# ГУДАЧКИ КВАРТЕТ

**ГУДАЧКИ КВАРТЕТ**, композиција намењена извођачком саставу од две виолине, виоле и виолончела. Најзаступљенији је облик камернe музике. Рани квартети се одликују стилском и формалном неуједначеношћу, да би свој препознатљив четвороставачни облик уједначеног стила добили у другој половини XVIII в., у делу Ј. Хајдна. Стандарде зрелог **Г. к.** постављају, ипак, дела Л. ван Бетовена. Од средине XIX в. он прераста готово у огледни жанр за испитивање различитих композиторских новина, а захваљујући композицијама А. Шенберга и Б. Бартока на почетку ХХ в. заокружује се његова еволуција и отварају могућности за нове приступе овом жанру. Први значајни квартетски опуси у српској музици су дела М. Милојевића (укупно шест) и П. Коњовића (два), који су, крећући се између оригиналности и академског третмана квартета, усмерени у правцу националног музичког израза. Милојевић је аутор првог дела овог жанра у српској музици, а као најважнији истичу се његов *Други гудачки квартет* (1906), као пример раног квартетског стила, и зрели квартет *Мотиви са села*, у којем долази до промена у стилском опредељењу и третману ансамбла. На сличној путањи стоје и квартети П. Коњовића, који су примери успеле синтезе позноромантичарског и националног идиома. Упоредо са индивидуализованим третманом инструмената у ансамблу, три гудачка квартета Ј. Славенског доносе и стилске и формално-техничке новине, али и експресионистички третиран фолклорни садржај. Тај пут следе и композитори млађе генерације, школовани махом у Прагу, чији студентски радови одишу стилском некохерентношћу: од романтичарски конципираних квартета М. Логара, преко неокласичног квартета П. Милошевића, до експресионистичких остварења Љ. Марић, М. Ристића и В. Вучковића. Изузетно техничко умеће и иновативност у погледу тематизма, хармонских и ритмичких решења одлике су како међуратне тако и послератне квартетске продукције. Издвајају се *Други гудачки квартет* М. Чолића, *Гудачки квартет* Е. Јосифа, те гудачки квартети В. Перичића, К. Бабића, Д. Костића, А. Обрадовића, Д. Деспића, С. Хофмана, М. Михајловића и И. Јевтића. У овим остварењима профилишу се различите композиторске поетике и испитују нове стилске тенденције. Елитистички статус **Г.** **к.** у српској музици оживљен је током 1970-их година, а продукција је усмерена како на традиционални образац тако и на разноврсна експериментална решења. У овом периоду настају *Трећи*, *Четврти* и *Пети гудачки квартет* М. Ристића, квартети В. Куленовића, В. Трајковића, И. Стефановић, М. Параносић, А. Вребалов, И. Поповић и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Веселиновић Хофман (ур.), *Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе*, Бг 2007; С. Маринковић, *Историја српске музике*, Бг 2008.

Мина Божанић

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)