# ГРНЧАРИЦА
**ГРНЧАРИЦА**, манастир код Крагујевачког Прњавора, са храмом Св. Николе. Предање постанак храма везује за краља Драгутина који га је саградио крајем XIII или почетком XIV в., крај Младенове воде. Такође постоји и предање да је више пута премештан с једне локације на другу. Прва локација била је на брду Цукари у Ковановићима, али је после Косовске битке манастир срушен. На Цукари и данас постоје остаци темеља звани Црквине. У време султана Сулејмана II (1521–1567) монах Пахомије је од баточинског Сулејман-паше измолио дозволу да манастир обнови на новој, тј. садашњој локацији. Тада је урађен живопис, а натпис изнад улазних врата обавештава да је саграђен и живописан трудом и подвигом игумана Максима у време султана Сулејмана Величанственог. По новијем предању обнову су извели мајстори грнчари из околине Сврљишке бање, те отуда име манастира. Турски попис из 1572. убележио је **Г.** међу султанове хасове, с обавезом од 500 акчи. Рушен је у аустријско-турском рату 1716–1718. због чега се помиње као пуст у време аустријске окупације. Обновљен је у XVIII в. као парохијски храм, али je поново постаo манастир. Страдао је и у време Кочине крајине. Обнова у време Карађорђа није довршена, па је кнез Милош 1837. дао 500 гроша за радове. Обнова и успон **Г.** почиње 1860. доласком јеромонаха Антонија када манастир постаје не само духовно него и културно и просветно средиште. Опис из 1860. каже да је црква „стара, од камена зидана, и слабог стања", зидови доста груби, испуцали и премазани, али и са сачуваним старим сликама. На средини виси „позлаћен и лепо украшен полијелеј", под је од опеке, а амвон „од студеничког белог и модрог мермера". У манастиру је 1848–1870. радила школа. Храм је 1868–1870. у великој мери обновљен када је саграђен и тзв. стари конак. У I светском рату аустријска војска га је демолирала, спалила архиву и однела три звона, а у II светском рату Немци су протерали монахе, покупили вредности и спалили манастир. После рата, 1946. **Г.** је претворена у женски манастир и у њу се усељава игуманија Ефросинија са четири монахиње из Св. Петке Изворске код Параћина. У манастиру постоје иконописна радионица и радионица за израду богослужбених одежди.
Манастирски комплекс чине храм, стари и нови конак, трпезарија и низак камени зид. Ђ. Бошковић сматра да је првобитни храм припадао моравској стилској групи. Садашњи храм има тролисну основу, засведен је полуобличастим сводом, са витким осмостраним тамбуром и куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и певничке апсиде су полукружне. Звоник на западу има четири масивне бифоре. Фасада је омалтерисана и обојена у окер боју, без декоративне орнаментике. Под је од правоугаоних камених плоча, а иконостас и живопис су из новијег доба. Поседује иконе из XIX в. Капела Св. великомученика Георгија има неколико икона. Обновљени су трпезарија и северни конак. Нови конак саграђен југозападно од храма складно се уклапа у манастирски комплекс. Приликом дренажних радова 1964. пронађен је првобитни живопис који П. Пајкић на основу остатака фресака датује у другу половину XVI в., што се слаже са натписом изнад улазних врата.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902; Смедеревски дефтер № 240, № 166.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Веселић, *Опис монастира у Сербији*, Бг 1866; *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, 2, Бг 1956; О. Зиројевић, *Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године*, Бг 1984.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)