ГРАНИТ

ГРАНИТ (лат. granum : зрно), плутонска (дубинска) магматска стена светлосиве боје, настала дубинским очвршћавањем магме киселог карактера (SiO 2 >65 теж.%). Површински еквивалент г. је риолит. Г. је изграђен од кварца (20 – 60 запр.%), алкалног фелдспата (ортоклас, микроклин) и киселог плагиокласа (албит-олигоклас), као битних састојака, док су биотит, амфибол, мусковит и ретко пироксен најчешћи споредни минерали. Постоји и шири термин гранитоид, који, поред г. , укључује и алкалнофелдспатски г. , гранодиорит и тоналит. Г. претежно показује хипидиоморфно-зрнасту структуру и масивну текстуру. Најчешћи начини појављивања г. јесу батолити (велики масиви неправилног облика), штокови (стубаста дискордантна тела), као и лаколити, факолити и лополити (различита тела сочивастог облика). Г. се јавља у готово свим геотектонским срединама, а разликују се тзв. I-тип (настаје стапањем магматских стена; од енг. igneous ), S-тип (настаје стапањем седиментних; енг. sedimentary ), М-тип (настаје стапањем материјала омотача; енг. mantle ) и A-тип (настаје у анорогеним срединама; од енг. anorogenic ). Г. је најраспрострањенији у континенталној кори, где углавном настаје током процеса субдукције и колизије. Г. океанских региона су ретки и имају специфичан, тзв. трондхјемитски карактер (плагиогранити). Код нас се г. јављају у склопу гранитоидних масива, у којима веома често граде прелазе према гранодиоритима, тоналитима, кварцдиоритима и кварцмонцонитима. Палеозојски г. преовлађују у гранитоидним масивима Бујановца и Кукавице (јужна Србија), Вршачких планина, као и у масивима Добре, Нереснице, Горњана, Плавне и Старе планине (источна Србија). Мезозојски г. се појављују као мање масе код Крагујевца и Куршумлије, док г. кенозојске старости изграђују масиве Цера, Букуље, Јастрепца и Голије. Г. се широко примењује као грађевински и архитектонски камен. Као продукт распадања г. јављају се резидуалне глине које понекад могу да имају и економски значај (нпр. Баре и Рудовци). Г. су асоцирани с више типова рудних лежишта, као што су појаве и лежишта пегматита (Прокупље, Бујановац), урана (Букуља, Алдинац), калаја (Букуља, Иверак) и др. 

 ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, П. Ђорђевић, Д. Миловановић, Основи петрологије , Бг 1991; R. W. le Maitre и др., Igneous Rocks: A Classification and Glossary of Terms: Recommendations of the International Union of Geological Sciences, Subcommission on the Systematics of Igneous Rocks , Cambridge 2005. 

 Владица Цветковић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)