ГВОЗДЕН ЧОВЕК

ГВОЗДЕН ЧОВЕК , лик из истоимене бајке први пут објављене у посмртном издању Вукове збирке 1870. Вуку је приповетку казивао Г. Механџић, трговац из Сентомаша, 1829. Спада у веома распрострањене међународне типове комплексних бајки о зачараном бићу (нпр. жаби; у јужној Србији и – корњачи) које у браку добија људски лик (АТU 402; ATU 465, H. J. Uther, The Types of International Folktales. A Classification and Bibliography . Based on the System of Antti Aarne and Stith Thompson . FF Communications, 284, Helsinki 2004). Захваљујући нераскинутом споју с оностраним, невеста повезује мужа с натприродним помагачем (својим оцем, братом, рођаком) који му омогућује да оствари „неизвршиве" задатке. Појавивши се у финалном сегменту приче, помагач ( г. ч. – код Вука и у збирци Д. Ђорђевића; „човек од чеперка"; „човек од педи", зависно од варијанте) непосредно кажњава прогонитеље. Паралеле г. ч. у белоруском зелезны чоловек и бугарском железен човек , као и место његовог живљења – бара, мочвара, језеро, могу указивати на нека веровања везана за древну праксу вађења гвоздене руде из мочвара. Одатле могу потицати и ликови за плашење деце  – гвоздензуба и баба железњачка. У именовању овог лика не треба искључити и могући утицај прасловенског назива за шуму – гвоздъ . 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија . Нови крајеви , Бг 1884; В. Чајкановић, Српске народне приповетке , Бг 1927; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из лесковачке области , Бг 1988; В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке , Бг 1988. 

 Љубинко Раденковић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)