# ГУТОВИЋ, Милан
**ГУТОВИЋ**, **Милан**, глумац (Умка, 11. VIII 1946). Дипломирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Миленка Маричића, те одмах 1967. постао стални члан Југословенског драмског позоришта. Полази од става да глумац мора да се опроба у свим драмским жанровима. Сматра да је комедију теже играти, али да она пружа тренутне и видљиве резултате код публике. Као писац, редитељ и глумац од 1986. игра свој *Кабаре* који гостује широм земље и у иностранству. Зна да кабаре тражи вештину, а вештина начин да се публика насмеје. Зато је глумац комплетнији у комедији јер му је неопходна озбиљност. Водитељ је серије *Прича о џезу* Саве Мрмака. Најзначајније позоришне улоге: Светислав (Д. Михаиловић, *Кад су цветале тикве*), Омер (М. Беловић, С. Пешић, *Омер и Мерима*), Фред (Е. Бонд, *Спасени*), Камиј (Ж. Фејдо, *Буба у уху*), Бошко (Ђ. Јакшић, *Јелисавета, кнегиња црногорска*), Брумен (В. Зупан, *Беле ракете лете за Амстердам*), Фил Романо (Џ. Милер, *Ех, то време такмичења*), Јаго (В. Шекспир, *Отело*), Гуљелмо (К. Голдони, *Трилогија о летовању*), Бења Крик (И. Бабељ, *Сумрак*), Гембеш (В. Стевановић, *Ноћас је ноћ*), Пуковник Смиљанић (Д. Ћосић, *Колубарска битка*), Филип Трнавац (Љ. Симовић, *Путујуће позориште Шопаловић*), Смрдић (Ј. С. Поповић, *Родољупци*), Стефано (В. Шекспир, *Олуја*), Мајор Гаврило Станковић (Д. Ћосић, *Ваљевска болница*), Секулић (Б. Нушић, *Народни посланик*), Долгоруков (П. П. Његош, *Лажни цар Шћепан Мали*), Теча Панта (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Мирослав Прдић (М. Радовић, *Тулумбус*) и др. Улоге на филму и телевизији: *Хајде да се играмо* (П. Бајчетић, 1969), *Позориште у кући* (Д. Ћорковић, 1973), *Повратак отписаних* (А. Ђорђевић, 1978), *Другарчине* (М. Милошевић, 1979), *Срећна породица* (Г. Михић, 1979), *Ерогена зона* (Д. Караклајић, 1981), *Лаф у срцу* (М. Милошевић, 1981), *Тесна кожа* (М. Милошевић, 1982), *Још овај пут* (Д. Кресоја, 1983), *Дебели и мршави* (С. Прелић, 1985), *Шпијун на штиклама* (М. Јелић, 1988), *Бела лађа* (М. Вукобратовић, И. Стефановић, 2006–2012), *Метла без дршке* (В. Алексић, 2013), *Отворена врата* (М. Радовић, М. Лекић и др., 1994–1995, 2013–2014) и др. По избору позоришних критичара 1977. изабран је за глумца сезоне за улогу у представи *Пучина* Б. Нушића, а за исту улогу добио је Стеријину награду за глуму (1978) и Награду „Ћуран" на фестивалу „Дани комедије" у Јагодини. Добитник је и Награде „Зоран Радмиловић" за улогу Уче у *Ружењу народа у два дела* С. Селенића (1988); Златне арене Фестивала југословенског филма у Пули за улогу у филму *Полтрон* С. Прелића (1989); Награде „Цар Константин" за улоге у филмовима *Условна слобода* М. Живановића и *Седам и по* М. Момчиловића на 41. Филмским сусретима у Нишу (2006); Награде „Раша Плаовић" за улогу Фалстафа у представи *Веселе жене виндзорске* В. Шекспира у режији Јиржија Менцла (2007); награде за најбоље глумачко остварење на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић" у Пожаревцу (2008), те Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за дугогодишњи допринос развијању културних делатности (2009).
ЛИТЕРАТУРА: „Не волим оквире, ништа што спутава. Они који долазе – Милан Гутовић", *Радио-ревија*, 18. X 1968; „Нисам Ромео, Милан Гутовић о себи", *Политика базар*, 13. VII 1973; „Моја љубав је позориште", *Свијет*, 28. X 1977; „За смех је потребна озбиљност", *Политика експрес*, 12. IX 1978; „Несвакидашња глумачка појава", *ТВ Новости*, 24. VI 1988; „Из Новог Сада у свет", *Дневник*, 1. II 1997; „Мера разлике", *Време*, 9. XI 2000.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)