти током краткотрајног рата чинили уз изузетно залагање и велике жртве. Пуковник **В.** је предводио групацију своје бригаде приликом бомбардовања италијанских аеродрома у околини Скадра. У другој фази рата летео је на челу својих јединица које су успешно бомбардовале немачке оклопне и моторизоване колоне у наступању. Напуштајући југословенску територију, командант Ваздухопловства бригадни генерал Боривоје Мирковић предао му је 14. IV 1941. команду над целокупним ваздухопловним снагама. Рат је провео у заробљеништву. Умро је у емиграцији. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, I–II, Бг 1984; Д. Тешић, „Ратни планови Војске Краљевине Југославије", *ВИГ*, 1991, 1.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Радоје
**ВУКЧЕВИЋ, Радоје**, правник, политичар, универзитетски наставник (Дражевина или Гољемади код Подгорице, 25. I 1898 – Сисајд код Сан Франциска, САД, 18. III 1976). Правни факултет завршио у Београду 1922. Докторирао је у Берлину 1924. и специјализирао уставно и упоредно право на универзитетима у Паризу и Лондону (Оксфорд). Био је најмлађи добровољац у опсади Скадра 1912, када је у борбама изгубио десно око. Прикључио се црногорској војци 1914, а посебно се истакао у боју на Гласинцу. Био је председник комунистичког студентског удружења „Прогрес" у Београду и руководио већином активности. Као адвокатски приправник, а посебно као адвокат, био је бранилац свих важнијих комунистичких група пред судовима до 1938. Припадао је групи „Правна заштита" КПЈ, а затим групи „Социјална и културна акција", коју је основао Драгољуб Јовановић. На изборима 1927. био је носилац комунистичке листе под називом Републиканског радничко-сељачког савеза, која је по броју освојених гласова у Зетској бановини била на шестом месту. Затваран је, јер су код њега пронађени комунистички леци. Скривао је Мустафу Голубића и друге комунисте, те се укључивао у политичке акције за ослобађање политичких криваца, укидање Суда за заштиту државе, признавање СССР, стварање „Народног фронта" и др. Превео је Устав СССР из 1936. Ухапшен је 1937. због слања добровољаца у Шпанију, када је утврђено да је сарађивао са КПЈ и скривао Адолфа Мука, функционера Коминтерне, са којим се састајао у Бечу и Берлину. Од 1938. није се више појављивао као правни бранилац комуниста, али је био заштитник студената комуниста из Црне Горе, а комунисте рањене приликом демонстрација 1939. пребацивао у болницу. Био је правни заступник или саветник већег броја познатих немачких фирми: *Сименса*, *Шенкера*, *Уфе*, *АЕГ*, *Крупа* и др., као и пријатељ немачких функционера (Франца Нојхаузена, Роберта Корнхолца, Арноа Милмана и др.). У Специјалној полицији Управе града Београда сматрано је да је то, поред његових веза са утицајним грађанским политичарима, масонима и др., разлог што није теже кажњаван или што је ослобађан од суђења. Током окупације (јуна и новембра 1941, јануара 1942) затваран је и саслушаван од Гестапоа као бивши комуниста, али је пуштан као уважавана личност. Постао је правни саветник Војне управе у Београду и заступник више немачких фирми у поступку легализовања откупљених акција или концесија у српским рудницима од бивших британских и француских фирми. Саслушаван је и у Специјалној полицији на основу лажних дојава да припада партизанском покрету. Почетком 1943. отишао је у Штаб Врховне команде ЈВО, где је радио на пословима превођења, пропаганде и др. Са делегацијом Равногорског покрета (Живко Топаловић, Адам Прибићевић и др.) дошао је у Италију августа 1944. Један је од оснивача Националног комитета у Италији 1945, који је југословенским избеглицама помагао и формирањем Југословенског добротворног друштва. Прво је био емигрант у Канади, обављајући и физичке послове, затим у САД, где је, упркос годинама, постао предавач на Универзитету у Алабами и на једном колеџу у Пенсилванији 1960. У Југославији је због сарадње са окупатором проглашен за ратног злочинца. Између два рата сарађивао у многим политичким (левичарским) и стручним (правним) часописима, те дневним листовима, а расејању најчешће писао за *Глас канадских Срба* и *Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош"*, у чијем Уређивачком одбору је био од оснивања 1958.
ДЕЛА: *Die Gewerkschaftsbewegung in Sowjet Russland*, Berlin 1924; *Основи марксизма*, Бг 1927; *Кривична одговорност органа новчаних завода*, Бг 1933; *На страшноме суду*, Чикаго 1968; К. Николић (прир.), *На судбоносној раскрсници*, Бг 2004.
ИЗВОРИ: Архив Југославије, Фонд Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових сарадника; Историјски архив Београда, Фонд Управе града Београда; *Мемоари патријарха српског Гаврила*, Бг 1990.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радовић, „Истражни затвор (Полемика са В. Р.)", *Правосуђе*, 1933, 21–22; *Споменица Друштва „Књегиња Зорка"*, Бг 1934; *Споменица Скупштине Удружења судија Краљевине Југославије*, Бг 1935; В. О. Благојевић, Р. Вукчевић, *Кривична одговорност органа новчаних завода*, Бг 1935; Н. С. Мартиновић, *Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493–1945*, Бг 1965; М. Дамјановић, *Напредни покрет студената Београдског универзитета*, I, Бг 1966; Д. Јовановић, *Људи, људи... Медаљони 56 умрлих савременика*, I, Бг 1973; Д. Д. Вујовић, *Црногорски федералисти: 1919–1929*, Тг 1981; В. Дедијер, *Дневник 1941–1945*, Ријека 1981; Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987; О. Благојевић, *Економска мисао у Црној Гори (до Другог свјетског рата)*, Бг 1988; Р. Калабић (прир.), *Равногорска историја*, Бг 1992; Н. Рацковић, *Филозофска мисао у Црној Гори*, Цт 1994.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Радојка
**ВУКЧЕВИЋ, Радојка**, англиста, американиста, универзитетски професор (Иванград/Беране, Црна Гора, 7. X 1952). У Београду дипломирала енглески језик и књижевност, магистрирала 1985 (*Јуџин О'Нил и античка трагедија*) и докторирала 1995. Радила на универзитету у Подгорици и Никшићу, као и на Филолошком факултету у Београду од 2005, када је изабрана у звање редовног професора. Њена главна интересовања обухватају стваралаштво аутора америчке модерне књижевности (В. Фокнер, Ј. О'Нил), које посматра поредећи главне мотиве њихових дела и поступака са узорима из Библије или из антике (*Фокнер и мит: митолошки мотиви у Фокнеровом приповиједању*, Пг 1997; *У сјенци мита*, Андријевица 2003). У њеном опусу такође се издваја проучавање савремених англосаксонских књижевних теоретичара, посебно постмодерне, постколонијалне и феминистичке оријентације. Приредила је више антологија и зборника радова и универзитетских приручника: *А History of Аmerican Literature: Then and Now* (*Историја америчке књижевности: некад и сад*), Пг 2005; *Perspectives on Аmerican Literature* (*Погледи на америчку књижевност*, уредник), Бг 2008; *А History of Аmerican Literature: Precolonial Times to the Present* (*Историја америчке књижевности: од претколонијалних времена до данас*), Бг 2010. Као члан Матице српске, учествовала у оснивању Друштва чланова Матице српске у Црној Гори и била је изабрана за првог председника (2010--2012).
ЛИТЕРАТУРА: В. Гордић, „Мапа Фокнерове митске имагинације: Р. В., *Фокнер и мит*: *митолошки мотиви у Фокнеровом приповиједању*", *ЗМСКЈ*, 1999, 47, 2/3; Д. Вуксановић, „Човек и мит(ско) у Фокнеровој поетици: Р. В., *Фокнер и мит: митолошки мотиви у Фокнеровом приповиједању*", *ЛМС*, 1999, 175/464, 1/2.
Сергеј Мацура
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Ристо
**ВУКЧЕВИЋ, Ристо**, економиста, политичар, универзитетски професор (Лијешње код Подгорице, 7. I 1929 – Подгорица, 25. X 1994). На Економском факултету у Београду дипломирао 1954. Оптужен за подршку Информбироу, упућен је на издржавање казне на Голи оток. Од 1958. до 1965. радио је у Извршном вијећу СР Црне Горе као начелник у Одјељењу за инвестиције и саветник у Кабинету предсједника. На новооснованом ЕФ у Титограду/Подгорици почео да предаје 1960. на предмету Економика предузећа, а потом предавао Теорију и планирање привредног развоја, као и Економску анализу инвестиција. На постдипломским студијима држао наставу на предмету Управљање развојем. Докторирао 1965. на ЕФ у Београду. Био директор Института за друштвено-економска истраживања (1965–1968) и декан ЕФ у Титограду (1968–1972). Од 1976. до 1978. био директор Републичког завода за друштвено планирање, председник Савезног економског савета, председник Секције за научни рад Савеза економиста Југославије, председник Савеза економиста Југославије, као и председник Републичког савјета за развој. Године 1977. изабран је у звање редовног професора. Од 1990. до 1994. био је председник Скупштине Републике Црне Горе. Аутор је бројних књига и чланака у југословенским и међународним часописима из области економике привредног развоја, посебно развоја привреде Црне Горе, али и Југославије (*Развој привреде Црне Горе*, Тг 1974; *Индустријализација и деаграризација Југославије*, Тг 1983; *Привреда Југославије у различитим друштвеним системима*, Пг 1994). Био је члан редакција познатих југословенских научних часописа. Добитник је Тринаестојулске награде 1969, Награде ослобођења Титограда 1972. и Ордена Републике са сребреним вијенцем 1980.
ДЕЛА: *Изабрана дјела*, I–II, Пг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: *Четири деценије Економског факултета: Наставници, научници, сарадници, студенти*, Пг 2000; М. Костић, *Институт за друштвено-економска истраживања 1965–2000*, Пг 2001; Н. Рацковић, *Лексикон црногорске културе*, Пг 2009.
Смиљана Ђуровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКЧЕВИЋ, Славко
**ВУКЧЕВИЋ, Славко**, пуковник, научни саветник (Штеци код Подгорице, 29. I 1942). Завршио је Војну академију Копнене војске 1967. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду, а докторирао 1985. на ФФ у Скопљу (*Отпор и борба у окупираним градовима Југославије 1941*−*1945*, Бг 1985). На служби у Југословенској Народној Армији (ЈНА) од 1962, а у Војноисторијском институту радио је од 1972. до 2000. Био је уредник *Војноисторијског гласника*, начелник Научног одељења у Војноисторијском институту и начелник Војноисторијског института. Научноистраживачка делатност му је усмерена на изучавање отпора у окупираним градовима Југославије у II светском рату. Објавио је више одредница у *Лексикону НОР-а* и у едицији *Народни хероји Југославије*. Истраживао је геноцид у НДХ 1941–1945, а у оквиру едиције *Злочини на Југословенском простору у Првом и Другом светском рату* коауторски је објавио збирку докумената *Злочини НДХ 1941*−*1945* (Бг 1993), која је након дугог избегавања истраживања ове проблематике представљала драгоцен прилог научном сагледавању геноцидне политике у НДХ. Написао је више радова из историје Црне Горе, улоге и начина ратовања црногорске војске у ратовима 1796–1878 (коаутор, *Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске од Царева Лаза до Добропоњске битке,* Бг 1998). Као коаутор учествовао у писању средњошколског уџбеника који је доживео четири издања (*Историја за први разред гимназије*, Пг 2002).
ДЕЛА: *Ненаоружано супростављање агресији – искуства и поуке 1941–1945*, Бг 1983; *Отпор и борбе у окупираним градовима Југославије 1941–1945*, Бг 1985; коаутор, *Војноисторијски институт Војске Југославије*, Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Милан Терзић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУКША
**ВУКША**, кефалија (?, прва половина ХIV в. – Зета, друга половина ХIV в). Средином ΧΙV в. вршио је дужност кефалије Зете и то је једини траг који је о њему сачуван у изворима. Као општи кефалија био је намесник цара Душана у Зети, а пре њега цареве интересе у овој области заступао је кнез Вратко. Малобројне вести о **В.** углавном се тичу заплета у односима с Дубровником. По царевом налогу одузео је маја 1347. дубровачким трговцима у Св. Срђу на Бојани тканине у вредности од преко 1.500 перпера спроводећи цареву одлуку о повећању царина на увоз тканина. Дубровчанима се ускоро поново замерио умешавши се, свакако због свог положаја, у отимање ствари са олупине једног дубровачког брода на зетској обали од стране цареве супруге Јелене, која је тада управљала градовима у Зети. Сви неспоразуми између цара и Дубровника изглађени су септембра 1349, када је цар издао повељу којом се обавезао надокнадити све губитке које су Дубровчани претрпели до тада у српској земљи, при чему је случај дубровачког брода страдалог на обалама Зете посебно истакнут. Свакако због успешно окончаних преговора с царем дубровачко Веће умољених донело је 3. октобра одлуку да се дојучерашњи противник, Voxe çefalie de Zenta, дарује са 40 перпера. У време када је **В.** био кефалија Зете започета је изградња велике тробродне базилике у бенедиктинској опатији Ратац. У средишњу правоугаону апсиду узидан је камен с натписом: *Овај камен постави кефалија Вукша*, вероватно у функцији заветне плоче, а можда и као подсетник да је **В.** имао удела у овом побожном подухвату. Властеличић истог имена ишао је 1356. у Св. Срђ по налогу цара Уроша, али мало је вероватно да је посреди иста личност.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Динић Кнежевић, *Тканине у привреди средњовековног Дубровника*, Бг 1982.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛАНОВИЋ, Ратко
**ВУЛАНОВИЋ, Ратко**, вајар (Лаз код Никшића, 16. V 1941). Дипломирао (1968) и магистрирао (1971) на Академији ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1969. Као стипендиста Фонда за унапређење ликовне уметности „Моша Пијаде", студијски је боравио 1972. у Грчкој. Од 1967. излагао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а од 1971. и самостално, највише у Београду, али и у Подгорици, Зрењанину, Суботици, Никшићу, Москви, Будви и Бару. Учествовао је на вајарским симпозијумима у Аранђеловцу, Острошцу, Даниловграду и Прилепу. Од 1986. у статусу је истакнутог уменика града Београда. Радови му се чувају у музејима и галеријама у Београду, Крагујевцу, на Цетињу, у Суботици и Стокхолму (Нобелова фондација). Полазећи од природе, **В.** клеше препознатљиве камене монолите, каткад са усеченим знацима, сводећи их на саму есенцију форме, градећи тако асоцијативне, примордијалне облике прожете архетипским значењима. У просторним композицијама (највећа је на Ади Циганлији) формира монументалне геометријски обликоване асамблаже који буде далеке реминисценције на загонетну мистику Стоунхенџа. Његова дела постављена у јавном простору налазе се Београду, Подгорици, Аранђеловцу, Ћуприји, Шапцу, Словењ Градецу, Будви и другде. Бави се и сликарством. Добитник је награда: Фонда Сретена Стојановића на Другој изложби југословенског портрета у Тузли (1971), Београдске заједнице културе за изложбу у Галерији културног центра (1982), на изложби „Простор" (1983), награде Риста Стијовића у Подгорици (1985), Политикине награде (1988), награде Матије Бана (1997) и др.
ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, *Ратко Вулановић*, Бг 2006.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛАНОВИЋ, Реља
**ВУЛАНОВИЋ, Реља**, математичар, универзитетски професор (Бечеј, 2. XI 1957). Дипломирао (1980), магистрирао (1983) и докторирао (1987, област сингуларно-пертурбованих контурних проблема) на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Од јесени 1991. живи у САД и ради на Департману за математику Старк Универзитета државе Кент, где је 2005. изабран за редовног професора. Научна област његовог деловања су нумеричка анализа обичних и парцијалних диференцијалних једначина и методе конструкције мрежа, где је уопштио мреже Бахвалова и Шишкина за нумеричко решавање сингуларно пертурбованих контурних проблема (и T. Linss, H.-G. Roos, „Uniform pointwise convergence on Shishkin-type meshes for quasilinear convection-diffusion problems", *SIАМ Јournal on Numerical Аnalysis*, 2000, 38). Такође је дао методе за нумеричко решавање проблема са повратном тачком и сингуларно пертурбованих квазилинеарних проблема, као и конструкцију шема тачности вишег реда („А higher-order scheme for quasilinear boundary value problems with two small parameters", *Computing*, 2001, 67). У оквиру математичке лингвистике дао формалну дефиницију граматичке ефикасности и њену примену („Grammar efficiency and complexity", *Grammars*, 2003, 6).
ДЕЛА: „On a numerical solution of a type of singularly perturbed boundary value problem by using a special discretization mesh", *Зборник радова Природно–математичког факултета, Серија Математика*, 1983, 13; „On numerical solution of a mildly nonlinear turning point problem", *RАIRO Mathematical Modelling and Numerical Analysis*, 1990, 24.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛГАРИЗАМ
**ВУЛГАРИЗАМ** (лат. *vulgaris*: народни, световни), назив за вулгарну, непристојну, простачку реч или израз. Такав начин изражавања сматра се непристојним и непримереним са становишта српске књижевнојезичке норме и говорне културе, али у језику књижевног дела може послужити за карактеризацију ликова или ситуација. У такву лексику углавном спадају вулгарни називи за поједине делове тела (пре свега за полне органе), сексуалне активности и физиолошке потребе. Пошто се **в.** разликују по степену неприхватљивости, неки лингвисти их деле на тврде и меке. Тврди би били они са највишим степеном опсцене експресивности, који изразито нарушавају норме прихватљивог понашања и књижевнојезичку норму. Меки **в.** садрже нижи степен вулгарности, па је зато мањи отпор према њиховој употреби у књижевном језику. До 60-их година XX в. **в.** су били табу речи у српској култури. Од тада се све слободније користе у неким облицима уметности и у медијима. Све се чешће расправља о њиховом статусу у савременом језику и о томе да ли их треба уносити у описне и нормативне речнике савременог српског књижевног језика.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2007.
Рајна Драгићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТА, Гордана
**ВУЛЕТА, Гордана**, фармацеут, универзитетски професор (Обреновац, 12. IX 1951). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирала 1974, а докторирала 1983. На истом факултету специјализирала Фармацеутску технологију 1989. У научноистраживачким пројектима Фарм. ф. учествује од 1975, а сарађивала и на пројектима Технолошког факултета у Новом Саду и „Галенике" а. д. Београд. Аутор је једног патентног решења, приређивач и аутор универзитетских уџбеника (*Козметологија*, Бг 1991; *Фармацеутска технологија са биофармацијом – Приручник за практичну наставу: емулзије, суспензије, получврсти препарати за спољашњу употребу*, Бг 2004; коаутор, *Фармацеутска технологија*, 1, Бг 2012), те аутор текстова у уџбеницима („Основни принципи локалног лечења у дерматовенерологији", у: Н. Мартиновић, С. Константиновић, *Практикум из дерматовенерологије*, Бг 1996). У домену њеног истраживачког интересовања су формулациона истраживања фармацеутских облика лекова и дермокозметичких и козметичких производа, карактеризација фармацеутских облика лекова за различите путеве примене, те карактеризација козметичких производа (коаутор, „An alkylpolyglucoside surfactant as a prospective pharmaceutical excipient for topical formulations: The influence of oil polarity on the colloidal structure and hydrocortisone in vitro/in vivo permeation", *European Journal of Pharmaceutical Science*, 2007, 30; коаутор, „Polyhydroxy surfactants for the formulation of lipid nanoparticles (SLN and NLC): Effects on size, physical stability and particle matrix structure", *International Journal of Pharmaceutics*, 2011, 406). Аутор је 10 технолошких поступака за лековите и козметичке препарате који су се производили у компанијама домаће фармацеутске и козметичке индустрије. Поред наставних активности, била је члан Стручног већа (од 2002) и члан Савета Београдског универзитета (од 2009), а на Фарм. ф. у Београду била је председник Савета (2002–2007) и управник Института за фармацеутску технологију и козметологију (2006–2009). Један је од уредника националног часописа *Архив за фармацију*. Била је редактор стручне публикације *Рецептурни приручник* (Бг 2001, 2004) и стручни уредник *Магистралних формула* (Бг 2008). Била је члан више стручних комисија и радних тела на савезном (СФРЈ, СРЈ) и републичком нивоу у области фармације, козметологије и помоћних лековитих средстава. За значајан допринос у развоју фармацеутске струке добитница је Дипломе Фармацеутског друштва Србије (2006), као и захвалница Академије медицинских наука СЛД (2005) и Удружења фармацеута Војводине (2006).
ДЕЛА: коаутор, „Vehicle-controlled effect of urea on normal and SLS-irritated skin", *International Journal of Pharmaceutics*, 2004, 271; и D. Vasiljević, M. Primorac, „The characterization of the semi-solid w/o/w emulsions with low concentrations of the primary polymeric emulsifiers", *International Journal of Cosmetic Scienc*e, 2005, 27; коаутор, „Vehicles based on a sugar surfactant: Colloidal structure and its impact on in vitro/in vivo hydrocortisone permeation", *International Journal of Pharmaceutics*, 2006, 320, 1–2.
ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Вељко
**ВУЛЕТИЋ, Вељко**, математичар, универзитетски професор (Сарајево, 17. IV 1933). У Сарајеву завршио математику са физиком (1957), a на Природословно-математичком факултету у Загребу примењену математику (1959). На Природно-математичком факултету у Сарајеву магистрирао 1972, нa проблемима уопштења и примене Шаудерових теорема, а докторирао 1990, на нумеричком третирању неких техничких проблема. У периоду 1959 – 1966. радио у *Енергоинвесту* у Сарајеву, у Истраживачко-развојном центру за термотехнику и нуклеарну технику (ИТЕН), где је истраживао нумеричко одређивање стационарних стања измењивача топлоте нуклеарне електране при разним режимима рада. На сарајевски Електротехнички факултет прелази 1966, где је биран у свим звањима, а редовни професор постаје 1990. Више од двадесет година био је шеф Катедре за математику на ЕТФ у Сарајеву. Од 1994. до 2001. декан ЕТФ у Српском Сарајеву. Бавиo се нумеричком математиком. Одликован је медаљом за војне заслуге, за активност у организацији резервних официра (1975).
ДЕЛА: „On the Accuracy of Runge-Kutta's Method", *Светски конгрес математичара*, Москва 1966; и В. Сивјаков, „Поступак за минимизацију функције критерија при оптимизацији технолошких процеса", *Техника*, 1971, 5; „Tabulation of the Functions G(n+1), К(n), r(n) and ns(n)", *Мathematica Balkanica*, 1974, 4; „On the Common Factors of Functions n! and !n", *V Балкански конгрес математичара*, Бг 1974.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Витомир
**ВУЛЕТИЋ, Витомир**, слависта, универзитетски професор (Лончаник код Ваљева, 26. I 1926). Студије на Филозофском факултету у Београду уписао 1945, али је због оптужби за подршку Информбироу био на издржавању казне на Голом отоку (1948 – 1951). После студија на Групи за руски језик и књижевност и Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност предавао је руски у основној (1952–1953) и средњој школи (1953–1958). Докторирао 1964. на Филолошком факултету у Београду (*Светозар Марковић и руски револуционарни демократи*, Н. Сад 1964). Од 1958. до пензионисања 1986. ради на ФФ у Новом Саду, где је биран за предавача (1962), па потом у свим звањима до редовног професора руске књижевности, што је постао 1976. Дугогодишњи управник Катедре и један од носилаца рада Славистичког друштва Србије. Његов научни опус обухвата монографије, чланке и студије о руској и српској књижевности, о руско-српским и српско-руским књижевним и културним везама, низ приказа и ширих осврта на ове књижевности из области славистике, те универзитетске уџбенике. У својим радовима компаративно обрађује кључне појаве из историје руске и српске књижевности XIX и почетка XX в. (*Руско-српска књижевна поређења: епоха српског препорода*, Н. Сад 1987; *Почеци српског реализма и руска култура*, Н. Сад 1985; *Шолохов у српској и хрватској критици*, Н. Сад 1981. и др.); указује на сложене стваралачке везе између појединих дела српских и руских писаца (*Руско-српска књижевна поређења*, Н. Сад 1987; *У руско-српском књижевноисторијском простору*, Бг 2006. и др.); анализира компоненте уметничке особености српских и руских писаца (*Ревизор Николаја Гогоља*, Бг 1983; *Светозар Марковић – песник Србије на истоку*, Бг–Лајковац 1997; *Николај Гогољ и његове три 'идиле'*, Н. Сад 2004; *Радован Бели Марковић: стилске и језичке игре*, Ва 2005; *Толстој и смрт*, Н. Сад 2010; *Достојевски и универзална конфликтност*, Н. Сад 2011). За студије руске књижевности написао књиге *Руска књижевност од Жуковског до Гогоља* (Бг 1971), *Руске књижевне теме* (Бг 1996) и *Руски класици* (Н. Сад 2010). Уредник је двотомне *Руско-српске књижевне библиографије* (Н. Сад 1979), један од покретача *Зборника Матице српске за славистику*; уредник едиције руске поезије на српском, *Источно небо*; приредио низ домаћих издања српских и руских писаца. Преводи с руског.
ДЕЛА: *О српским писцима: расправе и огледи*, Ва 1992; *Руси и Срби у сусрету*, Н. Сад 1995; *Пера Тодоровић, Русија и Обреновићи*, Н. Сад 2007; *Сусрети са собом*, Уб 2012.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Андрић, „Утопијско и стварно: разговор с Витомиром Вулетићем", *ЛМС*, 1997, 459, 5; П. Пипер, „Уз осамдесетогодишњицу проф. др Витомира Вулетића", *ЗМСС*, 2006, 69.
Миодраг Сибиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Владан
**ВУЛЕТИЋ, Владан**, физичар, универзитетски професор (Пећ, 30. IV 1967). Дипломирао 1992. и докторирао 1997. на Факултету за физику универзитета у Минхену код Теодора Хенша, добитника Нобелове награде за физику 2005. После постдокторског истраживања на Универтитету Станфорд са Стивен Чуом (Нобелова награда за физику 1997) изабрaн је 2000. за ванредног професора на том универзитету. Прешао је на МИТ – *Мassachusetts Institute of Technology* 2003, где је изабран за редовног професора 2007. Истражује у областима ласерског хлађења атома, Бозе-Ајнштајнове кондензације, квантне оптике и квантне информатике. Међу значајнијим достигнућима су: метод за Раманово хлађење атома до близу Бозе-Ајнштајнове кондензације (1998) који се користи за добијање кондензата са великим бројем атома; откриће бројних Фешбахових резонанци у сударима хладних атома цезијума (1999). Те резонанце су касније коришћене за прву експерименталну реализацију универзалних Ефимових стања три атома. Предложио је метод за хлађење атома и молекула помоћу оптичког резонатора (2000), који је и експериментално остварен. Његова истраживачка група је демонстрирала: спин сквизинг (2010), метод помоћу кога је могуће превазићи стандардни квантни лимит, а који ограничава стабилност атомских сатова и других прецизних мерења помоћу атома; атомски сат заснован на спин сквизингу који знатно превазилази стандардни квантни лимит; нову квантно-оптичку појаву – вакуумом изазвану транспаренцију (2011), где електромагнетни вакуум у оптичком резонатору мења апсорпцију ласерског зрака који се простире кроз атомски гас у резонатору. Та појава омогућава нпр. реализацију оптичког транзистора, где већ један фотон може да укључи или искључи ласерски зрак.
ДЕЛА: коаутор, „Degenerate Raman Sideband Cooling of Trapped Cesium Аtoms at Very High Аtomic Densities", *Phys. Rev. Lett*., 1998, 81; коаутор, „Observation of Low-Field Feshbach Resonances in Collisions of Cesium Аtoms," *Phys. Rev. Lett*., 1999, 82; и I. D. Leroux, М. Schleier-Smith, „States of an Ensemble of Two-Level Atoms with Reduced Quantum Uncertainty", *Phys. Rev. Lett*., 2010, 104; коаутор, „Vacuum-Induced Transparency", *Science*, 2011, 333.
Мирјана Поповић Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Владимир
**ВУЛЕТИЋ, Владимир**, социолог, универзитетски професор (Панчево, 24. I 1965). Дипломирао (1990), магистрирао (1996) и докторирао (2002) на Филозофском факултету у Београду. Радио на ФФ у Никшићу (1991), ФФ у Новом Саду (1994), и на ФФ у Београду (од 1995), где у звању ванредног професора (2009) води курсеве: Увод у социологију, Увод у студије глобализације и Економска глобализација. Два семестра провео на стручном усавршавању на Лондонској школи економије и политичких наука (LSЕ). Бави се истраживањем елита, младих и проблема друштвене структуре и развоја. Међу првима у Србији почео да се бави анализом теорија о глобализацији. Инсистира на демистификацији и деидеологизацији појма глобализација. У наставу социологије увео курсеве о глобализацији. Био члан редакција и управа социолошких часописа и удружења. Присутан и препознатљив у јавности по настојању да уведе социолошки дискурс у јавну дебату.
ДЕЛА: *Глобализација – актуелне дебате*, Зр 2006; *Између националне прошлости и европске будућности?*, Бг 2008; *Глобализација*, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: *Филозофски факултет 1838–1998*, Бг 1998.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Вуко
**ВУЛЕТИЋ, Вуко**, трговац, хотелијер, банкар (Цетиње, 1851 – Цетиње, 5. I 1935). Гимназију похађао у Сремским Карловцима и Београду, где је матурирао 1868, а потом се вратио у завичај. Био је човек од поверења краља Николе, па је – уз привилегије двора и државних власти, али и захваљујући својој изузетној предузимљивости и способности – развио успешан трговински посао. Тако је у Црној Гори с краја XIX и почетка XX в. постао један од највећих трговаца и предузетника. Откупљивао је и међу првима извозио ситну и крупну стоку у Француску, Италију и на Малту, а увозио текстилне производе и колонијалну робу. Узео је у закуп (1876) и управљао најстаријим црногорским хотелом „Локанда", да би га 1889. откупио од државе, реновирао и претворио у ексклузивни модерни хотел „Гранд", који је постао стециште многих домаћих и страних истакнутих личности и у којем је било смештено представништво САД у Црној Гори. Када је 1910. установљено белгијско посланство на Цетињу, **В.** је именован за првог почасног вицеконзула (1910–1912), а конзуларно представништво смештено у његову кућу. Био је идејни зачетник и оснивач првог црногорског Трговачког удружења (1904) и његов први председник. Учествовао је и у оснивању бројних новчаних завода, трговачких и занатских удружења. Био је члан управног одбора Прве никшићке штедионице (1901), Прве зетске штедионице у Подгорици (1905) и председник управног одбора Народне штедионице на Цетињу (1906), највећи акционар и председник управног одбора Црногорске банке од године њеног оснивања (1906) и оснивач филијале Црногорске банке у Скадру (1913). Био је и секретар повлашћеног паробродског друштва (1888), члан Одбора за изградњу Зетског дома и председник цетињске општине (1914–1916).
ИЗВОР: Архива Министарства иностраних послова Црне Горе.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 1935, 9577; М. Ђуровић, *Трговачки капитал у Црној Гори у другој половини XIX и почетком XX вијека*, Цт 1958; М. Ђуровић, *Новчани заводи у Црној Гори*, Цт 1959; И. Радосавовић, *Међународни положај Црне Горе у XIX в*., Бг 1960; Н. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Д. Мартиновић, У. Мартиновић, *Споменици архитектуре*, Цт 1980; Л. Милуновић, *Позориште у Књажевини Црној Гори 1884–1888*, Пг 2001; М. Ж., „Паробродско друштво", *Побједа*, 14. IV 2008.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Јован
**ВУЛЕТИЋ, Јован**, сликар (Вршац, 1825 – Вршац, 9. IV 1852). Сликарство учио најпре у Марастонијевој сликарској школи у Пешти. На основу његове молбе за помоћ при студирању из фебруара 1847, Матица српска му обезбеђује бесплатан смештај у Текелијануму, а потом помаже и његово школовање на ликовној Академији у Бечу, које започиње крајем 1847. У знак захвалности за добијену помоћ, **В.** Матици српској 1848. поклања „кредом нарисан лик" Симе Милутиновића. Наредне године Матица српска од њега наручује копију портрета цара Франца Јозефа, који се налазио у бечком дворцу Белведере, а за тај посао га награђује сумом од 100 сребрних форинти. Савременици су **В.** сматрали даровитим сликаром. Од његових сигнираних дела сачуван је само портрет шишатовачког архимандрита Прокопија Ивачковића (1851) и један цртеж који се налази у Народном музеју у Београду (1850). Приписује му се и уље на платну, портрет Богобоја Атанацковића (око 1850), његовог бечког пријатеља, који се данас чува у Галерији Матице српске.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Атанацковић, „Писмо српског путника", *Српске новине*, 2. X. 1850; К. Амброзић, „Прилози биографијама наших сликара", *ЗМСДН*, 1954, 6; Н. Симић, „Јован Вулетић, први сликар питомац Матице српске", *ЗМСДН*, 1958, 19; В. Краут, *Цртежи српских уметника 19. века (1800–1900)*, Бг 1974; М. Јовановић, *Српско сликарство у доба романтизма*, Н. Сад 1976; В. Краут, *Цртежи 19. века у Србији*, Бг 1992.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Марко
**ВУЛЕТИЋ, Марко**, аустријски конзул (Дубровник, ? – ?). Рођени Дубровчанин и Србин католик, припада првој групи аустријских дипломата који су постављени у БиХ средином XIX в. Делатност вицеконзула у Мостару, са надлежношћу за Херцеговину, почео је 1. IV 1851. Недостатак података о животу и раду вицеконзула **В.**, убеђеног Словена, компензирају његови извештаји који се претежно односе на политичке догађаје, махом везане за устанички покрет у Херцеговини 50-их година. **В.** је јавно заступао идеје панслависта. У томе, као и у директној подршци устанка, охрабривала га је у почетку, из властитих политичких интереса, аустријска влада. У време Црногорско-турског рата 1853, вицеконзул **В.** је веома зналачки извештавао Министарство спољних послова у Бечу. Јављао је како у Црној Гори нису допуштали Илији Гарашанину из Србије да се ангажује у Херцеговини, нити да се Србији препусти икаква зона утицаја на босанском подручју. Уочавао је постојање минимума обавеза у интересовању руског и аустријског фактора у спречавању преношења херцеговачког устанка на остала подручја Турског царства. Мере турских власти да што више локализују устанак и спрече његово помагање споља **В.** је сматрао веома ограниченим циљевима, држећи да су и цивилне и војне турске власти сасвим изгубиле контролу над устаничко-црногорским одредима, што је изазвало безнађе локалних муслимана. Док је у Црногорско-турском рату бечка влада **В.** храбрила и обавезивала да дискретно подржава херцеговачке устанике, са избијањем Кримског рата 1853. против њега је почела кампања с циљем да се на његово место доведе неко други. У години завршетка Кримског рата (1856) на месту вицеконзула га је наследио Јосиф Дубравчић, а он је премештен за аустријског конзула у Битољ. И ту је испољавао панславистичке идеје, те га је његова влада оштро укорила. Грчка влада га је овластила да заступа интересе Грка у битољском крају, али он ту није дуго остао. У устаничкој и ратној црногорско-турској 1858. забележена је његова иницијативу за отварање конзуларне агенције у Требињу.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Шишић, *Босна и Херцеговина у време везировања Омер-паше Латаса (1850–1852)*, Бг 1938; В. Поповић, *Аграрно питање у Босни (1839–1861)*, Бг 1949; Г. Шљиво, *Омер-паша Латас*, Сар. 1977; *Босна и Херцеговина 1849–1853*, Бл 1990; Д. Берић, *Устанци у Херцеговини 1852–1862*, Бг – Н. Сад 1994; Г. Шљиво, *Босна и Херцеговина 1854–1860*, Landshut 1998.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Марко
**ВУЛЕТИЋ, Марко**, трговац (Медак код Госпића, Хрватска, 1861 – ?, после 1931). Од 1874. био је ученик и помоћник у трговачкој радњи Рудолфа Петровића у Госпићу. По доласку у Београд 1879. ступио је у колонијалну радњу браће К. Дајмака, а већ 1880. у мануфактурно-галантеријску радњу Петра Радосављевића. Напредујући у каријери, 1899. је преузео радњу од Радосављевића. Био је члан Управног одбора (1884–1889), потпредседник (1890–1893) и председник (1894–1900) Београдске трговачке омладине (БТО). Оставку је морао да поднесе због тога што се противио женидби Александра Обреновића с Драгом Машин и, као предводник групе трговаца истомишљеника, саопштио краљу њихово неслагање с његовом намером. Место председника БТО поново је заузимао 1911–1921. Био је директор и први уредник (1891–1893, 1894–1895), затим заменик директора (1919–1920) *Трговинског гласника*, покренутог на његову иницијативу. Залагао се за стручно образовање трговачког подмлатка и налазио се на челу трговачке школе коју је основала БТО. Имао је значајну улогу у доношењу Закона (1904) којим је ограничено радно време у трговачким радњама на 12 сати, а недеље и празници проглашени за нерадне дане. Изабран је за члана Управног одбора Трговачког фонда (1903) и, по отварању Хипотекарне банке (1907), као члан улагач, ушао је у први одбор проценитеља непокретних имања. Био је члан Управног одбора Српског трговачког удружења и, на његов захтев, у време Царинског рата 1906. боравио је у Лондону ради испитивања британског тржишта. Активно је учествовао у раду и других привредних, националних и хуманитарних друштава: Управног одбора Српског друштва Црвеног крста и Друштва Црвеног крста Краљевине СХС, Надзорног одбора Извозне банке, Инвалидског фонда „Св. Ђорђе", Јадранске страже и Привредниковог патроната. Био је и члан Српског певачког друштва, Привредног савета и судија при Трговачком суду. За друштвени и национални рад одликован је Таковским крстом IV степена, Карађорђевом звездом IV степена и Орденом Св. Саве III степена.
ИЗВОР: *Државни календар Краљевине Србије*, 1895–1897.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880–1930*, Бг 1931; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962; А. Раденић, *Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића*, Бг 1973; Ј. С. Радојчић, *Срби: Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска: биографски лексикон*, Бг 1994; Н. Л. Гаћеша, *Српско привредно друштво „Привредник" (1914–1997)*, Н. Сад 2004.
Софија Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ, Саво
**ВУЛЕТИЋ, Саво**, политичар, писац (Голубовци, Зета, 2. II 1871 – Подгорица, 1945). Учитељску школу завршио у Алексинцу, као питомац Друштва Св. Саве. Протеран је из Београда после ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899. На Цетињу је био учитељ, наставник Девојачког института и хонорарни предавач у Богословско-учитељској школи. Истицао се као културни и политички радник па је изабран за председника Цетињске општине 1903. Од 1907. био члан Главне државне контроле, а 1908. председник Обласног суда. Државни комесар у Бару за Железничко друштво и Монопол дувана постао је 1911. У коалиционој влади Јанка Вукотића био је министар унутрашњих дела (1914–1915). У јануару 1916. предложен је за главног интенданта Црногорске војске и покушавао да успостави ред у јединицама пред одлазак краља Николе из Црне Горе. Од 1905. редовно је биран за посланика у Црногорској народној скупштини. Имао је велики говорнички дар и углед у народу. Пензионисан је као министар на располагању 1920. и постављен за адвоката при Окружном суду у Подгорици. На том послу је радио између два рата. За посланика у југословенској скупштини биран је 1925. са листе Црногорске федералистичке странке. Као опозициони посланик покретао је низ акција за унапређење школства, културе, привреде, саобраћаја и других области. У II светском рату приступио је четничком покрету и након ослобођења био стрељан. У листовима и часописима објављивао је између 1897. и 1941. Био је ратни дописник у време Балканског рата 1912. Као приповедач, по темама и мотивима из завичаја, заносио се етнографском и фолклорном грађом, а први у свом крају писао хумореске и сатиру. Доста радова је објавио на педагошке, историјске, фолклористичке и правне теме, али је најзначајнији допринос дао у области економије.
ДЕЛА: приповетке: *Просте душе*, Зг 1905, *Наши људи*, Цт 1910; *Аграрна политика у Црној Гори*, Пг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Драговић (ур.), *Црногорски алманах*, Суб. 1929; Д. Д. Вујовић, *Црногорски федералисти 1919–1929*, Тг 1961; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку ХХ вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Тг 1969; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, III, Цт 1990.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛЕТИЋ ВУКАСОВИЋ, Вид
**ВУЛЕТИЋ ВУКАСОВИЋ, Вид**, књижевни историчар (Брсечине код Дубровника, 16. XII 1853 – Дубровник, 10. VII 1933). У Дубровнику је завршио гимназију, у Арбанасима код Задра – Препарандију. Био учитељ у Дубровнику и 19 година у грађанској школи у граду Корчули. Од 1897. професор женске препарандије у Дубровнику. Радећи на терену, описивао споменике културе, истражио више стотина старосрпских гробова у Херцеговини и Босни, проучавао стећке, античке и средњовековне натписе. Бавио се црквеном историјом. Књижевни рад почео је песмама, а затим се окренуо прози, најширим областима фолклора и објављивању извора из дубровачког архива, важних за књижевну и културну историју. Од 1907. био је дописни члан СКА (САНУ) и члан светског удружења фолклориста. Прве литерарне покушаје објавио је 1875. у *Народном листу*, а затим је приповетке, цртице, описе народног живота, описе оружја, разноврсне фолклористичке прилоге и приказе штампао у бројним периодичним публикацијама: *Босанској вили*, *Бранковом колу*, *Дубровнику*, *Јавору*, *Караџићу*, *Летопису Матице српске*, *Словинцу*, *Срђу*, *Стражилову*. Његов опус употпуњују путописне белешке, дидактичне и хумористичне приче, сакупљена грађа коју је и сам различито означавао као ,,народну прозу", приче написане ,,по пучкој предаји", грађанске ,,шехер песме" Мухамеданаца итд. Писао је и о појединим епским јунацима (о Старини Новаку, *Босанска вила*, 1898, 13, 9–10; о последњим хајдуцима у Лици, *Братство*, 1924, 18). Посебно се издвајају дела: *Мудри Ћосо* (Дубр. 1883), *Ђуро Харамбаша* *или Конавоски устанак* (Дубр. 1884), *Српски народни везови* (Бг 1891), *Басне туђинке* (Дубр. 1897), *Народна кућа* *или дом с покућством у Далмацији, у Херцеговини и у Босни* (Зг 1896), *Биљешке о култури Јужних Славена,* *особито Србаља* (Дубр. 1897), *Народни везови у Конавлима и Книнској Крајини* (Бг 1906), *Приповетке и приче*, (Дубр. 1920). Руковет предања и веровања из околине Дубровника, под називом *Призријевања*, објављена је 1934. у *СЕЗ*, док се рукописна оставштина налази у Заводу за повјесне знаности у Дубровнику. Како је запажено и у оновременој критици, његов запис ,,прича није без додатака пишчевих", што се уочава у свим делима, која остају на граници усмене и писане речи и различитих фолклористичких дисциплина.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак СКА*, 1908, 20; Д. Иванић, *Забавно-поучна периодика српског реализма*, Н. Сад 1988; С. Самарџија, *Од казивања до збирке народних прича*, Бг 2006.
Снежана Самарџија
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЋ, Душко
**ВУЛИЋ, Душко**, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Бањалука, 21. IV 1960). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1983. Завршио специјализацију интерне медицине на ВМА 1993. и последипломске студије из кардиологије на Мед. ф. у Београду 1999. Магистрирао 1999. и докторирао 2005. на Мед. ф. у Београду. На Катедри интерне медицине Мед. ф. у Бањалуци изабран за доцента 2006. и за ванредног професора 2011. Гостујући професор Универзитета Калифорније у Ирвину за превентивну кардиологију 2008–2009. Радио као лекар опште праксе у ВМА (1984–1985) и у Гарнизоној амбуланти у Ћуприји (1985–1987) а од 1987. у Медицинској електроници, Центру за медицинска истраживања и развој здравствене заштите у Бањалуци, где је био директор (1989–1991). Секретар Међународне летње школе кардиоваскуларних болести Европског центра за мир и развој УН у Милочеру. Много је допринео превенцији кардиоваскуларних обољења у РС (коаутор, *Trend risk factors of Coronary Prevention Study in Republika Srpska (ROSCOPS), Аtherosclerosis: Risk factors, diagnosis and treatment*, Bologna 2002; „Risk factor control and adherence to treatment in patients with coronary heart disease in the Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina in 2005–2006", *Аrchive of Мedical sciences*, 2010, 6, 2). Покретач и национални координатор Програма превенције кардиоваскуларних болести од 1999. Од 2000. руководи Студијом секундарне превенције коронарне болести. Један је од оснивача и од 2011. председник Удружења кардиолога РС. Покретач је и директор Фондације „Здравље и срце". Члан Одбора за кардиоваскуларну патологију АНУРС и САНУ, те европских удружења за кардиологију, атеросклерозу и Асоцијације за превенцију и рехабилитацију кардиоваскуларних обољења. Члан Удружења за атеросклерозу Србије и Одбора за епидемиологију и превенцију кардиоваскуларних болести Светске федерације за срце у Женеви. Добио Награду Коморе доктора медицине РС за научно-истраживачки рад. Са М. Грујићем и Т. Потпаром написао је монографију *Атријална фибрилација* (Бл 2004), а са Н. Бабићем уредник је уџбеника *Хроничне незаразне болести – превенција и контрола* (Бл 2011).
ДЕЛА: „Еxtent of Control of Cardiovascular Risk Factors and Аdherence to Recommended Therapies in US Мultiethnic Аdults with Coronary Heart Disease", *Аmerican Јournal of Cardiovascular Drugs*, 2010, 10(2).
ЛИТЕРАТУРА: *Who is Who in the World 2008 and in Мedicine and Health Care*, New Jersey 2009.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЋ, Никола
**ВУЛИЋ, Никола**, историчар, класични филолог, универзитетски професор (Скадар, 27. XI 1872 – Београд, 25. V 1945). У Београду завршио Велику школу на групи за историју, класичну филологију и археологију. У Минхену докторирао 1896. с дисертацијом „Historische Untersuchungen zum Bellum Hispaniense". По повратку у Београд предавао у гимназији 1896. Ванредни професор на Катедри за историју старог века Велике школе у Београду постао 1897, а редовни 1901. Одмах по оснивању Универзитета у Београду 1905. постао је ванредни, а 1919. редовни професор. За редовног члана СКА изабран је 1921. Као њен доживотни представник у Међународној унији академија покренуо је и реализовао више значајних пројеката (Археолошка карта, Корпус грчких ваза). Истраживао античку историју, класичну филологију, епиграфику и нумизматику. Сарађивао је у најугледнијим научним часописима, између осталих и у *Гласу СКА*, *Гласнику српског краљевског друштва*, *Старинару*, а исто тако и у иностраним часописима: *Clio*, *Rivista di storia antica*, *Јahreshefte des Österreichischen Аrchäоlogischen Instituts*.
Његови научни радови су полемични и често настали као одговор на истраживање других научника. Многе његове расправе и данас представљају полазну тачку у изучавању појединих проблема. Занимали су га сви периоди античке историје од класичне Грчке, преко хеленистичког периода и римског царства до позне антике. Расправљао је о вредности Хомерових епова као историјских извора, владавини Александра Великог и његовим ратовима, сеоби Хелвећана и Цезаровим ратовима у Галији. Нарочито истраживао античку прошлост на простору југословенских земаља, посебно Србије и Македоније. Изучавао историју племена која су насељавала централни Балкан: Трибала, Бастарна и Келта. Обрадио и римско освајање Балкана. Већи број његових радова бави се изучавањем Октавијановог Илирског рата, а писао је и о далматинско-панонском устанку. Бавио се и питањима у вези са римским провинцијама на Балкану. Из раздобља позне антике посебно су га занимали ратови и владавина Констанција II. Написао је и неколико радова посвећених историји хришћанства на територији Југославије. Дао је огроман допринос развоју античке епиграфике код нас. По Србији и Македонији прикупљао епиграфске налазе значајне за проучавање историје антике на југословенском тлу. Материјал је објављивао с Антоном фон Премерштајном под насловом *Аntike Denkmäler in Serbien* (Wien 1912) у годишњаку аустријског археолошког друштва, као и самостално у осам свезака дела *Антички споменици наше земље* публикованим у периоду 1900–1948. у Београду. Написао је и неколико радова посвећених појединачним епиграфским проблемима. Истраживао историју ковнице новца у Виминацијуму, што је представљало важан допринос проучавању античке нумизматике. Као добар познавалац грчког и латинског језика, дао је значајан допринос и на пољу класичне филологије. Писао је студије и есеје о писцима класичне грчке и римске књижевности: о грчкој лирици до Пиндара, о Катулу и Вергилију. Са посебном пажњом бавио се истраживањем утицаја антике на српско културно наслеђе. Сарађивао у великом броју енциклопедија издаваних код нас и у иностранству. Писао и уџбенике за латински језик и историју за средње школе. Бавио се и археолошким истраживањима. Током 1911. и 1912. ископавао је римски каструм у Стојнику на Космају. Ископавао је и римско позориште код Злокућана у околини Скопља. Написао и низ популарних чланака о личностима и важним догађајима антике, као и о најзанимљивијим археолошким налазима. Ови радови објављени су у бројним дневним новинама и часописима. Значајан је његов педагошки рад на Великој школи и Универзитету у Београду. Предавао је Историју Старог века, а држао је и посебне курсеве посвећене епиграфици и историји југословенских земаља у античко доба. Био је председник Српског археолошког друштва, уредник часописа *Старинар* (1922–1931) и председник Историјског друштва Србије. Биран је за дописног члана Француске, Бечке и Румунске Академије. Био је редовни члан Археолошког друштва у Софији и Бечког археолошког друштва, те почасни доктор универзитета у Падови и Клермон Ферану.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Марић, „Библиографија радова Н. Вулића", *Старинар*, 1959, IX–X.
Милоје Р. Васић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЋЕВИЋ, Вујица
**ВУЛИЋЕВИЋ, Вујица**, кнез (Азања код Смедеревске Паланке, 1773 – Грачац код Врњачке Бање, 11. III 1828). Истакнути учесник Првог и Другог српског устанка. Постао је војвода нахије смедеревске уместо свог брата Ђуше, после његове погибије 1805. Учествовао је са војском своје нахије у заузимању Видин-капије, а потом и београдске тврђаве, крајем 1806. и почетком 1807. Борио се на југозападном бојишту, у околини Пријепоља и на Лиму, у офанзивним акцијама српске војске 1809. Био је теже рањен 1810. у борбама за Брзу Паланку. Супротставио се Карађорђу на Народној скупштини 1811. Организовао је одбрану Делиграда за време турске офанзиве 1813. Међу последњима је напустио Србију после слома Првог српског устанка, пребацивши се у Аустрију, а потом у Бесарабију. Вратио се у Србију 1815. и био један од заповедника српских трупа у Белици. До доласка кнеза Милоша водио је преговоре о миру са Марашли Али-пашом. Када је 1817. кришом дошао у Србију да поново подигне устанак, Карађорђе, који је и после 1815. био с њим у преписци, боравио је код њега. То је изазивало неповерење кнеза Милоша. У пролеће 1816. кнез га је послао у Цариград са својим братом Јевремом Обреновићем, да са представницима Порте воде преговоре око уређења српске аутономије и о пореском питању. Био је кнез Смедеревске нахије и један од најугледнијих локалних старешина. По наређењу кнеза Милоша организовао је 25. VII 1817. у селу Радовање убиство Карађорђа. Покајавши се, у околини места убиства подигао је 1818. цркву брвнару, у народу названу Покајница. Био је члан српске депутације у Цариграду која је 1820. водила преговоре о уређењу односа са Портом. Због избијања Грчког устанка (1821) депутација је, међутим, задржана и затворена у Цариграду до пролећа 1826, када се вратио у Србију. Пошто га је кнез оставио без положаја и имовине, до смрти је живео у крајњој беди.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба*, Бг 1888; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, I–III, Бг 1908–1909; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, II, Бг – Г. Милановац 1995.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЋЕВИЋ, Ђуша
**ВУЛИЋЕВИЋ, Ђуша**, устанички војвода, кнез (Азања код Смедеревске Паланке, ? – Смедерево 28. VII 1805). Као угледан трговац у Јасеници, кнез Смедеревске нахије и особа упозната са припремама за Устанак, убрзо по његовом избијању изабран је за војводу. Предводећи нахијске трупе учествовао је у бојевима око Крагујевца и Јагодине и заузећу Карановца (Краљево), као и у нападу на Смедерево маја 1804. У борбама око Београда вођеним у лето исте године боравио је у Болечу као резерва десног крила устаничке војске. Убила га је турска стража приликом опсаде Смедерева 1805. Сахрањен је код цркве у селу Крњеву.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба*, Бг 1888; А. Ј. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794–1804*, Бг 1949.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЋЕВИЋ, Зоран
**ВУЛИЋЕВИЋ, Зоран**, стоматолог, универзитетски професор (Београд, 24. IV 1960). Дипломирао (1986) на Стоматолошком факултету у Београду и запослио се на Клиници за дечју и превентивну стоматологију; магистрирао 1991, а докторирао 1994. Специјалиста за Превентивну и дечју стоматологију (1993); редовни професор (2008) и шеф предмета Дечја стоматологија и Повреде зуба у деце (2006). Учествује у настави на стоматолошким одсецима медицинских факултета у Новом Саду и Фочи. Последипломску наставу обавља у Београду, Сиени (Италија), Фочи и Подгорици. Усавршавао се у САД, Шведској, Шпанији и др. Организовао је више значајних научних скупова. Члан је Међународног удружења за истраживања у стоматологији, Европске академије за дечју стоматологију, Академије за естетску стоматологију, СЛД, Балканског стоматолошког удружења, Светске стоматолошке федерације и др. Предавач је по позиву на више скупова у земљи и иностранству. Посебно се бави етиологијом, превенцијом и дијагностиком ризика за настанак каријеса код младих, као и превенцијом обољења и повреда уста и зуба, те поступцима код деце са медицинским ризицима. Учесник неколико националних пројеката и носилац једног иностраног пројекта. Осмислио је и, прикупивши средства, отворио Одељење за децу посебних потреба на Клиници за дечју и превентивну стоматологију које је по својој концепцији јединствено у овом делу Европе. Управник овог одељења је од 2012. Добитник је награде „Галенике" за научноистраживачки рад (1995).
ДЕЛА: коаутор, *Превентивна стоматологија*, Бг 2002; коаутор, *Дечја стоматологија*, Бг 2005; коаутор, *Fiber posts and endodontically treated teeth: a compendium of scientific and clinical perspectives*, Јоханесбург 2008; коаутор, *Дечја стоматологија – практикум*, Бг 2010; коаутор и ур., *Клиничка примена материјала у дечјој стоматологији*, Бг 2010.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит
**ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит**, књижевник, публициста, проповедник (Цавтат, Хрватска, 30. IX 1839 – Напуљ, Италија, 27. VII 1916). Рођен као ванбрачно дете, био је веома привржен мајци (*Моја мати*, Беч 1879/80; Бг 1906). Школовао се код фрањеваца у Цавтату, од 1854. постао је редовник у дубровачком самостану, где је завршио гимназију. После студија филозофије (1859) и теологије (1862) у Венецији, дошао је у Дубровник, али је напустио ред Мале браће и прешао у световне свештенике (1870). Као мисионар евангелистичке секте Валдеза, држао је проповеди по италијанским градовима. Писао је медитативно-поетску прозу (*Сила у савјести*, Бг 1906), посланице *Омладини далматинској* и *Омладини српској*, молитве и библијске параболе (*Христос и птице*). Његове проповеди су биле обојене антиклерикализмом, у тршћанском периоду панславизмом, а од 1879. изразитим афирмисањем српства. Био је приватни учитељ Алекси Шантићу, оснивач омладинског листа *Il Giovane*, оснивач Српске читаонице и сарадник листова *Срђ*, *Дубровник*, *Застава* и *Српски лист*. Његова проза је моралистичко-религиозна, истовремено и исповедна и дидактично проповедна, писана повишеном реториком и са честим позивањима на јеванђељска учења („Самотњакове ријечи", „Жена", „Души", „Свјетлост").
ДЕЛА: *Целокупна дела*, прир. В. Стајић, Бг 1929.
ЛИТЕРАТУРА: А. Tamborra, *Ljudevit Vuličević tra Slavia e Italia*, Roma 1986; П. Палавестра, *Историја модерне српске књижевности*, Бг 1986; Н. Радуловић, *Подземни ток*, Бг 2009.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛКАН
**ВУЛКАН**, индустрија гуме, основана 1937. у Нишу. **В.** је један од водећих произвођача гумених производа у Србији. Производи широк спектар различитих гумених производа, као и производе који се користе у рударству и грађевинској индустрији. Главни производи фабрике су: цеви и црева од гуме ојачани металом или текстилним материјалима; транспортне траке од гуме; обућа и делови обуће од гуме; покривачи за под; простирачи и отирачи од вулканизоване нецелуларне гуме; производи за заптивање и производи за надувавање од вулканизоване гуме; производи спојева, типа гума-метал, за возила и за остале намене; гумене превлаке ваљака; тврда гума у блоковима, плочама, листовима, тракама и сличним облицима; лепила позната под именом вулканол. Фабрика је 1991. постала деоничарско друштво. Тендери за приватизацију, објављивани почев од 2003, били су неуспешни, па је 2007, посредством Агенције за приватизацију, **В.** продат на аукцији компанији „МИННА" из Бугарске која је постала власник 70% друштвеног капитала. Међутим, крајем фебруара 2010. Агенција за приватизацију раскинула је уговор о приватизацији. Као главни разлог наведено је неиспуњавање уговорних обавеза, односно обавезних инвестиција. Предузеће поседује сертификат стандарда контроле квалитета ИСО 9001. Број запослених је око 400. Остварена производња у 2009 (количински): транспортне траке 1.509.693 кг, гумене плоче 278.345 кг, гумене цеви 175.091 кг, остало 84.497 кг. Фабрика поседује укупно 229.363 м2 простора. Од укупне производње у току 2009. **В.** је остварио продају 72% на домаћем и 28% на иностраном тржишту.
ИЗВОРИ: Агенција за приватизацију Републике Србије; Архива Предузећа.
Теодор Атанацковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛКАНИЗАЦИЈА → ГУМА
**ВУЛКАНИЗАЦИЈА → ГУМА**
# ВУЛКАНСКЕ СТЕНЕ
**ВУЛКАНСКЕ СТЕНЕ**, површинске магматске стене које настају очвршћавањем лаве (растоп, обично силикатног састава) на самој површини Земље, на месту које се сматра вулканом, или при самој површини, у тзв. субвулканском нивоу. **В. с.** већином имају порфирску структуру и садрже извесну количину вулканског стакла. Са повећањем нивоа консолидације граде прелаз према плутонским, тј. дубинским магматским стенама. Деле се према хемијском и минералном саставу. У Србији преовлађују мезозојске и кенозојске **В. с.**, док су палеозојске и пре-палеозојске (настале пре око 300 и више мил. год.) или веома ретке (нпр. риолити у околини Бољетина, остаци базалта код Параћинске главице и др.) или су претворене у метаморфне стене. Најстарији мезозојски вулканити су тријаске старости (пре око 200 мил. год.), а налазе се у западној Србији (планина Бобија код Љубовије, Чадиње код Пријепоља) и у околини Косовске Митровице (Дудин крш). Ове стене одговарају базалтима и андезитима, а настале су радом подводних и копнених вулкана у време стварања једног дела мезозојског океана – Тетиса. Тријаски вулканити су распрострањенији у Црној Гори (потез Љубишња–Сињајевина–Бјеласица–Виситор и Стари Бар – Бечићи – Будва). Јурски вулканити су образовани у време ширења океана Тетиса, пре око 150–100 мил. год. Налазе се у подручју Дивчибара (усек пута Ваљево–Косјерић), на више места између Крагујевца и Рековца, у Ибарској долини (код Лепосавића и Косовске Митровице), у златиборско-златарском подручју и на потезу од Разбојне до Куршумлијске бање. Ове стене претежно одговарају базалтима који су настали вулканизмом какав се данас одвија у средњим деловима Атлантског океана. Ови базалти се често појављују у виду јастучастих облика, који настају изливањем ужарених лавичних маса на морско дно (нпр. јастучасте лаве код Лепосавића и поред Лима, код ушћа Бистрице). Горњокредне **в. с.** (пре 90–65 мил. год.) граде један регионални појас који се пружа од Мајданпека на северу, до Књажевца на југу, а наставља се у Румунију и северозападну Бугарску. Представљене су андезитима, андезитбазалтима и дацитима. Са овим стенама су просторно и генетски везана и нека од највећих лежишта бакра и злата у Европи (нпр. Бор, Мајданпек, Велики Кривељ). Горњокредни вулканизам је произведен процесима субдукције, сличним онима који данас владају дуж западне обале Јужне Америке или југоисточне обале Азије. Кенозојске **в. с.** су смештене дуж зоне која пролази средњим деловима данашње Србије. Северни делови овог појаса прекривени су младим седиментима Панонског басена, док се појас на југу наставља у Македонију и Грчку. Кенозојске **в. с.** су образоване током периода од пре 35 мил. год. до пре око 5–6 мил. год. Према саставу доминирају андезити и дацити (Славковица и Видачевица у рудничкој области, Шумник и друга места у Ибарској долини, планина Радан, део Рогозне, околина Сурдулице и друга места), кварцлатити и латити (Фрушка гора, Авала, Космај, највећи део рудничко-борачко–котленичке области, Голија, део Рогозне и др.) и базалти (Мутањ на Руднику, Дружетићи код Чачка, Кркина чука на Копаонику, Мутол врх код Новог Пазара, Коритник и Тријебине код Сјенице, Славујевац код Прешева и др.). Неки геоморфолошки значајни облици у рељефу формирани су од стена – продуката кенозојског вулканизма (нпр. Ђавоља варош, Острвица, Прлови код Новог Пазара и др.).
ЛИТЕРАТУРА: В. Карамат и др., „Горњокредни и терцијарни магматити централне и источне Србије и њихова металогенија", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1994, 58/1; Е. Мемовић, В. Кнежевић, В. Цветковић, *Основи петрографије*, Пр 2004; В. Цветковић и др., „Origin and geodynamic significance of Tertiary post-collisional basaltic magmatism in Serbia (central Balkan Peninsula)", *Lithos*, *Еlsevier*, 2004, 73/3--4.
Владица Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Бранислав
**ВУЛОВИЋ, Бранислав**, архитекта, конзерватор, универзитетски професор (Ивањица, 12. V 1921 – Београд, 9. XII 1988). Дипломирао 1949. на Архитектонском факултету у Београду, где је и докторирао 1964. са темом *Раваница, њено место и значај у развоју Моравске школе* (Бг 1966). На истом факултету је држао предавања из предмета Архитектура прошлости, а на постдипломским студијама наставу из области проучавања и заштите културног, урбаног и архитектонског наслеђа. Учествовао је на заштити архитектонских споменика Нубије у организацији Унеска, из чега је произашао хабилитациони рад *Архитектура античких храмова Нубије*, одбрањен 1962. Урадио је пројекте и руководио конзерваторско-рестаураторским радовима на Цркви Св. Николе код Куршумлије, Грачаници, Раваници, Сисојевцу, Дренчи, трпезарији Пећке патријаршије и Раваници. За успешан рад на проучавању и заштити градитељског наслеђа добио је медаљу Савеза друштва конзерватора Југославије, као и награду Друштва конзерватора Србије (1980).
ДЕЛА: *Раваница, њено место и њена улога у сакралној архитектури Поморавља*, Бг 1966; „Проблем рестаурације манастира Дренче", *ЗЛУМС*, 1978, 14; „Примењене методе при обнови цркава Св. Николе у Куршумлији, Грачанице, Раванице и Сисојевца", *Зборник заштите споменика културе*, Бг, 1978, 26–27.
ЛИТЕРАТУРА: А. Стојаковић, Р. Радовић, „Бранислав Вуловић", *ГДКС*, 1989, 13.
Б. Гугољ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Данило
**ВУЛОВИЋ, Данило**, професор, министар, државни саветник (Јагодина, 5. I 1892 – Београд, 20. III 1975). Филозофски факултет завршио у Београду. Учесник је балканских ратова и I светског рата. Службовао је као професор историје у гимназијама у Шапцу, Ваљеву и Београду. Активан у Професорском друштву, једно време био је и на челу овог удружења. Уређивао је *Гласник Професорског друштва*, писао чланке, приказе и извештаје о бројним просветним темама. Врло значајан рад је уложио у писање школских уџбеника из опште и националне историје, који су били широко коришћени и доживели више издања (*Општа историја средњега века за средње и стручне школе*, Бг 1927; *Општа историја старога века за средње и стручне школе*, Бг 1928; *Општа историја новога века за више разреде средњих и стручних школа*, Бг 1930). Одликовали су се прегледношћу и заступљеношћу тема из културне историје. Био је члан Централног одбора организације Југословенска акција, а потом припадник Југословенске радикалне заједнице. Државни саветник постао је 1937, а министар грађевина 1940. Наклоњен политичким системима у Немачкој и Италији и близак идејама Димитрија Љотића, залагао се за задружну идеологију, а значај корпоративизма тумачио је у историјској вертикали. Током II светског рата сарађивао је у администрацији Милана Недића. Писао је у квислиншкој штампи, посебно у *Просветном гласнику*. Након рата радио је као архивист у Државном архиву Србије, којом приликом је допринео публиковању значајних извора (*Књажеска канцеларија*, *Нахија пожешка 1815–1839*, 1953).
ИЗВОР: М. Јовановић Стоимировић, *Дневник 1936–1941*, Н. Сад 2000.
ЛИТЕРАТУРА: М. Борковић, *Контрареволуција у Србији. Квислиншка управа 1941–1944*, I, Бг 1979; З. Д. Ненезић, *Масони у Југославији (1764–1980): преглед историје слободног зидарства у Југославији*, Бг 1984; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; З. Ранковић (ур.), *Биографски лексикон ваљевског краја*, I/3, Ва 1997; *Архив Србије 1900–2000*, Бг 2000.
Вељко Станић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Дивна
**ВУЛОВИЋ, Дивна**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Азања код Смедеревске Паланке, 4. XI 1945). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1969. Приправник на Институту за патолошку физиологију Мед. ф. у Београду постала 1970, а стручни сарадник 1971. У звање асистента изабрана је 1977, а у звање редовног професора 1995. Обављала је дужност управника Института за патофизиологију (1988–1990). Докторску дисертацију под насловом „Прилог изучавању механизма дејства олова на кардиоваскуларни систем" одбранила 1982. Од 1979. до 1980. била на усавршавњу у Оксфорду у лабораторији за метаболичка истраживања, а 1985. на студијском боравку на Одељењу за патологију Дјук Универзитета у САД. Већи део њеног научног рада је био у области експерименталне медицине. Испитивала је утицај оваријалних хормона на активност алкалне фосфатазе гранулоцита пацова. Ближе је дефинисала улогу силиката у етиопатогенези ендемске нефропатије. Највећи део њеног истраживачког рада односи се на испитивање кардиоваскуларних функција на различитим моделима токсичних кардиомиопатија (изазваних кобалтом, оловом и алкохолом) и моделима артеријске хипертензије. Држала је наставу и на Стоматолошком и Фармацеутском факултету у Београду и на Мед. ф. у Крагујевцу.
ДЕЛА: и Б. Стојановић, „Патофизиологија малигних тумора", у: *Општа патолошка физиологија*, Бг–Зг 1988; коаутор, „Prostaglandin synthesis inhibitors potentiate the antihypertensive effect of heparin in spontaneously hypertensive rats", *Јournal* *of Laboratory and Clinical* Мedicine, 1988, 111(1); и С. Протић, „Поремећај локалне циркулације", у: *Практикум из Опште патолошке физиологије*, Бг 1991.
ЛИТЕРАТУРА: Архива Мед. ф. у Београду.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Димитрије
**ВУЛОВИЋ**, **Димитрије**, лекар, педијатар (Београд, 5. IV 1924 – Београд, 18. II 2002). После завршетка Музичке академије 1953. завршио и Медицински факултет у Загребу. По повратку у Београд прво ради у Хитној помоћи, а затим у Болници за педијатрију „Др Олга Поповић-Дедијер". Специјализирао педијатрију на Дечјој клиници у Београду. Почиње да ради на Институту за здравствену заштиту мајке и детета, који је тада био у оснивању. До пензије (1991) био задужен за Службу за урођене и стечене метаболичке поремећаје. Докторску дисертацију „Значај теста интравенске инфузије калцијума у дијагностици поремећаја метаболизма калцијума" одбранио 1970. на Мед. ф. у Београду. Увео је неонатални скрининг на фенилкетонурију; први је описао бројне метаболичке поремећаје из групе аминоацидопатија и органских ацидемија и осталих група урођених поремећаја метаболизма на нашим просторима. Објављивао је у часописима *Српски архив за целокупно лекарство*, *Југославенска педијатрија* и др., као и у Едицији *Проблеми у педијатрији*. Посебно се истиче рад из *Аnnales of Neurology*, где је један од сарадника у описивању нове болести из поремећаја метаболизма метионина (коаутор, „Мethioninemia and myopathy: А new disorder", *Аnnales of Neurology*, 1980, 9). Боравио је годину дана у Алжиру, где је са другим колегама из Србије имао задатак да покрене рад педијатријске клинике. Био је директор Педијатријске клинике Института за здравствену заштиту мајке и детета, дугогодишњи председник Републичке стручне комисије и члан Савезне комисије за здравствену заштиту мајке и детета, члан Уређивачког колегијума часописа *Југославенска педијатрија* и председник Председништва Педијатријске секције СЛД.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ш., „У спомен Д. В.", *САЦЛ*, 2002, 1-3.
Маја Ђорђевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Љубиша
**ВУЛОВИЋ, Љубиша**, оториноларинголог, универзитетски професор (Београд, 15. IX 1879 – Београд, 20. II 1953). Као војни стипендиста завршио је Медицински факултет у Берлину, а код професора Франкела и специјализацију из оториноларингологије (1905). Упоредо је завршио и Конзерваторијум – одсек за виолину. По повратку у Србију постао је први шеф Одељења за болести ува, носа и грла Војне болнице на Врачару. Војску је напустио 1912, када је постао шеф Одељења за болести ушију и гуше у Општој државној болници у Београду. Био је лични лекар краља Петра I и породице Крађорђевић. Основао је чувени гудачки квартет, који је одржавао концерте сваке суботе све до II светског рата. Као санитетски капетан био активни учесник балканских ратова, а као мајор учествовао и у I светском рату. Био први управник чувене Српске војне болнице у Драгоманцима. Изузетну храброст показао у току повлачења преко Албаније, када је с пушком бранио рањене и болесне од напада Арнаута. За хонорарног професора Мед. ф. у Београду изабран 1924, када је основао Клинику за болести ува, носа и грла и био њен управник до 1941. Посебно се бавио туморима и туберкулозом ларинкса, о чему је излагао на конгресима у Прагу, Бечу, Нирнбергу као и у земљи. Био члан Немачког друштва оториноларинголога (1905) и оснивач и председник Југословенског друштва оториноларинголога, офталмолога и неуролога. Председавао ОРЛ конгресу у Загребу (1931). У току бомбрадовања Београда 1941. уништено његово животно дело уџбеник *Оториноларингологија* и *Атлас оториноларинголошких операција*. После тога изгубио моћ говора, који се повратио после рата, али се више није бавио хирургијом нити свирао виолину. Одликован Орденом Белог орла, Златном медаљом Обилића.
ДЕЛО: *Болести ува, носа и грла*, Бг 1928.
ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003; „Development of otorhinolaryngology (ORL) in Serbia and Мontenegro between 1880 and 1920", *The Journal of Laryngology* & *Otology*, 2005, 119 (Suppl No 30); *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; Н. Ђенић и др., „Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу: јануар 1878 – јануар 2008", *ВП*, 2008, 65, 1; А. С. Недок, „Војни санитет током операције Српске војске у северној Албанији 1912–1913. године", *ВП*, 2010, 67, 12.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Љубомир
**ВУЛОВИЋ, Љубомир**, политичар, уредник новина (Бадовинци, Мачва, 1872 – Дубровник, 26. IV 1933). Отац Панта (1844–1921) био је учитељ и истакнути припадник Народне радикалне странке. Гимназију у Новом Саду завршио 1889, a потом студирао природне науке на Великој школи у Београду. Понет националном идејом као студент боравио је у Македонији где је ширио српске књиге и потпомагао оснивање српских основних школа. У Солуну је учествовао у отварању српске школе „Дом науке", из које се развила српска гимназија. Наставник физике, земљописа и алгебре у Шабачкој гимназији био је 1897/98, а затим је постао чиновник Министарства финансија: порезник у Лужничком (1899/1900), Власотиначком (1900/01), Мачванском (1901–1904) и Врачарском срезу (1904/05). Потом је прешао у службу Министарства унутрашњих дела и био начелник Среза мачванског од априла до октобра 1905, када је поднео оставку. Примљен је поново у службу 1907. када је именован за начелника Среза јадарског, а затим и параћинског (1908/09). Секретар Окружног начелства у Пожаревцу био је од 1909. до 1911. када је стављен на расположење. Учествовао је у I светском рату и за заслуге одликован Златном Обилићевом медаљом. Окружни начелник у Мостару био је 1921/22, а са тог места именован је за краљевског покрајинског намесника за Босну и Херцеговину. Као активни припадник Народне радикалне странке, бавио се новинарством. Уређивао је *Подрињске новине* 1906, док је у Новом Саду 1928. покренуо лист *Поклич*, који је изашао само једном, а у којем се залагао за реформу Радикалне странке.
ИЗВОРИ: Државни календари Краљевине Србије 1900–1914; *Државни календар Краљевине СХС за годину 1921*, Бг 1921; *Државни календар Краљевине СХС за годину 1924*, Бг 1924.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ј. Поповић, *Основна школа у Бадовинцима 1843–1998*, Бадовинци 1998.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Љубомир
**ВУЛОВИЋ, Љубомир**, мајор (Вукосавци код Крагујевца, 6. I 1876 – Микра, Солун, 14. VI 1917). Завршио Артиљеријску подофицирску школу. Пошто је положио официрски испит, унапређен је 1898. у чин артиљеријског потпоручника. Учествовао је у Мајском преврату 1903, а потом се посветио организовању комитске акције. Службујући годинама у гарнизонима Врање, Куршумлија и Прокупље, организовао је убацивање комитских група у Македонију. У балканским ратовима (1912–1913) учествовао је као командант граничног одреда, истичући се личном храброшћу. Иако инвалид и тежак срчани болесник, остао је у активној служби по завршетку ратова. У лето 1914. био је командант целокупног граничног одсека према Аустроугарској, од Вишеграда до Београда. Активно је учествовао у организовању Сарајевског атентата (1914). Током I светског рата (1914–1916) био је шеф Обавештајног одсека Штаба Треће армије. Ухапшен је у децембру 1916. у Бизерти, под оптужбом да је учествовао у припреми атентата на престолонаследника Александра Карађорђевића. На Солунском процесу 1917. осуђен је на смрт и стрељан заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и Радом Малобабићем. Рехабилитован је одлуком Врховног суда НР Србије 1953.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918*, Бг 1955; Д. Мекензи, *Апис*, Г. Милановац 1996; *Солунски процес*, Бг 1998.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Марко
**ВУЛОВИЋ, Марко**, стоматолог, универзитетски професор (Средња Река код Ивањице, 3. I 1943 – Београд, 5. VI 2008). Дипломирао 1968, магистрирао 1975. и докторирао 1980. на Стоматолошком факултету у Београду. Специјалиста за Ортопедију вилица са дечјом и превентивном стоматологијом од 1976. Усавршавао се у Берлину, Манчестеру и Лондону. На Клиници за дечју и превентивну стоматологију у Београду радио од 1971 (управник 1994–1996. и 2004–2006). Од 1990. редовни професор Стом. ф. чији је био продекан (1990–1996), председник Савета (1988–1990) и шеф Катедре (1996–2000) Предавао и на медицинским факултетима у Новом Саду, Подгорици, Косовској Митровици и Фочи. Директор Завода за стоматолошку заштиту СР Србије (1987–1994). Председник Савезне комисије за здравствену заштиту, председник Удружења стоматолога Југославије (1990–2004). Био је председник Удружења дечјих и превентивних стоматолога Југославијe (1986–1990) и један од оснивача и председник Балканског стоматолошког удружења (2007–2008). Члан СЛД (од 1968) и члан председништва у њему (1992–1996), Секције за дечју и превентивну стоматологију СЛД (председник 1988–1992). Члан АМН СЛД од 1998, Међународног удружења за истраживања у стоматологији, Међународне стоматолошке федерације, Међународне стоматолошке академије, Европске организације за истраживања каријеса (ОРКА) и др. Дао је огроман допринос сагледавању распрострањености обољења уста и зуба, организацији стоматолошке службе у Србији, унапређењу примарне заштите и превентивне стоматологије, те организацији скупова. Проширио је сазнања о особинама тврдих ткива зуба и настанку каријеса зуба, о деловању флуора и значају правилне исхране. Коауторски је објавио 14 књига и уџбеника, од којих треба издвојити: *Дечја и превентивна стоматологија* (Бг 1984); *Атлас стоматолошке рендгенологије* (Бг–Зг 1988); *Превентивни програми у стоматологији* (Зг 1990); *Програм превентивне стоматолошке заштите становништва Републике Србије* (Бг 1996); *Дечја стоматологија* (Бг 2000); *Превентивна стоматологија* (Бг 2005). Аутор је и бројних учила за здравствено васпитање. Добитник је Октобарске награде Града Београда за медицинске науке (1987), дипломе, повеље и годишње награде СЛД, плакете Међународног удружења за дечју стоматологију (1999), награде за унапређење здравствене заштите града Београда (1988). Одликован је и Орденом рада са сребрним венцем 1984.
ДЕЛА: коаутор, *Болести уста и зуба у становништва Београда*, Бг 1987; „Oral Health in Yugoslavia", *Community dentistry and oral epidemiology*, 1988, 16, 5.
ЛИТЕРАТУРА: В. Гавриловић, *Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948–1978*, Бг 1978; *Медицинска акaдемија Српског лекарског друштва – Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Милева Милка
**ВУЛОВИЋ, Милева Милка**, учитељица, хуманитарни радник (Остружница, 14. I 1853 – Београд, 29. IV 1929). Једна од малобројних образованих жена у Србији тога времена. Завршила Вишу женску школу основану 1863. У истој школи била је помоћница, а потом и учитељица. Цео живот посветила је Друштву кнегиње Љубице основаном на њену иницијативу. Мада је за време рата против Турака 1876. радила као болничарка, тек је путовање по Косову 1898. подстакло идеју о оснивању друштва посвећеног хуманитарном, просветном и верском раду. Уверивши се у тешко стање српског народа у неослобођеним крајевима, **В.** је у Београду основала Одбор у који су ушле и друге жене – Дафина Протић, Милева Константиновић и Катарина Спасић. Одбор 1899. прераста у Друштво кнегиње Љубице, а прва председница постала је **В.** која је у Друштву непрекидно радила 30 година. Сахрањена је у Штимљу, уз цркву Св. Арханђела Михаила, задужбину Друштва. За њеног живота Друштво је допринело ублажењу патњи српског народа у балканским ратовима и I светском рату. Све до 1912. рад Друштва био је тајан. Између 1899. и 1903. Друштво је слало помоћ у српске цркве и манастире, 1914. изградило је у Штимљу спомен-цркву посвећену осветницима Косова, а 1920. отворило склоништа за ратну сирочад у Урошевцу и Штимљу. Дом милосрђа, саграђен 1924. уз обновљену спомен-цркву, постаје културно-просветни центар у којем су се девојке и младе жене училе домаћинству.
ЛИТЕРАТУРА: М. Софронијевић, *Хуманитарна друштва у Србији*, Бг 2003.
Милош Немањић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Петар
**ВУЛОВИЋ, Петар**, архитекта, универзитетски професор (Кушићи код Ивањице, 11. VII 1931). Дипломирао 1957. на Архитектонском факултету у Београду. Професионалну делатност започеo у бироу Народне банке (1959–1975), а наставио као предавач на Арх. ф. у Београду (1975–1996), где је стекао звање редовног професора 1985. **В.** се у стручној јавности афирмисао 1961. пројектом зграде СДК у Макарској. Уследиле су зграде филијале исте службе Народне банке Југославије на Цетињу (1960–1963), у Копру (1963–1964), Београду (1969–1971) и Краљеву (1970–1973), као јединствени и еволутивно условљени неимарски низ. Београдска Палата СДК, на углу улица Бранкове и Поп-Лукине, донела је престоничком граду здање интернационалне вредности, а **В.** престижну „Борбину" награду. Након ове заокружене и зреле фазе уследили су нови пројекти нешто разноврсније тематике (Дечји вртић у Ивањици, 1971–1978; Основна школа у Ужицу, 1973–1979; стамбени блок у Ивањици, 1972–1978), да би се средином 80-их година ХХ в. појавила филијала СДК на Тошином бунару (1987) у Новом Београду, ремек-дело **В.** и београдске архитектуре. Његово дело одликује се рафинираним осећањем за композицију и пропорцију, чистотом и свежином архитектонског решења, као и оригиналним доживљајем локације и контекста. Не бежећи од модуларног пројектовања и префабрикације, **В.** остварује потпуно особен, аутентичан градитељски израз, неодвојив од функционалног система и сврсисходности простора. Остала значајнија дела: Народна банка у Новој Градишки у Хрватској (1960–1961), Фабрика иверастих плоча (1962–1963) и Дом здравља (1979–1983, и М. Стамболић) у Ивањици, стамбени објекти на Бежанијској коси (1985–1990, и А. Стјепановић), те реконструкције ентеријера зграде Народне банке у Земуну (1996) и Народне банке у Улици 27. марта у Београду (1997).
ДЕЛА: „Индивидуална кућа Ludwig Мies van der Rohea", *Видици*, 1956, 19–20; „Основна школа 'Слободан Секулић' у Титовом Ужицу", *Изградња*, 1981, 12.
ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, *Новија архитектура Београда*, Бг 1975; Б. Стојановић, У. Мартиновић, *Београд 1945–1975: Урбанизам–архитектура*, Бг 1978; И. Штраус, *Архитектура Југославије 1945–1990*, Сар. 1991; А. Бркић, *Знакови у камену*, Бг 1992; Д. Милашиновић Марић, *Водич кроз модерну архитектуру Београда*, Бг 2002; Д. Милашиновић Марић, З. Булајић, В. Ловрић (ур.), *Портрети архитеката: ретроспектива чланова архитектонске секције УЛУПУДС-а 1953–2010*, Бг 2010.
Маре Јанакова Грујић; Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛОВИЋ, Светислав
**ВУЛОВИЋ, Светислав**, историчар књижевности, позоришни и књижевни критичар (Ивањица, 29. XI 1847 – Београд, 3. V 1898). На правном одсеку Велике школе дипломирао 1868. Почео да ради као судски писар; почетком 1870. суплент, потом професор гимназије у Београду (1873); 1881. је постављен за професора историје југословенске књижевности на Великој школи. Знатно је реформисао наставу књижевности (аутор нових гимназијских читанки; допринео увођењу новог наставног плана и програма, нових метода у настави књижевности; одвојио наставу књижевности од српског језика; створио „изванредну школу својих ученика"). Почеци његовог књижевног рада везују се за народну књижевност (уређивање одељка „Народно" у *Вили*, рад у листу *Зора*, прикупљање етнографске грађе за В. Богишића), а касније је радио на издању Вукових дела. Највише је писао о јаким „поетским индивудалностима". Анализама стваралаштва П. П. Његоша, С. М. Сарајлије, Ђ. Јакшића и Б. Радичевића допринео институционализацији романтичарских писаца и афирмисао жанр књижевне биографије. Први је посветио обимну студију *Горском вијенцу*, називајући га „лирском Илијадом српском". Комплексношћу критичарског става и метода издваја се његова импресионистички писана монографија о Ђури Јакшићу. У опсежној студији о Бранку Радичевићу указао је на шири песнички контекст (претходници и следбеници), на прожимање биографских и књижевних чињеница, на тематско-стилску иновативност песника као и на интертекстуалне везе (Вук, Хајне, дубровачки песници, Бајрон). Под утицајем Л. Бернеа, дефинисао је свој критички правац, природну (импресионистичку) критику супротстављајући је догматској критици својих претходника. Критички је писао о актуелној позоришној продукцији (*Из позоришта*, Бг 1879), одбацујући старе вредности (М. Бан) и указујући на нове (К. Трифковић). Писао је и студије о српским биографима из XIII в. Студија „Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности" (*Отаџбина*, 1880), иако писана у време кад и Глишић и Лазаревић објављују, усмерена је на прозу Б. Атанацковића, Ђ. Јакшића, Ј. Новића Оточанина, С. М. Љубише. Игњатовић је **В.** инспиративнији као извор података о С. Милутиновићу Сарајлији и као аутор историјског романа *Ђурађ Бранковић* него друштвених романа. Сарађивао је у водећим српским часописима и листовима свога времена. Био је члан Одбора Чупићеве задужбине, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и ректор Велике школе (1894/95).
ДЕЛА: *Бранко Радичевић, прилог историји нове српске књижевности*, Бг 1890; *Целокупна дела*, 1−2, Бг 1932; *Студије и критике Светислава Вуловића*, Н. Сад – Бг 1979; *Два загрљена ума*, *преписка С. В. и Кузмана Цветковића*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Иванић, „С. Н. В.", *ГНЧ*, 18, 1898; Љ. Недић: „С. В. ", *ЛМС*, 1906, 237; П. Поповић, „С. В. и његов рад на старој књижевности", *ГНЧ*, 1933, 42; В. Глигорић, „С. В. ", предговор, у: С. В., *Критике и огледи*, Бг 1953; Р. Димитријевић, *Светислав Вуловић*, Бг 1966.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЛФЕНИЈА
**ВУЛФЕНИЈА** (*Wulfenia*), род вишегодишњих зељастих биљака из породице Plantaginaceae. Ризом је снажан и из њега избија усправно цветно стабло високо до 40 цм, прекривено ситним листовима. Доњи листови у розетама, голи, објајасти или елиптични, по ободу тупо назубљени. Вршна цваст је гроздаста, дугачка до 20 цм, са много љубичастих цевастих цветова обично окренутих на једну страну. Род обухвата пет врста дисјунктно распрострањених од источних Алпа (*W. carinthiaca*), Проклетија у Србији, Црној Гори и Албанији (*W. blecicii* и *W. baldaccii*), планина Блиског Истока (*W. orientalis*) до Хималаја (*W. amherstiana*). Све врсте овог рода су терцијерни реликти чије данашње распрострањење указује на древну повезаност планински флора Евроазије. У Србији је заступљена ендемо-реликтна врста Блечићева **в.** (*W. blecicii*), која расте на Проклетијама и њеним огранцима у Метохији. Насељава влажне стене и камењаре високопланинских предела изнад 1.500 м. Веома декоративна врста која се може успешно гајити у хортикултури алпинетума.
ЛИТЕРАТУРА: R. Lakušić, „Noch eine neue Art der Gattung Wulfenia Jacq. auf dem Prokletijagebirge", *Глас Републичког завода за заштиту природе Природњачког музеја*, 1971, 4.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУНА
**ВУНА**, протеинска влакна добијена обрадом длака појединих животиња, нарочито оваца. Користи се као сировина за кућну, занатску и индустријску израду покривача, простирки, топле одеће и других одевних предмета. Србија има повољне услове за развој овчарства, тј. гајења оваца, у циљу обезбеђења меса, млека и **в**. Данашња производња **в.** у земљи износи 3.000 т непране вуне, која представља 1,14% од европске производње (264.000 т), а заснива се на просечној производњи од око 2 кг по овци. Коришћење **в.** има веома дугу традицију у народу у изради одевних предмета, ћилима и простирки, као и сировине за текстилну индустрију и домаћу радиност. У прошлости, највећу улогу у припреми и коришћењу **в.** имале су жене у прању руна, влачењу, предењу, ткању или штрикању, чиме су задовољаване потребе породице. Да би се задовољили захтеви квалитета **в.** за извоз, вршена је селекција оваца у оквиру раса, увоз раса са финијом **в.** или укрштање са страним расама које су давале такву **в**. С обзиром на општу тенденцију замене овчије **в.** у текстилној индустрији другим влакнима и смањења коришћења **в.** у домаћинству, већа пажња поклања се производњи овчијег меса.
Длакави покривач којим је овца обрасла чини овчије руно, а оно је састављено од влакана испреплетаних у међусобно повезане праменове. Међу најважнијим особинама **в.** су финоћа и дебљина влакана. Њихова просечна дебљина изражава се у микронима, а у првом реду зависи од расе оваца и креће се од 7 до 200. Са гледишта структуре, сва вунена влакна садрже два слоја, епидермис и кутис, а понекад и трећи слој, медула. Покривена су танким плочицама сличним крљуштима. Влакна **в.** сачињена су од кератина, који је смеша азота, сумпорних једињења и аминокиселина. Типична хемијска анализа **в.** је: угљеник 50%, кисеоник 22–25%, азот 16–17%, водоник 7% и сумпор 3–4%. У руну се разликују три врсте длаке. Пух представља тања, краћа и валовитија влакна, чвршће збијена у руну. Дебљина им је од 10 до 30 микрона, а дужина од 4 до 8 цм. Често немају сржни канал. Груба или осјаста влакна су дебела, слабо вијугава. Имају сржни канал. Њихова дебљина је 40 до 240 микрона, а дужина 30 цм и више. Полугруба влакна су на прелазу између две наведене групе, а имају дебљину од 30 до 40 микрона. Обично су без сржног канала. „Мртва" влакна су дебела, кратка, 2–3 цм, неравна, при врху шиљаста и лако ломљива. Сржи су испуњене.
Густина **в.** је расна одлика. У груборуних оваца на 1 мм долази 7,3 влакана, а у финоруних 29 до 88, максимално до 130. По физичко механичким особинама влакна **в.** разликују се од осталих текстилних влакана. Дебљина, односно финоћа вунских влакана пружа могућност пређе. Од фине мерино **в.** један килограм може да да нит дугу 100.000 метара, док код грубе **в.** дужина износи само 7.000 метара. Најчешћа класификација **в.**, приказана је на бази дебљине, изражене микронима.
Амерички „Крвни систем" дели сву **в.** од најфиније до најгрубље у шест тржишних класа које су 1. фина, 2. ½ крви, 3. 3/8 крви, 4. ¼ крви, 5. ниска ¼ крви, 6. обична и 7. за чешљање. Енглески систем пређе указује да оцењивач показује број канура (пређе) који се може испрести из једне фунте (453,59 г) чисте **в**. Једна канура је дуга 560 јарди (512 м). Дужина влакна се утврђује за пораст **в.** у току једне године. Дужина од једног до другог краја влакна без исправљања представља дужину или висину, а потпуно исправљени валови, без истезања праву дужину. Код наших праменки однос између висине и стварне дужине износи 100:110, код цигаје 100:127, а код мерино оваца 100:160. Јачина вуненог влакна је способност да се опире сили кидања. Апсолутна носивост се изражава у грамима и показује колико оптерећење може да издржи влакно до момента кидања. Релативна вредност представља јачину влакна прерачунату на 12 мм попречног пресека, а изражава се у килограмима. Финија влакна имају мању апсолутну, а већу релативну носивост. Апсолутна се креће од 15 до 16 г на више, а релативна од 2,5 до 30 кг. Поуздано мерење врши се путем Дефорден-овог апарата. Растегљивост влакна **в.** је његова способност да се истегне под утицајем уптерећења до извесне мере пре раскида. Код вуне најфинијег квалитета може да буде већа од 50%. Еластичност је врло важна способност влакана да се врате у првобитни положај када престане деловање силе. Способност увртања (торзије) је да се опире кидању када се уврће око своје дуже осе. Гипкост и пластичност су способности влакана да при преради остану у положају у који су дошли при преради. Вијугавост је особина влакана да образују плиће или дубље вијуге. Сјај је способност влакана да одбија светлосне зраке који падају на њих.
Мекоћа и нежност вунских влакана зависе од грађе, облика и кутикуле. **В.** поседује хигроскопност, упијања и задржавања извесне количине влаге из ваздуха. Финија, маснија и опрана **в.** је хигроскопнија од грубе и прљаве **в**. Нормална влажност вунских влакана креће се између 15 и 17%. Специфична маса при нормалној влажности 1 цм3 износи 1,26 до 1,39 г.
Вунска влакна веома лоше проводе топлоту. Ако се проводљивост ваздуха означи јединицом, **в.** има шест пута већу топлотну спроводљивост. Незаменљива је сировина за израду топле одеће, као добре заштите људског тела од хладноће. Најчешћа боја **в.** је бела са нијансом жуте, али постоје расе оваца са црном и мрком **в**. Најпожељнија **в.** је бела, јер се може бојити по захтеву текстилне индустрије. Масни зној (сјера) продукт је лучења лојних и знојних жлезда које се налазе у кожи. Састоји се од ланолина, разних соли и других примеса. Што је **в.** финија, проценат вунске масти је већи и обрнуто: код мерино оваца има је до 30% сјерине, а код праменки 2 до 5% од укупне тежине руна. То има утицаја на рандман **в.**, што је однос опране и 100 кг непране **в.** увећане за нормалан садржај влаге, изражен у процентима: 17% код фине, 15% код грубе и 16% код полугрубе **в.**, а при температури од 16°C и влажности ваздуха од 65%. Код најфинијих мерино оваца рандман **в.** варира од 30 до 80% код груборуних праменки. Грађа руна, у зависности од грађе праменова може да буде: затворено, oтворено, полузатворено или полуотворено. По облику, праменови могу да буду: шиљасти, цилиндрични, левкасти и обрнуто левкасти. Принос **в.** је различит код појединих раса. На то утичу и други фактори, као густина влакна по јединици површине (1 цм2). Код србијанских праменки (сјенички, сврљишки, кривовирски, пиротски сој) тежина руна код мушких грла креће се од 1,47 до 2,57 кг а код женских грла 1,35 до 1,67 кг. Просечна производња **в.** у расе цигаја је 2, односно 3 кг.
Тимотеј Чобић
Као обновљива животињска сировина, **в.** припада групи протеинских влакана, али се од других животињских влакана разликује по високом садржају сумпора (3--4%) који потиче од високог садржаја двоструких амино-киселина. Расе оваца намењене за производњу **в.** настале су припитомљавањем дивље овце. Првобитно су разврставане према областима гајења на висинске и низинске овце. Касније се приступило разврставању оваца према карактеру **в.** коју дају на мерино, шевито, укрштене и прелазне **в**. Домаће расе оваца се одликују углавном меком, полугрубом и грубом **в.** и дугачким праменовима по којима су добиле име праменке. Ближу ознаку су добиле према месту или области гајења. Грубо се могу разврстати на сојеве са рудом **в.**, у које спадају пештерска или сјеничка, сврљишка, пиротска, шарпланинскa, и груборуна праменка у коју спадају истарски и други приморски сојеви. У Србији се претежно гаји цигаја, раса која је донета из Румуније у XVIII в. **В.** се добија стрижењем или шишањем са живих оваца или скидањем са коже закланих оваца. Добијена стрижењем зове се стрижена или сирова **в**. Она је главни и највећи извор **в.** за прераду у текстилне производе у индустрији или домаћој радиности. За ову сврху добра је само **в.** добро негованих и правилно храњених и здравих оваца. Од расе оваца и услова гајења зависе принос и квалитет. Квалитет зависи и од врсте коже и структуре коже из које израста. Карактеристике **в.** потичу из структуре њених влакана. Корен влакна **в.** се налази у малом отвору у кожи, који се зове фоликул. Крв циркулише кроз фоликул, из кога расте длака. Мерино овца има око 6.200 фоликула/цм2 коже. Изнад фоликуле, влакно је прекривено ланолином.
Пут који **в.** пређе од шишања овце до коначне употребе је веома дуг и има неколико технолошких целина. Једном, ређе два пута годишње, овце се доводе у станице на шишање у тачно одређено време. Друго шишање се обавља ако је то могуће да би се добило више **в.**, али је она слабијег квалитета. **В.** добијена првим шишањем јагањаца (не старијих од осам месеци) зове се јарина или *lambswool* и она је изузетне финоће. Раније се шишање радило ручно и свакако је то био веома мучан дуготрајан посао. Тадашњи најбољи стригач је могао ошишати у једном дану највише 100 оваца. Данас се шишање обавља уз помоћ електричних машина. Врши се тако да руно остане затворено, тј. у једном комаду. Само од живе овце ошишана **в.** сме да носи назив „чиста рунска **в.**". Мерино овца даје годишње 6–8 кг **в**. Радник хвата овцу тако да не може да се помера. Само тако је могуће острићи цело руно са овце у једном комаду. **В.** са главе и ногу је кратка и груба. Најбољи квалитет се добија ако се она стриже посебно. Један радник је у стању да за један дан ошиша до 300 оваца.
После стригача долазе радници који сортирају **в**. Већ при сортирању сирове **в.**, што данас ради само искусни стручњак са школованим тимом, мисли се на каснију употребну вредност и сврху. Свака врста овце даје одређену сирову **в.** и није свеједно која се врста, према свом квалитету и финоћи длаке, намењује вуненој хаљини или неком другом производу. Разликују се шест различитих квалитета на руну, а најбоља се прерађују у одећу и текстилне материјале за домаћинство. Свака врста има своју употребну сврху. На великој решетки се раздваја **в.** која је била споља од оне која је била унутра. Ова **в.** је пуна делића биљака и нечистоћа. Затим се сортира по финоћи, увијености, дужини влакна, чистоћи, боји и намени. Након сортирања убацује се у кутије на којима су означени разни типови квалитета. Дужина и висока увијеност су мерила квалитета. Разне врсте су увијене у различитим степенима. Увијеност значи већу дужину и могућност истезања. Употребљивост **в.** зависи од степена увијености. Што је увијеност мања то је влакно грубље. Под микроскопским увећањем од 800 пута, може се видети разлика између длаке различитих оваца, а ова сазнања узгајивачи додатно користе приликом разврставања и сортирања квалитета. Након стрижења и сортирања **в.** одлази у процес производње.
**В.** се нежно пере и прањем ослобађа масноће и нечистоће. Пре прања се истреса у посебним машинама. Прање се врши у машинама, левијатанима, које се састоје из 3–5 корита, напуњеним растворима за прање. Само прање се дели у потапање, прање и испирање. Потапање има за задатак да омекша нечистоће и масноће и да их претвори у сапонификовану масу. Након тога се врши прање. Испирање се врши у посебном кориту док се не добије чиста вода. У случајевима издвајања ланолина пре прања, значи после операције потапања, из корита се посебним испирањем из сапонификоване масе издваја ланолин. У случају јаче запрљане **в.**, укључујући и биљне остатке, одстрањивање нечистоћа се обавља на два начина тзв. карбонизовањем и механичким одвајањем. Карбонизовање је метод којим се **в.** третира хемијским раствором. Наиме, потапа се у благи раствор сумпорне киселине, па се затим суши. При томе се се хидролизују сва биљна влакна, поцрне и постају крта и могу се механичким истресањем уклонити. При овој обради **в.** остаје неоштећена, али се ипак ова метода ређе примењује, јер влакна губе, у одређеној мери, своју гипкост, способност ваљања и упредања. Стога се чишћење заосталих нечистоћа од биљака чешће врши на посебној машини гребенаљци, механичким путем.
Након прања **в.** се суши у посебним сушионицама. За сушење се користе различити системи, један је путем фенирања, где се топао ваздух потискује вентилатором и проводи кроз сам материјал. Потом се влажан ваздух кроз одовод одводи из сушионице. Бојење **в.** се може извршити на три начина: одмах након прања у пахуљицама, након чешљања или израде пређе-конца, и бојењем готовог производа, штофа тзв. комадно бојење.
Килограм **в.** може да се рашири на површини од 140 м2. **В.** са ознаком мерино подразумева да финоћа длаке не сме прећи дебљину од 24 микрона. Типови **в.** се одређују према квалитету влакна: 1. мерино – фино, меко, врло коврџаво и најквалитетније влакно **в**. Потиче од мерино оваца. Користи се за производњу високо квалитетног камгарна, који се потом користи у текстилној индустрији. Пречник влакна је 16--23,5 микрометара; 2. кросбред – **в.** средњег квалитета, средње финоће, не тако мека и коврџава као мерино. Потиче од кросбред оваца, мешанаца мерино оваца и оваца са грубом **в**. Користи се у текстилној индустрији као и за разне облике кућне употребе; 3. груба **в.** – најнижег је квалитета, слабо или нимало коврџава. Потиче од оваца с грубом **в.** као што је шетландска овца. Користи се за производњу тепиха или има техничку примену (производња изолационих материјала и сл.).
Прва фабрика за прераду **в.** у Србији отворена је у Топчидеру 1850 („Војничка сукна и ћебади"), затим у Ужицу и Параћину 1880. Најзначајнија фабрика отворена је 1896. у Лесковцу (данашњи Вунарски комбинат „Летекс"). Осим поменутих значајни произвођачи су и „Слобода" из Куле, „Грделица", „Вучје" и др.
Теодор Атанацковић
**У народним обичајима.** Сходно веровањима у традиционалној култури Срба али и шире на Балкану, **в.** припада доњем свету, па се стога, каже В. Чајкановић, изразито користи у магијским радњама. Како је **в.** животињског порекла и често узета с мртвих животиња, сматра се нечистом, исто као и покојник. Херодот наводи да је онај ко би ушао у вуненој хаљини у храм починио грех. Ипак, **в.** као елемент који припада „доњем свету" поседује и апотропејско својство. Употребљавала се у сврху заштите кошница тако што су се међу њих стављали венчићи и лутке; од **в.** се праве култне лутке – кукле (на коледарским маскама у околини Лесковца, у јужној Србији). **В.** су се терале и бабице, хтонски порођајни демони. Породиља је качила о себе црвену вуницу приликом порођаја, а тек рођеној деци се увезивала црвена **в.** око десне руке. Покојнику су узимали меру црвеном вуницом за гроб; покров за покојника је вунена тканина; девојчица или девојка која је носила воду за душу покојника сваки пут када излије воду, увезивала је на белој вуници по један чвор све док не увеже 40 чворова за 40 дана. **В.** су китили и дрво младе воћке која би се потом садила на гробу умрле девојке или момка. Учесници зимских обредних поворки, најчешће коледари, били су одевени или огрнути одређеним тканим вуненим хаљецима, а мушкарац преодевен у „бабу" носио је и преслицу с повесмом **в**. Веровало се да тако одевени представљају инкарниране претке. У време празника Св. Константина и Јелене (21. мај / 3. јун) у многим насељима источне и југоисточне Србије поред тога што је тај дан заветни дан, старије жене остављају на *оброке* камене крстове подигнуте поред светог дрвета -- записа и повесмо **в.**, јабуке и цвеће. **В.** је у том контексту врста жртве.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: М. Арсенијевић, „Вуна", у: Р. Живковић (ур.), *Технологија техничких материјала*, 4, Бг 1950; *Hütte: Инжењерски приручник*, IV/2, Бг 1953; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУНИЗОЛ
**ВУНИЗОЛ**, индустрија термоизолационих материјала из Сурдулице. До 1974. пословало је као предузеће за производњу воденог стакла „Бели Камен". Године 1974. подигнута је фабрика за производњу минералне вуне „Фабрика камених производа 25. мај", која је радила у оквиру предузећа „Милош Мамић" у саставу „Галенике" из Београда. У фабрици се прво производила неимпрегнирана, а затим импрегнирана минерална вуна. Од почетка 90-их до 1997. предузеће послује под именом „Галеника Вунизол", а од октобра 1997. „Вунизол". Од 2005. у власништву је „Кnauf La Rhenane", и послује под именом „Кnauf Insulation", д.о.о., Сурдулица. Предузеће запошљава преко 100 радника и производи више од 44.000 т минералне вуне годишње. Осим основне производње неимпрегниране и импрегниране минералне вуне, производи брикете, бетонске елементе и конфекцију од минералне вуне. Сировинска база предузећа је дијабаза у лежишту „Драча" код Превешта (Левaч), око 24 км од Рековца, између Јухора и Гледићких планина. Поред лежишта „Драча", као сировинска база истраживана су лежиште базалта „Цер" код Прешева и лежиште амфиболита „Добро поље" код Црне Траве. У производњи се користи и доломит са Ртња.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Мишић, „Испитивање нове генерације Вунизол производа у заштити од пожара", *Изградња*, 1999, 53, 10.
Раде Јеленковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЊАК НОВАКОВИЋ, Гордана
**ВУЊАК НОВАКОВИЋ, Гордана**, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 26. VIII 1948). Дипломирала на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1972, магистрирала 1975, докторирала 1980. На матичном факултету бирана за асистента приправника, потом је прошла сва звања, а за редовног професора изабрана је 1992. Носилац Октобарске награде града Београда за дипломски рад (1972) и награде града Београда за најбољу докторску дисертацију у области техничких наука (1980). Међународну научну каријеру из области биомедицине и биоинжењерства започела као Фулбрајтов стипендиста 1986. у САД на Massachusetts Institute of Technology (MIT) где је са прекидом радила 12 година. Од 2005. предаје на Колумбија универзитету. Бави се истраживањима и применом „биореактора" који омогућавају да се хумана ткива гаје у лабораторији. Један је од водећих истраживача из области биомедицинског инжењерства у свету. Реализовала је више од 100 истраживачких пројеката из којих су произашла 44 патента. На основу доприноса развоју биореакторских система и моделовања намењених инжењерству ткива и регенеративној медицини, изабрана је 2012. за члана Америчке националне академије за инжењерство. Такође је члан Њујоршке академије наука и Америчког института за медицинско и биолошко инжењерство. Инострани је члан САНУ (2012). Носилац је значајних домаћих и међународних признања, међу којима се издвајају: Медаља Српског хемијског друштва (1997); Награда америчке агенције за истраживање у свемиру НАСА „Space Аct Аward" (2001); Медаља за изузетна достигнућа, World Congress of In Vitro Biology (2004); Награда Асоцијације за истраживања у ортопедији, Швајцарска, за највећи допринос науци за истраживачки тим (2005); Награда америчке агенције за истраживање у свемиру НАСА за патент „BМP-2, BМP-12, and BМP-13 Мodulate in Vitro Development of Еngineered Cartilage" (2006); Hall of Fame, Жене у технологији -- једна од пет лидера у науци и технологији (2008); Клемсон награда Друштва за биоматеријале (2010).
ДЕЛА: и L. Sajc, „Еxtractive bioconversion in a four-phase external-loop airlift bioreactor", *Аiche journal*, 2000, 46, 7; коаутор, „Bioreactor studies of native and tissue engineered cartilage", *Biorheology*, 2002, 39, 1–2; и М. Radisic, B. М. Obradovic, „Cardiac tissue engineering: effects of bioreactor flow environment on tissue constructs", *Јournal of chemical technology and biotechnology*, 2006, 81, 4; и I. Gadjanski, К. Spiller, „Time-Dependent Processes in Stem Cell-Based Tissue Еngineering of Аrticular Cartilage", *Stem cell reviews and reports*, 2012, 8, 3.
ИЗВОР: Архива ТМФ.
Славица Шилер Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЋИЋ, Танасије
**ВУЋИЋ, Танасије**, народни гуслар, певач (Бијела, Дробњак, 27. II 1883 – Бијела, 29. VI 1937). Понекад му се презиме неправилно помиње као Вучић. Завршио је основну школу у месту рођења. Рано се окренуо народној поезији, а оба његова деда били су познати певачи. Од њих је научио прве епске песме у целини. Као петнаестогодишњак је почео јавно да пева уз гусле, у свом селу, а касније на саборима, пред црквама, у Шавнику, на пазарним данима у Никшићу и тако стекао велику популарност. Књаз Никола га је неколико пута позивао да дође на Цетиње и слушао га са својим гостима. Највише је истицао наступ у Колашину 1900. када је међу слушаоцима био војвода Марко Миљанов. Са гуслама је био у балканским ратовима и у I светском рату. После уједињења Црне Горе и Србије 1918. биран је за председника општине у свом крају. На првим југословенским гусларским такмичењима добио је два пута другу награду (Сарајево 1924, Београд 1927). Добио је највеће оцене на Етнолошком семинару у Београду 1926. У децембру 1927. познати слависта Герхард Геземан одвео га је у Праг где је певао пред студентима и њиховим наставницима, а одатле у Франкфурт и Берлин. У Немачкој је 1928. за фонографско одељење Пруске државне библиотеке, по Геземановој препоруци, на 20 грамофонских плоча снимио 11 епских и неколико лирских песама, укупно 6.583 стиха. Преслушавањем **В.** снимака познати лингвиста Роман Јакобсон проучавао је структуру десетерца у народним песмама на српском језику, о томе писао у неколико својих радова и у посебној студији из 1933. После великог успеха у Берлину и повратка у Бијелу, имао је дуге турнеје по Црној Гори, Србији, Македонији, Славонији и другим крајевима Југославије. Уметничка вредност и драмска интерпретација епског певања у њему је достигла свој врхунац. У Бијелој је сахрањен и ту је подигнут споменик. Почаст му је одао Масарик и други државници.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Један велики успех наших гуслара", *СМ*, 1926, 6, 243; Б. Ј. Бојић, „Наши гуслари – Успех Танасија Вучића у Европи", *СМ*, 1928, 7, 287; Г. Геземан, „Нова истраживања народних епских песама. Са гусларом у Берлину", *КС*, 1928, 4, 7/9; С. Церовић, „Успјеси наших гуслара", *СМ*, 1929, 8, 377; В. Ј., „Гусле Танасија Вућића", *СМ*, 1930, 9, 43, 4; С. Т., „Народни гуслар Танасије Вућић у Славонији", *СМ*, 1932, 11, 18; Г. Сикора, „Поводом смрти гуслара Танасија Вућића", *Записи*, 1938, 19, 4; Р. Јакобсон, *Лингвистика и поетика*, Бг 1966.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЦЕЛИЋ РАДОВИЋ, Биљана
**ВУЦЕЛИЋ РАДОВИЋ, Биљана**, хемичар, универзитетски професор (Београд, 25. XI 1954). Студије хемије на Природно-математичком факултету у Београду завршила 1977. Магистрирала из области биохемије на Хемијском факултету 1982, а докторирала 1992. на Пољопривредном факултету у Београду. За асистента-приправника на Пољ. ф. у Београду изабрана 1981, а за редовног професора 2009. године. Предаје више предмета из области биохемије. Аутор је или коаутор неколико уџбеника (и С. Пекић-Quarrie, Р. Стикић, *Цитолошке, биохемијске и физиолошке основе растења биљака*, Бг 2006). Бави се осавремењивањем наставе (увођење интерактивне наставе, развој експертске колегијалне рецензије наставе). Руководилац или сарадник је на неколико научних пројеката и пројеката унапређењa наставе. Боравила је на усавршавању у Департману за пољопривреду САД у Пеорији (Илиноис, САД), те на универзитетима у Парми, Штутгарту и Бечу. Истражује факторе и механизме који утичу на синтезу биомолекула значајних за квалитет усева, затим утицај хетерогености молекулског састава соје, пшенице и квиноје на њихове технолошке функционалне особине и квалитет прехрамбених производа (коаутор, „The B group vitamins and mineral elements in the selective removal of wheat kernel layers", *Natural Product Communications*, 2006, 1; коаутор, „Аssessment of soy genotype and processing method on quality of soybean tofu", *Јournal of Аgricultural and Food Chemistry*, 2011, 59). Члан је Друштва за физиологију биљака Србије и Америчког друштва за хемију уља.
ДЕЛА: коаутор, „Comparative effects of regulated deficit irrigation (RDI) and partial root-zone drying (PRD) on growth and cell wall peroxidase activity in tomato fruits", *Scientia Horticulturae*, 2008, 117.
ИЗВОР: Архива Пољ. ф. у Београду.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧАК
**ВУЧАК**, село у Подунављу у долини Вучанског потока (слив Дунава), 6 км јужно од општинског средишта Смедерева, с којим је повезано локалним слепим путем. Насеље је издужено по долини потока на 140–180 м н.в. и има мрежаст распоред улица. **В.** је формиран почетком XVIII в. Староседелачке фамилије досељене су средином XIX в. из околине Лесковца, Врања, Параћина, из Херцеговине и Хомоља. Током друге половине XX в. број становника је увећаван. У селу је 1948. било 691, 2002. 1.655, а 2011. 1.890 становника (98,1% Срба). Највише активног становништва радило је у индустрији (42,3%), док је у пољопривреди радило само њих 16,8%. Највећи број неаграрног становништва радио је ван села (40,1% активног становништва), махом у Смедереву. У селу се налазе четвороразредна основна школа и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧАРИ
**ВУЧАРИ**, обредне зимске поворке младића огрнутих вучјом кожом или младића који су носили мртвог вука, напуњеног сламом кроз чије је тело провучена мотка. **В.** се називала и покладна поворка прерушених младића у *сватове* на Косову и Метохији (помен у Штрпцима 1954). В. Чајкановић сматра да се у старим поворкама **в.** могу препознати архаична веровања и повезује их са култом покојника. На то указују, између осталог, и начини како се такве поворке понашају, опремају и крећу кроз насеље. Чајкановић сматра да је вук најистакнутија сеновита животиња код Срба. Поворке **в.** обилазиле су насеља када се убије вук. Тада би поред хране сакупљали и вуну. У народу се могло чути како „просит на вучину" није срамота јер се народ ослободио једног злотвора. Међутим, у етнолошкој науци се сматра да вук испуњен сламом представља демонско биће, а поворке **в.** представљају поворке покојника или предака који се јављају у вучјем облику. Када поворка уђе у домаћинство, убијеног вука окрећу према кућним вратима, а певачи певају нпр. „Вујо ми је остарио,/ Планине је оставио,/ У поље је слазио,/ Грдне ране задобио ... дајте вуји сланине,/ Да не слази с планине,/ Дајте вуји зопчице,/ Да не коље овчице...". **В.** су познати у регионима централне, југоисточне, југозападне Србије, у делу југозападног Срема и на Косову и Метохији. Поворке су распрострањене и у делу Далмације, Книнској и Босанској крајини, северозападној Босни и Црној Гори. Д. Антонијевић помиње распрострањеност поворки **в.** у Алексиначком Поморављу, у селима Лесковик, Буковик и Јастребац. Након Божића, на Косову, група младића с убијеним вуком походила је насеља тако што се један од њих маскира у младу: „да се човек – снаша направи", други је са вучјом кожом напуњеном сламом, док је трећи носио добош у који удара, а сви су певали „иде вук с планине, да му даду комад сланине!". Играње у опходу око убијеног вука изводило се у Средачкој и у Крушевачкој жупи. У врањском региону, селима Кацапуну и Великој Моштаници **в.** „када убију вука, напунили би му кожу сламом, испунили и ноге, натицали би га на мотку и ишли од куће до куће сакупљајући месо, вуну, кудељу, пасуљ" (Д. Антонијевић). У југозападној Србији поворку **в.** сачињавали су ловац који је убио вука и три маскирана младића – двојица „деда" и „баба". У Алексиначком Поморављу поворке **в.** су обилато дариване јер се веровало да ће вук, ако се не припреме дарови, подавити стоку. Пред сваком кућом зауставила би се поворка **в.**, спуштала вратило с вуком на дрвене ноге и певала: „Домаћине, газдо мој,/ Ево вука пред дом твој. Гони вука од куће,/ Није добар код куће..." У овом крају била је пракса да жене узму длаку с убијеног вука којег носе **в.** и њоме каде децу да се не би плашила. У околини Крушевца, у селу Бољевац, поворка са вуком изигравала је сватове: двојица одевених у чојано мушко одело са убијеним вуком кроз чије је тело провучена мотка (ражањ), младожења с антропоморфном маском од тикве, у свадбеном или свечаном народном оделу, млада (прерушени мушкарац) у белој венчаници са шлајером, чизмама на ногама и краћим капутом окренутим наопако, девер – окићен дугим, извезеним деверским пешкирима, са шајкачом на глави, док су се остали учесници произвољно прерушавали. Иначе, у целом крају у близини Крушевца поворка **в.** до данас се сачувала као део ритуала којим се становништво овог краја легитимише у идентитетском смислу и сматра обредну поворку **в.** својим традиционалним културним наслеђем. Из рецентне грађе приметно је присуство различитих нових облика фолклоризма у поворкама који се преносе преко културно-уметничких друштава. Један од примера преношења поворке **в.** у савремено доба јесте сценска форма у облику савремене кореографије. Данас се вешто изводи као реконструкција у садржајима играчког фолклора културно-уметничких друштава (нпр. у Рибарској Бањи, Крушевцу).
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Филиповић, П. Томић, *Горња Пчиња*, Бг 1955; М. Филиповић, *Различита етнолошка грађа*, Бг 1965; Д. Антонијевић, *Алексиначко Поморавље*, Бг 1971; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; В. Николић Стојанчевић, *Врањско Поморавље*, Бг 1974; Т. Вукановић, *Срби на Косову*, II, Вр 1986; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧАРСКЕ ПЕСМЕ
**ВУЧАРСКЕ ПЕСМЕ**, обредне зимске песме извођене у оквиру опхода *вучара*, обично по Божићу – у време месојеђа или на покладе пред Велики пост, а у неким крајевима и пригодно (кад убију вука). Вук Караџић је први објавио текст песме извођене „кад просе с вучином" (Вук I, 688). **В. п.** су, углавном, испеване у седмерцу или ређе осмерцу, често с парном римом. Текстови су уједначени и у њима се реплицира акционални код обреда. Већ у уводним стиховима појављују се мотиви доласка из даљине – *туђег* простора: „Вујо ми је остарио,/ Планине је оставио" (Беговић, 130) или лова и убиства вука: „У поље је салазио/, Грдне ране задобио, те проси храну" (исто). Ради заштите домаћих животиња, општег „берићета" и среће укућана, вучари траже од домаћина да вуку дарује (жртвује) храну, новац и друго: „Подај вуку сочице/, Да не коље овчице/; Подај вуку јарице/, Да не коље јариће" (Лазаревић, 319); „Подај вуку сланине/, Да не слази с планине... Подај вуку вунице/, Да не коље јунице" (Вук I, 688). Завршни стихови су углавном у облику благослова: „Вала теби, домаћине/, Који си нас даровао,/(...) Од Бога се радовао" (Ардалић, 255); „Бог ти чељад поживео/, Твоју стоку заклонио/, Од зла звјера, мрког вука" (Ђорђевић, 230) и сл.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ардалић, „Буковица", *ЗНЖОЈС*, 1902, 7, 1; Д. Алексић, *Личанке*, Грачац 1934; Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, I, Бг 1958; Ј. Лазаревић, „Вучарска свадба у Средачкој Жупи", *Рад X конгреса СФЈ*, Цт 1964; В. Белај, „Обичаји вучара у Јужних Славена и покушаји његова интерпретирања", *ЗНЖОЈС*, 1983, 49; Н. Беговић, *Живот Срба граничара*, Бг 1986; Т. Вукановић, *Срби на Косову*, II, Вр 1986; А. Б. Мороз, „Српски обред ῾вучари' у контексту веровања повезаних с вуком", *Расковник*, 1995, 21, 81–82; Н. И. Толстој, *Језик словенске културе*, Ниш 1995.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕВИЦА
**ВУЧЕВИЦА**, планина североисточно од Чајнича и северно од планине Ковач. Припада крајњем источном делу Републике Српске. Југоисточне падине досежу до тромеђе између Србије, Босне и Црне Горе. **В.** сврставају у планине Старог Влаха и Рашке. Она достиже 1.491 м надморске висине (врх Голеш), дуга је око 12 км, простире се правцем север–југ. Изграђена је од тријаских услојених сивих кречњака, масивних беличастих кречњака и доломита, који су на нижим котама окружени лискуновитим црвеним пешчарима, глинцима, жућкастим кварцним пешчарима и песковитим кречњацима. У широј зони планине, са истока, североистока и запада, ове формације прелазе у шкриљце, шкриљаве кварцне пешчаре и ситнозрне конгломерате, настале на прелазу из палеозоика у мезозоик. На **В.** се налази Скендерова пећина. Западна страна **В.** прекривена је шумском вегетацијом, док је источна искрчена и насељенија је од западне стране.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕВО
**ВУЧЕВО**, скаршћена површ на граници Црне Горе и Босне и Херцеговине, североисточно од планине Маглић, оивичена са северне и западне стране долином реке Сутјеске, са источне и североисточне стране долинама река Пиве и Дрине, а са југоисточне стране кратком долином Мратињског потока (лева притока Пиве). Висине површи варирају од око 1.400 до око 1.600 м. Околне долине су на висинама мањим од 500 м и са површи их спајају стрме падине и стеновити одсеци високи око 1.000 м, који су без савремених путева. Површ граде кречњачке стене у којима су изграђене вртаче и увале дубине 15–20 м, а са ње се уздиже неколико висова: Планиница (1.862 м), Рујевац (1.832 м), Црни врх (1.593 м) и др. **В.** је сиромашно водом и пресеца га правцем југ–север само повремени ток Ждријело (десна притока Сутјеске), дужине око 6 км, а остали токови су кратки потоци – понорнице. Најиздашнији извори су: Рујевац, Улобић, Сува гора, Локве, Дернечиште и Кобил-вода. Површ је покривена шумама смрче и букве, пашњацима и ливадама. Једина насеља су катуни.
Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕДОЛСКА КУЛТУРА
**ВУЧЕДОЛСКА КУЛТУРА**, позноенеолитска култура, названа по локалитету Вучедол на десној обали Дунава, у близини Вуковара. Формирана је у источној Славонији и Срему на основама костолачке културе у првим вековима III миленијума п.н.е. У фази највеће експанзије обухватала је огромну територију: од Чешке и Словачке на северу до Босне, Шумадије и јадранске обале на југу, и од Словеније на западу до румунског дела Баната на истоку. У развоју **в. к.** издвојене су четири фазе: прекласична (Вучедол А), ранокласична (Б1), класична (Б2), у којој почиње ширење **в. к.** ван матичне територије, и фазa регионалних типова (Ц) која представља хоризонт максималне експанзије вучедолске популације, али и распада јединствене културне физиономије, на чијим основама се у следећем периоду формирају културе бронзаног доба средње Европе и западног Балкана. Насеља **в. к.** смештена су на високим речним терасама (Сарваш, Вучедол, Белегиш, Гомолава), а у брдовитим пределима на природно заштићеним узвишењима (Дебело брдо у Босни, Јасик и Ђурђево код Крагујевца, Пећине код Врдника). Нека од њих су додатно заштићена рововима или палисадима. У позној фази културе грађена су и сојеничарска насеља (Љубљанско барје), а сасвим изузетно су насељаване и пећине (Хрустовача у Босни). У кућама правоугаоног облика, каткад дводелним или са тремом, налазе се пећи, огњишта и јаме – оставе. Некрополе **в. к.** нису познате, а истражени гробови показују да су примењивани инхумација и спаљивање. У појединачне, двојне или групне гробове у насељима покојници су најчешће полагани у згрченом положају. Гробови са обиљем гробних прилога, као и велики тумули у Батајници, Војки и Молдова Веке, насути над остацима спаљених покојника положених у урну, указују на процес друштвеног раслојавања. Земљорадња и сточарство чине основу привређивања. О развијеној металургији, осим великог броја бакарних предмета (бодежи, секире, длета, шила), сведоче топионичарске пећи, глинени калупи за ливење, металуршки прибор и оставе бакарних секира откривени на неколико локалитета из различитих фаза културе. Оруђе и оружје израђивани су и од камена, кости и јеленских рогова, а техника њихове израде и облици ослањали су се на неолитску традицију. Керамичка производња, судећи по бројним симболичким декоративним мотивима, имала је често, поред утилитарне, и ритуалну функцију. Разноврсне посуде фине фактуре (плиће и дубље биконичне зделе, тзв. терине, амфоре, зделе на ниској прстенастој нози или на четири кратке ножице, пехари с једном дршком, тањири и купе на крстастој нози), печене су у тоновима од сивомрке до црне боје и најчешће имају сјајне, полиране површине. Веома богато су украшене, а декоративни ефекат почива на контрасту тамне подлоге и белог орнамента. Орнаментални мотиви, најчешће геометријски (косо или мрежасто шрафиране траке, цик-цак траке, троуглови, ромбови, розете, шаховска поља, крстови), организовани у оквиру метопских поља или фризова, изведени техником дубореза, ровашења и урезивања, и испуњени белом инкрустацијом, формирају веома сложене декоративне композиције и често покривају целу површину посуде, а каткад и њихову унутрашњост. Ретке фигуралне представе (тзв. идоли са Љубљанског барја, посуда у облику птице – тзв. вучедолска голубица), као и остали предмети култне намене (двојне и троделне посуде, модели пећи, тзв. кадионице) украшени су на исти начин. Специфичан облик култних предмета у **в. к.** представљају жртвеници у облику рогова (тзв. консекративни рогови), каткад монументалних димензија.
ЛИТЕРАТУРА: R. R. Schmidt, *Die Burg Vučedol*, Zg 1945; С. Димитријевић, „Вучедолска култура и вучедолски културни комплекс", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, III, Сар. 1979; *Вучедол, треће тисућљеће п.н.е.*, Зг 1988; N. Tasić, *Еneolithic Cultures of Central and West Balkans*, Bg 1995.
Дубравка Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕЛИЋ, Душан
**ВУЧЕЛИЋ, Душан**, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 17. VII 1938 − Београд, 6. VIII 2000). Студије физичке хемије завршио на Природно-математичком факултету у Београду 1964. Наредне године је иазабран за асистента на Катедри за физичку хемију ПМФ. Докторирао 1970, а редовни професор за предмете Физичка хемија чврстог стања и Молекуларна биофизика постаје 1986. Научноистраживачким радом бавио се на матичном факултету и у Институту за општу и физичку хемију (ИОФХ), чији је директор био 1978–1982, а научни руководилац до 2000. Научна активност **В.** обухватала је области физичке хемије, физичке хемије граничних фаза, нуклеарно-магнетно-резонантне спектроскопије, биофизике, хемије природних производа, неорганске хемије, из којих је проистекло више од сто научних радова, већи број радова монографског карактера и преко 20 патената (зеолите за детергенте и за сушење гасова, сорпција гасова на сепиолиту). Научни радови залазе у врло разноврсне области: нпр. структура воде, структура адсорционих слојева, функционисање ћелијских мембрана, кожне болести, дијабетес. Залагао се за примењена истраживања и примену научних резултата у привреди. Са сарадницима се бавио и технологијама везаним за зеолите и друге сировине за детерџенте, сорбенте. Руководио је развојем технологије, пројектовањем и изградњом: фабрике течних силиката, зеолита и поликарбоксилата „Zeolite Мira" (Венеција, Италија), фабрике зеолита „Ceosil" у Талину (Естонија), фабрике зеолита, таложеног силицијум-диоксида и молекулских сита „Алусил" Бирач (Зворник, Република Српска), фабрике фреонских филтера у Прахову, погона воденог стаклa и метасиликата у Бору, фабрике прашкастих детерџената у Зрењанину, постројења за сушење гасова у разним крајевима бивше Југославије, постројења за добијање апсолутног алкохола у „Зоркафарм" Шабац. Под његовим руководством урађено је више десетина идејних пројеката и студија изводљивости. Био је председник Комисије за молекуларну биофизику Међународне уније за чисту и примењену биофизику (IUPAB), члан Лабораторије за нуклеарну магнетну резонанцу Стeнфорд универзитета (САД), члан Британског друштва за примењену хемију, гостујући професор Ломоносов универзитета у Москви, председник Југословенског друштва биофизичара, члан редакционог одбора часописа *Јournal of General Physiology and Biophysics*. Сарађивао је са великим бројем института, факултета, клиника и фабрика у земљи и иностранству са којима је и размењивао истраживаче. Добитник је Златне медаље на свесовјетској изложби научних достигнућа (1988) и Steinkopff награде Немачког друштва за колоиде (1993) за најбоље резултате у примењеној хемији, као и великог број других награда и признања.
ДЕЛА: *Биотермална анализа*, Бг 1987; коаутор, „Мicrocalorimetric studies of natural and synthetic melanins", *Studies in Biophysics*, 1987, 122, 57; „Physico-chemical aspects of zeolite-А synthesis and application for environmental safe detergents (Rev)", *Progress in Colloidal and Polymer Science*, 1994, 95; и З. Минић, Ј. Хранисављевић, „Isolation and characterization of isoforms of retinol binding protein by isoelectrofocusing", *Biochemistry and Мolecular Biology International*, 1997, 41, 1057; коаутор, „Аdsorption behaviour of insulin and soybean trypsin inhibitor at the mercury/solution interface", *Јournal of Еlectroanalytical Chemistry*, 1998, 452, 151; коаутор, „SЕМ presentation of the sorption of NOx and ammonia on sepiolite papers", *Јournal of the Serbian Chemical Society*, 1999, 64, 215.
ИЗВОР: Архива Факултета за физичку хемију.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Сужњевић (ур.), *Зборник посвећен проф. др Душану Вучелићу*, Бг 2003.
Мирослава Дојчиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕЛИЋ, Милорад
**ВУЧЕЛИЋ, Милорад**, новинар, публициста (Сивац, Бачка, 17. VI 1948). Дипломирао 1972. на Правном факултету у Београду. За време студија писао је за *Студент*, *Видике* и *Поља*, а у току бурних превирања и студентског покрета 1968. уређивао је *Студент*. После дипломирања сарађивао је у *Књижевној речи*, *Књижевним новинама*, *Политици* и НИН-у. Од 1977. до 1985. био је руководилац Студентског културног центра у Београду, значајног по неговању алтернативних позоришних и других пројеката. Уредник НИН-а био је 1985–1991, а затим уредник у *Политици*, те управник Звездара театра и уметнички директор Будва град театра. На челу РТВ Нови Сад налазио се 1991–1992, а генерални директор РТС био 1992–1995. Председник Управног одбора Издавачке куће „Комуна" постао је 1995. У политичком животу био је активни члан СПС и његових управних органа од 1992, али је после догађаја у Книнској Крајини 1995. смењен са партијских функција. Касније је поново активиран, па постаје потпредседник странке 1997–1998. У више мандата био је народни посланик у Скупштини Србије. После петооктобарских политичких промена у Србији, основао је Демократску социјалистичку партију која је самостално учествовала на републичким изборима крајем 2001. Касније се ова политичка организација ујединила са СПС, па поново постаје члан најужег руководства СПС све до конгреса одржаног 2006. Године 2008. основао је политички недељник *Печат*. Као директор, главни уредник и уводничар испољава је критички однос према постојећем домаћем и светском поретку окупљајући домаће и стране ауторе у борби против глобализма и неоколонијализма.
ДЕЛА: *Аргументи против неутралног*, Бг 1980; *Осумњичено друштво*, Бг 1987; *Косово и албански сепаратизам*, Бг 1990; *Разговори са епохом*, Н. Сад – Бг 1992.
Душан Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕНОВ, Димитрије
**ВУЧЕНОВ, Димитрије**, историчар књижевности, универзитетски професор (Вуковар, 30. X 1911 – Београд, 13. XI 1986). Дипломирао на Филозофском факултету у Загребу. Као професор радио у Цељу, Великој Кикинди и Вршцу. Учествовао у НОБ-у, заузимајући важне политичке функције у Јужном Банату. На Одсеку за југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду изабран за асистента 1947, потом биран у сва наставна звања, а редовни професор постао 1964. Докторску дисертацију о животу, добу и генези дјела Радоја Домановића одбранио 1954 (*Радоје Домановић*, Бг 1959). У првим радовима и у дисертацији о Домановићу везан за соцреалистичко насљеђе и социолошке концепције тумачења књижевности и њеног развоја (студија „Главне фазе у развитку српског реализма"), касније се приближава модернијим методама: теме истраживања постају стил, простор/вријеме, процеси, модел српског романа („Јаков Игњатовић и модел српског романа"), књижевни јунак („Функција јунака у српској наративној прози током епохе реализма") или поједини аспекти епохе као што је регионализам, идеализам, песимизам, те питања приповједачких облика и перспектива приповиједања у дјелу С. Сремца, Л. Лазаревића и Б. Станковића. Незаобилазан је његов допринос истраживању Домановићевог дјела и проучавању књижевног живота у Београду од Првог српског устанка до I свјетског рата (штампa, личности, институције, у: *Историја Београда*, II, Бг 1974). Радовима је обухватио значајне књижевне форме и појаве (алегорија, сатира, књижевни јунак, модел романа), те књижевнике од епохе просвјетитељства до модерног доба (М. Максимовић, В. Караџић, Ј. С. Поповић, Ј. Ј. Змај, писци реализма, Ј. Скерлић, И. Секулић, И. Андрић и др.). Имао је изузетно важну улогу у словеначко-српским књижевним везама, као преводилац или аутор пратећих текстова уз српска издања (Ј. Керсник, И. Тавчар, И. Цанкар, П. Воранц, А. Слодњак), те као професор словеначке књижевности на Филолошком факултету. Писао је и о хрватским реалистима (А. Ковачић). Објавио је више студија о српској књижевној периодици (*Даница*, *ЛМС*, *Србадија*, Змајев *Јавор*, *Србска пчела*); значајан је његов допринос проучавању институција и публикација важних за развој српске науке о књижевности, универзитетске и школске праксе (Катедра за југословенске књижевности, Друштво за српски језик и књижевност, српска и југословенска енциклопедистика). Истакао се као јавна личност, декан Филолошког факултета (1964–1969), члан високих просвјетних, научних и издавачких институција, главни уредник *Летописа Матице српске* (1974–1979) и аутор средњошколских читанки за гимназије (у сарадњи са Р. Димитријевићем).
ДЈЕЛА: *О српским реалистима и њиховим претходницима*, Бг 1970; *Трагом епохе реализма*, Круш. 1981; *Домановићева сатира као приповетка*, Бг 1983; *Приповетке Лазе Лазаревића*, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, „Д. В.: Радоје Домановић", *ПКЈИФ*, 1960, 26, 3–4; Б. Новаковић, „Д. В.: О српским реалистима и њиховим претходницима", *ЗМСКЈ*, 1970, 18, 3; Ј. Ротар, „Д. В.: О српским реалистима и њиховим претходницима", *Славистичка ревија*, 1971, 19, 3; Биобиблиографски подаци, *АФФ*, 1979, 1986; П. Протић, „Д. В.: Трагом епохе реализма", *ЗМСКЈ*, 1983, 31, 1; С. Ж. Марковић, „Заљубљеник наставничког позива – Д. В. (1911–1986)", *КиЈ*, 1986, 3–4; *Сто година Друштва за српски језик и књижевност*, Бг 2011.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕНОВ, Никола
**ВУЧЕНОВ, Никола**, педагог, професор (Вуковар, 10. XII 1913 – Београд, 4. V 1988). Дипломирао филозофију и психологију на Филозофском факултету у Загребу 1936. Пре II светског рата радио као учитељ у Бачкој Паланци, а за време рата као наставник у Бајиној Башти, Кладову и Јагодини, где је био и директор гимназије. У послератном периоду више пута био помоћник министра за просвету СР Србије (1950–1953, 1963–1981), а у међувремену се бавио разним пословима на унапређењу школства. У Националном педагошком институту у Паризу је 1961. био шест месеци на специјализацији. Бавио се просветном политиком, школским реформама, дидактичким питањима. Посебан допринос дао је у области развоја народних универзитета у СР Србији, установљењу тзв. угледних школа, организацији аналфабетских течајева. Назначајнији радови: *Теме и проблеми са подручја просветне политике* (Бг 1967); *Школа: скица и тезе за једну савремену теорију школе* (Бг 1970); *Каквог наставника тражи реформисана школа* (Бг 1982). Одликован Орденом за храброст, Орденом Републике са сребрним венцем, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуге за народ. Године 1989. основан је Фонд „Никола Вученов" за подстицање и помагање коришћења књиге у ученичком школском раду.
ДЕЛА: *Место и функција уџбеника у процесу школске наставе и учења*, Бг 1961; *Основна питања организовања и извођења ефективне школске наставе и учења*, Бг 1971; *Образовање за књигу помоћу књиге*, Бг 1974; *Социјалне импликације образовања*, Бг 1976.
ЛИТЕРАТУРА: М. Д. Игњатовић, „Никола Вученов (1913–1988)", *Настава и васпитање*, 1988, 37, 5.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕНОВИЋ, Светислав
**ВУЧЕНОВИЋ, Светислав**, архитекта-конзерватор (Београд, 14. Х 1928 – Београд, 6. Х 2013). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1954, а постдипломске студије завршио у Риму (1968/69). Запослен у Југословенском институту за заштиту споменика културе (1954–1963), Заводу за заштиту споменика културе у Сплиту (1964–1968) и Заводу за заштиту споменика културе града Београда (1969–1989). Био је истакнути члан Друштва конзерватора Србије и његов председник (1979–1980). Најзначајнија дела су му рестаурација и реконструкција Конака кнегиње Љубице (1969–1979) и Милошевог конака у Топчидеру (1980–1990), те рестаурација и адаптација зграде хотела „Српска круна" за потребе Библиотеке града Београда (1983–1986).
ДЕЛА: „Архитектура цркве св. Ђорђа и конзерваторски радови на њој", *ГМКМ*, 1956, 1; „Истраживачки и конзерваторски радови на цркви Ваведења у Липљану: испитивања и конзервација архитектуре", *Саопштења*, 1959, 10; *Конзервација и адаптација конака кнегиње Љубице, Косанчићев венац*, Бг 1979; „Адаптација некадашњег хотела *Српска круна* за Библиотеку града Београда", *ГДКС*, 1989, 13.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Куртовић Фолић, „Светислав Вученовић: урбана и архитектонска конзервација, I Свет и Европа", *ГДКС*, 2005, 29.
Маре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕРИЋ, Петар
**ВУЧЕРИЋ, Петар**, свештеник, преводилац (Перој, Хрватска, 24. XI 1791 – Чуруг, 13. XI 1856). По завршеној богословији у Сремским Карловцима, студирао у Пешти. Као капелан служио у Молу, а као парох у Баји, Старом Врбасу и Чуругу. Предавао православну веронауку српским гимназијалцима у „евангелистичкој граматикалној школи". Нема оригиналних радова, јавља се само као преводилац Карла Голдонија (*Адвокат венецијанскиј, комедија у 3 дејства*, 1830) и Пјера Бомаршеа (*Два добра пријатеља или трговац Лионстиј*, 1830), која су остала у рукопису. Објавио је превод Франсоа Фенелона (*Опомињанија Фенелонова к матерама ради воспитанија својих малих девојчица*, Пешта 1837).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ј. Шафарик, *Историја српске књижевности*, Бг – Н. Сад 2004.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Антоније
**ВУЧЕТИЋ, Антоније**, историчар, публициста (Дубровник, 18. XII 1845 – Дубровник, 16. V 1931). По очевој линији био је у сродству са Руђером Бошковићем. Студије историје и географије завршио у Бечу, а потом је радио као професор у гимназији на Корчули (1867–1868) и у Сплиту (1868–1870). Пошто је 1871. положио државни испит, радио је у Дубровачкој гимназији до 1903. када је пензионисан због ширења српских идеја. Уређивао је лист *Срђ* од 1906. до 1908. Управник Државног архива у Дубровнику био је од 1921. до 1924. Оснивач је Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо" које је издавало *Гласник*. На основу грађе Дубровачког архива објавио је знатан број радова из историје Дубровника, а посебно га је занимао Дубровник као поморска сила („О дубровачкој поморској сили до сврхе средњега вијека", у: *Programma dell I.R. Gimnasio Superiore di Stato in Ragusa*, Дубр. 1871; „О дубровачкој поморској сили почетком новог вијека", у: *Извешће о Ц. К. Вишој дубровачкој гимназији 1872/73*, Дубр. 1873). Радове је објављивао махом у листовима *Дубровник*, *Дубровачки лист*, *Народ*, *Народна свијест*, *Срђ*, али и у облику монографске студије (*Дубровник за кандијског рата 1645–1669*, Дубр. 1896). Исписао је велики број грађе за *Мonumenta Ragusina* у издању ЈАЗУ. Објавио је преко 50 писама светогорских калуђера о исплати стонског дохотка. Његовом заслугом у Дубровачкој гимназији основана је Гундулићева заклада за сиромашне ђаке. Дописни члан СКА постао је 1929.
ДЕЛА: „Укидање Дубровачке републике 31. 1. 1808", у: *Споменица о паду Дубровачке републике*, Дубр. 1908; „Дубровчани на одбрани свог територија и слободне пловидбе према Млечанима почетком XVII вијека", *Гласник Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо"*, 1929, 1.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак СКА*, 1929, 37; *Политика*, 18. V 1931; М. Динић, „Антоније Вучетић", *ЈИЧ*, 1935, 1; Ј. Митровић, *Српство Дубровника*, Бг 1992; Ј. Радојчић, *Срби, Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Бранка
**ВУЧЕТИЋ, Бранка**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Жарково, 7. XI 1948). На Електротехничком факултету у Београду дипломирала 1972, магистрирала 1978. и докторирала 1982. Радила у Војнотехничком институту у Београду (1973–1978). На Саобраћајном факултеу у Београду изабрана за доцента 1982. из предмета Основи електротехнике. Држала је наставу на постдипломским студијама из предмета Теорија информација с кодовањем на ЕТФ у Београду. Радила као професор на Универзитету у Сиднеју, на Одсеку за електротехнику. Била и гостујући научник на Краљевском колеџу у Лондону 2001, више година гостујући професор на Универзитету у Београду и на Пекиншком универзитету астронаутике и астрономије, те гост Кинеске академије наука. Радила као консултант и водила пројекте за мултинационалне компаније „Canon", „NЕC", „Еricsson", „Nokia", „Nortel" и „Huawei". Основне области њеног истраживања су дигиталне комуникације, заштитно кодовање, модулација и моделовање канала. Она је међународно признати експерт за теорију заштитног кодовања и њену примену у бежичним системима. Рад (коаутор П. Рапајић) „Аdaptive receiver structures for asynchronous CDМА Systems" (*IЕЕЕ Јournal on Selected Аreas in Communications*, 1994, 12, 4) има велики број цитата. Она је од 2002. *IЕЕЕ Fellow* – звање које има само неколико српских научника из области електротехнике. Такође је била и уредник часописа *IЕЕЕ Transactions on Communications*. Водила је низ пројеката везаних за развој бежичних мрежа посебно из области потискивања (поништавања) интерференције, кодовања и обраде сигнала у системима са више антена, као и технологија за вишеструки приступ, те у области поништавања интерференције између локалних бежичних мрежа, мрежног кодовања и бежичних сензорских мрежа за праћење околине и потрошње енергије. За објављене радове у еминентним међународним часописима добила је (са коауторима) домаће награде из фонда професора Бранка Раковића (1988) и професора Илије Стојановића (2008).
ДЕЛА: „Аn adaptive coding scheme for time-varying channels", *IЕЕЕ* *Transactions on Communications*, 1991, 39; и S. Glisic, *Spread Spectrum CDМА Systems for Wireless Communications*, Inc. Boston–London 1997; и Ј. Yuan, *TURBO CODЕS Principles and Аpplications*, Boston 2000; и Ј. Yuan, *Space-Time Coding*, Boston 2003.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Иван
**ВУЧЕТИЋ, Иван** (Vucetich, Јuan), криминолог, антрополог (Хвар, 20. VII 1858 – Долорес, Аргентина, 25. I 1925). Хварски Вучетићи су пореклом из Боке Которске. У књигу рођених је уписан као Giovanni Аntonio, а у Аргентини је живео под именом Јuan Vucetich. Помагао је оцу у бачварском занату и истовремено похађао Учитељску школу фрањевца Бонаграција Маројевића, у којој се не само описменио, већ је научио италијански и немачки језик, те стекао музичко образовање. Осамдесетих година служио је у аустроугарској војсци, а потом је с млађим братом Мартином емигрирао у Аргентину у коју је дошао фебруара 1884. без докумената као слепи путник на једном прекоокеанском броду. Наредне четири године је радио у великом државном предузећу за јавне радове у Буенос Ајресу, а потом се у истоименој провинцији настанио у тек основаном граду Ла Плати. Пошто је у међувремену научио и шпански језик, запослио се у полицијској управи новембра 1888. Већ идуће године постао је шеф Одељења за статистику, затим му је јула 1891. поверено да формира Службу за антропометрију, а марта исте године покренуо je *Buletin Мensual de la Еstadistica* (*Месечни статистички билтен*). Као један од пионира дактилоскопије, открио је и у пракси применио сопствени систем за дактилоскопску класификацију, који се заснивао на чињеници да се на основу папиларних линија може утврдити идентитет особе. На његов предлог јула 1894. оснива се стручна полицијска библиотека у Ла Плати, а он бива постављен за директора. Крајем 1912. је пошао на научно путовање по Северној Америци, Азији и Европи, посетио је 18 земаља и 43 града. Његов циљ је био да се упозна с радом других криминолога и пренесе им своја искуства. Након повратка се повукао из активног живота и посветио писању књига и сакупљању драгоцене научне грађе коју је јуна 1923. поклонио Факултету правних и друштвених наука Универзитета у Ла Плати. Неколико месеци пре његове смрти, октобра 1924, у граду Долорес, та збирка је прерасла у Полицијски музеј са **В.** спомен-собом. Објавио је бројна дела која су се односила на дактилоскопију, бавио се и компоновањем, основао je 1900. полицијски оркестар, a нешто касније и добротворно друштво „Кап млека". Њему у част јуна 1941. основана је полицијска академија у Росарију, недалеко од Ла Плате, која је названа по њему, као и једна градска четврт с парком у Ла Плати. На Правном факултету у Сплиту 1968. је основан Криминалистички институт „Иван Вучетић", а Центар за криминалистичка вештачења из Загреба од 1997. носи, такође, његово име. **В.** је био и почасни члан Француске академије наука, Антрополошког института у Паризу, као и многих других научних академија и институција широм света.
ДЕЛА: *Instrucciones Generales para el Sistema Аntropométrica e Impresiones Digitales*, La Plata 1893; *Idea de la Identificación Аntropométrica, Las impresiones digitales*, La Plata 1894; *Dactiloscopia Comparada*, La Plata 1904; *Proyecto de Ley de Registro General de Identificación*, La Plata 1929.
ЛИТЕРАТУРА: К. Пасиновић, *Иван Вучетић творац дактилоскопије*, Сплит 1978.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Илија
**ВУЧЕТИЋ, Илија**, писац, адвокат, политичар (Нови Сад, 25. VII 1844 – Будимпешта, 23. VII 1904). После гимназије у Новом Саду, Сегедину и Пешти (био је носилац Текелијине стипендије), студије права завршио у Пешти 1869. Током студија учествовао је у раду ђачког друштва Преодница и обављао дужности њеног секретара (1865) и председника (1868–1869). С великим ентузијазмом прихватио је идеју о оснивању Уједињене омладине српске у Новом Саду 1866. Сарађивао је у новосадској *Застави* од њеног првог броја, а од 1868. редовно писао за овај лист. По завршетку студија изабран је за подбележника краљевске вароши Новог Сада, а затим и за великог бележника (1871–1874). Докторирао је права 1872, а адвокатски испит положио у Будимпешти 1873. Био је фискал Матице српске од 1873. до смрти. Као најмлађи члан учествовао је у раду Преображенског сабора 1872. и био његов перовођа. За члана конзисторије Бачке дијецезе изабран је 1874. Његову целокупну национално-политичку делатност обележила је борба против привилегованог положаја српског свештенства и против настојања мађарске владе да спута и ограничи српску народно-црквену аутономију. У тој борби следио је Милетићев политички правац, а после 1884. приклонио се либералном крилу Српске народне слободоумне странке. За посланика српског Народно-црквеног сабора 1879. изабран је у Белој Цркви, а као члан саборског одбора оштро је осуђивао Германа Анђелића. На Сабору 1885–1886. изабран је за потпредседника, а уз његово председавање упућена је адреса краљу у којој се сабор ограђује од именовања патријарха. На истом сабору изабран је за председника одбора петнаесторице који је требало да припреми предлог за саборску расправу. Потпредседник новог саборског одбора био је од 1885. до 1890. У Сабор 1890. изабран је у Врањевачком срезу. Као члан одбора петнаесторице учествовао је у изради опширног предлога за Устав српске народно-црквене аутономије. У њему је написао оне делове који се односе на уређење црквених општина, парохијског свештенства, манастира и епархија. Због надгласавања његовог предлога иступио је из одбора петнаесторице. За посланика новог сабора 1897. изабран је у Панчеву. Као председник одбора од девет чланова у Загребу предводио је 1899. депутацију угарском министру председнику и уручио му опширну представку која се односила на стање у српској народно-црквеној аутономији. Написао је граваминалну представку краљу коју су потписали сви посланици, а 1900, у име одбора деветорице, написао је нову представку у којој су понуђена решења за превазилажење мађарско-српских супротности на пољу српске аутономије. Оставку на место у чланству и председништву Српске либералне странке, чији је и формални председник био од 1900, дао је 1902. Када је основан Српски кредитни завод у Новом Саду (1890), изабран је за његовог потпредседника, а после смрти Мише Димитријевића за председника управе. На првом конгресу српских новинара у Београду 1902. изабран је за потпредседника. Највећи део политичких чланака после 1884. објављивао је у листу *Браник.* За штампу је приредио књигу докумената *Збирка уредаба у стварима српске православне народно--црквене аутономије* (Н. Сад 1897)*.*
ДЕЛА: *Ђуро Коњевић – народни добротвор*, Н. Сад 1885.
ИЗВОРИ: И. Вучетић, *Дневник*, РОМС; *Рад посланика у одбрану српске православне народно-црквене аутономије*, Н. Сад 1900; Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка*, Ср. Карловци – Н. Сад, I, 1968, II, 1969, III, 1985; В. Крестић, *Грађа о Србима у Хрватској и Славонији*, II, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ердујхељи, *Историја Новог Сада*, Н. Сад 1894; М. Полит-Десаничић, „Др Илија Вучетић", *Браник*, 13/26. VII 1904; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије*, IV, Бг 1925; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; В. Стајић, *Светозар Милетић*, Бг 1939; Б. Ковачек, *Јован Ђорђевић*, Н. Сад 1964; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992.
Дејан Микавица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Јован
**ВУЧЕТИЋ**, **Јован**, хемичар, универзитетски професор (Влајковац код Вршца, 18. I 1933). Дипломирао 1958. на хемијској групи Природно-математичког факултета у Београду. Запослио се у Биохемијској лабораторији Института „Борис Кидрич" у Винчи. За асистента ПМФ у Београду изабран је 1961, где је докторирао 1974. На специјализацији из микробиологије био је на Пољопривредном факултету у Земуну, а затим на Микробиолошком институту Академије наука у Москви. За редовног професора за предмете Микробиолошка хемија и Биохемија хране и исхране изабран је 1992. Предавао је и предмете Биотехнолошка и индустријска биохемија и Продукција биомасе. Наставу је држао и на Филозофском факултету у Нишу и ПМФ у Крагујевцу. **В.** је био посвећен развоју наставе и популаризацији биохемије исхране. Сам или са сарадницима написао је или превео око 30 уџбеника, књига и практикума, а коаторска књига *Неорганска препаративна хемија* (и С. Нешић, Бг 1969) имала до 2008. чак осам издања. Увео је у наставу Микробиолошку хемију, која ће постати основа за развој сродних дисциплина, а нарочито ће усмеравати научно-истраживачки рад. **В.** је руководио на око 20 пројеката Института за хемију, технологију и металургију и Хемијског факултета. Истраживања су се заснивала на хемијском дејству микроорганизама (развој хидрометалургије, добивања прехрамбених и дијететских производа, процеси у водама у природи). Све то је привукло велики број младих биохемичара и хемичара да се школују на текућим истраживањима. Коаутор је неколико патената (ензими, антибиотици, селен везан за квасац). Сарађивао је са многим институтима и предузећима прехрамбене, фармацеутске и других индустрија. Био је шеф Катедре за биохемију Хемијског факултета и председник Друштва за исхрану Србије. Члан је Српског хемијског друштва, Биохемијског друштва Србије и Друштва микробиолога Србије.
ДЕЛА: коаутор, „Demineralization of an oil shale by *Bacillus circulans* ('siliceous bacteria')", *Organic Geochemistry*, 1990, 16 (4−6), 1203; коаутор, „Improving hexaene H-85 production by *Streptomyces hygroscopicus*", *Јournal of the Serbian Chemical Society*, 1994, 59 (12), 973.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Миленко
**ВУЧЕТИЋ, Миленко**, књижевник (Београд, 20. I 1947). Студирао на Филолошком факултету у Београду, а потом се искључиво бавио професионалним књижевним радом. У приповеткама, романима, драмама, телевизијским и радио драмама обрађује ситуације из савременог живота, социјалне и политичке теме. Повремено се враћа у драматичне тренутке после II светског рата и у радикалне промене његових културолошких и етичких норми (збирка *Како се прекалио челик*, Бг 1980). У критичком ставу према последицама социјалних и идеолошких деформација служи се стилским средствима и наративним поступцима тзв. стварносне прозе и критичког реализма (индивидуални говор, функционални стилови, документарна грађа, репортаже, писма, новински извештаји, записи), али и наративним средствима постмодерне прозе, с наговештајем критичког односа према значајним српским писцима краја XX в. (роман *Убијање среће*, Бг 1999). Драме су му извођене у позориштима (монодрама *Љубица, прво лице множине*, Бг 1974, у Атељеу 212 у неколико сезона), а поједине приповетке и драме уврштене су у више антологија.
ДЕЛА: приповетке: *Гласови*, Бг 1975; *Барабе*, Бг 1985; романи: *Отимање среће*, Бг 1987; *Бежање од среће*, Бг 1988; драма: *Тајна вечера „Код сложне браће"*, Бг 1968; публицистика: *Vllasi*, Зг 1989; књиге записа: *Пожар у барутани*, Бг 1995; *Светиљке и сенке*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мирковић, „Инспирација најдиректнијом реалношћу – Гласови М. Вучетића", у: *Једна деценија*, Бг 1981; Ж. Живковић, „Како се прекалио челик", *Браничево*, 1981, 27, 1–2; Ч. Мирковић, „Ћудљиве судбине – Барабе Миленка Вучетића", *Суботњи дневник*, Пр – Г. Милановац 1989.
Марко Недић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Михајло
**ВУЧЕТИЋ, Михајло**, велетрговац (Бока которска, крај XVIII в. – Трст, после 1858). Дуго је радио на Малти да би се, око 1814, преселио у Трст. Ту је наставио да развија послове, уз помоћ сопствене бројне флотиле. Иако окренут претежно трговини, имао је искуства и на пољу осигурања. Био је деоничар осигуравајућег друштва „Vecchia Rinnovata" (1814–1823), директор осигуравајућег друштва „Nuova Società Greca" (све до његовог гашења 1830), деоничар осигуравајућег друштва „Nuova Compagnia" (од 1830), члан Управног одбора осигуравајућег друштва „Camera Assicuratrice" (1851). Приликом састављања статута „Lloydа" 1833, учествовао је у преговорима, као представник трговаца. Налазио се међу девет српских трговаца који су уложили новац у изградњу тршћанског бродоградилишта. Његово предузеће било је (1851) једно од пет највећих великопродајних фирми у Трсту. Као сведочанство своје економске моћи подигао је (1825) велелепну палату „Вучетић", ангажујући архитекту Антонија Бутацонија који је зграду пројектовао у стилу неокласицизма. Добро интегрисан у тршћанско грађанско друштво, био је његов уважени припадник, члан „Casino Vecchio", отвореног само за најугледније Тршћане. Био је приложник Матице српске (1839–1840), претплатник на њен *Летопис* (1845) и претплатник на српску књигу (1802–1851). Као истакнути члан Српске православне црквене општине у Трсту, поклонио је 50.000 форинти за изградњу нове Цркве Св. Спиридона. Одржавао је везе са црногорским владиком Његошем.
ИЗВОРИ: *ЛМС*, 1839, 46, 138; 1845, 71, 156; 1879, 120, 331.
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Српско трговачко насеље у Трсту XVIII века", *ИЧ*, 1954–1955, 5, 182; Љ. Дурковић Јакшић, *Србијанско-црногорска сарадња (1830–1851)*, Бг 1957; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, Н. Сад 1986; Д. Медаковић, Ђ. Милошевић, *Летопис Срба у Трсту*, Бг 1987; М. Митровић (прир.), *Светлост и сенке: култура Срба у Трсту*, Бг 2007.
Софија Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Никола
**ВУЧЕТИЋ, Никола**, лекар, књижевник (Рујници код Топуског, Хрватска, 6. XII 1861 – Београд, 7. II 1942). Рођен као двадесето дете, а после преране смрти оца, најстарији брат Глиша га одвео у Петроварадин, где је био на служби. После завршене гимназије у Новом Саду, уписао 1883. студије славистике у Бечу, али је убрзо прешао на Медицински факултет и дипломирао 1889. Радио у болницама у Аустрији, Немачкој и Италији до 1891. када je по позиву почео да ради као болнички лекар у Сремској Митровици. После женидбе са др Маријом Притом, радио као општински лекар у Шапцу (1893–1896), а потом су се обоје бавили приватном праксом у Београду. У I светском рату оформио и био управник Прве резервне војне болнице у Крагујевцу, a потом у Нишу са по 2.000 постеља. После преласка преко Албаније послат у Француску, где је до краја рата био председник Сталне војне комисије за избеглице и војнике. После рата радио у Армијској војној болници у Београду до демобилизације (1922). Стручне и научне чланке је објављивао у *Српском архиву за целокупно лекарство*, руском часопису *Врачь* и највише у немачким часописима. Објавио и већи број просветитељских радова из популарне хигијене. Књижевношћу почео да се бави још као гимназијалац публикујући приповетке и песме у Београду, Сплиту, Новом Саду и Бечу. Писао је приповетке, поеме, сонете и есеје, као слике из живота и страдања српског народа, углавном све у стиху. Написао и три књиге басни у стиху. Његове сонете Андра Гавриловић је назвао „дневником душе". У француској Антологији лекара песника уврштена је и његова песма *А la France*. Његов изузетно богат књижевни опус није довољно запажен. Добитник бројних одликовања као што су: Орден Св. Саве V и III реда, Орден Белог орла V реда, Медаља за храброст и ревносну службу, Крст милосрђа, Црвени крст, Албанска споменица.
ДЕЛА: *Из давнине*, Бг 1925; *На отаџбинском жртвенику: приче и слике из ратова*, Бг I–1928, II–1930; *Слике: призори српског страдања*, Бг I–1931, II–1933; *Поуке и мисли*, Бг 1932; *Лекар и свет: савест и знање у борби са болестима, сујеверјем и незнањем*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Српског лекарског друштва 1872–1972*, Бг 1972; *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; Н. Ђенић и сар., „Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу: јануар 1878 – јануар 2008", *ВП*, 2008, 65(1); М. Павловић, Ч. Антић, *Војна болница у Нишу*, Бг 2010.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Паскоје Пашко
**ВУЧЕТИЋ, Паскоје Пашко**, сликар, вајар, ликовни педагог (Сплит, 17. XII 1871 – Београд, 19. III 1925). Рођен је у породици црногорских досељеника у Хрватску, насељених у околини Задра. Сва је прилика да је основно и средње образовање стекао у Сплиту, а затим са братом отишао у Аустралију, где се бавио молерским занатом. У земљу се вратио ради одслужења војног рока у аустроугарској морнарици. Озбиљније бављење уметничким послом започео је у Трсту 1896, као сарадник Ивана Рендића. Одатле је отишао у Минхен, где се уписао на тамошњу Академију, у класи проф. Рупела. Наводно је учио и код Антона Ажбеа. Из Минхена се вратио у Трст где је и даље учио, сликао и самостално излагао (1901). У Србију је дошао 1903. и покушао да добије наставнички посао у просвети, али без успеха. Издржавао се прво сликајући иконе са Урошем Предићем (Рума, 1903), а потом и самостално (Бор, Лапово, Радујевац – иконостас и зидно сликарство, 1910). За Народни музеј у Београду копирао је фреске по српским манастирима. Излаз из беспарице покушао је да нађе покретањем приватне сликарске школе (1905–1908). Био је члан Друштва српских уметника „Лада", а 1904–1922. учествовао на колективним изложбама у земљи и иностранству и приређивао самосталне изложбе у Београду, Риму, Паризу, Барију, Ници, Сплиту и Загребу. У I светском рату са српском војском прешао је преко Албаније, па су ратна страдања и портрети сабораца тема многих његових цртежа и слика. Из сачуване уметничке заоставштине може се закључити да је од академског реализма преко симболизма стигао до закаснелог српског импресионизма. Изузетно активан био је и као вајар, оставивши за собом више реалистичких појединачних и групних фигура и портрета. Учествовао је на више јавних конкурса за споменике у Београду, а изведени Споменик вожду Карађорђу (1908–1909), откривен на Калемегдану (1913), порушили су 1916. аустроугарски војници. Поступајући по тестаменту, његова супруга је 1928. поклонила Општини Сплит 341 његову слику и скулптуру. Од овог импозантног опуса само се неколико радова чува у сплитској Галерији умјетнина, док се остало може сматрати изгубљеним.
ДЕЛА: слике: *Портрет песника Драгутина Илића*; *Портрет Јелене Машин*, 1904; *Магдалена*, 1906; *Le terrеur*; *Гробље палих бранилаца Београда*, 1915; *Мост цара Душана у Скопљу*, око 1915; *Жена са сунцобраном*, 1916; *Жена са црвеним шеширом*, 1916; *Краљ Александар Карађорђевић*; скулптуре: *Дечак са разбијеним крчагом*, 1912; *Маријана*, 1919; *За отаџбину*, 1919; *Попрсје краља Петра I Карађорђевића*; *Ратници*, око 1920; фасада некадашње зграде Соколског дома у Зрењанину.
ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Скулпторско дело Пашка Вучетића, 1871–1925", *СДИУС*, 1989/1990, 20–21; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007; „Прилог за уметничку биографију Пашка Вучетића, сликара и вајара (Сплит, 1871 – Београд, 1925)", *СМС*, 2008, 48; „Самостална излагачка делатност Пашка (Паскоја) Вучетића сликара и вајара (од 1901. до 1920. године)", *ЗНМ*, 2010, XIX/2.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Слободан
**ВУЧЕТИЋ, Слободан**, правник, политичар, уставни судија (Вилуси код Никшића, 10. Х 1941). Правни факултет завршио у Београду 1964. Радио као стручни сарадник у Савезној скупштини и као саветник у Председништву СФРЈ. Као члан Председништва ССРН Србије и члан Председништва Србије учествовао 1988–1990. у реформисању политичког и уставног система Србије. Био је заменик председника Уставне комисије Скупштине СР Србије за израду предлога Устава Србије од 28. IX 1990. Од маја 1991. био је судија Уставног суда Србије, да би децембра 1999, због јавне критике режима Слободана Милошевића, на противуставан начин, одлуком Народне скупштине Србије, био разрешен дужности судије тог суда. Године 2002. враћен је у овај суд, а од јуна исте године до 2006. био је и његов председник. У том периоду Уставни суд је донео већи број одлука којима је афирмисао начело уставности и законитости. Тако је огласио противуставним и укинуо императивни партијски мандат народних посланика, прогласио неуставним поједине важне одредбе у одлуци вршиоца дужности председника Србије о увођењу ванредног стања из 2003. и укинуо одлуку Народне скупштине, донету у време ванредног стања, о промени Устава Србије на начин супротан тада важећим уставним одредбама. Активно је учествовао у раду већег броја стручних удружења: Удружења правника, Удружења за уставно право, Друштва судија Србије, ЦЕСИД-а, Лиге експерата – Lex и Палго центра.
ДЕЛА: *Демократија без доказа*, Бг 1994; *Приватизована држава*, Бг 1996; *Фатална власт*, Бг 1998; *У кругу пораза*, Бг 2000; *Пре и после*, Бг 2001; *Дуга рука прошлости*, Бг 2004; *Искушења обновљене државности*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: *Уставни суд Републике Србије*, Бг 2003.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЋ, Софија
**ВУЧЕТИЋ, Софија**, агроном, научни саветник (Беoчин, Срем, 11. II 1926 – Беочин, 2. VII 2003). Пољопривредни факултет у Земуну завршила 1957. Радила на Пољопривредном добру „Младен Стојановић" у Новој Тополи, а потом у Млекарској индустрији у Бањалуци. Од 1959. до 1989. радила у новосадском Институту за сточарство, где је бирана у сва звања, од асистента до научног саветника. Магистрирала на Пољ. ф. у Новом Саду 1965. тезом „Упоредна испитивања домаћег црвеношареног, црношареног фризијског говечета и њихових мелеза на товну способност". Докторску тезу одбранила је на Пољ. ф. у Земуну 1970, под насловом „Утицај различитих количина замене за млеко и садржаја протеина у стартерима на пораст телади". Бавила се истраживањима у области гајења, исхране и смештаја говеда (коаутор, „Разни облици конзервисаног кукуруза у исхрани товне јунади", *СП*, 1982, 9/10; коаутор, „Испитивање производних искористивих способности два измузишта за краве типа ῾рибља кост'", *Зборник Института за сточарство*, Н. Сад, 1988, 17--18). Стручно се усавршавала шест месеци на Макс-Планковом институту у Немачкој. Коаутор је монографије *Производња и коришћење силаже у исхрани стоке* (и Т. Чобић, С. Бачвански, Бг 1984). Добитник је Октобарске награде Новог Сада за постигнуте резултате у области исхране говеда.
ДЕЛА: и С. Бачвански, Т. Чобић, „Утицај различитих количина млека на пораст и искоришћавање хране телади и јунади у тову", *СП*, 1962, 9; коаутор, „Утицај Пробиоса на перформансе телади", *СП*, 1989, 7–8.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Пољопривредног факултета*, I–II, Н. Сад 1984, 1994; *Биографија наставника и сарадника (1954–2004*), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.
Тимотеј Чобић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЕТИЧ, Евгениј Викторович
**ВУЧЕТИЧ, Евгениј Викторович**, вајар (Јекатеринослав, 28. XII 1908 – Москва, 12. IV 1974). Jедан је од најистакнутијих совјетских скулптора српског порекла. Учио је у Уметничкој школи у Ростову (1926–1930) и студирао у Лењинграду (1931–1933) код А. Т. Матвејева. Био је добровољац у II светском рату и радио у студију ратних уметника М. Б. Грекова документујући ратна збивања. После рата постаје славан и тражен скулптор академског соцреализма. Коаутор је монументалних рељефа *Слава совјетском народу* и *Клањамо ти се, друже Лењин* (1949). Аутор је бројних нацрта и изведених споменика Лењину и Стаљину. Прославио га је коњанички споменик маршалу К. Ј. Ворошилову (1936–1937). Аутор је и нацрта и реализованих портрета-бисти совјетских војсковођа-генерала, као и низа споменика истакнутих личности. Остварио је многобројне монументалне алегоријске споменичке архитектонско-скулптуралне комплексе романтичарског патоса и драматике, историјске, херојске, ратничке, патриотске тематике из историје СССР: *Споменик ратницима Совјетске армије погинулим у борби против фашизма* (Берлин) у сарадњи са архитектом Ј. Б. Белопољским, 1946–1949; споменичка композиција *Прекујмо мачеве у рала*, 1957 (Њујорк/Москва/Уст-Каменогорск, Казахстан); меморијални комплекс *Херојима Стаљинградске битке* у Волгограду (1958−1967). Део целине *Мајка–отаџбина (зове)*, статуа у армираном бетону, висока преко 50 м – највиши споменички комплекс у Русији – његов је ауторски рад. Један од његових последњих споменика, *Мајка-отаџбина* на обали Дњепра код Кијева, завршен је после ауторове смрти (1972–1981). Добитник је многих совјетских и међународних награда и носилац ордена Отаџбинског рата II степена; дописни је члан од 1947, редовни члан Академије уметности СССР од 1953, а 1970–1974. био је њен потпредседник; херој је социјалистичког рада од 1967; добитник је Златне медаље Светске изложбе у Паризу (1937); Државне/Стаљинове награде СССР (1946–1950); Гран прија на Светској изложби у Бриселу (1958); Сребрне медаље Министарства културе СССР (1958); награде Нехруа (1968); Лењинове награде (1970); више ордена Лењина и медаљa СССР. У Уметничкој збирци САНУ налази се копија-одливак у бронзи његове студије за споменик *Херојима Стаљинградске битке*, коју је САНУ добила на дар од Совјетске Академије.
ЛИТЕРАТУРА: А. В. Парамонов, Евгений Викторович Вучетич, народни художник РСФСР, Москва 1952; *225 лет Академии художеств СССР*, 2, 1917–1982, Москва 1983; В. М. Полевой, *Двадцатый век*: *изобразительное искусство и архитектура стран и народов мира,* Москва 1989.
Јелена Межински Миловановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЛОВАЦ
**ВУЧИЛОВАЦ**, село у северном делу Босне у Дистрикту Брчко, смештено унутар једног меандра реке Саве, око 15 км северозападно од центра дистрикта. До села води слепи локални пут. Насеље је смештено на водоплавном земљишту висине око 82 м, а од високих вода Саве заштићено је насипом. Чине га куће изграђене у широј зони дуж локалног пута, који је извијен паралелно са коритом реке. Село је 1991. имало 700 становника (96,1% Срба). Основно занимање становника је земљорадња.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Игор Зекановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Вејн
**ВУЧИНИЋ, Вејн** (Vucinich, Wayne S.), историчар, универзитетски професор (Бут, Монтана, 23. VI 1913 – Стенфорд, 21. IV 2005). Студирао је на Калифорнијском универзитету у Берклију, где је дипломирао 1936. и докторирао 1941. Усавршавао се на Карловом универзитету у Прагу (1937–1938). Током II светског рата радио у Одељењу за Совјетски Савез и Балкан, у Служби за стратегијске студије. По завршетку II светског рата је краће време радио у Министарству спољних послова да би се 1946. посветио академској каријери. Од 1946. до пензионисања 1978. радио на Универзитету Стенфорд, где је прошао кроз сва наставничка звања. Био је директор Центра за руске и источноевропске студије (1972–1985) и управник Архива за руске и источноевропске студије (1974–1977). Током 1981. и 1982. био је председник Америчке асоцијације за словенске студије. Поред рада на матичном универзитету повремено је предавао и на Берклију, као и на европским огранцима америчких универзитета у Фиренци, Бечу и Бојтелсбаху. Као предавач и истраживач бавио се ширим спектром тема везаним за општу историју Европе, историју новог века, савремену историју, историју Аустроугарске, Италије, Источне Европе, Османског царства, Балкана, Совјетског Савеза, византијску и исламску цивилизацију. По њему је добила име награда за најбољу књигу о Источној Европи, Евроазији и Русији објављену на енглеском језику у САД. Награда се од 1982. додељује сваке године.
ДЕЛА: *Serbia between Еast and West; the events of 1903–1908*, Stanford 1954; *The Ottoman Еmpire, its record and legacy*, New York 1965; *Еastern Еurope*, Lexington 1973.
ЛИТЕРАТУРА: I. Banac, Ј. G. Аckerman, R. Szporluk (ур.), *Nation and Ideology*, Boulder 1981; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Александар Животић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Даринка
**ВУЧИНИЋ, Даринка**, песник, универзитетски професор (Шалце код Вучитрна, 22. V 1940). Филозофски факултет завршила у Приштини. Магистрирала у Загребу („Виђење света и живота у епској народној поезији", 1974), докторирала 1979. у Дубровнику (*Сусрети, додири и прожимања усменог народног стваралаштва и писане књижевности у делу Марка Миљанова*, Бг 1982). Професор приштинске гимназије до 1976, потом у Институту за српски језик и књижевност у Приштини (до 1992), па професор Учитељског факултета у Призрену (од изгона 1999. у Лепосавићу) до пензије 2010. Дугогодишњи сарадник САНУ при Одбору за Косово и Метохију. Од прве (*Гора божурова I*, Бг 1989) до новијих збирки (*Траг траве*, Бг 2008), њену поезију обележавају лирска узнесеност бића окренутог свету и животу, понирање у елементарну хришћанску симболику, висока преданост српској историјској судбини и српскоме миту: исконско Косово и његова савременост прерастају у јединствену шифру постојања.
Дела: *Гора божурова II*, Бг 1991; *Селен*, Нк 1992; *Листам ватру*, Бг 1992; *У ковитлацу слепоочница*, Бг 1997; *Вез на води*, Бг 1998; *Грло горе божурове*, Хвосно 2006.
Литература: Д. Андрејевић, *Лексикон писаца Косова и Метохије*, Вр 2005; С. Денић, *Прогон и завичај*, Лепосавић 2011.
Јован Пејчић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Жељко
**ВУЧИНИЋ, Жељко**, биљни физиолог и биофизичар, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 21. I 1949). Дипломирао 1971. на oдсеку биологије Природно-математичког факултета у Београду. Магистратуру одбранио 1975. у Центру за мултидисциплинарне студије (ЦМС) Београдског универзитета, а докторску дисертацију 1989. на Биолошком факултету у Београду. Прошао је сва научна звања до научног саветника (1996), а наставна до ванредног професора (1996). Од 1973. био је запослен у Институту за кукуруз „Земун поље", на Одсеку за физиологију, где је радио до 1989. Током 1989/90. вршио је дужност шефа Одсека за физиологију, а 1990. је прешао у ЦМС у Београду, где је био начелник лабораторије за биофизику и неуронауке до 1992, када је постављен на место помоћника министра за научну политику и инфраструктуру у Савезном министарству за науку, технологију и развој, где је радио до 1995. Од 1996. поново је запослен у ЦМС. Био је директор Центра у периоду 2001–2008. У периоду 1990–2008. држао је наставу редовним студентима и постдипломцима Биолошког факултета из предмета Биофизика биљака, Биохемија и биоенергетика биљака, те Биофизика и биоенергетика биљака, као и на групи за постдипломске студије Физиологије биљака на Пољопривредном факултету у Београду из предмета Биофизика са основама биокибернетике. Члан је Југословенског друштва за биофизику и Југословенског друштва за физиологију биљака од оснивања, потом Друштва биофизичара Србије, као и Федерације Европских друштава биљних физиолога и Европског друштва за изучавање слободних радикала. У првом делу истраживачке каријере бавио се електрофизиолошким истраживањима и надражљивошћу биљне ћелије, транспортом и усвајањем јона од стране биљака, фотосинтезом, фотосинтетичком флуоресценцијом и биохемијом луминисценције живих система, а потом истраживањима у области ћелијских мембрана и ћелијског зида, као и улогом плазмамембранских редокс система и слободних радикала у енергизацији апопластичних процеса.
ДЕЛА: и З. Дамјановић, Ч. Раденовић, „Промена кинетике осциловања биоелектричног потенцијала код биљних ћелија из фамилије *Characeae*", *Архив биолошких наука*, 1973, 25; „Фотореспирација и синтеза органске материје", у: *Физиологија кукуруза*, Бг 1980; и М. Вулетић, „The effect of addition of sucrose to the energy status and the trans-root electrical potential difference of excised maize roots", *Plant and cell physiology*, 1995, 36; коаутор, „Oxygen radicals produced by plant plasma membranes: Аn ЕPR spin-trap study", *Journal of experimental botany*, 2004, 55.
Ксенија Радотић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Здравко
**ВУЧИНИЋ, Здравко**, историчар уметности, ликовни критичар (Гостиловина код Мојковца, Црна Гора, 15. VII 1943). Дипломирао 1968. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Радни век провео као кустос и дугогодишњи управник Продајне галерије „Београд" на Косанчићевом венцу. У њој је приредио већи број самосталних и групних изложби српске модерне и савремене уметности и двадесетак монографских изложби, међу којима и оне о сликарима Милану Божовићу, Слави Богојевићу, Милији Нешићу, Милану Поповићу, Мајди Курник, Предрагу Пеђи Милосављевићу, Богдану Кршићу, Миодрагу Б. Протићу, Ољи Ивањицки, Миодрагу Мићи Поповићу, Луки Берберовићу, Бати Михаиловићу, Недељку Гвозденовићу, Петру Лубарди и Војиславу Станићу. Био је аутор изложби „О аспекту ликовности у филму", „Токовима савременог српског сликарства", „Кирил Кутлик: српска цртачка и сликарска школа" и „Ратни сликари 1912–1918". Установио је и реализовао серију изложби „Из приватних колекција". Ликовне критике и текстове из области ликовне и примењене уметности објављује од 1966. Члан је УЛУПУДС-а, Удружења ликовних критичара Србије и Српске секције Међународног удружења ликовних критичара (АИCА). Добитник је годишње награде УЛУПУДС-а (1981) и Награде за животно дело УЛУПУДС-а (2008).
ДЕЛА: *Милан Поповић: између метафизике и надреализма*, Бг 2007; *Славољуб Слава Богојевић: маштар немитног духа*, Бг 2008; *Феномен слике Петра Лубарде*, Бг 2010; *Љубомир Љуба Ивановић*, Бг 2010; *Здравко Вајагић*, Бг 2011; *Пеђа Милосављевић*, Бг 2012.
Лидија Мeреник
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Милутин
**ВУЧИНИЋ, Милутин**, бригадир, министар (Роге, Пипери, 12. IV 1869 – ?, Италија, 13. IX 1922). Завршио је војну школу у Италији и произведен за поручника сталног кадра на Цетињу. Најпре је био на двору књаза Николе, а потом командант пиперског батаљона. Пред Први балкански рат био је командант Спушке бригаде, а у борбама за Скадар успешно је водио Мешовиту бригаду на Великом Брдањолту. У Црногорској (дечанској) дивизији у Другом балканском рату командовао је Другом бригадом. После рата са Бугарском произведен је у дивизијара. Истовремено је члан Крунског већа краља Николе. На почетку I светског рата командовао је Трећој дивизији. У Никшићу је 1914. од Митра Мартиновића преузео команду Дринског одреда, али је са тог положаја смењен крајем јула 1915, што је изазвало оставке неких црногорских официра. Није се сагласио да његов одред буде под командом Санџачке (црногорске) војске Јанка Вукотића. После одлуке о распуштању војске отишао је у Скадар, али се брзо вратио у Црну Гору. У мају 1916. упознат је са припремама за устанак у колашинском и подгоричком округу. Генерал Вебер га је интернирао, заједно са Јанком Вукотићем и Митром Мартиновићем. Из затвора је побегао и придружио се избеглом краљу Николи. Најпре је био министар, а после и председник Црногорске владе и министар војни.
ЛИТЕРАТУРА: В. Б. Божовић, *Црна Гора у другом балканском рату – са Бугарском 1913*, Бг 1932; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912*−*1913*, Бг 1960; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914*−*1918*, Тг 1969; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, VI, Цт 1997; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500*−*1918)*, Нк 1999.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Михаило
**ВУЧИНИЋ, Михаило**, кардиохирург, универзитетски професор (Српске Моравице, Горски Котар, Хрватска, 18. X 1932 – Београд, 6. IV 2004). На Медицинском факултету у Београду је дипломирао (1959), специјализовао општу хирургију (1967), грудну и кардиоваскуларну хирургију (1971), одбранио докторску тезу (1974). Асистент на Мед. ф. од 1970, а редовни професор од 1989. Усавршавао се у Чарлстону, Хјустону, Прагу, Ерлангену и Бад Нојштаду. Радио у болници „Др Драгиша Мишовић", а потом основао и руководио кардиохирургијом (1976–1992) у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње", где је био директор 1986–1992. Изузетно значајан за развој кардиохирургије у Србији, а на његовој клиници су гостовали, оперисали и држали предавања највећи светски кардиоваскуларни хирурзи. Урадио више од 5.300 операција на отвореном срцу, од тога више од 1.000 међународно признатим, „Вучинићевим системом за локално хлађење срца". Био гостујући професор у Чикагу, Москви, Јеревану и Пекингу, а консултант кардиохирург у Преторији и Монаку. Био члан Њујоршке и Европске (Салцбург) академије наука, Међународног, Америчког, Европског и Јапанског друштва кардиоваскуларних хирурга. Био председник невладине хуманитарне организације „Нада за здраво срце". Објавио 240 радова, од тога трећину у иностраним часописима, осам поглавља у три уџбеника и ауторске књиге: *Исхемична болест срца*, Бг 1990; *Topical Cooling of the Heart Provided by Vucinic Мiocardial Cooling Sistem*, Аmsterdam 1991; *Интегрисани приступ васкуларној медицини*, Бг 1999. Написао врло интересантну аутобиографију о свом успону и раду са највећим домаћим и светским кардиоваскуларним хирурзима (*Животна прича једног хирурга*, Н. Сад 2007).
ДЕЛА: коаутор, „А New Еfficient Мethod of Topical Cooling and Rewarming of the Мyocardium", *Texas Heart Institute Јournal*, 1985, 12, 4; (ур.), *Proceedings of Yugoslav–French International Seminar on Cardiac Surgery*, Бг 1990.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, 3, Бг 2006.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Никола
**ВУЧИНИЋ, Никола**, историчар, публициста (Сан Франциско, Калифорнија, САД, 1949 – Вилтон, Калифорнија, 1. VI 2007). Дипломирао и магистрирао на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари. Рана смрт његових родитеља навела га је да студира управо историју земаља источне Европе. Један је од сталних сарадника америчког магазина *Serb World*. Поводом 100-годишњице Првог српског добротворног друштва (First Serbian Benevolent Society, 100th Аnniversary Celebration, 1880–1980, Јefto Davidovic, San Francisco, 1980) написао књигу, у којој је приказао живот и деловање Срба у Калифорнији у периоду између 80-их година XIX и 80-их година XX в. У књизи је дао историјат ове прве српске организације у САД, са именима личности које су активно радиле у њој и руководиле организацијом. Обављао је послове консултанта за Џима Косту, сенатора државе Калифорнија и специјалног саветника за рурална питања, као и за председника Сената државе Калифорнија, Била Локијера.
ДЕЛO: *From the Аdriatic to the Pacific, Serbs in the San Francisco Bay Аrea*, San Carlos 1983.
ЛИТЕРАТУРА: R. P. Gakovich, М. М. Radovich, *Serbs in the United States and Canada. А Comprehensive Bibliography*, St. Paul 1983; *San Francisco Chronicle*, Јune 6, 2007.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Радо
**ВУЧИНИЋ, Радо**, аустријски капетан, устанички дипломата (Карловац, Хрватска, друга половина XVIII в. – ?, после 1820). О његовом пореклу мало се зна. У изворима и литератури постоје две варијанте имена и презимена под којима се помиње: Радо/Раде и Вучинић/Вученић. У Србију је дошао у време Првог српског устанка из Карловца, где су Вучинићи били познати трговци. Уживао је Карађорђево поверење и био је близак са Иваном Југовићем. Августа 1809. послат је у прву мисију код Наполеона с молбом за француско покровитељство над Србијом. Средином октобра 1809. у Бечу га је примио француски министар иностраних послова Шампањи, којем је предао писма за Наполеона, али са царем се није састао. У Србију се вратио јануара 1810. али је убрзо поново послат у Париз, где је требало да моли да Француска призна независност Србије у границама Дрина, Лим, Копаоник, Јужна Морава, Тимок и издејствује признање наследства за Карађорђа. У Париз је стигао у мају 1810. Борећи се са материјалном оскудицом и болешћу, узалуд је чекао три године да буде примљен код Наполеона или добије одговор на уручена писма. Последњи писани траг његовог боравка у Француској је из јануара 1814. када је био у Паризу. Боравио је у Цариграду 1819, а јанаура 1820. из Букурешта је молио кнеза Милоша за државну службу, али му је молба одбијена.
ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, *Француско-српски односи за време Првог устанка*, *Наполеон и Карађорђе*, Бг 1933; В. Чубриловић, *Први српски устанак и босански Срби*, Аранђеловац 2003.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ, Срђан
**ВУЧИНИЋ,** **Срђан**, есејиста, драмски писац, филмолог (Београд, 13. XI 1970). Дипломирао општу књижевност на Филолошком факултету. Стипендиста Фондације „Борислав Пекић" за синопсис драме *Незајаз*. Од 2000. уметнички саветник Фестивала ауторског филма; један од оснивача Књижевног друштва „Џејмс Џојс" у Београду. У његовим есејима нагласак је на сусрету и укрштању филма, литературе и филозофије, на кентаурском духу модерне уметности: такви су огледи о неким од најзначајнијих аутора светског и српског филма (А. Тарковски, И. Бергман, А. Петровић, Ж. Павловић, П. Ђорђевић, Е. Кустурица и др.) и о писцима (Црњански, Борхес, Кафка, Б. Радовић, Д. Стојановић и др.). На Радио Београду изведене су му четири оригиналне драме и више драматизација.
ДЕЛА: *Краљевства и изгнанства*, Бг 2002; *Рађање кентаура*, Бг 2009; и В. Матијевић, *Црно у колору: црни хумор у српском филму*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: С. Џепаровски, „С. В.: Краљевства и изгнанства", *КЛ*, 2003, фебруар–март, 2, 7/8; М. Аћимовић Ивков, „Трагови читања V", *ЛМС*, 2011, 187, 488/6.
Маја Стојковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИНИЋ ТУРИНСКИ, Венија
**ВУЧИНИЋ ТУРИНСКИ, Венија**, вајар (Колашин, 11. IV 1934). На вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду дипломирала (1962) и магистрирала (1964) у класи Јована Кратохвила. Још за време студија радила на конзервацији и заштити уметничке баштине у манастиру Високи Дечани, Петровој цркви код Новог Пазара и Капели у Лудбрегу у Хрватској. Две године предавала цртање у школи „Бранко Радичевић" у Шиду. Као вајар оставила је значајна дела у дрвету, камену и бронзи, уз коришћење других материјала (канап, боја). У најранијој фази, у скулптурама већег формата, следи отворену и затворену форму. Откривши дрво као материјал, креира имагинарне предмете-скулптуре које асоцирају на оруђа, алатке, заборављене музичке инструменте, кухињска помагала и на свет детињства. Тако је од *Великог oглава* (1976), *Бурила* (1983), *Засуна II* (1986) и *Гребена* (1986) дошла до врхунских дела као што су *Галија* (*Нојева брака*, 1997), *Дајбабски цврчак* (2001), *Псалтирион Давидов* (2001), *Колевка покајања* (2003) и *Залудно кретање* (2004). Од 1965. самостално излагала у Београду (1965, 1969, 1985), Нишу (1984), Зрењанину (1999), Крушевцу (2003), Подгорици (2004), Крагујевцу (2004) и Земуну (2009). Излагала је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Осим у музејима у Београду њена дела се налазе у галеријама у Крушевцу, Крагујевцу, Зрењанину, Суботици, Мурској Соботи, Ровињу, Прилепу, Подгорици, као и у приватним колекцијама у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду. Добитница је награде „Сретен Стојановић" (1962), награде АЛУ у Београду (1965), награде за скулптуру Колоније Ечка (1965) и Умјетничке колоније у Ровињу (1975), награде на Бијеналу мале пластике у Мурској Соботи (1977), „Златно длето" УЛУС-а (1980), награде Октобарског салона (1982), Културно-просветне заједнице Београда (1995), Јесењег салона ликовних уметника у Београду (2003) и награде за најбољу изложбу у Подгорици (2004).
ЛИТЕРАТУРА: З. Павловић, *Венија Вучинић*, Бг 1965; Л. Трифуновић, *Венија Вучинић*, Бг 1969; П. Угринов, „Венија", *Уметност*, 1979, 66; Ј. Деспотовић, „Скулптуре Веније Вучинић", *ЛМС*, 1985; А. Поповић Бодрожа, *Венија Вучинић*, Пг 2004; П. Т. Шћепановић, *Знаменити и успјешни Колашинци на простору СФРЈ*, Колашин 2010.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИТРН
**ВУЧИТРН**, град у Косовској котлини, на десној страни долине реке Ситнице, на средокраћи пута између Приштине и Косовске Митровице. Железничка пруга истог правца пролази са друге стране реке. Центар је општине површине 344 км2 са 67 насеља, у којима је 1991, према процени Завода за статистику Србије, живело 80.644 становника. У **В.** је живело 4.067 лица, од којих 28,1% православне вере. Град је формиран на месту античког насеља *Vicianum* у близини рудника Трепче и на караванском путу. Током XV в. био је познат по живим трговачким везама са Дубровником и развијеном занатству. Кроз историју се помиње више пута: 1405. у повељи госпође Маре Бранковић Дубровчанима, 1419. у повељи Ђурђа Бранковића манастиру Св. Павла на Светој Гори, 1426. у њему је потписан уговор о миру између Ђурђа Бранковића и млетачке владе, а 1455. забележено је у њему 213 српских кућа. Почетком друге половине XVII в. имао је око 2.000 кућа. Након сеоба Срба (1690. и 1737) због расељавања становништва деградиран је у паланку и велико село. Средином XIX в. масовно се досељавају Срби из околних села (1857. 400 кућа, 1863. 600–700 кућа, 1889. 4.000 становника). Након ослобођења од Турака броји 5.749 житеља (1914). О значају и старости насеља сведоче многобројни споменици: камени мост Војновића са девет сводова (из ХIV–XVI в.), надгробни споменик Мустафа-бега (подигнут 1538), Гази Али-бегова џамија (из 1441), хамам (XV в.), куће Бадивука и Ћамиловића (из прве половине XIX в.). На месту садашњег турског хамама, по предању, постојала је православна црква (по другом извору католичка црква некадашњег дубровачког насеља), а на месту полусрушене текије у турском гробљу пронађени су остаци православног храма. Православна црква посвећена Св. пророку Илији подигнута је 1834. у источном делу града на месту где су „пронађене закопане црквене утвари". У порти је 1982. подигнут црквени дом посвећен Св. Сави. Цркву су у јуну 1999. оскрнавили Албанци.
Савремено насеље развило се на десној страни долине реке Ситнице, на месту где она прима десне притоке Трстену и Проданче, дуж путева према Косовској Митровици и Приштини. Основа насеља има радијалан облик, а улице имају мрежаст размештај. Најзначајнија привредна предузећа су фабрика поцинкованог лима, два грађевинска предузећа, фабрика конфекције и транспортно и трговинско предузеће. Најзначајније установе су општинска надлештва, четири осморазредне основне школе, три средње школа (гимназија, техничка и средња полицијска школа), дом културе и три културно-уметничка друштва.
Драгица Р. Гатарић
**Археолошка налазишта.** Сматра се да је град подигнут на месту римског града и станице *Vicianum*. На територији општине констатовани су бројни трагови античких утврђења и насеља, који се могу повезати са римским и рановизантијским рударским и металуршким активностима у рудној области *Мetalla Dardanorum*, са центром у Улпијани (*Ulpiana*), касније Јустинијани Секунди (*Iustiniana Secunda*). На доминантном брегу Чечан, на обронцима планине Чичавице, налази се римско и рановизантијско утврђење, које је обновљено у средњем веку. Овде су нађени делови римског жртвеника и архитектонске пластике, стуба и римских опека, као и археолошки налази датовани од III до VI в. Утврђење се простире на површини од више хектара, а у унутрашњости се налазе грађевине од опека и камена. У селу Ново Село, у засеоку Срниште, на локацији Горњи Јоргован, констатовани су фрагменти римске и средњовековне керамике, као и комади камених плоча, трагова малтера и металне згуре. Орањем земљишта на овој локацији откривени су масивни темељи неког објекта, као и металуршка пећ. У непосредној близини локалитета је узвишење на којем се уочавају остаци темеља мање цркве. Антички покретни налази указују на време од II до VI в. У селу Бањици на потесу Селиште–Ћериминићи констатовани су трагови римског насеља и археолошки налази из III–IV в. и праисторијског времена. У селу Врница, на локалитету Селиште, археолошким рекогносцирањима констатовани су остаци насеља из римског и рановизантијског периода, које је, према прикупљеним налазима, датовано од II до VI в. У селу Доње Становце, на потесу Лигата на обали Лаба, констатовани су римски налази из III–IV в., делови римских опека и архитектонске пластике. Мештани су при обради земље налазили велике камене блокове, који указују на постојање утврђења или римског пољопривредног добра (*villa rustica*).
Софија Петковић
**Историја и споменици културе**. Сматра се да је **В.** настао као средњовековни трг, будући да се налазио на раскрсници оновремених путева. У XV в. био je значајна варош на Косову, у коме су Дубровчани имали своју колонију. Између 1402. и 1426. Бранковићи су имали свој двор у **В**. Ту је 1405. госпођа Мара Бранковић са синовима издала повељу Дубровчанима. Ђурађ Бранковић je у **В.** 15. XI 1419. издаo повељу светогорском манастиру Св. Павла, а 1426. склoпио споразум са Млетачком републиком. Турци су **В.** први пут заузели 1439. и држали га до 1444, а други пут 1455. и држали га све до 1912. Убрзо после освајања, 1462. помиње се као седиште санџака, а 1578. ту је резидирао „митрополит вучитрнски" Јоасаф. Б. Курипечић 1530. **В.** назива „великим трговиштем", Е. Челебија бележи да је 1660. имао 2.000 кућа, џамију, медресу, амам и друге објекте. У **В.** је А. Гиљфердинг видео 400 кућа, нову цркву и стару тврђаву са неколико кула.
У центру насеља налазе се остаци утврђења приближно квадратне основе, са странама дугим око 35 м. Бедеми са ескарпним проширењем, ширине око 3 м, грађени су ломљеним притесаним каменом који је везиван јаким кречним малтером. Јужни бедем сачувао се до висине 6–7 м, док очувана висина код осталих бедема не прелази 3 м. Једина кула, тзв. Војиновића кула, налази се на средишњем делу источног бедема. Квадратне је основе са странама дугим око 10 м и зидовима очуваним до 8 м. Грађена је притесаним каменом сложеним у редове. Улаз у кулу, окренут ка унутрашњем делу утврђења, налазио се у висини прве етаже и до њега се стизало дрвеним степеништем. Садашњи улаз у приземљу накнадно је пробијен. Утврђење са Војновића кулом није истраживано. Сматра се да је подигнито на прелазу из ХIV у XV в., као утврђени дворац. Обновљено је или дограђено у време турске владавине.
Марко Поповић
У епици се јавља са атрибуцијом: град (бијели, лијепи), мало мјесто, мали итд. У песмама се за **В**. везују Војиновићи (нпр. *Женидба Душанова* – Вук II, 29; или *Маргита дјевојка и Рајко војвода* – Вук III, 10), иако у то време они нису имали поседе у том крају који је био у власти Бранковића. Помиње се у контексту боја на Косову 1389 (Вук САНУ II, 30), битке на Височици 1796 (Вук IV, 31) и на Крусима исте године (Вук IV, 11; *Пјеванија*, 170), буне босанских Турака под Хусеин-пашом Градашчевићем, Змајем од Босне, 1831 (*Пјеванија*, 62), похода Омер-паше Латаса на Црну Гору 1852–1853 (Вук VIII, 73) и сл.
Мирјана Детелић
Грађен између 1823. и 1833, а освећен 1834, храм је подигнут у источном делу вароши, у такозваној Горњој мали, на имању Уроша Аврамовића, који га је за ту намену завештао 1810. Сазидан је на основу дозволе коју су Срби добили од власти предочавањем ту закопаних утвари, као доказ о постојању старијег храма. Изградњу свода финансирао је манастир Девич.
Црква је зидана од тесаног камена, као једнобродна грађевина подужне основе. Унутрашњост храма чине олтар с полукружном апсидом, пространи наос и припрата с дрвеном галеријом. Црква је са западне стране и делом северне и јужне фасаде имала отворени трем с лучним пролазима. Просторна једноставност, кровни покривач у облику двосливног крова, полуобличасти свод, као и делимична укопаност у земљу, својства су многих храмова грађених у XIX в. у границама Османског царства. Црква је у два наврата, 1999. и 2004, паљена и демолирана, а радови на њеној санацији и реконструкцији изведени су 2006.
Храм добија иконостас 1846, када га осликава дебарски зограф Дичо Крстевич из села Тресонче, док су бочне двери дело Блаже Дамјановића из истог места. О спаљеној фреско-декорацији 2004. зна се једино да ју је извео зограф Блажа Дамјановић 1871, о чему је сведочио натпис на греди галерије. Иконостас се састојао од реда престоних икона с царским и бочним дверима, зоне апостолског реда и реда икона Великих празника, као и сликаног Распећа на врху. Све иконе са ове олтарске преграде, укључујући и икону Вазнесења Св. пророка Илије Аврама Дичовог из 1876, пренете су у цркву манастира Бањске, тако да се данас у вичитрнском храму налази само њена дрвена конструкција.
Ивана Женарју
ЛИТЕРАТУРА: А. Урошевић, „Вучитрн, антропогеографска монографија", *ГСНД*, 1938, 19; А. Дероко, *Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; Е. Чершков, *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; И. Здравковић, *Средњовековни градови и дворци на Косову*, Бг 1975; Е. Челебија, *Путопис*, Сар. 1979; А. Јевтић (ур.), *Задужбине Косова: Споменици и знамења српског народа*, Призрен–Бг 1987; О. Николић, „Црква св. Илије у Вучитрну", *Обележја*, 1993, 1, 2, 3; *Споменичко наслеђе Србије*, Бг 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; В. Ivanišević, P. Špehar, „Еarly Byzantine Finds from Čečan and Gornji Streoc (Кosovo)", *Starinar*, 2005, 55 (2006); М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; С. Цветковски, „Иконите на Дичо зограф од црквата Св. Стефан во манастирот Бањска (Косово)", *Живописот на Дичо Зограф и Аврам Дичов; студии и прилози*, Струга 2010; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010; И. Женарју, „Црква Светог Илије у Вучитрну", *Баштина*, 2012, 33.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИТРНСКА ЕПАРХИЈА
**ВУЧИТРНСКА ЕПАРХИЈА**, административна област СПЦ са седиштем у Вучитрну. Први пут се помиње 1578. када је по наређењу њеног митрополита Јоасафа писан један триод. Настала је издвајањем из састава Рашке митрополије, али је касније вероватно дошло до укидања и спајања са неком суседном епархијом, те до поновног васпостављања. Из Рашке митрополије поново је издвојена 1640. Њен епископ уписан је у дефтер као „митрополит ђаура области Беласице и Влчитрна и њено подручје". За берат плаћао је султану пешкеш од 15 дуката, а за обнаву берата 3.200 акчи. Оснивање **В. е.** било је донекле обнављање старе Кончулске епархије из времена краља Милутина. У време када су били под јурисдикцијом Цариградске патријаршије њени епископи имали су звање митрополита. Епархија је обухватала доњи део Косова и Беласицу.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–II, Бг 1902–1903; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 2, 1980.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИТРНСКИ МОСТ → ВОЈНОВИЋА МОСТ
**ВУЧИТРНСКИ МОСТ →** **ВОЈНОВИЋА МОСТ**
# ВУЧИТРНСКИ САНЏАК
**ВУЧИТРНСКИ САНЏАК**, управно-територијална јединица у Турском царству, основана до 1455, претежно од територија којима су након смрти српског цара Уроша (1355) управљали обласни (феудални) господар Вук Бранковић, а потом његов син Ђурађ. У првом катастарском попису који је сачињен 1455. за територију санџака Вучитрн, среће се назив Вилајет Вулк – Вукова област (тур. Вilâyet-i Вılk). Уједно, то је најстарији катастарски попис из српских крајева. По том попису, област Вучитрна чиниле су нахије Трговиште, Морава, Вучитрн, Тиболница, Приштина и Лаб (Косово). Нешто касније, вероватно пре 1462, у тој области формира се **В. с.** Најпре је припадао највећој турској управно-територијалној области Румелијском ејалету, од 1541. до 1552. је у саставу Будимског, а потом Темишварскoг ејалета. Од 1580. био је укључен у састав Босанског ејалета, да би пред крај XVI в. опет био прикључен Румелијском ејалету, где је остао до административно-управних реформи у Турском царству из 1864. У оквиру Закона о реформи провинцијске управе, 1871. је образован Призренски вилајет, састављен најпре од три, а потом од четири санџака. У оквиру Призренског санџака кога је чинило девет каза, налазила се и Вучитрнска каза, на челу са кајмакамом. Већ 1877. новом реорганизацијом Вучитрнска каза је постала саставни део Приштинског санџака у Косовском вилајету. Последње аминистративне промене спроведене су 1910. када је у Вучитрнској кази основана нахија Дреница, да би после балканских ратова 1912/13. његова територија ушла у састав Краљевине Србије. **В. с.** је захватао готово целу косовску котлину, од Вучитрна на северу до Качаника на југу и у економском и управно-политичком смислу био је најважнији санџак на простору Косова. По попису из 1490/91. **В. с.** је био солидно насељен са 23,5 становника по км². Према пописима из прве половине XVI в. (1525/26, 1530/31, 1544–1561) обухватао је места, седишта нахија: Приштину, Ново Брдо, Лаб, Клопотник, Вучитрн, Јањево, Беласицу, Бело Брдо, Копорићи, Трепчу и Доњу Трепчу, са 1.082 села (а 1566. 1067 села), 42 манастира и 11 цркава. Рударски центри Ново Брдо и Јањево много су допринели привредном успону целе области, те је Вучитрн током читавог XVI, XVII а делимично и у XVIII в. био центар и управно седиште санџака. Од друге половине XV до прве половине XVI в. у **В. с.** je живело 97% хришћанског и 3% муслиманског становништва. Осим раје, турски пописи бележе да су се војнуци, као повлашћена категорија хришћана у турској војсци, задржали у **В. с.** до половине XVI в., када су претворени у рају, а било је и других редова који су радили на одржавању тврђава или су били укључени у рударску производњу на царским хасовима, те су уживали извесне пореске олакшице. Због појачане исламизације, гладних година, куге и миграција, почетком XVII в., од тзв. Дугог рата (1593–1606), а посебно од прве половине XVIII в., проценат муслиманског становништва је стално растао да би већ 80-их година XIX в. преузео примат у односу на српско становништво. У Вучитрнској кази 1882. било је 19.158 становника, од којих 39% немуслимана, 1884. број немуслимана је опао на 2.330. Крајем исте деценије од 24.290 становника, 19. 636 су били муслимани, а 1893. у Вучитрнској кази је забележено 20.952 становника муслимана и 2.927 Бугара (што се може објаснити притисцима бугарске егзархије), док за остале верске и етничке групације нема података. Већ 1894. у Вучитрнској кази је било 2.934 Срба и Македонаца, а 20.951 муслиман. Јачањем посебно албанског елемента, Вучитрн и околина су 1912. имали чак 90% Албанаца и свега 10% Срба. У Вучитрнској кази 1912. у 11 села је било само 140 српских кућа чифчијског статуса и око пет са својом земљом.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699. год.", *ГИДБиХ*, 1952; О. Зиројевић, „Вучитрнски и Призренски санџак у време владавине Сулејмана Величанственог", *ИЧ*, 1972, 19; Е. Ковачевић, А. Ханџић (прир.), *Област Бранковића: опширни катастарски попис из 1455. године*, Сар. 1972; С. Ризај, „Структура становништва Косовског вилајета у другој половини XIX столећа", *ВГл*, 1972, 8; О. Зиројевић, *Турско војно уређење* *у Србији (1459–1683)*, Бг 1974; С. Ризај, „Управно-политичке реформе у Македонији (Косовском, Битољском, Солунском вилајету) (1875–1881)", у: *Македонија во источната криза 1875–1881*, Ск 1978; К. H. Кarpat, *Ottoman population 1830–1914: demographic and social characteristics*, Мadison 1985; Ђ. Микић, *Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века*, Бг 1988; Д. Богдановић, *Књига о Косову*, Бг 1999; М. Мацура, *Насеља и становништво области Бранковића 1455. године*, Бг 2001.
Сузана Рајић; Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ
**ВУЧИЋ**, село у Шумадији, у Лепеници, на коси која дели долине Вучићког и Мирашевачког потока (десне притоке реке Раче, слив Велике Мораве). Смештено је на локалном путу, који повезује општински центар Рачу (2 км) са Крагујевцем. Насеље је издужено по развођу између два потока, а куће су у великим групама концентрисане дуж главног и неколико сеоских путева на 150–215 м н.в. Први помен о њему је из 1718. Већина староседелачких фамилија досељена је почетком XIX в. из Тимочке крајине. Током друге половине XX в. дошло је до благе депопулације. У селу је 1948. било 1.124, 2002. 887, а 2011. 836 становника (97,5% Срба). У пољопривреди је радило 45,5%, у индустрији 26,8% активног становништва, а већина неаграрног становништва радила је ван села (44,9% активног становништва). У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Александар
**ВУЧИЋ, Александар**, политичар, државник (Београд, 5. III 1970). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1994. Био је стипендиста Фондације за развој младих научника, која га је послала на једногодишње усавршавање енглеског језика у Брајтон (Велика Британија). Приступио је Српској радикалној странци (СРС) 1993, када је изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Генерални секретар СРС био је 1995–2008. Као директор Спортско-пословног центра „Пинки" (1996–1998), реконструисао је ово запуштено здање и учинио га пословним и модерним. Три пута биран за посланика у Савезној Скупштини СРЈ: у Већу република (1998, 2000) и на савезним изборима 2004. Именован је за министра информисања у влади националног јединства Мирка Марјановића (1998–2000). На првој Конвенцији Српске напредне странке (СНС), одржаној октобра 2008, изабран је за заменика председника СНС. Водио је изборне тимове на ванредним локалним изборима у београдским општинама Земуну и Вождовцу 2009, када је СНС остварила убедљиву победу и преузела власт на локалном нивоу. После парламентарних избора одржаних у мају, **В.** је 27. VII 2012. преузео функцију првог потпредседника Владе Републике Србије и министра одбране, задужен за борбу против корупције и криминала. После оставке Томислава Николића на место лидера СНС, 24. V 2012, **В.** је постао в. д. председника, а на Другом конгресу СНС 29. IX 2012. изабран је за председника странке. СНС је у међувремену израсла у најјачу и најутицајнију политичку странку у Србији. Коренит раскид с радикализмом и осмишљавање напредњачке идеологије учинили су га прихватљивим политичарем како у земљи тако и у иностранству. Борба против корупције, настојање да подигне пољуљани углед српске војске, храброст и упорност, доследност и толерантност према другачијим мишљењима учинили су га водећим политичарем и државником у Србији.
ИЗВОР: Лична архива.
Радош Љушић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Борка
**ВУЧИЋ, Борка**, банкар (Комирић код Осечине и Тршића, 4. IV 1926 – ауто-пут Београд–Ниш, код Лапова, 1. VIII 2009). Као скојевка 1944. приступа партизанским санитетским јединицама. Дипломирала на београдском Правном факултету 1951, потом радила у суду у Нишу. Убрзо прелази у савезне државне органе (Завод за планирање, Министaрство за индустрију и Министарство за спољну трговину). Од 1961. у Привредној банци Србије радила на обезбеђивању услова за обављање кредитних послова с иностранством, успостављајући кореспондентске односе с банкама широм света, пре свих у Енглеској, Немачкој и САД. Била је на специјализацији у Енглеској и Холандији, а потом боравила 1965. у Међународној банкарској школи на Браун универзитету. После интеграције Привредне банке са Београдском удруженом банком (БУБ), **В.** је у БУБ провела 30 година, највише на месту директора сектора и потпредседника Банке за послове с иностранством. Почетком 1977. изабрана је за генералног директора Београдске банке а. д. (ББ), која је за кратко време постала водећа кредитна институција у земљи. Спроводећи концепт оздрављења банака, **В.** је сматрала да и српске банке треба да се уклопе у светске трендове интеграције и консолидације. Стога је у првој фази (мај 1977) формирала Београдску банкарску групу (20 банака с ББ на челу). Нешто касније у Групу улази и АИК банка из Ниша, а **В.** је изабрана за председника. На самом почетку пословања збир биланса ове групе износио је 34,3 млрд. динара, готово 50% од збирног биланса свих банака у Србији.
**В.** је 1988. основала банку на Кипру, као огранак Београдске банке – ББ COBU. Иако је отпочела са само 100.000 долара позајмице, послови су се умножавали и расли уз пуну подршку тзв. мешовитих банака („Anglo Yugoslav Bank Ltd", „Bank Franc Yugoslav", „Adria Bank AG" и „LHB AG"). Већ у другој години пословања, ББ COBU је остварила платни промет већи од 5 млрд. долара, а 1990. с билансном сумом од 650 мил., те интерним резервама и капиталом већим од 20 мил. долара, Централна банка Кипра рангирала ју је као прву. Увођењем санкција СБ УН према Југославији средином 1992. ситуација се мења. Стране банке су повукле средства с рачуна ББ COBU, а југословенска предузећа и банке у иностранству су блокирани. Самој ББ COBU било је блокирано 33 мил. долара. Ради превазилажења проблема везаних за санкције, **В.** је успела да направи паралелну мрежу рачуна преко којих је радила потпуно законито, али је рушило санкције. За време санкција Банку су контролисали и Централна банка Кипра и органи УН, али није поднета ниједна пријава за кршење санкција и прописа.
**В.** је била веома активна у обезбеђивању иностране кредитне подршке: синдицирани кредит на лондонском тржишту капитала 1998. од 50 мил. долара за „НИС–Југопетрол"; 400 мил. долара краткорочних кредита од банака из Италије, Грчке, Аустрије; аранжман с кинеском ЕКСИМ банком о финансирању пројеката „Петрохемије", „Азотаре", „Сартида", „ЖТП", „Трајала", ЕПС-а и др.; два кредита од Банке Кине, за потребе девизних резерви земље и за програме хуманитарне помоћи за обнову земље итд. Осим тога, **В.** је с другим удруженим банкама Југославије обезбедила десетине конзорционих кредита с иностраног тржишта за велике домаће компаније, а преко веза у Грчкој, **В.** је организовала приватизацију „Кока-коле", „Навипа", „Пепси коле". Контокорентни односи ББ били су успостављени са 1.140 банака и финансијских организација, а депозитно-кредитне послове и послове платног промета обављала је са 166 банака широм света. Према часопису *The Banker* ББ је у 1999. била на 229. месту међу европским, а на 627. међу 1.000 највећих банака у свету. Средином 1999. постављена је на место Савезног министра за координацију с међународним финансијским институцијама, а функцију је обављала волонтерски. И поред високих пословних резултата и позитивних извештаја о контроли законитости рада, део политичких структура покренуо је и водио негативну кампању против **В.** и Банке, оптужујући је за проневере и сарадњу са Слободаном Милошевићем. Поднето је више кривичних пријава, а по свим процесуираним донете су ослобађајуће пресуде. На изборима 2007. на листи Социјалистичке партије Србије изабрана је за посланика у Народној скупштини чијим седницама је у својству најстаријег посланика председавала до маја 2007. **В.** је била иницијатор, један од оснивача и председник Управног одбора Фонда за дошколавање младих пољопривредника; у његовој мисији погинула је у саобраћајној несрећи. У Комирићу joj je 2011. подигнут споменик, а аутор споменика је београдски вајар Мирослав Живковић.
ДЕЛО: *Банкарство: избор или судбина*, Бг 2002.
ИЗВОРИ: Годишњи извештаји о пословању УББ и ББ а.д. и ББ COBU за односне године.
ЛИТЕРАТУРА: М. Д. Влаховић, *Демократска пљачка Србије: Економија деструкције – примена у пракси*, Бг 2005; М. Турудић, „Погибија најпознатије српске банкарке", *Време*, 2009, 970; Г. Н. Шимић, *Комирић некад и сад*, Шабац 2009; К. Качалин, „Тајне Борке Вучић", *Глас Русије*, 7. XII 2012.
Миле Лаврнић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Властимир
**ВУЧИЋ, Властимир**, физичар, универзитетски професор (Јагодина, 23. XI 1910 – Београд, 28. II 1985). Дипломирао 1936. на Одсеку за машинско-електротехничке инжењере Техничког факултета у Београду. До 1939. радио као инжењер у фирми „Југословенски Сименс". На Медицинском факултету у Београду 1939. изабран је за асистента на предмету Физика. Као резервни официр Југословенске војске (1941–1944) био је заробљеник у немачком логору Оснабрик. Од 1945. наставио је рад на Мед. ф., а 1947. прешао на Технички факултет у Београду за предавача физике. За доцента на Грађевинском факултету изабран је 1951, а за ванредног професора физике 1957. Услед недостатка наставника, предавао је физику на скоро свим техничким факултетима. На Електротехнички факултет прешао 1961. и ту на новооснованом Одсеку за техничку физику увео предмет Физичко–техничка мерења, са основама метрологије неелектричних величина и мерних претварача. За редовног професора изабран је 1971. Пензионисан је 1979. Коаутор је са Д. Ивановићем, уџбеника *Физика I*, *Физика II* и *Атомска и нуклеарна физика III* (Бг 1963) објављених у више издања. Од посебног је значаја уџбеник *Основна мерења у физици*, чије се прво издање појавило 1952. у Београду. Књига представља својеврсни увод у oпшту метрологију и коришћена је на многим техничким факултетима СФРЈ, штампана је у 22 издања са укупним тиражом од близу 100.000 примерака, што је својеврсни подвиг у области високошколске техничке литературе. Уџбеник је коришћен и после 2010. Био је вишегодишњи директор Завода за физику техничких факултета. Сваке школске године организовао посебну наставу експерименталних физичких мерења, за преко 2.000 студената свих техничких факултета. Конструктор је многобројних мерних апаратура које су и произведене у Заводу за физику, а коришћене широм земље. У истраживачком раду бавио се изучавањем природне радиоактивности бањских вода у Србији. Након што је пронађен ласер (1960), већ 1961. укључио га је у своја предавања. Неколико година био је руководилац одељења за ласере у Институту за физику Србије.
ДЕЛА: и Д. М. Ивановић, *Физика II. Електромагнетика и оптика*, Бг 1976; *Основна мерења у физици*, Бг 1979; и Д. М. Ивановић, *Атомска и нуклеарна физика*, Бг 1981; и Д. М. Ивановић, *Физика*, I, Бг 1984.
Димитрије Тјапкин; Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Вукан
**ВУЧИЋ, Вукан**, инжењер, универзитетски професор (Београд, 14. I 1935). Дипломирао је на Саобраћајном одсеку Машинског факултета у Београду 1960, магистрирао 1965. и докторирао 1966. на Калифорнијском универзитету у Берклију. Од 1960. до 1961. радио је као инжењер за планирање у *Hamburger Hochbahn АG* у Хамбургу, једној од водећих компанија јавног градског превоза у Немачкој. Пројектовао је нове метро линије, нови тип терминала са директним преседањем између више видова транспорта, аутобуске станице, раскрснице са специјалним тракама за бициклисте и др. Прешао у САД, где је радио (1961–1963) за велику пројектну фирму *Wilbur Smith Associates* (Њу Хејвн, Конектикат), на планирању друмског саобраћаја. За доцента на Универзитету Пенсилваније, где је основао предмет Саобраћајна техника, изабран је 1967, а редовни професор је од 1975. Најважније резултате остварио је управо на Универзитету Пенсилваније. Радио на истраживачким програмима и за Министарство саобраћаја Федералне владе САД, државе Пенсилванија и града Филаделфија. Објавио је неколико књига и стотинак чланака. Најважније његово дело је књига *Urban Public Transportation; Systems and Technolоgy* (Prentice-Hall 1981). Преведена је на више језика, укључујући српски (*Јавни градски превоз: системи и техника*, Бг 1987). За иностраног члана САНУ изабран је 1994. Живи у САД.
ДЕЛА: коаутор, *Public Transportation: Planning, Operations and Мanagement*, New Јersey 1979; *Transportation for Livable Cities*, New Јersey 1999; *UrbanTransit Operations: Planning and Еconomics*, Hoboken – New Јersey 2005; *UrbanTransit Systems and Technology*, Hoboken – New Јersey 2007.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелес 1999; В. Гречић, *Српска научна дијаспора*, Бг 2010.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Зоран
**ВУЧИЋ, Зоран**, песник, есејиста, преводилац (Околиште код Сврљига, 14. VI 1947). После средње библиотекарске школе (Београд) радио као новинар, уредник у „Народној књизи" и један од уредника часописа *Расковник*. Међу оснивачима часописа *Бдење* (Сврљиг), чији је главни уредник 2010–2011. У његовим песмама завичај и природа имају исти глас, а локални колорит носи универзалну симболику освита, драме, удеса живота (*Пролази свет*, Ниш 1976; *Знаци из тамнине*, Бг 1999; *Знаци и тескобе*, Књажевац 2010). Уз М. Церу Михаиловића најизразитији дијалекатски песник Јужне Србије: архаични староштокавски исказ има у његовој лирици обележја модерне, готово експерименталне песме (*Мисал и земља*, Вр 1986; *Врвина за небо*, Бор 2006). Веома плодан, понекад објављивао и коауторске књиге (и Р. Арсић, *Сунчев друг – сунчев осмех*, Сар. 1987; и Р. Арсић, *Откривање тајне*, Бг 2001; и Р. Вучковић, О. Ристић, *Источно тројство* Бг 2007). Писао о књижевности из свог завичаја (*Сврљишки књижевни круг*, Сврљиг 2005). Преводи с бугарског, а и његова поезија је преведена на бугарски (*Тъмен прозорец*, София 1996).
ДЕЛА: *То прошло*, Ниш 1980; коаутор, *Књига четворице*, Вр 1985; *Досада*, Вр–Бг 1987; *Завештања*, Бг 1990; *Време за игру*, Н. Сад 2000; *У глуво доба*, Бг 2006; *Стари и нови стихови*, Ниш 2008; *Пројде живот*, Ниш 2012.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Богдановић, „Источнице завичаја", *Развитак*, 1979, 3; Ђ. Ј. Јанић, „Путник и завичај", *Савременик*, 1982, 8–9; Д. Витошевић, „Ка своме гласу што светли из мрака", *Развитак*, 1984, 4–5; М. М. Стојановић, *Сврљишки књижевни круг*, Лесковац 1993; Д. Стојковић, „Песме као лек од лепоте и од смрти", *Развитак*, 2006, 225–226.
Маја Стојковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Лидија
**ВУЧИЋ, Лидија**, психолог, универзитетски професор (Београд, 15. I 1932). Дипломирала 1955. и докторирала 1964. на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, где је бирана у свим звањима. За редовног професора изабрана је 1986. До одласка у пензију 1997. предавала је педагошку психологију студентима психологије и педагогије. Хонорарно je предавала педагошку психологију на Одељењу за психологију ФФ у Нишу, а после пензионисања и на ФФ у Бањалуци. На ФФ у Београду била је шеф Катедре за педагошку психологију (1976–1986. и 1988–1997), управник Одељења за психологију (1986–1988), управник Центра за педагошко-психолошко и методичко образовање наставника (1978–1982) и члан Савета ФФ. У Институту за психологију ФФ руководила је већим бројем пројеката из области педагошке психологије. Била је главни и одговорни уредник часописа *Психологија* (1986–1988) и председник жирија за доделу награде „Др Борислав Стевановић" (2001–2005). Истраживала је могућности подстицања развоја социјалне интелигенције, као и различите психолошке проблеме учења и наставе. Прва је у нашој земљи испитивала ефекте програмираног учења.
ДЕЛА: *Развијање схватања социјалних односа код ученика*, Бг 1970; *Педагошка психологија*, Бг 1982; и В. Смиљанић, *Библиографија радова из развојне и педагошке психологије, 1945–1982*, Бг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Поткоњак, *Именик српских педагога*, Бг 2005.
Иван Ивић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Марија
**ВУЧИЋ, Марија**, психолог (Загреб, 25. XII 1891 – Београд, 1 XII 1973). Студирала психологију у Прагу, Лајпцигу и Хамбургу. Дипломирала 1922. на Свеучилишту у Загребу. Докторску дисертацију под насловом „Карактеролошко значење дечје игре" одбранила 1924. на Свеучилишту у Загребу. Пореклом Словенка, била је прва жена доктор психологије у Србији. Између два рата радила у Министарству просвете у Београду и као професор у Женској учитељској школи у Београду. Од 1945. до пензионисања 1950. поново била професор Женске, касније Учитељске школе у Београду. После пензионисања (1953–1958) радила као први психолог при Гинеколошко-акушерској клиници у Београду. Један је од оснивача Психолошко-педагошког саветовалишта општине Вождовац (1954), чији је директор била седам година. Од 1955. активно учествовала у Друштву за старање и бригу о деци и омладини Београда, посебно у комисији за рад са породицом. Један је од оснивача Центра за родитеље. Њени стручни и истраживачки радови захватају различите проблеме развојне психологије. Заједно са својим супругом Р. Вучићем превела је са немачког језика *Психологију раног детињства* В. Штерна (Бг 1938). Поводом 20-годишњице ослобођења Београда додељена јој је Спомен-плакета града Београда као признање за рад и залагање на изградњи Београда, а 1972. одликована је плакетом за посебан допринос друштвеном васпитању деце.
ЛИТЕРАТУРА: К. Цуцуловић, „Марија Бенигар–Вучић", *Психологија*, 1974, 1–2; Н. Поткоњак, *Именик српских педагога*, Бг 2005.
Александар Костић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Новица
**ВУЧИЋ, Новица**, агроном, универзитетски професор (Липљан, Косово, 20. XII 1924 – Нови Сад, 22. IV 1992). Завршио је Пољопривредни факултет у Земуну 1954, докторирао је 1962. на Пољ. ф. у Новом Саду из области наводњавања пољопривредних култура. За време студија радио је у „Житопромету" у Липљану (1954–1958), затим у Институту за пољопривредна истраживања у Новом Саду. За асистента на Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1958, а за редовног професора на предмету Наводњавање пољопривредних култура 1974. За дописног члана ВАНУ изабран је 1981, а за редовног члана САНУ 1987. Био је на специјализацији у САД, на више студијских боравака у иностранству, учествовао је на многобројним међународним скуповима и држао је предавања по позиву на иностраним универзитетима. Био је водећи научник и педагог из научне области наводњавања пољопривредних култура и физике земљишта на нашим просторима. Поуздан зналац историје пољопривреде Србије и предавач широког образовања. Оснивач је „новосадске" школе наводњавања на савременим основама. Организовао је и предавао на постдипломским студијама, као и на међународним курсевима за стручњаке из земаља у развоју. Био је продекан Пољ. ф. у Новом Саду (1970–1971). Значајан је његов допринос у раду Матице српске, ВАНУ/САНУ, у струковним и научним удружењима, у научним и стручним часописима. Добитник је Ордена рада са златним венцем. Његов уџбеник *Наводњавање пољопривредних култура* (Н. Сад 1976) преведен је на енглески (*Irrigation of Аgricultural Crops*, Novi Sad 1979). Највећи број радова **В.** обрађује проблематику наводњавања пољопривредних култура („Наводњавање кукуруза", у: М. Пипер (ур.), *Кукуруз*, Бг 1965; „Биоклиматски коефицијенти и заливни режим – теорија и практична примена", *Водопривреда*, 1971, 7/8; „Потенцијална евапотранспирација соје у климатским условима Војводине", *АПН*, 1980, 41, 144; и Ђ. Бошњак, „Yield and evapotranspiration ratio in irrigated and unirrigated sunflower", *Procеeding of the 12th International Sunflower Conference*, Novi Sad, 1988, 1; „Water balance method of irrigation scheduling for large land area", *International Commission of Irrigation and Drainage Simposium Proceedings*, 1981, 6; „Заливни режим соје у климатским условима Војводине", *Водопривреда*, 1981, 72), физику и воднофизичка својства земљишта („Воднофизичка својства хидроморфолошких земљишта Војводине", *Водопривредни гласник*, 1968, 51/54; „Прилог приступу проучавања водофизичких својстава тешких земљишта и вредновање добијених резултата", *Земљиште и биљка*, 1980, 29, 1), те експлоатацију заливних система („Вештачка киша и развој њених уређаја", *Пољопривреда Војводине*, 1955, 1; „Наводњавање капањем trickle irrigation – нови начин наводњавања", *Водопривреда* 1973, 26). Посебно су значајна његова дела из целине две жетве, где се истиче монографија *Наводњавање и две жетве годишње*. *Дунав*−*Тиса*−*Дунав* (Н. Сад 1981).
ДЕЛА: „Допринос Матице српске унапређењу пољопривредне науке и праксе у Војводини", *ЗМСПН*, 1984, 66; *Војводина између неба и канала*, 21, Н. Сад 1989; *Хигијена земљишта*, Н. Сад 1992.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија II*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 1994; *Живот и дело српских научника*, 12, Бг 2010.
Ђуро Бошњак
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Оливера
**ВУЧИЋ, Оливера**, правник, универзитетски професор, уставни судија (Београд, 25. VI 1953). Дипломирала 1976, магистрирала 1982, а докторирала 1995. на Правном факултету у Београду. За асистента на истом факултету изабрана је 1987, а за редовног професора 2010. Члан је Председништва Савеза удружења правника Републике Србије и Републике Српске. Године 2007. на предлог Народне скупштине а по одлуци председника Републике изабрана је за судију Уставног суда Републике Србије. У том својству посетила је Савезни уставни суд СР Немачке у Карлсруеу, Уставни суд БиХ и Уставни суд Републике Српске и учествовала на неколиким међународним скуповима у организацији Савета Европе и различитих међународних организација. Као судија Уставног суда издвојила је своје мишљење у случајевима утврђивања неуставности појединих одредаба Закона о судијама, потом Закона о изменама и допунама Закона о Високом савету судства и одлука Високог савета правосуђа о престанку дужности судије, као и у случају предлога за забрану удружења „Национални строј".
ДЕЛА: *Промена и трајање устава*, Бг 2005; коаутор, *Уставна читанка*, Бг 2008; коаутор, *Уставни судови бивших југословенских република – теорија, норма, пракса*, Бг 2010; *О заштити права*, Бг 2010.
ИЗВОРИ: Архиве ПФ у Београду и Уставног суда Србије.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Радмило
**ВУЧИЋ, Радмило**, психолог, педагог, универзитетски професор (Јагодина, 30. I 1898 – Београд, 3. XI 1993). Студирао је филозофију и психологију у Прагу, Лајпцигу и Хамбургу. Дипломирао је на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду 1925. код Бранислава Петронијевића. Докторску дисертацију под насловом *Образовање воље* (Бг 1939) одбранио је на истом факултету. Као суплент радио је у Учитељској школи у Јагодини, Женској и Мушкој учитељској школи у Београду. После полагања професорског испита (1929) постављен је за професора гимназије у Јагодини. Тридесетих година прошлог века радио је као психолог у Психотехничком заводу Београдске општине и као професор у Женској и Мушкој учитељској школи. Од 1940. ангажован је као хонорарни наставник за психологију животиња на Ветеринарском факултету у Београду и као хонорарни наставник на Академији ликовних уметности у Београду. Године 1952. изабран је за доцента, а 1956. за ванредног професора на Богословском факултету Српске православне цркве, на коме је радио до одласка у пензију 1965. Објављивао стручне и научне радове из области педагогије и психологије религије и неколико књига (*Основи педагогике*, Бг 1934; *Психологија културе*, Бг 1967; *Психологија религије*, Бг 1971). Превео је већи број књига из области психологије и филозофије, од којих су најзначајније *Психологија раног детињства* В. Штерна (Бг 1938), коју је превео заједно са својом супругом М. Вучић, и *Индијска филозофија* С. Радакришнана у два тома (Бг 1964, 1965). За вишегодишњи стручан и успешан рад у просвети награђен је 1939. Орденом Светог Саве IV реда.
Александар Костић
Осим *Основа педагогике*, за педагошку проблематику су значајне и књиге које је писао као професор педагогије на Богословском факултету у Београду: *Педагогика за ученике богословије* (Бг 1954) и *Методика религијске наставе* (Бг 1960). **В.** је био психолог према свом образовању, а педагог према професионалном деловању. Српски историчари педагогије га сврставају у присталице реформне педагогије, односно, активне школе, али га сматрају и за једног од представника верске (религијске) педагогије.
Недељко Трнавац
ЛИТЕРАТУРА: Д. Калезић, „Професор др Радмило Вучић", *Богословље*, 1993, 1–2; Н. Поткоњак, *Именик српских педагога*, Бг 2005; Д. Бонџић, „Радмило Вучић – професор Богословског факултета", у: *Српска теологија у двадесетом веку*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ, Радомир
**ВУЧИЋ, Радомир**, балетски играч (Бачко Градиште, 31. V 1948 – Београд, 31. XII 2009). Балетско образовање стекао у Средњој балетској школи „Лујо Давичо" у Београду (1962–1965). Члан балетског ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду постао је 1965. и у њему као солиста играо до 1970, када је добио ангажман у Народном позоришту у Београду. У њему је од 1972. био истакнути солиста и првак. Са Иванком Лукатели успешно учествовао на 2. међународном такмичењу младих балетских уметника у Москви 1973. и био финалиста Такмичења балетских парова у Осаки 1978. Одиграо је готово све главне улоге у класичном репертоару. Био је Зигфрид у *Лабудовом језеру*, Принц у *Зачараној лепотици* (П. И. Чајковски), Алберт у *Жизел*и (А. Адам), Франц у *Копелији* (Л. Делиб), те Базил у *Дон Кихоту* (Л. Минкус). Савладао је све виртуозне захтеве класичног балета, те имао лаке и високе скокове са нечујним доскоцима и елегантан став. За врхунско партнерство посебно га је похвалила прослављена руска примабалерина Наталија Бесмертнова са којом је играо приликом једног од њених гостовања у *Лабудовом језеру*. Остварио је запажене улоге и у савременијим балетским делима као лирски страствен Ромео (С. Прокофјев, *Ромео и Јулија*), заводљиви Вронски (Р. Шедрин, *Ана Карењина*), достојанствени Отац храма (К. Сенсанс, *Самсон и Далила*), трагични Софра (З. Мулић, *Вечити младожења*), те трагични и страсни Дон Хозе (Р. Шедрин, *Кармен*). Улогом Марка у *Охридској легенди* С. Христића обележио је 20-годишњицу уметничког рада. Снажне креације које се памте дао је и у *Катарини Измаиловој* (Р. Бручи), *Бановић Страхињи* и *Јелисавети* (З. Ерић), *Вечитом младожењи*. Гостовао је у Хрватском народном казалишту у Сплиту (*Жар птица*, *Ромео и Јулија*). Увежбавао је солисте и ансамбл за неколико балетских премијера у Београду. Радио је и за телевизију. Био је шеф балетског ансамбла СНП у Новом Саду, а у два наврата био је и на челу београдског Балета. Носилац је Награде Балетског бијенала у Љубљани, Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије. По одласку у пензију 1992. био је директор балетског ансамбла Позоришта на Теразијама, у којем се бавио и педагошким радом.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, *Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта 1*, Бг 1994; В. Крчмар (прир.), *Балет: првих педесет година (1950–2003)*, Н. Сад 2004.
Милица Зајцев
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ-АГА
**ВУЧИЋ-АГА**, заповедник Срба на турском крајишту у Пакрачком санџаку (?, прва половина XVI – ?, после 1598). Био је један од најугледнијих старешина Срба са влашким статусом на турском крајишту (*Мала Влашка* у Пакрачком санџаку у Славонији) у време Дугог рата (1593–1606), када су аустријске државне и војне власти, желећи да населе пустоселине у Војној крајини (Вараждинском генералату), подстицале српско становништво да се сели са турске на аустријску страну границе. Он је 12. VI 1598. послао своје изасланике вараждинском генералу, нудећи помоћ у организовању сеобе око хиљаду српских породица. У исто време дошли су с таквом понудом и изасланици Дракула-аге из околине Пакраца. Уз сагласност аустријског надвојводе, заповедник Вараждинског генералата је прихватио њихову понуду, али је захтевао да на завршне разговоре о томе, као и о могућем заузимању Пакраца и Велике, **В.** дође у Вараждин 19. јула исте године. На уречени дан, међутим, он се није појавио, јер је страховао од Турака, који су према њему постали подозриви, већ је поново послао изасланике. Они су саветовали да крајишка војска не долази по Србе све док тамошњи Турци не оду за Будим. Договорена сеоба делом је остварена почетком новембра 1598, када је у Вараждински генералат дошао Дракула-ага, али се међу досељеницима не помиње и **В**. Наредне две године уследиле су још обимније сеобе из Пакрачког санџака, а у списковима Срба који су се тада доселили наведен је Иво Вучић-агић, чија је породица имала 15 чланова.
ИЗВОРИ: Р. Лопашић, *Споменици хрватске крајине*, I, Зг 1884; „Прилози за повијест Хрватске XVI и XVII вијека из штајерскога земаљскога архива у Градцу", *Старине ЈАЗУ*, 1887, 19.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа*, Суб. 1926; *Историја српског народа*, III/1, Бг 1993.
Војин С. Дабић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ, Тома
**ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ, Тома**, министар, саветник, уставобранитељски првак (Барич код Београда, 1788 – Београд, 13. VII 1859). Родио се у Баричу, где су му родитељи у време Кочине крајине избегли од турске одмазде. По повратку из избеглиштва населили су се у селу Вучковици у Гружи. Отац Периша прешао је у Гружу половином XVIII в. из околине Бијелог Поља. Брат од стрица био му је Мелентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшница и први српски митрополит. **В.** је остао неписмен пошто је напустио школу услед немира изазваних избијањем Првог српског устанка, савладавши само неку врсту војне обуке, што му је омогућило да постане припадник Карађорђеве гарде. Плашећи се казне због извршеног преступа, пребегао је и кратко време провео међу Хајдук Вељковим бећарима, а потом се вратио у Гружу. После пропасти Првог српског устанка, као недовољно познат Турцима остао је у Србији, где је учествовао у припремама за нову буну. Ступио је у службу кнеза Милоша и у њој остао до 1822, као један од његових најпоузданијих људи. Уживајући кнежево велико поверење и наклоност пренео је 1817. Вујици Вулићевићу поруку да организује убиство Карађорђа. У време прве владе кнеза Милоша био је кнез у Гружи, председник нахијског суда, надзорник грађевина, командант кнежеве гарде, кнежев ађутант, министар војни и саветник. У Гружи је његов углед и утицај био веома јак, тако да је строгом управом лако успевао да бунтовне Гружане држи под контролом. То се најбоље може видети за време Ђакове (1825) и Милетине буне (1835), у чијем се гушењу истакао. Пораст Вучићеве популарности и утицаја изазивао је подозрење кнеза Милоша, који га је у више наврата отпуштао и поново примао на високе положаје у служби. То је сигурно у значајној мери утицало да се током времена све више удаљавао од кнеза Милоша и да се истовремено, с јачањем уставобранитељског покрета, приближио кнежевим огорченим противницима. Од проглашења Турског устава 1838, а нарочито у периоду угушења тзв. Јованове буне, наредне године, па све до 1844. представљао је кључну личност „уставоваца" у борби против кнеза Милоша и династије Обреновић. После смрти кнежевог сина и наследника Милана, а до доласка кнеза Михаила у Србију, са Јевремом Обреновићем и Аврамом Петронијевићем био је члан кнежевског намесништва (јул 1839 – март 1840). Убрзо по доласку кнеза Михаила у Србију Порта га је, заједно са Петронијевићем, поставила за кнежеве саветнике. Међутим, пошто је дошао у сукоб са кнезом, био је принуђен да напусти Србију и потражи азил у Турској. После добро припремљене превратничке акције, августа 1842. прешао је у Србију код Смедерева и подигао је тзв. Вучићеву буну. Код Крагујевца, са прилично бројним снагама састављеним од уставобранитељских присталица, нагнао је владине трупе на повлачење, тако да је кнез Михаило већ 7. септембра морао да напусти престо и заједно са својим ширим окружењем емигрира у Аустрију. По доласку на власт 9. IX 1842. изабран је у Привремено правленије, које је имало задатак да прогласи Александра Карађорђевића за кнеза. Одигравши кључну улогу у овом избору, постављен је за министра унутрашњих послова. Захваљујући познавању менталитета српског сељака и чињеници да се представљао као народни трибун, стекао је снажну подршку маса и постао свемоћан, због чега је често долазио у сукоб са осталим уставобранитељским првацима. На инсистирање руске владе, заједно са Аврамом Петронијевићем, морао је да напусти Србију и нађе прибежиште у Видину и Цариграду. Када се поново вратио у земљу, непуну годину дана касније, народ га је помпезно дочекао. Пошто је кнез Александар Карађорђевић овај период искористио за јачање своје, до тада незнатне власти, **В.** се по повратку све више удаљавао од кнеза и уставобранитеља, истовремено се све више приближавајући незадовољним сељачким масама и прихватајући подршку представника Русије. И поред тога, продужио је за извесно време владавину Карађорђевог наследника тако што је у јесен 1844. угушио Катанску буну, коју су организовали обреновићевци. Током ових акција испољио је изузетну суровост према побуњеницима, која је јасно испољавала његов необуздани карактер. Због заслуга је добио новоуспостављену титулу војводе и титулу „превасходитељства" и звање кабинетског саветника, са изузетно високом платом. Ипак, како је уставобранитељски режим дубље падао у кризу, тако је **В.** организованије иступао против његовог вођства. На Петровској скупштини у Крагујевцу 1848, захваљујући његовом инсистирању, кнез Александар је био принуђен да изврши смену појединих државних чиновника. Међутим, 1852, по доласку Илије Гарашанина на место кнежевог представника, он је пензионисан и изолован из политичког живота. Његова политичка рехабилитација спроведена је 1858, постављањем на место председника Савета, када је склопљен политички савез Илије Гарашанина, **В.** и најбогатијег Србина онога времена, трговца Мише Анастасијевића, са циљем свргавања са престола кнеза Александра Карађорђевића. То је и учињено на Светоандрејској скупштини 1858, када је захваљујући акцији либерално-обреновићевске опозиције на власт у Србији враћен кнез Милош, упркос великом **В.** противљењу. Кнез Милош је одмах по повратку на власт 1859. наредио **В.** хапшење и ислеђивање. Пошто се разболео, пребачен је у болницу, где је по наређењу кнеза Милоша отрован.
Био је талентован говорник, који је успевао да својим запаљивим говором усмери ток Народне скупштине у жељеном правцу, тако да су га се прибојавали не само политички противници него и блиски сарадници. Изразито експлозиван, суров и искључив, био је веома делотворан у рату и екстремним ситуацијама, али, пошто је био без правог политичког нерва, у редовним ситуацијама веома лако је доспевао на маргине политичког живота.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Страњаковић, *Влада уставобранитеља 1842–1853*, Бг 1932; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858)*, Бг 1933; *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1934; Д. Страњаковић, *Вучићева буна 1842*, Бг 1936; Д. Илић, *Тома Вучић-Перишић*, Бг 1956; Ј. Милићевић, Д. Илић, „Тома Вучић-Перишић", *ИГ*, 1957, 1–2; П. В. Крестић, *Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839-1848)*, Бг – Н. Сад 1996; Р. Ј. Поповић, *Тома Вучић Перишић*, Бг 2003.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВА БУНА 1842
**ВУЧИЋЕВА БУНА 1842**, преврат којим је свргнут кнез Михаило и којим су крунисани вишегодишњи напори уставобранитеља да се домогну власти у Србији. Буна је настала као последица нагомиланих унутрашњих неспоразума (насталих повећањем пореза, одузимањем жировнице од општина, спуштањем вредности дуката на 23 гроша, повећањем прихода свештенству, претварањем шума у испаше и неусвајањем захтева Савета да се отпусте тројица министара), била је резултат јачања антагонизма две политичке струје (обреновићевске и уставобранитељско-карађорђевићевске), и представља резултат утицаја спољних чинилаца, пре свих Порте, Аустрије, пољске емиграције и Француске у мањем обиму, које су узеле учешћа у самој акцији промене династије и довођења кнеза Александра Карађорђевића на престо у Србији. Уз логистичку подршку Турске, уставобранитељски првак Тома Вучић Перишић је 29. VIII 1842. преко Земуна и Панчева прешао у Србију код Смедерева. Прикупљајући уз пут наоружани народ, упутио се ка обреновићевском средишту Крагујевцу, где су му се предале и владине трупе са топовима. Дејствујући артиљеријом по кнежевој војсци разбио ју је и нагнао на повлачење. Нови покушај супротстављања побуњеницима пропао је услед издајства официра, али и недисциплине и лоше организације војске. Будући да му ни руски конзул Вашченко није могао гарантовати безбедност, кнез Михаило Обреновић је већ 7. септембра био приморан да оде у емиграцију, у Аустрију, и препусти власт својим непријатељима. С њим је, у страху од терора који је уследио, пребегла и већина министара, поједини саветници и бројно чиновништво.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Страњаковић, *Влада уставобранитеља 1842–1853*, Бг 1932; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)*, Бг 1933; *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1934; Д. Страњаковић, *Вучићева буна 1842*, Бг 1936; Д. Илић, *Тома Вучић-Перишић*, Бг 1956; Ј. Милићевић, Д. Илић, „Тома Вучић-Перишић", *ИГ*, 1957, 1–2; П. В. Крестић, *Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839-1848)*, Бг – Н. Сад 1996; Р. Ј. Поповић, *Тома Вучић Перишић*, Бг 2003.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВИЋ, Бранко
**ВУЧИЋЕВИЋ, Бранко**, филмски сценариста, критичар, књижевни преводилац (Београд, 7. VII 1934). Апсолвирао енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, 1957. Као филмски критичар (*Књижевне новине*, *Филм данас*, *Екран*, *Филмска култура*) и уредник филмске рубрике у ревији *Данас* један је од најутицајнијих синеаста у време успона југословенског ауторског филма 60-их и 70-их година XX в. Склон новим драматуршким формама и оригиналним захватима у духу руског уметничког експеримента и филмске авангарде, као сарадник на сценаријима, косценариста или сценариста њихових филмова извршио је нарочит утицај на редитеље Д. Макавејева (*Љубавни случај или трагедија службенице* *ПТТ*, 1967; *Невиност без заштите*, 1968; *Мистер Монтенегро*, 1981), Ж. Жилника (*Рани радови*, 1969), Б. Ченгића (*Улога моје породице у* *светској револуцији*, 1971; *Слике из живота ударника*, 1972) и К. Годину (*Сплав Медузе*, 1980; *Умјетни рај*, 1990). Објавио је збирку филмских критика *Имитација живота* (Бг 1992) и критичку антологију *Авангардни филм 1895–1939 I* (Бг 1984) и *II* (Бг 1990). Уређивао је часопис *New Мoment* (од 1993). Превео је више од 40 књига, међу којима су и *Лолита* В. Набокова (Бг 1988), *Испод вулкана* М. Лаурија (Бг 1986) и *Икона и секира* Џ. Билингтона (Бг 1988).
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВИЋ, Илија Ика
**ВУЧИЋЕВИЋ, Илија Ика**, глумац (Ужице, 20. VII 1873 – Сарајево, 7. XII 1932). Први пут ступио на сцену са ансамблом Народног позоришта из Београда приликом њиховог гостовања у Пожаревцу 1891. По завршетку гостовања прешао у путујућу трупу Петра Ћирића, у којој је дебитовао на гостовању у Даљу и играо до 1895. када је ангажован за члана Народног гледалишча у Љубљани. У њему је наступао целу једну сезону као први Србин на словеначкој сцени. После Љубљане играо је у путујућем позоришту Ђуре Протића. Трупа је распуштена 1898, те је прешао у нишки „Синђелић" (1899–1906). Био је члан, редитељ и управник Градског позоришта у Шапцу (1905–1907), затим у трупи М. Лазића Чичка (1907–1909), те дужи период глумац, редитељ и технички шеф Књажевског црногорског народног позоришта на Цетињу (1910–1918). Играо је и у трупи филијале Хрватског земаљског казалишта под управом Михаила Ере Марковића током 1911. У периоду 1901–1915. повремено је наступао у Веселом позоришту Михаила Бркића, те у Крагујевачком позоришту под управом Михаила Лазића (1907–1909). У трупи Емила Надворника и Леона Финција у Сарајеву био је 1919, а од 1920. до смрти члан НП у Сарајеву, у којем је прославио 25-годишњицу глумачког рада. Спадао је међу најомиљеније српске комичне глумце прве четвртине ХХ в. Био је глумац бујног и необузданог темперамента, индивидуалиста, склон импровизацији, импулсиван. Његов хумор био је сочан, помало груб, изненадан, ближи гротески и водвиљу него реалистичком захвату. Био је изузетно маштовит и умео је да пронађе обиље финих детаља у масци, гесту, покрету и тону. Његов глумачки дијапазон био је изузетно широк, од Нушића до Молијера, од националног репертоара до салонске комедије. Значајне улоге: Арган (Ж. Б. П. Молијер, *Уображени болесник*), Г. Журден (Ж. Б. П. Молијер, *Грађанин племић*), Градоначелник (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Кајгана (Н. В. Гогољ, *Женидба*), Баберле (Т. Брандон, *Карлова тетка*), Брајтнбах (А. Бах, *Шампион*), Отац Мартин (Ф. и П. Шентан, *Отмица Сабињанки*), Жутилов (Ј. С. Поповић, *Родољупци*), Мита Крадић (Е. Тот – С. Дескашев, *Сеоска лола*), Максим (Ј. Веселиновић – Д. Брзак, *Ђидо*), Калча/Смук (С. Сремац – В. Миљковић, *Ивкова слава*), Вуле Пупавац (М. Глишић, *Подвала*), Јеротије (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Јеврем Прокић (Б. Нушић, *Народни посланик*), Аћим Кукић (Б. Нушић, *Протекција*), Јованча Мицић (Б. Нушић, *Обичан човек* и *Пут око света*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јевтић, *Десет година сарајевског позоришта*, Сар. 1931; *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1944", *Театрон*, 1981, 30/31/32; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг – Н. Сад 1993; *Стољеће Црногорског државног театра – репертоари*, Цт 2010.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВИЋ, Љубомир
**ВУЧИЋЕВИЋ, Љубомир**, пуковник (Мајдан код Горњег Милановца, 21. X 1868 – Београд, 24. I 1934). Нижу школу Војне академије завршио 1891. Командир најпре вода, а потом батерије био је до 1903; командант дивизиона до 1910, када је постао помоћник команданта Моравског артиљеријског пука. У чин потпуковника унапређен је 1911. и пуковника 1913. У балканским ратовима био је командант артиљерије Моравске дивизије II позива, у I светском рату командант Моравског артиљеријског пука I позива до 1916. и командант артиљерије Моравске дивизије. Због успешног командовања у скоро свим значајнијим биткама уврштен је у ред најзаслужнијих српских официра. После рата обављао је високе дужности, од којих је највиша командант Вардарске дивизијске области 1921–1923. Пензионисан је са преводом у резерву и правом ношења униформе 1924. Одликован је са 12 домаћих и пет страних одликовања, од којих су најзначајнији: Карађорђева звезда са мачевима IV и III реда, Орден Св. Саве II реда, руски Св. Ане II реда са мачевима, енглески Орден Св. Михаила и Св. Ђорђа, те Орден за нарочите заслуге IV реда, француски Ратни крст и италијанска круна III реда.
ИЗВОР: Војни архив, Београд.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне* *академије 1850–1925*, Бг 1925; *Политика*, 25. I 1934; *Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933*, Краг. 1934; Т. Луковић, „Српско-француска артиљерија у пробоју Солунског фронта", *Ратник*, 1938, 108.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВИЋ, Матеј
**ВУЧИЋЕВИЋ, Матеј**, политичар, дипломата (? – ?). Са Цетиња је упућен у Русију 1828. као „војвода". Носио је неколико писама Петра I Петровића руском цару и другим високим личностима, са захтевом да приме покровитељство над Црном Гором и да одвоје новац за државне установе и школе. Црногорски митрополит га је поново послао у Русију јуна 1829. да преда писма цару Николају I и вицеканцелару Несељродеу. Почетком 1830. писао је преко Светог синода руском императору и тражио помоћ за Цетињски манастир. Отишао је преко Харкова и Букурешта у Србију. Са кнезом Милошем Обреновићем разговарао је о пресељењу Црногораца у Србију и предао му писмо руског вицеканцелара. По трећи пут га је Петар I послао у Петроград, овог пута са пуномоћјем да свог ујака Ивана Вукотића као руског представника допрати у Црну Гору да у њој установи органе власти. У децембру 1830. добио је у Петрограду извештај о смрти Петра I Петровића. Саставио је реферат за руску владу и није подржао младог Његоша, коме шаље писмо и приговара Сими Милутиновићу. Са Вукотићем се спремао за послове у Црној Гори где је стигао 1831. На цетињском збору изабран је први Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски, а он је у Сенату потпредседник свом ујаку Ивану Вукотићу. Његош га је за то место потврдио посебним указом 1832. Био је по страни Његошевог обрачуна са гувернадуром Радоњићем који је по одлуци Сената протеран из Црне Горе 1832. По повратку Његошевом из Русије 1833, **В.** је почетком 1834. напустио Црну Гору и своју функцију у Сенату, али није престао да ради против владике на Цетињу. **В.** је добио 1835. службу у Харкову, а помиње се и са другим презименом Петровић. Носилац је Ордена Свете Ане III степена.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јовановић, „Улога Вукотића и Вучићевића у Црној Гори", *ИЗ*, 1951, IV, VII, 7–9; Д. Д. Вуксан, *Петар I* *Петровић Његош и његово доба*, Цт 1951; Б. Павићевић, „О мисији Ивана Ивановића Вукотића и Матеја Петровића Вучићевића у Црној Гори 1831–1834", *ИЧ*, 1957, VII; Ђ. Д. Пејовић, *Црна Гора у доба Петра I* *и Петра* *II*, Бг 1981.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЋЕВИЋ РУМБИЋ, Марија Мара
**ВУЧИЋЕВИЋ РУМБИЋ, Марија Мара**, глумица (Бијело Поље, Херцеговина, 8. VII 1880 – Сарајево, 1962). Почела је да глуми у београдском Народном позоришту приликом гостовања овог позоришта у Шапцу 1896. Одмах се истакла глумачким даром и лепим гласом, али су ту њени уметнички изгледи били мали. Зато је исте године прешла у путујуће позориште Николе Симића Бате из Смедерева. Код Милоша Хаџидинића у Вуковару играла је 1897, код Ђуре Протића 1898, а затим код Петра Ћирића и у нишком позоришту „Синђелић" (1901–1906). У Нишу је запажена као даровита глумица и поређена са Ленком Хаџић, а по рангу је већ на почетку стављана одмах иза водећих Зорке Милојевић и Катице Протић. Са супругом Илијом између 1905. и 1910. наступала је са разним дружинама по БиХ и певала Коштану преко 300 пута. У периоду 1910–1918. наступала је у Књажевском црногорском народном позоришту на Цетињу. У Сарајево је дошла 1919, а већ 1920. укључила се у први ансамбл НП и остала у њему до пензионисања 1936. Улогом Марте у Гимериној драми *У долини* 1924. прославила је 25-годишњицу уметничког рада. У млађим годинама играла је – с много шарма, лепе појаве, углађености и спонтаности – отмене салонске даме, понекад и драмске љубавнице, а са годинама је прелазила на карактерне улоге најчешће старијих жена. Била је једна од најбољих српских певачица у комадима с певањем. Њен сопран је био изузетно тонски пријатан, врло лепо развијен у свим регистрима и динамички ефектан. По певачкој, гласовној и убедљивој глумачкој креацији њено најснажније уметничко остварење је Коштана (Б. Станковић, *Коштана*). Значајне улоге: Ана (К. Холтај, *Низ бисера*), Есмералда (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Алма (Х. Судерман, *Част*), Долори (В. Сарду, *Вештица*), Јуца (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*), Нанчика (Ј. С. Поповић, *Родољупци*), Марта (Б. Нушић, *Народни посланик*), Јела (Е. Тот – С. Дескашев, *Сеоски лола*), Ката (Ш. Лукачи, *Риђокоса*), Живана и Петра (Ј. Веселиновић – Д. Брзак, *Ђидо*).
ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1944", *Театрон*, 1981, 30/31/32; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг – Н. Сад 1993; *Стољеће Црногорског државног театра – репертоари*, Цт 2010.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИХНА ВЛАТКОВИЋ
**ВУЧИХНА ВЛАТКОВИЋ**, војвода (?, средина ХIV в. – ?, после 1395). Мало познати властелин са територије Усоре. На повељи краља Стефана Дабише Дубровчанима из 1392. наведен је међу сведоцима са титулом кнеза. На две повеље истог владара из 1395. уписан је као сведок „од Усоре" са титулом војводе. У литератури се претпоставља да би **В.** могао бити син војводе усорског Влатка Твртковића, мада томе у прилог не иде чињеница да би у том случају отац и син истовремено носили титулу војводе.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „О усорским војводама и политичком статусу Усоре у средњем вијеку", *Прилози*, 1977, XIII; П. Анђелић, „Убикација области Треботића и територијално-политичка организација босанског подриња у средњем вијеку", *ГЗМБиХ* н.с., 1977, XXX/XXXI; Е. Куртовић, „Дилеме око титуле војводе у средњовјековној Босни", *Годишњак АНУБиХ*, 2007, XXXVI; Ј. Мргић, *Северна Босна 13*−*16. век*, Бг 2008.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИХНА ТЕПЧИЋ
**ВУЧИХНА ТЕПЧИЋ**, жупан, тепчија (?, прва половина ХIV в. – ?, после 1370. или 1374). Као сведок у босанским владарским повељама јавља се у периоду између 1353/54. и 1370/1374. У две повеље настале 1353/54. уписан је као **В.**, док је у повељи из 1354. уз његово име уписана титула жупана. Презиме Тепчић носио је све док није постао тепчија – тада је његово презиме постало сувишно. У повељама из 1366. и 1367. уписан је као тепчија Вучихна. Вероватно је био сведок и на повељи из 1370/1374, где је уписан само као Тепчић. Презиме које је **В.** носио највероватније је изведено од титуле коју је носио његов отац или неки предак. У делу литературе **В.** се поистовећује са Вукосавом Тепчићем, сином тепчије Радослава, сведоком на повељама из 1329. и 1332.
ИЗВОРИ: Ђ. Шурмин, *Хрватски споменици, I (1100–1499)*, Зг 1898; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter*, Мünchen–Leipzig 1914; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I/1*, Бг – Ср. Карловци 1929.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Barones Regni и државно вијеће средњовјековне Босне", *Прилози*, 1975−1976, 11−12; М. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1979, 14-1; Р. Михаљчић, *Владарске титуле обласних господара*, Бг 2001.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧИЦА
**ВУЧИЦА**, властелинка (?, друга половина ХIV в. – Босна, после 1415). Кћи војводе Вукца Хрватинића (1357–1379). Једна је од седморо војводине деце (Хрвоје, Вук, Драгиша, Војслав, непозната кћи и Реса), од којих је најпознатији херцег Хрвоје Вукчић. Не зна се ко јој је био супруг; помињу се њени синови Вук, Бранивој и Радослав. Дубровчани су се према њој односили пријатељски и у време сукоба са Босном. На молбу „свепоштене и славне госпође Вучице" одговорили су 1. III 1404. да може, уколико западне у невољу, доћи у њихов град са синовима Вуком и Бранивојем, са својим људима и имањем. Заложили су се исте године и код херцега Хрвоја Вукчића молећи га да сестри **В.** и њеним синовима да посед у земљи њиховог деде (in le contrade del lor avo) или другде. Та дедовина била је посед кнеза Хрватина Стјепанића у области Доњи Крајеви. **В.** се обратила Дубровчанима и марта 1415. Тада се помињу њени одрасли и ожењени синови, који су у међувремену стекли титуле: кнез Вук, војвода Бранивој и кнез Радослав, са супругама.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; М. Динић, *Државни сабор средњевековне Босне*, Бг 1955; Н. Исаиловић, „Повеља бана Павла Шубића и његових синова кнезу Хрватину Стјепанићу", *Грађа о прошлости Босне*, 2010, 3.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Динић, *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни*, I, Бг 1955; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964.
Гордана Томовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈА ЈАБУКА
**ВУЧЈА ЈАБУКА** (*Аristolochia clematitis*), вишегодишња зељаста биљка из породице Аristolochiaceae, висока 25–100 цм. Ризом је пузећи, кратак, жућкастосмеђе боје. Стабљика је зељаста, усправна. Листови су на дугачким дршкама, дубоко срцасти, троугласто јајасти. Цветова има 2–8, средње величине, за време цветања су усправни а касније висећи, жути. Цветови смрде на труло месо што привлачи муве који су основни опрашивачи специфично грађених цветова **в. ј**. Цвета од маја до краја јуна. Плод је многосемена висећа чаура крушкастог или лоптастог облика, пречника око 3 цм, по коме је, највероватније, и добила народни назив. **В. ј.** је отровна биљка непријатног мириса. Распрострањена је у јужној и централној Европи, Малој Азији и на Кавказу. Најчешће расте као коров по ораницама, виноградима, поред пруга, на насипима на влажним земљиштима, по зидинама, али и у низијским врбовим и лужњаковим шумама. Изворни део ареала је медитерански, али је супспонтано раширена и у другим регионима где је гајена као лековита биљка, нпр. у Северној Америци, где су први пут и откривена нека њена својства штетна за људско здравље. У Србији претежно расте у равничарским крајевима. Раније се сматрала лековитом и употребљавана је широм Балкана. До недавно се у појединим земљама користила у фитотерапији улазећи у састав разних биљних препарата за побољшање имунитета, олакшавање порођаја, против упале зглобова, гихта, за зарастање рана, мршављење. Међутим, у новије време, као извор аристолохинске киселине сматра се једним од узрочника балканске ендемске нефропатије. Изазива и друге тератогене и канцерогене ефекте. Аристолохична киселина, које има највише у листу, фактор је ризика и за настанак рака мокраћне бешике. Контроверзна биљка коју треба строго избегавати, посебно труднице и деца. У Србији расту још три врсте рода *Аristolochia* (*А. lutea* и *А. pallida*, које су веома ретке), као и ендемична *А. merxmuelleri* која расте спорадично на серпентинитским стаништима у Метохији.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туцаков, *Лечење биљем, фитотерапија*, Бг 1990; М. Гајић, Н. Диклић, „Род *Аristolochia* L." у: М. Сарић, (ур.), *Флора Србије*, 1, Бг 1992.
Слободан Јовановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈАК
**ВУЧЈАК**, ниска планина на северној периферији Босне, југоисточно од Славонског Брода. На северу се простире до реке Саве, на истоку и југу до долине реке Босне, а на југозападу до њене леве притоке Величанке. Највиши врх је Глог (351 м), а правац пружања планине је југозапад–северо–исток. У геолошком саставу преовлађују пешчари, лапорци, глинци, флишни комплекс палеогена који је подложан ерозији. У северном делу има седимената старијег неогена и олигоцена. Бројни су извори који се јављају на падинама. Са северне стране су извори Мале и Велике Јошавице, Велике и Мале Каменице и Плавуше. То су мањи водени токови који се директно или преко других река уливају у Саву. Ка југу у Босну отичу воде преко бројних потока, од којих су највећи Љубиоча и Ботаичка река. Цела планина је насељена малим селима, низовима кућа уз локалне путеве и појединачним кућама.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Кроз планине Босне и Херцеговине*, Сар. 1935; Ђ. Ј. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1970; *Планине Босне и Херцеговине*, Сар. 1983.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈЕ
**ВУЧЈЕ**, град у јужној Србији на северној подгорини планине Кукавице и са десне стране долине реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве). Општински центар Лескoвац је 17 км северно од **В.** и повезани су локалним путем. Насеље је збијеног типа на висинама од 250 м до 300 м. Стари део насеља је на планинској страни и у долини Вучјанске реке (притока Ветернице). У широкој долини реке Ветернице налази се нови део насеља са индустријским објектима. Он се шири према северу дуж два друма и спојен је са суседним селом Жабљане. **В.** је старо насеље с краја XII и почетка XIII в. Овде су били утврђење са подграђем и црквом. Јужно од **В.** на узвишењу од 560 м, на левој страни долине Вучјанске реке налазе се остаци утврђења Скобаљића куле. Насеље је постојало и у време Турака. Староседелачке фамилије су пореклом из Пољанице, Македоније, Врањске котлине, Грделичке клисуре, Јабланице и са Косова. Почетком друге половине XX в, упоредо са развојем индустрије, повећавао се и број становника. Године 1921. **В.** је имало 1.243 становника, а 1948. 1.784, да би тај број до 2002. порастао на 3.258 лица, а 2011. имао је 2.865 становника (97,9% Срба). Највећи део активног становништва био је запослен у индустрији (41,1%), док је у пољопривреди радило њих 11%. У **В.** су предшколска установа, основна школа, средња школа, дом културе, дом здравља, пошта и месна канцеларија коју користе и два суседна села. Ту су фабрике текстила, конфекције и електроматеријала, затим земљорадничка задруга, рибњак и живинарска фарма. На планини Кукавица јужно од **В.** је неколико угоститељских објеката.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈЕ
**ВУЧЈЕ**, фабрика текстилних производа у истоименом месту. Прво предузеће за производњу вуненог гајтана на подручју **В.** основали су Антоније Поповић, Глигорије Јовановић, Димитрије Теокаревић и Прока Митић којима се придружио Бугарин Стефан Бојаџов. Он је из Карлова (Бугарска) у Србију пренео примитивне машине за предење гајтана, чаркове и као стручњак постао ортак фабрике. Чаркови су постројени на Некривљанској реци у Стројковцу 1884, а 1889. су пренети у Вучје, на Вучјанску реку. Ново предузеће, повлашћено Законом о повластицама индустријским предузећима из 1873, имало је 70 чаркова, а ортаци су у њега уложили укупно 72.814 динара. Другу фабрику за производњу гајтана, са 72 чарка, оснивају 1890. у селу Козару, на Козарачкој реци трговци Горча Петровић и Михаило Јанковић са познатим власотиначким богаташем Костом Илићем. У преносу чаркова из Калофера (Бугарска) помаже им Бугарин Маноил Илијев, који, такође, постаје један од ортака. У предузеће је уложено укупно 71.000 динара. Ове две фабруке спојиле су се 1895.
За време I светског рата фабрика гајтана у Вучју је оштећена, али је наставила рад. Димитрије Теокаревић је, међутим, хтео да изгради модерну индустрију вунених тканина, те је 1926. откупио земљиште, а 1933, подизањем предионице вуне с бојачницом, започео и изградњу фабрике. Током 1934. и 1935. подигнути су нови објекти и инсталисана модерна опрема за производњу тканина од влаченог и чешљаног предива. Од 1936. фабрика је почела да ради с потпуно заокруженим капацитетом: од прања вуне до дораде тканина. Налазила се на површини од 74.667 м2, од чега 8.103 м2 под индустријским зградама. Када се почело с радом било је запослено 160, а непосредно пред рат 650 радника. Након Априлског рата и кратке обуставе рада, Немци су преузели фабрику, извршили попис и наредили да се од најбоље вуне производи официрски штоф. Септембра 1941. партизани су напали фабрику, запалили залихе сировина и оруђа за рад и однели један део, док су знатан део производа и делова инвентара и машина разнели сељаци. Тек почетком лета 1943. Немци су фабрику оспособили за делимичну производњу и тако је радила до краја рата.
По ослобођењу фабрика је пуштена у рад маја 1945. После конфискације, добила је име „Партизан", под којим је радила до краја 1946, када је регистрована као државно привредно предузеће Фабрика вунених тканина **В.** У октобру 1962. припојена јој је трикотажа „Вучјанка", основана марта 1958. као предузеће за производњу дечије трикотаже, па фабрика проширује делатност и мења назив у Фабрика вунених тканина, предива и трикотаже **В.** Иако је у послератном периоду било више значајних улагања, пред крај 60-их долази до технолошког заостајања, тако да се крајем 1968. усваја програм реконструкције и модернизације: изграђена је нова хала, значајно је обновљена опрема, а модернизовани су и капацитети трикотаже. Са савременом опремом и објектима, са специјализованим производним програмом и природним условима који погодују вунарској технологији, **В.** је било узор многим предузећима у земљи. У предионици влаченог предива током 20 послератних година није било значајних промена, али је капацитет у предионици чешљаног предива три пута повећан, а у ткачници удвостручен. Иако је од оснивања претежно усмерена на производњу чешљаних тканина, с наглим развојем трикотажне индустрије долази и до развоја капацитета у предионици чешљаног предива за потребе ове индустрије.
Од јануара 1971. фабрика мења назив у Индустријски комбинат **В.**, који у новоотвореном погону креће с производњом електроопреме, а припајају му се и Фабрика за одржавање машинског парка, производњу резервних делова и машина „Фатекс", као и Комунално предузеће „Будућност". Тако створени комбинат са укупно 2.473 радника обједињује се, јануара 1972, са осталим фабрикама из басена у Здружено предузеће лесковачке текстилне индустрије „Лескотекс" – Лесковац. У њему су 1973. конституисане ООУР: Фабрика предива „Вупред", Фабрика тканина „Ткатекс", Фабрика трикотаже „Вучјанка", Погон за енергију и одржавање „Енергетика", заједничке службе „Партизан", ресторан друштвене исхране „Исхрана", Фабрика машина и електроуређаја „Фатекс" и Комунална организација „Будућност". Из комбината се 1974. издвајају „Фатекс" и „Будућност", а заједничке службе „Партизан" конституишу се као РЗ. До нове промене долази 1975. када се трикотажа „Вучјанка" издваја и наставља да послује као ООУР у саставу РО Индустрија трикотаже Лесковац (ИТЛ). Крајем 1976. формирају се две основне организације: Фабрика предива „Вупред" (1978 – 747 радника) и Фабрика тканина „Ткатекс" (1979 – 596 радника) и РЗ за заједничке послове. Услед неуспешног пословања ИТЛ је 1978. расформиран, па трикотажа „Вучјанка" наставља пословање као РО без ООУР-а. У 1980. извршена је преоријентација извоза и он је усмерен на тржиште СССР-а (готово 70% укупне производње). После тога је, уместо дотадашњих губитака, остваривана добит.
Током последње деценије XX в. – а услед санкција, распада земље и ратова у окружењу – вучјанска текстилна индустрија, као и цео јабланички текстилни комплекс, борила се с тешкоћама узрокованим губитком тржишта, али је, ипак, опстала као друштвено предузеће. Приватизација започета 2001. показала се као веома неуспешна, па су вучјанска предузећа крајем деценије доспела у стечај. Отварањем нове фабрике („Предионица **В.** д.о.о.") у оквиру погона Комбината В., нови власници („Сент Џорџ" из Београда, немачко предузеће „Diese-Wolle GmbH" и Горан Николић) средином 2012. су запослили тридесетак, а до краја године најавили посао за 102 радника и тиме Комбинату отворили извесну перспективу. Трикотажа „Вучјанка" је остала у стечају.
ЛИТЕРАТУРА: *Сто година лесковачке текстилне индустрије (1884–1984)*, Лесковац 1984; В. Хубач, *Текстилци лесковачког басена*, Лесковац 1998; *Положај и стратегија развоја текстилне индустрије Јабланичког округа*, Бг 1998.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈИ ДО
**ВУЧЈИ ДО**, место на којем је дошло до битке између црногорско-херцеговачке и турске војске 28. VII 1876. Неформално ангажовање Црне Горе у српском устанку у Херцеговини 1875. добило је званичну форму објавом рата Турском царству 28. VI 1876. Црногорским ратним планом предвиђена су приоритетна офанзивна дејства према Херцеговини, где је под непосредном командом књаза Николе Петровића упућена већина од око 23.000 војника. После спајања са херцеговачким устаницима, требало је да напредују правцем Црни кук – Турунташ – Степен – Фојница – Невесиње, што је било у складу са ранијим предвиђањима о Неретви као „природној" западној граници Црне Горе. Остале јединице, распоређене према Подгорици, Бару и Гусињу, имале су превасходно дефанзивна задужења. Црногорски Сјеверни одред, јачине 17 батаљона, после спајања са 11 батаљона херцеговачких устаника код Црног кука 5. јула, напредовао је према Невесињу. Турске снаге пружиле су енергичан отпор. Поред тога, аустроугарска дипломатија је књазу Николи јасно предочила да неће прихватити никаква значајнија проширења Црне Горе према Херцеговини (исто се односило и на евентуално проширење Србије према Босни), на шта је тајним споразумом у Рајхштату (8. VII 1876) пристала и Русија. После неуспеха на Бишини, књаз је наредио повлачење према селу Врбици. Турске снаге (24 батаљона и 12 топова), предвођене Муктар-пашом, напредовале су за Сјеверним одредом према Билећи и даље ка црногорским и устаничким положајима. Одред под командом Селим-паше наступао је као претходница, а одред под командом Осман-паше требало је да штити главнину од напада са бока. До битке је дошло 28. VII 1876. у ширем рејону **В. д.**, висоравни шест километара источно од Билеће. После почетне офанзиве турских јединица и заузимања коте Ковчег, Црногорци и Херцеговци (предвођени књазом Николом, Бајом Бошковићем, Јолом Пилетићем, Петром Вукотићем и Пеком Павловићем), прегруписали су се и започели општи напад. Искористивши недостатак муниције у турској војсци и искуство ратовања хладним оружјем, у кратком окршају у потпуности су поразили турске регуларне јединице и башибозук. На јуриш је заузет Ковчег, где је ликвидирана турска артиљеријска посада; десно крило Сјеверног одреда разбило је колону Осман-паше, док је лево крило поразило турски башибозук. Разбијене турске снаге бежале су према Билећи, одакле се Муктар-паша сутрадан повукао у Требиње. Међу око 4.000 погинулих и рањених турских војника, налазила су се три миралаја (пуковника), три потпуковника и 168 нижих официра. Муктар-паша је био рањен; Селим-паша, командант одреда који је водио борбу на Ковчегу, погинуо је; Осман-паша је заробљен, као и око 3.000 официра и војника. Међу ратним пленом од око 3.000 пушака, 21 заставе, неколико топова, нашло се и око 500 примерака *Курана.* Сјеверни одред имао је 70 погинулих и 118 рањених. Успех на **В. д.** књаз није искористио за напредовање у Херцеговини. Тежиште операција пренето је на јужни сектор, где је 14. VIII 1876. на Фундини у Кучима, турска војска опет поражена. Црна Гора се представила као значајан чинилац европске политике тога доба, стекавши велики углед у свету.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђурђевић, *Мемоари са Балкана (1858–1878)*, Сар. 1910; Г. Вуковић, *Рат 1876. Црне Горе са Турском*, Цт 1929; С. Гопчевић, *Црногорско-турски рат 1876–1878*, Бг 1963; М. Мијушковић, *Велике црногорске победе: Вучји до и Фундина*, Пг 1997.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈИ КОРЕН
**ВУЧЈИ КОРЕН**, бели горшчаник (*Аctаea spicata*), вишегодишња зељаста биљка из породице љутића (*Ranunculaceae*). Ризом му је тамносмеђ, снажан, из њега избијају 30–60 цм високе и гранате стабљике. Листови су троделни, лиске по ободу тестерасто назубљене. Цветови су бројни, бели са великим бројем прашника дужим од листића перијанта. Плод је тамноцрна бобица. Распрострањена је у Евроазији. У Србији живи у сеновитим листопадним и четинарским планинским шумама. Реликт је терцијерне шумске флоре. Најближи сродници у источној Азији. Цела биљка је отровна и садржи кардиотоничне глукозиде.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Аctaea* L.", у: М. Сарић (ур.), *Флора Србије*, 1, Бг 1992.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈИ ПАСТИР
**ВУЧЈИ ПАСТИР**, према народном предању Срба и неких других народа (Руса, Украјинаца, Пољака, Румуна, Литванаца, Финаца, Француза итд.), господар вукова, који их окупља једном у години и одређује им плен. Термин **в.** **п.** у науку је увео Ј. Поливка, 1927. Широко је познато народно предање о човеку (најчешће пастиру) који скривен на дрвету посматра како **в.** **п.** дели плен (по правилу стоку) сакупљеним вуковима. **В. п.** га открива и намењује га као плен хромом (шепавом) вуку, који стиже последњи. Човек успева да завара вука и да побегне, али га ноћу, на спавању, међу чобанима, хроми вук проналази, извуче између других чобана, а да нико не примети, и поједе. **В.** **п.** се може појављивати као вук (бео, сив, стар, шепав), човек (старац који јаше на вуку, на зеленом коњу), шумски дух (код Украјинаца – лисун, полисун, лисовик), светац (најчешће Св. Георгије/Ђорђе/Јурај, код Срба Св. Сава, затим Св. Мрата, Св. Арханђео – источна Србија, пророк Данило – Босна и Херцеговина итд.). **В.** **п.** може бити и вукодлак, живи човек претворен у вука. Подељени плен вуковима обично је недовољан да би задовољио њихову потребу за храном током године, па се може схватити као казнa за људе који тако остају без неког грла стоке, јер нису поштовали „вучје празнике". Смрт човека на дрвету није предодређена рођењем (мада је неминовна), већ је изнуђена – човек не може суделовати, макар и пасивно, у делима оностраног света, а да остане жив. По свој прилици иза вука, шумског духа, старца и светаца који сазивају вукове крије се бог оностраног света. За В. Чајкановића то божанство у вучјем облику имало је своје празнике, потом је антропоморфизирано, а касније су његове функције пренете на неке свеце – код Срба најчешће на Св. Саву, иза кога се може назрети старински српски бог доњег света. За В. В. Иванова, В. Н. Топорова и Б. А. Успенског вук, чешће медвед, представљају зооморфну хипостасу општесловенског бога стоке, богатства и онога света – Волоса/Велеса. Најчешће истицано обележје **в.** **п.** или вука коме је додељен човек као плен, јесте његова хромост. Једноногост и хромост митолошког лика указује на његову генетску повезаност са змајем (какав је и био Волос). И неке друге хтоничне животиње могу имати свога „пастира", као што су змије, мишеви, пухови.
ЛИТЕРАТУРА: М. К. Ваљавец, *Народне приповијести у Вараждину и околици*, Зг 1890; Ј. Polivka, „Vlči pastýř", *Sbornik praci vĕnovaných profesoru Dru Вáclavu Tillovi*, Praga 1927; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 3, Бг 1994; М. Мencej, *Gospodar volkov v slovanski mitologii*, Ljub. 2001; А. Гура, *Симболика животиња у словенској народној традицији*, Бг 2005.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧЈИ ТРН → ДРАЧА
**ВУЧЈИ ТРН → ДРАЧА**
# ВУЧКОВИЋ, Аљоша
**ВУЧКОВИЋ, Аљоша**, глумац (Бузет, Истра, 17. XII 1946). Одрастао у Сарајеву, Сплиту и Пљевљима, а први пут изашао на сцену на Хвару у представи *Снежана и седам патуљака*. На Радничком свеучилишту „Ђуро Салај" дошао у контакт с поезијом, музиком и уметношћу и Омладинским позориштем „Титови Морнари" (попут београдског Позоришта „Дадов"). Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду уписао 1968. у класи Миленка Маричића. Након дипломирања од 1974. у сталном је ангажману у Атељеу 212, али игра и у Народном позоришту, Позоришту на Теразијама и Звездара театру. Остварује бројне позоришне улоге, међу којима се истичу Захарије (М. Булгаков, *Молијер*), Славен (С. Ковачевић, *Последња рука пред фајронт*), Барјактаревић (С. Селенић, *Очеви и оци*), Ежен (Ж. Фејдо, *Кнегиња од Фоли Бержера*), Влада Канаринац, студент (Д. Михаиловић, *Протуве пију чај*) и др. Играо је и у биоскопским и ТВ филмовима *Хитлер из нашег сокака*, *Паклени оток* и *Хајдучка времена* В. Тадеја, *Повратак отписаних* А. Ђорђевића, *Партизанска ескадрила* Х. Крвавца, *Ујед* Б. Ченгића, *Чудо у Шаргану* М. Траиловић, те у бројним ТВ серијама (*Мајстор с мора*, *Позориште у кући*, *Вело мисто*, *Приче из радионице*, *Докторка на селу*, *Вук Караџић*, *Пад династије Обреновић*, *Бољи живот* и др.). Награђен је 1987. трофејем „Она и он" који додељују *ТВ Новости* за најбољи глумачки пар са Лидијом Вукићевић у серији *Бољи живот*. Премијером драме *Пијаниста* 2001. на сцени Атељеa 212 прославио је 25 година уметничког рада.
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Васо
**ВУЧКОВИЋ, Васо**, шумарски стручњак, правник, публициста (Качфала, данас Јагодњак код Белог Манастира, 30. IV 1876 – Загреб, 4. XI 1943). Дипломирао је на трогодишњој Шумарској академији у Загребу 1901. Радио је у Министарству народне привреде у Београду 1901–1903. и у шумским управама Алексинац, Рашка и Краљево, а од 1904. у Хрватској. Академско звање шумарски инжењер признато му је као и осталим апсолвентима Шумарске академије 1922. Пошто се уписао на Правни факултет у Загребу, сели се са породицом у Загреб и ради прво као привремени „вјежбеник" у Шумарском одсјеку Земаљске владе у Загребу, а затим 1907–1909. као котарски шумар у Врбовском, а 1909–1912. у Самобору. Од 1913. радио код Жупанијске управе у Загребу, а 1919–1920. код Повереништва за шуме и руде и у Жупанијској области у Загребу у звању надзорника, али из здравствених разлога одлази у пензију. Као пензионер организовао 1920. шумско-технички и комерцијални Биро за шумске послове „Др. Васо Вучковић и друг". Од 1921. био је директор и главни уредник недељника *Југославенска шума*, а од 1924. лист мења назив у *Народна шума*. **В.** је био његов власник и директор до 1934, кад је лист престао да излази. Један је од оснивача и организатора Југословенског шумарског удружења и његов члан. Сарадник је *Шумарског листа*.
ДЕЛА: „О шумарству Бугарске", *Шумарски лист*, 1904, 12; „Шумски одношаји у Србији с погледом на развој и друге упливне прилике", *Шумарски лист*, 1904, 28, 3.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Владан
**ВУЧКОВИЋ**, **Владан**, инжењер електротехнике – енергетикe, универзитетски професор (Крагујевац, 24. I 1928 – Београд, 6. Х 2006). Дипломирао и докторирао (1965) на Електротехничком факултету у Београду. У периоду 1954–1989. и 1993–1995. радио је у Институту „Никола Тесла", а 1989–1993. на ЕТФ у Београду. У Институту се бавио проблемима претварања, преноса и коришћења електричне енергије. Развијао је идеје, теорије, методе и налазио решења за уређаје с циљем да се уведу савремена достигнућа науке у привреду. Од 1961. је руководио групом за аутоматску регулацију Института. Допринео је формирању (1985) данашњег Центра за аутоматику и регулацију, чији је био дугогодишњи директор. Један је од зачетника примене и развоја енергетске електронике. Под његовим руководством у Институту је почела примена и развој тиристорских претварача једносмерне и наизменичне струје. Развијен је први домаћи прототип контролисаног електромоторног погона са асинхроним мотором помоћу тиристорског инвертора. Поред енергетске електронике учествовао је у развоју микропроцесорске технологије у Србији. Први је пројектовао и реализовао микропроцесорски управљане енергетске претвараче и погоне на бази NМOS фамилије осмобитних микроконтролер линије 6.800, произвођача „Мotorola", а открио је решења у циљу отклањања електромагнетског шума. Конципирао је пројекат и руководио уградњом тиристорски контролисаног електромоторног погона са асинхроним мотором велике снаге у фабрици „Вискоза" у Лозници, који је пуштен у рад 1981. и представља први домаћи микропроцесорски контролисани електромоторни погон. У сарадњи са компанијом „Север" из Суботице, а заједно са сарадницима, реализовао је серију најсавременијих микропроцесорски контролисаних електромоторних погона који користе дигиталне сигналне процесоре и IGBT (Insulated Gate Bipolar Transistor) транзисторе. Од 1973. покренуо је саветовања о енергетској електроници која се и данас одржавају сваке две године у Новом Саду. **В.** је држао предавања на ЕТФ у Београду и на факултетима у Нишу и Новом Саду. Године 1963. изабран је за хонорарног предавача, а на факултету у Нишу изабран је 1975. у звање ванредног професора. Учествовао је у развоју предмета Електромоторни погони и Регулација електромоторних погона. Написао је већи број уџбеника за студенте редовних и постдипломских студија: *Општа теорија електричних машина* (Бг 1992; Октобарска награда 1992); коаутор, *Основи електроенергетике* – *Електроенергетски претварачи* (Н. Сад 1992); *Електромоторни погони* (Бг 1997). Био је члан више студијских комитета ЈUКO CIGRЕ, оснивач и председник студијског комитета Једносмерни пренос и орфема енергетске електронике, те председник Друштва за енергетску електронику. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем.
ДЕЛА: и S. Vukosavić, „А Low Cost Variable Speed Induction Мotor Drive with Improved Static and Dynamic Properties", *Еuropan Power Еlectronics*, Firenze 1991; и S. Vukosavić, „Control аlgorithm for the inverter-fed induction motor drive with DC current feedback loop based on principles of the vector control", *Еlectric Мachines and Power Systems*, 1992, 20, 5.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948–1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Владета
**ВУЧКОВИЋ, Владета**, математичар, универзитетски професор (Суботинац код Алексинца, 30. III 1923 – Саут Бенд, Индијана, САД, 16. IX 2012). Хапшен више пута од Недићевих власти а после убиства оца склонио се у Беч, где је радио као зубни техничар. Године 1945. започео студије грађевинске технике на Универзитету у Београду, па идуће године по савету професора В. Г. Авакумовића прешао на групу за математику Природно-математичког факултета, где је дипломирао 1949. и одмах затим постављен за асистента. За време студија радио у Савезном уреду за статистику, где је, упркос оскудним подацима са терена, међу првима прорачунао (доцније потврђен) демографски губитак Југославије током II светског рата. Због хапшења (1949, пуштен без суђења) и дослужења војног рока (1950) запослио се тек 1954. на Вишој педагошкој школи у Зрењанину. Од 1960, прво као доцент па ванредни професор, ради на Машинском факултету у Београду. Политички неприлагодљив, емигрирао је (невољно) 1963. Од тада па до пензионисања 1989. био је професор Нотр Дејм Универзитета у Саут Бенду (Индијана, САД). Научни допринос **В.** почиње већ његовом тезом „Стилтјесова трансформација која опада брзином експоненцијалне функције", (*ЗРМИ*, 1953, 3), одбрањеном на Математичком институту САН 1953. Ту је показао да за једну општу класу таквих трансформација постоји највећа брзина опадања испод које инверзне (Тауберове) теореме нису могуће. Резултат је приказан у монографији Ј. Кorevaar, *Tauberian Theory* (Berlin 2004). Поред тога, развијајући истраживања Ј. Карамате и В. Г. Авакумовића из теорије збирљивости, повезао их је са теоремама Мерсеровог типа и увео неколико нових врста збирљивости. Те његове радове користили су многи истраживачи, нпр. Т. Ганелиус, И. И. Огиевецки, М. А. Субханкулов. **В.** је први српски математичар који се бавио математичком логиком у строжем смислу тог појма. У раду „Partially ordered recursive arithmetic" (*Mathematica Scandinavica*, 1959, 7), засновао је рекурзивну аритметику речи, којој је у монографији R. L. Goodstein *The* *Development of Мathematical Logic* (New York 1971), посвећена детаљна анализа. Ту су уведени и појмови Вучковићев систем, број, функција. Те његове резултате користили су у даљој генерализацији рекурзивних теорија и угледни математичари Р. Петер, Г. Асер, Ху Ших Хуа. Током боравка у САД политички је сарађивао са групом „Ослобођење" и њиховим часописом *Наша реч*, који је уређивао Десимир Тошић. Са Џоном Матајасом превео је 29 песама косовског циклуса на енглески. Превод је доживео два издања као The Battle of Кosovo (у издању Swollow Press/ Ohio University Press). За то је добио награду „Слободан Јовановић" Удружења српских писаца у дијаспори из Лондона (доцније укинутог). У библиотеци *Наше дело*, коју је основала група „Ослобођење" у Паризу 1946. (угашена 1990) објавио је 1990. литерарне записе *Од рапсодије до епитафа*. Први део те књиге је штампан у Едицији *Нова* у Београду 2003.
ДЕЛА: „Eine neue Klasse von Polynomen und ihre Anwendung in der Theorie der Limitierungsverfahren", *Publ. Inst Мath. (Beograd)*, 1958, 12; „Recursive Wordarithmetric", *Publ. Inst Мath. (Beograd)*, 1960, 14; и G. Аsser, „Funktionen-algorithmen, *Zeitschrift für Mathematische Logik und Grundlagen der Mathematik*, 1961, 7; „The summability of Fourier series by Karamata methods", *Мath. Z.* 1965, 89; „Local recursive theory", *Notre Dame Jоurnal of Formal Logic*, 1973, 14; „Recursive and recursively enumerable manifolds", *Notre Dame Jоurnal of Formal Logic*, 1977, 18; „Мercerian Theorems for Beekman Мatrices", *Publ. Inst Мath. (Beograd)*, 1987, 35.
Војислав Марић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Војислав
**ВУЧКОВИЋ, Војислав**, музиколог, композитор, диригент (Пирот, 18. X 1910 – Београд, 25. XII 1942). На савет Милоја Милојевића 1929. одлази на студије у Праг, где на Државном конзерваторијуму студира композицију у класи Рудолфа Карела и дириговање код Николаја Малка. Године 1933. завршио је Мајсторску школу композиције код Јозефа Сука, а 1934. докторирао музикологију на Филозофском факултету Карловог универзитета у класи Здењека Неједлија са тезом *Музика као средство пропаганде* (Праг 1934). За време студија прикључио се лево оријентисаном студентском покрету и прихватио марксистичку идеологију којом ће прожети читаву своју делатност. По повратку у Београд 1934. радио је као професор у Музичкој школи „Станковић" и развио богату стваралачку, организаторску и друштвено-политичку активност. Организовао је рецитационе хорове радничке и студентске омладине са намером да савремену музику приближи што ширем кругу слушалаца. Улогу музичког просвећивања шире публике имала су и предавања у оквиру музичких часова Коларчевог народног универзитета, која је одржавао од краја 1934. до 1940. Наступао је као диригент Београдске филхармоније и Оркестра Радио Београда. Током 1936. био је секретар Београдске филхармоније, а потом секретар музичког програма Радио Београда (1937–1940) и генерални секретар Друштва пријатеља славенске музике (1939–1941). Средином 30-их деловао је као уредник *Нових информативних новина*, а касније као члан редакција часописā *Наша стварност* и *Уметност и критика*. Активно укључен у комунистички покрет, после окупације Југославије свој рад наставио је илегално. Умро је од последица мучења којима га је подвргла Специјална полиција.
У обимном музиколошком и публицистичком раду заступао је марксистичка гледишта. Поред дневних критика и полемика писао је бројне есеје и студије из области историје музике, музичке естетике и социологије уметности засноване на тези да је музика друштвено условљена, односно да уметничко дело може бити уметничко једино онда ако има друштвену сврху. Објашњавао је, између осталог, друштвену оправданост авангардног музичког језика, да би крајем 30-их година своју теоријску мисао усмерио ка проблему музичког реализма. Објављивао је у *Музичком гласнику*, *Звуку*, *Нашој стварности*, *Српском књижевном гласнику*, *Славенској музици*, *Књижевном савременику*. Избор његових студија и есеја публикован је у зборницима *Избор есеја* (прир. С. Ђурић Клајн, Бг 1955) и *Уметност и уметничко дело* (прир. Д. Плавша, Бг 1962), а поводом двадесетпетогодишњице смрти објављена су његова сабрана дела *Студије, есеји, критике* (прир. В. Перичић, Бг 1968).
Током студентских дана прихватио је радикалне музичке тенденције које су у то време промовисане у Прагу. Композиције настале у том периоду (*Гудачки квартет*, 1932; четврттонски *Трио* за два кларинета и клавир, 1933; *Прва симфонија*, 1933) претежно су остварене експресионистичким изражајним средствима, те указују на утицаје А. Хабе и А. Шенберга. Заоштравање експресионистичких елемената остварио је у *Двема песмама* за сопран и дувачки трио на кинеску поезију и стихове Радована Зоговића (1937), које су са успехом изведене на 16. фестивалу Међународног друштва за савремену музику у Лондону 1938. У делима за рецитациони хор настојао је да повеже савремени музички језик са друштвено ангажованим текстовима (*Челик се топи*, на текст његовог брата Михаила; *Еј, кули*, на кинеску револуционарну поезију, 1934–1935). Залажући се у свом композиторском и теоријском раду за непосредну друштвену функционалност музике, **В.** је крајем 30-их година схватио да припадници најширих слојева нису у стању да прихвате авангардни музички језик. Стога је 1939. начинио заокрет у правцу упрошћавања изражајних средстава, које се огледа у примени традиционалне, тоналне хармоније, повратку на класичну формалну структуру и мотивску разраду. Ова стилска обележја, уз јасну идеолошку усмереност, имају дела која је компоновао 1939--1942: балет *Човек који је украо Сунце* према приповеци Јиржија Волера (1940), *Друга симфонија* (1942), симфонијске поеме *Озарени пут* (1939), *Али Бинак* (уводна музика за неостварени циклус песама, 1940) и *Весник буре* (инспирисана истоименом поемом Максима Горког, 1941). Рад на најзначајнијем делу које доноси реакције на ратне догађаје, *Херојском ораторијуму* за солисте, хор и оркестар, на текст Његошевог *Горског вијенца* и народне песме *Почетак буне против дахија*, прекинут је његовом трагичном смрћу (оркестрацију дела је 1951. довршио А. Обрадовић). Непосредно пред почетак рата проучавао је фолклорну традицију, посебно македонске народне песме, што је резултирало обрадама за глас и камерни ансамбл (*Наджњева се*, *Прва руковет*).
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић (ур.), *Војислав Вучковић уметник и борац – лик, сећања, сведочанства*, Бг 1968; М. Бергамо, *Елементи експресионистичке оријентације у српској музици до 1945. године*, Бг 1980; М. Веселиновић Хофман, М. Милин (ур.), *Праг и студенти композиције из Краљевине Југославије*, Бг 2010.
Ивана Миладиновић Прица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Војислав Ј.
**ВУЧКОВИЋ, Војислав Ј.**, дипломата, историчар (Београд, 19. IX 1910 – Београд, 14. XII 1964). Правни факултет завршио у Паризу 1931. Приправник у Министарству иностраних послова био од 1932, а писар од 1935. На ПФ у Паризу положио је 1934. усмени докторски испит из јавног права. Од 1937. до 1945. био је секретар југословенског посланства у Лондону. После заврштека рата 1945. вратио се у Београд. У новонасталим политичким оклоностима онемогућена му је дипломатска каријера и од тада, као спољни сарадник Историјског института, посветио се историографским истраживањима. Докторску тезу одбранио је 1956. у Српској академији наука (*Српска криза у Источном питању (1842–1843)*, Бг 1957). Преминуо је од последица саобраћајног удеса који је доживео у Паризу, у лето 1964, где се налазио на научно истраживачком раду. У историографска истраживања увео га је историчар Гргур Јакшић, коме је на почетку помагао око припреме за штампу историјских извора и са којим је затим писао заједничке радове. Дипломатска и политичка историја Србије у XIX в. је главна тема његовог интересовања. Посебно се занимао за политику Србије према Хабзбуршкој монархији и Турском царству, па отуда његово занимање за историју настанка и примене *Начертанија* Илије Гарашанина (*Кнез Милош и основна политичка мисао садржана у Гарашаниновом „Начертанију"*, Бг 1957; *Прилог проучавању постанка „Начертанија" – 1844. и „Основних мисли" – 1847*, Бг 1961). Закључио је да су у *Начертанију* уобличене и настављене основне поставке националне политике спровођене под Карађорђем и кнезом Милошем. Писао је о националној политици за време друге владе кнеза Михаила, дипломатској историји српско-бугарског рата, политици великих сила према Краљевини Србији и Југославији и др. (и Г. Јакшић, *Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882–1883*, Бг 1954; *Пад Генералне уније и проглас Краљевине 1882*, Бг 1956; *Дипломатска историја српско-бугарског рата 1885–1886*, Бг 1956). Расправе и прилози објављивани су му у *Историјском часопису*, *Летопису Матице српске*, *Југословенској ревији за међународно право*. Писао је лексикографске одреднице за *Енциклопедију Југославије.* Иза себе је оставио у рукопису неколико за штампу приређених радова. Пред крај живота почео је са проучавањем српско-румунских веза у XX в. Његов научни допринос у проучавању дипломатске историје Србије у XIX в. је веома значајан, пошто је срећно спојено искуство професионалног дипломате са талентом историчара. Изненадна смрт спречила је да његов допринос српској историографији буде још већи.
ДЕЛА: и Г. Јакшић, *Француски документи о Првом и Другом устанку (1804–1830)*, *Зборник за историју, језик и књижевност српског народа*, XVII, Бг 1957; и Г. Јакшић, *Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез)*, Бг 1963; *Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859–1874*, *Зборник за историју, језик и књижевност српског народа*, XXVII, Бг 1965.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђорђевић, „Војислав Ј. Вучковић", *ИЧ*, 1965, 14–15; „Библиографија објављених научних радова др-а Војислава Ј. Вучковића", *ИЧ*, 1965, 14–15; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Радомир Ј. Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Гавро Крајишник
**ВУЧКОВИЋ, Гавро Крајишник**, трговац, јавни радник, публициста (Дабар код Санског Моста, 1830 – Београд, ? XI 1876). Код оца Филипа учио се трговачким пословима, а школу је учио у Сарајеву. Најпре је 1851. радио као цариник у Рачи на Дрини, а затим у Босанскoм Петровцу, где су се родитељи преселили ради трговине, па у Бихаћу. У послу је наследио оца. Трговао је са Сењом, Сарајевом, Ријеком, Загребом, Бечом и др. Изабран је за представника Срба Босне и Херцеговине 1857. да у Цариграду, код Патријаршије, на сабору представника православних народа Османског царства, учествује у разматрању верских питања и давању дозвола за изградњу црквених храмова. По повратку у Сарајево, две године је био једини православни Србин члан меџлиса, потом кнез своје општине, а после смењивања 1868, порески чиновник. Почетком 1870. је ухапшен и протеран на 15 година у Акру у Анадолију. Ту се укрцао на руски брод и побегао у Одесу, па у Београд у којем се разболео и умро. Своју кућу у Петровцу претворио је у школу. У селу Језеро код Бихаћа за потребе цркве је поклонио кућу у којој је отворена основна школа. Новчано је помагао женску школу Стаке Скендерове у Сарајеву. Служио се и говорио турски, арапски, грчки, понешто и италијански и француски. Потписивао се као Крајишник, бегунац или страдалник. После штампаних напада у загребачким *Народним новинама*, новосадском *Напретку* (1864. и 1866) и београдској *Србији*, објавио је брошуру *Риеч крајишничка* (Земун 1866), писану старом графијом и веома огорченим тоном. Описао је петогодишњи боравак у Цариграду и изложио свој просветни програм за Босну и Херцеговину. Шест година касније штампао је и рад *Робство у слободи, или Огледало правде у Босни*, у две свеске (Н. Сад 1872), а два фрагмента треће свеске објавио је Петар Кочић у бањалучком *Развитку* 1910. У приче је унео фолклорне елементе, цитате Мажуранића, Његоша, народне песме и пословице, а сам је написао једно писмо у десетерцу. У Босанској Крајини и на Змијању одржало се предање да је Гавро Вучковић са „свијетлим кнезом Микајилом" спасао Ратково.
ИЗВОР: *Каталог књига на језицима југословенских народа 1519–1867*, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Биљешке: Гавро Вучковић", *Развитак*, Бл, 1. I 1910; В. Поповић, *Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861)*, Бг 1949; Ј. Кршић, *Одабрани чланци*, Сар. 1952; М. Вулин, „Фрагменти из живота и рада Гавре Вучковића – Крајишника", *Путеви*, јануар−фебруар 1969; И. Андрић, *Есеји и критике*, Сар. 1976; М. Вулин, „Гавро Вучковић – Крајишник, човек и дело", *ЈИЧ*, 1981, 20, 1–4; П. Ивић, „Гавро Вучковић – прототип Кочићевих, Андрићевих и Ћопићевих јунака", *ЛМС*, 2004, 474, 4.
Ђорђе Микић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Гордана
**ВУЧКОВИЋ, Гордана**, хемичар, универзитетски професор (Грделицa, 1. IX 1953 – Београд, 11. VI 2013). Студије хемије завршила је 1977. на Природно-математичком факултету у Београду, где је изабарана за асистента 1978. Магистарску тезу је одбранила 1981, а докторску дисертацију 1986. Године 1988/89. била је на постдокторским студијама на Кјушу Универзитету (Јапан). За редовног професора Хемијског факултета у Београду изабрана је 2001. Област научног интересовања je бионеорганска хемија. Прва је започела у Србији истраживања металних комплекса са азамакроцикличним и биолошки активним лигандима, којима је нађена и цитотоксична активност. Могућности примене ових једињења: као модели за проучавање дејства металоензима, катализатори у електрохемији, феро/антиферо магнетни материјали у електроници, дизајн нових лекова. Обављала заједничка истраживања са колегама из Јапана, Пољске, Русије, САД и више универзитета у Србији. Држала је предавања по позиву (Јапан, Пољска, Грчка) и организовала предавања и семинаре страних професора код нас. Добитник је награде за науку Министарства за науку Републике Србије 2004. Објавила је десетак стручних радова намењених популаризацији хемије међу младима. Била је ментор награђених радова ученика и студената („Теслина награда"). Била је уредник за Неорганску хемију у *Јournal of the Serbian Chemical Society*. Добитник је повеље „Заслужни члан Српског хемијског друштва".
ДЕЛА: коаутор, „Paramagnetic resonance and magnetism of copper(II) complexes with *N,N',N'',N'''*-tetrakis(2-pyridylmethyl)-1,4,8,11-tetraazacyclotetradecane", *Inorgаnica Chimica Аcta*, 1997, 262; коаутор, „X-ray analyses, spectroscopic and magnetic properties of \[Cu4(succinato)(tpmc)2\](ClO4)6∙ 2C2H5OH·4H2O and \[Cu2(C6H5COO)tpmc\](ClO4)3∙0.5CH3OH∙0.5H2O complexes", *Јournal of Мolecular Structure*, 2008, 872.
ИЗВОР: Архива Хемијског факултета.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Дејан
**ВУЧКОВИЋ, Дејан**, лекар, патолог, универзитетски професор (Сомбор, 21. IX 1958). Медицински факултет у Новом Саду завршио је 1982. На истом факултету 1989. је одбранио магистарски рад о постморталним ангиографским и патохистолошким променама на коронарним крвним судовима код исхемијске болести срца и докторску дисертацију 1996. о патохистолошким променама у венским графтовима код обдукованих случајева после урађене аортокоронарне бајпас операције. Специјалистички испит из Патолошке анатомије положио је 1991. Запослен је у Центру за патологију Института за плућне болести Војводине у Сремској Каменици од 1986. На Мед. ф. у Новом Саду изабран је у звање асистента 1986, а за редовног професора 2009. Од 1998. до 2000. био је генерални секретар Удружења патолога Југославије. Његов научни допринос односи се на изучавање патохистолошких промена коронарних крвних судова и хуманих бајпас графтова у болесника са исхемијском болешћу срца. Већи број његових радова бавио се патологијом респираторног тракта.
ДЕЛА: коаутор, „Why do our patients die of active tuberculosis in the era of effective therapy?", *Tubercle and Lung Disease*, 1994, 75; коаутор, „Influence of Fullerenol C60(OH)24 on Doxorubicin Induced Cardiotoxicity in Rats", *Мaterials Science Forum*, 2006, 518; коаутор, „Rhabdomyosarcoma of the Heart", *Herz*, 2006, 8.
ЛИТЕРАТУРА: Архива Мед. ф. у Новом Саду.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Десанка Деса
**ВУЧКОВИЋ, Десанка Деса**, глумица (Пирот, 30. VI 1905 – Ниш, 18. Х 1959). Као чиновница поште у Скопљу почела да игра маја 1923. у путујућој дружини Михаила Лазића приликом њиховог боравка у Велесу у Македонији. Играла је у Тимочко–косовском позоришту Николе Јоксимовића (1925–1928), у позоришту у Битољу (1928/29), у трупи свог супруга Живојина Вучковића (1929–1933), у позоришту у Нишу (1933–1944), те у Народном позоришту у Прокупљу (1944–1948). У НП у Пироту је од 1949. до 1953, када је и пензионисана, била и глумица и редитељ. Била је запажена у карактерним улогама и, будући да је имала снажан и крепак сопран, у улогама с певањем. Најуспешније је тумачила улоге у жаргонском говору, нарочито ликове из нишког и врањског краја, а у карактерним и комичним улогама деловала је убедљиво и једноставно. Значајне улоге: Коштана (Б. Станковић, *Коштана*), Јелка Чизмићева (Е. Тот – С. Дескашев, *Сеоска лола*), Васка и Дока (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Љубица и Живана (Ј. Веселиновић, *Ђидо*), Нера (М. Глишић, *Подвала*), Стана и Марта (П. Петровић Пеција, *Пљусак*), Ракила (Е. Сиглигети, *Циганин*), Роза (В. Диканж, *Крвна освета*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1944", *Театрон*, 1981, 30/31/32; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг – Н. Сад 1993; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине*, Бг – Н. Сад 1996; Б. Мајданац, *Позориште у окупираној Србији*, Бг 2011.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Драгомир
**ВУЧКОВИЋ, Драгомир**, пуковник, министар војни, професор ВМА (Смедерево, 30. X 1849 – између Беча и Берлина, 23. XII 1899). Војну академију завршио у Београду (1865–1869), а потом похађао хемијско–технолошки одсек политехнике у Цириху. За пешадијског потпоручника произведен је 1870, за инжењеријског поручника 1876; исте године постаје капетан II класе, капетан I класе 1880, мајор 1886, потпуковник 1891. и пуковник 1896. По повратку са студија у Швајцарској запослио се као подинжењер у Министарству грађевина, па у Министарству војном. У Првом српско–турском рату 1876. био је начелник штаба, а потом и командант Чачанске бигаде I класе. Октобра 1876. постављен је за начелника штаба делиградске позиције. У Другом српско-турском рату 1877–1878. командовао је Чачанском бригадом II класе у борбама на Голици, Пљакином Шанцу и Соколовици. Маја 1878. постављен је за начелника штаба Крајинске војске, а пет месеци касније за начелника штаба Нишавске дивизије. У Српско-бугарском рату 1885. командовао је претходницом Тимочке војске у борбама око Куле. Од 1890. служио је у Историјском одељењу Главног генералштаба, а од 1893. до 1897. предавао је Историју ратне вештине на ВА. Од 1897. био је почасни ађутант краља Александра Обреновића. Једно време био је и уредник *Ратника*. Био је министар војни у влади др Владана Ђорђевића од 11. X 1897. до смрти. Заједно са краљем Миланом, радио је на реорганизацији војске. На путовању у Немачку и Француску, где је требало да раскине уговор са „Шнајдером" у Крезоу због спорог испоручивања тешке артиљерије и потпише уговор о куповини 220.000 репетирки од војне фабрике у Оберсдорфу, задесила га је изненадна смрт у возу, негде између Беча и Берлина. Одликован је Таковским крстом V степена, сребрним медаљама за храброст и ревносну службу и орденом Светог Саве.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; Шематизам Србије, 1872–1898.
ЛИТЕРАТУРА: *Ново време*, 1899, 100; В. Ђорђевић, *Крај једне династије,* I–III, Бг 1905–1906; Ж. Живановић, *Политичка историја Срба у другој половини XIX века*, III–IV, Бг 1923–1925.
Ђорђе Ђурић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Драгомир Мајкл
**ВУЧКОВИЋ, Драгомир Мајкл**, лекар, универзитетски професор (Билећа, БиХ, 27. X 1927). Студирао је на Медицинском факултету Бирмингенског универзитета у Великој Британији (1947–1953). Сертификат лекарске праксе је добио на Краљевском хируршком колеџу у Лондону и у држави Илиноис у САД (1954). Био је професор неурологије и педијатрије на Лојола универзитту (од 1977) и, пре тога, у Медицинском центру North-Western универзитета у Чикагу (1967–1971), консултант за електроенцефалографију Психијатријског и педијатријског института у Чикагу (1963–1970), консултант за дечју неурологију на институтима за педијатрију и за малолетнике (1970–1979), као и шеф педијатријске неурологије Универзитетске болнице у Мејвуду. Објавио је своје истраживачке резултате у светски признатим часописима из области којом се бавио, учествовао је на бројним научним скуповима, држао је предавања по позиву. Члан је више професионалних удружења, укључујући Америчку академију за педијатрију, Америчко медицинско друштво, Америчку академију за неурологију, Друштво за дечју неурологију, Америчко друштво за унапређење науке, Краљевско здравствено удружење, Британско медицинско удружење, Јапанско друштво за дечју неурологију.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99?*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Жељко
**ВУЧКОВИЋ, Жељко**, теоретичар библиотекарства, универзитетски професор (Зрењанин, 25. X 1960). Дипломирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду 1984. Магистрирао на београдском Правном факултету 1993. Докторску дисертацију о социолошким, епистемолошким и нормативно-правним аспектима развоја народних библиотека одбранио у Центру за интердисциплинанрне студије при Универзитету у Београду 2002. На пословима библиотекара у Одељењу за матичне функције Библиотеке Матице српске почео је да ради 1987, а 1990. постао је руководилац тог Одељења. Задужен за праћење рада високошколских библиотека, организовао је едукативне семинаре за библиотекаре и надзор над стручним радом у тим институцијама. На теоријском плану проучава развој јавних библиотека, функције библиотека у информатичком друштву и улогу менаџмента у савременом библиотекарству (*Ка савременој библиотеци*, Н. Сад 1997; *Јавне библиотеке и јавно знање*, Н. Сад 2003). Био је секретар Заједнице библиотека Србије (1991–2001), члан Извршног одбора Заједнице библиотека универзитета Србије (1994–2000) и председник Библиотекарског друштва Србије (2009–2011). Упоредо са радом у БМС, од 2002. предаје на Факултету за менаџмент у Новом Саду, а од 2005. и на Педагошком факултету у Сомбору, где је 2011. изабран за редовног професора. Добитник је награда „Милорад Панић Суреп" (1998) и „Стојан Новаковић" (2003).
ДЕЛА: *Памтеник читалишта иришког*, Ириг 2002; и Г. Стокић Симончић, *Менаџмент у библиотекама*, Бг 2003; *Повесница Културно-уметничког друштва „Змај" у Иригу*, Ириг 2005; *Бизнис и морал*, Н. Сад 2006; *Естетика и култура медија*, Н. Сад 2007; и Г. Стокић Симончић, *Управљање библиотекама у добу знања*, Ист. Сар. 2007; и Г. Стокић Симончић, *Библиотеке и идентитет*, Пан. – Н. Сад 2012.
Радован Мићић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Звонимир Феликс
**ВУЧКОВИЋ, Звонимир Феликс**, четнички командант, писац (Бијељина, 6. VII 1916 – Ојаи, Калифорнија, САД, 21. XII 2004). Пореклом је био Хрват, син Петра и Анке Пркић, која се после мужевљеве смрти удала за Александра Вучковића, потпуковника српске војске и генерала војске Краљевине Југославије. Васпитаван под снажним утицајем очуха, кога је сматрао духовним оцем, војничко школовање започео је ступањем у Нижу школу Војне академије у Београду 1931. По њеном завршетку 1936, произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Службовао је најпре у Загребу, где је био распоређен у 30. артиљеријски пук „Краљевић Томислав", а потом у Београду, у Војно-географском институту. Ту је завршио топографски курс, након којег је упућен на практичне радове на северној и западној граници земље, на којој су прављена одбрамбена утврђења. У чин поручника унапређен је октобра 1940. Сазнавши да ће влада донети одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, што је сматрао срамним чином издаје, као официр Краљеве гарде, елитне јединице југословенске војске, 15. III 1941. са двојицом је пријатеља пребегао у Грчку и пријавио се као добровољац у грчкој војци. Обрадовани вешћу о 27-мартовском преврату, сва тројица су се вратила почетком априла. Избегавши заробљавање у Априлском рату, крајем јула се на Равној гори придружио Драгољубу Михаиловићу, који га је поставио за команданта Таковског (четничког) одреда. У тој улози, не консултујући Врховну команду, са партизанима је постигао договор о заједничком нападу на немачке окупационе снаге у Горњем Милановцу. Под његовом командом удружене четничко-партизанске јединице ослободиле су град 28. септембра и заробиле око стотину немачких војника. Неколико дана касније, 30. септембра и 1. октобра, Таковски одред је учествовао у борбама за ослобођење Чачка, а почетком октобра у спречавању немачких продора из Крагујевца и Тополе ка ослобођеној територији. Крајем новембра, разочаран почетком грађанског рата у Србији, **В.** је закратко напустио своју јединицу. Вратио јој се почетком децембра, али је до краја рата био против међусобних четничко-партизанских истребљивачких сукоба. Због оваквог става често су му пребацивали попустљивост према партизанским породицама и склоност левици, а због националног порекла и слабост према Хрватима. И поред таквих оптужби, био је један од омиљених команданата и човек великог поверења Д. Михаиловића, који га је, према многим сведочењима, волео очинском љубављу и поверавао му низ важних дужности. Током зиме 1941--1942. **В.** се у својој зони одговорности, у таковском крају, старао о безбедности вође Равногорског покрета, штитећи га од немачких потера. У јесен 1942, приликом реорганизације Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), унапређен је у чин капетана, одликован Карађорђевом звездом са мачевима и постављен за команданта Првог равногорског корпуса. Јануара 1944, у време одржавања великог четничког конгреса у селу Ба, преузео је организацију и безбедност скупа, а средином исте године, руководио евакуацијом више стотина савезничких пилота и авионских посада са за те потребе изграђеног аеродрома у селу Прањани. Поред војних, Д. Михаиловић му је давао и дипломатске задатке. У августу 1944. упутио га је у Бари као официра за везу са савезничком командом у Италији и члана политичке мисије, чији је циљ било окупљање свих демократских снага у борби против комунизма. По неким мишљењима, тиме је истовремено желео и да му сачува живот.
После рата, **В.** се пребацио у Француску, а затим у САД, где је радио инжењерске послове у металној индустрији. У емиграцији је био веома присутан, посебно као писац и као активиста демократске и пројугословенски оријентисане политичке концепције. Био је члан уређивачког одбора *Демократске мисли* (1952–1956), сарађивао је у *Гласу канадских Срба* и *Нашој речи* и помагао при објављивању више емигрантских књига. Почев од 1966, биран је за члана Главног одбора Савеза „Ослобођење", са којим су га везивали патриотизам, оданост Југославији и демократији. У емигрантском свету уважаван је као веран сарадник Д. Михаиловића, противник колаборације и један од малобројних преживелих команданата ЈВуО. Био је члан Удружења српских писаца и уметника у иностранству и аутор две изузетно запажене књиге сећања, које га уврштавају у најзначајније ратне мемоаристе. Књиге су му објављиване у Енглеској, САД и Србији, доживљавајући више издања.
ДЕЛА: *Сећања из рата*, Лондон 1977; *Од отпора до грађанског рата*, Лондон 1984.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, *Четници у Другом свјетском рату 1941–1945*, Зг 1979; Ј. Марјановић, *Дража Михаиловић између Британаца и Немаца*, I, Зг–Бг 1979; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; К. Николић, *Историја равногорског покрета*, 3, Бг 1999; М. Глигоријевић, *Емигранти*, Бг 2009.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Јован
**ВУЧКОВИЋ, Јован**, протојереј-ставрофор, професор, богословски писац (Бршљаница, Хрватска, 11. II 1855 – Пакрац, 17. IX 1931). По завршеној карловачкој богословији служио као капелан и вероучитељ у Бјеловару, потом наставник богословије у Задру, те као професор и ректор богословије у Сремским Карловцима. Реорганизовао и унапредио богословију тако да је постала равна факултету, а такође и семинар патријарха Георгија (Бранковића). Практичним и теоретским радом, као саветник патријарха Георгија и неких епископа, те члан свих епархијских и митрополитских тела, утицао је кроз четврт века на унутрашњи живот Карловачке митрополије. Уређивао је црквени лист *Истина* у Задру, писао за *Хришћански весник*, *Богословски гласник*, *Српски Сион*, *Летопис Матице српске*, *Заставу*, *Српски глас* и *Извештај* задарске богословије. Превео је спис Јована Златоустог *О свештенству* и додао коментаре. Објавио је две збирке проповеди и више других књига. Био је активан и у националном раду и у просвети свог времена, вишегодишњи потпредседник књижевног одељења Матице српске. Одликован је Орденом Светог Саве III реда и правом ношења Напрсног крста.
ДЕЛА: *Главнији моменти из историје хршћанске ставрографије*, Задар 1890; *Глас из Цркве*, Ср. Карловци 1894; *Живот и рад митрополита Ђорђа* *Николајевића*, Н. Сад 1897; *О кајању*, Ср. Карловци 1899; *Мисли поводом покрета за други брак православног свештенства*, Ср. Карловци 1907.
ЛИТЕРАТУРА: М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка са подацима из 1905. године*, Ср. Карловци 1910; *Гласник СПП*, 15/28. IX 1931.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Константин
**ВУЧКОВИЋ, Константин**, трговац, добротвор (Дабар код Санског Моста, Босна, 1828 – Сплит, 14. X 1893). Пошто је већ у детињству, после смрти мајке и замонашења оца Тодора, остао без родитеља, прихватио га је стриц Силвестер, калуђер манастира Крка и српски добротвор. Описменивши га, стриц га је после годину дана запослио у трговачкој радњи Павасовића у Скрадину. У италијанској школи у Скрадину наставио је школовање и научио италијански језик. Као петнаестогодишњак отишао је у Трст и пет година провео код трговца Александра Ковачевића. У Трсту је упознао сплитског трговца и добротвора родом из Босне Ристу Тузлића. На Тузлићев позив, 1848. је дошао у Сплит и ступио у његову службу. Када се Тузлић 1856. преселио у Трст, поверио му је вођење сплитске радње, коју му је и завештао, под условом да се никад не жени и да иметак користи у добротворне сврхе. Осамосталио се после Тузлићеве смрти 1862. Вешто тргујући и у Хабзбуршкој монархији и изван ње, нарочито житом са Црног мора, постао је један од најбогатијих Сплићана. Не одајући се луксузном животу, био је наклоњен књизи, посебно историјским делима и италијанској књижевности. Образовао се и путујући по свету, обилазећи Србију, Грчку, Италију, Швајцарску, Немачку. Био је члан Матице српске у Новом Саду и члан Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Помагао је херцеговачке устанике (1875–1878), финансирао српске студенте и дистрибуирао књиге по српским селима. За наследника је одредио свог сарадника Стевана Перовића, синовца мостарског владике Серафима, под истим условима под којима је и сам наследио Тузлића. Велике суме новца оставио је за оснивање – по угледу на Матицу српску у Новом Саду – културно-просветног друштва Матица српска у Дубровнику чији је циљ, према његовој замисли, требало да буде „ширење српске наставе" искључиво на ћириличном писму; за оснивање српске гимназије у Сарајеву, за подизање српске цркве у Сплиту. Извесне суме је завештао православним црквама у Босни (у Санском Мосту, Дабру, Петровцу, Гламочу, Ливну, Бугојну и манастиру Гомионици код Бањалуке) и Далмацији, као и сплитској сиротињи, сплитском Радничком друштву, Београдској трговачкој омладини и Српском лекарском друштву.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, Зг 1904; *Велики српски просвјетни добротвор Константин Вучковић, његов живот и рад (1828–1893)*, Дубр. 1909; *Привредник*, 1909, 18; М. Томандл, *Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838–1938*, Пан. 1938; Б. Ковачевић, „Матица у Дубровнику", у: С. Кораћ (ур.), *Вјетром вијани: споменица Српског културног друштва „Просвјета"*, Зг 1971.
Софија Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Лазар
**ВУЧКОВИЋ, Лазар**, књижевник (Горње Село код Призрена, 4. IV 1937 − Охридско језеро, 26. VIII 1966). Гимназију похађао у Призрену. Као новинар у приштинском листу *Јединство* писао репортаже, књижевне и позоришне приказе (*Узалуд враћаш казаљке*, Пр 1997). Објавио песничке збирке *Додир лета* (са Р. Златановићем и Б. Милидраговићем, Пр 1962) и *Изгубљено море* (Пр 1966). Развијао се у оквирима тада актуелних песничких струјања, пре свега на трагу Б. Миљковића; весник је модерне поезије на Косову и Метохији. Страдао у језеру на „Струшким вечерима поезије", заједно с песником Б. Шћепановићем. Од 1969. у песниковом завичају почињу да се одржавају књижевни сусрети „Лазар Вучковић", а 1970. часопис *Стремљења* заснива награду за поезију под његовим именом. Превођен је на албански. Постхумно, приређено је више издања његове лирске и прозне заоставштине (*Поезија*, Пр 1976; *Проза*, Пр 1977).
ДЕЛА: *Песме*, Бг−Пр 1986; *Олуја и дом*, Пр–Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: В. Филиповић, „Акорди читања и мора", *Стремљења*, 1966, 4; Р. Ивановић, „Верник поезије", у: *Поезија*, Пр 1976; Н. Петковић „Песничка прегршт Лазара Вучковића", у: *Песме*, Бг–Пр 1986; М. Ђорђевић, *Дело Лазара Вучковића*, Круш. 1989.
Драган Хамовић; Милован Ј. Богавац
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Љубо
**ВУЧКОВИЋ, Љубо**, генерал-пуковник, начелник Генералштаба ЈНА (Љуботињ код Цетиња, 22. I 1915 – Београд, 7. VII 1976). Завршио је Нижу школу Војне академије (1930--1935). У Априлском рату 1941, у чину поручника, учествовао је као командир чете Херцеговачке дивизије на Скадарском фронту. Крајем априла заробиле су га италијанске јединице. После бекства у Мостар, ухватиле су га усташе, батинале и саслушавале, али је и од њих побегао. Као симпатизер КПЈ, учесник је НОБ од 13. VII 1941, када је био командир Прекорничког герилског одреда. Септембра 1941. примљен је у КПЈ и након месец дана одређен за в.д. команданта Ловћенскe герилске бригаде (НОП одреда). Од средине јануара био је командант батаљона у Одреду, а од јуна 1942. у 4. црногорској пролетерској бригади. Први је командант 2. далматинске пролетерске бригаде, у чијим се борбама истакао, посебно на Сутјесци 1943. Командант 4. црногорске пролетерске бригаде био је од јуна 1943, 2. пролетерске дивизије НОВЈ од децембра 1943, а 13. корпуса НОВЈ од септембра 1944. Начелник Штаба 2. армије НОВЈ био је од децембра 1944. Од октобра 1945. до марта 1946. припреман је за школовање у ВА СССР „Ворошилов", коју је завршио 1948, од када је био начелник IV (Наставне) управе Генералштаба ЈА. Начелник I (Оперативне) управе ГШ ЈНА био је 1950--1955, при чему је, посебно 1953, имао разне задатке као шеф делегације ЈНА или представник ГШ ЈНА у преговорима о војној сарадњи Југославије и САД и раду Балканског пакта. Начелник ГШ ЈНА (формацијско место генерала армије) обављао је шест година, до 1961, када је постављен на нижу дужност – начелник Више Војне академије ЈНА. У Студијском одељењу ГШ ЈНА био је на служби 1967–1974, када је стављен на расположење и пензионисан 1975. У чин потпуковника унапређен је јуна 1943, а генерал-пуковника ЈНА 1955. Био је делегат на Петом конгресу КПЈ, члан Савета за народну одбрану СФРЈ, члан руководећих тела СКЈ у ЈНА. Био је председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије. У зборницима сећања објављивао је успомене из НОР-а. Сарађивао је у часописима *Војно дело* (у чијем је редакцијском одбору био 1950–1955), *Војноисторијски гласник* и др. Одликован је Орденом народног хероја, Партизанском споменицом 1941, другим највишим војним одликовањима првог реда Југославије и Орденом два Нила I реда Републике Судан.
ДЕЛА: *Одбрана стрељачког корпуса на планинском земљишту*, Бг 1949; *Далматински пролетери*. *Друга далматинска пролетерска народноослободилачка ударна бригада*, Бг 1968.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1935, 1939, 1945, 1950–1961, 1975; *Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије*, I–XV, Бг 1949–1988; *Документи централних органа КПЈ, НОР и револуција (1941–1945)*, 1–23, Бг 1985–1996.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Обрадовић, *Друга далматинска пролетерска бригада*, Бг 1968; Ђ. Вујовић, *Ловћенски НОП одред и његово подручје у народноослободилачкој борби 1941–1945*, Цт 1976; *Народни хероји Југославије*, II, Бг 1982; Д. Бекић, *Југославија у хладном рату*, Зг 1988; В. Иветић, *Начелници генералштаба 1876–2000*, Бг 2000.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Милан
**ВУЧКОВИЋ, Милан**, дивизијски генерал (Београд, 28. X 1872 – Београд, 19. IV 1958). Завршио је Нижу школу Војне академије (1891–1894) и произведен у чин артиљеријског потпоручника. Командир вода био је до 1897, када је постао слушалац Више школе ВА. Од 1899. до 1907. био је командир батерије, уједно официр ордонанс краља (1900–1903) и на служби у Команди Активне војске 1901. До 1912. био је командант дивизиона, а у ратовима 1912–1913. командант дивизиона Дунавског артиљеријског пука I позива и помоћник команданта пука. У рату 1914–1918. био је командант Дунавског дивизиона II позива, командант Артиљеријског пука I позива Комбиноване дивизије и командант артиљерије Дунавске дивизије од 1916. У чин пуковника унапређен је 1915. После ратова био је командант Осјечке пуковске окружне команде, начелник артиљерије Друге армијске области, командант Дравске дивизијске области и председник Артиљеријског комитета Министарства војске и морнарице. Чин дивизијског генерала добио је 1923. Пензионисан је и преведен у резерву 1929. Одликован је карађорђевим звездама са мачевима IV и III реда, Карађорђевом звездом IV реда, Таковским крстом V реда, Орденом Св. Саве II и I реда, орденима Белог орла V и са мачевима IV реда, Орденом Данила IV реда, медаљама за хрброст (златном и сребрном), медаљама Обилића, краља Петра I и за војничке врлине и са четири споменице. Од страних одликовања добио је руски Орден Св. Станислава са мачевима II реда, енглески Св. Ђорђа и Михаила III реда, персијски Лав и Сунце III реда и грчки Ратни крст.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1891, 1894–1929; Ранг-листе и распореди официра и војних чиновника, 1895–1928; Шематизам Србије, 1896–1912, 1914.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије* *1850–1925*, Бг 1925; *Споменица о 150-годишњици државне гимназије у Винковцима*, Осијек 1930; *Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933*, Краг. 1934; Т. Влаховић, *Витезови Карађорђеве звезде са мачевима*, Бг 1989; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Миливој
**ВУЧКОВИЋ, Миливој**, шумарски инжењер, универзитетски професор (Носковци, Хрватска, 19. IX 1949). Дипломирао 1973, магистрирао 1980, а докторирао 1989. на Шумарском факултету у Београду. За асистента-приправника изабран је 1976. на предмету Наука о прирасту, а у звање доцента 1989. Био је у Фрајбургу, Бечу и Зволену, на научном усавршавању. У звање редовног професора на ШФ изабран је 2000. Област истраживања: развој и производност шумског дрвећа и шумских састојина (и В. Стаменковић, *Прираст и производност стабала у шумским састојинама*, Бг 1988; коаутор, „Елементи структуре и производност засада клона I-214 (Populus-Еuramericana (Dode) Guiner) на алувијуму реке Саве", *ГШФ*, 2010, 101).
ДЕЛА: и Б. Стајић, „Анализа просторног распореда стабала у шумским састојинама", *ГШФ*, 2006, 93; и Б. Стајић, Ј. Недељковић, „Карактеристике раста црвеног храста на подручју Мајдампечке домене", *Шумарство*, 2008, 60(4).
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Милица
**ВУЧКОВИЋ, Милица**, графичар, универзитетски професор (Сента, 5. XI 1946). Дипломирала 1975. и магистрирала 1982. на Факултету примењене уметности (ФПУ) у Београду, на Одсеку графике код проф. Б. Џмерковића. Излаже на самосталним и групним изложбама од 1976. у земљи и иностранству (Анкара, Хајделберг, Хавана, Богота). Од 1998. редовни је професор из области примењене графике на ФПУ у Београду. Сродна изразу Б. Кршића и Б. Џмерковића, својим радом, најчешће у сувој игли и акватинти, обележила је графику осме деценије тзв. београдског круга. Мотиви су јој људске и животињске фигуре у сведеним композиционим целинама, најчешће изведени у драматичним црно-белим односима. Виртуозним цртежом и експресивним рукописом изражава сурову природу опстанка, све оно исконско што у људском и животињском свету изазива страхове и уводи у сфере опсесивног и трагичног. Често је радила циклусе графика са конкретном наративном структуром. Њене ране графике изразито су сценичне, а експресивна нарација има алегоријску или симболичку позадину (циклус *Грчки мотиви*). Током 80-их година призор се поједностављује, од конкретног и значењског прелази на пластично преиспитивање форме, док линеарна структура постаје све сведенија (циклус *Влкое*). Дела јој се налазе у Народном музеју, Музеју савремене уметности и Галерији графичког колектива у Београду, Модерној галерији у Лазаревцу, Музеју на Цетињу и Галерији савремене уметности у Нишу. Добитница је више значајних награда, међу којима и Великог печата Графичког колектива (1980), Награде 25. Октобарског салона (1984), Златне игле УЛУС-а (1986) и Велике плакете Универзитета уметности у Београду (2007).
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Слијепчевић, „Графика београдског круга", у: *Југословенска* *графика 1950–1980*, Бг 1985.
Гордана Станишић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Милош
**ВУЧКОВИЋ, Милош**, економиста, универзитетски професор (Крушевац, 11. VIII 1902 – Београд, 10. VI 1978). По завршетку основне школе и гимназије у родном месту, уписао се на ФФ у Лајпцигу, одсек за економске науке, где је дипломирао, магистрирао и докторирао 1926. с тезом o југословенској Народној банци. Прво се запослио у Народној банци 1927, где је остао све до 1949, најпре као службеник девизног одељења, потом страни кореспондент, секретар вицегувернера, директор дирекције плана и статистике за НР Србију. У међувремену, ратне године провео је у заробљеништву у Охенбургу, Бибераху, Нирнбергу и Хамалбургу. Године 1949. постао је члан Финансијског института при Савезном министарству финансија, а од 1953. био је саветник у Савезном заводу за привредно планирање. Истовремено од 1946. предавао као хонорарни наставник на Економско-комерцијалној високој школи (ЕКВШ) у Београду. Од марта 1955. потпуно прелази на ЕФ у Београду, најпре као ванредни, а од 1960. као редовни професор. На истом факултету, све до пензионисања 1973, предавао је Банкарство. Био је продекан Факултета (1958–1959), шеф Катедре за финансије и члан Савета факултета. На последипломским студијама је предавао на матичном факултету, као и на економским факултетима у Љубљани, Загребу, Скопљу и Новом Саду.
Упоредо с радом у државним органима, рано је почео да се бави научноистраживачким и наставним радом. Већ 1930. био је један од оснивача часописа *Економско–финансијски живот*, а од 1933. до 1936. предавао је на економском течају Коларчевог народног универзитета. У својству хонорарног наставника, поред ЕФ у Београду, предавао је и на Вишој интендантској академији ЈНА, спољнотрговинским курсевима Савезне спољнотрговинске коморе и Семинару за привредни систем и међународне односе Универзитета у Београду. Био је члан редакционог одбора часописа *Финансије* од 1949. **В.** је ударио темеље српске савремене научне мисли о банкарству. Његов уџбеник *Банкарство, организација и пословање банака* (Бг 1960), био је дуго једино универзитетско штиво из те области у целој Југославији. Једнако вредна је књига *Савремени проблеми монетарне теорије и политике* (Бг 1960) коју је аутор уприличио за потребе последипломског курса на истоименом предмету. У обе књиге анализирају се битна питања из те области: монетарни фактори и монетарне функције, монетарни фактори и привредни развој, монетарна политика и њени инструменти и монетарна политика у ФНРЈ. Рад **В.** карактерише се, с једне стране, анализом наизглед строго монетарних питања, као што су то да ли да се као основни инструмент планирања узме готов новац, новчана маса, краткорочни кредитни волумен или нешто друго. С друге стране, он те исте монетарне агрегате тестира и ставља у функцију пословања предузећа, гране, све до нивоа макроекономског планирања. У том домену посебно се бавио питањима кредитирања, полазећи од поделе депозита на активне и неактивне и анализирајући њихове међусобне везе и макроекономске импликације. Значајан број његових радова има полемички карактер или нуди озбиљну документациону и аналитичку основу за даља истраживања. Међу њима су нарочито важни они који се баве питањима монетарне политике у Југославији, платног промета с иностранством и финансирањем потрошње. Интеракцијом монетарне политике и политике платног биланса посебно се бавио, анализирајући у то време веома актуелну проблематику одржања курса немачке марке у светлу суфицита платног биланса СР Немачке. У целини, својим научним и педагошким радом **В.** је заузео посебно место међу српским економистима средине XX в.
ДЕЛА: *Организација и пословање кредитних предузећа (Банкарско пословање)*, Бг 1948; *Кредитни систем ФНРЈ*, Бг 1957; *Финансирање спољне трговине*, Бг 1960.
ИЗВОРИ: Архива ЕФ Београд; Архив Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *50 година Економског факултета у Београду 1937–1987*, Бг 1987.
Бранислав Пелевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Михаило
**ВУЧКОВИЋ, Михаило**, економиста, универзитетски професор, песник (Београд, 18. VII 1908 – Београд, 2. II 1978). После гимназије и средње музичке школе, у Београду дипломирао 1932. и одбранио докторску дисертацију 1936. на Правном факултету. Специјализацију завршио у Француској. До почетка II светског рата радио у Одељењу за економска изучавања Аграрне банке у Београду. У његовој кући одржавали су се састанци руководилаца КПЈ. Био је на списку за стрељање, па рат проводи у илегали. Након рата, учествовао у раду СКЈ. На Пољопривредном факултету у Земуну изабран је у звање доцента 1946. и ванредног професора 1949, на Економском факултету у Београду у звање ванредног професора 1950. и редовног професора 1955. Био је продекан ЕФ и проректор Универзитета у Београду (1952--1955). Каријеру је посветио унапређењу југословенских задружних организација: био је утемељивач југословенског задругарства и један од најзначајнијих теоретичара задругарства светског ранга. Аутор је првог уџбеника у тој области *Задругарство* (Бг 1946). Предавао је на најзнаменитијим европским универзитетима, на Сорбони и Оксфорду. Радио као члан Управног одбора Савеза набављачких задруга државних службеника (1944), члан Управног одбора Главног савеза српских земљорадничких задруга (1944–1945), секретар Главног задружног пословног одбора (1945), генерални секретар Главног задружног савеза ФНРЈ (1946–1948), члан Комитета за задругарство Владе ФНРЈ и члан Научне секције Савеза економиста Југославије. Био један од оснивача и члан Савеза економиста Србије (1947) и један од оснивача и члан Акционог одбора Друштва за културну сарадњу Југославије са СССР (1945). Учествовао је и у раду бројних међународних институција. Изабран за представника југословенских задружних организација у Савету Међународног универзитета у Паризу, за члана Централног комитета Међународног задружног савеза у Лондону (1946), члана Одбора за задругарство Међународног бироа рада у Женеви (1948) и члана Управног одбора Међународног задружног института у Хамбургу. Био је уредник *Сељачких новина* (1939), те оснивач (1945) и уредник листа *Задруга*. Објавио је бројне научне радове о задругарству у домаћим часописима, а писао је и за француске, чехословачке, пољске, белгијске, енглеске, албанске, јапанске, индијске и америчке научне часописе. Аутор је низа одредница у *Енциклопедији Југославије*, *Пољопривредној енциклопедији* и *Економском лексикону*. Бавио се музиком и у младости објавио збирку песама *Беле вране* (Бг 1929). Био је почасни председник Београдске филхармоније (1970). Одликован је Орденом рада са црвеном заставом.
ДЕЛА: *Нови задружни закон и задружна начела*, Бг 1939; *Сељаци и задругарство*, Бг 1939; *Задругарство јуче и данас*, Бг 1945; *О задругарству у СССР-у и о задругарству код нас*, Бг 1946; *Kooperativizmi në Bashkimin sovjetik*, Tirana 1947; *Le régime juridique des terrains agricoles*, Бг 1951; *Comment réaliser les principes coopératifs dans l'économie publique*, Бг 1951; *Нови моменти социјалне структуре руководства ЗЗ НРС*, Бг 1952; *A Century of Yugoslav cooperation*, Бг 1956; *Историја задружног покрета у Југославији 1918--1941*, Бг 1956; *Проблематика земљорадничког задругарства, Економска политика ФНРЈ*, Бг 1957; *Les principes coopératifs hier, aujourd' hui, demain* − *pays socialistes*, Liège–Paris 1966; *Економика пољопривреде са задругарством*, Бг 1967; *Удруживање пољопривредних производа*, Бг 1970.
ЛИТЕРАТУРА: *Задружни лексикон ФНРЈ*, Зг 1957; К. Н. Милутиновић, *Др Иван Рибар*, Сисак 1968; *Четири деценије рада професора др Михаила Вучковића на задругарству*, Бг 1976; *Политика*, 2. II 1978; *Др Иван Рибар у записима сувременика*, Зг 1981; *Универзитет у Београду 1838–1988*, Бг 1988.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Недељко
**ВУЧКОВИЋ, Недељко**, пуковник, професор (Теферич код Крагујевца, 24. X 1860 – Скопље, 22. XII 1914). Завршио Нижу школу Војне академије 1884. као први у рангу, те Вишу артиљеријску школу у Аустрији (1886–1889). У чин потпуковника унапређен је 1901, а пуковника 1907. Пензионисан је 1911. Био је на служби у Техничком одсеку Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног од 1889, у Управи Војнотехничких завода (УВТЗ) од 1891, в.д. управника Тополивнице и чаурнице УВТЗ од 1894. У исто време био је наставник у Војнозанатлијској школи, шеф наведеног Tехничког одсека од 1897, предавач и професор артиљерије у ВА 1897–1910, управник Тополивнице и чаурнице УВТЗ од 1900, уједно и члан Сталне испитне комисије за чин мајора артиљеријско-техничке струке до 1904, в.д. управника УВТЗ од 1905, управник УВТЗ од 1908. и начелник Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног од 1910, као и члан Савета ВА. Од 1890. био је члан Артиљеријског комитета Министарства војног и Техничког савета УВТЗ док је у њој радио. Члан владине Артиљеријске комисије, која је требало да да стручно мишљење о набавци артиљеријских оруђа у иностранству, био је 1904–1906, када је све чланове Комисије министар војни казнио са по 30 дана затвора, јер су се јавно завадили у вези с оценама аустријских и француских топова. Објавио је више научних и стручних радова и превода, највише у *Ратнику* (1893–1895, 1902, 1909–1912). Примио је пет одликовања, од којих два ордена: Таковски крст V реда и Белог орла IV реда.
ДЕЛА: *Основи о дејству пешадијске ватре и утицаји ветра, топлоте итд. на дејство оружја*, Бг 1901; *Основи погађања циљева*, Бг 1901; *О утицају цепања шрапнелских облога на дејство шрапнела*, Бг 1909; *Пуковник М. Рашић и његове брошуре*, Бг 1909; *Одређивање облика путања зрна графичким и рачунским путем*, Бг 1910.
ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; *СВЛ*, 1881–1886, 1888–1911; Распореди и ранг-листе официра и војних чиновника, 1888–1911; Шематизам Србије, 1885, 1887–1912, 1914; Стенографске белешке Народне скупштине, сазив 1905–1906.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 27. XII 1914; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; *Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933*, Краг. 1934; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1966.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Перо
**ВУЧКОВИЋ, Перо**, професор, политичар (Љуботин, 11. XI 1873 – Цетиње, 8. XII 1944). Духовну академију и Филозофски факултет, одсек природних наука, завршио у Кијеву. Предавао је у гимназији у Либави (тада Русија, од 1991. Летонија), а 1906–1911. у гимназији на Цетињу, чији је био и директор (1906–1907). Од 1909. вршилац је дужности, а 1911–1916. ректор Богословско-учитељске школе на Цетињу. Био је министар просвете и црквених послова у влади Лазара Мијушковића (1910–1911), у емигрантској влади Андрије Радовића (1916–1917), у емигрантској влади Јована С. Пламенца (1919) и у симболичкој емигрантској влади Анта Гвозденовића (1922–1925). У Краљевини СХС/Југославији директор је гимназије у Улцињу, професор у Приштини и Подгорици, директор гимназије у Беранама. Пензионисан је 1937. Аутор је расправа о књазу Николи као песнику (*Књаз Никола I као пјесник*, Цт 1910) и о суспендовању управника Цетињске гимназије (*Истина о суспендовању управитеља Велике државне гимназије на Цетињу*, Цт 1911). Са Николом Шкеровићем и Николом Минићем приредио је читанке за 2, 3. и 4. разред основне школе (1913–1914). Превео је расправу Л. Н. Толстоја *О Шекспиру* (*Дан*, 1911, 1912).
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Цетињске гимназије 1881–1961*, Цт 1962; В. Лукић, „Мјесто професора Пера Вучковића у историји црногорске просвјете и културе", *Годишњак Цетињске гимназије*, 1973, 5; *Споменица Беранске гимназије*, Беране 1994.
Жељко Вујадиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Радован
**ВУЧКОВИЋ, Радован**, историчар књижевности, универзитетски професор, прозни писац (Тријебине код Сјенице, 1. XI 1935). Филозофски факултет завршио у Сарајеву (1960). По дипломирању изабран за асистента за књижевност XX в., a докторирао на теми „Наша књижевнa критика и Андрићево књижевно дело" (1965). У више наврата користио студијске боравке и предавао у иностранству (Беч, Минхен, Берлин). У звање доцента изабран је 1968, а за редовног професора 1978. За ванредног члана АНУБиХ биран је 1984, за редовног члана АНУРС 1997. По избијању рата крајем 1993. напустио Сарајево и прешао у Београд, у Институт за књижевност и уметност, гдје је биран за научног савјетника, те радио до 2000. У међувремену (1998–2005) био је гостујући професор на ФФ Пале. Првом књигом (*Судбина критичара*, Сар. 1968) експлицирао своје схватање критике као стваралачког чина који више подразумијева анализу дјела, а не суд о њему, што је потом и практично показао у пет књига под насловом *Проблеми, писци и дела* (Сар 1974, 1976, 1979, 1981, 1988). У његовом приступу књижевном дјелу подједнако долазе до изражаја и књижевна теорија, историја, критика и компаративистика. Посебно се бавио истраживањем модерних и авангардних процеса у српској и хрватској књижевност од посљедњих деценија XIX и првих деценија XX в., заузевши челно мјесто међу свим истраживачима бившег југословенског простора (*Преображаји u преображeња*, Сар. 1969; *Поетика хрватског и српског експресионизма*, Сар. 1979; *Модерна драма*, Сар. 1982; *Авангардна поезија*, Бл 1984; *Модерна српска проза*, Бг 1990; *Српска авангардна проза*, Бг 2000; *У знаку традиције и авангарде*, Бг 2004; *Модерни роман двадесетог века*, Ист. Сар. 2005; *Војвођанска књижевна авангaрда*, Зр 2006). Након докторске дисертације о Андрићу још интензивније се бави овим писцем (*Велика синтеза,* Сар. 1974; *Иво Андрић – личност и историја*, Бг 2002; *Андрић – паралеле и рецепција*, Бг 2006) и данас се сматра његовим највећим познаваоцем. За предсједника Управног одбора Андрићеве задужбине изабран је 2010. Белетристичка дјела **В.** одликују се класичним начином излагања, а од жанрова негује приповијетку (*Жива гробница*, Сар. 1990; *Сарајевске ратне приче*, Бг 1997; *Приче сарајевских избјеглица*, Бг 1998), роман (*Збогом, Сарајево*, Бг 1994; *Жигосани*, Бг 1995; *Тумарања*, Бг 1995; *Смрт, буђење*, Бг 2011); дневник (*У невремену*, Бг 2005) и путопис (*Читање градова*, Бг 2010). За научни рад добио је Шестоаприлску награду града Сарајева, Двадесетседмојулску награду БиХ, те „Свјетлост", „Ћамил Сијарић", „Лаза Костић", „Вук Филиповић", „Тодор Манојловић" и „Ђорђе Јовановић".
ДЕЛО: *Живот и поезија Мубере Пашић*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Пејовић, „Радован Вучковић", *Израз*, 1975, 4–5; М. Иванишевић, „Модерна српска проза", *Књижевност*, 1991, 6; С. Пековић, „Андрић, историја и личност", *СЗИА*, 2003, 20; *Зборник радова у част академика Радована Вучковића*, Бл 2006.
Станислав Тутњевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Соња
**ВУЧКОВИЋ, Соња**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Београд, 31. V 1963). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1988, докторирала експерименталну фармакологију 1999. и специјализирала клиничку фармакологију 2007. Ужа област истраживања је фармакологија бола и бихејвиорална фармакологија. У Институту за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију на Мед. ф. ради од 1989, а редовни професор је од 2011. Члан Српског фармаколошког друштва и Међународног удружења за проучавање бола. Посебан научни допринос је што је методолошки значајно унапредила истраживања из области фармакологије бола и бихејвиоралне фармакологије на матичном факултету, a своја знања и искуства пренела је и на Фармацеутски факултет и Факултет ветеринарске медицине у Београду. У области претклиничког испитивања аналгетика остварила је значајну сарадњу са Хемијским факултетом у Београду. Председник је Етичке комисије за заштиту добробити огледних животиња Мед. ф. у Београду од 2009.
ДЕЛА: коаутор, „The anti-hyperalgesic effects of carbamazepine and oxcarbazepine are attenuated by treatment with adenosine receptor antagonists", *Pain*, 2004, 111; коаутор, „The effects of alpha-2-adrenoceptor agents on anti-hyperalgesic effects of carbamazepine and oxcarbazepine in a rat model of inflammatory pain", *Pain*, 2006, 125; коаутор, „Ааnlysis of the antinociceptive interactions in two-drug combinations of gabapentin, oxcarbazepine and amitriptyline in streptozotocin-induced diabetic mice", *The Еuropean Јournal of Pharmacology*, 2010, 628 (1–3).
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЋ, Тихомир
**ВУЧКОВИЋ, Тихомир**, англиста, универзитетски професор (Старо Село код Урошевца, 7. XI 1938 – Београд, 17. X 2000). Студије англистике завршио на Филолошком факултету у Београду 1961, магистрирао 1963 („Драмска техника Јуџина О'Нила"), докторирао 1975 („Драмско дело Торнтона Вајлдера и немачка експресионистичка драма"). Радио као спољни сарадник, па асистент и истраживач у Институту за књижевност и уметност у Београду (1964–1976), потом од асистента (1976) биран у свим звањима до редовног професора (1997) америчке књижевности на Фил. ф. Испољио је широка интересовања за однос књижевних дјела и њиховог културног контекста (радови о теорији драме и позоришта). Поред америчких драматичара средине XX в. (Т. Вајлдер, Ј. О'Нил), истраживао је позориште Париске комуне, италијанског футуризма, њемачког експресионизма, социјалну драму и античко насљеђе у америчком театру. Посебно се бавио Е. Хемингвејем, чији роман *За ким звоно звони* је анализирао по основу вишеслојног фабулирања, приповиједања и понављања. У *Речнику књижевних термина* (Бг 1992) обрадио је преко педесет одредница. Превео је више стручних и књижевних дјела (В. Витмен, Џ. Свифт, К. Гиљен, М. Бахтин, Е. Хирш). Аутор је неколико хрестоматија америчке књижевности са одабраним поетским, прозним, драмским и теоријским текстовима. Предавао је на више иностраних (Њујорк и Вирџинија) и југословенских универзитета (Титоград, Приштина, Петриња). Приредио је зборник радова *Социјална драма* (Бг 1978).
ДЕЛА: и В. Икономова, В. Јокић, *Позориште и публика*, Бг 1973; *За ким звоно звони* *Ернеста Хемингвеја*, Бг 1990; *Старија америчка књижевност: 1608–1900*, Бг 1994; *Модерна америчка књижевност*, Бг 1995; *А Мillennium of Serbian Literature: Аn Аnthology of Serbian Literature from its Beginnings* (*Миленијум српске књижевности: антологија српске књижевности од почетака*), Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: С. Игњачевић, „Тихомир Вучковић (1938–2000)", *ЗМСКЈ*, 2000, 48, 2/3.
Сергеј Мацура
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧКОВИЦА
**ВУЧКОВИЦА**, село у Шумадији, на североисточној периферији Груже, северозападно од пута Крагујевац (16 км) – Краљево. Општинско средиште Кнић је 10 км према југозападу. Насеље је дисперзивног типа, изграђено на 280–420 м н.в. Формирано је у XVIII в. Староседелачке фамилије досељене су крајем истог века из околине Сјенице и Колашина. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1948. село је имало 1.173, 2002. 769, а 2011. 699 становника (99% Срба). У пољопривреди је радило 60,2% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и амбуланта. На јужној периферији **В.**, на раскрсници путева ка Крагујевцу, Краљеву и Книћу, смештени су мотел, ауто-сервис и продавница аутомобила „Застава".
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Александар
**ВУЧО, Александар**, књижевник (Београд, 25. IX 1897 – Београд, 21. VII 1985). Као добровољац у I светском рату, након повлачења преко Албаније 1915, из Драча одлази у Кан. Гимназију завршио у Ници, а права студирао у Паризу. Један је од оснивача и најактивнијих сарадника београдског надреалистичког покрета. Заједно са М. Ристићем и Д. Матићем уређивао алманах *Немогуће*. Сарађивао је у часопису *Надреализам данас и овде*, писао прилоге за *Политику* под псеудонимом Аскерланд. Tридесетих година прихвата ставове социјално ангажоване књижевности, приступа Комунистичкој партији, покреће и уређује левичарски часопис *Наша стварност* (1936–1939). Хапшен 1937. и 1939, а пет месеци провео у бањичком логору (1941–1942). Након рата управник Филмског предузећа ДФЈ, председник Комитета за кинематографију владе ФНРЈ, директор Звезда филма, уметнички директор „Авала филма", покретач листа *Филм*, сценариста филмова *Софка* (1948), *Циганка* (1953) и *Ветар је стао пред зору* (1959); уредник *Борбе*, *Сведочанства*, *Дела*, *Књижевних новина* и *Змаја*; дуго година генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1952–1961).
Најзначајнији део поезије **В.** настао је у надреалистичком периоду. Након збирке *Кров над прозором* (1926) и *Ако се још једном сетим или Начела* (Бг 1929) објављује поеме *Хумор Заспало* (Бг 1931), *Неменикуће* (Бг 1932) и *Ћирило и Методије* (Бг 1932). Хумор му је заснован на игри речима, апсурдним сликама и необично смелим метафорама; оспорава и исмева конвенције традиционалног песничког језика, онеобичава и поетизује здраворазумску представу стварности формирајући надстварност алогичних спојева и визија. Авангардни поступци изразити су у поеми *Хумор Заспало*. Низови речи повезују се звучним подударањем и неочекиваним асоцијативним везама творе бурлескни бесмисао. Наставак таквих остварења су поеме за децу засноване на инфантилним визијама и модерном урбаном језику: *Сан и јава храброг Коче* (у *Политикином* додатку за децу 1930; у коначном изадњу, Бг 1957) и *Подвизи дружине Пет петлића*, с преговором и колажима Д. Матића (Бг 1933). Ослобођене од идеализације, рустикалности и дидактичности дотадашње књижевности за децу, ове поеме доносе урбани амбијент, интерес за техничка достигнућа, присуство социјалних момената, креативне могућности сна и надреалистички тип хумора. У стваралаштву за децу антологијску вредност има и песма „Мој отац трамвај вози" (1938). Социјални ангажман изразит је у поеми *Марија Ручара* (Бг 1935), написаној у сарадњи са Д. Матићем. Након II светског рата објављује патриотски инспирисане поеме *Титови пионири* (Бг 1945) и *Мастодонти* (Бг 1951), алегорију о борби против фашизма. Идеолошки профилисану поезију напушта у збиркама песама у прози *Позив на маштање* (Бг 1956) и још изразитије у књизи *Алге* (Бг 1968): слике биљног света сеновитих вода доживљава као праизвор и увир свеколиког живота. Последња збирка, *Неповрат Хумора Заспалог* (Бг 1978), носталгични је дијалог са младалачким надреалистичким двојником уз мисаоне варијације о неповратности песничких и животних идеала. Паралелно са поезијом настаје и обиман романескни опус. У надреалистичком лирском роману *Корен вида* (Бг 1928) доминира фрагментарност, редукована фабула, асоцијативно повезивање слика из сна и сећања, наглашено присуство аутобиографских момената и евоцирање детињства. То ће остати наглашене одлике приповедања и у каснијој прози, а једино дело које одступа од такве поетике је *Глухо доба* (Бг 1940), у коауторству са Д. Матићем, друштвени роман који реaлистички приказује збивања у Србији првих година XX в. Лишено лиризма, ово дело остало је по страни од главног тока ауторовог послератног прозног опуса у две трилогије: прву чине романи *Распуст* (Бг 1954), *Мртве јавке* (Бг 1957) и *Заслуге* (Бг 1966), другу *Омаме* (Бг 1973), *И тако, даље Омаме* (Бг 1976) и *Омаме, крај* (Бг 1980). Први циклус прати судбину колебљивог интелектуалца и његово учешће у ратним и поратним збивањима, од заточеништва на Бањици и покушаја да се прикључи партизанима до поратних неспоразума са околином који се окончавају самоубиством. Остварена сложеним наративним поступком, ова трилогија бави се кључним питањем левичарски ангажоване надреалистичке поетике – односом поезије и револуције. Аутобиографски моменти наглашени су у романескном трокњижју *Омаме*, исприповеданом у првом лицу, прстенасто организоване композиције. На граници фиктивне и мемоарске прозе, развијајући ретроспективну приповедачку технику, последња три романа сумирају ауторово животно и књижевно искуство у контексту историјских трагедија XX в. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије за роман *Распуст* (1955), Седмојулске награде (1967), Нинове награде за роман *Мртве јавке* (1957) и Октобарске награде (1977).
ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, *Стари и нови*, 3, Бг 1961; М. Ристић, *Присуства*, Бг 1966; И. В. Лалић, „Песник и младост", *ЛМС*, 1969, 403/1; И. Секулић, *Из домаћих књижевности*, 2, Бг 1977; М. Николић, *Десет песама: Вучо, Матић, Дединац, Ристић, Давичо*, Бг 1978; Ј. Делић, *Српски надреализам и роман*, Бг 1980; М. Мирковић, „Вучови позиви", у: *Песме и поеме*, Бг 1980; М. И. Бандић, „Алтернативна трилогија", *ЛМС*, 1982, 430/ 1–2; Д. Вученов, „Ново у роману *Глухо доба* као роману о Београду", у: *Глухо доба*, II, Бг 1982; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 8, Бг 1983; П. Џаџић, *Из дана у дан*, 2, Бг 1994; М. Ђорђевић, „Александар Вучо – књижевни портрет", *СЗИА*, 1995, 11; Р. Вучковић, *Српска авангардна проза*, Бг 2000; М. Пражић, *Речи и време*, Н. Сад 2002; П. Петровић, *Авангардни роман без романа*, Бг 2008.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Вук
**ВУЧО, Вук**, књижевник, редитељ (Вишеград, 25. VII 1937). Завршио Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Био позоришни редитељ у Тузли, Нишу, београдском Атељеу 212 и Народном позоришту, активан позоришни критичар у *Књижевним новинама* и *Вечерњим новостима*. Романом *Женски Фауст,* по мотиву познатог дела немачког песника Ј. В. Гетеа, извео је литерарни обрачун с моделом комунистичког устројства државе. Од 1972. живи у Паризу, где је објавио више својих дела на француском. Уређивао је двонедељник *Данас, лист за Југословене у Француској* (1978).
ДЕЛА: романи: *Крадљивци ватре*, Бг 1965; *Како сам престао да сисам прст*, Бг 1983; *Женски Фауст или Припитомљена трагедија*, Бг 1984; *Рај на земљи*, Бг 1986; радио драма: *Његова екселенција*; позоришне драме: *Хладна гушчија џигерица*, 1963; *Дукат*, 1964; *Балада о аждаји и јунаку*, 1964.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бабић, „Једна балканска (кон)верзија Фауста: о Женском Фаусту Вука Вуча", *ЗМСКЈ*, 1999, 47, 2–3.
Предраг Петровић; РСЕ
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Ђорђе
**ВУЧО, Ђорђе**, трговац, економ (Влахо Клисура код Битоља, Македонија, 1854 – Београд, 1909). Рођен у скромној породици у цинцарском крају. Навршивши 15 година, преселио се у Београд. Радио је као шегрт код Луке Ђеловића, товарећи бродове на Сави, потом у часовничарској радњи Константина Поповића, те комисионој радњи Јанка Баше. Када је Баша 1885. банкротирао, трговао је ситном кожом, сувим шљивама и другим земљорадничким производима. Као добар економ успешно се прилагодио свим променама на тржишту с краја XIX в. (јача конкуренција, виши захтеви у односу на квалитет, начин паковања и брзину транспорта) и унапредио постојећи комисионарски посао, развивши, уједно, обимну извозну трговинску делатност. Стекао је знатни капитал, који је улагао у послове с непокретностима. Од 1893. до 1908. купио је осам кућа и сазидао четири: велику спратну кућу у улици Краљевића Марка, приземну породичну кућу на углу Немањине и Делиградске, двоспратницу на углу Карађорђеве улице и кафану „Код Атине" на Теразијама. Куће које је подигао биле су изграђене у складу с модерним архитектонским трендовима. Три је пројектовао архитекта Димитрије Т. Леко. Уживао је поверење и поштовање пословног света. Изабран је за члана Управног одбора Повлашћене извозне банке. Новчано је помагао рад Трговачке омладине и Народног позоришта. Из другог брака са Ифигенијом, рођеном Барбери, имао четири сина: Александра, Милана, Стеву и Николу, будућег професора Економског факултета у Београду. Због болести је радњу продао рођацима Сими и Јовану Баши, под условом да посао предају **В.** синовима када постану пунолетни. За време I светског рата радња није радила, а посао су 1921. преузели синови Стева и Александар. Браћа су, услед наглог скока цене грађевинског материјала, изгубила велики новац: Стева зидајући троспратницу у улици Кнегиње Љубице 14, а Александар подижући зграде у којој се данас налазе Градски музеј и библиотека. Стева је 1924. у Земуну подигао фабрику за штављење коже, која је убрзо запала у велике дугове, пошто су пале цене и продаја коже. То је покривано новим задужењима код Извозне банке чији је председник био Стевин таст Аца Н. Поповић. Услед немогућности да се исплате дугови, целокупна непокретна имовина сва четири брата, који су били гаранти, продата је, а фирма „Ђорђе Вучо" угашена након 45 година пословања.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, *Архитектонско наслеђе града Београда*, Бг 1966; М. М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994.
Милена Јоксимовић Пајевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Јован
**ВУЧО, Јован,** лекар, неурофизиолог, научни саветник (Београд, 22. VIII 1922 – Београд, 25. IV 1995). Медицински факултет са специјализацијом из неурологије завршио је у Београду 1958. Започео неурофизиолошка истраживања и основао Лабораторију за неурофизиологију на Институту за медицинска истраживања (ИМИ) у Београду, којом је руководио до одласка у пензију. Био председник Научног већа ИМИ 1971–1974. Његов рад је по много чему имао пионирски карактер. Пројектовао је и учествовао у изради неопходних електронских уређаја намењених за истраживања у области физиологије нервног система. Усавршавао се на Универзитетском колеџу у Лондону (15 месеци) и Бејлор медицинском колеџу у Хјустону (1984. и 1986). Истраживања су се односила на физиологију моторног система и на нервну регулацију функције скелетних мишића. Током боравка у Лондону учествовао је у постављању хипотезе о пореклу ритмичке компоненте физиолошког тремора код човека, на основу које произилази да је тремор последица осциловања импулса у спиналном рефлексу на истезање мишића. Ова истраживања наставио је на ИМИ на моделу децеребрисане мачке, где су испитиване промене аферентне активности из неуромишићног вретена у току тремора изазваног хлађењем. Посебно изучавао неурофизиологију мишићног замора. За рад о променама активности скелетномоторних неурона у току вибрирања мишића, заједно са Радмилом Анастасијевић, добио Октобарску награду града Београда 1973.
ДЕЛА: и O. C. Lippold, Ј. W. Redfearn, „The rhythmical activity of groups of motor units in the voluntary contraction of muscle", *The Journal of Physiology*, 1957, 137 (3); и R. Аnastasijević, „Мotoneuronal reflex firing during vibration of the muscle and gamma loop activation", *Pflügers Аrchiv Еuropean Јournal of Physiology*, 1972, 333 (3); и К. Јovanović, R. Аnastasijević, „Reflex effects on gamma fusimotor neurones of chemically induced discharges in small-diameter muscle afferents in decerebrate cats", *Brain Research*, 1990, 521 (1–2).
ЛИТЕРАТУРА: *50 година Института за медицинска истраживања 1947–1997*, Бг 1997.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Јулијана
**ВУЧО, Јулијана**, лингвиста, италијаниста, универзитетски професор (Београд, 25. XI 1953). Студије италијанског језика и књижевности завршила на Филолошком факултету у Београду 1976, где је и магистрирала 1991. и докторирала 1997. Држи предавања из области примењене лингвистике и методике наставе италијанског језика. Основне области научног интересовања **В**. јесу образовна лингвистика, двојезично образовање и језичка политика. Њени научни радови посвећени су највећим делом усвајању италијанског језика и проблемима глотодидактике, нпр. *Лексика уџбеника страног језика* (Пг 1998) и *Како се учио језик. Поглед у историју глотодидактике: од прапочетака до Другог светског рата* (Бг 2009). Дала је велики допринос увођењу италијанског као страног језика у основне и средње школе у Србији и у Црној Гори, као аутор програма и уџбеника италијанског језика и научних радова из те области, нпр. *Diffusione e insegnamento dell'italiano in Serbia* (Bologna 2006) и *L'italiano tra le altre lingue in Serbia* (Roma 2008). Новији радови **В.** односе се на проблеме двојезичног образовања и језичке политике, нпр. *Foreign Language Policy: The Italian Language in Serbia and Мontenegro* (Бг 2008) и *L'insegnamento bilingue – l'italiano veicolare* (Зг 2008). Члан је најзначајнијих италијанистичких и међународних друштава за примењену лингвистику, а 2005. одликована је орденом председника Републике Италије за допринос унапређењу културних односа и ширењу италијанског језика.
Литература: *Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000*, Бг 2005.
Мила Самарџић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Јулијана Лула
**ВУЧО, Јулијана** **Лула**, модискиња, публициста (Пожаревац, 15. II 1899 – Београд, 16. XII 1985). Школовала се у Београду, Ници (1915–1916) и Паризу, где је завршила две године Медицинског факултета (1917–1919). Заједно са супругом Александром Вучом вратила се у Београд 1920. У породичним и пријатељским везама са члановимa београдске надреалистичке групе, повремено је учествовала у уметничким и организационим активностима. Бавила се модом и радећи са Елзом Попс, самостално је отворила кројачку радњу за женска одела у породичном стану у Господар Јевремовој 32а (1932–1941) у Београду. После II светског рата посветила се издавачком послу. Била је уредница модног листа *Укус* (издање Централног одбора АФЖ Југославије, 1946–1949). Заједно са Милицом Бабић Јовановић објавила је публикације *Лепо и практично одевање* (Бг 1957) и *Савремени кувар* (Бг 1968). Учествовала је у оснивању књижара „Култура" (1945) и „Југословенска књига" (1947), као и у организовању изложбе *Уметност на тлу Југославије*, одржане у Паризу и Риму 1950. Била је запослена у Издавачком предузећу „Југославија" (1950–1965), а радила је и на редиговању издања књижевних дела свога супруга.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тијардовић Поповић, *Један минут пре убиства: фотографија у српском надреализму (1926–1936)*, Бг 2002; М. Тодић, *Немогуће: уметност надреализма – The Impossiblе: Surrealist Аrt*, Бг 2002.
Бојана Поповић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Никола
**ВУЧО, Никола**, привредни историчар, универзитетски професор, уметник (Београд, 28. V 1902 – Београд, 27. XI 1993). У Београду је завршио основну и средњу школу, 1925. дипломирао право на Сорбони, где је докторирао 1931. из области привредних циклуса и економских криза. Упоредо похађао и предавања на Одсеку социологије и историје. Радио у Министарству финансија у Београду, био судија и адвокат. Један је од оснивача и уредника часописа *Правна мисао* (1935–1941, 1945), активни учесник надреалистичког покрета (његови радови су изложени у сталној поставци београдског Музеја савремене уметности). II светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. После тога радио је у Председништву владе Србије и Планској комисији. Утемељивач је економске историје на Економском факултету у Београду где је биран (1947, 1950. и 1955) у сва три наставна звања. Био је декан Факултета (1950–1952), шеф Катедре политичке економије (1955–1966), а од 1967. шеф Катедре економских доктрина, историје и социологије. Био је сарадник САНУ и многих других научних установа, један је од оснивача Техничког музеја и часописа за привредну историју Југославије *Acta historico-oeconomica Iugoslaviae* (1982--1989). Обимним и темељним истраживањима српске, југословенске и опште економске историје **В.** је значајно утицао на оснивање и ширење модерне српске економске историје као научне области интердисциплинарног карактера. У том смислу најутицајнији су били његови радови о распадању еснафа у Србији (*Распадање еснафа у Србији I–II*, Бг 1954. и 1958) и аграрној кризи у међуратној Југославији (*La Banque agricole de Yougoslavie, son rôle dans la crise économique actuelle*, Paris 1932; *Аграрна криза у Југославији 1930--1934*, Бг 1968). Посебно је изучавао феномен индустријске револуције, као темељне међе модерног света и савремене цивилизације, и индустријализације Србије (*Индустријска револуција у Србији у XIX веку*, Бг 1978) и југословенских земаља (*Индустријска револуција у југословенским земљама*, Бг 1973). Установио је период заостајања од 100 до 150 година у развоју модерне цивилизације на јужнословенском простору у односу на индустријски најразвијеније земље западне и средње Европе. Написао је неколико синтетичких прегледа привредне историја Србије (*Привредна историја Србије до Првог светског рата*, Бг 1955), Југославије (*Привредна историја народа ФНРЈ*, Бг 1948) и света (*Економска историја света*, Бг 1962; *Економска историја света од индустријске револуције до Другог светског рата*, Бг 1970).
Смиљана Ђуровић
Пошто се у Паризу упознао са идеологијом француских надреалиста, већ 1926. израђује прве фотографије које напуштају документаристички приступ. Револуционарно нова оптика визуелно несвесног кључна је одредница надреалистичке фотографије **В**. Мада званично није био потписник манифеста српског надреализма, објављене су му фотографије *Заустављено бекство надстварности*, *Златан пресек обмане*, *Зид агностицизма* и др. у алманаху *Немогуће–L'impossible* (1930). Био је спољни научни сарадник Историјског института САНУ, Историјског музеја Србије и аутор изложби *Развој заната на тлу Србије кроз векове* и *Развој индустрије у Србији 1840–1940*. Серију негатива својих надреалистичких фотографија (Париз–Београд, 1926--1930) поклонио је Музеју примењене уметности у Београду. Самостално je излагао на међународној изложби фотографије у Арлу (1990) и у Музеју примењене уметности у Београду (1991).
Миланка Тодић
ДЕЛА: *Наука о друштву (Социологија)*, Бг 1947; *Економика средњовековне Србије кроз Душанов законик*, Бг 1951; *Државна интервенција у привреди*, Бг 1975; *Аграрни блок Подунавских земаља за време економске кризе 1929–1933*, Бг 1976.
ИЗВОР: И. Ерцег, Д. Милић, Ј. Шорн (ур.), *Bibliographia historico-oeconomica Iugoslaviae*, Зг 1978.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђуровић, Н. Вучо, „Економска историја света", *ЈИЧ*, 1971, 1–2; *40 година Економског факултета у Београду*, Бг 1977; *50 година Економског факултета у Београду 1937–1987*, Бг 1987; М. Todić, *Nikola Vučo: Fotografie und surrealismus in Serbien*, Vienna 1990; Д. Милић, „Никола Вучо", *ИЧ*, 1995, 40–41; М. Тодић, *Немогуће: уметност надреализма – The Impossiblе: Surrealist Аrt*, Бг 2002.
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧО, Оливера → КАТАРИНА, Оливера
**ВУЧО, Оливера** **→** **КАТАРИНА, Оливера**
# ВУЧОВИЋ, Драган
**ВУЧОВИЋ, Драган**, лекар, анестезиолог, универзитетски професор (Београд, 21. VI 1946). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1970, магистрирао 1979. и одбранио докторску тезу 1981. Специјализацију из анестезиологије започео у Амстердаму (1971–1974), а завршио у Београду (1977). Усавршавао се у Сан Франциску, Лондону, Дортмунду и Њујорку. Радио и руководио анестезијом на Уролошкој клиници Мед. ф. у Београду, где је биран за асистента (1978), потом у сва звања, а за редовног професора 1995. Био шеф Катедре за анестезиологију, Катедре ургентне медицине и Катедре за последипломску наставу из урологије. Од 1992. ради на руководећим местима у Ургентном центру КЦС. Ауторски или коауторски објавио седам уџбеника (уредник два) и 10 поглавља у књигама, од којих треба издвојити: *Анестезија и бубрег* (Бг 1993); и Н. Анђелић, *Анестезија и плућна функција* (Бг 1993); коаутор, *Интензивна терапија* (Бг 1994). На међународним скуповима одржао четири предавања по позиву о иновацијама у анестезији. Био председник Удружења анестезиолога Југославије (2002), члан председништва и председник Секције анестезиолога СЛД. Члан Европске академије за анестезиологију (1988), Британског (1989) и Европског (1990) удружења анестезиолога. Добитник плакете СЛД.
ДЕЛО: коаутор, *Ургентна медицина*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*: *Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005; *Академија медицинских наука СЛД. Биографије чланова: суплемент* (II), Бг 2006.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧУРЕВИЋ, Мирко
**ВУЧУРЕВИЋ, Мирко**, привредник, добротвор (Банатски Двор, 12. II 1937). Играјући у нижеразредним фудбалским клубовима (*Будућност*, *Војводина*, *Нови Сад*, *Железничар* из Зрењанина, *Јединство* из Параћина, *Вартекс* из Вараждина и др.), завршио је средњу економску школу. Године 1963. запослио се у фабрици сатова „Нивада", у Швајцарској, као физички радник. Убрзо је постао шеф одељења, потом трговачки путник, па менаџер, да би стигао до места директора продаје и тај посао успешно обављао 15 година. Проглашен је 1975. најуспешнијим менаџером у швајцарској индустрији сатова. Због изузетног залагања у сфери спорта, добитник је награде „Јован Микић" као најуспешнији спортски посленик у Војводини, а на месту потпредседника ФК *Партизан* провео је 15 година. Као дародавац, подигао је цркву посвећену Светој Петки у селу Житиште поред Зрењанина, изградио школу и путеве, као и фудбалски стадион. Добитник је бројних награда и признања, укључујући високо Одликовање Републике Српске, Орден Светог Саве СПЦ, медаљу Србије и Црне Горе „Човекољубље" и друга.
ИЗВОР: Лична архива.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧУРОВИЋ, Душан
**ВУЧУРОВИЋ, Душан**, инжењер технологије, универзитетски професор (Језеро код Вучитрна, 2. III 1929 – Херцег Нови, 11. VII 2013). Дипломирао је на Металуршком одсеку Технолошко-металуршког факултета у Београду 1956, докторирао 1964. Наставну и научну каријеру је провео на матичном факултету, али је повремено гостовао и на факултетима у Бору, Приштини, Косовској Митровици и Рударско-геолошком факултету у Београду. Биран је за асистента 1957, потом у сва звања, а за редовног професора 1974. Предавао је Металургију обојених метала и Теорију металуршких процеса. Био је декан Технолошко-металуршког факултета (1979–1981), проректор Универзитета у Београду (1981–1983), председник Научно-наставног већа факултета и Института техничких наука и члан бројних других научних и стручних тела. Научна активност му је везана за експериментална и теоријска истраживања из металургије бакра, никла, делимично олова и живе (студија о примени кисеоника у топионици бакра у Бору, предлог процеса за добијање живе на Авали, рецензија технолошког процеса добијања фероникла у Глоговцу). Сматран је једним од највећих експерата у области металургије никла и бакра. Уредник је часописа *Техника* − *рударство, геологија, металургија*. Редовни је члан Инжењерске академије Србије. Носилац је бројних признања и одликовања, међу којима се издваја Орден рада са црвеном заставом.
ДЕЛА: и М. Спасић, *Хлоровање југословенских никлоносних железних руда у циљу његове комплексне прераде*, 1–2, Бг 1969; и М. Спасић, *Металургија обојених метала*, 1–2, Бг 1970; и Б. Николић, С. Остојић, *Обојена металургија Југославије на крају XX века*, Бг 2002.
ИЗВОР: Архива ТМФ.
Славица Шилер Маринковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУЧУРОВИЋ, Обрад
**ВУЧУРОВИЋ, Обрад**, војно-машински инжењер, генерал-мајор, универзитетски професор (Кривошије код Котора, 1. IV 1922 – Београд, 18. IX 2013). Машински факултет завршио у Загребу 1952, студије нуклеарног инжењерства на Електротехничком факултету у Београду 1955, а Високу школу наоружања у Паризу 1959. Специјалистичко усавршавање обављао је на ракетном полигону у Јапану 1964. и 1968. Током 42-годишњег војног стажа унапређиван је до чина генерал-мајора 1987, а у активној војној служби је обављао најистакнутије руководеће конструкторске дужности. Истакао се као конструктор и оснивач југословенске ракетне технике и руководилац на развоју првог југословенског система ПВО „Вулкан" крајем 50-их година, као и домаћих артиљеријских ракетних система „Пламен", „Огањ" и „Оркан", све до половине 80-их година прошлог века, што му је донело велики међународни углед у овој области. Творац је првог међународног пројекта југословенског ракетног наоружања 1981. Редовни је професор од 1990. на Маш. ф. у Београду, на предмету Основи пројектовања ракета и лансера, те професор на Војним академијама ЈНА 1980–1990. Аутор је стручних књига *Основи пројектовања ракета* (Бг 2003), *Проблеми пројектовања лансирних уређаја* (Бг 2006), те превода књига *Планирање борбених дејстава и командовање јединицама помоћу мрежних дијаграма* (Бг 1969), *Устанци на југу Аустро-Угарске* (Бг 2007). У теорији пројектовања ракетног наоружања допринео је интегрисању војног приступа проблему садржаном у свођењу главних пројектних захтева ракетног система на параметре ефикасности на циљу и унификацији и избору југословенских калибара војних ракета. Аутор је 88 студија анализа, конструктивних документација и научних и стручних радова на домаћим и међународним симпозијумима. Биран је за експерта УН. Редовни је члан Инжењерске академије Србије. Награђен је највећим војним наградама у СФРЈ и одликован са 15 високих војних одликовања.
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Генерали и адмирали Србије* *1981–2011*, Бг 2012.
Момчило Милиновић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШКОВИЋ, Иво
**ВУШКОВИЋ, Иво**, машински инжењер, универзитетски професор (Загреб, 13. VII 1912 – Загреб, 12. VII 2005). Студије на Техничком факултету у Београду, на Одсеку за машинско-електротехничке инжењере, завршио 1936. Исте године добио немачку стипендију и отишао на Институт за хидраулику Техничке високе школе у Минхену, где је 1939. докторирао. До 1938. радио је као научни сарадник у хидрауличкој лабораторији фабрике Ј. М. Фојта из Хајденхајма. У периоду 1940–1945. радио је у истраживачкој лабораторији фабрике „Ешер Вајс" у Цириху. На месту аташеа за индустрију у Берну био је од 1945. до 1947. За редовног професора на Машинском факултету у Љубљани постављен је 1947. Од 1950. био је директор Лабораторије за млазне моторе у Раковици, а 1956. прелази на Маш. ф. у Београду, где је изабран у звање ванредног професора за предмет Механика флуида на Катедри за хидрауличне машине. За сталног експертског консултанта за хидрауличне машине фирме „Vöst" из Линца изабран је 1960. Био је руководилац Завода за хидрауличне машине Маш. ф. у Београду, шеф Катедре за хидрауличне машине, где је увео последипломску наставу. Упоредо са радом на Маш. ф. наставио је активну сарадњу са електропривредом радећи на пројектовању, гаранцијским и комплексним мерењима и решавању проблема који су се јављали у току експлоатације хидроелектрана. Најзначајнији научни и стручни доприноси **В.** су следећи: разјаснио је спорно питање утицаја ваздуха у води на појаву кавитације код хидрауличних машина; објаснио је узроке појаве пулзација у сифону Франсисових и Капланових турбина; решио је питање технолошког поступка насипања песка на терену Новог Београда помоћу рефулерних багера за које је са сарадницима развио специјалне рефулерне пумпе; утврдио је кавитацијске услове код пројектовања реверзибилних агрегата. Са сарадницима је развио више типова малих турбина и пројектовао тип цевне турбине за мале хидроелектране до 10 МW. Члан је Научног друштва Србије (од 1985), добитник Ордена заслуга за народ са сребрним венцем (1963) и Октобарске награде града Београда (1964).
ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.
Зоран Голубовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШКОВИЋ, Кристина
**ВУШКОВИЋ, Кристина**, математичар, универзитетски професор (Београд, 6. V 1967). Дипломирала 1989. на Универзитету Њуjорк (САД) математику и компјутерске науке с највишом категоријом просечне оцене (Summa Cum Laude). У току студија је награђивана за изузетан успех из математике (Мathematics Аward 1988. и Sidney G. Roth Мemorial Prize 1989) и за целокупни академски рад (Sherborne В. Damerel Мemorial Аward, 1989). Докторирала је 1994. на Карнеги Мелон универзитету (Питсбург, САД) у оквиру мултидисциплинарног програма из алгоритама, комбинаторике и оптимизације. Као носилац стипендије NSЕRC Canadian International Fellowship, провела је две године у Канади на Универзитету у Ватерлоу. Доцент на Одсеку за математику Универзитета у Кентакију (Лексингтон, САД) постала 1996. За редовног професора изабрана је 2006. у Лидсу (Велика Британија), где на Одсеку за компјутерске науке борави од 2000. За редовног професора Рачунарског факултета Универзитета Унион у Београду и научног саветника Математичког института САНУ изабрана 2009. Главна научна област њеног рада је теорија графова где се бавила декомпозицијом балансираних 0,±1 матрица која доводи до полиномијалног алгоритма за њихово препознавање што представља проширење чувене Сејмурове декомпозиције. У серији радова у којима се бави графовима који не садрже парну рупу као подграф доказана је декомпозициона теорема за ту класу графова која се користи за конструисање полиномијалног алгоритма за њихово препознавање. Добијени резултати коришћени су у истраживањима перфектних графова и битно утицали на решења, више деценија отворених, проблема теорије графова – јаке хипотезе о перфектним графовима и проблема комплексности препознавања класе перфектних графова.
ДЕЛА: и М. Conforti, G. Cornuéjols, А. Кapoor, „Perfect matchings in balanced hypergraphs", *Combinatorica* 1996, 16 (3); и М. Conforti, G. Cornuéjols, А. Кapoor, „Balanced 0,±1 Matrices, I. Decomposition, II. Recognition Аlgorithm", *Journal* *of* *Combinatorial Theory*, B, 2001, 81, 2; и М. Conforti, G. Cornuéjols, „Square-Free Perfect Graphs", *Journal* *of* *Combinatorial Theory*, B, 2004, 90 2; и М. Chudnovsky, G. Cornuéjols, X. Liu, P. Seymour, „Recognizing Berge graphs", *Combinatorica*, 2005, 25, (2); и T. Кloks, H. Мüller, „Еven-hole-free graphs that do not contain diamonds: a structure theorem and its consequences", *Journal of Combinatorial Theory*, B, 2009, 99.
Александар Николић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШКОВИЋ, Лепосава
**ВУШКОВИЋ, Лепосава**, физичар, универзитетски професор (Лешница код Лознице, 23. IV 1941). Дипломирала 1963, магистрирала 1968. и докторирала 1972. на Природно-математичком факултету у Београду, одбранивши тезу о угаоној расподели спорих електрона расејаних на атомима. Радила у Институту за физику у Београду (1964–1985), где је руководила Лабораторијом за атомску физику (1975–1978) и била директор Одсека за атомску, ласерску и физику високих енергија (1981–1985). Као виши научни сарадник (1978–1980) ради у Лабораторији за млазни погон при НАСА у Пасадени у Пасадени (Калифорнија). На Факултету драмских уметности у Београду као доцент (од 1973) и ванредни професор (1980–1985) држала је курс Физички основи филма и написала истоимени уџбеник (Бг 1985). Од 1985. живи и ради у САД, на Одсеку за физику Њујоршког универзитета (NYU) у Њујорку (1985–1993) као ванредни професор, а на Old Dominion University (ODU) у Норфолку, у Вирџинији, као професор (1993–2009) и еминентни професор (2009–2012). Предавала је десет додипломских курсева: Светлост и боја у природи и уметности, Увод у физику, Електродинамику и др., те два последипломска курса: Атомскa физикa и Ласерскa физикa. Истраживала је атоме као сложене квантне објекте, њихова унутрашња стања и спољашње степене слободе. Развила је сопствене методе мерења карактеристичних величина при судару електрона, фотона или јона са атомима или молекулима. Реализовала је више експеримената за еластично и нееластично расејање и јонизацију. Развила је и метод мерења апсолутних пресека за расејање електрона на атомима. Од посебног значаја су истраживања расејања електрона на атомима припремљеним помоћу ласера у побуђена стања, при чему је развила метод добијања моноенергетског атомског снопа. Студирала је расподелу трансверзалних импулса у атомском интерферометру у циљу разумевања везе таласних и честичних својстава атома. Истраживала је пренос протона у сударима јона и молекула, као и процесе који се дешавају у плазмама у земљиној атмосфери и космосу. Изучавала је и методе добијања кисеоника на планети Марс, помоћу дисоцијације угљендиоксида у електричном пражњењу. У области аеродинамике измерила је простирање и дисперзију ударних таласа велике амплитуде кроз неравнотежну, слабојонизовану плазму. Била је председник Одељења за гасну електронику, уз друге функције у Америчком физичком друштву. Од 2006. директор је докторских студија на ODU. Заслужни члан Америчког физичког друштва. Уз многобројна друга признања за свој рад, 2008. примила је признање најбољег ментора.
ДЕЛА: коаутор, „Аbsolute Cross Sections for Low Еnergy Еlectron Еxcited‑Sodium Scattering", *Phys. Rev. Lett*., 1992, 68, 915; и С. Поповић, „Аtomic Interactions in Weakly Ionized Gas: Ionizing Shock Waves," *Аdvances in Аtomic, Мolecular, and Optical Physics*, 2005, 51.
Мирјана Поповић Божић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШКОВИЋ, Милош
**ВУШКОВИЋ, Милош**, сликар, карикатуриста (Цетиње, 17. VIII 1900 – Цетиње, 5. IX 1975). Уметничке студије започео на Уметничкој школи у Београду, а наставио у Бечу (1921). У Београд се вратио 1924. и у *Гласу* и другим листовима радио као илустратор и карикатуриста, а као професор цртања у Панчеву (1926–1933) и Првој мушкој гимназији у Београду (од 1933). Од 1948. био је професор и директор Школе за примењену умјетност у Херцег Новом, а од 1952. директор Умјетничке галерије на Цетињу. Припадао је групи „Облик". Од 1931. учествовао је на свим значајнијим изложбама београдских сликара и вајара, као и на изложбама у иностранству (Софија 1937, Рим 1937, Фиренца 1939). Самостално је излагао на Цетињу (1921–1969), у Београду (1934, 1962) и Подгорици (1921–1969). Са Пјером Крижанићем основао је *Ошишани јеж*, на чијим је страницама објавио око 6.000 политичких карикатура. Бавио се и скулптуром и графиком. Био је члан УЛУС-а, а од 1973. и редовни члан Друштва за науку и умјетност Црне Горе. Његов рад на карикатури подељен је у две фазе: стилистичку (1935–1941) и другу, до почетка 50-их. Пејзажи и портрети **В.** стилски припадају међуратном конструктивизму, поетском реализму и колористичком експресионизму. Добитник је *Политикине* награде (1933), награде УЛУЈ-а за портрет (1935), награде Општине Београд за плакат (1938) и награде АВНОЈ-а за сликарство (1971), а одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: *Студија акта*, 1921; *Црногорац*, 1921; *Нацрт за диплому*, 1921; *Хармоникаш*, 1929; *Бледско језеро*, 1930; *Лутка*, око 1930; *Портрет Павла Алексића*, око 1935.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ковачевић, Б. Маровић, *Милош Вушковић 1900–1975*, Пг 1994; С. Михајловић Радивојевић, *Милош Вушковић (1900–1975)*, Пан. 1996.
Угљеша Рајчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШОВИЋ, Данило
**ВУШОВИЋ, Данило**, лингвиста (Видрован код Никшића, Црна Гора, 13. XII 1900 – Београд, 2. V 1939). Филозофски факултет (група за српскохрватски језик и књижевност) завршио 1926. у Београду. У београдским гимназијама радио 1926–1932, када је премештен у Министарство просвете Краљевине Југославије. Докторирао 1929. дисертацијом о језику П. П. Његоша, који је проучавао и филолошки и лингвистички. Болест и прерана смрт спречиле су га да, сразмерно дару и способностима за то, свестраније и темељније опише језик великог песника, али и оно што је успио да напише, увршћује га у ријед најбољих познавалаца Његоша и његова дјела (Д. Ћупић). Сматра се да је у периоду до II светског рата управо **В.** дао највећи допринос проучавању Његошевог језика, а његова студија *Прилози проучавању Његошева језика* (Бг 1930) једина је монографија о језику великога писца у међуратном периоду. **В.** је био и успешан тумач неких стихова *Горског вијенца* и приређивач Његошевих дела. Успешно се бавио и српском дијалектологијом. Као студент написао је рад „Диалект источне Херцеговине" (*СДЗ*, 1927, III), први монографски прилог тога типа са простора Црне Горе, у коме је дат пресек најважнијих особина говора Никшића, Бањана и Грахова. Иза наслова студије стоји на историјским чињеницама утемељена традиција у именовању тога дела Црне Горе. Треће поље лингвистичког рада **В.** чини проблематика савременог српског језика. Од оснивања часописа *Наш језик* **В.** је био његов стални сарадник, а једно време и члан Уређивачког одбора. Чланци и ситни прилози објављени у *НЈ* „често су солидне, каткад минијатурне расправе о проблемима савременог српског књижевног језика, понекад су то кратки радови о језичким законитостима у виду поука" (Д. Ћупић). У периоду 1925–1938. **В.** је повремено ексцерпирао грађу за будући *Речник српскохрватског књижевног и народног језика*.
ДЕЛО: Д. Ћупић (прир.), *О Његошевом језику*, Пг 2004.
Слободан Реметић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШОВИЋ, Иван
**ВУШОВИЋ, Иван**, правник, судија (Бршно, Горње Поље, Никшићки срез, 15. XI 1909 – Јошаница код Сокобање, 30. XI 1941). Гимназију је завршио у Никшићу, дипломирао на Правном факултету у Београду 1933, а претходне године постао члан КПЈ. Прво је службовао у Рековцу, Ћуприји, Призрену и Македонији, да би 1939. постао судија Среског суда у Ражњу. Породицу Вушовић су почетком II светског рата називали „црвена династија". С разлогом, јер је Данило (1900–1939), доктор филологије, познати лингвиста био због своје патриотске активноси веома популаран у народу; Лабуд (1903–1945), професор књижевности, страдао је у гасној комори Маутхаузена; Љубо (1906–1976), професор математике, комуниста од 1927, иако истакнути револуционар, провео је 11 година по информбироoвским логорима; Јанко (1919–1943), студент права, изгубио је живот на Сутјесци; Петар (1920–1997), првоборац, преживео је рат; Никола (1922–1944), погинуо је код Мојковца; Драгиња (1917–2009), првоборац, прва жена посланик црногорске Скупштине, три године је провела на Голом отоку; Гана (1908–1980) је, такође, била активан учесник НОП-а. **В.** је као резервни официр у Априлском рату заробљен у Скопљу, али је успео да побегне и дође у Ражањ. Потом је учествовао у формирању Озренског одреда НОП и био политички комесар. Део Одреда се 27. XI 1941. сукобио са четницима код Јошанице, **В.** је тешко рањен, заробљен и одведен у Сокобању, где су га након три дана мучења стрељали. Писао је о обичајном, грађанском и кривичном праву Црне Горе. На Међународном конгресу правника у Риму 1938. његов рад је награђен као најбољи. Његова докторска дисертација, чији се рукопис чува у Библиотеци ПФ у Београду *Криминалитет у нашем народном животу* такође је оцењена као веома вредна, али он није промовисан за доктора правних наука због почетка II светског рата. У знак сећања на **В.** постављено је више спомен-плоча и биста у Видровану, а школе у Ражњу, Трубареву и Видровану, као и улице у Ражњу, Сокобањи и Нишу носе његово име.
ДЕЛА: „Правни појам казне у народу", *АПДН*, 1933, 26, 42, 2; „Начело материјалне истине и установа професионалне (позивне) тајне у кривичном судском поступку", *Правосуђе*, 1935, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вушовић, *Сузе братског бола*, Нк 2000; *Слобода као судбина: прилози за историју породице Вушовић*, Нк 2001.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВУШУРОВИЋ, Игор
**ВУШУРОВИЋ, Игор**, одбојкаш (Беране, 24. IX 1974). Играо је за *Будућност* (Подгорица) 1990–1997, *Војводину* (Нови Сад) 1997/98 (првак 1998), *Будванску ривијеру* (Будва) 1998/99, *Патру* (Грчка) 1999/2000, *Рому* (Рим) 2000–2002, *Тренто* (Италија) 2002/03, *Бове* (Француска) 2003/04, *Локомотиву* (Јекатеринбург, Русија) 2004/05, *Луч* (Москва) 2005/06. и *Будућност* 2006–2009. (првак 2007. и 2008, освајач купа 2007, 2008. и 2009). За репрезентацију је одиграо више од 250 утакмица. Био је олимпијски победник 2000. и европски првак 2001, а има сребрне медаље са Европског првенства 1997. и Светског првенства 1998. Освојио је и треће место на Светском великом купу шампиона 2001. и Светском купу 2003, а у Светској лиги друго место 2003. и треће 2002. Врло је активан и по завршетку играчке каријере, не само у одбојци (извршни директор Одбојкашког савеза Црне Горе), него у спорту уопште (члан Извршног одбора Црногорског олимпијског комитета, шеф црногорске мисије на Олимпијским играма у Лондону).
ИЗВОРИ: Лична архива; Архива Одбојкашког савеза Србије.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВШЕТЕЧКА, Јован Ф.
**ВШЕТЕЧКА, Јован Ф.**, хемичар, индустријалац (Београд, 1871 – Београд, 27. IV 1930). Завршио је Високу техничку школу у Прагу и студије хемије у Милхаузену. По завршетку студија радио је у хемијским фабрикама у иностранству. По повратку у земљу 1898. преузео је стару фирму Ј. Ф. Вшетечка у Београду и претворио је у акционарско предузеће којем је био председник. Са Вајфертом и Бајлонијем зачетник је индустрије у Србији крајем XIX и почетком XX в. Био је један од највећих фабриканата шпиритуса у земљи – фабрика је производила дневно до 40 хл шпиритуса. Поседовао је и парни млин који је дневно производио два вагона брашна. У ратовима 1912–1913. радио као хемичар на пиротехници. Био је одборник Српског пољопривредног друштва и члан његовог Управног одбора (1907–1911), члан Индустријске коморе (1910–1914) и члан Српског хемијског друштва.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1907–1908, 1910–1912.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесете годишњице Српског пољопривредног друшва*, Бг 1919; *Збирка портрета и биографија знаменитих људи Краљевине СХС*, Бг 1926; *Политика*, 29. IV 1930; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962.
Снежана Бојовић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)
# ВШЕТЕЧКА, Франц
**ВШЕТЕЧКА, Франц**, грађевински инжењер, професор, индустријалац (Ракинцани, Чешка, 1827 – Праг, Чешка, 8. XI 1905). Политехнику завршио у Прагу. Након школовања радио је у државној грађевинској служби и као асистент на Техничком факултету у Прагу (1852). У Београд је стигао 1853. и био предавач у Артиљериској школи (1853–1870). Основао је у Прокопу парни млин и прву фабрику шпиритуса (1865). Имао је велико пољопривредно имање где се на најсавременији начин бавио пољопривредом. Као владин повереник обилазио је гвожђарске и машинске фабрике у Немачкој (1866), ради унапређења индустрије у Србији. Добио је у концесију рудник Костолац 1872. Влада Кнежевине Србије ангажовала га је у припремама и изградњи железнице и слала га у Беч ради преговарања с аустроугарском владом о железничком питању (1879. и 1880). Као стручни повереник присуствовао је ванредном заседању Народне скупштине 1880. и током расправе о Железничкој конвенцији одговарао на приговоре опозиције. Саставио је Нацрт услова за грађење железнице (*Како треба да градимо нашу жељезницу у сравњењу према закљученом уговору са Генералном унијом*, Бг 1881; *Наша жељезница у сравњењу према закљученом уговору са Генералном униом*, Бг 1881). Један је од оснивача Техничарске дружине у Београду 1868. и Српског пољопривредног друштва (1869). Почасни члан Друштва за пољску привреду постао је 1881.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1855–1870, 1881–1897; *Записници седница Министарског савета Србије 1862–1898*, Бг 1952; *Живети у Београду, 1851–1867*, Бг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Фрања Вшетечка", *Тежак*, 1905, 241; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије*, II, Бг 1924; Н. Б. Несторовић, *Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа*, Бг 1937; Ј. Раичевић, *Железнице у Србији 1884–1958*, Бг 1958; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у 19. веку*, Бг 1981; В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, *Инжењери у Књажеству – Краљевини Србији од 1834. до завршетка Првог светског рата*, Бг 1994; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I, Бг 2006.
Александра Новаков; Драган Р. Петровић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)