# ГРУБАЧИЋ, Слободан
**ГРУБАЧИЋ, Слободан**, германистa, књижевни теоретичар, универзитетски професор (Билећки логор, 9. VII 1942). Школовао се у Београду и Сарајеву, где је дипломирао германистику, англистику и филозофију (1966); студије наставио у Берлину и Загребу, где је 1969. магистрирао на Филозофском факултету код З. Шкреба с компаратистичком темом *Indien in Schaffen Hermann Hesses*. Докторирао као стипендиста Хумболтове фондације 1972. код Ф. Мартинија с тезом о Хајнеовој прози (*Heines Erzählprosa*. *Versuch einer Analyse*, Berlin–Stuttgart–Köln–Mainz 1975). Изабран 1974. за доцента за немaчку књижевност и културу на Филолошкoм факултету у Београду, а од 1985. редовни професор. Дугогодишњи шеф катедре, биран у више наврата за декана Фил. ф. За професора емеритуса изабран 2011. Предавач по позиву на више немачких, аустријских и пољских универзитета; поред већег броја уџбеника и зборника радова са конференција и конгреса којима је председавао, објавио је низ студија у водећим међународним и домаћим часописима. Чланством у Европској академији наука и уметности са седиштем у Салцбургу, Европском друштву за културу (Венеција), Комисији за сарадњу са Унеском и Националном савету за високо образовање Републике Србије, као и чланством у САНУ (Одељење за језик и књижевност, дописни члан од 2009), активно је допринео успеху међународних и националних друштава за германистику и културу, као и редакција научних часописа и едиција. Током академске каријере председавао је Одбору за науку Вукове задужбине, универзитетским телима и одборима у САНУ. Његова капитална дела оставила су видљивог трага и у неким недовољно истраженим областима немачке културе и херменеутике уопште. Носилац је награда „Alexander von Humboldt" (1995) и „Ђура Даничић" (2011), а књига *Александријски светионик: тумачења књижевности од Александријске школе до постмодерне* (Ср. Карловци – Н. Сад 2006), превођена на руски, проглашена је 2006. за књигу године из области теорије књижевности, естетике и филозофије. С „израженим смислом за теоријска уопштавања", **Г.** је критиком „различитих метода, биографског, теолошког, идеолошког, социолошког, структуралистичког и других, понудио ново разумевање историје књижевности" (П. Палавестра), као и уверљива сведочења о кретању идеја на европској културној и академској сцени. У *Меморији текста* (Ср. Карловци – Н. Сад 2015), писаној ефектним, негованим стилом, дао је инструктивна тумачења односа књижевности према уметности и другим областима духовне историје, према поетици, нацији, психоанализи, философији.
ДЕЛА: *Deutsches Lesebuch*, Сар. 1970; „*Процес" Франца Кафке*, Бг 1983; *Историја немачке културе*, Ср. Карловци – Н. Сад 2001; „Zwischen Verwerfung und Rettungsversuch, Zu Erich Kästners Balladen", у: *Deutsche Ballade im XX Jh*., Bern – Berlin – Bruxelles – New York – Oxford – Wien 2008.
ЛИТЕРАТУРА: З. Константиновић, „Фаустовски успони и падови: историја немачке културе", *Политика*, 3. XI 2001; С. Богосављевић, „Ерудиција и култура", *Златна греда*, 2003, 17; Ј. Ахметагић, „Дијалог са историјом херменеутике", *Књижевност*, 2007, 2; А. Лазић Гавриловић, „О тумачима књижевности, господарима фиктивних светова", *ЗМСКЈ*, 2007, 1; Ђ. Малавразић (прир.), *О делу* '*Александријски светионик*' *С. Грубачића*, Бг 2008; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, 2, Н. Сад 2008.
Миодраг Вукчевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)